Ivan Anti

SNKHYA
Drevna nauka o prirodi i ljudskoj dui

Beograd, 2015
Izdava:
Samostalno izdanje
Copyright: 2015 by Ivan Anti
Knjiga je besplatna samo za srpsko jeziko podruje,
moe se neogranieno umnoavati samo za linu upotrebu, i bez ikakvih izmena.
Registrovano u JAA - Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo.

Kompjuterska priprema:
Ivan Anti
Korektura:
Dojna Lapadat
Idejno reenje korica:
Ivan Anti
Naslovna strana:
Sri Kapila Yantra
tampa:
www.ivantic.net
ISBN 978-86-902035-2-9
CIP -
,
233-852.5C
,
Snkhya / Ivan Anti. - Beograd : I.
Anti, 2015 (Beograd : Jovan). 400 str. :
ilustr. ; 26 cm
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- Bibliografija: str. 400.
ISBN 978-86-902035-2-9
a)
COBISS.SR-ID 149541900

Posveeno mojoj majci Aneliji,

mom najveem uitelju
i najveoj dui koju sam upoznao

SADRAJ
PREDGOVOR . 5
SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI . 7
UVOD U SNKHYU . 9
1. Osnovni pojmovi snkhye . 9
2. Odnos due i prirode, purue i prakrti . 12
3. Ime i poreklo . 14
4. Transcendencija ili razlikovanje prirodnog i duhovnog u drugim tradicijama . 20
5. Snkhya kao arhajski model transcendencije ili razlikovanja Bia i Duha . 23
6. Religije i sistem snkhye . 30
PURUA . 41
1. Jo malo o odnosu purue i prakrti . 48
PRAKRTI . 56
1. Ispoljena i neispoljena prakrti . 58
2. Uzronost . 67
3. Emanacija . 73
4. Gune . 76
5. Prna . 81
KATEGORIJE PRAKRTI
MAHA - BHTNI ILI DIMENZIJE PRIRODE . 90
1. Oblikovanje prostorvremena . 90
2. Oblikovanje dimenzija . 102
3. Oblikovanje tela . 106
4. ovek i dimenzije prirode: zakon privlaenja i odbijanja . 119
TANMTR . 122
1. Neorganska bia . 129
2. Svrha postojanja neorganskih bia . 131
Prirodna neorganska bia . 137
Vetaki stvorena bia . 137
Boanska bia . 137
Vanzemaljska bia . 141
3. Prestanak uticaja neorganskih bia . 141
4. Hibridi ljudi i neljudi - vetaki spoj organskog i neorganskog podruja . 144
5. Naini kontrole organskih bia od strane neorganskih iz astrala .... 151
6. Kolektivna kontrola: demonizam i doktrina probuenja . 155
7. Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu . 165
8. Razumevanje tanmtr i maha-bhtni kroz istoriju i u savremenom dobu . 167
9. Poloaj ovekove due u Novom dobu . 172
INDRIYNI Organski svet i razum . 181

SEDAM STANJA . 200

1. Sedam stanja svesti . 202
2. Sedam nivoa religioznosti . 205
3. Sydvda . 208
AHAM-KRA . 210
1. Princip individuacije ili uobliavanja . 210
2. Linost . 211
3. Volja ili namera . 216
4. iva i individualna dua . 222
5. Inkarnacijski ciklus due . 229
6. Energija (prana) i dua . 241
7. Sedam faza buenja celovite linosti - aham-kre . 250
MAHAT-BUDDHI . 267
1. Konano razlikovanje buddhi i purue . 273
2. Probuenje kao inverzija spoljanjeg i unutarnjeg kroz sjedinjenje
akae i mahat-buddhi i diferencijaciju purue i mahat-buddhi .275
KAIVALYA . 285
etiri uporita panje . 288
Osnovni preduslovi za praktikovanje meditacije . 295
1.
Osveenje tela . 296
Sabranost panje na dah . 296
Osnovni poloaji tela . 297
Svi pokreti . 297
Odvraanje od tela . 299
Osveenje osnovnih elemenata tela . 299
Osveenje oseanja . 301
2.
3.
Osveenje optih stanja uma . 303
Osveenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog
4.
sadraja (svake misli) . 303
Pet prepreka . 305
Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela . 306
est unutarnjih i est spoljanjih osnova ula . 307
Sedam inilaca probuenja . 307
etiri osnovne istine o postojanju . 308
Rpa-dhynam . 312
Plodovi . 324
Arpa-dhynam . 329
PRILOG - Tekstovi klasine snkhye . 339
Ivarakrna: Snkhya-krik . 341
Kapila: Snkhya-str . 348
BIBLIOGRAFIJA . 363

PREDGOVOR
Duan sam da na poetku dam neka objanjenja o tome kako je nastao ovaj prikaz snkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo poznate teorije prirode i ovekove sutine iz klasine Indije.
Da bih doao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao uvidom u
snkhyu, morau da zaponem sa malom digresijom o razvoju naunog saznanja.
Rezultati istraivanja u eksperimentalnoj fizici doveli su jo u prvoj polovini dvadesetog veka do temeljnih preokreta u pogledu na prirodu stvarnosti, a u novije vreme,
sabiranjem slinih iskustava iz drugih nauka, do holistikog pogleda na svet i 'sistemskog miljenja'. Osnovna odlika 'sistemskog miljenja' jeste uvid da je iva celina neto vie od skupa njenih inilaca, zatim da sutinska svojstva ivog sistema potiu iz
interakcija i odnosa izmeu inilaca, i da se ti odnosi ponavljaju u izvesnim konfiguracijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamikom procesu odnosa koji izraava odreeni kvalitet, i on se ne moe izraziti kvantitativno, merenjem veliina i teina. Tu je
pre potrebno mapiranje shemama, kao to su to ve davno uinjeno u Ji ingu. U
snkhyi je mapiranje izvedeno kroz prikaz kategorija prirode (slika 1) i one su glavni
sadraj ove knjige. Najzad, upoznavanje odnosa izraenih kroz shemu ne moe se
ograniiti samo na komponente jednog sistema, ve se mora proiriti i na njegovu okolinu, na kontekst sistema to upuuje i na prirodu subjekta koji ga doivljava. Sve to
zapravo upuuje na sutinski znaaj subjekta kao ishoda sveg naunog istraivanja.
Pokuau u ovoj knjizi da pokaem da je snkhya prva i poslednja nauka o oveku kao
svesnom subjektu.
Opisani proces razvoja naunog pogleda na svet prisutan je na slian nain i u
procesu individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on valjano odvija usaglaavanjem
individualnih iskustava sa univerzalnim procesima. Knjiga koja sledi plod je mojih
transcendentalnih iskustava i pokuaja da ih ustanovim i razumem, a ne potrebe za
filosofiranjem. ak je i pisanje bilo samo nain na koji sam konkretno ustanovljavao
svoja iskustva. Knjigu sam najpre pisao samome sebi, kao podsetnik, da bih je tek u
ovom, drugom izdanju, bolje prilagodio razumevaju italaca. Da ne bih zalutao u subjektivnost, razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno
star, proveren i objektivan, a stariji i objektivniji od snkhye nije mi poznat. Pokazalo
se da je i snkhya postala mnogo jasnija zahvaljujui mojim iskustvima; ona su bila
neophodna za bolji uvid u sistem, tako da ovo nije ispao subjektivan prikaz snkhye,
ve samo originalniji i radikalniji od dosadanjih.
Sa mojom praksom budistike meditacije (zazen, oko 34 godine) i samoistraivanja kristalisala se sama od sebe shema kategorija prakrti (prirode) iz teorije snkhye
(slika 1 i 2), kao univerzalna mapa bivstvovanja. Ne samo da sam na njoj prepoznao
ontoloki status sopstvenih izmenjenih stanja svesti kroz sve dimenzije astrala, ve i
ontologiju religijskih, filosofskih, mistikih, naunih, umetnikih i psiholokih iskustava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i kako se manifestuju u ivotnoj
stvarnosti, ovde i sada, mnogima od nas. Godine nepristrasnog opaanja i uenja uverile su me da je shema kategorija prirode, koja se ovde opisuje kroz celu knjigu, univerzalna mapa na kojoj se nepogreivo moe ustanoviti ontoloki status svakog oblika
bivstvovanja, i da se s njom niko ne moe izgubiti na putu spoznaje samoga sebe i
onoga to jeste.
5

Sav moj napor ovde svodi se na razjanjavanje svih detalja ove ontoloke mape
u kontekstu holistikog pogleda na svet i 'sistemskog miljenja' nove nauke. Tekst je
nastajao spontano tokom vie godina (krajem 1994. god. dobio je sadanji izgled; od
tada je, povremeno doterivan, ekao izdavaa), vie kao putopisni esej nego filosofska
studija, i sam se od sebe manje-vie uspeno uobliio u celinu ponajvie zahvaljujui
podrci i podsticaju koje sam imao u prijateljstvu sa svojim srodnim duama Dojnom
Lapadat, Vladimirom Ribarom i Dragiom Milenkoviem Giletom. Shemu sam razjanjavao u svetlosti religijskih, mistikih, filosofskih i naunih iskustava koja su do
sada opte poznata, ili su bar dospela do mene preko literature i zapaanja. U tom smislu su ona ograniena i ovaj prikaz je samo pokuaj da se podstakne dalje istraivanje
u tom pravcu. Asocijacije sa shemom su zaista bogate i neiscrpne. Tako, izmeu ostalog, ova shema snkhye pokazuje da su sve onostrane dimenzije koje su inspiracija
religija i mistika, astralni svetovi i njihovi stanovnici (elementali, demoni, aneli,
bogovi...) takoe deo prirode, ali njenog finijeg, energetskog i natulnog podruja.
Deluju kao numinozne i natprirodne sile samo onima koji nisu upoznati sa celinom
prirodnog zbivanja, koji su ogranieni na njeno usko ulno i trodimenzionalno podruje. Iz toga je ovde spontano izbila snana kritika religijskih uenja koja natulne entitete prirode proglaavaju za transcendentne, boanske i spasonosne (uenja koja sam
svrstao u demonizam), takoe i kritika nauke koja samo ogranieno polje ulnog opaanja priznaje za stvarnost - i afirmacija doktrine probuenja (zastupljena u snkhyi,
jogi i budizmu) koja za cilj ima diferencijaciju svesti i slobode spram bia uopte, a ne
samo njegovog uskog empirijskog dela.
U tome je okosnica cele snkhye, da se diferencijacija svesti i autentinost
ovekova ostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu na celokupno postojanje, kao odgovor ili ishod samog postojanja, u Duhu neuslovljenosti (purua) ili slobode koja omoguava da bivstva prirode uopte bude. To je, prema snkhyi, jedina
ovekova autentinost, jer ona sam Duh neuslovljenosti imenuje kao purua, tj. ovek.
Ona, dakle, autentinu duhovnost smeta na najvii ontoloki nivo, dok svi drugi religijski i filosofski sistemi ne nadilaze pojedine kategorije unutar prirode i ostaju opinjeni njenom astralnom imaginacijom, koju odreuju kao boansku (i delimino
demonsku) samo zato to ona nadilazi prostu ulnost. Snkhya to moe zato to nije ni
religija ni filozofija, ona je nastala davno pre nastanka svih religijskih i filozofskih
sistema, pre svih projekcija u mitsko, apstraktno i simbolino, ona je savreno objektivna nauka o prirodi i duhu koji je omoguava, tj. koji omoguava svest o prirodi i postojanju. Ona sa kao nauka bavi samo sveu i prirodom postojanja. Nauka o svesti je
dakle, postojala pre svih religija, i zvala se snkhya. Od nje je nastala nauna praksa
sistematskog osveenja ovekovog, joga, saeta u Patanjalijevom delu Joga sutre.
Religije i filozofije su nastale zaboravom te nauke o svesti, ovekovim propadanjem u
sve vee uslovljavanje uma.
Pored toga to duhovnoj autentinosti daje najvii ontoloki status, snkhya
neuslovljenost, koja omoguava smo postojanje kao takvo, prepoznaje kao bit ovekovu ili duu. Nije mi poznato da je pored snkhye iko drugi to prepoznavanje uinio
tako jasnim.
Autor

SLIKA 1

SLIKA 2

UVOD U SANKHYU

1. Osnovni pojmovi snkhye

Osnovna konstrukcija sistema snkhye poiva na dualizmu dva principa: purue
i prakrti. Purua je apstraktni princip svesti, a prakrti osnova bia i sveg postojanja.
Purua je transcendentalni, apsolutni i nemanifestovani Duh koji omoguava samo
postojanje kao takvo, dok je prakrti cela manifestovana priroda u svim svojim dimenzijama i razmerama.
U sutini nema dvojstva izmeu ova dva principa, oni su kao dve strane istog
novia. Ipak moramo da ih razlikujemo zbog prirode nae percepcije i uma koji poiva na dualizmu, dakle, iz praktinih razloga naeg razumevanja. Purua je onaj koji je
svestan, princip individuacije ili svesnog subjekta, prakrti je sve ono ega se moe biti
svestan, svet objekata. Na ovaj nain snkhya objanjava sutinu transcendencije
(nadilaenja), koja je u osnovi svesti kao takve i svih duhovnih i religijskih tenji:
purua, dua ovekova, kao princip svesti u oveku, uvek nadilazi prakrti, pojavnu
prirodu, ona je uvek iznad ili nezavisna, iako je kao u snu poistoveena sa telom prirode, sa pojavama. Samo zato to je uvek nezavisna od tela, ona moe da predstavlja
princip svesti u telu i prirodi uopte, jer svest je sama sposobnost objektivnog nadilaenja onoga to se osveava radi njegovog sagledavanja iz vie uglova i stanja i kritikog preispitivanja, nezavisno od vremena i prostora. Identifikacija svesti sa objektom
uvek je osobina suene svesti ili nesvesnosti. Stoga smo osveenje je nadilaenje, ili
transcendiranje. Na taj nain snkhya predstavlja sutinu objektivne svesnosti kao takve. Snkhya objektivnu svest diferencira kroz koncept prakrti kao svega onoga to se
nadilazi, i purue kao onoga koji sve nadilazi.
Ukratko: sutina svesti je u transcendenciji; transcendencija je u razlikovanju ili
diferencijaciji svesti i objekta (sadraja) svesti; svest o bilo emu nije mogua bez
iskustva transcendencije; iskustvo transcendencije je sutina sveg ljudskog iskustva i
stvaralatva na ovome svetu, sve kulture i duhovnosti. Detaljno uei o razlikovanju
purue i prakrti, snkhya predstavlja nauku o transcendenciji, odnosno svesti.
Sistem snkhye predstavlja prvi, najstariji, najistiji i najobjektivniji princip
diferencijacije svesti na ovoj planeti kroz razlikovanje prirodnog i duhovnog, nesvesnog i svesnog prakrti i purue. Snkhya je prva fundamentalna ontologija, nauka o
biu i njegovoj spoznaji. Svo dosadanje iskustvo diferencijacije svesti, ukljuujui
svu kulturu i nauku, morae da se vrati snkhyi radi provere svoje objektivnosti.
U mnogim drugim filosofijama i religijama sadran je ovaj isti princip dualizma, ali uslovljen i izmenjen. Tako je princip purue degradiran i mentalno modifikovan na neki nain, u ideju Boga, svega dobrog i duhovnog, onostranog, nebeskog, a
prakrti u predstave 'nie prirode' i svega negativnog i uslovljavajueg, 'ovozemaljskog'
i materijalnog. Najbliu predstavu transcendencije nie prirode u duhu iznelo je ezoterino hrianstvo idejom vaskrsenja. Vaskrsenje nije nita drugo do metafora tran9

scendencije ili nadilaenja nesvesnog i materijalnog (prakrti) u boanskom duhu

ovekovom (purua). Samo su u sistemu snkhye ova dva temeljna principa ostala
potpuno ista od svih mentalnih, ideolokih, verskih i simbolikih modifikacija. U
tome je vanost oivljavanja snkhye danas, kada su predstave stvarnosti postale zagaene i zloupotrebljene vie nego ikada. Zato je istota objektivne percepcije stvarnosti
vanija nego ikada.
Prakrti se sastoji iz 23 kategorija (prema shemi na slici 1. i 2) koje sainjavaju
celu prirodu u svim dimenzijama. Kada ovek sve te kategorije i njihove funkcije
osvesti, onda iz nadilazi, transcendira, i postie savrenstvo svesti o stvarnosti postojanja, i ujedno o sebi. Sebe kao istu svest (dua ili purua) nije mogue spoznati bez
spoznaje objekata svesti (prakrti). Stoga se samospoznaja (purua) postie savrenom
spoznajom prave prirode objekata ili sadraja svesti (prakrti). Tako ovek postaje
autentian, zapravo postaje purua jer taj pojam i znai ovek, tanije ovekova sutina. Iz purue naime, kao principa transcendentalne kosmike svesti koja sve omoguava, proizilaze individualne monade svesti koje su nam poznate kao due. One se
dalje inkarniraju u tela i borave u prirodi, u prakrti, prenosei princip transcendentalne
kosmike vesti u sav oblikovani ivot. Svi prirodni oblici ivota su plod kreativnog
dizajna vie svesti, a ne nesvesne stihije koje se neuspeno objanjavaju evolucijom ili
mitovima o boijem stvaranju.
U snkhyi se na taj nain, kroz pojam purue, prvi put u istoriji, i nigde vie
tako jasno i direktno, objedinjava najvii duhovni princip - koji omoguava samo postojanje i svest o postojanju (to je u sutini isto samo u svom izrazu se razliito ispoljava) - sa ovekovom sutinom, duom ili Sopstvom. Snkhya nam otkriva da je ovekova sutina isto to i sutina stvarnosti na kojoj kosmos poiva, da spoznaja stvarnosti
oveku nije mogua bez samospoznaje, i da je pre svega mora traiti u sebi - da mora
biti stvarnost kojoj tei. Isto je otkrila i savremena nauka otkriem presudne uloge subjekta u eksperimentima kvantne fizike, s tom razlikom to nauka jo nije otkrila praksu
s kojom se svesni subjekt povezuje sa stvarnou na najfinijem kvantnom nivou i postaje njen kreativni inilac, a takva praksa postoji odavno, ona potie od snkhye i izneta je u Patanjalijevom delu Joga sutre.
U drugim sistemima i religijama ta istina se maglovito prikazuje kroz savet
"spoznaj samoga sebe" ili u mistinim prikazima bogospoznaje kao samospoznaje.
Samo se u snkhyi to objektivno i konkretno prikazuje sa svim detaljima.
Sutina rada na sebi i samospoznaja ovekova sastoji se samo u osveenju ili
buenju, on ne mora nita novo da postaje jer ve jeste purua po svojoj dui. Potrebno je samo da prestane da se poistoveuje sa onim to nije, a nije nita od manifestovanog, od prakrti. On je kao dua samo princip svesti po kome se prakrti ili priroda
oblikuje i stvara sve to postoji u ispoljenom kosmosu. Smo prisustvo ljudskih dua je
kreativni inilac koji pokree oblikovanje prirode u sav ivot.
Due, kao ni njihov ishod purua, nita ne rade, nemaju osobina, one samim
svojim prisustvom utiu na prirodu da se oblikuje i stvara, kao blizina magneta na
metal. Bez njih bi priroda bila potpuno nesvesno polje uzronosti i uslovljavanja.
Mera prisustva dua u prirodi nije ista. Zato nije isti ni njihov uticaj na oblikovanje prirode. Slabo prisustvo due je poznato kao 'mlada dua' i delovanje svesti je
kod njih slabije, priroda pretee sa svojim uslovljavanjem. Snano i potpunije prisustvo due u prakrti odlikuje se veim prisustvom svesti o sebi, svojoj pravoj prirodi i
samim tim nadilaenjem prirodnog uslovljavanja i veom moi delovanja na oblikovanje prirode. Potpuno prisustvo due odlikuje i potpuna nezavisnost od prakrti, potpuna
10

sloboda ili autentinost ovekova. U drugim tradicijama to se naziva ovekovim prosvetljenjem, osloboenjem due ili vaskrsenjem.
Prema tome, poto se samospoznaja (purua) postie savrenom spoznajom
prave prirode objekata ili sadraja svesti (prakrti), da bi se dua ostvarila ili oslobodila, dua mora da se to vie prizemlji, uini to vie prisutnom u ovde i sada samog
postojanja i ivota, u prakrti. Tada je i prakrti, priroda, potpuno ostvarena. U ovom
prizemljivanju sastoji se svo dozrevanje ljudi i oveanstva.
Da bi uopte kreativno uestvovale u ivotu i u prirodi, due se inkarniraju
nedovoljno svesne svoje prave, transcendentalne sutine, purue, i identifikovane su sa
telom i prirodom, prakrti. Sav njihov razvoj se sastoji u buenju kroz spoznavanje
svoje prave sutine, da nisu nita od bia i postojanja (prakrti) ve da su svest (purua)
koja omoguava bie i samo postojanje. Taj proces je dug i sainjava sve ivotne drame koje svi ljudi na ovom svetu iskuavaju. Takoe on se sastoji iz vie inkarnacija
dua u telo, ne samo od jednog ivota. Ubrzavanje tog procesa, razlikovanja due i
diferencijacije svesti, sutina je svih 'duhovnih praksi' rada na sebi koje postoje u svim
duhovnim i verskim tradicijama, s tim to su mnoge vremenom izgubile na autentinosti i skrenule u imitacije pa i zloupotrebe. Jedina tradicija koja je zadrala izvorno znaenje i praksu diferencijacije svesti due, tj. purue naspram bia, tj. prakrti, jeste praksa joge ili meditacije kako je zabeleena u Patanjalijevim Joga sutrama, u meditativnoj praksi ranoga budizma, i u kasnijoj verziji zen budizma (ikantaza). Snkhya,
Patanjalijeva joga i meditativna praksa ranog, palijskog budizma u sutini predstavljaju jedno isto, kao jednakostranini trougao, ma kako ih postavili oni u praksi dovode
do istoga samo iz razliitih uglova. Iako se budizam ne poziva na snkhyu, on predstavlja praktino ostvarenje diferencijacije svesti spram samog postojanja, ili probuenje
koje je teorijski predstavljeno u snkhyi. Takoe je ta praksa diferencijacije svesti
izvorno bila prisutna u najstarijoj religiji na svetu ainizmu, kao asketsko proienje
individualne due (ive) od svega telesnog (prakrti), ali ta se praksa vremenom deformisala i svela na imitaciju i materijalizam.
Sav proces buenja ovekove due na ovom svetu sastoji se iz sledeih faza:
1. Nesvesne identifikacije sa telom i biem.
2. Vremenom se ta identifikacija uvek pokazuje kao neautentina i izvor patnje.
3. Kao rezultat toga trai se izlaz iz neautentinosti i patnje.
4. Izlaz ili ishod najpre se usled uslovljavanja prirode i nakupljenih utisaka projektuje u neke sadraje obojene umom, u boanske ideale i idole ija je zajednika
osobina da su 'nebeskog' ili 'onostranog' karaktera.
5. Vremenom i iskustvom percepcija svega onostranog i ovozemaljskog dovodi
do proienja panje od nakupljenih utisaka i objektivne spoznaje o kojoj govori
snkhya: o transcendentalnoj prirodi ovekove due, purue, da ovek u sutini nije
nita od ovoga sveta, da je svoju sutinu iluzijom poistovetio sa oblicima prakrti, sa
telom i umom, da ovek oduvek ve jeste slobodan od svih oblika prakrti kao dua,
odnosno purua, da treba samo da se probudi u onome to jeste snaenjem objektivne
svesnosti, a ne da postaje neto novo - niti bilo ta drugo treba da uradi pre buenja.
Drugim reima: uvia se da ne treba reavati stvari spolja, ni sa svetom, ni sa ljudima
ni sa Bogom, ve samo u sebi ienjem nakupljenih utisaka (samskara i vasana) i
njihovim neutralisanjem.
6. Najpre se isto iskustvo transcendentalne svesti o sebi postie samo za kratko
u meditaciji, u meditativnom mirovanju tela i uma, kada se obustavlja sva aktivnost
prakrti prosijava dua, purua. Ali i tako kratko je dovoljno da pokrene uvid u svoju
11

pravu prirodu i proces buenja. Jednom kada za trenutak u meditaciji svoju sutinu
otkrijemo s one strane svega pojavnog, to e biti dovoljno da zapone buenje nae
transcendentalne sutine. Ti trenuci se duhovnom disciplinom zatim produavaju i
jaaju tako da transcendentalna svest o sebi bude prisutna u svim akcijama, ne samo na
javi ve i za vreme sna. Dakle, da se transcendira sve to vezuje svest za prakrti. Posebna grana joge, tantrizam, specijalizovana je u tome da dovodi telo i um u ekstremna
stanja i tako uvebava da se transcendentalna svest o sebi sauva u svim stanjima i
akcijama.
7. Time se dolazi do svedoenja (bdenja ili sozercanja). Svedoenje je svest s
kojom smo svega svesni, a pre svega sebe samoga i svojih misli, tela i oseaja. Znai
da je ta svest iza naeg bia, nae telo je u njoj a ne ona u telu. Ona je smo postojanje,
ali ne subjektivno, ovako kako smo ga umom i ulima svesni, ve objektivno, ono koje
se opisuje kao kvantno polje, akaa ili prostor koji omoguava sve drugo to postoji na
bilo koji nain. To je ovekovo Sopstvo, Atman, dua ili svest o Sebi.
8. Priroda ili prakrti sama oslobaa svesnog oveka kada je upoznata kakva
jeste. On ne treba da se oslobaa, ve samo se oslobodi iluzije da je vezan. Purua
nikada ne moe biti sputan. ovek se te iluzije oslobaa razlikovanjem svoje najvie
umne svesti, buddhi-ja, kao najfinije aktivnosti prakrti, od samog purue, svoje sutine
ili due. Razlikovanje buddhi-ja od purue je kljuna diferencijacija svesti i sutina
transcendencije.
2. Odnos due i prirode, purue i prakrti
Buenje ovekove due direktno je povezano sa odnosom Duha i prirode, tj.
purue i prakrti. Duh i priroda su povezani putem individualnih dua i njihovog
osveenja, odnosno svesti koju individualna dua sobom donosi u prirodu. Priroda
se automatski oblikuje pod privlanim dejstvom svesti. Tako se vri svo zbivanje u
svetu. Duh kao apsolutna svest ispoljava sebe putem svojih individualnih dua. Zato se
kae da su due emanacije boanskog Duha. To se dogaa da bi se apsolutni Duh ili
svest Boanskog praktino i delotvorno iskusila u svim aspektima svoga postojanja, u
svim detaljima, svim suprotnostima i mogunostima, ak i od strane jedne (prividno)
otuene individue putem njene line slobodne volje i samospoznaje. Zato Apsolut, koji
po svojoj prirodi ne moe bit deljiv i nita ne moe biti izvan njega, stvara privid izdvojene individue (oveka) da bi se i u njoj spoznao. Onda je tek svest o postojanju
apsolutno prisutna, u svim aspektima postojanja, od najvieg do najnieg.
Ispoljavanje ili emanacija svesti Apsoluta (purue) o sebi u svim svojim aspektima i mogunostima (prakrti ili priroda) ima svoju gradaciju, razmere i dimenzije.
One su prikazane na shemi (slika 1) kategorija prirode ili prakrti. Razmere ispoljavanja svesti u prirodi vidimo takoe u raznovrsnosti svih prirodnih oblika koji postoje, a
najvie u optoj podeli na minerale, biljke, ivotinje i ljude. Svi ti oblici postojanja
sprovode svest i percepciju postojanja Apsolutne svesti ili Duha u sve oblike postojanja i iskustava, i vraaju je tako obogaenu boanskom Duhu, Apsolutu ili purui
kao svest o sebi. To se vraanje moe razumeti kao kruenje celine, kakvo je predstavljeno u taoistikoj filozofiji simbolom kruenja jina i janga u simbolu tai ia.
U mineralnom svetu svest boanskog Duha iskuava svoje postojanje kroz samo
oblikovanje i kombinaciju elemenata. Tu nema slobodnog kretanja ve kretanje potpuno zavisi od spoljnih uticaja. Najfiniji element koji je najblii kreativnoj svesti koja ga
omoguava jeste voda. Voda je zapravo spoj kosmike svesti i materije. Zato je tako
12

transparentna i ima tako udesna i nauno neobjanjiva svojstva da se rezultati istraivanja vode uvaju kao najvea tajna, jer njene osobine daleko nadilaze granice naunog pogleda na svet koji je dogmatski nametnut od strane onih koji vladaju ljudima.
Istina o vodi bi razorila dogmatsku nauku i oslobodila uvid u sveprisutnost transcendentalne svesti.
U biljnom svetu svest boanskog Duha iskuava svoje postojanje, pored jo sloenijeg oblikovanja, i svojim postepenim kretanjem i razmnoavanjem kroz polarizaciju, osnovnim snalaenjem za opstanak putem samog oblikovanja i prilagoavanja sredini. Biljke poseduju i percepciju okoline, oseaju stanja i oseanja drugih bia i imaju
osnovnu svest o prostoru. Biljke su maksimalno razvile sposobnost prilagoavanja
okolini radi opstanka putem samog oblikovanja.
U ivotinjskom svetu svest boanskog Duha iskuava svoje postojanje, pored
jo sloenijeg oblikovanja od biljaka, i jo bogatijim i sloenijim kretanjem. Sloboda
fizikog kretanja omoguava ivotinjama potpunu slobodu u snalaenju za opstanak i
razmnoavanje. Ali kretanje ivotinja je uslovljeno samim fizikim telom i njegovom
percepcijom na koju su prinuene samo da reaguju. To jo vie obogauje percepciju
Apsolutne svesti o sebi samoj.
U ljudskom svetu ili putem ljudskog tela svest boanskog Duha iskuava svoje
postojanje - pored slobode kretanja i kompletne percepcije - i dramom ivotnih sadraja i iskustava, dogaajima kao najfinijim aspektima i mogunostima bivstvovanja.
Kretanje ljudi nije uslovljeno samo telom i njegovom percepcijom, ve sadri i izbor
svoje volje. Ta mogunost svoje volje ili izbora, od kretanja stvara dramu. Osveenje
svih mogunosti dogaanja postojanja kroz dramsku igru (poznatu kao ljudski ivot,
sudbina i karma) 1 predstavlja najfinije osveenje Apsoluta. To je zapravo osveenje
smisla zbivanja ili postojanja. U oveku se po prvi put osveava smisao postojanja
putem sabiranja iskustava svih mogunosti dogaanja i sadraja zbivanja - i to kroz
sopstveno proivljavanje i iskuavanje. To je ono to vidimo kao kulturu, znanje, nauku i umetnost, ljudsko stvaralatvo. Literatura, a posebno poezija, predstavlja najsaetije prenoenje iskustava postojanja, odnosno ivotnih drama. To sve nije nita drugo
do sabiranje iskustva postojanja u jedno, u svest o postojanju koja svoj vrhunac postie
kao svest o sebi. ivotinje imaju samo svest o objektima na koje reaguju, nemaju svoje individualno Ja, ve svaka vrsta dela na slian nain. Tek se u oveku javlja individualna svest o sebi, na osnovu svesti o svim moguim nainima reagovanja na objekte,
tj. na osnovu ivotne drame. Kada se ta svest projektuje van, onda se to izraava kao
kultura i nauka, ivotni standard, usavravanje prirodne okoline i stvaralatvo. Kada se
okrene ka sebi, ka ovekovim Sopstvu ili dui, onda se vraa Boanskom Apsolutu i to
se izraava kao ovekova samospoznaja ili bogospoznaja, zapravo kao probuenje
due za ono to ona jeste u apsolutnom smislu, nezavisno od utelovljenja ili inkarnacije. Ceo proces dramskog iskuavanja smisla svih mogunosti postojanja na najfinijem
nivou odigrava se kroz ono to je poznato kao karma, i on traje kroz vie inkarnacija
jedne individualne due.
O tome vie u poglavlju iva i individualna dua.
Dela koja detaljno otkrivaju prirodu, smisao i dinamiku zbivanja apsolutne svesti kroz uee svesnog subjekta, tj. kroz prizmu ljudskog sveta i aktivnosti, jesu Ji
ing, drevna Knjiga promene, i Tao Te ing. Ji ing predstavlja shemu zbivanja, sli1

Horoskop svakog oveka predstavlja scenario za njegovu dramu u ovom ivotu, zato to se horoskop
i principi astrologije zasnivaju na holografskom univerzumu. Unutar tog scenarija ima mnogo prostora
za improvizacije oko fabule radnje.

13

no kao to DNK prestavlja shemu grae ivog organizma, tako Ji ing predstavlja
DNK spoljanjih zbivanja. Kao takav on predstavlja sredstvo za komunikaciju uma sa
duom, odnosno individualne svesti sa kosmikom sveu. Tao Te ing oslikava iste
principe zbivanja prirode, ali na poetian i ljudskom iskustvu razumljiv nain, kako bi
ovek mogao da uskladi svoje delovanje sa delovanjem sutine prirode.
Festoski disk sa Krita je jedan od najstarijih dokumenata koji govore o razlozima zato su ljudske due na zemlji: da ovde sprovode boansku svest kroz rad i stvaralatvo, da proiruju percepciju i da je tako obogaenu vrate boanskom izvoru, samoj
egzistenciji, da egzistenciju uine svesnijom i tako aktuelizuju prisustvo Boanskog u
egzistenciji, od koje nikada nije ni bilo razliito. Preveo ga je Genadij Stanislavovi
Grinjevi pomou slovenskog slogovnog pisma, jer su i kritsku i etrursku civilizaciju
osnovali Sloveni. Prevod doslovno glasi: "Ovo mesto u svetu boijem, na koje vas je
poslao Bog, okruite gustim redovima (njihova naselja su bila kue i gradovi krunog
oblika) titite ga danju i nou. Nema drugog mesta do onog za kojeg se voljom za
boiju mo borite. Gde vi budete, potomci vai e biti, njiva e biti, divnog ivota.
Dok mladost veseli oi, nikuda odatle neete otii. Takvo mesto nee postojati dok
ga mi ne stvorimo u ovom svetu boijem."
Da bi se dua navela da iskusi sve aspekte postojanja, ak i one najnegativnije,
mora da ima pomo u tome, jer sama ne moe da bude negativna. Dua je odraz Apsoluta ili istog Dobra i ne moe sama po sebi da bude negativna. Pomo u iskuavanju
svoje suprotnosti due dobijaju od neorganskih bia, prirodnih energetskih tvorevina
koje nemaju duu kao ljudi, kao individualno olienje Boanskog Apsoluta, ve su
samo energetski entiteti koji imaju svoju inteligenciju dovoljnu za delovanje. U poglavlju o Tanmatrama i neorganskim biima bie vie rei o njima i od kojih se kategorija
prakrti sastoje.
U ovekovom biu svest Apsoluta o sebi, o samom postojanju, najblia je sebi
samoj. Tu se najvie ispoljava. Zato je reeno da je ovek stvoren po liku boijem,
prema uenju gnostiara Bog nastavlja svoje delo stvaranja sveta pomou svojih dua
ljudskih. To se potpuno slae sa uenjem snkhye prema kojoj re purua oznaava
oveka jer se kroz oveka purua najneposrednije ispoljava. ovek (purua) je svesni
subjekt sve objektivne prirode (prakrti). U oveku se sabira ista ona svest koja se u
drugim oblicima iskuavala kroz jednostavnije oblike postojanja, kroz samo oblikovanje i kretanje, u mineralima, biljkama i ivotinjama. Pre inkarnacije u ljudsko telo,
individualne due su, na viim dimenzijama, kreirale sve mineralne, biljne i ivotinjske
oblike. Zbog te povezanosti u oveku postoji oseaj energetskog jedinstva sa celom
prirodom koji se ispoljava kao ljubav prema samom postojanju, u trenucima kada je
najvie svestan sebe i samoga postojanja. Odnosno, kada ovek svest o sebi ispravno
prepozna kao svest o samom smislu postojanja.
3. Ime i poreklo
Ime osnivaa snkhye, crvenog arobnjaka Kapile, bilo je legendarno jo u
doba Rig-vedskih himni, poetkom prvog milenijuma pre n. e., a u Mahabharati se
pominju i nastavljai njegovog dela. Kae se da je spoznaja Kapile nepomuena. I Svetasvatara Upaniada (V, 2) pominje Kapilu: Brahma svojim znanjem podrava prvoroenog mudraca Kapilu i motri ga od roenja. Bilo je pokuaja da se izvori snkhye
trae u Vedama i Upaniadama ali, sudei po ugledu njenog legendarnog osnivaa i
tada ve uvaavane starosti uenja, jasno je da to nema mnogo smisla. ainizam,
14

budizam i snkhya pripadaju drevnom kultu heroja ili pobednika (Duha nad prirodom),
kultu duhovnog probuenja, dok su Vede plod kulta bogova koji su kasnije razvili Arijevci. Ova dva kulta treba jasno razlikovati. Zbog ove razlike izgleda nam da je Kapila
moda bio starosedelac, ali svakako nije bio od onih arijevaca koji su se drali Veda.
Iako vreme njegovog ivota nije mogue ni priblino utvrditi, sigurno je iveo znatno
pre estoga veka pre n. e. Njegovo ime Kapila znai ri ili crvenkast i zato je otvoreno pitanje otkuda jedan riokosi meu tamnoputim Azijatima, i to kao prvoroeni
mudrac (ri). 2 S druge strane, moda su u pravu oni vedantinski filosofi koji ime
Kapila tumae kao epitet zlatne klice (hiranyagarbhah) iz koje se razvio univerzum.
No, svejedno da li je Kapila bio riokosi starosedelac ili inkarnacija samog
apsoluta, sistem je dobio svoje ime po tome to nabraja i razabira sve kategorije koje
sainjavaju bie (prakrti), kako bi se razotkrio Duh neuslovljenosti koji daje smisao
celini zbivanja prirode, i koji je jedini pravi identitet ovekov (purua). Re sankhy (s
naglaskom na poslednje 'a') znai broj ili nabrajanje (to je posebna oblast snkhye koja
se bavi matematikom i fizikom), dok snkhya (sa naglaenim prvim 'a') gubi smisao
numerikog raunanja i odnosi se na razabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanje i
objektivno ustanovljavanje koje se vri kada se neto reava. 3 Po glagolskom korenu
khya-, izricati, snkhya dobija terminoloko znaenje kategorizacije.
Moemo, stoga, re snkhya razumeti kao logiko razabiranje radi razlikovanja i ustanovljavanja onog bitnog, kao uenje ili osveenje, dakle kao diferencijaciju same svesti.
Pojmovi koji ulaze u uenje snkhye javljaju se vrlo rano u samim poecima
indijske duhovnosti i na razliite naine su izneti u mnogim delima. Jo u najstarijoj
Rig-vedi kae se da je sunce vidljivo oko univerzuma u kome boravi ovek, purua, i
da je to onaj isti ovek u fizikom oveku, njegova unutarnja sutina, Duh po kome je
on svestan svoga bia i cele prirode kao svedok (sakin). Tu, takoe, nalazimo neke
nejasne i poetne nagovetaje teorije snkhye o Duhu i prirodi (purua i prakrti). Upaniade obiluju glavnim shvatanjima koje se nalaze u teoriji snkhye, ali ih iznose na
sebi svojstven, raznovrstan nain sa izrazitim teistikim sklonostima. Njima je sa
snkhyom zajedniko nezadovoljstvo neautentinim bivstvovanjem oveka u svetu,
osnovno naelo da je ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja i da odluujuu ulogu
u tome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e. do 4 veka n. e.)
sadri na sebi svojstven nain gotovo sve pojmove iz teorije snkhye i iscrpno se bavi
njima, uglavnom u svojim delovima Anugita, Bhagavadgita, i Mokadharma. Ovde se
govori o snkhyi koja je monistika i teistika, purua se izjednaava sa atmanom
(Sopstvom) iz Upaniada. U priblino isto doba nastao Manuov zakonik takoe na slian nain zasniva svoje kosmoloke rasprave na osnovnim pojmovima koji ulaze u
Snkhyu. Dovde se razvijala epska snkhya u vie razliitih varijanti.
Tokom skolastikog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali neuspeo
pokuaj da se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem snkhye. Najstarije klasi2

Isto pitanje vai za Isusa koji je, prema (neopravdano i tendenciozno osporavanom) opisu Lentule,
rimskog protokonzula u Maloj Aziji, bio krupnih plavih oiju, duge kose preko ramena, i brade boje
zrelog ita - koja je zlatno-ria. Otkuda takav stranac meu tamnoputim Jevrejima? Moda je odgovor u teorijama o zajednikom poreklu bele rase kao tvorcu civilizacije i duhovne kulture.
3
Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazal nego znak za nazalizaciju prethodnog vokala,
slino slovu 'n' u imenu Ana. To je u sanskritu anusvara > koja se naglaava takom iznad vokala. U
meunarodno ustanovljenoj latininoj transkripciji koju ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a'
u rei. Otuda se s>khya transkribuje i izgovara kao snkhya.

15

no delo ovog pokuaja koje je dospelo do nas jeste Snkhya-krik od Ivarakrne,

nastalo u treem veku n. e. Ovo delo sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepih bisera
stare indijske knjievnosti. To je najznaajnija redukcija sistema ka istoj duhovnosti
koja je nadahnula mnoge komentatore. Drugo po znaaju je Snkhya-pravaana-str
ili Snkhya-str, koje se pripisuje osnivau sistema, Kapili. Nastalo je kasnije, u etrnaestom veku, iako su mnogi njegovi delovi znatno stariji. Njegovo najznaajnije
komentatorsko delo, Snkhyapravaanabhaya od Vinanabhikua, nastalo u esnaestom veku, Snkhyu jo vie povezuje sa osnovama vedante, iji je uticaj u to vreme
postao poguban za dalji razvoj snkhye kao autentinog sistema. Jo je vredno pomena
i delo iz devetog veka, Snkhyatattvakaumudi, od Vaaspatija.
Zahvaljujui ovakvim delima, klasian sistem pod imenom snkhya, postao je
priznat kao jedan od est ortodoksnih skolastikih sistema (darana, ostali su: nyaya,
vaieika, yoga, purva-mimamsa i vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno
priznate tekovine brahmanske nauke i sainjavaju grupu uenja koja potvruju autoritet Veda (astika). Iako je ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo snkhyi da preivi u
mnotvu kola ondanje Indije, jasno je da ona nema nieg zajednikog sa sistemima
koji potvruju autoritet Veda, jer je starija od njih, budui da se same Vede pozivaju
na pojmove snkhye i njenog osnivaa Kapilu.
Nije mogue ustanoviti tano poreklo i vreme nastanka snkhye, ali to nije
mnogo ni vano zato to ona opstaje jedino zahvaljujui sopstvenoj vrednosti. Pravo
poreklo snkhye jeste u iskonskoj i fundamentalnoj tenji ovekovoj da u sebi razlikuje svesni Duh od nesvesnog i spontanog prirodnog zbivanja. Ipak, zalazei u korene
duhovnosti koju oliava snkhya, nije mogue prevideti uticaj protokulture starosedelaca koja se razvijala u dolini reke Sindhu (Ind) u izvanredno ureenim gradskim
dravama, od kojih se veliinom izdvajaju Moheno-daro, Harapa i Kalibangan. Iako
ne postoje pouzdani materijalni dokazi da se prvobitni izvori sistema snkhye nalaze
ovde, tri velika razloga navode nas da ih tu pretpostavimo. 4
Prvi je taj to duh snkhye svojim, za to doba u svetu jedinstvenim ateizmom i
egzistencijalizmom, svetovnou i racionalnou u materijalnoj kulturi jasno odudara
od vedskih metafizikih i religijskih predstava koje su sa sobom donela indoiranska
plemena. Ona su se nazivala Aryah, Arijevskim ili plemenitim, bila su, za razliku od
starosedelaca, izrazito patrijarhalnog drutvenog ureenja i na prelazu iz treeg u drugi
milenijum pre n. e. zapoela su s Iranske visoravni invaziju indijskog tla podrujem
reke Sindhu (Ind) prema istoku i tokom reke Gang.
Drugi razlog je uoljiva promena koju je pretrpela duhovna kultura pridolih
Indoevropljana nakon prelaska doline Inda, a koja se ne uoava kod onih koji su ostali
na Iranskoj visoravni. Arijevci su doneli svoja verska predanja, mitologiju i kosmogoniju koja je u osnovi bila zajednika i ostalim Indoevropljanima na zapadu sve do Sredozemnog mora, ije ostatke nalazimo u biblijskom predanju. (Arheologija u poslednjih pedesetak godina nailazi na sve vie dokaza o jedinstvenom kontinuitetu osnovnih
struktura na kojima se poeci zapadne helenske kulture ispoljavaju tek kao kasni degenerisani ogranak velikog indo-iranskog stabla, sa korenima u dolini Inda, a koji je irio
4

U devetnaestom veku se nasluivalo da je indijska logika prenesena u Grku. W. Jones je smatrao da

je Kalisten, koji je bio pratilac Aleksandra Velikog u pohodu na Indiju, naao kod Indusa gotovu logiku i doneo je svom stricu Aristotelu. C. B. Schluter objavio je knjigu Aristotelova metafizika - ki
Kapiline nauke snkhya. Ovim asocijacijama moemo jedino dodati da se Aristotelova metafizika
pokazala kao bludna ki.

16

svoje ogranke preko Sumera sve do Egipta.) Za razliku od svojih zapadnih srodnika,
ovaj deo arijevaca pretrpeo je duboke i jedinstvene promene. Naiavi na stariju i
bogatiju civilizaciju starosedelaca u dolini Inda, koja se dotle nesmetano razvijala
najmanje jedan milenijum, oni su je razorili ali su i preuzeli jedan deo kulturnog naslea. Osnovni temelj indoevropske kulture arijevaca na indijskom tlu su Vede, drevna
predanja koja su se od 1500. god. pre n. e. prenosila usmenim putem, sve do 600. god.
pre n. e. kada su tek zapisana kao vrhovni autoritet brahmanskog svetenstva, koje se
njima izdvajalo od raznovrsnog starosedelakog stanovnitva, takoe i razvojem kastinskog sistema. Njih je etiri: Rig-veda, Yaur-veda, Sama-veda i Atharva-veda. Iako
su srodne svojim zapadnim izvorima, one su poprimile tokom svog kasnijeg nastanka i
bitne razlike od teoloke tradicije onog dela arijevaca koji su ostali na zapadu i koji su
pod uticajem centralizovanog asirskog carstva primili monoteizam, neophodan svakoj
centralizovanoj vlasti. Najstarija je Rig-veda nastala dolaskom arijevaca i ona najotvorenije pokazuje njihovu izvornu kulturnu tradiciju, to dokazuju i neke njene izrazite
slinosti sa staropersijskom Avestom. Najmlaa je Atharva-veda, nastala kasnijim
meanjem uticaja sa starosedelakom kulturom i ona novonastale uticaje iskazuje u
najveoj meri. Zbog toga joj je najkasnije priznata legitimnost od strane brahmanskog
svetenstva.
Jasno je uoljiva velika promena u sadraju religije i filosofije do koje je dovela
seoba sa zapada u Indiju. Vodei inilac ovih promena je sve prisutnije izraavanje
apstraktnog pojma kosmike zakonitosti, oznaen Rig-vedskim izrazom ritam (rta),
koji se suprotstavlja mitskoj samovolji bogova njihovom depersonalizacijom. Ovakvo
prenoenje teita sa bogova na zakonitosti prirodnog uslovljavanja od sudbinskog je
znaaja za razvoj miljenja u Indiji. Filosofija Upaniada, koja vremenski sledi Vede,
jo vie naputa teoloku i mitoloku iskljuivost i zaokupljenost, znaajno unapreujui istraivanje fenomenolokog iskustva razliitih stanja svesti, stavljajui naglasak
na kontemplaciju i prastaru (nearijsku) tradiciju asketskog proienja. Neki od glavnih mudraca Upaniada bili su askete, zatim pripadnici ratnike kaste, katrije, pa ak
i oni sa nepoznatim poreklom, to je sve bilo daleko od ortodoksnog brahmanskog,
odnosno kastinskog elitizma koji krasi arijevski duh.
Gotovo sva indijska mitologija i filosofija predstavlja meavinu uticaja starosedelaca i novopridolih, pri emu protokultura ima mnogo vei znaaj nego to su brahmani ikada bili voljni da priznaju. U predvedskom i nepatrijarhalnom tlu korene ima
u svetu najstarija ainska religija koja se, pored toga to ima nekih osnovnih slinosti
sa snkhyom (oslobaanje due od sputavajue materije), svojim principom nenasilja
prema svim ivim biima izrazito izdvaja od brahmanske prakse prinoenja rtava pri
vedskom obredu. Zatim, sva jogika i asketska praksa duhovnog proienja iz koje je
ponikao osniva budizma Siddhattho Gotamo ili Buddha (5. vek pre n.e.); bog Vinu,
centralna figura indijske epske mitologije, koji je prvobitno predstavljao starosedelako solarno boanstvo; zatim iva, ruitelj i ujedno graditelj sveta kao i njegov u Indiji
svuda prisutni falusni simbol, lingam - simbol stvaralake moi i ivotne energije.
Naklonost starosedelaca kultovima prirode, koju dokazuju brojne figurine boginja plodnosti, presudno je uticala na razmekavanje apstraktnog stava arijevaca prema
duhovnosti. Ne samo u filosofiji ve i u umetnosti. Uvaavanje kretanja prirodne energije najduhovnije se izrazilo u tantrizmu. Sve to zajedno ini danas prepoznatljivo i
jedinstveno bie indijske kulture na koje vreme kao da ne uspeva da utie, osim to
ostavlja otvorene rane posle takvih pokuaja.
17

Trei i najvaniji razlog koji ovde elimo da istaknemo, jeste srodnost i zajednitvo izmeu snkhye i joge. Oni poivaju na potpuno istim pretpostavkama i razlikuju se samo kao teorija i praksa. Snkhya kao svoju najznaajniju odliku istie ustanovljenje i razlikovanje strukture kategorija bia (viveka-marga) sa takvom preciznou
koja se ni sa im ne moe uporediti, razlikovanje koje daje neophodnu jasnou i orijentaciju za osloboenje oveka od neznanja i uslovljenosti. Joga je pored ovoga
posveena i psihofizikim vebama ovladavanja i podjarmljivanja (osnova yuj znai
sprezanje, sabiranje) strastima razuzdanog i obesveenog bia u korist slobode i
autentinosti ovekove due jer, najee, jasan uvid u problem ljudima nije dovoljan
za njegovo egzistencijalno razreenje. Odreena disciplina je neophodna da bi se dua
izbavila. Patanjalijeve Yoga-stre (Yogastrni, zapisane oko 2. veka n.e.) mogu se
smatrati najboljim prikazom snkhye u praksi. Jasno je da neki elementi joge potiu iz
drevne amanske tradicije koja je u osnovi zajednika gotovo svim narodima sveta.
Meutim, samo je u dolini Inda ova iskonska tenja oveka za prevladavanjem prirodnih uslovljenosti dobila kristalnu jasnou u jedinstvenoj i nenadmanoj duhovnoj kulturi zvanoj joga. U njoj je duhovnost usavravana kao nauka. U drugim je krajevima
ona ili ostala arhajska tehnika ekstaze, ili se izgubila u folkloru i religijskoj mitologiji.
U to doba na celom Srednjem istoku nije bilo tako visoko razvijene kulture kao
u dolini Inda. Prema istraivanjima ona je izvornija i starija od sumerske i staroegipatske i predstavlja pravo arite kulturnih uticaja velike kosmopolitske celine Staroga
sveta, od Indije do Egipta. Ako uzore za jedinstvenu duhovnost snkhye nisu sa sobom
doneli Indoevropljani - a jasno je da nisu nego su je samo na svoj nain koristili na
osnovu sebi ve poznatih uzora dualizma dobra i zla, svetlosti i tame, koje su nasledili
od zapadnih kulturnih uticaja - njeni se izvori nemaju gde traiti nego ovde. Ostaci tih
gradova, poznati kao Harapska kultura, pokazuju izuzetno visok stepen drutvenog
ureenja i naina ivota koji su te drevne zajednice vodile vie od jednog milenijuma,
ometane jedino od estih poplava reke Ind. Ti gradovi su savreno isplanirane urbane
celine nepastirskog naroda sa oko 30.000 stanovnika, sa ulicama koje se seku pod pravim uglovima u pravcu istok-zapad i sever-jug, kuama na sprat sa ravnim krovovima
i planski graenim od peene cigle jednake veliine - to se ovde javlja prvi put u istoriji. Veina kua je imala svoja kupatila i kanalizaciju glinenim cevima povezanu sa
paljivo izraenim ulinim kanalima. Glavni prostor u kuama bilo je unutranje dvorite, a oigledno je velika vanost posveivana i kupatilima (kao da obredno kupanje
u Indiji odavde potie). Nisu naeni nikakvi tragovi oruja niti bornih kola, ak ni u
figurinama i peatima kojih ima veliki broj. 5 Ima ponajvie paljivo napravljenih igraaka koje bi i danas bile praktine za decu, zaprege sa pokretnim tokovima i sl.
Naen je takoe vrlo precizan sistem mernih jedinica, zatim kocka za igru sa stranama
obeleenim takama od jedne do est, koja se danas uveliko zloupotrebljava. Takoe
nije pronaena nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilitu ili hramu. Centralna graevina bila je veliko kupatilo, pored spremita za uvanje itarica sa detaljno uraenim
sistemom ventilacije. S obzirom na to da je u naseljima ovakvog znaaja svuda u svetu
tog doba, a i znatno kasnije, presudnu ulogu u arhitekturi imala kosmoloka i religijska
simbolika, sve ovo daje Harapskoj kulturi jedinstvenu svetovnost u istoriji koja ni

Treba ovde zapaziti da i u sumerskom kulturnom nasleu ne nalazimo gotovo nita od ratova i borbe
ljudi ve samo motive iz prirode i miroljubivog druenja ljudi koji dobrovoljno slede vladare i bogove.
Tek kasnije u grko-rimskom razdoblju nailazimo preteno na scene ratova i razaranja.

18

danas nije dosegnuta. Njihovo neprotumaeno pismo e nam moda tek u budunosti
rei svoje tajne. 6
Ova civilizacija, koja se vrlo konzervativno odravala na istim temeljima, nestala je sa ovog prostora pod uticajem velikih poplava i klimatskih promena koje su postepeno opustoile predele dotle bogate umom i obradivim zemljitem. Drugi razlog
bio je najezda ratniko-stoarskih plemena arijevaca sa Iranske visoravni u priblino
isto vreme, 2000. god. pre n. e. Oni su neke gradove na jugu reke Ind zatekli naputene. One na severu osvojili su borbom. Na koliko su nadmoniju kulturu starosedelaca
naili, pokazuje i to to su neka arijevska plemena prelazila na njihovu stranu i tako se
meusobno borila. O tome se govori u Rig-vedi, a i tematika velikog epa Mahabharata
zasniva se na bratoubilakim ratovima razdeljenih arijevskih plemena. Jedan uveni
deo tog epa, Bhagavad-gita, jasno pokazuje kakvu su filosofiju primali od starosedelaca. 7 Bhagavad-gita, naime, predstavlja popularan opis uenja snkhye.
Harapska kultura se vie puta obnavljala tokom milenijuma nadgradnjom na
uvek istim temeljima. Takva konzervativnost je zbunjivala istraivae, pa je neke ova
injenica navela na zlonameran zakljuak da se radilo o civilizaciji nesposobnoj da se
menja i razvija. Navodi se tome u prilog i relativno mali broj pronaenih umetnikih
dela, nakon svih pustoenja i osvajanja. Paljivije razmiljanje o ovoj pojavi ukazuje
nam, naprotiv, da su oni uporno obnavljali dotle ve visoko usavreno drutveno ureenje i gradsku kulturu iz jednostavnog razloga to u tom dobu nije ni moglo biti savrenijeg modela.
Nedavno otkrie drevnog grada Dvaraka koji se nalazi ispod povrine mora
zapadno od Gudarata, u Indiji, ija starost se na osnovu geolokih promena nivoa
mora procenjuje na najmanje 12.000 godina, pokazuje da civilizacija doline Inda nije
bila ograniena samo na kopneni deo koji nam je danas poznat, ve i na deo koji je
danas potopljen usled podizanja nivoa okeana. Pre oko 12.000 godina, pri kraju poslednjeg ledenog doba, nivo okeana je povean preko 120 metara. To je potopilo mnoge
drevne priobalne gradove razvijenih civilizacija. To starost sistema snkhye smeta
mnogo ranije od svih pokuaja zvanine istoriografije da je povee sa Vedama i par
hiljada godina starosti.
Svetovnost Harapske civilizacije i danas bi svojim jedinstvenim spojem materijalne i duhovne kulture mogla biti uzor oveanstvu preko duhovnosti snkhye koja
pretpostavlja da je sloboda osnova svakog postojanja i da se ona ispoljava jedino kao
ovekova autentinost, kao vrhunac ovekove kulture bivstvovanja. U tome je njen

Po svemu sudei ta se tajna danas vie skriva nego otkriva jer je potpuno isto pismo naeno na suprotnoj strani planete, na Uskrnjim ostrvima (tkz. Rongorongo pismo). Sve je vie dokaza da je zvanina
istorija lana.
7
I epski opisi i arheoloki materijalni dokazi ukazuju da je Harapska civilizacija unitena u nuklearnom napadu. Pronaena radijacija, kalcinisane kosti rtava (koje su se zatekle u domovima i na ulicama to pokazuje da im se smrt iznenada dogodila), i ostaci stakla na tlu i rastopljenim glinenim ciglama (kakvi se javljaju samo na poligonima za testiranja nuklearnih eksplozija) mogui su samo usled
iznenadnog izlaganja vrlo visokoj temperaturi kakva se razvija samo kod nuklearne eksplozije. Otkuda
nuklearno oruje u tom drevnom vremenu videti detaljnije u mojoj knjizi "Istorija galaksije, zemlje i
oveka" kao i u knjizi J. Douglas Kenyon: Zabranjena povijest (Forbidden history - Prehistoric Technologies, Extraterrestrial Intervention, and the Suppressed Origins of Civilization Edited by J. Douglas Kenyon). Inae u celom svetu postoje ogromni dokazi visoke tehnologije u obliku megalita i graevina koje ljudska ruka ni danas sa svom tehnologijom nije u stanju da napravi. Zvanina istorija je
lana.

19

doprinos principu tolerancije i slobode linosti na kojima tei da se zasniva graansko,

tj. gradsko drutvo. 8
Gradovi su vorita u kojima se ukrtaju i prepliu tokovi svih iskustava bivstvovanja, u njima se oni akumuliraju, dozrevaju i kristaliu. Zato je graanska civilizacija takav sistem ivljenja koji svojim ureenjem spolja navodi oveka da bude kulturan, odnosno svestan. Na taj nain ona tei istom cilju kao i religije, samo bez ideolokih i mitolokih uslovljavanja. I svetovna i religijska kultura (prva vie materijalno, a
druga vie psiholoki) svojim spoljanjim ureenjem kultivie ljude. Snkhya predstavlja unutarnje ostvarenje ideala kulture bivstvovanja, koje se, zbog same prirode
duhovnosti, moe do kraja ispoljiti samo kroz individualnost i linost. Savrenstvo
graanske kulture (inae nikada ostvareno) predstavlja samo slabi spoljni odsjaj savrenstva Duha koje se, po snkhyi, ispoljava u oveku. Graanska civilizacija je u svom
najboljem vidu neophodna spoljanja podrka izgradnji unutarnje duhovne kulture, jer
za razliku od religijske, ona ne manipulie psiholokim uslovljavanjem, niti je jednostrana, ve daje optu kulturu, i zato priprema oveka za istinsku duhovnu slobodu i
zrelost postojanja. Otuda se s pravom moe smatrati da je sistem snkhye mogao nastati samo u idealno ureenom graanskom drutvu zbog svoje interakcije s njim, drutvu kakvo je Harapska civilizacija pokuala da ostvari. I samo na takvom tlu moe
ubudue opstati.
4. Transcendencija ili razlikovanje prirodnog i duhovnog
u drugim tradicijama
Da bismo razumeli osnovne principe svesti, transcendencije, odnosno snkhye u
njenom izvornom znaenju, bez ikakvih primesa simbolikog i mitskog izobliavanja,
kako su nam prikazani na shemi kategorija (slika 1. i 2), moramo videti kako su njeni
principi prisutni u ostalim drevnim batinama sa svim moguim modifikacijama. Na
njih smo vie naviknuti i oni su nam poznatiji. Da bismo doli do zakopanog dragulja,
moramo prokopati sve naslage koje ga pokrivaju.
Od poetka svog opstajanja na ovom svetu ovek je nastojao da na neki nain
razlikuje ono to je prirodno dato, od onog to je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost
i obnavljanje, da razlikuje veno od prolaznog, besmrtno od smrtnog, dobro od zla.
Drugim reima, iskonska je tenja ovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode,
da bude svestan, jer sutina svesti je razlikovanje, a sutina prirode je u uzronoj povezanosti svih njenih pojava, u identifikaciji, odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno
osveenje prirode jedini je nain za nadilaenje uslovljenosti.
Ovakvo sutinsko razlikovanje izrazilo se u arhainim vremenima kao naglaavanje religijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona ovek je nastojao da
razlikuje svesno od nesvesnog, da utvruje i proiruje znanje kao uslov za svoj opstanak, da razlikuje duhovno od telesnog jednako jasno kao to se razlikuje nebo od zemlje ili ivot od smrti. Sve duhovno prepoznavao je kao svoju autentinost i slobodu,
kao ono to je nebeskog ili boanskog karaktera, to daje jedinstven smisao svakoj
pojavi u optem jedinstvu prirode. Bez ovakve slobode ivot nema smisla i postaje
podruje borbe otuenih delova i besmislena prolaznost.
8

Pod graanskim drutvom ovde se misli na ono najbolje to proizlazi iz gradske civilizacije, to je
suprotnost malograanskom kolektivizmu, po mnogo emu bliskom tiraniji.

20

U svim starim kulturama uoava se nezadovoljstvo s ovekom kakav je prirodno dat, i najdublja tenja za drugim roenjem, u svesnom i duhovnom nainu postojanja. Svi mitovi, obredi i legende od poetka istorije pokazuju enju da se ljudsko
telo oslobodi nesvesne prirodne stihije i preobrazi u olienje Duha, odnosno slobode
bivstvovanja, stvaranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje pravi ovek u onoj
meri u kojoj prestaje da bude prirodan ovek. Ovaj preobraaj nije rezultat prirodnog procesa, kao to je sluaj sa svim ostalim psihofizikim aktivnostima, ve iskljuivo kulturni i duhovni in preuzimanja potpune odgovornosti za veni smisao bivstvovanja, to je podvig svojstven samo retkim, duhovno zrelim ljudima to je in slobodne volje celovite linosti. To je sasvim nov dogaaj u kosmosu. Pored svekolike
prirodne povezanosti svega, novo je jedino svesna linost i njena slobodna volja. Taj
preobraaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovljavanja. To je neto to
tek treba da se dogodi i dogaa se jedino u ovekovoj linosti kada postane svesna i
celovita. Bez ovakvog drugog roenja u slobodnoj volji i svesti smatralo se, s pravom, da ovek uopte i ne postoji kao pravi ovek, jer se roenje njegovog fizikog
tela ni po emu ne razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakterie
prolaznost, propadljivost, umiranje svega to se raa (Jovan, 3:3-7).
Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva transcendencije, nikle su sve velike religije i etike. Zbog neophodnosti drugog roenja postoji religioznost i duhovnost, ta je nunost rodila svu ovekovu kulturu, iji je opti smisao
nadilaenje nesvesne prirodne uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaenje smrti. Ceo
ivot religioznog oveka je proces raanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je
ukazivalo da je ovek autentian samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost
bia i vremena, samo tako on uistinu postoji. Jedino kada je nesvestan ovakve svoje
duhovne autentinosti ovek trpi smrt, prolaznost i patnju. Samospoznajom to se nadilazi. Odlika svake religioznosti jeste enja za venou i to dokazuje da sadanje stanje prirodnog roenja nije autentino i otuda je bolno i nepodnoljivo. Nepodnoljivo
je zato to ovek s fizikim roenjem jo nije poeo da postoji u svom autentinom
stanju; to je jo uvek spontani tok prirodnog deavanja koji ukljuuje sve fiziko kretanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. ovek tek treba da se rodi kao svesno bie.
Fizikim nastankom on je samo dobio pravu ansu da to svesno uini. Fizikim roenjem on je stvoreno bie. Sva bia u prirodi tako nastaju i u tome je njihov opstanak.
Raaju se od drugoga i drugim su uslovljena. ovek se od svih bia razlikuje po tome
to tek treba da nastane iz sebe samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi
(purui). Drugo, pravo roenje je njegov stvaralaki in, koji je mogu samo onda
kada sebe prepozna kao olienje Tvorca, tj. Duha koji sve omoguava (purua). To
drugo, pravo roenje ovekovo stoga nije nita drugo do prepoznavanje onoga to on
oduvek jeste. Zato se ono jedino ispravno moe nazvati buenjem, kao to je uinjeno
u budizmu, ili oslobaanjem od iluzije, kao to govori tradicija advaita vedante Adi
ankare.
Fundamentalni znaaj 'drugog roenja' najbolje je izraen gnostikom vizijom
ptice koja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos. Da bi se ovek istinski rodio i
postao mora da probije ljusku prirodno datog sveta kao to ptica probija jaje, polee
svojom voljom i tek tada uistinu poinje da postoji. ovekovo prirodno, bioloko
roenje je slino nastanku jajeta, on jeste 'roen' ali to nije zavrni in, njegovo bioloko roenje samo je mogunost za drugo, istinsko duhovno roenje, kao to ptica, simbol duha, tek treba da izae iz jajeta sopstvenim naporom.
21

Drugo prigodno poreenje moe biti sa semenom i drvetom. ovek je biolokim roenjem kao seme koje u sebi sadri drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz njega izniklo drvo koje puno roda raa. Ako se ne promeni, istrunue smo. Ako hoe
sebe da sauva, izgubie se. Ako se preda, dobie ivot veni. Tako i prirodno nastao
ovek, zatvoren u svojoj telesnoj subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji
duhovnog rasta da bi iz njega izbio njegov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo
ono to objektivno jeste. U tome je sva ideja vaskrsenja.
Da je proces nastajanja dovren, da mi uistinu postojimo prirodnim nastankom,
tada nikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalo lino
iskustvo kroz probuenje. Nita se novo ne bi dogodilo. Linost tada ne bi bila mogua. Sve bi to i dalje bio proces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od
ivotinja.
Mi smo svesni sebe u ovoj sadanjoj, skromnoj svesnosti, samo zato to jo
nismo poeli da postojimo, a predvieni smo za postojanje. Svest nam je data da bismo
poeli da postojimo.
Ono sutinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog uslovljavanja.
ovek postaje istinski ovek tek s prestankom identifikacije sa telom i telesnim umom,
i spoznajom sebe u irem kontekstu, u kontekstu celine koja omoguava telo i um. to
je njegova identifikacija sa telom vea, to je kao ovek manji, patnja je vea. to je
manje identifikovan sa telom, to je vei kao ovek, plemenitiji i duhovniji, vie svoj,
objektivniji prema svemu. Ne postoji nijedan primer ideala ljudskosti, duhovnosti i
plemenitosti koji nije sainjen od nadilaenja egocentrine identifikacije sa telom i
egom.
Iskustvo svetog naspram profanog ne samo to predstavlja sutinu religioznosti,
ve i same svesti, ija je osnova u razlikovanju subjekta od objekta, ili poznatog sveta
od nepoznatog.
Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram, kua ili kakav
simbol centra sveta oko koga su se podizala naselja) ili prostor poznatog kosmosa,
naspram nepoznatog i profanog prostora koji je smatran za nediferencirani haos, nestvoreni svet, ne-bie. Takoe i razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritualom periodino obnavljalo seanje na vreme boanskog dela stvaranja ili oduhovljavanja oveka, naspram profanog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i dokolici. Uz
to je praksa mnogih plemena bila (a negde se i do danas zadrala) da samo sebe smatraju ljudskim biima koja potiu od Boga, tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatrali demonima, neljudskim biima ili ak neprijateljima koje treba pobediti i 'civilizovati'. Na ovaj nain, putem ovekove osnovne orijentacije u prostoru i vremenu, poeci
religijskog iskustva jesu ujedno poeci osveenja kroz razlikovanje subjekta od
objekta, poznatog od nepoznatog, osveenja kao ustanovljenja onoga to jeste.
Pored religije i najranija filosofska misao izraava isto razlikovanje kao osnovu
same svesti o biu kroz pitanje: Zato je uopte ovo to biva, a ne tek nita? To je
prvo pitanje oveka koji je spreman za duhovno probuenje. Prvo je zato to je najire
i sveobuhvatno, ono se ne bavi nikakvim posebnim zbivanjem ve zahvata sve to biva
u prostoru i vremenu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i
bia i miljenja, ide do dna svega i ne zaustavlja se ni na emu to privremeno biva;
kao takvo, ovo je pitanje na kraju i najizvornije, jer samim svojim nezaustavljivim

22

zahvatanjem svega, kristalie duh onoga koji pita. 9 Ovo pitanje je mogue samo u kontekstu razlikovanja purue od prakrti koja je sve ovo to biva, kontekstu koji daje
snkhya.
Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog religijskog iskustva, a to je vaskrsenje kao nadilaenje (transcendencija) ovekovog prirodnog bia u
boansko bivstvovanje, ili bar povezivanje s njim - ukazuje da bez toga ovek ne postoji u istinskom smislu. On e ui u autentino postojanje tek s drugim roenjem koje
nee biti rezultat prirodnog procesa, nego duhovni in slobodne volje, iste savesti i
svesti o bivstvovanju, o tome da i smo bie prirode kroz njegovo vaskrsenje zadobija
svoj ishod i smisao. Priroda postoji sa svrhom da dobije puni smisao svoga postojanja,
svoj ishod ili sutinu, tek naspram slobodnog ovekovog Duha (purue). Sve dotle ona
izgleda neostvarena, besmislena i destruktivna. Zato tek duhovno vaskrsli ovek (iz
iskustva transcendencije) vidi svet kakav jeste u sutini: kao svetost boanske tvorevine. U takvom istinskom vienju stvari kakve jesu, sastoji se njegova duhovna autentinost i sloboda. Ona je imanentna biu. Koliko je Duh u oveku nesvestan sebe, toliko
priroda izgleda destruktivna i uslovljavajua. Duh i priroda su uzajamni i polarizovani,
a ne dualistiki i iskljuivi. Bez prirode Duh bi bio puka apstrakcija i nita, a bez Duha
priroda ne bi imala mogunosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za sam opstanak. Ne bi
imala razlog postojanja. Bila bi tamnica bia bez izlaza u slobodu, i zato ne bi bilo
ivota u njoj. Priroda je sama tenja bia ka osveenju svoga smisla; njena raznolikost
odraava svu dijalektiku i dramu ove tenje. Priroda je nain ispoljavanja Duha koji, s
druge strane posmatrano, predstavlja smisao i ideal ka kome se usavrava prirodno
zbivanje.
Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopte mogui drugo roenje i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je mogue jer postoji polarizacija Duha i prirode - o emu govori snkhya.
5. Snkhya kao arhajski model transcendencije ili razlikovanja Bia i Duha
Ako bi se istota i veliina vizije oveka merila jedino oslobaanjem njegove
duhovne autentinosti od svake prirodne uslovljenosti bivstvovanja, a drugaijeg i potenijeg merila ne vidimo, tada bi se s pravom moglo rei da snkhya nastoji da bude
najistija vizija oveka - osloboena svake mitologije. Dolazei do nas iza horizonta
sagledivog vremena, ali postajui poznatija kao jedan od est srednjovekovnih filosofskih sistema u Indiji, snkhya predstavlja najstariji i najneposredniji pokuaj oveka da
izrazi sutinu svoje duhovnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u prirodi kao jedinstveno i stvaralako bie. Ono to drevno uenje snkhye sutinski izdvaja od svih drugih pojava u duhovnoj kulturi koje su imale sline namere, jeste njena
jasnoa i celovitost. Ona zahvata celokupno bivstvovanje bez izuzetaka, sistematski
razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo objektivnog, fizikog sveta, ve i
subjektivnog psiholokog iskustva, i to na potpuno neposredan nain, ralanjujui sve
sainitelje iskustva i postojanja, bez primese fantazije, simbolike i mita. Jedino putem
svesnog uvida i praktinog razlikovanja svega bivstvujueg u vremenu (iskazanog u
pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (oznaenog kao purua), ija sloboda omoguava biu da uopte bude, odnosno, da bude svesno sebe (to je oznaeno kategorijom
9

Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: Uvod u metafiziku (Einfuhrung in die
Metaphysik von Martin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadi, Beograd
1976.

23

buddhi). Hirurki precizno snkhya ralanjuje sve kategorije postojanja kakve jesu
(shema na slici br. 1) i samo tako otkriva ono to postojanje omoguava i to ono jeste.
Jedinstvena jasnoa snkhye zasniva se na njenoj polarizaciji bivstvujueg (kao
prakrti) i slobode koja ga omoguava (purue). Po tome snkhya predstavlja najvii
ideal objektivnosti. Ovakva polarizacija ini vienje stvari jasnijim, kristalie svest o
bivstvujuem, njegovu diferencijaciju, i tako nas navodi da u snkhyi prepoznamo
arhajski prototip fundamentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao dosadanji
tumai ovog sistema. Nastavljajui klasino metafiziko stanovite oni su puruu projektovali kao duhovnu monadu otuenu od prirode. Zahvaljujui postmodernistikom
obrtu, mi emo danas lake sagledati puruu kao istu neuslovljenost koja omoguava
bivstvovanje, a najpre svest o njemu (buddhi).
Oslobaanje ovekove duhovne sutine od prirodne uslovljenosti, od smrti i
prolaznosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema samorazvoja. To je
poriv za transcendencijom uslovljenog bia u Duhu slobode. Ova tenja se svuda kristalisala kao razlikovanje duhovnog od prirodnog, stvarnog od lanog, boanskog od
svetovnog, spasenje due u hrianstvu ili nadilaenje patnje u budizmu. Svoj najistiji domet ova tenja dostigla je u budizmu, naroito kod Nagarune gde se razlikuju
dve vrste stvarnosti: samvrti ili relativna istina, koja je proizvod razuma i koja kao zastor zaklanja apsolutnu istinu, paramartha, koja je krajnja svrha ili transcendencija uopte. Dok se iskonska tenja za ljudskom autentinou u drugim sistemima i religijama
manifestovala na manje ili vie zaobilazan nain, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja,
dotle se ona u snkhyi, jogi i budizmu jasno izrazila kao nunost transcendencije u
sebi samome, u sopstvenom biu. To je bilo mogue zato to je budizam sav izaao iz
(Patanjalijeve) joge, a joga je praktino iskustvo transcendiranja. Ovakva praksa joge
postoji zahvaljujui njenoj teorijskoj osnovi: snkhyi. Dok se u drugim religijama
bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko teritorije, pitke vode i prevlasti uz pretnju
ognjem i sumporom, dotle snkhya objektivno, nepristrasno i jasno pokazuje:
(1) ta se nadilazi ili transcendira (ovde je to prakrti kao osnova bia);
(2) zahvaljujui emu je to nadilaenje uopte mogue (zahvaljujui purui,
Duhu koji nadilazi i omoguava bie);
(3) kakav je smisao celog tog procesa (da ovek prepozna svoju autentinost u
purui) i
(4) kakav je ovekov poloaj u njemu (da bude mesto u kome se postojanje prakrti - i njegov smisao - purua - proimaju i razluuju).
Najkrae reeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i
pasivan. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statikom purua
ili Duh. Aktivni aspekt aktuelizuje statiki ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji
sam po sebi ne bi bio nita bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja prirode.
Ova aktuelizacija ima svoj ishod i svretak u samosvesnoj linosti ovekovoj gde se
Duh iznova prepoznaje, ali ovog puta u svom aktuelnom i ivotodavnom obliku.
Uenjem o purui i prakrti snkhya daje kontekst za razumevanje smisla transcendencije. Transcendencija je probuenje. Probuenje podrazumeva dve injenice:
da je bivanje nesvesno i da moe da postane svesno. Te dve injenice su: prakrti kao
nesvesno bivanje, i purua koji mora da nadilazi (transcendira) bie ako omoguava
svest o njemu.
***
U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama ovekova sutina i smisao
traili su se u nekim modifikacijama smog bia, u prakrti, u njegovim ulnim ili nat24

ulnim oblicima postojanja (koji su se u tu svrhu proglaavali boanskim), u zaboravu bitka, dok se jedino u snkhyi ovekova sutina smelo prepoznavala u Duhu koji
omoguava smo postojanje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome tei cela
priroda, u purui. Sve religije (osim budizma), filosofije i verovanja su mehanizmi
zaborava bitka ili Sopstva, projekcije u vreme i prostor, gubitka prisutnosti. Jedino se u
snkhyi ovekova autentinost diferencira spram bivstvovanja uopte, kakvo ono smo
jeste, kroz osveenje, a ne ideoloko ubeenje, dok se u svim ostalim pseudoduhovnim tradicijama ona traila unutar uslovljenog bivstvovanja (prakrti). Zato se za
snkhyu moe s pravom rei da predstavlja prvu i pravu fundamentalnu ontologiju,
odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav emo svet opaati zavisi s koje ga
osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija dola do pitanja o temeljnoj, tj. fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga to jeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zastupa
snkhya, jednostavno nije mogue nai, jer ona subjekta koji spoznaje ono to jeste,
izjednaava sa neuslovljenou ili transcendentalnim Duhom koji omoguava sve to
jeste.
ta praktino znai ova injenica, da je Duh koji sve omoguava ovekova sutina? To znai da sve dok ovek ne postigne svesnu diferencijaciju sebe spram cele
prirode, kakva jeste, a ne kakvu je zamilja - a to znai dok ne prevazie projektovanje
bivstvovanja u prostor i vreme i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg
bivstvovanja - on nije ni poeo da postoji u autentinom smislu, sve dotle postoji samo
priroda i ona spontano deluje 'njegovim telom, oseanjima i mislima. Ovakvo stanje
podrazumeva bar dve stvari: Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje u oveku, nije
ostvarena u svome smislu i zato je neuravnoteena i destruktivna; i to je, kao drugo,
razlog zato ovek u takvom stanju, dok je identifikovan sa prirodnim zbivanjem,
nema spokoja u sopstvenom ostvarenju i pati. Razlikovanjem svoga Duha od prirodne
stihije on u sebi dovodi do autentinosti i prirodu i Duh koji je omoguava. U ovome
je smisao transcendencije.
Stoga je reeno da je Duh koji sve omoguava ovekova sutina u smislu da je
ishod zbivanja prirode njeno saimanje u svesnog subjekta i, da bi on ostvario taj svoj
ishod i smisao postojanja, treba da se okrene k sebi, a ne da se projektuje van sebe u
prostor i vreme, to praktino predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bia - nesvesno
postojanje koje je osnova sve patnje.
Sve dotle ovek ne postoji, dotle se sama priroda saobraava i sazreva za postojanje kroz oblije ovekovog tela; ovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen
spoljanjim uticajima. Tek kada se probudi i nadie iluziju vremena i odsustvovanja u
biu, kada prestane da projektuje sebe u predstavu o sebi i bude on sam, ovek se istinski raa i poinje da postoji. Videemo kasnije da je to povezano sa stvaranjem energetskog tela (tela vaskrsenja) kroz sedam faza.
Razlikovanje o kome je re ne podrazumeva dualizam niti odricanje od bilo
ega, ve samo probuenje. Naime, svaki ovek je svestan sebe i sveta. Odakle oveku
svest? Svest u oveku omoguena je od strane onoga to omoguava smo postojanje,
i subjekta i sveta - ono je oduvek tu, u oveku, kao njegova sutina. Naa svest je samo
iskrica one iste svetlosti Duha koji izaziva sveopte postojanje. Stoga se nita ne podvaja i predajom Duhu ovek nita ne naputa, ve samo postaje ono to jeste. Takoe,
iako izgleda paradoksalno, transcendencijom postojanja on afirmie ostvarenje smisla
samog postojanja.
***
25

Cela snkhya bi se mogla svesti na sledee: na bie i na Duh koji bie izaziva u
postojanje. Bie je sve to postoji na bilo koji nain. Jedino Duh koji sve omoguava
moe da omoguava i svest o svemu. Zato je Duh prisutan u najsvesnijem biu - oveku - kao njegova sutina. Prisutan je u manjoj meri i u svemu ostalom i zato je mogua
ovekova percepcija smisla sveg ostalog. Stoga, da bi ovek ostvario svoju sutinu
treba samo da svoju panju i svu ivotnu energiju odvrati od vezanosti za objektivno
bivstvovanje i okrene je (praksom meditacije) ka sebi, svojoj Sopstvenosti ili izvoru
svoje svesti. Taj okret ka sebi je ujedno i transcendencija jer se njime nadilazi manifestovano bie, i postaje ono to sve izaziva u postojanje. Zapravo, transcendencija i okret
postoje samo za um koji je vezan za svoje objekte; samo zbog identifikacije oveku
izgleda da mora da se odvrati od ovog sveta da bi 'ostvario' besmrtnu duhovnu sutinu,
'neto' da napusti da bi 'neto' opet dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino je uslovljenom umu purua transcendentan; za bie je on imanentan.
Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledeem paradoksu: kada subjekt
postane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao isto Ja jesam, tada
prestaje da postoji kao subjekt, kao Ja, i postaje ista objektivnost, Duh koji sve omoguava. Subjekt (Ja) izgleda kao odvojen i poseban entitet, kao neto subjektivno
samo onda dok na njega gledamo kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greka
je u tome to merila spoljnih objekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje
projektuje sve objekte. Kada se okrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo
da je to zapravo Duh koji sve omoguava, da je nae pravo Ja njegov individualni
izraz.
Svoju duhovnost snkhya postie na osnovu razlikovanja bia uopte (prakrti) i
onoga ko ga je svestan (purua). Priroda je u sutini ovekov odnos prema samome
sebi, njeno bivstvovanje zavisi od stanja svesti oveka. Ona nije objektivistika, neto
predmetno i spolja, ve je objektivna mera ovekove budnosti i odgovornosti prema
sopstvenoj duhovnoj sutini. U tom smislu je ona iva, sav njen ivot je usmeren ka
tom smislu. Iluzija da je priroda objektivan spoljanji svet postoji zbog iluzije subjektivnosti. Koliko smo ubeeni da smo izdvojen, samostalan subjekt, toliko vidimo svet
kao objekt. Objektivni svet je samo refleksija subjektivnosti. Zato su prostor i vreme u
prirodi relativno zbivanje koje zavisi od zbivanja ovekovog. To je uzajamni proces:
kada Duh ovekov nije svestan sebe, automatski se kao posledica toga stvara svet
objekata, kao materijalizacija njegove nesvesnosti. Ceo fiziki univerzum je materijalizacija ovekove nesvesnosti. U tom smislu se kae da je svet iluzija, maya, da je
ivot samo san, ali to takoe znai da ovek kreira svoju realnost. Zato je jedini nain
da postane svestan sebe da kroz rad i karmu spozna pravu prirodu spoljnje realnosti
kao posledicu svoje nesvesnosti. Stoga put ka duhovnoj sutini ne vodi spolja, ve
unutra, a to znai u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za transcendenciju je
individuacija. To znai da nema kolektivnog spasenja. Ostvarenje duhovne autentinosti je individualan in postizanja line zrelosti. Duhovnost poinje tamo gde poinje
linost. Duhovnost je unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dogme i institucionalne religije su lana imitacija duhovnosti. Mada i kao takvi mogu biti
inspiracija za pravu duhovnost.
***
Cela shematska konstrukcija kategorija snkhye predstavlja doslednost u omoguavanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bia kakvo ono smo jeste. Kategorije
snkhye su putokaz za kulturu objektivnog osmiljavanja bia, osveenja i afirmacije
Duha u nama. Ipak, dosadanji prikazi sistema snkhye bili su drugaiji od ovog naeg.
26

U savremenim prikazima indijske filosofije snkhya se redovno predstavlja kao

dualistika kola koja se bavi odnosom Duha ili oveka (purua) s jedne strane, i
samostalno delatne prirode (prakrti) s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se
da ona na paradoksalan nain vezuje i obmanjuje Duh od njegove autentinosti, slobode, neuslovljenosti i savrenstva. Svi oni se uglavnom zavravaju zakljukom da sistem istie nepremostivi esencijalizam i paradoks da savreni i bezvremeni Duh, koji je
ovekova bit, ipak nekako biva uhvaen i zanet vremenskim tvorevinama i aktivnostima prirode, da se neobjanjivo poistoveuje sa njenom uslovljenou, zbog ega ovek
doivljava svu ivotnu dramu nametnutog mu i neautentinog bivstvovanja u svetu
(samsara) kao da je to njegova sudbina, doivljava patnju i ugroenost, pa zato i borbu
za osloboenje od patnje. 10 Ovde emo pokazati da ovakvo ve klasino nerazumevanje snkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija prakrti. One, naime, premouju jaz izmeu bitka (purua) i iskustvenog sveta (prakrti) time to pokazuju svu
relativnost njegovog prostornovremenskog ispoljavanja, tako da snkhya ne spada u
naivna esencijalistika uenja niti u dualistike sisteme. Nerazumevanje kategorija bilo
je neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo lina, ve i kulturna zrelost drutva u celini. Dve najvie kategorije su linost (aham-kra) i svest (buddhi), i one predstavljaju dozrevanje ili saimanje vremena. Sistem koji razotkriva pravu prirodu bia nije mogue razumeti drugaije nego u dozrelosti vremena koje omoguava autentinost samog bivstvovanja. Videemo da pojam prakrti nije bilo mogue
dobro razumeti pre razumevanja kvantne prirode kao univerzalnog polja realnosti.
Tako je i sa drugim kategorijama o kojima ui snkhya. Savremena fizika tek treba da
doe do njihovog razumevanja, ili bolje reeno, pomou snkhye moe mnogo bolje
da razume fundamentalne injenice prirode.
Klasino nerazumevanje snkhye nastaje i zbog nedostatka meditativne prakse
kao uslova duhovnog razumevanja kod njenih tumaa. Naime, osnovni paradoks, kako
neuslovljeni purua ipak biva uslovljen od strane prakrti, pogreno je vienje stvari, tj.
neuvianje prirode onoga ko posmatra taj problem. Individualna dua, iva, je ta koja
poistoveuje puruu sa prakrti, a ne sam purua. ovek je taj koji treba u svom individualnom iskustvu da aktuelizuje neuslovljenost purue, a ne sam purua.
Snkhya nije dualistiko uenje ve sa samo izraava u terminima dualizma
upravo zbog same prirode neostvarene individualne due kojoj je i namenjeno uenje,
individua je ta koja stvari vidi subjektivno i u dualizmu. Zato snkhya koristi termine
dualizma moda najbolje kazuje Lao Ce na poetku svoga Tao Te inga: 'Bezimeno,
ishodite je Neba i Zemlje; imenovano, majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz
istog, ali su razliitog imena. Njihovo jedinstvo je duboko i skriveno.' Naime, o istom
bivstvu kao Jednome ne moe se nita rei, ak ni to da ono jeste. Ako nameravamo da
o tome ipak prozborimo i uopte razmiljamo na najneposredniji nain, moramo to
uiniti tako to emo Jedno razluiti na ono postojee, to biva na bilo koji nain, i na
ono to postojee omoguava, osveava, to bie izaziva u postojanje; na tvarnu
osnovu i na ideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato snkhya govori o prakrti
kao biu, i o purui kao onome to bie izaziva u postojanje. Ona je namerila da uobiajeno ljudsko razumevanje dovede do prosvetljenja ili samospoznaje, a uobiajeno
ljudsko razumevanje se kree u relativnim dimenzijama subjekta i objekta; dakle dualizma. Dualistika konceptualizacija je nunost razmiljanja, a ne stanje sme
stvarnosti. Snkhya je prosenom oveku dualizmom pribliila razumevanje jedinstva,
10

O takvom klasinom prikazu snkhye videti u delima: Sarvepali Radakrinan: Indijska filozofija,
Nolit, Beograd, 1964 i Mira Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.

27

jer on zbog subjektivnosti dualistiki doivljava svet, a nije dualizam predstavila kao
najviu realnost. Osim toga, dualistika konceptualizacija je najneposrednija i najistija. Bez nje miljenje propada u mit i simboliku. Kao to je ilustrovano u Tao Te ingu
(42): 'Iz Taoa raa se Jedan; iz Jednog dva; iz dva nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.'
Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah do Jednoga. Od 'tri' ve nastaje mnotvo koncepcija i
mitova.
Purua izaziva prisustvo svesti u prakrti, kroz oveka. Svest organizuje prakrti
kroz oveka u vii, svrhovit poredak, u red, tehniku, civilizaciju i kulturu.
Snkhyu ini jedinstvenom to to prikazuje prirodu u svim njenim kategorijama:
od najvie intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene primene i refleksije u linosti
(aham-kra), do svih ulnih i organskih sposobnosti (indriyni) u svim dimenzijama,
od fizike do nadfizike (tanmtr i maha-bhtni). 11 Ovde izneta podela na organski
i neorganski svet ne odgovara naunoj podeli. Ovde se ona odnosi samo na simbolino
odreenje modusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki prototip savremene podele realnosti na psihiku (res cogitans) - indriyni; fiziku (res extensa) tanmtr i maha-bhtni, i kulturnu - aham-kra i mahat-buddhi. Tanije reeno u
duhu snkhye, kategorije mahat-buddhi, aham-kra i manas predstavljaju ontoloko
ili spoznajno podruje prakrti, a sve ostale kategorije ontiko ili podruje objektivnog postojanja, same egzistencije. Ovo treba dobro zapamtiti zbog lakeg razumevanja daljnih objanjenja.
Shema kategorija prakrti obuhvata sva mogua iskustva: ulno, psiholoko,
nauno, umetniko, religijsko i mistiko. U snkhyi svoje mesto nalaze svi prirodni
zakoni, od evolucije i mehanike do kvantne fizike, i to bez protivrenosti, jer govore o
njenim razliitim dimenzijama i razmerama. Ona jedina od svih sistema uspeno sjedinjuje filosofiju s prirodom zato to ih nije ni razdvajala, jer nije jednostrana. Jednako
su joj bliska najvia mistika stanja kao i najgrublja stvarnost, jer se bavi odnosom
Duha i prirode iz njihovog iskustva, a ne njihovom deobom ili naglaavanjem jednog
od njih - to je uvek rezultat kada se tumaenje istie na raun iskustva. Ona ne tumai
ve ustanovljava kako jeste.
Zato to prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao jedno veliko
polje uzronosti, snkhya predstavlja vrhunski princip tolerancije. Ona opravdava postojanje svega: sve to postoji na bilo koji nain, ima svoj uzrok i razlog postojanja.
Ona je, tako, iznad dobra i zla. Za nju nita nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna.
Pored celog tog podruja uzronog ali svrsishodnog vremenskog zbivanja (prakrti), snkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od ega (purua) kao osnovni uslov
bivstvovanja svega, a najpre svesti o zbivanju (buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode, niti je u dualizmu s njom, iako je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi
neposredno ispoljava jedino kroz ovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode
kroz koji neposredno prosijava Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz ovekovo oblije priroda se otvara i razotkriva svome ishodu. U ostalim oblicima Duh neuslovljenosti se ispoljava na posredan nain, kao privlaitelj evolucije prirode u nadilaenju uslovnosti radi opstanka, to je smisao oblikovanja svih ivih bia. Prostije reeno, ispoljava se kao sm ivot.
Duhovnost snkhye nam tako razotkriva kljuni problem svake kulture i civilizacije, a to je odnos izmeu prirodne nunosti (gde spadaju i drutvena ogranienja) i
11

Videti shemu kategorija prakrti, slika br. 1.

28

slobode. Ona ukazuje kako se sloboda javlja u prirodi: iako je imanentna samom biu,
jer ga bez nje ne bi ni bilo, ne ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila
dezintegrisana, nego se potpuno ispoljava jedino kroz olienje ovekovog autentinog
Duha. Dakle, kao vrhunac ovekove kulture. Na taj nain snkhya daje znaaj oveku
koji on nema ni u jednoj drugoj duhovnoj tradiciji. Svuda je ovek u senci bogova i
viih sila. Samo se po negde blago nagovetava njegova boanska sutina, da bi se u
mnogo veoj meri odmah zatim naglasila njegova grena, problematina i uslovljena
priroda. Snkhya je jasna po tom pitanju: purua je ovek; i u apsolutnom i u relativnom smislu.
Postavljanjem purue kao iskonske slobode koja je imanentna postojanju, ovekovoj sutini (purui, Duhu iz koga proistie njegova dua) odrie se realnost i autentinost patnje, bilo kakve uslovljenosti, jer ono to je uslovljeno vremenom ne moe da
omogui venu slobodu. Za tako neto neophodno je da Duh (purua) bude izvorno
slobodan. Ono to je po svojoj prirodi, u svojoj sutini, sputano, nikada ne moe biti
slobodno, a iskustvo osloboenih ili prosvetljenih ljudi nam dokazuje da ovekova
dua moe biti slobodna. Ona to moe jer joj je sloboda imanentna, sutinska. Neto
ne moe da nastane iz niega. Sve je samo aktuelizacija onoga to je bilo potencijalno
ve prisutno. Tako i sloboda moe da postoji samo zato to u sutini ve jesmo slobodni. Pitanje je samo da li prebivamo u svojoj sutini ili ne. Ako iskustvo patnje i neautentinosti ipak postoji, to je samo znak da ovek nije integrisan sa sobom i svojom
sutinom, da nije budan jer zaboravlja sebe, svoju duu, da je izbaen iz rajskog stanja
svoje Sopstvenosti, iz stvarnosti u kojoj se samo budan prebiva i da deluje na niim
kategorijama vee uslovljenosti bivstvovanja kao kroz san, koristei minimalne mogunosti svoga razuma (manas) i tela (indriyni). Budui da ovek ne moe da postoji
bez svoje Sopstvenosti ili due, njeno naputanje, zaboravljanje ili negiranje radi neega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog mora da uzrokuje bol. Bolno je sve to nije
autentino i sebi svojstveno.
Tako jednostavno reenje najveeg problema ljudske egzistencije (patnje) nije
moglo da bude prihvatljivo akademskim tumaima snkhye koji su svoja saznanja o
njoj zasnivali iskljuivo na klasinim tekstovima. Ovi su zbog arhainih okolnosti u
kojima su nastali nuno morali da budu savreno precizni i zato za savremenog oveka
oskudni, nedoreeni i neubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko
radi na sebi i ne trai objanjenja spolja, u gotovim tumaenjima. Veina starih tekstova su informativni kodovi koji svoj smisao ostvaruju samo prilikom prave upotrebe,
odnosno pri radu na sopstvenom buenju. Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako ne
upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanje purue. On je po definiciji iznad tela i
uma, iznad svega to postoji, i zato se ne moe razumeti relativnim umom koji je
vezan za telo i misaone sadraje. Snana vezanost uma za problematina iskustva u
egzistenciji, i pasivno uee svesti u njoj, navodi na pogrean zakljuak da je vizija
klasine snkhye o iskonskoj predodreenosti oveka za apsolutnu slobodu, samo jedna velika racionalizacija, a ne reenje problema. ta je purua moe se uvideti samo
transcendentalnom sveu, koja je slobodna od tela i uma. Snkhyu su do sada tumaili
uglavnom oni koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumai su snkhyi prilazili uglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrianskog stanovita koje se zasniva na metafizikim
spekulacijama o podvojenosti bia i sutine.
Kao izuzetak treba ovde svakako spomenuti jednog od prvih prireivaa
snkhye na zapadne jezike, Riarda Garbea koji u svojoj studiji Philosophy of Ancient
India smelo kae da se u uenju Kapile po prvi put u istoriji sveta izlae potpuna
29

nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u sopstvene snage kao i
da je snkhya najznaajniji sistem koji je stvorila Indija 12 . Ali, ove rei su ostale
samo kao jedno smelo lino vienje. Ova knjiga e pokuati da ih dokae.
Akademska tumaenja uvek tite kolektivne interese, a oni su protiv individualnosti i line slobode. Sve institucionalne religije i politika naela zasnivaju se na
kolektivnim interesima i eksploataciji individue. Otuda je za njih neprihvatljivo uenje
snkhye po kome je ovekova sutina ona ista sloboda koja omoguava svet.
6. Religije i sistem snkhye
Neophodno je razjasniti razliku izmeu sistema, u koje spada snkhya, i religijskih praksi. Kada se ta razlika shvati, postae jasno da je pitanje teizma i ateizma
pogreno i postavljati pred Snkhyu, jer se njime bave religije i, delimino, filosofije, a
ne sistemi. 13
Pre svega ovde treba da bude reeno da je snkhya sutina prave religioznosti i
da meu njima nema razlike, ali prave religioznosti kao takve u svom izvornom i
autentinom obliku, a to je transcendencija prividne individualnosti ili vaskrsenje
ovekovo u Duhu koji sve omoguava. Stoga, sutina svake predstave o Bogu i same
religioznosti zasniva se na ideji transcendencije. Snkhya jedina objektivno i detaljno pokazuje ta se transcendira i kako. Institucionalne religije i religioznosti koje su
nam danas poznate nemaju tu sutinu. Danas su religije i religioznosti svedene na
mitove i rituale i predstavljaju samo sredstva za masovnu kontrolu uma od strane onih
koji vladaju ljudima. Naime, institucionalne religije su stvorili vladari nad ljudima sa
namerom da se ovekova transcendentalna sutina, boanska svest koja sve omoguava ili purua, projektovanjem potisne izvan oveka u dogmu, mit i eshatologiju. Religija je metod kontrole uma s kojim se ovekova boanska sutina stalno projektuje van
oveka i tako postaje nesvesna (ovekovo nesvesno) i otuena. Ono malo religijskog
iskustva i prakse koja deluje na principu istinskog spasenja ovekovog i razumevanja
boanskog, kao to je apofatika teologija koja najpriblinije opisuje transcendentalnu
prirodu boanskog, sauvana je samo u vrlo retkim ezoterinim delima namenjenim
pojedincima, monasima.
Sistem je kola osveenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi
direktnom probuenju oveka ili, kako se to religijskim renikom izraava, njegovom
osloboenju ili spasenju. Sistem ne trai nikakvo unapred ustanovljeno verovanje,
nekritiko prihvatanje ili kolektivno oboavanje bilo ega, ve samo lini napor u
osveenju slobode kroz razotkrivanje bia kakvo jeste. Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jeste iskustvo onih koji su tuda proli (tathagata), koji mogu da budu
vodii kroz egzistenciju (tirthankara). Mogu se uglavnom razlikovati dve vrste puta ka
duhovnom ostvarenju. Jedan je put kolektivnog oboavanja i predaje religijskom idealu i on je karakteristian za religije koje preovlauju u svetu. Drugi je put istraivanja i
direktne, line spoznaje bivstvovanja. On je karakteristian za sisteme individualnog
razvoja u koje spada snkhya. Prvi put trai podrku spolja u vidu religijskog autoriteta
i zato je pogodan za veinu ljudi kojima je um prirodno usmeren prema van i nije kontrolisan iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan rad na sebi i objektivan stav budnog
12

Ove je potrebna mala ispravka da je snkhya starija od Indije i sve njene filozofske i religijske tradicije.
13
Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa religioznosti. O tome
videti u poglavlju Sedam stanja.

30

ispitivanja celog bia i uma, to je odlika malog broja ljudi. Ono to prvi, kolektivni
put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi, individualni put, identifikuje kao duhovnu samospoznaju ili stvarnost bia. Dakle, i religija i sistem kakav je snkhya tretiraju
isti problem, ali na razliitom ontolokom nivou.
Treba stoga razlikovati etiri vrste svesnosti ili miljenja. To su: religijsko, filosofsko, teorijsko i praktino. Sva se ona mogu odnositi i najee se odnose na praksu
osloboenja ili spasenja ovekovog, ali sa manje ili vie odstupanja koja su neophodna
zbog razliite prirode ljudskog karaktera i moi shvatanja. Najvie odstupanja ima u
religijskom miljenju (otuda toliko sukoba oko njega), ono je najoptije i stoga najprihvatljivije najveem broju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne menja,
pa zato uliva prividnu sigurnost onima koji ne mogu da se menjaju, a takva je veina
ljudi. U filosofskom miljenju je ideja slobode bia i sutine dostupna neto manjem
broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobni da dosledno i kritiki razmiljaju bar
izvesno vreme i koji su skloniji da koriste inteligenciju nego oseanja. Svoju filosofiju ivota sposobno je da ima neto manji broj ljudi od veine koja se zadovoljava
time da ve samim roenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko miljenje je mnogo blie
sutinskoj ideji osveenja, jer se zasniva na neposrednom opaanju i uvidu. Iako je
teorija nekada bila poistoveena sa filosofijom, ona se danas od nje razlikuje po svojoj
povezanosti sa praktinom primenom. Teorijsko miljenje daje pouzdan okvir i sistem
s kojim se moe raditi. Teorija je sistem po kome se primenjuje praksa. Snkhya je
primer takve teorije. Na kraju, praksa je najkonkretniji napor linosti u borbi za svest.
Najbolji primer je praksa joge. Teorijsko i praktino miljenje jesu najue i najree
korieno podruje, jer su najtee za prihvatanje i ostvarenje. Lake je ostati u religijskim i filosofskim sferama koje se bave optim pitanjima i problemima, nego kroz
praksu sagledati ta pitanja u sebi i ceo ivot posvetiti napornom preobraaju. Praktino
se moe odnositi samo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filosofsko i religijsko na opte. Zato se o njemu moe uopteno i govoriti na javnim skupovima, dok se o praksi moe razgovarati samo oi u oi s uiteljem koji je taj put savladao, i zato moe pomoi praktiaru da ga sam proe, u skladu s vremenom i okolnostima. Ova podela je odraz dimenzija od kojih je sainjen ovek: fiziko telo, oseaji intelekt i dua. Veina se identifikuje sa fizikim telom i otuda sa religijom u kojoj
su fiziki roeni. Manji broj ljudi se emocionalno vezuje za svoja verovanja i uverenja.
Jo manji broj intelektualno istrauje dublji smisao religioznosti, a najmanji je kroz
praksu otkriva sasvim individualno, kao svoju duu ili Sopstvo. to je dimenzija via,
vii je i princip individuacije u duhovnoj spoznaji.
Sva etiri naina miljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u sopstvenom poretku, imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog postojanja, nijedno nije pogreno;
jedino to je pogreno jeste da se meaju ili jedno drugom nameu. Svaki pojedini
nain miljenja u sebi sadri, bar u elementarnom obliku, i ostale. Teko je biti praktiar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi religija mogla opstati ako ne bi nudila
neki vid prakse. Vano je primetiti da jedino praksa ini religijsko miljenje ispravnim
i zdravim. Praksom i filosofija dobija svoje izvorno znaenje koje je zbliava sa teorijom.
Sutinsko razlikovanje snkhye i religije jeste u tome to je snkhya sistem po
kome ovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do autentinosti. Religija isti proces pretvara u mit i projektuje ga van radi kolektivnog i simbolikog obraivanja. Na
taj nain religija predstavlja simulaciju pravog rada na sebi. Simulacija moe biti korisna kao uvod u problem rada na sebi, ali moe biti i vrlo uspeno sredstvo obmane i
31

zavoenja od svakog pravog rada na sebi i stvaranja iluzije o tom radu. Naalost, ovo
drugo je najee sluaj kod veine religija.
Snkhya je proces individuacije koja oslobaa - religija je uvek proces kolektivizacije koji uslovljava.
Autentina duhovnost poinje jedino u linosti procesom njene individuacije,
kako bi apstraktni Duh dobio svoje konkretno olienje. Sve to je izvan toga nije
duhovnost.
Snkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavravanja svesti o iskonskoj
slobodi, jer svest koja je oveku prirodno data za opstanak samo je minimum mogunosti njene prave upotrebe, esto se gubi i deformie zbog raznih uticaja i nije glavni
temelj u ovekovom iskustvu bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaivati praktinim radom na sebi. Snkhya prua neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao
pomo u takvoj praksi. Upravo zbog svoje praktine svrhe ona u sebi sadri sutinu
filosofije i religije, iako se njome ne bavi na svetovan nain kao to to ine svetenici i
filosofi, da bi ih mase prihvatile. Neosveeni ljudi se tom sutinom mogu baviti samo
kroz projekciju u prostor (hram, idol, simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologija). Praksa je in osveenja i tu se prostor i vreme svih projekcija saimaju u ovekovu linost i neposrednu odgovornost za duhovnu slobodu. Snkhya govori o singularitetu duhovnosti u ovekovoj sutini.
Kao to emo videti, snkhya, iako je sistem, pogaa sutinu prave religioznosti, jer nastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje paljivim ispitivanjem svih njegovih
kategorija, ne zadravajui se nigde sve dok se kroz ovekovu linost ne aktuelizuje
autentinost Duha koji omoguava bivstvovanje. Osveavajui svo iskustvo postojanja ona afirmie ivot, jer nije mogua drugaija svesnost niti religioznost nego afirmativna. Ona se razlikuje od svetovnih religijskih praksi kao sistem po tome to norme
za ovakvu autentinu duhovnost postavlja na vii nivo od masovno prihvaenih religijskih tradicija (ne ezoterinih), naroito judeo-hrianske, iznad poistoveenja sa psihomentalnim iskustvom linosti. Naime, podruja koja religije opisuju kao nebeska i
boanska, u snkhyi su deo prakrti i njenih kategorija, onih u koje spada nematerijalna priroda i njene vie dimenzije (tanmtr i maha-bhtni), koje su samo nedostupne
fizikim ulima (indriyni). Iako se javno ne predstavlja, osnovna odlika masovno prihvaenih religijskih praksi jeste zapravo zatvorenost u empirijsko iskustvo, da bi se
naglaavanjem njegovog nadilaenja stvorio kontrast i privid kontakta sa boanskim
i nebeskim (na shemi kategorija to je odnos izmeu organskog, subjektivnog, i neorganskog, objektivnog podruja). To vodi u podlonost psihomentalnim uslovljavanjima i postizanje raznih kompromisa sa njima, najee u vidu simbola i vrste vere u
mit. Nema sumnje da je i to veliki uspeh za uslovljenog oveka, ali na putu ka apsolutnoj slobodi ovekovog Duha sve to mora biti prevazieno. U tom cilju snkhya osmiljava osnovne injenice egzistencije na viem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve
sme jesu, izvorno i neposredno kroz linost ovekovu (aham-kra) i istu svest o sebi
(buddhi).
***
U snkhyi postoje samo dve injenice:
1. Sve to postoji i sainjava univerzum, u svim dimenzijama. To se naziva prakrti.
2. Princip svesti o postojanju svega, ono to bie izaziva u postojanje, transcendentalni Duh koji privlai svaki oblik postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje i na
taj nain na osveavanje sebe. Naziva se purua.
32

Na neto niem nivou razumevanja, koji je primeren veini ljudi usled vee
uslovljenosti njihove svesnosti, iste injenice prirode i objave Duha bivaju modifikovane psihomentalnim uslovljavanjima. 14 Zato se projektuju kao mitovi o stvaranju sveta (sama njihova raznolikost i brojnost dokazuje dejstvo psiholokog uslovljavanja pri
njihovom nastajanju), dramama boanskih bia i spasilaca i brojnim bajkovitim odisejama, koje kroz imaginaciju prikazuju procese u prirodi i ovekovoj psihi kao njenom
sastavnom delu. Razlikovanje bia i Duha je intuitivno, ali i nejasno, postojalo u svim
religijskim idejama, kroz razlikovanje nebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog,
vene due i smrtnog tela. Najblie istom Duhu bilo je iskustvo Duha Svetoga u
Mazdaizmu. Ali, jedino se u snkhyi Duh i bie ustanovljavaju kakvi jesu, bez mitotvorake funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradicijskih uslovljavanja.
Osnovno znaenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se nesvesnim ljudima
ukae na znaaj same egzistencije, da se na posredan nain - u skladu sa psiholokim
funkcijama predstavljanja ideja na kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit ljudi navedu da budu svesni samog postojanja kao takvog, i na taj nain odgovorni
prema njemu, kako bi postali kulturna bia. Bez pomoi ideje Boga ljudi uopte ne bi
bili svesni da postoje, niti sutinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to bave se
svi bogovi u svim mitovima. U onoj meri u kojoj su ljudi svesni postojanja, Bog se
pokazuje kao onaj koji jeste. Tanije: onaj koji biva kao samo bivanje. Dakle, u
toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe identifikovao kao smo postojanje, odnosno,
postojanje se ljudima prikazalo kao Bog, tj. ono najbitnije. Otuda je i smisao objave
bojih zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni ta (da) rade. Najvanija zapovest
odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti i psiholokih sadraja.
Naglaavanje vanosti monoteizma ima ulogu spasonosnog principa psihike integracije, odnosno kulture bivstvovanja kroz spoznaju jedinstva bia kao jedinstva Boga.
Identifikacija Boga kao onoga koji jeste (Eheyeh Asher Eheyeh) ukazuje na identifikaciju stvarnosti, odnosno na svest. To znai da je najvii princip i smisao (Bog), svest
o onome to jeste. Kako biti svestan onoga to jeste nije mogue na bezlian nain, ve
jedino kroz identifikaciju u linom iskustvu, kae se onaj koji jeste a ne ono to
jeste. Ono se uvek spoznaje kroz onoga koji spoznaje, kroz linost. Time se
naglaava znaaj samospoznaje. Boga nikako nije mogue spoznati objektivistiki
(spolja) iz istog razloga to ni ovek sebe ne moe spoznati drugaije nego da bude
'onaj koji jeste'. Ono to jeste jedina je stvarnost i ona se spoznaje samo autentinim
bivstvovanjem, a ne objektivistikim odnosom subjekta prema objektu saznanja uz
posredovanje mitotvorake funkcije uma. U onoj meri u kojoj je ovek odgovoran za
autentinost svoga bivanja, u toj meri spoznaje sebe. Odgovornost za bivstvovanje
jedina je spoznaja Boga, jer odgovornost je samo drugi izraz za svest o bivstvovanju.
Biti odgovoran, znai svesno pruiti odgovor na udesan dar postojanja. Takoe, svest
o Bogu znai odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, to znai da
svesti moe biti jedino u stvaralakom odnosu prema ivotu, da se samo svesnim
14

Ovaj problem, koji snkhya reava, prikazan je u Platonovoj alegoriji peine (Drava, VII, 514a2
- 517a7). On je ostao nerazjanjen sve do Hajdegera koji se, u spisu Platonov nauk o istini, potrudio
da razlui neskrivenost bivstvovanja (koju u snkhyi omoguava neuslovljenost purue) od ideje koja
se namee neskrivenosti u tenji da je dobro osvetli (odgovara joj kategorija buddhi), i tumaenja
stvarnosti kao tanosti iskaza (lat. adaequatio), kojoj u snkhyi odgovara kategorija manas. Takoe o
ovome treba videti njegova predavanja ta je metafizika? i O biti istine (Vom Wesen der
Wahrheit, Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (purua) onoga to
biva (prakrti).

33

izgraivanjem ivota, radom i stvaralatvom, postie bogospoznaja i spasenje. Tako

opet stiemo do starog pravila da ovek jedino spoznajom sebe spoznaje Boga. Samo
tako Bog vie nee biti ideja, ve iva stvarnost. Veliina i znaaj ideje Boga u istoriji
ne pokazuje nita drugo do veliinu neophodnosti da ovek sebe spozna. Spoznajui
sebe i slobodu u kojoj sve uopte biva kao takvo, ovek spoznaje Tvorca u ijoj slobodnoj volji bie uopte moe da postoji. U tako osveenom oveku Bog je svest o slobodi svega da bude ono to jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvorac svega to postoji
na bilo koji nain, a najpre svesti o samom postojanju.
Snkhya ovu slobodu, zahvaljujui kojoj sve uopte i moe da bude, naziva
purua, a svest o njoj buddhi, koja je najvia kategorija prirode (prakrti). Snkhya
nam, pored toga, ukazuje da su ovek i priroda sainjeni od vie dimenzija, pa se otuda
i spoznaja njihovog smisla, tj. religioznost, izraava na raznolik nain. Zato postoji
mnotvo religijskih iskustava. Ovo mnotvo religioznosti je odraz prirodnog uslovljavanja - nijedno nije 'najvia istina' samo po sebi - pa otuda i sukobi meu njima. Predoavanjem ovakvog prirodnog stanja snkhya nas navodi na toleranciju prema svim
verskim razlikama i okretanje prema autentinoj duhovnosti kroz autentinog oveka.
***
Religije imaju dve funkcije: obrazovanje i prinudu. Obrazovna strana svakog
religijskog sistema ui nesvesne ljude ta je ispravno initi. Prinudna funkcija je kontrola ljudi putem nametanja mentalnog obrasca (rtve i straha). Ona se postie tako to
se edukativna proiruje i pojaava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljudskog ivota, od jelovnika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su esto zloupotrebljavali edukativnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole uma. To je
odlika judeo-hrianstva (u koji spada i islam) i svih paganskih kultova i tradicija.
Rani budizam je nastao na sasvim drugoj osnovi i ne spada u ovaj obrazac, ve predstavlja poriv za osloboenjem od svake kontrole uma. Kao takav on spada u jedinu
autentinu religiju koja ima samo obrazovnu funkciju. Takva je bila izvorna funkcija
religije. Njena upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije. 15 Takoe je izvorno
hrianstvo imalo obrazovnu funkciju, gnostici su uili nauku o dui i njenom osloboenju, ali to nije odgovaralo vladarima iz Rima i oni su preuzeli kontrolu nad hrianskim pokretom i napravili institucionalnu hriansku crkvu koja je iskrivila izvorno
uenje i postala iskljuivo sredstvo prinude nad ljudima. I pored toga izvorno hriansko uenje o boanskoj prirodi ljudske due bilo je toliko tano da je njegov uticaj
opstao i pored svih falsifikata, iako samo u tragovima u hrianskoj crkvi, kroz neke
Isusove rei, imalo je ogroman uticaj na mnoge ljude da ostanu svesni prave vrednosti
due i njene boanske ljubavi. Bez Hristove pojave i ono malo njegovih rei koje su
sauvane u jevaneljima, (u gnostikom Jevanelju po Tomi i Knjizi Tominoj mnogo
vie), s kojima se sauvala prava slika ljudske due i ostala inspiracija mnogima, svet
bi bio bezduni Koloseum u daleko veoj meri nego to je to danas.
***
Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i
obrazovna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on kljunih injenica
ljudskog razvoja: svest je kvalitet linosti, njene celovitosti i volje, tj. moi delanja.
Svest ne moe biti spolja data kao poklon jer ona je ve prisutna kao izvor bia, ovek
je proistekao iz svesti i njeno je olienje, zato je ovek mora sam kristalisati u celovitoj
15

O tome detaljnije videti u mojoj knjizi "Istorija galaksije, zemlje i oveka".

34

linosti. Na tu kristalizaciju ljudsko bie mora biti spolja naterano putem raznih pritisaka i prinuda. ovek mora biti nateran da se sm oslobodi oslobaanjem od identifikacija sa kojima zaboravlja svoju sutinu koja je izvorno slobodna. Samo tako moe
biti istinski slobodan. Ako ga neko drugi oslobodi na neki drugi nain nee moi
objektivno da prepozna svoje stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostae nesvestan i bez moi da dela svojom voljom. Zato se takvo spoljanje osloboenje
ne moe odrati. Jedino ga ovek moe odrati u imaginaciji, tako to e od svega toga
napraviti mit ili kakav religijski ritual u kome e se moliti svome spasiocu.
***
U skladu sa istorijskom mladou ondanjeg oveanstva, ali takoe i u skladu
sa ezoterinom istinom da je Zemlja planeta preteno mladih dua, 'vie sile' koje su
stvarale religije ideju Boga nisu mogle izraziti drugaije nego mitotvorakim renikom
arhainog uma koji naglaava roditeljski autoritet Boga kao oca na nebu i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholokih istraivanja je poznato da deca Boga
zamiljaju iskljuivo u antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost
se surovije kanjavala nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one
arhainog oveanstva, jeste projektovanje sadraja izvan. Tako je, usled nesvesnosti
samog bia (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi ouvanja snano projektovan van, u autoritet vrhovnog bia, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto vreme (boje
stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s boanskim moralo je biti vanjskog
karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponaanje. U skladu sa svojim vremenom, takav nain kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim
ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa
smislom, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehaniki ponavljati, jer se time unitava, i u tom dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veu i veu ulogu, bez
posredovanja mita i simbola. tavie, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajui mesto linoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da
je sopstvenost bia jednaka po vanosti sa spoljanjim manifestacijama i da meu njima nema bitnih razlika, da su smisao i pojava kao dve strane istog novia, da nikakva
spoljanja manifestacija (ritual, Bog) ne mogu nadoknaditi sopstvenost ovekovog
bivstvovanja. Boanski izvor bia ne moe biti spoznat izvan njega samog, to je
mogue samo u biu koje je postalo svesno sebe kao linosti. Svrha mita i ritualnomagijske prakse jeste jedino da ouva odreene ideje kroz vreme, za budue generacije, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi ovek spoznao bezvremeno ili veno u
sebi, a nita se ne moe spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoraku funkciju
uma koja ga porobljava u vremenu. Snkhya je najbolja pomo u tome.
Snkhya ukazuje na injenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo bez slobode
(Boga) koja ga omoguava u svakom trenutku, i da se ova sloboda najkonkretnije ispoljava kroz kristalizovanu ovekovu samosvest (buddhi) i slobodnu linost (ahamkra). Snkhya, stoga, nudi najistije prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg
uzalud imenujemo bojim ako ga sami ne spoznajemo, i koga jo uzaludnije smetamo
na poetak i iekujemo na kraju vremena ako nismo svesni da sada sve uopte i
postoji zahvaljujui njegovoj imanentnoj sveprisutnosti.
Sutina svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bia i ivota nevidljivom viom silom. Nigde drugde ova sutina nije tako jasno izraena kao u snkhyi
kroz razlikovanje prakrti - kao totaliteta svega bivstvujueg, vidljivog i nevidljivog od purue, Duha neuslovljenosti koji omoguava svemu da uopte bude. Svest o jed35

nom i o drugom kristalie se samo u oveku. Ona nadilazi oba i zato se kae da je transcendentalna svest i ujedno sutina ovekova.
Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na dva naina:
predajom (najviem smislu koji je projektovan spolja, kao Bog), i samospoznajom
(istog smisla postojanja u sebi, u samom bivstvovanju). Kako sutina bia ne moe biti
izvan njega samog, jer je samo vetakim stvarima potreban Tvorac izvan, i zato to je
bie jedno u svemu, put samospoznaje jedini je put ka ivoj stvarnosti. Svako njeno
projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem sluaju samo je priprema za samospoznaju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristina za neosveeni um prosenih
ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg ishoda postojanja u Boga opravdana i
prirodna potreba, pa je tako treba i razumeti - kao jednu od prirodnih potreba, odnosno
prirodnih funkcija, a ne kao tenju ka transcendenciji, tj. autentinoj duhovnosti. Ona
daje neophodnu ravnoteu psiholokoj potrebi ljudi za smislom - ali, da bi se smisao i
spoznao, ovek se mora okrenuti ka svojoj Sopstvenosti.
Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (nana marga) nastaju iz injenice da se univerzum moe doiveti na dva naina: kao apstraktan zakon (dharma,
logos) i kao ivo, jedinstveno i svesno bie (Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi nain je
uzrok da se Bog vidi u svemu, i sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva
se na sledeoj injenici: ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao svesna bia, tada mora da je on daleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno i s
poverenjem predati njegovoj volji. Takoe on iz istog razloga moe, ak i lake nego
to je nas stvorio, da se inkarnira ili otelotvori kao individua (avatar, Rama, Krina,
Babai) ili Boiji Sin (Isus), to treba takoe iz istog razloga bezrezervno prihvatiti.
Takve individue dokazuju da su zaista boanske time to ljude ue samospoznaji ili
osnovnim principima ispravnog ponaanja, kojih ovek sam nije svestan. Logika
samospoznaje zasniva se na holistikoj prirodi stvarnosti po kojoj nita nije spolja niti
odvojeno, posebno ne sutina stvarnosti. Ona je u samom biu kao njegova osnova.
Stoga se najvia stvarnost spoznaje osveenjem samoga bia, sebe samoga.
Verska predaja boanskom svojstvena je veini ljudi, jer je laka i ne zahteva
vei napor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van, jer oni jo uvek zavise
od ulnih iskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i nisu dovoljno zreli da svesno kontroliu svoj um, otkriju njegov izvor i nadiu njegov uticaj. Nije im poznato da je to
uopte mogue. Okrenutost uma van je prirodna injenica i nunost zbog potrebe reakcije na opasnost i obezbeivanja opstanka. S tim se prosean ovek raa i umire. To
smo nasledili od niih oblika ivota. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne uslovljenosti,
ma kako nam davala privid superiornosti i svesti. Sa takvim intelektom na poloaj u
bivstvovanju nije nita bolji, ak nam pomae da budemo destruktivniji. Jedino je
okretanje uma ka sopstvenom izvoru, zajedno sa nadilaenjem spontane reakcije u
mislima, reima i delima, istinski duhovan in. Tako poinje put samospoznaje.
Prema tome, sutina religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da bude, ovekovo vaspitanje - koje u svom krajnjem i najviem vidu dovodi oveka do samospoznaje,
do smisla postojanja i autentinosti. Dakle, da uini oveka svesnim samog postojanja.
U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje nain njegovog ivljenja od kojeg stradaju
i on i sama priroda, a takoe i njegovo suludo ubeenje da je ve svestan samo zahvaljujui svojim verskim projekcijama. Cela istorija je dokaz da institucionalne religije
nisu uinile oveka nimalo boljim. Naprotiv. Ovo malo tehnike i materijalnog razvoja
koje je uspelo da se unapredi pored sveg nametanja pogrene duhovnosti religija, samo
je dalo jo veu snagu verskom fundamentalizmu. Usled pogrene duhovnosti i materi36

jalna kultura se pogreno shvata, kao problem i prepreka duhovnosti. Snkhya ui da

su materija i Duh komplementarne strane jedne dinamine celine, materija je samo
sredstvo za ogledanje Duha, a Duh privlaitelj ili inteligencija oblikovanja materije.
Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najnii oblik ivljenja tog iskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poistoveuju nacionalnu mitologiju, magijski ritualizam i folklor s religijom kojoj po
roenju pripadaju. Tradicija je uvek imitacija i kao takva predstavlja najnii nivo iskustva bivstvovanja. Ona je prirodan nain regulisanja ponaanja nesvesnog oveka, stavlja mu do znanja da je odreeno ponaanje, verovanje pa i oblaenje, provereno
vekovnim iskustvom i stoga osigurano od greaka. Stalno ponavljanje takvog modela
stvara naviku i obrazac po kome ovek dolazi do svog identiteta u svetu i drutvu. Sve
tradicije (verske i drutvene) postoje u onoj meri u kojoj ovek nema identitet o sebi
u samom sebi, svome Sopstvu, u istom bivstvu koje jeste. ovek sebe ne zna kao
jedinstvenu linost u univerzumu sve dok mu je um spontano okrenut van i opinjen
objektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posredstvom vanjskih
kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritorija, pleme,
nacija, sve do tradicionalne odee. Koliko su ljudi manje integrisani kao individue i
celovite linosti, toliko su vie identifikovani sa nacijom, plemenom i tradicijom.
Koliko manje imaju sebe, toliko im je vie potrebna spoljanja identifikacija po nekom
tradicijskom obrascu. Koliko manje vide sebe kao ljudska bia, podobna Duhu koji sve
daje, toliko se vie meusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna evolucija
se kree ka ovekovoj sve neposrednijoj samospoznaji, ka oslobaanju od kalupa tradicijskog uslovljavanja.
Sve ovo moemo razumeti u skladu sa uenjem snkhye. Prakrti je osnova za
evoluciju svih oblika, pa i ljudskog drutva. Stoga, sve religije pripadaju prakrti (zato
su one nasledne), a sva autentina duhovnost je nematerijalna i nastaje u ovekovoj
linosti kao olienju purue (zato je ona uvek individualna i in svesne volje).
Odgovor snkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je personifikacija
najvie stvarnosti, ne moe dati zrelost i svest o stvarnosti oveku dok je on sam u sebi
ne spozna svojom zrelou i linim uestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne moe biti
spolja nametnuta nikakvim boijim zapovestima, jer ona nije razliita od ovekove
line zrelosti. Objektivizacija stvarnosti u Boga ponitava smisao ovekove linosti.
ovek ne moe da primi stvarnost, ma kako ona bila boanstvena, moe samo lino da
bude to to ona jeste. Dok se to ne dogodi Bog, ili najvia stvarnost, ostae bezlini.
Drugaije reeno, prema gnostikom uenju, boanska stvarnost se ispoljava kroz
oveka.
Snkhya u sutini govori da je ovek (purua) svesni subjekat objektivnog postojanja (prakrti). Ako religije projektuju najvieg svesnog subjekta spolja u vidu Boga,
pa ga jo prikazuju kao diktatora i trgovca nekretninama, a oveka kao njegovog veito grenog roba, onda se takve religije ne mogu drugaije razumeti nego kao sredstva
najvee obmane ili subverzije ovekove samospoznaje kao jedinog puta do bogospoznaje.
Ipak, u religijama postoji malo ezoterino ili mistino jezgro koje ui posveene
onome to i duhovnost snkhye, a to bi se moglo iskazati religijskim renikom da Bog
nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji jeste, da je On jedina stvarnost i da
niega nema osim Njega. Da mi uopte ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve to
biva. Predstava o naoj individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i
37

vremena, samo su na san. Zapravo sam Bog sanja da je ovek. Zato buenjem spoznajemo da smo sm Bog. (Jovan, 10: 30, 34)
Razlika izmeu snkhye i svake institucionalne religije je takoe i u sledeem:
religije se bave samo svesnim delom ovekovog bia, njegovim egom, a snkhya
celim biem u svim dimenzijama. Institucionalne religije se obraaju samo svesnom
delu linosti, javnom mnjenju, ovekovom egu, raznim moralnim poukama, zapovestima i strahom od kazni. One se zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje
se stie sakupljanjem informacija i razmiljanjem. Kao to znamo, verovanje je psiholoka funkcija koja je izuzetno podlona manipulacijama i zloupotrebama, tako da su
vrlo esti i patoloki oblici verovanja koji vode destrukciji. Svaka vera se zasniva na
egu, i otuda je subjektivna. Zato su oduvek postojali sukobi izmeu raznih vera. Svesni, egoiki deo linosti je najmanji deo ovekovog bia, kao vrh ledenog brega; mnogo
vei deo ovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen svakojakim sadrajima
(vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jaa od volje povrnog i nepostojanog
ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadraje i proisti bie od njihovog
vezujueg uticaja. To se ne moe izvesti nikakvim verovanjem, moralom, nagovaranjem, obeanjima, dogmama ni zapovestima. Svi takvi pokuaji svode se na potiskivanja koja samo jo vie dele um na sve vee izoidne podele. Za istinsko proienje
celog bia potrebna je disciplina i praksa koja je najdetaljnije opisana u Patanjalijevim Yoga-strma, a kojoj je snkhya teorijska podloga. 16 Snkhya se zasniva na drugoj vrsti znanja, na onom koje se stie disciplinom, praksom osveenja i transformacijom celog bia - fizikog, emocionalnog i mentalnog, svesnog i podsvesnog. Jedino
se disciplinom i praksom meditacije dolazi do iste ili transcendentalne svesti, a to
znai do izvora (svesnog i nesvesnog) uma, do due. Jedino tada ovek deluje ispravno
(bez ikakvih moralnih zapovesti) i jedino tada moe da deluje svojim umom. Uvek je
dotle uslovljeni um delovao ovekom. Filosofi, vernici, umetnici, kao i svi proseni
ljudi, bave se uvek sadrajima uma i uslovljeni su podsvesnim tendencijama - tanije,
sadraji uma bave se njima. Jedino se meditant bavi smim umom kao takvim i slobodan je od njegovog (svesnog i podsvesnog) uticaja. Samo meditant moe da ima objektivnu svest jer nadilazi sam um i sva njegova uslovljavanja. Neki vidovi prakse za proienje bia i iskustvo transcendencije nalaze se u ezoterinim oblastima svih religija
(o tome videti u poglavlju Sedam nivoa religioznosti), u monakim redovima, ali oni
nigde nisu tako proieni od uslovljenosti intelektualnog znanja, od svetovnog, egoikog iskustva, od simbola, mitologije i javnog mnjenja, kao u snkhyi, jogi i budizmu.
Samo u njima praksa osveenja zahvata celo bie u svim dimenzijama i transcendenciju samog uma. Videemo da pored toga snkhya ui toleranciji, jer u prakrti sve ima
svoje mesto, poredak i razlog postojanja, od najgrubljeg svetovnog stanja, do najfinijeg duhovnog iskustva.
Stoga se snkhya razlikuje od institucionalnih religija po tome to ne namee
spolja etike, moralne i dogmatske obrasce ispravnog postupanja koje treba imitirati neuspenost takvih pokuaja oigledna je tokom cele istorije - nego ukazuje da kada
ovek svesno doe do svoje sutine, do Duha koji sve omoguava, onda je usklaen sa
njim i sam od sebe dela uvek ispravno.
Razlika izmeu snkhye i institucionalnih religija i svih (njihovih) sekti je u
tome to snkhya upuuje na samospoznaju i transcendenciju svakog psihomentalnog
uslovljavanja, dok religijske institucije i sekte upravo postoje zahvaljujui psiholokim
16

Knjiga se moe nai na www.ivantic.net

38

uslovljavanjima koja se nazivaju odreenom verom. Meutim, iz ovoga ne treba izvesti zakljuak da su verske institucije neto negativno; one su bile, pre pojave opteg
obrazovanja i (post)modernog doba, jedini nain da se nesvesni ljudi kolektivno kultiviu, i kao takve su neophodne. Sa boljim obrazovanjem i veom svesnou individua
kao linosti, one e biti sve manje potrebne u starom obliku.
Prirodno determinisan nain postojanja, sa umom okrenutim van, od sebe ka
objektima (svetovnim i religijskim), dozvoljava prisustvo svesti samo u elementarnom
obliku, koliko je dovoljno za rad, reprodukciju i odranje vrste. S time je interes prirode zadovoljen. Da bi ovek doao do duhovne sutine, mora da nadie (transcendira)
ovaj interes i obezbedi potpuno prisustvo svesti u bivstvovanju. To se postie jedino
gvozdenom disciplinom, naporom i praksom koja se zasniva na transcendenciji samog
uma, kao najfinijeg aspekta prirodnog zbivanja.
***
Ostalo to se iz perspektive uenja snkhye moe rei o institucionalnoj religioznosti je sledee.
Pored fiziolokih potreba ljudi poseduju jednako snanu potrebu i za duhovnim
smislom. Tu potrebu na kolektivnom planu ispunjavaju institucionalne religije, crkve.
Kljuni elementi ivota, kao to su roenje, venanje, smrt, datumi od istorijskog znaaja za naciju (verski praznici) moraju da se poveu sa viim, kosmikim aspektom, da
im se d duhovni smisao. Taj posao obavljaju verske institucije kroz simboline obrede i rituale, jer simbolina i ritualna imitacija su jedini nain da se na kolektivnom
planu zadovolji privid duhovnog ispunjenja. U piramidalnoj strukturi drutva, njenu
donju, najiru osnovu, tj. najvei procenat ljudi ine oni sa mladim duama koji ne
mogu neposredno i lino da spoznaju duhovne istine, ve njihove duhovne potrebe
mogu biti zadovoljene samo na simbolian nain obredom i kolektivnom imitacijom.
Crkve zadovoljavaju te potrebe, one se u potpunosti sastoje od simbola i rituala. Stoga
su crkve institucije drutveno-politikog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je servis za
usluge graanima i za njihovu manipulaciju, a ne duhovna institucija. Kao takav servis
ona je vrlo znaajna i potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od nje, ako ni za ta
drugo, ono bar zbog inspiracije ka duhovnosti, odravanje vere i podseanja na etiku.
Istinsko duhovno ostvarenje mogue je samo kao lino iskustvo, nikada kolektivno.
Otuda proistiu sve zablude oko tumaenja duhovnih istina, jer su se one povezivale sa
crkvom koja sa njima nema nita. Crkva samo koristi pojmove koji se odnose na
duhovnost, koristi ih iskljuivo na ritualno-simbolian nain (egzoterian), a nikada
sutinski (ezoterian), i otuda zabluda da se ona bavi samom duhovnou. Dokaz tome
su svi verski ratovi iza kojih su uvek stajale institucionalne crkve, ako ne reima, onda
uvek delima. Snane individue, koje su dolazile do linog duhovnog iskustva, uvek su
bivale u sukobu sa crkvom. Crkve su oduvek proganjale one koji su se povezivali sa
istinskom duhovnou (gnostici, Majstor Ekhart, Jakob Beme...). S druge strane, one
su oduvek bile povezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako u okviru crkve
postoji pored egzoterinog i ezoterian aspekt izraavanja duhovnosti (monatvo), ono
je kontrolisano i dozvoljava se samo kao privid i imitacija. Ni tu nije dozvoljena nezavisnost duhovne spoznaje i njeno lino ispoljavanje - a ona se uvek lino ispoljava, tj.
samo kroz nezavisnu linost.
Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u
toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi kroz ouvanje tradicije, ali ne tako to e
ih uiniti svesnijim, ve dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Tradicija je jedini
mogui nain da se nesvesni ljudi kultiviu. Zato se religije i sastoje uglavnom od
39

zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, ve ih odrava ukalupljenim. Institucionalna crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti ovekovoj, i samo zato je
dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer se onda kolektivnim i nacionalnim interesima, koji sainjavaju crkvu, pridaje duhovni znaaj, to je
apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.
Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrianske, slue vladarima
za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je vee zlo da ovek koji je
nesvestan bude puten da radi ta hoe. Na taj nain, indirektno, vladari pomau
nesvesnom oveku - ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u tetu.
Duhovnost poinje procesom individuacije, tamo gde poinje linost. Ispravnost
i spoznaja smisla postojanja nikada ne moe biti oveku spolja data, ak ni od Boga.
ovek ih postie sam u sebi tek kada duhovnom praksom nadie (transcendira) prirodnu uslovljenost (prakrti). Tek tada on vidi ono to jeste, i po prvi put poinje zaista da
postoji kao ovek. Dotle je postojao kao i ostala prirodno uslovljena i, stoga, nesvesna
bia i pojave. Stoga je dotle i morao da bude objekat prirodne razmene energije, da
bude iskoriavan zbog energije od strane 'viih sila'. Tek kada pone svesno da postoji ovek moe da dela ispravno i da razlikuje dobro od zla neposredno, sam od sebe, a
ne slepim sluanjem autoriteta ('boijih zapovesti'), traenjem zasluga ili strahom od
kazne. Bez iskustva transcendencije ovek je uvek ili destruktivan, ili je rob verskog i
drutvenog autoriteta koji mu zapovestima i zakonima nameu moral i pomau mu
da ima kakvu-takvu kontrolu u nesvesnom ponaanju.
Samo kada dopre do svog transcendentalnog sredita, due, i uskladi se sa
boanskim Duhom u sebi, onim koji sve omoguava, ovek je sam od sebe ispravan i
dobar uvek i u svemu, on je tada olienje dobrote a ne rob nekog morala, tada dela iz
ljubavi koja sve daje i to je jedino merilo da je zaista autentian. Nema drugog merila
ovekove autentinosti i duhovnosti do ljubavi koja sve omoguava, jer ona je jedini
izraz boanskog Duha koji sve omoguava.

40

PURUA
Re purua oznaava oveka, doslovno mukarca. U sistemu snkhye ova re se
ne odnosi na ovekovo telesno bie ili pol, ve na ovekovu duhovnu sutinu, a to je
potpuna neuslovljenost koja nadilazi svu uslovljenost bia (prakrti). On predstavlja
ishod ili sutinu postojanja cele prirode. ovekovo telo je samo odgovarajui prirodni
oblik za ispoljavanje ove sutine koja nadilazi (transcendira) svu uslovljenost postojanja i snkhya s puruom imenuje oveka kao jedino pogodnog i u celoj prirodi jedinog
mogueg mesta za takvo ispoljavanje.
Prema Brhadaranyaka upaniadi (1.4.1) etimoloko poreklo pojma purua znai "onaj koji je pre poetka sveta (prva) sagoreo sva zla (u)" - dakle: isto, iskonsko
i apsolutno dobro.
Ovim je izreena sutina snkhye.
Zbog njene vanosti ponovo emo je naglasiti: ono to omoguava celu prirodu
i samo postojanje, kao i svest o postojanju, u snkhyi se naziva purua i to je ujedno i
sutina ovekova.
Ne postoji nijedan sistem znanja i duhovnosti na svetu koji to tako jasno i direktno istie. Po tome je snkhya jedinstvena. 17
Kao kada za neto kaemo da je sutina ili duh nekog doba ili neke pojave, tako
za puruu kaemo da je Duh ovekov. Ne radi se o uobiajenom shvatanju duha kao
aktivnosti psihe, uma ili inteligencije. Videemo da svi ti pojmovi spadaju u podruje
prirodne uslovljenosti (prakrti), iako granino podruje. Purua se ne moe svesti ni
samo na Sopstvenost ovekovu, ve pre na ono to Sopstvenost omoguava i u tom
smislu purua predstavlja izvor ovekove Sopstvenosti ili due. Takoe se purua ne
moe svesti ni na prisustvo same svesti ve na ono to svest omoguava. Prisustvo
individualne svesti u ovom sistemu pripada najvioj kategoriji prirode, buddhi. Purua
je Duh neuslovljenosti koji omoguava i prirodu i svest o samom postojanju u ovekovoj Sopstvenosti. Purua nema nikakvih osobina, ali se radi razumevanja moe odrediti kao boanski apsolut. Ovde emo ga odreivati i kao 'Duh' i kao 'ovek', a ponekad
zajedno izrazom 'Duh-ovek(ov)'.
Ve smo rekli da je snkhya najizvornija duhovnost jer je osloboena svih naslaga mitolokog i simbolinog. Ona direktno govori o stvari. Stoga u njoj imamo samo
dva temeljna pojma: puruu i prakrti. Prakrti je sve to postoji a purua je ono to sve
omoguava; u oveku se manifestuje kao svest o svemu to postoji. Prakrti je sve to
objektivno postoji, a purua omoguava svesnog subjekta sveg objektivnog postojanja,
ali subjekta koji nije ogranien na svoju psihofiziku individualnost, odnosno ego, ve
je subjekt u apsolutnom smislu, kao mesto gde objektivno postojanje prepoznaje sebe,
17

Zapravo gotovo svi sistemi znanja i uenja su pod kontrolom onih koji vladaju ljudima i koji im ne
dozvoljavaju da postanu svesni ovakve svoje prave prirode, ini se sve da se ovek otui od sebe od
prirode. Iako je ovekova sutina ovakva, on tek treba da je individualno osvesti i time aktuelizuje. U
drugim sistemima razvoja i znanja ovakva ovekova sutina se u najboljem sluaju povezuje sa
Boanskim, kratko se spominje da je izvor ovekove due u Bogu, da treba nekako da se vrati Bogu i
to se sve projektuje u religijsku mitologiju da bi se spreila dalja aktuelizacija te istine. Kako se ona
direktno aktuelizuje u novijem dobu najbolje je opisao Sri Nisargadatta.Maharaj.

41

gde nalazi svoj ishod ili smisao; zahvaljujui kome je objektivno postojanje uopte
mogue.
Samo zato, to je izvor svesnog subjekta transcendentalan u odnosu na celu prirodu ili objektivni svet, ovek kao svesni subjekt moe da upozna apsolutno sve u prirodi. Da je sutina njegove svesti u njemu samom, on to ne bi mogao, bio bi uvek
uslovljen samim sobom, kao to i jeste sve dok se identifikuje sa svojim psihofizikim
biem. Samo kada nadie tu identifikaciju on upoznaje objektivnu stvarnost i celu prirodu kao i njen smisao. Svest nae due je ekvivalentna prostoru: kao to prostor sadri
sve ostalo, sve pojave i dogaaje, tako je i naa dua zapravo Boanska svest koja
sadri sam univerzum. Ali poto je univerzum polje ispoljavanja svih mogunosti,
moemo da budemo i nesvesni sebe i svoje due.
Purua je prvi temeljni pojam u snkhyi, drugi je prakrti. Celokupno postojanje
univerzuma je prakrti, u njemu je sve to se na bilo koji nain zbiva. I sve to uopte
moe da postoji to oduvek ve postoji u latentnom obliku u prakrti. Snkhya je kao
prakrti davno opisala ono to se danas u fizici opisuje kao Polje, Univerzalno kvantno
polje, Kvantni hologram ili Matriks iz koga proistiu svi oblici postojanja, od subatomskog do kosmikog, i svi prirodni zakoni. 18
Samo zahvaljujui transcendentalnom svojstvu sutine ovekove, purui, u
oveku je mogua objektivna svest o svetu. Zajedno s njom mogue je svako razumevanje, svaka dobrota i ljubav, jer dobrota i ljubav nisu nita drugo do odrazi razumevanja celine bia i prave prirode zbivanja.
Dovoljno je videti bie kakvo jeste u objektivnoj stvarnosti da bi se volelo.
Videti objektivnu stvarnost znai videti energetsku prirodu holografskog univerzuma u
kome je sve povezano jednom boanskom sveu koja sve omoguava. Taj energetski
doivljaj stvarnosti ili nekog bia jeste oseaj ljubavi. Ljubav je oseaj koji se u nama
budi kada osvestimo energiju koja nas sainjava i povezuje sa drugim biima i sa celinom. Zato spontano uivamo u prirodi, zato uvek zavolimo onoga koga duboko razumemo.
Svako zlo i negativnost nastaju jedino usled identifikacije sa prakrti, sa biem i
njegovim zbivanjem, usled nemogunosti njihove transcendencije kako bi se objektivno sagledala njihova prava priroda. Svako sputavanje ovekovog razvoja svodi se na
njegovu identifikaciju sa bivanjem i nemogunost svesne diferencijacije od bivanja
radi objektivnosti.
Da postoji samo priroda, prakrti, bez purue, ne bi bilo ni ivota kakav nam je
poznat, jer dokazano je da DNK nije nastala prirodnom evolucijom ve je svesno kreirana. U njenoj osnovi su svetlosni kodovi koji primaju informacije od sunca, od zvezda, koji trenutno komuniciraju sa celinom. U osnovi ivota je svest. Samo podruje
ivota prirode jeste polje uzronosti i svrhovitosti, zato u njoj samoj nije mogue javljanje objektivne i kreativne svesti.
Sama priroda je takva da jasno pokazuje i dokazuje da svest nije proizvod prirode, ve njen uzrok.
Purua, kao sutina postojanja uopte, jeste neuslovljenost ni od ega koja
omoguava zbivanje svega, a najpre svest o zbivanju (buddhi). Ta sutina se razreava
i obelodanjuje jedino u bivstvujuem zvanom ovek, pa je ovekova bit stoga identifi18

O univerzalnom polju u savremenoj fizici videti knjigu Gregg Braden: Boanska matrica, VBZ,
Zagreb, 2008. kao i Lynne McTaggart: Polje - Potraga za tajnim silama svemira, Teledisk, Zagreb,
2005. O holografskoj paradigmi videti u knjizi Michael Talbot: Holografski svemir, Teledisk, Zagreb,
2006.

42

kovana kao purua. U tome je sutina svih drevnih predanja o boanskom poreklu
oveka, njegovoj slinosti s Bogom i nunosti samospoznaje kao spoznaje Boga. To
sudbinsko razreenje se ne stvara tokom vremena, ve se dogaa jedino transcendencijom bia i vremena kao identifikacija slobode po kojoj sve jeste i biva, dakle, svesnim
prisustvom u njoj ili prepoznavanjem. To konkretno znai: ovekovim probuenjem za
ono to jeste, za smo postojanje i za neuslovljenost koja ga omoguava. Ono se dogaa povlaenjem vremena, njegovim saimanjem (u sada) na pravom mestu (ovde), u
sebi, u ovekovoj Sopstvenosti. Prakrti je vreme, purua je bezvremenost koja se
doivljava kao vena sadanjost. Tako je izrazom purua identifikovana i neuslovljenost koja omoguava prirodu i ono mesto u njoj iz koga izvire svest o neuslovljenosti,
a to je ovek. Duh ovekovog opstanka je u tome da omoguava izviranje sutine i to
postie sopstvenim probuenjem, odnosno osveenjem onoga to jeste. I zato to bit
ovekova nije u prirodi ve u Duhu koji je nadilazi (nakon ostvarenja njenog smisla),
ovek nikada nije mogao nai utoite u njoj, niti e ga ikada nai - dok u sebi ne same i ne izrazi nadvremensku sutinu prirode. Dokle god to bude pokuavao kroz vreme i vanjske objekte, patie.
Purua ak nije ni ono to se smatra za apsolut, nego je sloboda koja apsolut
omoguava, to je praznina liena bilo kakvih negativnih odreenja. On je prvi uslov
bivanja svega, uslov bez koga se ne moe. Otuda ova praznina ima najveu tvoraku
mo, iako sama nije delatna.
U sistemima izvan snkhye samo se jo u ranom budizmu, kod Nagarune i u
zenu ispravno oznaava bit purue kao praznina ili sunyam.
Purua je sloboda koja omoguava uvid u postojanje kakvo jeste, jednako kao
to i samom postojanju (prakrti) omoguava da bude to to jeste. Zato je uvid ili ista
svest (buddhi) prva kategorija postojanja i ujedno njegov ishod. Neuslovljenost purue
je isto nita ili, tanije reeno, nita koje svojom istinom onemoguava svaku prepreku da postojanja uopte bude, kao i prepreke za njegovu spoznaju. Zato bezvremenost i nezavisnost Duha-oveka (purue) naspram zbivanja prirode jeste jedino jemstvo ovekovoj slobodi, svesti i stvaralakom preobraaju. Jer bitna odlika svega stvorenog u prirodi (prakrti) je nesvesna uslovljenost uzronosti i sputanost obnavljanjem
(samsara). Za bie koje je po svojoj biti sputano ne postoji put niti nain da se oslobodi. Svedoanstva osloboenih kazuju nam, meutim, od starine, da patnja prirodnog
uslovljavanja i psihomentalna vezanost za telesno oblije i psihiko iskustvo u vremenu, nisu bitna svojstva ljudskog Duha. Da jesu, niko nikada ne bi bio osloboen
neznanja i probuen iz nesvesnosti. Da je Duh ovekov od iste prirode kao ono to je
podlono i uslovljeno vremenom svoga sleda i zbivanja, ne bi bilo svesnog subjekta u
objektivnoj prirodi, ovek ne bi mogao biti ono to jeste, ne bi imao u sebi svoje Ja, u
koje uvire tok iskustva zbivanja. Da nije tog saimajueg uviranja u Ja, sled iskustva
zbivanja ne bi doao k sebi kao svest o zbivanju, nastavio bi se u nedogled slepo
uslovljen vremenom svoga trajanja.
Sva ostala bia ive u jedinstvu s prirodom i ne oseaju patnju zbog toga. Jedino je ovek u sukobu s njom jer je po svom ishodu razliit, u sukobu sve dok ne osvesti njen ishod i svoju nezavisnost (kaivalya). Tada postaje gospodar prirode, jer je otvoren za ispoljavanje Duha koji je omoguava.
Sva ostala bia su svesna samo objekata, nemaju svest o sebi kao subjektu, i
zato ne mogu da menjaju sebe. Samo ovek, pored svesti o objektima, moe da ima
objektivnu svest i o sebi kao subjektu i zato moe sebe da menja. U toj promeni i
radu na sebi sastoji se sva ovekova kultura i razvoj. Samo zahvaljujui svojoj tran43

scendentalnoj sutini, purui, ovek moe da bude svestan i objekata i sebe kao subjekta koji doivljava objekte, jer svoju svest i sutinu dobija od onoga to nadilazi i
subjekte i objekte, celu prirodu i samo postojanje, od purue. Svest ne moe da potie
od prirode koja je nesvesna i uslovljena uzronou. Svest moe da potie samo od
onoga to je ve svesno, to nadilazi svu uzronost, a to je po definiciji purua.
Da Duh nije razliit od svih kategorija uslovljavanja prirode, ovek ne bi mogao
da razlikuje injenice njenog zbivanja i odluuje u svoju korist. Ne bi bilo pamenja ni
svesti u prirodi da nije onoga to omoguava nadilaenje vremena i sveg pojedinanog
zbivanja u prirodi, da sloboda nije njen jedini ishod uoblien u ovekovu sudbinu.
Zbog svoje slobodne biti ovek moe da bira izmeu dobra i zla, odnosno slobode i
ropstva. Koliko je slobodniji za prisustvo u svojoj biti, toliko mu je izbor bolji. Dakle,
ovek uopte i moe da bira izmeu slobode i ropstva jedino zato to je u sutini ve
slobodan. Da nije, ne bi se o tome nikada ni pitao, ne bi imao svest da je sloboda uopte mogua. Samo zahvaljujui purui kao svojoj sutini ovek moe da bude i nesvestan i svestan, da nesvesno izabere ili sebi stvori ropstvo, kao i da svesnou sebe
oslobodi, moe biti i u raju i u paklu. Zahvaljujui svojoj transcendentalnoj sutini,
purui, ovek moe iskusiti sve i uvek biti slobodan od svega.
Iskonska sloboda purue omoguava prirodi da bude u svemu uvek drugaija,
nova i ni u emu ista, da bude smrtonosna, odvratna i ujedno udesno lepa u svojoj
ivotnosti, da bude i paradoksalna i logina, da bude i raj i pakao.
Zahvaljujui neuslovljenom purui cela priroda poiva na principu slobode,
slobodna volja omoguava prirodu i sav ivot. Ali sloboda je ma sa dve otrice, to
podrazumeva i slobodu da se padne u ropstvo i zaborav same slobode. Sve je mogue
u podruju slobodne volje koja je priroda.
Dalje, princip slobode je uvek individualan, on se nikada ne ispoljava istovetno
i ne ponavlja. Taj se princip ogleda u celoj prirodi po tome to nita u njoj nije isto niti
se ponavlja, apsolutno sve je u njoj razliito i jedinstveno, a to znai da je sve individualno. To opet znai da se i svesno ostvarenje slobodne volje u linosti ovekovoj,
tom ishoditu cele prirode, ostvaruje na individualan i uvek jedinstven nain; kroz
samospoznaju.
Zbog ontoloke razlike izmeu vremena i bezvremenosti, ili prakrti i purue,
bia i sutine, nastaje svest i njen predmetni svet. Ona stoji na ovom razmeu bez
mea kao svetlost budnosti s kojom se uoava da svet uopte postoji kao takav, a nije
tek nita. Ako je sutina svesti razlikovanje i nadilaenje, to je onda uvek razlikovanje
neega od niega i nadilaenje svega. Pri tome tek nita omoguava uvid u neto. Da
nije niega, koje sve nadmauje, ne bi bio mogu objektivan uvid u neto. Posmatra
mora u svojoj sutini biti iznad posmatranog. Ako je u nioj ravni od posmatranog,
tada ga je potpuno nesvestan. Zato je svest sam in nadilaenja posmatranog. Psihika
objektivnost nastaje nadilaenjem objekata i sadraja. Svest nije nita supstancijalno ili
kakva druga aktivnost ili stanje, ve je sam in nadilaenja predmeta ili sadraja. ista
svest ili budnost (buddhi) je nadilaenje bivstvovanja uopte, potpuna objektivnost
prema njemu, i direktno je omoguava neuslovljenost niega koja sve nadilazi (purua). Razlikovanje od celog bia i njegovo nadilaenje omoguava pojavu svesti o biu
(buddhi) i ovo totalno razlikovanje, koje je ovekova samospoznaja i osloboenje,
mogue je zato to ga sutina nadmauje i stoga nije nita od sveg bia. Da je ovekova sutina (purua) od bia, ovek ne bi mogao sebe da bude svestan, jer bie je po
svojoj prirodi nesvesno i uslovljeno. Bie je sve to postoji kao priroda i naspram njega stoji neuslovljenost ni od ega. Zato svesna odluka i ustanovljenje da bie uopte
44

postoji pristie od onoga to ga uvek nadmauje, od neuslovljene praznine niega koja

daje sutinu biu, omoguavajui mu da bude, ovde i sada.
Purua je, dakle, neuslovljenost bivstvovanja ni od ega, praznina (sunyam)
koja kao takva omoguava celovitost prirode. Zato ne moe biti u bilo kakvom odnosu
i vezi sa njenim uzrono uslovljenim zbivanjem kroz vreme. On je Duh neuslovljenosti u ijoj slobodi lebdi sva priroda, sve postojee njemu duguje svoj opstanak iako se
on sam ne primeuje. S tom neprimetnou uvek je izdvojen iz prirode i logiki nesvodljiv na nju, jer je nezavisan od vremenosti svakog procesa. Nije ova nepojmljiva praznina niega rezultat odbacivanja bia ili procesa negiranja. Naprotiv, sama sposobnost razluujueg negiranja radi ustanovljenja, odabiranja i svesnog odvajanja (bia od
ne-bia ili sebe od svega to nije naa sutina) mogua je upravo zahvaljujui neuslovljenosti koja sve nadmauje, a naa je sutina. Zato je ona potpuna afirmacija bia, ali
ne na kraju vremenskog procesa afirmisanja, nego pre ili izvan njega, kao ono to
omoguava i bie i njegovu afirmaciju. Nadmaujui vreme bivstvovanja, ona omoguava objektivnost o biu kao takvom, bezvremenost niega privlai vremenost neega
ka smislu svoga bivstvovanja. Ona kao vakuum izaziva eksplozivno irenje i ispoljavanje sveta, inei ga tako dostupnim jasnom uvidu. 19 Svest je najvea brzina bivstvovanja i nju privlaenjem omoguava ono to nadmauje svaku brzinu vremena zbivanja sveta - sama bezvremenost. Tako neuslovljenost bezvremenosti direktno omoguava objektivnost koja je sutina svesti.
Praznina neuslovljenosti je, dakle, izvornija i temeljnija i od bia i od njegovog
negiranja, od razabiranja i same svesnosti. Ona je bitan uslov svega iako ne spada u
podruje bia. Upravo zbog nadilaenja svega, pojmovno se mora odrediti jedino kao
nita, iako to nije puko nita ve sabiranje smisla svega i njegovo nadilaenje u slobodi koja sve omoguava, a koja je primerena jedino oveku kao njegova bit. Tako je
praznina i sve to postoji i vie od svega. Ta praznina je upravo punoa svega to jeste.
Purua je sloboda koja nije ugroena nastajanjem bia niti e biti osloboena
njegovim nestajanjem, jer je izvorno nezavisna od svega postojeeg, kao sloboda koja
ga omoguava zajedno sa svim promenama. Ona prosijava jedino postojanim osveenjem (satipatthna) smisla postojanja, njegovom afirmacijom. Svest kristalie postojanje tako da ono postaje prozirno za prisustvo Duha neuslovljenosti koji ga omoguava.
Tada postaje jasno da je postojanje smo uopte mogue zato to praznina neuslovljenosti nije razliita od njega, da postojanje na njoj poiva, da je zahvaljujui dodiru
postojanja s prazninom mogua svest o postojanju. Svest je manifestacija slobode u
dodiru s biem, slobode u bivstvovanju.
Praznina ne moe postojati sama po sebi jer bi tada bila puko nitavilo, a ono je
nemogue. Ona se mora izraziti kao neto i to izraavanje neuslovljenosti praznine
jeste ono jedino to uopte postoji kao univerzum prirode (prakrti). On je po svom
kategorijalnom ustrojstvu takav da se sav saima i usmerava ka manifestovanju slobode koja ga omoguava. Evolucija svih oblika ivota pokazuje ovo usmerenje, a ono je
takoe i jedina sudbina svih svesnih bia.
Zbog jedinstva praznine i stvorenog oblika, pojam stvaranje se mora razumeti
samo uslovno ili se zameniti izrazom nitvovanje, koje ne znai ponitavanje neeg
stvorenog, ve ispoljavanje slobode nieg da se zbiva kroz oblik, pri emu tvrdoa
ili dramatinost uoblienog zbivanja ne sputavaju prisustvo slobode, nego je sa svojom
19

Zahvaljujui ovakvom poloaju purue u snkhyi, moe nam postati jasnija tajna nastanka materije
u kosmosu: nju izaziva u postojanje sm vakuum kosmikog prostora. Praznina stvara oblik koji manifestuje kreativnost praznine. Ovo je jedna od kosmolokih teorija savremene fizike.

45

raznovrsnou i ivotnou upravo potvruju i svedoe o njoj. Tako se pojmovi 'nita' i

'praznina' u vezi stvaranja ne odnose na neko objektivno 'nita', ve na ponitavanje
nae projekcije neega, koje je uvek iluzorno jer ono to jeste nikada se ne projektuje;
ono uvek biva, a najpotpunije biva kao ovekova Sopstvenost i autentinost.
Stvaranje sveta iz niega ili praznine (gr. haos), osnovna je tema svih velikih
kosmogonija. Taj sutinski princip se u njima esto gubi, iako je jasno izraen na poetku, kao, na primer, u Starom zavetu izrazom slobodne odluke neka bude. Odmah se
zatim stvoreno tako uvruje da slobodu (boju), iz koje bie u svakom trenutku
moe da bude ono koje jeste, potpuno potiskuje autoritetom koji pokorava i koji materijalizuje interese bia vulgarnim zakonom semena, plemena, krvi i tla. U Mazdaizmu
je princip slobode daleko vie izraen. Ali tek se u budizmu, naroito u njegovoj sutinskoj interpretaciji kod Nagarune, i u taoizmu kod Lao Cea, jasno naglaava jedinstvo praznine i oblika u vremenu, niega i neega, apsolutnog i relativnog (Tao-a i Tea), kao i naelo trenutnog stvaranja u nelinearnom vremenu. U njihovim delima ovo
jedinstvo je najdirektnije pogoeno kao ishod bivstvovanja koji se kroz oveka prolama. Nigde tako jasno nije reeno da sam ivot prirode jednostavno poiva na slobodi
da ga bude, i da ona jedina ima stvaralaku mo, a ne na neemu apstraktnom ili fiktivnom, i da sloboda zato nije odvojena, razliita od ivota, jer ga tada ne bi ni bilo.
Naa je namera da ovde i uenje snkhye prikaemo ne samo u svetlu tog fundamentalnog jedinstva, svetlu koje se nesvesnim i uspavanim ljudima pokazuje zaslepljujue
kao pogled u sunce, ili nedostino kao jasno svetlo Tibetanske knjige mrtvih (Bardo
Thdol), nego i u celom spektru boja svih bivstvujuih oblika s kojima se neuslovljenost ispoljava kroz ivot prirode (prakrti). Taj spektar je shema njene kategorijalne
strukture koji predstavlja sutinski model razlikovanja ove sadrajnosti praznine.
Ovako predoena, kao sutina drevne batine i religioznosti, praznina purue
predstavlja uslov za budnost (buddhi). Purua je izdvojen (kaivalya) od svih iskustava
i stanja bia (guna). Koliko se smisao bivstvovanja saima u ovekovoj svesti o sebi
(buddhi), toliko se praznina neuslovljenosti vie otvara i pokazuje kao vrhunski privlaitelj ovog saimanja koje oveka isceljuje. Tek iz praznine koja ga nadmauje, bie
biva ono to u svojoj celosti jeste, jer tada ne preostaje nita to bi celost uskraivalo.
Samo kada subjekat ovog saimanja, ovek, svoje uporite za osveenje ne vezuje ni
za koji oblik bivstvovanja, ve ga nalazi u slobodi neuslovljenosti, u kojoj izvorno ve
stoji jer ga je ona iznedrila, moe postati potpuno budan. I jedino kroz blaenstvo budnosti moe videti da bie uvek jeste celovito, potpuno i slobodno, da nita pojedinano
u njemu nema svrhu po sebi i za sebe i da zato nikada nita nije ugroeno. Kao kada se
Zemlja posmatra iz kosmosa i vidi cela i okrugla, kao jedno bie, dok se posmatrana sa
njene povrine vidi mnotvo bia u sukobu.
Samo zahvaljujui purui koji nadmauje prakrti, mogui su oprotaj i milosre
prema svemu to biva. Jedino zahvaljujui tome to je ljudski Duh neuslovljen (apsolutan) i transcendentalan, mogui su tolerancija, milost i ljubav; jer purua nadilazi
svaku upletenost u suprotnosti lokalnih (relativnih) zbivanja prirode. Iz perspektive
transcendentalnog Duha vidimo da je sve zbivanje jedno, da je cela prakrti jedno bie,
da su stoga sva individualna bia samo prividno individualna, i da su sva nesvesna dok
se ne probude u Duhu. Otuda ljubav i nesposobnost da se zameri bilo ta ak i najgorem ponaanju bilo kog bia. Samo zato to dua ovekova nadilazi svet i vreme, u
oveku postoje milost, prostoduna dobrota i ljubav; oni su utoliko jai ukoliko je transcendentalni Duh u njemu svesniji sebe. Zahvaljujui purui, ljubav je jedini mogui
opstanak. Neuslovljenost ni od ega jeste upravo bezuslovna ljubav i oprotaj. Sloboda
46

koja omoguava svet jeste ljubav koja ga stvara, jer nita se ne stvara bez ljubavi, kao
to nieg ne moe da bude bez slobode da ga bude. 20 Svako zlo nastaje iz identifikacije
sa biem, iz neznanja o transcendentalnoj prirodi ljudske due.
Ako je ovekova sutina ono to omoguava smo postojanje i ivot, tada se
ona ne moe nikako drugaije ispoljiti nego kao bezuslovna ljubav koja omoguava
ivot.
Nemajui uporite u praznini niega, u bitku, ovek ga uvek nalazi u neemu, i
to uvek najpre u svom biu, u identifikaciji s telom i interesima njegovog opstanka.
Tako biva uslovljen svojim umom i individualnou koja se zasniva na podeli i jednostranoj subjektivnosti, nikada ne uvia svet kakav jeste, u celosti, kao jedinstvo koje
oslobaa svake brige za bilo ta. Ne vidi bie kao istu slobodu bivanja, ve opredmeene i materijalizovane projekcije svoga uma kojem robuje. Vezujui svoju svesnost
za pojedinana bivanja, fizika ili mentalna, ovek luta u vremenskom sledu tih dogaanja kao u snu opinjen njihovim trenutnim sadrajima. Zato ne vidi da nema nieg
osim celine, i da je sloboda, koja celinu omoguava i daje joj ivot, uvek prisutna, i da
nikada nije niim ugroena niti sputana. Samo kada spozna da je sve jedna celina tada
ujedno vidi da je svest s kojom to spoznaje njegova sutina i da je nezavisan od celine.
Samo na osnovu svoje izvornosti u slobodi niega, koja sve nadmauje jer sve
omoguava, ovek se moe suoiti s prirodom i biti svestan njenog smisla. Smo
odnoenje subjekta prema svetu omogueno je time to njegovu Sopstvenost (buddhi)
omoguava ista neuslovljenost praznine koja nije od ovog sveta, koja je iznad subjekta i objekta. Sopstvenost je sabranost smisla sveg prostornovremenskog bivstvovanja u
srcu ovekovom, a to sabiranje izazvano je blizinom same bezvremene neuslovljenosti
ija sloboda omoguava smislenost svega. Jedino s uporitem u slobodi niega, ovek
moe da vidi smisao sveg prirodnog zbivanja i da se oslobodi vremenskog uslovljavanja pojedinanih sadraja. Bez uvida u ispraznost svoga opstanka u vremenu, ovek se
nikada ne moe svesno odnositi prema prirodi, niti prema sebi samome u celosti.
Neuslovljenost bezvremene praznine omoguava ovekovu Sopstvenost i jedino
ga ona budi iz nesvesnosti. Buenje je nadilaenje bia, koje je po svojoj prirodi
nesvesno. Zato je budnost oivljavanje praznine koja nadilazi bie, to je in kada sloboda koja stvara svet zaivi kroz oveka, kroz njegovu linost i njegova dela. Praznina
je budnost, jer nita je sve to jeste. Kada praznina zaivi kroz oveka, kada se on probudi, tada sve stvari ostaju kakve jesu: slobodne i prazne od bilo kakve supstancijalnosti. Za onoga ko tako vidi stvari, kakve one jesu, kao istu slobodu koja biva, kae se
da je probuen. Takav ovek je autentian u svojoj Sopstvenosti, on je onaj koji jeste
zato to vidi stvari kakve jesu usled svoje budnosti. Da njegova Sopstvenost nije izraz
iste slobode koja ispoljava bie, njeno ostvarenje se ne bi poklapalo sa prepoznavanjem bia kakvo jeste, niti bi se to poklapanje dogodilo kao probuenje.
Zbog neuslovljenosti ovekove sutine jedino se njemu, oveku, objavljuje bie
u svojoj celosti i boanstvenosti. Zato je samo njemu mogue smirenje i utihnue u
oslobaajuem prepoznavanju smisla svega to biva. ovek (purua) moe biti auten20

Ortodoksna (pravoslavna) teologija ranog (nepodeljenog) hrianstva sauvala je predstavu o Bogu

Tvorcu kao neuslovljenosti (slobodi) koja omoguava bivstvovanju da uopte bude. Zato se tu naglaava da je Bog ljubav, iznad dobra i zla, da On kao sunce daje ivot pravednom i grenom pa zato ne
treba osuivati grenika nego samo greh i, to je najvanije, da je ovek po svojoj slobodnoj volji slian Bogu. Zapadna teologija, poevi od Avgustina, izgubila je ovakvu viziju i za nju je Bog ostao
starozavetni demon koji deli ljude na dobre i zle (a to znai: njemu podobne i nepodobne), koji sudi i
kanjava.

47

tian samo kada je uznesen u prazninu, kada je ispranjen i osloboen od tela nastalog
u vremenu i sve svoje line i psihike uslovljenosti (kad nadie indriyni, tanmtr i
aham-kra). Kada je tako osloboen prirodnih uticaja, ali zadravi punu budnost
(buddhi), 21 ovek vie ne vidi materijalni svet posebnih tvorevina, ve jedino slobodu
da bude sve to biva. Tada, kada je u sebi ostvario tu slobodu, ona postaje ono jedino,
najvanije i primarno to se vidi i doivljava u svemu, dok je bivanje koje ona omoguava ono sekundarno i nevano ali, usled neminovnog paradoksa, i jednako vano kao
sma sloboda. Tada je, naime, smo bivanje sloboda. Nema jednog bez drugog. Kada
je ovek sebe predano otvorio za sve to objektivno biva, tada ono (bivstvujue) svoj
ishod prepoznaje kroz prisustvo ovekove budnosti koja je osloboena svake subjektivnosti. Nigde drugde, jer budnost je svetlost prepoznavanja. Zato to tek u ovekovoj
budnosti postojanje prepoznaje svoju slobodu i autentinost, cela objektivna priroda
stvara svesnog subjekta, to je njen temeljni poriv i uslov opstanka.
Praznina purue u snkhyi nije puko nita kao negacija bia ili ispranjenost od
neega, ve istina koja omoguava neskriveno prisustvo bia, koja otkriva njegovu
punou i stvarnost. Bez praznine i ovekove budnosti, bie bi samo po sebi bilo nepostojee, skriveno ili neobjavljeno (avyakta). Nita se, tako, odnosi jedino na nita izmeu oveka i potpunosti bivstovanja, njegove stvarnosti. Biti u stvarnosti bia znai biti
potpuno budan. Ljudi su, meutim, preteno nesvesni i otuda nisu u stvarnosti bia,
ono im je skriveno. Zato pate i ine zlo. Ne vide da je praznina jedini uslov za bie, a
jo slabije vide da je bie u sutini prazno (sunyam) i da ba zato uopte moe da biva.
Da nije prazno, ne bi ga ni bilo.
1. Jo malo o odnosu purue i prakrti
ovekovo bie je mikrokosmos. To znai kosmos u malom, svi prirodni
zakoni sabrani su u biu ovekovom. Po tome je ovek u jedinstvu sa kosmosom, i
samo zahvaljujui tome ovek moe biti najobjektivnije svestan kosmosa. Zbog toga
to je ovek mikrokosmos, on kosmos osveava osveavajui sebe samoga.
Odnos prirode i duha koji je omoguava u celosti potpuno se odraava samo u
ovekovom biu. U oveku se purua i prakrti spajaju najpotpunije zato se u njemu
najpotpunije i razluuju radi osveenja smisla. To razluivanje se sastoji u sledeem:
kada je ovek autentian, onaj koji jeste u svojoj Sopstvenosti ili dui, tada je purua
kroz njega potpuno aktuelizovan i prakrti samo za tog oveka postaje prozirna i nestaje kao svet objekata. Tada je ovek budan (buddhi) ili prosvetljen. U onoj meri u kojoj
individualna dua ne odraava svest purue, svog izvora, ve je identifikovana sadrajima koje projektuje izvan sebe, u toj meri postoji prakrti kao vrsti svet objekata, cela
priroda. Dakle, prakrti ili priroda postoji samo kao opredmeeni zaborav ovekove
sutine, kada ovek nije svestan sebe. Cela prakrti ili priroda je samo materijalizacija
ili aktuelizacija ovekove nesvesnosti. Na taj nain ona kao ogledalo osveava oveka, tj. kroz oveka vraa svest samom purui. Priroda (prakrti) je ogledalo u kome
dua (purua) prepoznaje sebe. Budui da postoji mnotvo svesnih monada, dua koje
se inkarniraju u tom zaboravu, njihovo kolektivno prisustvo omoguava postojanje
celog ovog fizikog kosmosa. Sve se to deava spontano na mikroplanu u svakodnevnom ivotu ovekovom: kada zaspi dubokim snom bez snova, onda poiva u Sebi,
svojoj dui, i tada nema pojavnog sveta, prakrti. Kada izae iz sebe samoga, ponovo
21

Ovo je kljuni momenat, jer materijalni svet nestaje za oveka i spontano, u dubokom snu i u komi,
dakle, bez prisustva svesti.

48

se poistoveti sa telom, onda se opet javlja pojavni svet, cela priroda. Naravno, telo i
priroda su postojali i kada je ovek spavao i ekali su ga da se probudi. Ali to je tako
samo zato to celu prirodu omoguava veliko mnotvo dua koje su se ikada inkarnirale i to su prirodni zakoni takvi da omoguavaju dovoljnu inerciju zbivanja, tako da
priroda ne nastaje i ne nestaje trenutno, kao privid ili mehur sapunice. U njoj postoje
razmere zbivanja, samo na viim i finijim razmerama mogu trenutno da nastaju misli i
predstave i da isto tako brzo nestaju. Na niim razmerama zbivanje je mnogo sporije i
njegova inercija omoguava oblicima da due traju sami od sebe. Takvi prirodni zakoni ne bi trebalo da nas zavaraju da ne uvidimo istinu da due stvaraju celu prirodu, da
one sadre princip svesti koji privlai energiju koja sve oblikuje, i materijalne oblike i
dogaaje.
Rekli smo da prakrti ili priroda postoji samo kao zaborav ovekove sutine,
kada ovek nije svestan sebe. To znai da se svet javlja za tu duu kada se poistoveti sa
telom. Posmatrano sa ove strane, iz telesnog uma, to izgleda kao da dua pada u zaborav sebe same dok se inkarnira u telu i poistoveuje sa zbivanjem. Zatim da se postepeno budi razlikujui se od tela i vraa se u svoje nebesko stanje koje je imala pre
roenja. To nije tako gledano iz perspektive due. Ona nikada ne pada u zaborav. Ona
svojim padom u inkarnaciju zapravo svesno materijalizuje pojavni svet, svoje predstave, i tako nastaje nae telo i cela priroda. Purua ne moe nikada da bude nesvestan,
pa tako ne moe ni njegova individualna emanacija, svesna monada koja je naa dua.
Za duu je ono to vidimo kao pad u materiju i zaborav sebe zapravo svestan in
stvaranja, materijalizacije ideja i ostvarenja svih mogunosti Apsolutnog Duha ili
purue.
Ovaj svestan in stalnog stvaranja boanskih dua kroz ljudske inkarnacije olien je u gnostikoj molitvi koja je danas poznata kao temeljna hrianska molitva Oe
na. Osnovna ideja je da kroz ljudske due boansko carstvo nebesko biva i na zemlji kao i na nebu. Kroz oveka se Bog aktuelizuje na ovom svetu. Time se ujedno
ovek aktuelizuje i ostvaruje u Bogu.
Ovaj princip je takoe u osnovi savremenih uenja o zakonu privlaenja i da
smo mi tvorci realnosti, koju su iznele napredne due kao to je Set kroz Dejn
Roberts (Jane Roberts), i Abraham kroz Ester Hiks (Esther Hicks). Sve je to mogue
zato jer je priroda prakrti univerzalno kvantno polje svih mogunosti, a samo je svest
ta koja upravlja njime.
injenica da je cela priroda materijalizacija zaborava sebe, lei u snovi iskustva
da objektivnim osveavanjem prirode sebe doivljavamo u svemu i sve u sebi, kao i
obratno: spoznajom sebe postajemo objektivno svesni stvarnosti prirode kao jednog
bia koje smo mi sami. U objektivnoj stvarnosti nema razlike izmeu nae sutine i
same stvarnosti.
Sve ovo nam daje odgovor na pitanje zato je kosmos tako beskrajno velik. Zato
to nesvesni sebe samoga gledamo spolja. to vie nismo svesni sebe, to nam spoljanjost izgleda vea. Sve to vidimo spolja naa je unutranjost. Sveu o sebi kosmos
nestaje kao otuena, objektivna spoljanjost i postaje naa Sopstvenost i sutina. Zato
e kretanje kroz kosmos brzinom veom od svetlosti biti mogue samo kada svest i
tehnologija budu toliko ujednaene da svest moe direktno da upravlja tehnologijom.
Ali dok je identifikovan sa telom, zbog punoe i vrstine sadraja svojih snova,
ovek ne vidi izvornu prazninu apsoluta koji sve omoguava. Za prosvetljenog ili probuenog oveka svet nestaje i on tek tada moe istinski da ivi s punim smislom, jer
nestanak sveta jeste ostvarenje njegove sutine ili smisla, to je oslobaanje praznine
49

koja ga u svakom trenutku stvara. Tako je za probuenog nestanak sveta isto to i nastanak njegove sutine. Iskustvo buenja je takvo da ovek jasno vidi da sledeeg trenutka zbivanja sveta ne bi ni bilo bez vene slobode da ga bude, i da je ta sloboda njegovo jedino uporite i sudbina, da nema nieg osim (ili bez) te slobode i da zato ona
nije razliita od svega to biva. Sloboda je uobliena zbivanjem, svaki oblik je aktuelizuje, jer bi bez oblika bila neostvarena. Bez nje je bivstvovanje nitavno i nemogue
jednako kao to je i ona nemogua bez bivstvovanja. Iz ovoga sledi da predmetni svet
nije nestvaran, ve tano onoliko stvaran i uslovljavajui, koliko je ovek nesvestan,
odnosno identifikovan sa njim. Dakle, pri buenju se dogaa sledei paradoks: postojanje sa kojim smo se dotle identifikovali nestaje, i tek s njegovim nestankom otkrivamo stvarnost postojanja. Zato se ljudi teko bude jer im se ini da e izgubiti ono to je
stvarno (samo za njih), ono to poseduju, bie s kojim su poistoveeni i da ih bez njega
eka samo 'mrano nitavilo'. Ono je, meutim, posledica poistoveenja s biem, a ne
njegovog gubljenja, koje se zaista dogaa samo nakon probuenja. 22 Tako nesvesni
ljudi brkaju uzrok i posledicu. Svako zlo proistie jedino iz neznanja o pravoj prirodi
ivota i slepe identifikacije s njim. Pakao je opisan kao mesto gde se ljudi oslobaaju
iluzija i poistoveenja, pa je ono zato ispunjeno bolom i muenjem tela. Jer, jedino
iluzije izazivaju patnju. Ko nije za ivota iskoristio priliku da se oslobodi poistoveenja s biem, u paklu ga sama priroda mora toga osloboditi na drastian nain, jer, ona
ne prihvata Duh ovekov koji je identifikovan sa njom, dua koja je identifikovana sa
telom i kada ga napusti, ne moe doi k sebi i svojoj autentinosti. Stvar stoji obratno:
priroda mora nai svoju sutinu u Duhu ovekovom (purua). Otuda sve to je
pakleno, avolsko i zlo, predstavlja naopako stanje gde je Duh ovekov identifikovan
sa prirodom. Svako zlo poiva na ovoj identifikaciji. Svako dobro poinje prestankom
te identifikacije.
Neuslovljenost purue je otvorenost koja biu i svesti jemi prisutnost i sapripadnost. Tiina praznine u srcu ovekovom jedino je mesto koje prua mogunost sapripadanja bia i svesti, njihovog jedinstva koje omoguava prisutnost i razabiranje sveta. Pitanje svesti ili nesvesti jeste jedino pitanje neskrivenosti prisustva u zbivanju ili
njegovog odsustva. Biti prisutan u zbivanju znai biti svestan. Da ovekova Sopstvenost nije prazna, da u njoj ima neega, tada ne bi u njoj bilo mesta za bie, ne bi mogla
da obuhvati svet kakav jeste. Da ona nije tiha i bez misli, ne bi bila mogua svest, jer
budnost se raa jedino u tiini uma. Nikako drugaije.
Neuslovljenost purue nije istina ve otvorenost koja omoguava svaku istinitost, i subjekta spoznaje i spoznavanog. Istine kao takve moe biti samo u elementu
otvorenosti iz koje sve proizlazi.
Iako je purua izdvojen i nezavisan od svega to postoji, od naeg tela i od sveg
pojavnog sveta, on je oveku blii od svega, od svake misli i dela, od samog bia. Blii
je zato to je uslov njegove Sopstvenosti i budnosti. Zato nesvesnim ljudima, a to znai
pasivnim, neaktivnim i neodgovornim, ono to je najblie izgleda najdalje. Oni to najee projektuju daleko izvan, u ideju Boga. Bez potpune sabranosti u svesti (samadhi), ovek nikada ne dolazi do onoga to mu je najsopstvenije, uvek se hvata za ono to
mu nije primereno i to mu je tue, uvek biva kao neto drugo, a ne on sm, lutajui

22

Fiziko iskustvo pojavnog sveta (indriyani) nestaje za oveka na dva naina: spontanim prelaskom
njegove individualnosti u neorgansko podruje (san ili smrt), i uzdizanjem u kategorije aham-kra i
buddhi - pri emu je ovek budan, dok je istovremeno osloboen sveta pojavnosti. Zbog takve osloboenosti je i probuen. O tome vie u poslednja dva poglavlja.

50

kao beskunik u sopstvenom svetu. U tome ga podrava kolektivno uverenje da je to

drugo on sm. To uverenje je kolektivno nesvesno.
Neprobuen ovek trai utoite u svemu to njegovoj Sopstvenosti nije primereno, a nije joj primereno nita do nje same. Sve to je od nje razliito prolazno je, iluzorno i bolno. oveku nanosi patnju i bol samo ono to mu nije autentino. Neprobuen ovek trai utoite u stvarima. Kada uvidi njihovu ispraznost, on se budi. Tako
praznina omoguava buenje ovekovo - jednako kao to ga budi njegovo puno prisustvo u biu.
Duh neuslovljenosti, purua, u nama uvek je prisutan kao uslov nae Sopstvenosti, kao tvorac nae due, i on je bitniji od svih prolaznih prirodnih tvorevina. Zato
tako lako umire sve to se raa, ono je zbog prolaznosti ve mrtvo, ali zbog biti svega
u besmrtnoj neuslovljenosti nikada nita to je ivelo ni na koji nain nije bilo ugroeno niti uzaludno. Snkhya-krik u strofi 62. kae: Zaista (u prirodi) Duh ovekov ne
biva sputan (ugroen) niti se oslobaa, niti prolazi nizom ivota (reinkarnira). Sma se
priroda, prolazei kroz razne faze, vezuje i oslobaa. Purua je uvek slobodan i
ostvaren, jedino priroda deluje i trpi posledice svojih dela (karma). Sa stanovita
snkhye, dakle, ovekova sutina se ne raa, ne dela i ne umire. Sve su to delatnosti
prirode koje ovek moe da sanja i da uestvuje u njima kao u snu, a i ne mora. Moe
slobodno da bira. U dostupnosti slobode izbora lei sva tajna osloboenja. Da bi ovek
izabrao svoju slobodu, nuno je jedino da je svesno prisutan na njenom izvoritu, u
sebi samom. Nije slobodan samo onaj koji ne zna da to moe da bude, i kako, koji slua druge robove i porobljivae i zaboravlja sebe i svoju iskonsku volju da bude onaj
koji jeste. Znanje o slobodi i njenom uvek dostupnom izboru ne moe se stei sleenjem prirodnog uslovljavanja, nego njegovim nadilaenjem, transcendencijom.
Sutina razlikovanja purue i prakrti, a s time i sutina prakse osloboenja
oveka iz nesvesnosti, po snkhyi, jeste u tome da se spozna purua kao nepokretno i
bezvremeno sredite u oveku, a prakrti kao uvek spontano delatno i uslovljavajue
ivljenje koje oko tog sredita, kao osovine, oblikuje svet, ovekovo psihofiziko bie
i sudbinu (karma). Oni su kao takvi neophodni kako bi pruili iskustvo za nalaenje
ravnotee i za centriranje nedelatnog sredita (purue). Kada je to postignuto, ono se
otkriva kao bitno za sve oblikovanje oko njega. Nesvesnost i patnja nastaju ovekovim
hvatanjem za svekoliko bivstvovanje prakrti ime zaboravlja njenu sutinu kao i sopstvenu bit: da ona nije nita od stvorenog i pojavnog ve je sm princip usredsreenosti
koji omoguava ravnoteu za kretanje i oblikovanje svega postojeeg. Hvatanje za
bie stvara neravnoteu u spontanom oblikovanju ivota ka svom ishodu i sputava
ispoljavanje njegovog neuslovljenog sredita tako to ovek gubi prisustvo u njemu, u
sebi. Gubljenjem prisustva i ravnotee u sreditu, u sebi samom, remeti se i oblikovanje prirode. Kao kod obrtanja lonarevog toka, samo to se umesto gline i upa ovde
oblikuje priroda i sudbina svih individua u njoj.
ovek treba da bude onaj koji oblikuje, pokretaka snaga i ravnotea za oblikovanje, a ne oblikovano. To je sva poruka snkhye oveku: da bude onaj koji jeste, koji
biva, stvaralac, a ne predmet ili rob bivanja. Dakle, sutinsko razlikovanje purue od
prakrti moemo oznaiti tako da je purua onaj koji odluuje o bivanju, to podrazumeva autentinu svest o sebi i o biu, a prakrti ono to biva, to pretpostavlja uslovljenost i nesvesnost. Po ovakvom razlikovanju snkhya predstavlja najjasniju doktrinu
probuenja.
Kao praznina (sunyam) u dijalektici Nagarune ili Tao kod Lao Cea, i purua je
nevidljivi i nespoznatljivi princip sveg vidljivog i spoznatljivog zbivanja. On je veno
51

bez delanja, ne zato to za njega nije sposoban, ve, naprotiv, zato to je temeljni uslov
koji prethodi svakom delanju. Iako je izvor svega, nije svodljiv ni na ta. Ono to je od
sutinske vrednosti ne treba ni da bude dostupno ugroavanju i prolaznosti. Svest o
tom sutinskom kristalie se jedino razlikovanjem i uvanjem prisustva nedelatnog
Duha u sebi, naspram delatne i uslovljavajue prirode spolja. oveka uslovljava i
uspavljuje naputanje i zaborav sebe kroz poistoveenje sa spoljanjim, a ono to ga
oslobaa i budi jeste prisustvo u njegovoj Sopstvenosti, bez odbacivanja ikakvog zbivanja, ni spoljanjeg ni unutarnjeg. Sako odbacivanje bilo ega remeti izvornu transcendentalnu prirodu Sopstva jednako kao i identifikacija sa neim.
Zbog takvog stanja stvari o purui vie ne moe biti rei, jer on predstavlja ono
to nadilazi svako racionalno iskustvo. Ovde dat opis ne prua nita od onog opisivanog. Jedino se filosofskom terminologijom moe rei ono to je do sada reeno, da je
on sloboda neuslovljenosti koja daje ivot svemu, da je izvor stvaranja koji uvek ostaje
nezavisan, ali i u jedinstvu sa svim stvorenim, jer inae nieg ne bi ni bilo. Tajna ovog
jedinstva ini svet arobnim, privlanim i u sutini slobodnim; zbog njega se ivot
uvek prihvata u celosti, s nadom i ljubavlju, kao put za osloboenje Duha; niko nikada
ne bi ni prihvatio ivot da nema intuitivnu svest o iskonskoj slobodi svoga Duha; zato
je privlana ona linost koja je kreativnija, svesnija i slobodnija - kroz koju se Duh
jae promalja; zbog tog jedinstva sva bia ele da ive. Bez svesnog uestvovanja u
tom jedinstvu s Duhom, bivstvovanje ostaje tek surova borba u kojoj je nitavilo smrti
uvek pobednik, ivot je negativna apstrakcija, pusti san, iluzija (maya) u kojoj neprobuen ovek pokuava da zaista postoji i ivi, i u tome nikada ne uspeva. Nezavisnost
neuslovljenog purue, sa svoje strane, obezbeuje osloboenje i buenje iz ovog sna,
ona daje smisao i konstruktivnost ivotu, bez nje ivot je uvek destruktivan. Bez purue priroda bi bila potpuno uslovljena i beivotna, bila bi tamnica svih bia, bez ikakvog izlaza u smisao postojanja, odnosno bez svrsishodnog saimanja u svest i slobodu.
Njeno postojanje bilo bi, zapravo, apsurdno i nemogue. Zahvaljujui purui, izlaz iz
vrtloga uzronosti bivstvovanja postoji, oputenost i smirenje u smislu su mogui,
raanje i umiranje nisu sve to se dogaa, jer naa bit ih nadilazi.
Zato to je purua naa bit, mi uvek postojimo (bez ega), izvan vremena i svih
promena: na ovom i na onom svetu; u budnosti, sanjanju i dubokom snu, kada nema
nijednog sveta; iznad ivota i smrti. Taj oseaj da uvek postojimo, iza svih stanja svesti i tela, uvek je prisutan u nama, iako povremeno zamagljen.
Telo je samo mesto u kome na veni Duh pri-vremeno boravi. Psihodinamika
prirode ima privlanu mo, zavodi nas da zaboravimo svoje veno prisustvo i da se
poistovetimo sa prolaznou telesnog zbivanja. Tako patimo kao u snu zbog neega
to nam se ne dogaa i to nas se ne tie. Naalost, ovu istinu uviamo tek kada se
probudimo.
Sva fizika tela imaju svoju gravitaciju, pa je tako i nae telo jedan magnet koji
hoda po svetu i dela skupljajui pri tom utiske (vasane) od svega onoga to mu se
deava. Skup svih takvih utisaka sainjava nau sliku sveta i linu prolost. Tako oblepljeno s utiscima telo postaje jo snaniji magnet. Moda je ovo jedan od odgovora
zato puruu poistoveujemo s prolaznim zbivanjem.
Pored ovoga, vano je razumeti da purua ne stvara prakrti (posebno ne u vulgarnom smislu stvaranja kakvo je poznato u judeo-hrianstvu), nego je ista neuslovljenost koja omoguava njeno bivstvo. in stvaranja mora da se dogodi u vremenu, a
vreme ne moe da postoji pre stvaranja, ono nastaje tek kao modifikacija prakrti. Klasini tekstovi kau da purua izaziva prakrti na stvaranje sveta samom svojom blizi52

nom, odnosno prisustvom. Kao to magnet privlai opiljke gvoa. Odnos izmeu
prakrti i purue je isti kao izmeu pojave i njenog smisla. Tekstovi se slau da purua
nema osobina i da nije delatan. Time se htelo rei da je njegova priroda transcendentalna, iznad posedovanja ili neposedovanja osobina, iznad bia i nebia. Drugim reima, purua je u nama kao naa sutina ovde i sada, i zato se ne moe izrei reima
koje su namenjene spoljanjim opisima i vremenskim projekcijama. Za puruu je svejedno da li osobine postoje ili ne postoje, da li on biva kao trenscendentalan Duh koji
nije nita od bia, ili se manifestuje kao smo bie, kao svet. Za njega tu nema nikakvih razlika. Sve razlike postoje samo u neprobuenom umu, kome je relativni svet
dualistikih odnosa jedina stvarnost. Zato sve to je reeno o purui odnosi se na
neprobueni um, a ne na samog puruu. Bivajui upravo takav, transcendentalan,
purua je vrhunski privlaitelj - ono to sve izaziva u postojanje. Na putu razumevanja
purue i prakrti pojmovi 'sve' i 'nita' gube svoje granice i svaki smisao. Postaju jedno.
Ali, to 'jedno' opet nije 'neto', tako da se ne moe rei ni da su purua i prakrti jedno.
Duh 'stvara' bie nedelanjem; bie dela jer ga na to privlai nedelatni Duh. Otuda potie iskonska tenja bia za osloboenjem.
Najtanije to bi se moglo rei za odnos purue i prakrti je da se prakrti preobraava u korist nepokretnog i nedelatnog purue tako da to izgleda kao da se sam
purua ispoljava kroz prakrti, da je on tvorac svega. Dakle, ovde imamo efekat ogledala (prakrti) koje se kree dok lik koji se ogleda (purua) stoji, ali izgleda kao da se i
on kree.
***
Najtanije i najjednostavnije to bi se moglo rei za odnos purue i prakrti jeste
da sav pojavni i materijalni svet prirode ili prakrti nastaje automatski kao odgovor
na nesvesnost Duha ovekovog ili purue o sebi samom dok je inkarniran u oveku.
Van inkarnacije u oveku, bez modifikacija uma, purua ne moe biti nesvestan, niti
poistoveen sa prakrti. Prakrti je materijalizacija ovekove nesvesnosti, njegovog sna
(ili karme, kako tvrde aini). inei njegovu nesvesnost konkretnom i materijalnom,
ona mu pomae da je spozna i da se probudi. Ona je karma s kojom se ovek suoava
sa svojom nesvesnou, odnosno s kojom radi na svom osveenju. U tom smislu se
kae da prakrti radi u korist purue. Takoe zato se kae da su tvorevine prakrti samo
prividne jer Duh ne moe biti nesvestan sebe samoga. On je takav samo u ovekovom
individualnom iskustvu i zato radom - karmom - postaje svestan sebe. ovek je oduvek purua, izvor svesti. Samo je pitanje ta radi s njome, kako je aktuelizuje ili ispoljava. To ispoljavanje i rad stvaraju prirodu, prakrti. Zato je reeno da se prakrti povlai i nestaje u onoj meri u kojoj je spoznata (kao plesaica koja je pokazala svoj ples).
To znai da postoji samo u onoj meri u kojoj ovek nije spoznao prirodu zbivanja i
sebe samoga.
***
Nezavisnost purue je kljuna za razumevanje ovekovog opstanka, a to je da
ostvarenje svoje sutine moe nai jedino u slobodi od nesvesnog prianjanja za bie u
vremenu i njegovim nadilaenjem - koje postie potpunim osveenjem i afirmacijom
samog ivota, a ne njegovim negiranjem. Traei utoite u nesvesnom bivstvovanju
moe nai jedino patnju, jer ovekova bit (purua) je iskonski nezavisna od bia i njegove nesvesne stihije. S druge strane i smo bivstvovanje tei da nae svoj ishod i utoite u savrenom, nezavisnom oveku (purui), u duhovnom oveku, da se prosvetli
kroz njega. ovek svojim nadilaenjem uslovljenosti bia postie svoju, kao i svrhu
same prirode. Zato izaziva patnju sebi i prirodi ako se ropski vezuje za nju. Bez sops53

tvenog savrenstva, probuenja i nezavisnosti, ovek nije dostojan ivota u prirodi, on

je remeti i skrnavi. On tu doivljava samo patnju jer se ponaa protivprirodno dok
nesvestan trai utoite u biu ne uviajui da je situacija suprotna: da ga je cela priroda stvorila kako bi kroz njega dosegla slobodu, da je on sm oblikovan kao olienje
celine bivstvovanja prirode (pa zato nieg drugog i novog u njoj ne moe nai na
objektivistiki nain, tj. spolja). Priroda kroz njegov oblik tei svom ishodu, ka slobodi
probuenog ovekovog Duha. Zato ovek remeti ovu tenju ako se ropski vezuje za
prirodu. On mora utoite i smisao nai u sebi jer u njemu je cilj svega. To praktino
znai da sve ono to vidimo spolja, sve greke i nesavrenosti, ne treba da projektujemo van u stanje sveta ili druge ljude, i da od toga stvaramo religiju i moral kojim na
silu menjamo svet i ljude, ve da sve to prepoznamo i ispravimo u sebi onog trena
kada se javi, da sebe kristaliemo sveu o sebi.
ovekovo bivstvovanje je otvaranje prirode ka slobodi koja omoguava svemu
da bude i koja sve nadilazi. Zatvaranje tog procesa jedini je uzrok bola (dukham) kojeg
je priroda ak vie svesna nego ovek. Jer, on spava ak i kada pati, u svome snu poistoveuje se sa svim, pa ak i sa zlom koje ini. Zato ga i ponavlja. Da bi se poistoveenje odagnalo, valja upoznati prakrti i saraivati sa njom. A tada e i ona saraivati
sa nama. To je jedini nain, jer nezavisnost Duha je u interesu prirode kao i oveka.
Iz nerazumevanja svega ovoga to je reeno nastao je stari problem oko prave
prirode purue: da li je on jedan i apsolutan, kao atman u advaita vedanti, ili postoji
mnotvo purua, kao monada, za svakog oveka po jedan. Komentatori Snkhya-stri
su se trudili da dokau da ima mnogo purua, koliko i ljudi, da bi se po tome razlikovali od advaita vedante koja je u to vreme (oko etrnaestog veka) postajala dominantna i teila da potisne snkhyu. Jer, ako bi priznali da je purua samo jedan i apsolutan,
tada se ni po emu ne bi razlikovali od ankarine advaita vedante. Njihov glavni argument bila je tvrdnja da ukoliko je purua samo jedan, tada bi prvi ovek koji je spoznao slobodu svoju duu od prakrti automatski oslobodio sve ljude. Takoe, ako je Duh
(kao izvor due) univerzalan, ne bi postojale razlike u sudbinama ljudi. Do ove zablude dolazi zbog nerazlikovanja relativne i apsolutne stvarnosti. Relativna je ona stvarnost koju projektuje um (manas) iz iskustva prakrti, dok je apsolutna stvarnost ona
koja nadilazi relativnu, koja je transcendira. Samo relativni um je sposoban da projektuje puruu kao kolektivno svojstvo ljudi, ili da ga zamilja kao otuenu monadu zarobljenu u individui. Purua nije ni individualan ni kolektivan, nego je transcendentalan.
Iskustvo transcendentalne svesti jedini je uslov za razumevanje purue, a to je svest
koja je nadila telo i um, sve sadraje koji sainjavaju svet i svemu daju osobine.
Purua nema osobina. Sve su one odraz prakrti. Moe se slikovito rei da kao to se u
svakom od upova ispunjenih vodom vidi odraz po jednog meseca, tako kada posmatramo kroz refleksiju prakrti izgleda kao da ima mnotvo purua, u svakoj individui.
Transcendentalna priroda purue kazuje nam jedino to da njega nikako ne moemo
sebi predstaviti upravo zato to to jedino moemo biti, jer to u sutini oduvek i jesmo.
Ono to jeste, ne moe se objektivno predstaviti.
Pored dileme o mnotvu ili jedinstvu purue, postoji i pitanje o odnosu purue i
prakrti. Ako je purua veno slobodan i nezavisan, kako prakrti deluje na njega, i zato on uopte ima njeno iskustvo? Odnos purue i prakrti u sistemu snkhye ne moe se
posmatrati metafiziki, ve praktino i ontoloki. Iako purua nije uslovljen, on individualnoj dui (iva) izgleda kao da je uslovljen, ona tako vidi stvarnost jer je sama
uslovljena. Ona projektuje svoju uslovljenu realnost. Dakle, samo za nesvesnog oveka postoji problem u kakvom je odnosu purua prema prakrti. Pojavnost prakrti je
54

relativna, iako Duh ovekov realno iskuava uslovljenost prirode, snkhya stavlja do
znanja da je apsolutna sloboda mogua i dostupna, i to jedino kao ovekova autentinost. Nikako drugaije. Tada se prakrti povlai i nestaju njena uslovljavanja. Problem
razumevanja odnosa purue i prakrti svodi se na problem samospoznaje onoga ko taj
problem treba da shvati. Purua je njegova sutina i ona se ne moe razumeti pomou
spolja primljenog znanja ili obrasca koji vai za sve ljude, nego samo kao individualna
i lina spoznaja. Drugim reima, snkhya nije metafizika. Egzistencija je sled dogaaja
koji odreuju vreme kao takvo, a nije neto to postoji u vremenu. Zato sloboda ljudskog Duha mora da se dogodi u linom iskustvu da bi bila egzistencijalna, a svako
iskustvo mora imati svoju suprotnost da bi bilo iskuano. Stoga se govori o purui i
prakrti u dualistikim terminima. To se ini zbog pribliavanja ljudskom iskustvu. Ne
moe se poi od transcendentalnog i apsolutnog, ve od relativnog i iskustvenog. Iskustvo svakog oveka je uslovljenost i patnja; snkhya ukazuje na ceo kontekst postojanja, na to da se podruje patnje uvek moe prevladati transcendencijom prakrti, i da je
transcendencija patnje uvek mogua upravo zato to je ovekova sutina - purua - ve
transcendentalna u odnosu na prakrti. Da nije ve takva, nikada ne bi mogla to da postane u naem iskustvu.
Priom o purui i prakrti, snkhya razotkriva ovekovu komunikaciju sa samim
sobom, sa svojom pravom prirodom, i tim razotkrivanjem je omoguava. Jer, iako je
ovek uvek onaj koji jeste, on nije toga svestan dok to ne iskusi u nekom odnosu, dok
ne proe fazu objektivizacije. Svet (prakrti) je za oveka ogledalo bez kojeg ne bi
mogao da prepozna sebe, jer purua je u toj meri potpun i apsolutan da nema potrebe
ni za tim. Zato moemo videti da ovek celog ivota ne radi nita drugo nego komunicira: sam sa sobom, sa drugim ljudima i sa svetom uopte. Kada onaj koji komunicira,
a to je misao-ego, prestane sebe da projektuje van, na objekte, i ostane sam sa sobom,
u tiini, onda nestaje i (radi konteksta se moe rei da) samo purua ostaje. Kada u
ovekovom odnoenju prema drugima, prema svim biima i svetu uopte preovladaju
beeljnost, nesebinost, milost i ljubav, tada je on blizu Duhu koji ne trai nita, a sve
omoguava, svojoj transcendentalnoj sutini, purui.
Stoga, uvek kada se govori o osloboenju Duha od prakrti, o postizanju duhovne nezavisnosti, misli se na ovekovu mentalnu zrelost, na objektivnu svesnost, a ne na
promenu stanja samog Duha.
Govorei o praktinom iskustvu o purui moramo ovde jo jednom naglasiti da
on kao princip svesti izaziva u postojanje prakrti. Materija postoji zbog svesnog subjekta, a ne obratno. Sav materijalni svet koji vidimo oko sebe (prakrti), i sve dogaaje u
nama i oko nas, izazvale su u postojanje nae due (purue) samim svojim prisustvom. Univerzum je hologram, a mi smo njegov svestan subjekt, njegov projektor. U
tom smislu svi prosvetljeni otkrivaju da nita nije izvan nas, da je nae Sopstvo sam
apsolut koji je svestan sebe (ovaj atman je brahman kau Upaniade). Ali ovakav
uvid dolazi tek na kraju objektivnog ispitivanja bia (prakrti). Zato sada izgleda neverovatan. Od njega se ne moe poi, do njega tek treba doi upoznavanjem prakrti.
O purui se vie nita ne moe rei. Samo je o biu predmetnog sveta (prakrti)
mogue ispitivanje i miljenje koje emo pokuati da iznesemo u narednim poglavljima.

55

PRAKRTI
U svom izvornom ili autentinom stanju prakrti je nemanifestovana osnova
svega to postoji kao priroda, univerzalno polje bia. Iz nje sve nastaje, a sama se
nikada ne ispoljava u iskustvu prosenog razumevanja bivstvovanja. Doivljavamo
samo njene uinke i proizvode, ono to biva kao neto posebno, dok o njoj zakljuujemo po tome da sve postojee ima neki uzrok, a prauzrok ili pra-datost svega mora
biti neispoljena (avyaktam) apsolutna osnova celog univerzuma. Prakrti je skriveni ili
implicitni poredak, sveobuhvatno jedinstvo bia izvan vremena i prostora. Snkhya je
teorija emanacije zato to govori da se iz jedne vene, neprouzrokovane i neunitive
osnove ispoljava sve postojee u nedeljivoj meupovezanosti i uzronosti.
Re prakrti sastavljena je iz dva dela. Koren kr- (raditi, initi, delati) izraava
stalno delatnu snagu koja svojim vibracijama oblikuje svet. Prefiks pra- odgovara
naem pro- u rei proizvoditi i grkoj proto-, posebno u rei prototip. Prema tome,
svet proishodi, neprestano se delatno ispoljava iz prakrti koja je jedinstvena kauzalna
osnova (pradhana) svega to biva kroz stalni preobraaj (parinama). Pra- takoe znai
pre-(stvaranja) (krti), tako da je smisao rei prakrti u tome da predstavlja onu univerzalnu i praiskonsku osnovu po kojoj je mogue svako zbivanje. Ona je neispoljena
(avyaktam) iz istog razloga zbog kojeg postoji princip neodreenosti u kvantnoj fizici.
Prakrti ima vie dimenzija i razmera, postoji i kao gruba materija, kao energija i
kao misao. Ima svoje neispoljene i ispoljene aspekte, grube i najfinije. Samo u svom
najfinijem aspektu prakrti je kvantno Polje i to se na shemi kategorija prikazuje kao
etar ili akaa. Akaa ili etar je ono to se danas u fizici naziva kvantnim Poljem ili
hologramskim univerzumom. Akaa je fundamentalna osnova prirode koja povezuje i
objedinjuje celokupno postojanje.
Prema tome, snkhya, kao najdrevnija nauka, govori o prirodi isto ono to
otkriva savremena fizika koja neto drugaijim jezikom govori o univerzalnom energetskom kvantnom Polju, Kvantnom hologramu ili Boanskom matriksu, koji je izvorno (naim ulima neispoljeno) polje svih pojedinanih pojava (koja opaamo ulima
kao svet oko sebe), i koje sve pojedinane pojave povezuje u Jedno. 23 Zahvaljujui
23

1982. godine na Pariskom Univerzitetu tim naunika pod vostvom profesora fizike, Alain-a
Aspect-a, izveo je jedan od najvanijih eksperimenata 20-tog veka koji menja temelje na kojima poiva dananja nauka. Aspect i njegovi saradnici su otkrili da su pod odreenim okolnostima subatomske
estice kao npr. elektroni, u stanju da momentalno prenesu informaciju jedan drugome bez obzira na
to koliko su jedan od drugog udaljeni. Uopte nije bitno da li se radi o razdaljini od 10 metara ili 10
milijardi kilometara. Na neki nain jedna estica u svakom momentu zna ta druga estica radi. Problem sa ovim otkriem je taj da on rui Ajntajnovu postavku koja se zasniva na verovanju da ne postoji
nita bre od brzine svetlosti. Veinu mejnstrim naunika ovo je navelo da osporavaju i preispitaju ovo
otkrie, ali David Bohm, profesor fizike sa Londonskog Univerziteta, ponudio je mnogo radikalnije
objanjenje. On tvrdi da Aspectovi nalazi potvruju da objektivni svet ne postoji, tj. da uprkos tome
to nam se ovaj univerzum ini da je materijalne prirode, sa vrstim objektima, on je u sutini samo
jedan hologram gigantskih razmera. U njemu je svaki deli odraz celine i celina se sadri u svakom
deliu. Zato je mogua trenutna komunikacija svih "delova", otuda je sve povezano u Jedno, kako to
tvrde drevne nauke ve od davnina. Trenutna komunikacija je samo drugi nain da se kae da je u
osnovi svega svest. Akaa je u snkhyi sinonim za svest, buddhi. Ono to je akaa za kategorijalno
objektivno postojanje ispoljenog sveta, to je isto svest ili buddhi za spoznajno, akaa ima ontiko
svojstvo, a buddhi ontoloko. Zato je osveenje kvantnog polja konano osveenje objektivnog sve-

56

tom univerzalnom energetskom polju sve je energija i energija je neunitiva, samo prelazi iz jednog oblika u drugi; zahvaljujui tom polju postoji nelokalna trenutna komunikacija meu svim esticama; molekuli DNK koji su uzeti od jednog oveka i zatim
podeljeni i razdvojeni hiljadama kilometara, reaguju trenutno, zajedno i istovetno na
podraaj samo jednog u eksperimentu, kao da nisu ni razdvojeni; tako je i sa drugim
subatomskim esticama, iako razdvojene one se i dalje ponaaju kao da su zajedno;
sve je povezano u implicitnom poretku univerzalnog energetskog kvantnog Polja.
Zahvaljujui toj optoj povezanosti svega mogua su oseanja jedinstva i ljubavi prema svemu. Zapravo naa oseanja su upravo ta veza sa tim univerzalnim energetskim
Poljem, zato pomou svesti i oseanja moemo kreativno delovati na Polje i otuda na
samu stvarnost.
Prakrti je univerzalna energetska osnova kosmosa. Ali energija nije i svest niti
je ona svesna. Svest potie od transcendentalnog purue. Svest je univerzalni privlaitelj energije. Energija se uvek kree ka svesti. Zbog te veze i privlane blizine svesti,
energija izgleda kao da je svesna i da se svesno kree i dela, kao to nam izgleda da se
opiljci gvoa sami kreu, iako su zapravo privueni magnetom.
Zato snkhya ui da usled samog prisustva oveka, purue, priroda, prakrti, se
saobraava, odnosno kreira sve postojee to vidimo kao objektivni svet. Slino je
otkrila i savremena fizika kada je eksperimentalno utvreno da se subatomske estice
ponaaju kao isto energetsko polje kada nema prisustva oveka u eksperimentu, tada
one mogu da budu na dva mesta istovremeno, ne zavise od vremena i prostora - eksperiment "Dupli prorez" iz 1909 godine (Double Slit Experiment) - a kada je ovek prisutan, onda se ponaaju kao materijalne estice odreene vremenom i prostorom.
Samo su ljudi koji su vodili taj eksperiment znali kako treba estica da izgleda i da se
ponaa, i ona se tako ponaala. Svest je kroz ljude stvarala fiziku stvarnost. (Tako je u
fizici nastao problem uloge subjekta u eksperimentu, da on nije samo posmatra ve
aktivni uesnik koji presudno deluje na rezultate eksperimenta. Otada je teorijska fizika prestala da se razvija, jer oni koji kontroliu nauku ne dozvoljavaju pravu istinu o
oveku i njegovoj pravoj prirodi. Izbacili su iz nauke pojam etra, kao sinonima za univerzalno Polje. Tek je nedavno nezavisna Nova nauka i nova fizika povezala drevno
znanje sa ovim eksperimentalnim rezultatima. 24 )
U osnovi svega je kvantno polje (prakrti), a u njegovoj osnovi je svest (purua).
Svest povezuje sve estice u jedno i omoguava komunikaciju meu njima. U osnovi
sveg ivota je svest. Zahvaljujui toj trenutnoj komunikaciji meu subatomskim esticama, mogue je opaanje samog sveta, svest o postojanju.
To to je otkrila eksperimentalna fizika davno je reeno u drevnom tekstu klasine snkhye, Snkhya-krika od Ivarakrne: 57. Nesvesno, kao to nastaje mleko za
ishranu teleta, preobraava se i priroda u svrhu slobode oveka (Duha). 59. Kao to se
povlai plesaica kada gledaocima prikae ples, tako se odvraa i priroda poto se
izrazila pred Duhom. 61. ini se da nijedno bie nije stidljivije od same prirode (ili
ta. Svako dalje osveenje odnosie se samo na onoga ko je svestan, na transcendentalnog subjekta, na
puruu po snkhyi ili na Boansko prisustvo po ostalim ezoterinim uenjima.
O holografskoj paradigmi videti u knjizi Michael Talbot: Holografski svemir, Teledisk,
Zagreb, 2006. O univerzalnom Polju u savremenoj fizici videti knjigu Gregg Braden: Boanska matrica, VBZ, Zagreb, 2008. kao i Lynne McTaggart: Polje - Potraga za tajnim silama svemira, Teledisk,
Zagreb, 2005.
24
O tome videti u knjizi Fritjofa Kapre: Tao fizike, Opus, Beograd, 1989 (Fritjof Capra: The Tao of
Physics).

57

istog bia), jer kada shvati: Viena sam, nikada vie ne izlazi na dogled (Duha)
oveka.
To drevno znanje o univerzalnom polju i oveku kao njegovom svesnom subjektu i upravljau, tvorcu realnosti, sadrano je i u drugim drevnim batinama, na Istoku
i Zapadu (budizmu, sufizmu, gnosticizmu, amanizmu). U treem veku je dolo do
preokreta uspostavljanjem judeo-hrianskog pogleda na svet, koji je u novom dobu
suptilno nametnut celom svetu, koji priznaje samo materijalnu i ulnu realnost, koji je
otuio oveka i od sveta i od boanske celine i postavio ga kao izdvojenu, grenu
jedinku u sukobu sa celinom i njenim viim dimenzijama. Od tada poinje mrani
srednji vek koji jo uvek traje, najpre preko hrianske crkve, a danas preko zvanine
(mejnstrim) nauke iji se autoritet namee kao nova, svetovna crkva, jer je i nauka
danas pod kontrolom jezuita kao i crkva.
1. Ispoljena i neispoljena prakrti
Pored filozofske snkhye o kojoj govorimo u ovoj knjizi, postoji sankhy
(naglasak je na poslednjem a) koja se bavi matematikom i fizikom. Smatra se da je
stara oko 12.000 godina. Oni su prirodu ili prakrti opisivali kao jedinstveno polje zasnovano na bezvremenom oscilatornom stanju prostora (akaa), koji je jedinstvena
osnova svih oblika egzistencije, ispoljenih i neispoljenih. Tehniki govorei, neispoljena ili bazina priroda, kao etar ili akaa, zasniva se na stacionarnim ili nehercijanskim talasima, a ispoljena priroda koju opaamo kao mnotvo objekata i
pojava, na vektorskim, hercijanskim talasima. 25
Cela priroda je energija, a energija se izraava kroz elektromagnetske talase razliitog spektra. Prirodu tih zraenja ustanovio je Maksvel (J.C.Maxwell) u svojim sloenim jednainama koje su obuhvatale i hercijanske i ne-hercijanske talase, ispoljenu i
neispoljenu prirodu, tj eter. Meutim, arhonstske sile nisu dozvolile da se istina o celoj
prirodi objavi i zato su preko svojih hibrida, jevrejskih matematiara Hevisajda (Oliver
Heaviside) i Hendrika Lorenca izmenile originalne Maksvelove jednaine odmah
nakon njegove smrti, koje su opisivale prirodu svih elektromagnetskih pojava, tako to
su iz njih izbacile njihov skalarni deo (longitudinalnih elektrodinamikih talasa), a
ostavili samo vektorski. 26 Navodno da bi inenjerima bilo lake da sa njima rade. Ovakve skraene, lairane i osakaene Maksvelove jednaine se i danas ue na svim univerzitetima u celom svetu. Na taj nain je od ljudi sakrivena prava priroda elektromagnetskih pojava, i fizike stvarnosti kao takve. U sutini skrivena je uloga etra ili akae,
jedinstvenog ne-hercijanskog polja koje bezvremeno povezuje sve pojave, koje je
izvor sve energije (danas se o njoj govori kao o energiji vakuuma, nulte take ili tamne
materije jer je naunicima zabranjeno korienje pojma etra). Znaaj etra ili akae
otkrio je Nikola Tesla i na njemu stvorio svoje najvanije izume koji se jo uvek ne
25

Nikola Tesla je, pre vie od jednog stolea, otkrio i u svojim eksperimentima koristio jednu novu
vrstu elektromagnetnih talasa koje je nazvao ne-hercijanskim ili stacionarnim. To je uinio da bi
naglasio njihovu razliitost od klasinih, tzv. hercijanskih elektromagnetnih talasa. On je za vreme
jedne oluje primetio fenomen loptaste munje. Tada je shvatio da se elektrina energija ne kree samo
vektorski ve i sferno, stacionarno, postaje lopta. Ubrzo je razumeo da, ako je sve energija, onda je
takvo ne-hercijansko kretanje fundamentalnije od vektorskog i hercijanskog, zato su sva nebeska tela
sferna, i da takva svojstva ima fizika etra. Problem je u tome to postojea nauka ne priznaje nijednu
drugu vrstu elektromagnetnih talasa osim onih ije je postojanje 1888. god. dokazao H.R. Hertz. Detaljno o otkrivanju tajni Nikole Tesle videti u radovima dipl. in. Gorana Marjanovia.
26
Da li je zato Dejms Klerk Maksvel iznenada morao da umre u svojoj 48-moj godini ivota?

58

koriste. Da bi se znaaj Teslinog rada suzbio i uloga etra jo vie sakrila, upotrebljen je
jo jedan Jevrejin, Albert Ajntajn, i navodno njegova Teorija relativnosti, koja je
dokazano netana, i sve je vie dokaza protiv nje, ali mainerija kontrole naunog znanja kojom rukovode jezuiti bila je jaa. Cilj je bio da se ovekov um zatvori u tri
dimenzije ulne realnosti. O opravdanim razlozima za takav postupak govoriemo kasnije.
Priroda ne-hercijanskih elektromagnetskih talasa je stacionarna, volumetrijska,
nalik sferi koja die, vibrira. Po tome se razlikuje od transverzalno vektorske forme
klasinih elektromagnetskih talasa. Na tom sfernom ne-hercijanskom principu zasnovana su sva nebeska tela, zvezde i planete, sva torziona kretanja energije u prirodi, od
individualnih ivih bia do galaksija. Sankhy ui da ljudska svest, dua ili purua,
generie torzione talase, da je ona vrhunski privlaitelj svih zbivanja prirode.
Jo pre 12.000 godina su matematiari sankhy znali da vrednosti zlatnog preseka povezuju sve vrste elektromagnetskih zraenja, hercijanska i ne-hercijanska, ispoljene i neispoljene prirode, ekspanzivnog, kompresivnog i rezonantnog stanja. Na
osnovu toga znali su za broj Pi, bazu prirodnog logaritma, prirodne konstante, brzinu
svetlosti i za brzine vee od svetlosti, temeljnu frekvenciju kvantnog polja prirode,
prakrti (izmerili su je na 299 792 458 oscilacija u jednom metru talasne duine po
sekundi, a to je brzina svetlosti u vakuumu), znali su za vrednosti estica, elektrone,
protone i neutrine, ono to se danas naziva Plankova konstanta, za prenos energije bez
trenja, tj. bez gubitaka 27 Ukratko, sve ono na emu se zasniva savremena teorija
univerzalnog kvantnog Polja i holografskog univerzuma, i jo mnogo vie: kako se ona
povezuje sa ovekom i njegovom sveu, ta ona znai za oveka i kako ovek da je
ostvari u sebi. tavie, znali su da se ishod univerzuma ispoljava i ostvaruje kroz
oveka, kroz njegovo Sopstvo ili duu. Nikako drugaije.
***
Sutina neispoljene prirode (avyaktam) je u ne-hercijanskim frekvencijama, a
one su sferne zato to su bezvremene i celovite. To je ona nebeska savrena sfera o
kojoj je govorio Platon. To je Celina, univerzalno kvantno Polje i holografsko jedinstvo univerzuma o kome govori savremena fizika. Sferna priroda ispoljava trodimenzionu realnost, jer sfera moe da postoji samo u tri dimenzije. Tako nastaje pojavni fiziki svet, najpre preko sfernih zvezda i planeta. Jo su drevni naunici snkhye (koje su
nasledili i aini) uili da vreme postoji samo na povrinama planeta. Dakle, u trodimenzionom prostoru. Tako se, spontano i sama od sebe, neispoljena prakrti, koja je
bezvremeno holografsko jedinstvo, pretvara u trodimenzioni fiziki svet sfernih objekata, zvezda i planeta, koje postoje u prostoru i vremenu. Na planetama se dalje ispoljava sav ostali ivot. Tako snkhya objanjava nastanak pojavnog sveta i ivota iz
nepojavnog, bez spoljanjeg uzroka, zato se kae da prakrti sama deluje spontano.
Zato je snkhya ateistika nauka, ali savreno duhovna, nauka koja spaja duhovnost i
prirodu. Naime, snkhya ne tvrdi da je Bog stvorio trodimenzioni fiziki svet, ve da
je samo postojanje kao takvo u celosti Boansko, i da se samo Boansko ispoljava kao
trodimenzioni fiziki svet na ovaj nain. ovek, purua, je onaj inilac koji spaja neispoljeno i ispoljeno jer nadilazi prakrti. U tome je razlika izmeu purue i prakrti: prakrti je ili neispoljena ili ispoljena priroda, a samo se u oveku dogaa njena celovitost i
jedinstvo neispoljenog i ispoljenog aspekta postojanja - kada se ostvari transcendentalna svest koja ih obe nadilazi.
27

Istraivanja o naunom aspektu snkhye videti u delu Srinivasan: Secret Of Sankhya - Acme Of
Scientific Unification (http://www.kapillavastu.com)

59

Dakle, vreme i prostor trodimenzione materijalne realnosti koju opaamo ulima, nastaje spontano na osnovu nematerijalne bezvremene neispoljene sutine prirode
koju ne opaamo ulima i relativnim umom. Ispoljena i neispoljena priroda su dve
strane iste medalje. Jedna kao u ogledalu odraava drugu.
Savremena fizika je otkrila ova dva aspekta fizike realnosti kada je otkrila da
se subatomske estice ponaaju i kao energija tj. talas, i kao estice.
Energetsko tj. talasno postojanje prirode je neispoljeno, i nazvano je kvant, kao
ist potencijal, paketi vibracija iz kojega neto moe da nastane. ta e nastati, koji
atom i element, zavisi samo od frekvencija, a frekvencije su i misli. Misli su najfinije
frekvencije, odnosno informacije, po kojima se priroda ispoljava i oblikuje.
Ispoljeno stanje prirode je estica, atom i molekul, ova materijalna realnost koju
opaamo ulima i umom.
***
Neispoljena i ispoljena priroda je kao takva poznata i u drugim sistemima, ali najee ili u iskrivljenom, mitologizovanom ili u ezoterinom obliku. Pored
snkhye samo je u taoizmu ova istina o prirodi jasno izraena. Neispoljena nehercijanska priroda je prikazana kao Tao, a ispoljena, hercijanska, kao Te. Odnos ispoljene i neispoljene prirode, ovekovo razumevanje obe i ispravno delovanje u skladu s
obema, savreno je opisano u delu Tao Te ing. Ne-hercijansko delovanje iz perspektive hercijanskog u taoizmu se naziva wu wei, ili delovanje nedelovanjem. Simbol tai
i () predstavlja kruenje ispoljene i neispoljene prirode, od akae do buddhi i od
buddhi do akae, od svesti do oblika i od oblika ka svesti, kroz sve suprotnosti. Ispoljena priroda sprovodi svest i percepciju postojanja Apsolutne svesti ili Duha u sve
oblike postojanja i iskustava, i vraa je tako obogaenu boanskom Duhu, Apsolutu
ili purui kroz svest o sebi (buddhi), svest jedinstva. To se vraanje moe razumeti
kao kruenje celine, kakvo je predstavljeno u taoistikoj filozofiji simbolom kruenja
jina i janga u simbolu tai ia. Tako ceo univerzum die i pulsira kao sfera.
Ispoljena i neispoljena priroda je osnovni uzrok postojanja polova u kretanju
energije i u biima, jina i janga, u svim procesima i pojavama. Na toj polarizaciji se
zasniva Ji ing, Knjiga promene, koja mapira sheme svih procesa i dogaaja, na
mikro i makro planu.
***
Potrebno je neto rei i o praktinom razumevanju delovanja neispoljene nehercijanske prirode i ispoljene hercijanske u svakodnevnom ivotu.
Kategorije prakrti, aham-kra i buddhi su one koje delaju na ne-hercijanskom
spektru prirode, nezavisno od vremena i prostora, ovde i sada, stacionarno i holistiki.
Kategorija manas ili um spaja taj deo ne-hercijanskog spektra sa ispoljenim hercijanskim, sa trodimenzionom fizikom realnou i delanjem u linearnom vremenu i prostoru, sa svim kategorijama na shemi prakrti ispod razine manas, a to su indriyni, mahabhtni i tanmtr.
Prevedeno na praktian jezik, ovo znai da mo delovanja imamo utoliko veu
ukoliko delujemo sa dubljih nivoa svesti (theta ili alfa), a to su nivoi svesti aham-kra
i buddhi, svest o jednom Ja-jesam i ista svest bez misli, a manju ukoliko smo na povrnim (beta) frekvencijama na nivou manas-a ili relativnog misaonog uma. Jer na najdubljem nivou smo jedno sa svim, utemeljeni u ovde i sada, a u povrnom, svakodnevnom umu smo nemoni pojedinci noeni iluzijom vremena.

60

Na najdubljem nivou svesti, u svesti jedinstva, mahat-buddhi, ne postoji vreme,

cilj je uvek ve tu, a tako je i u sutini prirode, akai. Ne postoji proces uzronog dolaenja do cilja. On prividno postoji samo u povrnom, relativnom umu.
Um spaja neispoljeni i ispoljeni (ne-hercijanski i hercijanski) aspekt stvarnosti
kao ogledalo. Um je ogledalo u kome se ogleda cela priroda, neispoljena i ispoljena.
Ako mislimo hercijanski, ili kako smo relativnim umom navikli da mislimo
(beta talasi, svakodnevni, aktivni ili relativni um - linearno kretanje, prvo uzrok pa
onda posledica), takvo kretanje vremenom gubi svoju snagu i pravac i ne ostvaruje se
potpuno, ili se ne ostvaruje uopte ukoliko ga ne korigujemo i ne unesemo dodatni
impuls, kako je o tome uio Gurijev u "zakonu broja sedam". U najboljem sluaju
ostvaruje samo onoliko koliko fiziki odradimo na ostvarenju, ukoliko je ostvarenje
fiziki uopte mogue.
Ako transcendiramo misli (manas) i delamo iz jednog Ja (aham-kra) i iste
svesti (buddhi), onda delujemo preko ne-hercijanske strane, preko viih dimenzija univerzuma, ili astrala i akae koji kreiraju budue dogaaje na fizikom planu, tada se
zamiljeno ostvaruje onim to ovde vidimo kao zakon privlaenja, nezavisno od
vremena i uzronosti. Ne-hercijansko delovanje je potpuno inverzno onome to umom
smatramo realnim i jedino moguim. U objektivnoj ne-hercijanskoj realnosti je sve
obrnuto, to je ogledalska slika ovog naeg 'ovde' i zato 'tamo' sve funkcionie obrnuto,
tamo je sve ve ostvareno i sve ve postoji nezavisno od uzronosti. Na ne-hercijanski
nain delamo onda kada delamo celim biem, svesno (beta) i nesvesno (alfa i theta
talasi) potpuno predano, bez ikakve sumnje (bez uma), kroz zapovest ili istu nameru,
kao da je cilj ve ostvaren. Tada smo uvek delovali uspeno.
U stvari mi to esto radimo spontano i krajnje nesvesno. Brinemo se celim
biem o negativnim stvarima i na nivou podsvesti, na dubljem nivou uma i frekvencija, nae je razmiljanje zapovest ili namera. Negativna stanja uvek oseamo i razmiljamo najdubljim delom svoga bia, ne-hercijanski, i zato ono mnogo ee deluje.
Tako nastaju sve neprijatnosti koje nam se deavaju. Zato se naglaava znaaj pozitivnog naina razmiljanja. Mehanizam delovanja dubljih stanja svesti govori nam zato
je veoma vano da ne mislimo nita negativno. Tada to negativno lako i privlaimo jer
ga spontano privlaimo celim biem.
Svaka misao se materijalizuje, tj. pretvara u onaj oblik koji je baziran na odreenom emocionalnom uticaju koji iza njega stoji, a koji zadire u celinu bia - a ne na
obliku same misli koje se stalno smenjuju. Ako svesno mislimo da ne elimo neto,
upravo to emo stalno dobijati i neemo se moi toga osloboditi jer emocija o toj stvari
je ona sila koja tu stvar (osobu, situaciju) upravo privlai zakonom privlaenja.
Potrebno je samo da sebe, svoj um kao ogledalo prirode razumemo, i da ga
koristimo pozitivno, svesno i kreativno, a ne reaktivno i mehaniki.
***
Vraajui se na filozofski odnosno teorijski aspekt snkhye, moemo rei da
zbivanje univerzuma je u prakrti savijeno (a-vikrti) u Jedno, dok je svet predmetnog
iskustva poznat kao razvijanje (vikrti) ili emanacija tog Jednog u mnotvo koje omoguava iskustvo bivstvovanja u svesnom subjektu. To je osnovni poriv cele prirode.
Ovo praktino znai da je prakrti implicitno polje u kome se bezvremeno nalazi apsolutno sve to moe da postoji na bilo koji nain. Sve to je bilo u univerzumu, sve to
jeste i sve to e ikada biti ve se nalazi u prakrti. Nikada ne nastaje nita novo. Sve
to uopte moe da postoji i da se dogodi, negde postoji i dogaa se. Sve to moe da
bude, ve jeste, ali neispoljeno. Mi opaamo kao aktuelni dogaaj i svet samo ono to
61

je trenutno ispoljeno u iluziji linearnog vremena u podruju nae percepcije. Na um

(manas) je inilac koji odluuje ta e kada i kako da se ispolji iz opteg potencijala
svega (kvantne supe svih mogunosti, kako kau fiziari). Um (logos) je instrument
ispoljavanja svega. Samim tim on je nuno i instrument skrivanja svega. Mi samo
moemo da opaamo dok smo pasivni i uslovljeni, tj. dok nam je um uslovljen ulima
i telom (indriyni). Kada doemo do jedne i celovite linosti, aham-kra, do Sopstva,
buddhi, i tako steknemo mo delanja na osnovu iste svesti (purua), onda mi odluujemo o pojavama i kreiramo dogaaje, odnosno ta e se ispoljiti iz prakrti.
Ako prevedemo ovo drevno kazivanje u savremeni jezik, moemo rei da u
univerzalnom kvantnom Polju bezvremeno postoje sve mogunosti bivanja (ako smo
bolesni, tu smo i zdravi, ako smo siromani tu smo i bogati, ako sada imamo jedno Ja,
tu imamo sva ostala Ja i stanja uma) samo je princip svesti taj koji odluuje o energetskom oblikovanju stvarnosti, ta e od svega toga da se ispolji. Zato naa ubeenja i
najdublja verovanja, a to znai svest udruena sa oseanjima, presudno odluuje o
ispoljenoj stvarnosti u kojoj se nalazimo. Ako ispravno oblikujemo i usmerimo svoju
svest i oseanja, tada moemo da kreiramo stvarnost oko sebe i u sebi, moemo trenutno da ozdravimo od svake bolesti i da promenimo egzistenciju. To je definicija vere (s
kojom moemo postii uda): spoj svesti i oseanja. Sveu oblikujemo, a oseanjima
ulivamo energiju u taj oblik. Naa oseanja su naa energetska veza sa Poljem. Nedostaje nam samo svest o sebi.
Iz univerzalnog kvantnog polja (prakrti) oblikuju se pojedinane estice i atomi, od njih se sastoji sav fiziki svet. Kakav e se atom oblikovati zavisi od njegovog
elektrinog i magnetskog stanja. To znai bi se jedan atom promenio u neki drugi, potrebno je promeniti mu elektrino polje (Stark effect) ili magnetsko polje (Zeeman
effect). Najsnanije elektromagnetsko polje u ljudskom telu ima srana akra, centar
naih oseanja. Energetsko polje srca je oko 3 metra. Neto manje polje stvara mozak,
centar svesti. akre u ovekovom biu su psiho-energetski transformatori koji kreiraju
fiziku realnost. Prve tri akre se odnose na vezu energetske osnove prirode ili kvantnog Polja, gornje tri na mentalno stanje i prisustvo svesti. Izmeu tri donje i tri gornje
akre nalazi se sredinja srana akra koja ih objedinjuje.
Klasini tekstovi naglaavaju da je prakrti nesvesna, ali ipak delatna zbog blizine purue. Purua privlai nesvesnu prakrti u dejstvo kao to magnet privlai opiljke
gvoa. Kae se takoe da ona spontano dela u tuu korist (purue), kao to krava
spontano lui mleko za tele. Tekstovi ne idu dalje od ovakvih opisa, ali delatnost
nesvesne prakrti kao da je svesna moemo videti u celoj prirodi: u metabolizmu elija,
u svim fiziolokim funkcijama, pa i radu naeg mozga (on radi i kada spavamo), sve se
to zbiva spontano, ali svrsishodno; u somnambulnom stanju, kada telo izvodi sloene
fizike pokrete, iako bez prisustva svesti; u nagonskom ponaanju ivotinja i ljudi. Za
razliku od ivotinja koje nemaju individualnost, ve se razlikuju prema vrsti, kod
oveka je ovo nesvesno ponaanje modifikovano individualnou, tako da ovek za
svoje (nesvesno) ponaanje misli 'ja inim', i samo zato, jer je individualizovano, to
mu izgleda kao svesno injenje, razliito od ostalog nesvesnog zbivanja prirode. Ono
jeste razliito od ivotinjskog, po tome to je individualizovano, ali (jo) nije svesno.
To je samo iluzija ega. Oseaj individualnosti, Ja ili ego, takoe su manifestacije
nesvesne prirode - iako su kljune za omoguavanje prisustva svesti, koja jedino pristie od purue.
Nesvesne ili mehanike funkcije prirode, koje su neophodne za ivot, postaju
prepreka u funkcionisanju uma i svesti. Naime, nezreo ovek je sklon da svesno imiti62

ra prirodnu determinaciju u kojoj je sve predvieno zbog opstanka vrste. To mu daje

privid zbrinutosti, ak i numinoznosti. Tada je njegov svesni ivot formativan, on ivi
mehaniki, po obrascima prirodnih nagona, drutvenih ili religijskih dogmi, a ne slobodno i kreativno. Stoga treba imati u vidu da je prirodna determinacija u niim
dimenzijama prakrti neophodna (u indriyni, maha-bhtni i tanmtr), a da se u
viim (aham-kra i buddhi) pokazuje kao glavna prepreka svesti o neuslovljenom
Duhu, kao ono to treba pobediti. U manasu ili misaonom umu odvija se razgraniavanje i razdvajanje niih od viih dimenzija. Zato je na um esto kontradiktoran,
moe da bude i uslovljen i kreativan.
***
Pre nego to ponemo sa upoznavanjem prakrti i svih njenih kategorija, bie
nam od velike koristi da celu tu strukturu u svojoj imaginaciji predstavimo na dvojak
nain, u skladu sa tradicionalnim nainom predstavljanja sveta kao jedinstvo makro i
mikrokosmosa, odnosno kosmosa i oveka. Prvi nain objektivnog ili kosmikog prikaza prakrti bie da celu njenu strukturu, prema prikazanoj shemi, sebi predstavimo u
obliku jednakostranine etvorougaone piramide. Drugi nain, koji odgovara prikazu
subjekta ili mikrokosmosa, jeste u vidu zrakastog krsta.
To e nam biti od koristi iz dva razloga. Najpre zato to se radi o putu kojim
nae razumevanje jo nikada nije ozbiljno i sistematski bilo usmeravano, pa e nam
ovakva imaginacija biti neophodna u orijentaciji na njemu. Tim pre to se ovde neemo baviti nikakvim idejama (sve one spadaju samo u jednu od 23. kategorija, u
manas), ve onim prirodnim uslovima i zakonitostima po kojima nastaje sve, pa i same
ideje. To je put koji nadilazi sve racionalne i pojmovne granice zato to je jedini koji
vraa do stvarnosti samog bia, koji vodi ka celini. Takvo direktno usmerenje ka celovitosti bivstvovanja i suoavanja sa njegovim zbivanjem - a naom sudbinom - zahteva
onu vrstu spremnosti i odlunosti koju samo jasna vizija moe dati. Jasnoa ovakve
vizije jeste ono to otvara dveri naeg zatvorenog miljenja i saznanju oslobaa jasan
pogled na stvarnost. Do nas je jedino da te dveri ne drimo zatvorene.
Drugi razlog je u tome to oblik piramide savreno odgovara strukturi ispoljavanja prirode (prakrti). Kvadrat u osnovi univerzalni je simbol fizikog ostvarenja,
materijalnog sveta koji nam je svima ulima dostupan. Kao i krst, on simbolie ostvarenje uticaja sva etiri elementa, odnosno dimenzija: zemlje, vode, vatre i vazduha.
Nematerijalni princip prostornosti u kojem se sve zbiva je akaa i on dobija svoj vid u
skupnoj taki na vrhu piramide, ili sreditu krsta, s kojom se dvodimenzioni kvadrat
projektuje i ostvaruje u trodimenzionalnom prostoru. Na taj nain se piramida moe
smatrati za trodimenzionalni krst kojem je taka ukrtanja njen vrh. Dinamiki energetski princip prakrti izraavaju trouglovi ije trojstvo sainjavaju gune (sattva, raas
i tamas), trostruki princip zbivanja svega to postoji. Smisao cele strukture saima se
sintezom i svrsishodnim nadilaenjem u taki na vrhu, u mahat, stvaralakoj kosmikoj inteligenciji koja se u ovekovom biu (mikrokosmosu) dogaa kao ista svest ili
budnost (buddhi), najvii intelekt ili objektivno razumevanje. Taka na vrhu piramide
je jedinstvo bia, univerzalno, bezvremeno Polje, iz kojeg proizlazi sve pojavno zbivanje u vremenu. Ista taka je na mikrokosmikom planu sredite krsta koje predstavlja
ovekovu Sopstvenost.
Ovo saimanje od osnove prema vrhu, i nestanak piramide, odnosno prakrti u
svesno postignutom jedinstvu bia (samadhi), sa ime se ostvaruje njegova svrha,
kljuno je za razumevanje prakrti i celog sistema snkhye. Purua je ovde Duh neuslovljenosti koji omoguava zbivanje prirode uopte. On se toliko oslobaa vela prakrti
63

i dolazi do izraaja kao ono bitno, koliko se piramida, ili podruje uslovljenosti prirode, suava do svog potpunog nestanka ili utrnua u bezdimenzionalnoj taki na vrhu, u
svesti o neuslovljenosti kao ishodu zbivanja prirode.
Struktura piramide jasno nam ukazuje na osnovnu zakonitost prirode da svaki
nivo, koji progresivno predstavlja gustinu njenih vibracija i ujedno brzinu vremena
njenog zbivanja, nadilazi kvalitativnim saimanjem onaj nii. Osnova piramide pokazuje da su tu njene vibracije najsporije, to znai da je uslovljenost prostorvremenskog
zbivanja najvea. Ona je ispoljena onim to nazivamo materija. Priroda je utoliko
inertnija ukoliko su vibracije njenog ispoljavanja sporije i tako se konkretno ureuju
kao prostor i vreme. Na tu konkretizaciju ukazuje simbolika kvadrata i krsta. Kako
idemo ka vrhu, telo piramide sve se vie saima i postaje finije, vibracije zbivanja su
bre, to znai da je materijalna uslovljenost slabija i sposobnost opstanka, preobraaja
i odluivanja u zbivanju vea. Drugaije reeno, vreme njenog zbivanja gore je saetije i bre. Pitanje vremena i prostora zapravo je samo pitanje brzine zbivanja i nivoa
piramide. Najvea brzina zbivanja bia ka svom ishodu ili smislu je svetlost, ona osvetljava sve ostalo, sporije i uslovljenije zbivanje, ona otkriva da bie uopte jeste, a da
nije tek nita. Svetlost moe da svetli zato to predstavlja ostvarenje smisla, i sav ostali
ivot tei ka svetlosti jer tei ka smislu. Vrh piramide je svetlost pomou koje se vidi
samo bivstvovanje kao takvo u celosti. 28 Ono to tako osvetljenom biu otkriva smisao
je svest (buddhi). Zato su svetlost i svest uzajamni kao to su to pojava i njen smisao.
Jedno bez drugog nisu mogui. Zvezda ne bi bilo bez oveka (purue), a bez zvezda ni
samog kosmosa. 29 Prema piramidalnom modelu cela raznovrsnost oblika i naina bivstvovanja u prirodi, od neorganske materije preko svih vidova organskog ivota, do
pojave misaonog ustanovljavanja i pamenja u ljudskom umu (manas), moe se posmatrati kao ispoljavanje jedinstvenog spektra razliitih brzina zbivanja prirode. Materija je, tako, usporeno i uslovljeno, a misao slobodnije i ubrzanije zbivanje jedne iste
prirode, njena vea diferencijacija. Materija je oblik, a misao informacija o obliku. Pri
tome se ovi vii, bri i saetiji nivoi (manas, aham-kra i buddhi) samom svojom saetou kristaliu i odraavaju nie i grublje nivoe; njihova finoa i brzina deluju kao
ogledalo u kome se odraavaju grublji i uslovljeniji oblici. Ovo odraavanje je poznato
kao osveenje. Um je esto uporeivan sa ogledalom. Na taj nain misao nije izvan
prirode, ve samo nadilazi vreme njenih niih ispoljavanja. Kao to ogledalo odraava
lik, dok zid, na kome je ono okaeno, to ne ini jer nije dovoljno fin i uglaan, tako i
unutranji organi (antahkarana) buddhi, aham-kra i manas mogu da odraavaju smisao (ime) pojavnih oblika nie, grublje prirode, jer su brih frekvencija i finiji od njih.
Vii nivoi prirode su blii neuslovljenosti (purua) koja joj omoguava svest o
sebi. U njima je priroda inteligentnija, ali ti nivoi su sve ui i rei jer je za vee prisustvo svesti potrebno srazmerno vee ulaganje energije. Za to su sposobne samo one retke jedinke koje imaju sve organske sposobnosti i iskustva (kulture) u bivstvovanju.
28

Otuda simbol svevideeg oka na vrhu piramide. To je drevan, pozitivan simbol koji su samo preuzeli Iluminati koji sebe proglaavaju prosvetiteljima naroda, ali koji su, naalost, davno izgubili svoju
svrhu i meru, jer danas svoju prosvetljenost postiu (samo kao prividan kontrast) zamraujui svest
naroda, a slobodu (kao kontrast) porobljavanjem ljudi.
29
Na prigovor da je zvezda bilo i pre ljudi na Zemlji, odgovor glasi da ima svesnih subjekata na drugim planetama. Na primedbu da je zvezda bilo i pre njih, u ranom stadijumu razvoja kosmosa, odgovor daje Rig-veda, gde se kae da u zvezdama borave purue. Bilo ih je, dakle, samo zato da bi stvorile oveka, odnosno, svesnog subjekta. Svejedno je da li je purua u zvezdi ili u oveku. Probueni tu
ne vidi nikakve razlike, za njega je to jedno isto. Ceo univerzum je projektovan iz svesnog subjekta,
purue, oveka.

64

Tako vidimo da su u prirodi najprisutniji nesvesni oblici ivota, neorganska priroda sa

svojim elementima i mineralima. I ona je jednako iva, ali je karakterie manje prisustvo svesnosti, ona se tu manifestuje kao sm oblik, tu je svest identina sa samim oblikovanjem i potpuno je uslovljena njime. Znatno je manji broj ivih bia koja u veoj
meri koriste potencijal svesti. To su biljke i ivotinje koje, pored oblikovanja, svest
koriste za opaanje i kretanje. Potpuna samosvest najree je prisutna u prirodi. Tek u
ponekom oveku - koji smisleno i kreativno uestvuje u zbivanju bia, a ne samo u
pkom postojanju i opaanju.
Na niim podrujima piramidalne strukture prakrti vidimo da prevladavaju grubi i inertni oblici, mineralni, biljni i ivotinjski svet. Oni ne uestvuju u stvaranju i
oblikovanju prirode ve su uslovljeni prirodom. Na viim dimenzijama iste piramide
su svesniji subjekti, ljudska bia, koja koriste finije oblike bivstvovanja iste prirode, u
obliku informacija, mentalnih aktivnosti, i donekle uestvuju u stvaranju i preoblikovanju prirode sa te osnove, a donekle su uslovljeni prirodom. Kada se ljudske due
razviju i steknu dovoljno svesti o sebi (purua) one imaju veu mo stvaranja i slobode
koju najvie pokazuju u periodima izmeu inkarnacija. U tim periodima due se uvebavaju u stvaranju na viim dimenzijama prirode. Veina mineralnih, biljnih i ivotinjskih vrsta nastale su kao rezultat planiranog dizajna nekih dua.
Piramidalna struktura prirode pokazuje hijerarhiju svih oblika ivota, pa i u
ljudskom drutvu, u kome postoje uzvieni, svesni i produhovljeni ljudi, kao i oni
nesvesni, vie uslovljeni prirodnim nagonima. iroka osnova piramide odgovara irokoj ljudskoj masi, ona je inertna i podlona (psiholokom) uslovljavanju i (medijskim)
manipulacijama. Kako se ide ka vrhu, broj ljudi koji je svesniji sve je manji, jer telo
piramide se sve vie suava. Na samom vrhu su potpuno probueni i oni su uvek individualni, nezavisne su linosti; svaki prosvetljen ovek je originalan i jedinstven. Individuacija je jedini put do probuenja, jer vrh piramide prakrti ini antahkarana, 'unutarnji organ' - on se zato ne realizuje spolja, ve jedino kao ovekova samosvest ili
probuenje. Vrh prakrti je unutar oveka, a ne izvan. Samo ljudi iz nesvesne mase
imaju zajednika verovanja i kolektivne obrasce ponaanja. Ljudi sa vrha piramidalne
hijerahije neposredno vide stvari kakve jesu. Koliko je ovek nie na piramidalnoontolokom nivou, toliko su mu potrebniji posrednici za spoznaju onoga to jeste, razni koncepti, mitovi i simboli, a oni sa samog dna piramide u postojanju uestvuju
iskljuivo imitacijom tradicijskih obrazaca koje daju drutvene i verske institucije;
njihova percepcija postojanja ograniena je na ulno dostupne fizike objekte (sakralni
objekti i predmeti). Oni su u potpunosti uslovljeni vanjskim uticajima. to je nivo
piramide prakrti nii, to je mehaninost prirodnog zbivanja jaa, a takoe i objektivizacija, tj. znaaj objekata.
Ovakav pogled na ljudsko drutvo jeste elitizam, ali nije diskriminativan, jer
vrha nikad ne bi bilo bez iroke osnove piramide. Osnova daje vrh. (Osim toga, svako
moe uvek da promeni svoj status u ovoj strukturi promenom stanja svoje svesti.) Zato
niko ne moe doi do prosvetljenja ako to ne uvidi, i ne potuje svakog ispod sebe kao
onoga ko ga je svojom ivotnom energijom uzdigao do prosvetljenog stanja. Otuda
milosre i bezgranina ljubav prate svako istinsko prosvetljenje. Naalost, nii slojevi
nisu svesni takve svoje uloge - jer prakrti nesvesno radi u interesu Duha - oni samo
jae oseaju teret cele piramidalne strukture ivljenja. Snkhya nas, predoavanjem
ovakve strukture prirode spreava da ljude delimo i upuuje na toleranciju prema svakom obliku ivota, i na prihvatanje apsolutno svega to ivi i postoji - jer piramida
nema nikakvog suvinog oblika, ona je cela to to jeste na svakom svom nivou. Sve
65

to postoji, svako bie ili pojava, jeste jedan oblik saobraavanja prakrti prema purui.
U tom smislu sve je jednako iako postoji hijerarhija u prirodi. Prosvetljeni nikada ne
dele ljude, jer vide celu strukturu ali vide i njihovo funkcionisanje u strukturi sveta
prema stanju svesti. Podele meu ljudima nastaju jedino od strane nesvesnih, onih sa
dna drutvene piramide, jer oni na sve gledaju kroz optiku svoje tradicije i vere. Diskriminacije, sukobi i ratovi su mogui jedino meu nesvesnim ljudima.
Piramidalna struktura prirode nam pokazuje da iako postoji kao celina ona ima i
jasnu hijerarhiju u kome svako bivstvovanje odgovara svom ontolokom statusu.
Evolutivno nadilaenje uslovnosti prirode i saimanje piramide ka vrhu poznato
je takoe kao uzdizanje ka ideji dobra, lepote, istine i spasenja, dok je poveanje uslovljavanja i dezintegracije, irenje piramide ka osnovi, opte poznato u iskustvu kao
propadanje u zlo, u nesvesnost i patnju, kao gubitak sebe i autentinosti bia. Purua
je izvan dobra i zla, on je neuslovljenost u ijoj slobodi postojanje uopte i moe da se
dogodi sa svim svojim suprotnostima.
Piramidalna struktura prakrti nam moe jednostavno objasniti smisao dobra i
zla. U njenoj strukturi svaki nivo ima svoju ontologiju i modus bivstvovanja koji su na
svom nivou ispravni i dobri. Meutim, nema vrstih granica izmeu nivoa, izmeu
razliitih oblika bivstvovanja, tako da se oni prelivaju na susedne. Kada se jedan
modus bivstvovanja iz nieg nivoa preliva na vii, to se, u tom viem nivou, doivljava
kao zlo. Kada se sliva iz vieg na nii nivo, takvo se bivstvo doivljava kao ljubav,
milost i dobro.
Piramidalna struktura prakrti, u kojoj vrh i osnova postoje istovremeno, pokazuje relativnost bivstvovanja prirode: dok se njeno prostorvreme saima na pojedinim
mestima, u buddhi, u samosvest ovekove Sopstvenosti, dotle se ona istovremeno rasprostire u predmetni svet mnotva bia i pojava. Otuda su integracija i dezintegracija
interaktivni. Zato u prirodi uporedo postoje samosvest i zaborav, ime i oblik, ljubav i
mrnja, dobro i zlo. Sve se to u vrhu piramide sjedinjuje i nadilazi u jedinstvu svih
razlika. One sve nestaju u istoj budnosti. Takoe, da bi se do budnosti dolo, sve se
one moraju proiveti.
Prolost i budunost svega, vreme i bie postoje na nain piramidalnog sabiranja i dovrenja smisla u sadanjosti, uvek iznova i potpuno. Iako se proces sabiranja
upravo dogaa u svemu pojedinanom, sve je veno zato to pripada celini piramidalnog vremenskog sklopa. Svaka pojava u prirodi predstavlja holistiko saimanje svega
prolog i uslov je svega budueg.
Drugi vid nae imaginacije u prikazivanju prakrti jeste vizija krsta. Sredite
krsta ima istu ulogu kao vrh piramide. Horizontalna linija predstavlja horizont bia i
vremena. To je sav iskustveni svet prakrti. Vertikalna je venost koja je prelama u
sadanjem trenutku - koji je taka ukrtanja. Sredite krsta je ovekova Sopstvenost: tu
se dogaa ukrtanje bia u vremenu i Duha venosti, tu se uslovnosti vremena i bia
nadilaze jer se suoavaju sa venim duhovnim smislom. Zato je to ujedno i ovekovo
sredite s kojim je on povezan s univerzumom. Kada se ovekovo bivstvovanje zasniva na svom pravom sreditu, Sopstvu, tada je univerzum njegov dom, cela je priroda
tada samo ira celina njegovog bia. Sredite krsta je svesni subjekt; kraci su prostor i
vreme kosmosa. Oni se saimaju u svom sreditu. Ovo nam, kao i kosmoloka teorija
Jaeg antropikog principa (SAP), kazuje da kosmos postoji sa jedinim ciljem formiranja svesnog subjekta. To znai da je kosmos naa sopstvena unutranjost, ili nae
Sopstvo. U takvom jedinstvu oputenost i blaenstvo u harmoniji jedini je nain ivljenja. Za oveka koji nije u sopstvenom sreditu univerzum je neprijatelj, on se
66

sukobljava sa prirodom i zato pati. Patnja se javlja uvek kada neko odbija svoje bie
jer ne uvia njegovu stvarnost. Ako je sve spolja naa unutranjost, tada je sve ono to
nam smeta spolja, i osobine drugih ljudi, zapravo ono to u nama nismo osvestili i prevazili, a nesvesno projektujemo van. To je sutina ovekove (po)grenosti. Neuvianje i neprihvatanje smisla egzistencije kakva jeste, kao nae Sopstvenosti, izaziva oseaj izgubljenosti i neautentinosti, to prirodno donosi patnju.
Priroda nije slepo linearno odvijanje niotkuda u nedogled. Ona ima svoj ishod i
on se dogaa uobliavanjem bivstvovanja u jedan pogodan oblik gde e se taj ishod
reiti, gde e se vreme odvijanja prevazii. Taj pogodan oblik prirode je ovekovo
bie, njegova Sopstvenost je taka preseka vertikale i horizontale i zato je njegova
sudbina nadilaenje prirodne uslovnosti i prolaznosti. To je krst koji on mora da ponese: da identifikaciju sa biem presee venim duhovnim smislom u svom srcu. Na taj
nain, spasavajui sebe, ovek spasava i celu prirodu. Ona se nigde drugde ne moe
dovesti do oslobaajueg savrenstva, nego jedino u osloboenom i savrenom oveku. Drugaije reeno, savren ovek samo probuen ovek, a on kao takav je samo
odraz ve postojeeg savrenstva prirode.
Prema shemi, sredite krsta je aham-kra, dok je buddhi kao lotosov cvet koji iz
takvog sredita nie i otvara se neuslovljenosti Duha (purua).
Piramidalni getalt je objektivan nain prikazivanja procesa prirodnog zbivanja
(prakrti), a krst subjektivan. On ukazuje na ukrtanje vremena i venosti, odnosno na
neophodnost prekidanja, unitenja ili nadilaenja vremena kao jedinog naina da se
nadie uslovnost bivstvovanja. Jer, uslovljenost nije nita drugo do neuvianje da
vreme u apsolutnom smislu ne postoji. Zato to je ta taka ukrtanja ovekova Sopstvenost, ovo predstavlja subjektivan nain prikazivanja prakrti i on nije nita drugo do
egzistencijalno ostvarenje objektivnog procesa.
Piramidalni prikaz je kategorijalan, a krstoliki egzistencijalan, i oba se moraju
razumeti.
2. Uzronost
Priroda je podruje uzronog nastajanja. Nita u njoj nije stvoreno kao novo i
posebno, nego je proizvedeno ili ispoljeno iz jedinstvene i univerzalne osnove, prakrti.
Stvaranje univerzuma je samo ispoljavanje ili razvijanje svih mogunosti koje su sadrane u prakrti. Sve to je ispoljeno, kao nuna posledica dejstva odgovarajueg uzroka, ve je postojalo u svome uzroku i pre svog ispoljavanja u ulnom iskustvu, u
implicitnom ili skrivenom ali jednako realnom stanju. Uzrok je, dakle, ono stanje u
kome posledica postoji u skrivenom obliku na finijim nivoima stvaranja, ali izvan prostorvremena subjektivnog iskustva o njoj. Nakon sticanja odgovarajuih okolnosti ona
se moe ispoljiti u prostorvremenu psihofizikog doivljaja nekog subjekta. Dakle,
pojam stvaranja aktuelan je samo u subjektivnom iskustvu (indriyni i manas) koje je
podlono linearnom sledu zbivanja u trodimenzionalnom prostoru.
Svoj realizam snkhya pokazuje time to tvrdi da ono to ne postoji ne moe
nikada i ni na koji nain da bude predmet neke aktivnosti ili iskustva. Zatim, da svaki
proizvod sadri u sebi supstanciju svoga tvarnoga uzroka i realno je postojao u njemu
kao mogunost. Da nije tako, sve bi moglo da nastaje iz svaega, to bi protivreilo
uzronosti koja postoji u prirodi. Dalje se kae da uzrono dejstvo pripada samo onome to ima neophodnu mogunost za izazivanje odgovarajue posledice, inae bi sve
moglo da izaziva svata. Razvoj svega na svetu samo je ispoljavanje onoga to je skri67

veno kao prisutna mogunost na viim, finijim nivoima stvarnosti od one koja je kroz
fizika ula poznata razumu. Dakle, uzrok i posledica predstavljaju nerazvijeno i razvijeno stanje jednog istog bia. Ono smo je bezvremeno i apsolutno. Na taj nain,
iako se sve kree i preobraava u svakom trenutku, iako je prolazno sve to je nastalo
u vremenu, ne postoji ni u emu potpuno unitenje, bit svakog bia niim ne moe biti
ugroena. Sva mogua stanja bia koja se ispoljavaju u vremenu, prisutna su u svom
bezvremenom ishodu, u mahat-buddhi, daleko iznad fizikog nivoa stvarnosti koju
odlikuje supstancijalnost i deterministika inertnost, na kojoj se uz pomo ogranienog
uma (manas) vidi jedino prolaznost svega stvorenog. Ovde u mahat-buddhi bezvremeno su prisutne i sabrane apsolutno sve mogunosti bia koje se ispoljavaju u vremenu,
prolom, sadanjem, ili buduem. Tu nita nije izgubljeno niti ugroeno, niti se ta
raa niti umire. Tu su sauvani svaka misao, svaka re i svako delo. Usled jedinstva
prirode, koju oliava mahat-buddhi, nemaju se gde izgubiti. Suoavanje sa njima oekuje svakoga ko postaje svestan da su to tvorevine prakrti, a da je purua nezavisan.
Zato, probuen ne moe biti niko bez iste savesti. 30
Ve nam i sama logika s kojom ustanovljavamo prirodu kazuje da, ako su sve
posledice ve sadrane u svojim uzrocima u latentnom stanju, da bi se izbegao regres u
beskonanost, mora postojati jedan neprouzrokovani uzrok, univerzalno polje bia u
kome su sjedinjeni svi fiziki zakoni. To je prakrti. Ovo se moe dokazati i na sledee
naine. Najpre, sve individue i pojedinane stvari su ograniene i uslovljene neim
izvan sebe, irom celinom ili viom silom. Stoga nita pojedinano ne moe biti uzrok
kosmosa ili celine. Zatim, sve stvari proimaju izvesne zajednike osobine, kao to je
atomska struktura, koje upuuju na zajedniki izvor iz koga su potekle. Postoji aktivni
princip koji se ogleda u razvoju svake stvari, a koji se ne moe poistovetiti ni sa jednim stepenom toga razvoja. To je neto ire od svojih proizvoda, iako je u njima imanentno. Uvek vie uzroka uestvuje u izazivanju jedne posledice i zbog ovakve sloenosti sve tvorevine u prirodi su razliite. Sve su one, meutim, uslovljene, i zato ne
mogu biti sebi uzrok. Jedinstvo koje opaamo u kosmosu ukazuje na jedinstveni uzrok
svega i on ne moe biti izvan prakrti, kao njen tvorac, jer nikakav uzrok ne moe da
stvori od sebe potpuno razliitu i nezavisnu posledicu. Uzrok mora da sadri vie realnosti nego posledica ili bar najmanje isto koliko i ona. Iz niega ne moe nita nastati.
Prakrti je stoga neispoljena kao osnova, ali nije ni razliita od svega to postoji. Razlika izmeu ova dva stanja, izmeu neispoljenosti i ispoljenosti, direktno je zavisna od
stalnosti prisustva, odnosno, neobmanutosti svesti koja ustanovljava prirodu kao takvu.
Prisustvo tako iste svesti, pak, zavisi od otvorenosti za neuslovljenost koja omoguava i prirodu i svest o njoj.
Holizam piramidalne strukture prirode i njena uzronost kazuju nam da ona
postoji tako to se u njoj ispoljavaju svi mogui oblici. Priroda je polje potpune slobode ispoljavanja apsolutno svega to moe da se ispolji, to je velika svatara. Apsolutno
sve to uopte moe da postoji i da se dogodi na bilo koji nain - to negde u prirodi
30

Svaka dua se suoava sa svim svojim ovozemaljskim delima do najsitnijih detalja onda kada napusti telo pri tkz. smrti fizikog tela. Zato to odlazi u podruje akae ili etra, koji su sinonimi za mahatbuddhi u kome su saete sve mogunosti postojanja u Jedno. Dua to Jedno doivljava kao svetlost.
Zbog toga iskustvo smrti slino je iskustvu prosvetljenja za ivota, u oba sluaja se rekapitulira sav
ivot i sva dela i nadilaze se. ovek ih se oslobaa, ali ih ne odbacuje, nego ih kreativno nadilazi
nakon spoznaje njihovog smisla. Svako odbacivanje se vraa kao teret karme. Osloboenje od karme i
drame postojanja, odnosno najfinijih aspekata uslovljavanja prakrti, mogue je samo prihvatanjem i
nadilaenjem u smislu svih moguih modusa bivstvovanja prakrti.

68

postoji i dogaa se. Ova definicija nam najbolje moe dati toleranciju i razumevanje
neugodnih pojava.
Polje ispoljavanja svih mogunosti moe postojati jedino u slobodnoj volji. To
je drugi nain da se kae da je sve slobodna volja, iako je uslovljena. Eto jednog objanjenja paradoksa: sve u prirodi jeste uzrono nastalo, ali istovremeno je nastalo
zahvaljujui slobodnoj volji da se ispolji sve to uopte moe da bude ispoljeno, i zato
ima slobodnu volju u sebi. Slobodnu volju omoguava neuslovljenost na kojoj poiva
cela prakrti. Ovo podrazumeva da i slobodna bia mogu da budu neslobodna, kao to i
neslobodna mogu da se oslobode. Ovu dvostruku prirodu principa slobode treba uvek
imati u vidu.
Pitanje sluajnosti ili determinacije takoe postaje jasno u svetlosti ovoga to je
reeno o uzronosti prakrti, i njihovo suprotstavljanje je lana dilema. Naime, uzronost mora da postoji jer bez nje ne bi bilo kohezije niti stabilnog oblika, ni doslednosti
u biohemijskim procesima. Ali da postoji samo uzronost, tada ne bi bilo nikakvog
razvoja, sve bi bilo zatvoren krug. Pored uzronosti mora da postoji i sluajnost koja
otvara put slobodi izbora i novih mogunosti. Mora postojati ravnotea izmeu uzronosti i slobode sluajnosti. Ta ravnotea je odreena znaajem zbivanja. Ono to je
vano za opstanak je vezano uzronou i determinisano je. Ono to je manje vano
preputeno je slobodnom izboru i sluajnosti. Svejedno je da li emo se trenutno okrenuti nalevo ili nadesno dok traimo hranu, ali nije svejedno da li emo je nai i opstati.
Zapravo, da bismo nali hranu i obezbedili opstanak, moramo imati slobodu kretanja i
izbora.
U sutini odnosa determinacije i slobode lei odnos izmeu prakrti i purue.
Zbog jedinstvenog uzroka cela priroda je jedinstvena i nepodeljena, apsolutno
nita u njoj ne moe se izdvojiti po sebi i za sebe. To jedinstvo prirode je, meutim,
slobodno jer poiva na neuslovljenosti i njoj slui u celosti kao svom krajnjem ishodu.
Zato je sve bivstvovanje u njoj uslovljeno i neautentino sve dok ovek ne dozri do
celovitosti bivstva i tako ga dovede do ishoda u svom ivotnom iskustvu. To je individuacioni proces, a ne kolektivni. Samo ista neuslovljenost moe omoguiti neto tako
jedinstveno i celovito, u sebi potpuno, a raznoliko, savreno i udesno kao to je ivot
prirode. Zato to poiva na neuslovljenosti, priroda se moe potpuno slobodno manifestovati na razliite naine, prostor i vreme prirodnog zbivanja mogu se trodimenzionalno saeti u konkretan oblik ili pri-vremeni entitet, u neki predmet, bie ili proces, a
najpotpunije u svesnog subjekta - isto kao to se moe rasprostreti u objektivnu i neorgansku prirodu. Jedna mogunost jami drugu.
Sloboda direktno podrazumeva individuaciju. Naime, ona je razlog to je sve
jedinstveno u prirodi, to nita nije isto. To je tako stoga to sve tei svesnom subjektu
a osnovno svojstvo svesnog subjekta je samostalnost i originalnost u delanju. U gruboj
spoljanjoj formi princip slobode se ispoljava u raznolikosti svih oblika - formativno, a
na najfinijem planu kao in slobodne volje u delanju svesnog subjekta - egzistencijalno. Kada subjekt uini neto novo i originalno to je dokaz da je on svestan ta radi, da
moe to da uradi i da je uradio neto novo po svojoj slobodnoj volji. (U skladu sa ovim
treba rei da postoje subjekti koji ne delaju originalno jer nemaju svoju slobodnu
volju, uslovljeni su spoljanjim uticajima, pa stoga i nisu svesni. Svesni su onoliko
koliko su nezavisni od spoljanjih uticaja i delaju sami.) Oblik i delanje su grublji i
finiji vid ispoljavanja slobode na kojoj se priroda zasniva.
Da ne bismo doli u paradoks da Duh neuslovljenosti (purua) omoguava
uslovljenu prirodu, moramo istai da uslovljenost, tj. uzronost prirode postoji samo za
69

neprobuenog oveka. Koliko je ovek svesniji toliko je priroda (samo) za njega slobodnija i manje uslovljena. Osim toga ona nije jednolina i uvek linearna; ona je relativna, sloena i esto za posmatraa koji se rukovodi zdravim razumom (manas)
protivrena, pa i nevidljiva. To je usled toga to se uzronost protee preko razliitih
dimenzija prirode (na tanmtr i maha-bhtni) koje izazivaju relativnost vremena
njenih zbivanja i tako nadilaze ulno iskustvo (indriyni). Proces uzronosti je prisutan, dakle, u celoj prirodi, ali mi vidimo samo one njegove delove koji prolaze kroz
trodimenzioni fiziki svet naeg ulnog opaanja, dok ostale delove istog procesa, koji
se proteu kroz natulne dimenzije, ne vidimo. Ovakva fleksibilnost uzronosti prirode
i neopaanje celog procesa daje racionalnom posmatrau iluziju da nije uslovljen i da
su ivot i dogaanja u njemu slobodni, proizvod sluajnosti ili tek donekle uslovljeni,
da nepravda preovlauje i da se deavaju uda. Ono to nam izgleda kao nepravedna
sudbina, bezrazlono zlo ili udo, sastavni su delovi opte uzronosti koja postoji u
celoj prirodi, ali koje mi ne opaamo fizikim ulima jer dolaze iz drugih dimenzija
prirode. Stvari nam izgledaju udesne, nerazumljive i nelogine, nepravedne ili zle
samo zato to ne vidimo ceo proces uzronog nastajanja u prirodi, ve samo onaj njegov deo koji nam je ulno dostupan. Probueni vidi da u prirodi kao celini ne postoji
zlo, sve u njoj slui u korist Duha ovekovog. (Otvoreno je pitanje da li savremeni
ovek razume ta je njegov pravi interes.) Takoe, zbog transcendentne i nelinearne
prirode neorganskog podruja uzronosti, mnogima moe izgledati da je ivot uslovljen udljivim hirovima nekog Boga. Radi se samo o drugim dimenzijama uzronog
zbivanja jedne iste prirode.
Da bismo je bolje razumeli izneemo ukratko nekoliko modifikacija uzronosti
koje su dostupne iskustvu razuma, i koje su sistematizovane u klasinim tekstovima
snkhye.
1. Direktna uzronost (kao drvo koje poiva na svome korenu i opstaje onoliko
koliko i koren koji ga omoguava).
2. Uzronost po istovremenosti (kada se pojavom jednog fenomena nuno javlja
i drugi).
3. Uzronost po uzajamnosti ili kompenzaciji (kada se neto dogaa zbog ravnotee suprotnosti).
4. Uslovljenost objektom (kada je neto izazvano u postojanje zahvaljujui
objektivnim uticajima: svetlost za stvaranje vidne svesti i ulo vida, zvuni talasi za
slunu svest i ulo sluha, objekti u umu za umnu svest i misli; poloaji planeta na
karakter i mentalitet oveka, fiziko prisustvo i kretanje nekog objekta itd.).
5. Uzronost podravanjem (kada jedan fenomen uvek prethodi nekom drugom
i njegova je osnova).
6. Uzronost sadrajem (postoje sadraji koji podstiu zlo i oni koji podstiu
milosre i duhovnost, loa hrana i klima negativno utiu na zdravlje, ulnost i loe
drutvo vode u lo ivot, a dobri prijatelji u dobar, bilo ta moe postati sadraj stanja
svesti i svaki sadraj podstie sebi sline sadraje, dobre ili zle).
7. Uzronost iz prethodnog roenja.
8. Uzronost preko akcije (karma - posledice koje se manifestuju samo s odreenim akcijama tj. delima).
9. Uzronost koja se ispoljava samo kao rezultat meditativnog zadubljenja,
samadhi (sabranost, uvid, spokoj, siddhi...) i koja se bez meditacije ne moe javiti.
10. Uzronost koja nastaje samo kada su odreeni inioci spojeni.
11. Uzronost koja nastaje samo kada su odreeni inioci razdvojeni.
70

12. Uslovljenost imitacijom i ponavljanjem obiaja, tradicijom, ubeenjima,

sugestijom ili programiranjem uma (implantacija odreenih sadraja u podsvest ljudi
da bi se kontrolisali).
Zbog jedinstvenog uzroka sveg zbivanja nita u prirodi niti nastaje kao novo niti
nestaje, jer sve je energija pa zato oblici nisu nita po sebi niti za sebe. Samo se energija preobraava u kretanju (ivotu) usled delotvorne neuravnoteenosti prirodne konstitucije (gune). Da se ne kree, ne bi bila energija. Njena neravnotea pokree sopstvenu
ivotnu energiju (prna). Takoe, usled postojanja neravnotee u samoj konstituciji
prirode, njena uzronost je takva da se nijedan uzroni proces nikada ne ponavlja na
istovetan nain. Zato je u njoj sve razliito iako postoji red. Dakle, uzronost postoji
zbog jedinstvene osnove ukupne pojavnosti sveta, a stalna raznolikost svih uzronih
procesa zbog neuslovljenosti na kojoj ta jedinstvena osnova poiva i kojoj kao celina
slui. Istovetno ponavljanje nekih uzronih procesa dogaa se jedino oveku, u njegovim neurozama, filosofiji, nauci i tehnologiji. Otuda je ona tako opasna za prirodu koja
vie voli da se slobodno preobraava i da svoju uzronost posveuje svrsi, celovitosti
bivstvovanja koje poiva na Duhu neuslovljenosti. Za razliku od ovekove logine i
tehnoloke uzronosti koja deli i porobljava, prirodna uzronost je u celosti posveena
celovitosti i jedinstvu.
Opta uzronost prirode na niim i grubljim dimenzijama ispoljava se u fizikim i biolokim zakonima, dok u svom najviem nivou, u umu (manas), dobija oblik
skrivenih predispozicija (samskara) koje uslovljavaju ali i ureuju psihomentalne aktivnosti subjekta. Upravo zahvaljujui toj ureenosti, on moe da pamti i da prepoznaje
fizike zakone.
Uzronost prirode je nuna da bi se odralo jedinstvo i celovitost, jer samo kao
celovita, priroda slui interesu Duha (neuslovljenosti). Zato svako bie, koje nije celovito, pati u uslovljenosti.
Uzronost je nuna samo do manasa. U aham-kri ona poinje da se nadilazi
otkrivanjem jedinstva prirode, koja je analogna jedinstvenoj linosti, to rezultira
ovekovim probuenjem (buddhi). ovekova linost nadilazi uzronost, u njoj se razreava uslovljenost. Reke, biljke i ivotinje nemaju linost, a imaju jedino uzronost.
Zato je opta uslovljenost uzronou najprisutnija u prirodi. Malo je ljudi koji su sposobni da budu celovite linosti, da budu olienje smisla bivstvovanja u celosti i tako ga
uine duhovno prisutnim, bar na podruju svoga iskustva. Uzronost pretee u egzistenciji, i tu teinu osea u svom srcu svako ko se bori za linu svesnost, za slobodu od
ropstva u prirodnoj nunosti. Ona je takva da mnotvo bia mora da joj pripada kako
bi se odravao proces organskog ivota koji poiva na uzronosti. Veina ljudi mora
da slui ovom procesu, oni su u najboljem sluaju proseni ljudi iji su ivoti posveeni zasnivanju porodice, radu i zabavi u dokolici, a u najgorem propadaju u zlo koje
predstavlja samo jau stegu uzronosti. (Zato rezultira smru ili uskraivanjem slobode.) Oni nikada ne postaju celovite linosti (aham-kra) usled neprepoznavanja jedinstva prirode. To je podvig koji samo poneki individualci ostvaruju tekom borbom protiv gravitacije veeg dela prirode koji slui uzronosti, a koji se manifestuje u njima
samima koliko i u drutvu oko njih. Ako odole stihiji prirodne uzronosti, koja je privlana zato to je u njoj sve predvieno i prirodno, i ostvare proces individuacije
putem transcendencije, oni spoznaju jedinstvo sveg bivstvovanja i tako postaju celovita bia, probuena i nezavisna. Oni su umakli prirodnoj nunosti i patnji koju njena
nepostojanost uvek izaziva. Umaknuvi uzronosti postigli su svrhu prirode kojoj ona
slui u svojoj celosti jer, postajui celovita priroda u malom, mikrokosmos, oni u svom
71

iskustvu ostvaruju ishod prakrti uopte, da slui osloboenju Duha. Oslobaajui Duh
neuslovljenosti u sebi, Duh na kome poiva cela priroda, oni postaju nezainteresovani
za njenu uzronost, mogu biti samo posmatrai, a ne i uesnici koji se vezuju lancima
njenih uzronih zbivanja. Oni su svedoci (sakin) ili posmatrai zato to vide smisao
celog bivstvovanja i ostvaruju ga kroz sebe. Uinili su ono to je trebalo uiniti, tako
da vie nita nije preostalo, postigli su jasnou vienja svih zbivanja kao zbivanja prirode, a ne svoja, jasnou koja omoguava Duh neuslovljenosti u njima.
Priroda uvek ima obezbeenu veinu koja joj slui u odranju organskog ivota
(naroito meu enama), 31 pa zato moe dozvoliti pojedincima da se oslobode. U tome
je njihova ansa, oni su njeni najzreliji plodovi koji u sebi nose seme celog njenog postojanja, koji su olienje njenog smisla. Prirodno je da takva akumulacija smisla moe
da se dogodi samo u manjem broju ljudi jer to je, zapravo, koncentracija energije bivstvovanja uopte. Malo je njih sposobno da u sebi prihvati svu snagu ivota uopte,
sudbinu svih bia i odgovornost za njihovo spasenje. Kultivisanju ljudi koji ine veinu slue sve velike religije zasnovane na judeo-hrianstvu, hinduizam i konfuijanstvo. 32 Ideal njihovog ivota je da slue interesima organskog opstanka (indriyni), a da
bi se to sluenje podstaklo, oduvek su pomagali bogovi i druga nebeska bia iz neorganskog podruja (tanmtr). Zato je, uostalom, osnovni motiv odlaska vernika tih
religija u hramove, i obraanja Bogu kroz molitve, ouvanje organskog opstanka,
zdravlja i porodice. Tu je takoe i briga za duu iji se zagrobni opstanak zamilja
kao produetak fizikog ivota lienog svih briga. Takve molitve se esto ispunjavaju,
ponekad i udesnim izleenjima, jer priroda pomae svojoj vernoj deci koja rade u
njenom interesu. Majke najbolje poznaju i sprovode njen blagoslov.
31

Ba zato to su olienje prakrti, neke ene, dovoljno zrele, na najlepi nain mogu sluiti interesima
Duha (purue), svedoiti o njemu, oseati njegovo delo i sprovoditi njegovu nameru, ili biti posveene
istinski duhovnim ljudima - bolje od mnogih mukaraca. S druge strane, mukarci, iako su u veoj
meri olienje purue, upravo zato manje su svesni njegove prirode od ena, u praksi su vrlo esto vie
udaljeni od Duha nego ene. S ovim e se teko sloiti i mukarci i ene jer ovek je najmanje svestan
onoga to mu je najblie i uroeno. Na ovaj paradoksalan nain mukarci i ene su u istom poloaju
prema Duhu.
Moe se rei da i mukarci i ene imaju iste mogunosti za krajnje probuenje ili prosvetljenje, ali ga razliito izraavaju. Mukarci su okrenuti ka svetu i drutvu i stoga izraavaju ostvarenje
spolja, oni o tome piu, filozofiraju i dre predavanja, oni su veliki uitelji, prosvetitelji i gurui, osnivai velikih religija koje svet moe da prepozna kao takve. ene su, meutim, blie samoj prirodi i
prosvetljenje ne izraavaju spolja i spektakularno kao mukarci, prosvetljenje izraavaju intimnije i
konkretnije, privatno, kroz svoje bie, kroz tihi rad u slubi ivota i svesti kod onih kojima je potreban, svojih blinjih, i svakome s kim dolaze u kontakt. Za razliku od prosvetljenih mukaraca koji su
poznati nadaleko, da bi se prepoznala prosvetljena ena, mora se lino doi do nje i prodreti do njenog
srca s punim potovanjem i biti dostojan njenog odgovora. esto im je dovoljno da budu samo majke.
Naime, mnogo je prosvetljenih majki koje tome ne pridaju nikakav znaaj, ve svoju prosvetljenost
smatraju prirodnom, nikada ne govore o tome ve je samo pokazuju delima ljubavi prema svi biima.
Mukarci prosvetljenje ire svetom, a prosvetljenu enu primeti samo onaj ko joj se priblii, i to
iskljuivo preko njenih prosvetljenih dela ljubavi i razumevanja, ne kroz uenja o prosvetljenju. Oba
naina su potrebna i dopunjuju se. Samo to se jedno lake primeuje u svetu, a drugo tee. Zapravo,
sudei po ovome, izgleda da je prosvetljenih ena vie nego mukaraca. Samo to mukarci od toga
prave buku i religiju, dok ih ene tiho raaju, hrane i oblae da bi to mogli da rade. Zato to su vie
vezane za prirodu, jasnije doivljavaju i Duh koji prirodu omoguava. Ali zato im je i patnja na ovom
svetu vea, zbog veeg iskuenja svih detalja i suprotnosti od kojih se sastoji ovaj svet. Takoe im
esto nedostaje i objektivno razumevanje onoga to doivljavaju. Muki um je ipak bolji u tome - iako
je njemu tee da direktno i doivi to to objektivno moe da objasni.
32
Iskljuivo na prva tri nivoa svoga delovanja. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.

72

Agresivnost, koja se u obezbeivanju biolokog opstanka esto ispoljavala

meu religijama (na svetoj zemlji), ima slinosti sa agresivnou koju pokazuju
ivotinje u borbi za teritoriju, hranu i pojila, ali su, za razliku od ivotinja, religije
nasilne. ivotinje nisu nasilne u agresiji, prirodne su i nisu zle, dok ovek gotovo uvek
jeste nasilan, jer ga na to navode metafizika ubeenja i njegovi bogovi koji su mu
takva ubeenja implantirali. Nagrada za one koji ipak ne preteraju u zlu je lep odmor u
raju gde se zadovoljavaju sve infantilne elje upadljivo organskog karaktera - naroito
one koje nisu mogle biti zadovoljene za fizikog ivota. Ali, nakon toga nastupa, kako
se tvrdi na Istoku, ponovno roenje i novi rad - sve dok se ovek kroz ivotno iskustvo
ne navede na razlikovanje purue od prakrti.
Mora se naglasiti da je rad osnovni modus uzronosti prirode. Ona ima teleoloku funkciju, u celosti je posveena oslobaanju prisustva Duha koji je omoguava
kao takvu. Ta njena funkcija se ostvaruje radom koji se moe odvijati jedino kroz
uzronost. Kroz rad se cela priroda transformie ka Duhu i tu transformaciju sprovode
sva njena bia, od bakterija do ljudi i bogova. Jedino s takvim radnim uestvovanjem u
ivotu prirode ovek kristalie svest o Duhu koji ivot omoguava. Zato priroda prisiljava oveka da kroz rad doe do spoznaje i slobode.
Na niim nivoima piramide prakrti, rad se manifestuje kao fizika aktivnost. Na
viim, a to znai unutarnjim nivoima (manas, aham-kra i buddhi), to postaje psiholoki i intelektualni rad, i karman. Otuda je karman sveobuhvatan termin koji oznaava
sam rad kao takav, delo koje nosi svoj rezultat, i same posledice rada odnosno dela.
Karma je sutina oko koje se vrti smisao ovekovog postojanja.
U podruju ispod aham-kre vlada uslovljenost uzronou prirodnog zbivanja
i tu je sudbina svakog bia odreena. Ali, samo je oveku koji je postao olienje jedinstva i smisla bivstvovanja (aham-kra i buddhi), a to je sloboda od uslovljenosti, samo
je njemu mogue da sudbinu prevazie, da se oslobodi zakona uzronog delanja (karma). Dakle, sudbina postoji i ona se zbiva ispod aham-kre, dok ovek nije svoj, dok
nema jedno i celovito svoje Ja. Osvajanjem aham-kre ona se prevazilazi i pobeuje.
Sudbina se ne moe promeniti po elji, jedino se moe nadii podruje njenog zbivanja
u slobodi linosti ija je svest uvek ista i neuslovljeno prisutna po svojoj volji.
Kao i piramidalna struktura prakrti, i njena uzronost nas upuuje na prihvatanje i toleranciju prema svakom obliku postojanja. Ako je sve podlono uzronosti, tada
sve ima razlog svoga postojanja u optem poretku stvari.
3. Emanacija
Ispoljavanje prakrti iz neispoljenosti (avyaktam) moe se posmatrati dvojako:
makro i mikrokosmiki. Ve smo ustanovili da bi makrokosmiki vid bio imaginacija
piramide. Mikrokosmiki vid bio bi subjektivni okret ka onome ko svet ustanovljava,
ka Jastvu (aham-kra) i istoj svesti (buddhi).
Svet ne postoji bez subjekta koji ga doivljava. Ovo ne znai da je svet iluzija,
nego nam ukazuje na smisao i egzistencijalan znaaj koji subjekat ima za svet. Naime,
svet postoji da bi formirao svesnog subjekta. Subjekat u apsolutnom smislu je purua.
U podruju relativnog zbivanja prirode on je posmatra koji kroz ovekove otvorene
oi svetu daje svedoanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije, utoliko
je purua prisutniji. Cela priroda postoji zbog posmatraa. Posmatra postoji zbog cele
prirode. Zato nema sutinskih razlika izmeu makro i mikrokosmikog ispoljavanja.
73

To je jedan isti dogaaj. Zbog njihovog jedinstva, subjekat i svet u kome on biva su
interaktivni.
Danas je na Zapadu, s primerenim zakanjenjem, otkrivena u mnogobrojnim
rezultatima iz oblasti kosmologije, astrofizike i kvantne teorije, itava serija zapanjujuih koincidencija izmeu numerikih vrednosti nekih fundamentalnih konstanti prirode (prirodne konstante) kao to je, na primer, odnos izmeu mase protona i mase
elektrona. Uoeno je da sama mogunost postojanja ivota zavisi od ovih podudarnosti. Tako je ustanovljeno da odreena sutinska svojstva univerzuma moraju da budu
upravo onakva kakva jesu da bi se javila evolucija ivota zasnovanog na ugljeniku (po
mnogima jedina osnova za nastanak ivota) i u krajnjem vidu oveka kao svesnog
posmatraa. Jasno nametanje ove injenice dovelo je do nastanka kosmoloke teorije
Jaeg antropikog principa (Strong Anthropic Principle ili SAP) po kojoj vidljive osobine svemira, ovakve kakve su u svemu, nisu proizvod sluajnosti ili prirodne selekcije
izmeu vie mogunosti, ve su posledica sasvim odreene svrhe: stvaranje uslova za
nastanak svesnog subjekta. Taj princip kae: Vasiona mora imati takva svojstva koja
dozvoljavaju razvoj ivota u nekom stadijumu njenog postojanja. Iz ovoga se dalje
izvodi da je vasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka posmatraa, i ti posmatrai
su nuni za postojanje vasione.
Dok Jai antropiki princip kae da priroda postoji ba ovakva kakva je, a drugaija ne moe postojati, zato da bi stvorila svesnog subjekta, snkhya ide korak dalje i
tvrdi da prirode ne moe ni biti bez svesnog subjekta. On je primaran. On izaziva u
postojanje celu prirodu. Puruu moemo razumeti kao apsolutnog ili transcendentalnog subjekta. U klasinim delima o snkhyi kae se da je prakrti objekat, a purua
subjekat. Ovo ne treba razumeti na uobiajen nain, jer je za puruu objekat i sam um.
Stoga se kae da je on transcendentalan (nadilazi um).
Smisao subjekta, i njegov fundamentalan znaaj za postojanje objekata, moe
nam postati jasniji ako uvidimo da svetlost jedne zvezde, na primer, nikada ne bi bila
opaena da nije pala na mrenjau oka posmatraa, subjekta. irila bi se u nedogled u
prazninu i ne bi bilo smisla njenog postojanja. A bez smisla nita u prirodi ne moe da
postoji. Zato, bez subjekta koji je svestan njihovog postojanja, zvezde bukvalno ne bi
ni postojale. Kada subjekt opazi njenu svetlost i postane je svestan, irenje njene svetlosti je postiglo svrhu, dobilo je adekvatan odraz u oku posmatraa i aktuelizaciju smisla svoga postojanja u njegovoj svesti. Tek tada zvezda je postala ono to jeste. Kroz
tog subjekta koji je opaa ta zvezda je postala svesna sebe. Svi objekti trae i nalaze
smisao postojanja u svesnom subjektu. Zato je reeno da prakrti slui purui.
Sama re emanacija kazuje o pojavi objektivnog sveta kao gubitku autentinosti
bia (prakrti). To je isti dogaaj. Stoga je osnovna odlika bivstvovanja-u-svetu zaborav autentinosti, neuvianje (avidya) i nesvesnost jedinstva bia koje je uvek prisutno
kao ishod svega. Taj ishod iz kojeg sve proishodi je mahat-buddhi. To je vrhovno
poelo, velika budnost, to je sutina bivstvovanja uopte pa zato i ovekova sutina.
On je nje u prosenom ivotu nesvestan. Samo je povremeno svestan svoje individualnosti i volje (aham-kra), dok je za vreme svakodnevnog budnog stanja svestan povrine i nekih funkcija svoga tela (indriyni). I to je jedino podruje koje ovek opaa
kao ispoljeni svet: organski svet i ona podruja neorganskog zbivanja koja su ulima
dostupna ili mu se sama javljaju natulnim putem. Za prosenog oveka priroda se
ispoljava jedino u trodimenzionalnom obliku usled empirijske uslovljenosti njegovog
opaanja. Organski ivot ne moe postojati bez trodimenzionalne uzronosti. Zato je
ona iskoriena za objanjenje osnovne zakonitosti prakrti jednom prosenom razu74

mevanju. Emanacija kazuje o smislu same uzronosti. Ono bitno, naime smisao ili
ishod zbivanja ispoljenog sveta kakav se ulima pokazuje, nalazi se na viim dimenzijama prirode, a one nisu spolja nego unutar subjekta. Zato opaanje sveta uvek zavisi
od zrelosti subjekta, od neobmanutog prisustva svesti u njemu. Vie kategorije, buddhi, aham-kra i manas sainjavaju unutranji organ (antahkarana) - dok istovremeno predstavljaju vie, suptilne nivoe odakle emanira sva vidljiva priroda. Otuda su te
vie dimenzije prirode unutar oveka. One su aktivne u sva tri vremena (prolost,
sadanjost i budunost), dok ulni i delatni organi (indriyni) postoje samo u sadanjem trenutku linearnog vremena. Zato je za razumevanje emanacije iz najvie kategorije nuno nadilaenje vremena. To je mogue samo u potpuno probuenoj (buddhi)
linosti (aham-kra). Stvarnost kao jedinstvo svega ovek ne moe doiveti dok sam
ne postane njeno olienje kao stvarna ili jedinstvena linost (aham-kra), niti e stvarnost ili sutinu svega doiveti drugaije nego kao probueni (buddhi) koji uvek biva
kao onaj koji jeste u apsolutnom smislu, koji je stvaran. Jer, najvia dimenzija bia
(mahat-buddhi) isto je to i ovekova Sopstvenost. Zato spoznajui sebe ovek spoznaje svet oko sebe, i obrnuto. To je uzajamni odnos. Priroda pomae oveku da se spozna jer kroz njega postie svoj krajnji smisao. ovekov ivot je stalna obuka i proces
uenja. to je svesniji sebe, to je budniji za stvarnost i utoliko je njegov odnos prema
prirodi humaniji, a takoe i manje pati zbog prirodnog deavanja. ivot je bolan i destruktivan samo u onoj meri u kojoj mu nedostaje smisao. Stoga emanacija u snkhyi
nije objektivistika ve personalistika. Ona pokazuje kako smisao bivstvovanja univerzuma zadobija svoje olienje jedino u ovekovoj linosti, i nigde vie. Priroda se
ispoljava samo zato da bi kroz oveka dola do svoga smisla, i da svoj smisao kroz
njegovu linost i kreativnost uini aktuelnim. 33
Prakrti se ispoljava dejstvom guna. Kada je buddhi pod uticajem gune sattva,
tada je ovek budan u svojoj autentinosti i objektivni svet nestaje kao san. Kada je na
delu guna raas, tada se ispoljava individualnost svega i svaega - i linosti i svih
oblika ivota organskog sveta. Pod tim uticajem nastaje sva dinamika ivog sveta, njegova borba za opstanak i stalni preobraaj. Prevaga gune tamas dovodi do ispoljavanja
neorganskog podruja bivstva.
Personalizam emanacije u snkhyi ogleda se u njenom poreenju s ovekom
koji se budi.
U svom autentinom stanju priroda je potpuno jedinstvo bez ikakvih suprotnosti, bezvremena nenaruiva bit. To je mahat-buddhi. Kako je ovek u prosenom ivotu
nije svestan kao takve, ona se u njegovom iskustvu dogaa kao stanje dubokog sna bez
snova (suupta-sthana). To je jedina faza bivanja u kojoj je ovek potpuno nesvestan
sebe i postojanja, iako oputen poiva u sebi, u samom postojanju i biu koje ga sainjava i regenerie. Njegova svest je tu uspavana jer nije nauila da bude jedno sa
samim biem, sa samim postojanjem, uena je da se projektuje van, da se poistoveuje
sa svojim sadrajima, individualnim oblicima zbivanja, mislima i delima, a oni su svi
poniteni u jedinstvu bia. Kada se umoran od lutanja u dogaajima izvan sebe, ovek
potpuno opusti od misli i dela, on padne u jedinstvo sa sobom. Ali, tada padne i u potpuni zaborav i nesvesnost jer je nauio da bude svestan uvek neeg drugog, a ne sebe
samog, samog postojanja. Probuenog oveka odlikuje stalna budnost koja traje i za
33

Ovo svakako ne znai da snkhya zagovara antropocentrizam jer je on projekcija prosenog, empirijski ogranienog i neprobuenog oveka. Prakrti se oblikuje prema purui koji se moe aktuelizovati
samo kroz probuenog oveka. A to je vrlo retka pojava koju veina ljudi i ne sluti. Personalizam
emanacije se teko prepoznaje zato to se najdublje tie samog oveka.

75

vreme tog jedinstva sa stvarnou bia koje se spontano dogaa kao dubok san. To je
zato to svest probuenog nije razliita od samog postojanja. Nejasna svest o tom
jedinstvu, kod prosenih ljudi, nastaje u trenutku pri samom buenju iz sna. Tada se za
kratko dogaa ista i bezlina svesnost pre javljanja svesti o sebi i linoj posebnosti
(aham-kra). Ona nastaje usled oputene prisutnosti u blizini samog bia. Ve s prvim
pokretom tela i uma ova oputenost nestaje.
Aham-kra je princip individualnog uobliavanja. To je sledea pojava u emanaciji. Nakon buenja i pojave prvobitne i iste svesnosti (buddhi), ovek postaje svestan sebe (aham) i pokree (-krah) svoje telo (indriyni). Tada tek ustanovljava objekte (tanmtr i maha-bhtni), jer oseanje sebe nije mogue bez odnosa sa objektima.
Kosmiki posmatrano, aham-kra je princip po kome se individualno oblikuje svaka
tvorevina i pojava u prirodi. Sve je individualno odreeno, inae u bezoblinosti ne bi
moglo biti nikakve aktivnosti, a prakrti je uvek aktivna. Materija i energija sveta imaju
zrnastu strukturu, odnosno, sve moe postojati samo kada je uoblieno na neki nain.
Sa pojavom aham-kre dogaa se razvoj objektivnog sveta. Na shemi vidimo
da se od ove kategorije emanacija deli na dva dela. S jedne strane imamo indriyni,
koje oznaava fiziko telo ivih bia koja su nosioci svesti, a s druge tanmtr i mahabhtni, koji sainjavaju fina i gruba poela objektivnog, neorganskog sveta prirode.
Osnovna osobina svega ovoga jeste postojanje u vie dimenzija, ili stepena vibracija,
finijih ili grubljih, kao to pokazuje model piramide gde je svaki vii nivo suptilniji od
nieg. Poznavanje dimenzija prirode od osnovne je vanosti za njeno razumevanje. Da
bismo se pribliili tom razumevanju, moramo prvo sagledati osnovnu dinamiku prirode kroz gune i energiju (prna) koju ta dinamika stvara za njen opstanak.
4. Gune
Jedno od najbitnijih obeleja snkhye jeste njeno uenje o gunama. Tripartitnost
us-trojstva prirode najbolje je sauvana u arhajskoj fizici ainizma i snkhye. Sa
manjim ili veim izmenama ono je kasnije korieno u mnogim filosofskim i religijskim pravcima.
U svom izvornom stanju, u potpunoj uravnoteenosti i holistikom jedinstvu
svih suprotnosti i inilaca, prakrti postoji kao bezvremena i neispoljena bit, kao jedini
uzrok svega stvorenog (pradhana). Njen preobraaj (parinama) u iskustveni svet predmetne stvarnosti mnotva entiteta nastaje usled poremeaja idealne ravnotee njenih
konstitutivnih stanja, guna, i nestanka jedinstva svih suprotnosti. Za taj poremeaj i
nastanak sveta nije potreban nikakav spoljanji uzrok u vidu tvorca, jer niega ne moe
biti izvan samobitne prirode. On spontano nastaje dejstvom igre samih osobina triju
konstitutivnih stanja prakrti u svakom trenutku. Drugaije reeno, da bi uopte bilo
prirodne aktivnosti neophodna je izvesna neravnotea i nepostojanost u samoj njenoj
osnovi koja e je pokretati. Zato su sve prirodne tvorevine i pojave prolazne, nepostojane i stoga e svako vezivanje za njih u svom krajnjem ishodu izazvati jedino gubitak
i bol. Kako se priroda ne zbiva u vremenu, ni poremeaj njene ravnotee, odnosno
nastanak sveta, nije se zbio jednom u prolom vremenu, ve se spontano zbiva svakog trena kao imanentna zakonitost svakog oblika ivota.
Tri kvalitativna svojstva, pod ijim uzajamnim dejstvom nastaju sve pojave u
vremenu kosmikog zbivanja, nazivaju se gune, to doslovno znai 'strune': sattva,
raas i tamas. Kae se da one pletu ue kojim se vezuje Duh ovekov za objektivni,
predmetni svet, i tako gubi stanje nezavisnog svedoka. Oslobaanjem od tih veza,
76

drama ivotnog iskustva i prirodne uslovljenosti nestaju, i purua ostaje autentian.

Zapravo, s gunama priroda sama sebe vezuje u razliite oblike obnavljajueg zbivanja
koje, zbog neophodne dinamike, nikada nije uravnoteeno i zato je nemogue nai
utoite u njoj. Umesto da kristalisanom svesnou (buddhi) i uravnoteenou svojih
stanja direktno omogui ispoljavanje Duha neuslovljenosti po kome i postoji, ona sputava svoju propusnost za Duh, a ne njega samog. Svakako, ne sputava u potpunosti jer
je tada ne bi ni bilo. U niim oblicima ivota, kao to su mineralni i biljni svet, neuslovljenost je ispoljena u manjoj meri, dok je u viim jasnije prisutna, pri emu je svest
najslobodniji oblik prirodnog zbivanja. Spektar svih oblika ivota predstavlja razliitu
meru uslovljenosti bivstvovanja, ali nikada potpunu slobodu.
Sattva doslovno znai sutina. Etimoloki re dolazi od korena sat, to znai
bit. Sattva izraava sve uravnoteeno, uzvieno, nezavisno i isto, to je posledica
pobede nad svakim nesavrenstvom i njena je priroda dobra i svetlosna. Ona je stoga
najprisutnija u svesnosti kao sposobnost razlikovanja. Raas je strast za ueem u
aktivnostima i u borbi nastaloj usled vezanosti za prethodna dela. Poistoveenje je njegova glavna odlika. Tamas je tama, ona se suprotstavlja aktivnosti i odrava inerciju
postojeeg, to je mrak nastao usled nesposobnosti razlikovanja i aktivnog uestvovanja
u promeni.
U svetlosti ispoljenog sveta gunu tamas moemo videti kao grubu materiju,
mineralni svet, raas kao podruje grevitih napora ivih bia u borbi za opstanak, a
sattvu kao 'nebeski svet', tj. kosmiku jasnou svesnog uvida u stvarnost prirode, pamenje i inteligenciju. Govorei jezikom savremene fizike, guna tamas je arhajsko olienje konstante gravitacije (G), guna raas oliava kvant dejstva Plankove konstante (h), dok je sattva jasna analogija brzini svetlosti (C).
I ovde nam moe pomoi imaginacija piramide. Kvadrat u osnovi je simbol
materijalnosti i inertnosti tamasa, trouglovi su simboli stvaralake dinamike raasa,
dok je vrh individualna samosvest kao atribut sattve. Materijalna osnova svima je data,
slobodno kretanje i razvoj samo manjem broju bia, a samosvest najmanjem. Trojstvo
guna koje proima celu strukturu prakrti takoe je jasno predoeno trouglovima piramide. (Vidi sliku 2.)
Gune nikada nisu odvojene, one su uvek i u svemu prisutne, uzajamno se podravaju i prepliu. Sama pojava sveta i svega u njemu posledica je zajednikog dejstva
guna, dok raznovrsnost pojava u svetu nastaje naglaskom energija jedne od njih. To
jednako vai u razlici izmeu kamena i ptice, kao i uspenosti ili neuspenosti ostvarenja neke ideje. Mogu se posmatrati, kao i sve ostalo u prakrti, na dvojak nain: kao
objektivna kosmika ispoljavanja i kao ovekova individualna stanja. Kosmiki vid
guna, njihova neravnotea koja sve stvara, oigledno je prisutan u svemu. U prirodi,
naime, nita nije isto niti je u potpunosti determinisano. Priroda je savreni haos, ali
nije i potpuno nestabilna. To je ureeni haos, savrenstvo vieg reda koje se ne moe
racionalno predstaviti. Haos prirode nastaje otuda to poetni uslovi bilo kog njenog
procesa nisu odreeni u linearnom vremenskom sledu. Poetni uslovi svega su u prakrti, odnosno u poremeaju idealne ravnotee njenih guna, a prakrti nije u vremenu.
Dakle, ne postoji vreme ili trenutak (ksana) u kome su poetni uslovi bilo kog procesa,
pa i samog sveta u celini, bili odreeni i nakon ega je proces zapoeo. 34 Zbog nespo34

Zato Yoga-stre (III, 52) kau da Duh (purua) stie slobodu kada se uvidi relativnost vremena.
Iluziju kontinuiteta vremena pletu gune u vidu naizmeninih i vezujuih stanja. Uvidom u stvarnost
sadanjeg trenutka (ksana), da je upravo tu, u njemu, venost, tvoraka aktivnost prakrti nestaje i vraa se u prvobitno stanje u kome je purua uvek slobodan.

77

sobnosti miljenja da izrazi relativnost vremena, moemo samo rei da su idealni

poetni uslovi svega prisutni u svakom trenutku, kao to moemo rei i da poetni
uslovi nisu u vremenu naeg iskustva ve u prakrti kao bezvremenoj autentinosti prirode. Iako su, stoga, uvek tu, oni su neuhvatljivi kao i samo vreme. Ustanovljeno je da
ni u jednom procesu u prirodi ne postoji ureenost koja bi se mogla predvideti; sve se
menja. Naa sposobnost predvianja nekog deterministikog procesa zavisi od tanosti
merenja poetnih uslova. Ova tanost nikada nije potpuna. Zbog malih razlika u poetku, sistem e vremenom svoga ponavljanja i razvijanja postati nepredvidljiv, neprimetno male razlike u poetku, postajae vremenom sve vee i vee. Ma koliko mogli da
ga predviamo u poetku on e jednom sigurno postati haotian i nepredvidljiv. Ove
raznovrsnosti i neodreenosti uslovi su za sav ivot i svu lepotu prirode koju vidimo,
za aru na kamenu, obalu reke, koru drveta, kretanje oblaka i let ptice. Sve je slobodno
da postoji na svoj jedinstveni nain, ali ovakva haotina stvarnost prirode nije izraz
njene nestabilnosti, ve posveenosti istoj neuslovljenosti, purui. Priroda je uvek
potinjena purui koji je uvek prisutan i stoga smisao njenog bivanja nije vremenski
uslovljen. Ono to nam izgleda haotino na lokalnom nivou, na globalnom planu
pokazuje osobine poretka i svrsishodne ureenosti. Drugim reima, stalna dinamika
prirode koju stvaraju gune tamas i raas, kao suprotni polovi, ima svoju svrhu u guni
sattva. Ona je privlaitelj svih niih zbivanja prirode. Nepostojanost u prirodi je, dakle,
prisutna samo na lokalnom nivou, kada se posmatra jedan deli njenog zbivanja iz
individualne take posmatranja (indriyni), to daje privid linearnog vremenskog sleda. Na globalnom planu univerzum kao celina je izvan vremena, tu je priroda uvek
prisutna u svom apsolutnom ishodu, neuslovljenosti koja je omoguava.
Zahvaljujui gunama delovanje prirode ne moe se razumeti pomou nekog
sistema ili koncepta, umom koji je od vremena, koji deli i sintetizuje. Moe se samo
doiveti u svim suprotnostima i jedinstvu, kroz blaenstvo njenih slepih strasti i patnje
saznanja.
Pored ovoga to smo rekli o kosmikom vidu guna, moemo dodati da sattva
obeleava sutinu ili ideju oblika koji treba ostvariti, raas snagu i rad na ostvarenju
oblika, a tamas prepreke ili materiju koja se obrauje. Svaka pojava u kosmosu ima
svoju svrhu koju ostvaruje (sattva) i rad na njenom ostvarivanju (raas) neposredno
postoji u odnosu na ono to daje otpor toj aktivnosti i to treba nadii (tamas). Svrha
guna je da pokrenu (raas) ka cilju (sattva) i uvrste ostvareno (tamas). Sattva odgovara afirmaciji, a tamas negaciji, raas je borba izmeu njih. Da ne postoje tri osobine
ve samo dve, raas bi prevladao tamas, ili obrnuto, i oigledna svrsishodnost (sattva)
u prirodi ne bi postojala. Zapravo, bez svrhovitog nadilaenja (sattva) ne moe biti
nikakve aktivnosti u kosmosu, odnosno samog kosmosa. Stoga je trojstvo guna neophodno za postojanje bilo ega. Raas i tamas ovde predstavljaju borbu suprotnih principa, dok se sattva javlja kao nuno nadilaenje prethodnog stanja, inae dinamika
prirode ne bi bila stvaralaka, bila bi apsurdna. Stoga je sattva osobina stvaralakog
nadilaenja suprotnosti i protivrenosti koje blokiraju razvoj, mogunost novog izbora,
pa je zato i odlika svesnosti.
Prema tome, svesnost je, kao izraz autentinosti bivstvovanja, rezultat iskuenja
svih suprotnosti koje stvaraju raas i tamas, ona je s one strane dobra i zla. Svesnost
se raa tek na osnovu uzajamnog dejstva oba ova principa koji izazivaju suprotnosti, a
ne naglaavanjem samo jednog od njih. Istinska svesnost uvek poiva na spoznaji uzajamnosti i jedinstva svih suprotnosti.
78

Tradicija slikovito predstavlja gune kao svetiljku. Tamas je gorivo koje sagoreva, raas je ivi plamen, a sattva svetlost.
Psiholoka stanja guna predmet su detaljnog opisa u Bhagavad-giti. Tamas je
osobina koja prevladava u svemu to je nesvesno, neaktivno, ropski potinjeno nagonima i navikama, dominaciji bilo ega bez poriva za promenom. To je nesposobnost
razlikovanja i preobraavanja, neaktivnost koja oveka vodi u svakojaku podlonost,
tupost i lenjost. To je neosetljivost na bol i jednostavnu radost drugih, neuvianje pravog poloaja koji treba zauzeti, odnosno neobjektivnost. Raas dominira u svim aktivnostima koje vode ka uspehu preko pada i ponovnog podizanja. To je tenja za zadovoljstvom i ispunjenjem, prevashodno fizikih potreba. On je uzrok nemirnog naprezanja i troenja energije, veitog traenja i veitog nenalaenja nieg stalnog u svetu
venog preobraaja. Sattva je uvid u svrhu aktivnosti i mirovanje nakon ostvarenja.
Njene osobine su saznanje, finoa i proienost od svih taloga koji zagauju istotu
ovekove samosvesti. Ovo su osobine osloboenih od neznanja i strasti (tamas i
raas), to je smirenje koje oslobaa autentinost ovekovog Duha (purua). Sattva je
svesnost, raas je subjekat, a tamas objekat.
Jedna od najvanijih odlika guna jeste univerzalni model duhovnog sazrevanja
koje one prikazuju. Prema njemu, guna tamas predstavlja mrak neznanja, potpune zatvorenosti u ego i ropstvo uslovljenosti prirode, zbog ega se ona doivljava kao neprijatelj. Guna raas je dualizam dobra i zla, ropstva i slobode, borba jednog protiv drugog na iskljuiv nain. Raas je bunt protiv ropstva svake vrste, ali spontan bunt koji
je samo reakcija na ogranienja i stoga donosi samo razuzdanost i jednostranost (to je
iskustvo oveanstva u dosadanjoj istoriji, to je tzv. 'demokratija' Zapada), a ne pravu
slobodu. Ona pripada podruju sattve, u ovoj guni sloboda se ne ispoljava kao pobeda
nad neim, ve kao oputenost za prisustvo onoga to kao bivstvujue jeste u apsolutnom smislu. U sattvi su sve suprotnosti izmirene, ali ne i ponitene treim stavom, u
toj slobodi sve aktivnosti tela i uma postoje, ali vie ne kao problem, ve kao ista mo
ispoljavanja jedinstva koje daje ivot svim stvarima. Sattva je sloboda koja omoguava
svest o ropstvu (tamas) i njegovom nadilaenju (raas), to je svest o uvek prisutnom
ishodu svih suprotnosti, njihovom jedinstvu u sadanjosti koja je venost, kao i neophodnosti suprotnosti, da bi se iznedrila i kristalisala svest o sutini sadanjeg trenutka.
U vezi sa duhovnim proienjem, gune moemo najbolje razumeti na sledei
nain: tamas je grubi telesni oblik ija su stanja objektivno merljiva i ustanovljiva
(podruje nauke); raas je podruje subjektivnog iskustva interakcije linosti sa okolinom kroz njenu psihodinamiku, to su subjektivna oseanja i misli izloene promeni i
nepostojanosti usled delovanja suprotnosti (podruje umetnosti i filosofije); sattva je
stanje neuslovljenog i uvek budnog svedoka (sakin), iste svesti u ijoj svetlosti je
mogue iskustvo tela i uma, ali ije svakodnevne aktivnosti i promene stanja ne deluju
na svedoka i njegovu nezavisnost (podruje religije kao ovekove autentine duhovnosti).
Takoe i razne duhovne prakse podleu gunama. U tamas spadaju sve one prakse koje se zasnivaju na ritualima, imitaciji i gruboj kontroli fizikog tela (ekstremni
dogmatizam i asketizam nekih monakih redova, fakirizam, amanizam). Pod raas
spadaju sve one tehnike koje se zasnivaju na pukoj reakciji i doivljavanju efekata, kao
i na posredovanju nekih astralnih sila, prirodno ili vetaki stvorenih. Ove tehnike su
naroito popularne danas, kao 'spiritualne tehnologije Novog doba'. Dobar primer je
'intenziv prosvetljenja' arlsa Bernera (Charles Berner) gde se intenzivnim naporom
um dovodi u pasivno stanje kada je mogue za kratko uvideti nezavisnost od uma i
79

svih njegovih sadraja. Ovakvi trik-metodi nude lako dostizanje transcendentalnih

iskustava koja, meutim, nisu trajna, nego postoje samo kao reakcije na neki napor ili
izazov. Problem nastaje kada ovek na osnovu tih kratkih iskustava, koja ostavljaju
upeatljiv utisak, stvori fikciju da ih je zaista doiveo na pravi nain i da ih ima kao
trajno svojstvo. Zato u ovu oblast spadaju i upotrebe droga. I one donose neka transcendentalna iskustva, ali zbog hemijske reakcije, ne zbog istinskog postignua, i ostavljaju iluziju da je doivljaj realan. Ni potreba da se ovakva iskustva na osnovu vetakih reakcija ponavljaju nije dovoljna da razbije tu iluziju. Posredovanje astralnih sila
odnosi se na upotrebu magije. U gunu sattva, meutim, spadaju prakse koje trajno preobraavaju celo bie, koje vode u duhovni rast (bhavana) i sazrevanje kome je posveen ceo ivot. Toj tradiciji pripadaju prakse joge i budizma. One sadre ne samo metode za postizanje transcendentalnih stanja svesti, nego i njihovo trajno ostvarenje kroz
etiku i razumevanje njihove prave prirode.
Gune nam takoe osvetljavaju sloeni problem sudbine i slobodne volje. Prema
njima, tamas odlikuje najvei procenat ljudi na svetu, one koji su potpuno uslovljeni
zakonom sudbine koju nije mogue menjati, i kod kojih takvi pokuaji proizvode samo
patnju; raas pripada neto manjem broju ljudi koji uspevaju delimino da utiu na
svoju sudbinu i trae slobodu, dok kvalitet sattva pripada onim malobrojnim pojedincima koji mogu da budu potpuno slobodni od sudbine koju namee prirodno uslovljavanje.
Sattva je olienje nesebine milosti, raas strasti koja bie doivljava kroz korisnost, a tamas inertne pasivnosti koja odbija doivljaj bia. Raas i tamas preovlauju
u svetu, dok se sattva javlja kao dar s neba, kao osobina prosvetljenih koji su nadili
uobiajenu ljudsku egzistenciju kojom dominiraju dva naela: pasivna ravnodunost
prirodnog odabiranja (tamas) i aktivna surovost odnosa u drutvu (raas). Njihova
nenost se ne obazire na suprotnosti kojima su izloene sve pojedinane stvari ovoga
sveta, jer ih sve vidi u svetlosti celine. Otuda potiu njihova milost i oprotaj. Sattva se
izraava prostodunom dobrotom i ljubavlju.
S uenjem o gunama snkhya je presudno obeleila indijsku duhovnost, pruajui tako na uvid najoptije razlikovanje ustrojstva bivstvovanja, to je od osnovne
vanosti za orijentaciju na putu razreenja njegovog smisla, za razumevanje tkanja
iskustvenog sveta koji nam se dogaa i koji stvaramo. Njihova koincidencija sa stanjima svesti pokazuje da svet nije podeljen, ve jednako bivstvujui u kosmosu i u
oveku. Njegova sutina jeste smo njegovo zbivanje koje se dogaa dejstvom tri imanentna konstitutivna svojstva, koja smo ovde prikazali u najoptijim crtama, a ne podsticajem izvan sebe.
Dakle, samo kretanje energije prirode je imanentno prirodi, dok cilj ili svrha
kretanja pristie od transcendentalnog Duha ili purue, odnosno svesti.
U snkhyi, priroda je holistiko jedinstvo, to je velika mrea uzajamnih odnosa
gde svaki oblik bivstvovanja u sebi podrazumeva sve ostale. Nita u prirodi ne postoji
kao izdvojeno (po mehanistiko-atomistikom modelu), ve u organskom jedinstvu sa
svim. Ovo jedinstvo i jeste ono to se naziva ivot i po emu se bie razlikuje od maine. U svim stvarima postoji uroena ivotna sila (prna) koja im daje ivotnost. Uenjem o gunama sagledali smo kako osnovna konstitutivna svojstva bia sama pokreu
ivotnu energiju bez poriva izvan sebe. Samotvornost daje biu ivotnost, jer samo
vetake tvorevine zahtevaju tvorca izvan sebe. Tajna samokretanja univerzuma i njegove ivotnosti lei u relativnosti vremena stvaranja koje je omogueno holistikim
proimanjem izmeu apsolutnog (venog) i relativnog (lokalnog, vremenskog). Apso80

lutno i pojedinano, veno i prolazno proimaju se i podravaju kao kod disanja, ovde
i sada. Tako se pokree sve u prirodi.
5. Prna
Ova re oznaava dah. To je ivotna sila koju Aristotelov termin energeia u
svom doslovnom prevodu oznaava kao bie u kretanju, bivstvo-u-delu, ivotodavna
delatnost bivstva ili njegova aktuelnost. Priroda je sveopte kretanje zato to je ona
cela u sutini energija. Sveopte kretanje se smo odrava usled dinamike guna.
Prna u snkhyi nema nezavisno mesto kao u sistemu vedante zato to, kao bie
u kretanju, ne moe da postoji nezavisno od bilo ega to svojim kretanjem stvara. Kao
i gune, ni prna nije predmetna niti supstancijalna, zato o njoj zakljuujemo samo na
osnovu posledica.
Ova energija, koja pokree autonomni nervni sistem, obuhvata celo telo i sve
njegove finije nivoe. Ona stalno cirkulie kroz njega delujui kao snaga koja oblikuje
organe prema potrebnim funkcijama. Prema najprimetnijoj cirkulaciji, disanju, deli se
na pet dahova: prna je udisanje; vyna je raz-disanje, odnosno raspodela udahnute
energije po telu u trenutku zastoja nakon udisaja; apna je izdisanje; samna je asimilacija energije pri zastoju nakon izdisaja; udna je istiskivanje, energija koja deluje
nezavisno i suprotno od ostalih, kao kod izluivanja. Postoje i druge podele prne u
indijskoj filosofskoj i jogikoj tradiciji, ali sve se one zasnivaju na injenici da se
prna ispoljava preko neke funkcije, nikako sama po sebi.
Prna se najbolje moe razumeti kao Bergsonov ivotni zamah (elan vital).
Ovaj zamah (pokret) je svrsishodno preobraavanje oblika u vremenu, koje vidimo u
celoj prirodi, i ustanovljavamo ga kao stvaranje ivota. Osnovna konstitutivna svojstva
prirode razluili smo na tri osnovna nivoa vibracija, na gune. Neravnotea vibracija,
koja na ovaj nain postoji u samoj osnovi prirode, uzrokuje sve kretanje u njoj, kretanje koje se ispoljava kao ivotna energija, prna.
Zamah ivotne energije izvire iz slobode koja omoguava da bia uopte bude,
pokret prne je pokret manifestacije bia, njegovo opiranje nemanifestovanom jedinstvu, ba kao to se udisanje opire izdisanju. U sutini, ivotnu energiju prakrti privlai
u pokret potreba za dozrevanjem iskustva o mogunostima i svrsi bivstvovanja, odnosno za dozrevanjem svesti. Svrha svakog ivog bia jeste njegovo sazrevanje u nezavisnosti od vremenskog trajanja i oblikovanja u prostoru. Vrhunac ovakvog sazrevanja
nalazi se u svesti o nezavisnosti i samobitnosti probuenog oveka (buddhi). To je ina taka ili osovina koja upravlja kretanjem prne, to je uvir zbivanja cele prirode koja
tome slui kao podloga za iskustvo. Otuda svest upravlja kretanjima prane.
Videli smo da se sve zbivanje prirode svrsishodno saima u vremenu i prostoru
do sadanjosti u kojoj prepoznaje svoju bezvremenu celovitost i autentinost. Vrhunac
svrsishodnog saimanja prirode dogaa se u ovekovoj svesnoj celovitosti. Na taj
nain svest je bivstvujui izraz holistike celovitosti prirode koja, kao bit svega, nikada
ne moe biti naruena i predstavlja osovinu koja upravlja kretanjem prne. Svest je
uvir zbivanja cele prirode, i bez procesa uviranja ili saimanja ne bi bilo svesti. Saimanje prirode je suavanje i zaustavljanje iluzije o njenom vremenskom zbivanju.
Tako se svest budi za prepoznavanje njenog konanog ishoda u sadanjosti, jer on je,
kao bit, uvek imanentno prisutan. U svesnom subjektu priroda dolazi do svesti o sebi i
tu, u sadanjosti, nestaje njeno projektovanje kroz vreme. Svest (buddhi) je utoliko
81

prisutnija u subjektu (aham-kra) ukoliko je mentalno projektovanje vremena (manas)

suzdranije i manje. Otuda je upravo sadanjost mesto kristalisanja ovekove Sopstvenosti. Neuslovljena svest o sopstvenoj celovitosti (buddhi) u najveoj meri je osloboena vremena i utapa se u holizam nikada naruenog jedinstva prirode. Tako pokret
cele postojee ivotne energije nastaje zahvaljujui tome to vreme u biti prirode ne
postoji. To je pokret ka nadilaenju vremena, ka probuenju. Preobraavanje svih
oblika bivstvovanja koje subjektivno opaamo u vremenskom sledu zbivanja oko sebe
i u sebi, kree se prema bezvremenoj svrsi kao svom ishodu, a to je postojana svest o
neuslovljenosti bivstvovanja. Moemo rei da vena neuslovljenost usisava vremensko
i prostorno ispoljavanje bia ka sebi, ka svesti o sebi, i u tom procesu sve zadobija
ivotni oblik kretanjem energije. Svi ivotni oblici su taj pokret ka svesti, ka ishodu. 35
Jedino takvo usmerenje kretanja daje ivotnu energiju svemu.
Dogaanje ovog vremenskog zamaha bia ka svojoj bezvremenoj svrsi, ka
ishodu u svesti, zapaa se mentalnim iskustvom kao ivotna sila koja sve oblikuje i
stvara. Stara indijska tradicija nazvala ju je prna. Zvezde su fiziki izvori prne,
odnosno prirode, izvori svega to postoji, i odatle se ona kree ka neuslovljenom
ovekovom Duhu (purua), ka smislu svega to biva. U tom kretanju, od fizikog
izvora ka smislu, ona oblikuje sav ivi i predmetni svet. Svetlost zvezda ne bi bila nita da nije Duha neuslovljenosti u oveku koji joj daje smisao i cilj u samospoznaji da
jeste svetlost. Duh je postojao i pre nastanka ovekovog tela u drugim pogodnim mestima kosmosa, i bie ga do kraja sveta i posle toga, jer on je sloboda koja omoguava
da zvezda uopte bude, iz te slobode one zrae. Otuda su one ljudima bliske. Ljudi i
zvezde su jedno kao to su jedno reka, izvor i ue, razdvaja ih samo nesvesnost subjekta da Duh neuslovljenosti u njemu prebiva, iluzija da se on otvara tokom vremena i
uz odreene uslove. Dokaz da je on tu i od iskona otvoren, a da je njegovo traenje i
otvaranje puka iluzija i izraz nesvesnosti, jeste prisustvo samog sunca na nebu i svekolike prirode, prisustvo samog subjekta i njegova svest o suncu.
Prna je energija kojom se prakrti ispoljava u sve postojee, konstantna je i
neunitiva, samo se preobraava iz jednog oblika u drugi, tako da je svaka pojava koja
postoji u univerzumu proizvod odreenog rada ove energije pod uticajem guna.
Uenje o prni ispravlja nau naivnu predstavu o svetu kao tvorevini materije u
sadejstvu sa energijom. Ono to nazivamo materijom sainjeno je od onoga to nazivamo atomima, a oni od jo manjih estica. Ali, iako su njihove dimenzije tako male,
izmeu njih postoji ogroman prostor. Razdaljina izmeu jezgra atoma i elektrona je
oko sto hiljada puta vea od njihove veliine. estice su tako male, a prostor ispunjen
dejstvom njihove sile tako veliki da su neki fiziari ustanovili da, ako bi se sva materija univerzuma saela tako da izmeu estica ne ostane nikakvog prostora, dobio bi se
objekat veliine jabuke. Ali, ako estice nemaju prenik, a ustanovljeno je da ne moraju da ga imaju jer se ponaaju i kao talas, kao temeljna osnova prirode ne ostaje nita
osim sile ili iste energije - prne.
Ovo energetsko polje zahvata, pored ulnog ili fizikog nivoa stvarnosti, i druge, finije nivoe, vie dimenzije, koje poznaje i eksperimentalna fizika pod drugim imenima i pretpostavkama. Oni su u hermetikoj tradiciji na Zapadu poznati kao astralni
nivoi. (O ovome e biti vie rei u poglavlju Dimenzije prirode.)
Zato to je energija sveprisutna i postoji u vanvremenskom holistikom jedinstvu svega pojedinanog sa celinom, nju svaki oblik zrai i prelama oko sebe. Vidljivi
35

U poglavlju Tanmtr videemo kako je svaki oblik bivstvovanja zapravo informacija kojom se
prenosi svest.

82

oblici su posledice kretanja prne. Oni su jedno, kretanje prne oblikuje sve u prirodi,
dok oblik povratno deluje kao informacija koja usmerava kretanje prne. Oblici i boje
koje vidimo u prirodi spontani su izraz njenog autentinog preobraaja ili kretanja, pa
nas oni stoga najbolje i regeneriu, ispunjavaju nas ushienjem i blaenstvom, a prirodni lekovi najbolje lee. Zadovoljstvo i zdravlje izraz su dobre cirkulacije prne. Vetaki oblici koje susreemo u urbanim sredinama, neprirodno ravne povrine i otri
uglovi, negativno deluju na nas jer neprirodno usmeravaju tokove prne. Stari arhitekti
su to oseali bolje od dananjih kada su gradili sa puno oblina i detalja privlanih oku i
duhu. Sa druge strane, kao suprotnost prirodnoj razuzdanosti, prefinjeni i pravilni oblici koje sreemo u urbanim sredinama pomau u kanalisanju i ureenju ivotne energije, to se ispoljava kao kultivisanje naina ivota. Iako pomau, sami nisu dovoljni.
Kineska tradicija Feng ui je otila najdalje u iskustvu energetskog ureenja prostora.
Najvei dokaz da oblik oblikuje i usmerava ivotnu energiju, i obrnuto, jesu
piramide. One su jedini oblik sa ravnim povrinama i otrim uglovima koji pozitivno
centrira tokove prne, u sebi i oko sebe. (Gr. piros - vatra i amid - u sreditu.)
Ukoliko je neki materijal sloeniji po obliku i sastavu, utoliko je njegovo zraenje sloenije. Stepen sloenosti ivih bia odaje sloenost i jainu cirkulacije prne.
ovek je najsloeniji i prna kroz njega najsnanije cirkulie, to se i vidi po posledicama njegovog delovanja na Zemlji. Spektar toga zraenja se deli prema delovima tela
i pojedinim organima. Stanje i vitalnost tela i organa iskazuje se u zraenju. Pored
disanja, najvaniji pokreta cirkulacije prne kroz telo je hrana. Biljke samo jedanput
prerauju sunevu energiju, prnu, pa je zato biljna hrana, kao i med, najkorisnija za
ishranu. ivotinje koje se hrane biljkama dvaput je prerauju i stoga njihovo meso ve
ima manju vrednost, dok meso mesodera uopte nije korisno za ishranu. Oi su jedan
od najznaajnih otvora kroz koje struji ivotna energija. Zato se u njima vidi zdravlje i
zraenje karaktera celog bia. Brzinu cirkulacije prne pokazuje irina zenica i pokretljivost oiju, radi kontakta sa zbivanjem i upijanja iskustva, odnosno energije. Priroda
svakog zbivanja jeste informacija za cirkulaciju energije i te informacije ovek najdirektnije prima kroz oi, kao i ostala ula. Dalje, prna snano cirkulie kroz usta, otuda je poljubac najznaajniji u razmeni energije; razmenjuje se zatim kroz nervne zavretke ili erogene zone, i ekstremitete na telu. Polno sjedinjenje je najpotpunija razmena
energija dvaju bia, kroz njega doivljavamo ekstazu jedinstva sveg postojanja kroz
transcendenciju sebe samoga (orgazam je prirodno ali spontano i samo trenutano
iskustvo prosvetljenja - zato je tako privlaan ljudima); zato kroz njega nastaje novi
ivot. Zato je neophodno da to sjedinjenje bude sjedinjenje razliitih polova, jer pri
spajanju istog pola energija postaje prenaglaeno jednostrana i gubi se celovitost koja
je mogua samo pri spajanju suprotnih polova, bez toga nema svesnog iskustva jedinstva bia; sve postaje samo imitacija. Veoma je vaan kvalitet karme bia sa kojim se
obavlja sjedinjenje, jer sa razmenom energije, prane, razmenjuju se i informacije koje
su nosilac karme. Zato je veoma tetna promiskuitetna razmena energije sa bilo kim.
Da bi se to izbeglo, postoje oseaji koje treba slediti, oseaji nam kazuju sa kim
moemo da sjedinjujemo svoju energiju, a sa kim ne, zato postoji zaljubljenost, privlanost i odbojnost. Snimanjem aure je nauno dokazano da ovek gubi svoju energiju
kada ima seks bez ljubavi, dok je dobija kada vodi ljubav sa voljenom osobom. Sve su
ovo znali stari narodi kada su strogo zabranjivali promiskuitet pre braka, posebno kod
ena jer one po svojoj prirodi vie upijaju energiju, dok je mukarci vie daju. Nevinost, posebno kod ena prestavlja energetsku, ali i karmiku, celovitost. Gubitkom
nevinosti energija se razmenjuje sa suprotnim polom.
83

Glava svojim okruglim oblikom konzervira u sebi dosta energije zbog odravanja centralnog nervnog sistema. Meutim, prirodno sedite prne u telu nije u glavi
ve u centru tela (pleksus solaris). Uravnoteena linost, svesna celog svog bia, svojim izgledom i dranjem pri kretanju odaje ravnoteu koja gravitira u stomaku. Njeni
su pokreti celoviti i skladni, sigurnost i uravnoteenost kretanja i dranja celog tela
prvi je pokazatelj dobre cirkulacije prne. Ljudi koji nemaju ovu ravnoteu i nekontrolisano gube energiju, kao duevni bolesnici, narkomani ili oni koji ceo vek provode u
jednom ekstremnom stavu, svojim dranjem i kretanjem odaju svoju psihiku neravnoteu i nestabilnost prisustva svesti. Svako zrai svojom energijom na okolinu pri emu
je fiziko kretanje samo povran vid tog zraenja. Tako, na primer, ako pogledamo
zdravog, produhovljenog i zrelog oveka, osetiemo zadovoljstvo i privlanost, dok
emo pri pogledu na duevnog bolesnika osetiti spontanu odbojnost i teskobu. Svesnija
i zrelija osoba ima snaniju i bolju auru prne. Njeno zraenje nije nevidljivo i ne
odvija se samo na nekim viim nivoima, ve na svim. Njeno dejstvo, pored samog prisustva bia koje zrai, prenosi se i putem fizikog dodira, telesnim tenostima, dahom
i naroito glasom, odnosno zvukom. Dejstvo muzike na raspoloenje svakome je dobro poznato, kao i to kakve sve uticaje na okolinu moe ovek postii svojim ponaanjem i govorom. Ukratko reeno, kretanje prne pri stvaranju spoljanjih situacija i
okolnosti u direktnoj je vezi sa stanjem svesti. Usled jedinstva energije u prirodi, i dejstva zakona rezonancije, psihoenergetska stanja kod drugih moemo doiveti u sebi.
Jedino promenom stanja svoje svesti moemo promeniti spoljanju situaciju i okolnosti.
Iz tog razloga se u indijskoj duhovnoj tradiciji nalaze primeri da uitelj (guru)
samim svojim prisustvom u tiini (satsang) dovodi uenika do prosvetljenja. Savreno
uravnoteena prna uitelja dejstvom rezonancije uravnoteuje prnu bia u svojoj
blizini. Savreno uravnoteenje prne nije nita drugo do postojano prisustvo svesti u
bivstvovanju. Jedinstvo svesti sa autentinou bia pretvara tokove prne u potpuno
celovit sklad koji se ispoljava kao svetlost. Pribliavanje ovom idealnom skladu primeujemo kod duhovnih ljudi kao svetost. Svest deluje na fiziko telo usmeravanjem
prne i to je delovanje kod prosenih ljudi neuravnoteeno i nikada celovito, uvek je
na neki nain podeljeno. U trenutku smrti, kada duh naputa fiziko telo, spontano
dolazi do integracije svih tokova prne, i to se doivljava kao udesna svetlost. Ona
uliva neshvatljivo blaenstvo zato to predstavlja isijavanje ishoda univerzuma. Za
obinog smrtnika ono je neprihvatljivo jer zamilja da je ishod postojanja neto drugo,
a ne ista svest koja je njegova bit, i stoga biva odbijen natrag u iskustvo ponovnog
ivljenja, radi uvrenja svesti kao njegove Sopstvenosti. Istu svetlost mogu da isijavaju prosvetljeni ljudi za ivota u fizikom telu jer su postali otvoreni za ishod. Njihov
Duh je potpuno nezavisan od tela, od bivanja pojedinanog bia u vremenu, i ta nezavisnost ini njihovo bivstvovanje celovitim i autentinim. Zato prosijavaju kao putokaz drugima na putu do sebe, do slobode.
Ne manifestuje se samo potpuno sjedinjenje tokova bivstvovanja (prne) sa
sveu kao svetlost. I razliiti oblici pojedinanog bivanja mogu se istom integrisanom sveu doiveti kao svetlost, ali to vie nee biti neopisivi sjaj nesvodljiv na boje,
ve raznolika svetlost, ije boje zavise od prirode ili nivoa vibracija bivanja koja ih
ispoljavaju. To je poznato kao vienje aure. Svaka boja tu predstavlja odreeno
stanje svesti i unutarnji doivljaj na odreenu frekvenciju zbivanja, a ne fiziku manifestaciju boja. Tako, ako se kae da neko ima crvenu auru, to znai da njegovu auru
doivljavamo isto kao kada gledamo crvenu boju.
84

Iako je prna jedina energija koja stvara sve u kosmosu, odnosno sam kosmos,
ona je na razliitim mestima razliito rasporeena. Da nije ovih razlika, njihovih prelamanja, kretanja i preobraaja, ne bi bilo niega u kosmosu. Zahvaljujui dejstvu
guna, ovaj zamah prirode ka svojoj svrsi, izraen kao ivotna energija, dogaa se na
raznolik nain pa tako nastaje mnotvo oblika u kosmosu, zbog ega nita nije isto u
dva trenutka. Zato je vreme relativno, i ova relativnost proizvodi raznolikost svega to
je i uslov opstanka ivota kakav jeste.
Prnu u svom najistijem vidu moemo prepoznati u svemu to je tek roeno,
mlado, toplo i neno. ovek, kao mesto najveeg prisustva svesti u prirodi, najsnaniji
je korisnik prne. U svom novoroenom stanju, kao dete, ovekovo telo je najsnanije
zrai. Otuda svetost koju spontano oseamo prema svakom detetu, smo prisustvo njegovog bia nas podmlauje i isceljuje, ono oplemenjuje i najgoreg oveka. Takoe nas
njegova istota navodi na odgovornost i ispravnost u sopstvenim postupcima, na uravnoteenje izliva energije zbog uzrone veze prne sa stanjem svesti (iako esto projektujemo to navoenje pa vaspitavamo dete, umesto sebe njegovim energetskim savrenstvom). Dete poseduje ogromnu vitalnost, sposobnost rasta i opte regeneracije,
fizike i duevne. Njegov jedinstveni i neodoljivi miris odaje istotu prne, a njeno
snano prisustvo se vidi u ivahnoj i stalnoj pokretljivosti kao i bezrazlonom blaenstvu deteta. Ono to lii na deji nemir i razigranost, zapravo je ples prne u stalnom
kretanju i razmeni sa irom celinom, to prepoznajemo kao sticanje iskustva.
U kretanju prne moemo lako prepoznati dejstvo guna. Ona je u stanju tamasa
tamo gde otie, gde ivot nestaje hlaenjem, suenjem i raspadom. Gubitak prne,
odnosno nedostatak njene cirkulacije, moemo videti kod svakog oveka koji na bilo
kakav nain ivi negativno. Njena razmena sa irom celinom je nain spoznaje te celine i ostvarenja bilo kog cilja, njeno potpuno otvaranje i oslobaanje protoka doivljava
se kao blaenstvo najvie spoznaje. Raas je stanje dinamine izmene i cirkulacije u
cilju izleenja ili uobiajenog ritma odranja postojeeg stanja i spreavanja raspadanja. Gunu sattva ovek neposredno doivljava u blistavom sjaju osmeha zdravog deteta koji ispunjava blaenstvom sve oko sebe. Satviko stanje prne dolazi do izraaja
takoe u svakom pozitivnom i optimistikom ulaganju energije prema nekom cilju ili
drugom oveku, bez ikakvih sumnji i zadrki, dakle, s ljubavlju. Jedino takve akcije su
uvek uspene, to nam pokazuju mnogi primeri isceljujueg dejstva snane vere. Ovakvo delovanje nam pokazuje da ne postoje objektivne prepreke za ostvarivanje realnih
ciljeva, ve samo subjektivne. Kristalizaciju satvikog ulaganja energije nalazimo u
mekoj koli kineske umetnosti (kung fu) za aktiviranje i-a ili prne: i kung i Tai i
uan. Kineska filosofska tradicija, inae, iscrpno pokazuje kako se prna, ili i, kree i
deluje putem podele na polaritete, na jin i jang.
Svi meuljudski odnosi i celokupno ovekovo ponaanje moe se razumeti u
svetlosti cirkulacije prne, njenog kretanja i razmene. Pri tome je odluujui zakon
kompenzacije i ravnotee suprotnih stanja ili polova (jin i jang) koji deluje zajedno sa
zakonom rezonancije. Tako, delovanje prne oseamo u emocionalnoj i psihikoj
vezanosti za neku osobu, naroito suprotnog pola, koja je potpuna izmeu roditelja i
dece zbog zajednikog fizikog porekla. Kada se taj odnos jednostrano narui, makar
samo zbog lai koja ljude razdvaja vie od fizikog udaljavanja, ili se prekine iz bilo
kog razloga, bolno stezanje u grudima, gde je arite prne, redovna je posledica. Zato
bol u srcu nije samo poetska metafora. Raspoloenja drugih ljudi deluju na nas preko zakona rezonancije, jer predstavljaju specifine vibracije prne. Njih svesniji ljudi
jasnije primaju, pa zato mogu neposrednije doiveti u sebi (u srcu) tua stanja i ose85

anja. Zato i mogu svoju energiju darovati ugroenima. Za bezoseajne se kae da

nemaju srca. S druge strane, u retkim trenucima otkrovenja istine o sebi, svom ivotu i svetu, ili u trenucima istinske sree, preplavi nas blaenstvo u grudima i odatle
snano zrai celim telom, inei ga potpuno laganim kao da lebdi. Ovo je est dogaaj
za vreme meditativne sabranosti.
Delovanje prne u svom najoptijem vidu predstavlja nain bivanja bia u svetu. Ono se uvek zbiva kao neko odnoenje, kao razmena energije i utisaka izmeu suprotnih stanja ili polova. Zato sva bia tako neminovno i sudbonosno deluju jedna na
druge, privlae se u ljubavi ili satiru u mrnji. Kretanje i razmena ivotne energije ima
svoju gradaciju. U niim dimenzijama (vee) piramidalne uslovljenosti prirode, jedinstvo fizikog oblika i kretanja prne kao prenoenja informacije oigledno je u izgledu
i celokupnom ponaanju biljaka i ivotinja, gde je ono gotovo u potpunosti na delu.
Raspoloenja ivotinja direktno se ispoljavaju kroz njihov izgled i ponaanje koje
uvek ima informativnu funkciju za okolinu. Sa viim mogunostima ulnih organa,
informacije se prenose artikulisanije i nezavisno od fizikog oblika, sadraj im postaje
apstraktan. Vrhunac apstraktne komunikacije ivotne energije odigrava se u razumu
(manas), kao misao. Miljenje je imenovanje oblika bivstvovanja (nama-rpa). Ono je
omogueno dovoljnom koncentracijom iskustva ovakvog imenovanja ili ustanovljavanja na jednom mestu, u subjektu, i njegovom stavu Ja sam inilac (aham-kra).
Energija ne moe ostati na istom nivou zato to nije supstancijalna ve bivstvujua. Ako se kreativno ne kree navie ona e se prepustiti spontanom propadanju,
odnosno irenju ka onim biima gde e moi da se preobrazi do svesnog ishoda. irenje ivotne energije od mesta gde se ne moe vie odravati ka mestu gde je potrebna,
dogaa se svuda, ono je poznato i kao entropija. To je umiranje koje oslobaa prostor
za nov ivot. U kosmikim razmerama to se dogaa pri eksploziji zvezda, od ijih
rasutih elemenata nastaju nova nebeska tela, druge zvezde i iva bia. U mikrokosmikom iskustvu, greke i stradanja drugih slue nam kao iskustvo i opomena za sopstvenu ispravnost, ili, drugaije reeno, deo njihove rasute ivotne energije preao je na
nas. Ona se prenosi na sve mogue naine, od apstraktnih simbola i pisanih poruka do
vrlo konkretnih i sudbonosnih dogaaja. Svako ko je dospeo do duhovnog probuenja
zna da je iza sebe imao bar jednog davaoca energije, neku osobu ija je sudbina bila da
slui kao prenosilac energije, makar i kroz informacije, ili pak celokupnim delovanjem. Pravilo je da se, kada doe do dovoljne koncentracije energije, odnosno ivotnog iskustva pred probuenje, davalac povlai, esto i umire. Kako je ta osoba najee oveku bila najblia i najdraa, tada nastupa tamna no due, najtamniji as
pred svitanje novog sunca duhovnog probuenja. Ova zakonitost je u klasinim tekstovima snkhye opisana kao opta tenja prirode da poslui osloboenju Duhaoveka, a ona to ini najuspenije kroz pojedine ljude, nakon ega se povlai.
Najveu mo usmeravanja i prenoenja energije ima ono bie u kome je ona
maksimalnom koncentracijom dola do svog ishoda u istoj svesti, a to je ovek roen
u Duhu, odnosno, svestan svoje due. Njegova svest je sutina energije ili kristalizacije
samog bivstovanja. Prenoenje ili darovanje ivotne energije, radi sazrevanja onog
sutinskog u oveku, jeste ljubav. Ljubav, dakle, nije nita drugo do nekonceptualno i
direktno iskustvo opteg jedinstva ivotne energije na viim planovima bia, gde se
ono osveava. Zato se kae da je izvor bia, Bog, ljubav. Svest je plod ljubavi i ljubav
je jedini dar autentine svesti. 36 Osveenje jedinstvene ivotne energije deluje sna36

Najpoznatiji izraz ovog iskustva dao je apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi (1 kor. 13).

86

gom simpatije prema svemu to po njenoj moi i postoji. Na viim nivoima bia, gde
je svest prisutnija, i jedinstvo svega je jasnije. Izvor sve energije postojanja je Kvantno
Polje. Kada postanemo svesni njega, to se izraava kao ekstaza usled doivljaja jedinstva svega. Emocionalni izraz ovog jedinstva jeste ljubav. Isto kao to se svest izraava
kao postojana prisutnost u biu i razumevanje svega, nezavisno od njegovog raznolikog zbivanja, tako se i ljubav pokazuje kao stalno nesebino sauestvovanje, dobrota i
milost, nezavisno od svih uslovljenih pojedinanih stanja i promena koja bia trpe i u
svom ponaanju pokazuju.
Mrnja je, nasuprot tome, neuvianje prave prirode bia, njegove nevinosti, i
odvajanje od njega zbog nekih pojedinanih manifestacija. Mrnja nije suprotnost ljubavi, nego strasti. Mrnja je samo negativni izraz iste nesvesne naklonosti i strasne
vezanosti za pojedinana ispoljavanja nekih osobina bia. Mrnja i strast su dva pola
iste uslovljenosti i neznanja o stvarnosti samog bia, koja je neuslovljena ljubav. Ljubav roena iz svesti oba ova pola nadilazi, i naklonost i odbojnost prema biu, ona je
iznad svetlosti i tame njegovih preobraaja. Ona je njegovo najistije iskustvo.
Ljubav je, tako, uvek pratilac ispravnog uvida i sazrevanja, i nije razliita od
njih. Samo ih pojmovna upotreba imenuje i razlikuje. Vizija piramide nam pokazuje
zato je svesna prisutnost u ishodu bia isto to i ljubav koja daje ivotnu energiju
zbliavanjem svega u jedno. Sve je to vremenski i prostorno sabrano i sjedinjeno u
vrhu piramide, u ovekovoj Sopstvenosti, gde bie stoji kao jedna jedina stvarnost, bez
mnotva i polarizacije.
Jedinstvo ljubavi i svesti u slobodnoj volji jedino je merilo ovekove duhovne
zrelosti i stvaralake slobode u delovanju. Samo s takvom zrelou moe se jasno
videti delovanje prne.
Sve nas ovo vodi ka jedinom zakljuku da je energija (prna) uvek voena
sveu, da je energija (bivanje) samo grublji izraz svesti koja bivanju osvetljava smisao. Kada energetsko zbivanje ne bi bilo voeno sveu, bilo bi nemono, besmisleno i
apsurdno. A to nije sluaj. Svuda u prirodi zapaamo svrsishodnost, a to nam ukazuje
da je svaki oblik prirodnog zbivanja, od elijskog do kosmikog, svestan sebe kao takvog, bar na elementarnom ili neophodnom nivou. Sve stvari su svesne sebe kao takve,
znaju da postoje. Zato i mogu da slue interesima Duha-oveka, purue, odnosno due
ovekove u ijem se prisustvu dogaa najvee saimanje energije i svesti.
Nai preci su dobro oseali da su stvari svesne svoga postojanja. Jo su srednjovekovni majstori pozdravljali i ljubili svoj alat kada su poinjali da rade, kao i seljak
svoga vola ukraenog vencima pred oranje. Nae dananje sukobljavanje sa prirodom,
i ekoloka kriza, pokazuju da jo uvek nismo svesni postojanja u onoj meri u kojoj je
ono samog sebe svesno.
Svest - energija - oblik (grube materije) tri su vida prakrti koja se mogu
razumeti kao gune i nerazdvojni su u svakom delovanju. To je trojstvo po kome priroda postoji, a koje je nasluivano u religijskim iskustvima. Razlikuju se samo po brzini
vibracija svoga zbivanja. Zato to su manifestacije istog bia, svest moe usmeravati
energiju i biti svesna oblika, kao to i energija moe delovati na oblik i stanje svesti, a
takoe i oblik moe odreivati sadraj svesti i upotrebu energije. Da su razdvojeni,
nita od toga ne bi bilo mogue. Dakle, bie, energija i svest su jedno isto, ali u razliitim vibracijama i razmerama. Bie je najgrublje, a svest najfinije zbivanje tog jednog.
Bie je ist oblik, svest njegov smisao, a energija neophodni posrednik izmeu njih,
izraz njihove interakcije. Doiveti bie kao istu energiju znai biti svestan i doiveti
ga neposredno kakvo jeste - a to znai doiveti ga s ljubavlju. Ljubav je najneposredni87

ji doivljaj bia i otuda je osnova za svest. Bez nje nema svesti (budnosti), a bez svesti
ni samog bia. Sam doivljaj je energetski proces, pa su zato bie-energija-svest tri
rei koje oznaavaju samo jedno: ljubav.
***
Na kraju poglavlja o prakrti (mada je njenom razumevanju posveena cela
knjiga), mora se naglasiti da ona niti je svesna niti uopte postoji po sebi i za sebe, ve
jedino kao piramidalna celina (getalt) koja diferencira prisustvo Duha neuslovljenosti
ili due - koja je omoguava, a ne stvara. Pojavnost prirode je spektar razotkrivanja
due u oveku; koliko je ova razotkrivenost vea, toliko je i njena pojava jasnija.
Purua omoguava iskustvo prakrti, i koliko je priroda blia principu neuslovljenosti,
toliko dobija svest o sebi. Priroda je najblia Duhu u svom piramidalnom vrhu, u
aham-kri i buddhi, tu ona uvire u neuslovljenost (u puruu) i zato tu izgleda i ponaa
se kao svesna iako zapravo to nije po sebi, ve zbog blizine slobode koja je omoguava, zbog blizine purue. Ono to omoguava postojanje, omoguava i svest o postojanju, jer nema postojanja bez svesti. Stoga nije pogreno rei da je buddhi ista svest
ako se zna da nju omoguava blizina Duha neuslovljenosti. Buddhi je takoe najvii
intelekt u oveku. On je kao takav omoguen blizinom due.
O svesti u prirodi se zato moe samo uslovno govoriti iz praktinih razloga za
objanjenje njene teleologije i kretanja energije. Jedina prava svest ili budnost je apsolutna sloboda od sveta pojavnosti, od objektivacije. Da bi se dolo do takve slobode
od, nuno je najpre stei slobodu za svet pojavnosti, prihvatiti ga u potpunosti.
Otuda potpuno razumevanje i smo iskustvo bivstvovanja vodi u njegovu transcendenciju. U tome je smisao osveenja prakrti. Svi njeni oblici su informacije (vest) za
svest oveka (purua). U prirodi, dakle, nema svesti u supstancijalnom smislu, niti je
ona negde smetena, nego je svest smo razotkrivanje bivstvovanja, njegovo obelodanjivanje nezavisnom Duhu. I samo njemu. Stepen razotkrivenosti postojanja jeste stepen svesnosti.
Sve je u prakrti informacija koja se pretvara u materiju i materija koja se pretvara u informaciju. To se pretvaranje dogaa pod privlanim dejstvom svesti u svesnom subjektu koja dolazi kao odraz due ili purue.
Svesni subjekt je onaj inilac zbog kojeg se informacija pretvara u materiju i
materija u informaciju, u svest. Zapravo ne 'pretvara', ve prikazuje samom subjektu kao materija, tj. oblik, ili kao informacija, tj. misao.
Materijalni oblik i misao o njemu su jedno isto, ali u razliitim dimenzijama.
Razliite dimenzije u istom biu su ono to ih ini razliitim.
Sve dimenzije objedinjene su u biu ovekovom. Zato ovek kao svesni subjekt moe misao da materijalizuje u oblik, kao to moe i svaki oblik da osmisli i
razume.
Zato kad god svesni subjekt pogleda izvan sebe vidi materijalnu prirodu. Kada
pogleda u Sebe, svoju duu koja je odraz Duha, za njega materijalna priroda nestaje.
Priroda glumi materijalnost samo pred svesnim subjektom. Zato kada subjekt izgubi
svesno prisustvo iz nekog razloga (san, koma) fiziki svet za njega nestaje.
Pre ljudi, svesni subjekti su bile zvezde. One su na kosmikom planu uticale da
se stvori materija u obliku planeta. Planete su zatim kao svesni subjekti uticale da se
materija jo finije oblikuje u ivotnu energiju, u sav ivi svet na njima, zavisno od
svog poloaja i odnosa sa drugim planetama. Povezanost tog mikro i makrokosmikog
uticaja pokazuje nauka astrologije. Na kraju ljudi kao individualne due su najfiniji
88

privlaitelji koji izazivaju sve dogaaje koje vidimo kao svet ljudskih iskustava, tehniku, civilizaciju i kulturu.
Pre zvezda, sama boanska svest je bila svestan subjekt kao purua. Ona je to i
sada, samo to je preuzela najfinije individualno olienje kao ovekova dua, njegovo
Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se boanska svest samo kroz prisustvo ovekovog
uma, pod njegovim uticajem, ponaa kao materija i poseban oblik. I pod tim uticajem
postoji sve to vidimo. Zato um moe da deluje na materiju. Zato materijalna stanja i
oblici deluju na um. Zato deluje Zakon privlaenja. Zato svi prosvetljeni govore da je
kosmos u nama i da nismo razliiti od Boga. Prosvetljen ovek je sm Bog kao linost.
Dovde dosee prikaz prakrti. Ostalo je lini doivljaj koji e biti inspirisan prikazom njenih kategorija, uz podseanje da opis nikada nije ono opisivano.

89

KATEGORIJE PRAKRTI
MAHA - BHTNI
ILI
DIMENZIJE PRIRODE

1. Oblikovanje prostorvremena
Priroda je sainjena od vie dimenzija. Sve su dimenzije zajedno prisutne u prirodi, one nisu transcendentne ili onostrane, niti su apstraktne injenice o kojima fantaziraju mistici, filozofi i fiziari. Prisustvo drugaijih dimenzija u naem fizikom
okruenju nije niim skriveno i moemo ih prepoznati u svemu, jer sve i postoji, takvo
kakvo je, upravo zahvaljujui proimanju svih dimenzija prirode i prelamanju njihovih
zakonitosti u biu ovekovom. ovek je sainjen od svih dimenzija koje sainjavaju
univerzum, one su njegova unutranjost ili sutina. Zato sve dok ovek nije svestan
svoje sutine, vidi spoljanji svet kao da je izvan njega i ne vidi sve njegove dimenzije, one su za njega apstraktne injenice. Za prosvetljenog spoljanji svet nestaje i sve
dimenzije prirode postaju jedno s njim.
Sve dimenzije, ili svi modusi prostorvremena u kojima se priroda zbiva, predstavljeni su na shemi (slika 1) pod objektivnim, neorganskim podrujem kao tanmtr
i maha-bhtni. Njihovom progresivnom kondenzacijom oblikuje se trodimenzioni
organski svet, indriyni, koji izraava spoljanje i (ili) grublje manifestacije prelamanja njihovih finijih vibracija.
Stoga na shemi (slika 1) imamo sledeu situaciju: objektivna realnost prikazana
na levoj strani i koju sainjavaju tanmtr i maha-bhtni je zapravo unutarnja realnost celovitog oveka i same prirode, prakrti, dok u naem relativnom stanju uma ona
predstavlja objektivnu neorgansku prirodu; dok, s druge strane, organsko podruje
prirode, indriyni, koje sainjava svesne subjekte sa svim ulnim i delatnim organima,
jeste uzronik da neorgansko podruje, koje je unutarnja realnost, u naem relativnom
stanju uma doivljavamo kao spoljanju realnost. Nosilac subjektivnosti indriyni otuuje objektivnu realnost od sebe samim tim to svest zatvara u subjektivnost. Oba ova
podruja deluju kao ogledala: odraavaju i omoguavaju jedno drugo, ali daju obrnutu
sliku stvarnosti.
Sama ovakva strukturalna shema prakrti ili prirode jeste uzronik da svest postaje subjektivna, da ono to je naa unutranjost vidimo kao spoljanost, i da tako, dok
smo identifikovani sa telom i ulima, indriyni, bivamo nesvesni svoje prave prirode.
Aktivnou tela i ulnim iskustvom (indriyni) uoavamo samo jedan uzak nivo
vibracija prirode koji nam je poznat kao trodimenzioni fiziki svet. Njemu pripadaju
samo deset ulnih i delatnih organa (buddhindriye i karmendriye) koji se zato nazivaju
grubim ili vanjskim organima. Manas, aham-kra i buddhi spadaju u finotvarne entitete koji nadilaze trodimenzionu i vremensku uslovljenost fizikog tela i sainjavaju
unutranji organ (antahkarana) koji omoguava duevni ivot u telu (iva).
90

Ve i u tom uskom ali najbitnijem podruju, u fizikom svetu, prostorvremenost

sveg zbivanja vrlo je relativna pojava. Najpre treba da nauimo da razlikujemo dimenzije od razmera. Neorganski svet ima svoje razmere postojanja, a organski svoje. Svaka ivotinjska vrsta ivi u svojim razmerama: svet gliste drugaiji je od sveta u kome
leti albatros; grabljivice drugaije gledaju na svet od svojih pitomih rtava. Obrazovan
i zadovoljan ovek vidi znatno drugaiji svet od maloumnog nesrenika, a starac, opet,
drugaiji od mladia, dok onaj koji spava ivi u sasvim drugaijem svetu od probuenog. Ali, svi zajedno ga vide iz trena u tren uvek malo drugaijeg, i iz svog ugla. Telo
ima svoje zakonitosti postojanja, oseanja, opet, svoje, dok misli imaju sasvim drugaije i ire razmere u kojima postoje i deluju. Zapravo, svako stanje svesti u ovekovom
umu proputa spoznaju sveta samo u odreenim razmerama i razliito kod svakog
oveka, iako postoji izvesna mera opte saglasnosti. Ne mnogo vea od broja rei i
pojmova sa kojima se ljudi slue pri opisu sveta. Umetniko stvaralatvo i simboli slue za dopunu ove saglasnosti.
Ove subjektivne razmere su samo odraz objektivnih razmera koje postoje u kosmosu, jer ovek je mikrokosmos. Te kosmike razmere su sledee:
1. Apsolut kao celina i smo Boansko - Purua. On omoguava sam bezvremeni prostor koji omoguava sve drugo. To je isto bivstvo koje prethodi svesti o
Sebi. U Apsolutu vlada smo jedan zakon, potpuna neuslovljenost.
2. Sve galaksije. One iznad sebe imaju samo sm prostor koji ih sadri. To je
svest o Sebi kao prostoru i kontekstu sveg zbivanja. U svim galaksijama vladaju tri
zakona, ona koja su u samom Apsolutnom bili jedno, sada su se podelili na tri zasebna
zakona.
3. Sve zvezde. To je konkretizovana svest, u svim oblicima u kojima moe da
postoji. Ispoljava se kao svetlost zvezda. Svim zvezdama vladaju est zakona: tri koja
dobija od vie razmere i tri koja same stvaraju dejstvom trojstva.
4. Naa zvezda, Sunce. Tu je svest o ivotu ljudskih dua na Zemlji. Sunce ima
dvanaest zakona: u njemu se sabiraju tri sile koje vladaju svetovima drugog reda, est
sila koje vladaju svetovima treeg reda, i tri sile samoga Sunca.
5. Planetarni sistemi oko Sunca. To je svest o svim aspektima zbivanja i dinamici iskustava ljudskih dua na Zemlji. Planete imaju dvadeset i etiri zakona ili sila
koje njima vladaju: zbir prethodnih (3+6+12) i tri svoja zakona to ukupno daje 24.
6. Zemlja i organski svet na njoj. Tu je svest identifikovana sa fizikim ivotom
u individualnom telu, biljnom i ivotinjskom. Zemljom vlada 48 sila ili zakona: zbir
svih prethodnih (3+6+12+24) i tri svoja zakona koja nastaju usled sile trojstva
7. Mesec kao satelit Zemlje. Tu je svest u stanju sna ili opsednutosti koja je
rezultat potpune identifikacije sa telom. Mesecom vlada 96 zakona. Kada bi Mesec
imao satelit, on bi imao 192 zakona, i tako dalje. 37
Ovaj progresivan razvoj se mora ovako posmatrati, sa nae take posmatranja,
sa Zemlje, jer ne moemo da ga posmatramo sa neke tue, imaginarne take. On ovako deluje na nas, na svakog svesnog subjekta u kosmosu, i tako moramo da ga posmatramo. On bi bio isti i sa druge take posmatranja, razlike bi postojale samo u zavisnosti od razmere sa koje se posmatra.
To su razmere postojanja. Svaka ima svoju logiku i ne mogu se meati. Priroda
svakog postojanja se moe razumeti samo u kontekstu razmere kojoj pripada. 38
37

Ovaj opis zakonitosti sedam razmera preuzet je iz dela "Predavanja iz kosmologije" Petar Uspenski,
Logos, Beograd, 2007.

91

Razmere nisu dimenzije, iako ih mnogi poistoveuju. Dimenzije su razliiti

naini postojanja univerzuma u kojima se javlja skup odreenih razliitih razmera.
Mnoge greke nastaju kada se brkaju razmere, kada iz jedne razmere sudimo o drugoj
(na primer, kada nezreo ovek sudi o postupcima zrelog i mudrog). To nije mogue sa
razliitim dimenzijama, jer sa nie dimenzije nikada se ne moe videti via. Bie mora
prei u viu dimenziju da bi je spoznalo.
Dimenzije su u snkhyi predstavljene sa tanmtr i maha-bhtni.
Prostor i vreme su relativni. Njihova relativnost se ogleda u tome to postoje
ujedno na razliit nain: kada se projektuju i ispoljavaju to je onda objektivni svet, a
kada su saeti u svoj ishod i smisao, tada su svesni subjekt. Dakle, svesni subjekt nije
nita drugo do saetost vremena i prostora u jedno mesto, u Ja. Objektivni svet nije
nita drugo do projekcija istoga u mnotvo, naputanje Ja jesam, gubitak sebe. Otuda
kada je subjekt potpuno svestan, budan, vreme i prostor za njega nestaju.
Svaka misao je najsuptilniji izraz jedne dimenzije u kojoj se manifestuje svet ka
svome ishodu. Svesnost (subjekta, Ja jesam) je sam vrh stremljenja prirode ka svrsi,
vrh njene piramidalne celosti. Njena se celovitost ne ostvaruje u objektivno datim
kategorijama vremena i prostora, nego njihovim saimajuim oblikovanjem ka svrsi
koje se progresivno dogaa u sve viim dimenzijama, u aham-kra i buddhi - a to znai ka Sopstvu subjekta. U najvioj se javlja ista svest (buddhi) kao izraz maksimalne
integracije ili saetosti zbivanja i njegove najvee brzine u otkrivanju smisla, koji se
manifestuje kao svetlost. Ovo saimanje i oblikovanje moemo videti na primeru Zemlje. Njen oblik i putanja iz viih dimenzija izgledaju drugaije nego u trodimenzionalnoj stvarnosti gde vidimo loptasto nebesko telo koje se kruno kree u prostoru oko
Sunca tokom odreenog vremena. Njeno kretanje zapravo stvara vreme, a takoe i sam
njen oblik - ona ne bi bila niti okrugla niti ba te veliine i mase da se ne kree ba tom
brzinom. I obratno, da je manja ili vea, i brzina bi bila srazmerno drugaija. Njen
oblik, masa i brzina (vremenost) su uzajamni i ine jednu celinu koja se, meutim,
zbiva u vie dimenzija, pa se zato ustanovljavaju kao razliiti inioci. Takoe, i sve to
postoji na njoj potpuno je odreeno njenom putanjom i oblikom. Kao to su njen oblik
i kretanje jedno zbivanje, ali na razliitim dimenzijama, i ivot na njoj takoe je deo
tog istog zbivanja, opet na jednoj drugoj dimenziji; ceo sunev sistem je to isto zbivanje (isto kao ivot jednog oveka) ali na sledeoj, vioj dimenziji, i tako dalje. Moe se
rei da su njen oblik i putanja, zajedno sa organskim i neorganskim ivotom na njoj,
zapravo savijenost i oblikovanje prostora ka viim dimenzijama bivstvovanja u kojima
se kristalie svrha svega. Saimanje se odigrava kretanjem, jer kretanje je uvek zbivanje oblika ka smislu. Najfiniji oblik kretanja je miljenje. Otuda se u mislima zainje
vreme. Dakle, kretanje je odvijanje vremena u kome dozreva smisao oblika (tj. bivstvovanja) koji je modifikacija prostora. Zato su prostor i vreme neodvojivi. Iz najvie
dimenzije posmatrano, sa vrha piramide ili mahat-buddhi, celokupno postojanje Zemlje, sav ivot na njoj od nastanka do nestanka i cela putanja koju e prei, oduvek se
ve dogodilo i u celosti se uvek dogaa u svakom trenutku - jer, dogaa se zbog svesti
(buddhi) o sadanjem trenutku, o onome to upravo jeste. Svest, koja je ishod bia,
opstaje samo u sadanjem trenutku, a on je jedini realan. Nita ne postoji izvan njega.
38

Primetiemo ovde da razmere ispoljavanja univerzuma u velikoj meri odgovaraju zakonitosti Fibonaijevog niza, a moda se radi o istoj pojavi. To je matematiki niz primeen u mnogim fizikim,
hemijskim i biolokim pojavama. Ime je dobio po italijanskom matematiaru Fibonaiju. Predstavlja
niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog lana niza. Po tom istom
principu je nastala anatomska struktura ljudskog tela.

92

Drugaije reeno, ne zbiva se u vremenu. Na taj nain sadanji trenutak razvoja sveta,
ili jednog pojedinca, nije razliit niti odvojen od njihove konane svrhe ili samog bitka.
Zato svi aspekti bivstvovanja, iako razliiti do apsurda i meusobno paradoksalni, realno postoje u prirodi, slobodno i ravnopravno, tako da obrazuju jednu ipak
skladnu celinu. Celina se, meutim, ne moe razumeti samo posmatranjem iz fizikog
iskustva. Ono je proizvod elementa zemlje, poslednjeg u nizu maha-bhtni, i zato je
samo posledica dejstva viih dimenzija olienih prototipskim poelima (tanmtr)
koja se kondenzuju u razliite vibracije i, zavisno od meusobne kombinacije, obrazuju velika poela (maha-bhtni).
Ta progresivna kondenzacija se odigrava na sledei nain:
- prototipsko poelo zvuka proizvodi element etra (akaa);
- tanmtr dodira i zvuka zajedno proizvode element vazduha (koji zato ima
ova dva svojstva);
- tanmtr dodira i zvuka sa bojom proizvode element vatre (koja ima ova tri
svojstva);
- kada se njima pridrui okus, nastaje element vode (koji za ulno iskustvo ima
ova etiri svojstva);
- kada se svim tim poelima pridrui miris, nastaje zemlja, koja je zbir svih
ostalih poela i elemenata (ona ima zvuk, boju, dodir, okus i miris).
Zemlja je proizvod svih dimenzija i uticaja, pa se otuda na njoj manifestuje sva
realnost bivstvovanja. Fizika realnost poseduje najviu ontoloku vrednost. Zato se
due inkarniraju u fizikoj realnosti, tu se dovrava stvaranje, odnosno aktuelizuju sve
dimenzije postojanja i ljudske due samim svojim otelovljenjem sprovode tu aktuelizaciju. 39
***
Ovu drevnu postavku snkhye moemo danas bolje objasniti renikom savremene fizike. Najvia dimenzija objektivno ispoljene prirode jeste etar ili akaa. Tako
je bilo u snkhyi, ali i u drugim ezoterinim uenjima, sve do alhemije i poetka dvadesetog veka kada je etar zabranjen u nauci. U tom svom najviem ili najsuptilnijem
stanju priroda ima svojstva besprostornog i bezvremenog holografskog jedinstva. Tu je
ona kvantno Polje kao ist izvor i potencijal svih mogunosti. Priroda njenih elektromagnetnih frekvencija je skalarna i stacionarna, ne-hercijalnska, jer u njoj vlada jedinstvo svih suprotnosti. Skalarni talasi nastaju uzajamnim delovanjem dva koherentna
elektromagnetna talasa iste frekvencije i suprotne faze. Pri tome, rezultantno energetsko polje nastalo proimanjem suprotnih elektromagnetnih polja, nije njihovo potpuno
ponitavanje, nego transformacija energije u oblast vakuma, u stanje potencijala i stvaranje tzv. skalarnog polja. Takvo skalarno polje je u osnovi sveg ivota, ono je izvor
sve energije ili prane. Danas se ono otkriva u eksperimentalnoj fizici i, zbog zabrane
pojma eter, daju mu se razna imena: energija vakuuma ili nulte take, tamna materija,
kvantno Polje, matriks
Progresivnom kondenzacijom prototipskih poela ne-hercijanska skalarna
frekvencija akae sve vie postaje hercijanska, frekvencije kretanja energije sve vie
postaju transverzalne sve dok ne dobiju mehaniko, vektorsko, trodimenziono kretanje u elementu zemlje.
39

Taj smisao inkarnacija dua izraen je u ezoterinom hrianstvu molitvom Oe na. Ona opisuje
sprovoenje svih zakona od Boanskog Apsoluta do Zemlje, kroz oveka.

93

***
Elementi koji tvore fiziku realnost takoe predstavljaju i dimenzije njenog zbivanja. Tanmtr znai prototip ili tome primereno. Maha znai veliki, kosmiki ili
univerzalni, a bhuta dolazi od korena bhu (rasti, bujati, bivati, nastajati) i moe oznaavati dimenziju zbivanja, nain na koji neto biva, a takoe i element o kome je re.
Srodna je sa grkim physis koje oznaava proces rastenja, tvarnu osnovu i poelo, ali i
unutarnji princip, strukturu zbivanja ili bia.
Kompletno dejstvo tanmtr i maha-bhtni proizvodi indriyni, zbog holografskog principa da svaka pojedinana stvar sadri i odraava celinu, a takoe je poznato da organski ivot proizlazi iz neorganskog. Ali, on proizlazi tako to postaje olienje dimenzija i principa neorganskog, njihovo egzistencijalno olienje. Neorgansko
je esencijalno, a organsko egzistencijalno podruje jednog istog bivstvovanja. Broj i
kombinacija prototipova i elemenata odreuje broj ulnih i delatnih organa u indriyni,
a njihov broj, s druge strane, odreuje u kakvim e razmerama takvo bie iveti.
ovek jedini ima sve ulne i delatne organe. Sva druga iva bia imaju manji broj ulnih i delatnih organa od oveka. Najkompletnije olienje organskog bivstvovanja je
ovek, on je mikrokosmos u kome se saima sav neorganski i organski kosmos. Njegova percepcija (ulni organi) proizvod je kompletnog uticaja tanmtr, a ovladanost
delatnim organima proistie iz njegove predisponiranosti za uee u svim dimenzijama prirode kroz karmiku dramu ivota.
Na shemi vidimo vertikalnu podelu kategorija na levu, neorgansku, i desnu,
organsku stranu. Leva, neorganska je makrokosmos, a desna, organska je mikrokosmos. Jedna odraava drugu kao u ogledalu. To je holografsko naelo snkhye. Kada
ovek prepozna ovo odraavanje kosmosa (leve strane) u mikrokosmosu (desne), on
prepoznaje sebe kao jedinstvenu linost, a to je aham-kra koja nadilazi ovu podelu.
Tanmtre su objektivne ali i delimino subjektivne, jer proizvode samo ulne
organe u subjektu (buddhindriye), dok su veliki elementi (maha-bhtni) isto objektivne kategorije prirode jer omoguavaju sve ostalo zbivanje u prostoru. Tek sa velikim elementima maha-bhtni i tanmtrama zajedno mogui su i delatni organi i
(karmendriye), a s njima i karma, odnosno sva ivotna drama koja svoj ishod dobija u
svesti Ja jesam (aham-kra).
Leva, neorganska strana sheme je vibratorne ili talasne prirode, sve dok se ne
kondenzuje kao zemlja il fizika realnost, a tada vibracije zadobijaju supstancijalni
karakter. Nisu, dakle, supstancija, ve se samo tako ponaaju zbog trodimenzionalnih
uslova u kojima se nalaze. Tada postaje mogua desna, organska strana empirijskog
sveta kojeg tumaimo na osnovu pojma supstancijalnosti, to je nuno zbog koherentnosti spoznaje bivstvovanja.
Sa paradoksom razliitih dimenzija suoavaju se i rezultati eksperimentalne
fizike. to se ide dublje u manje dimenzije, dolazi se do veih brzina i neodreenosti
svih parametara. Na atomskom nivou dolazi se do granice kada jo moemo razlikovati neto kao to je struktura atoma. Ispod njega vladaju sile iste energije koje se, zavisno od naina posmatranja u eksperimentu, manifestuju i kao subatomske estice. One
se ponaaju paradoksalno jer za njih ne vae zakoni prostora i vremena naeg grubog ili materijalnog sveta. Iako se u odreenim okolnostima ponaaju kao estice, u
nekim drugim one prelaze u svoju fizikalnu suprotnost, postajui talas energije. Kada
je u eksperimentu prisutan posmatra, ovek, ponaaju se kao estice, a kada je posmatra odsutan, kao talas. Izgleda da priroda glumi materijalnost samo u prisustvu oveka.
94

Shematska podela kategorija na levu i desnu stranu daje nam uvid zato se prirodno zbivanje dogaa i kao talas (vibracija) i kao supstancijalnost (estica), to zbunjuje fiziare. Tanmtre i maha-bhtni su samo otvorenije ispoljavanje vibratornog
zbivanja energije u viim (implicitnim) dimenzijama, dok je supstancijalnost indriyni
podruje gde se stiu iskustva tamo pripremljenih oblika na najkonkretniji nain. Tu se
akumulira svest o zbivanju i zato je nuno da se bivstvovanje tu koherentno oblikuje
na dovoljno grub ili konkretan nain koji se moe definisati kao supstancijalnost.
Oblikovana supstancijalnost je nuna za prenos informacija Tvrdoa oblika nuna je
da poslui kao podloga, kao suprotnost u odnosu na koju e postati prepoznatljivo vibratorno ili talasno svojstvo objektivne prirode. Oblik je vest za svest. Nema svesti bez
oitavanja (cittam) oblika, tj. zbivanja. Stoga je kruna indriyni manas ili um; razumevanje je vrh njenog organskog oblikovanja koje je u celosti posveeno percepciji i
iskuavajuem delanju, obuavanju da postane linost (aham-kra). Zato e i naunicima sve tajne prirode postati dostupne i jasne tek kada njihovo nauavanje bude u
skladu sa ovom posveenou organskog ivota. Priroda postaje jasnija u onoj meri u
kojoj se njen ivot afirmie. Um je, meutim, vrhunac razumevanja sa subjektivnog
stanovita. Vrhunac objektivne spoznaje bivstvovanja u celosti je prosvetljena budnost
(buddhi). Zato je buddhi od svih kategorija najblie povezano sa vrhuncem svih
dimenzija u kojima se priroda nalazi, a to je eter ili akaa. Te dve kategorije su najfiniji modaliteti prakrti, toliko su bliski i identini da se mogu razlikovati jedino po tome
to je akaa ishod samog oblika, a buddhi smisla oblikovanja bia. Jedno bez drugog
nisu mogui, oni su kao dve strane istog novia. Nita se ne oblikuje bez smisla. Kada
ovek postane probuen (buddhi) ovladae akaom, etrom, i beskrajnom energijom
koju ona daje. Akaa je ono to se danas prepoznaje kao kvantni hologram, univerzalno Polje ili boanska matrica.
ovekov um je naviknut da se dobro snalazi samo u vrsto ustanovljenim koordinatama koje tumai kao svet. To je, prema shemi, uglavnom samo organsko podruje kome prirodno i pripada, indriyni, i element zemlja. On teko prepoznaje drugaiji svet od onog kojeg je ustanovio uenjem i tumaenjem. I samo zato to je talasna priroda neorganskog podruja finija od organskog, ono sa empirijskog i umnog stanovita predstavlja drugi svet, nepoznato, onostrano podruje. I zaista, neorgansko je
podruje svojim najveim delom (iznad elementa zemlje) u tradicijama svih naroda
poznato kao drugi svet, astral, natprirodni svet, svet bogova i demona (astral je na
shemi predstavljen elementima vode, vatre i vazduha). To je takoe ono podruje prirode gde se odigravaju posmrtna iskustva, kao i snovi. ovekova se individualnost
(aham-kra) - koja okuplja buddhi i manas, pa tako te tri kategorije skupa sainjavaju
njegov duevni ivot (iva) - sa smenom dana i noi premeta iz subjektivnog u objektivno podruje, prema shemi, s desne na levu stranu. Tada ovek pada u san. Kada se
izjutra njegova individualnost vrati u fiziko telo (indriyni), ovek se budi. Isto se
dogodi kada se istroi ivotni vek fizikog tela: njegova dua (iva) odlazi na drugi
svet (tanmtr) i, nakon dozrevanja uslova za odgovarajue novo telo, vraa se u
podruje indriyni, ponovo se inkarnira u fizikom telu. Ukoliko, naravno, nije otila
navie, u probuenje (buddhi) i neuslovljenost (purua), ka svome izvoru.
Samo u podruju indriyni zbivanje ima vrst karakter usled toga to je za
akumulaciju energije svesti nuna trodimenzionalna kohezija svakog zbivanja kao
informacije. Tu su zbivanja samo onoliko trajna i vrsta koliko su potrebna kao informacije subjektu, i ponavljaju se na razliite naine dok njihov smisao ne bude usvojen
95

kroz iskustvo.40 Na neorganskom podruju je zbivanje (prostorno oblikovanje) mnogo

fluidnije, bre i neposrednije, a ni vreme tu nije linearno. Usled nedostatka koherentnosti pojava, na koju je manas naviknut da mu bude servirana u trodimenzionalnom
iskustvu kao prirodno stanje, ovek je tu nesvestan, tanije, jo pasivniji nego inae.
Da bi bio svestan i na neorganskom podruju, u svim dimenzijama, njegova linost
(aham-kra) mora da postane koherentna nezavisno od zbivanja i organskog i neorganskog podruja. Njegovo Ja(stvo) mora biti nezavisno i od spoljanjih i od unutarnjih uticaja, i kao takvo uvek prisutno. On mora biti inilac, a ne pasivan predmet svakojakih injenja. Ukratko reeno, mora biti neposredni uesnik u zbivanju. To je na
shemi (slika 1) aktuelizacija kategorije aham-kra.
Dok je identifikovan s podrujem indriyni, svog fizikog tela, ovek nema
jedno Ja u sebi, jednu linost. To je zbog uticaja tanmtr koje daju prototipove svih
zbivanja, pa tako i mentalnim aktivnostima i formiranju identiteta. Svaka ponavljana
aktivnost moe stei identitet i opstati kao entitet (kompleks emocija, mentalni obrazac, alter ego). Zato je ovek viestruka linost. Postaje celovit tek na podruju ahamkra. Tek tada postaje i aktivan inilac sa svojom voljom. Sve dotle je noen spoljnim
uticajima (tanmtr i maha-bhtni) dok je njegov um (manas) uglavnom sluio da
laira celu situaciju i stvara privid da sam ovek neto ini svojom voljom.
Na podruju indriyni vlada subjektivnost, tu ovek stvara svoju realnost i dela
samo u podruju svog rukohvata, koliko dopiru njegovi ulni i delatni organi i njegova
orua. To podruje je vrlo ogranieno i zato u svemu subjektivno. Otuda toliko nerazumevanja i sukoba meu ljudima.
Objektivno podruje tanmtr i maha-bhtni je zajedniko podruje svim
organskim biima, ono je opte i obezbeuje zajednike uslove za sve individue, tako
da sve imaju percepciju priblino istog sveta u kome ive. To je zemlja na kojoj svi
stojimo, voda koju svi pijemo, vazduh koji svi udiemo itd. Tako snkhya objanjava
dve naizgled protivrene injenice: da ovek sam stvara realnost i da moe da deluje
na objektivni svet, i kako je objektivni svet nadmoniji od subjektivnih pokuaja
delanja i predstavlja zajedniko iskustvo. Subjekt i objektivni svet su interaktivni i
svaki ima svoju realnost. Snkhya detaljno pokazuje kakvu. Stoga snkhya ne zastupa
ni materijalizam ni idealizam. Taj dualizam postoji samo u subjektivnom iskustvu uma
(manas). Takoe shema kategorija nam pokazuje gde se ta situacija nadilazi: u podruju aham-kra. Tek odatle, kada ovek postane jedna linost sa svojom voljom, moe
da deluje na objektivno podruje tanmtr i maha-bhtni. To moe zato jer deluje iz
iste svesti (buddhi), a ne subjektivnog uma (manas) kojeg je nadiao.
Zajedno sa prostornim delovanjem, nadiena je i iluzija vremena. Ona postoji
samo na subjektivnom podruju indriyni i u elementu zemlje. Govorei praktino
kako vreme ne postoji, moemo uslovno rei da u trenutku stvaranja stvoreno je apsolutno sve to moe da postoji. Sve to je bilo, jeste i bie svuda u univerzumu, stvoreno je ve u trenutku stvaranja univerzuma. Taj totalitet svega uvek bezvremeno pos40

Zato to je priroda i smisao sveg fizikog zbivanja informativnog karaktera, sve se zbiva ba tako
kao se zbiva i ponavlja se u svim varijantama sve dotle dok subjekt ne postane svestan zbivanja, odnosno dok zbivanje ne doe do svog ishoda i smisla u svesnom subjektu i tako postane svesno samoga
sebe. Tada se zbivanje menja i osveenje prelazi na vii nivo. Ovaj princip je u osnovi prakse Hoo
ponopono, havajskog metoda isceljivanja i delovanja u ivotu putem prihvatanja odgovornosti za svako zbivanje, da se sve zbiva zbog naeg osveenja, da bismo ga mi postali svesni. Ono se tek tada
samo menja i isceljuje. To deluje na ivotne situacije i dogaaje, kao i na zdravlje. O tome videti u
delima Dr. Joe Vitale i Dr. Ihaleakala Hew Len, i u knjizi Nulte granice (Zero Limits).

96

toji na nivou akaa i buddhi, u univerzalnom polju ili kvantnom hologramu, i on se

postepeno ispoljava u iskustvu svakog subjekta posebno. Subjektivni um, manas, samo
aktivira pojedine mogunosti koje su dostupne u njegovom delokrugu i one se aktuelizuju, iz potencijalnog prelaze u aktuelno stanje. Tako um stvara. Takoe moe da
ostvari i druge mogunosti koje postoje kao potencijali ako samo deluje i veruje kao da
su ve tu, ostvarene. Tako nadilazi iluziju linearnog vremena. Izvan uma i na viim
dimenzijama potencijali svih zbivanja bezvremeno postoje kao pra-datost ili pra-krti.
Reeno je da sve to postoji se ispoljava iz prakrti (emanacija) jer je u njoj ve postojalo kao mogunost (pra-datost = pra-krti). Stoga sve to uopte moe da se dogodi,
potencijal svega, ve postoji u jedinstvu prakrti. Um se samo fokusira na pojedine
mogunosti i one se aktuelizuju. Ta suma svih mogunosti i pojava nalazi se u najvioj
dimenziji, u akai. Pristup njoj je mogu samo iz buddhi, iste svesti. Tu je prolost i
budunost svega postojeeg. Na nioj, materijalnoj, trodimenzionalnoj ravni, um samo
sukcesivno aktuelizuje mogunosti, ono to ve postoji, a nama, iz nae subjektivne
take gledanja, izgleda da se neto novo zbiva. Zbog svoje bezvremenosti i pra-datosti
svih potencijala, prakrti ima vibratorno ili talasno svojstvo, odnosno trenutanost.
Vibratorno ili talasno ustrojstvo prakrti pokazano je na svih pet odeljaka sheme
kao najvie i najfinije stanje tih odeljaka. To su zvuk i eter u neorganskom i um, sluh i
jezik u organskom delu, i buddhi, kao najfiniju tvorevina prakrti. Uoimo pre svega,
tanmtru zvuka, kao primarno ispoljavanje vibracija. Ono je mogue jedino kroz prostor (akaa) zato to zvuk nije mogu bez prostiranja. Vibracije prostora oblikuju sve
ostale elemente i sva ostala zbivanja. Objektivno posmatrano postoji samo prostor
(akaa) u kome su sve dimenzije i sva zbivanja uopte mogui. On je partikularizovan
pojedinim oblicima na kojima se ograniava nae ulno opaanje i delanje. Samo
ogranienom subjektu, zatvorenom u ego, koji posmatra iz jedne referentne take, a
drugaije ulno posmatranje i nije mogue, oblici izgledaju kao da su u prostoru i
meusobno nezavisni. Oni su zapravo sm modifikovan prostor (akaa). On ih sve
povezuje u jedno, u sopstvenost svesnog subjekta, i na osnovu toga su mogua sva
mistina iskustva jedinstva univerzuma, a takoe i materijalizacija, dematerijalizacija,
teleportacija, telekineza, levitacija, astralna projekcija i telepatija. Na primer, vreme se
saima u subjektu, u njegovo Ja ovde i sada, i zato on moe da zna prole i da vidi
budue dogaaje (vidovitost); isto je sa prostorom, on se saima u njegovo telo pa otuda subjekt moe i s objektima u prostoru da manipulie (telekineza) kao sa sopstvenim
telom. Zato je reeno da nita ne postoji po sebi i za sebe, izdvojeno iz celine i jedinstva. Zato za probuenog nestaje predmetni svet, on vidi samo akau, jedinu stvarnost
svake pojave. Iz tog jedinstva proizlazi zlatno pravilo koje kae: ini drugima onako
kako eli da drugi ine tebi; i etiki put koji nalae da volimo sve to postoji, pa i svoje neprijatelje. Usled opteg jedinstva koje sve povezuje uvek e nam, hteli mi to ili
(radije) ne, biti onako kako inimo drugima. Kakvom merom sudimo, tako e nam biti
sueno. Ako oprostimo drugome i nama e biti oproteno. 'Ko drugome jamu kopa,
sam e u nju upasti' - to je neminovno jer nema drugoga. Bie je jedno.
Buddhi i akaa su sinonimi u snkhyi: akaa sa kategorijalne a buddhi sa egzistencijalne strane bivstvovanja. Sa njima je prakrti najblia neuslovljenosti (purua). 41
41

Akaa u fizikom svetu stvara svetlost, svetlost zvezda. Ako je ona povezana sa buddhi kako smo
opisali, onda postaje jasnije delovanje Solarne joge (sungazing) u kojoj se gledanjem u sunce proiava telo i pobuuje objektivna svest u oveku. Takoe nauno je dokazano da fotoni prenose
informacije naem DNK, posebno preko UV zraenja (DNK je uglavnom sainjen od svetlosnih kodova), sav ivot se informie od svetlosti zvezda. Zato korporativna farmaceutska industrija ini sve da

97

Iako je najblia, priroda i u njima deluje svojom gravitacijom kod neprobuenih ljudi:
u buddhi je to sklonost da se budnost doivljava kao lina svest (aham-kra) i subjektivno osmiljava (manas), jer bezlina budnost se kod nezrelog oveka ne moe odrati i biva porobljena mentalnim procesima; dok akaa tei da se partikularno oblikuje,
jer iz istog razloga za neosloboenog oveka ona postaje puko nitavilo.
Da su buddhi i akaa sinonimi najdirektnije doivljavamo u meditaciji. Postizanjem iste svesti ili budnosti (buddhi) u meditativnoj disciplini ostvarujemo uvid da
nismo ni telo ni um ve sam prostor (akaa) u kome se telo i um nalaze i zbivaju. Prava meditacija se i svodi na ovakvo osveenje prostora kao izvora bia i svesti. Kao to
je telo u prostoru, tako je i sav um u svesti. Zato moemo biti objektivno svesni uma
kao i tela. 42
Prostor (akaa) je svestan (buddhi) - ne sam po sebi ve zbog blizine purue.
Prostor je sam oblik zbivanja, dok je vreme subjektivno iskustvo kretanja ili
zbivanja tog oblika ka smislu, odnosno svesti. Zato je svest maksimalna saetost vremena, ona je ista sadanjost, samo prisustvo. Najsvesniji smo onda kada smo najsvesniji sadanjeg trenutka. Koliko je vremensko kretanje prevazieno, toliko je svest prisutnija. Vreme je nain na koji neto oblikovano postoji u iskustvu. Vreme ne postoji
po sebi, ve samo kao oblik zbivanja. Postoji, dakle, samo bie, a ne i vreme. Bie je
bezvremeno jer nije ni supstancijalno. Ali, zbog neuvianja njegove bezvremene sutine, zato to ga doivljavamo kao neto supstancijalno, mi njegovo zbivanje projektujemo kroz vreme. Tako vreme postaje zaborav bivstvovanja, ono postaje nain da se
izbegne odgovornost za preuzimanje smisla postojanja ovde i sada. Vreme je najee
samo zamena za svesno prisustvo u bivstvu, ono je razmak izmeu znati i biti. Kako je
do tog smisla teko doi jer zahteva potpunu akumulaciju energije, vreme je nuno zlo
preko kojeg postupno i na zaobilazan nain ('u znoju lica svog') dolazimo do bivstva.
Ako ne bismo postupno dozrevali za bivstvo, njegova silna energija bi nas unitila, kao
to bi teko breme koje odrastao i snaan ovek moe da ponese, nejako dete slomilo.
Takoe ne bismo ga ni bili svesni, jer naa svesnost sazreva vremenom. Samo dozrevajui tokom vremena mi spoznajemo bivstvo, iako je njegova bit uvek prisutna ovde i
sada. Bivstvovanje doivljavamo samo kroz vreme isto kao to smo zbog empirijske
subjektivnosti prinueni da ga doivljavamo kao supstancijalno kroz partikularizovan
prostor, i zato nam je bie vazda skriveno.
Vreme je proizvod subjektivnog iskustva u prostoru. Kada se prostor posmatra
iz jedne referentne take (tela, indriyni), to je nuno u trodimenzionalnosti koja jedino moe da proizvede koherenciju percepcije, neto se doivljava kao blie, a neto
kao dalje. Taj doivljaj se u psihi (manas) tumai kao da je neto pre (stiglo do nas),
a neto posle. Tako vreme postaje samo psihiko tumaenje prostornog zbivanja.
Psiha se spontano usklauje sa fizikom realnou prostora koji je okruuje stvaranjem
perspektive vremena. U psihi se trodimenziona perspektiva zbivanja subjekta-uprostoru, kao u ogledalu, pretvara u iluziju vremena. To znai, ako postoji samo veno
bie, i ako je vreme samo projekcija uma, onda je kretanje vremena samo iluzija - to se
um kree, a ne vreme. Um mora da se kree kako bi prikupljao informacije radi akumulacije svesti u indriyni, ali ne mora da robuje ovoj iluziji, kao to obino ini.
Vreme je nain na koji um funkcionie. Bie se ne kree kroz vreme ka svome
smislu; ono u njemu oduvek ve stoji, inae ga ne bi ni bilo, njegovo postojanje bilo bi
zakloni ljude od sunca laima da je sunevo UV zraenje tetno, jer ono je presudno vano za imunitet, a zdrav imunitet nije u interesu farmaceutske industrije.
42
O tome videti u poslednjem poglavlju ove knjige, Kaivalya, o Arupa-dhyanam.

98

besmisleno, a to znai nemogue. Samo se um kree ka osmiljavanju, ceo pojavni

svet postoji zbog njega. Jedino um dolazi do smisla i njegovo subjektivno iskustvo
(indriyni) biva prosvetljeno objektivnom spoznajom kad prevazie vreme, a to znai
kad prestane da zamilja svet kao neto drugo nego to jeste. Samo kada zaustavi svoje
lutajue misli, oveku se razotkriva svet kakav jeste. I tada vidi da nieg nema po sebi
i za sebe, u akai je sve jedno, dok je mnotvo samostalnih pojava i bia samo prividno
za subjekta koji opaa iz jedne referentne take. Vidi da je iluzija subjektivnosti jedini
uzrok iluzije objektivnog mnotva. Bia nisu oblikovana u prostoru niti se kreu kroz
njega, nego se sm prostor oblikuje od jedne take do druge, stvarajui iluziju bia
koje se kree. Kao talas koji izgleda kao da se kree povrinom, dok se zapravo sma
voda naizmenino podie i sputa u jednom talasu. Ili kao kod svetleih reklama gde
se sijalice naizmenino kontrolisano pale i gase, tako da izgleda kao da se svetlosni
oblik kree, stvara i rastvara, raa i umire, iako se ne dogaa nita drugo do sloena
iluzija svetlosti. 43 Ceo taj svetlosni cirkus oblikovanja prostora dogaa se, naravno,
samo za nezrelog posmatraa, i zbog njega. On je jedini koji projektuje zbivanja u prostoru kao supstancijalna. U stvarnosti celine, akae, sve je jedno i bezoblino, nema
nieg po sebi i za sebe - ali to ne znai da je sve poniteno, nego je upravo otkriveno u
svojoj jedinoj sutini, akai - nakon probuenja (buddhi).
Ovde je, dakle, re o trenutanom stvaranju pojavnog sveta. Otuda nita u njemu nije isto u dva trenutka, ve u sledeem stvoreno je kao novo i malo drugaije
usled igre guna. Na taj nain sve se kree. Trenutanost stvaranja omoguava svekret
(agrat) univerzuma. Ne postoji drugaije kretanje. Taj zakon oblikovanja prostora
mogli bismo nazvati Talasni model kvantne fluktuacije.
[Ideja o trenutanosti zbivanja osnova je budistikog pogleda na svet. Iz nje
proizlazi uenje da stvari i bia nemaju realnost po sebi (anata), da nisu roeni, tj. da
ne nastaju. Ovu ideju je naroito precizno pojasnio najvaniji obnovitelj izvornog
Buddhinog uenja, Nagaruna, a razjanjavao ju je i Gaudapada, jedan od sledbenika
Nagarune navodei klasian primer baklje. U svom delu Karika (na Mandukja upaniadu) Gaudapada objanjava kako je sve neroeno. U kariki (stihu) IV 47-50. on kae
da kao to baklja, kada se brzo okree, izgleda kao vatreni krug, tako i svest kada se
kree izgleda kao da je podeljena na subjekat i objekat, saznavaoca i znano, i tako
stvara privid kontinuiteta i objektivnog sveta. Kada svest (baklja) miruje, tada nema
privida sveta (vatrenog kruga). Kada je baklja u pokretu, njen izgled kruga nije joj spolja nametnut, niti je otiao od nje kada miruje, kao to ni vatreni krug nije ni razliit
niti je isti plamen. U IV 91. on kae da su sve tvorevine samo uoblienje prostora,
akae (etra), i da meu njima nema nikakvih raznovrsnosti. Ne postoje individualne
tvorevine (bia) koje se kreu kroz prostor, nego se sam prostor, na svom najsuptilnijem, subatomskom nivou, sukcesivno uobliava u sve to postoji iz trena u tren. To je
isto otkrila i eksperimentalna fizika, da subatomske estice kada su odvojene ostaju i
ponaaju se i dalje kao da su spojene, nezavisno od prostora. Ono to ih stalno dri
povezane je energija samog prostora. Na taj nain nita se ne raa ili nastaje, jer sve
ve jeste kao modifikacija celine, a ta celina nije nita sama po sebi. Jer, da jeste neto,
protivreila bi svojoj prirodi, sve ostalo to je reeno palo bi u vodu. Da celina jeste
neto sama po sebi, tada bi i bia unutar nje morala da budu 'neto' sama po sebi, i tada
43

Upravo je ovaj princip naizmeninosti, prepoznat od strane Nikole Tesle, proizveo tehnoloko vaskrsenje oveanstva iz zemnog mraka. Ovaj princip nam takoe osvetljava i svu iluzornost uinka
tehnologije za smisao ovekovog opstanka.

99

im celina ne bi mogla dati ivot. Sve bi bilo odeljeno. Bia mogu da postoje samo zato
to nisu nita sama po sebi, i zato to je celina ista takva. Drugim reima, individualna
bia i celina nisu razliiti.
Najoptije ubeenje ljudi da su posebne, odvojene individue je ujedno i najvei
apsurd potpuno oigledan. Nijedno bie ne bi moglo da postoji da je izdvojeno od
celine na bilo koji nain; svi diemo, kreemo se i ivimo zahvaljujui ivotnoj sredini
koja nam to omoguava. tavie, nijedno bie ne bi moglo ni da nastane kao izdvojeno.
Nae bie ne postoji kao individualno bie, kao to ni kap nije nita drugo do
voda okeana. Mi ne diemo, priroda die kroz nas; mi ne delamo, celina dela kroz nas;
mi ne mislimo, celina samu sebe osmiljava kroz nas. Mi smo uvek u celini prirode
kao fetus u majinoj utrobi. Mi tek treba da se rodimo. To roenje je probuenje (buddhi) koje nastaje spoznajom ovakvog stanja, da nita nije roeno u optoj prirodnoj
uzronosti, da se to sve sama priroda (prakrti) uobliava i dela. Jedino ovekova probuena dua (purua) transcendira prirodu.
Sva patnja nastaje iz neuvianja ove istine, iz ubeenja da smo neto po sebi i
za sebe, nastaje iz neosetljivosti da je naa sutina ona istota (sunyam) koja svojom
nenou omoguava svemu da postoji. Iz ovakvog pogrenog uverenja nastale su sve
iluzije o potrebi 'osloboenja'. Zapravo, jedino pravo osloboenje je spoznaja o izvornoj neuslovljenosti, tj. neroenosti individualnog bia. Da ono ve nije takvo u svojoj
biti, nikada ne bi ni moglo biti 'osloboeno'. 'Osloboenje' due je ostvarenje svoje
prave prirode. Naa prava priroda je neroena i neuslovljena dua. Jedino zahvaljujui
ovoj injenici, da je naa prava priroda sloboda koja sve omoguava (sunyam), oveku
su mogui davanje ivota, oprotaj, milost, ljubav, svest i smirenje (utrnue).]
Toliko o zvuku i akai. Talasno ustrojstvo prakrti se u indriyni ispoljava najpre u umu (manas), kao misao. Misli nastaju kada najfinije vibracije neorganskog podruja rezonantnom interakcijom deluju na vibracije najfinijeg dela organskog podruja
- na nekodirajuu DNK. One primaju utiske, vibracije spoljanjeg sveta na najfinijem
nivou, a najpre iz tanmtr jer, iako su organske tvorevine, DNK su jednako fine kao i
najfinije neorgansko podruje, akaa. DNK se sastoji od svetlosnih vlakana i njihova
funkcija se podudara sa kvantnim poljem, komuniciraju nelokalno i trenutno pri emu
koriste iste principe na kojima se zasniva govorni jezik. Zato DNK rezonuje spoljne
vibracije tj. zbivanja na najfinijem nivou koji je mogu u organskom podruju, kao
misao ili ideju i predstavu o spoljnjem zbivanju. Zato moemo da mislimo i na javi i u
snu, u astralu. To se ne dogaa samo kao prosta rezonancija spoljanjeg i unutarnjeg,
ve i kao proces uenja. Uenje je omogueno preko najviih dometa ulnih i delatnih
organa koji se takoe zasnivaju na vibracijama, a to su sluh i jezik (govor, re, pismo).
Na kraju, najvii ishod vibracija zbivanja prosijava kao ista svest (buddhi) o svemu, o
samom biu kakvo jeste.
Buddhi, tanmtr zvuka, eter i manas sa sposobnostima sluha i govora, najvia
su i najfinija svojstva pet grupa kategorija prakrti. Njihovu povezanost lako je prepoznati u svim mistikim i religijskim tradicijama gde se stvaranje sveta dogaa zvukom,
odnosno reju (logos, aum), to je prvobitna vibracija koja stvara sm prostor sveta
(akaa, njeno svojstvo je takoe i svetlost). Re kao modifikacija zvuka igra odluujuu ulogu u modifikaciji zbivanja. Taj zakon se pokazuje na delu u hinduistikoj mantra-yogi kao vibratorna formula koja samim vibracijama proizvodi odreene efekte, u
jevrejskom tetragramatonu, devocionalnom budizmu, filokaliji u pravoslavlju i dhikru
u sufizmu. Istu ulogu imaju i razna imena boja, ije vibracije odraavaju proces
100

stvaranja. Otuda je ime, kao vibratorna formula, klju za identitet bia. 44 Jo je u staroegipatskim misterijama poznavanje imena bojih omoguavalo prolaz kroz sve
dimenzije i raanje u svetlost iste budnosti, oliene u Ozirisu kao suncu. I u drugim
kulturama poznavanje imena omoguavalo je uvid pa i kontrolu sutine imenovanog zato se ono skrivalo. Re izgovorena u viim dimenzijama, u astralu, ima direktno
izvrno dejstvo, odmah se ostvaruje. Otuda potie efikasnost svih magijskih rituala
koji obavezno sadre vibratorno izgovaranje rei kao svoj glavni postupak, od liturgija
i molitvi, do vradbina i kletvi. Svuda su u sprezi pomenute kategorije: svest (buddhi)
o aktivnosti i njeno mentalno planiranje (manas), zatim govor, koji u sprezi sa sluhom
iz podruja indriyni koristi tanmtru zvuka za vibratorno oblikovanje zbivanja preko
akae na sve nie dimenzije, jer proces oblikovanja ide iz viih ka niim elementima,
sve do ostvarenja na nivou zemlje.
Sve to je ovde reeno ostalo bi nepotpuno bez razumevanja principa subordinacije. On vlada meu svim modusima bivstvovanja koji svojim zbivanjem proizvode
prostorvreme. Nadreeno prostorvreme vlada podreenim. Nadreeni oblik prostorvremena moe biti, ali ne mora uvek, onaj stariji i vei, zatim onaj sloeniji po ustrojstvu i aktivniji. Kao to roditelj raa i oblikuje prostorvreme svoga deteta, tako i Zemlja
odrava ljudske ivote i nosi na sebi njihovu kolektivnu istoriju kroz vreme, dok sunev sistem, kao jo ira celina, uslovljava i Zemlju i sva zbivanja na njoj. Na kretanju
Zemlje oko Sunca zasniva se hronoloko vreme ljudske povesti (mereno asovnicima i
kalendarima). Mlada individua zavisi u velikoj meri od svoje porodice, a porodica od
drutva i nacionalne kulture, koja opet biva uslovljena istorijskim trenutkom opteg
razvoja kome je sve to podreeno. Nadreeno prostorvreme moe, pored ve spomenutih prirodnih entiteta, postati i energetski sadraj (elemental) koji je vetaki obrazovan na viim (astralnim) dimenzijama ulaganjem neije energije putem volje, imaginacije i govornih vibracija, i otuda delovati na zbivanja niih dimenzija, na fizikom
planu. To moe biti i obian kompleks koji upravlja ponaanjem jednog oveka, ali i
vei sadraj koji izaziva velike ratove izmeu nacija. Stoga, iako je vreme relativno,
subordinacija omoguava red u njegovom zbivanju.
Sve se uobliavanje odvija pod uticajem kategorije aham-kra. Zbog nje se prostornost savija u oblik svega to postoji, ona masu i energiju centripetalno saima na
pojedine oblike. Najkrupniji oblici saimanja mase i energije u prostorvreme nekog
zbivanja su nebeska tela, galaksije, zvezde i planete. Njihovo kretanje nije mehanistiko, Zemlja se ne kree zakrivljenom orbitom oko Sunca pod dejstvom sile tee, ve
pravom putanjom, ali u prostoru koji je zakrivljen gravitacijom Sunca. Sve se kree
pravo ka svom ishodu. Ali prostor se zbog subordinacije uticaja savija kroz razliite
modifikacije, tako da e njegova savijenost kroz organski ivot na Zemlji dovesti do
maksimalnog saimanja i usavravanja sveg oblikovanja u liku oveka, do ovekove
linosti. Nadreeno prostorvreme uvek privlai i oblikuje podreeno: to je sila poznata
kao gravitacija. Ona ne deluje samo meu telima nego i na mikroplanu, kao sudbina
svih ivih bia. Tako nam, na primer, neki dogaaj, osoba ili informacija, kao nadreeno prostorvreme, moe privui panju i svojom gravitacijom preusmeriti ivot na
nov nain. Svoju gravitaciju imaju emocije i podsvesni utisci (vasana). Gravitacija
svih ovih zbivanja koja deluju na smer naeg ivota i oblikovanje karaktera, nije razliita od gravitacije Zemlje, Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela. Njihova kretanja i
44

Kako je vibratorna formula zvuka povezana sa svetlou pokazao je Spasoje Vlaji u delu "Svetlosna formula" ("Jugoart", Beograd, 1984)

101

odnosi oblikuju gravitaciju na mikroplanu. 45 To je sve jedna ista gravitacija koja se

progresivno sputa i deli kroz princip subordinacije.
Gravitacija deluje ak i na najveu brzinu zbivanja, na svetlost. Skup svih
dogaaja u prirodi nalazi se ispod brzine svetlosti. Kako je ona najbri modus bivstvovanja, svi ostali oblici prirodnog zbivanja samo su izraz njenog srazmerno sporijeg
kretanja, koliko je ono sporije toliko je njegovo bivstvovanje grublje i materijalnije. Iskazuju se najpre kao radio-talas, zatim zvuk, a u najsporijem vidu kao vrst
oblik - koji se dalje kree do linosti, do posmatraa kome je svetlost namenjena. Kada
se neka zvezda rodi, njena svetlosti se iri sferno i svuda ravnomerno, nosei sa sobom
dogaaj njenog nastanka. to udaljenije zvezde u kosmosu posmatramo, vidimo sve
stariji kosmos, ono to se dogodilo pre vie milijardi godina. Gledamo svetlost davno
ugaenih zvezda, dok svetlost novonastalih jo zadugo nee stii do nas. Ogranieni
svojim trodimenzionalnim telom i ulima koja nam nameu subjektivno, linearno
vreme, mi vidimo samo nepokretno zvezdano nebo dok ostajemo slepi za zvezdani
vatromet prostorvremena koji se stalno odigrava u celom univerzumu pred naim oima. Zvezde su samo iskrice svetlosti koje ive krae nego to je potrebno da njihova
svetlost dopre do drugog kraja univerzuma, do neke druge zvezde ili posmatraa. Bezbrojni rojevi galaksija vrve od plamena tih iskrica, ceo univerzum bleti od tog vatrometa preobraaja upravo u sadanjem trenutku, dok nam izgleda da je sve mirno na
zvezdanom nebu. I jeste naizgled mirno, jer je smisao sveg tog difuznog prosvetljenja
univerzuma zadobio svoje konkretno olienje u trodimenzionom telu oveka koji ga
posmatra. Kada svetlost zvezda ue u njegove oi, postigla je svoj cilj, dola je do
ishoda svog putovanja, tu se njeno kretanje kroz prostornost vremena zaustavlja i pretvara u smisao, u spoznaju koja prepoznaje osvetljeni univerzum. Akaa, koja je svetlost, postaje buddhi, koja je ista svest. Odiseja se zavrava u ovekovoj Sopstvenosti,
samo tu se dogaa oputenost i smirenje. A tada, kada takav ovek prepozna svetlosni
ples kosmosa u svom biu, zaplesae i sam u jedinstvu s njim. Postae svetlost.
Ali, malo koji ovek osea radost koju svetlost sunca zrai kada padne na njegovo lice i ulazi u oi. To deca mnogo bolje oseaju, pa se zato i sunevi zraci na njima lepe presijavaju i pretvaraju u njihovu razdraganost. Odrastao ovek optereen
mrakom svojih umiljenih iluzija i briga koje sam sebi stvara, ne vidi da se ta svetlost
saela i sainila ga kao svoje dete i dala mu oi i svest da kroz njih prepozna sebe kao
svetlost.
2. Oblikovanje dimenzija
Pet velikih ili grubih elemenata, maha-bhtni, proishode iz suptilnih uzroka,
tanmtr, i njihovih kombinacija. Tanmtre su informativna polja za uobliavanje
pojavnog sveta. Tanmtre su nadprostor, hipersvemir ili hyperspace, ono to je iznad
ulnog i astralnog prostora a to su maha-bhtni. Unutar opaajnog prostora, elementi voda, vatra i vazduh na shemi obuhvataju astralna podruja, s tim to element
vode predstavlja najpoznatije iskustvo astrala veini ljudi, jer je najblie zemlji, to je
onaj astral u kome boravimo u snu i pri astralnoj projekciji, dok su vatra i vazduh via
i suptilnija podruja astrala. Tanmtre su daleko suptilnije podruje prototipova svega
oblikovanog, ili arhetipova. Kada se ovek tamo projektuje izvan tela onda se nae u
45

O oblikovanju mikrokosmosa (oveka) od strane kosmosa detaljno ui nauka astrologije. Inae sama
gravitacija je elektrostatiki fenomen na makroplanu. Kosmos je ispunjen elektricitetom. Sve pojave u
kosmosu su elektrine pojave. Elektrina energija je vid ispoljavanja prane.

102

blaenoj svetlosti prepunoj neopisivih boja uoblienih u svim moguim geometrijskim

i apstraktnim oblicima koji se brzo kreu u nezamislivim kombinacijama svuda oko
njega. Zapravo, ne oko njega jer tu nema jedne referentne take, nego ih on vidi sa
svih aspekata odjednom. 46 Astral jo uvek odraava oblija fizikog sveta, to se vidi u
svetu snova, tu su zgrade, ljudi, drvee, pejza... ali kad odemo iznad astrala u hiperprostor, to se moe postii jednostavnim uzletanjem navie dok svesno boravimo u
astralu, to sve nestaje, poinju da se javljaju samo neverovatne geometrijske i druge
apstraktne figure u izuzetno jasnim bojama koje se brzo kreu na sve mogue i nemogue naine oko nas, na tamnoj pozadini. Sa izvesnim iskustvom moemo da primetimo da se kreu onako brzo kako se kreu nae misli. To su zapravo arhetipski obrasci
naih misli koje tu vidimo kao da su spolja. To traje kratko jer je potrebna visoka svesnost da bi se ovek tu odrao. Ako jo zna kakve arhetipske obrasce moe tu da stvori
svesno, onda moe u potpunosti da kontrolie deavanja na fizikom planu.
Zato to su tanmtre istovremeno i prototipovi za ula (indriyni), percepcija
sveta je uopte mogua. Tanmtre su unutranja, suptilna ula koja omoguavaju spoljanja, fizika. Zato se s njima spoznaje ono to se fizikim ulima ne primeuje,
energetska i astralna realnost. Tanmtre su prototipovi fizike stvarnosti, ono podruje prirode gde se formiraju arhetipovi i odigravaju mitovi. Njihova povezanost sa
indriyni ukazuje na mitotvoraku funkciju u ovekovoj percepciji sveta, a veza sa
velikim elementima, preko kojih tanmtre materijalizuju ili izgrauju svet kroz sve
dimenzije, razjanjava nam funkciju mita u arhitekturi i umetnosti svih drevnih naroda,
i materijalnoj kulturi uopte. Prisustvo te funkcionalne povezanosti lako je uoiti i
danas u svim aspektima ivota, naroito u politikoj manipulaciji javnog mnjenja, iako
ona vremenom menja svoj izraz.
Pet velikih poela nam pokazuju kakva je zapravo struktura sveopteg zbivanja.
Ona se moe razumeti na spoljni, empirijski nain, i na unutarnji, egzistencijalan, koji
otkriva smisao zbivanja spoljnjeg grubog sveta. Zato bhutani imaju dvojako znaenje: i kao elementi grubog iskustvenog sveta i kao dimenzije kroz koje se svet ispoljava i njegov smisao spoznaje u bivstvovanju. 47
Spoljni nain nam kazuje da je struktura sveopteg zbivanja u potpunosti sainjena iz pomenutih elemenata u kombinaciji sa njihovim psiho-energetskim prototipovima (tanmtr). Njihovi meusobni odnosi proizvode sve razlike u opaanju sveta,
istovremeno proizvodei svu raznolikost u samom svetu, sva svojstva koja bia i zbivanja mogu imati. Jer, vano je opet naglasiti, tanmtre omoguavaju sve dimenzije
pojavnog sveta (maha-bhtni) i istovremeno njegovu percepciju (pet ula u
indriyni). Tanmtre su veza subjekta sa objektivnim svetom (veza indriyni sa
maha-bhtni). Zbog te dvostruke uloge tanmtr, postoji subjekat koji doivljava
46

O prirodi hipersvemira videti u delima Stjuarta Sverdlova (Stewart Swerdlow).

etiri elementa, koji su ujedno i etiri dimenzije sveopteg stvaranja (bez akae, koja je nemanifestovani ishod svega), predstavljeni su u Kabali imenom bojim, Jehova ili Jahve, koje se sastoji od etiri slova (tetragramaton) hebrejskog pisma: Jod, He, Vau, He. Na taj nain je u smom imenu sadran
princip bojeg stvaranja. On se kao tajna prenosio samo posveenim Jevrejima (kabalistima), pa otuda
njihova vetina u procesu materijalizacije stvari i njihovoj kontroli sa najvieg nivoa stvaranja (informacije, mediji, novac, pa i psiholoko uslovljavanje javnosti), dok je neprosveenim Gojima (svim
nejevrejima, goji znai ovca) ostalo samo udo stvaranja iz niega i ime boije za ropsko oboavanje, ali ne i za spoznaju da je Bog zapravo sm proces stvaranja u kome i ovek moe da uestvuje
ako prepozna date dimenzije u sebi. Zahvaljujui jevrejskim osnivaima Hrianske crkve, takva spoznaja proglaena je za jeres, a najvea vrlina hrianstva postala je ropsko sluenje Boga, bez mogunosti njegove line spoznaje - Gnoze.

47

103

svet, i njegova percepcija je analogna dimenzijama u kojima se manifestuje svet. Zato

ona nee biti potpuna dok subjekat ne upozna podruje tanmtr - ovek e spoznavati
objektivni svet u onoj meri u kojoj u samome sebi spoznaje sve dimenzije bivstvovanja (o tome u poglavlju Aham-kra). Akaa predstavlja i prostornost i finotvarnu (eterinu) komponentu zbivanja, pa joj je zato svojstvena propustljivost koja sve omoguava, vazduh sveopte kretanje i podsticaj, vatra toplotu i svetlost, voda privlaenje i
prianjanje, a zemlja koheziju svega to biva kao takvo. Elementi koji su nam poznati u
zajednikom iskustvu kao fizika stvarnost, dele se na vrsto, teno, gasovito stanje i
elektromagnetna zraenja u prostoru. Ove razlike su preuzete iz poznatog iskustva da
simbolino poslue u predstavljanju razliitih dimenzija ispoljenog sveta. Svako bie i
pojava mogu se sagledati kao neka kombinacija ovih elemenata koji su na okupu
(skandha). Takvo sagledavanje oveka budi i oslobaa od svih iluzija.
Snkhya govori o pet velikih elemenata (maha-bhtni) iz istog razloga iz kojeg
govori o pet tanmtr. Re je o svoenju opteg ispoljavanja prirode na deset osnovnih
principa njenog zbivanja koja mogu da obrazuju one pogodne okolnosti koje omoguavaju stvaranje svesnog posmatraa (indriyni). Otuda njihova paralela sa ulnim i
delatnim organima. Njihova paralelnost je neophodna za objektivnu spoznaju sveta od
strane subjekta, isto koliko je potrebna da objektivni svet proizvede subjekta. Stvaranje
sveta i njegova percepcija su isti, tanije, uzajamni proces.
Budui da je delovanje tanmtr isto vibratorne ili talasne prirode, one su
sama energija, ne postoje odreene granice izmeu razliitih dimenzija, odnosno elemenata koje kombinacije tanmtr stvaraju. Iako se mogu najoptije svesti na pet
pomenutih principa, izmeu njih se stvara mnogo nijansi. Svi elementi se razlikuju po
broju atoma, a ovi po broju elektrona i subatomskih estica koje su talasne (vibratorne)
a ne supstancijalne prirode. Dakle, kakav e atom biti zavisi od brzine vibracija, a ona
nema odeljaka i pregrada. Kao to ni u duginom spektru nema jasnih granica meu
bojama, niti meu zvucima razliitih tonova, tako i dejstvo tanmtr stvara simfoniju
ivota prirode koja se sastoji iz mnotva elemenata. Njihova priroda je talasna, ali
samo na nivou zemlje oni postoje na nain koji se tumai kao supstancijalan. To je
zbog nunosti trodimenzione koherencije iskutva bia. Na viim nivoima progresivno
nestaje njihova supstancijalnost. Zavisno od razmere u kojoj biva, svaki elemenat u
prirodi moe promeniti svoju strukturu i postati neki drugi samo ako se uklone prepreke za to. Svest u aham-kri je inilac koji uklanja i postavlja prepreke, ona sve uobliava. Kao to batovan, kada navodnjava svoje leje, ne mora da tera vodu u kanale,
ve samo svesnom odlukom uklanja branu i ona sama tee. Nikakvih sutinskih prepreka nema u samom biu, sveopti preobraaj elemenata sainjava vidljivi svet i ivot
u svakom trenutku. ovekov uticaj na svet pomou nauke i tehnike samo je deli neogranienih mogunosti koji istinski celovita i probuena linost moe da ostvari bez
tehnolokih pomagala, jer buddhi je u jedinstvu sa akaom iz koje proizlazi svaki
oblik. Sreom, ova mo moe da se koristi samo za afirmaciju linosti i probuenje
ovekovo, jer sav predmetni svet tome i slui.
Jedna od klasinih zabluda nauke je teza da je za preobraaj jednog elementa u
drugi potrebna ogromna energija i najvia tehnologija. Biljke neprestano preobraavaju sve elemente u prirodi. U odrasloj biljci ima neobjanjivo vie elemenata nego to ih
je bilo u semenu i tlu iz koga je iznikla, iako je zalivana samo destilisanom vodom. To
je u suprotnosti sa mehanistikim zakonom o ouvanju materije prema kome bi odrasle
biljke morale da imaju isti mineralni sastav kao i njihovo semenje i tlo na kome rastu.
Biljke preobraavaju fosfor u sumpor, kalcijum u fosfor, magnezijum u kalcijum,
104

kiseonik u kalijum i tako dalje, zavisno od okolnosti i potreba. Ako u zemljitu nema
nekog elementa koji je potreban, one ga stvore. Zato je suvina sva tehnologija i hemija koju ovek stvara u tu svrhu, ona samo ometa prirodni proces obnove koji treba znalaki iskoristiti. Zbog ovog udesnog svojstva, u biljkama se nalazi lek svakoj bolesti,
a takoe su idealna hrana. U preobraaj elemenata kroz biljke uestvuju sve okolnosti
ire celine: mesto i vreme klijanja, temperatura, tip svetlosti, meseeve faze i drugo.
Takoe i telo ovekovo stvara i preobraava elemente prema potrebi. Iz kiseonika stvara belanevine, i druge potrebne elemente. Hemoglobin u ovekovoj krvi
veoma je slian hlorofilu u biljkama. Zato kada se ovekova krv izloi sunevim zracima kroz oi, gledanjem u sunce (sungazing ili solarna joga), jer oi su jedino mesto u
telu gde krv direktno dolazi u kontakt sa suncem, tada se stvaraju svi potrebni elemente za ivot tela i tako ovek moe da ivi bez unoenja grube hrane, bez jela. Za to je
potrebna praksa i visoka svest, jer navika jedenja grube hrane je veoma duboka. Um o
tome odluuje, kao i o svemu ostalom u telu. ovekovo telo je most od animalnog ka
duhovnom. Sve zavisi od toga gde se nalazimo na tom mostu, na kojoj polovini. Ako
smo blie animalnom, tada emo morati da jedemo grubu hranu kao ivotinje i da
umremo od gladi ako ne jedemo. Ali ako smo blie Duhu koji sve omoguava, tada
svu potrebnu energiju moemo dobijati od suneve svetlosti i kiseonika (pranayama).
Sva energija ve postoji u holistikoj celini prirode, svuda je prisutna. Zato je nije potrebno uzimati na neki poseban nain. Treba je samo biti svestan. Svest je najmoniji
privlaitelj i usmeriva energije.
Vibracije prakrti prisutne su na svim nivoima bia, a razlikuje se samo njihova
finoa. Ona odreuje prirodu aktivnosti pojedinih nivoa ili dimenzija, tj. elemenata.
Oni nisu podeljeni u slojeve, ve se meusobno proimaju. Finiji nivoi prodiru u grublje i menjaju ih, dok grublji reguliu finije. Zemlja, kao najgrublji element, predstavlja
samo najvii izraz koherencije smisla bivanja viih nivoa. Svi su prisutni u svemu istovremeno po modelu holograma i tako sainjavaju sve to postoji.
To to smo u neorgansko podruje stavili i grube elemente fizikog sveta i nadfizike prototipove, tj. vie dimenzije bia zajedno, nije nita neobino onome ko vidi
materiju kakva jeste; fiziari su tek poeli da otkrivaju neka finija svojstva i vie
dimenzije u njoj, dok su probueni ljudi od starine videli zemlju koju stalno gazimo
(pa je valjda zato i ne opaamo esto) kao savreno svesnu energetsku osnovu svega,
svesnu ne samo naeg bia kojeg ni mi sami nismo, i cele ljudske istorije i budunosti,
nego i celog univerzuma.
Ovakav opis spoljanje strukture sveopteg zbivanja moe nam pomoi da
putem analogije razumemo oblikovanje unutarnjih dimenzija. Vibracije prakrti se iz
aham-kre na objektivnoj strani sheme oblikuju u vidu razliitih svetova (dimenzija),
dok se na subjektivnoj strani analogno ispoljavaju kao razliita stanja svesti. Zato od
stanja svesti zavisi koji (i kakav) svet opaamo. Vazduh, vatra, voda i zemlja simbolino predstavljaju univerzalne principe procesa emanacije. Akaa je nematerijalni i
nesvodljivi princip protenosti njihovog deavanja. Prema elementima, razliite
dimenzije svesti se dele na sledei nain: isto prisustvo i budnost pripadaju elementu
akaa. Element vazduha oznaava inspiraciju idejama, svesnost koja je oblikovana i
koja oblikuje ideje. Element vatre je podruje mentalne aktivnosti, razmene ideja i pripremanja energije za njihovo ostvarenje. Voda simbolie podruje gde se ideja izabira
i emocionalnim uivljavanjem odrava u stalnom obliku za usmerenje energije, koja se
na kraju realizuje na planu zemlje ili fizikog iskustva.
105

Tako je, na primer, proizvodnja automobila u elementu vazduha prisutna tek

kao ista ideja efikasnijeg kretanja; na nivou vatre su svi mogui modeli prevoznih
sredstava ikada napravljeni; na planu vode izabran je i isplaniran jedan odreeni oblik
(model), i on se konkretnim i stalnim ulaganjem energije na tim viim dimenzijama
realizuje na zemaljskom planu putem fizikog rada. Sve to postoji u fizikom svetu
zbiva se ovim procesom i njegovo bolje poznavanje omoguava oveku veu kreativnost. Sve to stvorimo imaginacijom (vatra) i uivljavanjem emocija u astralu (voda)
materijalizuje se na zemlji.
Priroda je hologram u kome svaki deo odraava celinu. Otuda analogija izmeu
objektivnog i subjektivnog aspekta bivstvovanja. Oni su interaktivni i rezonantni. U
prirodi su na delu sve njene dimenzije, a ino mesto njihovog prelamanja je ovekovo
bivstvovanje. Zato priroda (prakrti) nije nita drugo do odnos oveka-Duha (purue)
prema samome sebi, svome bivstvu. Samo u svojim partikularnim aspektima ona biva
kao neto drugo (sve osim oveka) i otuda je sve drugo osim ovekove Sopstvenosti
polovino i nepotpuno. ovek u svom bivstvovanju moe spoznati sve dimenzije prirode jer su one sve zajedno njega i stvorile. Ne mora ih traiti spolja niti promenama
stanja svesti jer je njihovo prisustvo uslov i za njega samoga i svih moguih stanja
svesti. Nita nije izvan njega i duhovna zrelost se ogleda u prepoznavanju svih sposobnosti koje su u njemu. ovek samo treba da bude onaj koji jeste, a ne da postane neto drugo, prema nekom idealu. Zato je to i najtee, a imitacija ideala je oduvek bila
laka zamena. Stvarnost u kojoj sve postoji jedini je ideal koji mu je potreban, a koji
nikada nije bio opte prihvaen zbog nedostatka odgovornosti za nju.
Sutina svih obmana kojima se ovek porobljava je u tome da bude nesvestan
injenice da su sve dimenzije prirode u njemu a ne izvan njega, da je u njemu mera
svega spoljanjeg, da se zato u njemu sve reava, a ne izvan njega.
Projekcija smisla bivstvovanja izvan sebe osnovni je uzrok sve patnje ovekove, a u nalaenju ishoda bivstvovanja u sebi sadran je sav proces ovekove evolucije
i saznanja.
Svako bie u prirodi mora proi kroz ceo spektar njenih stanja. To to opaamo
neku pojavu ili predmet, znai da smo samo locirali u trodimenzionom prostorvremenu
jedan detalj iz opteg preobraaja. Kamen (mineral) e postati biljka, a jednoga dana
e kroz oveka postati misao. Iako sa stanovita indriyni i njegovog razuma (manas)
izgleda kao da se ovaj proces odvija linearnim zakonom uzronosti tokom vremena,
inei tako horizont ispoljenog sveta, stvarnost sveg zbivanja prirode je simultana i
vreme je relativno; ovaj proces se odmah saima i ostvaruje kroz prisustvo svesnog
subjekta. Kada on opazi kamen, kamen je u njemu ve postao misao.
3. Oblikovanje tela
Iako organsko i neorgansko podruje zajedno proizlaze iz opteg principa uobliavanja (aham-kra), i oba su energetski talasi, ipak je u neorganskom lake raspoznati vibratorna svojstva njegovih zbivanja nego u organskom, tj. u subjektu. oveku je
mnogo tee da sebe prepozna kao energetski proces, za razliku od objektivnog sveta
u kome energetske procese lako ustanovljava. Vibratorna svojstva neorganskog podruja lake su raspoznatljiva jer ona kao takva sainjavaju objektivni svet, kosmos. Na
organskoj strani te vibracije energije se saimaju i kristaliu u koherenciju vieg reda,
u psihike procese, pa je zato subjektu potrebna potpuna zrelost sopstvenog bivstvova106

nja da bi se i ova strana prepoznala kao ista energija. Veina ljudi, usled svoje nezrelosti, organsko bie doivljava kao supstancijalno, kao to sam ja i to je moje. To je
izvor svih iluzija i problema. 48
Poznato je da organski svet proizlazi iz neorganskog i da izmeu njih nema jasnih granica, ali je malo poznato kako se najvie olienje organskog sveta, ovek, oblikuje od strane neorganskog, kako kosmos oblikuje subjekta i njegovu svest o sebi,
odnosno o kosmosu. To se oblikovanje odvija u skladu sa dimenzijama prirode (mahabhtni) koje proizvode tanmtre. One svaka na svoj nain oblikuju po jedan aspekt
bia ovekovog. ovek je mikrokosmos. Zato to ima vie dimenzija u prirodi, i
ovek analogno tome ima vie tela koja tim dimenzijama odgovaraju. Zato moe da
se fiziki kree (zemlja), da osea svoje kretanje (voda), da bude ispunjen arom volje
i strasti za kretanjem i delanjem (vatra), da misli kuda ide (vazduh) i da bude vazda
budan i svestan svega toga u sebi (akaa). Da ih nema nikada ne bi mogao spoznati
sve dimenzije prirode, nju samu kakva jeste, niti bi uopte bio ovek. Zato se i ne
ponaa kao ovek sve dok je nesvestan prirode kakva jeste, dok ne upozna via tela i
vie svetove. U njihovo postojanje oduvek su ga uveravale religije, ali verovanje je
slaba zamena za direktno iskustvo. Iako ih po prirodi ima (esencijalno), on mora da ih
u iskustvu afirmie kako bi ih uinio svesnim (egzistencijalnim).
ovekovo bie je mehanizam za transformaciju viih vibracija u nie, viih
stanja svesti u nie, i obratno. ovekovo bie je mehanizam s kojim Duh deluje u
prirodi. Zato se due inkarniraju u telima. Zato ovekovo bie deluje u svim dimenzijama jer je od svih dimenzija i sainjeno.
Via ili suptilna tela su matrice za formiranje fizikog tela i zajedno se nazivaju
linga-arira. To je astralno telo ili telo zvezda, kosmosa. Ono je sainjeno od suptilnih
principa koji formiraju objektivni svet. Od tih istih principa oblikovano je i fiziko telo
(indriyni) pa se zato, kad ovek izae iz njega, svojom sveu nae u njegovoj kopiji,
astralnom telu, i moe s njim da se kree po svim dimenzijama (maha-bhtni) objektivnog sveta. Kada osvesti svoja via tela, odnosno uini ih aktuelnim, ovek moe da
upoznaje vie dimenzije prirode, da je vidi objektivno kakva jeste u celosti, da se priblii njenom ishodu i tako postigne psihiku objektivnost i zrelost. Nikako drugaije.
Sve dok je zatvoren u indriyni ovek objektivnu prirodu (tanmtr i mahabhtni) doivljava posredno, kroz psihike projekcije i mit, kroz znanje i verska ubeenja. Tek kada izae iz organskog u neorgansko podruje i doivi ga neposredno svojim astralnim telom, mitotvoraka funkcija nestaje u celovitoj spoznaji. Samo tako
ovek postaje realan i objektivan. Bez tog iskustva uvek je subjektivan i uslovljen svakojakim znanjima i ubeenjima, a u najgorem sluaju psihozama i izoidnom podelom
nastalom usled zatvaranja u svoju subjektivnost.
Najneposrednije ovek iskuava vie neorganske dimenzije u svom suptilnom
telu kada se nalazi izmeu dve fizike inkarnacije, ili za vreme takozvane smrti.
Tada ljudska dua uestvuje u stvaranju organskog ivota iz neorganskog putem inte48

Pored ostalog, nezrelost takvih ljudi onemoguava da se ivotna energija mnogo bolje koristi. Nikola Tesla je govorio i svojim delom dokazivao da oveanstvu nisu potrebni generatori energije ve
samo prijemnici. Cela zemlja je sa jonosferom velika indukciona maina (zemlja je nula, a jonosfera
faza, i na svaki metar od tla napon je vei za 100V, njihovom indukcijom nastaju gromovi i munje) a
to su i sva nebeska tela koja rotiraju. Ljudi se meusobno satiru i eksploatiu zbog izvora energije
umesto da je uzimaju slobodno iz prirode (iz vode, vakuuma...). Videemo kasnije da ljudi imaju kontrolore na vlasti koji im ne dozvoljavaju da budu svesni prave prirode energetskog aspekta bivstovanja
i suptilnih dimenzija, ve samo grube fizike egzistencije.

107

ligentnog dizajna. Ui se stvaralakom delanju putem oblikovanja mineralnog, biljnog

i ivotinjskog sveta. Mnoge biljne i ivotinjske vrste su tako nastale, dizajnirane su i
projektovane od strane neke due ili vie njih. To su uglavnom one sa izuzetno lepim
oblicima i bojama, koje samoj prirodi radi opstanka nisu potrebne, tako da je oigledno da ih je neko stvorio. Oblici mnogih biljaka su inteligentnim dizajnom dua
usklaeni sa njihovom korisnom i zdravstvenom funkcijom. Svojim oblikom neke
hranljive i lekovite biljke pokazuju za ta su korisne (celer za kosti, argarepa za oi
jer preseena izgleda kao zenica oka, orah za mozak, groe za srce, itd.).
Due oblikuju i svoje budue fiziko telo.
Zato u DNK nema informacija niti plana o obliku tela, ve je DNK samo spisak
proteina, sadraj grae tela, a ne i plan za oblikovanje.
Neorgansko podruje sadri prototipove (tanmtr) za formiranje organskog
(indriyni) kao i sve dimenzije (maha-bhtni). Stoga neorgansko stoji kao unutarnji i
za fizika ula nevidljivi princip po kome se obrazuje organsko kao spoljni, ulno
vidljivi fiziki svet. (Ono to mislimo da vidimo spolja kao neorganski svet samo je
senka nevidljivih sila.) Kako je potpuno olienje organskog sveta ovek, tanmtre i
maha-bhtni su njegove unutarnje dimenzije koje mu daju sav duevni ivot, sve
snove, mitove i arhetipove. Zbog ove analogije drevna batina je videla kosmos u ljudskom obliku, a ljudski oblik kao mikrokosmos.
Telo nije nita supstancijalno, nita po sebi i za sebe, ono je samo trodimenziono koherentan nain bivstvovanja. Telo je delo (karma) a to je i celokupni fiziki univerzum. Nita drugo. Telo je nain na koji se svest oblikuje i dozreva, iri i raste ka
potpunoj neuslovljenosti. Svest, kao prisustvo smisla, ne moe biti difuzna i bezlina,
mora zadobiti konkretan izraz i olienje kako bi njeno prisustvo postalo aktuelno. Najlepe, najkonkretnije i najpotpunije olienje mesta u prirodi na kome svest moe postii aktuelizaciju smisla bivstvovanja jeste ovekovo telo. Kako nain na koji priroda
postoji nije jednolian ve viedimenzionalan, i ovek je sainjen od vie tela, tj. naina na koje moe da biva. Nain bivstvovanja odreuje i oblikuje svest o biu, i obratno. Tako su bivstvovanje i svest uzajamni. Upoznavanje svih naina bivanja, dakle i
onih u astralnom telu, izvan indriyni, kljuni su za proirenje svesti. ovek ne moe
da proiri svest niti da je uini objektivnom ako ne nadie svoju identifikaciju sa
telom, i to konkretno, iskustvom izlaska iz tela u vie dimenzije. Nain bivstvovanja
jeste nain usmeravanja energije, a toga nema bez svesti. Ve je reeno da su bie,
energija i svest jedno isto, samo to je bie najgrublje, a svest najfinije ispoljavanje.
Bie je ist oblik, svest njegov smisao, a energija njihov neophodni posrednik. Ovo
treba imati u vidu pri kratkom opisu viih dimenzija objektivnog bivstvovanja koji
sledi, jer e nam to pojasniti kako to podruje uestvuje u proimanju i oblikovanju
bia, energije i svesti u telo subjekta, oveka.
O viim, implicitnim dimenzijama prirode na razliite naine uveravaju i govore sve religijske i mistike tradicije Istoka i Zapada, sva mitologija sveta upuuje na
njih. U ezoterikoj tradiciji Zapada finije vibracije i dimenzije od fizike nazivaju se
planom astralne svetlosti, ili astral, takoe i Veliki magijski agens, Magnetni fluid,
Dua Zemlje, Tetragram, Inri, Azot, Eter, Od, itd. Ovde emo koristiti izraz astral kad
god budemo mislili na finije ili nematerijalne vibracije prirode koje su na shemi predstavljene kao elementi voda, vatra i vazduh. Astralni svet je, dakle, podruje koje obavija zemlju do visine od oko 14 kilometara iznad i ispod povrine zemlje i pomae u
formiranju fizikih oblika i procesa, ono je imaginacija s kojom priroda oblikuje fiziki svet i njegovu percepciju. To je svet u kome se odigravaju snovi, javljaju slike nae
108

vizuelizacije i podruje u kome se odigravaju vantelesna iskustva. Taj svet jednako je

realan kao i fiziki jer, da je nestvaran, kao to nezreli ljudi misle, ne bi bilo ni snova
ni imaginacije - a oni postoje. Mi svoje snove lako i brzo zaboravljamo zato to se oni
odigravaju u drugaijim, finijim vibracijama od fizike. Naa panja nije uvebana da
bude postojana u svim vibracijama, ve samo u fizikoj, zato to tu moe da bude inertna, mada i tu ne u potpunosti. U viim dimenzijama mora da bude svesni uesnik u
zbivanju, a to je neto to tek treba da postigne. U smeni dana i noi dogaa se prirodno premetanje prisustva individualnosti sa organskog (indriyni) na neorgansko
(maha-bhtni) podruje, i obratno. To nam je poznato kao prelazak iz jave i san, i
obratno. Astral je sam po sebi objektivno podruje pa je individualnost u njemu pasivna jer je potinjena objektivnim zakonima prirode. Ovu pasivnost psihologija pogreno
tumai kao nesvesnost. ovek je i u snu svestan, ali samo na nivou percepcije, ne i kao
delatni inilac. To postaje tek kao celovita linost (aham-kra), samo tada on moe u
snu i da dela po svojoj volji, a ne samo da opaa. To se postie praksom (opisanom u
poglavlju Aham-kra). Via podruja astrala, vatra i vazduh, u sebi sadri obrasce iz
viih kategorija, tanmtr, koji su plod kolektivnog ili objektivnog iskustva, arhetipove, ali je takoe i podruje u koje se unose subjektivna iskustva iz indriyni, kao to su
snovi bez arhetipskih sadraja. Slino se dogaa i nakon smrti fizikog tela, samo to
tada objektivnost ovog podruja potpuno nadvladava subjektivnost koja vie nema
fiziku podrku.
Za vreme spavanja, dakle, uvek dolazi do spontanog odvajanja astralnog tela od
fizikog i ono boravi u astralnom svetu. Tu intenzivno proivljava steena iskustva i
obuava se za nova. Pranjenje nakupljene energije utisaka najei je sadraj snova,
dok je obuavanje za sve mogunosti iskustva u drami ivota, glavna svrha snova.
Takoe snovi su veza otelovljenog uma sa duom. Zato nam otuda stiu mnoga vana
nadahnua i poruke. Um je u telu suvie sputan i uslovljen. U astralu je mnogo slobodniji za vie i suptilnije uticaje, pa ih zato tu lake i prima.
U astralu, stoga, ovek moe boraviti na dva naina: pasivno (nesvesno) kroz
san ili smrt, ili aktivno i svesno, kroz vantelesno iskustvo astralne projekcije. Svestan
boravak se moe postii namernim obuavanjem, praksom meditacije, ili do njega
moe doi spontano, iznenadnim poremeajem funkcije velikog mozga usled udarca,
snanog oka, ili korienja nekih droga. Meditativna praksa obezbeuje stalnu budnost kroz negu (bhavana) i ouvanje energije, ona je plod duhovne kulture i donosi
znanje o objektivnom svetu. Spontana iskustva, u koja spada i povremeni lucidni
san, samo su interesantni izleti koji mogu da budu podsticaj za uvod u duhovnu kulturu, to su esto dogaaji koji oveku menjaju ceo ivot jer mu, bar za kratko, otvaraju
pogled u vie svetove i uvid da je nezavisan od fizikog tela. Bez takvog iskustva
nema duhovnosti i nikakva verovanja niti znanja ne mogu ga zameniti.
Aham-kra je princip individualnosti koji panju svesti prosenog oveka
usmerava as na fiziko (indriyni) as na astralno podruje zato to kod njega individualnost nije ono to treba da bude: jedinstvo, jedno Ja, izraz celine bia, nego je podeljeno i stoga promenljivo. Umesto da osvetljava celo bie svetlou svesti, ono je kod
prosenog oveka sueno na jedan zrak panje koji se naizmenino kree od subjekta
ka objektu, iz organskog u neorgansko polje kroz razliite dimenzije. Kada se smesti u
indriyni tada smo u fizikoj stvarnosti i ne seamo se snova, a kada se smesti u astral
mi sanjamo i ne seamo se fizike realnosti. Ovo kretanje je edukativnog karaktera,
tako da ovek kroz snove u interakciji sa fizikim iskustvom ui o svim aspektima biv109

stvovanja sve dok, malo po malo, ne osvetli celo bie u svim dimenzijama i vidi da je
sve jedno, da je sve energija koja je svesna i da to nije razliito od njegovog bia.
I na javi i u snu moemo da mislimo; na javi aktivno, a u snu pasivno. To je
stoga jer manas skuplja utiske iz organskog i neorganskog podruja. I dok sanjamo i
dok mislimo mi inimo isto: preispitujemo mogunosti radi kasnijeg delovanja. Dok u
mislima preispitujemo sve mogunosti na apstraktan nain, to isto u snovima inimo
konkretnije, kao u drami.
Nii plan astrala, predstavljen elementom vode, blizak je fizikom svetu i njegove neutralne vibracije manje ili vie verno odraavaju njegove oblike. On je neka
vrsta ogledala fizikog zbivanja. Tako je nii astral ogledalo najniih fizikih poriva,
strasti i nagona. Oni se tu manifestuju bez ikakvih ogranienja koja imaju u fizikom
svetu. Otuda su entiteti nieg astrala najnegativniji demoni koji postoje. Oni ne mogu
da proizvode ivotnu energiju i zato se hrane energijom organskih bia koja je proizvode. Njihova hrana je suptilna, to su same energetske vibracije. Frekvencija straha i
patnje je najgua i zato ima najveu energetsku vrednost za ova bia koja se njome
hrane. Stoga demoni deluju tako da proizvode ta stanja, strah i patnju kod organskih
bia da bi im posluila kao izvor hrane. Svaki oblik na fizikom planu ima svoj energetski izraz koji se vidi na astralnom, koji je podruje iste energije. Pored spomenutih
niskih poriva, postoje i uzviene tenje koje odraavaju vii nivoi astrala, elementa
vatre i vazduha. U astralnom se stvaraju uzroci za izazivanje posledica na fizikom.
Budui finije, ovo podruje vieg astrala ima veu stvaralaku energiju koja se jasno
osea pri boravku u njemu, toliko jau da ovek ne eli da se vrati u fiziko telo. Usled
energetske prirode astrala u njemu nema statikih, inertnih stanja, ve sve postoji kao
aktivnost. Ovde se sve objektivno dogaa bez ikakvih zadrki. Zato, da bi se prilikom
projekcije odrao u astralu, ovek mora da uestvuje u njegovoj aktivnosti, inae e se
vratiti u telo. Usled tolike objektivnosti, odnosno veeg stepena realnosti, ovek je u
njemu nesvestan jer je nauen da bude samo subjektivno svestan (u indriyni). On to
ostaje i kada tumai snove, projektuje na njih svoju subjektivnost i nesvesnost. Snove tumai kao nesvesne procese jer je i sam za vreme dnevne budnosti u sutini nesvestan. Snovi su potpuno objektivni i neskriveni dogaaji pa su jedino zato prosenom
oveku nejasni i izgledaju mu nesvesni.
Ontoloki status prosenog oveka je isti u indriyni kao i u viim dimenzijama,
na javi kao i u snu. Razlikuju se samo vibracije koje daju privid drugaijeg statusa.
Java zbivanju daje javan karakter, zbog prirode fizike trodimenzionalnosti ona omoguava optu saglasnost vie individua oko pitanja realnosti, dok se u snovima boravi
samo individualno, tu se svako za sebe suoava sa bivstvom, neposredno i lino. Jedini
razlog nesvesnosti snova je, dakle, to nisu u saglasnosti sa javnim mnjenjem. Iz
istog razloga je ovek nesvestan i opte stvarnosti bia jer je spoznaja stvarnosti uvek
neposredna, a to znai individualna ili lina. Sve dok ne postane linost, ovek ne opaa stvarnost, ve samo ono to mu drugi kau da je stvarnost. Samo celovita linost
(aham-kra) ima vii ontoloki status u spoznaji sveta.
Prosean ovek je podeljena linost i njegovo stanje budnosti ili jave je samo
neto koherentnije stanje nesvesnosti od one koju ima za vreme sna. Njegova 'budnost
je, dakle, san u snu, 'lucidan san. On nikada nije istinski budan jer, da jeste, nikada ne
bi imao snove. Snovi su uopte mogui samo za vreme spavanja, tj. nesvesnosti, svejedno da li dnevne ili none.
Ono to se u fizikom ili subjektivnom iskustvu doivljava kao unutarnji sadraj, stanje i raspoloenje, to se na objektivnom podruju, za vreme sna u astralu, doga110

a kao spoljanji in, tu naa duevna stanja stvaraju sebi odgovarajuu atmosferu,
okolnosti ili radnju u drami sna, sadraji naeg uma koji su trenutno nesvesni tu dobijaju vid drugih osoba (persona, senka, anima, animus), dok ulni nagoni mogu uzeti
oblija ivotinja ili se nesputano iivljavati. Treba znati da je izraajna mogunost
astrala neiscrpna, kao i imaginacija (astral to i jeste: imaginacija prirode), i da nikakva
konana tumaenja njegove simbolike i naina delovanja nisu mogua - iako postoje
neki obrasci za njegovo razumevanje, kao to su ovde dat opis delovanja kroz dimenzije (elemente), i arhetipovi. Energija astrala je sama po sebi neutralna, ona kao voda
verno uzima onakav oblik kakav joj bivstvovanje i svest nametnu.
Zakon uzronosti u astralu ne deluje na isti nain kao u organskom, trodimenzionom podruju. U njemu je sve mogue (kao na filmu zato je filmska industrija
jedan od onih mehanizama koji nas dre nesvesnim i na javi). Fluidnost i vea sloboda
ovog plana oslobaaju stege individualnosti i ona ovde puta na volju svim svojim
emocijama, seanjima i nekontrolisanim eljama. Ovde sloboda donosi i veu mo, pa
zato pribavlja inspiraciju i kreativnost za delovanje u fizikom stanju. Bez imaginacije
ovek je nesposoban za delovanje. Astral je podruje koje omoguava slobodno preispitivanje prolih zbivanja u odnosu na sadanje i budue aktivnosti. Na taj nain se
pripremamo za budue delovanje. Pri tome je najee na snazi kompenzacija, pa se
nadoknauje sve to je nedostajalo i smanjuje suvino.
Tu nema jednog izvora svetlosti, ve je sve difuzno osvetljeno sopstvenom svetlou u skladu sa svojim oblikom, jer je sve energija. Ona neposredno daje svetlost
svakom obliku, zato su i boje mnogo jasnije nego u fizikom svetu. Sva ulna iskustva
su jasnija jer su finija od materijalnih; zvuk se tu jasno iri. Nema sile gravitacije, hoda
se kao na zemlji, ali se moe i leteti. O tome, kao i o svemu ostalom u astralu, odluuju
steene navike na fizikom planu. Na primer, nauili smo da ne moemo rukom proi
kroz zid, ali u astralu moemo, i kada to pokuamo, osetiemo tano onoliki otpor zida
na svojoj ruci kolika je naa neverica da je to mogue, i tada e zid postati elastian ili
plazmatian. Isto je i sa letenjem ili bilo kojim drugim sposobnostima koje se smatraju
natprirodnim moima (siddhi). Onaj koji poseduje na fizikom planu izuzetne sposobnosti, kao to je levitacija ili telekineza, u tome se prethodno uvebao, odnosno
uverio na astralnom. Svako moe da ini samo ono to zna i zato se jedino proirenjem
svesti proiruju stvaralake sposobnosti.
Dok je nii sloj astrala blizak fizikom svetu i odraava njegove niske strasti u
najveoj meri svojim oblikovanjem, srednji je ispunjen svakojakim aktivnostima, gornji odraava najvie tenje koje su mogue na fizikom planu pa se zato odlikuje nadzemaljskom lepotom prirode udesnih boja i boanskim mirom. To je podruje poznato u religijama kao raj. Za neprosvetljene smrtnike ovo je najvii domet koji mogu
dosei pre sledee inkarnacije. Kako je delatna snaga u astralu emocija, njihova koncentracija u vidu snane vere omoguava doslednim vernicima neke od religija da ga
dosegnu. Najznaajniji sadraji religija jesu razna uverenja o viim dimenzijama i
mogunostima njihovog dostizanja.
Dok je ezoteriki simbol elementa zemlje kvadrat, elementa vode ili astrala je
polumesec.
Sledea via dimenzija astrala je mentalni nivo, on pripada elementu vatre i
njegov simbol je trougao. Zato to su na ovom nivou vibracije jo finije nego na
niem, emocionalnom nivou astrala, on se odlikuje time to u njemu ima jo manje
stabilnih oblika. Oni su ovde onoliko trajni i postojani, koliko i misao koja ih izaziva u
umu onoga ko ovde boravi. Kao to se u niem astralu moe nai svestan samo onaj
111

koji svoja oseanja moe objektivno doiveti kakva uistinu jesu i distancirati se od
elja, tako i ovde moe boraviti samo onaj ko je objektivno svestan svojih misli, tj.
onaj ko razlikuje sebe, svoju sutinu, od svojih misli. Kad smo ih objektivno svesni,
one se javljaju pred nama na sasvim nov, objektivan nain tako da odmah vidimo i
uzrok svake misli. Ovde su esta iskustva arhetipskog karaktera ili uvenje boanskog glasa. Boravak ovde je izuzetno znaajan i pouan dogaaj za oveka, najee
presudan za dalji tok ivota, jer su na ovako visokom nivou objektivnog podruja subjektivna iskustva ostavljena daleko ispod, i ovek je blii uvidu u kolektivno iskustvo
celog ljudskog roda.
Sledei vii nivo pripada elementu vazduha i simbol mu je krug. Ovo je podruje u kome nema oblija ve samog prisustva u blaenstvu koje traje onoliko koliko
ovek moe izdrati da bude budan i svestan bez misli. Tu nema nieg subjektivnog
zbog celovitosti bia koje svojom potpunou izvan prostorvremena onemoguava
podele i pojavu bilo kakvog posebnog objekta. Sama svest je postala objektivni inilac, i jedino to se ovde moe doiveti je ista svetlost koja je ishod bia, energije i
svesti.
Kada se u astralu ovek uzdigne do ovakve budnosti, do dimenzije predstavljene vazduhom, on odmah biva vraen u svoje fiziko telo. Zato to je ista budnost
smo bie, ona se ne razlikuje od ovekovog bivstva, od svakog postojeeg oblika koji
se zbiva iz trena u tren. Ovo iskustvo takoe izraavaju mahayana budisti izjavom da
oblik je praznina i praznina je oblik, odnosno da su samsara i nirvana isto.
Akaa omoguava sve dimenzije bia kao takve i zato je nesvodljiva na njegove
pojavne oblike. Sve dimenzije su njene modifikacije. Njen simbol je izduen krug,
elipsa, klica ili jaje (iz koga po mnogim kosmogonijama nastaje univerzum). Akaa je
ista budnost koja ne zavisi od stanja svesti (vazduh) ili misli (vatra) i oseanja (voda),
nego je prisutna kao jedini ishod sveg zbivanja i oblikovanja sveta. Za nju se bie ne
razlikuje od energije i svesti, ovde i sada. Zato se u akai ne moe boraviti, jer ona ve
jeste sve to biva, i prethodi svemu. Za razliku od individualne, psihike budnosti elementa vazduha, budnost akae je objektivno, iskonsko prisustvo kao samo bie, pa i
vie od toga: to je budnost koju je ovek imao pre svog roenja, pre nastanka sveta.
Drugim reima, u akai boravimo kada ovde spoznamo svu iluzornost misli,
oseaja i tela, i samoga sveta koji oni projektuju, kada sve to nestane u naoj spoznaji i
kada preostane sam prostor koji omoguava sve to, kao jedina stvarnost. I kada ta
stvarnost bude naa svest.
Podruje tanmtr je iznad svih dimenzija astrala, koji je nii i gui. To podruje iznad astrala je poznato kao 'vii prostor' (hyperspace). Nii astral obavija planetu
Zemlju do izvesne visine. Iznad toga je vii prostor (hyperspace), tanmtr. On je doslovno iznad zemaljskog tla, u kosmikom prostoru. ovek moe da se pri svesnoj
astralnoj projekciji uzdigne astralnim telom uvis i da dospe do ovog podruja. Kada se
boravi u njemu vide se apstraktne geometrijske figure nezamislivo ivih boja na tamnoj pozadini koje se pokazuju iz svih moguih uglova, pa ak i na nain koji je na trodimenzionom planu nemogu i nezamisliv. Ovo je podruje gde boravi ovekova
izvorna dua (oversoul), ona koja se ne inkarnira u fiziko telo ve ostaje gore i poznata je kao ovekov Aneo uvar. Za kontakt i rad sa energijom vieg prostora
(hyperspace) koriste se posebni simboli, boje (kraljevsko plava) i imaginacija (simbol
izvorne due je matematiki simbol za beskonanost , srebrne boje na plavoj pozadi112

ni). Smiljenim degenerisanjem imaginacije, deformisanjem ovih simbola i lairanjem

boja nastala je magija kakva je poznata najveim okultistima.
Vrlo je vano znati da za oveka nije dobro da boravi na astralu due vremena
jer je to podruje manipulacija energijama u negativne svrhe i demonskih bia. oveku je mesto na viim dimenzijama, u tanmtr, gde je podruje arhetipskih prapoela i
istinskih uzroka i astrala i fizikog sveta, to je aneoska dimenzija nae izvorne due.
Biti celovit znai imati savreno telo, a ono je savreno kada je aktuelno i bivstvujue u svim dimenzijama. Sve dimenzije se, meutim, aktuelizuju jedino u sadanjem trenutku. Nita ne postoji izvan njega. Bezuslovnim prisustvom Duha ovekovog
ovde i sada, njegova celovitost je otelotvorena. Kada je um aktivan tako da je identifikovan sa telom i projektuje vreme, tada su ove dimenzije razdvojene i transcendentne i njihovo iskuavanje podrazumeva izlaenje iz tela i objektivistiko upoznavanje.
Um je uzrok svake objektivizacije, on razdvaja sve dimenzije, od njegovog stanja
zavisi koju emo dimenziju opaati i kako. Kada se um transcendira, sve je ovde i sada
jer sve je jedno. Kada transcendiramo um spoznajemo stvarnost da i nismo nikada ni
bili identini sa telom. Zato je iskustvo izlaska iz tela iskustvo buenja i povratka u
viu, izvornu svest due, vraanja k sebi samom.
Prisustvo Duha u obliku ovekove due jeste ovekovo otelotvorenje ili osposobljavanje njegovog tela da bude aktuelno u svim dimenzijama postojanja. Kada je u
prolosti ili u budunosti, on luta u snovima, njegovo postojanje je neutemeljeno i
apsurdno, izaziva jedino muninu. Samo je u probuenoj linosti ovekovoj (ahamkra) pogoena sadanjost, samo se u njoj ukrtaju purua i prakrti. Nigde vie taj krst
nije tako pravilan. U svim ostalim oblicima postojanja prirode to se ukrtanje dogaa
nepravilno i nepotpuno, sve su to neki krivi uglovi, pa zato oni ne proputaju u potpunosti svest o postojanju, ona tu nije kristalno jasna. Odstupanja od pravilnog ukrtanja
proizvode sav spektar sveta, sav elementarni, mineralni, biljni i ivotinjski svet. Meutim, ovo ukrtanje postojanja i transcendentalnog Duha ni u svakom oveku se ne
dogaa savreno pravilno, kod veine ljudi vertikala venog ne pogaa prav ugao na
horizontali iskustva postojanja i odlazi u vreme, prolo ili budue. Ovo odstupanje od
prisustva u sadanjosti, od potpune kristalizacije svesti o stvarnosti, izraava se kao
mentalno projektovanje vremena. Postoje manja ili vea odstupanja od pravog ugla
posmatranja, od kristalno jasne venosti koja prosijava kroz prozirno bie. Najvee
odstupanje sasvim muti bie i ini ga neprozirnim, tada ono izgleda kao grubo fiziko
telo. To je sasvim krivi ugao posmatranja koji nije daleko od ivotinjskog. Kada se
zapone kristalizacija, osveenje, ugao se pomera ka vertikali i tada tek bie postaje
fluidnije i sadrajnije, upoznaje se njegova via, astralna dimenzija. Kada se u tome
uznapreduje i doe do mentalnog sveta, ugao je gotovo sasvim prav, a potpunu pravilnost postie sa akaom, gde bie postaje sasvim prozirno i nestaje, da bi propustilo
istu neuslovljenost koja sve omoguava. Imaginacijom moemo etiri kraka ovako
nastalog krsta uporediti sa etiri elementa, a sredite sa petim, akaom.
Ispravljanje ugla je nadilaenje vremena i jaanje prisustva linosti u sadanjosti, tj. olienje sadanjosti u oveku. Kako ni prolo ni budue vreme ne postoje, i sadanjost je bezvremena. Samo u takvoj spoznaji dozreva ovekova linost. Svest o onome to jeste, o stvarnosti, ne moe biti bezlina, ona mora imati svoje olienje, a to je
telo. Zato jasnije prisustvo svesti izaziva srazmerno jasniju kristalizaciju viih tela
ovekovih, njegovih viih i bogatijih naina postojanja. Diferencijacija njegove svesti
o postojanju automatski diferencira njegovo telo i linost iz bezlinosti postojanja.
113

U kojoj god da se dimenziji nalazi, ovek mora biti individualno postojan i

samovoljan u njoj, mora biti linost. Takva individualnost mu obrazuje telo od vibracija dimenzije postojanja u kojoj se nalazi. To se automatski dogaa pod dejstvom
aham-kre koja je princip individualnog oblikovanja svega. Zato, koliko postaje individualan i svestan inilac na viim nivoima bia, u oseanjima (astralu) i mislima, toliko razvija telo tih nivoa. Otelovljenje je nain da se delatno aktuelizuju misli i oseaji.
To znai da ovek postaje svesno prisutan i nezavisan na tim nivoima, da su za njega
oseanja i misli isto tako objektivno prisutni i spoznati kao i njegovo telo, i da je on
njihov gospodar, a ne sluga. ovek je otelotvoreno prisutan u onoj meri u kojoj je
objektivan prema datim zbivanjima i budan. Biti delatno i aktivno prisutan na viim
dimenzijama znai biti gospodar tela, oseaja i misli. Izlazak iz tela i spoznaja viih
dimenzija nije nita drugo do izlazak iz nesvesne pasivnosti i ovladavanje sobom u
svim dimenzijama sopstvenog ivota, u mislima, reima i delima. Ako nismo svoji
gospodari, onda sve te vie dimenzije doivljavamo samo kao snove. Bez ovakve svesne prisutnosti, bez tela kojim gospodari, ovek se u tim viim dimenzijama ponaa
bezlino, pasivno, on je nesvestan prave prirode njihovog zbivanja i podloan je njihovim spontanim uticajima. Zato kad god se nae izvan ljuture fizikog tela, on pada u
besvest. Zbog slepe vezanosti za tu ljuturu i njene ograniene sposobnosti koje dobija
od elementarne prirode za bioloki opstanak, ovek deli jedinstvo bia na poznato i
nepoznato, moje i tue, svesno i nesvesno, na ivot i smrt, dobro i zlo, jer vidi
samo fiziku pojavu koja niotkuda nastaje i odlazi u nita. Ne vidi vie dimenzije,
skrivene ulima, koje su uzroci vidljivog zbivanja, jer kada bi ih video znao bi da smrti
i propadanja nema, kao ni raanja, ve samo preobraaja besmrtne energije koja svemu daje ivot i smisao - ako se u njenom preobraaju svesno uestvuje. Nesvesnost je
jedina smrt, a budnost jedino roenje i vaskrsenje koje ovek moe imati.
Osveenjem viih dimenzija ovek kristalie via tela i s njima nadivljava
raspad fizikog tela. U ovome je osnovni smisao religijskog i mistikog iskustva inicijatike smrti i vaskrsenja, koje je prisutno irom sveta od najranijih vremena, a najlepe i najpotpunije olieno u delu Isusa Hrista. Cilj ovog iskustva je nadilaenje smrti,
raspada i nesvesnosti.
Svako vie telo ili stanje svesti gospodari niim jer su mu i sposobnosti po svojoj prirodi vee. Svako vie telo je finije, manje inertno, ogranieno, uslovljeno i neugodno od nieg. I ovde prepoznajemo formu piramide, gde je svaki vii nivo ui i finiji
od nieg. Kristalizacija vieg dogaa se svesnim i voljnim ovladavanjem uslovljavajue prirode nieg, kroz razoblienje iluzije o njegovoj supstancijalnosti.
Takoe, sve vie je zapravo unutarnje, pa ovo podrazumeva da ovladavanje
viim telima znai naputanje vezanosti za objekte, nalaenje utoita okretanjem unutra, ka Sebi, to je ovladavanje Sopstvom kroz prepoznavanje da je sve spoljanje zapravo unutarnje. to smo vie u Sebi na ovaj nain, to vie aktuelizujemo svoja via
tela.
Dimenzije prirode nisu jedna iznad druge, kao spratovi, ve su stanja postojanja. Grublja su po svojoj prirodi nia stanja, odnosno blia naem grubljem iskustvu
opaanja, a finija via i moemo ih opaziti samo kada i nae opaanje postane finije.
Upravo zato dimenzije prirode odgovaraju stanjima svesti i spoznaja viih dimenzija
nije nita drugo do ovladavanje finijim stanjima svesti i naina postojanja u skladu s
njima, u sebi samome. Zbog proimanja svih dimenzija u jednom prostoru, sve vee
prisustvo u stvarnosti svih dimenzija isto je to i sve vee prisustvo u sadanjosti. Iz
svega ovoga sledi da je sve vee prisustvo u sadanjem trenutku isto to i opaanje
114

svih dimenzija, to je opet zavisno od ispravnosti opaanja i delanja u mislima, oseajima i telom. To se sve opet postie jedno sve veom objektivnou prema mislima,
oseajima i delima, a svest je objektivna samo kada nije identifikovana sa mislima,
oseajima i telom, koja ih nadilazi odnosno transcendira.
Samo trajni prestanak identifikacije ili trajno stanje transcendentalne svesti
omoguava trajnu, nepomuenu i objektivnu svest viih dimenzija. Ta takozvana via
stanja svesti ili svest o viim dimenzijama moe se stei i na druge naine, pomou
narkotika ili stanjima transa izazvanih na razne naine, ali to je uvek privremeni izlet u
via stanja svesti, nakon ega sledi pad u nia grublja stanja. To se dogaa zato jer
nismo usavrili sve dimenzije svoga postojanja u skladu sa dimenzijama samoga postojanja, nae misli, rei i dela nisu jedinstveni i usklaeni sa stvarnou svih dimenzija
postojanja, a nisu jedinstveni i usklaeni sa stvarnou zato jer je svest jo uvek identifikovana sa njima. Samo kada ovek svoje jedino uporite nae u trajnom stanju iste
ili transcendentalne svesti svoje neroene due, tada sve dimenzije postojanja prirode
ili prakrti postaju savreno prozirne i prisutne ovde i sada. Savrenstvo prirode dostupno je jedino savrenom oveku, purui.
Svesno ovladavanje astralnim telom kljuni je momenat u ovekovom ivotu,
njime spoznajemo da fiziko telo nije jedino koje imamo. Ono se postie osveenjem i
ovladavanjem fizikog tela, paljivim suprotstavljanjem njegovoj nagonskoj impulsivnosti i samovolji. Njime se ovladava spoznajom da ono nije supstancijalno niti ita po
sebi i za sebe, da je ista energija koja se zbiva na uslovljavaju i grub nain. Ovo se
ostvaruje jaanjem osnovnog svojstva astrala, a to je oseanje. Sutina oseanja je nadracionalni doivljaj, predanost i vera. Svaka vera je zapravo stalna koncentracija oseanja i predanost neemu ili nekome. Pri tome nije bitan oblik vere ve njena snaga i
izdrljivost. Zbog neracionalnog karaktera oseanja, postoje mnoge zloupotrebe verskih oseanja ljudi. Ona mogu biti isto onoliko iskrena koliko i meusobno suprotstavljena, to esto vodi do verskih sukoba. Veina verskih pokreta u svetu i nije nita drugo do sredstvo manipulacije masama. Da bi se oseanja oblikovala, postoje razliite
religijske i meditativne prakse koje dovode do astralnih iskustava. Najee su to
astralne pojave boanstava u koja se veruje. Iskustva fakira, monaha i drugih koji svoju koncentraciju iskljuivo zasnivaju na obuzdavanju stihije fizikog tela, i tako ovladavaju astralnom energijom, ispunjena su raznim fenomenima dejstva astralne energije
na fizika stanja, kao to su razne moi, mo udesnih isceljenja bolesti, ouvanje njihovog fizikog tela i nakon smrti, a naroito neobian miris njihovih kostiju. To se
tumai kao svetost. Pokazivanje ovakvih i slinih moi glavni su inilac ovladanosti
astralnom energijom, a njihovo nepokazivanje je svedoanstvo o nadilaenju svih
astralnih uticaja i vioj zrelosti due. Disciplina i strogi post glavni su metodi u ovladavanju fizikim telom. Sa tako osvojenim astralnim telom oseanja nisu vie direktno
zavisna od ulnih iskustava, nego su nezavisna od njih i okreu se iroj celini, samoj
egzistenciji. ovek tada objektivno i interaktivno osea drugoga i svet oko sebe. Ljudi
na ovom nivou obino imaju snana uverenja u nekom obliku, a najee religioznom.
Zato je kod njih esto prisutna emocionalna iskljuivost i ostraenost u odbrani svojih
verskih ubeenja. Nedostaje im via umna spoznaja i kritinost koja nije podreena
emocionalnim ubeenjima. Snagu njihovoj veri daje im jasan oseaj da materijalna
egzistencija ulnog podruja nije sve to postoji, ve da ima neeg vieg. Naalost,
to vie oni teko razlikuju od verskog autoriteta kome bespogovorno robuju.
Bez ovladavanja fizikim telom nema svesnog buenja u viim astralnim
dimenzijama predstavljenim elementima vatre i vazduha, koje po svemu predstavlja
115

pravo spasonosno roenje u Duhu u carstvu nebeskom ili drugo roenje. Ovakva kristalizacija je kljuni momenat ne samo u ovekovom individualnom ivotu,
nakon ega on postaje daleko zreliji za duhovne istine i slobodnji, nego i za dozrevanje
oveanstva u celini. Isusovo uenje i delo posveeno je u potpunosti takvom dozrevanju, on je u njega inicirao celo oveanstvo.
Vano je napomenuti da ukoliko ne ovladamo fizikim telom i ukoliko smo
identifikovani sa njim i zavisni od njegovih uticaja, onda ostajemo rtve uticaja nieg
astrala i njegovih entiteta. Stoga je ovladavanje telom nuno za nadilaenje nieg
astrala.
Kristalisanje vieg, mentalnog tela, dogaa se kada oseanja i na njima zasnovana uverenja postanu objektivno sagledana kao isto energetski proces, tako da i najsnanija oseanja i ubeenja nemaju realnost po sebi i za sebe, ve su samo modifikacija odreene energije koja pripada celini. To ne znai da smo postali bezoseajni,
naprotiv, to upravo znai da smo do kraja spoznali sutinu oseanja. Samo spoznaja
sutine dovodi do transcendencije, ne izbegavanje bilo ega. Tako se svim emocionalnim nabojima sagledava uslovljenost, uzrok i ogranienost. Uslovljeni su zakonitou
astrala, uzrok im je subjektivnost (indriyni), a ogranieni su subjektivnom interakcijom sa astralom. Emocijama se oduzima samovolja da svest bezuslovno vezuju za svoje objekte i dodaje im se kritinost - jer astralno telo moe biti oblikovano (osvojeno,
aktuelizovano) i po naopakoj veri, u zle svrhe, kao u crnoj magiji, na primer. Takoe i
u intenzivnim patolokim doivljajima emocionalnih utisaka i sadraja. Zato su astralna iskustva esta pojava kod duevnh bolesnika, bilo kao vantelesna, bilo u formi sluanja ili vienja duhova, ili tako snanih vizija da se ne razlikuju od fizikih pojava.
Razliiti nivoi astrala proimaju meusobno, pa i sa fizikim planom, tako da se jedan
fiziki oblik moe videti, tj. doiveti kao neto sasvim drugo. Osveenje ili ostvarenje
linog integriteta nije nita drugo do kristalisanje svake dimenzije u njenoj ravni i razlikovanje od drugih. Samo tako se one objektivno spoznaju. Bez objektivnog razlikovanja i upoznavanja, njihov doivljaj je konfuzan, subjektivan i najee opasan po
duevno zdravlje. Usled nepostojanja integriteta linosti (aham-kra), kao odluujueg
inioca u indriyni i maha-bhtni, spontano se proimaju svi nivoi bia pa se astralne
tvorevine mogu videti i na fizikom planu. Njihov uticaj se moe preliti na indriyni i
tada ovek moe postati opsednut nekim religijskim ili psihotinim sadrajima, zavisno od toga da li su vie objektivnog ili subjektivnog karaktera. Isto tako i snaga
indriyni moe prevagnuti nad tanmtrma i oveka uiniti ubeenim materijalistom i
ateistom koji se ne sea ak ni svojih snova.
Kritikim distanciranjem od svake jednostranosti, i razlikovanjem sebe od emocionalnih identifikacija, osvaja se mentalno telo. Tek s njim um dobija punu slobodu u
dostizanju svojih pravih dometa. Dotle je bio pod uticajem astralnog tela, to znai da
su misli bile usmeravane emocionalnim sadrajima i nisu mogle biti okrenute ka
samim stvarima.
Iznad mentalnog tela elementa vatre nalazi se duhovni svet elementa vazduha.
Tu nema telesnog oblija nego se prisutnost manifestuje kao ista integracija linosti u
jedinstvenom Ja. Ona se ostvaruje nadilaenjem samih misli koje pripadaju mentalnom
telu uvidom da nisu nita po sebi i za sebe, da nisu nae nego su tek najfiniji proces
oblikovanja energije koja pripada celini prirodnog sklopa, a ne ovekovoj sutini
(purua). Ma koliko misli bile slobodne i kreativne, njih nema bez oseaja individualnosti ili Ja. Ja prethodi mislima i zato ne moe da se spozna dok postoje misli, jer
se one uvek bave predmetnim svetom pojavnosti (astralnim i fizikim). Misli izviru iz
116

oseaja individualnosti, a on izvire iz iste neuslovljenosti (purua) koja je nezavisna

od svih tih prirodnih tvorevina, i od individue i od njenih misli. Tek se tako ovek smiruje u svojoj autentinosti, tek tada je svoj i slobodan od stranih uticaja i vezivanja
karakteristinih za nia tela (stanja).
Drugi nain da se opiu uticaji niih stanja je rei da su ona plod delovanja
mnotva Ja. ovek je nesvestan i uslovljen niim stanjima samo zato to je dezintegrisan na mnotvo Ja-stanja koja se sukcesivno i neprimetno smenjuju. Stoga dolaenje do istog subjekta ili Ja odgovara elementu vazduha.
Ceo proces formiranja i ovladavanja viih tela je zapravo dolaenje do svoje
volje (aham-kra), do jedinstvenog Ja, nadilaenjem zavisnosti od uticaja vanjskih
okolnosti koje dominiraju ivotima nesvesnih ljudi. Zato je na shemi kategorija prirode jedinstveno Ja ili aham-kra iznad organskog i neorganskog podruja, iznad
fizikog tela, indriyni, i svih dimenzija astrala. Kod nesvesnih ljudi koji nemaju jedno Ja (koji nisu aktuelizovali aham-kra kategoriju na shemi), uslovljenost fizikog
tela ve predstavljaju doivotna i nepremostiva ogranienja, ne znajui za vie mogunosti zavisni su od fizikih uticaja okoline. Zbog pasivne upotrebe svesnosti i neulaganja napora da se ona postojano odri uprkos svemu i proiri njena prisutnost i delotvornost na sva mogua stanja bia, na vie dimenzije prirode, oni su noeni okolnostima i aktivnosti su im odreene uticajima oseanja, ubeenja i mentalnih obrazaca koji
im izgledaju kao njihovi, a koje upravo te okolnosti obrazuju i sprovode kroz njih.
Nesvestan ovek nikako ne uvia da je gotovo sve to nosi u sebi i doivljava kao svoje i bori se za to - zapravo tua tvorevina, da nita nije njegovo. Ova neuvianja stvaraju krug samsare, ponovna roenja u najogranienijem telu.
U opisanom procesu moemo prepoznati uobiajeni sled ovekovog oseajnog,
uvstvenog i mentalnog sazrevanja i postizanja psihike objektivnosti o kojoj govori
analitika psihologija. Ono, meutim, nikada ne moe postati potpuno i stvaralaki
delatno, ukoliko nije propraeno konkretnim iskustvom razlikovanja odvajanjem tri
opisana tela, tj. naina bivstvovanja, i doivljavanjem svakog podruja njihovog psihomentalnog zbivanja isto onako objektivno kao to se doivljava kretanje fizikog
tela. Ovde vai izreka da se plivanje ui plivajui. Ko objektivno ne ue u svet svojih
oseanja i misli, nee ih nikada spoznati kakvi jesu i zato e ga oni uslovljavati. Bez
vantelesnih iskustava nema psihike objektivnosti niti celovite linosti. Sutina ovekove slobode i autentinosti je u to potpunijoj objektivnosti prema prirodi, a ona se
postie temeljnim izdvajanjem (kaivalya) i razlikovanjem bitnog od nebitnog, onoga
to je oveku svojstveno od svega to nije.
Ukratko reeno, opisano aktuelizovanje viih tela nije nita drugo do njihovo
razluivanje, jer ona ve postoje ali konfuzno i nesvesno, i zato ne mogu biti aktuelna.
Njihovo razluivanje opet nije nita drugo do osveenje onih funkcija koje ih sainjavaju, a to znai osveenje tela, oseaja, optih stanja uma i samog miljenja. Kako i
ove funkcije ve postoje, ali konfuzno i nesvesno, njihovo osveenje znai razluivanje i ustanovljavanje kakvi jesu sami po sebi. To je praksa budistike meditacije zvana
satipatthana i ona je detaljno opisana u poslednjem poglavlju (Kaivalya).
Kao to smo ve rekli o razlici purue i prakrti, ni ovde se ne radi o objektivnom izdvajanju jednog iz neeg drugog, to je privid koji namee ulno iskustvo u fizikom svetu, ve o izlasku iz vremena u kome nismo ono to zaista jesmo. To je ono
to se ovde objektivno iskuava kao izlazak iz fizikog tela i odlazak u vie dimenzije.
Subjektivno robovanje vremenu i supstancijalnosti je u toj meri objektivan problem,
da spoznaja svoje bezvremene autentinosti i duhovne realnosti izgleda kao objekti117

vno oslobaanje od tela koje biva samo u vremenu. To tako izgleda samo sa empirijskog stanovita, ali ne i sa duhovnog, u kome je cela priroda u potpunom jedinstvu pa
zato nema ta od ega da se izdvaja. Nemajui duhovno ve samo empirijsko stanovite, ovek ivi u iluziji. Zbog snage iluzije i ropstva u vremenu, ovekovo osloboenje
se nuno doivljava kao nadilaenje fizikog tela kristalisanjem viih i trajnijih oblika.
Snaga iluzije daje objektivnost tom doivljaju.
S ovim smo doli do uvida da je sutina oblikovanja ovekovog tela, via egzistencijalna funkcija za prirodu od njenog oblikovanja prostora i vremena. To je proces
ovekovog probuenja, a ne stvaranja nekih novih mistikih stanja. Iako ivi u fizikom telu, ovek jo nije roen, to se priroda reprodukovala, a on tek treba da se duhovno rodi i aktuelizuje. Zato je smrt fizikog tela tako laka i esta pojava, s nastankom i
nestankom tela nita se bitno ne dogaa, rauna se samo ono to je ovek namerno i
svesno uinio u radu na sopstvenoj integraciji i probuenju. Fiziko telo koje ima
samo je prirodno data osnova za rad. Prostorvreme objektivnog sveta spontano oblikuje organsko telo ovekovo i nita bitno nije uinjeno ako on lino ne upozna objektivno podruje sveta u kome biva. To nee moi da postigne fizikim kretanjem okolo,
kao to ine i ivotinje, nego kretanjem po viim, a za njega unutarnjim dimenzijama
astralnog i mentalnog sveta, koja su ulima nedostupna. Njegov put je vertikalan, tj.
unutra, ka sebi. Horizontalno, tj. spolja se kreu samo bia koja nemaju potpune ulne
i delatne sposobnosti, a to su sva bia osim oveka - pa i mnogi ljudi koji ih ne koriste
u potpunosti. Kada se te sposobnosti upotpune u ovekovo bie, indriyni, i afirmiu u
stvaralakoj interakciji sa tanmtr i maha-bhtni, to se dogaa samo kod pojedinih,
naroito zrelih ljudi, preostaje samo kretanje navie, ka aham-kri i buddhi. To je jedina sudbina zrelog oveka i on ne moe postati zreo i psihiki objektivan bez neposrednog upoznavanja objektivnog podruja. Aham-kra se integrie tek sa integracijom
subjektivnog i objektivnog podruja bivstvovanja (to se moe videti na shemi br. 1.).
Cela priroda je sazdana tako da preobraava grublje vibracije bia u finije. Ne
samo putem ishrane, nego asimilacijom i profinjenjem svih iskustava postojanja, celokupne percepcije i delovanja. Ona u celosti dozreva i biemo autentini i blaeni samo
ukoliko uestvujemo u njenom dozrevanju na ovde opisani nain, oblikujui telo,
odnosno, nain bivanja. Nae fiziko telo je samo seme koje kultivisanjem treba da se
razvija rastui navie, ka duhovnom svetu, i u njemu rascveta i d zreo plod znanja
razlike izmeu dobra i zla, istine i lai, oveka i neoveka, bia i nebia. Jedini cilj
ovakvog dozrevanja i rasta, ubiranja ovakvih plodova, jeste da se Duh neuslovljenosti,
olien u ljudsku duu, u ovekovom iskustvu postojanja izdvoji (kaivalya) od svega
to ga sputava da sve omogui: i dobro i zlo, istinu i la, oveka i neoveka, bie i
nebie. Dozrevanje u smislu postojanja jeste proces proiavajueg izdvajanja - jer
purua je izdvojen i nezavisan od svih suprotnosti i osobina.
Kao to zreo plod, koji je nosilac novog ivota, otpada sa drveta na kome je
dozreo, i samo tim izdvajanjem njegov opstanak ima smisla, jer, ako ne padne istrunue jalov na grani, tako nema ni dozrelosti ovekovog postojanja bez izdvajanja i nezavisnosti. ovek je u onoj meri svestan svojih viih dimenzija u kojoj je nezavisan od
niih, a nezavisan od njih ne moe biti izbegavanjem, ve jedino njihovom zrelom,
objektivnom i neposrednom spoznajom. Kao to je plod zreo tek kada je spreman da
otpadne, da se izdvoji od bia koje ga je proizvelo, tako je i ovek zreo tek kada, spoznajui sve dimenzije prirode, prepozna svoju nezavisnost od nje. Izdvojenost i nezavisnost su mogui samo s meditativnim iskustvom iste ili transcendentalne svesti.
118

Za ovo e biti spreman tek kada u svojoj linosti (aham-kra) potpuno integrie
i do kraja afirmie subjektivno (indriyni) i objektivno (tanmtr i maha-bhtni)
iskustvo bivstvovanja, kada mu nijedna od svih dimenzija i mogunosti ivota ne bude
strana, kada postane olienje ivota jer ga je celog prihvatio s ljubavlju.
Duh ovekov je ve od iskona nezavisan od prirode, i stoga ne treba svoju
nezavisnost da osvaja. Da bi se takva njegova autentinost aktuelizovala i potvrdila,
oveku je jedino potrebno da pomae i afirmie ivot prirode u svim njenim oblicima.
Samo podravanje celog postojanja moe dovesti do onoga to postojanje omoguava.
Jedino takvom apsolutnom i delotvornom ljubavlju prema svemu to postoji on potvruje svoje iskonsko stanje, nadmo, nezavisnost i neuslovljenost Duha koji (na taj
nain kroz njega, kao individualna dua) omoguava sve to postoji. Nikako drugaije.
4. ovek i dimenzije prirode: zakon privlaenja i odbijanja
Sve to smo izneli o tome kao je ovek mikrokosmos i da je sainjen od svih
dimenzija od kojih je sainjena i priroda, ne bi bilo potpuno bez opisa kako se to praktino izraava u ivotu. Pri tome emo detaljnije opisati odnos neispoljene i ispoljene
prirode kroz misli i delovanje ovekovo, o emu smo ve govorili na poetku poglavlja o Prakrti.
Sutina odnosa oveka i prirode krije se u razumevanju dvaju kategorija prakrti
i njihovom odnosu: akaa i mahat-buddhi.
Akaa ili etar je najsuptilniji ishod objektivnog, neorganskog podruja prirode,
kao i organskog bez manasa ili uma. To je podruje ispoljenog bia ili ontiko podruje. Manas, aham-kra i mahat-buddhi predstavljaju unutarnje, spoznajno ili ontoloko
podruje postojanja. Manas je misaoni um, aham-kra je princip individuacije ili ego,
a mahat-buddhi je najvii intelekt ili najistija svest o sebi i o postojanju koju ovek
moe imati na ovom svetu.
Mahat-buddhi je najsuptilniji izraz ontolokog podruja koje je neispoljena prakrti (avyakta). On je vrh triju kategorija (manas, aham-kra i mahat-buddhi) koje sainjavaju ivu, suptilni energetski nosa za prisustvo due u telu, principa svesti purue,
suptilno energetsko telo koje dela kao posrednik izmeu purue i prakrti u ljudskom
biu. To je telo s kojim ovek nadilazi fiziko telo i upoznaje vie dimenzije prirode.
Akaa ili etar je najsuptilniji izraz cele prakrti, univerzalno kvantno Polje, iz
njega izvire sva energija (prana) i u njemu je cela priroda isto bezvremeno Jedno,
singularnost svih mogunosti postojanja i celog postojanja. Zahvaljujui takvoj svojoj
osnovi priroda je hologram, sve se odraava u svemu i sve je povezano sa svim. Da
nije tako, ne bi bilo ni svesti u prirodi, informacije ne bi mogle da se prenose, a one se
u toj kvantnoj osnovi prirode prenose trenutno i nezavisno od prostora. Drugim reima, frekvencije su u akai, ili osnovi neispoljene prirode, stacionarne, ne-hercijanske i
imaju sferni karakter, ne kreu se vektorski, od uzroka ka posledici, ve trenutno deluje svaka na sve ostale. U toj osnovi prirode uzrok i posledica su jedno, sve je ve
ostvareno.
Ista svojstva ima i najvia svesnost u prirodi, mahat-buddhi, intelekt ili ista
budnost, koja se deava samo kao jedinstvo ovekove svest o sebi i svesti o postojanju.
ta praktino za nas znai to da naa najvia svest o sebi (buddhi) i sutina prirode imaju ista svojstva? To znai da samo kroz samospoznaju i istu svest o sebi
moemo da spoznamo sutinu prirode. Kada ostvarimo svest o sebi, onda prirodu ne
vidimo vie u svom ispoljenom trodimenzionalnom stanju, kao mnotvo otuenih
119

objekata koji se kreu u vremenu i prostoru od uzroka ka posledici. Tada je vidimo kao
neispoljeno isto jedinstvo, energiju koja se kree ka svesti kao svom ishodu, kao veliki boanski hologram sa kojim moemo da upravljamo. Tada vie ne delamo vektorski, uzrono i vremenski, ve ne-hercijanski, stacionarno koristimo energiju, sve prvo
nameravamo u sebi i, zahvaljujui hologramu, to se automatski odraava spolja. Koristei nameru, imaginaciju, volju i misao (etiri elementa, zemlja, voda, vatra i vazduh),
oblikujemo cilj kao da je on ve realan, i zahvaljujui sinhronicitetu mahat-buddhi i
akae on se zaista i realizuje. Svi sluajevi sinhroniciteta 49 su delovanja usled povezivanja nae svesti i etra, buddhi i akae. Sinhronicitet je ispoljavanje kvantne sutine
prirode, u kojoj je sve povezano u jedno, u trodimenzionom ispoljenom obliku, i zato
tada uviamo povezanost u pojavama koje ovde deluju odvojene. To se povremeno
dogaa, sve se kree, talasa, pa se ponekad i priroda ispolji i svojoj sutini, za trenutak.
To su i sluajevi tkz. deja vu iskustva, kada za trenutak doivljavamo neto kao da
smo to ve doiveli. To je samo trenutak kada je naa svest za trenutak dotakla kvantnu sutinu holografske prirode u kojoj svi dogaaji ve postoje.
Na sinhronicitetskoj povezanosti nae svesti i kvantnog Polja, ili objedinjene
osnove prirode, poiva zakon privlaenja, tj. mo da svojom sveu utiemo da dogaaje. Ovde treba razumeti pre svega da ne moemo svojim misaonim umom (manas),
da utiemo na kvantno Polje ta e iz njega da se ispolji, niti svojim egom (ahamkra), ve samo sa mahat-buddhi, istom, objektivnom sveu o sebi, sveu koja je
najblia naoj dui (purui). Samo je ona u sinhronicitetu sa akaom. Samo ona deluje
ne-hercijanski, iznad uzronosti, vremena i prostora, kao i akaa. Mahat-buddhi je
nae Sopstvo, svest o naoj sutini. Stoga je razumljivo da takva svest ne moe biti
razliita od sutine prirode ili samog postojanja. ovekova sutina ili Sopstvo obelodanjuje sutinu prirode - priroda se samo kroz ovekovo Sopstvo ili duu ispoljava u
svojoj sutini. Nigde vie. Zato je na shemi prakrti mahat-buddhi na vrhu svih kategorija kao njihov najvii ishod.
Sve druge kategorije, aham-kra i manas, deluju hercijanski, vektorski, po
prostorno-vremenskoj uzronosti. Kada se dela na taj nain, hercijanski, pomou ega,
uma i tela, onda se uspeva u ostvarenju namere samo onoliko koliko uloimo mentalnog i fizikog truda u nju, koliko zadovoljimo sve fizike uslove za njeno ostvarenje.
Ogromna veina ljudi dela tako i veina materijalnog ostvarenja je tako postignuta,
radom u znoju lica svog. Takav rad je potreban za upoznavanje due sa zakonima
fizikog sveta. Zbog njega due i dolaze na ovaj svet. On se ne sme izbegavati, niti
ima neto loe u njemu. Samo kada se on sasvim upozna mogu se upoznati vii zakoni,
delovanje iz viih dimenzija i na osnovu suptilne prirode. Bez poznavanja kauzalnog
delovanja ne moe se nikada upoznati akauzalno. Bez iskustva dvojstva ne moe se na
ovom svetu na pravilan nain upoznati svest jedinstva.
Meutim, hercijanske i ne-hercijanske frekvencije su suprotstavljene, kao ogledalo i lik u njemu. Kada delovanje iz hercijanske frekvencije pree u ne-hercijansko,
onda se oituje kao svoja suprotnost, prelazi u suprotnost. To praktino znai da ako
delujemo po hercijanskoj logici uzronosti na ostvarenju nekog cilja, ako se to delovanje ne slae sa sveu due ili sutine, onda ga neemo ostvariti ako u njegovom
sprovoenju zaemo u ne-hercijansko delovanje, u svest nae due, iste svesti koja je
u sinhronicitetu sa sutinom postojanja. Ostvariemo ga samo ako se slae sa interesima due i sutine prirode. Ako se ne slae, a istrajavamo na njemu delujui hercijan49

Karl Gustav Jung je lepo opisao delovanje sinhroniciteta u svome delu Sinhronicitet kao princip
akauzalnih veza ali nije uspeo da ga objasni jer nije znao ovo o emu ovde govorimo.

120

ski, onda proizvodimo negativan efekat, zle posledice. I tako nastaju sva zla dela i posledice na ovom svetu. Posebno ona zla dela koja su nastala dobrim namerama.
Na hercijanskom delovanju posebno istrajava um i ego (manas i aham-kra)
oslanjajui se na empirijsko iskustvo tela i ulnog sveta (indriyni). Ako se delovanje
ograniava samo na podruje njihovog iskustva, bez inspiracije due i iste svesti
(buddhi), onda se ili nee ostvariti ili e se dobiti neto drugo, neeljeno. Takvo delovanje je opisao Buddha kada je govorio o prvoj plemenitoj istini o patnji, da ovek
tada ne postie ono to eli, a dobija ono to ne eli, da je zdruen s onom to ne voli,
a odvojen je od onoga to voli. Na hercijanskom delovanju iz uma, ega i telesnosti
poiva sva neautentinost ovekovog postojanja. Hercijansko delovanje je sve ono
delovanje koje ne uvia svest jedinstva, povezanost svega, pa s tim i ispravnost svega.
Zato je ono u disharmoniji sa sutinom prirode i njegovi rezultati su nesvreni, kratkotrajni ili negativni.
Autentinost ovekovog postojanja i ispravnog delovanja zasniva se na nehercijanskom delovanju iz iste svesti i savesti, inspiracijom due i u interesu purue,
boanske svesti koja sve omoguava. Sva neuspena delanja, sve loe posledice i patnja rezultat su neusklaenosti svesti sa sutinom prirode. Zaista, kako bi bilo kakvo
delovanje u prirodi moglo biti uspeno ako nije u skladu sa boanskom sveu koja
omoguava prirodu i na kojoj ona poiva? Samo su takva dela i namere uspene, samo
se one ispunjavaju automatski, tako da to izgleda kao da je uz boiju pomo. Takva
dela iz transcendentalne svesti su zapravo podrana kreativnom inteligencijom. Tu se
samo radi o sinhronicitetu nae svesne namere sa interesima due, sutinom prirode i
boanskom sveu na kojoj cela priroda postoji. U sutini, sve se samo od sebe automatski ostvaruje kada je naa namera usklaena sa namerom Boanskog. 50 To praktino znai da prvo treba da budemo sjedinjeni sa sobom, svojom sutinom, u mahatbuddhi, da u meditaciji ostvarimo istu transcendentalnu svest, 51 pa onda odatle da
delamo spolja istom namerom ka ostvarenju. To je i pravi smer delovanja, od najsuptilnijeg ka najgrubljem, od izvora svega ka ostvarenju svega. Delovanje u suprotnom
smeru imae suprotne posledice.
Samo tako, sveu svoje transcendentalne due, ovek dela kroz sve dimenzije
prirode, i sve dimenzije prirode se ostvaruju kroz oveka.

50

Tako je i Karlos Kastaneda u svojom kasnijim delima opisao krajnji cilj arobnjaka: usklaivanje sa
namerom Duha.
51
Detaljnije o tome videti u poslednjem poglavlju Kaivalya.

121

TANMTR
Pod dejstvom principa individuacije i formiranja svega (aham-kra) - koji na
razliitim nivoima i vibracijama prirode uobliava razliita dejstva i pojave - na viim
nivoima se oblikuju polja uzronog dejstva, tanmtre, za oblikovanje niih nivoa.
Tanmtre su matrice koje proizvode oblike na niim, grubljim podrujima. Doslovno
znaenje rei tanmtr jeste tome primereno ili prototip. Dakle, tanmtr je ono
prema emu je primereno ispoljavanje oblika svih entiteta ili jedinki koje postoje u
prostorima prirode. Ona je prema shemi iznad maha-bhtni, prostornog oblikovanja
dimenzija, i zato je poznata i kao hiperprostor ili hyperspace, i zato su tu arhetipovi za
oblikovanje svega u prostoru na svim dimenzijama.
Klasina snkhya ustanovljava samo pet tanmtr. To su prototipska poela
zvuka, dodira, boje, okusa i mirisa. Razlog zato se navode samo pet lei u tome to su
oni nuni i dovoljni za oblikovanje ulnih organa (sluh, vid, dodir, okus i njuh) koji su,
kao takvi, neophodni organski uslovi za nastanak ili pojavu subjekta opaanja u trodimenzionoj prirodi. Ovo je dosledno osnovnom i najvanijem teleolokom stavu
snkhye da cela priroda postoji ovakva kakva je jedino sa svrhom stvaranja svih potrebnih uslova za pojavu svesnog subjekta, koji je jedino pogodno mesto u njoj gde se
dogaa svest o prisustvu apsolutnog Duha (purua).
Prema prikazanoj shemi (slika br. 1), na makrokosmikom planu iz aham-kre
nastaju tanmtre kao polja uzronog dejstva za oblikovanje svega postojeeg na niim
ili grubljim planovima pomou principa koje smo upoznali simbolikom maha-bhtni.
To je objektivno podruje neorganske ili neive prirode kojom dominiraju stvaralaki principi zvuka i prostora (akaa). Na mikrokosmikoj ili subjektivnoj strani,
tanmtre kao matrice oblikuju ulne organe, iz njih posledino i delatne, kao organski
uslov stvaranja svih ivih bia kao subjekta u prirodi. Iako se iz praktinih razloga
percepcije i delanja moemo zadovoljiti sa ovih pet tanmtr, moramo, radi potpunije
objektivnosti, ipak upoznati nain na koji je tih pet izvedeno iz toliko mnogo polja
uzronog, informativnog dejstva, koliko ima i stvorenih oblika u kosmosu.
To mnotvo polja svodi se, kao to je reeno, na pet prototipskih poela ulnog
opaanja usled teleoloke svrhe prirode da u-oblii (in-formatio) neophodne ulne i
organske sklopove (indriyni), kao primaoce informacija o sopstvenom zbivanju, primaoce vesti koje kristaliu s-vest subjekta. Videli smo da se u prirodi svekoliko zbivanje odigrava zbog neega ili nekoga. Usled ovakvog saimajueg uviranja u subjekta,
zbivanja-informacije se kreu ka dui, a kroz nju ka purui, Duhu sveopteg zbivanja.
Samo tu kretanje prirode dolazi do svog ishoda. Inae, svako njeno zbivanje jeste
informacija koja ima saobraavajuu funkciju u-obliavanja primaoca, odnosno njegovih ulnih organa (buddhindriye), radi centriranja i osnaenja (s)vesti sabiranjem na
jednom mestu, u subjektu, a njegov je nosilac ovekovo telo. Dok se u svesnom subjektu priroda saima i kristalie ka svom ishodu (preko manas-a ili raz-uma do ahamkra i buddhi), dotle se u ostalom podruju objektivno ispoljava u vidu grubih i finih
oblika i procesa (tanmtr i maha-bhtni) koje opaamo ulima (indriyni). Zato se,
dakle, zbog temeljnog znaaja subjekta, sve tanmtre svode na pet prototipskih poela
ulnog opaanja.
122

Svaki je oblik u prirodi jedna aktivna (oblikovana) informacija, vest za svest;

cela je priroda, sve stvoreno i oblikovano u njoj, jedan veliki holistiki informativni
sistem koji oblikovanjem organskih sklopova (indriyni) omoguava prisustvo autentinosti Apsolutnog Duha koji sve omoguava na jednom mestu, u svesnoj, integrisanoj linosti. Koliko je, s jedne strane, prisutnost Duha pokretaka snaga za smo oblikovanje prirode, toliko, s druge, sma njena svrsishodna aktivnost u razvoju organskog
ivota omoguava svesno prisustvo Duha. Tako se uzajamno privlae i podstiu dva
temeljna principa: sutastvenost Duha i oblikovanje prirode. Svestan subjekat je korisnik svih informacija o prirodi, koje same po sebi nisu nita drugo do vremenski i prostorno saeto ispoljavanje svih mogunosti njenog zbivanja. Zato subjektovim okretanjem panje ka svojoj Sopstvenosti ili dui, a to znai paljivim primanjem i proienjem s-vesti od svih uplitanja i nepotrebnih ponavljanja zbivanja u mislima (cittavrtti),
prostorvreme ispoljavanja prirode sabire se (samadhi) sve do potpune iskonske neuznemirenosti (nirodha) Duha-oveka (purua) u svojoj autentinosti (svarpa).
Stoga, svrha razvoja organskog ivota jeste stvaranje mogunosti za primanje
informacija (vesti) o zbivanju. Kao vrhunac ovog razvoja u prirodi se javlja ovekovo
bie, ono je mesto gde se objektivno sabiru informacije zbivanja i odakle, usled njihove dovoljne saetosti ili postizanja odreene kritine mase (koncentracije), prosijavaju kao s-vest o njenom smislu. Na taj nain je svekoliko stvaranje prirode zapravo
njeno osveenje prisustva neuslovljenog Duha-oveka.
Ne postoji mrtva priroda. Ono to smatramo materijom je u ogromnoj meri prazan prostor ispunjen silom dejstva estica. Kvantna mehanika je ustanovila da ni one
nisu materijalne ve talasne prirode. Kako e se one ponaati, direktno zavisi od
informacija koju oblikuje sama njihova talasna funkcija, odnosno nain postojanja. A
od ovog ponaanja (informacije) zavisi kakav e fiziki element nastati, da li papir ili
elije koe na naem prstu. Materija je ista energija koja se sastoji od praznog prostora, uopte nema nieg "materijalnog", samo je naa percepcija takva da kretanje te
energije umom tumaimo pa zato i vidimo kao "vrstu materiju". Tako mi samo
zahvaljujui tumaenju znamo da postojimo kao fiziko telo. Kako je sve Jedno, i nae
tumaenje ima povratno dejstvo kao informacija za oblikovanje energije, pa njeno stanje kao materije zavisi od prisustva posmatraa-tumaa: kada je posmatra prisutan,
ona se pokazuje kao "materija", talas postaje estica, bez njega energija ostaje ista
energija.
Zato ista svest (buddhi), kao ishod svih informacija, ima najviu tvoraku mo.
Prema tome, nita ne postoji u prirodi kao zaseban materijalni entitet po sebi i za sebe,
ve je svaka oblikovana pojava upravo smo znaenje ili onaj smisao koji informie
energiju za stvaranje odreenih ulno opaajnih struktura i oblika. Sutina svakog fizikog bivstvovanja jeste neko znaenje. Bivstvovanje je znaenje, jedno postaje drugo,
i obratno. Kako se menja znaenje (informacija) menja se i sutina (oblik). Uzajamnost
dejstva svesti i oblika ispoljava se kao sveopte kretanje ivotne energije ili prna.
Njome se obavlja i prenoenje informacija izmeu elija. Sam njihov oblik i funkcija
jeste informacija, odnosno oblik svesti koji se holistiki prima i prepoznaje u celom
organizmu. Kao medijum za prenoenje ovih informacija slue tela suptilnija od fizikog oblija, etersko i astralno. Ona informaciju prenose samom svojom pripadnou
viim dimenzijama u kojima je vreme bre i saetije od onog na fizikom nivou. Tako
smo proimanje tih razliitih dimenzija automatski sprovodi vest od grubog oblika
zbivanja ka svesti, sprovodi informaciju od pojedinanog ka celini. To sprovoenje je
nalik usisavanju, gde saetost viih dimenzija sama po sebi, svojim brim frekvenci123

jama, privlai i bre sprovodi informacije niih, sporijih i grubljih oblika zbivanja.
Takoe se moe rei da vie dimenzije ve sadre plan za sva nia ispoljavanja, i stoga
se informacije ne prenose ve samo prepoznaju. Svaka informacija mora da se prenosi
putem nekog oblika (od energetskog, kao to su elektromagnetni talasi, do materijalnih
kao, na primer, tampana slova), tako da smo informisanje znai uobliavanje (informatio). Svaki oblik je konkretno ispoljavanje informacije u ulnom iskustvu. Ne
postoji nikakva sutinska razlika izmeu energetske aktivnosti oblikovanja fizikog
entiteta, i sadraja informacije za to oblikovanje. Sva je razlika u nivou dimenzija
putem kojih se jedan isti proces ispoljava i brzini frekvencija sprovoenja. Preobraavanje svih materijalnih oblika koje vidimo u prirodi nastaje jedino usled prenoenja
informacija kroz razliite vibracije iz viih, suptilnijih dimenzija na nie, i obratno.
Sama razliitost njihovih vibracija (brzina zbivanja), kroz koje prolaze informacije (svest), izaziva mnotvo svekolikog oblikovanja u prirodi. 52 Mnotvo oblija u prirodi
postoji samo zbog proimanja razliitih dimenzija koje, kao razbijeno ogledalo, jedan
isti informativni proces prikazuju u razliitim aspektima i fazama.
Na ovaj nain se prevladava dualizam tela i psihe, fizikih i mentalnih dogaaja
i objanjava ispoljavanje svih potencijala viih planova na zemaljskom. Jedino neosveenost i neuvianje prirode u svim njenim dimenzijama izaziva iluzoran utisak o
njoj kao mnotvu izdvojenih, nepovezanih i otuenih jedinki koje svojom haotinou
ugroavaju subjekta, utisak da je objektivno postojea priroda sputala slobodu Duhaoveka, da ga ugroava nesrenim sluajevima ili zlom sudbinom.
Znaenje i bivstvovanje uzajamno odravaju jedno drugo prema zakonu uzroka
i posledice, ali esto u razliitim vremenima i dimenzijama, tako da nisu uvek oigledni subjektu s njegove trodimenzione take posmatranja. Oni tako ine sutinu procesa
ispoljavanja objektivnog sveta i, u holistikom jedinstvu cele prirode, izmeu njih
nema nikakvih razlika i razdvajanja. To, uostalom, svaki umetnik zna iz sopstvenog
iskustva. Ovo jedinstvo je sutina svakog pravog religijskog doivljaja.
U Upaniadama je zabeleeno da se astralno ili suptilno (sukma) telo, koje
nadivljava izvesno vreme fiziko oblije (rpa) i nosi latentne informacije za buduu
inkarnaciju, zove nama, to znai: ime. Takoe se ono naziva i lingadeha, pri emu je
linga znak, odnosno oznaitelj. Opaanje iskustvenog sveta odnosi se, prema tome,
iskljuivo na ime-i-oblik, nama-rpa, odnosno na znaenje (informacija) oblika zbivanja ili na osmiljavanje oblika.
Sagledajmo sada ukratko na koji nain znaenje i bivstvovanje odraavaju jedno drugo ili, drugaije reeno, kako polja uzronog ili informativnog dejstva
(tanmtr) pomou principa individualnosti (aham-kra) oblikuju entitete fizikog
sveta preko astrala, bez ograniavanja na ulne organe, ija je veza sa oblikovanjem
subjekta oigledna. Danas o ovome moemo slobodnije i jasnije da govorimo zahvaljujui nedavnom otkriu biologa Ruperta eldrejka (Sheldrake) o morfogenetskim
poljima (gr. morphe-oblik i lat. genesis-nastajanje). Koristei se donekle ovim otkriem za prikaz dejstva tanmtr u mnogo starijem sistemu snkhye, nazvaemo ova
polja, iz potovanja prema tradiciji, T-poljima, pri emu je T skraenica za tanmtr.

52

Da je sve holistiki povezano u jednu celinu i da se prenoenje informacija zato dogaa trenutno,
dokazali su eksperimenti u kojima je elijski i genetski materijal nekog oveka odnesen na veliku
udaljenost. Onog trenutka kada je na tog oveka izvren uticaj na njegovo telo, njegove elije su istovremeno reagovale u skladu s tim uticajem kao da su bile i dalje u njegovom telu, iako su bile stotinama
kilometara udaljene. Sve je povezano. Samo na um razdvaja.

124

Univerzum je u celosti proet razliitim poljima. Njihova priroda je ponekad

tako sloena da se ne moe objasniti renikom fizikalnih zakona zato to se proteu
izvan dimenzija materijalnog univerzuma. Ovde su vidljive samo njihove posledice.
Moe se jedino rei da su polja manifestacije matematikih veliina u regionima prostora. U sluaju gravitacionog polja to je geometrijsko svojstvo ili savijenost prostora.
Polje je uvek nain proizvoenja samog prostora, imanentna sklonost ka celovitosti i
uobliavanju. Na primer, magnetna ipka ispod lista papira posutog opiljcima gvoa
elektromagnetskim poljem stvara linije sila koje krue s jednog do drugog kraja magnetnog polja. Ali, ako se magnet podeli na pola, opiljci gvoa se nee podeliti, nego
e formirati dva nova kompletna polja. Na slian nain, dejstvo ovakvih polja, kao
realne ali nevidljive sile uobliavanja, jedino je objanjenje problema sa kojima se biologija suoavala do eldrejkovog oivljavanja teorije o morfogenetskim poljima, koja
se prvi put marginalno javila poetkom dvadesetog veka. Problem morfogeneze je: na
koji nain iva bia dobijaju svoj odreeni oblik? Genima se ne prenosi ova informacija, u DNK se nalazi samo sloeni spisak svih materijala koji ulaze u grau elija,
informacije za stvaranje proteina. On je istovetan po svom osnovnom sadraju (97%)
kod svih ivih bia. Otvoreno je pitanje kako i po kom modelu se proteini spajaju u
telu? Osnovne elije su neizdiferencirane i, kako elijska masa raste deobom, nastaje
embrion. Neke elije postaju elije mozga, a neke srca. Staro mehanistiko shvatanje
nije moglo da odgovori na pitanje kako elija zna u ta treba da se razvije i gde je
model po kome bie dobija svoj jedinstveni fiziki oblik. U DNK takvih informacija
nema, kao ni u RNK. 53
Drugi problem morfogeneze je regulacija, ili sposobnost organizma da zameni i
prilagodi svoj plan, ako se neto neoekivano dogodi u njegovom razvoju. Tako, kada
se jaje vodenog konjica, dok je jo masa neizdiferencirane elije, podeli na dva dela, to
nee prepoloviti budui embrion, nego e se preostala masa razviti u manjeg ali celog
vodenog konjica. Isto se deava kod oveka kada se elijska masa embriona podeli u
nekom stadijumu razvoja. Rodie se identini blizanci. Ovakva osobina elija slina je
osobini holograma, gde svaki deo slike sadri celu verziju slike. Svaka polovina razvi53

Tek su najnovija istraivanja kvantne genetike otkrila prave mogunosti i dimenzije informativnih
sadraja DNK. No i pored toga ne objanjavaju morfogenezu. Zapravo, kvantna genetika potvruje
postojanje T-polja i na genetskom nivou, jer je utvrdila da informacije molekula DNK mogu postojati i
kao biopolja, dakle, nefizikalno, i prenositi se akauzalno, kao T-polje, da za njih vie vae zakoni
kvantne fizike nego biologije. Uzorak DNK trenutno reaguje na emocionalna stanja svoga vlasnika ma
koliko bio udaljen od njega. DNK se zasniva na istim principima kao gramatika, sintaksa i semantika,
kao jezik, odnosno razmena informacija ili nain na koji funkcionie svest. Zapravo, na jezik je takav
zbog takvog DNK. Ako se informacija pretvori u frekvenciju i kao takva putem lasera ili radio talasa
usmeri na DNK, ta informacija e delovati na DNK tako da se promeni u skladu sa njom. Ruski naunici su na taj nain uspeli da embrion abe pretvore u embrion salamandera, jednostavnim prenoenjem informacijskog obrasca s jednog DNK na drugi putem lasera. U ovome lei objanjenje snanog
sugestivnog dejstva rei i misli na telo ovekovo.
Problem razumevanja DNK lei najvie u injenici da je sva nauka teko krivotvorena od sila
koje vladaju ljudima, mnoga sutinska nauna saznanja se skrivaju ili falsifikuju. Tako se i znanje o
DNK veoma skriva, javno su otkrivena samo manja istraivanja i saznanja o DNK, dok je sve ono to
je od sutinske vanosti proglaeno za "smee DNK" (junk DNA). Naime, pored dve spirale DNK
postoji jo puno DNK sekvenci koje nisu povezane u spirale i za koje se zvanino tvrdi da se ne zna
emu slue ili da ne slue niemu. Ipak su neka nezavisna istraivanja u Rusiji utvrdila da upravo ova
razbacana DNK ima najveu vrednost za oveka i sve njegove vie sposobnosti i prave potencijale,
dok dve poznate spirale koje se zvanino vode kao DNK predstavljaju samo informacije za sastav
proteina, odnosno materjala za grau elija.

125

jajueg sastava elija sadri kompletnu verziju celog organizma. Mehanistiki pristup
ne objanjava ni ovaj fenomen.
Trei problem je regeneracija ili zauujua sposobnost nekih organizama da
obnove izgubljene delove svoga tela. etvrti je simbioza, neobjanjiva pojava da se
mikroorganizmi udruuju u zajednicu koja se zatim, kada dostigne odreenu kritinu
masu, ponaa kao kompletan novi organizam. Ne postoje nikakve objektivne prepreke
pretpostavci da je nae fiziko telo rezultat velike simbiotske kolonije bakterija, a na
nervni sistem izraz najvie bakterijske evolucije u simbiozi. Sa razumevanjem dejstva
T-polja ovakva pretpostavka ne samo da vie nije smela nego je i logian odgovor na
ove i mnoge druge fenomene sa kojima klasian mehanistiki pristup svetu ne izlazi na
kraj, kao to i teologija u nastojanju da dokae stvaranje odozgo a ne iz evolucije
materije, isti problem nepotrebno mitologizuje i mistifikuje.
Delujui preko viih, astralnih podruja kao prototipovi, T-polja oblikuju, kao
nevidljive protene strukture, svaki organizam privlaei ga njegovom posebnom
obliku ili svrsi u prostoru i vremenu. Dakle, svaki ivi oblik se oblikuje pod uticajima
koji pristiu spolja. U njegovoj genetskoj strukturi su samo informacije o materijalu
za izgradnju tela; njegov oblik i kretanje (sudbina) nastaju pod uticajem spoljanjih
obrazaca, odnosno polja uticaja.
Vano je primetiti srodnost polja sa dimenzijama prirode, odnosno njihovu
subordinaciju. Vee polje (telo) uvek deluje kao princip usaglaavanja i sinteze manjih
polja (elije). To se moe videti u odnosu drutva i pojedinca, ekoloke ravnotee u
prirodi i biolokih jedinki, kao i viih stanja svesti u odnosu na pojedinana iskustva.
Kako se svi planovi meusobno proimaju, i kako informacija i oblik nisu sutinski
odvojeni, podruje dejstva T-polja preko viih astralnih nivoa nije odvojeno od fizikog oblika i taj uticaj se ne odvija samo u jednom smeru. Svaki pojedinani organizam
je povezan sa svojim T-poljem i njegovo ponaanje povratno deluje na strukturu Tpolja. Takoe i svaka bioloka vrsta ima svoje kolektivno T-polje. Tako je u Japanu
pedesetih godina otkriven efekat stotinu majmuna. Ako pripadnik jedne vrste, kao
to je majmun, otkrije nov nain ishrane i pokae ga grupi sa kojom ivi, kada se dostigne izvesna kritina masa jedinki koje su nauile novu vetinu, ta sposobnost se
najednom automatski nevidljivim dejstvom iri na sve ostale pripadnike iste vrste svuda u svetu. Ista pojava je dvadesetih godina ustanovljena na Harvardu, u eksperimentima sa pacovima. Sa eljom da se dokae Lamarkova teza da se nasledne osobine
prenose genetskim putem, grupa pacova obuavana je da pronae izlaz iz lavirinta.
Tek je deseta generacija nauila da odmah pronae izlaz, dok je prvoj bilo potrebno i
stotinu pokuaja. Meutim, i kontrolna grupa, koja nije genetski sparivana niti uvebavana, pokazala je istu vetinu da odmah pronae izlaz. Nekoliko godina posle toga,
zbog neverice u dobijene rezultate, isti eksperiment je sproveden u Australiji. Tamonji pacovi su ve u prvom pokuaju nali izlaz zahvaljujui T-polju koje su prethodni
eksperimenti napravili.
eldrejk je ovu interakciju nazvao morfika rezonanca. Nezavisnost delovanja
informativnih polja od prostora i vremena mogua je zbog toga to je podruje T-polja
suptilnije ili vie od fizikog. Ova suptilnost je izraz saimanja prostorvremena u
viim dimenzijama. Tako je na osnovu morfike rezonance zakljueno da je memorija
inherentna prirodi. Svi stvoreni prirodni sistemi na fizikom planu nasleuju kolektivna iskustva iz ranijih sistema iste vrste, bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost. Ovako se moe objasniti ponaanje mikroorganizama, kolonije mrava, biljaka,
ivotinja, pa ak i formiranje novih kristalnih formi. I ovek je, svakako, ukljuen u
126

kolektivnu memoriju svoje vrste. Prema istraivanjima neurologa Karla Pribrama, koji
je zajedno sa Dejvidom Bomom doprineo uobliavanju holistike ontoloke interpretacije savremenih naunih rezultata u okvir holografske paradigme, naa memorija nije
smetena negde u mozgu, ve je mozak samo savreni instrument za holistiku komunikaciju sa celinom, odnosno holografskim univerzumom.
T-polja postoje uvek i svuda, na svim nivoima: od elementarnih estica, molekula, kristala, hemijskih reakcija, vremenskih prilika, kretanja planeta i galaksija.
Upadljivo je njihovo dejstvo u ovekovoj psihi, stvaranju kompleksa i neurotinih
obrazaca koji se uporno ponavljaju (oni deluju nesvesno jer je astral podruje nesvesnog). Takoe su delotvorna i u stvaranju obrazaca svakodnevnog fizikog ponaanja.
Ogromnu veinu pokreta inimo spontano, po steenom modelu. Svest je tu prisutna
vie kao ukras, kao lampa koja osvetljava poneto u vrlo uskom krugu, dok samosvest
gotovo da i ne odluuje.
Na shemi (slika 2.) je prepoznatljivo kako se linost (aham-kra) izoidno deli
na svakodnevno svesno podruje telesnog iskustva (indriyni) i nesvesne prototipove
ponaanja (tanmtr) u razliitim dimenzijama bivstvovanja (maha-bhtni).
Pored obrazaca nesvesnog ponaanja tela i uma, delovanje T-polja moemo
prepoznati i u kolektivnim razmerama kao odreene dominante ili arhetipove kolektivno nesvesnog, pa ak i u metafizikim obrascima vrednovanja stvarnosti. Ona takoe
deluju u drutvu i kulturi kao T-polja rasa, nacija, drutvenih grupacija i kulturnih
obrazaca.
Zahvaljujui morfikoj rezonanci, tj. povratnom dejstvu izmeu fizikog zbivanja i T-polja, iskustvo bivstvovanja se ubrzava, uenje i nain ivota postaju vremenom efikasniji, danas se mnogi procesi mogu obaviti neuporedivo bre i bolje
nego ranije.
T-polja svojim suptilnim informativnim uticajem privlae ili usmeravaju kretanje ivotne energije (prna), oblikujui tako svu stvorenu harmoniju i svrhovitost koju
vidimo u prirodi. Sve to postoji na bilo koji nain, dejstvom T-polja zadobija tano
onakav oblik kakav je potreban svrsi. To se ne odnosi samo na unutranje organe jednog organizma, ve i na sva bia u organizmu sveta.
Kao to smo ranije izloili, potencijali sa viih planova (voda, vatra i vazduh)
nuno se manifestuju na zemaljskom kao konkretan oblik ili proces, ali nama ti potencijali nisu vidljivi pre takvog ispoljavanja, zato to smo nauili da prepoznajemo samo
ono to ulima opaamo i to moemo da osmislimo dok nae oi gledaju. Mi ne vidimo bie kakvo jeste, ve samo ono to smo nauili da tumaimo o njemu. Um je taj
koji vidi kroz oi i sam odreuje percepciju prema uslovljenim, najee socijalnim
parametrima. Ostala podruja zbivanja bia, koja su izvan dometa ula i vrste navike
mentalnog interpretiranja, nisu osveena, pa zato deluju nesvesno, kao onostrana ili
transcendentna. Potinjeni ovoj navici racionalnog ustanovljavanja koja nas zatvara
u jednu usku ravan postojanja (na nivou manasa), mi vidimo fiziki oblik kako pokretan udesnim ali nevidljivim zakonitostima nastaje, raste i kree se svojom sudbinom, i
zatim kako nestaje i raspada se na sainjavajue elemente, koji opet slue za neko
novo oblikovanje. Vidimo samo posledice i stalnu promenu mnotva dogaaja tumaimo kao sluajnosti, ne uviajui vie izvore njihovih uzroka i svrsishodnu povezanost. Zato to ne vidimo (ne doivljavamo) vie dimenzije i njihov jedinstveni izvor,
ini nam se kao da je jedina stvarnost ova u kojoj bia izgledaju odvojena jedna od
drugih, u sukobu, i satrta zakonom stalne promene. U sluajevima onih ljudi kod kojih
je ova mentalna granica pomerena iz bilo kojih razloga - bilo vetaki, narkotikim
127

sredstvima, bilo psihotikim poremeajem svih vrednosti i granica, umetnikom inspiracijom, prostom mladalakom nezrelou linosti da prihvati nametnute norme vienja realnosti, ili, to je ree, meditativnom sabranou svesti (panje) nezavisno od
misaonog uslovljavanja - dejstva ovih polja se mogu jasno videti kako proimaju fiziko oblije. To su sluajevi vienja aure neijih psihomentalnih stanja i njihovu realizaciju u prolosti, sadanjosti ili budunosti. Redovni pratilac ovakvih iskustava je
stanje vanvremenskog prisustva (kao da 'svet staje') kao i pojaan priliv energije koja
je jaa na viim planovima, a moe se ispoljavati kao oseaj blaenstva i veliine koja
sputava mo govora i bilo kakvog objanjavanja. Zbog toga mnogi ute o ovakvim
iskustvima ili vide mnogo vie nego to mogu da kau. esto priliv energije izaziva
trans koji obuzima celo telo i menja mu postupke. U svakom sluaju raniji mentalni
sklop vie nije prisutan, bar privremeno, dok traje vienje. U nekim sluajevima moe
biti prisutan, ali je i tada ponaanje malo izmenjeno, moda samo kroz ubrzani govor.
Sve postojee na materijalnom planu ima svoj suptilniji vid zbivanja na viem
ili astralnom planu. Sve ima svoje tragove kroz vreme, zraenje kroz prostor ije oblikovanje je ujedno i znaenje. Ne samo iva bia, ve i mesta. Ona koja su vekovima
ispunjavana odreenim uzvienim religijskim vrednostima i aktivnostima, sama zrae
njima na svakoga ko ih poseti, i to upadljivo razliito od drugih mesta koja su ispunjena drugaijim aktivnostima. Senzitivni ljudi mogu videti dogaaj koji se ranije zbio
na nekom mestu, ili e se tek zbiti. Ali i bez posebne senzitivnosti, svakome je dobro
poznato da, kada se nae na nekom mestu na kome mu se neto dogodilo, ak pre vie
decenija, taj e se dogaaj odmah oiveti u seanju do najsitnijih detalja, ma kako
bezazlen bio. Tragove i znaenja upeatljivih dogaaja ve nosimo sa sobom. Ovaj
mehanizam se uvek odvija. Dok etamo ulicom i nismo niim zaokupljeni, na um
deluje kao rezonantna kutija u kojoj se ponavljaju i prepliu vibracije raznih T-polja
koja je stvorila okolina ili mi sami.
Svi parapsiholoki fenomeni nalaze svoje objanjenje u dejstvu T-polja,
odnosno proimanju viih dimenzija sa niim. Takve pojave, kao i udesna harmonija i
svrhovitost u prirodi, navode ljude na veru u njihovo boansko ili natprirodno dejstvo. Ogranienost njihovog vida samo na materijalne posledice uticaja sa viih nematerijalnih planova jedne iste (boanske) prirode, glavni je razlog za ovakvu pojavu. Njihov vid je ogranien ulnim i mentalnim uslovljavanjima.
Ne moemo ustanoviti neko vrhunsko T-polje koje bi igralo ulogu Boga, jer
ideja Boga u svom najinteligentnijem izrazu, a to je apofatika teologija, odgovara
neuslovljenosti purue. Ali zato moemo, i to je uvek sluaj, da uspostavimo kontakt
sa ve oformljenim T-poljem religijskim ritualom - koji je oduvek bio samo metod za
stupanje u kontakt sa odreenim T-poljem - ili meditativnom imaginacijom i vizualizacijom ustanovljenog boanstva, kao u tantrizmu. Ovo nam pokazuje da sve dogmatske religijske prakse koje se zasnivaju na ritualima pripadaju dejstvu T-polja, a ne
istinskoj religioznosti koja vodi ka neuslovljenosti Duha. To je i razlog zato u svetu
postoje razliite religijske prakse. Da postoji jedno vrhunsko ili 'boansko T-polje,
komunikacija sa njim (ritualna praksa) bila bi svuda istovetno ustanovljena. Na kraju,
ono bi nadvladalo sva druga polja i ne bi postojala raznovrsnost religijskih pravaca
koji se meusobno esto krvavo sukobljavaju. Ne bi, zapravo, bilo ni raznovrsnosti
prirodnih oblika, ni same prirode kakva jeste.
(O ritualima ovde govorimo na ovakav nain, u funkciji kontaktiranja tj. sluenja neorganskim biima u astralu i T-poljima, jedino zato to je prava priroda rituala
davno zaboravljena i danas u crkvama uveliko pervertovana mehanikim ponavlja128

njem. Naime, sutina rituala je nekada bila da se neosveenim ljudima pomogne da

ojaaju 'magnetski centar', odnosno da odre u svesnosti cilj svoga rada na duhovnom
probuenju. Takoe i da se odreenom simbolikom sauvaju neke informacije koje
putem ritualnog izvoenja deluju na nesvesno. Pravi ritual je mehanizam privremenog
stupanja u kontakt sa informativnim poljem viih stanja svesti. Rituali su bili potrebni
zato to ovek nije dovoljno svestan, nema jedno postojano Ja u sebi, i njegovi se
ciljevi i namere smenjuju sa smenjivanjem raznih vanjskih uticaja i smenom Ja - to on
nikada ne vidi kao takvo, ve uvek pogreno tumai kao plod svoje volje. Stoga je takvom oveku bio potreban jedan zajedniki mehanizam koji e drati na okupu njegovu
nameru da radi na sebi, jer bi bez takve zajednike podrke brzo zalutao i skrenuo sa
puta.)
Hvatanje dejstava raznih T-polja najei je uzrok ponaanja ljudi, posebno
grupnog i ritualnog ponaanja. Znanje o ovom dejstvu oduvek je bilo poznato manjem
broju ljudi koji su ga veto koristili za manipulaciju masama. To su bili lanovi tajnih
drutava, svetenici i politiari. 54 Vrlo je redak sluaj da je neko slobodan od takvih
uticaja. Nae misli su najveim delom izraz dejstva raznih polja uticaja, bilo individualnog seanja bilo kolektivnog naslea, ili onoga to se deava oko nas. Pojmovi su
najfiniji oblici T-polja.
Sve zbivanje se moe sagledati u svetlosti delovanja T-polja. Dublje ulaenje u
ovu analizu odvuklo bi nas od osnovne teme snkhye, da bezvremena autentinost
Duha kosmikog zbivanja uvek postoji kao naa bit, i kao svrha postojanja samog
bia. Recimo o ovome jo samo to da u makrokosmosu T-polja obrazuju prirodne
zakone kao to i kolektivna iskustva ljudi obrazuju T-polja arhetipova, dok u subjektivnom ili mikrokosmikom svetu bivaju uzor formiranja misli i oseanja koja izgrauju
nau linost, navike, karakter i sudbinu.
Kristalisanje svesnog prisustva na suptilnijim nivoima zbivanja, prisustva koje
je olieno izrazom Ja sam inilac (aham-kra), jeste odluujue za ovekovu ovladanost svim nivoima bia koja su dotle delovala dezintegrisano, autonomno i uslovljavajue. Pod uticajem uobliavanja (aham-kra), svako zbivanje se oblikuje kao samostalan entitet, pa tako i energetska aktivnost svesti. U svom delovanju ona nije jednolina i stalna ve oscilira, pa ovek doivljava razliita stanja svesti. Te oscilacije su takve da izazivaju izdvajanje nekih delova (stanja) iz glavnog toka, delova koji od tada
postoje kao relativno samostalni entiteti koji se ponaaju kao svesna bia, iako nisu
organskog porekla.
1. Neorganska bia
Uenje snkhye daje nam jednostavno razumevanje zato i kako postoje neorganska bia.
Pod dejstvom kategorije aham-kra, principa individuacije, uobliava se sve to
postoji, i u organskom i u neorganskom svetu. Na organskom podruju to su nama
poznata organska iva bia. I na neorganskom podruju postoje isto tako ivi i svesni
entiteti, ali kao neorganski, energetski entiteti. Budui da su energetski, oni se hrane
energijom koju dobijaju od organskih bia. Organska bia prosleuju i proizvode energiju, dok neorganska mogu samo da je prosleuju i koriste.
54

Tanije: Iluminati. Njihovo poznavanje moi dejstva informativnih polja u kontroli ljudi, ogleda se
u njihovoj prastaroj tenji da poseduju i kontroliu sve informativne medije.

129

Vano je razumeti dve injenice u vezi delovanja T-polja. Prvo: to je podruje

odreenog modela vibratornog delovanja na ivotnu energiju da oblikuje zbivanje,
koje e se ponaati kao integralni ivi entitet koji svesno tei za opstankom. I drugo: s
tim poljem se uvek stupa u kontakt odreenim ponaanjem, kao to je ritual, mada je
svaki vid naviknutog psihofizikog ponavljanja odraz robovanja ovim entitetima.
Sve u prakrti, usled relativnosti prostorvremena, moe biti i subjektivno i
objektivno jer se prava objektivnost postie tek sa stanovita purue i tada se odnosi
na celu prakrti, a ne na njene pojedine pojave. Zato su psihike tvorevine jednako
objektivne prirodne pojave koliko su i subjektivne: one mogu ponavljanjem subjektivnih stanja i unoenjem energije obrazovati T-polje koje e zatim, kao objektivna
sila, povratno delovati na oveka, da on mehanikim ponavljanjem tog stanja unosi
energiju stvorenom polju.
Aham-kra je princip uobliavanja svega to biva, i organskog i neorganskog, i
onoga to predstavlja objektivni svet (tanmtr i maha-bhtni) i nosioce subjektivnosti (indriyni). Budui iz istog izvora (iz aham-kra), svako uoblieno bivstvovanje
moe biti ili organsko ili neorgansko, subjektivno ili objektivno, naizmenino jedno
i drugo, ili oba odjednom. Svako ivo bie je, zapravo, rezultat proimanja organskog i
neorganskog podruja. ulno bivstvovanje je tako obogaeno imaginarnim, a imaginarno ostvareno kroz ulno. Kako su u svom ishoditu jedno, oba imaju podjednaku
vrednost i stvarnost. Zato je iz perspektive probuene linosti (aham-kra i buddhi),
ulna stvarnost (indriyni) u istoj ravni s imaginacijom i snom (tanmtr), a sposobnosti imaginacije jesu ula vieg reda za neposredniju spoznaju, to su ula viih tela.
Da nije ovakve interakcije organska bia bila bi obine bioloke maine bez inspiracije
i razvoja, to je u suprotnosti sa teleologijom prakrti ka purui. Ovakva dijalektika
(indriyni sa tanmtr i maha-bhtni) predstavlja psihiki ivot linosti (aham-kra)
kao i jemstvo za spoznaju udesnog jedinstva svih suprotnosti i svega posebno oblikovanog, kada se u celovitoj linosti sjedine subjekat i objekat. Ovo jedinstvo je kao
imanentno ve prisutno, pa je tako i mogua njegova spoznaja. Iz ovekove linosti
(aham-kra) svet se projektuje i deli na subjektivan i objektivan, na imaginarni i ulno
bivstvujui svet. Zato se, povratno, ove raznolikosti susreu u ovekovom Ja (ahamkra) kako bi bile spoznate, kako bi objektivna priroda bila subjektivno, odnosno lino
doivljena i kako bi subjekat, s druge strane, bio iskuan u neorganskom podruju i
tako objektivno spoznao sopstveno stanje i bie.
Na ovaj nain se mogu razumeti sva zbivanja, od najintimnijeg psiholokog,
preko svih oblika drutvenog do najuzvienijeg, koje pripada religijskoj praksi. Svaka re ili misao jeste najsuptilniji vid delovanja T-polja, dok su politiki i verski ratovi
i diktature njihov najgrublji vid koji je glavni inilac dosadanje istorije. Stoga svaki
oblik religioznosti koji se zasniva na bilo kakvoj spoljanjoj zavisnosti i ritualu, bilo da
se izvodi izvana, u hramovima, bilo unutarnjem, u vidu ponavljanja nekih (kvazi
meditativnih) tehnika ili rei radi ostvarenja nekog uzvienog cilja, jeste vid robovanja T-poljima. Istinska duhovnost, purua, daleko je iznad toga, ona nema nieg
ritualnog.
Na shemi vidimo da se priroda ispod aham-kre deli na organski i neorganski
svet. To znai, da bi ovekova linost bila celovita i slobodna, prisustvo svesti se mora
integrisati ne samo na celom podruju organskog iskustva, ve i na svim nivoima
neorganskog sveta (tanmtr), u svim njegovim dimenzijama (maha-bhtni). Ta
integracija je poznata kao projekcija astralnog tela ili umetnost sanjanja, stvaranje
energetskog tela ili 'tela spasenja' koje vaskrsava nad smrtnim fizikim telom.
130

Pod dejstvom principa individuacije u prirodi se ne oblikuju samo ivi entiteti u

organskom, trodimenzionom svetu, ve i u neorganskom. U procesu stvaranja prvo su
stvorena neorganska bia, pa posle njih organska. T-polja formiraju neorganske entitete koji postoje u astralu paralelno sa organskim i, kako su u viim dimenzijama od
fizike, u astralu, koriste energiju organskih kao svoju hranu. Sve to je u prirodi na
vioj dimenziji hrani se i koristi onim to je na nioj. 55 Lanac ishrane ne postoji, dakle,
samo u organskom podruju, ve u celoj prirodi.
Takoe su ta polja oni inioci koji utiu i omoguavaju da se organska bia (a
naroito ovek) ponaaju na nain koji se ne tie samo njihovog biolokog opstanka. U
tim poljima neorganskog podruja odigrava se sav psihiki ivot (ali ne i duhovni - to
je vano razlikovati). Ta su polja prototipovi za oblikovanje svih iluzija, slika, imaginacija, elja, ideala i inspiracija. Tanmtre su zaslune za psiholoki ivot, a naroito
psihopatoloki, one oblikuju deavanja snova u astralu, one su medijum za uestvovanje u svim dimenzijama ivota (maha-bhtni). U njima se odigrava sve ono to obini, smrtni ljudi mogu da doive kao privid duhovnog ivota, usled nemogunosti da
vaskrsnu u istinsku duhovnost koja nadilazi celu prakrti. Moe se rei da tanmtre
stoje kao psiholoka alternativa, odnosno prepreka pred linou (aham-kra) u njenom spoznavanju smisla organskog bivstvovanja (indriyni) u svim dimenzijama
(maha-bhtni), kao podruje iluzija koje se mora prevazii zrelou postojane svesti.
Sa druge strane, T-polja su neophodna jer pod uticajem aham-kre, koji je tvorac oblika, daju koheziju i smisao svakom bivstvovanju. Bez njih energija organski oblikovanih bia bila bi bezoblino i besmisleno proticanje u kome ni svest ne bi imala koheziju. T-polja su medijum preko koga upoznajemo sve tajne prirode. Sva velika i kljuna
otkria za oveka i oveanstvo su zapravo samo dola inspiracijom, kroz san ili imaginacijom, nikada se do njih nije dolazilo logikim zakljuivanjem. 56 Bez viih sila
(nebeskih) ovek bi ostao puka bioloka individua, nesposobna za razvoj. T-polja
izazivaju svu onu dramatinost, protivrenost, opasnost i mogunost spasenja koji su
nuni pratioci svakog razvoja. To je podruje svih onih izazova koje ovek mora da
prevazie nakon detaljnog upoznavanja, kako bi postao celovita linost (aham-kra) i
uvek svestan, budan (buddhi).
2. Svrha postojanja neorganskih bia
Pored svega to je reeno o T-poljima, najvanije to treba znati je to da se pod
njihovim dejstvom mogu oblikovati i neorganska ali inteligentna bia, prirodno ili ve55

Kada jedan ivi entitet apsorbuje nii kao svoju hranu, on ga tada alhemijskim procesom transformie u sopstveno vie stanje. Sva iva bia su instrumenti za transformaciju prakrti, od nieg i grubljeg,
ka viem i finijem nivou, do najvieg ishoda u svesti. Jedan od najgrubljih vidova takve transformacije
je ishrana. Kako je ovek vrhunac transformacije prakrti, njegova ishrana je i najraznovrsnija. On jede
sve to se moe jesti, pa i ono to nije za jelo!
56
Stvaralake sposobnosti ovekove direktno zavise od njegove otvorenosti za kontakte sa T-poljima,
jer prakrti preko njih oblikuje fiziki svet. Najbolji primer za to je jedan od najveih stvaralaca oveanstva, Nikola Tesla, sa svojim sposobnostima imaginacije, vantelesnim iskustvima, divnim prijateljstvima koja je imao sa biima iz drugih svetova, pa i mistinim odnosom sa svojom belom golubicom
(svetlost, koja je jednom prilikom iz njenog oka obasjala Teslu, bila je 'nestvorena svetlost' Duha Svetoga koju su viali mistiari). Iz neorganskog podruja, tj. 'nebeskih svetova stie nam najuzvienija
muzika ('muzika sfera). Zato je Pol Makartni (Mc Cartney) melodiju svoje 'Yesterday uo u snu, a J.
S. Bah (Bach), po kazivanju njegove ene Ane Magdalene, ponekad ustajao usred noi i na embalu
tiho svirao nebesku muziku.

131

taki stvorena, koja imaju svoj ivot, dui ili krai, i na svojim dimenzijama su na svoj
nain jednako stvarna kao i organski oblici ivota na fizikom planu. Ovo je mogue
zato to princip svesti (koji pristie od Duha) proima celu prirodu, na razliite naine,
ne samo na strani njenog organskog oblikovanja ve i u neorganskim tvorevinama.
Sve su to energetska zbivanja, a energija je samo grublji vid svesti. Zato energija (kao
smo bie) ne bi ni bila to to jeste da nije svesna sebe, bar u najosnovnijem vidu, kroz
uobliavanje. (Ve je reeno da svest u prirodi nije njeno svojstvo, ve je dobija od
neuslovljenosti - purue - koja je nadmauje, ali i proima. Otuda izgleda kao da je
priroda svesna.) Tako je svaka elija svesna sebe, svaki kamen na izvestan nain, kao
oblik energije, zna da je kamen. Sm oblik je najprostiji vid svesnosti. Energetska uobliavanja prirode moraju da budu svesna sebe jer, u protivnom, ne bi moglo biti nikakvog koherentnog zbivanja. Postojanje i svest su u tolikoj meri uzrok jedno drugom, da
su nerazdvojivi. Svest (buddhi) je sutina prirode (samo zato to je priroda sa buddhi
najblia Duhu, purui), ali od individualnog injenja (aham-kra) zavisi u kojoj e
meri biti prisutna i u kakvom obliku bivanja. Kako bi se inae elije hranile, delile i
spajale u ivotnom procesu, ako ne bi znale ta treba da rade? Papir zna da je papir i
informacija u vidu slova zna da je informacija, pa zato esto moemo videti kako neka
knjiga dolazi tano onome kome i kada treba. Cela priroda je (od strane purue)
osveeno ivo bie koje svoje delovanje ispoljava na razliite naine (prema kategorijama) upravo da bi bila funkcionalna i aktuelna. U jednolinosti nema aktuelizacije ni
ivota. I to je jo vanije, nikakve aktuelizacije nema bez svesti o njoj, inae bi svako
ispoljavanje bilo besmisleno, a besmislenost je suprotnost ivotu. Zato bi trebalo da
prihvatimo kao smislenu injenicu da u prirodi postoje svesna neorganska bia u podruju astrala, isto kao to postoje elementi grubog sveta (maha-bhtni) i svesna bia u
organskom podruju (indriyni), kao to su biljke, ivotinje i veina ljudi.
Dok su na fizikom planu sve stvari svesne sebe kao takve, i svest im je uslovljena konkretnim oblikom postojanja, na viim dimenzijama neorganski entiteti svesnog bivanja ponaaju se mnogo fluidnije; njihova svest je u jedinstvu sa celim neorganskim podrujem. Iako mogu imati svoj stalni oblik, mogu ga i po volji menjati i
koristiti sm astral za svoj oblik bivanja. Tako se pojavljuju kao duhovne tvorevine
ili vie sile koje su u narodnim tradicijama poznate kao bogovi, duhovi, demoni, vile
i vilenjaci, ale i bauci, kao razni elementali prirode koji po svom ustrojstvu i karakteru
mogu pripadati razliitim dimenzijama, odnosno elementima: zemlji, vodi, vatri, vazduhu i etru. Oni mogu oblikovati T-polja preko kojih se odreuje oblik fizikog zbivanja i usmerava energija u njega. Kada ta polja uspostave neposredan kontakt sa ovekom, ona se personifikuju kao pomenuta natprirodna bia. U tenji za opstankom
ona moraju da uzimaju energiju, kao i svi drugi entiteti u prirodi. Uzimaju je od organskih bia koja je, zbog svoje vee koherencije, proizvode u dovoljnoj koliini da mogu
i nepotrebno da je troe, a naroito od oveka koji ima dugu tradiciju i kulturu nepotrebnog troenja energije. To je jedna od glavnih osobina ovekovih, da nepotrebno i
neuravnoteeno troi svoju energiju, da sputava prirodan rast u sebi. Kada to ne bi
inio, priroda bi kroz njega nesmetano, lako i brzo dola do svog duhovnog ishoda.
Svaki ovek bio bi prosvetljen.
Budui da postoje na viim dimenzijama, njihova mo delovanja je superiornija
od one na trodimenzionalnoj fizikoj ravni, uslovljenoj vremenom i prostorom. Zato
im je najei mamac za privlaenje ljudi onaj koji je upoznao Faust: mo natprirodnog delovanja, mistikih iskustava i natulne spoznaje. T-polja su matrice svih natprirodnih dogaaja. ovek sa sposobnou telekineze, na primer, svojom voljom i
132

sveu oformio je T-polje koje deluje na predmet tako da se on kree. Zato ovakva
dejstva mogu biti oformljena i sa druge strane, od strane ve postojeih neorganskih
bia. Ali, tada je njihovo dejstvo slabije i svodi se na vizije, glasove i prikazanja koja,
poput trodimenzionalnog filma, treba da zavedu oveka da slui njihovim ciljevima.
Znaajnije moi (siddhi) postie ovek koji je svest i volju udruio s neorganskim biima. Budistika meditativna praksa i snkhya, preko Patanjalijevih Yoga-stri, detaljno ukazuju na sve opasnosti ovakvog zastranjivanja od jedinog cilja, a to je neuslovljenost Duha.
Vrlo je vano, pored svega ovoga, razlikovati prirodu delovanja neorganskih
polja uticaja (bia) prema dimenziji kojoj pripadaju (maha-bhtni). Ona koja pripadaju elementu zemlje utiu na instinktivno i fiziko kretanje i stvaranje navika u njima.
Ona iz elementa vode utiu kroz emocionalne vezanosti svake vrste. Delujui iz viih
dimenzija, natprirodne pojave daju utisak numinoznosti ili boanskog delovanja to
izaziva emocije i pojaava veru ovekovu da se jo jae identifikuje s ovim poljima.
Uticaji elementa vatre iskazuju se kroz podsticaje za aktivnostima i delima, potrebom
za promenom, kao i za agresivnou. Delovanje neorganskih bia iz elementa vazduha
odlikuju se intelektualnim tumaenjem svega i svaega, mogu biti vrlo korisni ako se
previe ne upotrebljavaju. Bia iz etra su najistija i najvia, njihov uticaj je najplemenitiji i najkorisniji za oveka, zato je najrei i najtee ga je zadobiti. Ona prenose istu
inspiraciju za duhovni rast.
Dok se dejstva neorganskih bia elementa zemlje direktno manifestuju kroz
fiziko ponaanje i navike, najee onih u vezi skupljanja materijalnih predmeta,
striktno pridravanje verskih dogmi, kao i onih koje se tiu ishrane i reprodukcije
ovekovog tela, kao i zabave u dokolici, bia elementa vode koriste viu dimenziju za
svoj uticaj, a to je astral. Kako je on nalik vodi koja prima oblik svakog suda koji je
sadri, mogue je projektovati u astralu svaku sliku. One su uvek nabijene emocijama
koje su takoe glavni inilac elementa vode, odnosno ove dimenzije, tako da astralne
vizije ovek ne doivljava kao prosta vienja fizikih stvari, nego ih doivljava celim
biem i potpunom opsednutou oseanjem koje se tie vienog. Zato ova bia najlake deluju kroz snove, upadaju u njih stvarajui paradoksalne i neverovatne situacije i
pojave. Po tome ih moemo prepoznati u snu: po apsurdnosti kojom hoe da privuku
ovekovu panju. oveka je oduvek vie privlailo apsurdno nego realno. Takoe su
bia ovog elementa zasluna za sve halucinogene vizije u budnom stanju svesti. Ona
moraju da koriste astralnu supstanciju kao projektor za svoje filmove s kojima privlae
panju ljudi jer su, u sutini, nemona kao biljke. Ona sama ne deluju toliko koliko
posredno utiu na delovanje, esto u sprezi sa nagonima. Neorganska bia nemaju
sama po sebi nikakvu mo, ona uvek deluju posredno, preko svog elementa (astrala)
kao medijuma. Ona ne mogu da zarobe oveka niti da mu uine neko (ne)delo, ve
jedino da ga zavedu da se sam zarobi i da pod njihovim uticajem sam poini neko
(ne)delo. Nikako drugaije. Ovo je vrlo vano razumeti.
Da bismo razumeli zato uopte neorganska bia deluju na oveka, moramo
razumeti sutinu ovekovu. ovekova sutina je njegova dua, a dua je individualna
emanacija boanskog Duha ili Apsoluta, purue. Kao takva ona je odraz istog dobra i
savrenstva (kako je opisao Platon). Ona se inkarnira u ogranieno ljudsko telo i samozaborav zato da sprovede princip svesti kroz celo polje iskustva postojanja, i da tako
informaciju o svim aspektima postojanja vrati izvoru, Apsolutu. Tako svest Apsoluta
proima celo postojanje: kroz ljudske due. Due sprovode Boansku svest Apsoluta
kroz celokupno postojanje. Zapravo, sam fiziki univerzum postoji samo kao direk133

tan odraz postojanja dua. To je nauka ve poela da dokazuje kroz otkria kvantnog
polja i uloge svesnog subjekta u prirodu delovanja tog polja, ali je u tome usporavaju
stare pogrene koncepcije i neverica u veliinu i znaaj tog otkria. Ali postojanje u
svojim niim razmerama, u koje spada ivot u fizikom svetu, zasniva se na suprotnostima i njihovoj dijalektici. Da bi due mogle da prou kroz sve suprotnosti, pa i kroz
suprotnost sopstvene sutine, koja je isto dobro, one moraju da iskuse sopstvenu
zaborav, zlo i negativnost, sve to je suprotno od dobra. One same to ne mogu da uine. Potrebna im je pomo spolja, neto to e da ih natera da iskuse ono to je suprotno njihovoj sutini. Tu pomo dobijaju kroz neorganska bia. Ona su svesna, delatna, a nemaju duu kao ovek. Ona mogu da delaju iz viih dimenzija na nie. To se
doivljava kao opsednutost. Naravno, neorganska bia delaju i kao pozitivna i kao
negativna, ima i neutralnih, raznih elementala i duhova prirode, ali njihova kljuna
edukativna svrha je u iskuavanju negativnih iskustava. Tanije, svega onoga to
ovek sam od sebe ne bi nikad uinio.
To je osnovni razlog njihovog postojanja. 57
Bia iz astrala su negativna, opsedaju i porobljavaju oveka preko emocionalnog uslovljavanja i manipulacijom panje. To ide dotle da mogu da izazovu buenje
kundalini energije u neiskusnom oveku. To rade zato da bi takav ovek postao dobar
izvor hrane za njih; on je pun energije a nita ne zna o prirodi svoga stanja, ve je
opsednut nekim religijskim ili mistinim sadrajima koja su mu upravo neorganska
bia izazvala. U tom smislu se moe rei da je njihova uloga zapravo pozitivna, jer na
delu pokazuju ovekove slabosti. Zato se kae da je avo iskuiva.
Tako i bia elementa vatre mogu koristiti nia dejstva zemlje i vode, fizikog
kretanja i emocija, da bi uticala kao volja za delovanjem i odreenim stvaranjem.
Taj uticaj prepoznajemo u oveku koji ima cilj koji, objektivno posmatrano, nije u
njegovom interesu i fanatino, pa ak i agresivno radi na njemu. Rezultati ovekovih
delanja prisutni su svuda oko nas, ima ih konstruktivnih i destruktivnih, zavisno od
uticaja vieg elementa, vazduha, odnosno kreativnog miljenja. Za razliku od niih
neorganskih bia koja deluju kroz telesne navike, oseanjima, astralnim vizijama i
voljom, ova iz elementa vazduha manifestuju se kao misli. ovek najee ne razlikuje
kada ima svoje misli, koje sam stvara, a kada su misli u njegovoj glavi manifestacija
neorganskog polja uticaja elementa vazduha. To su sve one misli koje donose nove i
nepredviene sadraje u ivot, esto neprihvatljive. Zbog njihovog delovanja kroz um
najtee je postaviti se objektivno prema njima. 58 Kada ovek, usled duhovne zrelosti,
57

Ovakva funkcija neorganskih bia, da budu od pomoi duama da sprovedu svest kroz celo postojanja i sve suprotnosti, prikazana je u mitovima i ezoterinim uenjima skoro svuda u svetu, a najjasnije
u gnosticizmu kroz uenje o Arhontima koji porobljavaju ljudske due, zatim u Mazdaizmu i prikazu
ravnotee dobra i zla. Verovatno je najbolje uloga neorganskih bia prikazana u arhitekturi Angkor
tomba, u Kambodi, hramu iji su temelji stari oko 10.000 godina, gde se nalaze 54 kipa deva ili dobrih duhova, i 54 kipa asura ili negativnih demona, koji meusobno nadvlae ue s kojim iz Mlenog
okeana odnosno Univerzalnog Polja, izvlae napitak besmrtnosti, kundalini, koju simbolie Naga
zmija, princip kretanja svih procesa prirode. Njihov broj na pet mostova (540) ukazuje na precesiju od
26.000 godina koja predstavlja cikluse svih zbivanja na Zemlji (jedna precesija predstavlja zbir od 12
eona koje prikazuju astroloki znaci). Svi hramovi Angkora su inae odraz sazvea zmaja, Drako, i
sagraen je pre 10.000 godina kada su negativna neorganska bia preuzela kljunu ulogu u uticaju na
ljude i ljudsku istoriju kroz hibridizaciju vladarske elite koja vlada ljudima i danas.
58
Celo neorgansko podruje je ivo i inteligentno. Zato njegovi entiteti nemaju stalan oblik ve koriste
astralnu energiju za sva svoja raznovrsna delovanja i manifestacije. Neka neorganska bia imaju stalan
oblik, iako mogu da ga menjaju, dok je oblik ostalih entiteta utvren obrascem i uestalou njegovog
delovanja kao arhetip. U literaturi rane hrianske crkve nalaze se detaljni opisi ovakvih uticaja neor-

134

naui da razlikuje sebe, kao istu bezmisaonu svest, od misaonih sadraja i aktivnosti
bivstvovanja tela i uma, odnosno kada spozna da sve te dimenzije oliene pomenutim
elementima su deo prakrti i da nisu njegove, tada se neorganska bia elementa vazduha, pa i etra, pretvaraju u saveznike (izaslanike), koji mogu biti od koristi svojim prianjem. ovek ih tada moe uti kao fini glas kraj levog ili, to je jo bolje, kraj desnog uha, u astralu i u fizikom telu. Mogue je svojim mislima voditi dijalog sa njima i
saznavati mnoge skrivene stvari iz sadanjosti, prolosti i budunosti.
Eterski izaslanici deluju kao ista intuicija i spoznaja koja nadilazi umne sposobnosti. Uz njihovu pomo ovek doivljava iznenadne i nezaboravne bljeskove prosvetljenja koji menjaju tok ivota. Njihovom milou ovek povremeno spoznaje najvie istine dok sm duhovno ne ojaa i sazri, tako da moe da ih bude dostojan, da ih
prepozna u sopstvenom iskustvu i trajno uestvuje u njima. Milost ovakvih spoznaja
ovek dobija kao inspiraciju i poziv za duhovni rast. U ovom najviem elementu, eterskom, priroda je najistija i najblia svome ishodu, mahat-buddhi, pa otuda ovakvi
uticaji.
Naglasimo jo jednom jednakost makro i mikrokosmosa: spomenute dimenzije
makrokosmosa oliene elementima (zemlja, voda, vatra, vazduh i eter) sainjavaju
ujedno i mikrokosmos ovekovog bia i zato ovek ima telo (zemlja), osea (voda),
eli (vatra), misli (vazduh) i dobija inspiraciju (eter-akaa) - sve su to njegovi omotai
i sposobnosti prirode koje on koristi, ali nisu njegovo sutinsko svojstvo. On se s njima
identifikuje; koliko se poistoveuje toliko se porobljava; koliko ih osvesti kroz upoznavanje, toliko se razlikuje od njih i oslobaa.
Raznovrsnost uticaja nebeskih bia poznata je u religijskim i narodnim tradicijama gde se razlikuju zle i demonske sile, koje oveka vezuju i obmanjuju, od pozitivnih sila koje inspiriu na uzdizanje, kao to su aneli i arhaneli. Moe se s pravom
rei da je ovako visoko podruje prirode svakom smrtniku najvea uteha, to je za njega
raj. Ali, kako je prema uenju snkhye, i raj jo uvek unutar prakrti, to je i najvea klopka za duu, jer od rajskog samozadovoljstva niko ne eli da se oslobodi kao od paklenih muka.
Entiteti iz vazdunih i eterskih ravni najpozitivnije deluju kao ist glas koji obelodanjuje istinu o svemu. Pomou tog glasa iz tiine u sebi ovek moe da vidi energetsku sutinu i smisao svakog zbivanja ili bia, odnosno da vidi svako bivstvovanje
kao kretanje i oblikovanje jedinstvene energije kao svetlosti; za njega su tada oblik,
energija, svetlost i svest jedno isto, i vidi ih celim svojim biem kao doivljaj jedinstva
sa celinom prirode.
Svi ovi elementi se proimaju i prepliu, tako da je redak uticaj samo jednog.
esto jedni, koji su ojaali, kradu energiju i mo uticaja od drugih. Meu njima se esto vodi borba oko uticaja na oveka, njegova konfuzija ovu borbu jo vie rasplamsava, tako da se moe dobiti haotian rezultat: ovek sa istom intuicijom i vidovitim
mislima, ali sa poremeenim ponaanjem (tzv. ludija, boanski ludak ili jurodivi);
ili, obrnuto, uzornog ponaanja, ali bez imalo duha i kreativnih misli (politiar).
Borbu za presti meu neorganskim uticajima viih i niih dimenzija najee
prepoznajemo kao iskuenje. Kada vie dimenzije izvre uticaj i privuku oveka navie, nia bia odmah stupaju u protivnapad pojaavajui svoje dejstvo ne bi li vratila
ganskih bia svih dimenzija i metodi odbrane od njih. Svakako, ova iskustva sadrana su i u drugim
duhovnim tradicijama koje neguju kontemplativnu praksu. Naroito joga i budistika meditacija najradikalnije i najefikasnije oslobaaju oveka od svih prirodnih uticaja koji ometaju autentinost i neuslovljenost Duha.

135

oveka dole pod svoj stari uticaj, koji je esto za tu priliku jo i pojaan, za svaki sluaj, da bekstvo bude tee. Zato tamo gde je opasnost najvea, raa se ono spasonosno, i jedino tako, lutajui izmeu uspona i pada, dobra i zla, ovek pronalazi pravi
put. Nikako drugaije. Samo takav pritisak moe da ojaa i kristalie ovekovu linost
i svest. Ovakva dijalektika je zakon rasta i to je neophodno da zna svako ko misli da
napreduje sam. Da ti uticaji nisu samo subjektivne prirode i bezazleni, pokazuje i
injenica da neorganska bia mogu da utiu na situacije, pojave i radnje svakodnevnog
ivota, ona deluju na oveka preko celog njegovog okruenja, i preko drugih ljudi.
Mogu izazvati teke nesree kao i zavodljive srene dogaaje. Neorganska bia se javljaju i na fizikom planu, vrlo esto kao ivotinje ili neki drugi oblik koji je prepoznatljiv oveku. Ali, ovakva deavanja su retka u urbanim sredinama savremene civilizacije u kojima je ovekov um toliko blokiran i mehanizovan, da mu ni najvie sile ne
mogu pridobiti panju. Mnogo su ee u prirodnim uslovima, na selu. Njihovo najsnanije dejstvo se ispoljava kada nastupaju u astralu ili fizikom planu u ljudskom
obliju, pogotovu u liku nama bliskih osoba, roditelja ili roaka, voljene osobe i slino. Jedna od njihovih najmonijih delatnosti jeste sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije, odnosno mogu uiniti da stvari ili bia preu iz jedne dimenzije u drugu,
da nestanu iz fizike i nau se u astralnoj, i obratno. Zapravo, ovaj proces se u blaem
obliku stalno i deava: iz viih dimenzija dobijamo misli, vizije i oseanja koja proizvode fizike posledice na na ivot. Sve ovo nije toliko plod njihove moi koliko njihove sposobnosti da kao inteligentna bia utiu na procese niih zbivanja prirode koji
se inae sami dogaaju. To su sve sposobnosti i moi prirode uopte, a ne specifino
neorganskih bia. Ona kao inteligentna bia samo mogu da preusmeravaju neke tokove
dogaaja i koriste nae neznanje i ogranienu percepciju.
Od presudne je vanosti za oveka da kontemplativnim osnaenjem svesti
(buddhi) naui da prepozna razliku izmeu ovakvih uticaja neorganskih bia, ili Tpolja, na zbivanja unutar i oko sebe, od delovanja samog Duha (purue), to je najpre u
Mazdaizmu (kod Zaratustre), a zatim i u Isusovom uenju i Pravoslavlju, sauvano kao
objava Duha Svetoga. Purua, naime, nije samo apstraktan i bezlian princip, ve i
najvea mo po kojoj sve (prakrti) i postoji. Zato se on prirodno manifestuje po svojoj
volji ili kroz svest, odnosno samosvest (buddhi), to je najee, ili kao odreena linost (aham-kra), ili se zajedno sa ovim otelotvorava u fizikom telu (indriyni), ne
samo na fizikoj ve i na ostalim dimenzijama (tanmtr i maha-bhtni), kao avatar.
Purua je vrhunski privlaitelj sveg zbivanja, ali veina dogaaja pripada prirodnoj
uzronosti, dok su samo neki, posebno vani, kreirani od samog Duha. Njih mogu prepoznati jedino duhovni ljudi po znamenjima, ili neposredno.
Pored ovog, veoma je vano raspoznati uticaje prostorno-vremenskog zbivanja
prirode na na karakter, sudbinu i na sadraje astralnih iskustava, to zavisi od poloaja i kretanja Zemlje u odnosu na Sunce i planete Sunevog sistema. I ovakve astroloke uticaje treba razlikovati od delovanja neorganskih bia, mada su ona esto sa njima
usaglaena, naroito s poloajima i kretanjima Meseca, Neptuna i Lilit (mitoloke
majke svih demona). Astroloki uticaji odreuju celinu organskog zbivanja, dok su
uticaji neorganskih bia povremeni i delimini; oni ne moraju da odluuju o sudbini.
***
Ovo bi bio uopten prikaz neorganskih bia i njihovih dejstava prema viim ili
niim dimenzijama. Sada moemo ui u njihovu glavnu klasifikaciju.
136

Postoje etiri vrste neorganskih bia:

1. Prirodna.
2. Vetaki stvorena, elementali.
3. Boanska bia.
4. Vanzemaljska bia.
Takoe postoje i hibridi ljudskih i nekih od ovih neljudskih bia.
Prirodna neorganska bia
Prirodna neorganska bia postoje i ive na viim dimenzijama prirode, u astralu.
Poznata su i kao duhovi prirode i prirodni elementali. Po karmikoj evoluciji ona su
iza oveka, to znai da je ovek blii Duhu od njih, jer je uao u proces karme, sazrevanja kroz rad, stvaranje i svestan preobraaj. Prirodna neorganska bia jo nisu ula u
taj proces. Zato mogu da slue oveku, magiaru, koji zna da ih koristi, ali takoe i
uzimaju ivotnu energiju onim ljudima koji ne napreduju u karmikoj evoluciji, nego
ive pasivno ili negativno. Mogu se posmatrati kao astralne ivotinje. Ima ih malih i
velikih, pitomih i korisnih, kao i divljih i opasnih. Njihov je uticaj neutralan, od oveka zavisi da li e biti od pomoi, ili ne. Duhovi prirode ne opsedaju ljude niti ih
dovode do psihoza. 59 Opsedanja rade posebna vrsta prirodnih neorganskih bia poznata kao demoni. Njihov uticaj je izrazito negativan, ali sa svrhom. Oni postoje zbog ljudi, da ljude dovode u iskuenja i na taj nain im kristaliu svest.
Vetaki stvorena bia
Vetaki stvorena neorganska bia su razni elementali. Ona su nastala ljudskim
aktivnostima, svesnim ili nesvesnim, namernim ili spontanim, individualnim ili kolektivnim (arhetipovi). Naime, svaka aktivnost na fizikom planu, koja se ponavlja, formira na viim dimenzijama svoje polje dejstva koje se kristalie kao elemental. To
polje ponavljanjem dobija sve vie energije dok ne postane samostalno i pone povratno da deluje na fiziki plan. Njihova dejstva na fiziki svet, tj. oveka su iskljuivo
negativna, jer u sutini ne rade nita drugo nego trae jo ivotne energije. Njihovo
dejstvo je takoe prisutno u nekim sluajevima opsednutosti i psihoza.
Boanska bia
Boanska bia su ona koja su prola kroz karmiku evoluciju na fizikom planu, nadila fiziki oblik postojanja i svesno deluju na najviim dimenzijama prirode.
Ima ih viih i niih. Nia su due umrlih ljudi sa planete Zemlje koje su u toj meri prosvetljene da i nakon smrti deluju za dobrobit oveanstva (kao npr. bodhisattve). Via
59

Za psihotine se tvrdi da su podeljene linosti, oni i jesu podeljeni, ali nisu svi delovi ovekovi.
Oni to jasno govore svakom psihoterapeutu, ali je ovaj obrazovan tako da ih uopte i ne slua. Tek
nedavno su psihoterapeuti poeli da sluaju svoje pacijente i da prihvataju injenicu da su opsednuti
nekim stranim uticajima, kako im to i sami sve vreme govore, kako to govori sva duhovna i narodna
tradicija irom sveta u svim vremenima. Pionirski radovi nove psihoterapije od Dr. William J.
Baldwin-a: "Terapija spiritualnog otputanja: Tehniki prirunik" (Spirit Releasment Therapy: A
Technique Manual) i "BS-VI: Bliski susreti opsedalake vrste" (CE-VI: Close Encounters of the Possession Kind) predstavljaju nezaobilazna dela za razumevanje opsednutosti o kojoj ovde govorimo.

137

boanska bia su ona koja mnogo monije deluju, stvaranjem itavih planetarnih sistema (ona su stvorila i na, sunev sistem), i koja su takoe prola karmiku evoluciju,
ali mnogo ranije od zemaljskih individua, pa su zato daleko monija od njih, jer su
starija. A starija su zato to ne potiu sa Zemlje, nego sa drugih planeta, koje su postojale dok Zemlje nije ni bilo. Ona se manifestuju ljudima kao Bog(ovi), Arhaneli i
Aneli. Neka nia dolaze i kao vanzemaljci ljudskog oblika. Njihov uticaj je uglavnom
pozitivan, ali u najveoj meri je neutralan tako to stavljaju oveka pred iskuenje da
sam izabere pravi put.
Dok na makro planu vetake neorganske tvorevine (elementali) mogu, zahvaljujui ovekovoj obmani, da uzmu oblik boanskih uticaja i drugih veih sila, kako bi
delovala na itava plemena, narode, drutvena i istorijska razdoblja, ona na mikro planu, u ovekovom intimnom svetu, uzimaju oblike njegovih podsvesnih sadraja i tako
uestvuju u njegovom psiholokom iskustvu preko snova i svakodnevne psihodinamike. Zato, prigovor da su likovi i pojave u snu iskljuivo vlasnitvo i projekcije snevaa
otpada, jer prirodna i vetaka neorganska bia deluju iskljuivo psiholoki i koriste
astral (koji je podruje ovekovog nesvesnog) za oblikovanje svojih aktivnosti u naim
snovima. Ona gospodare astralnim svetom vetije nego ljudi fizikim. Zapravo, ona i
postiu sve svoje psiholoke uticaje samo zato to ih ovek nije svestan kao stranih,
objektivnih i svesnih neorganskih entiteta u njegovim snovima, i ostaloj psihodinamici, nego je uveren, ili da je to 'nestvarno', ili da je to sve njegovo mislei da je jedino
svesno bie u univerzumu. Ba je zato on jedini nesvestan u kosmosu. Ceo kosmos
eka da se ovek probudi, kao to budua majka iekuje roenje svoga deteta.
Dejstva T-polja mogu biti pozitivna i negativna, to zavisi od stanja ovekove
svesti i od dimenzije iz koje dolaze. Veoma je vano razlikovati ih, jer nas jedna mogu
spasti, a druga porobiti.
Pozitivna i negativna svojstva viih sila samo zrela linost moe razlikovati, ali
ovde moemo dati jedan opti savet za njihovo poetno ali nepogreivo razlikovanje.
Dobri i oveku korisni uticaji viih bia stiu vrlo retko u ivotu, moda samo jednom,
putem vizije, glasa ili dogaaja, i to vrlo upeatljivo i jasno. Njihova poruka je uvek
inspiracija da ovek radi na sebi. Loi uticaji se, meutim, esto ponavljaju, deluju kao
paraziti, primamljivi su, nameu se nagovaranjem ili zavoenjem, pa zato mogu da
slude oveka. Njihova poruka je uvek u funkciji spreavanja rada na sebi davanjem
instant ili gotovih reenja, makar i davanjem gotovih odgovora na sva mogua pitanja
tako da ovek ima iluziju da je neto sam postigao i saznao, dok u stvarnosti ostaje isti,
on dobija odgovor do kojeg zapravo treba sam da doe radei na sebi.
Mnoge poznate istorijske linosti bile su marionete neorganskih entiteta.
Uticaje T-polja i neorganskih bia moemo videti u svemu, a najvie u ritualnom ponaanju. Svaki ritual slui jedino kao nain za uspostavljanje kontakta sa Tpoljima ili neorganskim biima. Ritualno ponaanje nije samo odlika prosenog, navikama uslovljenog i nesvesnog oveka, ve je i jedna od glavnih odlika tzv. religijske
prakse (prva dva nivoa religioznosti), ne samo kod primitivnih naroda ve i u
velikim religijama. Budui da je priroda relativna pojava, sve je u njoj mogue i sve
mogunosti su otvorene. Zato kontaktiranje sa T-poljima, odnosno neorganskim uticajima, moe biti veoma raznovrsno po svom karakteru i uinku. Od najcrnje magije
(vudu) sa najgorim posledicama, preko mnogobrojnih zaluivanja, do iskrenih namera
u prizivanju najviih sila kao, na primer, u hrianskoj liturgiji. Meutim, kako je
ogromna veina ljudi uslovljena prirodom i bez dovoljnog duhovnog interesa, veina
138

ritualnog ponaanja, a naroito ono koje se smatra religijskim, ne slui niemu drugom do obnavljanju ropstva koje je odavno postalo kulturna tradicija mnogih naroda.
Organski svet nastaje iz neorganskog. Priroda oblikuje organski ivot pomou
T-polja. To znai da je neorgansko podruje medijum preko kojeg priroda poduava
oveka i rukovodi njegovom sudbinom dok je nesvestan. Prirodna i boanska bia iz
viih dimenzija znaju sve o objektivnom svetu i zato su nezaobilazni uitelji svakom
oveku. Ne smemo se s njima sukobljavati ni na koji nain. Njima su bili nadahnuti svi
mistici i sveci, niko nije prevaziao subjektivnost (indriyni) bez njihove pomoi. Ali,
i oni samo slue Tvorca sveg uoblienog (aham-kra), kako je aneo priznao Jovanu
Bogoslovu. Kroz najvie entitete neorganskog podruja priroda manifestuje svoju najviu mudrost i vrednost. Tanije reeno, tu je priroda najblia Duhu od kojeg prima
sve najvie vrednosti. Nie dimenzije prirode imaju elementale koji oblikuju minerale,
biljke i ivotinje i prosleuju energiju za njihov opstanak. Sve iz neorganskog sveta
moe biti personifikovano subjektu na odreeni nain. Ovi prirodni elementali se,
tako, ponekad pokazuju ljudima kao patuljci, vile i vilenjaci. 60 Oni upravljaju mineralnim, biljnim i ivotinjskim svetom. ovekov razvoj je sloeniji i usmeren je na viu
prirodu (aham-kra i buddhi). Zato u svrhu njegovog odgoja postoje boanska bia.
Svi entiteti imaju svoj piramidalni getalt, minerali, biljke, ivotinje i ljudi. Sve ima
svoj ishodini princip uobliavanja.
T-polja su, dakle, imaginacija koja je neophodna ovekovom organskom ili
fizikom sklopu (indriyni), kao inspiracija s kojom se jedino moe spoznati objektivni svet u celosti, i tako objektivnije ustanoviti sopstveni poloaj u svetu. S tom imaginacijom su se preteno bavile religije, ali pod njihovu aktivnost spadaju i sve druge
kreativne aktivnosti.
Sve manifestacije bivstvovanja, ukljuujui i ona najvia i najlepa iskustva u
drugim svetovima, jo uvek su unutar prakrti i plod su njene uzronosti. (Dobra dela
vode u raj, loa u pakao - sve je to mehanizam prirode. Takozvani raj nalazi se u viim
podrujima astrala.) To sve jo nije izraz potpune slobode due koja pripada samo
malom broju ljudi koji naporno rade na sopstvenom osveenju nadilazei struju prirodnog uslovljavanja (etvrti nivo religioznosti). Preputanje toj struji oduvek je bilo
lake, tu je sve predvieno i ovek moe tu opstati izvesno vreme, ali to je pogubno za
smisao ovekovog opstanka, smisao koji zahteva nov, vii kvalitet bivstvovanja od
onog koji je dat biem i vremenom, smisao koji je duhovan i vean, a taj smisao vue
k sebi jednako jako kao i prirodna uslovljenost, ak i jae. oveku ne treba zameriti
previe to se, tako bolno razapet izmeu venog Duha u sebi i horizontale bia u vremenu, lake preputa snovima svog organskog (indriyni) i neorganskog (tanmtr)
bivstvovanja u vremenu, nego linoj nezavisnosti (aham-kra i buddhi).
Zbog interakcije organskog i neorganskog bivanja vano je naglasiti da prirodno i vetaki stvorena neorganska bia nisu toliko objektivne prirodne tvorevine koje
same po sebi deluju na oveka kao njemu strane sile, koliko su plod nesposobnosti ili
propusta organskog sklopa, tj. ovekovog tela i uma, da bude nosilac i uvar subjektivnosti, odnosno svesti. Iz principa uobliavanja priroda se slobodno deli na levu i desnu stranu, na organska i neorganska oblija bivstvovanja, ak se u mnogo veoj meri
oblikuje u neorganskom vidu nego u organskom, jer da bi se oblikovala u organskom
sklopu mora sprovesti napor svesnog zadravanja energije u njemu kao subjektu. Tu se
60

U medicinskoj literaturi ovakva iskustva su zabeleena kao arl Boneov sindrom.

139

energija zadrava da bi se transformisala u vii nivo postojanja, tj. pretvorila u svest.

Zadatak tog sklopa jeste da je sakuplja to vie, dok ne prosija u punom sjaju svesti,
odnosno dok se celo bie svesno ne prepozna kao energija - koja je, opet, svesna sebe.
Drugim reima, zadatak mu je samospoznaja.
Sam po sebi Apsolut je apstraktno i bezlino svuda prisutan, zato se organski
ivot oblikuje s ciljem da omogui konkretno prisustvo Apsolutnog Duha u biu, da
njegova stvarnost postane koherentno i lino, najintimnije iskustvo aktuelizovano kroz
celovitu linost. Akumulacija i preobraaj energije u svest zahteva napor za kultivisanjem, svakojakim iskuenjem i rtvovanjem subjektovih ubeenja o supstancijalnosti
bia (njegovoj materijalnosti), ubeenja koja su tako vrsta da se oveku ini da s
njima rtvuje samoga sebe. Sama inertnost i trodimenzionalnost fizikog sklopa, i kratkoa njegovog ivota, razlog je to se energija u njemu skuplja i zadrava u mnogo
veoj meri nego kod astralnih tvorevina koje su fluidne i dugovene. Znanje i kultura
su takoe oblici akumulacije energije organskih bia, oveka pre svega. S druge strane, energija se u neorganskom obliku bivstvovanja ne akumulira i ne sabira kao u
organskom subjektu, nego se odraava kao ist oblik i fenomen. Celo objektivno podruje jeste fenomenoloko energetsko zbivanje, dok je u subjektivnom energija vre
uobliena u organske sposobnosti. Zato neorganskih oblika ima vie od organskih, oni
se lake stvaraju, odravaju i due traju, nije za to potrebna nikakva kultura niti odgovornost. Ali ovo svojstvo omoguava neorganskim biima da neposredno prenose
iskonsku inteligenciju prirode (buddhi) koju ova ima od Duha (purua). Zato je 'sirova
priroda' ujedno i surova i boanstvena. Zbog ovakvog stanja stvari prirodna, vetaka i
vanzemaljska neorganska bia uzimaju energiju svesti od organskih, jer je ova imaju
vie usled akumulacije. Ovde ak i nije toliko na delu uzimanje energije koliko njena
prirodna preraspodela, zbog potrebe za ravnoteom. ovek svesno akumulira energiju
u indriyni da bi se iskristalisala u linosti (aham-kra) i potpunoj budnosti (buddhi).
Da bi u tome uspeo mora prestati da je nepotrebno troi i presipa u neorgansko podruje, u mitove, snove i fantazije. (Konkretno reeno, akumulacija energije u oveku vri
se njenom transformacijom kroz energetske centre ili akre. Njen najgrublji vid u seksualnoj energiji sadranoj u semenu, transformie se u suptilniji, u energiju koja se
osveenjem podie i iri po celom telu i svim njegovim aktivnostima, a zatim u najsuptilniju, u samu svesnost.) Od neorganskih bia i celog objektivnog podruja prirode
ovek se moe nauiti neposrednosti u prihvatanju iskonske inteligencije prirode, on se
tu obuava da se oslobodi psiholokih komplikacija, koje karakteriu subjektivnost,
objektivno ih iskuavajui. Oi cele prirode i svih njenih bia uprte su u oveka koji
raste u svesnosti, jer se u njegovom biu vri veliko delo prosvetljenja njenog ishoda.
Prirodna i vetaka neorganska bia su, dakle, problem u onoj meri u kojoj
ovek proputa svoju svrhu, zaboravlja sebe i svoju samosvest. Koliko je izvan sebe i
smisla svoga opstanka, toliko luta u psihodelinim projekcijama neorganskih tvorevina, i sanja zaboravljajui sebe, svoje mesto i ulogu u bivstvovanju, svoje telo u kome
se kroz vaskrsenje reava smisao kosmosa.
Prosean ovek, mediokritet, nema svesnog kontakta (iskustva) s neorganskim
biima (izuzev u snu). Ona ga najee putaju da obavi svoju prirodnu funkciju: rad i
razmnoavanje. U tome e mu i pomoi ako potuje etiku vladajue religije. Neorganska bia preteno deluju na ljude koji ne spadaju u prosene, a njih je dve vrste.
Prvi su psihiki labilne osobe sa percepcijom irom od uobiajene i koji stoga
nisu korisni za obavljanje prirodnih funkcija, za rad, reprodukciju i opstanak vrste (oni
su, tehniki govorei, kart prirode). Neorganska bia ih s lakoom napadaju, uzimaju
140

im energiju, i takvi esto zavravaju kao duevni bolesnici ili umiru pre vremena. Isti
zakon opstanka, prirodne selekcije i ekoloke ravnotee deava se svuda u prirodi.
Tako, na primer, lovci u savani (lavovi i gepardi) nepogreivo napadaju onaj plen kod
koga izdaleka uoe fiziki nedostatak.
Druga vrsta su takoe ljudi sa proirenom percepcijom, ali koji su psihiki stabilniji od prosenih ljudi. (Percepcija moe biti otvorenija i zbog labilnosti i zbog vee
stabilnosti. Samo je prosenim ljudima ona vrsto ukalupljena u jednu istu sliku sveta.)
Oni su svesni natprirodnih sila i ova ih dovode u razna iskuenja koja su tako mona
da samo pojedini uspevaju da ih prebrode snagom svoje linosti i volje - ukoliko ne
postanu ukalupljeni nekim religijskim tumaenjima tih sila. Sutina ispravnog odnosa
sa neorganskim biima je u pokazivanju linog integriteta i volje. Samo tada se ona od
napadaa i obmanjivaa pretvaraju u bia koja slue oveku u daljoj integraciji svesti,
prenosei mu sve potrebne informacije. Jer, oslobaajui sebe on doprinosi oslobaanju same prirode i svih njenih bia. Priroda svojom imaginacijom, kroz neorganska
bia, izaziva oveka da pokae svoju snagu, volju i celovitu linost. Ba kao to to ini
svaka ena svome mukarcu, samo mnogo lukavije.
Vanzemaljska bia
Moramo ovde istai razliku uticaja prirodnih neorganskih bia od uticaja vanzemaljskih inteligencija, tj. boanskih bia. Delovanja vanzemaljaca znatno su rea od
delovanja prirodnih neorganskih bia, ali po svom sadraju daleko ih nadilaze. Njihovi
uticaji bili su presudni za formiranje ljudskih rasa i razvoj kulture. Mnoga drevna predanja sadre puno tanih informacija o tome kako su oni uticali na ivot ove planete,
ali te informacije su danas namerno deformisane i prikazuju se kao mitovi - i pored
bezbrojnih vienih i snimljenih NLO-a.
Oni su ti 'bogovi' iz svih drevnih predanja koja sva do jednog svedoe da su 'sili s neba' i ije je 'carstvo nebesko', graditelji hramova i megalita koji ni ljuskom
rukom ni dananjom tehnologijom nisu mogli biti obraivani, premetani na vee razdaljine i podignuti (800 do 1.200 tona) - ali njihova realnost je skrivena u mit, i pored
svih materijalnih dokaza, i pored injenice da su drevni narodi imali znanja o kretanju
nebeskih tela, kao to je precesija od 25.800 g. i dr. koja nije mogue imati posmatranjem sa zemlje i tehnologijom tapa i kanapa, kako nam zvanina nauka tvrdi da su je
imali - iako nijedna od tih civilizacija nije trajala toliko dugo da bi mogla taj proces da
izmeri, pa su to znanje mogli samo da dobiju, a ne da steknu. Za takva znanja neophodna je kosmika tehnologija. Ljudi su tako nauno programirani da veruju u realnost
mitova da im je teko da prihvate jednostavnu realnost koja stoji iza mita. Koliko je za
ljude stvarnost pretvorena u mit, toliko mit i sve fikcije doivljavaju kao stvarnost.
Simulakrumi i simulacije.
Vanzemaljska bia deluju ree na fizikom planu, a mnogo ee preko viih
dimenzija prirode (njihovo kretanje opisano je kao esta faza u poglavlju Aham-kra).
Vrlo esto se deava da prirodna neorganska bia imitiraju vanzemaljska, tj. boanska,
i to vrlo ubedljivo jer mogu ponekad i da se materijalizuju. Jo ee se, meutim,
deavalo da su ljudi uticaje vanzemaljskih bia, koja su pristizala iz viih dimenzija,
tumaili kao objave i manifestacije bogova, ne razlikujui ih mnogo od ostalih
astralnih tvorevina, svojih projekcija, elementala, arhetipova i T-polja.
Sutinsko razlikovanje neorganskih uticaja od vanzemaljskih jeste u tome to su
neorganske tvorevine prirodne tvorevine (od prakrti). Zato je njihovo delovanje u
141

saglasnosti sa prirodnom uzronou i uslovljavanjem. Iako je teleoloka funkcija prirode da u celosti slui Duhu, ne treba smetnuti s uma da je ona nesvesna i uslovljavajua sila, pa su takve i njene tvorevine, a neorganska bia su njene najeminentnije tvorevine. Moe se rei da se njihova edukativna funkcija sastoji u stvaranju najveih i
najperverznijih izazova za samosvest i integritet ovekov, pri emu pakao i avo imaju
sporedne uloge - izazova bez kojih ne bi ni bilo svesti u oveku.
Za razliku od svih ovih prirodnih uticaja, vanzemaljski su vie duhovne, kulturne i naune prirode (iako ne svi 61 ). Pravi izvor svesti u subjektu je purua. Postoje planete sa organskim ivotom koje su mnogo starije od Zemlje, koje su do sada i nestale.
Na njima su se svesni subjekti davno ostvarili kao purue (mi smo tek u poetnoj fazi).
Kapila nam je ostavio do znanja da one osveene linosti koje su dole do granice
prakrti, koje su je sasvim spoznale, postaju najuzvienija bia u prakrti, i stoga sadre
sve mogunosti postojanja kao mogunosti svoje volje. Na sanskritu (devanagariju,
'jeziku bogova) ovakvo se uzvieno bie naziva Ivara, a prevodi kao Bog. Njihov
jedini nain postojanja jeste irenje duhovnog ivota na planetama gde postoje organske mogunosti za oblikovanje svesnog subjekta, jer se jedino kroz njega moe ispoljiti iskonska neuslovljenost koja omoguava smo postojanje - purua. Iako je reeno da
je teleoloka funkcija prakrti da stvara svesnog subjekta, interes prirode zadovoljen je
ve time da svesni subjekt bude na nivou primata koji lovi i skuplja plodove. Kulturna
i duhovna funkcija u svesnom subjektu mora biti inicirana odozgo, od strane bia u
kojima je Duh ve prisutan. Nesvesna prakrti ne moe sama da stvori svesno bie.
Dakle, Ivara je personifikovani purua. On ima ljudski oblik, ne zato to mi imamo
sklonosti ka antropomorfizmu, ve zato to je on nas stvorio po svom liku. A taj lik je
takav jednostavno zato jer je organski najpogodniji za osveenje Duha u prirodi i
delanje u tom cilju, a ne zato to neki Bog hoe da ba tako izgleda.
3. Prestanak uticaja neorganskih bia
Uticaj neorganskih bia prestaje kada ovek postane celovita linost u toj meri
da moe prepoznati sopstvenu nezavisnost od neorganskog podruja, kao i od organskog. Vantelesnim iskustvima on stie nezavisnost od indriyni i tako upoznajui pravu prirodu tanmtr i astralnog sveta u svim dimenzijama, prepoznaje sopstvenu
nezavisnost i od ovog podruja. Jer aham-kra je, prema shemi, iznad oba. Ona se
afirmie svesnom integracijom oba ova podruja, kroz neposredno iskustvo. Budui da
su neorganska bia tu postigla svrhu da kroz iskuenja obuavaju indriyni, svesnog
subjekta, kroz sve izazove da ga navedu da bude svestan svog bia kao energije, da je
sauva i prosvetli, njihova uloga i mo prestaju. Kao i sve druge prirodne tvorevine, i
ove slue interesima Duha-oveka, purue. ovek s tako integrisanom linou opti
neposredno s Duhom. Nije mu vie potrebna imaginacija prirode kao pomo u tome. U
njegovom bivstvovanju je duhovni ishod prirode ostvaren.
Ovde je dat samo opti uvid u neorgansko podruje bivstvovanja kao takvo.
Njegovo prepoznavanje u ivotu prosenog oveka podlono je tekim zabludama jer
je to isto podruje u kome se odigravaju snovi i sadraji kolektivno nesvesnog. Zato je
ovo samo pokuaj da se na njega objektivno ukae. Budui da je ovo podruje izuzetno bogato i sloeno, bogatije i sloenije od organskog, pa se jo i proima s njim,
61

Robert Noyce tvorac mikroipa je priznao da je pomo za stvaranje mikroipa dobio od vanzemaljske tehnologije koja je bila u posedu amerike vlade, za koju je on radio.

142

nemogue je predstaviti ga u celosti i sa svim detaljima. O njegovom bogatstvu svedoi sva raznolikost i dramatinost ovekovog ivotnog iskustva. Zaista je teko opisati
sve naine na koje neka neorganska bia pokuavaju da privuku panju ljudi i deluju
na njih, sve njihove taktike sposobnosti, pa i humor koji pri tome pokazuju. Njihovo
pojavljivanje i uticaj zavise od nesvesnosti ovekove. Zato su najsnaniji kod psihotinih bolesnika s kojima se nesmetano poigravaju u snu i na javi. Oni ne izmiljaju kada
tvrde da vide i uju ono to se fizikim ulima ne vidi i ne uje. Oni su bolesni samo
zato to nemaju kritian odnos prema drugaijoj vrsti realnosti koju doivljavaju svojom otvorenom percepcijom. Sutinski razlog veine psihoza je percepcija koja nadilazi fiziko opaanje i neznanje o tako opaenoj realnosti, usled ega se postaje rtva
njenih sila, i disharmonija koja tako nastaje izmeu ove i one realnosti. Preterano
se utapajui u astral ovek gubi svoju linost (aham-kra) kao i oseaj za fiziku realnost (indriyni). Takoe uticaj neorganskih bia je izraen i kod male dece, zbog velike koncentracije vitalne energije u njima koja ih snano privlai, i zbog otvorene percepcije dece koja ih lako opaaju (a roditelji im nikada ne veruju to opisuju). Isto se
deava i sa ovekom koji u svom duhovnom uzdizanju akumulira svu energiju u svesnost: postaje meta napada neorganskih bia kako bi ona proverila njegovu stabilnost,
zrelost i snagu prisustva svesti. Tako su nastala avolova iskuenja Isusa i Buddhe.
Najveu tekou za razumevanje neorganskih bia stvara injenica da ona ne
razlikuju istinu od lai. Boravei na viim dimenzijama prirode, znaju i vide vie od
prosenog oveka i to mu znanje mogu preneti (takav ovek esto postaje prorok),
ali ipak mogu da zavedu i obmanu. Ona iz niih dimenzija zavode jae i na prostiji
nain, a ona iz viih zavode manje ali mnogo finije, pomou istina i poluistina. Ona ne
znaju za razlike istine od lai prosto zato to se u viim dimenzijama prirode sve suprotnosti sjedinjuju u paradoksalno jedinstvo. Cela priroda deluje iz takvog jedinstva
koje je iznad dobra i zla, pa se njeno majstorstvo ne moe opisati. To samo ivot moe
pokazati na svoj uvek jedinstven nain. Dobro i zlo su u njemu potpuno pomeani i
promenljivi, ovek pod uticajem boanske inspiracije ini izuzetne podvige i dela
vene vrednosti, ali i teka nedela. Ovo zavoenje ima, dakle, edukativni karakter, cela
priroda dozreva i slui Duhu. Kao to se bajkama na divan nain vaspitavaju deca o
univerzalnim i venim vrednostima, tako i prakrti obrazuje oveanstvo pomou imaginacije svoga neorganskog bivstva.
Ovde moramo jo jednom naglasiti da treba praviti razliku izmeu neorganskih
bia kao takvih, malih i velikih, bliskih i onih koji potiu iz dalekih krajeva univerzuma a ive na astralu, od raznih T-polja koja postoje privremeno ili trajno, a ponaaju se
slino kao neorganska bia, tako da ih je ponekad teko razlikovati. Naime, kao to u
organskom podruju postoje razliita bia, od najmanjih mikroorganizama sa vrlo kratkim ivotom, do velikih i dugovenih (slonovi, kitovi, sekvoje...), tako i u neorganskom, u astralu, postoje razliiti entiteti: od malih i kratkotrajnih T-polja u vidu psihikih utisaka (vasana) i kompleksa 62 , do velikih i dugovenih neorganskih bia koja
62

Ezoterina tradicija govori o astralnim larvama. To su psihoenergetski entiteti odreenog sadraja

koji su prikaeni na ovekovu auru i prisiljavaju ga na izvesna ponaanja. Ponekad su to bezazlene
navike, ali esto ovek ponavljanjem proizvede, ili se, ve proizvedene, same nakae i jae larve koje
izazivaju vee poremeaje u ponaanju, razne poroke, opsesije i perverzije, koje mogu negovanjem i
ponavljanjem prerasti i u tee psihopatoloke poremeaje. Larve mogu postojati i slobodno, a bivaju
privuene onom oveku ije im ponaanje odgovara. Tada se hrane njegovom energijom terajui ga da
ponavlja postupke koje im donose energiju. Larve treba takoe razlikovati od neorganskih bia, mada

143

deluju u velikoj meri (ali nikada potpuno) samostalno. Takoe treba razlikovati mogue astralne uticaje od strane ivih ili umrlih ljudi. Jedno od najvanijih uticaja koji se
mora prepoznati i od neorganskih bia razlikovati, jeste uticaj Svetog Anela uvara
(egl. Oversoul). To je onaj vei deo nae due koji nije inkarniran u telo, ve je ostao u
najviim dimenzijama. Njegova priroda je veoma razliita od prirode neorganskih
bia, i ko bude imao sree i blagoslova da se s njim susretne (pre smrti), nee moi da
ga ne prepozna. On je iskonsko i bezvremeno olienje purue, imanentno svakom
oveku, koje oveka nadgleda i prati kroz vreme, inspirie ga i privlai ka duhovnom
uzdizanju i nadilaenju prakrti.

4. Hibridi ljudi i neljudi - vetaki spoj organskog i neorganskog podruja

Do sada smo razmatrali uticaje neorganskih bia na individue. Sada emo razmotriti njihov uticaj na istoriju i politiku razvoja celog ljudskog roda.
Jedna od najvanijih stvari koju treba znati u razmatranju odnosa neorganskog i
organskog podruja prakrti (vidi shemu na slici 1), jeste da na ovom svetu, na organskom podruju, indriyni, na fizikom planu, ne ive samo ljudi u ljudskom obliku,
odnosno, da nisu svi koji izgledaju kao ljudi zaista ljudi sa ljudskom duom. I na neorganskom podruju postoje svesni i delatni entiteti, ne samo na podruju indriyni. Njih
smo uopteno nazvali neorganskim biima. Takoe postoje bia koja su njihova meavina, organski portali ili hibridi ljudi i neljudi: nekih vanzemaljskih bia, neorganskih
bia, ili demona. Oni fiziki izgledaju kao ljudi, ali razlikuju se po delima. Ti hibridi
su vladari na ovoj planeti, to je sva aristokratija koja je vlasnik svih korporacija i resursa, oni su vladari ekonomija, finansija, drava, svih diktatura i pokretai svih ratova na
svetu koji su se ikada vodili.
Pre oko 12.500 godina uz pomo vanzemaljske tehnologije izvrena je genetska
hibridizacija ljudi i neljudi, odnosno ljudskog tela i negativnih entiteta iz astrala. To je
uinjeno tako da ljudsko telo postane pogodno za opsednutost neorganskog bia iz
astrala i njegovo sredstvo za delovanje na fizikom planu. Ti hibridi su postavljeni za
vladare u najstarijim ljudskim civilizacijama, u Sumeru, koji je zato propao sve do
Vavilona, kada su hibridi potpuno preuzeli vlast (Nimrod), takoe u Kini i Indiji. 63
Ovi vladari kroz svoje potomke, aristokrate, vladaju i danas. Oni sprovode iskuenja
je to ponekad teko. One spadaju u elementale. U hrianskoj tradiciji one su se najee poistoveivale sa uticajima demona i avola, ali to je samo donekle tano.
63
Mnoge drevne bitke su se vodile kao otpor ljudi protiv neljudi. Takva borba je opisana najbolje u
Mahabharati, ali i u Ilijadi. Troja je bila centar hibridizacije i postavljanja hibridnih vladara u Sredozemlju, nalazila se na Jadranskom moru, u dananjoj Hercegovini, gradovi Dubrovnik i Kotor sagraeni su od kamenja razorene Troje. Pelazgi, starosedeoci Grke, koji su inae slovenskog i isto ljudskog porekla i pravi osnivai grke kulture na Kritu, borili su se protiv njih. To je poznato kao Trojanski rat. Iako su bitku izgubili, hibridi iz Troje su preiveli i preli na Italijansko poluostrvo gde su
vladali Etrurci, takoe Sloveni. Oni su bili nenasilni i izrazito kulturno orijentisani, tako da su ih hibridi lako unitili i na njihovim civilizovanim temeljima izgradili divljaku vlast sile i zloina poznatu
kao Rimsko carstvo. Zato dananji hibridi, Iluminati i aristokrate, slave Rimsku imperiju kao osnovu
savremene civilizacije. Ta ista vlast je osnovala i Rimsku hriansku crkvu kao suptilnu i izmenjenu
vladavinu Rima. Sa Rimskom crkvom na elu judeo-hrianski pogled na svet je postao dominantan u
procesu materijalizacije ljudskih dua. Danas je simbol te materijalizacije NATO krst. Rim, London i
Vaington su osovina koja predvodi luciferski program materijalizacije borei se protiv tradicionalnih
naroda, pre svega Slovena kao nosilaca interesa due i duevnosti na ovom svetu.

144

negativnih procesa, oni su kreatori svih ratova i negativnosti na svetu, ali i sve materijalne civilizacije koju danas imamo.
Kao to je ve reeno, ljudska dua je odraz Boanskog dobra i sama nije sposobna da iskusi svoju suprotnost, materijalnost, zlo i samozaborav. Potrebna joj je
pomo u tome. Tu pomo dobijaju kroz hibridne vladare. Takoe za duu je sam ivot
u telu i fizikom svetu negativan proces koji je suprotan njenoj sutini, ona nije sposobna sama da ga izvede. Kada spozna sebe dua ostaje nevezana za telo i materijalni
svet, jer uvek tei svom boanskom izvoru, transcendenciji. U tome je problem jer cilj
inkarnacija na ovoj planeti je da dua svojim prisustvom u fizikom svetu doprinese
njegovoj transformaciji ka Duhu, i ona mora da bude naterana na taj proces koji je za
nju negativan. Ona mora da bude isterana iz svoga raja i naterana da radi u znoju lica
svog i transformie materiju unosei joj svest, kako bi ponovo stvorila raj na zemlji,
odnosno kako bi samim svojim prisustvom u materiji proirila svest Boanskog Apsoluta na sve aspekte njegovog postojanja - da bude carstvo nebesko na zemlji kao to
je i na nebu. Tu prinudu i taj pritisak da ljudi rade i transformiu prirodu ka Duhu,
pomou judeo-hrianstva obavljaju Iluminati i masoni, aristokrate koji su (bar u poetku svi bili) hibridi ljudskih tela i neorganskih bia negativne orijentacije. To je proces
materijalizacije i on je za duu negativan. Zato moraju da ga vode negativna neorganska bia kroz svoje hibride.
U mnogim predanjima i mitovima Bog i avo se predstavljaju ka braa, kao dva
pola istog principa, koja zajedno sprovode plan stvaranja i ovekovog ivota, a to je
najbolje prikazano u sumerskoj prii o Jovu (koja je lano pripisana Jevrejima i stavljena u Stari zavet), po kojoj Bog i avo zajedno iskuavaju oveka.
Pre 12.500 godina izvrena je prva hibridizacija i tada je stvorena aristokratska
elita. Druga hibridizacija je izvrena u prvim vekovima nove ere na Kavkazu nad
Hazarima, plemenom koje je tu ivelo. Njima je genetskom intervencijom oteana
veza due sa telom i umom, tako da je olakana i veoma naglaena materijalnost,
odnosno inteligencija potrebna za procese materijalizacije. Zato je to pleme postalo
izuzetno mono i sposobno, kako u osvajanju tako i u vladavini. Nisu bili religiozni jer
im je u velikoj meri blokirana veza sa duom, ve su negovali iskljuivu i grubu hijerarhijsku vladavinu. U devetom veku Hazari su, nakon paljivog biranja od svih religija, primili judaizam kao svoju religiju, ali u malo izmenjenom obliku. Nakon propasti
njihove drave u desetom veku, oni se dele i naseljavaju Zapad, najpre kroz Rusiju i
Istonu Evropu, zatim celu Evropu i SAD. Postali su poznati kao Akenazi Jevreji.
Zahvaljujui svojoj materijalistikoj inteligenciji, liene svake duevnosti, aristokratska elita ih je koristila uglavnom za materijalne i finansijske poslove. Oni su bankari i
danas su sve velike banke njihove, a preko njih i mnoge glavne korporacije i mediji.
Ali oni su samo sluge aristokratije. Ponekad su zato primali i plemike titule iako nisu
aristokrate. Na kraju su ponovo uspostavili Izrael kao centar svoje moi. Njihova
endogena odvojenost od due ini ih pogodnim da budu organski portali i instrumenti
neorganskih uticaja iz astrala. Naravno, ne svi ve samo njihova bankarska i poslovna
elita. Otuda su oni posveeni Kabali kao svojoj pravoj nauci procesa materijalizacije i
satanistikim ritualima u kojima se kontaktiraju i materijalizuju demoni iz astrala. Oni
su takoe zbog svoje sutinske usmerenosti ka materijalnom, vrhunski naunici i intelektualci, koje karakterie ateizam i potpuna nesposobnost da shvate transcendentalnu
prirodu Boanskog, due i duevnosti uopte. Njihova religioznost se svodi na istu
imitaciju i uenje napamet najmaterijalnijih i najprizemnjih pravila i propisa, na trgovaku razmenu i raspravu sa svojim Bogom. Zbog potpune blokade sa transcendental145

nom duom i boanskim izvorom, ne vide iri kontekst i vie aspekte zbivanja i zato se
uvek ude zato Bog dozvoljava zlo kad god im je ugroeno neto telesno i materijalno. Ali upravo zato, oni malobrojni pojedinci meu njima koji istom inteligencijom
uspeju da se oslobode blokade uma ka dui, postaju preobraenici i istinski religiozni, i
oni najtemeljnije kritikuju i otkrivaju sve materijalistike lai i prevare Akenazija
kroz vekove. 64
Da bi se sprovela materijalizacija neophodno je sluiti se laima i prevarama,
raditi protiv interesa due, jer dok je u telu njen jedini interes je suprotan od materijalizacije, on je u transcendenciji ka Boanskom. Ceo plan Iluminata je neskriven, oni ga
otvoreno prikazuju, od masonskog estara i ekia, njihovog velikog graditelja,
naziva zidari, njihove heraldike i simbola, podovi svih masonskih hramova u svetu
imaju crno-bele kvadrate (ahovnicu), a kvadrat je, kao i krst, osnovni simbol materijalnosti i materijalizacije. Oni su elita kulture i industrijalizacije svakog drutva. Sve je
to prisutno svuda oko nas. To je u temeljima zapadne civilizacije i novog doba. Piramida je glavni simbol procesa materijalizacije duha u prirodi. Sfinga je bila zatitnica
nauke, a njeno telo je sastavljeno od simbola etiri elemenata, tj. dimenzija: zemlje,
vode, vatre i vazduha. Iluminati koriste i svojataju sve to se odnosi na objektivno
znanje i osveenje - od piramide i svevideeg oka preko svih simbola astroteologije i
kosmologije - zato da ih mi ne bi koristili i prepoznali. Prikazuju sve to kao svoju
tekovinu, skrivaju i dele samo u malim dozama da ne bismo prepoznali svoju batinu i
sutinu. Cela njihova istorija i simbolika ispunjena je motivima svesti i buenja, zato
to se na ovom svetu ni o emu drugome i ne radi nego o tome. Zato oni to kontroliu
na sve naine. Bog Iluminata je Lucifer, a on je olienje materijalizacije, suprotnost od
transcendencije due. Satanizam je religija aristokrata, oni pomou satanistikih rituala
stupaju u kontakt sa negativnim neorganskim biima iz astrala. Svaki ritual sa kojim se
kontaktira negativno bie iz astrala jeste satanistiki ritual. Mitovi o njima govore kao
o palim anelima. Dakle, oni padaju sa neba, padaju u materiju, idu suprotno od
uzdizanja ka nebu, suprotno od transcendencije ka Boanskom. 65
Vladajua elita obavlja na fizikom planu i svetu isti posao kao neorganska bia
i demoni na astralnom: iskuavaju svest i materijalizuju ovekovu nesvesnost kako bi
na taj nain ovek bio suoen sa neophodnou buenja. Zato to celo neorgansko
podruje na shemi emanacije prakrti (shema na slici 1) deluje kao ogledalo organskom
(indriyni). Oni su uzrok svih destrukcija i sveg zla koje se deava ljudima kada nisu
integrisani kao celovite linosti (aham-kra). Ljudi sa ljudskom duom, koji su svesni
64

O tome videti dela Spinoze (Baruch Spinoza) posebno njegov Tractatus Theologico-Politicus, Kafke (Franz Kafka), Ota Vajningera (Otto Weininger), Bendamina Fridmana (Benjamin H. Freedman),
a o poreklu Akenazija u istoriografijama Trinaesto pleme Artura Kestlera i The Invention of the
Jewish People Shlomo Sand, profesora istorije na univerzitetu u Tel Avivu. Za razliku od Akenazija,
izvorni Jevreji, Sefardi, preteno su stare i zrele due. Zato su oni najvee rtve Akenazija i u sukobu
su sa njima.
65
Na njih je mislio Isus kada je govorio: "Va je otac avo; i elje oca svojega hoete da inite; on je
bio ovekoubica od poetka, i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu; kad govori la, svoje govori,
jer je on laa i otac lai." (Jovan, 8, 44.) Oni danas kontroliu nauku i tumaenja istorije preko svojih
ljudskih hibrida, pa su dali lano tumaenje pojma avola tokom istorije (Elejn Pejgels: Poreklo satane
- Beograd: Rad, 1996, Elaine Pagels: The Origin of Satan). Tvrde da je ta ideja nastala tako to su se
ljudi meusobno sukobljavali i satanizovali svoje neprijatelje. Otuda je avo "protivnik". Kao i obino, svu svoju krivicu za zlo na ovom svetu svaljuju na grene ljude. Istina je, kao i obino, suprotna:
oni su protivnici ljudi i svega to je ljudsko, oni navode ljude u sve meusobne sukobe.

146

sebe, nikada nisu destruktivni, nikada ne ine nasilje ili zlo. ine ga samo ako su
nesvesni, opsednuti ili na drugi nain prisiljeni da ga poine.
Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralakih i destruktivnih sila, i te
sile imaju svoje konkretno olienje u odreenim biima (sinovi svetlosti i sinovi
tame). 66 Tako je sila stvaranja ivota oliena u aneoskim i svim ljudskim biima.
Njihova sutina je da budu olienje Duha, purue, da daju i omoguavaju ivot i spoznaju iz svoje punoe, iz Duha ije su olienje. Sila razaranja je oliena u demonskim i
biima koja nemaju ljudski oblik (osim kao imitaciju) ni duu koja moe biti olienje
Duha. Ona su iskljuivo tvorevine prirode ili prakrti sa sutinskim svojstvom nagonske borbe za odranje sebe, jer su svesna samo svog oblika, ne i Duha koji sve omoguava. Ona prirodno ive na neorganskom podruju kao demoni, neorganska i neka
vanzemaljska bia, i njih ne vidimo uvek jer borave na viim dimenzijama.
Istovremeno kada su stvorena ljudska bia u ovom univerzumu, stvorena su i
neljudska da budu suprotnost ljudima. Fiziki svemir se zasniva na dijalektici suprotnosti i zato se svest u fizikom svemiru kristalie kroz iskuenja suprotnosti. Takav je
zakon. Zato postoje bia koja taj zakon sprovode u delo. O njima ne treba mnogo teoretisati: oni su jednostavno suprotnost ljudskim duama i sprovode iskuenje svega
to je negativno, rade sve ono to je suprotno duevnim interesima, suprotno dobroti
i lepoti. Pod rukovodstvom elite koja vlada preko svojih korporacija sve je izvrnuto, sve je naopako. Lekari unitavaju zdravlje, pravnici unitavaju pravdu, kole unitavaju znanje, vlade unitavaju slobodu, glavni mediji unitavaju informacije, a religije
unitavaju duhovnost. (Michael Ellner). Ti demonizovani i opsednuti vladari ovoga
sveta, najuticajniji "ljudi", aristokratija, elita, Iluminati, rukovoenjem istorije i svetskim zbivanjima obezbeuju sva negativna iskustva koja ljudi treba da iskuse, a ne
mogu sami, da bi spoznali celinu i smisao Dobra i sproveli ga na ovom svetu. Oni
skrivaju istinu o oveku od samog oveka da bi je ovek sam otkrio. Najvia istina o
oveku jeste da je ovek svesni subjekti objektivnog postojanja, da objektivno postojanje, univerzum, tek kroz svesnog subjekta dobija svoj smisao i ispoljenje. Univerzum
je hologram i ovek je zato mikrokosmos, ceo kosmos je saet u ovekovom biu.
Zato se on u njemu i osveava. Kosmos se ispoljava kroz princip uma (logos), istog
onog uma koga potencijalno u najistijem obliku od svih ivih bia ima ovek. Boanska svest stvara svet kroz um svesnog subjekta. Boanska svest je najistija kreativna
svest. Ona se na ovom svetu ne moe ispoljiti imitacijom, ve samo iz ovekove due,
uvek na jedinstven nain, originalno (izvorno). Zato postoji planiran zaborav due
ovekove na ovom svetu da bi se navela da koristi svoj potencijal svesti uvek na originalan nain, da istu kreativnu svest dua primenjuje u reavanju problema, a ne seanje na ve uspene modele, odnosno lukavstvo uma. Zato negativne sile na ovom svetu
na sve naine naglaavaju i razvijaju lukavstvo uma, a skrivaju pravi potencijal svesti
ovekove, skrivaju da je ona zapravo boanska svest.
Meutim, uporedo sa negativnim iskuenjima, ljudima se namee i ispravno
znanje, tehnoloki razvoj i razvoj nauke. Svo znanje je dostupno i na dohvat ruke,
danas vie nego ikada ranije. Vie nisu potrebni izuzetan napor i vreme da bi se dolo
do informacija o bilo emu, ve samo namera. Nikada u istoriji ljudi nisu bili svesniji
svoje prave prirode, svoje due, niti vie kreu u njenu odbranu kao sada, kada su pritisak neljudi i tiranija neljudskosti najvei. to je taj pritisak jai, svest o dui je kristal66

O tome videti u kjigama: Barbara Marchiniak: Bringers of the Dawn ("Donosioci novog svitanja") i
The Emerald Tablets of Thoth by Thoth the Atlantean; by Translation and Interpretation by Dr. Maurice Doreal [Claude Doggins] ("Samragdne tablice Tota Atlantianina")

147

nija i istija.
Svest o sebi, o dui, na ovom fizikom svetu ponaa se kao ugljenik koji moe
da stoji milionima godina kao obian ugalj, ali pod pritiskom i temperaturom kristalie
se u dijamant.
Neorganska bia i njihovi organski predstavnici imaju tu nezahvalnu ulogu da
izazivaju potreban pritisak i prinudu na ljude kako bi kristalisali prisustvo Boanske
svesti iz svoje due ovde na Zemlji. Ipak, problem je u ravnotei. Samo oni na vrhu
hijerarhije elite na vlasti znaju za ovakvu svoju svrhu, ovde opisanu. Mnogi nii izvritelji je ne znaju i skloni su da preteruju u njenom sprovoenju, tako da je ravnotea
dobra i zla na ovom svetu davno poremeena u korist zla i destruktivnosti. Sreom,
ima ko brine o ravnotei.
***
Budui da je ovo rasprava o snkhyi kao izvornoj, autentinoj i kompletnoj
nauci o oveku, moramo se upoznati i sa svim detaljima i u kakvim okolnostima ovek
danas postoji, kako je uslovljen i kako su nastale te okolnosti. Sada emo se vratiti
naoj temi o samoj snkhyi i ispitivanju drugih aspekata tanmtr. 67
***
Svaka zavisnost i opsednutost, od onih malih iz svakodnevnog ivota, pa do
mnogo veih opsednutosti natprirodnim moima i znanjem, jeste prepreka izmeu
oveka i iste neuslovljenosti Duha, izmeu uma i due, prepreka koju tvore neorganski oblici bivstvovanja, najee niih dimenzija, i elementali. ovek je najsnanije
opsednut mislima koje su najfinija i zato najuticajnija T-polja. ovekov kljuni problem je mentalna uslovljenost. To ne znai da treba da bude bez misli, ve samo nezavisan od njih. Tada e i misli delovati slobodne od ovekovog subjektivnog nametanja,
bie istije i ispravnije kao poruke prirodne celine svom subjektu.
Kada je ovek mentalno uslovljen, on oajniki trai utehu i utoite u vezivanju za neki oblik bivstvovanja; dok je neiskusan i mlad, pokuava da je nae u organskim oblicima, kroz telesno iskustvo, a kada ga takvo iskustvo poui da su ti oblici
promenljivi i propadljivi, on postaje ozbiljan i duhovan, pa svoje utoite zduno
nalazi u neorganskim idolima i demonima ili u inflatornoj funkciji manasa koja se
izraava u konceptima i ubeenjima od kojih stvara tradiciju, moral i religiju. Unutarnja se uslovljenost uvek, kao lik u ogledalu, izraava spolja kroz ovekovo kultivisanje
raznih oblika zavisnosti. Cela je istorija sainjena od takvog kultivisanja iji su predvodnici oduvek bili politiari i svetenici (sa prva tri nivoa religioznosti). Ovakvu kulturu uslovljavanja moemo prepoznati po tome to se ona sama nudi sa svih strana kao
gotov proizvod i prava tradicija, kao neto to ne zahteva od oveka nikakav napor
da se uzdigne i postane jedinstvena linost ve, naprotiv, da napusti individualnu slobodu i osvajanje nezavisnosti, da se prepusti datom sadraju prihvaenog koncepta i da
jedini napor ulae u njegovo obnavljanje i uvrivanje. Takva pseudoreligija se nikada ne zadovoljava tihim i jednostavnim linim ostvarenjem, koje oveka ispunjava
iznutra. Ona uvek trai svedoke radi privlaenja novih rtava i najbolje uspeva u
ivom blatu kolektivizma i nacionalizma.
Neprobuen ovek ivi po impulsima prirode i zato ima organsku potrebu da
robuje neorganskim tvorevinama iz dva osnovna razloga: zato to su mu strane vie
67

Sve o poreklu ljudi, nastanku hibrida i njihovoj vladavini moe se nai u mojoj drugoj knjizi: "Istorija galaksije, zemlje i oveka", Tree, proireno izdanje, 2013. godine. Takoe i u knjigama Stewart
Swerdlow: "Blue blood, true blood, conflict & creation" i David Icke: "Najvea tajna" (Consiglieri,
Beograd, 2006).

148

kategorije, jedinstvena linost i stalna budnost, i zato to su organsko i neorgansko

uvek u rezonantnoj interakciji. Za razumevanje ovekovog poloaja u toj interakciji
presudno je shvatiti da prosean, neprobuen ovek nema svojih misli, rei niti dela sve su to izrazi uticaja raznih T-polja na manas, bilo unutarnjih, psiholokih, bilo spoljnih. Misli su posrednici za doivljavanje sveta i, kao takve, nastaju u indriyni
(manas) pod uticajem objektivnog podruja. Sve misli pripadaju svetu, a ne ovekovoj
sutini. Ti mentalni uticaji se ire prostorom kao talasi zraenja i nalaze svoje utoite
u umu koji ih prihvata - kao svoje. Samo zato to se misli ukrtaju u manasu, koji je
njihov prijemnik i regulator, i nalazi se unutar ovekovog tela, u njegovoj glavi, iza
oiju, on je pogreno ubeen da je to njegova misao, da ga se njen sadraj bitno tie i
da mora da je poslua - u toj meri da je sposoban da na podsticaj neke zamisli, rei ili
informacije poini najvea dela ili najdrastinija nedela.
Upravo zato to misli nisu nae ve delo prirode, stanje slobode od misli, koje
postiemo meditativnom praksom, doivljavamo kao samospoznaju, nalaenje sebe,
svoje autentinosti.
Takoe, uticaji T-polja nisu strani oveku samo u prostornom odreenju, kao
spoljanji, ve i u vremenskom, kao proli, kao seanje i teret line prolosti ili projektovane budunosti. To su unutarnji ili psiholoki uticaji i zahvaljujui njihovom radu
vreme uopte i postoji. Zato ovek, da bi se oslobodio misli i ostao svestan kao isto
bivstvo, mora da se oslobodi svoje vezanosti za linu prolost, ali ne i da je zaboravi,
jer u svesti nema zaborava ve samo slobode i nevezanosti. Kada vidi i dela direktno,
bez posredovanja osmiljavanjem, on je u potpunosti efikasan - jer priroda je u svim
svojim mogunostima efikasna kada je ne ometaju pogreni stavovi. U njemu su se
subjektivnost i objektivnost, spoljanjost i unutranjost, stvaralaki sjedinile kao jedno
bie i jedna linost.
S prirodno uslovljenim mislima, reima i delima, ovek nikada ne postie smisao svoga ivota. On moe svoj vek proiveti podnoljivo pa ak i zadovoljno po merilima prosene veine, ali na kraju e se oseati kao da nije ni iveo, da je propustio
neto bitno. Takvom oveku ono bitno mogu nagovestiti samo vie sile neorganskog
podruja. Njihovo ime, Aneli, (na grkom: angelos) znai glasnici ili vesnici. Oni su
iskuivai i uitelji ovekovi koji slue Bogu. Svako ko se uzdigao u duhovnosti, svoje
uzdizanje zapoeo je tako to je uo poziv iz vieg sveta, poziv kao viziju ili glas.
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom. Ona je veini ljudi nedostupna
jer ive opinjeni uslovljenostima niih kategorija i to ih porobljava. Na slici br. 1. se
moe videti da onaj ko ne dopre do aham-kre, zapada u neorgansko podruje
tanmtr. Zato su im potrebni bogovi i nebeska bia kao instrumenti pomou kojih
priroda kultivie oveka - iako na isti nain pokazuje kako ga porobljava. Zato priroda, preko T-polja i inae, porobljava, kada joj je teleoloka funkcija da oslobaa reeno je u poglavlju o prakrti. Njen poredak je takav da samo mali broj ljudi moe da
se uzdigne iz sfere njene uslovljenosti u duhovnu slobodu. To mogu samo celovite
linosti, jer one, usled sopstvene celosti, vide i prakrti kao celovitu. Ona veinu dri
porobljenu nagonima biolokog opstanka, kako bi odravali i reprodukovali organski
ivot. Priroda koja nije celovita i savrena, a takva je kod veine ljudi, porobljava. Priroda koja je spoznata kao jedinstvena celina, i kao takva razliita od Duha-oveka,
oslobaa. Ona ne moe zadrati onoga ko spozna svoju razliitost od nje.
Nae bie je mikrokosmos cele prirode. Kako je spoznamo i koristimo u nama
samima, tako nam i biva spolja. Ako je ivimo destruktivno u sebi, unutra, bie nam
149

destruktivan i ivot u njoj, spolja. Tako mi sami sebe porobljavamo. Priroda je samo
ogledalo koje to odraava.
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom - to znai da samo onaj ko deluje
iz aham-kre moe da ima svoje misli i one su uvek stvaralake. Svako ko deluje do
manasa nema svoje misli, one su mu nametnute. Zato su mu i rei dela u neskladu sa
mislima. Samo jedinstvena i svesna linost koja deluje iz aham-kre moe da ima svoje misli i one tada deluju po zakonu privlaenja i stvaralatva. One su uvek u skladu sa
reima i delima. Zato to je aham-kra nadreena celoj indriyni, svim delatnim organima, kao i umu, manas.
Veliki deo neorganskih uticaja iz viih dimenzija prirode moe neprobuenom
oveku biti od koristi. Kroz njih Majka-priroda brine o svojoj deci. Ali, mnogo je
nepovoljnih uticaja iz nieg astrala. Pravi odnos prema porobljavajuim uticajima
neorganskih bia sastoji se iz znanja da je on etvorostruk. Prvi je poziv u kome se ti
uticaji objavljuju oveku, preko nekih znakova prisustva, verbalno preko glasa, a esto
i vizuelno. Drugi je pristanak na poziv, kada ovek obraa neumerenu panju tim uticajima i uspostavlja dijalog sa neorganskim biima, najee zahvaljujui emocijama
koje njihova neobinost izaziva, ili zbog obeanja nekih spoznaja i moi. Trei je
povremeno prihvatanje tih uticaja celim biem, kada ovek svojim ponaanjem sledi
njihove podsticaje. etvrti vid uticaja je potpuna i trajna opsednutost njima. Tada
ovek gubi i ono malo svoje linosti i volje koje je imao (da je imao u potpunosti svoju
linost i volju ne bi mogao da potpadne ni pod iji uticaj), u njemu su se nastanili
neorganski entiteti i razna polja tuih uticaja, potpuno su ga opseli, tako da sve radi po
njihovom diktatu. Ove uticaje ovek mora odbiti na samom poetku. Treba ih, nakon
prepoznavanja, hladno odbaciti s uverenjem da nita osim bia nije stvarno i da je ista
svest o iskonskoj slobodi koja sve omoguava sutina naeg bia - nita drugo. Sve
ostalo su senke koje se uvek stvaraju tamo gde nedostaje svetlosti svesti. 68
68

Ovde je, dakle, samo ukratko i na najoptiji nain iznet uvid u osnovne zakonitosti neorganskih
oblika bivstvovanja u prirodi. Detaljnije o ovoj problematici bave se sve drevne duhovne tradicije i
religije. Najbogatija riznica svih zgoda i nezgoda s neorganskim biima svakako su bajke, a ne zaostaju ni prie Hiljadu i jedne noi. Treba spomenuti i dela svetog Dionizija Areopagita O nebeskoj
jerarhiji i Emanuela Svedenborga Nebo i pakao, koja mogu pruiti mnogo znaajnih uvida. Geteov
Faust, naroito drugi deo, neophodan je prirunik za razumevanje svega ovoga. Opus Karlosa Kastanede mnogo govori o neorganskim biima, i to iz linog iskustva, bez judeo-hrianskog tumaenja.
Samo su tu ona prikazana kakva jesu, u svom prirodnom obliku i uticaju, bez iskrivljavanja nekim
lokalnim pseudoreligioznim stereotipima. Kastaneda ih naziva Saveznicima kada su pozitivni ili neutralni, a negativne naziva velikim i malim tiranima i Letaima. (Voladores). Nezaobilazan je i Franc
Bardon sa delom Praksa magijske evokacije. Ali, Tibetanska knjiga mrtvih je svakako najvanija i
najkorisnija, u njoj je izneta sutina neorganskog podruja i ovekovog ispravnog odnosa prema njemu. Savremen uticaj negativnih neorganskih bia na ljudski rod najbolje je opisao David Icke u svom
delu Najvea tajna (Consiglieri, Beograd, 2006). Istu stvar je jo dublje i sa puno vanih detalja
opisao i Rudolf tajner u svom predavanju Ahrimanska obmana.
Psihologija i psihoterapija se takoe bave pojavama neorganskog sveta, ali te naune oblasti su
pod najteom kontrolom i zloupotrebom Iluminata (hibrida) i zato ih tumae subjektivistiki i lano
kao nekakve psihike projekcije koje, usled ovekove nesvesnosti, izgledaju kao objektivne pojave.
Ovo je i tano i netano. U astralu postoji i ono to je projekcija naih subjektivnih sadraja, i ono to
uopte nije nae, nego manipulie i nama i naim sadrajima; podsvesni sadraji jesu, dakle, nai, ali
neorganska bia, koja ih jasno vide, od tih sadraja prave komare. Iako to sve ima svoju edukativnu
funkciju u poretku prirode, mudrost je razlikovati to dvoje. Nova psihoterapija koju predvodi Dr.
William J. Baldwin-a: "Terapija spiritualnog otputanja: Tehniki prirunik" (Spirit Releasment
Therapy: A Technique Manual) i "BS-VI: Bliski susreti opsedalake vrste" (CE-VI: Close Encounters
of the Possession Kind) predstavlja prodor ka razumevanju opsednutosti o kojoj ovde govorimo.

150

5. Naini kontrole organskih bia od strane neorganskih iz astrala

Kontrola i uticaji se obavljaju na mnoge naine. Putem unutarnjih ili vanjskih
mentalnih obrazaca, subliminalnim programiranjem uma (individualnim i kolektivnim), muzikom, raznim astralnim privescima, entitetima (larve) u auri, telepatskim
prenosima ili pomou ELF talasa ekstremno niske frekvencije, koji su bliski radu mozga - dakle pomou tehnologije koju sprovode organska bia koja su organski portali
neorganskim biima iz astrala, a ona poseduju tehnologiju koja ja daleko ispred tehnologije koja je poznata javnosti, tehnologiju koja nadilazi materijalni svet i deluje i na
astralu, na viim dimenzijama.
Takoe delovanje se vri preko ljudi koji su manje svesni na ljude koji imaju
viu svest. Nesvesni ljudi se lake koriste kao sredstva za delovanje na svesnije, kojima je tee pristupiti na druge naine ve se moraju koristiti drugi ljudi kao saboteri i
izvrioci. Oni su nesvesni svoje negativne uloge izvrioca, ak i kada govore i rade
tako da to izgleda svesno i namerno pa smo skloni da im neopravdano pripiemo svesno delovanje i da ih osuujemo zbog toga. Oni sami su nesvesni, a kroz njih svesno
deluju neorganski uticaji. To moe biti bilo koja osoba sa kojom se stupa u kontakt, ali
esto se radi o osobama koje su jako bliske svesnim ljudima na koje se utie, roacima
i prijateljima, pa je otuda njihovo delovanje jae. Najvei izazov se dogaa ba ljudima koji postaju svesni svega ovoga, koji se bude, tada osobe koje vole ili kojima veruju postaju kanal za napad, nesvesni igrai u ovoj igri negativnih sila, tako da im nanose
patnju ili bol preko kojih neorganska bia skupljaju njihovu emocionalnu i duhovnu
energiju. Roditelji, deca, suprunici, partneri u linim i poslovnim vezama su najei
kanali napada.
Sve je to mrea uticaja na oveka koja se moe nazvati Matriks.
Ti uticaji se stalno dogaaju.
Cilj je stvaranje izazova oveku koji raste u znanju i svesti, i ishrana energijom
koju stvaraju emocije. Emocije su energija kao i elektricitet. Na fizikom planu se vide
kroz fizika dela, emocije su ovde najvei pokreta za najvea dela, a u astralu su ista
energija kojom se hrane neorganska bia.
Postoje tri vrste emocija.
Prva je ona koja izvire iz Boanskog. Poznata je i kao Ljubav Boija.
Druga je ona koju tu boansku energiju ljubavi doivljavaju i sprovode ljudi
kroz svoje due na ovom svetu. Ljudi su spoj due i tela, kada sprovode energiju due
onda sprovode i boansku ljubav i sve pozitivne emocije. Sve pozitivne emocije izviru
samo iz prvog ili drugog izvora, iz Boanskog ili iz due ovekove. One uvek prate
istinsku spoznaju objektivne stvarnosti i dobrotu.
Trea vrsta emocija je ona koja nastaje vetakim putem. Naime, uvek kada se
javi neka emocija prve ili druge vrste, telo reaguje svojim saobraavanjem na nju, neuroni u mozgu se ponaaju na poseban nain, javljaju se odreeni hormoni itd. i to se
moe izmeriti. To je mehanika reakcija tela na te emocije. Meutim, mogue je vetakim nainom izazvati te mehanike reakcije tela putem droga ili frekvencija tako da
te reakcije proizvode surogat emocije ili simulacije pravih emocija prve ili druge vrste.
To su emocije tree vrste. One su vetaki izazvane pomou manipulacije telom. To su
sve ostale emocije: prividne ljubavi, poude, mrnje, straha, ljubomore i prezira.
Te emocije tree vrste izazivaju neorganska bia, i to uglavnom negativne emocije, da bi se njima hranila. Stvaraju i pozitivne emocije ali samo da bi posluile kao
151

mamac za vezivanje oveka na taj vetaki nain izazivanja emocija. Tada pozitivne
emocije slue samo kao uvod u izlive negativnih. Primer su droge i seks kao izvori
vetaki izazvanih lepih emocija, koje uvek vode u sukobe svih vrsta sa izlivima krajnje negativnih emocija.
Trea vrsta emocija se uvek zasniva na nekim iluzijama, bilo emocionalnim,
bilo mentalnim projekcijama i manipulacijama. Iluzije generiu emocije i neorganska
bia ih onda aktiviraju na neki nain, nekim prikladnim dogaajem ili sinhronicitetom.
Energija je uvek u kretanju. Ako je ne koristimo i ne kontroliemo mi sami, onda e to
uvek initi neko drugi.
Takoe postoji i iri razlog izazivanja negativnih emocija kojeg sama neorganska bia nisu svesna: da bi njima drala svest ljudi na niskom nivou zbog izazova, da
ovek sam spozna ta mu se dogaa i da sam razvije svest koja e ga uzdii i probuditi
u boanskoj svesti, u objektivnoj stvarnosti. Na taj nain neorganska bia pomau ljudskim duama da iskuse ono to same ne bi mogle da iskuse: negativnost. Kada spozna
sve suprotnosti egzistencije dua postaje celovita i samo takva se vraa svom boanskom izvoru, vraajui svest Boanskom o svim aspektima njegove egzistencije.
Kako se ovek moe odbraniti od svih njemu stranih, neorganskih uticaja?
Pre svega razumevanjem ta mu se dogaa i kako je sve manipulisan.
Razumevanjem da postoje spoljni uticaji na njega i da naui da razlikuje sve
spoljne uticaje od sebe samoga, da razlikuje ono to on sam ini po inspiraciji due, od
onoga to je nekom simulacijom naveden da mehaniki ini.
Zatim prestankom stvaranja vetakih emocija, prvo onih naizgled pozitivnih, a
koja se uglavnom svode na najnia ulna zadovoljstva, na princip zadovoljenja elja, i
zajedno sa njima na sukobe i mrnju; zatim na prepoznavanje svih negativnih emocija
kao stranim ljudskom biu, ljudskoj dui, kao izvoru neljudskosti, kao vetaki izazvanom izvoru hrane neljudskim silama.
Bez razumevanja uzroka nije mogue izvesti prestanak negativnih emocija i
robovanje spoljnim uticajima.
Prvi korak je prepoznavanje sebe samoga kroz praksu meditacije. Ve prvi blagi
okret ka unutra, ka sebi, pojaava svest o sebi i svest razlikovanja svoje svesti od svih
spoljnih uticaja. U poetku je to maglovito i pomeano sa raznim idejama i utiscima,
ali vremenom e ista svest o sebi privui i prave informacije i kristalizovati celu sliku
ta se zapravo dogaa. A to je sve ve opisano u ovoj knjizi.
Nije potrebno nita drugo do znanje o istini. Sama istina o prirodi due i boanskom izvoru nas oslobaa. Ona automatski prekida sve negativne emocije i stvara prave pozitivne. Neorganska bia i tada pokuavaju vie puta da deluju na oveka koji se
budi, na sve suptilnije naine, ali kada uvide da ne mogu nita da postignu, prestaju i
odlaze tamo gde mogu da rade svoj posao uspeno. Boanska ljubav je dovoljna. Ako
ljubav nije dovoljna, onda nita ne pomae. Svako drugo delanje je od ovoga sveta, od
Matriksa. Ne sme se preureivati Matriks ni na koji nain, nikakvim revolucijama i
borbama za poboljanje. Nije reenje u promeni zatvora ili u njegovom poboljanju.
Tako e zatvor samo postati jo savreniji. On se mora samo transcendirati u celosti.
Samo tada on nestaje i stvaran objektivni boanski svet preostaje.

152

6. Kolektivna kontrola: demonizam i doktrina probuenja

Nakon poglavlja o T-poljima i neorganskim biima, u kome je postalo jasno
kakve sve religijske oblike ona mogu dobiti, moramo izriito podvui razliku izmeu autoritarnog ali i edukativnog demonizma - koji proima nie oblike judeohrianske tradicije i sve njene sekte, kao i sve mnogoboake paganske religije - od
doktrine probuenja u koju, pored ranog budizma, spadaju snkhya, (Patanjalijeva)
joga, (filosofski) taoizam i ezoterine tradicije sufizma.
U edukativni demonizam spadaju sve religijske tradicije koje se zasnivaju na
ritualnom, institucionalnom i dogmatskom pervertovanju otkrovenja dobijenih spolja,
od viih, boanskih sila ili prorokovanjem, koje su autoritarne i dogmatske i koje
sadre bilo kakav oblik rtvovanja, bilo prinoenja rtava, pravog ili simbolinog, bilo
nametanja mentaliteta rtve oveku. Sav taj demonizam je potekao od demonskih bia
i do danas ga odravaju njihovi hibridi, Iluminati.
Doktrini probuenja pripadaju sve prakse koje oveka navode da se sam probudi iz nesvesne prirodnosti i oslobaaju od neznanja i robovanja ak i najviim silama
prirode, prakse koje se prenose neposredno i lino, jer ga osposobljavaju da sam iskusi
neuslovljenost Duha. Doktrina probuenja se, dakle, zasniva na duhovnosti koja je
iskljuivo rezultat ovekove line zrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz
zrele linosti, s pravom moe smatrati autentinom i jedinom koja je primerena oveku, koja je humana. Demonizam se, nasuprot tome, zasniva na uticajima koji su oveku stigli spolja, koji su mu nametnuti od strane neke vie sile i koje mora da prihvati
kolektivnom imitacijom, dresurom ili silom. Takva duhovnost je pseudoduhovnost i
sve religije zasnovane na njoj su pseudoreligije. Istorija, koja je puna ratova izmeu
takvih religija, najbolji je pokazatelj nehumanog karaktera takve duhovnosti.
Doktrini probuenja pripadaju one istine koje se otkrivaju linom zrelou i
radom na sebi, uvek na jedinstven nain. U demonizam spadaju sve 'istine' koje su pristigle spolja kao gotove i nepromenljive, kao zakon koji se namee svima kolektivno
(takve 'istine' najee diktira neki drakonski Bog).
Doktrina probuenja (budizam) poziva oveka da sam bude svestan najvie
stvarnosti, jer smatra da on to moe da bude. Ona oveka ini aktivnim uesnikom u
ostvarenju svoga smisla. Demonizam oveka ini pasivnim i negativnim kroz oseanje
krivice i greha, ui da je ovek iskonski grean i stoga nesposoban da bude svestan
najvie stvarnosti, ve samo njen sluga. Za stvarnost se tu smatra samo ono to neki
vii entiteti i autoriteti prikazuju kao stvarnost, to uvek pristie kao gotovo spolja, i
to se zatim zapisuje i ui napamet kao tradicija, dogma ili zakon. U tome je, dakle,
osnovna razlika izmeu demonizma i ovekove autentine duhovnosti. Demonizam se
uvek ropski prima spolja i prenosi tradicijom i institucijom (crkvom), dok se autentina, ovekova duhovnost ispoljava samo individualno, ona se stvara procesom individuacije, kao lina zrelost (tj. kao zrela linost), neposredan doivljaj i celovito uestvovanje takve linosti u najvioj stvarnosti postojanja i smisla. Demonistika vera je
uvek determinisana nacijom (plemenom) i teritorijom, njena se tradicija ne razlikuje
od nacionalizma. Zato je demonistika duhovnost uvek nasilna i iskljuiva, dok je
duhovnost probuenog univerzalna i kosmika, uvek je nena i prihvata s ljubavlju
svakoga, bez obzira na verska (i ostala psihomentalna) ubeenja, ona gleda i voli
samog oveka, a ne njegove metafizike iluzije. Stvarnost se ispoljava kroz probuenog oveka, on zrai njenom duhovnou kao zvezda svetlou, ispoljava je humorom
153

i slobodom, dok demonistiki vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, u najboljem sluaju kao advokat boije istine ili politiar. On 'stvarnost' prihvata samo umom, ui
napamet ono to misli da je stvarnost, dok je probueni postao stvarnost koja je ishod
samog bia, svakog oveka i sveg ivota (Luka, 17:20-21).
Isusovo uenje spada u doktrinu probuenja, ali je naknadno, zasnivanjem crkve pretvoreno u demonizam. Ovde je vano znati da prva tri nivoa svih velikih religija
(judaizam, hrianstvo, islam i mahajana budizam) pripadaju demonizmu, dok njihovi
vii, ezoterini nivoi, upuuju na probuenje (mistino nadilaenje svega).
Ove dve sfere treba jasno predstaviti i razlikovati: demonizam kao niu, a probuenje kao viu. Jasno je na shemi (slika br. 1) da demonizam spada pod dejstvo
tanmtr ili neorganskog podruja (astral) s kojim se nastavlja ropstvo u prirodi, ali sa
kamuflaom nebeske harizme i uzvienosti, samo zato to je to podruje razliito od
prepoznatljivog ulnog sveta indriyni. Doktrina probuenja, meutim, nadilazi sve
uticaje i celu prakrti afirmacijom linosti (aham-kra) i stalne budnosti (buddhi). Zato
je ona jedina autentina duhovnost. Ove dve sfere takoe treba razumeti kao nunost
prirodnog razvoja koja se vidi u individualnom ivotu, kao i u istorijskom, kolektivnom razvoju oveanstva. Nia, demonistika sfera je, tako, nuna faza razvoja nezrelih individua koje nisu sposobne za drugu praksu nego jedino za imitaciju, koje moraju
biti podvrgnute prinudi i prisili, i koje moraju primati pouke spolja, kroz autoritet (ne
samo u religijskoj formi ve i kroz totalitarna drutvena ureenja, od kojih su neka
savremena bila i ateistika - edukativni demonizam moe jednako uspeno biti uoblien u komunistikog velikog vou kao i u kapitalistiku demokratiju, tehnokratiju,
reklamokratiju, potroaki mentalitet, medijsku manipulaciju javnou...), dok je via
faza probuenje, kad ovek sam po sopstvenoj zrelosti spoznaje stvarnost i postaje
sama stvarnost.
Iskustva mistika svih kultura pripadaju neorganskom podruju, mada se neki, u
svom najboljem vidu, trude da ga nadiu i ponekad dopiru do spoznaje neuslovljenosti, ali im ona ipak nije stalno uporite. Da jeste, doli bi do snkhye ili bi postali budisti. Magijske prakse se bave neorganskim svetom, ali ga ne nadilaze. One pokuavaju
njime da ovladaju i kontroliu ga, ali u tome ne uspevaju jer nemaju inspiraciju vieg, i
magiar postaje rob neorganskih bia ili njihov saveznik, ma koliko se pozivao na
Boga. Da on ima inspiraciju Duha neuslovljenosti ni od ega, koji je jedini Tvorac, ne
bi se ni bavio magijom.
Uslovljenost civilizacija neorganskim podrujem izraena je u razliitoj meri,
zavisno od razliitih ideja Boga koje se u njima javljaju.
Ideja Boga se u judeo-hrianstvu javljala na razliite naine. Oni su poznati
svakome ko poznaje istoriju religija i zato emo ih ovde prikazati samo ukratko, u
skladu sa shemom prakrti na slici br. 1.
Najstarija ideja Boga u judaizmu je bila elementarna, pripadala je podruju
velikih elemenata, maha-bhtni. To je bila ideja Boga kao tetragramatona, etvoroslovne rei sainjene od hebrejskih slova Jod, He, Vau, He. Ova formula, JHVH, predstavlja etvoropolni princip univerzalnog stvaranja sveta kroz etiri elementa: zemlje,
vode, vatre i vazduha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanja i moe se rei
da je takva ideja Boga bila usklaena sa stvaralakim principom koji je zaista na delu
u univerzumu. On je izraen u Kabali i u Mojsijevom Postanju ali samo na poetku,
u prvom poglavlju. Ve od drugog poglavlja nestaje istinski princip stvaranja, ija je
dinamika izraena kroz simboliku broja sedam, i Bog se prikazuje kao neorgansko
bie, dakle, prelazi u podruje astrala. On u antropomorfnom obliju eta rajskom hla154

dovinom i postavlja pitanja na koja ne zna odgovore (Post. 3. 8-9). To je tipian opis
neorganskog bivstvovanja i samo nezreli um ga moe prihvatiti kao opis Tvorca. Njegov dalji prikaz kroz celo Mojsijevo Petoknjije je ist demonizam. On ubija prvoroenu decu u Egiptu da pokae svoju silu, i u to ime trai ljudske i ivotinjske rtve to je najvei dokaz njegove astralne, demonske prirode. On stalno sam tvrdi za sebe
da je Bog, dok pravom Bogu uopte nije potrebno takvo sugestivno ubeivanje. On
preti smru onima koji ne poveruju, i ne postoji objektivan kriterijum po kojem bi mu
trebalo verovati. Jezik kojim je pisano gotovo celo Mojsijevo Petoknjije je trgovaki
jezik, to je karakteristino za komunikaciju s neorganskim biima.
Postoji velika razlika izmeu Mojsijevog petoknjija i ostalih tekstova Starog
Zaveta je ovi zapravo potiu iz Vavilona. Jevreji su bili zatoeni u Vavilonskom carstvu, ali neki nisu tamo bili robovi, ve su obueni u sveteniku elitu, Levite, njima su
dati stari sumerski tekstovi i prie koje su doneli u Judeju i od njih su napravili jevrejsku religiju kao osnovu politike vlasti. Pre toga Judeja je bila siromana zemlja pastira. Sve prie o velianstvenim Solomonovim palatama su izmiljene, i od njih nema ni
traga ni pored najdetaljnijih arheolokih istraivanja. Sva velika graevinska dela, kao
to je osnova zida Hrama u Jerusalimu, koja sadri savreno obraene megalite od
nekoliko stotina tona, Jevreji neopravdano pripisuju sebi, iako su ona desetak hiljada
godina starija od najstarijih pomena jevrejskog naroda, i potpuno su identini megalitima koji postoje u Libanu, u Balbeku, Malti, Egiptu i u drugim delovima sveta.
U nekim tekstovima Starog zaveta samo su dodata jevrejska imena, kao na primer izmiljeni lik Davida u Psalmima Davidovim, zatim Solomona (pesme Solomonove su doslovan prepis Akenatonove himne Atonu), Knjiga o Jovu i Propovednikova
su tekstovi sumerskog porekla, kao i Psalmi koji izvorno govore o rtvovanju nie
ovekove prirode, animalne, putem smirenja uma u svrhu postizanja vieg stanja svesti
i bogospoznaje (Psalmi 51;16-17). Sva rtva se odnosila na unutarnji preobraaj ovekov. Jevrejska verzija je to rtvovanje pretvorila u bukvalno rtvovanje ivotinja. Jevrejski hramovi su bili klanice sa potocima krvi (opisi u drugoj knjizi Mojsijevoj, gl. 29,
zatim u treoj gl. 1-7). Cela pria o potopu u identinom obliku postoji u sumerskim
zapisima, kao i o raju i nastanku ovekovom. Pored Sumera i Vavilona na stvaranje
Starog Zaveta i religijske politike Jevreja presudno je uticao i Stari Egipat. Deset
boijih zapovesti - temelj judeo-hrianstva - uopte ne potiu od Jevreja, oni su
uproeni falsifikat Hamurabijevog zakonika iz Vavilona koji je davno pre pisanja Starog zaveta bio uklesan u kamenu, za razliku od ostalih tekstova na glinenim ploicama. Otuda inspiracija za jevrejski mit da je njihove zakone sam Bog isklesao u
kamenu. Zapravo Hamurabijev zakonik iz Vavilona potie od starijih Sumerskih
zakonika (Ur-Nammuov i Bilalamov), a od njega su kopirani ne samo jevrejski (Tora)
ve i rimski (Zakonik dvanaest ploa).
Starozavetni Jehova je najznaajniji izraz edukativnog demonizma u istoriji
oveanstva. Tada nije bilo drugog naina da se kultivie primitivna svest ljudi. U tom
smislu, tada je njegova uloga bila pozitivna. Takoe i uloga hrianske crkve tokom
ranog i srednjeg veka; pored svih loih osobina ona je bila jedini nain da se ljudi kultiviu i da se stvori jedinstvena graanska (evropska) kultura - koja je osnova za aktualizaciju Duha na ovoj planeti.
Sledea via faza ideje Boga nastaje pojavom Isusa Hrista. On je tu ideju otelotvorio u ivu stvarnost sopstvenim biem i tako ju je afirmisao na nivou aham-kre. Sa
Isusom Bog dobija svoje najhumanije olienje, postaje ovek. Ovo je hriansko stanovite koje zastupa i dananja crkva, ali ranohriansko i gnostiko stanovite jasnije
155

je ukazivalo na injenicu da je u Isusu Hristu Bog spasen od svoje demonske prirode

(astralne tvorevine pod uticajem tanmtr) i uzdignut na vii ontoloki nivo (ahamkra). U Isusu Bog od bezline i nehumane sile postaje linost, a njegova stvaralaka
mo ustanovljena kao ljubav - koja se prepoznaje jedino kada energija stvaranja postane svesna, a to postaje jedino u linosti. Zato se sa Isusom pravi razlika izmeu Starog
i Novog zaveta. 69 Sutina njegovog pojavljivanja i delovanja je da se kroz pruanje
idealne vizije savrenog, autentinog oveka zane fundamentalna razlika izmeu prirodno-demonskog (prakrti) i duhovnog u oveku (purua). Stoga je uporno izgonio
demone iz obuzetih ljudi i sebe nazivao Sinom ovejim, da bi naglasio svoju razliitost od tvorevina (sinova) demonskih, tj. neorganskih (ili je to oveiji njegova aluzija na puruu) i od demonskih hibrida (levitskih svetenika). Mnoge njegove izjave
sauvane u Gnostikim jevaneljima (Jevanelje po Tomi, Knjiga Tomina) ne samo da
savreno ukazuju na jedinstvo ovekove linosti sa sveoptim principom stvaranja
(aham-kra), nego i na viu kategoriju, na buddhi, po emu se izjednaava sa budistikim i taoistikim iskustvom. Isus je zato u potpunosti pripadao doktrini probuenja i to
je sutina svega to je govorio i inio. On nije pripadao demonizmu. Protiv njega se
borio i tu bitku izgubio, izgonio je demone iz pojedinaca, ali nije mogao iz itavog
naroda. O Bogu je svedoio linim primerom, govorio je o Njemu kao o Duhu i istini
koja se ne nalazi u ovim ili onim hramovima. Zato je doao u sukob sa svetenicima i
hibridnim vladarima kojima je Bog bio i ostao nacionalni feti s kojim oni ve tri
hiljade godina uspeno stvaraju monopol i trguju ljudskim duama.
Isusov lik i uenje predstavljaju najvee ouvanje interesa due na ovoj planeti, dok dua ivi na ovom svetu i sprovodi ulogu koju due imaju na ovom svetu, a
to je da prou kroz proces materijalizacije i da doprinesu transformaciji prirode.
Isusovo uenje, kasnije i judeo-hrianska kultura prinude i pritisaka, namenjeni su mladim duama koje tek ulaze u proces inkarnacija.
Istona crkva je pokuala da bude doslednija u diferencijaciji Duha i zatite
interesa due od Zapadne. Zato je i dolo do odvajanja Rima od Vizantije (1054 god.).
Istona, Pravoslavna crkva je sauvala predanje pravih Isusovih uenika o iskustvu
due na ovom svetu, znaaju unutarnje molitve koja vodi monaha ka vienju nestvorene svetlosti due, u mistikoj teologiji je sauvala razumevanje Isusovih rei da je Bog
sloboda koja omoguava bivstvovanje u celosti i da je zato on ljubav koja svojom
energijom spasava sve tvorevine, svakog oveka i celu prirodu; koja osuuje greh, a ne
grenika. To je znaenje jevrejske rei cedaka. Njen prevod na grki bio je ispravan u
pojmu dikeosini koji oznaava raspodelu dobara svima jednako, bez ikakvih razlika
(Matej 20:1-16, Beseda na gori i dr.). Njenim lanim prevoenjem na latinski pojam
justicia divina daje se volji bojoj uski juridiki smisao prizemne pravinosti koja proizvodi sukob dobra i zla. Zahvaljujui njoj, pravednost boja svodi se na nasilje koje
proizlazi iz politikantske i izoidne predstave o dobru i zlu koja u prirodi ne postoji.
Ali i to ima svoj razlog postojanja, naime, juridikom osudom grenika a ne samo greha, jaa se prinuda na oveka i otuda je katolika, a jo vie protestantska kultura
materijalnog i drutvenog ureenja postala daleko naprednija od pravoslavne, koja
oveku sve prata po ugledu na dobrotu boiju, koja osuuje greh a ne grenika, i
69

O toj razlici najbolje svedoe rei iz Prve poslanice Jovana Bogoslova 4.12-13: Boga niko nikada
nije video (spolja): (tek) ako ljubimo jedni druge (spoznajemo da) Bog u nama prebiva, i ljubav je
(tada) njegova savrena u nama. Po ovome znamo da Bogu prebivamo, i Bog u nama, to nam je dao
(duu) od Duha svojega. Tu nema ni traga nebeskom tiraninu i masovnom ubici iz Mojsijevog Petoknjija.

156

tako onemoguava disciplinu neophodnu za materijalno kultivisanje ivota. Ali zato,

iako je zaostala u materijalnom, pravoslavna kultura je ouvala duevni razvoj. Sutina
pravoslavlja je u saobraenju i ouvanju ovekove due u izrazu neuslovljene ljubavi i
dobrote kojom Bog sve omoguava, izrazu s kojim je ovek najblii Bogu. Sutina
zapadne, Rimske crkve je da kroz judeo-hrianstvo sprovede pritisak i prinudu na
ljude da ispune proces materijalizacije due kako bi se time ispunila transformacija
prirode ka Duhu, odnosno sprovela svest Boanskog na ovom svetu. Oba metoda su
potrebna, i pravoslavni i katoliki, jer ovek ne sme da zaboravi na svoju duu dok se
bavi ovim svetom. Problem je samo u tome da nijedan metod ne postane jednostran i
samodovoljan i da se ne suprotstavlja drugome. To se upravo dogaalo kroz istoriju.
To e se dogaati sve dok ovek ne postane svestan svoje prave prirode i svoje prave
uloge na ovom svetu.
Proces materijalizacije je negativan put za duu, ali takav je plan za ovaj svet.
On jeste teak, ali zato ima najveu vrednost. Nije mi poznato da ijedna druga planeta
ima ovako vrednu ulogu kao Zemlja: da kroz oveka potpuno sprovede svest Boanskog Apsoluta kroz sve aspekte postojanja i sve dimenzije.
Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrianskoj tradiciji razvijala od elementarnog principa stvaranja, preko demonizma, do njegovog nadilaenja u linosti Isusa
Hrista.
Postoji uverenje da pravoslavlje pokuava da nadie tradicionalni judeohrianski demonizam, koji je Katolika crkva inae pretvorila u vrlo efikasnu politiko-ekonomsku instituciju za osvajanje i odravanje vlasti putem kontrole uma. Pravoslavlje to nije uinilo jer se dobrim delom oslanja na uenja Svetih Otaca ranog hrianstva i tako je sauvalo neka seanja na pravu linost Isusovu i istinske tenje due, na
smisao i znaaj vaskrsenja, ali je ipak propustilo saznanje da je vaskrsenje najkonkretniji in probuenja celog bia, a ne samo uma, potpuni preobraaj iz nesvesnosti i
nepostojanja, u svest i postojanje; da ovek svojim vaskrsenjem uzdie, spasava i vaskrsava ceo svet, celu prirodu. Iako su neke mistike struje u pravoslavlju (apofatika
teologija sv. Dionizija Areopagita i isihazam sv. Grigorija Palame) obeavale uspeh u
tenji ka transcendenciji i bez sumnje ja postizale, probuenje koje se tako ostvarivalo
nije zaivelo niti je preraslo u doktrinu jer bi ugrozilo izrazito konzervativne temelje
Pravoslavne crkve. Pravoslavlje, koje je i nastalo s ciljem da se sauva sutina Hristove objave i istinsko spasenje ovekovo od demonizma, zbog svoje nefleksibilnosti nespretno je stalo i ukoilo se negde na pola puta od autoritarnog demonizma katolika, do
probuenja ili vaskrsenja, koje je sutina Isusovih rei i dela. Upravo zato to je sutina pravoslavlja ouvanje ljudske due kroz dobrotu i ljubav boju, to je naslee
izvornog Hristovog uenja i gnostiara, ono nije imalo dovoljno lukavstva da izgradi
autoritet u prenoenju te sutine jer je slepo nasledilo rimokatolike lane doktrine i
negiranje gnostikog uenja. Sutina ljudske due se na ovom svetu ispoljava kao
bezazlena prostoduna dobrota i detinja iskrenost. Ona nikada ne moe postati dogmatska institucija, jer je u suprotnosti sa njom. Ona se moe ostvariti samo u oboenoj
linosti ponekog monaha podvinika. Kontradikcija pravoslavlja je u tome to pokuava da spoji nespojivo: transcendentalnu boansku duu ovekovu sa politikim manipulacijama ovoga sveta. Zato sva politika pravoslavlja izgleda neuspena, naivna i
nespretna u odnosu na zmijsku lukavost rimokatolika. Ali, nezavisno od crkve, monaka tradicija i, jo vie, ezoterino hrianstvo imaju u pravoslavlju dovoljno slobodnog prostora za individualno probuenje. I to je ono to je daleko vanije od trenutnih
vanjskih uspeha i svih lukavstava ovoga sveta, to e odneti konanu pobedu.
157

Sutinski problem pravoslavlja je to se dri samo jednog aspekta interesa

due, njene tenje ka transcendenciji, ka Boanskom kao svom izvoru, a zaboravlja
razlog zato je uopte dua ovde, da je ona ovde da kroz oveka sprovede svest
Boanskog na celo postojanje, da i na zemlji bude carstvo boije, kao to je i na
nebu. To sprovoenje boanskog prisustva na zemlju mora ovek da odradi kroz
sebe, svojim delanjem, kada naui sve procese stvaranja i rada u materiji, i sve fizike zakone. Nikakvim molitvama niti ritualnim magijama nee ono smo pasti s
neba.
***
Bogospoznaja se, dakle, prema shemi, kretala od JHVH (maha-bhtani), preko
demonizma (astrala pod uticajem tanmtr), do linosti (aham-kra) Isusove. Posle
Isusa javila su se u hrianstvu bar etiri mistika koji su o njoj progovorili na drugaiji
nain, pokuavajui da je uzdignu na vii nivo, do buddhi i purue. Tako je razvijana
dvojna koncepcija Boga: skrivenog i oitovanog. Ona je pokuavana u gnosticizmu i u
delu Majstor Ekharta koji je razlikovao Boga (koji po njemu odgovara aham-kra) i
Boanskog (koji po njemu odgovara mahat-buddhi). Zatim, u delima sv. Dionizija
Areopagita, Jakoba Bemea i Nikole Kuzanskog moemo zapaziti slutnje da je Bog
nalik na neuslovljenost purue. Ali, ovo su jedini uzleti u vie shvatanje smisla bivanja
uopte. Njihova apofatika teologija je primer najvie spoznaje koja se moe izrei, ali
se ipak ne moe uvrstiti u doktrinu probuenja jer je i dalje bila teologija, uenje o
Bogu, dok govori o neuslovljenosti ni od ega. Tako svi zavravaju u protivrenosti
'nespoznatljivog saznanja' ili 'uenog neznanja' (docta ignorantia) o 'jedinstvu suprotnosti' (coincidentia oppositorum) 'Jednoga koji je sve i nita od svega'. Nema ideje
Boga iznad aham-kre, iako se to iznad opravdano moe smatrati boanskim jedino
u smislu najvie ontoloke vrednosti.
To je dobro poznato na Istoku, naroito u budizmu, koji ne govori o Bogu i o
linosti. Ne zato to ih ne poznaje ili negira, ve to ih savreno poznaje, i zato nadilazi u onome to je vie od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu i linosti omoguava da
uopte budu, i ujedno oslobaa od svega - u nirvani. Za razliku od hrianstva, dakle,
budizam zna za ono to je iznad principa sveopteg stvaranja (aham-kra) i njemu tei.
Budizam jedini afirmie najviu kategoriju prakrti, mahat-buddhi. Zato je najblii
purui. Zato je njegova praksa duhovnog probuenja istovetna cilju snkhye.
Izvorno Buddhino uenje predstavlja najdirektniji put osloboenja due i najistije svedoenje due o svojoj sutini, ali nezavisno od ivota due na ovom svetu,
nezavisno od uloge koju due imaju na ovom svetu, a to je da prou kroz proces rada
i materijalizacije i da doprinesu transformaciji prirode.
Budizam je uenje namenjeno najzrelijim duama koje tee samo potpunom
osloboenu od ciklusa inkarnacija. Sam proces inkarnacija za potpuno samosvesne
due je patnja. Budizam je nauka o potpunom dozrevanju due na ovom svetu i
oslobaanju od svih iluzija ovog sveta.
Kada dua postane potpuno svesna sebe dok je u fizikom telu, onda je ovek
prosvetljen ili probuen, hoda kao Buddha, ponaa se i govori kao Buddha, zna ko je
bio pre fizikog roenja, ne samo ta je radio u prolom ivotu, to mu je tada nevano
kao i tekui ivot, nego ko je u apsolutnom smislu. Takav ovek je osloboen ovog
sveta isto onako kao to je osloboen svaki pravi budista, koji je u praksi sproveo Buddhino uenje o putu proienja (meditacije i discipline). Tada on vidi svet iz perspektive due tano onako kako ga je Gotama Siddharta opisao kada je postao Buddha
nakon probuenja u Boddhgaji. Budizam je jedina potpuno nenasilna religija prema
158

svim oseajnim biima samo zato to predstavlja jedino svedoenje potpuno osveene
due. Sve to je zapisano u izvornom palijskom kanonu kao Buddhini govori i uenje,
jeste svedoenje probuene i osloboene due i kako ona vidi ivot u telu i u svetu, i
kako da se oslobodi od svega toga to joj nije autentino i zato joj ini patnju. Sutina
tog uenja je da iz perspektive due to sve nije moje, to nisam ja poevi od tela,
oseaja, do uma i sadraja uma; da uvek bude svesna svega to ini telom, oseajima i
umom; da uvek boravi na samom ulazu svojih ula. Ali Buddha nigde ne govori ta
dua jeste upravo zato jer je njegovo svedoenje same prosvetljene due. Zato ona ne
moe nita da kae o samoj sebi jer ona ve samo Jeste. Dua je izraz Duha neuslovljenosti i zato nema atributa, ne moe se ni sa im identifikovati, umom se moe samo
rei da je ista praznina jer to je najblie istini, iako ne sama istina, najmanje pogreno
od bilo kakvog opisa. Praznina ili sunyata o kojoj Buddha govori je zato opis due, a
ne neke stvarne praznine. Kada se na ovom svetu govori o dui, sunyata praznina i
nirvana 70 je najbolji kompromis sa umom i njegovoj moi razumevanja. Kao to ni
oko ne moe sebe da vidi, tako ni svedoenje due o sebi ne moe da opie sebe, ve
samo ta nije i kako se oslobaa od svega to nije. Slikovito reeno, um moe da razume i ustanovi samo ono to vidi ispred sebe, a dua je uvek iza uma. Zato je potreban
meditativan okret od uma ka Sebi samom, utrnue uma, njegova praznina, i ta praznina
uma je jedina praznina o kojoj se zapravo radi u budizmu, ta praznina uma je zapravo
istota i otvorenost kroz koju neuslovljena dua moe da se izrazi na ovom svetu kroz
um. Zato je sutina Buddhinog uenja samo put proienja (visudhimaggo) a ne i opis
cilja puta. Buddha zato nikada nije govorio o cilju ve samo o putu, o srednjem putu
izmeu svih krajnosti, a to znai izmeu materijalizma i idealizma, izvan dokazivanja
Boga i due i njihovog negiranja. Da budizam ita govori o dui i Boanskom, bilo da
ih afirmie ili negira, to bi bio dokaz da on nije svedoenje same due, i to ne bi bio
srednji put. Time bi samo udovoljavao potrebama uma za opisivanjem i slepim dranjem za te opise. Tome tee sva druga uenja.
Zato to je bio istinski probuen, Buddha je samo govorio sa najvieg stanovita, samo onako kako probueni vide. Govorei o sunyata ili praznini odnosno nepostojanju individualnog sopstva, hteo je zapravo da kae da se u celom univerzumu ne
dogaa apsolutno nita - osim onoga to apsolut radi sam sebi. Ali on nije govorio o
Apsolutu jer se on ne moe predoiti ni na koji nain jer nije predmetan niti neto spolja. Apsolut smo mi sami, u svojoj sutini ili dui. Budui da ni vreme u Apsolutu ne
postoji, ne moe se ni rei da on neto radi, pa ni sam sebi. A opet ne moe se rei ni
da ne radi, jer ivot ipak postoji. Stoga o stvarnosti ne moe se rei nita. Treba se
samo probuditi u njoj.
Zato to je izvorni budizam najvee svedoenje o sutini due dok je u telu, i
predstavlja direktan put ka njenom osloboenju i probuenju za ivota dok je u telu,
kao takav je predstavljao najveu prepreku planovima Iluminata da sprovedu proces
materijalizacije due putem judeo-hrianstva. Zato su oni, preko svojih masona i jezuita preuzeli na sebe posao prevoenja budistikog uenja sa izvornog Buddhinog jezika, pali, na Zapad i zapadne jezike. To su naravno uradili tako da su pri prevoenju
70

Sanskritska re nirvana se sastoji od korena va(na) to znai duvati i prefiksa ni(r) to znai van,
bez, izvan. Prefiks nir ispred imenice esto ukazuje na nedostatak ili odsustvo onoga to re oznaava. Obino se nirvana prevodi kao ugasnue, utrnue. Pali re nibbana se vezuje za glagol nibati
("hladiti duvanjem") i prevodi se kao ugasnue, poput gaenja svee duvanjem. Ovaj termin znai
gaenje vatre, hlaenje i smiraj. Hlaenje se ovde odnosi na stanje ohlaenosti od groznice udnje, mrnje i neznanja, tri glavna zla u budizmu.

159

napravili suptilnu izmenu palijskog pojma atta koji odgovara sanskritskom atman, ali
ne znai isto. Atta u palijskom jeziku je samo lina povratna zamenica i znai prosto
Ja, sebe ili svoje, dok se znaenje sanskritskog atmana protee i na Jastvo ili Sopstvo
koje odgovara pojmu due na Zapadu. Tako su sutinu Buddhinog uenja koje stalno
ponavlja anatta, a znai prosto to nisam ja ili to nije moje mislei na sve to je od
tela i uma, koje uvek zatim nabraja kao sainioce bia, jezuiti i masoni prevodili tako
da znai da to nije moja dua ili moje Sopstvo, sa zakljukom da je sve nepostojano i
prolazno, da stoga nita nema trajno svojstvo, pa tako ni dua i da nje nema. Zapravo,
sve to je Buddha govorio u vezi anatta jeste protiv iluzije supstancijalnosti, materijalistike individualnosti i Ega, i protiv metafizikog postavljanja Sopstva kao mentalne
projekcije, to bi takoe bila iluzija. Isto su uinili i sa drugim kljunim pojmom Buddhinog uenja, cittam prevodei ga kao svest. Taan prevod palijskog pojma cittam je
oitavanje, miljenje, aktivnosti uma. Oni su to preveli kao samu svest koja omoguava um i oitavanja, pa i samu budnost. Tako je Buddhino uenje postalo apsurdno kada
u tim prevodima govori da treba dokinuti samu svest da bi se dostigla nirvana. U originalu se misli da treba nadii um i miljenje, a ne ukinuti samu svest koja je osnova
budnosti i probuenja o kome je uio. ta je drugo buenje ako ne osveenje? Kako
bi svest mogla da ukine samu sebe, osim da postane nesvesna? Tako je dokinue ili
utrnue same svesti postalo osnova savremenog tumaenja cilja budizma, nirvane,
kao utrnua u nitavilu. Takoe i njegove kritike da je religija bez due. Taj apsurd iz
lanog prevoenja sutinskih pojmova ostao je, naalost, neprepoznat kod svih savremenih akademskih tumaa budizma, ak i onih koji su pokuali da ga ive ukljuujui
i edomila Veljaia. Danas masonski autori pokuavaju da dokau da Buddha nije ni
postojao, da je mitska linost, i to samo na osnovu mitova koji su nastali vekovima
posle Buddhinog ivota. 71
Zbog svega ovoga neupueni danas tvrde da budizam negira linost i duu, iako
su Buddhini govori puni detaljnih uputstava kako postati potpuno svesna i integrisana
linost, opisa ta dua ovekova doivljava posle smrti, ali ne zbog volje nekog Boga,
ve kao posledicu sopstvenih dela (karma). Sav budizam je u strogoj meditativnoj praksi, u stalnoj sabranosti panje ili osveenju, i svako ko to zna, potvrdie da ovek ne
moe ni minuta sedeti miran, oputen i paljiv (buddhi), ako nije celovita linost
(aham-kra), i bez duevne zrelosti. Koliko je kao linost celovit i zreo, toliko je i sabran u budistikoj panji. Celovitost linosti je u direktnoj uzronoj vezi sa meditativnom sabranou i sa nadlinom neuslovljenou. Ovu celovitost budizam podrazumeva i ne govori protiv nje, ve o njenom iskustvu i nadilaenju, jer linost, kao centar
kruga, ima vrlo snano privlano dejstvo i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, to je
71

Sline manipulacije i igre s reima postoje i u krivotvorenju izvornog Isusovog uenja. Re koja se
kroz celi Novi zavet prevodi kao 'pokajanje' na grkom jeziku je 'metanoia', to oznaava preobraaj
svesti. Grki lan 'meta' nalazi se u nekim reima koje se koriste prilino uobiajeno, npr. metafora,
metafizika, metamorfoza. Metafora znai preneseno znaenje. Govoriti metaforiki znai govoriti
mimo doslovnih rei, prelaziti preko ili iznad, i tako preneti znaenje onoga to je reeno onkraj izgovorenih rei. Metafizika se odnosi na prouavanje onoga to je izvan iskljuivo vidljive fizike nauke,
na primer, prouavanje prirode Bia, ili teorije znanja, ili injenica svesti. Metamorfoza se koristi za
opis transformacije oblika u ivotu insekata, transformaciju iz gusenice u leptira - prelaz ili transformaciju jedne strukture u potpuno novu strukturu, u neto onostrano. Prema tome, lan 'meta' ukazuje
na prelaz, ili transformaciju, ili onostranost. Drugi deo rei koja se prevodi kao pokajanje - noia izvedena je od grke rei 'nous', to znai um/svest. Re metanoia u njenom sutinskom znaenju
oznaava transformaciju svesti kroz transcendenciju uma (potpuno isto kao uenje Buddhe i Patanjalija u Joga sutrama).

160

sluaj u vedanti i hrianstvu, tada bi ona umesto da bude poetak slobode, postala
njen kraj. 72 Buddha nije govorio protiv due i Boga, ve samo da je svaka koncepcija
due i Boga dok smo ispod aham-kre pogrena, da sve to moemo da zamislimo o
bilo emu nije ono smo, da se ni na koji nain ne moe zamisliti ono to jeste - a
pogotovo ne naa sutina - jer to ve jesmo. Svakim zamiljanjem (manas) samo projektujemo, odvajamo se i gubimo to to jesmo - zamiljanjem da smo ono to nismo.
Zato je jedino upuivao na smirenje i utrnue, na tihovanje i sozercanje, na transcendenciju svih funkcija uma, manasa. Svaka predstava je prepreka za transcendenciju.
Ne moe se govoriti ni o emu to je iznad manasa jer se tako postie kontraefekat.
Sve iznad njega plod je iskustva transcendencije. Uostalom, sam pojam linosti na to
upuuje: samo se lino moe dosegnuti. Takoe i o budnosti: ne moe je nauiti onaj
ko nije budan, ve se jedino moe biti budan, ovde i sada. Sve to je Buddha govorio o
sopstvu (pali: atta, sskt: atman) odnosi se na Ego i egoizam, na refleksiju aham-kre u
indriyni i u tanmtr, a ne toliko na samu aham-kru. 73 Kao probuen, on je vrlo
dobro znao da svi odgovori koji oveku pristiu gotovi spolja postiu kontraefekat, da
ovek mora sam da d odgovor iz svoje spoznaje; da nita tako lako ne prelazi u svoju
suprotnost kao linost, naroito kada se sudi o njoj bez iskustva; da je veina ljudi zapravo nema i zato informaciju o njoj spontano smeta na nii nivo koji je njima dostupan, u indriyni, pretvaraju je u ego; da se linost moe samo neposredno postati i to
samo nakratko, faza aham-kre je kratka, odmah zatim se nadilazi u nadlinu budnost,
u predaju onome to sve (pa i linost) omoguava. Ako se ne nadie postaje egoiki
princip i preokree se iz principa individuacije u princip inflacije mnotva oblija. Isti
je princip koji integrie i dezintegrie, jer on daje oblik svemu, i pojedinanom i samoj
celini. Razlikuje ga jedino ovekova delatnost: aham - ja sam, kra - delanje. Buddhin
cilj je bio ono najvie, i zato je odbacivao sve nie. Njegova apofaza je najdoslednija
jer i ne pominje Boga, ili samo u negativnom kontekstu, iako mu je Brahma, vrhovni
Bog, poznat ne samo iz predanja ve i linog iskustva: Brahma je i zamolio Buddhu da
objavi istinu svetu, kada je ovaj hteo da zauti nakon probuenja. Ovde, dakle, imamo
duhovit obrt: dok zapadni mistik moli Boga da mu se objavi, kao istina, Buddhu je
sam Bog zamolio da objavi istinu. To je i slika pravog stanja stvari, prema shemi:
Buddha (tano se pie i izgovara kao buddha, sa odvojenim d i dh) je buddhi, iznad
aham-kre - tvorca svih oblika.
Neorgansko podruje prima sve koncepcije i mentalne projekcije i daje im ivi
oblik. Kao veliko ogledalo prirode neorganski svet odraava sva oekivanja i stanja.
Zato se predanom verniku svake religije 'javljaju' samo ona boanstva kojima on pripada - nikada tua. Znaaj apofatike teologije i budizma je u tome to imaju u vidu
ovu injenicu i svu panju ne stavljaju na spoznavanje onoga to jeste, ve na uklanjanje svih takvih pokuaja. Samo tada, u tiini smirenog uma preostaje ono to jeste.
Kada veina hrianskih mistika i uenjaka govore o Bogu i linosti, zduno
brkaju sve kategorije neorganskog sveta, aham-kru i buddhi, pa i manas, jedan pojam
72

O svim zamkama ovakvih mentalnih projekcija videti u knjizi J. Krimamurti: Duh i sloboda, (The
First and Last Freedom, Beograd: Grafos; 1987.) O kraju metafizike linosti govori sam pojam vedante koji znai kraj znanja, a takoe i hrianstvo, koje s vaskrsenjem upuuje jedino na transcendenciju.
73
Okosnica Budinog uenja o srednjem putu zasniva se na pobijanju i nadilaenju dva zastranjenja:
materijalistikog opstanka (uccheda-vado) koje se svrava materijalnim unitenjem i koje ovde predstavlja empirijsko podruje indriyni; i idealistikog uverenja u venost nematerijalnog (nebeskog)
opstanka (sassata-vado) kojem ovde odgovara neorgansko podruje. Prema shemi, srednji put vodi ka
aham-kri i buddhi.

161

rasteu na ono to snkhya razlikuje kao nekoliko kategorija. Uglavnom su porobljeni

neorganskim podrujem. Prezirui svet, ula i telo (indriyni), svoju energiju u potpunosti predaju neorganskim biima koja im se za tu priliku prikazuju kao Isus i aneli, i
daju im za uzvrat, kao bednu nadoknadu, neke moi, ili sladunjavi miris ouvanog
lea, to, mora se priznati, odaje njihov smisao za crni humor.
Zaratustra preko neorganskog podruja dolazi do spoznaje kategorije buddhi,
jer samo ime Boga, Ahura Mazda, moe se prevesti ne samo kao Vrhovna Mudrost,
ve i kao Najvia Budnost. Mazdaizam je model religije koji tei istinskoj duhovnosti
jer poznaje gotovo sve kategorije o kojima i snkhya ui, a takoe mu je jasan i dualizam Duha i prirode. Iz mazdaizma potie ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja
vaskrsenja, eshatologija koja obeava sveopte spasenje, mit o Spasiocu i objava Duha
Svetoga. Tu su takoe razjanjeni uticaji anela, koje je kasnije preuzela judeohrianska tradicija, naroito crkva (zajedno sa ovim ostalim elementima), ne menjajui im ak ni neka imena, ali je degenerisala ovekovu slobodu izbora u nainu bivstvovanja, koja je postojala u mazdaizmu, na ropsko sluenje autoritetu. Mazdaizam je
jedan od izvora judeo-hrianstva, koje nema nieg originalnog u sebi.
Svu raznolikost koncepcija Boga koja postoji u istoriji moemo prepoznati u
kategorijama prakrti. One nam pokazuju zato je Bog negde skriven (purua) i zato
se ponekad manifestuje na tako razliite astralne naine (tanmtr) sve do otelovljenja
kao avatar (indriyni). Ne postoje vrste granice izmeu kategorija prakrti, pa tako ni
izmeu razliitih boanskih manifestacija. Istorije religija su dobra beletristika za
snkhyu.
Pored judeo-hrianstva na zapadu, Indija je na istoku jo bolji primer demonistikih prevrata i uticaja. Tu su se svi ljudi koji se nisu priklanjali vladajuem sistemu
religijskog ubeenja proglaavali demonima (asure). Pokuaj da se nadie demonizam
predstavlja ankarina advaita vedanta i ona dopire do principa aham-kra. Nigde kao
u Indiji razni filosofski i religijski pravci tako jasno ne izraavaju iskustva svih kategorija na shemi prakrti, od krajnjeg materijalizma do najvieg idealizma. U indijskoj
mitologiji neorgansko podruje pokazuje svoju najviu i najlepu edukativnu funkciju.
Naspram svega ovoga, budizam je u potpunosti posveen probuenju od svih
zbivanja prakrti. On je potpuno ostvarenje doktrine probuenja pa se zato i naziva po
njoj. Praznina (sunyam) i utrnue (nirvana) jesu afirmacija iste neuslovljenosti koju
purua predstavlja u snkhyi. Buddha je istu neuslovljenost (sunyam) oznaio kao
jedino ishodite svega postojeeg. Slino kao nakon Isusove pojave, i nakon pojave
Nagarune, koji je u budistikoj misli svoga doba (2 vek n.e.) najradikalnije afirmisao
ontoloku diferenciju sa stanovita iste neuslovljenosti, neorgansko podruje reaguje
tako to u njegovu istu duhovnost smeta itave svetove nastanjene buda-demonima,
zvanim bodhisattvama, uprkos tome to je Nagaruna rekao da je samo onaj kome je
ista neuslovljenost (sunyam) jasna, spoznao pravu prirodu svega (prakrti). Neorganski svet se nikada ne predaje i na sve projektuje svoju imaginaciju. On se nadilazi
samo u linom iskustvu probuenja. Uvek kada se doktrina probuenja kolektivizuje,
neorgansko podruje je prisvaja i laira. To se jasno vidi po razlici izmeu izvornog
uenja Buddhe i Isusa, i onog koje se tokom vremena i omasovljenja pretvorilo u tradiciju i verski folklor.

162

Pre pojave budizma teorija snkhye je pripremila njegovo ostvarenje. 74 Ona

pokazuje kako je budizam mogu i zato je, zapravo neophodan oveanstvu. 75 Dok se
sve ostale religije mogu opravdano smatrati za programe kontrole uma, budizam je
zbog svojih razlika od ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalna higijena.
Zato budizam nije religija ve nauka probuenja.
***
Izvorno Isusovo uenje i gnosticizam predstavljaju najsavrenije uenje o prirodi due dok je na ovom svetu i uslovljena telom i karmom, ali sa naglaskom na osloboenje. Uspostavljanjem hrianske crkve i nametanjem judeo-hrianstva, uz korekciju gnostikog uenja koje se odnosi na direktno osloboenje i postavljanjem crkve
kao posrednika na tom putu, hrianstvo je postalo put kojim se due vode kroz proces
materijalizacije s neophodnom prinudom i prisilom. To se nije odmah uspostavilo kroz
katoliku crkvu, bilo je potrebno da se pojavi Reformacija, i posebno Kalvinizam da
postane glavna poluga u razvoju materijalne kulture Zapada i celog sveta, u sprezi sa
ve postojeim endogenim jevrejskim materijalizmom (kontrola kapitala) i masonerijom. 76
Izvorno Buddhino uenje predstavlja najsavrenije svedoenje o samoj dui
nezavisno od inkarnacije i o njenom direktnom osloboenju od svake karme i inkarnacije. Kao takvo ono je neophodno ovom svetu kao batina, kao svetlost i put ka izlazu,
i konanom razreenju karme i ivotne drame.
Na ovaj nain Isus i Buddha se dopunjuju kao celina koja je potrebna duama
na ovom svetu.
Uloga Istoka je da uva batinu o dui i direktnom osloboenju due.
Uloga Zapada je da diktaturom judeo-hrianstva sprovede duu kroz, za nju
negativan proces rada i materijalizacije, kako bi ovaj svet postao transformisan u
Duhu, kako bi se pomou prisustva dua svest boanskog Duha sprovela kroz sve
aspekte postojanja prirode. Jedan od poetnih procesa u tom sprovoenju je i razvoj
tehnologije. Zato je Zapad razvio materijalne tehnologije, a Istok sauvao istinu o dui
i tehnike transcendencije, tj. osloboenja due. Najvee civilizacije sveta bile su Kina i
Indija, ak su i znale za neka najnaprednija tehnoloka dostignua, ali ih nisu koristile i
dvadeseti vek su doekale u blatu i taljigama jer nisu imale judeo-masone da im razviju materijalnu kulturu.

74

Indikativno je da je Buddha roen u gradu Kapilavatthu, ije ime jasno upuuje na osnivaa snkhye
Kapilu. S ovim ne elimo da izvlaimo zakljuak da je Buddha bio sledbenik snkhye, ve da ukaemo da je njegovo probuenje iva, individualna i originalna manifestacija svega onoga to snkhya
kao teorija ui. Svako ko se probudi sve doivljava onako kako snkhya kazuje, bez obzira da li je
ranije uopte i znao za uenje Buddhe ili snkhye.
75
Sa budistikog stanovita, postojanje sainjavaju: minerali, biljke, ivotinje, ljudi, bogovi, pa i
judeo-hrianski jedini Bog. To je sfera celokupnog postojanja, sve bivstvujue. Ono podlee zakonu uzronosti i, stoga, patnje. Ali, izvan ove sfere postojanja je neuslovljenost ni od ega, sloboda koja
omoguava postojanje svega. Buddha ju je nazvao sunyam, praznina koja preostaje utrnuem strasti za
uslovljenim postojanjem (nirvana). Ona daje svetlost svesti o svemu to biva, i nezavisna je od svesti.
Bogovi su joj blii jer su u viim dimenzijama, ljudi neto dalje, ivotinje jo dalje. Budizam stoga ne
porie postojanje bogova (Buddha se naziva uiteljem bogova i ljudi), nego ukazuje na ono vie od
najvieg Boga, ono to i njemu daje svest i postojanje, kao i svemu ostalom. Ono najvie je neuslovljenost, ona je sutina budnosti kojoj budisti tee. To je purua u snkhyi.
76
Da ne bude zabune: katolika crkva i masonerija su u potpunom jedinstvu, samo se lano predstavljaju javnosti kao da su razliiti i ak suprotstavljeni. Jezuitski general je ef svim masonima.

163

Spajanje Istoka i Zapada je ve poelo, najpre kroz razvoj tehnologije i materijalne kulture na Istoku. Takoe i kroz upoznavanje Zapada sa duhovnom batinom
Istoka.
Istinska budunost ovekova na ovom svetu poee tek kada se batine Istoka i
Zapada prepoznaju kao komplementarne i ujedine se u celovit razvoj ivota. Tada e
prisustvo oveka na ovom svetu biti celovito i autentino. Znae ko je u svojoj transcendentalnoj sutini i ta treba da radi dok je ovde. Tada e ovek postati istinsko kulturno bie.
***
Nezavisno od religijskog iskustva, i u filosofiji Zapada moemo takoe prepoznati shematsku podelu kategorija snkhye. Tako, ispod aham-kre prepoznajemo razlikovanje ontikog podruja ulnog sveta (indriyni) od ontolokog podruja svih njegovih unutarnjih dimenzija (tanmtr i maha-bhtni). Dugo se ontoloka diferencija
u filosofiji Zapada bazirala samo na ovom nivou, sve dok Martin Hajdeger (Heidegger) nije nainio kvalitativni pomak navie, traei bitak (Sein) u tu-bitku (Dasein),
koji na shemi snkhye po svemu odgovara aham-kri. Tako je ontoloko razlikovanje
bia i sutine on uzdigao sa razlikovanja indriyni od tanmtr na ono koje stoji izmeu aham-kra i svega ispod. Ovo pomeranje je mogue zato to sve u prakrti ima i
ontiki i ontoloki status, a kakav e se trenutno pojaviti zavisi od statusnog poloaja
posmatraa, da li se on nalazi u indriyni (telu) ili tanmtr (snu, astralu), da li u
aham-kri ili u krajnjem vidu izvan svega, gde cela prakrti ima ontiki status, a purua
ontoloki. Ili obrnuto, ako se stvar posmatra sa stanovita purue kao oveka kome
cela prakrti slui za sopstvenu diferencijaciju, za spoznaju svog pravog bivstva. S tim
pomakom je zapadnu filosofiju pribliio ontolokoj diferenciji Istoka, koja ju je, jo
fundamentalnije od Hajdegera i od bilo koga na Zapadu, oduvek ispravno videla tek u
razlikovanju purue od prakrti. 77
***
Bilo je neophodno ovde naglasiti fundamentalnu razliku izmeu demonizma i
njegove pseudoreligioznosti, s opisima delovanja T-polja i neorganskih bia, i doktrine
probuenja koja je sutinska vrednost celokupne batine. Upoznavanje odnosa izmeu
organskog i neorganskog bivstvovanja uslov je za razumevanje prakrti, naroito za
razluivanje njenih kljunih kategorija: aham-kra i buddhi. Jedino njihova aktuelizacija pripada doktrini probuenja, dok cela dijalektika subjektivnog i objektivnog bivstvovanja (ispod aham-kre) spada u podruje organske i neorganske uslovljenosti i
demonizma. Tom podruju pripadaju svi bogovi, aneli i avoli, kao i svi oblici religioznosti koji se pod njihovim uticajima javljaju, a takoe i sav okultizam poznat na
Zapadu, kao i sve sekte. Ali, ovom nivou pripada i svakodnevna egzistencija veine
ljudi (na prva tri nivoa svesti), pa se zato njihov demonizam mora razumeti kao prirodna potreba, kao prirodan nain regulacije njihovih ivota u nedostatku linog prosvetljenja. Prava je religija samo ona koja oveka vodi ka duhovnom probuenju. Sve drugo je pseudoreligija, mitologija i demonizam.
Osnovni kriterijum za razlikovanje religioznosti koja slui demonima od one
koja podstie istinsku duhovnost i probuenje ovekovo, jeste prisustvo nasilja. Svaki
77

Kada se upoznao sa zen-budistikom filosofijom, Hajdeger je rekao: Ako pravilno shvatam, ovo je
isto to i ja pokuavam da kaem u svojim spisima. U svom poznom delu Zur Sashe des Denkens (O
stvari miljenja - Beograd: Plato, 1998) on se jo vie pribliava purui kao Duhu koji omoguava bie
kada, raspravljajui o vremenu i bivstvovanju, u osnovu stavlja 'Ono (koje) daje (omoguava) bivstvovanje i vreme' (Es gibt Sein, Es gibt Zeit).

164

oblik nasilnosti, od sputavanja slobode od strane verskog autoriteta do ubistva, jeste

vid uzimanja energije od rtve. Celokupna tradicija prinoenja rtvi, koja oduvek postoji svuda u svetu, jeste ishrana elementala ili bia sa astrala. (Jedan od detaljnih opisa
prinoenja rtvi nalazi se u Mojsijevoj drugoj knjizi, 29, zatim u treoj gl. 1-7). U
svom krajnjem ishodu energiju od rtava verskog rata, pored samih poinilaca, uzimaju neorganska bia. Zato je princip nenasilja (ahimsa), koji odlikuje jedino ainizam,
snkhya-yogu i budizam, nenasilja prema svim ivim biima, najvii i nepogreivi kriterijum za istinsku duhovnost ili religioznost. Prolivanje krvi i sputavanje slobode iz
bilo kojih verskih pobuda je ista negacija religioznosti.
to se ostalih tradicija tie, ne treba mnogo dokazivati njihovu pseudoreligioznost. Dovoljno je primetiti njihovu geografsku i nacionalnu podelu. Prilikom kontaktiranja sa ljudima neorganska T-polja, odnosno elementali primaju specifina oblija i
simboliku, zavisno od lokacije i okolnosti u kojima se javljaju. Ona se uvek prilagoavaju lokalnoj tradiciji psihomentalnog uslovljavanja kako bi bila delotvorna, i imaju
teritorijalnu podelu interesnih sfera (zato je pametnije potovati lokalne demone, tj.
religiju i kultove). Vrlo dobro znaju da moraju delovati samo s odgovarajuim religijskim iskustvima i pravom scenografijom, da nee privui jednog katolikog vernika
vizijom Krine ili Ganee, ve samo javljanjem Device Marije, da bi jednog Hindusa
slabo zainteresovala vizija razapetog Isusa koju on esto via uivo na svojim ulicama,
dok bi ona na taoistikog Kineza delovala morbidno. Znaju takoe da se na sve te iluzorne projekcije jedan budista uvren u postojanoj panji (zazen ili satipatthna) ne
bi ni osvrnuo, pa zato teravadinskim budistima alju muslimanske i etnike fundamentaliste, katolike misionare, vojne diktature, Coca-colu i CNN.
Neorganska bia se prilagoavaju duhu vremena. Ranije su se arhainom oveku manifestovala u vidu bogova i anela, a danas to ine u skladu sa tehnolokom
revolucijom Novog doba. Prikazanja Device Marije ili pojava suza na freskama i
kipovima Isusovim, nastaju vanzemaljskom tehnologijom s kojom su ljudi oduvek bili
manipulisani u svojim verovanjima. Ponekad se te suze javljaju od silnog smeha neorganskih bia ljudskoj naivnosti.
7. Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu
Sve to se zbiva sa ovekom i oko njega ima za cilj njegovo osveenje.
Osveenje ovekovo poinje sveu o sebi, okretanjem svesti ka sebi, ka sopstvenom
sreditu, dui koja potie od Apsolutnog Duha. Taj cilj sprovode bia koja su stvorila
oveka. Ljudska ga inspiriu u sticanju znanja, a neljudska ga dovode u iskuenje i
tekoe koje treba da ga navedu da se okrene unutra, ka sebi, kroz iskuenje neznanja.
Ljudska ga pozitivnom inspiracijom privlae ka pravom cilju, a neljudska ga negativnim iskustvima odbijaju od pogrenih ciljeva. Tako zajedno rade isti posao. Cela prakrti slui purui. Svi oblici manipulacije ljudi svode se na to da se ovek dovede u
iskuenje da se okrene od sebe, da se identifikuje sa neim izvan sebe, i da izgubi sebe
- a to znai da slui drugome, da njegovu energiju koristi neko drugi. Na taj nain se
oveku praktino pokazuju posledice nesvesnosti.
Osveenje ovekovo je takvo da mu svest ne moe biti spolja data, kao to mu
je dat ivot - zato to je svest ve u osnovi samog postojanja. Ona je ve sve i zato ne
moe biti ponovo data. U pogledu svoje sutine pitanje je samo ta ovek ini (karman), tj. kako praktino izraava svest o postojanju.
165

ovek mora biti nateran da aktuelizuje svest zato to je njegova dua sam princip svesti u prirodi, ona se kao takva uvek sea svoje Apsolutne sutine od koje potie,
ali ako bi se uvek seala sebe i dok je inkarnirana u telu, onda bi ovek koristio steena
iskustva i gotove obrasce delovanja i reavanja izazova, ne i sam princip svesti. Meutim, svrha inkarnacija dua u fiziki svet je da sobom donesu upravo samu istu svest,
kao svetlost, a ne gotove obrasce reavanja izazova i lukavost uma. Zato od nekog suprotnog principa dua mora biti naterana na zaborav sebe kako bi delovala kao izdvojena, posebna jedinka, koja se prvi put nala u svetu. Taj suprotni princip je sama priroda
ili prakrti, i njena neorganska bia koja nemaju izvor u transcendentalnoj svesti Duha,
kao dua, bia ija sutinska tenja je suprotna od transcendencije. Tako roena u telu i
samozaboravu, pod uticajem ovih suprotnih principa, dua je primorana da dela oslanjajui se na samu istu svest, i zato sve to ovek ini na ovom svetu je osveenje, i
sebe i sveta, kroz uenje o svemu i kroz rad i karmu koji nisu nita drugo do delatna
primena iste svesti u praksi. Sve to ljudi rade na ovom svetu jeste da se ponovo priseaju svesti svoje due koju su imali pre roenja, da ispoljavaju svoju duevnost, da
primene duevnost u ivotu i radu, da ovaj svet uine duevnim i dobrim i tako stvore carstvo nebesko na zemlji. Drugim reima: da sprovedu Boansku svest kroz
celu kreaciju. To mogu samo ako neguju (bhavana) istotu svesti u opaanju i delanju
(vipassana i satipatthana), ako im nakon sve nauke i znanja o prirodi konana nauka
bude meditacija.
Svest je takva da, iako je svepostojea osnova svega, aktuelizuje se samo kroz
dela iz ovekove line volje. Kao lini odgovor i razumevanje emanacije prirode i
autentinosti Duha. Time se zatvara krug aktuelizacije Duha na najsuptilniji nain, o
emu smo govorili na poetku, koje se dogaa kroz oveka, u njegovoj linosti. Zato
to mu svest ne moe biti spolja data, ovek se mora spolja raznim prinudama naterati da i funkcionalno bude svestan, da svest koja on sm jeste aktuelizuje na kreativan nain. To radi cela prakrti kroz sva svoja bia.
Na koji nain neljudska bia kontroliu oveka time to ga navode u iskuenje
da zaboravi sebe i identifikuje se sa vanjskim uticajima?
To su neorganski entiteti koji iz astrala utiu na pojedince i njegovu psihu, i
njihovi hibridi, Iluminati, vladarske familije koje vladaju ovim svetom jo od Vavilona. Iste te krvne linije postoje i danas. Oni zajedno rade na istom poslu, neorganska
bia rade iznutra, sa astrala, dok Iluminati rade spolja, na materijalnom planu.
Da bi oni kao manjina vladali veinom moraju najpre da uspostave mentalne
obrasce, odreene norme i vrednosti ta je stvarno a ta nije, ta je prihvatljivo a ta ne.
To postiu religijskim uenjima. Moraju da uspostave granice percepcije sveta i drutvene norme i kodekse, etiku i moral. To postiu naukom i obrazovanjem. Granice
percepcije su suzili na vrlo ogranieno podruje ulnog opaanja. To je zato to kontrolori ljudi preteno borave na viim i suptilnijim dimenzijama, u astralu, i potrebno
je da ih ljudi ne vide, da ih ne bi bili svesni. Ova ogranienja percepcije su postigli i
genetskom manipulacijom. oveku je genetski skraen ivotni vek kao i percepcija, a
posledica toga je bilo i gubitak celovitosti, ovek vie nije bio jedno bie ve je postao
izoidno mnotvo razliitih Ja koja se neprimetno smenjuju i tako razbijaju volju i mo
delanja.
Ovo to je uinjeno na genetskom planu uinjeno je na slian nain i na kolektivnom planu gde je odreena percepcija svih prihvatljivih vrednosti kroz nametanje
mentalnog obrasca krivice i rtve putem religijskih uenja, drutvo je razbijeno kroz
razliita uenja i religije i time su nastali svi sukobi meu ljudima. Tako je ljudsko
166

drutvo izgubilo jedinstvo i postalo je izoidno mnotvo u stalnom sukobu. To mnotvo je naterano da se samo odrava, da samo osuuje pojedince koji pokuavaju da
izmaknu kontroli, da ih osuuje kao jeretike i grenike, kao neprijatelje. Sukobe meu
ljudima i narodima oni stalno vetaki podstiu i odravaju upravo zato da ljudi ne bi
primetili svoje jedinstvo i svoju boansku mo.
Sledea stvar je da se svest odrava u suenom stanju putem stalnog straha.
Tome slue sukobi meu frakcijama i pojedinih grupa ljudi. Strah je stanje jake koncentracije energije u vrlo niskoj frekvenciji koja je omiljena hrana demonskih bia iz
astrala. Na taj nain zlo svake vrste, od ratova do linih sukoba unutar porodice, ujedno proizvodi hranu astralnim silama i dri u pokornosti ljude. Strah paralie i ljude ini
pokornim.
Oni takoe sprovode obrazovanje svake vrste, odnosno nain na koji se prepoznaje svet, nameu i kontroliu akademsko znanje i nauku, a preko njih i mentalne
obrasce ljudi. Jezuiti i njihovi masoni kontroliu sve izvore akademskog znanja i autoriteta. Naunici su u novije vreme preuzeli ulogu svetenika. Okosnica ovog obrasca je
da su ljudi greni, bia nieg reda, nemoni i da je svemoan samo Bog, odnosno
neka akademska ili svetska institucija koju oni predvode. Naravno, zna se ko su
bogovi i njihovi predstavnici: demonska bia i njihovi hibridi, svetenici i politiari.
Mentalne obrasce oni su hiljadama godina nametali i kontrolisali preko tajnih organizacija, pre svega masona.
Religije su bile glavni metod masovne kontrole uma u ranijim vremenima kada
se nije koristila tehnologija. U Londonu je 1848 godine vladajua elita odluila da se
pokrene tehnoloka evolucija oveanstva. Od tada je tehnologija preuzela primat u
kontroli uma i samih ljudi. Danas se ljudi kontroliu kontrolom nauke i obrazovanja,
mikroipovima i nanotehnologijom, hemijom (preko lekova i vakcina, koje uopte ne
deluju preventivno na bolesti ve, naprotiv, njima se sistematski unitava ovekov
imuni sistem) i raznim frekvencijama. Stari metod religijskih dogmi postao je zastareo
i nepotreban, zato se on postepeno demontira otkrivanjem istina o pravom poreklu religija, o svim prljavim radnjama, istorijskim laima i prevarama Crkve, dok se sve vie i
vie popularizuje transhumanizam i sintetika biologija, spajanje tehnologije i ljudskog
tela, pod izgovorom da je to dobro za oveka, ubeuje se javnost da je ovek destruktivan (iako su oni bili pravi izvor destruktivnosti), i da mu treba tehnologija koja e ga
uiniti boljim, tehnologija s kojom e, naravno, oni da upravljaju ljudima lake nego
do sada. Sve te nove metode kontrole uma i masa nazivaju se Novo doba (New Age).
Budui da se sve odvija po planu, treba razumeti da ovakve religije koje do sada
imamo kao i ideoloki pokreti Novog doba jesu odraz onoga to je ovek zasluio svojom zrelou. One su s jedne strane nain da se ovek manipulie, ali su s druge i jedini metod njegovog obrazovanja i kontrole koja mu je potrebna. Veliki procenat ljudi je
jo uvek toliko nesvestan i na niskom stupnju razvoja da se moe rei da je sve to mu
se dogaa u pogledu kontrole i manipulacije odraz njegove nezrelosti. To su sve oblici
prinude koji oveka teraju da sam postane svestan, da izrazi ono to jeste, svoju autentinost (svarupa), jer ne moe nita dobiti spolja.
Tu je na delu jednostavan princip ravnotee i regulacije: Koliko nismo svoji,
toliko e neko drugi da vlada nama. Vladajui nama otkriva nam na delu koliko nismo
svoji, svesni sebe i svoje moi.
Tako indirektno, putem dijalektike suprotnosti, dolazimo do sebe, svesti o sebi,
svojoj volji i moi. Nikada ljudi nisu bili svesni svoje prave prirode kao danas, kada je
pritisak neljudi i njihovih lai najvei. Oni su tu zbog nas, i sve se ovo zbiva zbog nas.
167

Zapravo, ceo sunev sistem je vetaka tvorevina 78 nastala zbog ovekovog razvoja, Boanska tvorevina koju su projektovale due i stvorile ga pomou arhontskih
sila. Arhonti su samo poslednji izvrioci najmaterijalnijeg i najprljavijeg dela tog posla. To ne treba da nam d na uvid koliko je ovekov zatvor veliki, ve koliko je velianstven znaaj ovekov, odnosno dua ovekova na ovom svetu, kada je sve to stvoreno zbog nas. Nauka astroteologije nam pokazuje sve detalje te ogromne konstrukcije
psihofizikog uslovljavanja zvane Sunev sistem. On je velika maina za transformaciju svesti kroz dramu ivota iz nie u vie stanje.
Jedino zlo koje bi bilo vee od sve ovakve kontrole jeste da nesvestan ovek
bude preputen sam sebi da radi ta hoe.
Za planetu na kojoj se raa oko 90 % mladih, nezrelih dua, sve je ovo normalno stanje stvari. 79 Uostalom, tek pre nekoliko decenija uspostavljene su neke od osnovnih institucija ekonomskog poretka, vladavine prava i ljudskih sloboda. I to samo u
nekim dravama. U odnosu na vie hiljada godina vladavine jaeg, isuvie je rano govoriti o normalnom ivotu na ovoj planeti. Vladavina jaeg jo uvek pobeuje.
Ceo ovaj proces e biti jasan samo onome ko shvati da se u celom univerzumu
ne zbiva apsolutno nita - osim onoga to univerzum radi sam sebi.
8. Razumevanje tanmtr i maha-bhtni
kroz istoriju i u savremenom dobu
Imaginacija prirode (tanmtr), izraena kroz mitove i religije, nesumnjivo je
bila potrebna i delotvorna u ranim fazama arhainog oveanstva, na isti nain kao to
je maloj deci neophodna mata za spoznaju sveta. U savremenim uslovima ona je svakako i dalje potrebna, jer je ovek jo uvek nesvestan, ali nametljivo odravanje njenih
arhainih oblika izraavanja izaziva pervertovanje, deformacije i inflaciju - to se jasno vidi u modernoj verskoj propagandi. Imaginacija prirode se uspeno osavremenjuje
kroz filmsku umetnost, masovne medije i tzv. virtuelnu stvarnost raunara. Preko
njih ona uspeno globalno povezuje kulture i uzdie ih iznad arhainih podela, plemenske, nacionalne i verske iskljuivosti. Ali, bez istovremene demitologizacije ivljenja, i osnaenja psihike objektivnosti i individuacije, o emu je ovde bilo rei,
kompjuterizovana globalna imaginacija se moe izroditi u dosad najveeg demona. To
su iskuenja na kojima rade neorganska bia preko svojih portala Iluminata: da celokupnu realnost ljudi svedu na simulaciju i simulakrum, na imaginarne obrasce, koja bi,
78

Sve osobine Meseca dokazuju da je on vetako nebesko telo. Nastanak svih drugih planeta pa i
same Zemlje potpuno je nepoznat nauci danas. O tome se iznose samo nebulozne tvrdnje koje su u
suprotnosti sa dokazima koje su toj istoj nauci poznati. Na primer, priznaje se da je na Marsu bilo reka
i mora, a ne govori se uopte kako je cela planeta mogla da izgubi svu vodu. To je mogue samo usled
neke velike katastrofe koja je promenila orbitu Marsa. Istraivanja sa sondama su dokazala da je pojas
asteroida izmeu Marsa i Jupitera ostatak nekadanje planete (Feton ili Maldek), ali niko ne pokuava
da objasni kako je razbijena cela jedna planeta sunevog sistema. Za tako krupne dogaaje potrebni su
moni uzroci. U atmosferi Marsa postoji visoka koncentracija Xenona-129 a povrina sadri velike
koliine nuklearnih izotopa urana, torijuma i radioaktivnog kalijuma, koji se po planeti ire iz jedne
take, podruja Cydonia, ali i drugih manjih taaka, kao to je Galaxias Chaos. To je potpuno nalik na
podruja na kojima su se na Zemlji vrila testiranja hidrogenskih bombi. Vie o svim astrofizikim i
matematikim dokazima da je Mesec vetaka tvorevina videti u knjizi Ko je sagradio Mesec? (Who
Built the Moon?) autora Christophera Knighta i Alana Butlera.
79
Ovde je potrebno malo objanjenje: sve due su u svojoj sutini jednake, razlikuje ih samo iskustvo
u ciklusima inkarnacija, one koje tek poinju ciklus smatraju se mladim ili nezrelim, a one koje ga
zavravaju starim i zrelim. Vie o tome u poglavlju iva, individualna dua.

168

naravno bila pod njihovom kontrolom. Savremena tehnologija ivljenja iziskuje od

oveka budnost vie nego ikada ranije, u njoj jednostavno nema mesta preputanju
arhainim mitolokim i verskim obrascima. Njihova se projekcija mora povui jer e
se njihov porobljivaki uticaj jo jae ostvarivati uz pomo preciznih kodova na ekranu kompjutera. Zbog povezanosti svega, zbog blizine i neposrednosti iskustva sveta i
ljudskog opstanka u globalnom selu, u kojem se ve nalazimo, naprosto nee biti
prostora za objektivaciju smisla bivstvovanja u simboliko, dogmatsko i mitoloko
tumaenje sveta. Bivstvo se ne moe drugaije spoznati do lino i neposredno. Samo
kroz demitologizaciju i neposrednost iskustva i linu zrelost ljudi e moi da ive u
jednom globalnom i realnom svetu i opstanu zajedno, a ne po uputstvima proroka i
plemenskih bogova od kojih je svaki stvorio svet.
Evolucija drutvene svesti se kretala od opora (praistorija), plemena (od biblijskog doba do renesanse), do nacionalnih pokreta (XVIII - XIX vek) i svesti o meunarodnim odnosima i pravima oveka (sredina XX veka) u globalnom svetu (poetak
XXI veka). U budunosti bi svest trebala da evoluira do ovekove samospoznaje kao
autentine linosti (aham-kra), da ovek spozna sebe kao ljudsko bie i u sebi duu
kao olienje Duha koji sve omoguava, i da u tome bude njegov jedini identitet - a
ne vie u mitolokim obrascima opora, plemena ili nacije, ove ili one vere - na koji
su ga navodili uticaji neorganskog podruja. Istorija se dovrava u svesnom subjektu, u celovitoj linosti aham-kra - to znai nadilaenju uticaja tanmtr i mahabhtni i njene nesvesne polarizacije sa indriyni . Najvei izazov je da se ne dozvoli da se mentalitetu opora pridrui mo interneta, da se plemenskoj svesti ne da
mo savremene tehnologije u globalnoj svetskoj zajednici - jer to bi zaista bio 'kraj
sveta'. U sve veoj koherenciji ivljenja svih naroda i njegovom sve prisutnijem
jedinstvu, stare plemenske, nacionalne i verske razlike, koje su do izoidnih razmera
naglaene u judeo-hrianstvu, mogu svet sukobiti jae nego ikada.
Imaginacija postaje kreativna samo kod zrelog oveka koji lino i neposredno
doivljava svet odgovorno uestvujui u njemu. Svako drugaije delanje e se u ogledalu prirode (ili na monitoru) neminovno (ili numinozno) pokazati kao ropstvo, kao
demon koji mu krade ivotnu energiju. U tom ogledalu ovek treba da prepozna sebe,
a ne da se zanosi svojim odrazom u njemu, kao da je on stvarniji od njega samoga.
Jasnije reeno, ako ovek ostane nesvestan i uslovljen kao do sada (svejedno da
li po obrascima Starog ili Novog svetskog poretka), sile koje su ga drale nesvesnim
izai e iz njegove podsvesti i snova i dobie svu tehnoloku mo za ostvarenje svojih
uticaja.
Arhaini mitoloki i verski obrasci uslovljavanja oveka obrazuju kroz objektivaciju, u njima su spolja dati modeli ponaanja i spoznavanja, tu neki Bog oveku daje
zapovesti i tabue, a ovaj ga pasivno slua. Ako se zadri takav stav, koji zastupaju
institucionalne religije, da ono boansko, odnosno bitno ovek zadobija spolja, i to
samo ako je dovoljno pokoran, nastaje istinska opasnost da uticaje koje doivljava kao
sutinske ovek nastavi da prima spolja preko medija i imaginacije koju stvara moderna tehnologija svojom virtuelnom realnou, a koja ve sada nadmauje moi imaginacije prosenog oveka. I to se upravo i dogaa. Ista elita koja je vodila crkvu, sada
vodi medije. Ali sadraji takvih uticaja nisu nimalo boanskog karaktera, ve samo
dobro programirani da slue interesima onih koji kontroliu tehnologiju i javnost koja
je konzumira. Da bi se ova opasnost izbegla nuno je da ovek ono bitno ne trai i ne
iekuje spolja, kroz razna verovanja, ve da nae u sebi, u sopstvenoj linosti, da sopstvenom zrelou ostvari ono bitno. Jer, ono to se od iskona trailo spolja kroz razna
169

verovanja u Boga jeste zapravo u samoj dui koja sve omoguava, pa i samog oveka,
a ona mora biti izraena ovde i sada, jer bez nje nieg nema. Stoga, ona je ve tu, u
svemu i u oveku, kao njegova boanska sutina. ovek postoji samo zato da bi izrazio sve vrednosti svoje due na ovom svetu.
Ako je Bog u koga se veruje neto drugo, a ne izvor ovekove due, koji sve
omoguava, onda je to demonizam.
Kljuni preokret u celokupnom duhovnom sazrevanju je u tome da ovek po
sopstvenoj zrelosti i svesnosti bude ispravan, human i usaglaen sa stvarnou, kakav u
svojoj sutini i jeste, a ne po nareenju nekog drugog vieg ili nebeskog tj. astralnog ili neorganskog entiteta. Takva nareenja nije ni mogao da poslua jer ih je doivljavao kao nametnuta spolja, kao tue interese. Zato je i odbijao odgovornost za svoje
postupke inei sva zla u ime Boga - a ne svoje. Zato i sada ne osea odgovornost za
ono to ini po diktatu medija i drugih autoriteta. Ispravnost je izraz line zrelosti, a
ona ne moe nikako biti nametnuta spolja. Ovaj preokret je zapoeo u dvadesetom
veku. Zato je i bio tako buran.
Da bi ovek po sopstvenoj zrelosti sam od sebe bio ispravan treba da doe do
svog sredita koje je sam Duh koji sve omoguava. ovek je neispravan onoliko
koliko je izvan svoga sredita, toliko je ujedno pod uticajem spoljanjih sila. Sutina
svih manipulacija i obmana kojima se ovek porobljava je u tome da se on navodi da
se projektuje izvan sebe, da zaboravi sebe i da se identifikuje s neim.
Priroda fizike stvarnosti (indriyni) je takva da joj je neophodna imaginacija
(tanmtr i maha-bhtni) u ijem se odrazu moe spoznati. Danas se ona opredmetila
na monitoru kompjutera, pa je zato saznanje fizike stvarnosti bre nego ikada. S tom
brzinom raste i izazov ovekovoj budnosti. Prvi put u istoriji sve informacije su dostupne i to odmah, potrebna je samo namera da se do njih doe. Zato spoljanje prepreke
ovekovoj spoznaji nestaju. Ostaju samo unutarnje, psiholoke. Cela prakrti postoji da
bi ovek sebe spoznao, a ne da bi se u njoj izgubio - iako se to, naalost, esto dogaa
u nekim fazama sazrevanja. Sadanja faza je presudna i zato je treba dobro razumeti. U
svim proteklim vekovima oveanstvo je bilo uslovljavano i kultivisano spolja, od
strane objektivnog ili neorganskog podruja prirode (tanmtr i maha-bhtni), uglavnom kroz verovanja, mitove, tabue i religije. Takva se kultivisanost svesti zasnivala
na plemenskom, nacionalnom, jezikom, teritorijalnom i verskom identitetu. S pojavom industrije, tampe i globalnog informisanja uslovljavanje se premeta s verskog i
nacionalnog na svoj finiji oblik, na kontrolu informacija i novca - od epohe prosvetiteljstva, sa svim revolucijama do danas, kada je promovisan Novi svetski poredak i
Novo doba od strane ekonomskih monika. Ekonomska mo zahteva globalizaciju i
oni koji je imaju sprovode razbijanje starog modela uslovljavanja, koji se zasnivao na
verskoj, nacionalnoj i teritorijalnoj iskljuivosti. Vreme globalizacije trai i jednu religiju, ne mnotvo razliitih kao ranije. Srednjovekovna ideologija crkve razbija se
izmiljanjem novih sekti i zamenjuje virtuelnom realnou globalnog sela sa diktaturom propagande. Jedna od glavnih odlika Novog doba, i degradacije savremene zapadne civilizacije uopte, jeste u tome da upotrebu imaginacije (tanmtr) suava na
parametre tehnike i ekonomske eksploatacije, na stanovite korisnosti, da je povlai
od bavljenja velikim priama iz prolosti, metafizikim idealima i konanim pitanjima, kako je to bivalo uobiajeno sve do poetka dvadesetog veka - a to je crkva uveliko koristila za svoje interese - i svodi imaginaciju (tanmtr) na tehniku korist i
pragmatizam. Pozitivna strana toga jeste da je koncentracija imaginacije na fiziku
realnost dovela do naglog bujanja tehnologije. Negativna je u tome to je nesumnjivi
170

uspeh usavravanja fizikog okruenja povukao imaginaciju iz njenog prirodnog podruja, tanmtr, unutarnjeg sveta, ostavio ga praznog i, to je jo gore, u tu prazninu
smestio logiku uspeha na fizikom planu. Tako je savremeni ovek postao psihiki
mehanizovan, otuen od objektivne prirode i partikularizovan (emu pomae i takav
sistem obrazovanja).
Drugaije reeno, u starom poretku uslovljavanja i kultivisanja naglasak je bio
na objektivnom podruju neorganske prirode, otuda je imaginacija imala metafizike,
apsolutistike i kosmogonijske karakteristike. Novi poredak je, naglaavajui tehnoloku efikasnost, imaginaciju naglo prebacio u drugu krajnost, na subjektivno podruje
ulnog iskustva, indriyni, tako da je ovek postao materijalistiki uslovljen, ali i
uspeniji u fizikoj realnosti, jer je objektivnim procesima stvaranja tu dao trodimenzionu koherenciju u prostorvremenu i izvesnu kontrolu razuma (manas). Razvoj tehnike se moe videti kao plodno dejstvo imaginacije neorganskog podruja na usavravanje organskog (indriyni), kao njihovo proimanje. Ta promena teita je, meutim,
bila tako nagla da je izazvala puno lomova starih vrednosti (to se ispoljilo kroz Prvi i
Drugi svetski rat i jo mnogo drugih civilizacijskih sukoba i ekolokih katastrofa). Cilj
sveg ovog deavanja jeste da se oba podruja integriu kroz iskustvo i proizvedu celovitu linost, aham-kra (ovaj proces je na individualnom planu opisan u istoimenom
poglavlju). Budunost sveta je, dakle, u procesu individuacije, u linosti, a ne u bilo
kakvom uslovljavanju, subjektivnom ili objektivnom, po nekom starom ili novom,
savrenijem modelu.
Od renesanse do danas moemo uoiti da nain na koji objektivno podruje kultivie ljude postaje sve finiji i konkretniji. Ranije je uglavnom koristilo imaginaciju
kroz verska ubeenja. Religije i zakoni koje je davao Bog bile su jedina sredstva
vaspitanja. U novijem dobu se javljaju obrazovne institucije, tehnika, ekonomija i graanska drutva kao savremeni i daleko napredniji modeli kultivisanja oveka. Graanska civilizacija razvijena na Zapadu je verovatno najsavreniji nain na koji se nesvestan ovek moe spolja kultivisati. Nakon nje mogua je jedino unutarnja kultura,
samospoznaja kroz meditativnu praksu. Zapadna kultura moe nastaviti svoju evoluciju samo u tom pravcu. U tome joj moe pomoi drevno iskustvo Istoka - isto kao to
Istoku moe pomoi racionalna materijalna kultura Zapada, da na pravi nain izrazi
svoje duhovno iskustvo koje je do danas samo uvao. Propadanje Zapada koje se
danas dogaa, najbre u Americi, pokazuje da je spoljanje kultivisanje ve davno dolo do kraja svojih mogunosti i da se pretvara u svoju suprotnost i perverziju. ovekov
um se ne moe kontrolisati, a jo manje kultivisati, medijskom diktaturom i laima.
ovek je od iskona do danas bio uslovljavan spolja, objektivacijom, jedino zato
to mu je um bio nesvesno okrenut van, ka objektima, a takav je zato to nije osveen
iznutra, od strane Duha koji ga omoguava. Sutinska promena koju donosi Novo doba
je u promeni takvog stanja, u sintezi duhovne autentinosti, koja je bila rasuta po mnogim religijskim tradicijama, i njihovo ienje od etnike i tradicionalistike iskljuivosti, mitologije i simbolizma, tj. od objektivacije (to su Gurijev i Osho ve uspeno
uinili), i na jaanje svesti o uslovljavajuoj strukturi samog uma i njegovom nadilaenju kroz praksu meditacije. irenje meditacije kao elementarne ovekove kulture
jedini je nain na koji se moe spreiti da ovekova nesvesnost dobije tehnoloku mo
i tako postane destruktivnija nego ikada. Sva dosadanja 'kultura' svodila se na modifikacije ovekovog vanjskog ponaanja i delovanja uz pomo zakona i prinuda, i zato je
njen efekat bio slab, ljudi su danas jednako destruktivni (zbog nesvesnosti) kao i ranije. Kultura budunosti bie u osveenju strukture samoga uma, onoga koji dela, u
171

samospoznaji onoga ko je svestan. Tek tada e se ovekovo delanje proiriti na vie

dimenzije i postae istinski humano.
9. Poloaj ovekove due u Novom dobu
Istinski razvoj oveka i ljudskog drutva u celini je u nadilaenju uslovljavanja
od strane spontane i nesvesne interakcije nieg podruja prakrti - interakcije organskog i neorganskog podruja (tanmtr i maha-bhtni s jedne, i indriyni s druge
strane) i u afirmaciji principa aham-kra, kroz princip individuacije, celovite linosti
i objektivne svesti, mahat-buddhi.
Problem je u tome to je nadilaenje spontane i nesvesne interakcije organskog i
neorganskog podruja najvei i najtei lini i istorijski ispit za ljudsku duu, jer to podruje sainjava celu vidljivu i nevidljivu prirodu, organsku i neorgansku, sav spoljanji
svet. Manas, aham-kra i buddhi su unutarnji inioci, oni prema uenju snkhye sainjavaju tkz. unutarnji organ ili antahkarana. O njemu e biti vie rei u poglavlju
iva, individualna dua, a ovde emo uopteno sagledati problem snalaenja due u
strukturi stvarnosti kakva je na delu na ovom svetu.
Manas, aham-kra i buddhi su unutarnji, egzistencijalni inioci.
Podruje tanmtr i maha-bhtni s jedne, i indriyni s druge strane su objektivne kategorije koje sainjavaju celu vidljivu i nevidljivu prirodu u svim njenim dimenzijama. One su u meusobnoj interakciji koja vezuje i uslovljava.
Njihovo podruje uslovljavanja se nadilazi afirmacijom i delatnom aktualizacijom unutarnjeg organa, manas, aham-kra i buddhi.
Da bi se to sprovelo, potrebno je prethodno potpuno upoznati celo organsko i
neorgansko podruje iskustva, sve izazove i principe.
Problem je u tome to due nerado pristaju na to, jer to podrazumeva prolaenje
kroz apsolutno sva iskuenja i sve suprotnosti, do krajnjeg zla i negativnosti koje je
suprotno prirodi dua. Due ne mogu same da iskuse svoju suprotnost, zlo i materijalnost, i zato im u tome pomau neorganska bia, koja ih zavode u sve vee iluzije,
odnosno u stanja koja su njihova suprotnost. Na taj nain, kada osveste i ta suprotna
stanja, due samim svojim prisustvom na ovim podrujima kroz sebe sprovode princip svesti u ta podruja. Na taj nain svest Boanskog, koje je izvor svih dua, postaje
prisutna u celom postojanju. Naravno, ona je prisutna i inae, ali apstraktno i bezlino,
kao samo postojanje. Svrha ivota ljudi je da egzistencija kroz njih postane lino
osveena i spoznata od najviih do najdubljih i najintimnijih detalja, od sjaja zvezda
do deijeg apata pred spavanje.
Ve je reeno da se na ovoj planeti uglavnom raaju mlade due, tj. one due
koje su tek zapoele ciklus inkarnacije. Zato je ljudska istorija ovakva kakva je, a svodi se na metode prinude i prisile na ljude da iskuse sve aspekte postojanja. Neke od
najdubljih duevnih osobina i vrednosti ljudi ispoljavaju samo kada im je najtee, kao
to takoe u najteim situacijama pokazuju i sve svoje slabosti. Tako ovek upoznaje
sve svoje suprotnosti i mogunosti. Te prinude sprovodi elita vladara koja je na vlasti
ve desetak hiljada godina. Oni to mogu da rade jer su hibridi ljudskih organskih tela i
neorganskih bia. U poetku su ih ljudske due prepoznavale kao boanske vladare
sa izuzetnim moima, koji imaju nebesko poreklo. Vremenom su ljudi primetili da se
oni razlikuju od obinih ljudi, da su pored drutvene i politike organizacije oni odgovorni i za negativne pojave, kao to su ratovi. Takoe su primetili i njihove rituale sa
ljudskim rtvama u kojima su oni stupali u kontakt sa astralnim neorganskim biima
172

koji su bili njihovi vladari. Tako su ih identifikovali kao avole i sataniste, Gnostiari
su ih identifikovali kao Arhonte ili vladare, kao sinove tame koji su suprotstavljeni ljudskim duama koje su sinovi svetlosti. 80
Problem je, meutim, u tome to nije dovoljno samo se zaustaviti na ovoj identifikaciji. Potrebno je razumeti zato oni postoje takvi kakvi su, a njihovo razumevanje
je usko povezano sa razumevanjem zato se ljudske due uopte raaju na ovom svetu.
Za mlade due dug je put do tog razumevanja, i on jo uvek traje. Nisu daleko odmakle
od ustanovljavanja poetnog stanja, da Arhonti postoje i da nisu dobri, iako imaju mo
da vladaju.
U prirodi due je da nema materijalnih interesa, za nju je smo roenje u telu
negativan proces, zato ona sve vreme svog ivota tei Boanskom, svome izvoru. Taj
antagonizam izmeu tenje ka Boanskom i vezanosti za ovozemaljsko, okosnica je
istorije dua na ovom svetu. Skoro svi stari narodi su, sasvim ispravno, slavili smrt kao
povratak due svome izvoru. Arhonti su nametnuli alost i strah zbog smrti, da bi vei
deo panje skrenuli na proces materijalizacije. U prirodi mlade i nezrele due je da
nema potrebu da uestvuje u procesu rada i materijalizacije, ona tek sa svojim kasnijim
sazrevanjem spoznaje da je taj proces upravo razlog zato je na ovom svetu. Mlada
dua, kao i ona koja je potpuno svesna sebe, zadovoljava se samom egzistencijom kao
takvom, jer u celoj egzistenciji vidi prisustvo Boanskog, svog izvora. Zato nema potrebu nita da radi, vidi da je sve ve uraeno i to savreno. Uvek je sklona da se oslanja na mo Boanske prisutnosti koju uvek osea, nego da postupno radi na ostvarenju
cilja, da naui sve procese rada i stvaranja, i da tim radom transformie prirodu ka
boanskoj svesti.
***
Da bi se ispravno razumelo ta se zapravo dogaa na ovom svetu, prethodno se
mora razumeti da na ovoj planeti ne ive samo ljudi sa ljudskom duom, nego i neljudi, organski antropiki entiteti koji izgledaju potpuno isto kao ljudi i pomeani su sa
ljudima, ali nemaju u potpunosti prisustvo due, ve svojim veim delom slue kao
organski portali neorganskim entitetima da deluju na dogaaje ovoga sveta. Kroz te
80

Rudolf tajner nam takoe otkriva detalje borbe izmeu ljudi sa ljudskom duom, i neljudi. 1802
godine sklopljen je savez izmeu jezuita i masonskih loa, koje su se dotle bavile iskljuivo okultnim
znanjem. Tada je podeljena uloga, jezuitima je pripalo rukovoenje idejnim, duhovnim i religijskim
pitanjima, a masonskim organizacijama je pripalo rukovoenje politikom i ekonomijom, kao i voenje
ratova. Okultna oblast je kod njih spala samo na Rozenkrojcere, tj. ono to je od njih ostalo. Taj savez
je trebalo da ojaa "Arimansku demonologiju" i materijalizam koji se po svetu iri preko "amerikanizma", protiv ljudske duevnosti koja se razvijala na Istoku Evrope, u slovenskim narodima, i jedno
vreme u Vajmajrskoj republici, u Nemakoj. Zato jezuiti zajedno sa masonima grade Ameriku i Vaington po svim okultnim luciferijanskim standardima.
Da bi se sve to bolje razumelo treba pogledati tajnerovu knjiicu "Arimanska obmana".
Ono to tajner nije razumeo jeste da "Hristov impuls" u razvoju svesti due na ovom svetu
mora da proe kroz proces materijalizacije. Taj proces nije samo negativan ve i pozitivan, on donosi
svu materijalnu kulturu i stvaralatvo bez kojeg bi nam ivot bio nemogu, ili vrlo primitivan, kao i
samo prisustvo svesti. Samo prisustvo dua u materiji kao magnet privlai njenu transupstancijalizaciju i usavravanje, koje vidimo kao razvoj tehnike i materijalnu kulturu uopte. Na taj nain Bog, po
Gnosticima, kroz svoje emanacije, ljudske due, dovrava svoje delo stvaranja. Proces stvaranja se
dovrava i usavrava preko oveka, tanije due ovekove. Ali same due nemaju materijalnih interesa
i u tom procesu silaska u materiju i inkarnacije, koji je za njih negativan proces, potrebna im je pomo
bezdunih bia, Arhimana ili Arhonta koja su po svojoj prirodi usmerena na materijalno, kao to su
due usmerene na duhovno i Boansko, dakle suprotno. Stoga, odnos jednih i drugih, i ljudi i neljudi,
je komplementaran, iako izgleda negativan i suprotstavljen.

173

neljude neorganska bia pomau ljudima sa duama, zavode ih u sve vee iluzije,
odnosno u stanja koja su njihova suprotnost, materijalnosti i zlo, kako bi iskusili sva
stanja koja sami ne bi nikada mogli.
U davnim vremenima, u osvitu ljudske civilizacije, postojala je jedna globalna
civilizacija ljudi sa duom, sa zajednikom jezikom osnovom, na podruju od Tibeta i
doline Inda, preko Bliskog Istoka i Evrope sve do Irske, i od Sibira do Egipta. To je
bila izvorna, bela ljudska rasa, ljudi sa duom. Civilizacije Sumera i Doline Inda su u
poetku bile njihova sredita, (mada se smatra i da su se velikim delom naselili sa
Atlantide nakon njenog potopa, kao to se zna da su oni naselili Stari Egipat). Oni su
danas poznati i kao Indoevropljani ili Arijevci ali to su bili prasloveni, koji su iveli i u
podunavlju, na Balkanu, Dnjepru, Donu i na Uralu. Njihov najstariji naziv je bio Srbi,
Serbi ili Sorabi. 81 Sastojali su se iz puno plemena, ali su imali jednu zajedniku jeziku i genetsku osnovu. Vremenom su se delili na mnoge narode i jezike, to pod uticajem neljudi, to zbog samih geografskih udaljenosti. Tek je u estom veku najvei deo
koji je od njih izvorno preostao nazvan Slovenima, a ne vie Srbima, izmeu ostalog
zbog lake identifikacije mnotva plemena koja su pripadala tom jednom narodu i imala su zajedniku jeziku osnovu (koji su zajedno 'slovili', tj. govorili). Njihovo zajednitvo dokazuju genetska istraivanja odnosno DNK genealogija. Od tog naroda su
vremenom i deobama nastajali posebni narodi bele rase, a dananji Sloveni su ostali
njihovi najistiji potomci.
Sve druge rase su nastale genetskom manipulacijom od te jedne izvorne ljudske
vrste. Zato je poreklo rasa vetako, a ne prirodno, i meu njima postoje genetske razlike, iako se to skriva da se ne bi zloupotrebilo. Razliite rase kao i razliite kulture su
bile potrebne da bi due razliite zrelosti i karme imale gde da se inkarniraju. Ovo je
planeta raznovrsnosti, a ne jednolinosti. U tome je njena najvea vrednost.
Ovde je vano napomenuti da svi sukobi meu ljudima u istoriji nisu bili sukobi
meu rasama, kulturama i civilizacijama, ve izmeu ljudi i neljudi koji su pomeani
sa njima. Neljudi su oduvek bili pokretai svega neljudskog u istoriji, i zahvaljujui
svom visokom poloaju koji su imali meu ljudima (elita na vlasti) oni su krivicu za
sve zlo uvek pripisivali samim ljudima.
***
Cela ljudska istorija sastoji se zapravo u tome da se mlade due nateraju da rade
i da naue ceo proces stvaranja, sve fizike zakone, od poetka do kraja. Drugim reima, da se razvija materijalna kultura i nauka. Kako se ona razvijala tako su due prepoznavale svoju svrhu i ulogu, pa su tako i bile privuene materijalnom stvaranju i
civilizacijskom razvoju.
Zemlja je mesto gde se inkarniraju uglavnom mlade due da bi uile ceo proces
stvaranja kroz rad i karmu, tj. odgovornost za svoje postupke. Zato je ceo proces kosmikog stvaranja smeten u energetskim centrima ovekovog tela, u akrama, kao
mikrokosmika replika kosmikog stvaranja. Ti energetski centri su stanja svesti. Stoga ovek osveenjem sebe samoga aktivira i aktuelizuje te energetske centre koji
81

Dananji Srbi su najbolje sauvali seanje na svoj zajedniki izvor u svom imenu, jeziku i dui, i
zato su bili posebno napadani od strane arhontskih sila, lairana im je cela istorija i poreklo, pa zato i
ne znaju ko su zapravo. Drugim slovenskim narodima mnogo su uspenije menjana imena, identitet,
poreklo i istorija, ali kod Srba je to zamraivanje duevne autentinosti ilo najtee i najmanje uspeno. DNK genealogija dokazuje da Sloveni potiu sa Balkana, da otuda potie najlepi i najbolji ljudski
potencijal, i upravo zato su arhontske sile Balkan proglasile buretom baruta i na njemu izazivale sve
mogue sukobe i ratove. Poetak fitilja tog bureta baruta oduvek je bio u Rimu i Londonu.

174

predstavljaju i nivoe svesti i nivoe samog postojanja, i tako postaje svestan objektivne
stvarnosti kroz interakciju sa njom. Na taj nain ovek kroz sebe sprovodi svest boanskog prisustva na ovaj svet: koliko je svestan sebe, toliko je svestan objektivnog sveta.
I obratno. ovek je spona spoljnjeg i unutarnjeg sveta. U njegovom biu sadrane su
sve dimenzije od kojih je univerzum sainjen. One se u njemu ukrtaju i dolaze do
svesti o sebi. Zato ovek mora da radi paralelno na sebi, u sebi, kao i spolja, da transformie spoljnu prirodu u skladu sa sopstvenom transformacijom u boanskom Duhu.
Znanje o radu na sebi sauvano je na Istoku, u drevnim kolama sufija, 82 uenju
snkhye i yoge.
Judeo-hrianstvo i razvoj Zapadne civilizacije bili su glavna poluga spoljnjeg,
materijalnog razvoja, tu je sauvano i negovano znanje o radu na spoljanjim stvarima.
Sve druge civilizacije su milenijumima ostajale iste, iako sa razvijenom duhovnou. Danas je predstavnitvo arhontske sile smeteno u trima centrima moi: Rimu,
Londonu i Vaingtonu. Rim je intelektualni i idejni centar kojim upravljaju Jezuiti,
London Siti je ekonomski centar, a Vaington je vojni centar. Jedni pomou diktiranja
obrazovanja, drugi ekonomijom a trei izazivanjem ratova nameu proces materijalizacije svim narodima. Taj globalni proces se naziva Novi svetski poredak. On se iri
savremenim ideologijama, bankarskim sistemom i NATO savezom. Cilj je da svet ima
jednu vladu, jednu vojsku i jedan bankarski sistem. Naravno, pod njihovom kontrolom. Taj cilj e biti ostvaren, svet i treba da bude bez granica i sa zajednikom ekonomijom, sa svim ljudskim pravima i slobodama svuda jednako prisutnim, ali tada e
cela igra prei na vii nivo i svetom nee vladati opsednute psihopate i satanisti kao
danas, nego bia daleko vie svesti. Kada ljudi budu zreli, vladae svetom. Satanistika elita je samo posluila za teak i prljav posao kultivisanja potpuno nezrelog oveanstva kroz proces materijalne kulture i tehnike, do formiranja svetske vlade. To je
bio negativan proces za ljudske due i zato su bili potrebni negativci da ga vode.
Problem je to nisu mogli da ga vode svuda u svetu jednako i mnogi narodi
ostali su u ranoj fazi sazrevanja u kojoj ne ele da uestvuju u procesu materijalizacije,
oni taj proces ispravno vide kao otuenje od svoje duevnosti. U tome su u pravu. Ti
narodi su pre svega Sloveni, kao i drugi tradicionalni narodi, kao i Arapi, koji i danas
ive po diktaturi etike stare vekovima, a koju im je nametnula elita iz Rima. Neki su
ostali na tako nezrelom stupnju da nisu sposobni ni osnovnu infrastrukturu sebi da
izgrade. Oni nisu tehnoloki ni razvojno orijentisani, njihova duevnost je vie autentino egzistencijalna, usmerena ka sebi samoj, i ka prirodi, nego materijalna, i zato su
prepreka irenju Novog svetskog poretka, zato se stvaraju sukobi prema njima i meu
njima. To su pre svega sukobi sa arapskim svetom i Slovenima. Arhontske sile su najveu opasnost prema sebi videle u Slovenskim narodima i njihovom ujedinjenju, u
panslavizmu, jer Sloveni od svih naroda najotvorenije, ali i najnaivnije pokazuju
izvornu duevnost. Zato su Arhontske sile pokrenule Prvi i Drugi svetski rat, da bi se
njihovo ujedinjenje spreilo. Zato se i danas pokreu ratovi na Balkanu i Ukrajini. Cilj
je da se sprei stvaranje Evroazije, spajanje Rusije i Nemake, tj. Evrope. To su sukobi
ljudi protiv neljudi, odnosno izmeu samih ljudi koji su pokrenuli i vodili neljudi, a ne
politiki sukobi. Sloveni su se identifikovali sa Pravoslavljem jer je Pravoslavlje sau82

Sufizam se ne sme poistoveivati sa islamom. Sufizam je mnogo stariji od islama. Islam je preuzeo
neke elemente sufijskog uenja i modifikovao ih svojoj veri. Zapravo, sva duhovnost u islamu potie
od tih starijih i islamu stranih elemenata sufizma. Ta duhovnost se zasniva na velikoj istini da je Bog
svemogu, ali islam je potpuno izbrisao sufijsku ezoterinu nauku o dui i njenom odnosu prema Bogu
i na mesto te nauke stavio slepu diktaturu vere i fundamentalistike etike.

175

valo tragove izvornog Isusovog uenja o ljudskoj dui i spasenju pa se zato ono najbolje primilo kod Slovena. Problem je u tome to nije sauvalo ceo nauk gnostika, koji
ukazuje i na to zato su i due i Arhonti uopte ovde. Pored sve dobrote i duevnosti
nije dovoljno znati samo jednu stranu stvari.
***
Kada ve govorimo o dui i narodima moramo naglasiti da je prisustvo due na
ovom svetu duboko individualna stvar svakog oveka i nema nieg zajednikog sa
nacionalnim, verskim ili rasnim osobinama. One zapravo zaklanjaju i deformiu duu
ovekovu, kao i sve druge ovozemaljske tvorevine. Ali, takoe, kao i sve druge tvorevine, neke duu zaklanjaju vie, a neke manje. Stoga nije teko razumeti da postoji
odnos duevnosti i nacionalnosti i rase, ali ipak ne kao univerzalno pravilo. Due se
inkarniraju svuda i u svim narodima, ali injenica je da meu narodima i rasama postoje razlike, ne samo u materijalnoj i duhovnoj kulturi, ve i u osnovnim ljudskim vrednostima. Humanost, sposobnost rada i kreativnost, oduvek su bile mere duevne zrelosti na ovom svetu. Negde i pored sveg prirodnog bogatstva ive u kolibama, a negde u
najmodernijim palatama. Negde e vas, iako nepoznatog, doekati kao brata, a negde
kao neprijatelja, bez opravdanog razloga. Takoe najdublje iskustvo due imamo kod
Hindusa, gde se velike due institucionalno prepoznaju kao mahatme i potuju kao
sveci, takvi ljudi zrae blagou i mirom na sve oko sebe i zato su nazvani bhagavan
ili blaeni; tako su oslovljavani Buddha i Bhagavan ri Ramana Mahari, koji su bili
primeri najveih i najsvesnijih dua na Zemlji. Ali u hinduskom drutvu imamo i najbezduniji drutveni poredak koji uzrokuje najveu bedu.
Nekim narodima je genetski omogueno vee prisustvo i otvorenost za duu.
Ali i to ima dve strane medalje. Tako je karakteristika nekih duevnih ljudi prostoduna dobrota, iskrenost i otvorenost, ali i vea podlonost svakojakim uticajima jer ta
duevnost nije svesno izgraena, nego se ima uroena tako da je ovek nije svestan.
Vea duevnost postoji zbog blizine Duha, a to znai i vee neuslovljenosti i slobode a sloboda ima dve strane: slobodu od, i slobodu za. Drugim reima, vea blizina Duhu
daje i veu slobodu da se bude neslobodan, podloan uticajima. I to je upravo svojstvo
prirodno duevnih ljudi: podloni su uticajima jer su radoznali kao deca. Zato su privlani za napad neorganskih sila i njihovih hibrida (Iluminata). Pripadnici bele rase su
najpodloniji njihovim astralnim uticajima i programiranju uma. Otuda je bela rasa,
pored civilizacijskog napretka, najnaprednija i u injenju nedela na ovom svetu, ne
zbog svoje zle prirode ve zbog vee podlonost astralnim uticajima. Ipak, blizina
Duha uva i pobeuje sva zla tako da duevnim ljudima nita ne moe nauditi, iako im
se svata dogaa.
***
Primer naroda izvorne ljudske vrste koji su potpali pod najvei uticaj neljudi
jesu Britanci (Englezi). Svo nasilje i nehumanost kojim su irili savremenu civilizaciju
moe se pripisati samo organskim portalima od kojih je sastavljena njihova aristokratija, kao i sva mehaninost i ritualizam tipinog Engleza, to je odlika prenaglaenog
uticaja reptilskog dela mozga. 83 Samo se tako moe objasniti njihov paradoks: elitna
uloga u irenju savremene civilizacije u kombinaciji sa imbecilnim ritualizmom njiho83

Reptilski deo mozga ovekovog (R-kompleks) zaduen je za svo instinktivno, nagonsko i nasilno
delovanje, kao i za svo ritualno i mehanino ponaanje. Tanije, od njega potiu: opsesivnokompulzivno ponaanje, lini svakodnevni rituali i sujeverje, ropska potinjenost starim nainima
izvoenja aktivnosti, ceremonijalni inovi, slepo potovanje procedura u pravnim, religioznim, kulturnim i drugim oblastima, kao i nainima obmanjivanja.

176

ve aristokratije, koji se odrava i danas kao i u srednjem veku, a koji se naziva tradicija. Nigde nema tolikog uticaja lai kao kod njih. Britanci su od lai i licemerja napravili kulturu i politiku. Njihov V. eril je odgovoran za smrt vie ljudi u Prvom i Drugom svetskom ratu nego Hitler, on je finansirao Hitlera i sa njim je zajedno vodio II
sv. rat, ak je pomogao Hitleru da pobegne u Argentinu, a ipak erila slave kao
pobednika (on je samo radio za elitu). Opet, divno je videti kako se u njihovim pojedincima probija duevnost u kulturi i humoru, koji je samo izraz kontrasta sa mehanizovanim robovanjem neljudskom mentalitetu. 84 Iako je bila predvodnik u irenju savremene civilizacije, Britanija je takoe, naalost, predvodnik i u najnehumanijem nasilju.
S druge strane, primer naroda koji su najmanje podlegli uticajima neljudi jesu
Sloveni. Arhontske sile najvie iritira detinja prostodunost koju krasi mentalitet Slovena. Njihova duevnost se posebno ogleda u narodnim igrama, najlepim na svetu.
Ona se, meutim, protee i na detinju nezrelost u pogledu rada i materijalne kulture
uopte, pa se zato ona posebno ne razvija. Ako bi se pustilo na volju duevnim ljudima
da ostanu kakvi jesu, ne bi se mnogo razvijala ni nauka ni tehnika, ili bi sve to ilo
mnogo sporije jer duevni ljudi su uvek zadovoljni s onim to imaju ako je to dovoljno
dobro. Da je po njima, svet bi danas moda liio na ono u ta se pretvarala Rusija
devetnaestog veka, kada je bila preplavljena jednostranim fanatizmom narodne religioznosti, starovercima i bezbrojnim sektama koje su mrzele sve to je materijalno, a
nisu imali od ega da ive.
To to se duevnim ljudima deava u sukobu sa neljudskim arhontskim silama
je pre svega nesnalaenje dua u materijalnom svetu, a ne primitivizam. Nesnalaljivost je tipina za duevne ljude koji uvek delaju spontano i prostoduno se zalau za
istinu i dobrotu, i uvek ele da pomognu. Mnogi dobri ljudi su na ovom svetu stradali
od svoje naivne dobrote. Mora se razumeti razmera i dimenzija u kojoj ivimo i njeni
zakoni, i biti oprezan. Zato je onaj donosilac svetlosti rekao: Eto, ja vas aljem kao
ovce meu vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Jevanelje po Mateju, glava 10, 16). To je uputstvo duama za ponaanje na Zemlji. Stoga se
razvoj kulture kod duevnih ljudi svodi samo na prestanak spontanog ponaanja i
poetak taktinog, sa razumevanjem zakona koji vladaju na Zemlji. Zato duevnim
ljudima nikada nije bilo potrebno uvoditi osnovne principe kulture i stvaralatva, oni
su to sami imali uroeno, to je proisticalo iz njihove svesti due (kultura koja nije
inspirisana duom uopte i nije kultura ve neka vrsta diktature ili animalnog ivljenja). Iako se to nije toliko izraavalo na kolektivnom koliko na individualnom planu
(Nikola Tesla, Nikolaj Kozirjev...) jer duevnost se pre svega izraava individualno,
kolektivizam je unitava. Ono to je danas poznato kao Vedska nauka iz Indije, zapravo je degenerisani ostatak ljudskog predanja starijeg od Indije. Otuda taj paradoks da
kod ljudi nalazimo i najvie kulturno stvaralatvo i najbesmislenije ponaanje, genijalne pojedince i zaglupljenu masu. 85 Nezreli i primitivni narodi su to uvek i u svemu, a
ne samo delimino i povremeno. (Treba pritom imati u vidu da je najvei izvor tekoa
84

Na tom kontrastu sa neljudskom mehaninou zasniva se sav humor grupe Monti Pajton (Monty
Python's Flying Circus) i Mr. Bean-a. Oni su vie oslobodili Britance od ropstva reptilskom delu mozga i od arhonstkih uticaja od bilo koga drugog. Ako je drugih uopte bilo u takvim pokuajima osim
Dejvida Ajka (David Icke).
85
Ovo paradoksalno stanje i prirodu dua celog ivota je pokuavao da razume Dostojevski, to je okosnica celog njegovog dela, i nije najbolje uspeo u tome, ali ga je bar dobro opisao. Tolstoj je bio malo
blii njegovom razumevanju.

177

u razvoju, zla i stradanja kod ljudi sa izraenom duevnou, a posebno Slovena, ve

vekovima u Vatikanu i Velikoj Britaniji, u arhontskim silama, i upravo one su ga lano
i zlonamerno pripisivale samim ljudima.)
Postoje tradicionalni narodi koji su materijalnu kulturu razvijali neki manje, a
neki vie. Zbog svoje duevnosti njima je dovoljna sama egzistencija kakva jeste da bi
uivali u njoj.
Otuda danas postoji sukob. On je najvidljiviji u civilizacijskom sukobu tradicionalnih vrednosti i Novog doba, zatim u sukobu islama i Zapada, katolike crkve i
Pravoslavlja, tanije slovenskih naroda. Mrnja neljudi prema pravoslavnima se posebno programira i instalira svim katolikim narodima koji se granie sa pravoslavnima,
ona nije ni spontana ni prirodna ve vetaki izazvana, a potpomae se i opravdava
nedostatkom materijalne kulture pravoslavnih naroda dok sebe predstavljaju kao predvodnike civilizacije.
U svetu je posebno naglaen sukob arhontskih sila sa arapskim narodima i muslimanima ija religioznost nije ni razvojno ni tehnoloki orijentisana i zato je prepreka
planovima due za ovaj svet.
Zato je islam u sukobu sa nosiocima prinuda i prisila koje se trude da usavre i
materijalizuju egzistenciju, a to su katolika crkva i zapadne sile predvoene cionistikom Amerikom. Krst, koji je i simbol NATO-a, predstavlja upravo proces materijalizacije i konkretizacije, diferencijacije svesti u materiji.
Taj sukob se lako uoava kada jedan katolik prezire pravoslavca ili Arapa zbog
opte materijalne nekulture, ali i obratno, kada pravoslavac ili Arapin zamera katoliku
ili protestantu zbog bezdunog materijalizma i svih neasnih sredstava i lai pomou
kojih se ovaj slui da ostvari cilj. A ovi se itekako slue laima jer, da bi se sprovela
materijalizacija, neophodno je sluiti se laima i prevarama, raditi protiv interesa due,
jer priroda istine je boanska i duevna i pripada samo duevnim ljudima.
Ovi sukobi nisu civilizacijski sukobi, kao se predstavljaju, niti sukobi zbog
uvoenja civilizacije, kako se mogu objasniti samo jednim delom. To je u sutini
sukob oko dua ljudskih koje ne pristaju na nehumanu civilizaciju. Na ovom svetu se
oduvek vodio samo jedan rat: rat za ljudske due, rat neljudi protiv ljudi u kome su se
odmeravala i ustanovljavala merila nehumane sa humanom civilizacijom. Sve ostalo je
bila kolateralna teta.
Taj sukob je takoe samo odraz dijalektike suprotnosti na kojoj poiva ovaj svet
u kome ivimo. Za vreme najveih ratova i diktatura, Staljina, Hitlera i Maoa,86 svet se
86

Staljin, Hitler i Mao bili su pod direktnom kontrolom jezuita. Knjigu Mein Kampf, je napisao
jezuita, otac tempfle (Staempfle), a Hitler se potpisao kao autor. Katoliki centar iz Berlina, sedite
jezuita, bio je glavni tab koji je doveo Hitlera na vlast. Mao Cetung je kolovan u Jali koli, koja je
kao i bolnica napravljena da bi sluila kao pijunska operativna mrea. Tu kolu u Kini uspostavila je
jezuitsko-masonska organizacija "Lobanja i kosti". Mrea Jali kola je praktino funkcionisala za potrebe amerike Kancelarije za strateke usluge (Office of Strategic Services) poznatoj po skraenici
OSS. Ova sluba je kasnije promenila ime u CIA. Glavni zadatak OSS je bila vojna obuka revolucionara na elu sa Mao Cetungom i njihovo finansiranje. Za stvaranje kulta linosti Mao Cetunga bio je
zaduen Jevrejin Sidni Ritenberg. Ceo taj kult (i "kulturna revolucija") bio je deo programa masovne
kontrole uma. Danas je Kina velika fabrika sa besplatnom radnom snagom, a eksperimenti sa masovnom kontrolom uma pod vostvom instituta Tavistok, preko CIA-e, premeteni su u Severnu Koreju.
Staljin je takoe bio obrazovan u jezuitskoj koli, bio je Hazar i templar Maltekih vitezova koji su
pod direktnom kontrolom jezuitskog generala. Staljinov zadatak je bio da ugui panslavizam, Maoov
da satre drevnu kinesku mudrost koja otkriva istinu o prirodi i ljudskoj dui, kao i da razbije vekovnu
kulturnu izolaciju Kine od Zapada i da stavi Kinu pod potpunu kontrolu Zapada, pre svega jezuita i
Londona, a Hitlerov je bio da Nemcima, najvrednijem i najsposobnijem narodu izvorne bele rase, pod-

178

najvie industrijalizovao i fiziki promenio, ovek se u tih nekoliko decenija iz blata

vinuo u zvezde. Vojna industrija je najvie unapredila tehnologiju, civilizacija se najvie irila ratovima. Ljudi su u najveoj patnji, borbi i stradaju spoznavali i ispoljavali
svoje najduevnije vrednosti, nikada u samozadovoljavanju. Zbog dijalektike suprotnosti to je za duu bio negativan proces materijalizacije koji su morala da vode negativna bia, arhontske bezdune sile, preko svojih hibrida, aristokrata i Hazara. Ali oni su
time ujedno izveli i najvee delo (zaeto jo kod alhemiara kao magnum opus) zbog
kojeg su due uopte ovde na ovom svetu: da svojim prisustvom osveste celu prirodu i
sve njene procese, to se odvija kroz rad, nauku i kulturu. Tim osveenjem one prirodu transformiu i uzdiu ka boanskom Duhu.
Otvoreno je pitanje da li bi savremena civilizacija mogla da se iri bez nasilja,
na mnogo humaniji nain. Ona se svakako iri i na human nain, sa obrazovanjem,
ljudskim pravima i slobodama, ali veliko prisustvo nehumanosti i nasilja uvek postavlja pitanje nije li se neko sistematski trudio da se civilizacija iri na najnehumaniji
mogui nain. S druge strane, nehumana strana irenja civilizacije navodi civilizovane
ljude da postanu humaniji, podie svest o humanosti. Suprotnosti izazivaju jedna drugu. injenica da je ovek jo uvek prinuen da se motivie suprotnostima pokazuje
njegovu nesvesnost i nezrelost za celovitost i svest jedinstva. Ali neophodno je da
ovek prvo postane celovit sam za sebe i u sebi, da bi bio zreo za ispoljavanje svesti
jedinstva i celovitosti spolja. Sve je ovo samo faza u njegovom sazrevanju.
Dijalektiku suprotnosti ne treba shvatiti samo na jednostran i negativan nain,
kao izvor tekoa i sukoba o kojima smo ovde govorili kako bismo objasnili te pojave.
Ona ima i pozitivne aspekte. Najiri i najpozitivniji apsekt jeste sama lepota planete
Zemlje. Ona je najvea inspiracija ljudskim duama da se ovde inkarniraju i rade na
razvoju. U celom kosmosu je vrlo malo ovako lepih planeta. Takoe, pored lepote, tu
su i sve druge pozitivne stvari koje obogauju ivot na ovom svetu, dobrota i ljubav,
igra i mogunost za kreativno izraavanje, koje inspiriu due da se pored svega vraaju na ovaj svet i da uestvuju u njemu. Da on nije toga vredan, ne bi bilo nijedne due
ovde. Prisustvo ovolikog broja dua na ovom svetu dokazuje njegov boanski znaaj.
Dijalektika suprotnosti procesa materijalizacije kroz koji prolaze ljudske due
takoe je vidljiva u svim oblastima ivota kroz celu istoriju. Due su sutinski usmerene samo na Boansko kao svoj transcendentalni izvor, a ta se sutinska usmerenost
izraavala kroz religioznost, ovek je oduvek bio religiozan, na sve mogue naine,
konstruktivne i destruktivne, i ta njegova najjaa tenja oblikovala je njegov ivot tako
da je transcendentalni duhovni cilj ka Boanskom oblikovao njegov materijalni ivot:
dok je iveo u peinama, zemunicama, kolibama i skromnim kuama, hramovi su bili
daleko vaniji i bolje izgraeni, ovek je oduvek gradio hramove daleko bolje od svojih stambenih objekata, svuda na svetu hramovi su najvee i najudesnije graevine,
mnoge se ni danas ne bi mogle ponoviti. U svim hramovima ljudi su ugraivali svoj
najvei trud i svo znanje. 87 Vremenom se od tih spoljanjih i grubih zdanja u kamenu,
znanje i delanje ovekovo usavrilo i profinilo do elektronike i nanotehnologije.
Jedna mala ilustracija uinie ovo jasnijim: sve to vidimo oko sebe stvorili su
ljudi svojim rukama i znanjem. Da nisu, sedeli bismo na zemlji u korovu i ne bismo
znali nita o svemu ovome, o samom svetu. Svest o sebi i o svetu ista je ona sila koja
metne nacizam, odvajanje od humanog razvoja i sukob sa Slovenima, i da razori Nemaku kako bi
postala rob arhontske sile oliene u osovini Rim-London-Vaington. Kao i da obezbedi poetak stvaranja evropske unije. Svi ti cijevi su ostvareni.
87
O tome videti delo Misterija katedrala od Fulkaneli-ja (Beograd, Rad, 2007).

179

se spolja izraava kao razvoj materijalne kulture i tehnike. To je jedna ista svest,
samo je njen izraz razliit: unutra je svest o sebi i boanskom izvoru svega, a spolja
je nauka i kultura ivljenja.
***
Ovo bi bio kratak opis problema kojeg imaju mlade due na ovom svetu u suoavanju sa svojim zadatkom da sprovedu proces materijalizacije, i tako sprovedu svest
Boanskog prisustva na sve aspekte postojanja.
Drugi deo problema lei na strani neljudskih sila koje sprovode prinudu i prisilu potrebnu za sprovoenje opisanog zadatka dua. One su jo vie jednostrane i
ograniene u svom zadatku od dua, davno su otile u preterivanje, neravnoteu i jednostranost, jer pre svega nemaju duevnu svest pomou koje bi uvek objektivno znale
ta rade i zato to su njihovi pojedinci programirani da rade to to rade. Samo najvia
elita zna svoju pravu svrhu koja ja ovde prikazana. Oni se takoe meu sobom nadmeu u sprovoenju svoje politike, igraju ah meu sobom rtvujui drave i narode.
Veina niih izvrilaca je programirana da radi svoj posao i esto ih je teko kontrolisati, jer stvari se u zadnje vreme mnogo ubrzavaju. Zato zlo prevladava na ovom svetu.
Ravnotea prinude i pritisaka na ljude s jedne, i slobode i autentinosti dua s
druge strane, zavisi od obeju strana, dakle i od duevne zrelosti ljudi, i od razumevanja
neljudi ta im je posao na ovom svetu.
Po svoj prilici ova neravnotea i sukobi trajae i dalje dok se veina duevnih
ljudi na ovom svetu ne navede da ostvare ravnoteu spoljnjeg sveta sa unutarnjom sutinom, da boanski plan uzmu u svoje ruke i kroz svoj rad i odgovornost vanjsku
egzistenciju usklade s unutarnjim boanskim prisustvom, svojom duevnou. Samo
tako Boansko postaje prisutno na ovom svetu, postaje ostvarenje molitve: "...neka
doe carstvo tvoje; neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu...". Ono dolazi kroz
oveka. Ne pada s neba.
***
Sutina autentinosti ljudske due jeste u razlikovanju iskonske neuslovljenosti
koja sve omoguava, koja je naa sutina (purua) - od svega stvorenog (prakrti), od
svih prirodnih uticaja koji uslovljavaju; svejedno da li su oni fiziki ili astralni, razni
bogovi i demoni, ili slike na kompjuterskom monitoru. Ovo fundamentalno razlikovanje nije nigde do kraja sprovedeno - da jeste, dolo bi se do snkhye - i ovde izneti
problemi odnose se na taj nedostatak, koji postaje sve jasniji i ije uklanjanje postaje
sve neophodnije zbog vee brzine zbivanja i koherentnosti postojanja oveanstva.
Zato je vreme da se s ovog opirnog objanjenja delovanja tanmtr i mahabhtni vratimo ostalim kategorijama snkhye.

180

INDRIYNI
Organski svet i razum

Organske sposobnosti u prirodi (indriyni) sainjavaju podruje ulno iskustvenog, fizikog sveta. To je jedino podruje prirode u kome se svo iskustvo njenog postojanja, usled potpunosti organskih sposobnosti, tako saima da se kristalie u informacije koje prosijavaju kao razum (manas) u svesnom subjektu. Ovo saimanje prepoznajemo kao svekoliko ivotno iskustvo i sposobnost uenja. Indriyni je, u svom
kompletnom sastavu, u ovekovom telu, jedino mesto gde se priroda saima u lik i
linost oveka kako bi, kroz sopstveno odreenje i ustanovljenje, u linosti dobila olienje svoga smisla. U svim ostalim oblicima priroda prosto postoji i obnavlja se,
ostvaruje svoju egzistenciju. Samo u oveku ona ek-sistira, ekstatiki se otvara ka
duhovnoj sutini nakon osveenja. 88 Tu, u oveku, ne samo da se saima energija da
bi proizvela svesnog subjekta, nego se, nakon toga, kao rezultat dozrevanja individue
(indriyni), raa nezavisna i celovita linost (aham-kra). Linost je takva samo kada
je svesna (buddhi) Duha neuslovljenosti (purua) koji nadilazi prirodu (prakrti).
ovekovo telo je, dakle, jedino odgovarajue mesto u prirodi gde ona nadilazi i razreava samu sebe pod privlanim uticajem purue, koji joj je na tom mestu najblii.
ovekova sudbina stoga nije vezana za bie-i-vreme nego za njegovo duhovno nadilaenje. Njegovo telo je most ka venosti, ono je olienje venog ili boanskog. Ako
se, meutim, upotrebljava kao dom prirodnih uslovljavanja, tada je leglo patnje i teskobe.
Sva se iva bia, u prastarom sistemu snkhye, jednostavno dele prema broju
ulnih i delatnih organa koja poseduju. Od najprostijih mikroorganizama sa jednim
ulom, preko mnotva bia sa razliitim kombinacijama i brojem ulnih i delatnih
organa, do jedinog bia sa svih jedanaest organa, a to je ovek. (slika 1.)
Ve je po rodoslovu organizama na zemlji oigledna veza izmeu sposobnosti
kretanja i ulnog opaanja, i inteligencije. Od jednoelijskih organizama, biljaka i
ivotinja, preko podele ivotinjskog sveta na zglavkare, mekuce, bodljokoce i kimenjake, sve do sisara, moemo jasno uoiti da broj ulnih i delatnih organa, koji
omoguuju bolje kretanje i opaanje, i samim tim vee uee u zbivanju, omoguava
srazmerno veu inteligenciju.
Nijedan od ulnih i delatnih organa ne postoji zasebno nego je direktno uslovljen funkcijom koju vri, odnosno, s onim emu je primeren (tanmtr). Same funkcije
opaanja i delanja oblikovale su ulne i delatne organe, a ne nekakve informacije u
DNK. Budui da su te funkcije odraz namere due, njene zrelosti i aktivnosti, moe se
rei da je dua i njena karma odluujui inilac o broju i stanju ulnih i delatnih organa. Zato se neko raa ili u toku ivota ostaje bez nekog od tih organskih funkcija, zavisno od karmike drame koju iskuava.
88

Uporedi Hajdeger: Pismo u humanizmu (Martin Heidegger: Uber den Humanismus, Frankfurt/Main,
1949).

181

Aktivnosti, inteligencija i sposobnosti bia razlikuju se prema broju i razvijenosti organa kojima ih priroda osposobljava da kreativno proputaju svetlost Duha u sebi.
Broj organa je mera sposobnosti organizma da ispolji ovakvu svrhu prirode. Razvoj
tehnike takoe, kao produetak organskih sposobnosti, omoguava osposobljavanje
bia da ispolji svoju svrhu. Duh neuslovljenosti podjednako je prisutan svuda u prirodi, kao vrhunski privlaitelj sveg njenog zbivanja, ali mu je ona manje pristupana na
niim nivoima vee uslovljenosti grube materije, i u jednostavnijim oblicima ivota, a
vie na finijim nivoima razvijenijih organskih sposobnosti. Dakle, nije u pitanju prisustvo purue, nego samozaborav prakrti koji je vei u njenoj grubljoj inertnosti i
dezintegraciji svesti, u organskoj nerazvijenosti. Ova zakonitost lii na otvor koji moe
da proputa manje ili vie svetlosti, ali nikada ne moe biti potpuno zatvoren, jer bi se
time izgubila svrha njegovog postojanja kao otvora, a to je upravo jedina svrha prirode, naroito u njenom ljudskom obliju: da otvara prisustvo Duha neuslovljenosti koji
je njena sutina. Prema tome, svaki oblik postojanja i ivljenja u prirodi jeste odreeni
nain ispoljavanja svesnosti i inteligencije. Cela priroda je iva i preobraava se u
korist Duha-oveka sve kreativnije kako je nivo njene piramide vii. Tako su biljke
svesnije od minerala, ivotinje od biljaka, dok je ovek delotvorno najsposobniji i zato
najsvesniji u prirodi (barem na Zemlji).
Postoji piramidalna srazmera izmeu broja ulnih i delatnih organa i broja bia
koja ih poseduju. Tako je najmanji broj bia koja poseduju sve organske sposobnosti, a
to su ljudi, dok je daleko vei broj jednoelijskih organizama sa minimalnim brojem
organskih sposobnosti. Ova srazmera odgovara veoj prisutnosti svesti u veim mogunostima sticanja iskustva, pri emu je kod oveka najprisutnija. Na svakom nivou
usklaenosti iskustava bivstvovanja javljaju se nova svojstva, dok se na najviem
nivou organskih sposobnosti za sticanje i razmenu iskustava, suma svih svojstava jednovremeno (simultano) ogleda u razumu (manas).
Organ miljenja, um ili razum - manas - jeste mozak. Njegova uloga je da regulie i sintetizuje ulna iskustva i rukovodi delanjem tako to sprovodi odluke i volju
viih kategorija (aham-kra i buddhi) i tokove prne usmerava kroz aktivnosti delatnih organa (buddhindriye i karmendriye).
Um povezuje svest sa delanjem.
Ako je svest ta koja zaista privlai sva zbivanja prirode, negde mora da postoji
njihov spoj. Taj spoj svesti i prirode je manas, razum ili um. Pri tome sam um ne pripada potpuno ni jednoj strani, upravo zato da bi mogao da slui obema stranama.
Kako ni um, kao ni ostali organi, ne postoji nezavisno i ne odluuje o sebi, nego
postoji samo kroz funkciju koju obavlja, on je samo medijum koji povezuje opaanje
zbivanja i delanje bia u njemu. On ih na fini nain samo odraava, ali nema svoju
volju. Um ili razum je taj koji koristi ulne i delatne organe, on kroz njih sazreva iako,
s druge strane, predstavlja sintezu svih njihovih moi. Dakle, njegova funkcija je dvosmerna, um je organ koji slui za prevoenje informacija od grubih ka finijim, i od
finijih ka grubljim. Iza uma je svest za koju radi, a ispred uma su ula i njihov fiziki
svet. Problem je to on to radi istovremeno, on je dvosmeran, i zato ako se ti smerovi
pobrkaju dolazi do stvaranja iluzije.
Prisustvo svesti u umu odreuje ta emo videti kroz oi i uti kroz ui. Zato,
kada je panja usmerena na neto drugo, mi ne vidimo ono to je pred nama niti ujemo zvuk koji postoji. Stanje svesti u umu odreuje nau percepciju, a ne ula. Um
koristi ula samo kao instrumente opaanja, ali prisustvo svesti u umu odluuje ta e
od opaenog da bude prihvaeno od strane uma. U kojoj meri um odreuje ta e biti
182

opaeno pokazuju sluajevi kada se na fotografijama pojave objekti koji uopte nisu
vieni od strane ljudi, najee su to neke astralne pojave koje su se pribliile fizikom
svetu ili astralna tela umrlih osoba. Takoe se na fotografijama esto pojavljuju NLOi, koji se zbog primene visoke tehnologije nevidljivi umu iako gleda prema njima.
Um deluje tako to se saobraava s funkcijama koje obavlja. Najsuptilniji vid
saobraavanja ulnog i delatnog iskustva je misao ili pojam. Stoga sve kategorije s
kojima se razum slui za dedukciju empirijskog sveta - a to su misli i pojmovi, imena
oblija (nama-rpa) - jesu ulnog porekla. Misao ili ime jeste sinteza raznih oblika
neposrednih ulnih utisaka na fizikom planu, ili onih koji su ranije oblikovani informativnim dejstvom starijeg T-polja. Nijedna misao nije nova, ona je samo suptilnije
ogledanje fizikog iskustva na viim planovima sa kojima je kao medijum povezan
manas. Dakle, ime i oblik, predmet i subjekt koji ga ustanovljava nisu razliiti, oni su
vidovi jedne iste prakrti, ali na razliitim dimenzijama. Oblik je grublji ili materijalniji, a ime ili misao vii, finiji vid istog zbivanja. Kao suptilnija verzija grubog oblika,
misao je informacija o grubom obliku. Svesnost uma nije razliita od svojih sadraja,
od misli nastalih na osnovu iskustva.
U svojim niim dimenzijama priroda se ispoljava kao grub oblik, u neto viim
kao energija, a u najviim i najsuptilnijim dimenzijama priroda je samo vibracija ili
informacija. Skup informacija o zbivanju prirode sainjava um u oveku. Kada
vidimo neki grubi objekt, automatski se u nama javlja suptilna vibracija, misao o tom
objektu. Sve je to ista priroda: objekti u grubom obliku i misli o njima u finom informativnom obliku. Na um je samo mehanizam koji razdvaja i razlikuje grube i fine
frekvencije, oblike stvari i misli o njima. Nae stalno osmiljavanje oblika i zbivanja je
samo funkcija spajanja grubljih i finijih frekvencija istog zbivanja.
Mentalnom i ulnom percepcijom mi profinjujemo grube objekte u informacije
o objektima. Na taj nain ih vraamo u vie izvorno stanje, jer pre nego to su nastali
kao grubi objekti, oni su u viim dimenzijama postojali kao informacije ili ideje. Tek
kasnije su se materijalizovali kao grubi objekti. Na taj nain mi ih percepcijom vraamo u vie, izvorno stanje. Umnom spoznajom i razumom mi zaokruujemo proces
organskog stvaranja i materijalizacije (zato je na shemi manas iznad svih ostalih
kategorija subjektivnog i objektivnog podruja prakrti - tanmtre su u ravni sa ulnim
organima). Proces stvaranja je zato uvek nepotpun bez prisustva svesnog subjekta.
Sutinski razlog postojanja svesnog subjekta u prirodi je dovrenje procesa svih prirodnih zbivanja. Moe se rei da je u jednakoj meri svrha subjekta dovravanje postojanja, koliko i uee u postojanju.
Skupljanje tih najfinijih vibracija se dogaa pod privlanim dejstvom purue u
oveku, njegove due. Smo prisustvo ljudske due u telu navodi prirodu da oblikuje
sav organski ivot, i da se informie tj. osmiljava i ustanovljava u tom telu i kroz njega sve to omoguava ivot i kulturu ivljenja. To osmiljavanje vidimo kao ljudsku
civilizaciju i tehniku.
Um deluje tako to usmerava najsuptilniju energiju ili pranu da poprimi razliite oblike kada je u vezi sa razliitim ulima i njihovim objektima, i aktivnostima delatnih organa. Zato um moe da koncentrie energiju ili pranu u tolikoj meri da agospodari nekim opaanjem toliko da to postaje natulno opaanje, ili nekim objektom toliko da moe da deluje energetski na njega, tada se to naziva telekineza, teleportacija i
drugo delovanje uma na materiju.
Privlanost purue nije samo prosta privlanost, ve ima i regulativno svojstvo.
Pod njegovim uticajem priroda se kristalie u savrenstvo odraza Duha i svesti. U
183

spoljnjem vidu ta kristalizacija se vidi kao nadilaenje razuzdanosti i nagonske stihije,

svekolika civilizacija, kultura i tehnika, a u unutarnjem i sutinskom to je samospoznaja apsolutnog Duha. Svest je pre svega svest o sebi. Tako u telu nastaje svest o sebi
kao 'Ja jesam'. Ukrtanjem transcendentalne svesti o sebi i fizikog tela nastaje utisak
Ja ili ego. To je logino jer kako bi drugaije svest mogla da doivi svoje prisustvo u
individualnom, trodimenzionalnom fizikom telu nego kao 'to sam ja' i 'to je moje'.
Misli uopte nisu nae, one su najsuptilnije vibracije prirode koje privlaimo
svojom duom i sveu. Naa dua je magnet koji privlai najfinije vibracije prirode,
misli, da se sabiru u osmiljavanju na jednom pogodnom mestu, u manas ili mozak,
zato se one roje u naoj glavi, tu priroda najjasnije ustanovljava sebe pomou svetlosti
nae svesti. Ali nae je delo njihovo stalno ponavljanje i kombinovanje sadraja. To je
mehanika ili formativna funkcija uma. 89 Mi smo identifikovani sa mislima i zato ih
ponavljamo i kombinujemo. Misli su deo prirode; priroda samu sebe osmiljava
pomou svojih najfinijih vibracija, a to su informacije, koje se u mozgu, manasu, aktuelizuju kao misli. Zbivanje bia, prakrti, nije nikada besmisleno, ve uvek svrsishodno. Krajnja svrha zbivanja cele prakrti je purua. Purua kao izvor svesti i vrhunski
privlaitelj daje svrsishodnost zbivanju prirode, nije ona svrsishodna sama od sebe.
Krajnji oblik svrsishodnosti pojedinanog zbivanja bia u okvirima prakrti je osmiljavanje zbivanja koje se dogaa u manasu ili umu. Ako je zbivanje svrsishodno, tada
nije dovoljno samo zbivanje, potrebno je njegovo ustanovljavanje, identifikacija, pamenje, razlikovanje i osmiljavanje u odnosu na druga zbivanja. To je funkcija manasa
ili uma. On funkcionie pomou blizine principa individuacije, aham-kre, i u njegovom interesu. Blizina aham-kre stvara iskustvo ega u umu i zato ego ne postoji kao
organ niti kategorija prirode, ve samo kao utisak zbog ove povezanosti. Zato se govori da je ego iluzija koje se treba osloboditi i koja najvie pravi probleme, jer koristi
funkcije uma kao svoje. Kada nema ove disfunkcije uma u obliku ega, um deluje
direktno u slubi aham-kre i vodi u prosvetljenje.
Zbog svega ovoga um je na vrhu materije, na njenoj granici (prema shemi br.
1). Veza sa nematerijalnim daje mu irinu i fleksibilnost Duha, a veza sa materijom
daje mu koherentnost i pamenje. Zbog svog poloaja u strukturi prirode ili prakrti,
um moe biti prosvetljen kada je usmeren navie u aham-kra i buddhi, ili pomraen i
psihotian kada je od njih odseen i opsednut niim kategorijama i neorganskom podruju. Takoe bez njega nije mogu spoj svesti i prirode.
Ve smo rekli da je prakrti u sutini informaciono polje koje se zbog prisustva
svesnog subjekta pretvara u fizike pojave. Na je mozak samo najfiniji organ koji
moe da reflektuje te vibracije. One se reflektuju u naoj glavi i samo zato nam izgleda
kao da su nae. Priroda se aktuelizuje tako to se oblikuje (rpa) u svom zbivanju, a
krajnji ishod njenog zbivanja je stvaranje uslova za pojavu svesnog subjekta kao ishoda sveg zbivanja. U svesnom subjektu ishod sveg oblikovanja se odraava tako to se
daju imena (nama) oblicima, ustanovljavaju se (nama-rpa). Tako mozak ne proizvodi
misli nego ih samo odraava, upija kao utiske (samskara i vasana) i ponavlja usled
nesvesne navike. Samo zbog tog ponavljanja misli koje nisu nae izgledaju kao nae.
Zbog toga se identifikujemo sa umom. Tek kada se u meditaciji potpuno smirimo i
prestanemo da ponavljamo misli, vidimo da one nisu nae jer nestaju i stalno se smenjuju, a mi uvek ostajemo, slobodniji i svesniji nego ikada. Koliko smo slobodniji toli89

O ovoj i mnogim drugim uslovljavajuim funkcijama uma videti u knjizi "etvrti put" (P.D. Uspenski: U potrazi za udesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown
Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

184

ko moemo osmiljavanje prirode da izrazimo na najbolji nain, bez iskrivljavanja.

Tako nastaju najvea i najbolja dela pisanih rei trajne vrednosti i objektivnog znanja.
Meutim, ponavljanje misli usled nakupljanja utisaka (samskara i vasana) je
neophodno zbog pamenja i samog osmiljavanja. Osmiljavanje je sagledavanje jedne
misli, stanja i iskustava sa njom, iz vie aspekata. Zato je potrebno da se ona zadri da
bi mogla da se objektivno osmisli na sve mogue naine. Zato su podsvesni i nesvesni
utisci, samskare i vasane, vezane za emocije. Emocije su takoe suptilnije informativno zbivanje iste prirode kao i misli, samo to su sporije, gue i trajnije od misli. Misli
su trenutne, a emocionalni utisci su trajniji, oni slue kao cement za uvrivanje
misaonih injenica. Tako emocije nisu nita drugo do sposobnost da se jedna ideja ili
iskustvo sagleda iz vie aspekata. One su utoliko zrelije ukoliko mogu da omogue
sagledavanje iskustva s vie aspekata. Emocije su utoliko nezrele koliko ne omoguavaju sagledavanje iz vie aspekata, tada se radi o emocionalnoj nezrelosti; kao i ukoliko su previe vrste pa ne omoguavaju promenu aspekata sagledavanja uopte, tada
se radi o emocionalnim blokadama i traumama. Ovo se reava na isti nain kao i umna
identifikacija: unoenjem objektivne svesti procesom rekapitulacije, objektivnog ustanovljavanja celog ovog procesa, odnosno praksom meditacije.
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom - to znai da samo onaj ko deluje
iz aham-kre moe da ima svoje misli i one su uvek stvaralake. Svako ko deluje do
manasa, kome je um okrenut nanie, iskljuivo ka ulnim i delatnim organima, nema
svoje misli, one su mu nametnute. Zato su mu i rei dela u neskladu sa mislima. Samo
jedinstvena i svesna linost koja deluje iz aham-kre, nezavisno od tela i uma, moe
da ima svoje misli i one tada deluju po zakonu privlaenja i stvaralatva. One su uvek
u skladu sa reima i delima, zato to je aham-kra nadreena celoj indriyni, svim
delatnim organima, kao i umu, manasu.
Zato to svako ko deluje do manasa, kome je um okrenut nanie, iskljuivo ka
ulnim i delatnim organima, nema svoje misli ve su mu one nametnute, kontrola uma
se sprovodi kontrolom niih centara ovekovih, pre svega seksualnog centra, i emocionalnim traumama.
Koliko je um nezavisan od ulnih i delatnih organa, toliko je zavisan od viih
kategorija, aham-kra i buddhi i tada proputa vie svesti kroz sebe, na celo telo i na
celu prirodu. Okretanje uma ka viim kategorijama obavlja se ovladavanjem niim,
jednostavnim razumevanjem i ispravnim funkcionisanjem. Nita u prirodi ne sputava
oveka da se odmah prosvetli. To se ne dogaa samo zato to postoji neka disfunkcija
prirodnih procesa, poremeen rad centara i energetskih tokova. Kada je sve na svome
mestu i radi ta treba, onda ovek automatski postaje prosvetljen. Prakrti na sve naine
slui purui.
Zbog saobraavajue funkcije uma nastaje identifikacija, kao najvea prepreka
duhovnom probuenju.
Teko je nai rei kojima bi se dovoljno naglasilo koliko je um saobraen s funkcijama koje obavlja, s telom. Um toliko vlada naim telom, da toga uopte nismo ni
svesni. Na shemi vidimo da manas dominira nad indriyni, kao to i mozak dominira
nad fizikim telom. To nije sluajno tako. Um u potpunosti odreuje stanje tela, ne
samo njegove pokrete, ve i vitalne funkcije, ivot svake elije i sav fiziki izgled.
Zbog negativne upotrebe uma mi ivimo mnogo krae i tee nego to bi trebali. elije
se stalno obnavljaju, sav bioloki ivot je u slobodnom kretanju, on ve ima sve to mu
treba da ispuni sav svoj potencijal. Organizam spontano obnavlja svoje elije kada je
185

slobodan od prepreka. Deca su vitalna i rastu jer nemaju um optereen prolou koji
bi ih u tome spreavao. Kada je um potpuno ispravan i ist, on proputa svu energiju
potrebnu za ivot tela, tako da ovek moe iveti bez grube hrane (kao bretarijanac).
oveku je potrebna onoliko gruba hrana koliko mu je grub um. Meutim, um odraslog
oveka je ta sila koja koi slobodno kretanje energije i obnavljanje elija iz trenutka u
trenutak, um je sputan iluzijom vremena, prolou i steenim utiscima koje ne puta.
to je um vie optereen vremenom, prolou i utiscima, to je ovek manje vitalan i
bre stari. Smo ubeenje da je vreme stvarno navodi um da programira telo da stari
tokom vremena. Takav um, koji ivi u fikcijama, ubeenjima i svakojakim sadrajima,
nije usklaen sa biem koje se uvek slobodno kree ka novom obliku ivota, i koje
nema nikakvih psiholokih ni religijskih problema, koje nema tradiciju ni prolost koja
ga optereuje. Moemo daleko due i bolje da ivimo samo sa umom koji je ist, slobodan od svih uticaja iz prolosti, i otvoren za bivstvovanje ovde i sada - koji ne robuje vremenu. 90
U kojoj meri um odluuje o telu najbolje svedoe iskustva iz prakse hipnoterapeuta. U hipnozi, pri kojoj je svesni um uklonjen, ovek moe da se trenutno izlei od
najteih bolesti, ak i da promeni genetski nasleene poremeaje, moe da zaustavi rad
srca ako mu se to sugerie, a poznat je i sluaj radnika koji se zaledio i umro u hladnjai u kojoj se nepanjom naao zakljuan, iako hlaenje nije bilo ukljueno. On je
verovao da jeste.
Um je mesto gde je neuslovljena svest purue identifikovana sa mislima. Usled
viedimenzionalnog holizma prirode, njena svesnost se u jednoj dimenziji (manas)
pokazuje kao misao, a u drugoj kao fizika aktivnost, stvar ili objektivna pojava u prirodi. Um je mesto gde se to prelamanje jedinstva dogaa; sam um deli jedinstvo prirode na suptilno i grubo, na misao i fiziki objekat, na spoljnje i unutarnje.
Ovde je na delu pragmatizam. Razum deluje kao sinteza i regulacija ulnih i
delatnih iskustava subjekta u okruenju objektivne prirode, njenih prototipova i elemenata na taj nain to biva taka preseka njihove interakcije i prijemnik njihove
rezonancije. Priroda u svojoj slobodi postoji viedimenzionalno i, prema shemi, dvojako: kao fiziki predmeti (prostorija u kojoj se nalazimo i sve stvari u njoj) i istovremeno, u suptilnijim dimenzijama, kao subjekat u kome se saima svesno iskustvo tih predmeta. Dok predmeti podleu svojim fizikim zakonima, njihovo svesno ustanovljenje
u subjektu podlee psihikim zakonima, u njima predmeti mogu biti izmenjeni na sve
zamislive naine. U sobi u kojoj se nalazimo moemo da zamiljamo svakojake dogaaje i promene bez ikakvog uticaja na nju i da obuzeti takvim zamislima ne primetimo
sve predmete koji se tu objektivno nalaze. I fiziki predmeti i subjekat koji ih doivljava ista su priroda, samo predstavljaju njene razliite aspekte i dimenzije.
Svaki ulni i delatni organ predstavlja jedan odraz svesnosti ili iskustva onih
objektivno datih prototipova i elemenata (tanmtr i maha-bhtni) koji su ga oblikovali. Ta dva vida bivstvovanja, subjektivni i objektivni, nuno su uvek u interakciji.
Taka preseka tih interakcija je mesto sinteze datog iskustva, za svaki ulni i delatni
organ posebno. Zbir svih ovih preseka je manas, ali zato funkcija racionalnosti deluje
u slabijem ili jaem vidu kod svih bia, ma koliko ulnih i delatnih organa imali. Nae
90

Iz prakse hipnoterapeuta poznato je da pod hipnozom, pri kojoj je svesni um uklonjen, ovek moe
da se trenutno izlei od najteih bolesti, ak i da promeni genetski nasleene poremeaje, da moe da
zaustavi rad srca ako mu se to sugerie, a poznat je i sluaj radnika koji se zaledio u hladnjai u kojoj
se nepanjom naao zakljuan, iako hlaenje nije bilo ukljueno. On je verovao da jeste.

186

telo (zajedno sa umom) i bez nae budne prisutnosti svrsishodno obavlja ono to je
nauilo da radi. Zato celu stvorenu prirodu krasi racionalna svrsishodnost i regulacija u
cilju opstanka, i zato se ceo kosmiki poredak organskog bivstvovanja stie i ogleda u
linosti kroz mentalne koncepte (manas). Dakle, zbirno mesto svih preseka subjektivnog iskuavanja objektivne prirode jeste manas ili um, i on nije nita vie od toga.
Regulativna sinteza uma ne bi bila to to jeste da je samo jednostrana, ona deluje i
povratno pa zato uoavamo harmoniju i poredak u celom ispoljenom kosmosu. Od
stanja uma zavisi kakav emo svet opaati. U onoj meri u kojoj je na um harmonian
u svojoj funkciji sinteze i regulacije svih iskustava, u toj meri smo svesni harmonije
samog kosmosa. Manas je logos kojim se spoznaje predmetni svet i s kojim se sav
ispoljeni svet svrsishodno regulie na jednom mestu, u linosti (aham-kra). 91
Kada je u satvikom stanju um je u slubi integracije linosti i volje (ahamkra), tada osmiljava jedino sopstveni ishod i ne bavi se obnavljanjem sadraja i
vezivanjem za prolost. U aspektu raas on je vezan za ulna iskustva i zato grevito
uestvuje u borbi za opstanak, to vidimo i kod ivotinja i kod ljudi, dok se u stanju
tamasa izraava samo kao elementarna sposobnost sinteze ulnog opaanja, raspoloivog kretanja i delanja, to zapaamo kod ivotinja, biljaka, insekata i mikroorganizama. U satvikom vidu najree je prisutan, samo kod zrelih i samosvesnih individua. U
tom stanju manas je smiren od misli, odnosno od podela mnotva Ja, i sprovodi volju
jednog, pravog Ja (aham-kra), i iste svesti (buddhi) koja takvom voljom rukovodi. U
stanju raas um je izloen podeli i sukobu mnotva Ja, uestvuje u stalnoj borbi njihovih razliitih interesa, usmeren je ka ciljevima ili idealima koje nikako ne dosee jer su
mu oni samo povod za ostvarenje sopstvenog kretanja od jednog utiska do drugog, i
odravanja podele. U stanju tamas um je obuzet identifikacijom sa spoljnim i unutarnjim utiscima, misli stihijski naviru same od sebe, a ista stihija obuzima i telesno kretanje. Ono je stoga nesvesno. Ovakav manas najvie upravlja snovima, i dnevnim i
nonim, a u ekstremnom vidu i psihozama. Ovakvo stanje preovlauje u ivotu prosenog oveka. San je stanje u kome je ovek snanije obuzet mentalnom uslovljenou,
jae identifikovan sa misaonim sadrajima, ako ni zbog ega drugog, onda zato to su
delatni organi pri leanju oputeni pa se njihova neiskoriena energija preliva u
manas, i tada njegove aktivnosti i sadraji (misli) postaju toliko intenzivni da nas potpuno obuzimaju zbog identifikacije s njima. Tako padamo u san. Kada se u astralu
aktiviraju delatni organi i razvije dvojnik (energetsko telo), energija se rasporeuje na
celo bie i zato su misli slabije, a svesnost istija kao volja ili namera (aham-kra), pa
je i ovek budan u snu. Svi ovi procesi su uzajamni.
I za vreme meditacije delatni organi su potpuno mirni i oputeni, ali za razliku
od horizontalnog poloaja tela pri spavanju, u meditaciji sedimo uspravno, ruke i noge
s prekrtene tako da zatvaraju energetski krug, i tada se energija usmerava pravo navie, u manas, koji biva uzdignut ka jednom Ja, ka Ja jesam, (aham-kra) i istoj svesti
(buddhi).
Sve misli u umu (manas) nastaju usled interakcije indriyni sa tanmtrma i
maha-bhtni, interakcije koja je rezultat podele subjekta sa celinom i unutar njega
samoga. Misli su uvek direktan izraz neznanja i neuvianja stvari kakve jesu, one su
uvari sna, ali su upravo zato i tenja za znanjem. Da su one smo znanje ili stvarnost,
ne bi se ponavljale. Ono to znamo ne osmiljavamo, to podrazumevamo. Postojanje
misli je dokaz da ovek uopte ne vidi stvar kakva jeste, i zato mora da je osmiljava 91

Stoga se u Jogaari, koli mahayana budizma, smatra da je izvan podruja umnog predstavljanja
svet bez uporita ili prazan, neuslovljen.

187

zaboravljajui da nikada nije ni postojala prepreka da se stvari vide kakve jesu. Sutina
sveta nikada nije bila skrivena; ovek je taj koji je ne vidi jer mu svest nije dovoljno
ista za neposredno opaanje. Misli i pojmovi slue da nam prenesu informacije o
onome to nije u naem lokalnom okruenju i iskustvu. Ali te informacije mi upotrebljavamo i kada moemo neposredno da uviamo. Na taj nain misli vezuju ovekovu
linost u vrtlog zbivanja niih kategorija. Sav problem je u tome to se funkcija uma
preliva i mea sa funkcijama koje mu nisu potrebne. Uspostavljanjem jedne volje i
jednog Ja (aham-kra) u psihofizikom delanju otkriva se sopstvena nezavisnost od
misli kao takvih, od svih imena i oblija, prestaje meanje uma sa onim to mu nije
primereno i tada se otkriva tiina uma u kojoj se raa potpuna jasnoa sopstvenog bia
i prava budnost (buddhi) koja se nikada ne prekida, jer svest bez misli je pravi ishod
naeg bia koji ne moe biti izgubljen. Ishod uvek bivstvuje kroz samo bie, a ne kroz
misao o biu. Zato se ova svesnost postie jedino osveenjem bivstvovanja i nikako
drugaije. Usled ranije identifikacije svesti sa misaonim sadrajima ona je bivala pomraena zajedno sa pomraenjem misli, odnosno, stanja uma su odreivala stanja svesti
(snovi, dubok san, koma i uobiajena dnevna budnost sa mnogim oscilacijama, od
kojih se neka smatraju mistinim). Sama svest nema stanja, ona je ishod ili smisao
bivstvovanja uopte, jedno je s ishodom bia. Tek na njoj su mogua sva stanja uma. 92
Budui da misao takav smisao nikako ne dosee, ona je svest odvlaila od svog pravog
transcendentalnog ishoda, u sve oblike i dimenzije postojanja. Zbog temeljnog poriva
organske prirode da se obnavlja i odrava svoj opstanak, misli, kao njen najfiniji proizvod, esto deluju kao preterano ponavljajue preispitivanje.
Na taj nain misli, vezujui svest za iluzije, odvlae svest u sve dublje nivoe
prirode, u sve aspekte postojanja u koje nijedan racionalan um ne bi hteo ni da priviri.
Na taj nain i iluzije prosvetljuju prirodu. Kao to rekosmo, prakrti na sve naine slui
purui.
Zato to nii oblici ivota (od ljudskog) imaju funkciju razuma samo u elementarnom obliku, pamenje je kod njih relativno slabo, svedeno je na prilagoavanje okolini, kretanje i obavljanje fiziolokih procesa. ovek ima sposobnost relativno dobrog
pamenja usled toga to se u njemu ukrtaju sva suptilna podruja zbivanja prirode, i
ono je utoliko jasnije ukoliko je svesnost postojanije prisutna u svim tim podrujima
kao volja celovite linosti. Koliko je svesnost prisutnija na viem i suptilnijem podruju, blie vrhu nae piramide, toliko su vreme i prostor zbivanja bia saetiji u svojoj
svrsi. Pamenje i postoji na osnovu piramidalnog principa sabiranja vremena i prostora
sveg zbivanja u s-misao ili um (manas), odnosno veoj prisutnosti svesti (buddhi) u
linosti (aham-kra). Ukoliko je ova sabranost (samadhi) svesti vea u samom sreditu
linosti, nezavisno od vremena, utoliko je i neuslovljenost Duha prisutnija, pa je stoga
i opaanje smisla bivstvovanja jasnije. Otuda su u sanskritu rei za postojanu prisutnost svesnosti (satti) i pamenje (smrti) od istog korena. Savreno budan ovek sea se
svega, ne samo sadanjeg ivota ve svih ivota od iskona, kao da su jedan ivot.

92

Ovde e biti korisno jedno razjanjenje odnosa uma i svesti. Um, manas, je kao sijalica, indiryani je
kao cela lampa sa postoljem, a sama svest je kao nevidljiva elektrina energija koja omoguava sijalici, odnosno lampi da svetli. Ta svest u prirodi nastaje usled blizine purue i ta blizina je u shemi prakrti predstavljena kategorijom mahat-buddhi. Ona se dalje individualno uobliava kroz kategoriju
aham-kra. Tako um koristi svetlost svesti, a sama svest nije ni um ni telo, iako ih osvetljava, obelodanjuje u postojanju. Zato to svest nije um, moemo da budemo svesni uma. Vie o tome u poslednjem poglavlju Kaivalya.

188

Usled relativnosti vremena sveg zbivanja, njegove sposobnosti simultanog

saimanja u vidu misaone svesti subjekta i rasprostiranja u vidu horizonta objektivnog
predmetnog sveta, moemo ovde da primetimo kako misao nije toliko objektivno razliito zbivanje jedne dimenzije u drugoj, koliko je fenomen poigravanja vremena usled
njegove elastinosti. Tako je misao navraanje ili ogledanje budueg ishoda u sadanjem uzronom stanju, ili prologa u buduem kroz sadanje ili se, pak, budue ogleda
u prolom kroz prizmu sadanjeg.93 Saimanje niih dimenzija bivstvovanja u vie
jeste zapravo saimanje vremena, njegovo ubrzavanje ili drugaije kretanje, jer bivstvovanje nije razliito od njega. Zato ideje slue kao projekcije ili planovi sadanjeg
delanja za ostvarenje u budunosti. Prave ideje uvek povezuju ostvarenja iz budunosti
sa sadanjou, i tako menjaju prolost. Reenje tajne bivstvovanja i vremena lei u
injenici da oni nisu razliiti. Holistiko jedinstvo prirode podrazumeva, pored jedinstva svega u prostoru, i jedinstvo prolosti i budunosti u sadanjem trenutku, koji je
dovoljno elastian da omoguava stalno kretanje izmeu njih. Elementarni vid ovog
saimanja u sadanjem trenutku je manas, vii oblik je aham-kra, a najvii buddhi.
Psiholoka injenica je da se misao uglavnom bavi iskustvima iz prolosti, da
sve svoje predstave i ideje imamo zahvaljujui steenim ili tuim iskustvima iz prolosti - koja vie ne postoji. Na taj nain miljenje je zid koji nas odvaja od stvarnosti koja
uvek postoji kao sadanjost. Budui da priroda postoji kroz paradoks, miljenje je ujedno i uvebavanje budueg zbivanja na osnovu iskustava iz prolosti. Kao najvii i
najfiniji vid indriyni miljenje je sposobnost preispitivanja zbivanja sa vie aspekata.
Na taj nain zbivanje nam postaje jasnije na suptilniji nain.
Manas je nalik ogledalu u kome se odraavaju imena i likovi prolog i budueg,
spoljnjeg i unutarnjeg sveta u kome se telo kree ulno ga opaajui i delatno iskuavajui. Usled kretanja samog ogledala (uma) ini se da se likovi u njemu kreu i stvaraju sreu ili nesreu. Njegova podela i razbijenost stvaraju jo veu iluziju mnotva i
sukoba. Sutina bia je, meutim, samo jedna, a privid mnotva odraz podele uma i
linosti. oveka ivot mui, ne zato to je takva priroda predmetnog sveta, nego to ga
razdeljeni um zavarava. Patnja je proizvod subjektivnosti i zato se ona tako snano
subjektivno doivljava.
U umu je, dakle, usled vie suptilnosti i uzvienosti nego u niim kategorijama,
mogue znatno objektivnije uoavanje nekog fenomena nego na niem, ulnom nivou,
mogue je njegovo osmiljavanje, promiljanje ili raz-miljanje, odnosno, uoavanje iz
vie aspekata, ili preispitivanje. Na niim nivoima vee fizike odreenosti ovakvo
preispitivanje nije mogue, nego se opaanje ograniava samo na ulne utiske neposredno po njihovom javljanju u vremenu i dostupnom prostoru. Zato je pamenje ovde
kratko i svodi se na ulna iskustva bez mogunosti stvaranja apstraktnih ideja. Miljenje je samo sloenije i finije opaanje od ulnog, zato to je na viim dimenzijama od
ulnog i ne zavisi od ogranienja vremena i prostora kao opaanje na niim dimenzijama. Stoga se misli, informacije i ideje mogu prenositi u velikoj meri nezavisno od
93

Zato, za vreme sna, kada je fiziko telo oputeno a njegov astralni prototip aktivan, manas putem
slika sna moe mnogo slobodnije i tanije doivljavati ne samo dogaaje iz prolosti, nego i budunosti. Ista elastinost prirode koja se dogaa u umu po pitanju vremena, na delu je i kada je prostor u pitanju. Misao je, tako, profinjenje spoljnog predmeta, dok su predmeti projektovane i ovrsle misli. Njihovo pojmovno ustanovljavanje je zapravo navraanje predmeta sebi samima kroz um. Moe se isto
tako rei da um, koji sadri sve oblike organskog i neorganskog bivstvovanja u latentnom obliku,
ustanovljava sebe navraanjem kroz predmete. Ovo je mogue zato to su organsko i neorgansko podruje na shemi (slika 1.) interaktivni.

189

vremena i prostora u pisanoj ili nekoj drugoj formi, ak i telepatski jer se u viim
dimenzijama saima i sjedinjuje prostor i vreme sveg zbivanja. Zbog poloaja manasa
na shemi, i njegove blizine ovom jedinstvu sveg bivstvovanja, prethodna misao ili utisak ne ostaju zamraeni i potisnuti sadanjim, kao na niim planovima ulne odreenosti, ve identifikovani ostaju ravnopravno sa sadanjim i buduim pa je zato i mogue raz-miljanje, odnosno, osmiljavanje nekog iskustva, predmeta ili stvari na razliite naine. Iako su viih dimenzija od fizike, misli su inertne i ograniene ukoliko nisu
inspirisane viim kategorijama, aham-krom i buddhi (linost, volja i svest koja je
izraz jedinstva bia). Bez takve inspiracije one su samo reakcije, suptilni odrazi tragova formiranih zbivanjem na niim dimenzijama i ne predstavljaju niti omoguavaju
nita novo.
Drugim reima, sve dok egzistira do nivoa manasa ovek nema svojih misli
jer ima vie linosti i uslovljen je spoljanjim uticajima i reakcijama na njih. Tek sa
nivoa aham-kre kada ima jedno Ja i stalnu svest o sebi i svoju volju, on ima i svoje
misli. One su tada retke i odmerene, uvek ispravne i kreativne. Misli do nivoa manasa su uvek izraz reakcije meusobnog uticaja organskog i neorganskog podruja.
U svemu se zbiva ista priroda, vanjski objekti ulnog posmatranja su ispoljavanja nieg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu vii i finiji vid istog procesa.
Zapravo, sve je to jedan bezvremeni dogaaj, i misao o jednom objektu i taj objekat u
fizikom prostoru su jedno. Samo razliite dimenzije tog jednog zbivanja ine da to
izgleda razliito i odvojeno sa stanovita trodimenzionalnog organskog podruja
indriyni i njegove percepcije. Zato kada se ovlada podrujem indriyni tako da se ta
ovladanost proiri na neorgansko podruje, u sve dimenzije, i na taj nain se integrie
organsko i neorgansko, subjektivno i objektivno podruje u aham-kra, u jedno Ja i
celovitu linost (to je tema jednog od narednih poglavlja, Aham-kra) onda se ovladava elementima, dobija se mo delanja mnogo vea od organskih sposobnosti: siddhi.
Zato transcendencija uma dovodi do svesti jedinstva.
Kao i kvant u fizici, misao je samo najfiniji entitet delovanja u prirodi, i on nije
realan u supstancijalnom smislu. Zbog ovakve svoje materijalne i prirodne osnove,
misli imaju to udno svojstvo, koje zavodi mnoge ljude, da nam omoguavaju detaljno
upoznavanje sa (skoro) svim pojavama u prirodi, ali nas ne oslobaaju njenog uslovljavanja, ne dovode nas do spokojstva u sopstvenoj autentinosti (purua). Naprotiv,
zbog svoje finoe misli postaju najfiniji vid prirodnog uslovljavanja i stoga najtei za
ustanovljenje i prevazilaenje. Mnogo je lake boriti se protiv tela i njegovih strasti.
Zapravo, na takvu zaludnu borbu oveka i nagone same misli (ubeenja), da bi opstale.
Ovo je nalik pojavi da kada stisnemo jednu stranu dejeg balona, druga se naduva. Isto
tako, kada potisnemo prirodne funkcije tela, manas se prenadima u inflaciji metafizikih, pseudointelektualnih i pseudoreligioznih ubeenja. Neorganska bia posebno vole
da primenjuju ovu taktiku nad asketama i ostalim misliocima, jer tako uspeno uzimaju oveku energiju i odravaju ga u iluzijama stalnim obrtanjem umnih aktivnosti
(molitve, mantre, ideje).
Nita to je od prirode i vremena ne moe ovekov Duh osloboditi, ve ga samo
zavesti u promenljivost i propadljivost. Jer, Duh je vean, a sve to u vremenu nastaje
mora tokom vremena i nestati. Misli u najboljem sluaju slue ustanovljavanju, utvrivanju i konkretizaciji proivljenog iskustva kako se ne bi u nedogled ponavljalo, to
pomae u procesu diferencijacije svesti. Tu funkciju imaju itanje i kreativno pisanje.
Osloboenje je delo celovite linosti i volje, koja je izraz iste svesti jedinstva bia
(buddhi), i da bi ona bila to to jeste, mora biti osloboena od misli. To je delo utrnua
190

neautentinog i nesvesnog pripadanja vremenu kao horizontali uslovljenog bivstvovanja. Mnogo vea sloboda delovanja koju ima miljenje u odnosu na nie, ulno iskustvo, zavodi svakog oveka, manje ili vie, u kobnu iluziju o njegovoj ve ostvarenoj i
potpunoj slobodi. Misao omoguava njeno predoavanje, ali ne i ostvarenje, jer bie se
ne preobraava niti dozreva promenom miljenja. Bie kroz misao sanja o slobodi i
savrenstvu sopstvenog ishoda. Ono dospeva do pune zrelosti tek nadilaenjem svoje
opsednutosti mislima, koje nisu najvia kategorija u strukturi bia. Prema mestu koje
na shemi zauzima manas, jasno je da misao treba da slua volju linosti koja je iznad,
a ne obrnuto. Tako se raa istinska volja u oveku, i mo injenja (Ja sam inilac).
Znanje moe oveka dovesti do vrhunca ispoljenog sveta (organskog i neorganskog),
ali ga ne moe uiniti olienjem (aham-kra) iste svesti (buddhi) koja odraava Duh
neuslovljenosti (purua). Um koji nije prosvetljen viim kategorijama, ne oslobaa
oveka od uslovljenosti bia.
Kada je energija uma usmerena nanie, prema ulnim i delatnim organima, i
neorganskom podruju, tada um prirodno tei tome da bude razdeljen, jer sve zbivanje
ispod aham-kra je razdeljeno u mnotvo.
Kada je energija uma okrenuta navie, to se uvek dogaa putem isceljenja svih
podela, uvidom u sveopte jedinstvo postojanja, procesom individuacije.
Bie ovekovo e dozreti do ostvarenja tek kada razdeljeni i nesvesni um bude
prevazien isceljenjem linosti i volje, kada mnotvo Ja u oveku, koje izaziva mnotvo razliitih misli i raspoloenja, ustupi mesto jednom, stalnom Ja, Jastvu (ahamkra), koje je uvek budno (buddhi). Prevazilaenje manasa ne znai njegovo umrtvljenje ili odbacivanje. Funkcija ovog organa je regulacija ulne percepcije i celokupnog
delovanja tela, on je najsavreniji i najvaniji organ i bez njega ovek ne bi ni bio
ovek. Nadilaenje manasa znai spreavanje njegovog nepravilnog rada. Posao mu je
da prima informacije, regulie i uravnoteuje delanje, a ne da planira i sudi o svemu i
svaemu - a upravo to um neprosveenog oveka jedino i ini zaboravljajui svoju
pravu funkciju, pa mu je zato bie tako neuravnoteeno da ometa stalni opstanak svesti. Ta neravnotea izaziva promene stanja svesti u oveku. Zato to manas predstavlja
sredite regulativnih funkcija celog tela, moe se dovesti u red jedino osveenjem
celog bia. Misli se smiruju jedino osveenjem tela. (O tome u poslednjem poglavlju,
Kaivalya.) Svaka funkcija koja se osvesti i tako navede na ispravan rad, automatski
vodi u transcendenciju same sebe. Ispravan rad centara i svih funkcija tela jeste njihova transcendencija. Sputanost i nesposobnost za transcendenciju uvek postoje zbog
pogrenog rada centara i neosveenosti funkcija indriyni i manasa.
Nesvesno miljenje uvek vodi horizontalnim putevima kroz bespue bia i vremena. Samo oveku koji spava ti putevi mogu biti zanimljivi i privlani, isto onako
kao to usnulog vrsto opinjavaju zbivanja sna. Najkorisnija je ona misao, izreena
od strane probuenog Uitelja, koja oveka smiruje i zaustavlja u lutanju kroz vreme,
ka budunosti koja ne dolazi: Ne brinite se za sutra, jer sutra brinue se za se. Dosta
je svakom danu zla svoga (Mat. 6:24). Takva misao ga kontemplativnom sabranou
stavlja u sopstveni ishod vertikalnog uzdizanja. Blaeni su smernoga uma, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mat. 5:3). Smernost znai sa merom, to je smirenje koje omoguava sameravanje prave mere i pomirenje s njom. Takva je samospoznaja.
Najvii se ishod, meutim, ne sme imenovati ni na koji nain, ak ni Bogom, jer
je svako imenovanje proizvod uma koji se mora nadii. Otuda su pravi Uitelji veliali
tihovanje kao jedini put prema blagodeti Duha. To je posebno bilo izraeno u ranom
hrianskom uenju (Isak Sirin, Ava Dorotej, Jovan Lestvinik, Jovan Zlatousti i dr.)
191

ali je jo radikalnije pogoeno u ranom budizmu, gde je Buddha krajnji ishod odredio
kao sunyam. Buddhina nirvana je najistije tihovanje. Kada je um smiren, neznanje i
pogrena gledita nestaju sami od sebe.
Zbog svoje funkcije da centripetalno saima sva opaanja, manas je centar subjektivnosti dok je ovek u telu i identifikovan sa njim. Stoga se zbog uma oveku ini
da je on posebna, izdvojena i usamljena jedinka u praznom i otuenom prostoru, suprotstavljena drugim jedinkama, zbog uma ne vidi celu prirodu kao veliko energetsko
polje koje sve povezuje u Jedno. Misli da ima mo delanja iako dela samo onoliko
koliko mu um dozvoljava, i da mu je nemogue da ivi oputen od nepotrebnih misli
samo zato to je identifikovan sa umom. U toj meri je identifikovan sa sadrajima svoga uma (tj. sa linom prolou, ubeenjima i oekivanjima iz budunosti) da mu
oslobaanje od te identifikacije izgleda kao smrt. Zato ini sve da bi je odrao: poistoveuje se sa mislima tako to pokuava da ih uniti ili, pak, jednostavno sledi sve to
mu padne na pamet. Ta bi situacija bila smena da nije alosno koliko ljudi strada zbog
ove banalne iluzije. Svoj lik u ogledalu uma, koji slui samo za refleksiju ili ogledanje
postojanja, ovek dri za sebe - zaboravljajui sebe samoga. Za njega je opis ono opisivano. ovek je oduvek stradao samo zato to je vie verovao onome to ogranienim
ulima spoznaje i mislima izmilja, nego stvarnosti sopstvenog bia koja nadmauje
sve to se moe zamisliti, koja je isto dobro. Problem koji um stvara je taj to sve
mora da doivi, da regulie, ogleda i osmisli kroz svoje malo Ja, koje se menja zajedno
sa miljenjem, pa menja ak i ono to jeste, samu stvarnost. Meutim, ono to jeste,
stvarnost, prethodi samom umu i daleko ga nadilazi, bezvremeno je i ne moe ga ustanoviti nita to je od vremena - a takav je um. Tako um postaje mehanizam zamene
stvarnosti. Priroda stvarnosti je takva da je nuno da isti mehanizam kojim otkrivamo svet, um, bude ujedno i mehanizam za skrivanje stvarnosti sveta. Kao to je
nemogue iveti bez uma, jo je tee iveti sa mislima koje nisu smerne, koje nemaju
pravu meru prirodom odreenu.
A koja bi to prava mera bila prema snkhyi i njenoj shemi kategorija? Um izvre osnovnu injenicu realnosti u kojoj ovek prirodno postoji, a to je da on nema svoju
volju. Nju stie tek radom na sebi, osveenjem. Tek u aham-kri ovek stie jedno Ja
i mo ispoljavanja svoje volje u nekim okolnostima. Sve ispod toga, manas i ostale
kategorije prakrti, uslovljene su vanjskim uticajima. Odlika manasa je da na shemi
zauzima najvie mesto u organskom podruju, da je najblii aham-kri, pa otuda ima
mogunosti uenja i promene u pravcu osloboenja od uslovljenosti. Ima mogunosti, ali ako one nisu i ostvarene radom, sama blizina aham-kre dae umu iluziju
da on ve ima svoju slobodnu volju, da on neto ini. Takoe blizina aham-kre
umu daje iluziju da ve ima svoje Ja, da je individua i tako nastaje iluzija Ega. Blizina neega monog uvek deluje, stvara utisak. Tako se, zbog ove blizine sa ahamkrom, gotovo sva funkcija uma kod neprosveenog oveka svodi na generalno izvrtanje stvarnosti: on je u potpunosti uslovljen i voen uticajima iz okoline i svoje podsvesti, a tako poinjena delanja tumai kao ispoljavanja svoje volje. Njegov Ego je kao
list noen maticom potoka, a koji umilja da on zapravo upravlja kretanjem celog
potoka. Problem Ega u duhovnom razvoju nije nita drugo do kompletno izvrtanje
realnosti: mislimo da vodimo a ne da smo voeni; zaboravljamo da smo stvoreni a
mislimo da stvaramo; mislimo da imamo svoju volju dok zapravo samo reagujemo i
sprovodimo razne podsticaje; umiljamo da imamo jedno Ja u sebi, dok se mnotvo Ja
smenjuje u nama; mislimo da smo svesni dok inimo sve gluposti i nedela. Takoe ova
blizina sa aham-krom daje umu kljunu iluziju na kojoj se zasniva ceo na ivot na
192

ovom svetu: da ne vidimo da je sav spoljanji univerzum naa unutarnja priroda, naa
sutina.
Stoga za um, manas, postoji i negativan ishod blizine aham-kre, principa individuacije i injenja: ta blizina daje mo umu i da nas zarobi iluzijama i nedelima - ne
samo da nas usavrava znanjem i delima. ovek ima slobodu da sam sebe zarobi u
iluzijama, jednako kao i da se oslobodi. Sloboda je sloboda u svemu. Sve je to njegovo
injenje: aham-kra.
Iz ovoga moemo izvesti moda najbolju sliku dvostruke prirode uma kao ogledala. Ogledalo nam omoguava da vidimo sebe i svet, ali ono daje obrnutu sliku stvari.
Tako nam i um omoguava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku stvarnosti: ono to je
naa Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tu svet; umesto svog
jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne individue koje neto
ine svojom voljom. To je Luciferska priroda uma. On je jedina boija tvorevina koja
misli da je izdvojena iz boanske celine. 94
Upravo zato to jedino s umom spoznajemo sebe i svet, jedino je um razlog
pogrene spoznaje sebe i sveta.
Najbitnija uloga uma ili manasa, njegova Luciferska priroda, da izvre stvarnost iako je osvetljava i omoguava njeno ogledanje, proishodi iz njegovog poloaja
na shemi. On proizvodi razliku izmeu spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma: on deli
jedinstvo prirodne celine. Spoljni je organski i neorganski svet ispod manasa:
indriyni, tanmtr i maha-bhtni. Unutarnji univerzum je aham-kra i buddhi, svest
o sebi i budnost koja nadilazi svet. Manas, kao najfiniji izraz ispoljene prirode, deluje
kao glatka povrina u kojoj se ogleda spoljnje i unutarnje. Kao to ogledalo daje iluziju
da je lik u njemu stvaran, a radi se samo o dovoljno finoj i uglaanoj povrini, tako i
um kao najfiniji organ organskog dela prakrti daje iluziju da je neto zaista spolja, a
neto unutra. Usled toga, u umu, svest o sebi gubi budnost i biva zaarana svojim
likom kao da je on poseban, identifikovan sa telom i upleten u zbivanja ispoljenog sveta.
U skladu s naom piramidalnom vizijom prakrti, moemo uoiti dvojaku prirodu manasa. Sa stanovita uea u vremenskom saimanju, idui od osnove prema
vrhu, um se pokazuje kao najvea prepreka jer, svojom daleko veom slobodom delovanja u odnosu na ograniena fizika i ulna iskustva, daje iluziju da je potpuna sloboda (purua) ve zadobijena samo zato to je dostupna ideja o njoj. Tako se um pretvara
u najfiniji oblik ovekovog porobljavanja. Ali, sa stanovita bezvremenog ishoda ili
same slobode iz koje se sve ispoljava, posmatrajui s vrha piramide, um predstavlja
stvaralako osmiljavanje i krunu organskog ivota, logos koji postaje telo (indriyni),
tvoraku misao koja izgrauje predmetni svet.
Manas predstavlja vrhunac prirodnog naina opaanja (indriyni). Zbog toga ga
u prostijem obliku imaju i ivotinje, a kod oveka racionalizuje nagonsko i bestijalno
ponaanje - on promiljeno ini i najgora dela. Manas je vrhunska regulacija svih ulnih opaaja, iskustva sveta, koja se dogaa spontano, tj, prirodno je uslovljena. Zato
miljenje (mnjenje) spada u prvu vrstu znanja, a to je sve ono to se moe intelektualno saznati i zakljuiti. Aham-kra i buddhi predstavljaju drugu vrstu znanja, koja nadi94

Mit o Luciferu predstavlja istinu o ovekovom umu, manasu. Ta istina je ouvana u ezoterinim
krugovima, i u masoneriji. Zato masoni slave Lucifera jer slave um. Ali kod njih postoji i negativan
aspekt toga znanja u tom smislu to oni naglaavaju i podravaju negativnu funkciju uma, Lucifera,
vie nego pozitivnu. Ako su u poetku i imali nameru da odravaju ravnoteu luciferske funkcije uma,
davno su je izgubili. To je razumljivo zato to samo prosvetljeni mogu da imaju tu ravnoteu.

193

lazi prirodnu spontanost i mora se dosegnuti kulturnom funkcijom, disciplinom i praksom osveenja (sakupljanjem energije i pokretanjem skupne take).
Budui da je um (manas) na vrhu organskih sposobnosti (indriyni), on je i presudan za mo opaanja. Mi ne opaamo ulima ve umom kome ula slue kao sredstva opaanja. U kojoj meri um odluuje o opaanju pokazuju poznati eksperimenti sa
hipnozom u kojima je subjektu hipnotikom sugestijom naloeno da veruje da odreena osoba nije vie prisutna pred njim; nakon buenja iz hipnoze ispitanik tu osobu ne
bi fiziki video iako bi ona bila prisutna kraj njega. Ako bi ta osoba pomerala neki
predmet, hipnotisani subjekt video bi samo predmet koji se kree kroz vazduh, ne i
osobu koja ga pokree jer je njegovom umu data sugestija da ta osoba vie nije prisutna. Takoe bi video i kroz tu osobu (koliko je tano sati na asovniku) iako je ona fiziki pred njim (zaklanja asovnik). Ovo nam pokazuje u kojoj meri nas um obmanjuje u istoj meri u kojoj nam i omoguava opaanje. To takoe dokazuje da um ne samo to
kontrolie opaanje nego i (kao logos) kreira fiziku realnost.
Zato to su misli najfinije vibracije prirode s kojima se ona ustanovljava (dok su
puki oblici najgrublje vibracije), misli nisu nae. Priroda samu sebe osmiljava, i samo
zato to se to osmiljavanje dogaa u nama, tj. u telu koje koristimo, u iluziji nae
individualnosti, imamo utisak da su misli nae tvorevine. To priroda samo koristi na
oseaj individualnosti (Ja) da kroz njega ustanovi sve aspekte svoga bivstvovanja,
konkretno i na jednom mestu - jer to ne moe da ini u bezlinosti neorganskog podruja, niti u niim podrujima organskog sklopa koji nisu ulno i delatno kompletni, u
ivotinjama. Zato nam izgleda da mi mislimo o svemu i svaemu. Kako su uopte nastale misli, ako ve nisu nae? Nastale su iz iskustva bivstvovanja svih ivih bia iz
celog univerzuma. Iz tih iskustava nainjen je jezik. Ta iskustva su ostala kao fini
energetski entiteti u neorganskom podruju prirode, na njenim finijim dimenzijama,
tanmtrma, gde se nita ne gubi. Misli ima onoliko koliko ima i rei u jeziku na kome
se misli. Kombinacija pojmova i ideja ima onoliko koliko i kombinacija svih iskustava
bivstvovanja. 95 Zato se to uopte dogaa u nama? Fiziko telo je, kao i sva tela, magnet, i ono privlai fine vibracije prirode, misli (kao kada magnetom skupljamo metalne
opiljke). Telo-magnet ima svoju inu taku, to je Ja, i kada telo kretanjem kroz ivot
upija vibracije i informacije, one se saimaju u Ja. Od tako nakupljenog materijala
(utisaka), koje uva u pamenju, ovek i sam kombinuje i mehaniki ponavlja mnoge
misli kao svoje u unutarnjem dijalogu, jer Ja ne bi bilo Ja kada to ne bi inilo. Kombinacija linih misli uvek je jedinstvena, a kakva e biti po svom osnovnom karakteru i
temperamentu, opet odreuje ira celina prirodnog uslovljavanja koju detaljno razotkriva astrologija.
Sve to istinski znamo mi znamo neposredno, to oseamo i vidimo celim biem.
ak ne moemo ili teko moemo da objasnimo bilo ta to znamo. Ali uvek vodimo
unutarnji dijalog kojim sami sebi govorimo ono to ve znamo. To je izofrena situacija. Te misli unutarnjeg dijaloga nisu nae, one su odrazi kolektivnog sna svih ljudi koji
su ikada iveli, i te vibracije su pohranjene u suptilnim dimenzijama neorganskog podruja prirode. Mozak samo hvata misli (frekvencije) i rezonuje ih (rezonanca - razumevanje) kao svoje. Kao to rezonantna kutija hvata vibracije iz okoline i proizvodi
zvuk.

95

Komunikacija izmeu DNK sastoji se iz frekvencija koje poivaju na istim principima kao i lingvistika pravila naeg jezika. Zato se jezikom i mislima moe uticati na stanje tela, bolest ili ozdravljenje.

194

Treba znati da manas nije smeten samo u glavi. ovek ima sedam centara koji
deluju kao mozak (akre), ali su kod prosenih ljudi samo prva tri centra izraena. Vii
centri se aktiviraju i aktuelizuju samo svesnim naporom kroz rad na sebi.
Da bi se um (manas) ispravno razumeo treba znati da ga formira sve ispod
aham-kre, a ne samo ulno iskustvo indriyni. Um je uveliko sainjen i od imaginacije razliitih dimenzija neorganskog podruja prirode. Odatle mu pristiu mnogi konstitutivni inioci, i subjektivni (kompleksi, ubeenja, bazini stavovi...) i oni objektivnog
karaktera, a to su sluajevi kada neorganski entiteti (bia ili T-polja kao arhetipovi)
formiraju misli u umu. Njih ovek prihvata kao svoje, a ponekad ih uje kao tue (glasove) ili ih samo prima kao neverbalno nadahnue od strane vie sile ili kako on
subjektivno misli, od Boga - to moe imati razliite posledice. U svakom sluaju
smatra ih za autentine i ulae dosta energije u njihovo ostvarenje. Um je, dakle, smeten u mozgu (tanije: telu) i ulna iskustva sa mozgom u velikoj meri sainjavaju um.
Taj fiziki deo uma sainjava ego i veinu svesnog iskustva. Ali, um nije samo mozak.
I objektivno podruje prirode formira um i manipulie njime na konstruktivan i destruktivan nain, i taj deo uma je uglavnom nesvestan. Da nema dejstva objektivnog podruja na um, ne bi bilo ni umnog saznanja objektivne prirode - koje se svodi na
osveenje nesvesnih sadraja i uticaja, na samospoznaju.
Ono to je savremena psihologija otkrila kao 'nesvesno' jeste neorgansko podruje na shemi prakrti. Svesno podruje je organsko podruje ili indriyni. Prakrti u
indriyni izraava svoju tvorbenu mo ulnosti.
O psihofizikim sklopu, indriyni, moe se na kraju zakljuiti da je ono samo
odgovarajue mesto u kome se ivotna energija saima u svest, da se tu priprema olienje Duha. Prakrti se kroz nae bie, kao organski najpogodnijem mestu, osmiljava
u svim svojim aspektima, pozitivnim i negativnim, upoznaje sve svoje mogunosti.
Ako se to pogodno mesto valjano iskoristi za ta je predvieno, donee blaenstvo.
Telo je izvor patnje samo kada se ne upotrebljava shodno svojoj nameni: kao odgovarajui prostor u kome ovek raste ka Duhu. Zduno i svesno uee u ovom rastu i
otvaranju donosi telu neopisivo zadovoljstvo (ananda). To se cela priroda kroz svoje
najsavrenije oblije raduje blizini krajnjeg ishoda. Zato to je celo psihofiziko bie
ovekovo posveeno onome to je iznad njega, ono se afirmie, potpuno sazreva i
ostvaruje upravo time to ovek kao celovita linost nadilazi sva psihofizika uslovljavanja. Kada iskustvo bivstvovanja sazri onda moemo da prepoznamo sebe kao istu
svest Duha koji omoguava prirodu i nadilazi je. Nadilaenjem uma dovodimo do
ishoda samu prirodu, sjedinjavajui um s Duhom mi spasavamo i isceljujemo prirodu i
sva bia. Zato nas sve tera da transcendiramo um i sjedinimo se s Duhom. Okosnica
svih duhovnih tradicija zasniva se na pobednikom nadilaenju fizikog i mentalnog
uslovljavanja (indriyni), i poklanjanju veeg poverenja onome to je oveku sopstvenije i blie od miljenja koje svi mogu da dele - a to je potpuna budnost (buddhi) i njena volja (aham-kra), koja ne zavisi od sklonosti tela, od okolnosti i raznih uticaja iz
vremena i prostora (tanmtr i maha-bhtni) na um, nego je svest o Duhu koji sve
omoguava. To zapravo nije samo okosnica svih duhovnih tradicija, ve i svih materijalnih, sam proces materijalizacije postoji upravo na procesu transcendencije materije,
jer se ne moe transcendirati nita to se nije potpuno upoznalo i savladalo. Stoga je
transcendencija uma krajnji ishod procesa materijalizacije i sve materijalne kulture,
kao to je ujedno i njihov prvi uslov.
Svrsishodno sazrevanje indriyni i nadilaenje manasa, uma, dogaa se spontano i prirodno ako se ne gubi energija. ovekov telo je, sa svojim energetskim centri195

ma, maina koja automatski sprovodi sazrevanje prirode, od najniih do najviih stanja. Ako ne gubimo svoju energiju na sputavajue i destruktivne procese niih centara,
onda se taj rast odvija brzo i automatski. ovek ne treba nita da radi, samo da istraje u
ouvanju energije, time e istrajati i u ouvanju svesti ako zadri objektivnost i neutralnost, stav svedoka, automatski e biti odveden u via stanja, u jedno Ja ili ahamkra i istu svest buddhi. Jedini problem je ouvanje energije. Skoro uvek je gubimo
kroz aktivnosti niih centara, umesto da je preusmeravamo navie. Sve nae ivotne
drame svode se na jedan jedini problem: ouvanje energije da bismo nadili um.
Misao je, zahvaljujui telesnosti, uvek subjektivno iskustvo, jer pripada linearnom vremenskom sledu. Zato je jednostrana i nedovoljna da izrazi istinu koja je viedimenzionalna jer je takva i celina bia kojeg istina izraava. Uostalom, i sama injenica da je um sposoban da osmiljava zlo i da s najveom strau uestvuje u najgorim
delima, dovoljno kazuje da mu ne treba slepo verovati ni kada se pokazuje kao dobar.
Um je neutralan, on radi sve s ime je uposlen i pri tome nema mogunost izbora. Sav
kvalitet njegovog rada zavisi od integriteta linosti i njene volje, od nivoa svesti tj.
energetskog centra sa kojim radi, a ne od izmene miljenja i zakljuivanja. Stanje uma
unutar nivoa bia i postojanja, uvek je vanije od sadraja uma.
Nepovoljne uticaje neosveenog uma nadilazimo tako to umu nikada ne treba
da verujemo, ali da budemo svesni cele njegove aktivnosti. Takoe ne treba da verujemo ni drugim ljudima koji nesvesno koriste um. Um je povoljan i izvor je kreativnosti kada je podoban uticajima viih kategorija, aham-kra i buddhi. Stvaralaku volju
ovekov um zadobija u aham-kri ili celovitoj linosti, i samo tako biva podoban za
istu svest (buddhi), od koje prima najviu intuiciju i spoznaju. Kada vie kategorije
odluuju i deluju na nie, dogaa se stvaralatvo i dobrobit za oveka. A kada odluuju
nie, uvek nastaje razaranje i zlo. Jer, ukoliko su kategorije vie, utoliko su celovitije,
dok su nie razjedinjene i, stoga, uslovljene.
Um (manas) je razmak izmeu onoga koji jeste (aham-kra) i njegove aktuelizacije u fizikom bivanju (indriyni), onoga to jeste. Taj razmak je neophodan za njegovu refleksiju u bivanju, refleksiju s kojom se aktuelizuje, ba kao to je za ogledanje
neophodan razmak od ogledala. Bez razmaka, u identifikaciji, nije mogua objektivna
svest o sebi i svom postojanju. Ono je ispravnije ako je um tii i bistriji, jer tada u tom
razmaku ne nastaju lani sadraji koji bi remetili tano i jasno ogledanje onoga koji
jeste (aham-kra) u postojanju (a to je indriyni i objektivno podruje neorganskog
sveta). Koliko je ovek nezavisniji od uma, toliko celovitije i objektivnije moe da
sagleda i sebe, i sm um. Priroda zna svoju svrhu i nee je promaiti, jer je ta svrha
njen ishod i vrhunski privlaitelj njenog zbivanja. Samo kada je um smiren radi prisustva iste svesti o onome to jeste - a to znai da u svakoj organskoj sposobnosti i aktivnosti uestvuje nezavisno od drugih i samo onako kako ona biva u datom trenutku,
nezavisno od vremena, ovde i sada - iz svekolikog prirodnog toka uzdii e se linost
ovekova, aham-kra, da bude olienje Duha u biu.
Smirenje uma je in estetskog doivljaja sveta. Svet se moe doivljavati na dva
naina. Prvi je zasnovan na funkciji indriyni, i to je empirijski i egoiki nain kojim
se opaa samo oblik. Taj nain je prikladan za fiziki opstanak, za traenje hrane i
izbegavanje opasnosti. On je svojstven svim ljudima u fizikom svetu i kao takav se
prenosi nasleem, on je drutveno uslovljen (egzoterian). Zato s ovakvim opaanjem
u drutvenim zajednicama pretee surovost borbe za opstanak. Ovakva slika sveta
zavisi od saglasnosti javnog mnjenja i nieg drugog. Svako drutvo stvara svoj obrazac
percepcije sveta, on se prenosi mentalnim uslovljavanjem, preko jezika i kulture. Raz196

likuje se u zavisnosti od vremena u kome taj obrazac deluje, i podneblja, tj. nacije. Ali,
svima im je zajedniki jedan osnovni obrazac, a to je da svet sainjavaju vrsti predmeti i konkretni objekti.
Drugi nain opaanja pripada neorganskom podruju i s njime se jasnije vidi da
je sve energija koja je svesna sebe. Budui da ivimo u fizikom telu (indriyni), um
(manas) percepciju sveta, kao beskrajnog mora energije, redukuje na odreene obrasce
koji su drutveno ustanovljeni i prihvatljivi. Drugi nain opaanja je ezoterian, to je
neposredan doivljaj bia kao ive i svesne energije. On je nezavisan od javnog mnjenja jer je iskljuivo lian doivljaj, i stoga je esto u sukobu s drutvenim normativima
zato to drutvo ne prihvata vrednost linog iskustva, ve ga osuuje kao bezvredan
subjektivizam. Neposredan doivljaj je estetski doivljaj i zato estetika povezuje lina
iskustva i daje im univerzalan znaaj i karakter, ona spaja ljude mnogo intimnije nego
drutvene norme i jezik, a takoe je i trajnija od njih.
Drugi nain opaanja proiruje percepciju na tanmtr, na objektivno podruje i
vie dimenzije. Tako je opaanje u astralu uvek estetski doivljavaj. Samo u fizikom
svetu moemo neki predmet opaziti nezainteresovano i objektivistiki (pa zato ga i ne
opaziti kakav jeste). Sve to opaamo u astralu ujedno i snano psihoenergetski doivljavamo, svaki detalj, oblik i boja zrae smislom. To se ne odnosi samo na vizuelna
ve i na sva druga opaanja, a naroito zvuna. Ono to ujemo u astralu (snu) deluje
direktno na naa oseanja. Ukratko, sam doivljaj je nain na koji se dogaa opaanje
u objektivnom podruju. To i prilii objektivnom i celovitom opaanju sveta.
I jedan i drugi nain sami za sebe su nepotpuni. Subjektivni (indriyni) je ogranien na domet ula i konkretne oblike, dok je objektivni (tanmtr) sklon dezintegraciji u bezlinoj energiji univerzuma. Oba se moraju razumeti i paralelno iskusiti. Bivstvovanje je najpre energetski fenomen koji zatim, u fizikom iskustvu, postaje vrst
predmet. Ako se drimo samo ulnog iskustva, da svet sainjavaju samo vrsti predmeti, nikada nam nee biti dostupno neposredno opaanje sutine prirode kao energije.
Drutvena osnova ulnog opaanja treba da postane izvesnost da je ceo univerzum
svesna energija ije se opaanje moe uobliiti samo kroz estetski doivljaj. Um moe
doiveti objektivno podruje prirodne stvarnosti jedino kroz umetniki doivljaj, a to
je samo onaj doivljaj kojim ovek nadilazi sve dotadanje predstave o svetu i sebi koje su obrazovane drutvenim uslovljavanjem - i u tiini se otvori za svet kakav jeste.
Priroda indriyni, u odnosu na svojstva neorganskog podruja, pokazuje nam da
izmeu ova dva vida bivstvovanja postoji zid percepcije. On je izgraen od strane
indriyni, tanije, njegovim ishodom, razumom (manas). Taj zid je unutarnji dijalog
koji stalno vodimo sami sa sobom. Razliku izmeu organskog i neorganskog bivstvovanja ini gustina vibracija njihovog energetskog zbivanja. Ta razlika u vibracijama je
za nas zid percepcije. Neorgansko se neskriveno zbiva kao ista energija. Zato je
dinaminije i nema trajnih oblika, oni su u funkciji trenutne potrebe izraavanja i delovanja. Na organskom podruju oblici su trajniji i postojaniji i oni zato energiju u veoj
meri akumuliraju nego to je prosleuju. Najfinija akumulacija energije jeste njeno
pretvaranje u informaciju. To se dogaa u najviem modusu indriyni, u razumu. Tako
celo bivstvovanje organskog sveta, nae empirijsko iskustvo o svetu, moe da se svede
na informacije, odnosno jezik, na misli i pojmove, za koje je zaduen manas. Za oveka uslovljenog fizikim iskustvom, misli i rei stvaraju mreu ili prepreku opaanju
zbog koje ne vidi objektivni svet neposredno kakav jeste, ne vidi energetsku i bezvremenu sutinu svega to biva, jednog drveta ili oveka, na primer, nego informaciju
(misao) o drvetu ili oveku. On vidi tumaenje bivstvujueg, a ne i bie smo. On
197

objektivistiki gleda kroz prizmu uma, kroz optiku pojmova i jezika. Posredstvom
informacije (jezika, misli), on doivljava drvo koje gleda. Kada ne bi bilo tog posredovanja, i video ga neposredno, bez uma, to bi bilo estetsko doivljavanje, celim
biem, bezvremeno i beskrajno. Energetska sutina bia se vidi tako to se doivljava
bez misli, celim telom, ali to doivljavanje je precizno kao ulo vida. Tada ne bi video
drvo ve svesnu, svetlosnu i beskrajnu energiju koja se tu, pred njim, u svom krajnjem vidu oblikovala kao bivstvujue zvano drvo. Dok su jezike informacije (misli)
iste i stare, nesvesno nasleene kulturnim uslovljavanjem, direktan doivljaj energetske sutine objektivnog sveta je neizrecivo ali ivo iskustvo, uvek novo, ali ne i haotino.
Energetsku sutinu objektivnog sveta moemo direktno doiveti samo ako
razum (manas) nadiemo tako to emo ga razumeti i afirmisati. Bez toga e nas istina
objektivnog sveta razbiti i progutati. Kroz razum, bezlian svet postaje poredak po
meri ovekovoj, i ovek se usklauje s merom sveta. Samo kroz um ovek prima u
sebe svet po svojoj pravoj meri. Bez prave mere odnoenja prema svetu postaemo
dezintegrisani u njemu. Kljuna je stvar da nam pri tome merilo ne bude um i njegovo
uslovljeno naslee, ve nae sopstveno bie i objektivan svet kakav jeste. Um treba da
ih uskladi, a ne da im sudi. Jedino s razumevanjem moemo nadii ogranienja empirijskog iskustva vezana za fiziki oblik (indriyni) i postati celovita linost (ahamkra), koja fiziku subjektivnost nadilazi, a ne ponitava za raun objektivnog sveta.
Indriyni se smisaono nadilazi u aham-kri, dok se u tanmtr i maha-bhtni gubi i
dezintegrie. S druge strane, tanmtr i maha-bhtni nalaze svoju integraciju i osmiljavanje u indriyni. Samo tu, kroz ovekovo empirijsko iskustvo, objektivni svet ulazi
u vremensko postojanje i osveenje svoga smisla, u logos. Pravo ishodite oba podruja, prema shemi, olieno je u aham-kri. Da bi se to olienje ispravno uobliilo, potrebna je naizmenina afirmacija oba podruja u iskustvu. To praktino znai da ovek
savreno koristi razum za ono to je namenjen, za komunikaciju i razumevanje, a kada
doivljava objektivni svet da to ini neposredno, bez mentalnog uslovljavanja, ali svesno. Kao to noge koristimo pri hodanju, a ne i dok sedimo, tako i misli treba da koristimo samo kao informacije, a ne i za direktan doivljaj. To se spontano dogaa izmeu
ljubavnika ili roditelja i dece. Kad se um smiri, svet se doivljava neposredno kao jedna celina, i taj doivljaj je ista ljubav. Nita drugo. Samo tako se moe uvideti da je
sutinski znaaj indriyni i posebno manasa u sledeem: Ceo objektivni univerzum je
stvoren kroz um svesnog subjekta. Kosmos je hologram. Izvan uma Duh koje sve
omoguava je sam Apsolut kao Jedno u kome ne postoji nita po sebi i za sebe (izdvojeno). Izvan uma kosmos je ono "nita" o kome govori apofatika teologija, ili unjata
u budizmu. Svaki oblik, vreme i prostor, postoje iskljuivo kroz um svesnog subjekta.
Ne samo kao njegovo tumaenje, ne samo na subatomskom nivou u eksperimentima, u
kojima je primeeno da smo prisustvo posmatraa, ljudi, izaziva pojavu estica, koje
su inae bez njihovog prisustva talasi energije, nego i kao boanska mo stvaranja
svega oko nas. Sve materijalne i stvorene stvari koje vidimo oko nas postoje zbog nas,
zbog svesnog subjekta, kako to tvrdi Jai antropiki princip (SAP). Pre ljudi, svesni
subjekti su bile zvezde. One su na kosmikom planu uticale da se stvori materija u
obliku planeta. Na planetama su svesni subjekti, individualne due kao mnogo finiji
privlaitelji, uticali da se materija jo finije oblikuje u ivotnu energiju i sve dogaaje
koji sainjavaju ivot i kulturu ivljenja. Pre zvezda, sama boanska energija je bila
svestan subjekt kao purua. Ona je to i sada, samo to je preuzela najfinije individual198

no olienje kao ovekovo Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem, ponaa kao materija i poseban oblik.
Kada to bude direktno doiveo, ovek e celu svoju prolost, svoje telo i um (a
sve to zajedno ini indriyni), videti kao svoje senke, kao neto to ne pripada njegovoj sutini, kao ljuturu (koa) koju mora pri-vremeno da koristi jer je jedino odgovarajue mesto za delovanje u prirodi, za delovanje iz milosra prema nesvesnim biima
koja ne razlikuju svetlost od senke, odnosno, sopstvenu stvarnost od svega to ona
nije.

199

SEDAM STANJA
Nemogu je jasan uvid u stvarnost bilo kog oblika bivstvovanja, i organskog i
neorganskog, bez poznavanja njegova dva osnovna zakona. Prvi je zakon trojstva i
upoznali smo ga kroz gune. On pokazuje kako se odrava svaki oblik postojanja i
smo postojanje uopte. Drugi je zakon broja sedam koji nam pokazuje univerzalni
proces stvaranja svakog oblika, proces kroz koji prolazi sve to biva od zaetka do
svog ostvarenja. 96
Cela se prakrti sastoji iz vibracija. One se kreu iz razliitih pravaca, proimaju
se, udruuju, potiskuju i u toj dijalektici oblikuju sav ivot prirode u svim njenim
dimenzijama. Ali, njene vibracije nisu uvek istovetne i ne prostiru se ravnomerno iz
svog izvora pod silom poetnog impulsa. One se razvijaju ujednaeno samo izvesno
vreme, i ubrzo, kad napuste svoj izvorni impuls, dolazi do promene kada usporavaju i
menjaju pravac i prirodu delovanja. Ako za primer uzmemo vibracije od hiljadu u
sekundi, dok se ne udvostrue na dve hiljade u sekundi javie se dva glavna mesta na
kojima se dogaa usporavanje i promena, i pet sporednih, odnosno slabijih. Tako nastaje linija razvoja koja je podeljena sa sedam intervala, od poetnog stanja do udvostruenog, koji je zaetak sledeeg ciklusa ovakvog razvoja. Ovi intervali su nejednaki,
ali su uvek sedmostruki. Drevna batina je njihovu zakonitost ovekoveila u mnogim
mitovima u kojima se sedmostrukost javlja kao kljuni broj procesa stvaranja i preobraaja, a takoe i u muzikoj skali (druga nota do je zaetak sledee oktave).
Ovaj zakon je, pored oitovanja zvukom (sedam tonova), poznat i u fizici svetlosti (sedam boja), a nedovoljno je poznato da on takoe postoji i u irenju toplote,
magnetizmu, hemijskim reakcijama i svim ostalim prirodnim procesima.
Za nas je ovde vano da istaknemo da ovaj zakon broja sedam vlada i u procesima dogaanja koja oblikuju nae ivotne drame.
Ovako predoen zakon stvaranja pokazuje nam zato u prirodi nema pravih linija niti simetrije, nieg istovetnog ili ponovljivog, jer svaki proces stvaranja menja svoj
tok u intervalima koji su jedinstveni. Ova promena omoguava raznovrsnost svega,
kao i diferencijaciju svesti. U jednolinosti toga ne bi bilo, kao ni samog stvaranja, jer
nita novo ne bi moglo nastati.
Na linom planu delovanje ovog zakon moemo prepoznati kad, nakon poetnog entuzijazma i rada na ostvarenju nekog cilja, dolazi do promene raspoloenja,
korekcije i unoenja novih pravila, javljaju se novi inioci koji donose iskuenje, rad
vremenom postaje sve vie mehanizovan i teak, tako da je krajnji rezultat uvek bar
malo razliit od prvobitno zamiljenog - ako do njega uopte i doe. Zamiljeno nikako ne ostvarujemo samo zato to ne znamo tajnu stvaranja, zakon broja sedam, koji
ukazuje da nita nije pravolinijsko ili linearno ve da preobraaj i promena prate put
do svakog ostvarenja. Zamiljeno se nikada ne ostvaruje ukoliko se proces ostvarenja
96

Zakon broja sedam danas je poznat ponajvie zahvaljujui uenju G. I. Gurijeva (G. I. Gurdjieff),
naroito u prikazu njegovog uenja koji je P. D. Uspenski izneo u knjizi U potrazi sa udesnim (P.
D. Ouspensky: In Search of the Miraculous, RKP, London, 1950) Beograd: Opus, 1989. Druga knjiga
P. D. Uspenskog, etvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) kao i
knjiga Rad Gurijeva od Ketlin Riordan Spit (Beograd: Esotheria, 1994) neophodne su svakome za
ispravan rad na buenju.

200

prepusti stihiji prirodnog zbivanja koje se spontano kree po ovom zakonu promene.
Od uea svesti (buddhi) i line volje (aham-kra) u stvaranju odgovarajuih promena zavisi da li e se zamiljeno ostvariti. Veina ljudi, preputajui se stihiji svoje prirode, koja je najoiglednija u delovanju uma (manas), pravi nesvesne promene u delovanju i nikada ne ostvaruje zadati cilj, ve, usled nepoznavanja dejstva ovog zakona
prirode, i dalje misli da ide ka njemu, ne primeujui da su odavno skrenuli s puta.
Snaga ovakvog zavaravajueg zamiljanja je takva da najee nadjaava uvid u stvarnost koja je uvek drugaija od zamiljene i eljene. Ovo se ne deava samo na linom
ve i na kolektivnom planu, u nauci, umetnosti, filosofiji i naroito religiji, gde najbolje moemo videti kako linija razvoja menja pravac u odnosu na svoj zaetak (osnivaa), i posle izvesnog vremena skree u drugom pravcu, zadravajui samo svoje ime.
Koliko je skretanje vee, toliko su dogmatizam i jednostrana iskljuivost jai, jer predstavljaju napor da se fiktivno i idealno nametnu promaenoj stvarnosti.
Ovo skretanje se tako oigledno razvijalo u istorijskom putu hrianstva od Isusove nebeske ljubavi do inkvizicije, jezuita, organizacije Agnus dei i dananjeg
Vatikana kome su geostrateki interesi i finansijska mo jedina vera, i Pravoslavne
crkve koja se od uvara autentine Hristove poruke svela na imitaciju, idolopoklonstvo
i magijski ritualizam. Zatim, od Buddhinih propovedi o neposrednom i linom probuenju, do idolopoklonikog oboavanja njegovih kipova i prizivanja Buddhe kao spasitelja i boga, iako je on u svom poznatom Govoru o lavovskom riku rekao da kad
bogovi uju re Probuenoga (Buddhe), i shvate da su i oni prolazni kao i sve u prirodi, daju se u beg serui od straha, kao slonovi kada uju lavovski rik. Isto skretanje
postoji od Muhamedovog nedostinog nadahnua Najviim Biem, Gospodarem svetova, Sveoptim dobroiniteljem, Milostivim, do terorizma i zloina njegovih sledbenika u ime Alaha, proizalog iz namerno odravanog verskog totalitarizma i neobrazovanja u islamskim dravama. Takoe i u drutveno-politikom ureenju postoje
skretanja od izvornog principa do traginih posledica. Najbolji primer su SAD koje su
zasnovane na najboljim idejama Republike i ljudskih sloboda, a danas su izvor svetskog terorizma, najveih lai i diktature nad sopstvenim graanima.
Ovakve degradacije se, pored zakona broja sedam, mogu razumeti i u svetlu
piramidalne strukture sveopteg zbivanja (prakrti). Prema tom modelu impuls koji se
sputa od vrha piramide zadobija sve vee irenje i zastupljenost, ali zajedno s tim i
nii oblik postojanja, nii ontoloki status. Tako osnovne ideje zaetnika religija bivaju
zajedno sa sve veim irenjem u prostoru i vremenu sputane na nie oblike, to vei
broj ljudi ih prihvata, to su vie udaljene od izvornog znaenja i svedene na mitsko,
dogmatsko, ritualno i simboliko znaenje. iroke mase, tj. drutvene zajednice ih
jedino u tom obliku i mogu prihvatiti, na simbolian i ritualan nain, kroz crkvene
institucije. Autentine duhovne vrednosti mogu biti spoznate, prihvaene i ostvarene
samo u pojedincu, u autentinoj linosti.
Ova zakonitost nam takoe govori da u svakoj liniji razvoja postoje ciklusi,
usponi, padovi, ubrzanja i zastoji, bez kojih se nita ne ostvaruje. Zakon broja sedam
nam pokazuje i da nita ne moe ostati istovetno, svaki proces bivstvovanja se ili razvija ka vrhu piramide prakrti ili se degenerie i slabi, idui na dole ka sve veoj dezintegraciji i uslovljenosti. Samo su u mati stvari postojane, nepromenljive i vene. Nita
ne moe iveti ako se ne kree. Tada e ga privui gravitacija nekog drugog kretanja.
Vrlo je vano znati da ostvarenje bilo kog procesa zavisi od toga koliko smo
svesni promena koje nastaju u intervalima, i od svesnog unoenja dodatne energije
kada te promene nastupe, kako bi se izvrila korekcija koja bi omoguila ostvarenje
201

cilja. (Postoje dva glavna intervala gde se ova dodatna energija ubacuje: prvi se ispunjava sveu o telu i disanju, a drugi sveu o umu. O tome detaljnije u poglavlju
Kaivalya.) Ukoliko se stvar prepusti prirodnom toku zbivanja, neminovno e doi do
skretanja u intervalima i dezintegracije, ali ne u potpunosti, zbog teleologije prakrti.
Nakon est ciklusa u kojima su sadrana dva intervala, linija razvoja zavrava pun
krug koji ima dvanaest faza (to je poznata slika Zodijaka ili kompletnog ciklusa prostorvremena). Kako se nita ne ponavlja, linija se ne spaja sa poetnim stanjem, nego
zapoinje nov ciklus u spirali. Navijanje te spirale predstavlja globalnu teleologiju
prakrti. Stoga za prirodni opstanak nije neophodno ulaganje dodatne energije svesti.
Priroda ponekad obezbeuje ispravljanje samo prvog intervala. Ispravljanje drugog je
stvar iskljuivo svesne namere, kulturni in koji oveka uvodi u nadilaenje prirodne
uslovljenosti. Dodatna energija svesti jeste naa sposobnost razlikovanja od spontanog
zbivanja i spontanog reagovanja na zbivanja usled identifikacije s njim; ona je inilac
koji ispravlja stihiju prirode. Osveenje tela i disanja je nii oblik takvog razlikovanja, a osveenje uma najvii.
Zakon broja sedam je najvea tajna prirode jer ukazuje na to kako se sve u njoj
ostvaruje i preobraava. Otuda je njegova simbolika prisutna u svim duhovnim tradicijama sveta. Jedan od najpoznatijih primera jeste Stari zavet, prvo poglavlje Postanja
(1-31), ali njegova vrednost lei samo u originalnom tekstu na hebrejskom jeziku, gde
svako slovo i re, i njihov raspored, imaju svoje posebne vrednosti koje samo upuenima (Kabalistima) daju pravu sliku stvaranja kroz simboliku broja sedam. Prevod na
bilo koji jezik ne prua nita vie od protivrenog, ali zanimljivog mita koji zadovoljava matu.
Ovde emo upoznati ovaj zakon kroz uvid u nekoliko njegovih najznaajnijih
izraza. To su, najpre, sedam stanja svesti, koja su poznata u praksi joge jo od Upaniada; zatim sedam nivoa ispoljavanja religijskih praksi, i ainski princip tolerancije
pri ustanovljenju istine bivstvovanja, zvani sydvda.
1. Sedam stanja svesti
Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je izvor i ishod bia uopte, ona je u
razliitim oblicima bivstvovanja ispoljena u razliitoj meri. Ta mera zavisi od oblika
ili naina bivstvovanja, tj. naeg delanja (otuda su nain bivanja i stanje svesti uzajamni). Kako subjektivno iskustvo najee ne uvia opte jedinstvo bia, njemu se ti
oblici ine izdvojeni i razliiti jedni od drugih, a to mu sve stvara iluziju da postoje
razliita stanja svesti, iako u stvarnosti postoje jedino razliita stanja nesvesnosti, dublja ili plia. Tako za oveka postoje sedam razliitih stanja bivstvovanja u kojima se
moe nai (ona odgovaraju jogistikom sistemu akri):
1) dubok san bez snova,
2) sanjanje,
3) java ili prosena dnevna budnost,
4) svedoenje o prva tri,
5) svest o kosmikom jedinstvu,
6) osposobljavanje svesti da aktivno uestvuje u tom jedinstvu, i
7) svest o sopstvenoj sutini kao ishodu bivstvovanja univerzuma (i prethodnih
est stanja), i nestanak prostorvremena (prakrti) usled potpune otvorenosti za prisustvo
Duha (purue), tj. delatno uee u univerzumu kao u sopstvenom biu.
202

Prvo stanje je stanje istog postojanja, kao i sedmo, ali prvo je nesvesno sebe
dok je sedmo potpuno svesno i sebe svog jedinstva sa postojanjem.
Kao to se vidi, sedmo stanje jedino je autentino stvarnosti, dok druga izraavaju nivoe njene nesvesnosti kao i proces njenog osveenja. Iako se to ne moe znati
bez linog iskustva, dobro je ovde spomenuti da je ovek uvek i u svim stanjima u istom jedinstvu sa najviom stvarnou, jer nema gde drugde da bude. Dubok san je stanje u kome je ovek u istom jedinstvu s biem, kao i u sedmom stanju, ali nesvesno.
Njegovo probijanje kroz sedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to da ovo
jedinstvo postane potpuno svesno, odnosno, aktuelno, da se izrazi kao njegova lina
volja kada njegova lina volja bude odraz Duha. ovek je u onoj meri nesvestan i u
dubokom snu, u kojoj ne vidi stvarnost bia. Zato to je ovde potpuno nesvestan sebe,
ovekovo postojanje se zasniva na elementarnoj i nagonskoj osnovi. To je prva akra.
U stanju snova nagonima bia pridruuju se oseanja, seanja i imaginacija.
Snovi se odigravaju u podruju tanmtr. To je druga akra i stanje ega.
U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, oseanja i imaginacija dobijaju
fiziku inerciju i trodimenzionalnu koherenciju, pa se zato javlja sposobnost delimino
stabilnog razmiljanja i odluivanja koja u prethodnim stanjima nije postojala. Tu sposobnost treba razvijati i jaati rasuivanje, ali bez nametnutih koncepata. To je funkcija manasa. Java se odigrava u podruju indriyni. To je podruje tree akre ili prve
prave ispravne usmerenosti svesti.
Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgovaraju prvim trima akrama:
muladhara, svadhisthana i manipura. Na njima deluje veina ljudi prirodno, to znai
bez ikakve duhovne kulture i svesne namere. Mogu se prepoznati i kao nagoni (prva),
elje (druga) i volja za mo (trea akra).
Kada kritika funkcija manasa dovoljno ojaa, javlja se etvrto stanje kao intuitivno nadilaenje prva tri, i sposobnost svedoenja o njima. To je poetak osvajanja
kategorije aham-kra. Prva tri stanja su obezbeena prirodom i za njihovu svakodnevnu izmenu nije potrebno nita initi, dovoljno je preputanje jer su za prirodan opstanak ona dovoljna u veini sluajeva. Zato u njima boravi veina ljudi celog ivota, s
retkim i kratkim uzletima u etvrto stanje, to obino biva izazvano nekim jaim emocionalnim stresom. Trajno ostvarenje etvrtog stanja je plod duhovnog kultivisanja i
uloenog napora da se ovek uzdigne iznad gravitacije prirodnog opstanka, iz prva tri
stanja. (Takvom kultivisanju je u potpunosti posveena budistika praksa kontemplacije, satipatthna i dhyna, na kojoj se zasniva poglavlje Kaivalya.) To je podvig koji
priroda dozvoljava samo malobrojnima, jer je za opstanak njenog organskog ivota
potrebno da veina bia bude uslovljena spontanom reprodukcijom prva tri stanja.
Jedna od glavnih odlika etvrtog stanja jeste da se, usled prakse kontemplacije i povremenih iskuenja iste, transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti koja je ista od misli i
svih predstava, javljaju iskustva buenja u snu, u astralnom svetu. Ovo je prelazno
stanje i odnosi se na poetak ovekovog praktinog rada na buenju. Odgovara aktiviranju etvrte akre anahata. Tu se dogaaju prva iskustva svesti jedinstva. Ona su
uvek praena potpunom ljubavlju i blaenstvom prema samom postojanju u svim oblicima.
Ako se taj rad pokae uspean, javlja se peto stanje u kome ovek konano spoznaje razliku izmeu sopstvene budnosti i nesvesne uslovljenosti sveg prirodnog zbivanja. Tako probuen vidi celu prirodu kao jednu jedinu celinu i, zahvaljujui takvom
vienju, prepoznaje sopstvenu slobodu i nezavisnost (kaivalya) od te celine, od svega
to biva. Vidi prirodu kao jedinstvenu celinu zato to je sam postao jedinstven i celo203

vit, postao je olienje (aham-kra) njene stvarnosti, jer kao probuen moe da je prepozna, a samo se slino sa slinim prepoznaje. Materijalnost nestaje i duhovnost se
javlja kao jedina perspektiva sada savreno jasna, to izaziva ljubav i blaenstvo
(ananda). Na ovom nivou ovekova istinska budnost postaje trajnija. Zahvaljujui
redovnoj praksi meditacije u kojoj je iskuavao istu svest o sebi (etvrto stanje), to
iskustvo postaje sve prisutnije i stabilnije, ono polako proima i ostala stanja, izvan
meditacije (i tako postaje peto stanje). On je svestan kada se izmenjuju tri prirodna
stanja, jave, sanjanja i dubokog sna, zato to je postao jedna i celovita linost (ahamkra) koja ne zaboravlja sopstveno bie koje prolazi kroz ta tri stanja, koje postoji sve
vreme. Svestan je celog indriyni i njegove interakcije s tanmtr u razliitim mahabhtni. Ovde se javljaju neke moi (siddhi) koje se tiu percepcije, kao to su telepatija i vienje aure. Ovaj nivo odgovara aktiviranju pete akre vishuddhi. Nju karakterie sposobnost misaonog i verbalnog izraavanja prirode stvarnosti, svesti jedinstva. To
je izraavanje na najviem nivou razumevanja koje se mislima i reima moe postii.
Uvrivanjem u stalnoj budnosti i dovoljnim osveenjem izmene tri stanja,
kada je ista svest trajno prisutna kao i samo postojanje, ovek ulazi u esto stanje koje
odlikuju aktivno buenje volje da se bude u jedinstvu sa svim i da se sve prepoznaje
kao sopstveno bie. Dok je peto stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i o budnosti kao
ekvivalentu sjedinjenja s celinom, esto ovo znanje razvija u delovanje i volju da se
uestvuje u jedinstvu, jer njegova svest nije razliita od bia. Zato takav ovek poseduje sve moi (siddhi) koje se, pored percepcije, odnose i na konkretne fizike promene
(telekineza, levitacija, dematerijalizacija i teleportacija). esto stanje je vii oblik
aham-kre, a to je jedinstvena volja u oveku koja je izraz volje prirode da se u celosti
izrazi na jednom mestu, kao linost ovekova. Ovo stanje na shemi odgovara trajnom
povezivanju aham-kre i buddhi. To je esta akra ana, koja se nalazi iza oiju. Osobenost njene aktivnosti je uvid koji nadilazi rei i misli, direktan uvid u samu sr bia
ili zbivanja.
Kada uspe da se tako izrazi, ovek vie nije uslovljen prirodom jer je ona postigla svoju svrhu, on je prevaziao sve to ga vezuje za bie i vreme i postao je mesto
otvaranja iste neuslovljenosti (purua) koja omoguava smo bivstvovanje kao takvo,
i jo ga uveliko nadilazi. To je stanje takve budnosti (buddhi) da se bilo kakva individualnost (aham-kra) i telesnost (indriyni) vie ne primeuju, jer je potpuno i trajno
probuenje neposredan izraz ovekovog jedinstva sa celinom. Potpuna budnost je potpuno uestvovanje u celom postojanju, jednako kao to je i potpuna nezavisnost od
postojanja. Drugaija budnost nije mogua, jer je ona jedinstvo sa transcendentalnim
Apsolutom koji je ujedno i ovekova bit. Stoga ovek, sjedinivi se s njim, prestaje da
se razlikuje od njega kao to se voda ne razlikuje u vodi, vazduh u vazduhu, svetlost u
svetlosti. To je sedmo stanje koje nije dostupno neprobuenim ljudima s prva tri nivoa.
To je i sedma akra sahasrara, na temenu glave. Ljudi estog nivoa bili su osnivai
velikih religija, dok su oni sa sedmog ostali nepoznati svetu jer se vie ne bave njime.
Isus Hrist je primer oveka estog nivoa, a njegovo vaskrsenje oznaava prelazak u
sedmi. Dok je na petom nivou ovek spoznao svoju Sopstvenost, a na estom je osnaio u delovanju, na sedmom se dogaa predaja i nestanak ovekove Sopstvenosti u
slobodi koja se u svemu tome jedino i zbiva, koja sve to omoguava. U petom stanju je
postao celovit u sopstvenom biu, a u sedmom je celovitost njegove linosti postala
analogna samoj celini univerzuma, Apsolutu. Sve do estog nivoa postojala je neka
individua koja neto radi; u sedmom individualnost nestaje i na tom mestu ('telu') ostaje samo Duh koji sve omoguava. ovek postaje ono to jeste: purua. ovek je sve
204

vreme jedno s celinom i to jedinstvo moe prepoznati jedino kada najpre osvesti sopstveno bie u celosti. Kada probuen ovek prepozna svoje bie kakvo jeste, on ga tada
ne moe razlikovati od celine univerzuma, on vidi da se ceo kosmos saeo i uobliio u
njegovo telo i da telo smo i ne postoji kao odvojeno od celine, da nije nita po sebi i
za sebe, nego je samo refleksija celine. Dakle, ovekova celovitost je analogna celovitosti univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo, u sopstvenu celovitost, oveka
automatski privlai celina univerzuma koja se manifestuje na sedmom nivou (ako ga
ne zavedu moi estog). Zato je sedmi samo rezultat potpunog proivljavanja i afirmacije svih prethodnih nivoa. Glavni, najdui i najtei prelaz je etvrti nivo.
U skladu sa shematskim poretkom kategorija prakrti moemo rei da je ovek
prvog nivoa onaj ko ne vlada u potpunosti ulnim i delatnim sposobnostima
(indriyni), pa je zato podloan njihovim uticajima, mehaninosti i obnavljanju. ovek
drugog nivoa je ovladao indriyni (telom) ali na povran i neduhovan nain, uglavnom
prihvatanjem autoriteta koji deluje preko emocija privrenosti i odbojnosti. Usled takvih emocija dominira poriv za odranjem i odbranom tela (svog entiteta, nacije, religije...), to nuno vodi u iskljuivost, podele i sukobe sa drugim telima (entitetima) i
okolinom. ovek treeg nivoa naglasak stavlja na manas i njime pokuava da kontrolie svoje telo i ivot. Svu nepotpunost i jalovost takvih pokuaja da se umom organizuje i tumai ivot, uvia ovek etvrtog nivoa koji indriyni spoznaje u interakciji sa
objektivnim, neorganskim svetom (tanmtr) u svim njegovim dimenzijama (mahabhtni) u borbi za linu celovitost (aham-kra). Takav uvid donosi praksa etvrtog
puta s kojim se po prvi put stie zaista objektivna spoznaja svoga bia i prirode uopte. To se postie samo posebnim kolovanjem i izuzetnim naporom. ovek petog
nivoa je prirodna zbivanja upoznao u toj meri da vie ne mogu da ga obmanu toliko da
zaboravi sebe i svoju volju. On je prevaziao uticaje neorganskog bivstvovanja tako
to ih je u etvrtom nivou upoznao, oni na oveka deluju samo dok ih je nesvestan. To
je aham-kra ili celovita linost koja je integrisana pri svim zbivanjima. esti nivo
pripada buddhi, svesti koja je jedno sa ishodom bia i koja je stoga prisutna uvek i u
svemu i koja moe sve, jer je suma svih mogunosti bivstvovanja. ovek sedmog
nivoa je onaj ija je svest (buddhi) potpuno i bez ometanja otvorena ka Duhu (purua)
i koja, budui tako neuslovljena, celo bivstvovanje prosvetljava i oslobaa. Smisao
postojanja se u njemu razreio, zato ga on sada razreava u drugome. To se dogaa u
samom prisustvu takvog oveka, on je Spasitelj koji je vaskrsao i prevaziao sve delovanje i sve moi (siddhi). Bivajui kao Onaj Koji Jeste, on osvetljava smo bivanje i
svedoi o njemu kao o najveem delu i nenadmanoj moi.
2. Sedam nivoa religioznosti
Svaka prava religioznost slui da oveka uzdigne sa niih na vie nivoe svesti.
Zato religija mora imati vie nivoa na kojima moe delovati, jer ovek niih stanja nije
svestan viih, pa mu se ona moraju pribliiti na njemu razumljiv nain. Tako se istine
viih stanja prikazuju ljudima na niim u vidu mitova, simbola i rituala koji predstavljaju koncentraciju informacija namenjenih nesvesnom biu ovekovom, biu koje
samo po sebi sadri sve nivoe bivstvovanja i zato moe prepoznati te informacije kada
gleda u simbol, uestvuje u ritualu ili doivljava neki mit.
Prvi i najnii nivo religioznosti jeste dogmatski, njega odlikuje ritualizam i
naglaavanje spoljanjih formi. To je nivo imitacije i zabrana (tabua). Znanje se tu stie oponaanjem ili uenjem napamet. Ovaj nivo moemo prepoznati u vanjskim (sve205

tovnim) izrazima judaizma, pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primitivnim oblicima religioznosti raznih naroda.
Mora se naglasiti da, iako neke religije u sebi sadre sve nivoe, ne ispoljavaju ih
u jednakoj meri, nego naglaavaju pojedine, neka od prva tri najee. Teravadinski
budizam najbolje zastupa svih sedam nivoa religioznosti.
Drugi vid je skeptian i zasnovan na veri i oseanjima, oboavanju i predanosti
verskom idealu, svom Bogu, a to uvek vodi iskljuivosti i nasilju prema jereticima i
nevernicima. Svako ko drugaije misli doivljava se kao bezbonik, protivnik i
neprijatelj. Otuda je ovaj vid religioznosti najagresivniji, ne samo u svojoj odbrani
nego i u ekspanziji (ako nikako drugaije, onda samim natalitetom). Tu ovek saznaje
samo ono to mu verski autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocionalnog uslovljavanja. Zbog autoritarnosti i iskljuivosti, ovaj vid religioznosti je izvor najgoreg nasilja i verske netrpeljivosti u svetu. Moemo ga prepoznati u spoljnim izrazima islama i
katolianstva.
Trei vid religioznosti je kritikog karaktera i odlikuje se odbacivanjem rituala,
intelektualnim pristupom i tumaenjima svega i svaega. Znanje je ovde subjektivno
jer se zasniva na ustanovljenim konceptima (svetim spisima) i na mentalnom uslovljavanju, iako pokuava da odri privid argumentacije i dijalektike. To su razni oblici
protestantizma. Budui da se ovde naglaavaju intelektualne funkcije u oveku, drave
u kojima prevladava ovaj nivo religioznosti civilizacijski su najnaprednije. (Protestantski vernik mora da bude pismen da bi uestvovao u verskom ivotu, dok pravoslavni
uopte ne mora, jer se svo njegovo bogosluenje sastoji iz rituala koji se mehaniki
ponavljaju.)
Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznosti za veinu ljudi jer su prirodno dati kroz interakciju organskog sa neorganskim oblicima bivanja (T-polja i neorganska bia), a to je podruje u kome su ljudi s prva tri nivoa svesti zavisni od objekata, pa se zato njihova religioznost izraava na objektivistiki nain, putem verskih
objekata, simbola i rituala. Spoljanje manifestacije njihove religioznosti igraju vanu
ulogu u kultivisanju svakodnevnog ivota ogromne veine ljudi, u njihovom ureenju
prostora, vremena i dogaaja. To se izraava kroz posete hramovima, obeleavanju
praznika i vanih dogaaja za drutvo kao i za pojedinca - roenje, smrt, venanje i dr.
Budui da veina oveanstva prirodno ivi u prva tri nivoa svesti, ovde izneta prva tri
nivoa religioznosti im odgovaraju i igraju presudnu ulogu u regulaciji njihovog
opstanka.
etvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoterini krug i njega u sebi sadre sve
pomenute religije (izuzev protestantizma, pa otuda duhovna jalovost i otuenost ljudi u
njihovim civilizacijama), ali dalje od oiju neprobuenih ljudi i njihove javnosti. etvrti nivo je put praktinog rada na biu u cilju probuenja ovekovog. On se uglavnom
odvija u monakim redovima - ali ne u svim, jer veina monakih redova danas predstavljaju imitacije pravog rada iz prolosti ili pervertovanje prva tri nivoa. Tajna drutva ezoterinog karaktera i masoni takoe pripadaju etvrtom nivou - bar u onoj meri u
kojoj im duhovnost predstavlja ideal, a ne politika. Svoj nedostatak ovog nivoa protestantizam bezuspeno pokuava da nadoknadi mnotvom sekti.
Peti nivo religioznosti poznat je samo onim pojedincima koji su proli put etvrtog nivoa u radu na sebi. Njima je neposredno poznata sva istina i smisao duhovnog
ivota. Ukoliko ostaju u religijskim institucijama, obezbeena su im uticajna mesta i
zvanja. Ali najee ostaju nezavisni i sami, jer se samo tako mogu razvijati dalje, do
estog i sedmog stanja. Oni su sve nezavisniji od svih svetovnih oblika religioznosti i
206

blii optem jedinstvu sveg bia i boanskom Duhu u kome ono prebiva. Oni su u
svim religijskim tradicijama nalik jedni drugima jer su blii sreditu sveg zbivanja. To
je nalik na krst iji krakovi predstavljaju spoljanje razlike u izrazu prva tri nivoa religioznosti, a takoe i prakse etvrtog nivoa. Razlike u mitovima, ideologijama, ritualima i odedama svetenika pojedinih religija tako su izraene kao i razliiti pravci u
kojima su kraci krsta usmereni. to se ovek vie uzdie na unutarnjem putu duhovnog
rasta, vie se pribliava sreditu krsta gde vie nikakvih spoljanjih razlika nema ili su
nevane, jer sve religije od etvrtog nivoa upuuju na isti cilj, na ovekovo probuenje. (Po reima Heraklitovim: Probueni ljudi ive u jednom zajednikom i optem
svetu, dok oni koji spavaju ive svaki u svome posebnom. (Fragmenti, I, 89)) Dakle,
nikakvo jedinstvo religija nije mogue spolja, formalno ostvariti na prva tri nivoa
svesti. Do tog nivoa moraju postojati razlike. Istinsko jedinstvo i prisutnost Boanskog
manifestuje se samo unutra, u oveku, u jedinstvenoj linosti, kao njegova sopstvena
zrelost - a ne kao vetina da se sva stada strpaju u isti tor. A upravo na tome rade Iluminati kada pokuavaju da stvore jednu svetsku religiju. Oni na taj nain direktno
pokuavaju da unite pravu religioznost.
Stoga peti, esti i sedmi nivo religioznosti karakteriu sve vea individualnost i
nezavisnost Duha od svih interesa drutvenih i prirodnih zbivanja. Ili, njihova transcendencija. To je put unutarnjeg ili ezoterinog kruga svih religija: sufija u islamu,
kabalista u judaizmu, jogina, tantrista i taoistikih alhemiara, ezoterinog hrianstva
koje se sauvalo u nekim manastirima. Sve religije postoje da bi pomogle rast ovekov
iz niih u vie nivoe svesti. Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najveoj meri zadrali su islam u sufizmu i budizam u praksi kontemplacije (satipatthna), i u zenu.
Pored ovih regularnih tokova, postoje nezavisne ili tajne, ali drevne amanske
tradicije koje, neoptereene teologijom ili bilo kakvom dogmom i ideologijom, daju
dobre rezultate u duhovnom uzdizanju ovekovom do najviih stanja. Osnovni obrazac
rada tih tradicija moe se samo nasluivati zahvaljujui trudu nekih istraivaa (Mira
Elijade). Ipak, amanizmu nedostaje ontoloka preciznost u viziji i iskustvu duhovnog,
u transcendenciji uopte, kakva postoji u budizmu. amanizam je optereen neorganskim podrujem. Jedino se u opusu Karlosa Kastanede ne primeuje ovaj nedostatak.
Zahvaljujui njemu bogatstvo i superiornost amanskih tradicija postali su nam mnogo
jasniji.
Prvi, drugi i trei nivoi religioznosti jedino su poznati javnosti, dok se o etvrtom zna tek po malo i on se povezuje sa mistikom. Prva tri nivoa su u potpunosti pod
uticajem neorganskih oblika bivstvovanja (T-polja) i samo tu postoje bogovi i demoni.
etvrti je proces njihovog upoznavanja i nadilaenja, dok peti, esti i sedmi nivo odlikuje sve vea sloboda Duha, i od organskog i od neorganskog oblika bivstvovanja prirode.
Svi oblici religija iz prva tri nivoa u onoj meri su dobri i ispravni u kojoj podstiu rast ovekov iz niih u via stanja, i u onoj meri su zli i naopaki u kojoj slue sami
sebi, ukoliko sputavaju rast i zadravaju oveka na istom nivou. Ta tenja uvek postoji
u svakom entitetu kao njegova centripetalna sila koja ga odrava na okupu, ali savladavanje njene gravitacije nuan je test za proienje ovekove line snage i individualnosti. To su vrednosti koje oveka uzdiu iznad treeg nivoa.

207

3. Sydvda
Svako od sedam moguih stanja svesti u kojima se ovek moe nai ima svoj
pogled na svet: od najgrubljeg materijalizma i borbe za opstanak prva dva nivoa, mentalnog spoznavanja sveta u treem i njegovih granica u etvrtom, spoznaje da stvarnost
svega odreuje stanje svesti u petom, i da je svest najvia stvaralaka energija u estom nivou. Sedmi je iznad svih tih spoznaja i dozrevanja, on je plod estog koji je za
bivstvovanje najvii. Posle najvieg dolazi samo oputenost u ostvarenju.
Od svih drevnih duhovnih tradicija sasvim je sigurno da nijedna nije dostigla
takvu toleranciju u iznoenju istine o svetu ili istine sme, i prema stanju svesti koja je
iznosi, kao to je to uinila ainska logika u svome uenju o moda, ili sydvda.
Re syt potie od sanskritskog korena as, biti, i znai moe biti, dok vda znai
uenje, tako da re sydvda moemo prevesti kao uenje o moe biti. Ono je najistiji izraz tajne stvaranja ili same stvarnosti, jer u potpunosti negira svaku dogmatinost i jednostranost. Nastala u najveoj strogosti asketskog proienja due od svih
spona uslovljenog bivstvovanja, sydvda nam ukazuje da ispoljavanje bia, a zajedno
s njim i njegova spoznaja, ima sedam aspekata od kojih je svaki ispravan na svoj nain
i neophodan da u kontrastu i dijalektici sa svima ostalima omogui jasan uvid. Priroda
stvarnosti ne izraava se nikada u potpunosti samo na jedan nain, njen izraz je uvek i
u svemu bogat protivrenostima koje izraava sedmostruka formula (sapta-bhangi)
koja glasi:
1. Moda jeste.
2. Moda nije.
3. Moda i jeste i nije.
4. Moda je neizrecivo.
5. Moda jeste, ali je neizrecivo.
6. Moda nije i neizrecivo je.
7. Moda i jeste i nije i neizrecivo je.
Kao to sedam boja sainjava sunevu svetlost, tako i ovi stavovi samo kada su
uzeti svi zajedno daju ispravan uvid u stvarnost. Svaki je jednostran i nedovoljan ako
se posebno izdvaja. Upravo tome su skloni ljudi s prva tri nivoa svesti, jer njima su
jedino poznata prva tri stava, i to kao suprotstavljena.
Ovih sedam stavova predstavljaju ontologiju svesti kroz sedam akri.
Prvi stav (moda jeste), ukazuje na identifikaciju s onim to jeste, koja je najjaa u prvoj akri.
Drugi stav (moda nije) ukazuje na suprotnost s kojom se neminovno uvek
suoava svest koja je identifikovana.
Trei stav (moda i jeste i nije) opisuje treu akru i prve uspehe razumevanja
suprotnosti s osnovnim funkcijama razuma.
etvrti stav (moda je neizrecivo) ukazuje na doivljaj jedinstva koji je uvek
neizreciv, jer nadilazi um koji se zasniva na suprotnostima niih stanja, to su prva kratka iskustva transcendentalne svesti. To je prvi uvid u celinu kojim se prihvata sve
kroz oseaj ljubavi, tj. jedinstva.
Peti stav (moda jeste, ali je neizrecivo) ukazuje na petu akru, smetenu u
grlu, koja daje sposobnost da se mislima i reima prvi put zaista izrazi ono to Jeste,
Stvarnost koja je dotle bila neizreciva.
208

esti stav (moda nije i neizrecivo je), ukazuje na estu akru, tree oko, koje
vidi celinu kao iskonsku prazninu koja je neizreciva upravo zato jer nije razliita od
samoga bia i postojanja. Ovde se vidi ono to je neizrecivo.
Sedmi stav (moda i jeste i nije i neizrecivo je) ukazuje na sedmu akru i na
jedinstvo sa transcendentalnom boanskom Stvarnou ovde i sada, u kojoj je postojanje praznina i praznina postojanje, i da se to ne moe izrei jer se samo moe biti
zato to nita drugo ne postoji osim toga.
Ceo univerzum postoji na ovaj sedmostruki nain. Uslovno se mogu nazvati
dimenzijama postojanja prostorvremena. Sve postoji na svih sedam dimenzija istovremeno, iako se svaka dimenzija odvija zasebno. I mi sami, nai ivoti i svaki dogaaj.
Zapravo, ne mi ovakvi kakvi smo sada poznati sebi u ovom telu, ve se naa dua deli
na ovakvih sedam individualnih dua (iva) od kojih je samo jedna nama poznata dok
ne postignemo potpuno osveenje. Ostale su na ostalim dimenzijama prostorvremena
i rade isti posao sa svog aspekta spoznaje i postojanja. Kada se svi aspekti individualnih postojanja iskuse i sjedine, individualna dua se sjedinjuje sa svojim izvorom, nadduom (oversoul) koja je prva emanacija i olienje boanskog Duha. Podsetimo se da
se celokupna emanacija prakrti dogaa da bi se iskusili svi aspekti bivstvovanja na
najindividualniji nain. Kako u stvarnosti prakrti ne postoji u vremenu, svi aspekti
njenog postojanja se simultano iskuavaju od strane purue. Svi aspekti postojanja se
ispoljavaju kao sve mogue dimenzije postojanja.
Kako izgledaju te dimenzije? To su jednostavno sve mogue logike varijante
svih moguih zbivanja.
U prvoj, neto se jeste dogodilo.
U drugoj, to se nije dogodilo.
U treoj, i jeste i nije se dogodilo (dijalektika suprotnosti).
U etvrtoj, nije se dogodilo nita od prvih tri mogunosti, i nastalo je neto
sasvim drugo (jedinstvo suprotnosti).
U petoj, dogodilo se, ali je nastalo neto sasvim drugo.
U estoj, nije se dogodilo, ali je nastalo neto sasvim drugo.
U sedmoj, i jeste se i nije dogodilo, i nastalo je neto sasvim drugo (transcendencija svih suprotnosti postojanja).
S ovim je sydvda obezbedila da na ovom podeljenom i sukobljenom svetu
bude vrhunski princip tolerancije na putu spoznaje i ivljenja, i sa svojim velianstvenim moda, koje smeta u osnovu svih aspekata kao najvanije, verovatno nedostian ideal za sve smrtnike.

209

AHAM - KRA
1. Princip individuacije ili uobliavanja
Stvaranje sveta, i naeg celokupnog iskustva o svetu, nastaje dejstvom ahamkre. U ovoj kategoriji se integrie iskustvo bivstvovanja u linost koja je jedina sposobna za autentini doivljaj sveta.
Teko je razlikovati aham-kru i buddhi. Moe se najblie rei da ono to buddhi predstavlja u apsolutnom smislu, to aham-kra izraava na individualnom ili
lokalnom podruju. U odnosu na ostale, nie kategorije prakrti, one su egzistencijali.
Jedino sa stanovita purue one imaju kategorijalno ustrojstvo kao i sve drugo u prakrti, iako granino. Moglo bi se rei da zbivanja svih niih kategorija u aham-kri po
prvi put postiu svoje pravo egzistencijalno olienje koje je neophodno za dostizanje
krajnjeg ishoda koji se razreava u buddhi. Sve zbivanje ispod aham-kre potinjeno
je uzronosti i ona se nadilazi tek ovde, u kategoriji koja daje oblik svemu, i subjektivnom i objektivnom. Samo u ovekovoj linosti priroda se razreava i obuava za slobodu, pa se zato u njoj najee i suoava sa neslobodom.
Sam poloaj ove kategorije na shemi ukazuje da je ona ishod svega to biva
kroz integraciju subjektivnog i objektivnog, organskog i neorganskog postojanja.
Aham znai ja sam, a -kara tvorac ili inilac. Ovde se integrie nain zbivanja
koji se u niim kategorijama ispoljavao bilo na subjektivan ili organski, bilo na objektivan ili neorganski nain. U njima se nain bivanja manifestovao kroz spoljanji oblik,
dok se on u aham-kri integrie u vii, egzistencijalni nivo: u smisao. Jo preciznije
reeno: bivstvovanje ispod aham-kre ima ontiki ili esencijalan karakter, dok ovde
prelazi u egzistencijalan i ontoloki, koji e vrhunac svoje diferencijacije postii u
buddhi i njegovom razlikovanju od purue.
Aham-kra kao princip individuacije na objektivan nain se ispoljava tako to
daje oblik svemu to postoji u kosmosu, od suptilnih prototipova (tanmtr) do velikih
elemenata (maha-bhtni), on individualno oblikuje svaku tvorevinu i pojavu u prirodi: telo nekog bia, kamena ili drveta, elektromagnetne talase, planete i galaksije. Sve
je individualno uoblieno na neki nain jer u bezoblinosti ne moe biti nikakve aktivnosti, a prirodi sama aktivnost daje ivot. Na subjektivnoj ili organskoj strani oblikuju
se ulne i delatne sposobnosti za percepciju i iskuavanje objektivnog bivstvovanja.
Tako vidimo da je aham-kra uzrok one interakcije koja kroz odnos subjekta sa objektom kristalie svest. Aham-kra je princip individuacije radi funkcionalnog razlikovanja bivstvujueg i osveenja, a ne radi pukog razdvajanja i otuenja od celine. Jedino
kada ovakvog dozrevajueg osveenja nema, aham-kra se pokazuje kao princip koji
otuuje i deli na egoike posebnosti. U pozitivnom aspektu on je princip individuacije
celine radi njenog ustanovljenja, jer u difuznoj bezoblinosti to nije mogue. Tada
individuacija nije izdvajanje iz celine, ve njeno olienje u akciji kroz koju postoji.
Kako u jednolinosti nije mogue postojanje, u celoj prirodi prisutan je poriv za
deobom i udvajanjem kako bi se time omoguila budua sinteza na viem ontolokom
nivou. Od kvantne fluktuacije i deobe elija pri razvoju ivota (i njegovom razlaganju), preko svih iskustava odricanja koja nas teraju na sazrevanje, sve do naputanja
210

prianjanja za predmetni svet probuenog oveka koji postaje nezavisan (kaivalya).

Princip diferencijacije, koji izaziva aham-kra, jednako je prisutan u objektivnom
ispoljavanju sveta, kao i u oveku kroz njegovo psiholoko iskustvo. Zbog interaktivne
povezanosti organskog i neorganskog bivstva, individualni procesi u objektivnom podruju (bia i pojave) izazivaju po analogiji individualne procese u subjektu, oni se u
njemu reflektuju kao psiholoki procesi. Diferencijacija spoljnjeg sveta, koja sainjava
vaskoliki ivot kosmosa, jednako je prisutna i u subjektu kao njegova psihika diferencijacija. Zapravo, nema podela: ivot kosmosa je isto to i ivotna drama svakog
oveka, kojom on spoznaje stvarnost kosmosa kroz samoga sebe. To je isti dogaaj,
samo se ispoljava u razliitim razmerama. Tako subjekt doivljava objektivni svet,
njegova psihodinamika predstavlja prostorvremenski saeto iskustvo zbivanja objektivnog podruja. (Sa stanovita subjekta, objekti su i drugi subjekti.) Vrhunac diferencijacije linosti vodi do njenog nestanka u buddhi.
Kako nita u prirodi nije statino i supstancijalno, sve to je u njoj oblikovano
mora da bude i razoblieno, odnosno preobraeno. Sam oblik je inicijator preobraaja,
on je informacija za dalje preobraavanje. Otuda toliko protivrenosti u linosti ovekovoj, jer ona je najgue jezgro opteg preobraaja prirode. U aham-kri se ukrtaju
dva suprotna principa: prema niim kategorijama to je princip koji sve deli i individualno uobliava, dok, s druge strane, sve individualno objedinjava i isceljuje za viu
kategoriju, buddhi, za spoznaju celine. Princip koji deli, nuno mora biti i princip koji
objedinjava. Ovo kosmiko ukrtanje najsnanije doivljava linost ovekova: kada se
okrene nadole ona se dezintegrie u bolu, a okretanjem nagore - isceljuje u blaenstvu.
Zapravo, ba zbog tog ukrtanja aham-kra jeste linost.
2. Linost 97
Svekoliki preobraaji prirode svoj najvii kvalitet, snagu i dramatiku postiu u
oveku, kao njegova linost. Aham-kra se sama po sebi inteligibilno ispoljava kao
jedinstvena i celovita linost. Kao takva ona je poznata samo manjem broju ljudi.
Veina ima linost razdeljenu na mnotvo Ja-entiteta koji nastaju spontanim dejstvom
principa individuacije na indriyni.
Zahvaljujui dejstvu aham-kra svaki oblik ivota, a ne samo ovek, moe biti
subjekat doivljaja, iako nepotpun: jednoelijski organizam, biljka ili sisar. I neorgansko podruje uestvuje u optem doivljaju sveta, ali na pasivan nain, kroz istu reakciju ili kao medijum. Organsko podruje reaguje kroz uenje i kultivisanje, pa zato
organski ivot svojom sadrajnou nadilazi neorganski (svojim kvalitetom, a ne kvantitetom). Kako organski ivot proishodi iz neorganskog, on je svoje iskustvo sveta stekao najpre kroz njega, kroz neorganski svet i njegova bia. Tako se princip aham-kra,
kao tvorac svega uoblienog, najpre ljudima objavljivao kroz njih, kroz bogove, spolja
97

Ovde koristim izraz linost u drugaijem znaenju nego to je uobiajeno. Naime, uobiajeno je da
se taj pojam izvodi iz grkog pojma persona, koji predstavlja masku koju neko stavlja na sebe da bi
glumio neku ulogu. Na taj nain prestavlja lano Ja. Ovde je linost izvedena iz asocijacije sa naim
pojmom olienje, tako da se o linosti ovde govori kao o olienju neeg vieg, kada ovek postane
olienje Duha i kada ima jedno, pravo Ja u sebi, kada je svestan sebe u apsolutnom smislu, onda je on
olienje te autentine svesti o sebi i pokazuje svoju pravu, kompletnu linost, svoje pravo lice, a ne
masku ili personu. U daljnjem tekstu e biti jasno da se takva kompletna linost postaje tek radom na
sebi i transcendentalnim iskustvima koja lana podeljena linost ne moe da ima.

211

ili na objektivistiki nain. Najdirektnije i najgromoglasnije kroz starozavetnog Boga

koji se i identifikovao kao Ja sam onaj koji jesam - to je takoe slobodniji prevod
aham-kre. Takoe u ovome lei razlog zato taj isti princip objektivnog stvaranja
ovek treba, po uputstvima religijskih zaetnika i mistika, da ustanovi u sebi, kao svoju linost, predajom volji boijoj odnosno, usaglaavanjem s njom. Dakle, da u iskustvu integrie neorgansko i indriyni. Prirodno je da se u ranim fazama ljudske zrelosti
opti princip stvaranja manifestuje spolja, ne samo kroz mit ve i konkretnim otelovljenjem radi pouavanja ljudi. Isus Hristos (Jmannuel) je najbolji primer za takvu
manifestaciju, on je najlepi model savrenog oveka i linosti, a njegova poruka jasno
upuuje na integraciju o kojoj je re, u aham-kra; njegove rei, da je on jedno sa
Tvorcem, jasno govore o njegovom jedinstvu sa aham-kra. Njegovo delovanje takoe
ukazuje na aktivni princip koji odlikuje aham-kra dok, za razliku od njega, Buddha
svojim smirenjem u potpunoj slobodi manifestuje integraciju vie kategorije - buddhi.
Otuda mu i potie ime. Isusov simbol je krst koji predstavlja aham-kra, jer u njoj, u
celovitoj linosti, po prvi put poinju da se pravilno ukrtaju i razluuju purua i prakrti. Buddhino je olienje meditativno smirenje, tihovanje i ponitenje sebe radi onoga
to sve omoguava (purua). Zato Buddha nema simbola ve je predstavljen njim
samim, ovekom (purua) u meditaciji.
Kada zbir svih organskih sposobnosti uoblii oveka (on je i po predanju stvoren na kraju), tada se u njemu kristaliu Ja-iskustva (lat. Ego). To jo nije aham-kra
ve njegov proizvod ili odraz na subjektivnom podruju, indriyni, u manasu. Ja je
najvii vid kohezije psihofizike energije za koju je jedan subjekat sposoban u svom
prirodnom ivotu. On nije proizvod kultivisanja ve golog instinkta samoodranja.
Zato, ako se kao takav kultivie i odrava, neizbean je sukob i sve ea borba sa
drugim Ja i subjektima koji ine isto. Ja je samo psiholoki odraz razliitih oblika
ivotnih procesa, zbog njihove diferencijacije deli se i psiha koja ih ustanovljava. Iskustvo razliitih oblika spolja, analogno proizvodi mnotvo Ja unutra. Kako sve zbivanje,
pa tako i ono u indriyni, nije statino ve dinamino i procesualno, tako se ni ova
kohezija (u Ja) ne zadrava u jednom obliku, nego se preobraava i pri tome deli na
mnotvo entiteta. Tako je svaki ovek u svom empirijskom iskustvu sainjen od mnotva Ja. Njihovo mnotvo ne zapaa samo zato to su svi oni procesi istog bia i koriste
istu energiju za svoje oblikovanje, odranje i fokusiranje panje ili prisustva. Ono se
primeuje samo naknadno, po posledicama, kada nismo uinili ono to smo nameravali, ili smo uinili ono to nismo eleli. Mnotvo Ja je nalik projekciji filma gde koherentnost slike i pokreta postoji usled brzog smenjivanje razliitih slika.
Zato to svaki entitet u prirodi postoji kao piramidalna struktura za sebe, i ovekova psiha se moe deliti po uzoru na mnotvo i razdeljenost spoljanjeg zbivanja.
Koliko je vezana za spoljne utiske, toliko se i deli. Tako nastaje izofrenija. Svako Ja,
koje se u oveku trenutno aktivira, stvara ubeenje da je apsolutno realno, ovek misli
da je to njegov jedini identitet i da e propasti ako ga izgubi, da e umreti. Jer, svako
Ja stvoreno je centripetalnim privlaenjem univerzalne energije bia. Iako je samo
jedan njegov aspekt ono to ne uvia, zbog holografskog karaktera bia misli da je ono
celo bie za sebe. Zato se oveku koji je identifikovan sa njim ini da je njegovo delovanje jedino mogue, a njegov nestanak smrt. Ne uvia ak ni da se takva ubeenja
menjaju tokom vremena. U samoj prirodi ne postoji smrt, ve samo stalan preobraaj
energije i stanja svesti vezana za tu energiju. Jedina smrt, a s njom i roenje, jeste ona
koja se dogaa individualnom Ja. Zato samo pod njegovim uticajem ovek ubija i ini
zlo, jer mu tako izgleda da je nekoga uklonio i sebe sauvao. Nagon za ivotom,
212

koji se ograniava u Ja, uzrok je sveg nasilja i sve patnje. Onaj ko vidi jedinstvo cele
egzistencije ne moe da ini nasilje, on takvih namera ne moe ni imati. Onaj ko je
jedno sa apsolutnim biem nema svoga Ja, stoga i ne pokuava sebe da sauva.
Diferencijacija na individualna Ja, koja se u manasu dogaa pod dejstvom univerzalnog procesa individuacije aham-kra, nuan je proces u diferencijaciji iskustva
bivstvovanja i svesti. Svako Ja je jedan modus bivstvovanja i bez bogatstva njihove
interakcije nema dozrevanja svesti. Mnotvo Ja na subjektivnoj strani analogno je
mnotvu bivstvujuih oblika na objektivnoj koje zapaamo kao svet. Tako se svet
ogleda u subjektu. Kada to iskuavajue ogledanje dostigne kritinu masu (krizu
smisla egzistencije) dolazi do nove faze dozrevanja svesti ka celovitoj linosti, ahamkra. Tada ovek vidi da je svaki pojedinani aspekt bivstvovanja, bilo spoljanji bilo
unutarnji (Ja), deo jedne iste celine koja ih sve stvara. Ta celovitost, koja je tvorac
svega, pa i ovekove linosti, jeste aham-kra.
Subjektivno iskustvo ne moe biti drugaije do razdeljeno i neuravnoteeno. U
meri u kojoj se subjektivno stanje (indriyni) nadilazi, princip individuacije se u oveku kristalie i obezbeuje trajno prisustvo svesti, koje vie nije promenljivo i nepostojano kao ranije. Tako se s postojanou svesti formira jedinstvena i trajna linost u
oveku, kroz uvid da je energija univerzalna i da bie nije samo njegovo. Samo kada
se celo psihofiziko bivanje (indriyni) ispuni sveu, energija se preliva i kree navie, ka aham-kra. Dokle god se energija troi na razdeljene aspekte bivanja, ne moe
se sakupiti dovoljno da aktuelizuje aham-kra kao princip univerzalne linosti. Razdeljeni aspekti su za oveka sve ono vanjsko, bilo organsko ili neorgansko. Ono to sve
objedinjuje je unutar oveka, u aham-kra. Spoznajom uzaludnosti traenja utoita u
bilo emu vanjskom, ovek se okree unutra, ka sebi, ka aham-kra.
Kada je osveena i aktuelizovana, aham-kra je jezgro doivljaja sveta, doivljaja koji nadilazi podelu na subjekat i objekat. Budui da je aham-kra istovremeno i
tvorac objektivnog sveta, postizanjem njenog nivoa nadilazi se sva subjektivnost podruja indriyni, odnosno, objektivni svet prestaje da biva otuen i suprotstavljen subjektu. Takoe nestaje nemo koju je subjekt imao u pogledu delanja. On tu po prvi put
dobija mo delanja po svojoj volji (siddhi).
Aham-kra je potencijalno uvek prisutna u oveku kao princip integracije njegovih iskustava u Ja. Zato samo ovek moe imati svoje lino Ja, svoju individualnost
(moe, ali ne mora). U nekompletnim indriyni, u ivotinjama, nema linog Ja u individualnom telu, nego princip individuacije deluje na nivou itave vrste. Svaka maka,
na primer, ne moe biti nita drugo, nego e svoj lini karakter uvek pokazivati isto
kao svaka druga maka. Iako postoje neke razlike meu ivotinjama iste vrste, one su
retke i daleko ispod osobina linosti i uglavnom se javljaju kod onih ivotinja koje
ljudi uvaju i obuavaju. Svaka ivotinjska vrsta je odreena na kolektivnom planu,
dok biljke nemaju individualnost ni na nivou vrste, nego je mnotvo biljnih vrsta samo
pokazivanje sposobnosti prilagoavanja sredini i opstanka u njoj. Sve biljke imaju jedno Ja; razlikuju se samo po uslovima u kojima ive i nainima opstanka.
Zato to svaki uoblieni entitet moe biti i subjekt iskustva, od elije do galaksije, i ovekovo bivstvovanje ne mora biti celovito, ve razdeljeno. Mnogi ljudi stoga
deluju kao nekompletno indriyni i nemaju svoje lino Ja, nego ga imaju, slino ivotinjama, na nivou vrste, odnosno plemena, nacije, rase, religije, tradicije i drugih obrazaca objektivnog uslovljavanja i oblikovanja subjekta. Koliko su nerazvijeni kao individualne linosti, toliko e delovati po zakonima bilo kog autoriteta, kolektivnog, tj.
spoljnjeg (religija, politika ili nacija kojoj se pripada) ili unutarnjeg (nekog psiholo213

kog ili psihotinog sadraja). S druge strane, za razvoj linosti neophodan je zdrav
autoritet, njega priroda i obezbeuje kroz objektivno podruje, organizujui drutvena
ureenja putem religija, mitova (ak se u tu svrhu i manifestuje kao Bog, za ta je najbolji primer judeo-hrianstvo) i sakupljanjem svih iskustava i smernica za ispravan
ivot kroz predanje i tradiciju. Problem nastaje kada pone prenaglaavanje i jednostranost, kada tradicija ne dozvoljava novu linost - a linost je po definiciji uvek nova i
jedinstvena - nego uva sebe, dok svoju svrhu, ovekovo idealno stanje, linost, smeta u mit i jo se nasilno brani od ljudi koji ele da ga ostvare. Problem nastaje kada se
ne veruje prirodi i njenoj savrenoj preciznosti u stvaranju subjekta i kretanju ka linosti, i u krajnjem vidu ka neuslovljenosti, nego se pokuava sa nekakvom vetakom
duhovnou za raun prirode i njene svrhovitosti. Na takvim anomalijama zasnovane su mnoge tradicije i njihove kulturne politike, kao i dananje religije sa svim sektama - iako se verbalno pozivaju na obuzdavanje nie prirode i njenih destruktivnih
nagona. Poriv ka celovitoj i slobodnoj linosti je najsnaniji od svih, cela priroda postoji zbog njega, pa zato, kada se pred njim ispree jednostrane tradicije, razne religijske, kulturne i civilizacijske razlike meu ljudima koji su po svom biu jednaki, dolazi
do genocida. Ni zbog ega ljudi vie ne stradaju nego zbog svojih tradicija koje ne slue oveku, ve samo sebi i svom jalovom autokratskom i teokratskom odranju. Jedina
univerzalna tradicija koja se ne moe ulepati laima jeste unitenje, nasilje i sputavanje procesa individuacije ovekove linosti. Nasilje je jedina posledica tradicija koje
postaju jednostrane i iskljuive, pa tako najnasilnije postaju one koje sebe apsolutizuju
i hoe da zavladaju svetom. Svaka linost u svom dozrevanju mora jednom da doe u
sukob sa tradicijom, jer ova postoji samo zato da bi oveka ukalupila prema odreenom modelu, dok je linost uvek jedinstvena i nezavisna od svega, ona je onoliko
celovita koliko se oslobaa od svih veza, koliko je slobodna. Valjda je zbog dijalektike
sazrevanja slobodne linosti i njenog kosmikog znaaja nuno da postoje ovakve
anomalije, paradoksi i izazovi. Oni verovatno stvaraju neophodan pritisak za kristalisanje oveka u pravu i slobodnu linost. Teko je samo razabrati da li je to sve potrebno zbog njegove slabosti ili snage.
Iz svega reenog sledi zakljuak da su autentina linost i nasilje suprotstavljeni
jedno drugome: koliko je vie jednog, toliko je manje drugog.
Zahvaljujui kultivisanju principa individuacije samo je u oveku mogu psiholoki i lini doivljaj sveta. U svemu ostalom, u celoj preostaloj prirodi, on se manifestuje kao puki prolazni oblik zbivanja - samo u ovekovoj linosti on se doivljava
egzistencijalno, pa zato samo u njoj doivljaj sveta postaje jednako konkretan i verodostojan kao i sam svet. U ovekovoj linosti se priroda na najvii mogui nain bivstvujue odnosi prema sebi. Zato tu i razreava svoj ishod ili smisao. U svim niim
oblicima (na shemi, slika 1.) ona se pripremala za suoavanje sa sobom u aham-kra.
Ovo je suoavanje dramskog karaktera, pa je takav i psiholoki doivljaj. On je mogu
jedino kada subjekat objektivno uestvuje u zbivanju kao da je njegovo, kada ga lino
doivljava kao svoje. Zato prevod aham-kra moe biti i Ja sam uesnik. ovek
postaje linost u onoj meri u kojoj uestvuje u zbivanju uprkos svim tekoama, jer
samo uestvovanje osnauje prisustvo svesti. to svesnije uestvuje i bori se s tekoama, toliko bolje osveava principe prirodnog zbivanja i tako uvia da to nije ono u
emu treba da nae svoje uporite, nego da ga nadie kroz objektivno razumevanje.
Linost sazreva u onoj meri u kojoj ovek ini ono to priroda nije uinila, u kojoj
nadilazi granicu do koje vlada prirodna nunost. Onoga ko se ne bori i ne uestvuje u
ivotu kakav jeste, teak i neprivlaan, ko ne pobeuje propast i smrt gledajui ih
214

licem u lice, ivot ostavlja po strani, da vegetira i odumire. (Zato je reeno da Bog ne
voli mlake i bljutave ljude.) oveku se nita dobro nee desiti u ivotu ukoliko ne uestvuje u njemu i ne prihvata ga takvog kakav jeste da bi ga nadiao u Duhu - a on se
uvek moe nadii nezavisno od okolnosti. Tek kada prihvati linu odgovornost za sve
svoje postupke, postupke koji omoguavaju prisustvo Duha koji daje sav ivot, on postaje ovek i nadilazi smrt. Tada tek Duh poinje da komunicira s njim, tada poinje
neto sutinski da mu se dogaa. Dotle je samo bezlian prirodni organizam kome je
smrt jedina sudbina.
U manasu se takoe razvijalo ovekovo uee u zbivanju, ali samo na mentalnom planu, u vidu svakojakog preispitivanja i sa svih strana osmiljavanja nekog problema. Ovde se isto preispitivanje i iskuavanje podie na vii nivo, na dramski dogaaj
i akciju celog bia.
U linosti ovekovoj priroda postie vrhunac psihofizikog odnoenja i doivljavanja sebe, i zato se u aham-kra dogaa fina iluzija da je Duh ovekov (purua)
uesnik u zbivanju prirode, a ne da se to ona sma preobraava i dozreva da bude dostojna Duha neuslovljenosti koji je omoguava.
Kakva je veza izmeu ocelovljenja linosti i uea u zbivanju, tj. akcije, koje
objedinjuje aham-kra? Sutina linosti je identitet, a on je mogu samo kao akcija.
Identitet je akcija koja je svesna sebe. Akcija je promena i preobraaj, a identitet zahteva sigurnost. To je kontradikcija. Da bi se ona nadila spontano iz nje nastaje jedan
nusproizvod: Ja ili trenutna svest o sebi. Ja je pokuaj da se akcija i identitet doive
kao virtuelni objekti, jer se ve samom pojavom Ja kao virtuelne realnosti ne moe
doiveti jedinstvo akcije i identiteta svakog trena u sadanjosti. Zato je Ego ili Ja virtuelna realnost.
U aham-kra priroda postie svoju maksimalnu integraciju kao pripremu i
nuan uslov za probuenje (buddhi) u Duhu neuslovljenosti (purua). Samo potpuno
integrisana linost moe biti uvek budna (buddhi), kao to, s druge strane, ista svest
moe opstati samo u ovekovom celovitom prisustvu i uestvovanju, a ne bezlinom i
razdeljenom. ovekova linost je olienje celine zbivanja i zato on, kao celovit, vidi
da se sve zbivanje oblikuje kako bi njega stvorilo, kako se sve uliva u njega. Nita mu
nije strano. Njemu nita nije spolja, niti je ita iznutra, jer sve to je spolja - iznutra je.
On vidi da u celoj prirodi nema nikakve greke, da je sve savreno i da je sve onako
kako jedino moe da bude, da univerzum ne bi uopte ni postojao kada bi i najmanja
pojava bila drugaija nego to jeste, kada bi postojalo ita pogreno. Vidi da sve sazreva i integrie se ka svom savrenom liku prolazei razne faze, u organskom iskustvu
(indriyni, fiziko telo) i u neorganskom (tanmtr, astralno telo, posmrtna iskustva,
reinkarnacija). Samo celovita linost vidi da se nita ne gubi ako iz organskog pree u
neorgansko (iz 'ivota' u 'smrt'), jer su joj oba podruja poznata, niti se ta novo dobija
kada se na fizikom pojavi iz nadfizikog. Vidi jasno da svaka dua neminovno stie
svome cilju, da nikad nita nije bilo izgubljeno niti uzaludno. Samo se u celovitoj linosti priroda prepoznaje kao celovita, iznad dobra i zla, raanja i umiranja.
U svim svojim oblicima, kroz sva bia, ljude i dogaaje, priroda se preobraava
i kree se u svakom trenutku ka svom najpotpunijem olienju, ka celovitoj linosti
koja prirodu doivljava kao sebe samu, posmatra je i vidi kao savrenu celinu, kao isto dobro - iako je uvek drugaija. Ona vidi ono trajno iza svake promene i preobraaja,
a to je smo postojanje kojeg ne moe ni biti ako nije onako kako jedino moe da
bude: celovito i savreno. Zato nita nije ugroeno i sve mora proi svoj put razvoja i
dozrevanja kroz spektar svih iskustava, sve dok ne postane zrelo da sopstvenim savr215

enstvom bude olienje celine koja ga je sainila. Kada tako vidi sva bia, ovek je
uvek pozitivno raspoloen i s ljubavlju prihvata svakoga, a naroito nesvesne grenike,
jer vidi njihovo bie, a ne obraa panju na sadraje njihovih iluzija.
Opta neravnotea i nepostojanost ivota, uzrokovana gunama, u aham-kra po
prvi put nalazi svoju ravnoteu. Samo zrela linost vidi da sva dinamika i opti preobraaj pripadaju celini i nikada je ne naruavaju inei zlo. Zreo ovek je dobar na taj
nain to doputa stvarima da budu kakve jesu, ne remeti ih jer zna da sve ide svome
ishodu. Dozvoljavajui biu da bude kakvo ono smo jeste, ne prilagoavajui ga svojim eljama, on pomae njegov ivot. Oputenim prihvatanjem stvari kakve jesu, on
doprinosi njihovom preobraaju u rastu.
Kada bi u tom rastu bilo ikakve greke, tada ne bi bilo ni celovitosti prirode ni
njenog analognog olienja u celovitoj linosti ovekovoj, kao u ogledalu. Da bilo koji
oblik zbivanja sadri u sebi neto pogreno ili zlo, da nije ba takav kakav upravo jeste
- ne bi bilo nikakvog oblika ni same prirode. Ono to je pogreno ne moe opstati; nije
mogue destruktivno stvaranje ni postojanje.
Ali, zbivanje je takvo samo sa stanovita aham-kra, zrele linosti. Sa svih drugih, nepotpunih stanovita, zbivanja su haotina, uveliko pogrena i zla, svet nije celovit i savren, priroda nije autentina, onakva kakva bi trebalo da bude, i zato izgleda
destruktivna. Svakako, destruktivan je ovde jedino nain posmatranja, ili stav posmatraa, a ne priroda, jer, da jeste, ne bi bilo posmatraa. Priroda je kao toak i od poloaja (ontolokog statusa) posmatraa zavisi kako e se njeno zbivanje doiveti. Ako je
ovek sm celovit i usrediten u svom Sopstvu, tada e zbivanje prirode doivljavati iz
sredita toka njenog obrtanja i videe je svuda kao jedinstvenu harmoninu celinu jer, ovekovo Sopstvo nije nita drugo do centar i stoer sveg kretanja prirode. Ako
nije u svom sreditu, tada nee biti u harmoninom centru bivstvovanja niti u jedinstvu
sa njim. Koliko od (svog) centra odstupa, toliko e njegov ivot biti neharmonian,
neuravnoteen i pod uticajem centrifugalne sile vremena koje vodi u rasulo (entropiju).
Ako je sasvim na rubu zbivanja - a to znai identifikovan sa objektima i vremenom toak ivota e ga pregaziti. ovek treba da bude celovit kako bi po analogiji prepoznao celovitost, nepogreivo savrenstvo i dobro samog postojanja. Jer, da ono nije takvo, ne bi ga ni bilo. Stoga, tek u ovekovoj savreno integrisanoj linosti svet uistinu
postoji kakav jeste. Nikako drugaije.
3. Volja ili namera
Samo celovita tj. objedinjena linost ima svoju volju. Dotle je nije imala jer su
je razna Ja rasparavala i delila svako na svoju stranu.
Sva prakrti ispod aham-kra na shemi je polje iste uzronosti. Tek u ahamkra postoji mo slobodnog i novog delanja po svojoj volji. To za oveka praktino
znai njegovo drugo roenje. Prirodno uslovljeni ljudi, a takva je velika veina, preteno ive u indriyni, do manasa. To je nalik jajetu. Ono postoji na ovom svetu, ali ptica jo nije roena. Da bi se istinski rodila, ptica, taj drevni simbol ovekove due,
mora da uradi jo neto, sama da probije ljusku jajeta i izae van. Tako i ovek nije
roen pkim fizikim roenjem; to je samo bezlina prirodna reprodukcija. On tek
treba da se rodi svojom voljom i sveu i nadie polje prirodne reprodukcije i nunosti
- a to je telo, indriyni, i sve ispod aham-kra. U tome je smisao vaskrsenja.

216

S tom voljom koju je pokazao pri probijanju iluzija uslovljene prirode ispod
aham-kra i istinski se raajui kao nova, slobodna i celovita linost, on dobija i mo
delanja, koju nijedan prirodno postojei ovek nema.
Mo delanja, volja ili namera kao izraz aham-kre nastaje tek sa integracijom
subjektivnog i objektivnog podruja prakrti (prema shemi br. 1). Ve smo rekli da se u
svemu zbiva jedna ista priroda, vanjski objekti ulnog posmatranja su ispoljavanja
nieg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu vii i finiji vid istog procesa. Zapravo, sve je to jedan bezvremeni dogaaj, i misao o jednom objektu i taj objekat u fizikom prostoru su jedno. Samo razliite dimenzije tog jednog zbivanja ine da to izgleda razliito i odvojeno sa stanovita trodimenzionalnog organskog podruja indriyni i
njegove percepcije. Zato kada se ovlada podrujem indriyni tako da se ta ovladanost
proiri na neorgansko podruje, u sve dimenzije, i na taj nain se integrie organsko i
neorgansko, subjektivno i objektivno podruje u aham-kra, u jedno Ja i celovitu linost, onda se ovladava elementima, dobija se mo delanja mnogo vea od organskih
sposobnosti: siddhi.
Kada u sopstvenom savrenstvu, kao u ogledalu, ovek prepozna svrhu bivstvovanja, sudbinu svih bia, savrenstvo i lepotu sveg ivota - tada moe postojati samo
kroz istu ljubav i oprotaj. To je jedini izraz volje ili namere. Milosrdna ljubav prema
svemu to biva jedino je merilo tog drugog roenja u aham-kri. Videvi da se u
celom univerzumu ne dogaa nita drugo do jedinstvo koje se u potpunosti aktuelizuje
tek kroz njegovo prosvetljenje, on doivljava jedino ljubav koja prihvata sve to postoji, oprotaj i pomirenje sa svim. Nije mogue zameriti bilo ta nijednom biu ako
vidimo da je ono samo izraz jedne celine, prakrti. Videti sve kao jednu celinu znai
biti svestan, probuen, a to znai da su svi drugi nesvesni, da spavaju i da sve ine kao
u snu. Kako onda ikome zameriti bilo ta? Zapravo, sam pojam "drugoga" ostaje u
podruju nesvesnog bivstvovanja i nestaje za probuenoga u budnosti.
Za probuenoga se sva bia energetski manifestuju kao ljubavni doivljaj, a
svest je tu neposredno razumevanje i pratanje svega. Ljubavi nema bez potpunog i
bezuslovnog pratanja i prihvatanja. Oni su uzajamni, jer kada se energija koja oblikuje svekoliko zbivanje osvesti u linosti ovekovoj, tada se ona prepoznaje kao ljubav i
svaki se oblik prirode samo kroz ljubav doivljava i prihvata; ne vidi se vie objektivni
svet, nego se samo neposredno i lino doivljava u ljubavnom zanosu sjedinjenja s
njim. Oprotaj i prihvatanje tada nastupaju kao posledica ispunjenja nastalog u tom
zanosu. Zapravo, ovde je suvina i sama re oprotaj ve je primerenije rei da tada
nije mogue zameriti bilo emu da je pogreno.
Razumevanje i prihvatanje svega to jeste, svakog bia, svakog dogaaja i
pojave, i svih suprotnosti, ovde i sada, predstavlja posredan put u transcendenciju.
Naime, uvek kada neto prihvatimo kako jeste, ovde i sada, mi to nadilazimo (transcendiramo), postajemo u Duhu vii, iri i svesniji od toga. U tome je tajna verske predaje kroz prihvatanje svega kao boije volje. To je, pored kontemplacije, drugi nain
da se doe do iskustva transcendencije, i glavna je tema Isusove Propovedi na gori.
Takva iskustva uvek prati ljubav, slina onoj kojom roditelj prihvata sve aktivnosti
svoga deteta, pa je otuda volja boija oduvek izjednaavana s ljubavlju. To znai da je
ljubav drugi izraz za nadilaenje prethodnog, nieg i ograniavajueg stanja, odnosno
za iskustvo transcendencije.
Samo zreo ovek vidi da u svakom trenutku sve biva tano onako kako mora da
bude, i da u tom trenutku nije moglo biti drugaije, da je sve na svome mestu, jer nema
nieg pogrenog u celini. Zbog holografske prirode univerzuma, najmanja stvar i poja217

va jednako je vana kao i najvea, kao ceo univerzum, jer svaki deo je odraz celine i
sadri celinu. Zato to su stvari uvek onakve kakve u datom trenutku jedino mogu da
budu, on niemu ne zamera i sve prihvata onakvo kakvo u svom trenutku jeste sa najveim potovanjem. On zato nije pasivan prema stvarima nego realan, samo tako se
stvari mogu videti kakve jesu, bez projekcija i psihomentalnih iskrivljavanja. Ako neto izgleda loe onda je to samo fragment nunog procesa ka ocelovljenju, procesa koji
pripada celini koja je sama po sebi apsolutno dobro. Stvari nam izgledaju nesavrene i
zle samo zato to ne vidimo celinu, ceo proces; vidimo samo jednu epizodu, a ne celu
seriju. Kao to, na primer, jedan prst posmatran za sebe izgleda bezlino, dok ceo
ovekov lik odie smislom i lepotom. Takoe i lik na fotografiji, uhvaen u jednom
trenutku, ne pokazuje mnogo, ali kada smo upoznati sa njegovim karakterom i ivotnim delom on zrai svojim punim smislom. Ili, kao kada bismo kroz uski otvor neke
pregrade posmatrali ta se to kree s druge strane; videli bismo samo neke fragmente
koji se iznenada pojavljuju i nestaju, moda u nekim ciklusima, a kada bi pregrada bila
uklonjena ugledali bismo ceo prizor i tek tada bismo razumeli ta se dogaa.
Budui da gleda na stvari kakve jesu, svet se pred oima zrelog oveka stvara
uvek iznova svakog trena sasvim nov - jer on je sada jedno s kosmikim principom
stvaranja svega, aham-kra. Tako on vidi kako se sve kree i zato nita nije isto u dva
trenutka: svakog trena se stvara na malo drugaiji nain. Kako je sve novo, bezazleno i
nevino, emu da zamera bilo ta? On je zato i nezavisan od svega jer vidi da nema za
ta da se dri. Nezavisnost od sveta je glavna odlika zrelosti ovekovog uestvovanja u
svetu.
U skladu s celinom koja se uvek iznova stvara iz trena u tren, ni linost nije
supstancijalna, ista kroz vreme, ve je u svakom trenutku drugaija i nova, ali opet
celovita. Celovitost je ono to daje smisao linosti, a ne supstancijalna istovetnost kao to je sluaj sa egoikom iluzijom. tavie, celovitost linosti je mogua samo
zahvaljujui nesupstancijalnosti bia. Ona je suprotnost supstancijalnosti.
Celovita linost je uvek u sreditu univerzuma, jer ona i jeste njegovo sredite.
Ona je centralna taka posmatranja iz koje se vidi smisao svake pojave u perspektivi
celine, svi posmatrani detalji se sami od sebe, kao voda koja se sliva, stiu i slau svoj
smisao u skladnu celinu, na kojoj sam kosmos poiva, a da ovek pri tom ne ini nikakav napor. Njegova linost je celovita zato to je u njoj svekoliko prostorvremensko
oblikovanje postiglo svoj smisao i savrenstvo. Tek kada se bie razotkrije kakvo jeste,
da nije supstancijalno, raa se celovita linost. Jer, iluzija supstancijalnosti uvek u sebi
nosi partikularizaciju, podelu i sukobe snaga, na njima se ona i zasniva. Celovitost je
mogua jedino u slobodi od svih iluzija bia, kada se ono vidi celo, kao jedno bez
dvojstva. Bez linosti egzistencija je bezlina, prazna, besmislena i nehumana.
Zreloj linosti vie nita nije potrebno, zato sve prata i samo daje. Njen pokret
nije njen i svako njeno delo nije samo njeno, ve celina dela kroz nju. Takav ovek se
kree savreno skladno i harmonino, kao ulje koje se lije, jer je celovit, svi energetski
tokovi u njemu su usklaeni; on je kao lopta: uvek je isti u svim poloajima i aktivnostima. On je uvek oputen od svega jer je potpun i ostvaren, nema ta vie sam da ini,
jer vidi da celina u svakom trenutku ini sve to treba uiniti. Kako ona sada dela kroz
njega, on je neumoran u stalnoj aktivnosti, nikada nije pasivan i nedelotvoran, iako zna
da nije on taj koji ini. On dela uvek adekvatno i direktno, bez iega suvinog pa zato,
iako izgleda da nita ne radi, postie maksimum uz minimalan napor. On zna ko je
tvorac svega i da je on samo njegovo olienje, zato sebi nita ne pripisuje iako savreno jasno vidi odgovornost za sve to se zbiva. Paradoksalna je istina da tek s pravom
218

afirmacijom svoje linosti ovek postaje nesebian; da tek kada ostvari svoju volju,
vidi da on nikada nije onaj koji dela. To znai da je on samo svedok delanja. On kao
dua samo prisustvuje u biu kao svedok, i samim svojim prisustvom podstie prirodu
na svrsishodno delanje i bivstvovanje. to je jasnije svestan svoje nezavisnosti kao
svedoka, to jae i monije moe da navede prirodu da dela po njegovoj volji.
Za takvu linost, koja je olienje celine, ne postoje granice meu stvarima niti
razdvojenosti meu dogaajima - sve se stapa u jedno. Za nju je iza svakog oblika ili
dogaaja jasno prepoznatljiva jedna univerzalna energija, koju uobliava jedan kosmiki princip uobliavanja, aham-kra, koji je sada u njemu i sainjava njegovo Jastvo.
Ta energija uzima razliite oblike bivstvovanja, ali kada se osvesti u svom krajnjem
ishodu, postaje olienje ljubavi, jer nita se ne stvara i ne ivi bez ljubavi.
Celovitoj linosti postaje na taj nain jasan energetski aspekt bivstvovanja. Ona
vie ne postoji kroz misao i druga psihofizika uslovljavanja i ubeenja, kao to ovek
sa nivoa indriyni ini, ve samo kroz linu volju ili nameru. Samo slobodna linost
moe imati svoju volju i initi po njoj. Priroda se pobrinula da niko ne moe imati svoju volju i mo delanja po sebi, ako nije celovita linost, olienje celine, kojoj je ljubav
jedini zakon delanja. Samo potpuno zrela linost moe delati tako da to uvek bude
izraz ljubavi, odnosno izraz celine koja sve daje. Ona ne moe imati drugaiju volju do
podravanja ivota i dozrevanja svega ka smislu - a to je ljubav. Za celovitu linost
svet ne postoji na objektivistiki nain, kao ideja ili predstava, nego kao isto i neposredno dogaanje u kome se lino uestvuje, kao energetski fenomen, kao neto to se
voli.
Da nije tako, da svoju volju i mo delanja moe da ima i neko ko nije celovita
linost, koja nije holografsko olienje celine same egzistencije, tada bi delovanje takve
osobe bilo destruktivno i ugrozilo bi samu prirodu.
Na koji nain je linost celovita i kao takva doivljava celovitost postojanja?
Celovitost linosti ovde znai jedno Ja. ovek nije celovit samo zato to je razdeljen
na vie Ja. Sve promene naih raspoloenja, ponaanja, delanja i seanja su zapravo
prelasci iz jednog Ja u drugo. Pri tome se, zahvaljujui posebnom mehanizmu, koji je
Gurijev nazvao 'odbojnik' (prema oprugama koje amortizuju sudare izmeu vagona
na starim vozovima), prelasci iz jednog Ja u drugo racionalizuju i opravdavaju, makar
ta stanja bila i krajnje kontradiktorna, i stvara se fina iluzija kontinuiteta jednog Ja.
Zaista, kod prosenog oveka postoji izvestan kontinuitet, pa on zna ta je sve uinio
(iako se potom kaje - jedno Ja je poinilo neto to drugo osuuje, ili nije moglo da
uini ono to je neko drugo Ja odluilo), ali kod patolokih sluajeva ovaj kontinuitet
se prekida, to u ekstremnom vidu, u izofreniji, vodi do potpune odvojenosti pojedinih delova linosti pri emu jedna ne zna ta ine ostale. Ako sazna, tada se poinjeno
delo negira, ili se uprkos svemu opravdava. Vano je znati da ovek koji nije radio na
sebi nikada nema jedno Ja, pa ak i ne zna da ih ima mnotvo. Samo sa ezoterinom
duhovnom praksom koja je izneta kao 'etvrti put', moe doi do celovite linosti i
jedinstvene, uvek prisutne svesti o sebi, tj. jednog Ja. To je nivo aham-kre i on se ne
dobija pkim roenjem, ve samo radom na sopstvenom osveenju. Roenjem ovek
dobija samo ono to pripada indriyni. Sve ostale kategorije i dimenzije prirode mora
da osvoji radom i spoznajom.
Kakva je priroda jednog Ja ili aham-kre? To je ono stalno i uvek prisutno postojanje u nama. Stanja bia i svesti se stalno smenjuju (java, san, dubok san bez snova,
afektivna stanja...), ali sva se ona dogaaju nama kao istom postojanju, mi uvek postojimo kroz sva stanja u kojima se nalazimo. isto postojanje je ista ili transcenden219

talna svest. Kao platno na kome se projektuje film. U ovoj metafori film predstavlja
sve sadraje koji sainjavaju nama poznati ivot i sva stanja svesti, a platno ono na
emu je sve to mogue da se dogodi, ono to ostaje isto dok se smenjuju sadraji svesti
i ivota projektovani na njemu. Mi uestvujemo u sadrajima kao da su nai, i kada
spoznamo stvarnost sadraja zbivanja, spoznajemo svoju razliitost i Sebe samoga.
Otuda ime aham-kra. Aham znai ja sam i odnosi se na ono uvek postojee koje mi
jesmo, a -krah na uestvovanje u zbivanju koje uvek postojee omoguava.
Kakva je veza jedinstvene i uvek postojee svesti o sebi, jednog Ja, sa voljom?
Mnotvo Ja razbija ivotnu energiju na kontradiktorne aktivnosti, koje su vrlo esto
tetne. ovek dobija svoju volju i mo delanja samo kada upotrebljava ceo energetski
potencijal svoga bia.
Sada nam postaje jasnije kako princip individuacije ili uobliavanja svega dela
sa namerom ili voljom. Namera hvatanja je oblikovala ruke, namera hodanja - noge,
vienja - oi, itd. Snagom volje moe se sve oblikovati i promeniti, to je oigledno u
drastinim fiziolokim promenama izazvanim hipnotikom sugestijom, kojom se volja
snano koncentrie. Sve biva onako kako se energija ulae, ovek postaje ono u ta
ulae svoju energiju. Ako je uloi u destrukciju, onda e se raspasti, i svoj raspad e
pokuati da sprei i nadoknadi kraom energije od drugoga. Ali bezuspeno, jer energija je jedna i zato se ne moe ukrasti. Zbog holografske prirode stvarnosti, uzimajui
je od drugog, ovek je sam gubi. Zato se zlo nikada ne isplati i kad-tad pravda pobeuje. Istina, koja je ivotna snaga, moe se potiskivati ali ona, kao lopta pod vodom,
uvek tei da ispliva na videlo. La je oduvek bila loa investicija, ona u prirodnoj ekonomiji jednostavno ne prolazi jer je nalik na neispravan proizvod. Kako je priroda isto savrenstvo, la joj i ne pripada, ona je negacija ivota pa zato, iako moe nainiti
tetu u poetku, ne moe opstati do kraja. Negacija ivota ne moe da ivi.
Nema lai koja nee biti razobliena i sve to je skriveno bie razotkriveno.
Otuda je ista savest uslov za celovitu linost, za aham-kra. Samo istom saveu
slobodna linost moe da doivljava svet kroz svoje delovanje i svoju volju. Nikako
drugaije, jer destruktivni inilac u jedinstvu prirode mora samoga sebe razoriti.
Linost se zbog svoje zrelosti ne bavi toliko percepcijom sveta, jer je potpuno
otvorena za njega, koliko delovanjem u njemu. Njeno doivljavanje sveta u savrenom
je skladu i jednakosti sa njenim delanjem, jer zna da ne moe drugaije spoznati svet
nego kao uesnik, kroz stvaralatvo i delotvoran odnos prema njemu. U aham-kra
svest po prvi put postaje potpuno aktivan inilac. U indriyni ona je pasivna, sluila je
samo za osvetljavanje uskog kruga iskustva i delanja, ak i u manasu, razumu, bila je
vie reaktivna nego aktivna i konstruktivna, veim delom je skupljala informacije i
utiske i kroz imaginaciju (tanmtr) se uvebavala da od reagovanja pree u delovanje. Otuda aham-kra odlikuje volja. Tu je svest po prvi put u jedinstvu sa energijom i
biem, i takvo jedinstvo je ono to linosti daje zrelost. U njoj svest po prvi put u prirodi postaje bivstvujua i delotvorna.
Ali, to njeno delanje je veoma nalik na ne-delanje zbog blizine krajnjeg ishoda,
buddhi, i zbog jasnoe da celina dela, a ne individua. Celovita linost zna da nije ona
ta koja dela, ve celina ije je ona samo olienje. ovek koji je ogranien na neko svoje malo Ja, uvek misli da je on taj koji dela, pa otuda svi sukobi meu ljudima. Celovita linost se po tome razlikuje od individue to zna izvor sveg delanja. Taj izvor je sveprisutan, izvan je prostora i vremena, pa otuda delanje celovite linosti preskae uzronost. Ona se ne kree linearnim vremenom od uzroka prema posledici, nego se
odmah smeta u posledicu, u rezultat, koristei imaginaciju (tanmtr) koja relativizu220

je vreme, dok za neupuenog posmatraa izgleda kao da se okolnosti i uzroci tokom

vremena sklapaju sami od sebe tako da linost taj rezultat s lakoom postie. Kada
celovita linost neto namerava ona samo izbrie prostorno oblikovanje i vremenski
tok koji je deli do toga, i nameravano biva ostvareno. Ona nikada ne brine da prvo
ostvari uzroke da bi postigla posledicu. Samo se koncentrie na cilj kao da je ve
ostvaren, i sve to je potrebno da se taj cilj i ostvari dolazi samo od sebe, biva privueno nameravanim ciljem. Ona te potrebne preduslove samo spremno prihvata kada se
privueni njegovim ciljem pojave. Jer, u celini koju linost oliava, sve postoji jednovremeno. Samo u indriyni postoji iluzija da se stvari zbivaju tokom vremena, izdvojene u prostoru i da ovek neto radi. Ostvarena linost koristi finije nivoe stvaranja
(tanmtr) u kojima je sve jedno i ve sveprisutno za izazivanje posledica na niim i
grubljim (indriyni).
Aham-kra je delovanje koje je pretvoreno u entitet. Ono moe biti razdeljeno u
vie razliitih oblika ponaanja koji ravnopravno opstaju u individui (indriyni) i smenjuju se tokom vremena. Osamostaljeni entiteti percepcije i delanja u indriyni imaju
prevagu kod dezintegrisane linosti, oni odnose energiju bia svaki na svoju stranu, a
troe je i na meusobna sukobljavanja. Zato to takav ovek nema celu svoju energiju
na raspolaganju, nema ni snage da bude onaj koji ini dela, ve je noen zbivanjem i
oblikovan njime. Stoga (s pravom) ne moe imati ni odgovornost za svoje postupke.
Ima iluziju da neto ini, dok je u stvarnosti sainjen i uslovljen okolnostima. ak i
takvi detalji kao to je treptaj oka, pomeranje ruke ili okretanje nadesno, na primer,
potpuno su uslovljeni, jer ovek ne uvia da u tom trenutku nije mogao da ne trepne,
ruku nije mogao da odri mirno, i okrenuo se nadesno jer tada nije mogao nalevo. Ovu
nunost on uvek naknadno tumai kao svoju volju jer je i njegova misao jednako uslovljena okolnostima kao i fiziko kretanje. Opta uslovljenost je, meutim, dovoljno
fleksibilna da omoguava ivot, organsku reprodukciju i rad koji je za to neophodan.
Manifestuje se na razliitim dimenzijama, na fizikoj vie, a na mentalnoj manje oigledno. Imamo izvesnu slobodu da izaberemo kako emo doi do hrane, ali ne moemo izbei nunost ishrane. Zato i ovekovu odluku da u odreenom trenutku uini
neki pokret odreuje uslovljenost prirode, ma koliko bila fleksibilna u nainu njenog
ostvarenja. Prividna sloboda koju imamo u kretanju jeste samo izbor kako da udovoljimo prirodnom nagonu za opstanak. To je sloboda ega i nesvesnog bivstvovanja.
Unutar svoga ega moemo da inimo ta god hoemo, kao zver u kavezu zoolokog
vrta. Samo na nivou aham-kra poinje slobodno injenje. Bez potpune odgovornosti
za sve svoje postupke nema zrele linosti, a samo sa njom ovek moe prevazii sudbinu psihofizike uslovljenosti.
Nadilaenjem psihofizike uslovljenosti problem determinacije i slobodne volje
spoznaje se na sledei nain: Samo celovita, nezavisna i probuena linost moe imati
svoju volju, ali ta njena volja tada nije njena lina, ve je to uvek volja Duha koji sve
omoguava, i integrisana linost je samo sprovodi kroz sebe pa zato ona izgleda kao
njena. Dakle, ideja pke slobodne volje postoji samo u iluziji ega, i ona je tada uvek
razuzdanost, a ne prava sloboda. Nesvestan ovek je determinisan prirodom, a svestan
ovek je determinisan Duhom koji omoguava prirodu.
Zato to je za zrelog oveka sve ostvareno i potpuno, on svoju energiju ne ulae
u iluziju da se stvari mogu promeniti ili popraviti, nego u osnaenje svoje potpunosti.
To je najbolji doprinos usavravanju svih stvari. Postiui sopstvenu zrelost inimo
najbolju uslugu svim biima, inimo ono jedino to uopte i treba initi i time sve
automatski ostvarujemo. Nita drugo ne treba uiniti jer sve se zbivanje kosmosa kree
221

ka celovitoj linosti, tu sve postie svoj smisao. Ulaganje energije u bilo ta drugo je
ist gubitak i destrukcija.
Posmatrano na shemi prakrti, sve kategorije ispod aham-kre sainjavaju ispoljeni kosmos. U Aham-kri sve to se po prvi put saima u jedno, u Ja jesam, u sam
princip ivota. Otuda je aham-kra nosilac principa ivota ili due u celoj prirodi.
Otuda je duevnost istovetna celovitoj linosti, i linost nikada ne moe biti celovita
ako nije potpuno duevna.
4. iva i individualna dua
Glavna odlika zrele linosti je nezavisnost. To je oigledno na shemi gde ahamkra stoji iznad sveg pojavnog sveta. Ona je iznad fizikog tela (indriyni), to znai
da je nezavisna od njega. Tu nezavisnost valja dobro razumeti jer je njeno razumevanje od sutinskog znaaja kao uvod u spoznaju budnosti (buddhi) i nezavisnosti purue
od prakrti.
Prema uenju snkhye, aham-kra je sredite unutarnjeg organa koji se naziva antahkarana i koji se sastoji iz tri kategorije: manas, aham-kra i buddhi. Naziva se
unutarnji zbog razlikovanja od deset vanjskih organa koji mu ukazuju predmete i
pomou koji on dela u spoljnjem svetu, a to su ulni i delatni organi, buddhindriye i
karmendriye.
Antahkarana obezbeuje najviu natulnu i intuitivnu spoznaju koja je mogua
u prirodi, iako je njena tvorevina, ona se u njoj ponaa u toj meri nezavisno da moe
posluiti kao model za obuavanje i pripremanje velikog buenja u apsolutnoj nezavisnosti purue (kaivalya).
Kada se unutarnji organ osnai tako da zaivi u iskustvu, on deluje i sa prototipovima ulnih organa (tanmtr) i moe biti aktivan u svim dimenzijama (mahabhtni) - jer nije vezan za indriyni (telo) vie od manasa (uma). Tada se naziva sukma-arira ili fino telo. To je astralno telo koje nadivljava smrt fizikog, prelazi u
objektivno podruje i u sebi nosi utiske (samskara) proivljenih iskustava koji e biti
informacija za roenje novog tela i oblikovanje njegove sudbine. Ono takoe individualnost prenosi u objektivno podruje za vreme sna ili astralne projekcije. Ono je najfiniji korisnik energije (prna), njegovo zbivanje je iskljuivo energetske prirode. Stoga
se i naziva iva, to znai ivot, ili princip koji odreuje ivot. iva je finotvarni medijum koji povezuje subjektivno podruje iskustva (indriyni) sa objektivnim uslovima,
prototipovima (tanmtr) prirodnog zbivanja, i kroz sve dimenzije (maha-bhtni). Ta
povezanost daje smisao ili duu samom zbivanju. Na Zapadu je ovaj priblino isti
princip u ljudskom obliku stoga i poznat kao dua. Meutim, iva nije sama dua, ve
najfinija tvorevina prakrti kroz koju transcendentalna dua moe da deluje i da prisustvuje u prirodi, u telu. Dua ne moe direktno da koristi fiziko telo, ono je suvie
grubo za nju, mora da postoji fini energetski posrednik izmeu due i tela. To je iva
koja sadri astralno i sve finije oblike (omotae, koa) koji su od prakrti, kako bi zajedno sa duom mogla da bude aktuelna u svim dimenzijama prirode.
Stoga, iva je matrica koju dua koristi da stvara fiziko telo i da deluje u njemu. iva je informativno-energetska marica koja je finija od fizikog tela i zato ga
nadilazi.
S druge strane gledano, iva je najfinija energetsko-informativna matrica s
kojom se prakrti saobraava purui, odnosno dui.
222

Zbog takvih svojstava ive, da je najblia samoj dui i da u telu deluje kao ona,
postojala je tendencija njenog pogrenog tumaenja u delima o indijskoj filozofiji, da
je ona sama individualna dua. 98
Nuno je da iva, kao trovrstan unutarnji organ, dozri u fizikom iskustvu
pomou deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete i iskustvo delovanja u trodimenzionom prostoru. Jedino tako dua postaje odluujui inilac u pribavljanju spasonosne spoznaje u viim dimenzijama astralnih svetova. Razvezana od deset fizikih
organa, koji su prisutni kao jedno telo samo u trodimenzionalnoj sadanjosti, iva preko tanmtr moe da deluje u sva tri vremena, u prolosti, sadanjosti i budunosti. Ti
sluajevi se spontano deavaju kada u snu ili ekstazi spoznajemo budue dogaaje ili
proivljavamo prole, ili kada u iskustvima bliskim smrti u jednom trenutku sagledamo ceo ivot.
Prilikom smrti fizikog tela iva se potpuno suoava sa objektivnom stranom
emanacije prakrti, odnosno, kolektivnim uslovima bivstvovanja ljudskog roda u celosti. Tom prilikom ona nosi sa sobom utiske svih subjektivnih iskustava u trodimenzionalnom telu s kojim je bila u vezi za njegovog ivota putem razuma (manas) koji, iako
nadivljava smrt fizikog organizma, ne moe dugo da opstane bez njega. 99 Sainjena
kao fino (astralno) telo, od tanmtr, iva deluje kao kalup ili prototip za ponovno
raanje grubog (fizikog) tela u tri dimenzije. Fino telo je uzor ponovnog roenja kao
to je i princip identiteta linosti u razliitim inkarnacijama. Ali, iako ovako deluje,
iva nije supstancijalna kao to to nije niti ita drugo u prirodi. Ne prelazi iz tela u telo
jedna ista iva kao istovetni entitet, ve samo informacija prethodnog iskustva za oblikovanje narednog. Dua je korisnik tih informacija, ona ih sakuplja preko ive i na
osnovu njih projektuje novu inkarnaciju. To je tako zato to je iva egzistencijalna, a
ne esencijalna; zato ona ne postoji supstancijalno ve samo kao informacija za sukcesivno uobliavanje entiteta iz akae. Kao to vidimo da se povrinom vode kree jedan
talas kao celina, dok se zapravo voda usklaeno podie i sputa, a sama ostaje nepokretna, tako se isto iz jednog tela u drugo prenosi samo informacija koja podstie
uzrono nastajanje bia. Ona nije supstancijalna stoga to je sainjena od skupine triju
inilaca: buddhi, aham-kre i manasa. Ta skupina triju vrhunskih kategorija prakrti
daje dui, ili purui, kao krajnjem korisniku, sve informacije o postojanju svega ostalog to je na shemi ispod njih. Zato postoji seanje na prole ivote iako nema supstancijalnosti ive, jer dua (purua) je krajnji korisnik svih informacija iz svih ivota i ona
ih prenosi i prepoznaje. Informativni kontinuitet ive tokom inkarnacija jedino je
mogu zbog prisustva due. Ona uva informacije stare ive za oblikovanje nove ive
u novom telu. Ouvanje informativnog kontinuiteta od strane due je od presudnog
znaaja za celovitost linosti i smisla ovekove egzistencije. Kontinuitet je identitet.
Upravo zato to je dua egzistencijalna, to znai da svoje jedino uporite ima u
smislu zbivanja, a ne u smrtnoj supstanciji, mi se ne seamo svojih prethodnih ivota,
tj. gubimo kontinuitet smisla postojanja, zaboravljamo svoju duu kada svoj smisao i
uporite traimo u supstancijalnosti, u identifikaciji s telom.
Fino telo ive (sukma-arira) naziva se jo i linga-arira ili telo obeleja ili
odreenja karaktera bivstvovanja. Linga je iskustveni entitet i ima telo nalik fizikom
zato to je iskustvo koje predstavlja oblikovano u trodimenzionalnom sklopu. Svaka
98

Primer takvog pogrenog tumaenja, nerazlikovanja i poistoveenja ive sa samom duom je delo
Sarvepali Radakrinana: Indijska filozofija (Nolit, Beograd, 1964).
99
Opirnije o mentalnom uslovljavanju manasa (uma) nakon raspada fizikog organizma videti u
Tibetanskoj knjizi mrtvih.

223

ivotna istorija ima svoje obeleje (linga) i sve dok bude uzronog uslovljavanja iskustva bivstvovanja prirode, bie i linga, odnosno, novih inkarnacija.
Vrlo je vano razumeti ovu razliku izmeu esencijalnog i egzistencijalnog karaktera ive, ona je klju za razumevanje aham-kra kao principa uobliavanja i ocelovljenja koje se odigrava trenutano i sukcesivno iz akae, a ne kao zasebno bie koje se
raa i kree kroz prostor. Razliiti modusi ocelovljenja bia su ti koji se raaju, kreu i
deluju, a ne bie po sebi. Cela egzistencija je jedno veliko informaciono energetsko
polje, a ne mnotvo objekata koji se kreu kroz prostor. Objekti su samo privid naeg
sukcesivnog opaanja i tumaenja informacija, a ne njihovo stvarno postojanje i kretanje kroz prostor. Svet nam uvek izgleda onako kako ga opaamo. Samo tako, zahvaljujui sveprisutnoj akai ili etru koji sve trenutno oblikuje, aham-kra moe biti uvek
dostupan, sveprisutan, ali i nezavisan princip celovitosti.
Ovde je potrebna jedna napomena. Reinkarnacija je iskustvo svih duevnih ljudi, svih kultura u svim vremenima, negde jasno a negde nejasno izraeno. Meutim,
samo je na Zapadu u judeo-hrianstvu na silu uvedena zabrana verovanja u reinkarnaciju od strane arhontskih sila da bi se dua to vie koncentrisala na svoj proces materijalizacije zbog kojega je ovde. Dua koja zna za svoju besmrtnost i cikluse inkarnacija
deluje oputeno i nezainteresovano za te procese. Svest due se mora zatvoriti u um
koji je materijalan i koji je svestan samo svoga tela i jednog tekueg ivota da bi bila
aktivna u radu tokom tog ivota. To jeste negativan put i zaborav, koji ukljuuje i patnju i nasilje, ovek koji je svestan samo fizikog tela i samo tekueg ivota, ivi u
strahu i neznanju o sebi i zato je uvek nasilan, ali to je jedini nain da se iz due izvue
ista kreativna svest za delovanje u fizikom telu.
Iako princip individuacije kao linga-arira uvek nadivljava fiziko telo, on
zavisi od dozrelosti iskustva i nije isti u svim sluajevima. Njegov status zavisi od prisustva svesti, pamenja i iskustva bivstvovanja. Kao i svi ostali proizvodi prirode, i
linga je odreena gunama. U njoj tamas preovlauje kada postoji u ivotinjskom obliku koji nema sve organske sposobnosti, ili kod primitivnih ljudi u kojima one nisu
valjano iskoriene i dozrele, uglavnom preteranim naglaavanjem nekih za raun
ostalih. Tada se iva inkarnira sa nepotpunim organskim sposobnostima (indriyni) u
vidu neke ivotinje. 100 U tim niim inkarnacijama ive ne inkarnira se i dua u istoj
meri kao u ljudskom obliku, ve u vrlo malom procentu, samo koliko je potrebno da se
odri informativni kontinuitet. Ukoliko prevlada raas, znai da je iva nauila da
potpuno uestvuje u svim organskim sposobnostima bivstvovanja i da deluje kao ljudska individua. Tada se ponovo inkarnira u ljudskom obliju gde uestvuje u borbi za
nadilaenje suprotnosti i patnji koje one izazivaju. U ljudskom obliku tek iva postaje
potpuni nosilac due. Linost moe uvek da se sunovrati niz strminu niih oblika
bivanja, u tamas, ukoliko bilo kako naudi sazrevanju svoga iskustva i slobodi uea u
njemu. Ne samo sebi ve i drugome, jer u apsolutnom smislu, u holografskom univerzumu, ne postoje dva bia ve samo jedno jedino, u njemu nita nije podeljeno niti
biva zagubljeno. Zlo koje inimo 'drugome' inimo najpre sebi. Sutina svakog zla je u
spreavanju uea u iskustvu bivstvovanja, u sputavanju slobode celovitog dejstva
indriyni s kojim sazreva uesnik kao linost (aham-kra). ovek propada tano onoliko koliko ometa ili uzima tuu energiju ivota, i ne ini napor da je sam prosleuje
100

O seobi due u ivotinjska tela videti kod Platona u Timaju (Timaio, 90a-92c), i u Surya-giti. Ova
potonja izriito pominje pse kao one ivotinje u koje se raaju ljudske due potonule u greh i poudu.
Moda je zbog svog instinktivnog seanja na prethodni ivot pas tako vezan za oveka, kao njegov
'najbolji prijatelj' - i ovek za psa.

224

kroz sebe za dobrobit svih. Sattva odlikuje ivu koja je potpuno sazrela za prisustvo
due i koja je na sebe preuzela odgovornost celokupnog iskustva bia i s time dola do
njegovog ishoda, ili prostorvremenske singularnosti kao iste energije svesti, koja je
njen opstanak. Tek u potpuno osveenoj dui bie se spoznaje kao celovito i tek u
takvoj spoznaji Duh, purua, biva slobodan, Boansko biva prisutno. Ideja bodhisattve
odgovara satvikom aspektu ive. Izvorno, gnostiko hrianstvo najdoslednije se bavi
ovim problemom. Samo sa zrelom i dovoljno snanom duom moemo nadii prirodno podruje uslovljavanja i pribliiti se samoj neuslovljenosti koja sve omoguava, i
koja nije nita od svega. Samo kada svojom duom nadiemo subjektivnost, koja raa
svako zlo i nunost, biemo sposobni da se suoimo sa istom neuslovljenou. O takvom suoavanju govori rani budizam. Zato je njegova poruka nejasna svakome ko nije
osvestio svoju duu i postao celovita linost (aham-kra).
iva, kao informativni entitet, postaje najpotpunija u satvikom aspektu. Ona to
postaje evolucijom kroz puno inkarnacija u neorganskom i organskom ivotu, tokom
kojih sakuplja iskustvo bivstvovanja, svest o biu uopte. Ova iskustvena svest se kristalie u manas, ili um najiskusnijeg i najkompletnijeg bia: oveka. Kada dovoljno
sazri kroz nie inkarnacije iva postaje podobna za prisustvo ljudske due tako to e
primiti svest Duha (purue). Dakle, ne reinkarnira se ljudska dua tj. purua kroz sve
nie oblike ivota da bi dozrela u iskustvu (svesnosti), ve samo informativni entitet
prakrti sainjen od potencijala triju kategorija (buddhi, aham-kre i manasa) u elementarnom obliku. Jedino zbog potpune blizine ive sa duom, puruom, izgleda
kao da se dua (purua) inkarnira iz ivota u ivot. I to iskustvo e izgledati realno
tokom celog ciklusa inkarnacija, do potpune samospoznaje due i krajnjeg osloboenja, odnosno zavretka ciklusa inkarnacija. Centralno mesto tog akumuliranja utisaka
svih iskustava jeste ljudski um. Um - sa svojom prosenom ljudskom sveu u stanju
svakodnevne budnosti - jeste zbir svih utisaka (samskara) iz svih oblika ivota. Manas
je zbirno mesto svih samskara.
Informativni entitet s kojim se ustanovljava postojanje (iskustvo) u najgrubljem
obliku jeste onaj u obliku minerala. Tu je poetak evolucije elementarne ive u fizikom svetu, tu se ona upoznaje samo sa fizikim oblikovanjem. Pre njega ona je postojala kao entitet u neorganskom podruju, kao neorgansko bie ili elemental prirode.
Svaki informativni entitet mora da pree iz neorganskog u organsko podruje zato to
je samo u njemu, zbog trodimenzionalnosti, mogua potpuna konkretizacija sveg iskustva bivstvovanja iz svih njegovih dimenzija - u vidu manasa. U trodimenzionalnom
fizikom svetu iva dalje, iz jedne inkarnacije u drugu, evoluira kao jednoelijski
organizam, pa zatim vieelijski u razliitim oblicima, najpre nepokretnim (biljke), a
zatim i pokretnim (ivotinje), i to evolutivnim redom koji odreuje sposobnost kretanja kao jedinog naina prikupljanja utisaka (samskara) o bivstvovanju i razvoja inteligencije. Kao zglavkar, insekt, mekuac, riba, vodozemac, ptica, sisar - dok se utisci
koji se mogu sakupiti prostim kretanjem i brigom za opstanak ne kompletiraju, tako da
se iva rodi kao bie koje je najkompletnije snabdeveno svim ulnim i delatnim organima, u toj meri da moe da koristi i alat, a to je ovek.
Sutina razvoja ive je da doe do ljudskog oblika.
Kada sazri u najviem ivotinjskom obliku, iva se inkarnira kao najprimitivniji
ljudski oblik - i tek tada za nju zapoinje zakon karme. To su najee ljudi iz primitivnih zajednica sa snano izraenom plemenskom, nacionalnom i verskom pripadnou. To pokazuje i totem plemenske zajednice koji predstavlja ivotinju od koje su,
po predanju, njeni lanovi potekli, kao i verovanje da se due umrlih sele u ivotinje,
225

odnosno inkarniraju kao one. I van takvih zajednica, primitivan ljudski oblik se moe
prepoznati po fizionomiji i optem nainu ivota koji je usmeren ka fizikom opstanku
kroz teak rad, i po tuposti kada je u pitanju duhovnost. Takoe i po uroenoj fizikoj i
mentalnoj zaostalosti (npr. mongoloidnost). Vezanost primitivnog oveka za utiske
(samskare) ogleda se u uslovljenosti njegovog instinktivnog i nagonskog ponaanja, a
naroito u navikama (u mislima, reima i delima), u njihovoj mehaninosti, kao i
vezanosti za tradiciju.
Tek kada dospe do ljudskog tela iva postaje podobna da bude nosilac prisustva due - u onoj meri u kojoj dozvoljava prisustvo Duha, purue - jer jedino Duh
koji sve omoguava daje sutinu ljudskoj dui. Purua je ovekova sutina. ovekova dua ima poreklo od Duha, a ne od prirode. ovek ima ljudsku duu samo onoliko
koliko proputa i aktuelizuje prisustvo boanskog Duha koji sve omoguava. Pre toga
postoji samo informativni entitet iva, kao princip individuacije prakrti u ivotinjskim
oblicima, ali i mnogim ljudskim biima koja su nezrela za celovito prisustvo due.
Slino kao to i prakrti projektuje svoje najfinije entitete, ive, tako i Duh koji
sve omoguava, purua, projektuje informativne entitete kroz proces individuacije s
kojima afirmie iskustvo postojanja u svim moguim aspektima i oblicima. Ti informativni entiteti su due svih ljudi. One prvobitno postoje u najviim dimenzijama prakrti, u tanmtr, kao arhetip ljudske due, ili transcendentalna dua (oversoul). Ona se
sputa ka niim dimenzijama tako to se deli na vie individualnih dua, i na svakoj
dimenziji se projektuje kao jedna individualna dua, takoe i na zemlji. Ta individualna dua koja je na zemlji, tj. na fizikoj stvarnosti, upravo je ova koje smo mi sada
svesni, i s kojom ivimo na ovom svetu. Pored nje, dakle, imamo i druge aspekte svoje
due koje simultano postoje na drugim dimenzijama i iskuavaju sve druge aspekte
zbivanja. Ima ih sedam jer je sedam mogunosti svakog zbivanja. O tome zato ba
sedam videti u poglavlju Sydvda (Sedam stanja). Ova individualna dua, koja je proistekla iz transcendentalne due, purue ili Duha, spaja se sa ivom, individuacionim
procesom prakrti. Stoga, ovek je jedinstven po tome to predstavlja spoj informativnih entiteta purue i prakrti. Zato ovek ima dvojnu prirodu, sposoban je za dosezanje
boanskih visina i paklenog podzemlja, i upravo na takvim iskustvima on kristalie
prisustvo svesti svoje due. Zato se njegovo ostvarenje ogleda u uzdizanju iznad prirodnog uslovljavanja prakrti, od svega to je fiziko, mehaniko i uslovljavajue. Sve
to u sebi ima od svesti, dobrote, nezavisnosti i objektivnosti, to mu je od purue, od
due. I svih tih osobina ne bi bio svestan bez iskuenja njihovih suprotnosti.
Ovo spajanje prakrti i purue kroz ivu lake emo razumeti ako zamislimo
puruu kao oveka i prakrti kao ogledalo u kome se ovek ogleda da bi se objektivno
video. Da bi se informativni entitet, ovekova dua koja proistie iz Duha, potpuno
ispoljila i afirmisala sve do fizikog plana, potreban joj je odgovarajui oblik u prakrti,
taan kao lik u ogledalu. Taj taan odraz je iva koju je prakrti oblikovala kroz ljudsko
telo da bude podoban oblik za prisustvo ljudske due, emanacije Duha. 101 Prakrti je
svoju individualnu duu, ivu, oblikovala u telo pod privlanim dejstvom purue. Zato
se o ivi moe govoriti kao o fizikom aspektu due (ukljuujui i astralne i energetske
aspekte koji nadilaze telesni oblik), njenom ispoljenom i delotvornom aspektu, dok je
sama dua u svojoj sutini transcendentalna i neispoljena. Kao i Duh ije olienje
predstavlja.

101

Samo zato je reeno da je ovek stvoren po obliju boijem.

226

Prirodno svojstvo ive da se reinkarnira nastavlja se i dalje, i u ljudskom telu, i

zato ljudi imaju iluziju da se i oni sami, tj. ljudska dua, purua, reinkarnira, iako je on
neroen i nezavisan od cele prakrti. Ta iluzija postoji zbog vezanosti nezrelih ljudi, tj.
dua za prakrti, odnosno za njen najfiniji informativni entitet, ivu. Nezrelost i vezanost zasniva se na iluziji da uopte postoje individue, a ne da je samo apsolut stvaran i
da jedino on postoji. Ta nezrela vezanost za prakrti nastaje zbog nerazlikovanja ive
od transcendentalne due, a nerazlikovanje opet nastaje zbog njihove blizine i slinosti, kao i zajednike uloge koju igraju u ivotu. Ako smo rekli da je ljudska dua taka
ukrtanja purue i prakrti, u toj taki ukrtanja purua ima iluziju da se inkarnira kroz
modalitete prakrti i tako stie svest o sebi i svojoj nezavisnosti, a prakrti dobija konaan ishod svoje emanacije kroz ostvarenu ljudsku duu. I duh i priroda se tako ostvaruju i prosvetljuju u ovekovoj dui.
Postoji i pitanje zato se ne seamo svojih prolih ivota. Pre svega, ne seamo
se utoliko koliko smo u prevlasti prakrti i njenih uslovljavanja, koliko smo u identifikaciji sa najfinijim informacionim entitetima prakrti: sa mislima. Seanje nam se vraa
onoliko koliko radom na sebi transcendiramo um i budimo se za prisustvo apsolutnog
Duha ije smo olienje. To olienje mora da se aktuelizuje od strane oveka koji je bio
nesvestan i postao svestan. To samom Duhu nije potrebno, on je ve Onaj Koji Jeste.
To mora postati ovekovo lino iskustvo. Proces individuacije i purue i prakrti dovrava se u celovitoj linosti ovekovoj. Dua raste i sazreva, vraa se Duhu ija je emanacija, samo pomou onoga to sama spozna i ostvari u sebi kao lino iskustvo i postignue kao ovek. Da bi takvo lino postignue bilo potpuno, dua mu mora pristupiti
kao sasvim novom, potpuno i bez rezervi. Da se dua sea svog boanskog porekla i
svoje prave prirode, nikada ne bi mogla potpuno da uestvuje u tom procesu kao da je
nov, i to u ovako niskim i ograniavajuim uslovima, kao to je ivot na Zemlji. Ne bi
htela u tome da uestvuje ni pet minuta. Ako bi i uestvovala, koristila bi proverene
mentalne obrasce za reavanje problema, ne i istu svest a upravo je donoenje prisustva iste, boanske svesti na ovaj svet ono to je zadatak due, ne lukavstvo uma.
Svi sadraji uma su od ovoga sveta. Zato je iz praktinih razloga dui dat samozaborav
pre inkarnacije u fiziko telo. Ona je na to pristala dobrovoljno, kao to i sve drugo
ini dobrovoljno. Iz tog razloga se sa stanovita transcendentalne due o ovom fizikom ivotu govori kao o snu, da je ivot san i da je ovaj svet iluzija.
Dua mora da proe ceo put svoga karmikog sazrevanja i zato mora da ima
odgovarajue uslove, odgovarajua fizika tela u kojima e boraviti u skladu sa svojim
sazrevanjem, od najprimitivnijih do najfinijih. Ljudi sline karmike zrelosti ive u
odreenim drutvenim ili nacionalnim zajednicama (ovo vai za veinu, ali ne za sve
ljude). Zato postoje razlike meu ljudima i nacijama i one su nune da bi due imale
gde da se inkarniraju u skladu sa svojom zrelou i razvojem. Zbog raznolikog nivoa
svesti postoji potreba za raznovrsnim iskustvima dua. Zato to su due donosioci
kreativne boanske svesti na ovaj svet, njima vlada princip individuacije, due su
individualne, jer ista svest se uvek individualno i jedinstveno ispoljava. Zato moraju
da postoje razliiti ljudi i razliite nacije da bi due sa razliitim nivoom svesnog
izraavanja i iskuenja imale gde da se inkarniraju. Velika je greka smatrati da svi
ljudi i narodi treba da ive zajedno i da budu na istom nivou kulturnog razvoja. To
je izraz neuvianja evolucije due i savrenstva postojanja, kao i nepoznavanje prirode svesti. Razlike meu ljudima moraju da postoje zbog karmike evolucije i prirode njihove svesti. Kada bi se to uvidelo, postojee razlike ne bi izazivale sukobe,
ve korisnu razmenu iskustava i veu svesnost.
227

Kada zapone evoluciju u ljudskom obliju, dua i dalje nastavlja da sakuplja

utiske (samskare) i to mnogo sloenije nego u ivotinjskom biu, gde se kretala samo
horizontalno brinui jedino o fizikom opstanku. U ljudskom obliku dua po prvi put
nadilazi sakupljanje iskustava samo kroz fiziko kretanje u borbi za opstanak, i
zapoinje sakupljanju utisaka kroz dramu ivota, kroz sve sadraje postojanja, kroz
karmu. ivotinjske inkarnacije ive su spontane, nesvesne, automatske i otuda je ivot
ivotinje bezazlen i one ne ine zlo, jer nemaju izbora ni za takvo delanje. One nemaju
karmu (jer nemaju ni rad). Prava drama za ivu poinje tek u ljudskom obliju. Ona se
u ljudskom obliku inkarnira onoliko puta iz ivota u ivot, iz jednog tela u drugo, koliko je potrebno da njeno iskustvo bivstvovanja dozri kroz iskuenja suprotnosti svih
vrsta i oblika (sree i nesree, dobra i zla, poinioca i rtve). Dok ne dozri u najfinijim
detaljima iskustva postojanja kroz dramu ivotnog iskustva, dua je karmiki vezana
za razna iskustva bivstvovanja, za objektivni svet, i te veze niko drugi spolja ne moe
prekinuti nikakvim dobrim namerama dok ih dua sama ne istopi svojom sveu i zrelou. Kada se zasiti svih iskustava i postane ih svesna kao jedinstvenog polja uzronosti, koje joj u sutini ne pripada, dua se po prvi put okree sebi, svom centru aham-kri. Njeno bivanje po prvi put postaje vertikalno (iako je fiziki ve za to predodreena uspravnim dranjem ljudskog tela). Tada ona poinje da se uzdie do ovekove sutine nadrastanjem tela (indriyni) kojeg je dotle koristila za sticanje utisaka i
ustanovljavanje bivstvovanja, tada ona od vidljivog kree ka nevidljivom, od ulnog
ka natulnom, od bia ka Duhu. Za nju tada objektivni svet prestaje da biva privlaan i
okree se ka svom Jastvu, aham-kri, koje je uvek budno kao ista svest (buddhi), ili
ishod postojanja u slobodi da ga uopte bude (purua). Drugim reima, ona se tada
oslobaa svih utisaka (samskara) koje je dotle sakupljala.
Vano je razumeti da oslobaanje od samskara i od karmike vezanosti ne
moe zapoeti sve dok se samskare dovoljno ne nakupe i postignu kritinu masu,
dok iskustvo bivstvovanja ne postane sasvim zrelo. Tada e oslobaanje doi prirodno,
kao pad zrelog ploda. Stoga je svako odricanje i potiskivanje greka, potrebno je smo
iskustvo bivanja uiniti to svesnijim. Smo prisustvo svesti pojaava i ubrzava iskustvo bivanja, ubrzava vreme sazrevanja due. Ono to inertna dua mora da proivi
kroz mnogo inkarnacija i patnji, to dua koja radi na osveavanju moe da proe za
nekoliko godina. Ne istu prirodu grubih iskustava, svakako. Svest podie nivo iskustva
bivstvovanja na viu dimenziju, i tako ga ubrzava. Svest je iznad svih dimenzija prirode, i kada se drimo svesti onda bivstvujemo na viim dimenzijama u kojima se prostorvreme saima u jedno. Sama priroda viih dimenzija je saimanje prostorvremena i
to je ono to ubrzava vreme i finou iskustava u biu. Ne ubrzava se samo vreme nego
promena dimenzije u kojoj vreme iskuavamo. Zato se treba samo drati svesti i tada
se iskustvo bia i vremena ubrzava do nestanka.
Zapravo, iz perspektive transcendentalnog Duha, ili Boanskog, cela ova emanacija kosmosa i individualnih dua i njihova evolucija kroz mineralno, biljno, ivotinjsko i ljudsko iskustvo, ne dogaa se u vremenu niti u prostoru. Sve je to trenutni
in imaginacije Boanskog. Sve due su jedno u Boanskom kao ono samo, i zato su
svi aspekti iskustava svesti dua ve ujedno prisutni svuda oko nas i u nama kao mineralni, biljni, ivotinjski i ljudski oblici bivstvovanja. Svi svetovi nastaju u imaginarnom trenutku. U sadanjem trenutku. Iluzija individualnih dua je da se njihovo postojanje odvija tokom eona reinkarnacija. Ta projekcija vremena je zapravo san koji stvara manas ili um. Tako izgleda samo iz perspektive ovekovog uma. Iz perspektive
Duha to je trenutni in, imaginarni in, koji se stoga nikada objektivno nije ni
228

dogodio. Bezvremeni boanski Duh kao apsolutno jedinstvo jedina je stvarnost, ovde
i sada, a sve drugo je iluzija. Zato to je to tako, buenje je uvek mogue, i nita
drugo osim probuenja nije mogue niti je potrebno.
Takoe iz perspektive nad-due ili oversoula ne postoji mlada ni stara dua. Sve
su due jednake i jedno su u pogledu svoj boanskog ishoda. To to odavde vidimo
kao mladu ili staru duu je samo procenat uea u fizikom delu inkarnirane due,
koji opet zavisi od toga koliko je dua napredovala u inkarnacijskom ciklusu. Ako je
nad-dua zapravo cela dua, onaj deo koji se inkarnira je manji, i koliko je manji toliko
se ispoljava kao vie nezreo. Inkarnira se sve vei deo due (i zato je prepoznajemo
kao stariju i zreliju) onoliko koliko individua postaje celovita i koliko preuzima odgovornost za sve svoje postupke, koliko uzima svesnog uea u zbivanju i ivotu, koliko
je svesna i koliko sve prepoznaje kao sopstveno bie. Ili kako kae Bhagavad Gita:
koliko sebe vidi u svemu i sve u sebi. Da bi dua bila zrela nije potrebno vreme, ona ne
raste i ne sazreva kao drvo, jer linearno vreme postoji samo za ovdanji um, ne i za
duu. Dua u fizikom svetu sazreva od prisustva svesti. Koliko svesti toliko due. To
deluje nezavisno od vremena, dakle automatski. Prisustvo svesti obezbeuje se duhovnom kulturom i praksom osveenja. Zrelost due se stoga odnosi na svest, objektivno
razumevanje i svesno uee u zbivanju, a ne na vremenski proces sazrevanja same
due. Dua je zrela onoliko koliko je osposobljena da svesno uestvuje u ivotu na
ovom svetu onakva kakva jeste, nezavisno od uticaja ovoga sveta, koliko kroz sebe
sprovodi boansku svest na ovom svetu.
Tako se nad-dua polako i postepeno sputa na fiziki plan i deluje kao linost. To postepeno sputanje mi prepoznajemo kao sve zreliju duu. Kada cela moe
da se ispolji ili bar spozna u telu, tada je to Bogoovek ili Avatar.
Karmiki zreo ovek nije vie vezan za ivot, za svet objekata i postizanje nekih
ciljeva u njemu, ve se okree onome to sve omoguava i to prepoznaje kao svoju
transcendentalnu sutinu. Samo s takvom zrelou meditacija daje ploda; i samo meditacija dovodi do takve zrelosti - meditacija kao osveenje onoga to jeste kroz
osveenje onoga koji je svestan. Sticanje iskustva e samo po sebi oveka najzad
osloboditi od ropstva u biu. Tako se priroda, pod privlanim dejstvom Duha, sama
oslobaa kroz oveka bez natprirodnog uzroka i izbavitelja. Sakupljanje iskustava
ovek ubrzava osveavanjem i uenjem, a ne prostim kretanjem, kao kod ivotinja.

5. Inkarnacijski ciklus due

Proces inkarnacija individualnih dua ima svoj poetak i kraj. Tek kada se zavri proces inkarnacija, dua se vraa svome ishodu, boanskom Duhu ili postaje ono to
u sutini jeste: purua. To se odvija prema sledeoj shemi:

229

Boanski Apsolut je sve-to-jeste, simultano jedinstvo svih mogunosti postojanja. Ono je u stalnoj aktivnosti percepcije samoga sebe. Ono je u bezvremenom
ovde-i-sada. Na slici broj 2. (sa poetka knjige) vidimo kategoriju aham-kra kao trougao okrenut nadole. To nam moe predstaviti kako ta kategorija, koja je princip individuacije, oblikovanja svega, i sredinja kategorija ive, deluje kao klin koji deli i razdvaja organski i neorganski svet, i zajedno sa tom deobom stvara vreme i prostor. Otuda princip individuacije, kroz Ego i um, deluje kao mehanizam koji izvorno bezvremeno jedinstvo postojanja, univerzalno kvantno Polje prakrti, razbija u pojavni svet u
vremenu i prostoru. Otuda nastaje iluzija lanca uzronosti i vremena, koja postoji samo
u Egu i umu. U stvarnosti uzrok i posledica su povezani i istovremeni, jer samo bezvremena Celina Jednoga postoji, ali princip individuacije je taj mehanizam koji ih razdvaja i razlikuje. Tako nastaje ljudski svet subjekata i objekata i korienje energije
univerzalnog kvantnog Polja na subjektivan nain, kroz vreme i prostor. Tako nastaje
iskustvo inkarnacija individualne due u telo, na ovom svetu, odnosno iluzija odvojenosti individualne due od svog izvora, Boanskog Apsoluta, dok se u stvarnosti sve
vreme ili bezvremeno uvek nalazi u potpunom jedinstvu sa Apsolutom, jer nita i ne
moe biti izvan njega. Sredinja kategorija individualnih dua ili ive je upravo ahamkra, taj klin koji deli Jedno u mnotvo, u vreme i prostor.
Ako sve postoji unutar energetskog kvantnog Polja prakrti, i predstavlja jedinstvo koje samo sebe opaa kao takvo, tada bi jedina mogua suprotnost tome bilo stanje
iluzorne razdvojenosti unutar tog jedinstva, jer bukvalna praznina (Nita) ne postoji. U
tom sluaju stanje razdvojenosti oponaa nitavilo, prazninu, stvarajui privid objektivnog sveta koji nije u jedinstvu sa postojanjem Celine, sa Boanskim. Postojanje se
230

moe definisati iskljuivo pomou nepostojanja, kada se izae iz njega i sagleda

objektivno, spolja. Budui da je sve samo postojanje, nepostojanje se mora vetaki
stvoriti kao stanje razdvojenosti od istog Bia ili postojanja, samo tako Apsolut moe
da iskusi sebe, kroz svoju individuaciju, kao dua koja iz te perspektive prividne odvojenosti spoznaje svoj izvor, boansku Celinu. Projekcija individualne due u inkarnacijski ciklus dogaa se upravo zbog toga, da bi se obezbedila ta perspektiva objektivne
percepcije, da Apsolut samoga sebe spozna na najfiniji nain, kao individua koja je
(prividno) odvojena od Celine.
To je razlog zato postoji reinkarnacijski ciklus dua i ljudsko postojanje iz nae
sadanje perspektive.
Dua je nerazdvojiv deo Celine i ne zna za razdvojenost. Ona je neunitiva,
besmrtna i stoga ne zna ta je prolaznost iz svog iskustva, ve samo teoretski. Da bi
postigla stanje razdvojenosti dua mora zaboraviti ko je i ta je sposobna da ini. Ta
amnezija, koju samoj sebi namee tokom utelovljenja u ljudskom telu, ponajvie
pomou neorganskih bia, omoguava joj to stanje razdvojenosti. Tokom svog otelovljenja dua takoe zna ko je, jer glavni deo due uvek ostaje u viim dimenzijama neotelovljen, i ima pristup Boanskom. Ono to se otelovljuje samo je deli due, kao
jedan aspekt temeljnog energetskog sistema Celine Boanskog. Taj deli je ipak dovoljno moan da moe da stvori ljudsko telo i da prui svest umu, celoj psihi, ulnim i
delatnim organima.
Zato je razumljivo da dua moe imati nekoliko istovremenih inkarnacija u razliitim svetovima i planetama kojima istovremeno upravlja.
Trodimenzionalni prostor-vreme, zvezdani i planetarni sistemi, jesu kole u
kojima due stiu iskustva, oni su vetaki stvoreni u svrhu eksperimentisanja s novim,
ekstremnim uslovima postojanja. Zemlja spada u elitnu kolu u kojoj se dogaa krajnja
spoznaja i povratak dua boanskom izvoru. Planeta Zemlja se smatra jednom od najvanijih i najteih kola za razvoj dua zato to je ovekovo ovozemaljsko telo kreirano tako da poslui za transformaciju svesti od najnieg do najvieg stanja, do potpunog
sjedinjenja s boanskim izvorom, a suev sistem da (svojim astrolokim uticajem) obezbedi sve aspekte iskustva postojanja i kompletnu dramu karmikog razvoja. Moda je
zemljina lepota kompenzacija za sve tekoe koje se moraju proi na tom putu.
Inkarnacijski ciklus moe trajati razliito dugo, zavisno od planete, razvoja civilizacije i zadacima koje treba reiti. Ciklus krajnje nezrelih dua traju due, a starijih
dua krae.
Sve dok traje ciklus inkarnacija dua je vezana za utiske ili samskare, za svet
objekata i na reakcije prema objektima. Za spoljanji svet. Zato se i preporaa. Vezanost za utiske i spoljanji svet vraa je u nove inkarnacije da nastavi dramu iskustava.
Tek kada spozna celu igru iskustava kao igru preobraaja prakrti, i postane zrela za
spoznaju svoje nezavisnosti od svake drame ivota, tada je dua zrela da postane svedok zbivanja prakrti i otkrije sebe kao puruu. Tada se ciklus inkarnacija prekida i
ovek postie trajno osloboenje spoznajom da je sav ovaj univerzum hologram koji
se projektuje kroz boanski izvor, kroz due. Otuda je glavna poruka: Spoznaj sebe.
To je sav zadatak koji due imaju na ovom svetu.

231

Tri faze inkarnacijskog ciklusa dua:

Na ovoj shemi su prikazane tri glavne faze kroz koje prolaze due u svom inkarnacijskom ciklusu. Prva faza je nezrelost u kojoj se intenzivno sakupljaju utisci iz
iskustva postojanja. To je i najgrublja faza sa najteim iskustvima. Osnovna karakteristika tih ljudi je nesvesnost koja se projektuje van, u objekte. Znaaj spoljanjeg sveta ovde potpuno prevladava. Otuda su sukobi meu ljudima tu najvie izraeni, svi
pokuavaju da objasne jedni druge na osnovu nedovoljnog znanja i subjektivnih ubeenja, najee kroz kritiku, osude, mrnju i ruganja, ili nekoga ili neto nekritiki
oboavaju i idealizuju. Veinu vremena provode ili tako to jedni druge kritikuju zbog
neznanja, ili pokuavajui da na tei nain objasne kako neto treba da se uradi. Oni
potvruju kinesku izreku da onaj ko malo zna mnogo se udi. Tu su takoe i svi drugi
oblici nezrelog ponaanja, ali i poetne kreativnosti i uivanje u igri. Ovde je snaga
iluzije spoljnih objekata vodea snaga. Mlade due su u najveoj iluziji odvojenosti od
Boanskog pa otuda i njihova najvea destruktivnost i nesposobnost za prihvatanje
odgovornosti za svoje postupke, ali to takoe daje i najvei poriv za osvajanje materijalnog, spoljnjeg sveta, kao i usavravanje drutvenog ureenja. Zato to su najvie
opinjene iluzijom materijalnosti, mlade due najvie rade na materijalnom usavravanju. Ali njihova drutvena struktura se zbog nezrelosti zasniva na najniim oblicima uslovljavanja, na strahu i sukobu, u protivrenosti sa stvarnou. Nasilje je tu
najvie izraeno, posebno nasilje nad stvarnou. SAD su najbolji primer nacije ove
prve najnezrelije faze inkarnacijskog ciklusa. SAD su najvei poligon za obuku procesa materijalizacije i razvoj mladih dua na ovoj planeti. Zato su sastavljene od svih
naroda sveta. Zato se otuda iri uticaj na ceo svet u pogledu najnaprednijeg procesa
materijalizacije, pre svega kroz imaginaciju (filmska industrija), tu su najvei univerziteti sa najveim strunjacima koji podstiu najbolji tehnoloki razvoj. Zato u SAD vladaju arhontske sile i njihovi hibridi koji ak i ne kriju svoje pravo lice. SAD, a posebno glavni grad Vaington, izgraene su na okultnim i pre svega luciferijanskim principima i simbolima. I samo zato se SAD predstavljaju kao najnaprednija nacija sa svim
232

idealima slobode, dok su u stvarnosti najvea teroristika diktatura savremenog sveta. 102 Naime, ideali slobode i napretka tu postoje i mogu se ostvariti, ali su povezani sa
tako velikim izazovima i suprotnostima koje treba savladati da se u stvarnosti skoro
sve svodi na diktaturu negativnosti pod maskom ideala slobode. Okovi te diktature su
nevidljivi, to su lai kroz informisanje i obrazovanje, ekonomska i finansijska uslovljenost. Teror se sprovodi kroz maksimalno ulepanu masku igara, zabave, i preko raznih otrova i opijata u hrani i lekovima, kroz nasilje koje se vetaki stvara i podstie.
Materijalna spoljanjost je tu maksimalno izgraena i ureena, ali razumevanje unutarnje sutine ovekove i samog drutva potpuno je odsutno. Svest potpuno okrenuta
spolja donosi materijalizam i povrnost bez razumevanja dubljeg uzroka, a to vodi u
nasilje. Otuda je materijalni um uvek nasilan. Iz istog razloga istina je pre svega pragmatina, to znai da se istinitim smatra samo ono to je vidljivo, korisno i delotvorno,
a to opet znai da vlada la. Najvie lai i iluzija se iri svetom upravo iz SAD. Ali
odatle se takoe ire i mnoge istine, savremeni trendovi koji razbijaju okorele i tradicionalne navike svih ostalih naroda. Po tome su SAD glavni poligon za obuku mladih
dua na ovom svetu u skladu sa procesom materijalizacije, sa svim suprotnostima koje
to podrazumeva, od najnaprednijih dostignua u nauci, do najveih gluposti u kulturi,
od velianja ljudskih prava i sloboda, do i najbezdunijeg odnosa prema ljudima. Mlade due se mogu razlikovati od onih najnezrelijih koje se brinu samo za telesne potrebe
i vezane su za svoju okolinu, porodicu i pleme, do onih malo zrelijih, koje se na neki
nain bave svetom, ali na nezreo nain, drei se jedne slike sveta koju ne mogu da
menjaju i pokuavaju drugima da je nametnu, ak i ratovima nameu drugima svoje
vienje razvoja i demokratije. Problem je u tome to mlade i nezrele due ne shvataju
da na ovom svetu treba da postoje razliite civilizacije i modeli ivljenja, jer ima razliitih nivoa svesti, individualnih i kolektivnih. Postoje tradicionalni narodi koji nisu
tehnoloki usmereni, ali su duevno zreli. I oni su potrebni ovom svetu. To jo manje
shvataju njihovi hibridni vladari. Zato pokuavaju da nametnu svoj model svima. U
ovoj nezreloj fazi um je potpuno okrenut van, ka objektima, i ne razume dublje unutarnje uzroke i povezanost stvari. Ovde spadaju svi kultovi i religije primitivnih drutava, sve to se zasniva na identifikaciji, fanatizmu, slepoj veri i poslunosti. Uticaji
neorganskih entiteta na ljude ovde su najvei.
Druga faza je odlika zrelih ljudi koji razvijaju objektivno znanje i nauku. Oni
su i dalje vezani za svet, ali na daleko objektivniji nain, kroz kreativan rad i stvaralatvo. Sva velika dela kulture i nauke potiu od ljudi iz ove faze. Ali ovde se ljudi po
prvi put suoavaju i sa smislom postojanja, to vodi do suoavanja sa najdubljom krizom. Tu se zainje konano razlikovanje stvarnog od iluzornog, um se ovde po prvi
put okree ka sebi samom, poinje da uvia sopstvena stanja i da od njega zavisi percepcija, ali to ne ide dalje od znanja psihologije. Pored znanja o objektivnom svetu iz
102

Ovde je potrebno podsetiti da je napad na Pentagon i WTC 9/11 organizovan i izveden od strane
CIA i Mossad-a. To je uinjeno toliko oigledno da zgrade trnog centra nisu sruene na uobiajen
nain, kada uvek ostane gomila ruevina proporcionalna veliini zgrade, ve su pretvorene u prah pre
nego to su pale na tlo, specijalnim eksplozivom (super-thermate, unapreen nanotehnologijom), iju
seriju eksplozija su svi mogli da vide i uju, i koje su snimljene sa svih strana. Ruevine nije bilo, na
mesto zgrada ostalo je ravno tlo. To je uinjeno na taj nain zato to je to bio, izmeu ostalog, i eksperiment kojim bi se potvrdila kontrola uma, da ljudi gledaju a da ne vide ono u ta gledaju, nego da vide
samo ono to im se kae da su videli. Tada su kontrolori uma postigli cilj: ljudi su potpuno hipnotisani
i sami sebe odravaju u tom stanju. To je sve takoe bilo povod da se pokrenu ratovi na Bliskom i
Srednjem istoku i da se prema amerikim graanima razvije potpuna diktatura i kontrola uma. Kada su
ratovi potroeni, CIA i Mossad stvorili su ISIS, islamsku dravu, kao novi razlog za nastavak ratova.

233

prve faze, ovde se stiu znanja i o subjektu, njegovoj pravoj prirodi, ulozi i znaaju.
Odnos subjekta i objekta ovde je glavna tema razvoja. Ovde karmika drama dostie
svoje vrhunce. Ovde se ljudi suoavaju sa najveim delima, ali i sa najveom patnjom.
Jedna od najveih preokupacija ove faze, pored materijalnog usavravanja, jeste briga
za ljude prve faze, drutveno-politiko ureenje ivota ljudi i njihovo unapreenje,
ljudska prava i slobode. Ovde spada judeo-hrianstvo sa svojim planom procesa
materijalizacije ovoga sveta. Evropske zemlje, pre svega Nemaka i Francuska, dobar
su primer naroda druge, zrele faze inkarnacijskog ciklusa. Evropi je sueno da bude
poligon najveeg sazrevanja dua na ovom svetu, poetka spajanja procesa materijalizacije sa izvornom duevnou.
Prelazak iz potpunog sazrevanja druge faze u treu fazu je najtei i najkritiniji
za ljude. Problem je u tome to jo uvek postoji identifikacija uma sa objektima a istovremeno raste zrelost svesti i potreba za transcendencijom sveta. Bie je zrelo za transcendenciju i oslobaanje od iluzije sveta objekata, a um jo uvek nije (bie je uvek
malo bre u tome jer prirodno pripada celini, dok um tek mora da shvati svoju pripadnost celini i u tome uvek kasni). Taj raskorak u radu na biu i radu na objektivnom
znanju dovodi esto do greke u koracima ka buenju to izaziva tragine posledice,
kao to je poistoveenje oslobaanja sa bukvalnim oslobaanjem od bia, tj. od tela.
Drugim reima, do smrti putem nekog oblika rtvovanja. Pitanje smisla ivota, biti ili
ne biti, u ovoj fazi je kljuno pitanje. Ono se ispravno reava samo ravnomernim
radom na biu i na umu, tj. objektivnom znanju, a taj ravnomeran rad jedino daje
ispravna praksa meditacije, kako je opisana u poslednjem poglavlju, Kaivalya. Ispravan uvid koji zaista oslobaa je u razlikovanju najvie kategorije prakrti, mahatbuddhi od samog purue, tj. u razlikovanju uma od due.
Trea faza je posveena konanom razlikovanju stvarnog od nestvarnog kroz
oslobaanje od utisaka koji su vezivali duu u iluziji. ovek ovde postaje svestan
objekata u toj meri da postaje svestan ne samo subjekta, kao u drugoj fazi, ve i svesti
koja je iza uma, iza subjekta i objekta, transcendentalne svesti due koja omoguava i
um i sav objektivni svet, postaje svestan svesti jedinstva. ovek se ovde oslobaa sveta na sve naine. Vie nema ta da spozna na ovom svetu, sakupio je sve utiske koje je
trebao da sakupi, smisao ivotne drame je prepoznat, igra je zavrena, karma je odraena, preostale su samo neke nevane sitnice. U ovoj fazi svet nalazi svoj ishod u prosvetljenom oveku, zato ga ovek vie ne trai u svetu. Jedan od najteih zadataka ljudi tree faze jeste razvijanje trpeljivosti prema ljudima prve faze, prema mladim i
nezrelim duama. One su u stanju da prave takve probleme da to samo prosvetljen
ovek moe da podnese - a ponekad ne moe ni on. Mnoge napredne due se inkarniraju u ovoj fazi samo da bi razvile vetinu trpeljivosti prema mladim duama i da bi im
pomogle, ali time i sebe usavrile. 103 Zapravo, kljuno usavravanje ove tree faze i
jeste u tome da se spozna priroda due do kraja, nakon to se upoznala priroda sveta, a
to se najbolje postie ponovnim suoavanjem sa mladim i nezrelim duama i sa svim
to one proivljavaju, ovog puta sa zrelim, objektivnim znanjem. Mnogi uitelji i gurui
pripadaju ovoj treoj fazi. Ipak, veina visoko razvijenih dua se dri podalje od javnosti i radije se posveuje pomaganju neke napredne due u privatnom okruenju.
Meutim, mnoge due iz ove faze odustaju od ovih napora koji mogu da budu preteki
ili jednako teki kao iskustva mladih, nezrelih dua, ili onih u drugoj fazi. Ovde je problem usklaivanje svesti o sebi i slobode od pojavnog sveta sa samim svetom i posto103

Ko je njih upoznao, ni pakao mu nee teko pasti.

234

janjem. Taj problem je definisao Nagaruna reima da bodhisattva (onaj koji se budi)
spoznaje da je samsara (pojavni svet) nirvana, a nirvana samsara, da je oblik (ispoljenog sveta) praznina, a da je praznina u sutini oblikovanog sveta. Naivna faza tree
faze ispoljava se kada se ovaj problem ne spozna i kada se krene u beg od drutva u
neku vrstu izolacije, u manastire. Time se samo spreava razvoj ove faze. Zrelost ove
faze postie se razlikovanjem uma od due u dinamici svakodnevnog ivota (etvrti
put). Postoji opasnost da se usled jo preostale vezanosti za utiske osloboenje due
poistoveti sa fizikom smru tela, tako da je u poetku vizija slobode vezana sa idejom
smrti i preporoda, ili vaskrsenjem. Ali ako se sazrevanje sprovede na ispravan nain,
ispravnom meditacijom i objektivnim znanjem kakvo je ovde izneto, razlikovanjem
najvie kategorije prakrti, mahat-buddhi od samog purue, uma od due, uvia se da je
svaka ideja smrti zasnovana samo za identifikaciji sa umom i sa iluzijom tela, odnosno
nezrelosti due da prepozna svoju transcendentalnu sutinu i nikada naruenu nezavisnost. Svaka ideja smrti, pa tako i vaskrsenja, poiva na neuvianju da dua nikada nije
ni bila vezana za telo niti njime uslovljena, na neuvianju prave, transcendentalne prirode due, odnosno purue. Treoj fazi pripada budizam kao put meditativnog proienja od svake vezanosti due za iluzije tela, uma, vremena i ovoga sveta.
***
Duhovna i religijska praksa ljudi, koje smo grubo podelili na ove tri faze, izraava se takoe u razliitim fazama koje odgovaraju njihovoj zrelosti. Prva, najmanje
zrela faza se izraava preko mita, simbola i rituala. Religijske vrednosti se u njoj shvataju doslovno, ne dovode se u pitanje i apsolutizuju se, odnosno smatraju za jedine
prave i namenjene svima. Dakle, kontakt sa duhovnim vrednostima je ovde najvie
indirektan. Kako veina ljudi na ovom svetu po svojoj karmikoj zrelosti spada u prvu
fazu, treba razumeti da su ovakvi izrazi religijske svesti za njih prirodni i kao takvi
potrebni. Zato su najvie i zastupljeni u svetu. Druga, zrelija faza nastupa razumevanjem smisla koji stoji iza mitskog i simbolinog i razlikovanjem smisla od njegovog
spoljnjeg izraza. Tu kontakt sa duhovnom stvarnou postaje manje indirektan, iako ne
potpuno direktan. Jo uvek su prisutne neke spoljnje forme mita, simbola i rituala, ali
se intelektualno razumevanje sve vie razvija i naglaava. Trea i najzrelija faza se
odlikuje sve veim naputanjem spoljnih obrazaca i sve neposrednijim kontaktom sa
duhovnom stvarnou i prepoznavanjem jedinstva s njom. Isprva se to izraava na apstraktan nain, kao filozofiranje o tome, dok u svojoj najzrelijoj fazi ovek zrai istom
ljubavlju kroz svoja dela i kroz predanost, kroz tiho i nenametljivo razumevanje svakog stanja svesti. To je mogue jedino razumevanjem transcendentalne prirode svoje
due.
Problem je u tome to sve tri faze imaju svoje nezrele poetke i kasnije zrele
uvide, svaka faza ima svoja tri dela: nezrele, zrele i sasvim zrele. Pri tome karakteristika je nezrelih faza nesposobnost da se uvidi priroda onih viih i zrelijih. Nie stanje
svesti ne moe da uvidi ono vie, ono mu uvek izgleda ili nerazumljivo ili pogreno,
pa ga zato osuuje. Samo via svest moe da vidi i razume niu. Otuda postoje sukobi
oko religijskih praksi i duhovnih istina. To su uglavnom sukobi koje izazivaju ljudi
nie svesti jer ne mogu da uvide via stanja zrelosti, kao ni one koji su na istom nivou
nezrelost kao i oni, ali su drugaiji. Ali i oni s viom sveu, ako nisu dovoljno zreli i
zato nemaju tolerancije i razumevanja, esto kritikuju one s niim oblicima religioznosti zbog zaostalosti i primitivizma, i hteli bi da menjaju svet tako da bude bolji po
njihovom shvatanju, ne uviajui potrebu raznolikosti religijskog iskustva.
235

Jedino razumevanje inkarnacijskog ciklusa, i otuda razliitih nivoa svesti, moe

zaustaviti sve religijske i ideoloke sukobe na ovom svetu.
Razumevanje razliitih nivoa svesti poinje razumevanjem prirode same svesti,
da se ona uvek individualno izraava. Zato se to razumevanje stie jedino spoznajom
sopstvene svesti. To je poetak kraja svih sukoba i nerazumevanja.
***
Zajednika poruka svih velikih uitelja i osnivaa religija jeste da ovek nadie
horizontalno kretanje, za nagonom ula i organske reprodukcije, i krene vertikalnim
smerom, ka smislu i Duhu.
Kristalizacija samskara u manas omoguava nadilaenje indriyni. Zato kod
duhovno naprednih ljudi, ija se dua okree ka Sopstvu, a ne svetu, kojeg prepoznaje
kao objektivizaciju svojih samskara, ova zrelost due se manifestuje kroz vantelesna i
druga transpersonalna iskustva, i kao sve vea budnost. Osnovna odlika duhovno zrelih ljudi, koji su poeli da se oslobaaju karmikih spona samskara, jeste nevezanost
za utiske koje namee objektivni svet, ravnodunost prema svim suprotnostima, nevezanost za rezultat delanja uz spremnost za svakojako delanje, lako prevazilaenje
navika, instinktivnog i nagonskog reagovanja, sloboda od elja i strasti i, naroito,
neinjenje nikakvog zla i nasilja. Ljudi koji su na niem evolutivnom nivou, u fazi
sakupljanja utisaka, odlikuju se upravo suprotnim osobinama, eljni su ulnih utisaka
u svim oblicima (imaju 'gladne oi'). Ovde lei jo jedno objanjenje zla: karmiki
nezrelim ljudima potrebno je sticanje svih iskustava, a to znai i pozitivnih i negativnih.
Svako afektivno ponaanje i reagovanje po navikama (reagovanje naklonou
ili odbojnou), koje sainjava gotovo celokupan ivot prosenih ljudi, jeste robovanje
samskarama. Jer, samskara nije samo utisak, ve i spontana reakcija na postojee utiske, reakcija koja stvara nove utiske. Nesvesnim reagovanjem na postojea zbivanja,
stvaramo nova, i tako nastaje lanac uslovljenog bivstvovanja. Ovaj lanac se prekida
kada (meditativnom praksom opisanom u poslednjem poglavlju) osvestimo sebe u toj
meri da moemo opaziti (fiziki, oseajni i mentalni) podsticaj na njegovom izvoru
(kada se razvije onda je kasno, onda nas on dri pod svojom vlau i svako ga moe
opaziti), ostanemo mirni, ne reagujemo na njega i sagledamo ga kakav jeste: prolazan i
uslovljen drugim iniocima. Tada ostajemo ravnoduni prema njemu, stvaramo distancu, nadilazimo (transcendiramo) lanac uslovljenog zbivanja koji je oduvek bio samo
prirodna reakcija, i osposobljavamo se za svesnu i kreativnu akciju. Transcendencija je
uvid da to nije nae, da moemo da budemo slobodni od toga i da u sutini uvek i jesmo slobodni, samo smo nesvesno bili identifikovani s tim. Za razliku od dotadanjih
nesvesnih reakcija, koje su uvek bile obojene strastima i odbojnou, naa akcija iz
transcendentalne svesti e uvek biti adekvatna, pozitivna i u interesu Duha. Meditacija
je jedini nain da se ovek okrene vertikalnom, duhovnom ishodu i da njegova dua
dozri u iskustvu postojanja i prekine nesvesno (ne)uestvovanje u njemu.
Ukratko reeno, kada iva evoluira kroz ivotinjske oblike, ona ima samo svest
o objektima, a ne i o sebi. Zato ivotinje ne mogu sebe da menjaju (nemaju Ego) niti
da koriguju svoje ponaanje, one nemaju izbora i uvek slede ono na ta ih okolnosti i
instinkti navode. Kada evoluira kroz ljudska oblija, dua ima dvostruku svesnost, o
objektima i o sebi, i sva ljudska evolucija se svodi na preobraavanje i usavravanje
subjekta kroz diferencijaciju objekata. Ljudski oblik je prelaz od ivotinjskog ka
boanskom, tj. duhovnom. Zato postoje i nezreli ljudi koji imaju veu vezanost za
objekte i sadraje njihovih zbivanja, kao i zreli koji pokazuju veu nezavisnost, psihi236

ku objektivnost i individualnost. Kada zavrava svoju evoluciju kroz ljudsko oblije,

dua potpuno transcendira svet objekata i ostvaruje trostruku svesnost: o objektima,
o subjektu koji je svestan objekata, i o transcendentalnom Duhu koji omoguava i
subjekta i objektivni svet. Njeno konano probuenje sastoji se u uvidu da nema niega osim boanskog Duha, da je ona u svojoj sutini boanska i u potpunoj predaji
Duhu kao jedinoj stvarnosti.
Glavni uzrok sukoba meu ljudima jeste razliita mera zasienosti samskarama
(utiscima, reakcijama) kod svakog pojedinca, odnosno njihova razliita karmika zrelost. Nezrelim pojedincima je nuno potrebno sticanje vie utisaka jer jo nemaju kritinu masu, a to znai jo iskuenja i patnji. Kada neko ko je zreliji dobronamerno
pokua da ga u tome sprei kako bi ga potedeo patnji i ubrzao mu spoznaju, esto e
naii na otpor, i to estok. Jo je ei sluaj da nezreli (koji obino ine veinu)
nameu sadraje i iskustva zrelim ljudima kojima nisu potrebna, i tako ih sputavaju, a
ponekad i ubijaju (setimo se ordana Bruna!). Otuda nijedna istina ili uenje nisu prihvatljivi za sve ljude, ve oni samo u skladu sa svojim trenutnim nivoom svesti prihvataju odreene injenice o egzistenciji. Zato se ljudi sline zrelosti spontano okupljaju u
verske, politike ili druge drutvene grupacije, i stoga je tolerancija meu njima uvek
teak izazov. Proces evolucije ive nikako se ne moe spolja ubrzati, kao to se ni jedna maka ne moe pretvoriti u psa ili oveka, nego mora biti to to jeste, niti se pojedinac moe (a i ne treba) potedeti bolnih iskustava, jer upravo ona stvaraju neophodan
pritisak i temperaturu za alhemijsko kristalisanje svesti u njemu. Jedino lina svest
moe u oveku ubrzati karmiku evoluciju due, jer svest je sama po sebi fenomen
saimanja prostorvremena prakrti u linost. Zato je vreme (potrebno dui da sazri)
relativno jer zavisi od svesti, moe biti vrlo brzo, a moe se otegnuti u nedogled. Jedina pomo ljudima jeste da se navedu da budu svesni svojih dela i svega to se zbiva u
njima, jer svest odreuje i ubrzava vreme. Samskara, kao to smo ve rekli, ne oznaava samo proste utiske, ve utiske koji izazivaju povratno dejstvo na ivot, one su
predispozicije koje uslovljavaju dalje reakcije i tako predodreuju oveka da bude
zarobljen prirodnom uzronou, da po navici reaguje na zbivanja koja se ne tiu Duha
neuslovljenosti, koji je njegov jedini pravi ishod. Nikakvim novim reakcijama se taj
tok ne moe prevazii, nego jedino osveenjem samog tog procesa uslovljenog reagovanja u celosti (kojeg je Buddha nazvao paticca-samuppado, a metod osveenja
vipassana). Svaka reakcija je nesvesna i spada u uslovljenu dinamiku prakrti, dok je
svesnost jedina pozitivna akcija u interesu Duha-oveka i njegove neuslovljenosti od
prakrti. Dokle god nesvesno i spontano reagujemo na utiske koji nam pristiu od tela,
oseaja i uma, robovi smo prirode i uopte ne postojimo kao autentina bia.
Budui da je aham-kra izvor i sredite ive, kao tvorac svih oblika postojanja,
kada se oslobodi objektivizacije ona sva iskustva bivstvovanja u svetu, kroz sve inkarnacije, prepoznaje kao privid ili san, a svoju sutinu kao nezavisnu i bezvremenu budnost. Tako se osnauje ljudska dua, ono to oduvek i jeste, i to je sve vreme bila dok
se zlopatila kroz sva mogua ivotna iskustva. Karmiku evoluciju ne prolazi purua;
to se samo prakrti saobraava purui tako da to izgleda kao da je purua aktivan. U
ovekovoj dui se njeno saobraavanje dogaa na najfiniji mogui nain, kao lino
iskustvo.
***
Iako je ova knjiga u celosti posveena dui, njeno prepoznavanje je najtee.
Najtee je upravo stoga jer je dua oveku najblia, to je on sam. Na ovom svetu on
uvek izbiva izvan sebe u nekom obliku sna i projektovanja sebe u razne fiktivne sadr237

aje. To je sutina svetovnog ivota. Stoga se aktuelizacija due svodi na ovekovo

vraanje k sebi, svesno prisustvo u sebi, u samo postojanje ovde i sada, i ni na ta drugo. On izbiva (pada i prebiva) u san iz dva razloga koji se dopunjuju. Prvi je sama njegova nezrelost, a drugi je porobljavajui uticaj neorganskih bia iz nieg astrala koji ga
raznim obmanama dre u snu, i hibridnih vladara koji tu situaciju sprovode na fizikom, globalnom planu. Na taj nain oni igraju ulogu ogledala ovekove stvarnosti,
konkretno odrauju ono to je sam zasluio svojim stanjem i neinjenjem. Tako mu
oni stavljaju do znanja njegovu nezrelost, konkretno mu je predoavaju suoavanjem
sa njenim posledicama.
iva nije ista kod svih ljudi, moe se uporediti sa biljkama: neke su male kao
trava, neke hranljive a neke otrovne, dok su neke velike i dugovene kao hrastovi i
sekvoje. Slino je sa individualnim duama kod ljudi: neke su mlade i nezrele, tek su
poele svoj rast u kompletnom ljudskom obliju i iskustvu, a druge su stare i iskusne,
zrele za nadilaenje ljudskog oblija.
Prepoznaju se po svojim delima. Zrelost due je osnova za sposobnost opaanja
sveta i inteligenciju. Mlade i nezrele due ine ljude malodunim, emocionalno nezrelim i subjektivnim, nesposobnim da sagledaju stvari iz vie aspekata i objektivno, oni
su vie vezani za ulno i materijalno iskustvo, identifikuju se sa objektima ula i sadrajima uma, ti su ljudi materijalisti, trgovci, ego i nagon za odranjem kod njih je jai
od svega, njima cilj uvek opravdava sredstvo, uvek e pre ubiti nego dopustiti da budu
ugroeni, ne cene tu ivot nego pre svega brinu za svoj. Otuda kod ovih ljudi strah
kao glavna osobina, i prava pozadina agresivnosti. Njihov strah proistie iz neuvianja
besmrtnog Duha kao izvora due. To jednostavno ne mogu da zamisle, ne veruju u to.
Oni nikada nisu dobri na prirodan nain, nesposobni su za ljubav, uvek i u svemu vide
i trae neki interes. Iz straha za sopstveno ouvanje proizlazi nasilje, oni su ti koji su
nasilni na ovom svetu jer maloduni su skoro uvek vezani za uticaje nieg astrala i
negativna oseanja koja su karakteristina za njegovu frekvenciju. Kao takvi podloni
su opsednutosti bia iz nieg astrala koja se uglavnom hrane tuom ivotnom energijom tako to ljude navode na strah i zloin.
Svakako, ima nezrelih ljudi koji nisu nasilni, ali njih je malo. Uglavnom nisu
nasilni samo zato jer nisu navedeni na to, vegetiraju svakodnevnim ivotom, a lako ih
je navesti na zlo jer su u potpunosti zavisni od spoljanjih uticaja. Nezrelih ima vie na
ovom svetu, u sprezi sa demonskim uticajima iz nieg astrala i snanim instinktom za
odranje, najee zauzimaju vane poloaje u drutvu, oni su najmoniji ljudi na svetu. to ovek manje ima sebe i svoju duu, to vie tei da ima spoljanju sigurnost u
vidu vlasti i materijalnih vrednosti. Po tome se prepoznaju maloduni.
Ljudsko telo moe da ivi i bez boanske due, samo kao individuacija prakrti,
kao iva, slino ivotinjama, i da bude izuzetno uspeno u svetovnom ivotu zahvaljujui pomoi iz astrala. 104 Naime, neorganska i neka vanzemaljska bia i demoni, naj104

Transcendentalna dua ne boravi uvek i stalno sjedinjena sa ivom, sa telom i umom. Do sedme
godine starosti ona esto izlazi iz tela i tek od tog doba postaje vre identifikovana i poinje stalno
da prebiva u telu i umu. Ali i kasnije iz nekih razloga naputa telo i ostavlja ga u vlasti ive. Dvojna
priroda duha i tela svakome je poznata iz iskustva. Moda ovde lei objanjenje takozvanih "duevnih
bolesti", moda sluajevi izofrenije nastaju kada dua iz nekog razloga potpuno napusti telo, ili prestaje aktivno da deluje u njemu, a telo nastavlja da ivi samo usled fizike inercije i sa fizikim delom
uma, bez due koja mu daje plemenitost, smisao i viu svest. Tako nastaju i nerazumni zloini, "bezduna dela" koja ovakvi ljudi mogu da poine kada nemaju prisustvo duha, tj. due u sebi a pokretani
su samo raznim utiscima i uticajima. Po ovom opisu ovek moe fiziki da ivi nezavisno od due, to
pokazuju i somnabulna stanja pri kojima telo moe da obavlja vrlo sloena dela bez prisustva svesti.

238

ee koriste takve malodune ljude kao svoje organske portale, kao bioloke robote
koji na fizikom planu rade za njih i sprovode vlast i takav reim ivota na ovom svetu
koji najvie odgovara neorganskim biima da se hrane energijom ljudi, a energija je
najjaa kada je nabijena oseanjima straha i bola. Otuda su ti njihovi organski portali
(hibridi koji su stvoreni jo u Vavilonu, a danas su aristokratske loze) oduvek bili najmoniji ljudi koji pokreu sve ratove na ovom svetu i obezbeuju uslove stalnog straha
i neizvesnosti. Nikada sam ovek nije pokretao ratove na ovom svetu. To su mu oduvek nametali neljudi. ovek uvek ini zlo samo kada je opsednut entitetima iz astrala
zato to je sam isuvie maloduan, slabe i nezrele due, da bi mogao da se odupre tim
uticajima. (Svakako, ne podstiu ga uvek neposredno demoni na zla dela, ve ih on
uveliko ini sam po inerciji od ranije ve primljenih uticaja i navika koje mehaniki
ponavlja i ije vrednosti imitira.) Zato ti uticaji i postoje, oni su ogledalo ovekove
zrelosti i njegovo iskuenje. Bez njih ovek nikada ne bi bio svestan koliko je slab i
koliko treba da se osvesti.
Lako je prepoznati malodune koji su jo opsednuti neorganskim biima kojima
je zadatak da oveku prue iskustvo suprotnosti, lako ih je prepoznati po suprotnostima: njima je lepo sve to je ljudima runo, dobro im je sve to je za oveka zlo. Ljudi
pod njihovim uticajima iskreno se raduju stradanju, vrlo spontano uestvuju u zlim
delima koja ih ispunjavaju strastima, dok su u trenucima kada treba pokazati nenost i
ljubav nespretni i neprirodni jer je to za njih uvek gluma. Uvek kada neko izraava
negativna stanja, makar i kroz svae i psovke, time hrani svog demona iz nieg astrala;
oni ak i mirise lepe ne podnose i bukvalno vole smrad. (Svi koji su videli Drako bia
ili njihove klonove Sive ili Greyse svedoe da oni nesnosno smrde, a da ovi smatraju
da mi, ljudska bia, njima smrdimo.) Postoje ljudi koji su demonizovani pri roenju
(tzv. 'Meseevo dete'), posebnim ritualom spojeni su sa jednim demonom. Ti ljudi
imaju posebnu ulogu i njih je malo. Mnogo je vie onih koji su opsednuti entitetima iz
astrala na osnovu posledica svojih dela i nedela.
Velikoduni su ljudi sa starom i zrelom duom, oni bukvalno zrae dobrotom i
ljubavlju koja sve daje, pa i svoj ivot. Prepoznaju se po uvek iskrenom detinjem
osmehu, po duevnoj potrebi za dobrotom u svemu; po potpunoj iskrenosti i uvek izuzetno mudrim savetima; po potpunoj odsutnosti svih materijalistikih interesa i elja.
Koliko je dua vea i zrelija u ljudima toliko oni vie zrae ljubavlju i skromnou,
bezbrinou i bezazlenou, prostodunom dobrotom koja sve daje, uvek pomae
ivot i hrani sva bia. Ne zbog nekog razloga ve samo zato jer se sami tada bolje oseaju, nepodnoljiva im je i sama pomisao da uine neto loe, teko im je da shvate da
neko moe da bude zao. To je dobrota koja esto ispada naivna. Njihov odnos prema
radu je olienje nesebine delatnosti, rade krajnje portvovano, neumorno i trenutno
sve to treba uiniti, uvek ispravno i nikada za linu korist. Njihov rad je slian radu
prirode u odravanju ivota. Oni su takvi jer u sebi znaju za ono to sve nadilazi, svaki
oblik, i to sve omoguava. Oni nita ne rade za sebe i po sebi ve ono to sve omoguava radi kroz njih. Oni su bliski Duhu i zato im je dua iskusna i zrela. Zato nita ne
trae za sebe i naputanje sebe ih ispunjava. Sva njihova dobrota, ispravnost i uzvienost potiu od njihove svesti da pripadaju boanskom izvoru. Smatraju ih za naivine i
gubitnike ali njihova ljubav i skromna dobrota je jedino to se pamti u intimnim trenucima i daje smisao ivotu. Oni su razlog zbog kojeg postoji sav ivot. Njihova dobrota
je zapravo krajnji ishod emanacije prakrti i teleologije prirodnog zbivanja, saimanja kosmosa u svesnog subjekta. Ono najintimnije i najbolje to kosmos moe da
239

iznedri kroz svesnog subjekta je ta ljubav koja je mogua samo u potpuno zreloj
dui. Krajnji ishod svih kosmikih procesa ostvaruje se u toj prostodunoj blagosti i
dobroti koja zrai na sve. 105
To su oni 'smerni, potlaeni i ponieni kojima pripada carstvo nebesko' u Isusovoj Besedi na gori. Ta Beseda je najvea posveta objektivnoj svesti i ljudskoj sutini kao ishodu postojanja uopte.
Prostodunost je toliko nenametljiva da se uvek previa, ak joj se i rugaju. Potrebna je krajnja osetljivost da se u nevinoj dobroti jednog deteta ili mudrog starca prepozna konana svrha i smisao sveg zbivanja kosmosa. Nju um okrenut spolja uvek
previa jer se sa njome nita ne moe uiniti, to se moe samo postati okretanjem uma
ka sebi, ka dui, i tada vreme sa svim projekcijama zbivanja staje i nestaje.
Svest je osnovni uslov za duu. Zrelost due nije neto to se dobija, ve neto
to se svesno stvara, to se stvara sveu, procesom individuacije, uvek linim iskustvom, osveenjem i radom na sebi, kultivisanjem (sadhana). Zato u pogledu due ne
postoji elitizam, ljudi sa nezrelom i mladom duom nisu u niem poloaju od onih sa
zrelom; vreme (sazrevanja due) je relativno i svest kao uslov duevne zrelosti uvek je
dostupna. Takoe jedna nezrela dua je samo jedan aspekt naddue koja istovremeno u
drugim dimenzijama iskuava i druge aspekte postojanja kao zrela dua, dok i jedna
zrela dua ima u drugim dimenzijama svoje aspekte kao nezrela. Sve zavisi od ovekovog rada na svojoj individuaciji.
Otuda je karman temelj za duu. Karman oznaava i rad uopte i rezultat rada
(svako delo koje inimo svakog trena, ali i tehniku i materijalnu kulturu uopte), i
svest o radu kao uslov za svest o sebi, i razvoj svega toga skupa. Karman je kljuni
pojam koji definie interakciju subjekta sa objektivnim svetom, i kako objektivni svet
kristalie svesnog subjekta kroz retribuciju akata.
Osnovna merila zrelosti ljudske due su emocionalna zrelost i emocionalna inteligencija.
Emocionalna zrelost je sposobnost da se ono to je potpuno razliito u svojim
dimenzijama i logici sagleda iz vie perspektive u jednoj vioj celini i smislu. Um to
ne moe, on je ogranien prostorom i vremenom, logikom, dimenzijom i razmerom
informacija koje su mu dostupne. Emocionalna zrelost je sposobnost nadilaenja tih
ogranienja uma i celovitog sagledavanja vie stvari koje su za um nepovezane. Zato
je emocionalna zrelost i inteligencija srodna dui koja je po svojoj prirodi iznad uma i
tela.
Koliko je u oveku prisustvo due zrelije, toliko je on emocionalno zreliji, a ta
zrelost donosi emocionalnu inteligenciju koja je merilo due u oveku. To nije nita
drugo nego sposobnost da se vidi srcem iako se ne poznaju injenice i detalji, da se
vidi tanije nego mentalnim upoznavanjem sa stanjem stvari. Istinski velike due su
vidoviti ljudi. Zapravo, uvek se moemo uveriti da ovek uopte i ne vidi nita niti
105

Ovde dat opis zrelih dua je lini opis moje majke Anelije Anti. Nedavno sam naao da se on
tano poklapa sa opisom naprednih dua u knjizi Putovanje dua od Majkla Njutna (Michael Newton:
Journey of Souls), gde se u poglavlju "Napredne due" nazivaju "mudraci" i "majstori", i "due uskladitelji" u knjizi "Sudbina dua" (Destiny of Souls) od istog autora Svoju majku sam video nekoliko
dana nakon smrti njenog fizikog tela 2008. godine. Tada mi je, pored snane inicijacije koju mi je
tada dala, potvrdila i sve to sam ovde naveo o duama znatno ranije, kada sam pisao ovo poglavlje,
kao i sve to je navedeno u pomenutoj knjizi Putovanje dua, koju sam proitao tek dve godine kasnije, 2010. Iako sam odranije znao da je dua nezavisna od tela jer sam imao mnoga vantelesna iskustva,
ovaj susret mi je potvrdio to znanje sa mnogim detaljima. Ovde postavljam svedoanstvo o tome jer je
neposredno i dokazano i zato smatram da moe biti korisno drugima.

240

razume svojim umom, ve je emocionalna zrelost presudna u sposobnosti da se bilo ta

spozna i razume, pa ak i da se vidi neka fizika pojava kakva jeste. Emocionalno
nezrela osoba nije sposobna da prepozna pravu prirodu ni najjednostavnijih pojava,
zato ili dolazi u sukob sa pojavama i ljudima, ili se oslanja na pamenje ranije nauenih ablona i obrazaca pa uvek deluje mehaniki. To je jo jedna bitna karakteristika
emocionalno nezrelih i malodunih: mehaninost. Ona se kree od bukvalne mehaninosti u kretanju i svakodnevnom delanju koje je uvek isto, do mehaninosti u razmiljanju koje sve to sebi predstavlja kao neku 'tradiciju' (mnoge tradicije i 'narodni obiaji' postoje da bi se zadovoljile potrebe ovakvih ljudi) ili se opravdava 'racionalnou'.
Emocionalno nezreli su karmiki nezreli i zato su oni nesposobni za kreativan rad.
Svi sukobi i nesporazumi meu ljudima potiu od razliite emocionalne zrelosti. Velika je greka smatrati ljude jednakima i da svi imaju jednaku duu. Kada bismo
razumeli te razlike u dui i emocionalnoj zrelosti bilo bi nam jasno otkuda sukobi svih
vrsta, od svakodnevnih problema, zato nekome ne moemo da objasnimo ta je ispravno initi u datoj situaciji iako je to oigledno, do tekih zloina koje ine visoko
obrazovani ljudi.
Dua se ovekova ne inkarnira cela i ona je toliko je velika da sve to doivi
inkarnirani deo, najvee stradanje i patnju u telu, samo je nalik na san i mali komar
koji ne moe da oteti duu. Zato tako lako stradaju nevini i mladi. Mnoge due i ne
planiraju da ostanu dugo u ivotu, ve samo onoliko koliko im je potrebno da ostvare
neko iskustvo. To je za duu isto kao za nas ovde kada sanjamo da nam se neto strano dogodilo u snu, a kada se probudimo ne znai nam nita jer znamo da je to bio
samo san. Jo je u Bhagavad Giti reeno da se dua niti raa niti umire, da niko ne ubija niti biva ubijen. Iako je slobodna od istinskog stradanja, dua ima proces rasta i sazrevanja koji se uspeno razvija samo u dobroti, ispravnosti i podrci ivotu. Stoga ovo
nije opis nevanosti ivota, ve vanosti due koja omoguava sav ivot.
***
Ve je reeno da je ovek mikrokosmos, da se svi kosmiki zakoni saimaju u
ovejem biu da tu dou do svog ishoda. Ovo znai da ovekovo bie odraava sva
stanja postojanja uopte. Zato u svom izvornom stanju, pri roenju, u deijem dobu,
ovekovo bie odraava najizvornije stanje postojanja. Drugim reima, deca najbolje
odraavaju izvornu autentinost ljudske due, njeno boansko poreklo. Otuda su deca
tako privlana. Njihova prostoduna duevnost je najbolji putokaz za razumevanje
ljudske due. Na ovom svetu nema boljih uitelja od dece niti iega vanijeg i vrednijeg od njih. Otuda je reeno da 'kada postanemo kao deca ui emo u carstvo nebesko',
tj. ostvariemo sav potencijal svoje due i svrhu postojanja.
6. Energija (prana) i dua
Izvor sve energije (prane) u prirodi jeste eter ili akaa, najsuptilnije stanje postojanja, u novijem dobu nazvano je i kvantno Polje svih mogunosti, nulta taka i
energija vakuuma.
Akaa je ishod svih frekvencija za oblikovanje objektivne prirode neorganskog
podruja. Sutina frekvencija je da su one informacioni kodovi za kretanje i oblikovanje energije. Frekvencije su informacije za oblikovanje bia i zbivanja, za kretanje
energije. Sav bioloki ivot poiva na elektromagnetskim frekvencijama. Kretanje
ivih bia i dogaaji takoe.
241

Ishod svih informacija ili najsuptilnijih frekvencija je u najvioj kategoriji prakrti, u mahat-buddhi, najvii intelekt ili svest o sebi, o dui. Tu informacije iz kvantnog Polja bivaju objedinjene u smislu, dobijaju svest o smislu svog postojanja. Poto
je ovek mikrokosmos, mahat-buddhi je ujedno i ovekova najfinija svest o sebi, o
dui. Kada se ona postigne, ili aktuelizuje, automatski se sjedinjuje sa akaom, izvorom svekolike energije prirode, odnosno svest u svom istom stanju (buddhi) vidi postojanje samo kao kvantnu energiju, holografski potencijal svega. Zato se u snkhyi
kae da su buddhi i akaa sinonimi. Zato je svest (buddhi) vrhunski privlaitelj i upravlja energije prirode, akae, jer samo u svesti energija dobija smisao svoga kretanja,
delatnu i ivotodavnu kreativnost.
***
U trenutku svoga probuenja dua prepoznaje svoju bit kao istu neuslovljenost
(purua) koja sve omoguava, a najpre njenu svest o sebi, dok svoje telo i tela svih
ivih bia vidi samo kao oblija s kojima priroda oblikuje percepciju i konkretizaciju
svesti o samom bivstvovanju kao takvom. Vidi da se fizika tela oblikuju oko due,
koja je nosilac svesti u prirodi, spontano kao to nevidljivi centar vira privlai vodu i
oblikuje vrtlog. Vidi da su na nevidljivi Duh oblepljena fizika tela. Sva tela koja je
imala do tada bila su samo usavravanje percepcije prakrti da spozna svoje bivstvo u
duhovnom ishodu. Najkompletniju percepciju ona je postigla u ljudskom obliju, ali i
to je samo grubi omota percepcije oko besmrtnog i neroenog Duha koji svemu omoguava ivot, koji samim svojim venim prisustvom u temelju bia omoguava kontinuitet ive ili ivotnog principa svih bia. Duh neuslovljenosti jedina je sutina svakog
oveka, svakog ivog bia i samog postojanja uopte, dok su prolazna tela samo grubi
omotai, tvorevine prakrti s kojima ona oplemenjuje percepciju za prisustvo Duha.
Duh postaje iv i aktuelan kroz telo prirode, koja sama dolazi do svog ishoda i smisla
jedino u prisustvu Duha. Otuda purua i prakrti nisu dualistiki u metafizikom smislu, ve su samo polariteti jedne iste celine. Jedino od nae samospoznaje zavisi da li
emo je prepoznati kao takvu.
iva, ili matrica za individualno oblikovanje ivotne energije, koja je dola do
ishoda bivstvovanja, do oslobaajueg probuenja (bodhi-buddhi) i postala ivamukta
(osloboena individua), nije uopte razliita od ivotnog principa koji sainjava sutinu kamena, drveta, ptice ili neke ivotinje - koju ivamukta moe videti oko sebe. Ona
je jedno u svemu, samo je prostorvreme u ivamukti saelo ishod svoga zbivanja. U
ostalim ivim oblicima prostorvreme se rasprostire preobraavajui energiju kroz razliite oblike zbivanja, dok se ivamukta raa kada se, zahvaljujui zrelosti svesti, koja
je sama po sebi saimanje vremena, prepozna da sva energija ima ishodite u ahamkra. Na taj nain, iako je slobodna od svih oblika koji evoluiraju, Sopstvenost ovekova ni po emu nije razliita od njih osim po tome to predstavlja saimanje vremena
te evolucije i prisustvo njenog ishoda; to je olienje smisla postojanja i evolucije.
Sopstvo ovekovo je singularna taka prostorvremena kosmosa.
Da bi ovek bio ovek u punom smislu, potrebno je da osnauje svoju duu u
satvikom aspektu, da je uini svesnom i aktuelnom kako bi omoguio apsolutnu budnost i slobodu od prirodne nunosti i uzronog nastajanja. To se ini sakupljanjem
energije (svesti) u telu (indriyni). Dakle, potpunim sjedinjenjem bia, energije i svesti. Samo kada se dovoljno sakupi ona se moe preliti u antahkaranu i linga-arira
moe postati aktivno. Energiju sakupljamo sveu o sebi, o celom svom biu i odgovornou o svim postupcima uma i tela. Priroda je obezbedila tanu koliinu energije
u ovekovom biu koja je potrebna da se to dogodi, ali ona se troi na druge stvari.
242

Umesto na osnaenje panje, kultivisanje znanja i uenje, energija akumulirana u telu

prosenog oveka prekomerno se troi na nie, najee nagonske potrebe, na suvinu
ishranu, seksualnost i zabavu, a najvie kroz negativna oseanja i podeljena stanja
uma.
Energija, prana, u bliskoj je vezi sa sveu u telu. Prana je najfiniji izraz prakrti, toliko fin da je najblii svesti koja dolazi od due, tj. od Duha, purue. Otuda svest
presudno deluje na energiju, pranu, ali i stanje prane, energije deluje na prisustvo svesti u telu. Zato je veoma vano razumeti odnos izmeu due i energije, koji se inae
zajedno spominju u raznim percepcijama i tumaenjima ovog problema.
Za prisustvo svesti u telu, svesti koja dolazi od due, presudno je vana koliina
i kvalitet prane (vitalne energije) u organizmu. Prana se skladiti u nervnom sistemu.
Za potpuno korienje njenog potencijala potrebne su i sve njene zalihe. Dnevna budna svest troi mnogo energije na pogrean rad centara, odnosno poremeen nain ivota, pa zato telo zbog energetskog nedostatka u svom svakodnevnom delovanju koristi
mehanino kretanje po steenim programima, ablonima i navikama. To je neka vrsta
korienja autopilota za svakodnevni ivot. Na taj nain telo ekonomino tedi potronju vitalne energije, da bi moglo da preivi. Ali tako i ograniava njen udeo u svesti.
Tako ljudi ive u polusnu, nesvesni i uslovljeni na sve naine. Takav nain ivota im
je i nametnut od strane vladara, koji ne ele probuene ljude kojima se ne moe vladati. To ekonomino korienje energije na raun svesti je najbolje to telo moe da uini
za nas jer nervni sistem moe sakupljati pranu samo u stanju dubokog odmora, meditacije, i harmonije s prirodom. Zagaeni gradovi, zagaena hrana, negativna stanja
svesti i oseanja stvaraju manjak vitalne energije.
Na taj nain veina ljudi spava ivei uslovljen ivot jer nemaju dovoljno prane. Ona je snaga koja daje ivot zemlji, vodi, vetru, biljkama, ivotinjama i ljudima.
Sve to je ivo ima snagu od te vitalne energije. Zato prana nije samo fizioloka tvar
ve nosilac svesti i nalazi se i u vrlinama, u dobrim i pozitivnim namerama za sebe i
druge. Postoje razne varijante vitalne energije. Moemo rei da je prana i duhovna
hrana. Zbog svoje povezanosti sa svim, ona se skuplja podeavanjem nervnog sistema
na vii stepen prijemivosti putem boravka na mestima gde ima puno prane, u umama, planinama, rekama, u prirodi i konzumiranjem tek ubranog voa i povra. Sirovo i
svee voe i povre jedina su prava hrana za oveka. Prane uopte nema u hrani kakvu
jedemo svakodnevno, koja se kupuje u trgovinama. Uzimajui takvu obraenu i zato
mrtvu hranu, troimo svoje ionako male resurse prane, na probavu svega toga to
nema vlastitu energiju. Obraena i skuvana hrana je tako promenjena da je telo i ne
prepoznaje kao hranu, doivljava je kao otrov, i troi mnogo energije na njeno saniranje i izluivanje, kao i na izvlaenje vrlo malog procenta korisnih materija. Veliki deo
te mrtve, obraene hrane ostaje u organizmu kao viak kilograma i smetnja zdravlju.
Prana se takoe stie i pozitivnom komunikacijom, sakupljanjem znanja i
informacija i njihovim prosleivanjem, oseajem zahvalnosti za sve postojee i potovanjem prema celoj egzistenciji. Toga danas nema ili je sve manje, a taj nedostatak se i
podstie urbanom 'kulturom'. Kada bismo sa svim ivim svetom komunicirali sa potovanjem, iskreno i u saradnji, sami bismo stvarali pranu. Univerzum eli da se stvara
i iri kroz nas i nae delovanje, ali mi smo pogreno uslovljeni od strane sistema koji
vlada ovim svetom.
Pozitivnim oseanjima i ljubavlju najvie se prane razmenjuje. Negativnim oseanjima o odbojnou blokira se i odbija ivotna energija. Oseanja su energetski procesi.
243

Osim na fiziko kretanje, energija se troi na varenje i rad endokrinih lezda.

Pri tome sve lezde i svi vitalni organi, praktino celo telo uestvuje u stvaranju seksualne energije kroz rad polnih elija. Kada se ona isprazni tokom seksualnog odnosa,
celo telo mora se angaovati da je nadoknadi i obnovi. Slino je i sa varenjem - kada
se unese hrana, veliki deo tela je angaovan u njenom apsorbovanju (ovo vai samo za
kuvanu, obraenu i vetaku hranu, ne i za sirovu koja ne iscrpljuje organizam ve ga
energizuje). Vibratorno ili energetsko delovanje prakrti moe biti uzlazno ili silazno,
konstruktivno ili destruktivno. Da bi ono bilo konstruktivno i uzlazno, radi osnaenja
viih centara (mozak), pamenja i jaeg prisustva svesti (vie akre), mora se obustaviti navika da se energija prekomerno troi kroz nie centre, na obnavljanje polnih elija,
suvino varenje i preterano fiziko kretanje (prve tri akre). Zato je oduvek meu
duhovnim ljudima vailo pravilo da su preobraaj seksualne energije (a tantrizam i
taoistika alhemija nas ue da se to ne postie jedino apstinencijom), post i meditativno mirovanje jedini uslovi da energija krene navie. Kada ispuni nie centre, ona se
nee zaustaviti i, ako je u njima ponovo ne uposlimo pranjenjem seksualne energije i
prevelikom vetakom hranom, ona e krenuti navie. Tu je na delu prirodna ekonomija. Energija prirodno raste navie - ako nema rupa kroz koje otie nanie. Pri tome je
umerenost u svemu jedini zakon. Budui da je u biu ve obezbeena tana koliina
energije za sva ostvarenja, ona se angauje autentinim bivstvovanjem, bez ekstrema
koji jedini prekomerno troe ivotnu energiju - odricanje isto kao i preterivanje.
ovek je mikrokosmos, i on, kao i priroda, ima svoja via i nia stanja, odnosno
podruja. Njegova svest uvek deluje sa nekog podruja, vieg ili nieg. Ta podruja su
opisana kao akre, energetski centri svesti i svaki centar je nain bivstvovanja. ovek
deluje na najnii nain kroz automatizam nagona i seksualnost (muladhara i svadhistana akra), a na najvii kroz istu svest (sahasrara akra) i otvorenost Duhu. Svih
sedam naina su modifikacije jedne iste energije, i koju emo akru koristiti zavisi od
usmerenja nae svesti, jer gde je svest tu je i energija. Svest (panja) je usmeriva
energije. Ovo praktino znai da, budui da smo mikrokosmos, nain svog ivota i
percepciju sveta (kosmosa) moemo kontrolisati koncentracijom na odreenu akru, i
ulaganjem ivotne energije u nju. Sebe smo svesni u onoj meri u kojoj imamo energije
u najviem centru bia. 106
Kakav je, dakle, odnos izmeu svesti i energije? Svest je nezavisna od tela i
energije koja ga sainjava. Zato se onda govori o vezi svesti i energije i da je potrebno sauvati energiju kako bismo bili svesniji? Radi se o principu tantre, o tome da vei
potencijal energije u telu stvara veu mogunost za diferencijaciju svesti od tela, sticanja objektivnosti. Energija je od prakrti. Kada je vie energije tada je i vezujua
mo prakrti nad sveu vea. Kada je energija tela slaba, tada svest nema u odnosu na
ta da se diferencira i iskua, i samim tim da ojaa svoje prisustvo. Kada svest uspe da
106

Mogu da preporuim pet prirunika koji se detaljno bave transformacijom ivotne energije iz niih
u vie centre (akre), i izlau praksu koja mora da bude sjedinjena s praksom meditacije koja je opisana u poslednjem poglavlju ove knjige. To su: Swami Satyananda Saraswati: Kundalini tantra (OM,
Beograd, 1994); Peter Kelder: Fontana mladosti (Ancient Secret of the Fountain of Youth) Esotheria,
Beograd, 2000; Tajna zlatnog cveta (prev. Rihard Vilhelm, bibl. as. Gradina, Ni, 1982); Don
Blofeld: Put do besmrtnosti (John Blofeld: The Road to Immortality) Moderna, Beograd, 1989; Mantak Chia & Michael Winn: Taoistike tajne o ljubavi (Dereta, Beograd, 1990).
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako ivotna energija nije transformisana na
najvii nivo bia, pomou taoistike ili tantrike alhemije, iznete u ovim prirunicima. Bez dovoljno
energije u najviim centrima (ana i sahasrara) ne moemo da sauvamo istu svest postignutu u
meditaciji.

244

odri svoju objektivnost i nezavisnost u telu sa najveim prisustvom energije, posebno seksualne energije, i u svim izmenjenim stanjima, i onim ekstremnim, tada je
poloila ispit izdrljivosti i uvek e se odrati, uvek e biti nezavisna. Bie ono to
jeste: izraz transcendentalne due. Radi se jednostavno o iskuenju i uvebavanju
prisustva svesti u svim moguim stanjima u kojima se prakrti moe nai. Samo tako
svest moe doi do svog ishoda, do Duha koji je svedok prakrti. To je slino povrini
koja odraava ili proputa svetlost. Ako je cela i kompaktna ona e reflektovati svu
svetlost koja padne na nju. Ako je puna rupa nee, svetlost e proi kroz nju. Tako je i
sa telom: ako je puno energetskog potencijala onda e u potpunosti odraavati svest
koju zadobija od due; ako je slabo i energija mu otie nanie, svetlost svesti nee imati u odnosu na ta da se odrazi. Takav je odnos izmeu transcendentalne due i fizikog tela. Telo mora da bude sposobno i dostojno da prihvati i odrazi prisustvo due. Ta
dostojnost nije nita drugo nego transformacija ivotne energije od nie u vie oblike
izraavanja. Sva ivotna energija je samo jedna energija. U svom seksualnom obliku
ona je na najniem nivou, kada se izraava kroz rad i stvaralatvo ona se izraava kroz
razliite akre, i kako se uzdie na viim nivoima sve vie se izraava kroz znanje,
spoznaju i meditativno mirovanje i tada je na najviem nivou. Ista ivotna energija je u
seksualnosti na dnu, a u samadhiju na vrhu svoga izraza.
Zato nas seksualnost, orgazam i samadhi najvie privlae jer u oba ta stanja smo
van sebe i van uma, ega, obuzeti smo viom celinom. U muladhara akri, u seksualnom vrhuncu, u orgazmu smo van sebe u smislu obuzetosti od strane prakrti, tada
doivljavamo blaenstvo zbog tog nesvesnog i spontanog jedinstva sa celinom osloboeni uma i ega. U sahasrara akri, u samadhiju smo takoe u blaenstvu osloboenosti od tela, uma i ega, ali zbog svesnog jedinstva sa Duhom, puruom. Zbog slinosti
njihovu privlanost ovek lako zamenjuje, zapravo seksualno ispunjenje mu izgleda
privlanije je jer prirodno dato spolja i spontano dostupno, za razliku od duhovnog
koje se mora stei u sebi samome, rastom i linom namerom i voljom.
Svesnost sama od sebe uzdie energiju na vie nivoe delovanja, vie akre.
Takozvano uzdizanje energije na vie nivoe svesti ili vie akre praktino znai da
svesno radimo ono to bi priroda sama radila nesvesno i spontano. initi isto, samo
potpuno svesno. Tako se energija uzdie na vie nivoe svesti, vie akre.
Ispravno razumevanje energije i rada energetskih centara je u sledeem.
Energija je izraz samog postojanja i ona se uvek kree ka svom konanom ishodu. Zato je voena sveu, jer smo svest vodi ishodu. Otuda povezanost energije i svesti. Energetski centri ili akre su odraz nivoa svesti i naina razmene energije individue sa Celinom. Kada se energija razmenjuje kroz prvu akru (muladhara), onda je to
samo seksualni odnos. Ako se razmenjuje kroz drugu akru (swadhishthana), onda je
tome pridodato zajedniko kretanje i neke aktivnosti, zabava, to su ljubavni parovi koji
se zabavljaju. Ako kroz treu akru (manipura), onda je svemu tome pridodat i zajedniki ivotni cilj, kao to je ouvanje porodice. Kada se sveprisutna ivotna energija
dovoljno osvesti tako da se razmenjuje kroz etvrtu, sranu akru (anahata), onda je
energija postala toliko svesna da se doivljava kao ista ljubav, koja se moe zajedno
razmenjivati na mnogo naina; ne samo kroz intiman seksualni odnos koji ovde prvi
put postaje voenje ljubavi, ve i kroz razne motive i objekte, u svakom trenutku i sa
svim biima i celom egzistencijom razmenjujemo ljubav, i samo putem ljubavi otada
razmenjujemo ivotnu energiju. To je tantra. Samo tako se moe doi do pete akre
(wishuddha), i tada se ljubav razvija u istinsko razumevanje i zajednika interesovanja,
u ljubav prema istinskom znanju bez granica. Kroz estu akru (ajna) ljubav nastaje na
245

osnovu zajednikog vienja stvarnosti koja nas sve povezuje. Tada se vidi dua drugog
i prepoznaju se srodne due. Kroz sedmu akru (sahasrara) naa ivotna energija postaje svesno jedinstvo sa boanskom ljubavlju koja nas sve spaja i omoguava.
Kroz jedan normalan individualni ivot energija se spontano kree i uspinje tim
redom, akre se tako aktiviraju i ovek se tako razvija. Sve nenormalno u oveku i
ljudskom drutvu nastaje kada se taj razvoj sprei i blokira u prvom ili drugom centru,
ili kada se rad energetskih centara meusobno pomea i tako poremeti. On moe spolja
da se premeti samo u prve tri akre. Zato negativne sile nameu perverzije i razaraju
porodicu kako bi kontrolisale oveka i sakrile njegovu pravu prirodu od njega samoga
i mo koju ima. Od etvrte akre pa navie, nisu mogue iluzije ni prevare.
***
Odnos izmeu svesti i energije takoe odraava i odnos izmeu purue i prakrti. Naime, iako je purua sutinski nezavisan od prakrti, ovekovu egzistenciju sainjava njegova identifikacija sa prakrti. Tu identifikaciju ne stvara sam purua, niti
sama prakrti, ve ovek sa svojim konfuznim umom na taj nain to um usmerava
energiju. Energija je ta koja vezuje transcendentalnu duu ovekovu sa odreenim
oblikom i nainom bivstvovanja u skladu sa stanjem uma, tj. sa aktivnou centara ili
akri. Sama dua to nikada ne bi mogla da uini, ona je nezavisna, ali energija ovekovog uma je ta koja stvara privid da je bezvremena dua upletena u vremenska zbivanja prirode. Kljunu ulogu u stvaranju tog privida imaju energetski centri u ovekovom biu - akre. U koju akru ulaemo energiju - na tom emo nivou svesti bivati.
to je akra nia, iluzija nerazlikovanja Duha od prirode je vea, suprotnosti su vee a
s njima i ivotni izazovi. Identifikacija nae transcendentalne duhovne sutine sa telom
daje nam iluziju da mi patimo i da se nama deava ono to se telu prirode deava. Ta
se identifikacija ne bi dogodila niti bi se odravala da ne ulaemo energiju u nju, pre
svega u prve tri najnie akre: seksualnost, egocentrinost i volju za mo u svetu. Mi
sami tu identifikaciju stvaramo i odravamo ulaganjem ivotne energije u takve
naine ivljenja. Poto smo nesvesni, to ne radimo svesno ve smo tako programirani
od strane sila koje nas tako kontroliu. to je akra via, svest o transcendentalnoj sutini Duha i jedinstvu cele prirode sve je vea, uvid u prirodu sveg zbivanja je jasniji,
naa svest o iskonskoj, bezvremenoj neuslovljenosti sve je vea.
Sledee to treba razumeti jeste da je u prirodi energije kretanje. To znai da
ako je mi ne koristimo svesno i u svoju korist, neko drugi e nas navesti da je nesvesno
koristimo u njegovu korist. Energija uvek prati svest. Ako tu svest ne koristimo mi,
onda e je koristiti bia koja mogu. U holistikom svetu energije subjekat ne moe biti
pasivan i neutralan. Ili je inilac ili je objekat injenja.
U svemu ovome radi se o ispravnom radu centara (akri). Mentalna vezanost i
zavisnost od rada prva tri centra, glavni je razlog neuspeha kod praktiara meditacije.
Svaki centar treba da radi svoj posao i tada je rast energije i svesti kroz centre, akre,
prirodan i lak. Da bi se to postiglo, prva tri centra treba upoznati do kraja, kakvi jesu,
potpuno svesno proi kroz njih. Ako se oni koriste nesvesno, onda priroda prevladava i
vezuje svest. Ako se koriste potpuno svesno sa objektivnim upoznavanjem kakvi zaista
jesu, onda sama takva svesnost uravnoteava rad centara i uzdie energiju u vie centre. Svest je u svojoj sutini nadilazea, tj. transcendentalna; zato ona sama po sebi sve
ini objektivnim, kakvim jeste, usklauje i nadilazi. Ali ako se dela nesvesno onda je
rad centara pomean, pa je centar seksa, umesto da je tamo gde prirodno jeste, zapravo
u glavi, u umu, onda se dogaa perverzija seksualnosti, tada, zbog umeanosti mate i
uma u seks, postaje mogue da bude seksualno privlano i ono to prirodno nije (por246

nografija, homoseksualnost, zoofilija itd.). Seksualnost je sastavni deo bioloke ili

organske reprodukcije kroz magnetizam polova. Sav organski svet ima svoju svrhu.
Svrha mu je raanje celovitog i probuenog oveka. Kada se to dogodi, takvom
oveku je nemogue da se vraa nazad u organske procese (prva tri centra) iji je smisao bio njegova pojava. Kao to novoroeno dete ne moe da se vrati natrag u majinu
utrobu, tako ni probueni ovek ne moe da se vrati natrag u seksualnost. On je u potpunosti razume, moe i da uiva u njoj kao u prirodnoj razmeni energije, igri i nenosti, ali ne moe vie nikad da bude zarobljen u njoj. On je potpun u sebi i nita mu ne
nedostaje. Pojava bilo kakve elje je pokazatelj da nismo potpuni i celoviti, da ne
ivimo u istinskom smislu, pa nam je zato potrebno neto da nas oivi i upotpuni. Postojanje elja je dokaz nepostojanja u Celini. Celina je sve i samo onaj ko nije svestan
Celine i svog jedinstva sa Celinom moe da eli neto drugo, i to drugo moe samo da
zamilja, jer nieg realnog nema izvan Celine.
Energetski govorei, u niim akrama energija je kruila spolja, razmenom sa
drugima i sa objektima. to je centar razmene energije vii, to ovek vie postaje svestan sebe kao mikrokosmosa, vie je energetski celovit i samodovoljan, jer sve direktnije i potpunije razmenjuje energiju sa Celinom kojoj pripada. U najviem centru (sahasrara) svest i energija individualnog bia zajedno se stapaju sa Celinom, sa sveu i
energijom Boanskog. U svim niim centrima ovek se postepeno u tome uvebavao
na razne posredne naine, preko objekata. Ovde svet objekata nestaje i samo jedinstvo
sa Apsolutom ostaje.
Ispravan rad centara takoe podrazumeva da ne sme biti nikakvog potiskivanja i
odricanja. Zapravo pojava bilo kakvog potiskivanja i odricanja (svejedno da li prvo od
seksa, ili od tela, ega i uma) pokazatelj je lanog prestanka identifikacije i vodi u daljni
poremeaj rada centara, u izofrenu podelu uma. Tada ovek upada u teku i komplikovanu situaciju da sanja da je budan i svestan, racionalizuje i opravdava svoju vezanost za nie centre dok zamilja da je budan, svestan sebe i nezavisan od tela i uma.
Objektivno osveenje svih procesa koji se prirodno dogaaju jedini je nain njihovog
nadilaenja u razumevanju.
Takoe energija je vezana za pamenje i rad manasa iji kvalitet uea u
osveenju je presudan. Manas je veza svesti i tela. Ako je ta veza slaba, svest nee
moi da stekne diferencijaciju u telu. A sve se reava u telu, u oveku. Nita izvan njega.
Pored ovoga treba naglasiti da ovek energiju gubi najvie kroz brigu za svoj
ego, a ego je sistem oekivanja koja drutvo ima prema nama, i koja mi imamo prema
drutvu, a takoe je i skup svih fikcija i ubeenja. Energiju nigde ne gubimo toliko kao
u naim oekivanjima i emocionalnim ulaganjima u druge ljude, i ispunjavanju zahteva koja drugi imaju prema nama. Drutveni odnosi su razmena energije. Drutvo je
energetska berza, a mi kao brokeri trgujemo svojom i tuom ivotnom snagom - i
nikada se ne obogatimo. Stoga je prekid svih zaludnih drutvenih veza, ili bar ekonomino ponaanje u njima, neophodno za zaustavljanje oticanja najveeg dela energije.
To je proces individuacije i on se postie rekapitulacijom svoga ivota i meditacijom
(o emu e napred biti vie rei). Meditacija je direktan, a rekapitulacija indirektan ali
temeljan metod. Rekapitulacija je jedan od osnovnih procesa u razlikovanju purue i
prakrti.
Da bi u ovekovom ivotu svest postala aktivan inilac i tvorac energetskih
procesa, tj. da bi ovek postao zreo kao linost, da bi razvio i usavrio svoju duu, potrebno je da sprovede u delo dve stvari. Prvo: da energiju koja se prirodno skuplja u
247

telu ne baca, ve da je akumulira, kako bi se uveala i dospela do gornjih centara i

celog ga ispunila, sve do glave. I drugo: da ostvari direktno iskustvo nezavisnosti od
tela, kao to je na shemi i prikazano da je aham-kra iznad indriyni. Tek kada ostvari
prvo, ostvarie i ovo drugo.
Prvi zadatak se moe ostvariti kada postane jasno da se energija u indriyni
sakuplja na pozitivan nain, a ne na negativan. Pozitivan nain je kroz meditaciju, kontakt sa prirodom, prirodnu hranu, rekapitulaciju, kulturu, obrazovanje, disciplinu i
uveanje duhovne nezavisnosti, kroz ljubav i nesebino davanje. Negativan je kraa
energije u bilo kom obliku. Naime, energija nije supstancijalna, to nije materijal koji se
moe nagomilavati, nego je vibratorna i dinamina, ona je proces koji se ostvaruje kretanjem meu suprotnostima i polovima. To znai da se energija sakuplja najvie davanjem i razmenom, jer to vie dajemo ili razmenjujemo, po zakonu odranja energije,
vie s druge strane moemo primiti, jer vakuum nije mogu. Svesnom i kontrolisanom
razmenom energija se transformie u svest. Primanje energije dolazi samo od sebe
kada je velikoduno dajemo, kada nita ne uvamo samo za sebe od stvari, dela i oseanja. To znai, kada smo bez ega. Koliko smo manje u egu, toliko smo vie u istom
bivstvu koje je izvor svekolike energije. Najvia svesnost je da nita nije nae, pa tada
imamo i najviu mo delanja. Na napor, stoga, ne treba da bude usmeren na uzimanje
energije nego na davanje i razmenu, na njenu cirkulaciju sa irom celinom. Samo tako
emo je dobiti, ako svesno sprovodimo njenu cirkulaciju izmeu individualnih bia i
celine koja ih omoguava. Pri tome se ne misli na nie oblike energetskog cirkulisanja,
kao to je zadovoljenje nagona, ve na njeno vie i finije kretanje, a to je sticanje iskustava i utisaka. Jer, kakvu energiju razmenjujemo, takvu emo i imati, a od kvaliteta
energije, i od toga u ta je ulivamo, zavisi u kakvoj emo dimenziji iveti. Moemo
biti snani i zdravi kao ivotinja, i uivati u tome, ali ako je ulivamo u svest i individualnost, imaemo mnogo vie koristi za postizanje smisla svog ivota. to vie centre za
razmenu koristimo, to e ta razmena i akumulacija energije biti pozitivnija.
Najsnaniji izraz energetskog stanja u oveku su oseanja. Pozitivna odaju
akumulaciju i davanje energije, a negativna njeno grabljenje i gubljenje. Zato je pozitivno oseanje uvek pratilac dobre energije. To je jedino merilo ispravnog uveanja
energije: da su nam oseanja sama po sebi pozitivna. Vano je znati da pozitivno oseanje ne sme da zavisi samo od okoline, situacije i uticaja drugih ljudi, nego pre svega
mora da zavisi od nas samih. Samo tada se ono odrava kao pozitivno. Moemo ga
imati bez obzira na okolnosti, jer ono je energetski fenomen i zaista ne zavisi od neijih rei i prolaznih dogaaja. Sama egzistencija je energetski fenomen - i to najpozitivniji mogui. Ona je uvek tu, uvek smo u tom moru energije. Dovoljno je biti svestan
egzistencije na takav nain, prihvatajui je kakva jeste, kao pozitivnu, pa da se naemo
u moru blaenstva, u okeanskom oseanju besmrtnosti. Vrhunac pozitivnog oseanja
je ljubav, i zato je ona najsnaniji energetski fenomen, pa stoga i najlepi. Bezuslovnom ljubavlju se najvie ivotne energije zadobija, ali ljubavlju prema svemu, bez razlike - jer sve to postoji energetski je fenomen i zato je ljubav sve to postoji. Ljubav
treba da postane opti nain ivota, a ne jedan od naina, izbirljiva i iskljuiva. Kada je
ljubav izbirljiva i ograniena samo na neke objekte i vremenske periode, tada je ona
samo polarnost mrnji i postaje trgovina koja je suprotnost davanju. Ljubav je prava i
bezuslovna kada je usmerena na smo bie, na njegovo postojanje, i ne obazire se na
pojedine aktivnosti i sadraje s kojima se to bie zanosi u svom neznanju. Ovo svaki
roditelj zna iz iskustva.
248

Kada ljubav nije bezuslovna, kada je trgovina, tada je polarizovana mrnjom,

nju mrnja kao protivteg odrava u ispoljavanju i zato ne moe dugo da traje. Ta klackalica je nestabilna, i druga strana mora dati sebi oduka. Tako razmena energije kroz
oseanja postaje uslovljena, postaje trgovina koja je drugi nain akumulacije energije u
indriyni. To je negativan nain jer se zasniva na uzimanju energije od drugog, na krai. Trgovcima je jedini cilj zarada, da uzmu vie nego to daju, a to je sa energetskog
stanovita kraa. Ovakav nain nagomilavanja energije dvostruko je negativan: za
druge, jer su uskraeni, i za onoga ko to ini, jer mu daje iluziju ispunjenja i uzdizanja
ka smislu ivota, dok je to u stvarnosti samo kratkotrajna zasienost s onim to je
apsorbovano, kao kod svakog dranja. Energija se krade na mnoge naine, najei
oblici ponaanja u porodici i drutvu zasnivaju se na njima. Mogu se poznati po tome
to kod rtava prvo izazivaju zavisnost, a zatim negativna stanja i sukobe. Krajnost
negativnog uzimanja energije jeste psihiko i fiziko nasilje i zloinako ponaanje
koje uzima same ivote. Zato to se tako energija ne akumulira, nego prua samo trenutnu zasienost i iluziju posedovanja, zloinac je vie gubi nego dobija. On tako osea sve veu glad za njom i mora da je otima uvek iznova, sve ee, kako bi zadovoljio
iluziju svoga opstanka. Sa veim grabljenjem, sve se vie raspada. Zato je tue prokleto i nikome se zlo nije isplatilo, niti e se u budunosti isplatiti. Zlo uvek daje samo
iluziju trenutnog ispunjenja. Zbog svega ovoga to je neljudski vid razmene energije, to
nijedna dua ne ini spontano niti od svoje volje, ve se to uvek dogaa kada je svest
due slaba ili nezrela, i samo pod uticajem negativnih neorganskih entiteta.
Moe se generalno rei da svaki pozitivan vid razmene energije potie direktno od due ili indirektno od svesti inspirisane duom, a svaki vid negativnog i nasilnog grabljenja energije od neljudskih i bezdunih neorganskih entiteta koji mogu da
utiu na slabu svest i telo ovekovo da im poslui kao organski portal, sredstvo za
delovanje u svetu.
Neorgansko podruje nieg astrala i njegovi entiteti jedan su od glavnih uzronika i posrednika pri gubljenju energije iz indriyni. Sva naa izgubljena energija zapravo i odlazi u neorgansko podruje. U tome je razlog za snano prisustvo iracionalnih
i psihotikih sadraja kod svih zloina. Svi su zloini inspirisani iz ovog podruja i od
strane ovih bia. Sam ovek ih nikada ne bi poinio, ovek ini zloine samo kada je
opsednut biima iz nieg astrala ili je mentalno programiran i uslovljen njihovim raznovrsnim uticajima koje mehaniki ponavlja.
Takoe, najkompletniji vid pozitivnog akumuliranja energije jeste poten rad.
Po radu se poznaju ljudi koji pozitivno akumuliraju energiju, jer neradnici je uvek kradu od drugih, a takoe su uvek i nosioci negativnog ulaganja energije.
Energiju moemo gubiti prostim gubljenjem vremena i lenarenjem, a to je najvei zloin prema samome sebi. Takoe i bavljenjem fantazijama, od kojih su napravljene i neke dobro poznate institucije. Negativna cirkulacija energije oduvek je bila
laka i svakog je oveka primamljivala i dovodila u iskuenje da nastavi s njom - jer
lake je razarati i stvarati iluzije uspeha, nego strpljivo graditi. Ako se dozvoli toj stihiji da uzme maha bie tee da se zaustavi i preokrene na pozitivan put izgradnje, odnosno buenja celovite linosti.
Koliko je energetski celovit, ovek je toliko celovit i kao linost, odnosno, ima
jedno Ja, sebe samoga. Drugim reima, toliko je vie integrisan u kategorijama ahamkre i buddhi. Energetska dezintegracija osnovni je uzrok psihike dezintegracije, i
obrnuto. Psihika i energetska integracija su uzajamne. Kada je integrisan energetski,
249

ovek je automatski integrisan i psiholoki. Nije potrebno da radi prvo na jednom, pa

na drugom. Jedno automatski povlai drugo.
Uzdizanjem energetske celovitosti bia, svest se automatski sama uzdie u sve
veoj objektivnosti i u nezavisnosti od uslovljavanja bia. Energetska celovitost sama
automatski podie nivo svesti i oslobaa oveka. Nije mogue drugaije podii nivo
svesti osim energetskom celovitou bia. Prakrti, kada je celovita, sama oslobaa
duu ovekovu. Samo dezintegrisana prakrti porobljava i dezintegrie svest due u
oveku. Prakrti se ne dezintegrie sama od sebe. Nepotpuna i dezintegrisana svest u
oveku dezintegrie energiju prakrti, i otuda svest sama sebe uslovljava od strane tako
dezintegrisane prakrti. Prakrti je izvorno celovita i ona kao takva nikada ne vezuje
duu ovekovu (puruu). Ona uvek slui njegovim interesima i njegovoj nameri. Prepoznavanje i aktuelizacija te iskonske slobode dogaa se samo energetskim isceljenjem bia. Kada su autentini i celoviti, purua i prakrti su nezavisni i slobodni. Kada
je njihova priroda zamuena suenom svesnou u oveku, u toj suenoj svesti, koja je
identifikovana sa telom i umom, izgleda kao da priroda uslovljava svest due u oveku, kao da su povezani, ili da dua treba da se oslobodi. Stoga puruu, ovekovu sutinu, uopte ne treba oslobaati od uslovljenosti prakrti, ve treba samo teiti celovitoj
svesnosti. A svesnost je celovita samo ako je energija celovita. Poto dezintegrisana
svest sama sebe uslovljava energetskom dezintegracijom prakrti, pogrenim ulaganjem energije, za autentinost due ovekove kljuni momenat je psihoenergetska
integracija svesti u kategoriji aham-kra, jednog Ja ili celovite linosti.
7. Sedam faza buenja celovite linosti - aham-kre
Kada uznapreduje sa pozitivnom cirkulacijom, i kada kroz osveenu ljubav
ovek postane zreo da slobodno dela po svojoj volji (tj. volji Boanskog), tada postaje
nezavisan od fizikog tela. Nema zrele linosti koja ne poznaje svoju nezavisnost od
tela, samo sa tim iskustvom linost postaje zrela - nije mogue drugaije. Ona (ahamkra) je u onoj meri zrela i integrisana u kojoj svoje delanje ostvaruje jednako u
tanmtr i svim dimenzijama, kao i u indriyni. Jer, aham-kra je ishod subjektivnog
i objektivnog bivstvovanja i, da bi bila to to jeste, mora da bude aktuelna na oba
podruja: kako u fizikom telu tako i u astralnom na svim dimenzijama. Sutina zrelosti je psihika objektivnost, a ona se zasniva na nezavisnosti na onaj nain kako
aham-kra prema shemi nadilazi indriyni i tanmtr, i prostu interakciju subjekta i
objekta koja se prirodno odigrava meu njima. Bez nadilaenja indriyni spoznaja je
nuno subjektivna i ograniena.
Na ovakvom injeninom stanju zasniva se getalt psihoterapija i transpersonalna psihologija, a u uenju Bhagavana ri Ramane Maharija ova injenica je detaljno razjanjena. Zapravo, ne postoji nijedan ideal ljudskog savrenstva u istoriji duhovne kulture koji se ograniava samo na indriyni, na telo, svi oduvek upuuju na njegovu transcendenciju. Ako ih je i bilo, to sigurno nisu bili duhovni ideali.
Oseaj nezavisnosti Duha u samom telu osnovna je poluga energetskog isceljenja tela. Ako u njemu boravimo kao nezavisan ali paljiv svedok koji ima mo da njime upravlja, ako ga posmatramo kao tue, taj razmak e delovati kao vakuum koji
usisava energiju - kao kod podizanja klipa na pumpi. Kada je telo psihoenergetski
celovito, tada se ono jedino moe doiveti izvan. To je paradoksalno, ali ono tada lii
na zrelo drvo koje je dalo gotov plod: nezavisnu linost. U savrenom i osveenom
250

telu ovek nema ta da trai, samo bi remetio prirodni sklad, takvo telo je ostvarilo
svoju svrhu kao amac s kojim smo preli na drugu obalu - ne treba da ga nosimo dalje
sa sobom.
Kako je princip individuacije (aham-kra) na shemi iznad indriyni, to znai da
je ovekova linost (aham-kra) po prirodi stvari nezavisna od tela i da iskustvo izdvajanja iz njega predstavlja samo aktuelizaciju te injenice, a ne njeno objektivno stvaranje kao novog stanja. Koliko smo u veoj iluziji identiteta s telom, utoliko vie doivljavamo svoju autentinost kao izdvajanje iz njega. Mi se ne izdvajamo od tela, ve
od iluzije naeg identiteta s njim. Mi nikada nismo ni bili samo telo. Telo je samo
jedan uzan nain bivanja, i osnaenje aham-kra kroz tanmtre je samo proirenje tih
naina. Zbog iluzije da je fiziko bivanje bilo jedini nain postojanja s kojim smo se
identifikovali, upoznavanje novih naina izgleda nam kao naputanje tela. Iluzija je
tako jaka da nam to zaista izgleda stvarno, pa emo zato i govoriti o tome na taj nain.
Kada se opustimo u snu, iluzije identiteta s telom vie nema, zaboravili smo na
nju. Tada princip individuacije (aham-kra), koji zajedno sa mislima i svesnou
(manas i buddhi) sainjava ivu, naputa telo i spontano se kree kao astralno telo
(linga-arira) po finijim nadfizikim dimenzijama (astralu). On se prirodno i ritmino
premeta s jednog podruja na drugo, s organskog na neorgansko, sa smenom dana i
noi, nae fizike budnosti i spavanja. Ovaj prirodni proces treba osvestiti i iskoristiti
da se svest aktuelizuje na oba podruja jednako, kako bi linost postala aktuelna,
autentina i zrela. Dakle, duevni ivot, iva, postae onoliko aktuelan i snaan, koliko
ga upotpunimo sa svesnim iskustvom objektivnog podruja. Dok se spontano odigrava
samo u podruju indriyni on je nezreo, dua je nesposobna za opstanak u svim uslovima, za nezavisnost od sveta ula i njihovih aktivnosti. Takav se duevni ivot svodi
na ono to je Frojdova psihoanaliza otkrila, na iivljavanje nagona i njihovu psihodinamiku. Za razliku od toga, Jungov proces individuacije (afirmacije aham-kra) pretpostavlja upoznavanje arhetipova, a to je podruje tanmtr. Jedini nain da se subjektivno i nepotpuno iskustvo bivanja nadie, i da se dua oslobodi ulnih ogranienja i
njima uzrokovanih delanja (karma), jeste da se to nadilaenje objektivno sprovede u
delo.
To se postie u sedam faza.
Priprema za to sedmostruko postizanje sastoji se u osveenju sveg zbivanja
indriyni, svega to inimo telom i umom (manas), tokom dana za vreme fizike budnosti. Osveenje ima za cilj da se energetski tokovi, koji sainjavaju zbivanje, proiste i usklade, da se oslobode afektivnog nagomilavanja oko nekog dogaaja ili iskustva,
jer tako navode na jednostranost, odnosno vezuju za to iskustvo. Svako nagomilavanje
energije ima preveliku snagu i ometa njeno nesmetano cirkulisanje i rast. Osveenje
indriyni postie se meditativnom praksom iji su osnovni principi opisani u poslednjem poglavlju, a ovde emo se upoznati sa dve metode koje dopunjuju takvu praksu.
Prva se sastoji u rekapitulaciji celog ivota. Treba zapisati imena svih ljudi s
kojima smo dolazili u kontakt u svom ivotu, i oznake za sve vanije dogaaje i sva
iskustva u dotadanjem ivotu, unazad. Posebno je vano setiti se svih linosti koje su
se javljale i naeg odnosa prema njima, naroito neprijatnih detalja. Ova retrospekcija
mora biti nepristrasna i prema sebi i prema drugima, kao da posmatramo tu ivot.
Njen cilj nije da se u imaginaciji vraamo na prole dogaaje kako bismo se ponovo
afektivno vezali za njih, nego naprotiv - da ih se oslobodimo jasnim i nepristrasnim
ustanovljenjem kakvi jesu. Mi ih ve nosimo u sebi i robujemo njihovim uticajima sve
dotle dok ih ne vidimo objektivno, kakvi zaista jesu. Rekapitulacija se mora svakodne251

vno sprovoditi najmanje godinu dana, a najbolje vie puta celog ivota. Sva ivotna
iskustva pripadaju prakrti. Ako se sa njima identifikujemo, umreemo zajedno sa njima, odneemo utiske iz ovog ivota u sledei ivot. Rekapitulacijom unosimo objektivnu svesnost u ivot i na taj nain stvaramo diferencijaciju ili razlikovanje sebe od
svih zbivanja prakrti sa kojima smo se identifikovali, vraamo ih prakrti jer sva zbivanja su njena. Na taj nain osveavamo svoju pravu prirodu, svoju transcendentalnu
duu, i njenu neuslovljenost. Svoju sutinu aktuelizujemo uvidom da nita od svega to
se na ovom svetu dogaalo nije nae: sve se to priroda zbiva. Mi smo samo svedok
zbivanja, svesni subjekt zbog koga se sve zbiva, zbog koga postoj ivot. ivot je postigao svoju svrhu onda kada ga ustanovimo objektivnom, istom sveu. Osveenjem
vraamo prakrti ono to je njeno. Tako neemo umreti kada umre fiziko telo, koje je
jedino i skupljalo sve utiske kao magnet. Umree samo ono to pripada telu, svi utisci,
a mi emo ostati nezavisni jer smo se rekapitulacijom ve oslobodili vezanosti za njih.
Sve ovo se spontano dogaa kada umre nae fiziko telo, ceo ivot ponovo proivljavamo ili rekapituliramo u vrlo kratkom vremenu. To se dogaa iz istog razloga, da
bismo se oslobodili identifikacije sa svetom zbivanja (prakrti) i vratili svom izvornom
stanju neuslovljenosti (purua) iz koga smo potekli. 107 Ako to uradimo svesno jo za
ivota, onda boansku svest neuslovljenosti koja sve omoguava unosimo u ovaj svet.
Svrha naeg ivota je da istu boansku svest svoje due, koju imamo izmeu ivota,
sprovedemo i aktuelizujemo na ovom svetu dok smo u telu.
Prilikom rekapitulacije potrebno je da, pored imaginacije s kojom detaljno oivljavamo neki doivljaj, sprovedemo odreenu tehniku disanja. Dok stvaramo jasnu
sliku dogaaja, lagano i jedva primetno pokreemo glavu levo-desno, normalno diui
kroz nos u skladu s pokretima. Dok glavu okreemo s desna na levo, udiemo, zamiljajui pri tom kako svu energiju (deo sebe, raspoloenja) koju smo tada ostavili (tom
mestu, dogaaju ili osobi), udisajem sakupljamo i vraamo sebi. Zatim, dok izdiemo,
okreemo glavu nadesno, i zamiljamo kako tuu energiju i sve utiske koje smo tada
primili izbacujemo iz sebe i vraamo natrag. Ovo treba izvoditi sve dok se emocije
vezane za taj dogaaj ne stiaju, dok taj dogaaj ne postane neto to vie nikakve veze
sa nama nema. Kada se to dogodi, dok nam je glava bila na desnoj strani sa izdahnutim
vazduhom, okreemo je na levu stranu bez udisanja, a zatim je vratimo napred. (Ovo
je savet iz knjige Taie Abelar, Prelazak arobnjaka, i vrlo je delotvoran.)
Drugi metod je u tome da na kraju dana, neposredno pred spavanje, treba rekapitulirati sve dogaaje koji su uinjeni tog dana, takoe unazad, od tog trenutka pa do
jutra, do samog buenja. Ujutro, pri buenju, treba na isti nain, unazad, odmotati
seanje na san. Tako svakog jutra i veeri rekonstruiemo prethodni dan i no, svoje
aktivnosti na javi i u snu, kako bismo stvorili kontinuitet svesti. Vrlo je vano da se pri
tome panja ne zadrava na pojedinim dogaajima i ne sudi o njima, ma koliko bili
izuzetni. Sva se dogaanja moraju sagledati neutralno i ravnoduno, kao da su se
nekom drugom dogodila. Zapravo, i jesu se drugome dogodila, jer mi smo proces a ne
uvek ista stvar, zato smo uvee drugaiji nego u podne. Veina ljudi lee na poinak i
budi se izjutra krajnje besvesno i runo. Kod ivotinja je taj proces daleko svesniji i
zato finiji. Spavanje je ona druga polovina ivota koju ovek treba da osvesti i oplemeni, kako bi u celosti bio kulturno bie.

107

To je sadraj Egipatske Knjige mrtvih, koja se zapravo originalno naziva Raanje due u dan.
U njoj se opisuje kako dua rekapitulira sva svoja dela za ivota.

252

1) Prva faza ka potpunoj integraciji linosti (aham-kra) sastoji se u tome da

neposredno pred ulazak u san odrimo panju na taj proces, da budemo prisutni kada
se to dogodi, kada ponu da nas obuzimaju astralne vizije sanjarenja i da ostanemo
prisutni u sebi kada se dogodi prelomni trenutak padanja u san, u drugu dimenziju. To
emo najbolje uiniti ako taj proces sami izazovemo. Uiniemo to potpunim oputanjem tela (kao da nije nae) i koncentracijom panje (unutarnjeg pogleda) na taku
izmeu obrva. Tada emo odmah pasti u san kao kamen u vodu. Takoe treba dobro
da upamtimo poloaj tela koji smo imali pri ulasku u san i da stalno budemo svesni
cele povrine svoga tela, naroito lea. Sve se to ini uz potpunu relaksaciju i oputenost, ovo treba da bude nain oputanja. Tada treba dozvoliti astralnim vizijama da nas
ponesu u san, inae neemo moi da zaspimo. Dakle, prva faza se sastoji u osveenju
ulaska u san i njegovoj kontroli, u nalaenju idealne ravnotee izmeu zadravanja
prisebnosti, seanja na sebe, poloaj tela i sam in spavanja, s jedne strane, i preputanja astralnim tokovima, s druge. Nikada nije postojala takva ravnotea, uvek se dogaala spontana i potpuna prevaga na jednu (budnost, indriyni) ili na drugu stranu (san,
astral). Poto je aham-kra izmeu i nadilazi obe krajnosti, i mi se na ovaj nain u
tome uvebavamo, da budemo izmeu.
2) Druga faza je buenje u snu, s druge strane, u podruju astrala. Ona e doi
kao prirodna posledica uspeno sprovedene prve faze i osveenja indriyni kroz
meditaciju. Mnogim ljudima se spontano dogaaju lucidni snovi bar nekoliko puta u
ivotu, i oni se pamte kao izuzetni doivljaji, a ima i ljudi sa uroenom sposobnou
da ih esto doivljavaju. Buenje u snu ili lucidne snove moemo podstai imaginacijom i sugestijom. To su inae aktivnosti svojstvene podruju astrala u koje ulazimo
sanjajui. Moemo sugestijom oblikovati san koji elimo da sanjamo, neku situaciju ili
poseban dogaaj. Jedan od najlakih naina je sugestija da emo u snu videti svoje
ruke i tada se setiti sebe, i probuditi se u snu. Tu sugestiju moramo sebi ponavljati
tokom dana vie puta, najbolje svakog sata. Tada treba da zastanemo, ma ta radili, i
da pogledamo oko sebe kao da smo u snu, a zatim da podignemo svoje ruke u visini
oiju, opipamo ih i sebi jasno kaemo da znamo da smo u snu (iako smo na javi). Ako
ovo uporno ponavljamo, sigurno e se vremenom ta sugestija ostvariti i u snu i to e
nam pomoi da se probudimo. Opsesivna elja da se probudimo najbri je put ka lucidnim snovima. Bie nam od velike pomoi da tokom dana stalno odravamo ubeenje
da smo u snu i da nita to se fiziki dogaa oko nas nije stvarno po sebi, ve da je
samo san u kome smo mi jedini budni i paljivi posmatrai. To e se ubeenje preneti i
u san. Ako bismo u tome uspeli, sigurno bi u snovima bili uvek budni, imali bismo
razmak (vairagya) od svih iluzija i trajnu nezavisnost. Takoe, kad jednom steknemo
iskustvo budnih snova, nae kretanje na javi, u fizikom telu, bie nalik na kretanje
energetskim telom u astralu, svesno i paljivo. Ako smo na javi, a naroito pri ulasku u
san (prva faza) svesni svog energetskog tela i naina kretanja s njim, to e nam biti
najvanija pomo u ponovnom buenju na astralu. Namera da se energetsko telo
ostvari u istom iskustvu sastoji se u tome da celim biem, naroito pri ulasku u san,
budemo uvereni da ga ve imamo. I zaista ga imamo, samo ga nismo svesni. Ovde se
ne radi o stvaranju neeg novog, ve o aktuelizaciji potencijalnog i ve postojeeg.
Oputenost je glavni inilac probuenja u snu, kao i na javi. Ako nema oputenosti, ovek najvre spava ba onda kada se najvie trudi da ostane budan. Oputena
nezavisnost od pojavnog sveta daje budnost, a ne bilo kakva koncentracija u svetu.
Ona uspavljuje s jednim sadrajem jo i jae nego dekoncentracija sa vie sadraja.
253

Sanjanje se lako moe programirati. Sa lucidnim snovima moemo upoznati sve

nae psihike probleme i razreiti ih poznavanjem psihodinamike individuacionog
procesa. Oni takoe pruaju izuzetne avanture i fantastina iskustva. Upoznajui tako
na neposredan nain drugi svet jednom zauvek se oslobaamo straha od smrti i sve
neizvesnosti koju nosi zatvorenost u usko fiziko iskustvo ivota, neizvesnosti i
neznanja koji proizvode sva mogua pseudoreligiozna ubeenja, sumnje i sukobe. Tek
izvan tela moe se doiveti najvea radost ivljenja, ovek se tamo osea potpuniji
nego u fizikom telu tako da mu povratak izgleda kao teak pad u neto nie i manje
vredno. Boravak u viim dimenzijama astrala daje nam veliki priliv energije. Tada je
ovek mnogo blii svojoj dui, bez ometanja fizikog tela, i zato mu je tako u astralu.
Kada se budni naemo u svome snu, gotovo isto kao i na fizikom planu samo u
drugom, paralelnom svetu, tada e biti aktuelni prototipovi ulnih organa (tanmtr),
um (manas), princip individuacije (aham-kra) i svesnost (buddhi). To znai da e
nam percepcija i spoznaja biti prisutni, ak i vie nego u fizikom telu, ali nae kretanje i delovanje u astralu bie pasivno, tanije, bie uslovljeno okolnostima. Ova uslovljenost se najvie odnosi na nau panju koja e u astralu biti znatno suena, a manje
na sam in kretanja koji je daleko laki od fizikog. Smo kretanje je lako, ali volja
koja o njemu odluuje veoma je slabo prisutna. Kretanjem u drugoj fazi odluuju
okolnosti, a mi samo u neznatnoj meri, mada okolnosti tako sugestivno deluju na nas
da nam izgleda kao da mi sve inimo po svojoj volji. To je iluzija. Svojevoljno kretanje postie se tek u estoj fazi.
U ovoj fazi su intenzivna iskustva sa neorganskim biima. Ona e se javljati na
razne i esto vrlo neobine naine: kao ljudi, stvari, ivotinje ili neto sasvim drugo.
Mogu se prepoznati po svojoj neobinosti ili po snanom uticaju na nas koji je opinjavajui i esto nije prijatan. Njihovo prisustvo se na fizikom planu moe manifestovati zvuno, vizuelno (ree, ali mnogo delotvornije), kao i nekim fizikim senzacijama. Zvuno se mogu javiti na mnoge naine, pevuei nam na uho nebeski divnu
muziku, raznim glasovnim porukama, sve do neobine buke pa i prave eksplozije u
sobi u kojoj spavamo, nalik na onu koju proizvode novogodinje petarde. (Ovo je bio
moj sluaj i nije mi poznato da se dogaalo drugima.) uemo ih samo mi i to dok
smo u polusnu, dakle, u kontaktu s astralom. Takoe su u meustanju izmeu budnosti
i sna mogue fizike senzacije kao to je iznenadni trzaj celog tela, kao da je bilo izloeno (bezbolnom) udaru struje. To je verovatno njihov dodir. Takoe se njihovo prisustvo u trenucima bliskim snu moe manifestovati kroz bleskove svetlosti koju vidimo
dok su nam oi zatvorene. Ili da ih na kratko vidimo u svojoj blizini perifernim vidom,
izvan fokusa, kao senke ili bia neobinih oblika, u trenucima dok smo izmeu jave i
sna. Inae, esto iskustvo susreta sa neorganskim biima, koje imaju mnogi ljudi, jeste
da se usred noi probudimo paralisani, nesposobni da se pomerimo, kao da nas neka
sila dri i isisava energiju. To ne traje dugo, ali je neprijatno. (Sva ova iskustva mogu
biti i posledica delovanja vanzemaljske tehnologije na nas.)
U astralu je njihova manifestacija mnogo raznovrsnija i najee vizuelna.
Ponekad izgledaju kao da se glupiraju oko nas a zapravo im je cilj da zadobiju nau
panju - jer vide ono to ni mi sami esto ne vidimo: da smo najcelovitija bia u itavom prirodnom poretku, ali nedovoljno svesna. Moemo uspostaviti kontakt sa glasnikom i razgovarati sa njim. Glasnik je inteligencija celog tog neorganskog sveta, koja
zapoinje dijalog sa nama kada svesno uemo u njegovo podruje. Zbog neorganskog
ustrojstva, ovde nije potrebna organska jedinka preko koje e se spoznaja ovog sveta
izraziti, ona to ini preko celog svog podruja, svi njegovi pojavni oblici imaju ontolo254

ki status, za razliku od ontikog u indriyni. 108 Ova nam se inteligencija javlja kao
glas kome se ne moe odrediti pol, kraj levog ili desnog uha. Moe se javiti sam, a
moe se i pozvati. Kako je ovo informativno polje, sve to se glasno izgovori postaje
komanda i ostvaruje se. Vrlo esto se ta komunikacija odvija preko naih misli, ali tada
teko obraamo panju na nju, nismo ni svesni da misli u naem umu nisu nae, ve su
poruke objektivnog sveta nama, naoj subjektivnosti. (Priroda samu sebe osmiljava.
U astralu to moemo doiveti kao glas s kojim komuniciramo, a na fizikom planu
misli prirode smatramo za svoje misli. Kada svesno uemo u astral moemo lake da
vidimo da misaono ustanovljavanje svega i svaega nije nae, ve to priroda samu sebe
ustanovljava kroz nae Ja, dok na fizikom planu, zbog vee inercije, te iste misli prirode smatramo za svoje.) Dijalozi sa glasnikom mogu biti zanimljivi, pod uslovom da
to nije sprdnja nekog neorganskog bia niih dimenzija. Vrlo je vano znati da glasovi
najee potiu od demona koji pokuavaju da nas opsednu - astral je carstvo demona - ili od audio ipova koji su nam ugraeni pri nekoj od otmica i programiranja
kojih nismo ostali svesni.
Astral je vrlo opasan jer u njemu boravi puno entiteta koji ive od energije koju
dobijaju od organskih bia, od kojih je ovek najkompletnije. Sve obmane kojima
ovek moe biti izloen potiu iz astrala. Zato se u njemu treba to manje zadravati.
Iako moemo mnogo saznati iz ovakvih dijaloga, to znanje nije nita vee od
znanja koje ovek moe sam da ima. U astralu moemo jedino sami sebe zavarati
kojekakvim znanjem i tada e se nae iluzije kao u ogledalu manifestovati pred
nama. Tamo se sve otkriva, svi nai podsvesni energetski naboji (afekti, kompleksi,
ubeenja) imaju svoje objektivno olienje i mi se suoavamo s njima, tj. sa sobom na
krajnje objektivan nain - to je i najrizinije. Astral je ogledalo prirode, nema nieg
zlog u njemu. Pitanje dobra i zla je jedino pitanje konstruktivnog ili destruktivnog ulaganja energije ije posledice se objektivno manifestuju. U astralu se sve objektivno
ispoljava, i ba zato smo u njemu najee nesvesni, kao u snu. Jer, nauili smo da
budemo samo subjektivno svesni u fizikom iskustvu, u indriyni. Zato psihiku objektivnost postiemo osveenjem astralnih iskustava, sna, ime se nadilazi identifikacija sa fizikim telom.
Mogu se javiti primamljiva obeanja i pozivi od strane neorganskih bia da ih
posluamo i preemo u njihov svet. To moemo uiniti ako najpre identifikujemo jednog takvog stvora u naoj okolini, a lako ih je prepoznati po tome to su neobini i
neprikladni mestu na kome se nalaze. Na primer, neka ivotinja u sobi ili neki predmet
kome nikako nije mesto tu gde se nalazi, ili ne lii ni na ta poznato. Tada uperimo
prst u njega ili samo zatraimo glasno da nas prebaci u svet neorganskih bia. Za par
trenutaka nai emo se tamo i to e biti sasvim drugi svet, razliit od dotadanjeg
astralnog okruenja, moda nalik na svemirski brod iji su zidovi krajnje neobini, ivi
i svesni naeg prisustva. Moemo se nai i u polutami krajnje neodreenih oblika,
takoe ivih i svesnih, s izuzetno prijatnim raspoloenjem. To su podruja kojima
ovek ne pripada i ne sme se zadravati u njima ma koliko mu prijatno bilo, jer e
ostati zarobljen. To je klopka za apsorbovanje nae energije. Svet neorganskih bia je
108

Da ne bi bilo zabuna zbog ranije iznete statusne podele, moramo ovde jo jednom naglasiti da sve
ima ontiki i ontoloki status, a koji emo zapaziti zavisi od naina posmatranja, od trenutnog statusa
posmatraa. Konkretno, kada na shemi prakrti ontiki status ima indriyni, tada ontoloki imaju
tanmtr i maha-bhtni. Zatim, kada ontiki imaju sve kategorije ispod aham-kre, tada ontoloki
imaju aham-kra i buddhi. Na kraju se moe rei i to da cela prakrti ima ontiki, a jedino purua ontoloki status - i obrnuto, za puruu kome cela prakrti slui za sopstvenu diferencijaciju i samospoznaju.

255

krajnje podruje astrala, to je ist astral u kome nema kreacija inspirisanih fizikim
iskustvom (indriyni), kao to je sluaj sa snovima i lucidnim snovima. To je svet
sasvim nezavisan od zemaljskog. Energija se skuplja u indriyni, i zato, kada se individualnost nae na sasvim drugoj strani, u astralu, postoji opasnost njenog gubljenja.
ovek i u astralu mora zadrati koherenciju svoga bivstvovanja koje mu je uobliilo
indriyni. Ma koliko upoznavao astral, ne sme se dezintegrisati u njemu. 109 Zato je
najbolje to podruje to manje poseivati i prepustiti ga entitetima koji mu prirodno
pripadaju. Bitno je ne uivljavati se u njega. S druge strane boravak u njemu deluje
veoma isceljujue, jer njegova ista energija otapa (reciklira) sva subjektivna psihomentalna iskrivljavanja u ovekovoj energiji. Posle boravka u svetu neorganskih bia,
ovek se danima osea pun energetskog naboja, proien i blaen. Odlasci tamo su
podjednako opasni i korisni u velikoj meri - ako nemamo dovoljno kontrole i prisebnosti. Ako nju izgubimo, onda se taj, po mitolokom uenju, svet bogova pretvara u
totalnu izofreniju, po psihijatrijskom nauavanju. Samo potpuno integrisana linost,
aham-kra, moe potpuno prei u neorganski svet. Nedovoljno zrela uglavnom doivljava razne meuoblike i prelazna stanja izmeu indriyni i tanmtr. Ako bi se ona
nala potpuno na drugoj strani, izgubila bi i ono malo integracije koje je stekla u
indriyni.
Posle poetnog upoznavanja astralnog sveta praktiar e najbolje uiniti ako
svoja astralna iskustva svede na jednostavno uzdizanje uvis, to je vie mogue. U
tome e mu biti od pomoi ako udahne vazduh u astralnom telu (iako tamo nema vazduha), tako e poleteti uvis. Uzdiui se, dospee do viih astralnih i mentalnih nivoa,
nadii e i njih i ui e u podruje tanmtr (hyperspace). To je podruje bezbedno za
oveka jer je tu mnogo blie sebi samom, a i nedostupno je neorganskim biima i njihovim manipulacijama. Korisnije je u astralu, kao i u celoj prakrti, kretati se vertikalno, nego horizontalno lutati po istom nivou.
Neorgansko podruje se deli u razliite dimenzije, prema maha-bhtni, i njegovi stanovnici su sainjeni od pojedinog elementa koji odgovara datoj dimenziji. To
znai da su nepotpuni i jednostrani. ovek je jedino potpuno bie u prirodi i tu potpunost ne sme da izgubi vezivanjem za nepotpuna bia, ma koliko mu izgledala boanska, utoliko pre to ona, zbog svoje inferiornosti, za to pokazuju interes i prikazuju se
kao bogovi. Univerzum je pun neobinih svetova, lepo je videti neke od njih, ali upoznati ih sve do kraja je nemogue, s takvom namerom samo bismo se izgubili u objektivaciji - a to je put suprotan ovekovom ostvarenju, na njemu se on gubi u objektima.
ovek je mikrokosmos i zadatak mu je da spozna sebe kako bi nadiao svoju subjektivnost, i to se ne sme zaboraviti pri suoavanju sa svim spoljanjim situacijama i objek109

Karlos Kastaneda je u knjizi Umee sanjanja (The Art of dreaming) slikovito izneo da ovekovo
energetsko oblije ima izgled velikog jajeta ili lopte, sa takom posebnog sjaja (skupna taka) na
leima u visini ramena, koja odgovara manasu, tj. aritu percepcije. Kada individualnost (iva) prenese manas (skupnu taku) u neorgansko podruje (tanmtr i maha-bhtni), menja se energetsko
oblije ovekovo. Umesto jajeta, ono postaje nalik na zapaljenu lulu. Kraj kamia je skupna taka, a
ognjite lule je ono to je ostalo od svetlosne lopte. Ako skupna taka nastavi da se kree po neorganskom podruju, dolazi trenutak kada svetlosna lopta postaje tanka svetlosna linija energije. Time se
spoznajne sposobnosti proiruju do neopisivih dimenzija, postaju praktino neograniene, ali, paralelno s njima, raste i opasnost da ovek izgubi svoj ljudski lik. To je sve kretanje unutar prakrti koje se
moe zavriti apsorpcijom u nju. ovekov zadatak jeste da upozna prakrti koja ga sainjava, ali i da
sauva svoj lik kako bi postao olienje Duha, purue, koji celu prakrti omoguava. On ne treba da
zaboravi da je olienje upravo tog Duha, koji sve nadilazi svojom izvornou, i da ne trai utoite u
bilo kakvim zbivanjima prakrti.

256

tima, fizikim i astralnim. On se, zapravo, sa svim ovim i suoava da bi spoznao i

nadiao svoju subjektivnost u vertikalnom uzdizanju, a ne izgubio u poistoveenju s
objektima koji su uvek u horizontalnom smeru, svejedno da li su na zemlji ili na
nebu. Cilj je njegova nezavisnost i nju treba da iskuava i jaa pri svemu to doivljava u fizikom i astralnom telu. Kao i sve drugo u prakrti, za ovekovu duu je i astral
iluzija koja, kao takva, postoji da bi se u odnosu na nju iskristalisala njegova stvarnost,
svet due, i to najfinija iluzija od svega u prirodi. Uvebavajui budnost u astralu, mi
jae nego ikad vebamo nezavisnost od iluzija i snova. A tu, u astralu, ona nam je potrebna vie nego igde, jer u tim svetovima takoe postoje vrlo moni entiteti koji, kao
lovci, trae svoju hranu (energiju), i koji mogu biti opasni po ivot. Treba se jednostavno okrenuti od njih i vratiti natrag. To se uvek moe uiniti tako to pamtimo gde
smo i ne dozvoljavamo identifikaciju sa tim zbivanjem, ne uzimamo nita od predmeta
i odee na sebe, niti se udaljavamo od poetnog mesta. Pamtei poloaj tela u kome
smo zaspali, lako emo se vratiti. Inae, ta iskustva se sama prekidaju, jer se panja i
prisebnost ne mogu dugo odrati. Tada se budan san pretvara u obian, nesvestan san,
ili se odmah vraamo u telo.
Druga faza se najbolje osnauje ako se vebamo da iz jedne snevane situacije, u
kojoj smo se nali, preemo u drugu u istom snu, zadravi budnost. Tako vebamo
kontinuitet svesti. Moe nam se dogoditi da sanjamo da smo se probudili u svojoj sobi
i ustajemo, ne jednom, nego vie puta. Da bismo napredovali u vie faze, vano je da
se klonimo neorganskih bia. Ako se pojave, ne treba se uputati ni u kakav odnos sa
njima, bar ne trajan. Od sutinskog je znaaja da ovek u astralu zadri svoju mo
odluivanja i da ne padne pod ikakav uticaj, ma kako mu boanstven izgledao. Kada se
pojave, najbolje je uperiti prst u njih i zatraiti da ih vidimo kao istu energiju. Tada e
se njihov oblik promeniti u svetleu figuru srednje veliine koja zrai energijom, slabijom ili jaom, zavisno od bia s kojim smo suoeni. Ako zasija suvie snano, bolje je
odmah pobei odatle.
Da bi se druga faza to bolje uvebala, da se lucidan san ne bi brzo prekinuo,
treba znati da se on odrava umereno brzim pokretanjem oiju s jednog predmeta na
drugi, i stalnim kretanjem. Ako bi fiksirali pogled na neto i stali, san bi se prekinuo i
nali bismo se u fizikom telu. S druge strane, vano je uvebati da nas uvek novi predmeti i nove aktivnosti svojim asocijacijama ne odvuku u zaborav sebe i svoje lucidnosti, da zbog novih sadraja ne izgubimo prisebnost. Ako je izgubimo, to e postati
obian san. Pokretanje oiju je vano zato to se ono dogaa i u fizikom telu dok je u
REM fazi sanjanja. Od svih fizikih organa, oi i mozak su najfiniji i stoga najblii
energetskom zbivanju, pa najivlje i reaguju na njega. Mozak svojim karakteristinim
talasnim zraenjem za vreme sna, dok oi reaguju na zbivanja energetskog tela brzim
pokretima (reaguje i celo telo s povremenim pokretima u snu, ali oi uvek). Pokreu se
brzo jer su energetska zbivanja u astralu vremenski drugaija, bra su nego na inertnom fizikom planu. Zato, da bismo u astralu ostali svesni, moramo se prilagoditi njegovoj veoj fluidnosti i drugaijoj brzini. U tome nam pomae pokretanje oiju i lako
premetanje panje, uz zadravanje budnosti i nezavisnosti od svega. U iskustvima
druge faze, u astralu, mi zapravo i ne moemo biti savreno budni. Kada to bivamo,
astral nestaje i, nakon kratkog vienja beskrajne i nestvorene svetlosti, vraamo se u
telo. Ali tu ipak zadravamo svesnost i dovoljnu prisebnost da moemo upoznati
astralni svet. Kao to sama re kae, to je lucidan san - jo uvek san, dakle, iako smo u
njemu svesni. Da bismo se odrali u astralu, moramo i uestvovati u takvom snu. Zato
je nae ponaanje tamo esto neobino i nenormalno. Budni poinjemo da bivamo tek
257

u treoj fazi, a sasvim ostvarujemo budnost tek u sedmoj. Kao to celo poglavlje kazuje, budnost se osvaja kroz sedam faza, a samo u drugoj se bavimo astralnim svetom.
On je najvei izazov probuenju, i samo onaj ko njime ovlada moe krenuti ka istinskoj budnosti.
3) Trea faza e se prirodno nastaviti na dobro uvebanu drugu. Naime, pri povratku iz budnog sna biemo esto svesni kako astralno telo ulazi u fiziko, kako se kao
duh utapamo u njega. Taj trenutak treba da iskoristimo tako to se neemo fiziki
pomerati, i astralno telo emo ponovo moi da izvadimo iz fizikog. Ono je ve natimovano da izlazi i treba mu tada samo mali podsticaj dobre volje. Ako se fizikim
telom pomerimo, vie tog jutra neemo moi da izaemo iz njega. Najlake e biti ako
prvo izvadimo ruke. Tada moemo jasno videti fizike ruke pored tela, ali svoje ruke
neemo oseati tu, u njima, nego iznad ili pored, kao da imamo etiri ruke od kojih
pokreemo i oseamo kao svoje samo astralne, dok fizike moemo samo da vidimo
kao tue. Astralne su tada nevidljive, ali poseduju koheziju, svaku dlaicu moemo
opipati na njima. 110 Energetsko telo je tana kopija fizikog, ali je nevidljivo dok je
pored njega, na fizikom planu. Tek ulaskom u vii, astralni plan, ono postaje vidljivo
kao astralno telo, dok fiziko za njega tada postaje nevidljivo. Energetsko telo je u
fizikom svetu fiziko, u astralnom svetu je astralno, dok je u fizikom svetu pri projekciji izvan fizikog tela nevidljivo - a moe biti vidljivo kao dvojnik tek u petoj fazi.
Posle izvaenih ruku lako moemo celi izai sa energetskim i ustati pored fizikog tela. To je trea faza u kojoj sagledavamo po prvi put u ivotu svoje fiziko telo
sasvim objektivno, kakvo jeste - kao neto to nije nae, ni jedino ni trajno svojstvo.
Od tog trenutka postajemo dvostruki, vie nikada neemo biti identifikovani s njim i
duhovnost e nam postati jedina sudbina.
U treoj fazi kljuni problem je savladavanje kretanja energetskim telom. Tu
vie nema astralnih filmova koji nam okupiraju percepciju. Ovde uimo da delujemo
istom voljom - to je osnovna odlika integrisane linosti. To znai da moramo prevazii sve dotadanje navike kretanja koje smo stekli u fizikom telu pod uticajem gravitacije i snagom miia. To je kretanje uslovljeno trodimenzionom linearnou vremenskog toka i njegovom uzronou. Energetsko telo se kree nezavisno od te uzronosti
i vremena, ono se kree istom voljom ili namerom. To znai da se nov poloaj energetskog tela postie njegovim direktnim nameravanjem ili direktnim smetanjem u
nameravani poloaj, bez starog naina linearnog kretanja ka njemu. Na primer, ustajanje iz horizontalnog u uspravno stanje dogaa se kao ist izraz volje u par trenutaka.
Biemo spreeni u tome u onoj meri u kojoj se trudimo da se kreemo na stari nain,
sa karakteristinim pokretima pri ustajanju, oslanjanjem na ruke i ulaganjem napora.
U ovoj fazi, pri posmatranju fizikog tela, moe se videti spona koja spaja energetsko telo sa fizikim. Izlazi iz pleksusa solarisa, plaviaste je boje neonskog sjaja,
oko pola santimetara u preniku, ali jo par santimetara oko sebe ima neno srebrnasto
zraenje, ija se gustina moe osetiti kada se uhvati rukom, kao da je nakostreeni rep
make. Ovo svetlee ue lebdi i smo se produava i skrauje koliko treba, zajedno sa
naom namerom da se pribliimo ili udaljimo od tela. Ono se vidi samo kada je energetsko telo na nivou vrlo bliskom fizikom. Inae, nivo dimenzije u kome boravi energetsko telo lako se menja kod poetnika, on moe odmah prei u astralni svet svoje
sobe, i tada nee videti fiziko telo. Energetsko telo se moe i samo malo izdvojiti od
110

Isto ovakvo iskustvo imaju ljudi koji su ostali bez delova tela, tkz. fantomski udovi. Savreno oseaju da imaju ruku ili nogu koju fiziki nemaju. To nije iluzija ve dokaz postojanja energetskog tela.

258

fizikog, tako da neiskusan ovek to i ne primeti. Tada moe doi do neprijatnih iskustava, jer dovoljno je i najmanje izdvajanje energetskog tela pa da se fiziko odmah
ukoi, ali ne bolno kao kod gra; samo se udrveni. ovek u svojoj nepanji tada pokuava da ga pokrene svim silama, ali ne uspeva sve dok ponovo ne uklopi energetsko sa
fizikim telom. Mogu se pri tom javiti strah i panika. Takoe su mogui i drugi energetski fenomeni, kao to su javljanje svetlosti i zvuka, kranje ili zujanje u uima, ili
potiljku. Sve su to samo manifestacije nespretnog i deliminog izlaenja energetskog
tela iz fizike ljuture. One nestaju kada energetsko celo izae ili kada se potpuno
uklopi sa fizikim telom. Mogui su i drugi neobini problemi kod izlaenja. Ja sam,
na primer, dugo imao problem u tome to sam lako mogao da izvadim energetske ruke
i noge, ali mnogo tee glavu, kako bih mogao da stanem uspravno kraj fizikog tela.
Mogao bih lako ustati zatvorenih oiju, u mraku. Ako bih ustao tako, murei u energetskom telu, ubrzo bih se naao u sasvim drugaijem astralu izvan svoje sobe. Sve bi
se, dakle, vratilo u drugu fazu. Ali, ako bih otvorio oi, naao bih se ili u fizikom telu
ili podeljen na dva mesta istovremeno: savreno bih jasno oseao kako stojim uspravno u sobi i opipavam stvari u njoj, dok bi iz leeeg poloaja gledao u plafon otvorenim fizikim oima. Ovo sam razreio otkriem da je disanje kljuno za kretanje energetskim telom. Sa udahom ono se lako podie iz leeeg poloaja u uspravni. Disanje
je isto energetski fenomen i zato ga moemo koristiti za kretanje energetskog tela u
poetnim fazama. Inae, za kretanje energetskim telom potrebna je volja koja se razvija odranjem u drugoj fazi, u astralu, kontrolom i menjanjem situacija po svojoj volji.
Volja je nuna i stoga to fiziko telo kao magnet privlai energetsko. Ta privlana sila
nije snana, ali ipak savladava neiskusnog poetnika.
Trea faza se moe vebati i u toku dana, izvan procesa spavanja. Ako smo pri
povratku iz budnog sna u telo dobro upamtili kako se energetsko telo uklapa u fiziko,
a zatim kako se izvlai iz njega, tada moemo sedei udobno zavaljeni u fotelji sasvim
oputeni da zadremamo i, zahvaljujui uvebanoj prvoj fazi, dreme iskoristimo da
svojim energetskim telom svesno izaemo iz fizikog. Za uspeh u tome presudno je
uverenje da je to mogue, da je naa dua nezavisna od fizikog tela, a ono se stie
iskustvom iz budnog sna, povratkom iz njega u telo, i ponovnim izlaenjem. Ovakav
nain vebanja treba da nam postane stalna praksa, kako bi mogli da napredujemo u
ostalim fazama.
Vebanje kretanja energetskim telom je najvaniji proces u integraciji ahamkre. On oznaava aktuelizaciju delatnog podruja indriyni (karmendrye) u lingaarira, kompletiranje energetskog tela ueem kompletnog subjekta u neorganskom
podruju i delovanjem na njemu. Sve dotle prisustvo subjekta na astralu bilo je nepotpuno, uglavnom perceptivno (buddhindrye). Kada se proiri na delatne organe,
karmendrye, onda postaje potpuno. Zato je podruje indriyni podeljeno na dva dela,
na ograne percepcije (buddhindrye) i delanja (karmendrye). Moemo se kretati energetski po fizikom svetu izvan fizikog tela i bez celog energetskog tela, samo kao
pogled koji se kree, tj. samo sa astralnim prototipovima organa percepcije. To moe
biti zabavno kao voajerizam, ali je beskorisno za usavravanje ostalih faza buenja.
Kada energetsko telo postane potpuno, i sa perceptivnim i sa delatnim organima, onda
nestaju uticaji neorganskih bia, ako se i pojave to e biti samo sa vieg nivoa, radi
neke vane pouke, mada je ovo, u principu, faza kada ovek po prvi put u ivotu ui
sam, neposredno, jer je po prvi put delatan po svojoj volji. Usavravanje kretanja energetskim telom jeste zapravo kristalizacija line volje. Samo dovoljno snana linost
moe da se kree energetskim telom. Uvek do tada ovek se kretao rukovoen uticaji259

ma spoljne prirode, sada prvi put ui da se kree slobodno, po svojoj volji. To nikada
ne moe nauiti ako se oslanja na bilo kakve spoljanje inioce - pa ni droge. Pomou
njih moe imati astralna iskustva, ali nikada nee nauiti da bude aktivan inilac u tim
iskustvima, a jo manje e mu pomoi da sazri u nezavisnu linost. Nuno e postati
rtva psihodelinog cirkusa astralnih prikazanja koja, ma koliko udesna bila, uvek su
zaludna. To je samo druga faza.
Jedna od glavnih tekoa koju treba savladati u treoj fazi je ta to je energetsko
telo, kako mu samo ime kazuje, puno energije. Zato prva iskustva kretanja s njim nalikuju na razdraganu igru zdravog deteta koje dugo nije puteno, sve mu privlai panju,
a smo kretanje je, zapravo, toliko lako da ga je teko kontrolisati po volji. Sama energija jeste kretanje, pa je stoga glavna tekoa tree faze u njenom upravljanju, u postizanju prave brzine, lakoe i fluidnosti, u postizanju neposrednosti i jednostavnosti nieg drugog.
4) etvrta faza se sastoji u proirivanju mogunosti kretanja energetskim telom.
U treoj se to inilo samo pri izlaenju iz fizikog tela, njegovim posmatranjem i kretanjem u njegovoj blizini. U etvrtoj valja bolje ispitati energetska svojstva stvari i
dogaaja koje vidimo oko sebe i to vie uvebavati kretanje. Ovde se veba odlazak
na druga mesta koja fiziki postoje, pamenje pojedinih detalja, i zatim, po povratku u
fiziko telo, moramo otii tamo i proveriti da li je sve isto, da li je nae opaanje u
energetskom telu bilo verodostojno ili smo odlutali u astralne nivoe. Pri takvom kretanju energetsko telo je fiziki nevidljivo za druge ljude i za nas, iako sami dobro oseamo da imamo isti oblik svoga tela. U ovoj fazi definitivno prestaje da biva vano sve
to se oveku dogaa, i jedini znaaj dobija ono to on sam ini, njegova mo delanja.
Sa ovakvim energetskim telom mogui su neki uticaji na ljude i na fizike predmete,
na primer, njihovo pomeranje, ali uz potpuno angaovanje volje. amanska tradicija
dobro poznaje ovu fazu kada je koristi za uticaje na daljinu, otkrivanje skrivenih stvari,
a naroito za opsedanje drugih bia.
Vrlo je vano ovde napomenuti da se fiziko telo mora uvati pri projekciji
energetskog. Dok je naputeno, u njega moe ui neki drugi energetski entitet. Ovo
amani znaju, pa prethodno sprovode zatitne rituale, dre u tajnosti mesto gde izvode
projekciju ili je ne rade sami, kao tibetanske lame koje to rade uz prisustvo uitelja ili
drugog lame koji uva telo. Pored ove opasnosti, postoji i druga. Kada bi neko drugi
dodirnuo fiziko telo za vreme dok je energetsko projektovano iz njega, to bi moglo
biti opasno. To se dogaa zato to energetsko odnosi sa sobom veinu ivotne energije
(recimo 90%), dok fizikom telu ostaje samo neophodan minimum (10%) za odravanje vitalnih funkcija. Zato je ono ukoeno i udrvenjeno jer nema snage da se pokree,
bledo i neprimetnog disanja. Kada ga u takvom stanju dotakne neko ko u sebi ima svu
energiju, dolazi do snanog oka fizikog tela ije srce to ne moe izdrati. Ovo se ne
odnosi na lucidne snove, ve samo na treu, etvrtu i petu fazu.
5) Petom fazom se poveava mo delanja energetskim telom, tako da se ono
pojavljuje na drugom mestu i moe se fiziki videti. Svedoci mogu potvrditi njegovo
prisustvo. U ovoj fazi se mogu vriti jo vei uticaji na fizike predmete. amanska
tradicija dobro poznaje i ovu fazu, koristei je na pozitivan i negativan nain. arobnjaci (Benandanti) i veci (Stregoni) pojavljuju se na drugim mestima esto i u nekom
drugom obliku, kao maka, gavran, vuk (-odlak)... ili odlaze na drugi svet da se bore
meusobno - Benandanti za zatitu ljudi i njihovog rada, a Stregoni za zlo. Vano je
260

znati da se do pete faze moe doi i na negativan nain, dakle, bez viih duhovnih interesa. Ova sposobnost moe biti i uroena, naroito kod ljudi koji su roeni sa kouljicom. Mogu je dostii i crni magiari i veci, koristei je za svoje zle uticaje i krau
energije. Ali, nita vie od toga ne mogu postii. Dve poslednje faze, koje jedino vode
u slobodu, ostaju im nedostupne. Mo koju oni pokazuju jeste zapravo sila koja ih
porobljava.
6) esta faza je sposobnost potpunog otelotvorenja iz energetskog tela na drugom mestu, pri emu fiziko telo nestaje sa polaznog mesta. To je teleportacija ili potpuno fiziko prebacivanje s jednog mesta na drugo, u trenutku. Ovo je vrhunac vetine
kretanja, brzine i spoznaje, koja je rasla u prethodnim fazama, da je celokupno bivstvovanje energija koja svoj ishod ili svrhu dobija kroz olienje u ovekovoj linosti i
slobodnoj volji. Ovde je ovek potpuno ovladao energetskim telom i svojom voljom u
trajnoj budnosti ili transcendentalnoj svesti, svesti jedinstva. Tada je samo bivstvovanje univerzuma nae telo i moemo ga uobliiti iz sveprisutne akae bilo gde. Sama
energija (ivot) na je identitet i prenoenje informacije za njeno zgruavanje i uoblienje u fiziki izraz samo je pitanje nae volje i svesne odluke. Energetskim telom smo
u petoj fazi ovladali u toj meri energetskim aspektom bivstvovanja, da je svaki uticaj
inertnog fizikog tela prevladan. Ovde linost odluuje o fizikoj manifestaciji bivanja, a ne obrnuto, kao kod neprosveenih ljudi. Oni o njoj odluuju u vrlo maloj meri
sluei se tehnikom i naukom. Zato, koliko ovek vie odbija svoju autentinost i preuzimanje odgovornosti za nju, akumulacijom energije kroz pozitivno kultivisanje ovde
opisanih faza, toliko se vie mora sluiti spoljanjim tehnikim sredstvima za modifikaciju zbivanja. Po svemu to je ovde izneto, jasno je da oveku nema spasenja pomou tehnologije - ali ni religije, koja takoe naglasak stavlja na spoljni uticaj i autoritet.
Lina samospoznaja jedini je spas.
esta faza je potpuna afirmacija injenice da prostor (akaa) oblikuje bie iz
trena u tren, prema talasnom modelu kvantne fluktuacije. Ta se injenica nigde i nikako drugaije ne moe afirmisati nego kroz ovekovo lino iskustvo na ovde opisan
nain. Ovakva stvarnost bivstvovanja nadilazi uzronost i linearno kretanje. To nadilaenje je poelo da se uvebava u treoj fazi, kada se uilo akauzalno kretanje voljom, a
u estoj je dostiglo svoj vrhunac i potpunu zrelost. ovek ovde u toj meri uestvuje u
stvaralakom procesu oblikovanja bia iz akae, da s pravom moe rei: Ja sam tvorac - aham-kra. Moe, jer je savreno zrela linost, zrela tako to je jedno sa stvaralakim procesom kakav uistinu postoji i dominira celom prirodom. Stoga se njeno Ja
odnosi na kosmiki princip stvaranja, a ne na egoizam. Pored teleportacije, moe uticati na preobraaj svih elemenata i njihovu (de)materijalizaciju. 111 Ovde se postie
vrhunac moi ovekovog delanja na zemlji. Niko nema slobodnu volju dok ne doe do
ove faze. Privid slobodnog kretanja, koji prosean ovek ima dok je uslovljen fizikim
telom, samo je bleda senka slobode koju ima ovako zrela linost. Za nju je obrnuto,
fiziko telo je zapravo senka koja prati njenu volju i svest.
Smisao celog procesa, ovde opisanog kroz sedam faza, jeste da energetsko telo
- telo svesti - postane nadmono nad fizikim. Tako se aktuelizuje i afirmie ahamkra. Samo tako se afirmie i aktuelizuje svest due na ovom svetu, a s njom i prisustvo Boanskog. U tome je i sudbina oveanstva.
111

Ovo se podrazumeva zato to ovladavanje astralnim podrujem i podrujem tanmtr u svim

dimenzijama (maha-bhtni) pretpostavlja i vladanje elementima fizikog sveta koji su datim dimenzijama predstavljeni.

261

7) U sedmoj i poslednjoj fazi energetsko svojstvo bivstvovanja postalo je tako

zrelo u oveku, da za njega nestaju oblici i predmeti kroz koje se energija manifestuje,
i ostaje jedino njena sutina, akaa koja je svesna. Za njega su oblik (bie), energija i
svest jedno. U ovoj fazi aham-kra se trajno povezuje sa buddhi, a ona je otvorena za
istu neuslovljenost (purua). ovek koji je dovde dospeo, ija je svest (buddhi) u
aktuelnom i delotvornom jedinstvu sa sutinom bia (akaa), nema vie gde da se otelotvori niti ta da radi u prakrti. Preostaje mu jedino da vaskrsne iz nje u svetlosti iste
svesti o neuslovljenosti. On vidi da sva dela ini prakrti, a da je njegov Duh iskonski
slobodan i nezavisan, upravo zato to je to isti onaj Duh neuslovljenosti koji omoguava celu prakrti i svu njenu delotvornost. On gleda celu prakrti i jasno vidi da su sva
njena pojedinana oblikovanja nitavna sama po sebi; spoznajui celinu vidi da u njoj
nema vremena i da sve u njoj nastaje simultano. Vidi samo celinu jer je i sam postao
celovit i njegova svest vie nije subjektivna ve potpuno objektivna, transcendentalna
svest jedinstva. Vidi da se u celoj prakrti nije dogaalo nita drugo nego dozrevanje
uslova za njegovo probuenje i nezavisnost. Svi mogui oblici bivstvovanja samo su
kroz razna iskuavanja izazivali budnost, svaki je in samo posrednik za samospoznaju
onoga koji ini. Budnost (buddhi) onoga koji ini (aham-kra) je ishod svekolikog
bivstvovanja - takoe ishod pojavnog zbivanja je akaa, a njena neposredna manifestacija je svetlost. Zato se za probuenog kae da je prosvetljen, on svoju svest u toj
meri proima sa biem, da se ono smo pretvara u svetlost. To je jedina manifestacija
sedme faze. Posmatra moe samo videti da se takav ovek jednoga dana pretvara u
svetlosni oblik, kao da se jedna zvezda rodila.
Sedma faza je vaskrsenje, a to nije nita drugo do budnost koja nije samo mentalna, ve je obuhvatila i ponela sa sobom u nezavisnost celo bie, transformiui ga i
proiavajui u eterinu sutinu, u svoje izvorno stanje, koje se, spolja posmatrano,
nazire kao udna svetlost koja nije s ovoga sveta, i koja nema uzroka. Ta svetlost je
sloboda koja omoguava svemu da bude. Nju ne vide samo nesvesni, vaskrsli je nestao
samo za njihove uspavane oi, nestao je iz njihovih snova i postao je stvarnost. Nestao
je iz njihovog vidokruga zato to je poeo istinski da postoji. Samo oni koji ive u
mraku nesvesnosti bia ne vide svetlost stvarnosti i vaskrslog koji je uvek tu, u samom
sreditu ivota, jer je postao sma stvarnost i nije vie posebno bie koje stvarnost
iskuava.
Govorei jezikom snkhye, ovde je samo nestala iluzija vremena u kome je
purua bio identifikovan sa prakrti; budnost je spoznaja da purua nikada nije ni bio
uslovljen sa prakrti i nestanak vremena, i ta budnost nije samo mentalna ve obuhvata
celo bie i celo postojanje; ovekova budnost je ovde delatna kao samo postojanje.
U ovoj fazi ovek postaje jedno s venom stvarnou jer je dovoljno budan da
vidi kako nema nieg drugog to bi mogao biti, da je sve drugo iluzija. Njegovo se
individualno bie transformisalo u univerzalnu svetlost stvarnosti prolazei prethodne
faze, stiui sve veu brzinu i slobodu bivanja. Najvea brzina prirodnog zbivanja je
svetlost i ovek se, poveavajui fleksibilnost svog linog bivstva, zapravo usklaivao
sa pravom brzinom prirodnog zbivanja uopte, sa svetlou stvarnosti. Ako svetlost
iste neuslovljenosti omoguava biu da bude, onda je i bie samo po sebi neuslovljeno; ako ga sloboda stvara svakog trena, onda je i samo bie u sutini slobodno. Postiui sopstvenu slobodu, ovek dolazi do ovakve sutine bia. Sve dotle bie je za njega nesloboda. Dakle, uslovljenost bia je samo fenomenalna i odnosi se na spoznajne
sposobnosti subjekta, a nije apsolutna niti je to objektivno stanje bia. ovek u svom
262

podruju bivanja samo poklapa i usklauje te dve slobode, onu iskonsku sa pojavnom
stvarnou ovde i sada. Najee prasne u smeh kada na kraju vidi sa kakvim naporom
je spajao ono to je oduvek jedno, da podeljeno nikada nije ni moglo biti. Od tada su
humor i blaenstvo jedina manifestacija njegove duhovnosti.
Retko se deava da takav ovek zbunjuje ostale otkrivanjem svoje prave prirode. On prikriva svoj sjaj, a ipak sija. Samo se u retkim prilikama deava da pokae
kakav jeste pred svojim uenicima, koji mogu da ga takvog prepoznaju, kao to su to
inili Isus i Bhagavan ri Ramana Mahari. 112 Ovaj poslednji nam je pokazao najzrelije ispoljavanje sedme faze, a to je nedelanje, ili neremeenje onoga to jeste. Umesto
spektakularnog vaskrsenja u svetlosti, ostajanje u biu kakvo jeste izraz je najvie spoznaje bivstvovanja - spoznaje da naa sutina nikada i nije bila uslovljena pa nema od
ega da se oslobaa, tj. vaskrsava. ovek se ni od ega ne oslobaa, ve se samo budi
za ono to njegova sutina uvek jeste. Nesvesnost je jedina sputanost. Probuenje je
jedino vaskrsenje.
Na ovde opisan nain, kroz sedam faza, ovek postie probuenje, odnosno
afirmie kategoriju aham-kra kako bi time aktuelizovao najviu kategoriju prirode,
mahat-buddhi, ishod i krajnje ostvarenje postojanja. (Postoje i drugi metodi za osvajanje astralnog, tj. energetskog tela. Prve etiri faze sam ovde opisao prema svom linom
iskustvu, jer nisam mogao da opisujem metode koje nisam iskusio. Nezavisno od
metoda, ovde su izneti univerzalni principi koji ukazuju na sutinu takvih iskustava.)
Ove faze su podudarne sa sedam kapija sanjanja u opusu Karlosa Kastanede (mada
je on opisao samo etiri), a takoe su analogne stepenima posveenja gnostiara, kroz
ovladavanje snovima. Oni su verovatno bili inspirisani Isusovim reima iz Jevanelja
po Tomi (22): Kada od dva napravite jedno i kada uinite da unutranje bude kao
spoljanje, a spoljanje kao unutranje, i gore kao dole, i kada muko i ensko spojite u
jedno, tako da muko ne bude muko i ensko ne bude ensko (opis transcendentalne
svesti), kada stvorite oi umesto oka, i ruku umesto ruke, i stopalo umesto stopala i
(ceo astralni) lik umesto (fizikog) lika (opis aktuelizacije energetskog tela), tada ete
ui u Carstvo Nebesko. Uostalom, zar bi put vaskrsenja mogao biti drugaiji od ovde
opisanog puta probuenja?
Mo teleportacije u estoj fazi, dakle, jo uvek nije najbri modus bivstvovanja
ka smislu. On je u oveku, a ne izvan njega, i zato se ne postie nikakvim spoljnim
aktivnostima ni kretanjem, ve u sedmoj fazi kao svetlost sveprisutne stvarnosti koja je
ovekova sutina.
Svih sedam faza su proces u kome se najpre bie transformisalo u svoju energetsku sutinu (astralno telo), a zatim se energija dalje kristalisala u svoju sutinu kao
ista svetlost, koja je ujedno i ista svest. Takav je put ubrzanja bivstvovanja ka svojoj
sutini. Tanije reeno, ono smo se ne ubrzava, jer je uvek takvo kakvo je, ubrzava se
samo ovekovo lino uee u bivstvovanju kakvo ono smo jeste, njegovo usaglaavanje sa stvarnou. To je ono to svih sedam faza opisuje: progresivnu afirmaciju
linog uea u istinskom zbivanju, u stvarnosti. Samo tako se upotpunjuje olienje
ovekovog bivstva u svoju sutinu, a to je svetlost, samo tako ovek postaje aktivan i
ravnopravan inilac ivota, ispravan u svakom pogledu. To je jedini put ovekovog
isceljenja i vaskrsenja iz smrtnog mraka neznanja i buenja u venu svetlost slobode
koja sve omoguava. Nema drugog puta ka svetlosti, svaki drugi vodi u mrak. Cela
112

O transformaciji fizikog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnim primerima iz istorije

u okvirima amanskih, religijskih i mistikih tradicija, videti kod Mirea Elijadea: Mefistofeles i
Androgin (Alef, bibl. as. Gradac, aak. 1996).

263

priroda tei vaskrsenju i vaskrsava u svakom trenu iz niega u neto novo i jedinstveno. Samo se u probuenoj linosti ta tenja moe ostvariti. Vaskrsenje je opti proces
stvaranja sveta svakog trena, i da bi ovek vaskrsao i postao ono to u apsolutnom
smislu jeste, treba samo da se lino uskladi sa tim optim dogaajem, da lino uestvuje u njemu. Nita drugo nego da proivi ono to smo od sebe hoe da izbija iz njega.
Zato je to tako teko?113
Kategorija aham-kra se na ovako opisan nain potpuno aktuelizuje u aspektu
sattva i tako povezuje sa buddhi. Sve je ovo samo borba kroz koju ovek jaa i uva
stalno prisustvo svesti, i tako stie slobodu. Zrela linost nikada nije nesvesna sebe,
svog jedinstva sa celinom, i ne zavode je sadraji prolaznog zbivanja. To znai da fiziko telo takvog oveka nije naputeno, ve je njegovo bie potpuno afirmisano, ono je
transsupstancijalizovano kroz sedmostruki proces ovde iznet. Celovita linost vidi bie
kao svesnu energiju, svest kao energiju bia, i energiju kao bivanje svesti. Bie je za
takvog oveka samo olienje energije, otelotvorena svetlost.
Napredovanje kroz svih sedam faza bie omogueno sve veom akumulacijom
energije. Ve smo videli kako se energija gubi i akumulira, a sada moemo naglasiti da
akumulacija energije nije nita drugo do osveenje bia, jer bie je energija, a ishod
oba ova aspekta je svest. Dakle, osveenjem bia kakvo jeste samo po sebi, akumuliramo svu njegovu energiju. Svest ili panja je usmeriva nae energije. Bie ve poseduje svu energiju koja mu je potrebna, stoga aktuelizacija celokupne energije jeste
upravo osveenje bia. To se postie kada meditacijom pomerimo teite svesti sa
uma i opisa sveta - sa mentalne projekcije postojanja - na smo bie ili postojanje.
Takoe, sve dimenzije i mogunosti bivstvovanja, pa i ovde opisane faze kretanja
energetskim telom, ve su prisutne u biu ovde i sada, nae bie je od njih sainjeno,
tako da njihovo ostvarenje opet nije nita drugo do osveenje bia, postojanost panje
u sopstvenom izvoru. Sve se, dakle, svodi na buenje ili vraanje sebi.
Energija potrebna za rast i sazrevanje astralnog (energetskog) tela ne stvara se
spontano. Priroda je obezbedila samo energiju koja je dovoljna za organsku reprodukciju. Za via tela ovek mora da uloi dodatni napor. Zahvaljujui uenju Gurijeva
sada nam je poznato da se energija akumulira u tri faze, ili 'oka'. Prvi je obezbedila
priroda kroz disanje. Druga dva ovek mora sam da odradi. Drugi dodatni 'ok' kojim
se akumulira dodatna energija je osveenje utisaka. To je praksa vipassana meditacije
u budizmu. Princip je u tome da utisci, koji su opta cirkulacija ivotne energije, stalno
prolaze kroz nas. Ako ih nismo svesni onda prolaze neiskorieni. Ako ih ostanemo
svesni (osveenjem tela, oseaja i disanja - o tome videti u zadnjem poglavlju) tada ih
udvostruujemo. Energetska snaga utisaka tada ne prolazi kroz nas kao kroz upljinu,
nego nailazi na subjekta koji ih je svestan. Svestan subjekt deluje kao brana toku utisaka i tako im poveava energetski uinak. Slikovito moemo rei da je bie kao cev
kroz koju prolaze utisci, a svest o sebi postaje ep na jednom kraju cevi koji spreava
da utisci isteknu, cev postaje sud koji skuplja energiju utisaka. Trei svesni 'ok' ovako
uveanu energiju transformie na vii ontoloki status putem neizraavanja negativnih
oseanja, a to nije nita drugo do prestanak identifikacije, tj. zavisnosti od objekata,
odnosno ista svesnost. Time se energija dovodi u svoje najfinije stanje - u samu svest
(buddhi ). Ona je u prakrti analogna akai, koja ima najviu mo stvaranja, njenim
uobliavanjem sve i nastaje. Tako su povezani poveanje svesnosti, uveanje energije,
jaanje energetskog tela i uveavanje moi delanja.
113

Herman Hese: Demijan.

264

***
Potpunom afirmacijom aham-kre ovek u sebi stie identitet kosmikog principa stvaranja, on biva jedno s njim. Kroz mnoga religijska iskustva ovo se oznaavalo
kao ovekovo jedinstvo s Bogom ili bogospoznaja, naroito u vedanti, gde se ovekovo Sopstvo, atman, otvoreno stavlja u jedinstvo sa vrhovnim boanstvom, brahmanom. Od najvee je vanosti da se taj univerzalni stvaralaki princip identifikuje u
oveku kao aham-kra, a zatim nadie u budnosti (buddhi) s kojom dua ovekova
prepoznaje svoju nezavisnost od celokupne iluzije prirodnog stvaranja. Ovo je vano
ne samo zato to ga jedino taj princip moe uiniti linou, nego i stoga to sve dok se
to ne uini (dok ovek ne postane linost, olienje Boanskog), stvaralaki princip
biva nuno projektovan izvan oveka i oboavan kao Bog. On u tom sluaju zaista i
deluje izvana na ljude koji nisu postali jedno s njim, i oduvek postoji kao vrhunski
Tvorac svega u prirodi, ali ostaje bezlian sve dok se ne integrie kao ovekovo bivstvo i linost. Bog, Tvorac neba i zemlje, dakle, prema snkhyi, zaista objektivno postoji, istorija je puna njegove manifestacije, takoe ga i mnoga lina iskustva potvruju.
Meutim on, kao takav, spada u kategoriju aham-kra. Shema prakrti nam pokazuje
da Bog, kao centar i izvor svega postoji izvana tano u onoj meri u kojoj ovek nije
integrisan kao linost, u meri u kojoj je on subjektivan (indriyni). Kada postane linost (aham-kra), ovek je tada jedno sa Tvorcem i stvaralaki princip univerzuma po
prvi put u njemu zadobija svoj autentini lik, svoje olienje. Tada nastaje ono to ezoterino hrianstvo naziva bogoovek ili ovekobog. Kako on ima najveu privlanu
mo za sve ljude, a naroito za religiozne, mnogi na razne naine mogu da ga otkriju
putem intuicije ili predanosti. Ako njihova integracija sa centrom nije sprovedena na
realan i objektivan nain, kako je to u snkhyi predstavljeno, kao ocelovljenje linosti,
ovek moe ostati opinjen tom silom stvaranja svega, silom koja sve povezuje u jedno i koja je izvor svakog stvorenog oblika. Onaj koji je tako otkrio Boga izvan sebe
moe ostati psihiki paralisan i nesposoban da ivi prirodnim ivotom, fanatiki ponesen svojom spoznajom (koja u sutini nije pogrena) i nekim moima (koje se zaista javljaju), ali trajno e biti nesposoban da stvaralaki princip u koji je zagledan spolja ikada prepozna kao put sopstvenog razvoja, kao meru svoje linosti, niti svoju linost kao najhumanije olienje smisla svega stvorenog spolja. Najee se dogaa da
takvi ljudi, koji su Boga videli spolja a ne u sebi, odmah umiru, jer se suoavaju sa
mnogo veom energijom nego to je sami imaju i rastau se u njoj kao kap vode u
okeanu. Njihov energetski sklop je nesavren i jednostrano uvren. Kada se suoe sa
savrenstvom, dolazi do loma njihovog sklopa koji je dugo pogreno uvrivan zabludama i ubeenjima, i taj lom najee ubija oveka. U savrenstvo se ne moe ui
nesavren i pogreno nastrojen. Oni koji nekako preive ostaju opsednuti Bogom,
gotovo nesvesni svog tela ili bar trajno poremeenog ponaanja. Ukoliko ne zavre u
duevnoj bolnici i imaju sree da su u Indiji ili meu sufijima, mogu postati predmet
oboavanja vernika koji vide zato su u takvom stanju. Ma koliko bili opinjeni
Bogom, oni ne uestvuju lino u njegovom stvaralatvu i tako promauju njegov smisao. Oni postaju njegove rtve. Ono to je najmonije i najvie u prirodi (Bog), mera je
ovekove linosti, ali to je i najopasnije za one koji mu pristupaju ne uviajui njegov
smisao. Oni stradaju od njegove energije ako je ne sprovode onako kako je predvieno
da se ona sprovede: u ovekovu celovitu i slobodnu linost. Svi verski ratovi svedoe
265

o stradanjima ljudi zbog pogrenog pristupa boanskom, a njihove razmere o snazi

tako destruktivno usmerene energije.
Aham-kra se u potpunosti afirmie i okree ka buddhi kada ovek postane u toj
meri svestan sebe i svog jedinstva sa univerzalnim stvaralakim principom, da moe
videti kako on sam, kao individua, nije nita, da on samo oliava neto daleko vee.
Kao to je kroz sedam faza video da fiziko telo nije njegovo trajno svojstvo, tako po
ostvarenju najviih moi prirode (teleportacijom i vladanjem elementima, ostvarenjem
njene sutine koja se uobliila u njegovu linost, sutine koja je postala on sm, lino kada tako sagleda prirodu kakva zaista jeste, licem u lice) jasno uvia samo jedno: da
to nije on niti je to sve njegovo svojstvo. Jasno mu je da svesnost (buddhi) s kojom to
uvia nije njegova lina, ve univerzalna, apsolutna i nadlina. On je samo lino koristi. U vrhuncu afirmacije linosti - linost nestaje. Nikako drugaije. Ali, ne opet radi
nekog Boga, ve radi neuslovljene budnosti (buddhi). Tanije reeno: radi budnosti za
neuslovljenost koja nije nita od svega, jer sve omoguava, i Boga i oveka i sve stvari. Celu prakrti.

266

MAHAT - BUDDHI

Najvia kategorija prakrti - mahat-buddhi - njen je ishod. Iz nje sve izvire i u

nju sve uvire. Ona je modus bivstvovanja koji je najblii Duhu, purui, istoj neuslovljenosti koja sve omoguava. Sa mahat-buddhi prakrti dodiruje puruu i uvire u njega.
To je vrh njenog piramidalnog ustrojstva i stoga je njegova odlika nestajanje ili utrnue (nirvana). Vrh je uvek dovravanje i ukidanje, u tome je njegov smisao, on postoji
na nain ne-postojanja. U njegovom dovravanju se zato spajaju vidljivo i nevidljivo,
oblik i njegov ishod u smislu. Nigde tako jasno vidljivi oblik bivanja ne ustupa mesto
nevidljivom smislu kao ovde, na vrhu piramide prakrti. S ove take sve uvire u svoj
ishod, sjedinjuje se s slobodom koja ga omoguava u toj meri da svi oblici nestaju kao
oblici, a jedino smisao iste slobode ostaje kao ishod svakog oblika.
Zato se u klasinim tekstovima kae da se prakrti, kada je potpuno spoznata od
svedoka, purue, povlai kao plesaica koja je pokazala svoj ples i nestaje zauvek.
Smisao ocelovljenja ovekove linosti (aham-kra) je da nestane kao individua;
kada potpuno sazri, linost prestaje da biva neto individualno i lino, i postaje olienje Duha koji sve daje, olienje Boanskog. U takvom nestanku raa se ovekova budnost. Kao kada vajar najpre napravi eljeni oblik statue u glini, pa na njoj naini kalup
od gipsa sa kojim e tek izliti gotovo delo u bronzi, tako je i celokupan individualan
ivot ovekov tek oblikovanje gline u kalup; njegov smisao je da postigne sav svoj
volumen i bude dovren u savreno integrisanoj linosti, i odbaen nakon to linost
poslui kao kalup u koji e se izliti prisustvo Boanskog koje sve omoguava. Mada je
Boansko nemanifestovano kao uslov svega postojeeg ili manifestovanog, ono je u
postojanju tek apstraktna sila - njegov najsavreniji izraz ili najkonkretnije egzistencijalno olienje mogue je tek u oveku. Zato je oveku tako teko - zbog znaaja koji
ima. Da bi ovek podneo prisustvo Boanskog mora da bude savreno integrisan kao
linost, kroz svest Ja jesam - ali ne kao individualna linost, ve kao linost koja je
olienje Boanskog koje sve daje. Jedino je Boansko Ono koje jeste. U linosti se
dogaa svest o tome.
Boansko je Apsolut. Linost je njegov svesni subjekt. Apsolut spoznaje sebe
kroz potpuno dozrelog i kristalisanog svesnog subjekta. U tom trenutku spoznaje sva
individualnost svesnog subjekta nestaje i opet postaje sam Apsolut. To je sve to se
dogaa. Ne postaje ovek Boansko, ve ovek, kada postane savren, nestaje, i tada
kroz njega Boansko postaje ono koje jeste. Ono to uvek i jeste, ali se kroz oveka
aktuelizovalo na ovom svetu primereno ivotu. ovekovo bie je samo bilo sredstvo
da Boansko dobije individualno olienje, da ne bude slepa apstraktna sila ve da kroz
oveka moe da voli, radi i govori.
267

Egzistencijalni izraz saimajueg nadilaenja, i nestanka cele strukture prakrti,

je u tome da je ishod ovekovog postojanja nestanak njega samoga kako bi time oslobodio ono to sve omoguava, pa i njega samoga. Utrnuem sebe samoga ovek se
budi za ono to sve omoguava. I tada se ono ispoljava kroz njega samoga. Sva njegova individualnost, celo njegovo bie i ivotno iskustvo sluilo je jedino tome da se
konkretizuje mesto gde e se budnost dogoditi, i da se ta budnost konkretno i delotvorno ispolji kao linost. Ona se ispoljava i izvan toga, ali bezlino, kao pko postojanje.
Budnost je sloboda od identifikacije sa oblikom zbivanja, to je ona ista sloboda
koja omoguava svako zbivanje. Samo celovita linost, koja je potpuno preuzela
odgovornost za ivot i upoznala ga kakav jeste u biolokom, psiholokom i drutvenom aspektu, i tim upoznavanjem ga nadila, moe da bude budna i tako da prevazie
pojavni svet. Kako linost dozreva do celovitosti videli smo u poglavlju Aham-kra,
gde se od poetnog izdvajanja od identifikacije sa fizikim oblikom dolazi do teleportacije, dakle do potpunog uvida da bivstvovanje nije supstancijalno nego eterino i
trenutano, akaa, svesna energija. To znai da ubeenje o supstancijalnosti oveka
uspavljuje, dok ga razuveravanje od toga budi. Nita drugo. Bie nikada i nije bilo
supstancijalno pa je takvo vienje iluzorno i nesvesnost nije nita drugo do afirmacija
ove iluzije, stanje sna. Zato, kada se ovek budi, vrsti oblici kao stvari po sebi nestaju
i postaju akaa, svesna energija bivanja. Za probuenog sav pojavni svet postaje energija koja je svesna sebe, i svaki pokret bia-u-svetu pokazuje mu da je to pokret svesti,
svestan pokret, kao to i svaki oblik u svetu jeste svestan svoje uoblienosti. Zbivanja
svih oblika predmetnog sveta njega oblikuju za probuenje, tako da on ne doivljava
budnost kao ja sam budan, on sebe vie ne doivljava, nego njegovo bie i sam svet
postaju ista, bezvremena budnost, a on je tu samo njen nemi i nezavisni svedok (sakin). Zato je budnost beznaporna oputenost u istom bivstvu, prisutnost u njemu. Bivstvo je budnost onda kada smo prisutni u njemu. Odsustvo iz bivstva je nesvesnost. Svi
napori za autentinim doivljajem sveta ostaju u aham-kri, tu se slivaju napori cele
prirode, ali ovde vie nisu potrebni jer su ostvareni. Budnost (mahat-buddhi) je nadlina, ona je oputenost od svega u istoj meri u kojoj je i prihvatanje svega. Oputen je i
budan samo onaj koji na autentian nain sve prihvata onako kako jeste.
Bivstvovanje je dovoljno fleksibilno da svemu omoguava ivot i opstanak,
zato se moe iveti i nesvesno. Svi pokreti, sve rei i sve misli mogu se odvijati spontano i po navikama. To se kod veine ljudi tako i deava. Samo pojedini, koji su kao
linosti dovoljno zreli za buenje, otkrivaju drugaiji nain ivota: nezavisan od stihije
i po slobodnoj volji. ovekova mo delovanja je utoliko vea ukoliko nadilazi identifikaciju sa biem i njegovim porivima, koliko je individualan i nezavisan od ostalih
nesvesnih ljudi. Taj nain postojanja oveka ini autentinim, to je duhovan nain, dok
je prvi prirodan. ovek, dakle, moe delovati na ova dva naina. Prvi je vrlo ogranien
i u njemu nema slobode ve samo prirodne i drutvene nunosti koja je, dodue, dovoljno fleksibilna da naivnima stvori iluziju slobodnog delanja. Ovaj put vodi iz raanja
u starost i smrt. Nikuda vie. Drugi je duhovan i jedini vodi u slobodu. Opisan je pod
fazama etiri, pet i est u poglavlju Aham-kra, kao i etvrto, peto i esto stanje svesti
u poglavlju Sedam stanja. Tako deluje ovek kao probuena linost. Svako drugo
delanje je bezlino, necelovito i neuravnoteeno, izraava unutarnju manjkavost i
podeljenost, pa je zato uvek u svome ishodu neoveno - to se uostalom i vidi svuda u
svetu i u celoj istoriji.
268

Mahat-buddhi moemo posmatrati sa kosmikog i mikrokosmikog stanovita.

Mahat ('veliki') je makrokosmiki, a buddhi ('budnost') mikrokosmiki aspekt ove
kategorije prakrti.
Kosmiko nas upuuje na to da je mahat-buddhi singularnost univerzuma, njegovo jedinstvo ili univerzalno, kvantno Polje po modelu holograma u kome je svaki
deo celina u malom i gde mnotvo entiteta, koji se inflatorno ire iz aham-kre, ima
samo prividnu samostalnost. Eksperimentalno potvren i teorijski nuan, singularizam
univerzuma je stoer fizike. Kada bi fiziari njime ovladali, mogli bi da vladaju prirodom, jer bi tada imali jedinstvenu i celovitu teoriju, veliku jednainu koja objedinjuje
sve fizike zakone, od najmanjih (kvantnih) do najveih (gravitacija). Mogli bi tada
njima da raspolau kao s novcem i uspeno da trguju s prirodom. U tome nikako ne
uspevaju ba zato to nastupaju sa stanovita korisnosti. Trud im je uzaludan jer
snkhya ne samo da govori o singularizmu univerzuma (u najvioj kategoriji, mahat),
nego kroz svoje kategorije opisuje kako se on ispoljava kao kosmos i deluje kao ivot,
a iznad svega govori kako singularnost univerzuma svoje direktno otkrivenje (gr.
Apokalypsis) i ishod postie jedino u ovekovoj Sopstvenosti, njegovoj budnosti (buddhi). Nikako drugaije. A s njome se zaista ne moe trgovati, niti se moe spolja zadobiti. Singularnost ima iskljuivo egzistencijalan karakter. ovek je velika jednaina,
njegova linost je ivo i jedino mogue objedinjenje mikro i makrokosmosa. Ako jedino u ovekovoj linosti dolazi do spoznaje prirodnih zakona mikro i makrokosmosa,
to znai da se oni jedino u linosti objedinjuju.
Samo probuen ovek moe prepoznati jedinstvo prirode, kada nezavisan nadie preobraaje njenih pojedinanih pojava. ovek moe samo biti budan, jednako kao
to moe jedino sm biti onaj koji jeste. To svojstvo mu nikako spolja ne moe doi
kao to ni budan ne moe biti ako nije celovita linost i humano bie u najviem smislu. Zato su najvia spoznaja i mo delanja u prirodi sauvani za probuene ili prosvetljene ljude, za plemenite, a ne za naunike koji bi da trguju sa prirodom za korist politiara. Budui da nemaju najviu i najplemenitiju mo delanja, oni deluju sa mnogo
nieg nivoa i zato nesavreno, sa vrlo malom razlikom izmeu dobrih i ravih uinaka.
Dok su drevno znanje i alhemija bili sveobuhvatni, savremena nauka je, moglo bi se
uopteno rei, sve do poetka dvadesetog veka delovala u okvirima indriyni. Sa teorijom relativiteta i kvantnom fizikom otkrila je vie dimenzije elemenata i tanmtr, a s
pojavom C. G. Junga i transpersonalne psihologije poinje da se nasluuje podruje
aham-kra, dok je buddhi ostalo jo uvek u mraku nekih postmodernih paradigmi
nove nauke koja pokuava da spoji drevno znanje sa savremenim. Kako i ne bi kada
je to apsolutna budnost koju prosean ovek nema niti je moe imati kao drutveno
prihvaenu i overenu. Izmeu ostalog i to je razlog zato je budnost nezavisnost od
pojavnog sveta i drutva nesvesnih ljudi. Oni ive uslovljeni kolektivizmom i probuenog mogu jedino doiveti kao otpadnika (ili ga uopte ne videti jer spavaju). Kako
linost dozreva za probuenje, opisano je u poglavlju Aham-kra. Da li je ijedan naunik spreman za to? Bio bi proglaen za izofreniara ili, u najboljem sluaju, za amana. U svakom sluaju izgubio bi akademski status koji mu je mnogo drai od budnosti.
Nigde nije kosmiki aspekt jedne kategorije prakrti tako blizak svom mikrokosmikom izrazu kao u ovom sluaju. Oni su, zapravo, u jedinstvu. Mahat-buddhi kao
jedinstvo univerzuma i kosmike inteligencije koja upravlja celokupnim ivotom prirode, direktno se ispoljava kroz probuenog subjekta, a indirektno kroz mnotvo inflatorno rasutih oblika kosmikog zbivanja, koje opaamo kao organski i neorganski svet.
Zbog jedinstva makro i mikrokosmikog ispoljavanja, subjekt moe da ustanovljava
269

svet jer svet oblikuje subjekta. Takoe i jedina prava sudbina svakog subjekta je da
dozri do apsolutnog probuenja. Tada univerzum prepoznaje sebe kroz otvorene oi
probuenog oveka. U budnosti je subjekat sm univerzum, a ne ovek. On je
samo jedino pogodno mesto gde se budnost univerzuma dogaa. Zapravo, subjekat budnosti je boanska neuslovljenost koja ceo univerzum omoguava, a koja
nije razliita od univerzuma.
Buddhi je sutina svesnog subjekta (aham-kra). Takoe iz mahat-buddhi-a
izvire cela prakrti. Ovo jasno ukazuje da ceo univerzum i celokupno postojanje izviru iz svesnog subjekta. Zato univerzum nije objektivan. Univerzum je ovekova sutina koju ovek nesvesno doivljava kao neto spoljanje. Kada postane sebe svestan,
ovek spoznaje da je sve u njemu i da je on sve.
Ovo jedinstvo makro i mikrokosmikog aspekta je razlog za analogiju izmeu
buddhi i akae. Akaa je najfinije podruje prirode gde nita nije supstancijalno, a to
znai da ne postoji po sebi i za sebe. Ona je izvor svih zraenja koja se kroz nie
dimenzije progresivno kondenzuju u razne oblike bivanja. U vezi ovoga ustanovljeno
je da mikrotalasna kosmika zraenja, koja potiu iz najranijeg stadijuma nastanka
kosmosa, ne dopiru iz jednog izvora, nego odasvud. Ono je imanentno kosmosu. I
akaa oblikuje bie svakog trena odasvud, ona je zato njegova imanentna stvarnost i
stoga ima isto znaenje kao budnost.
Budnost nije tek malo via svesnost, ve apsolutna prisutnost u stvarnosti bia,
svesno jedinstvo s njim koje se nikada ranije u prosenom ivotu nije dogodilo. To je
apsolutni doivljaj bia kakvo jeste, njegova potpuna i neometana percepcija i potpuna
afirmacija svih sutinskih inilaca egzistencije. Kako se u buddhi sjedinjuju sve suprotnosti prakrti, moramo izrei i tu paradoksalnu injenicu da je budan samo onaj za
koga pojavni svet nestaje - jer bie nije supstancijalno. Probueni vidi samo akau kao
jedinu stvarnost svakog postojeeg oblika. On vidi samo stvaranje, a ne i stvoreno, jer
nita i nije stvoreno, samo se stvaranje zbiva svakog trena, samo se akaa oblikuje iz
trena u tren u sve to tumaimo kao oblik. ak ni oblik ne postoji sam po sebi, ve mi
tumaimo odreena zbivanja kao oblik. Stoga se moe rei da spavamo u semantikom snu. Za probuenoga je nevano kakvo e bitisanje akaa trenutno oblikovati jer
se sve zbiva ka optem ishodu: sjedinjuje se u njegovoj budnosti (koje se spolja doivljava kao Boansko zbivanje).
Samo probuen vidi kako se sve zbiva i kako se sve kree: tako to se sve postojee u svakom trenutku stvara kao novo na malo drugaiji nain - na nain koji oblikuje njega kao subjekta postojanja. To daje pokret i raznovrsnost svemu. Dakle, on
vidi zbivanje kakvo zaista jeste samo zato to ono nije supstancijalno, nita posebno ni
zasebno, a to znai da nije objektivistiko. Zato to oblike ne vidi objektivistiki ve
kao talas akae koja je tvarna osnova njegove svesti, svi oblici za probuenog ne postoje sami po sebi, ve samo kao spoljni inilac njegove svesti. Njega sve budi smo po
sebi nakon utrnua pojavnog sveta koji je upoznat kakav jeste: kao praznina akae. Da
mu praznina akae nije imanentna, ne bi ga ni bilo.
Kao to vezanost za sadraje sna prosenog oveka nestaje kada se izjutra probudi, tako i vezanost za ceo svet nestaje za probuenog. Videli smo da je on kroz
napor da postane celovita linost ostavio daleko iza sebe puku nesvesnost snova koja
se zasniva na identifikaciji s telom. On, svakako, spava kada je umoran, ali je pri tom
svestan svega to mu se deava, iznutra i spolja, jer samo telo spava, a ne on. Kako se
ceo svet zbiva ka tome da oformi probuenog oveka (ponekog, ne sve ljude odjednom), za njega ne moe postojati svet. Ili je ovek probuen, ili je svet jo uvek tu da
270

mu slui za probuenje. Postigavi ga, on nuno biva nezavisan (kaivalya) od pojavnog sveta. ovek se budi samo kada nestane svaka zavisnost od sveta, a ona nestaje
kada se svet vidi kakav jeste: nesupstancijalan i prazan; da nije nita sam po sebi bez
onog ko ga vidi. Zato s ovekovim probuenjem svet ne nestaje u nitavilu, nego postaje jedno s njim, postaje njegova budnost. On ga vie ne vidi spolja, kao ranije i kao
to ga vide neprobueni ljudi. On vidi duu svega to ivi. Nestala je objektivacija sveta u pojedinane sadraje i ostala je njegova ista egzistencija. Ona je sma budnost.
Svet ostvaruje svoju sutinu u oveku kao budnost. Za probuenog svet nije vie tako
nevaan kao za neprobuenog, nego se na neopisiv nain sva vanost sveta i sav znaaj ivota ispunjava i smeta u probuenog oveka. Probudilo ga je upravo uvianje
znaaja ivota. On tada zna da ivot svakog bia direktno zavisi od njegove budnosti i
nezavisnosti, da su bezbrojna bia dala svoju ivotnu energiju za njegovo probuenje i
da svojom budnou direktno spasava bezbrojna bia od lutanja u neizvesnosti, od
besmisla koji je jedina prava patnja. Budnost je ishod bivstvovanja, jer bie postoji tek
u budnosti. Bez nje bie je nepostojee i nitavno. Otuda je budnost isto to i sutina
bia, njega ne vide oni koji spavaju, a samo probueni ga vide kao neuslovljeno i
nesupstancijalno. Svi neprobueni postojanje doivljavaju kao vrlo vrstu uslovljenost.
to je prazniji spoljanji svet, to je u probuenome prisutniji njegov smisao, svet
samom svojom punoom stvara pritisak koji otvara oi oveku i trezni ga od sna.
Videvi sav znaaj bia, i najmanjeg oblika ivota, on vie ne moe dozvoliti sebi da
nemarno spava, on mora odgovorno i trezveno da uestvuje u njemu. Zato se kae da
je budan.
Svet nestaje samo za probuenog oveka, unutar njegovog iskustva bivstvovanja, tako to se transformie u njegovu budnost. Spolja posmatrano moe se videti
samo da je takav ovek u potpunom jedinstvu sa svetom i da ivi sasvim bezazleno i
nevino. Ne trudei se da ita uini, izgleda kao neko ko je sve uinio. On je u svetu ba
kao da je ceo svet u njemu. Jer, ceo univerzum prirode postoji da bi iznedrio svesnog
subjekta, oveka, i njegovo je probuenje stoga sutina prirode. Jedino kroz njegovu
budnost (buddhi) prosijava ista neuslovljenost (purua) koja omoguava celu prirodu.
Zato, kada se probudi, ovek ne vidi pojavni svet koji kao takav slui jedino za sticanje iskustva. On je nadiao sva iskustva sveta jer je postao ono zbog ega ona i postoje. On je njihov ishod. On ne iskuava pojavni svet, ve jedino apsolutnu slobodu koja
svakog trena sve omoguava, i iskustvo sveta i onoga ko svet iskuava. On sm postao
je ta apsolutna sloboda koja je ishod svega, ona ga i ini budnim. Prisustvo te iskonske
slobode postaje neuslovljeno i tako snano, da se pored nje ne moe videti nita drugo.
Oblici i pojavna zbivanja tada nisu vie zbivanja po sebi, ve iskonska sloboda; njen
Duh koji sve omoguava i sam postaje svaki oblik i pojava.
Neprobuen ovek misli da je on individua koja se nalazi u celini; probueni je
sma celina koja je svesna prividne individualnosti.
ovek je budan onda kada Boansko, koje sve omoguava, konano prevagne
nad njegovim individualnim biem i nadvlada ga.
Predmetni svet pojavnosti postoji samo ispod aham-kre. U buddhi sve nestaje
u istom, izvornom jedinstvu. Tako probuen ovek vie nije ni linost ve neto vie
od toga, sva njegova individualnost i linost utopili su se u beskrajno jedno koje izvire
iz neuslovljene praznine (purua). Svet postoji samo onako kako ga ovek opaa. Ako
je podvojen (manas) i svet e biti podeljen. Ako je celovit (aham-kra) i svet e biti
takav. Jedno s njim. Ako je linost vaskrsla u neuslovljeno jedinstvo (buddhi) koje nije
nita od svega pojavnog (zato ga simbolie taka na vrhu piramide u koju se saima
271

cela njena struktura), tada e i pojavni svet nestati i rastvoriti se u jedno koje nije nita
po sebi i za sebe. To jedno koje nadilazi supstancijalnost je akaa, ona je najfinija
stvarnost prirode, ishod svake pojavnosti, i biti budan znai samo prisustvovati u njoj,
biti u ishodu svih pojava. Budnost je prisutnost u eterinoj stvarnosti, nita drugo,
stvarnosti u kojoj nita nije bie po sebi, ve je sukcesivni sled trenutanog uobliavanja kao pojavnosti. Ova trenutanost daje pokret svemu uoblienom, pa prisustvo u
njenom deavanju nije statino, ve je u samom izvoru svekolikog kretanja sveta. Prisustvo u trenutanom stvaranju svega, u samoj stvarnosti, pretpostavlja najveu brzinu
i najintenzivnije uestvovanje u zbivanju, bez prestanka. Njegovo potpuno doivljavanje - to je budnost.
Takvo prisustvo praktino daje najviu mo probuenom da pojavnost oblikuje
po svojoj volji. Ali, on to ne ini, jer vidi da se sve zbiva u skladu sa stvarnou datog
trenutka, i da pojavnost svih zbivanja nije stvarna sama po sebi - stvarna je jedino njegova probuenost i sloboda od pojavnosti nastala na ispravnom opaanju nesupstancijalne trenutanosti sveta. Probueni svet ne doivljava vie spolja ve u sebi, kao svoju
budnost. On svet doivljava kao samoga sebe i zato ga opaa s punom odgovornou i
adekvatno, svakog trena kao novi svet (nirvikalpa samadhi), bez ikakvog uslovljavanja
novog u svetlu starog i ve vienog (savikalpa samadhi), pomou nekih moi (siddhi)
ili bez njih. Svet mu je uvek iznova zanimljiv i znaajan, ne uspavljuje ga izvesnost
starog i poznatog - zato je budnost mogua samo kroz nezavisno opaanje trenutanosti oblikovanja svega, ona je rezultat ispravnog opaanja sveta, a svet se ispravno opaa
samo celovitim uestvovanjem u njemu (aham-kra).
Probueni postoji tako slobodno kao da i ne postoji. Niko ga ne prepoznaje, jer
je iznad uobiajenih iskustava postojanja ili nepostojanja. Obe mogunosti ga ne interesuju jer su sve suprotnosti ostale sa umom (manas) daleko ispod njegove budnosti
(buddhi). On biva ne inei nita, jer je njegova budnost postala olienje svih stvaralakih moi. Sve one zajedno stvorile su njegovu budnost. Sva iskustva bivstvovanja
(samskare) sabrala su se u njemu, i zato on vie ne skuplja iskustva, ne dela jer vidi da
sva dela ini prakrti, da su sva dela potencijalno i bezvremeno ve u prakrti. On je
postao ishod svih dela, Duh koji omoguava postojanje sveg ivota. U tome je njegov
paradoks: iako su sve moi bivstva (siddhi) u njemu, on ih ne pokazuje - zato jer vie
nije usmeren spolja. Svekoliko delanje prirode uliva se u njega i nalazi svoj ishod u
njegovom transcendentalnom Duhu - purui. U njegovom Duhu je cela priroda ostvarena i zato nema niega to bi inio; on je cilj svega, zato on nema cilja. (Primer za
ovakvo posedovanje svih moi je Bhagavan ri Ramana Mahari.) Ovo nam ukazuje
na definiciju natprirodnih moi ili siddhija. To je saobraavanje prirode svome ishodu, purui. Kada doe do svoga ishoda, transcendentalnog Duha u probuenom oveku, priroda mu se sva predaje i posluno saobraava njegovoj volji, i to u svim svojim
dimenzijama. Takvo delovanje probuenog preko svih dimenzija prirode, ljudi koji su
ogranieni ulnim opaanjem u trodimenzionom fizikim svetu vide kao natprirodno
deavanje. Ali, stvar je krajnje jednostavna: kada je Duh koji sve omoguava probuen
u oveku, njemu je sve mogue, i on dela kroz sve dimenzije prirode. Sve moi stvaranja oliene su u biu ovekovom, i zato on sve moi stvaranja uiva u sebi samome, za
probuenog nema veeg uda od samog ivota, od toga to nakon izdisaja ponovo udiemo. Probueni ne ini nita vie od onoga to jeste bivstvo smo, ovde i sada. On
svoju budnost vidi kao jedinu realnost, sve drugo za njega su nitavne iluzije. Zato on
jednostavno postoji svedoei o probuenju, i s punim poverenjem preputa beskraju
272

da ini ono to je oduvek inio. Zato je Buddha stalno naglaavao da je probueni onaj
ko je uinio ono to je trebalo uiniti, tako da nita nije preostalo.
Ono to biva zadobilo je svoje olienje u linosti ovekovoj i, stoga, biti ovek,
znai biti budan. Samo tako ovek moe zaista da bude ovek. Nita drugo i ne moe
da uini, niti treba. Sve drugo prakrti sama ini, i to savreno. Kako se priroda iz trena
u tren stvara kao nova i nieg istovetnog nema u njoj, tako nije mogue ni da se dva
oveka probude na istovetan nain, niti da budu blizu jedan drugome. Kao vrhovi planina, svaki od njih je vrh piramidalnog saimanja energije prostorvremena. Probueni
je olienje mesta u kome je skupljena energija iz irokog podruja naokolo, on snano
zrai njome i privlai panju samim svojim biem, kao usamljeni planinski vrh u ravnici. 114 Teleoloko saimanje prostorvremena prirode ka svesnom subjektu je proces
individuacije, tu nema kopija, svesna individua uvek je jedinstvena. Kada se ona
oformi, priroda vie ne deluje na nju uslovljavajue, zavrila je posao s njom. Zato se
probuenje ne moe prenositi kao dogma ili tradicija. ak i u budizmu, koji je najistiji sistem probuenja, istinski probueni isticali su se originalnou (Nagaruna, Bodidarma, Naropa, Milarepa, Hui Neng...). Zbog ontoloke diferencije, koja probuenog
isti i izdvaja od svih pojava prirode, svaki probueni ustanovljava da je sam spoznaju dosegao i da se ni na koga ne moe pozvati kao na svoga uitelja - kako je to sam
Buddha rekao.
1. Konano razlikovanje buddhi i purue
Prema uenju snkhye kao i prema Patanjalijevim Joga sutrama, koje su
snkhya u praksi, buddhi, kao najvia kategorija prakrti, postaje potpuno integrisana
tek kada, zbog blizine purue, koji je nadilazi, spozna svoju razliku od njega. Tada se
dogaa i konano razlikovanje purue od prakrti. To se dogaa kada ovek uvidi da
svoju sutinu, istu svest ili budnost (koju ima uvek neunitivu u virtuelnom sreditu
sveg bivanja, ma ta se dogaalo s telom i umom, ili bez njih) nema kao svoju tvorevinu nego je dobija od iste neuslovljenosti koja sve omoguava. Sutina ovekovog
probuenja je sloboda koja sve omoguava i koja nadilazi celu prirodu. Sloboda koja
omoguava svet svakog trena, omoguava i svest o svetu, i to najpre nju, pre svega
ostalog. Tako se razlikuje buddhi od purue, i to je po snkhyi vrhunsko osloboenje i
savrenstvo ovekove zrelosti. Samo takva zrelost donosi uvid da ak ni ono najfinije i
najbitnije u oveku, njegova svest i budnost s kojom ustanovljava sebe i svet kakav
jeste u celosti, nije nita po sebi i za sebe, nije njegovo svojstvo ve je omoguena
neim viim, neim to nije nita od svega to je neto. Probuenje je, zapravo, uvid da
nita nije neto po sebi, da je sve prazno jer je slobodno da uopte bude. Ovo vie i nije
toliko uvid koliko je utrnue misli (koja je uvek misao o svetu), da bi se tako proistilo
i oslobodilo ispoljavanje Duha neuslovljenosti u oveku, Duha koji je nezavisan
(kaivalya) od prakrti pa i oveka ini takvim jer je njegova sutina.
Iskustvo razlikovanja buddhi od purue moglo bi se opisati tako da se vrhunac
istraivanja uma (ili svesnosti, buddhi) svodi na spoznaju da je njegovo delovanje
omogueno nekom viom silom, i da on sam ne moe da je dosegne. Uvid u tu nemogunost dosezanja svog izvora dovodi um do smirenja i oputenosti - ili do predaje
vioj sili, ali tada joj se obino daje ime i oblik (nekog boanstva), to je opet funkcija
uma. Najdublji uvid u izvesnost vie sile dovodi do istog smirenja intelekta (buddhi114

On, svakako, kontrolie ispoljavanje svoga prisustva i sam odluuje o njemu tako da, prema potrebi
i u skladu sa okolnostima, moe biti sasvim neprimetan za druge, ili primetan samo na odreeni nain.

273

ja). Tada preostaje via sila (purua), sasvim sama, kakva oduvek i jeste. To je vrhunska spoznaja (razlike buddhija i purue) i osloboenje (kaivalya).
Iako je ista svest ili buddhi ishod svega, ona je ljudima teko dostupna. Za to
postoje bar etiri dobra razloga. Prvi je to je taj ishod suvie blizu, on je u oveku,
najblii mu je od svega, to je on sm i zato ga je teko prepoznati. Jo uvek je dominantna kulturna uslovljenost koja nam nalae da ono bitno iekujemo spolja. Drugi je
taj to ista svest ima dubinu koja daleko nadmauje nau individualnost, ona je osnova svega u univerzumu. Teko nam je da poverujemo da je osnova svega ujedno i naa
sutina, a jo tee da njeno sticanje pretpostavlja nadilaenje nae individualnosti. Trei razlog je u lakoi. Nita nije lake nego biti ono to uvek jesmo, i zbog te lakoe i
neposrednosti teko nam je da budemo autentini. Najzad, prava priroda bivstvovanja
u istoj svesti (a takvo je samo zato to je najblie purui) je u toj meri udesna da se
ne moe uklopiti u nau sliku sveta. Ona i ne sadri nau sliku sveta; na svet u njoj
nestaje.
Kako u praksi izgleda ovo to je uopteno opisano kao razlikovanje buddhi od
purue? To se ostvaruje praksom meditacije, a to je praksa sistematskog oslobaanja
svesti od misaonih sadraja. Svest proiena od misli je ista ili transcendentalna
svest. Subjekt ili Ja je izvor svesti, ali ne i njen tvorac. Prema shemi subjekt je ahamkra. U stanju prosene svesnosti subjekt je uvek svestan na osnovu objekata, a to su
misli i svet. Subjekt nikada nije svestan sebe samog, kakav jeste, nego uvek naspram
objekata, pomou misli i angaovanja u svetu. Kada u meditaciji sedimo sasvim mirno, subjekat se suoava sam sa sobom, vie se ne bavi svetom, a praksa meditacije mu
ne dozvoljava ni da se bavi mislima, koje su uvek odraz sveta i u njemu proivljenih
iskustava. Kada se postojanim smirenjem odvrati od svih objekata, od svake misli,
subjekat ostaje sam sa sobom, bez doivljaja. Kada subjekat ostane sam, bez ikakvih
objekata, a potpuno svestan, tada se njegova svest pokazuje kao isto postojanje ili
prisustvo bia, dok postojanje pokazuje da mu je ishod u svesti. Tada su postojanje i
svest jedno po prvi put u ovekovom iskustvu, bez ikakvog razlikovanja; tj. on tada
prvi put svesno postoji, bez ikakvih sadraja koji bi ga odvlaili od istog postojanja.
Tada, u toj tiini, on prvi put zaista postoji, kao apsolutno bie, a ne vie kao mala
individua sputana svojim mislima. Jedino tada po prvi put vidi da ni svest ni postojanje
nisu njegovi, da nita nije njegovo. Prema shemi to je buddhi. Ovo je proces osveenja samog bia, svesnog prisustva u njemu bez ikakvih objekata i zbivanja koji bi
odvraali i zavodili od neposrednosti ovakvog prisustva. U svim drugim stanjima postojimo na posredan nain i zato nismo autentini, zato imamo iskustvo patnje. Ovde
samo svesno postojimo kao isto bie. To je stanje transcendentalne svesti.
Zar samo to? - upitae se onaj ko to iskustvo nije doiveo. Upravo to, jer biti
svesno prisutan kao isto bie nije isto to i postojati na uobiajen nain. Uobiajeno
postojimo samo u mislima, fiktivno, a ne u stvarnosti. Svet je realan na uobiajen
nain samo dok ga nismo svesni kakav jeste; kada bie postane svesno, nestaje svet
kakav smo dotle znali, postaje proziran, postaje iva energija koja se kree s namerom
Duha, koji je naa sutina. Kada se svesno potpuno sjedinimo s biem, kada u meditaciji budemo isto prisustvo i nita vie, tada se unutarnja tiina pretvara u ponor blaenstva i bie nestaje, rastvara se, nae telo postaje lagano kao mehur dok i ono ne nestane u punoi praznine, u slobodi koja nije nita od svega, ali omoguava sve - purua.
Razlikovanje buddhi i purue je zapravo razlikovanje prakrti i purue, s tim to
je buddhi sutina prakrti, njen krajnji ishod. Da bi se razlikovala od purue i time postigla svoj ishod i smisao postojanja, prakrti mora biti svedena na svoj ishod, potpuno
274

osveena. To se dogaa u mahat-buddhi. Sa mahat-buddhi bivamo svesni istog postojanja kakvo jeste. Najistiji ili najsuptilniji vid postojanja jeste u akai, etru, kvantnom Polju u kome je bezvremeno sjedinjeno sve to se ikada ispoljilo u prirodi. Sa
buddhi stoga vidimo prirodu kao istu energiju. S druge strane priroda u buddhi dobija
najistiju svest o sebi, na najfinijem nivou, akai. To znai da energija postojanja akaa postaje svesna sebe u oveku koji je aktuelizovao kategoriju buddhi, istu svest o
sebi. Zato istu svest o postojanju moemo postii samo u sopstvenom biu, u sebi (u
iskustvu meditacije) - nikada spolja ne moemo dotai stvarnost: mi moramo postati
ono to stvarnost jeste. Jedini nain da spoznamo stvarnost jeste da budemo ta stvarnost celim biem. Mi postajemo samo postojanje - onaj koji jeste. Tek kada se to
dogodi, postajemo i ono to postojanje omoguava - purua. Jer, ako smo mogli da
budemo svesni postojanja kakvo zaista jeste, to znai da ga svojim Duhom nadilazimo
(transcendiramo). I tek kada ga nadiemo u transcendentalnom Duhu, poinjemo da
uistinu postojimo - jer transcendentalni Duh koji postojanje omoguava naa je sutina. Sve dotle je postojala samo nesvesna priroda. U ovome je razlikovanje purue i
prakrti.
Kada za tako osveenog oveka (buddhi) sve nestane, preostaje jedino sloboda
koja sve omoguava. ta bi drugo? Sa aham-krom ovek postie transcendenciju, a sa
buddhi se vraa u imanenciju. Gde bi inae? Transcendencija oivljava samo kroz
imanenciju. Duh je transcendentalan umu upravo zato to je imanentan biu. Imanencija je jedinstvo prirode. U fazi aham-kra ovo jedinstvo se pripremalo, ovek se lino
uveravao u njega svojim delima, osposobljavajui se da uestvuje u njemu kroz sve
ivotne drame i karmu. U toj fazi dozrevanja linosti, ovek je bio kao centar kruga.
Ali, u ovoj fazi, u buddhi, on je postao sam krug iji je centar svuda, a krunica beskrajna.
Imanentna sloboda, koja omoguava svet, u oveku se dogaa kao ista svest i
budnost - a ne kao neto to je od sveta. Svest poprima sam oveiji lik i tada dela kroz
njega. Nestanak predmetnog sveta je samo drugaiji nain da se kae da je ovek vaniji od sveta, jer samo probueni ovek uestvuje u slobodi koja omoguava svet svakog trena, zato to se samo kroz njega ta sloboda neposredno ispoljava. Jedino takav
ovek doprinosi stvaranju slobodnog sveta i uestvuje u njegovom pravom ivotu za
dobrobit svih bia. Nikako drugaije.
2. Probuenje kao inverzija spoljanjeg i unutarnjeg kroz sjedinjenje
akae i mahat-buddhi i diferencijaciju purue i mahat-buddhi
Sve to je do sada reeno o probuenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo
to se kao poslednje moe rei o tome, to je sadrano u gornjem podnaslovu, a to je,
ipak, najtee za razumevanje:
in probuenja je dogaaj u kome ovek celokupan spoljanji svet, celu prirodu i sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutranjost, kao svoje bie, tanije, sve spolja vidi kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju.
Govorei renikom snkhye ovo znai da su se najfinija stanja prakrti, akaa
i mahat-buddhi, uskladili i prepoznali kao spoljnje i unutarnje jednog istog postojanja, da su se bie i njegov smisao uskladili i ujedinili. Tada se dogaa konana diferencijacija purue kroz razlikovanje mahat-buddhi od purue. Detaljnije reeno:
najpre se svesno ujedinjuju neispoljena (akaa) i ispoljena priroda (mahat-buddhi),
a zatim kada priroda tako po prvi put postane svesna celina kroz probuenog ove275

ka, dogaa se konano razlikovanje i aktuelizacija purue, kao razlikovanje mahatbuddhi i purue.
Snkhya tvrdi, kao i Patanjali u Joga sutrama, da su mahat-buddhi i akaa
sinonimi. Ovo treba detaljnije razumeti, jer bez tog razumevanja nita nee biti jasno
oko uenja snkhye.
Priroda ima svoje razne dimenzije i razmere ispoljavanja, od kvantnog Polja u
kome je sve bezvremeno jedno, preko raznih dimenzija i razmera do trodimenzionalnog materijalnog sveta, koji nam je najpoznatiji, a u kome su objekti prividno odvojeni
drugaijim zakonima. Akaa je sutina prakrti ili prirode, njeno temeljno i najfinije
podruje. Sva energija nastaje u njemu, to je energija nulte take ili vakuuma. U
kosmosu se etar ili akaa manifestuje kao ist prostor. Ta mesta su poznata kao crne
rupe. Na shemi kategorija prakrti akaa je smetena na vrhu objektivnog ili neorganskog podruja. Stoga je to najsuptilnije stanje objektivno ispoljenog kosmosa.
Makrokosmos i mikrokosmos su jedno isto, ali u drugim razmerama. Sav kosmiki prostor (akaa) koji sadri sve galaksije, jeste zapravo isti prostor (etar) koji
sadri elementarne estice i atome i daje im svu energiju. To je jedan isti prostor. On
se prelama u privid razliitih razmera kao beskrajno veliko i beskrajno malo samo u
organskom svetu, u empirijskom iskustvu i umu, u funkciji indriyni i manas. Samo
zahvaljujui funkciji uma mi s jedne strane vidimo neto beskrajno veliko i nazivamo
ga kosmos, a s druge strane neto beskrajno malo i nazivamo ga mikrokosmos ili subatomski svet. U stvarnosti radi se o jednoj istoj stvari. Zahvaljujui toj funkciji uma, tj.
kategorije manas, da pravi razlike i objektivizuje, prakrti ili celina nije bezlino Jedno,
ve je bogatstvo svih moguih oblika i pojava. Kada pogledamo kosmos sa svim zvezdama i galaksijama, vidimo zapravo mikrokosmos sa elementarnim esticama i atomima, vidimo nau unutranjost, ali u drugaijoj razmeri. Samo zbog empirijskog
iskustva i uma kosmos nam izgleda spolja i veliki, a kvantni svet subatomskih estica
mali. Makrokosmos poiva na istim zakonitostima elektromagnetizma kao i svet
elementarnih estica, samo to se te zakonitosti ispoljavaju u razliitim razmerama.
Makrokosmosom deluju hercijanske frekvencije, a mikrokosmosom ne-hercijanske.
Tako je gravitacija elektrostatika pojava. 115 Kroz organski svet i empirijske funkcije
indriyni, univerzum se prelama u razliite razmere, u veliko i malo, u spoljnje i unutarnje, u mnotvo svih stvari. Objedinjujua funkcija indriyni je manas, um. Stoga je
um samo univerzalni razmernik. Zahvaljujui tom njegovom svojstvu mogua je objektivna svest o svemu, i o makrokosmosu i o mikrokosmosu, i o samoj celini, ona je
mogua samo u subjektu koji poseduje sve indriyni i um: u oveku. Zato zahvaljujui
umu organska (ljudska) jedinka moe biti svesna objektivnog sveta. Zato organski
svet, u kome se formira svesni subjekt, indriyni, stoji tano izmeu mikro i makrokosmosa. Ukrtanje mikro i makrokosmosa, ne-hercijanskog i hercijanskog kosmosa,
stvara organski svet i svesnog subjekta. To ukrtanje takoe stvara polarnost koja postoji u svemu: u energiji, elektromagnetizmu, umu, dogaajima svuda deluje jin i
jang. Stoga, kada se u oveku pomou aktuelizacije mahat-buddhi sjedine sve suprotnosti i polariteti, leva i desna hemisfera mozga, ovek ispoljava sve moi prirode (siddhi).
Um ili manas povezuje subjektivno, organsko podruje na shemi kategorija
prakrti, i objektivno, neorgansko podruje. Ali on je takoe povezan sa viim kategorijama, aham-kra i mahat-buddhi. Sa njima zajedno formira ivu, kauzalno telo koje
115

Videti knjigu: The Electric Sky by Donald E. Scott, Mikamar Publishing, Portland, Oregon, 2006.

276

slui kao posrednik s kojim se dua inkarnira u fiziko telo. iva je nosilac karme i
ivotne drame, procesa osmiljavanja smisla sveg zbivanja prirode, i svih mogunosti
egzistencije. iva je ontoloko svojstvo prakrti, podruje samospoznaje postojanja i
usavravanja prisustva svesti. Njegova najvia funkcija je ista svest ili intelekt,
mahat-buddhi u kome se konano dolazi do iste samosvesti postojanja uopte. Iznad
njega je samo purua. Buddhi takoe ima svojstva prostora kao i akaa ili eter jer sadri misli i sve ostalo, sve druge kategorije postojanja, on je prostor kao neuslovljenost
koja se otvara kada misli stanu u meditativnom mirovanju. On se u nama doivljava
kao blaeno prisustvo u Sopstvu, u naoj sutini - zato to je to sve jedan isti prostor:
makrokosmosa, mikrokosmosa i nae sutine. Sva ta tri prividno razliita prostora
sainjavaju ono to ovde nazivamo celina ili Apsolut. Zato se kae da su akaa tj. eter i
ista svest, buddhi, sinonimi. Ima jo razloga. Eter ima sva svojstva svesti, jer to je
svet iste energije koja se svesno ponaa i kao subatomska estica, zavisno od potrebe
delanja i prisustva svesnog subjekta, due. Na tom nivou, u etru, smo prisustvo individualne due navodi energiju da se ponaa kao estica i formira trodimenzionalni fiziki svet, zbog namere due da ga iskusi. Dua je samo princip individuacije svesti, i taj
princip samim svojim postojanjem navodi energiju da se individualizuje i da postane
estica, atom, molekul Sve subatomske estice trenutno komuniciraju nezavisno od
vremena i prostora. Nelokalna i trenutna povezanost i komunikacija znai da poiva na
svesti. Sve osobine objektivnog kosmosa ukazuju da je svest (buddhi) u osnovi akae
ili istog prostora koji omoguava sve ostalo.
I prostor i svest imaju iste osobine: kao to prostor sadri sve objekte, tako i
svest moe da osvesti sve objekte, da im svedoi. Taj isti prostor se spolja pokazuje
kao crna rupa u kojoj nestaje sva materija, i iz koje sva materija nastaje, dok se u nama
taj isti ist prostor pokazuje kao ista svest o sebi ili Sopstvo - mahat-buddhi. Budui
da sadre sve to je objektivno, oboje transcendiraju materiju i objekte.
Meutim, ni akaa ni mahat-buddhi nisu svesni sami po sebi, ve samo izgledaju svesni zato to su dovoljno suptilni da proputaju prisustvo purue kao jedinog izvora svesti.
Mahat-buddhi je svest o jedinstvu postojanja ili prakrti. Akaa je kvantno jedinstvo celog postojanja. Kada ovek aktuelizuje svest jedinstva (buddhi), on automatski
celo postojanje vidi kao jedno bie, vidi ga kao istu energiju. Nae Sopstvo je Apsolut
i sva spoljanost naa unutranjost na taj nain to se sutina prirode (akaa ili eter)
aktuelizuje kroz probuenog oveka (buddhi). Samo se kroz probuenu (buddhi)
linost ovekovu (aham-kra) spaja neispoljena (ne-hercijanska, akaa) i ispoljena
(hercijanska, indriyni) priroda. Tako samo u oveku priroda zaista postaje celovita
i tada je ovekova kreativnost neograniena. 116
Stvarnost univerzuma je kombinacija nekoliko kosmolokih teorija: elektrinog
i holografskog univerzuma, i Jaeg antropikog principa. U sreditu svake galaksije je
crna rupa, koja je zapravo taka istog prostora bez materije, ist potencijal energije. Iz
nje nastaje sva materija i ona je ujedno, zbog dijalektike suprotnosti koja vlada u trodimenzionalnom univerzumu, i vrhunski privlaitelj sve materije. Vrhunski tvorac je
ujedno i vrhunski privlaitelj. Sve nastaje iz istog prostora, etra ili akae, nema odakle drugde. Grube estice i elementi koji se ponaaju kao materija moraju da imaju
neki izvor, ta mesta izviranja materije su crne rupe. One su podruja istog prostora i
materija izbija iz njih zbog samog energetskog potencijala. U shemi snkhye taj ist
116

To je na umu imao Nikola Tesla kada je rekao da e nauka, kada pone da istrauje nefizike pojave, napraviti vie napretka za jednu deceniju nego za sve vekove dotadanjeg postojanja.

277

prostor je akaa ili eter. U novije vreme naziva se jo i Kvantni hologram, Eter, Boiji
um, Matriks (Maksa Planka), ili samo (univerzalno) Polje. Ono je u snkhyi sinonim
za buddhi ili istu svest o sebi. Taj isti prostor je ujedno i portal za sve dimenzije koje
su mogue u materiji razliitih vibracija (fizike, astralne, mentalne). Otuda vrtlog
ili spirala oko njih koju vidimo kao spiralne galaksije. Osnova materije je energija.
Energija se u fizikom svetu ispoljava najpre kao elektromagnetizam. On proima sav
kosmos. Zato je kosmos ispunjen naelektrisanom plazmom. Svetlost je sledei oblik
ispoljavanja energije. To su zvezde. One su loptaste munje naelektrisane plazme. Kada
dovre svoj vek one se rasprsnu i tako nastaje grublja materija sa svim elementima,
koji se dalje oblikuju u planete i sav organski ivot pod uticajem gravitacije, odnosno
elektromagnetizma. Najvee uslonjavanje elektromagnetskih frekvencija jeste organski svet. Nae telo, kao i svako drugo fiziko telo, je u daleko veoj meri elektromagnetska celina, nego hemijska i bioloka. Svaki bioloki organizam je u osnovi elektromagnetska celina. Svaki gen i svaka elija ima svoje frekvencije. Vrhunac organskog
ivota ostvaruje se u dogaajima i drami svih moguih iskustava, od najveih do najintimnijih ivotnih iskustava svakog ivog bia, posebno bia koje je organski najkompletnije, a to je ovek. Njegovo iskustvo nije samo organsko kretanje molekula u telu,
nego i kretanje tog tela kroz sav organski ivot. Za ivot nema granica izmeu kretanja
"unutar" tela i kretanja tog tela "spolja". Otuda na dramska zbivanja ivota deluje elektromagnetizam planeta, kao delovanje veih objekata na manje. Otuda nauka astrologije. Zbivanje ivota i ivotna drama kao najfinije zbivanje u organskom svetu, koje se
ogleda kao formiranje linosti (aham-kra) u telu ovekovom (indriyni), zaokruuje
celokupno ovo zbivanje od crnih rupa (akae), do ovekovog Sopstva (buddhi). U
Sopstvenosti ovekovoj dogaa se konano zaokruivanje zbivanja ka smislu ili svrsi,
koje je zapoeto kruenjem spirala galaksija oko istog prostora crne rupe. Zato to je
ovekovo bie mikrokosmos, u njemu se dovrava celo stvaranje. Zato smo ovde rekli
da je ovekovo Sopstvo ili sutina isti ist prostor (akaa) ili ista svest (buddhi) kao i
crna rupa i da imaju istu ulogu vrhunskog privlaitelja i ishoda bia. Taj ist prostor je
omoguen od onoga to snkhya postavlja kao purua, kao izvor iste svesti, tj. onoga
to sve omoguava, a najpre svest o svemu (buddhi).
Postoji jo jedna analogija izmeu svesti (buddhi) i akae (etra). To je stanje
jedinstva izvan vremena i prostora.
Energija etra deluje stacionarno, sferno, njegove frekvencije su skalarne ili nehercijanske. Takva je priroda u svojoj kvantnoj sutini, univerzalnom Polju. Tek u svojim niim dimenzijama i razmerama vreme i prostor se postepeno sve vie i vie razdvajaju i uvruju kao objektivni inioci, dok na elementu zemlje ne postignu maksimalnu konkretizaciju. Kako se udaljava od svog izvornog stanja kvantnog Polja, frekvencije postojanja postaju sve vie vektorske. To udaljavanje se manifestuje kao sve
grublje oblikovanje u dimenzijama vazduha, vatre, vode i konano zemlje, gde je vektorsko svojstvo elektromagnetnih talasa najizraenije kroz mehanike zakone kretanja.
Ali i tu energija zadrava svoj izvorni ne-hercijanski oblik, jer ne moe da ga izgubi,
na njemu poiva, odatle potie sva energija. Tu vrstu izvorne energije prirode otkrio je
Nikola Tesla i zato je govorio o neogranienom izvoru energije dostupnom svima i
nazvao ju je ne-hercijanskom (da bi njenu sfernu, stacionarnu prirodu razlikovao od
hercijanske koja odlikuje vektorsko kretanje energije).
Sferna priroda ne-hercijanskog kvantnog Polja etra ili akae pokazuje zato su
sva nebeska tela sferna, zato se energija u osnovi uvek kree torziono, formira spiralu,
ili torus koji daje auru oko ivih bia, planeta i galaksija. Ovo je oduvek nasluivano u
278

drevnim opisima neba kao sfere, i kroz simboliku ovekovog Sopstva kao kruga ili
oreola.
Kada ovek dospe do svoje iste svesti, buddhi, on automatski spoznaje istu
energiju prirode, jer su buddhi i akaa sinonimi, buddhi je ontoloko, a akaa ontiko
ispoljavanje istog postojanja. Zato postojanje ima oblik i spoznaju oblika. Smisao postojanja je njihovo spajanje. Oblik je sve ono to je spoljnje a spoznaja je ono to je
unutarnje. Zato je probuenje in inverzije ili, bolje rei, sjedinjenja spoljnjeg i unutarnjeg, subjekta i objekta. Osveenje (buddhi) sutine postojanja (akaa) kao sveprisutne energije koja sve spaja u veliko jedinstvo, doivljava se kao boanska ljubav.
Samo iz tog iskustva potie izjava da je Bog ljubav.
Zato probuen ovek ima i moi (siddhi) koje neprobuen nema, jer probueni
dela na kvantnoj ne-hercijanskoj osnovi cele prirode, u kojoj je sve Jedno, uzrok i posledica su ve jedno (zakon privlaenja), komunikacija je trenutna (telepatija), to je
izvor sve energije pa je i mo delanja vea (telekineza). Ali najvea mo je darovanje
postojanju njegovog smisla, to se izraava kao boanska ljubav. To je spajanje buddhi
i akae, spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma u linosti ovekovoj. Prisustvo boanske
ljubavi najvea je mo i najvea svest koju probueni ovek moe kroz sebe da izrazi.
Samo kroz oveka priroda postaje celovita, njena neispoljena sutina (akaa)
postaje aktuelna i ispoljena kroz ovekovu svest o postojanju (buddhi).
Kada se dogodi takva svesna celovitost prakrti, tada se dogaa konana diferencijacija ili aktuelizacija purue. Svest o celovitom postojanju (buddhi) je to to jeste
samo zato to uvia da sama svest pristie od purue. Ta konana spoznaja prirode
same svesti (purue), a s njom ujedno i prirode samog postojanja (mahat-buddhi), je
konano razlikovanje purue od mahat-buddhi. I to je konano ostvarenje po uenju
snkhye.
***
ista prostornost kao svojstvo akae i buddhi jeste praznina o kojoj govori
budizam, apofatika teologija i gnosticizam.
Zbog holografskog principa i privlanosti praznine, nae Sopstvo je vrhunski
privlaitelj sveg zbivanja naeg ivota, naa dua je projektovala sve to nam se dogaa, sav na ivot je njena projekcija nalik na veliki lucidni san. Zato deluje Ho'o ponopono i 'zakon privlaenja'.
Ova injenica o jedinstvu makro i mikrokosmosa nagovetavana je na mnoge
naine.
Zato to su makrokosmos i mikrokosmos jedno isto, postoji matematika i sveta
geometrija koja pokazuje njihove razmere i na kojoj se zasniva sva tajna nauka, kabala, kao i nauka astrologije koja se cela zasniva na principima holografskog univerzuma, koja otkriva kako kosmos odreuje naa unutarnja stanja, karakter, temperament i
aktivnosti.
Zato to je sva spoljanjost ovekova unutranjost teorija Jaeg antropikog
principa (SAP) moe da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog
subjekta. U tom smislu univerzum nije nezavisan od subjekta. Svesni subjekt je razlog
postojanja univerzuma.
Zato je Nie rekao u 'Zaratustri': Sjajna zvezdo! ta bi bila tvoja svetlost da
nije onoga kome sija!
Zato se kae da je ovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od ire celine i
bez nje ne bi ni trena opstalo.
279

Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od kljunih tvrdnji u

Corpus hermeticum-u da "nita nije spolja, niti je ita iznutra, jer sve to je spolja,
iznutra je". To je opis holografskog univerzuma i kvantnog Polja.
Iz istog razloga je i u Katha upaniadi reeno: "Ono to je u nama takoe je i
izvan nas. Ono to je izvan nas takoe je i u nama. Onaj ko vidi razliku izmeu onog
to je unutra i onog to je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da
je "osloboen onaj ko sve stvari vidi u sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Bhagavan ri Ramana Mahari rekao da "ovekova prava mera i veliina poinju tamo gde on kao individua prestaje da postoji", i stalno je naglaavao da
mi nismo telo - jer smo sve, da je nae Sopstvo Bog ili Apsolut. Zato je ri Nisargadata Maharad stalno govorio da smo mi sami taj Apsolut koji sadri univerzum, i da
jedna greka koju pravimo jeste da ono to je unutar nas vidimo kao da je izvan nas.
Zato sav budizam ui o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe
kao individuu da bismo se probudili.
U Rig vedi je takoe iz istog razloga reeno da "u suncu boravi purua, i da je
taj isti purua u ovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije ue da spoznajom sebe ovek spoznaje Boansko
koje omoguava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek naputanjem sebe i
predajom vioj sili, tj. iroj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da traimo naputanjem
svega to drimo za 'svoje'.
Zato to je spoljanjost nae bie, reeno je da za probuenoga nestaje objektivni svet. Nije reeno da nestaje sm svet kao takav, ve svet kao objektivan, tj. kao neto drugo, razliito i izvan nas. Njega probueni vie ne vidi kao takvog iz istog razloga
to ni oko ne moe videti sebe samog.
Takvo probuenje je sutina Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): nedavanje vrednosti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti.
Zato treba 'oprostiti drugima da bi bilo oproteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas
udare po desnom', 'voleti i neprijatelje svoje', dati uvek vie nego to nam potrae.
Propoved na gori je najbolji prikaz ne-hercijanskog delovanja u praksi. To je sve
mogue samo onome ko nadilazi sve pojedinano i celokupnu spoljanost doivljava
kao sopstveno bie; kad se prakrti prepozna kao prakrti, tada se purua prepoznaje
kao purua. Prestanak njihovog meanja je budnost. Lako je to videti u prirodnim
pojavama, ali kada i osobu koju najvie mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo
celine prakrti, koja je takva kakva je zbog potrebe naeg iskustva, tada smo zaista
budni jer razlikujemo sebe kao puruu i postajemo nezavisni, ne vezujemo se za prirodne pojave jer im ne pridajemo vrednosti koje one nemaju. One nisu nita same po
sebi i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog sebe, ve slui dui ovekovoj, purui, za
ogledanje sopstvene razliitosti i nezavisnosti, a to znai da sve neprijatnosti koje
doivljavamo od ljudi i dogaaja su iskuenja i poruke s kojima prakrti kristalie duu
u nama. To su sve naini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se
ne projektujemo van sebe. Patimo zbog nepoeljnih dogaaja i sukobljavamo se sa
drugim ljudima samo zato jer naputamo sebe i projektujemo se van, identifikujemo se
sa prakrti.
Zato to je spoljanjost naa unutranjost stalno je na delu osnovni zakon psihodinamike: projekcija nesvesnih sadraja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su
jedni drugima ogledala. Zato postoje sukobi meu njima, i postojae sve do njihovog
probuenja. Sve to vidimo u drugima kao loe, i to nam smeta, to je upravo ono to
280

privlaimo iz nas samih, drugi nam donose osobine kojih treba da postanemo svesni,
jer iz nekog razloga nismo slobodni od njih. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri
u kojoj smo ogranieni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo nesvesni sebe,
toliko smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogreno pripisujemo svesno
delanje iako radimo nesvesno, toliko to inimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da
imamo mo delanja po svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i drugima,
pa zato dolazimo u sukob gde i jedni i drugi ne znamo ta radimo. Koliko sebi pripisujemo neku linost i svesnog subjekta iako to nismo ve smo gomila Ja pod spoljanjim uticajima, toliko nam drugi izgledaju kao svesni subjekti koji neto rade po
svoj volji iako zapravo ne znaju ta rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe pogreno
doivljavamo kao posebnu individuu, toliko to isto stanje projektujemo na druge. Drugi za nas postoje onako kako postojimo mi. Drugi su samo odraz naeg Ja i nemaju
drugu ulogu nego da nam poslue za samospoznaju. Druge osuujemo onoliko koliko
sami nismo svesni da su oni nesvesni. Ratujemo zbog razliitih verskih ideala s ciljem
nekakvog 'osloboenja' zato to su upravo ti ideali ono to nas porobljava. Zato tako
emocionalno reagujemo prema 'drugima' jer nas njihovi postupci 'lino pogaaju'. Sve
je to zato to smo jedno. Zato e svet biti ispravan tek kada sebe promenimo, tj. probudimo. ivot u svetu e biti destruktivan sve dotle dok budemo pokuavali spolja da
ga promenimo, da menjamo 'druge'. 117 Svet nam izgleda tano onoliko nesavren, tu i
zao, koliko smo sebe nesvesni. Nema drugog sveta osim nas samih: mi sainjavamo
svet. Svet nema nikoga osim nas. Mi smo njegovi svesni subjekti.
Zato to je sva spoljanjost nae bie, nesvesni ljudi se meusobno uopte ne
vide i oni su uvek u sukobu ili licemernom izbegavanju sukoba, dok se svesni ljudi
uvek prepoznaju kao srodne due i njihov odnos prema svemu uvek se ispoljava kao
ista i bezuslovna ljubav, razumevanje i dobrota.
Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stie
iskuenje da taj uvid proverimo u praksi. To se dogaa zato jer se put u nau unutranjost odigrava spolja. Svet je nae bie. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoznaji, spoljanjim dogaajima emo biti nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanjske stvari i da tu nevezanost dokaemo. U tome e uestvovati cela okolina, i ljudi i
dogaaji.
Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji oveka iskuavaju u samospoznaji. U
astralu to su neorganska bia, a na fizikom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji
vladaju svetom (Iluminati, aristokratija). Sva njihova strategija oko oveka svodi se na
to da ga navedu da bude identifikovan s neim van sebe, da mu um bude okrenut spolja i zarobljen objektima. To se postie pre svega identifikacijom sa telom i umom.
Koliko mi sami sebi izgledamo kao individue, toliko nam iz te subjektivne perspektive
svet izgleda kao neto spolja. Identifikacije se kreu od banalnih objekata elja do sutinskih sadraja koji se podvode pod duhovnost, sve do najbitnijeg, do ideje Boga.
Tako se pojaava subjektivnost i egocentrinost. Budui da je sutina ovekova boanskog porekla, sav se njihov trud svodi na to da navedu oveka da svoju boansku sutinu projektuje van i na taj nain da bude otuen od nje. Boanska sutina ovekova ne
moe se porei niti potisnuti. Ali zbog prirode uma da kao ogledalo odraava sve stvari - moe se prikazati naopako, kao da je spolja a ne u sebi samoj, u oveku, u svemu.
117

Sve spoljanje promene sveta zavravale su se u diktaturama i katastrofama, kao ve poznati eksperimenti sa komunizmom, faizmom i Ameriko-masonskom demokratijom. Jedini pravi nain razvoja sveta je poveanje kritike svesti pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti. To je mogue samo
disciplinom meditacije prema uenju Patanjalija i budistike meditacije.

281

Zato su vladari oduvek ljude porobljavali religijama i projekcijama Boga izvan, u

hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka religijska predstava Boanskog kao neeg
izvan oveka, kao vanjskog autoriteta kome ovek treba da bude potinjen, ima funkciju kontraefekta. Predstavljajui i nametajui Boga spolja, one ga otuuju od oveka i
time stvaraju privid odvojenosti oveka od boanske celine. Sve institucionalne religije postoje zbog izazivanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuenost i iluzija individualnosti stalno odravala, isti gospodari su tokom cele istorije odravali i meusobne
sukobe, strahove, ratove, borbu protiv drugih individua i svakako, drugih religija, pa
i borbu sa samom prirodom u vidu ekolokog zagaenja.
Uvek kada smo u sukobu s neim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa
svojom pravom prirodom koja je sma Celina koja sve omoguava.
Zato to je sva spoljanjost naa unutranjost neorgansko podruje prirode deluje kao nae nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo svesno tada se naemo izvan tela. Izlazei iz (iluzije) tela ulazimo u svoju unutranjost i
postajemo objektivniji prema sebi i prema svetu oko sebe. Tako je neorgansko podruje ujedno i inilac objektivnog sveta i naih unutarnjih duevnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo oseali jedinstvo s bilo im? Kako bismo oseali tua raspoloenja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako
drugaije volimo neto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim biem'?
To je mogue samo zato to sve spolja je unutar nas. Da nije tako, kako bismo opaali
i razumeli bilo ta? Nijedna nauka ne moe da objasni kako se dogaa taan predoseaj, intuicija i ljubav, upravo zato to ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara oveka i prirodu upravo zato to ne zna da je ovek subjekat celog prirodnog zbivanja i svih prirodnih zakona; da je cilj naunog usavravanja u oveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizikih zakona je dovoljno da nam pokae kako za prirodu ne postoje nikakve granice. Ona je potpuno jedinstvo. Naa nesvesnost je ta koja
nam daje privid individualnosti, a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga
trena nae telo je u potpunom jedinstvu sa kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo
ovaj oblik koji je obavijen koom. To temeljno razgranienje je okosnica svih ljudskih
sudbina, a sva drama ovekovog oslobaanja nije nita drugo do razoblienje ovih lanih granica. 118
Nai snovi, sve nae misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino
zbog ove lane podele, zato to mislimo da smo individue, zato to nismo svesni da je
sva spoljanjost naa unutranjost, da mi nismo misli ve prostor u kome se misli
dogaaju. Samo kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog boanskog
mira i tiine koja nije razliita od smog postojanja. Mnotvo misli, kao i ostale aktivnosti, postoje samo usled iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znai osmiljavati
ono to se ne zna, pokuavati da se razume, preispitivati. Misao je razmak, otuenosti
subjekta od objekta i pokuaj da se on premosti. Ako smo jedno sa svim, onda oseamo i znamo sve i misli su nam nepotrebne. Otuda su probuenje i jedinstvo sa svim
isto to i smirenje uma.
Zato je dogaaj probuenja zapravo dogaaj nadilaenja sebe. Tada sebe vidimo i spolja, ali ne (samo) u prostornom znaenju, zbog ega smo u poetku zbunjeni,
ve u znaenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao to roditelj objektivno vidi i
razume svoje dete, tako i probueni vidi individualno bie za koje je nekada verovao
da je on sam. Probuenje je nadilaenje egzistencijalnog detinjstva.
118

O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beograd, 2002.

282

A na koji konkretan nain je sve spoljanje naa unutranjost?

Na taj nain to probueni postaje ist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo
postaje centar univerzuma - zato to ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo,
a in probuenja je samo aktuelizacija te stvarnosti. Tako ist subjekt je apsolutno
objektivan. On nije nita izdvojeno, nema nita individualno ili egocentrino, zna da
nita nije njegovo, da on sam nije neto po sebi i za sebe ve da je on samo svestan
subjekt objektivnog sveta. Na taj nain njegova svest je potpuno objektivna, on je ista
objektivnost koncentrisana ili oliena na jednom mestu; objektivnost koja je svesna
sebe kao 'Ja jesam'.
Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva ivotna iskustva kristalizuje
svesnog subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost
ograniena na telo i svoja individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u
mnotvo, nepostojana i promenljiva. Konana kristalizacija je kada subjekt postane
potpuno svestan sebe i tako postane objektivan uvidom da nije nita po sebi i za sebe,
da nije ogranien na sebe samoga, ve je samo ista svest svega objektivnog oliena na
jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada postane objedinjen i trajno utvren u tome.
Tada nestaje nadmo prirode i spoljanjih uticaja na tog subjekta, jer on je sada nadmoan, on je bio cilj cele prirode, on se konano rodio i postao. Svrha celokupnog
univerzuma izraava se sveu 'Ja jesam'. Sav proces probuenja, i duhovne evolucije
uopte, je zapravo smanjenje nadmoi spoljanjih uticaja i prevaga unutarnje centriranosti i autentinosti. Tada mu priroda postaje posluna (siddhi), zato on poseduje
ogromnu privlanost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probueni je dua
sveta (anima mundi). On se ne kree, ve se sav svet kree i okree oko njega. On je
ishodite svega i zato su sva njegova dela ljubav koja sve omoguava. Zato je probueni uvek potpuno oputen, miran i tih.
Zato je Bhagavan ri Ramana Mahari uporno ponavljao: Svest 'Ja jesam' je
Bog. Zato je iz istog razloga Budina poslednja poruka na samrti bila: Ne traite uporita izvan sebe. Budite sami sebi uporite.
Zato sva vredna duhovna uenja jednako naglaavaju naizgled suprotno: da
ovek treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentrian ve da se preda Bogu, onome
to je daleko vie od njega, to ga omoguava. Ishod svega jeste u njemu, ali do toga
ne moe doi dok meditativnom disciplinom ne transcendira um i tako spozna da on
sam nije nita sam po sebi, ve da je Boansko ishod svega - kroz njega. Bez takve
spoznaje, koja je mogua jedino meditativnom disciplinom i transcendencijom uma,
njegov Ego (koji postoji samo u umu) postaje demon koji ga razara uobraenjem da je
on sam centar svega, takav kakav je dat pukim roenjem. Zato je ova istina uvana od
javnosti i ak osuivana kao satanizam, jer ju je nemogue razumeti bez duhovne discipline umiranja 'starog oveka' i novog roenja. Ego mora potpuno da nestane da bi
ovek zaista postao ishod i centar svega. Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu,
onome koji uobraava da je kao individua izdvojen i nezavisan od celine (Boga). Takva izdvojenost daje neophodnu svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer je onaj koji
daje svetlost razlikovanju subjektivne svesti naspram objekata), ali ako se dri samo
sebe donosi i otuenost, sukob sa celinom. Lucifer je zapravo um, i ceo ovaj problem
predstavlja samo zatvorenost unutar granica uma. Otuda je sutina duhovnosti transcendencija uma. Otuda najistija doktrina probuenja, budizam, iskljuivo stavlja
naglasak na potpuno nadilaenje i utrnue uma, s njim i Ega, razotkrivanjem njegove
prave prirode, obuavanjem oveka da se probudi, a ne da ideju probuenja donese u
njegov svet egocentrinih snova i da od toga napravi religiju.
283

Um je kao ogledalo koje nam omoguava da vidimo sebe i svet, ali ono daje
obrnutu sliku stvari. Tako nam um omoguava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku
stvarnosti: ono to je naa Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tu
svet; umesto svog jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne
individue (ego) koje neto ine svojom voljom. Tako um stvara ego. To je Luciferska
priroda uma.
Ali to izvrtanje uma je neophodno jer dua nikada ne bi uestvovala u ovom
ivotu da ovde ima ispravan um koji vidi pravu stvarnost - a potrebno je da ovde uestvuje bez seanja na svoju pravu venu prirodu da bi se razvijala i rasla kroz iskustva, rad i donoenje odluka. To izvrtanje uma je nain da Duh oplemeni prirodu, da
nae due transformiu prirodu samim svojim prisustvom, da prakrti slui purui.
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizikim roenjem nismo uistinu roeni, i da je ovaj ivot tek priprema za istinsko roenje. Osnovna pretpostavka snkhye je
da ovek tek treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono to uistinu jeste: Duh koji
sve omoguava (purua). Ovakav kakav je, prirodno nastao, on nije ni poeo da postoji, on se uopte ne razlikuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato
i pati.
Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumee konanu istinu da
sve to je dosad reeno - da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljanje
naa unutranjost - samo pola reenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se
ona samo postaje, a ne i saznaje - istina da samo svesni subjekt postoji, da nema nikakvog objektivnog sveta koji oblikuje subjekta, da se nita ne oblikuje, ne stvara niti
aktuelizuje. To su sve iluzije uma. Nieg drugog nema osim Boanskog koje stalno
zna Ja jesam na sve mogue naine postojanja.
Zato to je sva spoljanjost naa unutranjost kao Ja jesam, i zato to zaboravljamo sebe jer projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadrajima razuzdanih
misli, proces probuenja subjekta kao ishoda univerzuma sastoji se u povlaenju te
projekcije disciplinovanim obuzdavanjem i nadilaenjem bia nastalog spontanom,
prirodnom reprodukcijom, radi istinskog postojanja u Boanskom koje sve jeste.
Drugim reima, proces probuenja i povlaenje projekcije svodi se na sve jasnijem razlikovanju svoje due koja je od purue, od najfinijih procesa prakrti, od intelekta (buddhi), ega (aham-kra) i uma (manas).
To je tema narednog poglavlja.

284

KAIVALYA

ovek je jedino pogodno mesto gde se moe dogoditi probuenje univerzuma,

prosvetljenje bia. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispunio, ovek mora lino doiveti sve osnovne injenice egzistencije onakve kakve jesu,
bez psihomentalnog, simbolikog ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doivljavanja
ne zavisi od vanjskih inilaca, ve od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na
udesan nain odreuje vreme i vanjske dogaaje, privlai ih i ubrzava u ispoljavanju
sutinskih inilaca egzistencije. One bi preputene prirodnom odvijanju i same prole
kroz ovekovo iskustvo tokom njegovog ivota (jednog ili vie), dok prisustvo svesti
ubrzava i saima vreme njihovog neminovnog iskuavanja na mnogo krai period.
Njihovo svesno ustanovljavanje, kakve zaista jesu, oslobaa i razreava sve vorove u
srcu ovekovom i ini ga podobnim da bude pravo mesto kroz koje e se ispoljiti
boanski Duh koji sve omoguava.
ovekov jedini zadatak i sva kultura i sudbina, zapravo, jeste u tome da sauva
prisustvo svesti kroz sve oblike postojanja, to takoe znai da osvesti sve oblike postojanja. Osveenje celog postojanja sprovodi se uvanjem prisustva svesti tokom
izmene svih aktivnosti i svih stanja postojanja. Ouvanje svesti u sebi je prvo. Ono tek
omoguava osveenje postojanja. Jedini nain za ouvanje svesti je praksa meditacije.
Re kaivalya oznaava stanje onoga to je prosto, nepomeano ni sa im, autentino, isto, pa otuda sadri ideju savrenstva i potpunosti. Zato se koristi da oznai
savrenstvo proienja Duha-oveka (purua) njegovim izdvajanjem iz svega to mu
nije autentino. U tom smislu ona oznaava izdvojenost i otcepljenje ovekove sutine
ili due, koja potie od purue, od sveg prolaznog bivstvovanja u vremenu, vaskrsenje
ovekove due iz smrtnog tela u svoje besmrtno i neroeno autentino stanje, iz nepostojanja u postojanje.
Kaivalya sadri najpre poetno razlikovanje (viveka) koje donosi prvi uvid u
nezavisnost due i tela/uma, purue i prakrti. To razlikovanje se duhovnom praksom,
meditacijom, sve vie produbljuje tako da postaje odvajanje (vairagja) od svega to
nas sputava i ono dovodi do konanog i apsolutnog razlikovanja purue i prakrti:
kaivalya. U kaivalyi se dogaa potpuno odvajanje, kao kada se odvajamo iz sna.
Buenje je konkretno izlaenje iz sna. Tako se i iz stanja svesti koje predstavlja san i
neautentino bivstvovanje, bukvalno izlazi, odvaja. Zato se u Patanjalijevim Joga
sutrama i u snkhyi za dogaaj konanog probuenja koristi izraz kaivalya koji znai
izdvajanje, a ne neki drugi. Time se naglaava direktno iskustvo probuenja, jer probuenje nije nita drugo do izdvajanje iz sna, kao izdvajanje, diferencijacija, razluivanje purue i prakrti.
285

Isto iskustvo je sadrano u drugim uenjima. U budizmu ono je iskazano prvim

Buddhinim reima nakon probuenja:
Kroz mnoge sam preporode hrlio tokom zbivanja
al' mi neprimeen osta graditelj tih zdanja.
Bolna je trajnost preporaanja.
Graditelju - sada si primeen!
Vie me nee kuiti.
Sve su ti grede slomljene, pokoleban ti je stoer.
Duh posta nepokolebljiv, dosegnut je kraj stremljenja.
(Dhamma padam, 153-154)
'Graditelj zdanja' je prakrti, duh koji je celu opaa je purua, re je o oslobaanju, nadilaenju, izbavljenju, prestanku i utrnuu. Budistika meditacija se naziva i
Visuddhi magga ili Put proienja, to je drugi izraz za kaivalya. U ezoterinom
hrianstvu i gnosticizmu misli se na isto kada se govori o vaskrsenju, uzdizanju iz
smrtnog u besmrtno, iz zemaljskog u Boansko. U Katha Upaniadi (II, 3, 17) kae se:
Poput palca purua, Duh, boravi duboko u srcu svih bia. Njega treba mirno
(mirovanjem) izvui iz tela, kao sr iz stabljike trske; njega treba spoznati, sjajnog,
besmrtnog, da, njega treba spoznati, sjajnog, besmrtnog.
U svim pravim opisima ovekovog najvieg ostvarenja ono se opisuje kao proiavajue izdvajanje iz svega to mu nije autentino. To govori izraz kaivalya, najistije od svih ostalih.
Prema najtanijem opisu direktnog ostvarenja, prema Buddhinim reima, to
izdvajanje se konkretno doivljava kao uvid: "To nisam ja" i "To nije moje", naspram
svih sainilaca bia: naspram tela, oseaja, stanja uma i svake misli. Budui da to ve
nije nae svojstvo i da se sav uvid svodi na prepoznavanje te injenice, on se praktino
ostvaruje samo mirovanjem. Kaivalya se ostvaruje samo mirovanjem. U mentalnom
mirovanju smo od sebe odvaja se i razobliava sve to nije naa autentinost. Ali za
takvo mirovanje potrebna je vrhunska disciplina, za koju je potrebno vrhunsko razumevanje.
Zato je potrebno mirovanje u meditaciji i u kakvoj je ono vezi sa sveu?
Sutina sveg zbivanja prirode ili prakrti je u kretanju, zbivanju, frekvencijama.
Cela priroda je energija, a energija je kretanje koje se zasniva na elektromagnetskim
zraenjima ili talasima. Sva iva bia su pre svega elektromagnetska bia, mnogo vie
nego hemijska i bioloka. Sve je u kretanju energije, a kretanje energije se izraava
kao frekvencija. Svoju frekvenciju ima svaki atom, svaki molekul i DNK, svako ivo
bie, svaka planeta i svaka zvezda. Dakle cela prakrti je u kretanju. Stoga za samo kretanje nije potrebna svest, bar ne u veem procentu. Najvei broj pokreta naeg tela
odvija se bez prisustva i odluke svesti, jer tih pokreta ima toliko da nije ni mogue svesno ih sprovoditi. Stoga, samo je budno mirovanje uvek svesni in, to je uvek struja
protiv stihije prirodnog kretanja. To je jedini in kroz koji se ispoljava ono to prirodu omoguava i to je nadmauje, to joj je transcendentalno, a to je svest due koja
je od purue, ili boanskog Duha. Mirovanje je neprirodan in. Samo su mrtva bia
potpuno mirna. Ali zato kada je telo mrtvo dua postaje slobodna i autentina, probuena. Nije potrebno doekati prirodnu smrt tela da bi se dua oslobodila, a nije ni preporuljivo, jer ako odemo u smrt bez prisustva svesti due, onda e se ivot ponoviti,
dua e se reinkarnirati i to e initi sve dok ne postignemo svest due tokom ivota
tela, na ovom svetu. To se mora i moe uiniti za ivota jedino disciplinom potpunog
286

mirovanja tela i uma, meditacijom. Sam in mirovanja tela i uma omoguava svesti
due da se probije na ovaj svet i postane aktuelna na ovom svetu.
Nema proienja i osloboenja svesti due bez razumevanja njenog afektivnog
vezivanja u svim dimenzijama bia. Kako je vor zavezan tako se mora i razvezati. To
je jedini put da se proisti dua ovekova od svake neautentinosti bivstvovanja, prevlada alost, patnja i iluzija sree, da se konano doe do kraja vremena tokom kojeg
ovek nije ono to oduvek jeste, a to kroz vreme uzalud oajniki trai da postane u
budunosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan nain ostvaruje, jeste prisustvo svesti u samom biu. Kako bie ve jeste energija potencijalno svesna sebe, ovekova
budnost nije nita drugo do oputeno doputanje da ona to i bude kroz njegovo ivo
iskustvo, doputanje da univerzum aktuelno bude svestan sebe kroz oveka. ovek to
doputa tek kada odvrati svoju svesnost od robovanja objektivaciji prema svetu koja se
ostvaruje kroz telo, oseaje, opta stanja uma i svaku misao. Ovakva objektivacija
uspavljuje potencijal svesti koji svaki ovek prirodno ima, uspavljuje ga iluzijom o
vremenu, o supstancijalnosti zbivanja i o njegovoj izdvojenoj individualnosti. Nita
oveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost da e se svakog jutra probuditi u istoj sobi u
kojoj je zaspao i nastaviti dotadanji ivot, da e posle svakog koraka uiniti jo jedan,
da e nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da ivot kakav mu je poznat sigurno
nee nestati. Najtvri san je ubeenje da e spolja dobiti ono to mu je sutinski neophodno. To znai da nije svestan da to ve jeste. Ova sigurnost mu omoguava da svakodnevno mehaniki ivi u fizikom svetu iako je nesvestan njegove prave prirode. Da
nema tu sigurnost, i da je svesniji, lako bi prelazio u druge dimenzije. Ali takoe ga
ovakva izvesnost ini neodgovornim, destruktivnim i zlim u svojoj nesvesnosti. ovek
je tano onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko je ubeen da je svako bie vrsto i da postoji samo po sebi kao posebna individua koja dela po svojoj volji, da je ono
neko ili da je neije pa mu shodno tome moe i uiniti neto; koliko ne uvia da
je sve to biva, svako bie, samo talas trenutno oblikovane jedinstvene energije holografskog univerzuma. Jedino kada mu se vrstina bia raspadne pred oima, on se budi
ili se sam psihiki raspada ako je previe poistoveen sa njegovom iluzornom supstancijalnou, sa onim to se raspada. ovek se budi samo kada nema izbora, izvesnosti i
nade da utoite moe nai spolja, u biu kakvo objektivistiki i ulno doivljava, kada
shvati da postoji zato da bi se ivot svesno iskuao, prepoznao i prosvetlio u njemu, a
ne da bi on naao utoite u biu. Dua ovekova treba da bude osloboena od svih
zavisnosti i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost (purua) koja omoguava
sam opstanak bia njena je bit.
Sutina duhovnog osloboenja ili probuenja jeste u pravom odnosu prema bivstvujuem, u autentinom odnosu oveka (purue) prema biu (prakrti). Kada se meu
njima uspostavi pravi odnos, dogaa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duhaoveka od prakrti. ovek svojom budnou ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo
stanje. Bie ili postojanje nikada nije problem, ve neuvianje njegove stvarnosti od
strane neprobuenog oveka. To neuvianje stvara sve probleme koji realno postoje.
Nezavisnost svoje due ovek ne treba da stvara, jer ona oduvek ve postoji, nego
samo da je prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini nain da ovek ustanovi
svoju nezavisnost od prakrti, koja sutinski ve postoji, jeste da u potpunosti osnai
potencijal budnosti (buddhi) koji je priroen svakom zdravom oveku; dakle da osvesti ono to ve jeste. Budnost se ne jaa nikakvim koncentracijama (osim ako se koncentracija ne praktikuje samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se samo
287

do ekstrema jaa ve postojea vezanost i neuravnoteenost prirodnog bivstva izdvajanjem jednog svesnog stava na raun nesvesnih sadraja. Dok ima bilo kakvih vezanosti i jednostranosti - nema budnosti. Budnost se jaa jedino mirovanjem kao postojanim
prisustvom u svim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Takva postojana panja
mora biti osloboena svakog mentalnog prosuivanja (manas) i linog odreenja
(aham-kra), inae nee biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmtr i mahabhtni). Smo njeno prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je ikada bio budan
zna da je tada bio i nezavisan u toj meri da jedino moe rei kako je sma nezavisnost upravo budnost.
etiri uporita panje
Ve smo videli kako su sve dimenzije prirode izraene kroz velika poela,
maha-bhtni. Njihove vibracije stvaraju razliite gustine zbivanja i brzine vremena
koje oblikuju sav kosmos. One su mikrokosmiki saete u ljudskom biu tako to sainjavaju njegovo fiziko telo (zemlja), oseanja (voda), opta stanja uma (vatra) i svaku
misao (vazduh). Od svih dimenzija kosmosa sainjen je, dakle, i ovek, pa on zato
svoju budnost mora ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako drugaije. Dakle, svoju budnost mora osnaivati na etvorostruki nain: naspram (1) tela, (2) oseanja, (3)
optih stanja uma i (4) svake misli. To su etiri osnove na kojima se panja mora postojano sabrati i uvrstiti u razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija
bia svesnim upoznavanjem rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen
ishod - akau. Kada se to uini sa svima zajedno, nastaje trajna budnost.
ovekov je ivot u tolikoj meri nesvestan i neuravnoteen da on i ne uvia ta
ga odreuje i sainjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog stava od
oseaja i fizikog stanja, a kada to i ini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanovljenja. Meuzavisnost ovih sainitelja uslovljava svest da se smatra identinom s njima
i sadrajima njihovog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem meusobnog razlikovanja smo po sebi uravnoteuje (zbog guna) neujednaene tokove ivotne energije (prna) u svakoj dimenziji zbivanja, i time oslobaa prisustvo iskonske neuslovljenosti. Za to nije potrebno nita drugo do objektivno razumevanje. Ono ima dve faze.
Prva je razlikovanje (viveka) etiri dimenzije bivstvovanja koje su dotle delovale meuzavisno i zato uslovljavajue, i temeljno upoznavanje svake od njih posebno.
Druga je spontana primena uvida (vipassana) o ova etiri sainitelja bez odreenog vebanja, onako kako se u ivotu zbivaju svi zajedno.
Sve etiri dimenzije jaanja uvida predstavljaju progresivno ienje svesti od
raznih fiktivnih sadraja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoi i sjedini sa
biem kakvo ono zaista jeste. Stalna prisutnost panje (satipatthna) nije nita drugo
do intenzivno saimanje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentinog bivstvovanja, i samoubrzanje procesa koji je imanentan prirodi kao i svakom biu: da doe do
slobode u kojoj moe autentino da bude. Postojanom sabranou panje mudro se
ostvaruje ono jedino to se inae mora ostvariti u ivotu: uveava se prisustvo svesti o
boanskom Duhu koji sve omoguava (o neuslovljenosti postojanja) u ovekovom
biu, aktuelizuje se i osveava prisustvo due i time se brie patnja. Sma svesnost
predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg ishoda u budnosti.
Osveenje, kao saimanje vremenskog iskustva, praktino se svodi na postizanje
nezavisnog prisustva usred psihofizikih procesa sopstvenog bia i razumevajuem
pragmatinom odnosu prema njima. Ba kao to se to ini sa vanjskim stvarima, jer
288

dua je nezavisna od svih deavanja u biu. Samo takva objektivnost u sebi omoguava objektivnost izvan sebe, prema svetu, istinsko upoznavanje bia u svim njegovim
dimenzijama, jer mi smo sainjeni od tih dimenzija. Rezultat toga nee vie biti neki
zakljuak, stav ili mit, kako je to uvek bivalo sa drugaijim upoznavanjem bivstvovanja od ovde opisanog, ve jednostavna budnost i osloboenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuuje oveka od sveta, ve o zrelosti svesti njegove due s kojom on svet dovodi do autentinog ishoda. Kao to roditelj doivljava sazrevanje svoga deteta, tako i ovek u ovoj vebi sagledava svoje psihofiziko bie kakvo jeste i time ga transformie do duhovne zrelosti. to je ovek
stariji i zreliji, utoliko manje spava, vreme mu bre prolazi i manje se vezuje za iskustva fizikog ivota koja su tako privlana mladim ljudima. to je ovek zreliji to je
budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde opisano osveenje nije nita drugo do ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, oseanjima i umu direktnim suoavanjem sa
njima samima kakvi jesu - a ne sa njihovim sadrajima, kao uvek do tada. Suoavanje
sa zbivanjem kakvo ono jeste je odustajanje od identifikacije sa njihovim sadrajima.
To je sutina budnog mirovanja. Stoga je ovo suoavanje veoma neprivlano, nezanimljivo i odbojno jer ne donosi nikakve nove sadraje, zakljuke, ubeenja i nade
koje bi bile privlanije od prethodnih. Ova praksa ih sve rui da bi se omoguila iskonska sloboda koju je ovekova dua imala pre roenja tela, pa i nastanka samog sveta.
Svest ove iskonske slobode je utoliko prisutnija, ukoliko je purua ili Duh neuslovljenosti u oveku nadmoniji od mehanizama steenih navika u ponaanju, govoru i miljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadanjem ivotu uvek imao nadmo i zloupotrebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja. Ovde se zahteva preokret takve situacije: da se s neuslovljenom sveu ovek u svakom trenutku izdvaja i
isti (kaivalya) od svega to trenutno uslovljava njegovu autentinost i slobodu, od
svega to nije on sm u apsolutnom smislu, to ga odvaja od prisustva u transcendentalnom boanskom Duhu i vezuje ga u pojedine sadraje.
ovek, dakle, moe iveti na dva naina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i
nesvestan kao kod veine ljudi, ivotinja i svih ostalih bia. Sve prirodne funkcije se
mogu nesvesno ispunjavati, kao to nam pokazuje funkcionisanje naeg organizma
koje se obavlja bez nae svesti, dok nam ovek pod hipnozom pokazuje da je mogue
obavljati i mnoge sloene funkcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcionie ivot
prosenog oveka; on je hipnotisan raznim fikcijama i konceptima verskih ili drutvenih ubeenja. On vodi iz roenja u starost i smrt. Nigde drugde. Drugi nain je nadilaenje prvog prelaskom preko bujice ivota, prelaskom toka opteg preputanja prirodnim zbivanjima, to je put pobednika nad stihijom, put oveka. Ovim putem kreu ljudi
koji su dovoljno senzitivni i karmiki zreli da osete kako prvi, nesvestan nain ivljenja nije autentian, i da proizvodi samo patnju. Meutim, njihovo kretanje je najee
opet spontano kretanje protiv bujice, to je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka
reakcija je nesvesno uslovljen in. Oni najee negiraju ivot, ili na konstruktivan
nain, odlaenjem u manastir, odricanjem i podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na razne devijantne naine. Ali, onaj koji kree ka probuenju ne ide protiv struje ivota, ve
prelazi na drugu obalu, on savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom transcendencijom, a ne borbom protiv nje; jer borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao
naeg pravog stanja - a da je nesvesnost naa prava priroda, nikada ne bismo mogli da
budemo svesni. Mi smo ve na drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni.
Stalnim osveenjem tela, oseaja, optih stanja uma i nastanka svake misli,
bie se uravnoteuje i isti od starih, prirodno uslovljenih naina ponaanja, ovek se
289

oslobaa svoje vezanosti za ivot jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog
spoznaje njegove prave prirode. On srei i nesrei okree lea, radosti i tuzi prolih
vremena. Ravnoduan je u svim okolnostima i smiren u proienom prisustvu sopstvene neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi naina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neophodni uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune moe se doi do individualnog iskustva probuenja koje je neponovljivo i za svakog oveka jedinstveno. Kao i
osnovna shema snkhye koju smo do sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lake
snalaenje na putu probuenja kojim svaki ovek mora sam da proe na svoj nain, a
ne recept za njegovo ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje zasnovano
je na Buddhinom Velikom govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthna sutta) i
predstavlja njegovu proirenu verziju, ukljuujui i Kratak govor o praznini (Culasunnata sutta) na kraju. Iako saet, ovaj prikaz puta je univerzalno vaei, jer se ne bavi
akademskim raspravama o tome ta je snkhya a ta budizam, niti nametanjem bilo
kakvog stava, ve proienjem svesti od svih sadraja i stavova koji uslovljavaju slobodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav put proienja je osnovna pretpostavka za razumevanje oba sistema.
Put proienja ima samo dva principa: 1) Postojano opaanje svih zbivanja u
telu, oseajima, umu i sadrajima uma - a naroito oseajima koji prate ostala tri zbivanja. 2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnou ili zaboravom, i zadravanje ravnodunog ustanovljavanja svega kako jeste.
Sva bia reaguju na zbivanja i tako se upliu u njih i ive u ropstvu. Put slobode
je da se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno uini, tada se ovek
oslobaa spontanog reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da
to nije on, niti je to njegovo. To je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je
oduvek iskonski slobodan, njegova sutina je ve ista svest i, da bi bio to to jeste,
treba samo da osvesti zbivanje i prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje
na njegova uslovljavanja. Jer nesvesna reakcija na postojea zbivanja, izaziva nova, i
tako se stvara lanac uslovljenosti. Tek kada se oslobodi slepe reakcije, ovek poinje
svesno i spontano da dela u skladu sa Duhom koji sve omoguava.
Nereagovanje na zbivanje jeste ista, objektivna svest o zbivanju.
Samo ista objektivna svest o zbivanju vraa informaciju o zbivanju boanskom izvoru. Zato je dua, kao individualna emanacija Boanskog, i poslata na svet,
da pokupi sve utiske kao informacije o svim moguim aspektima postojanja i u takvom, istom objektivnom obliku vrati ih boanskom izvoru sveg postojanja. Boansko
ne interesuju informacije o zbivanju koje su iskrivljene psihomentalnim uslovljavanjima, ve samo iste i objektivne, o zbivanju kakvo ono jeste, ovde i sada. Kada ih
primi kroz ovekovu duu, tada se svest o Boanskom prisustvu ispoljava u postojanju,
opet kroz ovekovu duu.
Ovde su dati opti principi probuenja ovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog
ideala iz oblasti religija i verovanja.
Sutina meditacije, i duhovne kulture uopte, jeste u tome da se svest, koja inae menja svoja stanja kada je povezana sa umom, uini stalno prisutnom tokom svih
zbivanja tela, oseanja i uma 24 asa. Dakle, i za vreme sna - to su, videli smo, lucidni
snovi. Ovaj proces zahteva u poetku izuzetan napor samospoznavanja (nana) i potpunu posveenost. To je ujedno i proces ocelovljenja u jedno Ja. To se postie meditacijom koja se radi u sedeem poloaju izvesno vreme. Kada tako steeno iskustvo iste svesti u meditaciji postane dovoljno jasno, treba da se uspostavi kontinuitet prisus290

tva takve iste svesti bez veih oscilacija tokom ostalog zbivanja u svakodnevnom
ivotu. Smo se zbivanje tada pokazuje kao energetski fenomen koji je svestan sebe.
Smo postojanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog ovekovog napora,
i on je sada stalno budan. ovek, dakle, postaje budan tek kada se preda samom postojanju koje je svesno sebe. Ta predaja je mogua tek sa uvidom da je ovekova sutina ili dua ira od postojanja kojeg je svestan, da ga nadilazi ili transcendira, i konanom spoznajom da je postojanje svesno sebe tek kroz nas, kroz nau duu. Znai kada
ovek spozna sebe, svoju due, tada i samo postojanje postaje svesno sebe. U stvarnosti, nije tada nita postalo, to je oduvek tako i bilo, dua je uvek svesna i postojanje oduvek poiva na svesti, samo se dogodilo to da je individualni um otpao, vreme nestalo, i
ovek se probudio. Svaki napor tada prestaje, jer trajna budnost je in predaje (bhakti)
i oputenosti. Kao to postojanje uvek postoji, tako je i budan ovek uvek svestan, jer
njegova svest je isto to i postojanje, nezavisno od svih promena. On je uvek budan
jer nije identifikovan s biem koje ima razliita stanja, ve se predao onome to celo
bie omoguava, a najpre omoguava svest o njegovom postojanju. Prestanak identifikacije s biem mogu je jedino nakon iskustva transcendencije uma u meditaciji.
Nikako drugaije. Sutina iste ili objektivne svesti due je uvek paradoksalna za um.
Ona nastaje tek prestankom identifikacije sa biem i samim umom, spoznajom da postoji neto to ih nadilazi, da je to to ih nadilazi ono to ih omoguava i da je to upravo
ista svest, ali ne lina ve Boanska ili Apsolutna. Um uvek predstavlja identifikaciju
svesti sa biem. Budnost nastaje sama od sebe kada nestane svaki napor za odravanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se uvia da je svest
uvek prisutna kao ishod ili temelj smog postojanja, venog bivstva iz kojeg sve izvire. Budnost nastaje kada svest ne identifikujemo sa svojim umom, ve sa izvorom
samog postojanja. Ali, do slobodne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora
za odranje prisustva svesti - odnosno sopstvenog linog prisustva u zbivanju. Svest je
kroz uobiajeno postojanje neprosveenog oveka bezlino prisutna. Svrha meditativnog napora je u tome da se toj bezlinoj svesti postojanja d olienje naeg bia, da
svest postane lino iskustvo ovde i sada.
Najvei paradoks je u tome da se napor osveenja bia odvija kroz iskustvo to
nisam ja i to nije moje svojstvo koje se odnosi na telo, oseaje, opta stanja uma i
svaku misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj paradoks je u tome to je sutina svesti u
nadilaenju (transcendiranju) onoga to se osveava. injenica da smo neega objektivno svesni znai da smo iznad toga, isto kao to moramo da budemo izvan onoga to
elimo da vidimo u celosti.
Ovaj paradoks e postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve
faze. Prva je dolaenje do posmatraa svega sticanjem potpune svesti o zbivanju tela,
oseanja i uma. Taj najvii posmatra, koji vidi sve u prirodi u svim njenim dimenzijama, je aham-kra kome svesnost daje buddhi. Kada to postane jasno, postae jasno
da postoji ono to omoguava i posmatraa sa svim objektima, a to je svedok cele prakrti, purua. Kljuna je spoznaja da posmatra nije svedok, da su buddhi i purua razliiti. Otuda iskustvo to nisam ja, to nije moje. Naime, subjekt koji sve spoznaje,
aham-kra, i sve objektivno to se spoznaje sastavni su i meuzavisni delovi jedne
iste prakrti - to je ono to moe da uvidi samo svedok koji ih oboje nadilazi: purua.
Tako se on razlikuje.
I manas i aham-kra sprovode funkciju razlikovanja, ali na nivou ula i akcije.
Buddhi je ista inteligencija, najvia mo razlikovanja za koju je ovek sposoban. U
njemu se odvija razlikovanje purue od cele prakrti. Njegova mo razlikovanja se raz291

vija i jaa meditacijom koja nije nita drugo do napor i uvebavanje da se sve aktivnosti bia opaze na sve dubljem i finijem nivou, pre nego to se manifestuju na grub
nain, a to je onaj koji opaamo ulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinije
mogue opaanje bia, a to je sam nastanak misli kao najfiniji pokret bia, tada posmatra boravi u sebi, ovek postie samosvest ili budnost: buddhi. Tako proien buddhi
sam, automatski donosi spasonosno razlikovanje purue. Nije potrebno nita drugo
buddhi da uradi da bi sproveo konanu diferencijaciju svesti purue nego da samo sebe
bude potpuno svestan.
To je ono najudesnije u celom postojanju ili prakrti: nije potrebno nita drugo
do ista svest o sebi u svakoj dimenziji i kategoriji postojanja da bi ona potpuno ostvarila svoju prirodu i funkciju.
Kontemplativna praksa, iji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja ovekov prvi pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuenju, ka spasonosnoj diferencijaciji
purue i prakrti, ime se oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve to je ovek inio
pre ove prakse odnosilo se na iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmiko dozrevanje u
njemu. S ovom praksom on po prvi put u itavoj svojoj karmikoj evoluciji istinski
okree panju k sebi ili svojoj autentinosti, ka purui. Negovanje takve panje, okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao ista dua Apsolutnog Duha, jeste ono to
ga ini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Nita drugo.
Prema Buddhinim reima u ovom ogranienom telu, ne veem od rukohvata,
sadran je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta (Anguttaranikayo, 4,45). U oveku koji meditira dovrava se ishod univerzuma.
***
Ovde izneto osveenje ili meditativna praksa ima etiri dimenzije, u skladu s
dimenzijama prirode. Posmatrane piramidalno, najnia i najgrublja dimenzija zbivanja
je telo, zatim, neto finija, oseaji, pa opta stanja uma ili raspoloenja kao jo finija, i
same misli kao najfinija dimenzija zbivanja naeg bia. Da bi se bie transcendiralo i
ovek predao boanskom Duhu koji ga omoguava, i koji je njegov ishod, to se mora
uiniti na njegovoj najfinijoj dimenziji zbivanja, nastanku misli, jednostavnim
osveenjem nastanka misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na transcendenciji
misli, ona je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, ovek se stalno iz
njega vraa u ranija nia stanja svesti - zato to nije osvestio celo bie, sve njegove
dimenzije. Tako se od cele prakse pravi ritual i jo jedna navika. Svaka dimenzija zbivanja ima svoje samskare, svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem, i ta polja
imaju svoju gravitaciju, privlanu snagu koja nas zavodi i opinjava. Zato se svaka
dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti kakva zaista jeste i razobliiti sve njene
samskare. I druge duhovne tradicije oseaju neophodnost da se bie osvesti u svim
dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to izraavaju na nejasan i maglovit
nain, kroz razne (boije) zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji obuhvataju
sve, pa i jelovnik. Judeo-hrianske moralne obaveze se uglavnom bave fizikom
dimenzijom zbivanja (ponaanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno jasno ne
naglaavaju jedinstvo fizikog, oseajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti
(bhakti) uglavnom naglaava oseajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji
joge neophodnost osveenja celog bia osloboena svakog demonizma i idolopoklonstva, i svedena je na praksu, na opta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifino
jogistike obaveze (niyama). Buddha je na osnovu njih izneo celovit proces osveenja
(meditacije) jer je zahvatio sve dimenzije bia, od najgrublje do najfinije. alosno je
to i danas postoje mnoge budistike kole, ili sekte, koje ne uviaju neophodnost
292

celovitog osveenja, nego naglaavaju samo neke njegove aspekte (disanje, oseaje ili
um zasebno).
Klju osloboenja je u celovitom osveenju bivstvovanja, u svim njegovim
dimenzijama (telo, oseanja, opta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu
dimenziju, njeno neosveeno zbivanje e biti uzrok nae patnje i oseanja ropstva.
Ako naglasimo samo jednu, na primer, mentalnu (bavei se nekom meditativnom 'tehnikom', molitvom ili ponavljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padaemo uvek iznova natrag u nia stanja povueni teinom ostalog dela neosveenog bivstvovanja, i uzalud emo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da emo trajno dostii
uzvieno stanje ako ga samo dovoljno puta ponovimo.
Pored celovitog osveenja bivstvovanja, klju osloboenja, po uenju snkhye,
sadran je u njenom osnovnom stavu da cela prakrti slui osloboenju purue. Stoga
purua - ovek ne mora nita da radi da bi bio slobodan, ono to ve jeste, nego samo
da bude miran, da se ne (po)kree sa zbivanjem prakrti i sam se tako ne vezuje s njime. Koliko je miran i nevezan, toliko je svestan svoje bezvremene slobode. Kada je
prakrti objektivno prepoznata kao prakrti, tada nastupa osloboenje. Prakrti se objektivno vidi kakva jeste samo smirenim umom, izvan vremena, ovde i sada. Ona je ta
jedina Stvarnost ovde i sada. To je ujedno i naa budnost.
Taj isti automatski i trenutni oslobaajui princip sadran je i u svim drugim
pravim doktrinama probuenja. U taoizmu se kae da se zamuena voda bistri sama
kada je ostavimo na miru, kada je ne zamuujemo. Zen kae da u mirovanju tela i
uma, u zazen meditaciji, neispravne misli nestaju same od sebe. U Patanjalijevim
Joga sutrama cela joga se definie kao smirenje aktivnosti uma; tada posmatra boravi
u svojoj pravoj prirodi (Y.S. I, 2-3). Sutina budizma je u meditativnom, mentalnom
mirovanju, postizanju objektivne svesti u tom mirovanju i njenom primenom u svim
ostalim zbivanjima i iskustvima (vipassana). Na istom principu se zasnivaju sva ostala
prava mistika iskustva i predanost Boanskom.
Cela je prakrti sazdana tako da u svemu slui Duhu, purui, tj. ovekovoj samospoznaji i slobodi. Sva energija postojanja i svo zbivanje usmereno je ka tome. Jedni
uslov da se taj oslobaajui proces ispuni jeste da ga ovek bude svestan i da ga ne
remeti. Ali upravo to ini svaki ovek: remeti ga na sve naine, i svoju energiju, koja
bi ga sama automatski odvela do probuenja, troi na sve druge aktivnosti, na uestvovanje u sadrajima svojih snova. Sav napor buenja se stoga ne sastoji u tome da se
probudimo, niti kako da se probudimo (to je samo po sebi apsurd: ne postoji kako se
probuditi, ve samo buenje, buenje je smo postojanje) - nego da prestanemo da
remetimo buenje koje se ve odvija samim naim bivstvovanjem u prakrti. Ono to
mi sve vreme inimo je dranje za sadraje svojih snova i uzaludno troenje dragocene
energije u njihove iluzorne objekte. Treba samo da prestanemo to da inimo, da ih pustimo, i da budemo svesni celog ovog procesa, jer ga samo svesnou moemo odrati i
ostvariti. Potrebno je samo da uspostavimo disciplinu takvog osveavajueg neremeenja, nevezujueg svedoenja svega, koje budi objektivnu svest o svemu kako jeste, o
prakrti. To je prava meditacija koja e biti opisana u ovom poglavlju. To je i jedina
prava "duhovnost" koju ovek treba da ostvari da bi postigao najviu spoznaju ili osloboenje. Sve lane duhovnosti tee osveavanju vie svesti, Boga, dostizanju nekih
viih stanja. U snkhyi je samo prakrti ono to se osveava, smo postojanje ovde i
sada, kakvo objektivno jeste. Samim tim inom transcendentalna svest Boanskog postaje prisutna.
***
293

Na kraju ovog opteg uvoda moramo naglasiti sledee kljune stvari.

1. Ovde se radi o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja ovekovog, a ne o
sticanju nekog znanja ili nove 'vere'. Bie se transformie na vii nivo postojanja
samim osveenjem. Svetlost svesti sama po sebi preobraava bivstvovanje na vie
nivoe, a ne bilo kakva aktivnost s namerom postizanja takvog cilja.
2. Svest jaa samim ispravnim posmatranjem cele strukture zbivanja uma, oseanja i tela. Jaanje objektivne svesnosti zaustavlja nepovoljne navike i stanja, i omoguava povoljna. To je merilo objektivne svesnosti. Jedino objektivnom svesnou
nadilazimo stare navike i naine bivanja i stiemo vie svesti. Ako se borimo protiv
nepovoljnih stanja i dela na neki drugi nain, ubeenjima o ispravnosti, zabranama i
potiskivanjem, onda im samo pridajemo znaaj koji nemaju i stvara se sukob i podela
u nama, jer sva nepovoljna stanja, dela i navike nastaju samo nedostatkom svesnosti.
Zato ona jedino osveenjem nestaju. Protiv njih nikada ne treba da se borimo, ve
samo da ih nadiemo razumevanjem, nikada suprotstavljanjem. Uvek kada s razumevanjem odolimo nekoj stihiji koja nas je uslovljavala da delujemo po njenom diktatu,
postajemo jai u budnosti i blaenstvu. Smo posmatranje ili svedoenje dae nam
vie svesnosti i omoguiti uvid s kojim emo nadilaziti struje mehanikih navika tela,
oseaja i uma kojima smo porobljeni. Nadilaenje uslovljenosti je dokaz svesnosti.
Inae i svesnost moe ostati pasivna, ako samo posmatramo i svedoimo i to nam
moe postati navika i mehaniki obrazac. Moramo se okrenuti od identifikacije na najfinijem nivou. Mi nismo zarobljeni u telu, oseanjima niti umom. Zarobljeni smo jedino svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim navikama u delovanju koje se mehaniki odrava.
3. Ideja apsolutnog izdvajanja (kaivalya) sadri negativnu konotaciju za proseno razumevanje. Samo je neposrednim iskustvom transcendencije uma (praksom
meditacije, rpa-dhynam) mogue uvideti da je sva negativnost te ideje samo iluzorna projekcija ega, da se zapravo radi o samom buenju, o buenju kao izdvajanju od
iluzija i neznanja. Radi se zapravo o sticanju objektivne svesti, pri emu je taj proces
objektivnosti vezan za prestanak identifikacije i subjekta i objekta saznanja. Njihova
transcendencija je mogua i nuna usled odnosa purue i prakrti. Jedino razumevanje
purue i prakrti, kakvo prua uenje snkhye, moe doneti razumevanje transcendencije, njenog konteksta i njenu neophodnost. Tako izdvajanjem (kaivalya) i nadilaenjem
(transcendencijom) bia (prakrti) u duhu neuslovljenosti (purua) postajemo ono to
izvorno jesmo: duh neuslovljenosti (purua) koji omoguava smo bie kao takvo. Bez
takve spoznaje svoje transcendentalne sutine, uvek smo identifikovani sa uslovljenim
biem, u patnji i neznanju.
Opisujui takvo postignue moemo rei da ono predstavlja potpuni prestanak
identifikacije sa telom, umom i celokupnim ivotnim iskustvom, u svakom trenutku,
kao trajno stanje, to se opisuje kao smrt "starog oveka" - i raanje "novog oveka"
purue, koji svoje prisustvo izraava samo kroz istu, objektivnu svest, i ljubav koja
sve omoguava.
Sutina kaivalye ili konanog probuenja je u tome da nema nikakvog kontinuiteta izmeu "starog oveka" i "novog". Nije "stari" postao "novi", niti se uzdigao,
niti nekako unapredio. "Stari ovek" je samo nestao kao iluzija koja nikada nije ni bila
stvarna, kao san. Kao to se ujutru ne budi onaj koji je sanjan tokom sna, on nestaje
zajedno sa snom, nego se budi onaj koji je prethodno zapao u san, onaj koji je sanjao
ceo san kao i onoga koji je bio u snu. "Novi" ili probueni je otkriven kao vena stvarnost koja je uvek postojala samo nije bila osveena niti doivljena zbog snova projek294

tovane stvarnosti prakrti. Drugim reima, kaivalya znai da prakrti ne postaje purua,
nego se samo saobraava, usavrava i proiava tako da konano nestaje da bi oslobodila prostor jedinoj stvarnosti, purui. Ona se povlai kada se uoi njena prava priroda. Ona je ogledalo za spoznaju Onoga koji Jeste. Otuda piramidalna struktura njenih kategorija. Otuda je buddhi na vrhu, kao svest o sebi koja jaa svojim utrnuem i
otvaranjem za ono to sve omoguava. Kaivalya znai prestanak identifikacije sa
telom na taj nain da probueni vie nikada nije u telu, ve uvek u prostoru koji omoguava pojavu tela, a takoe i oseaja i uma. Na taj nain je kaivalya objektivna svest
ili budnost.
Osnovni preduslovi za praktikovanje meditacije
Meditacija poiva na tri principa i osam uslova.
Prvi princip je u tome da kada je um miran, neispravna gledita nestaju sama od
sebe. Sve iluzije same spadaju sa nas kada smo mirniji od njih. Jer sve aktivnosti su od
prakrti. Tako se sama otkriva naa izvorna, bezvremena, prava priroda, purua. Ako
na neki drugi nain pokuavamo da uklonimo iluzije ili dosegnemo nau pravu prirodu, onda je to uvek aktivnost naeg uma i ega. Tako se samo vrtimo u krug unutar
sadraja uma.
Drugi princip je da mi ve jesmo ono najvie, Boansko, Stvarnost, to kroz um
teimo da postanemo ili bar spoznamo. Um nam samo neprekidno stvara iluziju da to
nismo, da smo odvojeni. Zato sve to je potrebno jeste biti miran i smiriti um. Ovde i
sada. Zato se u meditaciji radi samo o buenju, a ne o objektivnom dostizanju nekog
stanja kojeg nismo imali.
Trei princip se odnosi na etiku. Da bi um bio prirodno miran, najpre mora telo
da bude mirno, a da bi ono bilo mirno nae ponaanje ne sme da bude destruktivno.
Dakle, radi se o istinskom smirenju celog bia, a ne nekom deliminom, privremenom
i prisilnom mirovanju. Da bismo se doveli u tako mirno stanje, neophodno je imati ist
i ispravan ivot. Ispravnost ivota se postie kroz etike principe koji su izneti kao
yama i niyama u Patanjalijevim Joga sutrama i Sila, Osmostruka staza u budizmu.
Bez istog i ispravnog ivota nema smirenja. A bez smirenja nema probuenja.
Patanjalijeva Joga, koja je izvor budistike meditacije, ima osam delova:
Yama (regulisanje ispravnog i zdravog odnosa sa drugim ljudima i svetom oko sebe, tu
su na prvom mestu nenasilje i bezuslovna ljubav);
- tek tada je mogua niyama (regulisanje ispravnog i zdravog odnosa sa samim sobom,
estit ivot iste savesti, disciplinovan i zdrav ivot);
- tek tada je mogua asana (smirenje tela, regulisanje odnosa sa telom i samim poloajem za meditaciju);
- tek tada je mogua pranayama (regulisanje svoje ivotne energije, jer smirenje uma i
daha, osveenje energetske aktivnosti, je uzajamno, bez njihove ispravnosti nije
mogua meditacija);
- tek tada je mogua pratyahara, (prvi okret ka unutarnjem Sopstvu i spoznaja potrebe
za nezavisnost od spoljnjeg sveta, objektivan odnos prema svim ulnim objektima);
- tek tada je mogua dharana (usredsreenost i posveenost jednom cilju, meditaciji,
svesti o sebi); tek tada imamo jedno Ja i jedan cilj na kome radimo ("magnetski centar" o kome ui Gurijev)
- tek tada je mogua dhyana (meditacija, povremeno iskustvo samadhija, Sopstva ili
iste budnosti za vreme dok sedimo u vebi meditacije)
295

- i tek na osnovu svih prethodnih koraka mogu je samadhi (ishod meditacije koji nije
povremen ve je trajno i bezvremeno stanje ostvarenja Sopstva ili svesti due u svim
aspektima ivota).
Bez ispunjenja ovih preduslova ovek ne moe ni pet minuta sedeti miran, a jo
manje ostvariti cilj meditacije. Svakako, ovi preduslovi se ne mogu prvo ispuniti pa
zatim zapoeti sa praksom meditacije. Oni se ispunjavaju zajedno sa prvim pokuajima
meditacije. Zapravo cilj meditacije je ostvaren onda kada je ona ispravno sprovedena,
sve dotle postoje samo pokuaji i usavravanje meditacije, zajedno sa etikim usavravanjem, to moe potrajati i vie godina.
Zato to su neophodni za ovekovu samospoznaju, ovi etiki i fizioloki preduslovi za meditaciju i duhovno ostvarenje se u Novom Dobu sistematski potiskuju i negiraju kroz popularisanje Nju Ejd sekti i raznih "tehnika" meditacija i "spiritualnih tehnologija". Zato ljudi danas ne mogu mirno da sede u meditaciji. Uzrok tome je potpuno poremeen ivot u oveku i meu ljudima. To remeenje se nad ljudima sprovodi
planski i sistematski, preko medija, obrazovanja i politike stalnih ratova i sukoba, i
putem otrova u hrani, vodi i lekovima. Zato im se kao spasonosno reenje nude nove
tehnike, sve bre, bolje i lake, s kojima nije potreban napor i rtvovanje kao u starim
vremenima, a jo manje etiki kodeks.
Ovde ispravljamo taj nedostatak.
1. Osveenje tela
Telo je zbirno mesto svih zbivanja bia, svih oseaja i mentalnih stanja. Stoga,
da bismo bili svesni oseaja i uma, moramo najpre biti savreno svesni tela. Kada smo
obuzeti oseanjima i mentalnim sadrajima uvek zaboravljamo na smo telo, tako da
ono ostaje najnesvesnije podruje bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji
onoga to zamiljamo nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj
temeljni zaborav bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u ivotnom iskustvu sjedinila sa njegovim zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je treba vezati za
disanje.
Osveenje tela sainjava prvi dodatni 'svesni ok' s kojim se nakuplja energija
potrebna za kristalisanje vieg, energetskog tela.
a) Sabranost panje na dah
Osveenje disanja slui kao visak koji usmerava panju na telo i odvraa je od
dotadanjeg lutanja za psihomentalnim sadrajima i drugim objektima. Sabranost panje na dah odrava teite svesti na objektivno sagledavanje celine samog podruja
svakog zbivanja, na telo, i odvraa je od stare navike da bude opinjena i zavedena
apstraktnim sadrajima pojedinih zbivanja. Ovde se dogaa zaetak potpune odvraenosti due od uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas
dri u sadanjosti, u stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi. Sabranost panje na dah, nezavisno od ostalih vebi, donosi obilne plodove u duhovnom proienju
ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi ova je veba dovoljna jer direktno izaziva
odvraenost due od uplitanja u sadraje prirodnog zbivanja i uz istrajnost moe dovesti do prepoznavanja potpune izdvojenosti purue od prakrti. Naime, samo disanje je
automatski, prirodan proces. Njegovim osveenjem spoznajemo da to nije na proces,
ne moemo ni da ga zaustavimo, uviamo da mi uopte ne diemo nego priroda die u
296

obliku "naeg" tela, i da tu nita nije nae. Tako se jaa svest o nezavisnosti due od
tela. Dakle, sutina osveenja disanja je u spoznaji da mi ne diemo, ve da je disanje jedan od spontanih procesa celine, da priroda sama die kroz 'nae' telo. Da smo
mi tu samo svedok.
(Pored vezivanja panje za disanje postoje i drugi metodi da se svest odvrati od
sadraja misli i objektivnog sveta. To se moe uiniti koncentracijom na odreeni
oblik, kao to je yantra, ili na odreenu re, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su,
meutim, vezani za odreenu tradiciju i ideologiju, dok je osveenje disanja nezavisno od svih ideologija i ubeenja i prirodno je dostupno svakom oveku.)
Veba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje
pola asa, sedei u ispravnom poloaju, a to znai pravih lea, ali udobno. Budnog
uma treba opaati disanje bez ikakvog remeenja, onako kako se ono smo odvija.
Jasno treba ustanoviti svaki udisaj i svaki izdisaj, kada je dah krai, a kada je dui.
Dah treba pratiti ili po strujanju u nozdrvama ili po kretanju grudi i stomaka. Najbolje
oboje. Ustanovljavanje se obavlja ravnoduno, bez ikakvog mentalnog uplitanja i prosuivanja. Osveenje disanja slui da odvrati svest od stalne i optereujue vezanosti
za psihike sadraje koji se tiu linog iskustva ili sveta, prolosti ili budunosti, i smiri se u bezazlenosti smog bia koje oputeno miruje i die ovde i sada. Disanje je put
kojim se vraamo iskonskoj nevinosti naeg bia, bezazlenom postojanju, i oslobaamo svih tereta ivotnog iskustva. Svakim udisajem telo treba da postane svesnije, svakim izdisajem oputenije i mirnije. To je osnovni zahtev ove vebe.
b) Osnovni poloaji tela
Svesnost cele povrine tela, koja je steena u poluasovnoj vebi sabranosti
panje na dah, mora se zadrati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo,
najpre treba razviti sposobnost da se uvek bude svestan etiri osnovna poloaja tela:
hodanja, stajanja, sedenja i leanja. Svaki od ovih osnovnih poloaja mora biti jasno
ustanovljen, a prelazak iz jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna namera.
c) Svi pokreti
Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja etiri osnovna poloaja tokom
celog dana, moemo lake prei na osnaenje prisustva panje na sve vanije pokrete
koje inimo svojim telom. (Oni najsitniji u poetku nisu vani za vebu.) Kada menjamo pravac hodanja; kada gledamo pravo, a kada u stranu; kada savijamo a kada ispruamo svoje udove; kada oblaimo i svlaimo odeu i ta nosimo u rukama; dok jedemo, pijemo, vaemo doivljavajui ukus i gutamo, kada obavljamo sve fizioloke
potrebe tela, kada nameravamo da zaspimo i kada se budimo; kada govorimo i kada
utimo, primenjujemo sabranost panje.
Ravnoduno ustanovljavajui sve opisane postupke stiemo jasan uvid u svrsishodnost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili
je objektivno opravdan, pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i esto
besmislenim aktivnostima. Zatim jasan uvid u najprikladniji nain obavljanja svakog
postupka u skladu sa trenutnim okolnostima, nezavisno od steenih navika i obiaja,
plahovitosti i udnji. Osveenje nam samo od sebe daje ispravnost u svim postupcima. Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas odrava sabranim i samosvesnim
297

za sve to inimo tokom celog dana; svaka aktivnost moe i mora biti ukljuena u sabranost panje, makar u osnovnim elementima.
Po prvi put u ivotnom iskustvu ovakvim vebanjem dolazimo do spoznaje: Ja
sam inilac svakog svog pokreta i dela. To je, prema shemi, integracija svesti iznad
indriyni, u aham-kru i kristalizacija jednog Ja. Ovo znai da je ujedno integrisan i
manas. Dotle je svest o sebi kao jedinom iniocu svih ponaanja bila prisutna, ali
manas je bio dezintegrisan na sadraje pojedinih zbivanja, u mnotvo Ja, i zato je takva svest bila slaba i pasivna, nije bila prisutna u celosti kao odluujui i odgovorni
inilac. U aham-kri se integrie svest posmatraa kao i jedno stalno Ja koje je uslov
za stalnu prisutnost svesti. Stalnim osveavanjem svih svojih pokreta mi jaamo jedno Ja u sebi, postajemo celoviti. Tada postajemo i odgovorni za sve to inimo. Ranije nismo bili odgovorni, sve je inila nesvesna priroda. Ali kada doemo do jednog Ja,
do aham-kre, tada mi postajemo odgovorni za injenje jer tada po prvi put dobijamo i
mo delanja. Odgovornom spoznajom sebe kao jedinog tvorca svakog postupka u mislima, reima i delima, stie se objektivna svest o sebi s kojom se uvia da je i onaj koji
ini dela (a to je telo, indriyni) uslovljen i sainjen kao i sama dela. Tako se na
samom sebi praktino uvia istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna,
nepostojana i prolazna, dok je linost (aham-kra) koja to opaa nezavisna od tela i
njegovih dela. Dakle, potpunim osveenjem i ustanovljenjem psihofizikog initelja
(indriyni) nuno dolazi do njegovog nadilaenja, zato to je svesnost uvek sm in
nadilaenja ustanovljenog sadraja, dok je nesvesnost oduvek bila poistoveenost s
njim. Tako potpuna integracija svesti o injenju dovodi do nadilaenja subjektivne
poistoveenosti sa initeljem (indriyni). Vano je razumeti da ovo nadilaenje dolazi
samo kao potpuna zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je
upravo nadilaenje subjektivnosti. Subjekt koji je poistoveen sa sobom nikada ne
moe imati odgovornost za svoje postupke niti objektivnu svest o njima. Jedino prihvatanjem stvari kakve jesu, kada se indriyni potpuno osvesti, linost postaje objektivno svesna tela i samim tim nezavisna od njega, jer se tada energija preliva u ahamkru, a i shema prakrti (br. 1) nam pokazuje da je linost (aham-kra) ve u samom
prirodnom poretku takva - nezavisna od tela.
Kada bi linost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih
delanja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije svesti. To bi izazvalo neuravnoteenu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umiljenog svojstva linosti i svakog postupka, to bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije tako nastalih entiteta. Svako poistoveenje linosti sa telom vodi u beskrajno
psihologiziranje i racionalizacije. Ovakvo vebanje e vrlo brzo pokazati da je nemogue biti objektivno svestan svih svojih postupaka pri zadravanju stare linosti i njenog mehanizma postojanja putem identifikacije sa telom i smenom mnotva Ja. U tom
sluaju linost bi se samo neumorno delila na posmatraa i posmatrano ili uinjeno.
Nedostatak odgovornosti i objektivnosti za uinjeno, svedoie o ovakvoj izoidnoj
podeli. Svesnost preobraava i oslobaa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog
naina postojanja. Zato je ovakvo vebanje zapravo proces odumiranja dotadanje linosti (to nije nita drugo do prestanak njene identifikacije sa telom) i otvaranja prostora sve veoj slobodi due koja za celo bie jasno uvia: To nije moje svojstvo, to
nisam ja. Svi poloaji i pokreti koji se u ovoj vebi ustanovljavaju izgledaju kao tui,
a takoe i oseanja i stanja uma u narednim vebama. Postajui izdvojeni i tui, vlasnitvo prirode (prakrti), a ne due ovekove (purue), oni se, meutim, ne osamostaljuju kao u izoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnou, odbacivanjem i
298

negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlou svesti kao jedinog odluujueg
inioca, objedinjuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi Duha koji ih
sve omoguava. Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobraaja svih navika u kretanju i miljenju, u moi odustajanja od njih, kao i adekvatnog uea u njima.
Naputanjem poistoveenosti due ovekove s telom, oseajima i umom, njihove aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa jo snanijom i istijom
energijom i inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisnu
duu kretanje tela i miljenje pripadaju istom podruju prirodnih fenomena kao tok
reke, pad poutelog lista, let ptice ili kristalno presijavanje suneve svetlosti na snegu.
Nikada se priroda ne pokazuje tako zdrava i potpuna u svom savrenstvu kao u nesputanom pogledu izdvojene i nezavisne ovekove due. Suvino je pitanje da li priroda
postie svoju svrhu i savrenstvo tek s buenjem neuslovljene due u oveku, ili probueni tek tada zapaa iskonsko savrenstvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti
vremena prirodnog zbivanja oba ova dogaaja su uzajamna, oni se istovremeno dogaaju zato to su podjednako stvarni. Nema sutinske razlike u tome da li priroda postaje savrena tek u probuenom oveku, ili je on postao probuen zato to je uvideo
savrenstvo prirode. U trenutku probuenja sabija se sve vreme razvoja prirode u jedan
dogaaj.
d) Odvraanje od tela
to se vie nasluuje sloboda, vie se dua odvraa od tela kao od sopstvenog
bia. Ojaana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje duu sa
telom, sve manje idealizuje telo kao neto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije
uvia kakvo zaista jeste, kao bioloki mehanizam zatvoren u kou koji se sastoji od
raznih organa: kostiju, mesa, creva, jetre, srca, plua, bubrega, krvi, mokrae, pljuvake, izmeta, malja, noktiju, zuba, mozga u lobanji i ostalog. Ba kao da se radi o vrei
ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj nain treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga
ravnoduno secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao ivu celinu ve i kao
le u svim fazama raspadanja, to e se kroz izvesno vreme toj ivoj celini neminovno
dogoditi. To vreme treba jasno da bude predoeno. Tako se dua polako odvraa od
privrenosti telu, kao i nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na
ovakav, objektivan nain, nee pogreiti ni u emu, nee gubiti vreme, uvek e uviati
ivot kakav jeste jer e ga uvek doivljavati u potpunosti i s ljubavlju.
e) Osveenje osnovnih elemenata tela
Na kraju sabranosti panje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sainjavaju ono to smatramo naim telom. Ovo je finiji nain odvraanja od prethodnog.
To su element zemlje, element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolino
prikazuju osnovne osobine materije: vrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan
i bezlian pogled na telo otkriva da je to bie samo njihova kombinacija na delu, i da
se uvek moe prepoznati kao takvo. to ee svoje telo treba prepoznavati na ovaj
nain, sve dok ne postane i jedini. Tako e se uvideti jedinstvo tela sa celom prirodom
u svim njenim dimenzijama koje su prikazane istim elementima.
Na ovako opisan nain treba praktikovati osveenje tela. Pri tome treba imati
na umu inioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzronog nastajanja svega u
299

prirodi i hrana, odnosno cirkulacija prne. Dok se to ini, ne treba meati predmet svoje sabranosti sa drugim podrujima bivstvovanja, sa oseanjima ili stanjima uma za
koja postoje posebne vebe, ve se iskljuivo drati tela. Tek sa njegovim osveenjem
svesnost treba proiriti sledeom vebom. Da bi se osvestile vie dimenzije bia, oseanja i misli, mora se najpre svesno ovladati osnovom njihovog deavanja, samim
telom. Za poetak je dobro da se sabranost panje na telo u svim vidovima (a, b, c, d, e
- svaka posebno) intenzivno veba samo u odreeno vreme tokom dana u odabranim
uslovima, pri emu se pokreti mogu izvoditi malo usporeno radi lakeg odravanja
panje na njima. Kada svesnost svih telesnih zbivanja postane lake prisutna, moe se
osnaivati u svakodnevnom radu neprimetno za druge. Pri tome ne treba prisiljavati
panju niti prilagoavati pokrete, nego odravati njihovo jedinstvo. To to se dogaa,
treba da bude predmet budnog opaanja: kada se hoda, onda hodanje; kada se radi neto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se sedi i ne radi nita, onda
sedenje i disanje.
Potpuno osveenje tela bie ve na poetku olakano ako svoju panju stalno
vezujemo za sredite njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri
osnovnim poloajima), kao i na celu povrinu tela (pri svim pokretima). Osobina
nesvesnog delovanja tela je njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom
sreditu, teite njegovog delovanja podignuto je navie, ka glavi i mislima, i stoga je
neuravnoteeno kao kod iskrivljenog toka kome osovina nije uglavljena u sreditu. U
gravitacionom sreditu bia saima se vitalna energija i odatle deluje kroz celo telo.
Kada je taj proces delovanja iz sredita kristalisan sveu, vreme njegovog delovanja
je bre, to se ispoljava kao vea snaga i mo ostvarenja. 119
Dosadanji opis vebanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usreditenje u
gravitacionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osveenja bia.
Ono e postati potpuno tek kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postie tako to
emo pri kretanju kroz prostor (hodanju, vonji...) uvek imati duboko uverenje da se
mi, sa svojim sreditem, ne kreemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se prostor, sva bia i ceo univerzum kreu i okreu kraj nas. Na ovaj nain se direktno ukida
ropstvo objektivizaciji. 120 Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da se nijedno bie ne kree svojom voljom, ve da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da

119

Koii Tohei u svojoj knjizi Book of ki daje koristan savet da se osveenje energije univerzuma
saima na pola, sve dok se to saimanje univerzuma na polovinu ne skupi u nevidljivo malu taku u
naem donjem stomaku, oko etiri santimetara ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno oseati da, iako
beskrajno saet u jednu taku, univerzum nije izgubio mo, da je ona samo sabijena na jednom mestu,
u gravitacionom sreditu zbivanja naeg bia. I to nee biti iluzija. Odatle se moe izvui ogromna
snaga koje iznemogao i psihiki poraen ovek nije bio svestan, jer mu je teite delovanja bilo pomereno navie i zato slabo. Delotvornost vitalne energije poveava se imaginacijom kako se ona s udisanjem podie iz tla kroz sredite stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem iri po telu i kroz
ruke, koje tako dobijaju pojaanu snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
120
Zbog holografskog svojstva univerzuma, koji stvara subjekta, kada se ovek pomeri dva metra unapred, univerzum nee za njega postati za toliko krai u tom pravcu. ovek je subjekat univerzuma i on
se zato ne kree kroz njega niti moe kretanjem doi do njegovog kraja. Univerzum se saobraava
prema njemu, ovek je uvek u sreditu univerzuma koji se kree i saobraava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost. Samo probueni vidi da se univerzum kree u oveku i zbog oveka, a ne ovek u
univerzumu. Prema Buddhinim reima u ovom ogranienom telu, ne veem od rukohvata, sadran je
svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta (Anguttara-nikayo, 4,45).

300

se to prakrti kree, da je svaki na pokret koji smo u ivotu uinili noen optim kretanjem ivotne energije (prane) kao list maticom potoka. 121
Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vebama osveenja oseaja i uma, kao da se oni kreu u svom dogaanju, a ne mi. Potpuna autentinost i nezavisnost purue bie ispoljena onda kada jasno doivimo da se naa sutina
ili dua ne kree u ivotnom zbivanju, da ak nikada nije ni uestvovala u njemu, u
ivotnoj drami, nego da se telo, oseanja, raspoloenja ili stanja uma, i sve misli, sami
zbivaju i kreu svojim putem kao oblici prakrti, voeni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S postizanjem konane diferencijacije purue i prakrti ovo stanje e biti
trajno i prirodno.
Sabranost panje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenino a
zatim istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko
emo bolje opaati koliko su drugi toga nesvesni, i uoavati razliku u plemenitosti
koju donosi svesnost, od bede i runoe koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika
osveenog tela je oputenost i ujednaenost govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve tokove energije ponitavanjem svih afekata, pa takav ovek smirujue deluje i
na okolinu.
Sabranost panje na telo je toliko uspena koliko osnauje nezavisnost due od
tela. Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za
njihovo naputanje. Sutina ove vebe je u tome da se svest oslobodi svih umiljenih
predstava o telu i dovede do uvida da ne postoji drugaiji telesni opstanak od ovde
opisanog. Zato sabranost panje na telo treba ustanovljavati sve dok ne ieznu sve
iluzije o nekakvom drugaijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek savreno jasan u neposrednom uvidu.
Uvidevi da je to sve delatnost prirode a ne njegova, ovek se vie ne brine za
ono to nije njegovo, on vie ne prianja za telesni oblik koji ivi u svetu, kao to iz
istog razloga nema ni odbojnost prema svetu niti telu, ravnoduan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog proienja (kaivalya).
2. Osveenje oseanja
Neto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu oseanja. Ona su direktno vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se oseanja
ispoljavaju: prijatno, bolno i neutralno. Svako od ovih stanja moe biti ovozemaljsko,
odnosno vezano za ivot u svetu (ulne prirode), ili uzvieno, to znai naklonjeno
odvraenosti od uslovljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slino fizikom telu i
121

Na koji nain prostor sainjava nae telo? Kretanjem najveih objekata koji sainjavaju prostor kretanjem planeta i zvezda, jer ira celina sainjava manju. Sve postojee sainjeno je od ivotne
energije, a ivotna energija na Zemlji potie od magnetne indukcije koja nastaje kruenjem Meseca i
drugih planeta oko Zemlje, kao i kruenjem Zemlje oko Sunca. Sve to zajedno nastaje iz etra ili akae.
Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode ivotnu energiju i sva kretanja ivih bia.
Kretanje Zemlje pokree nae telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i nae telo bi smo stalo i raspalo se
u prah. Tako, neprobuena bia se nikada ne kreu svojom voljom; ona su u potpunosti sainjena i
pokretana od strane ire celine. Mi nikada nismo udahnuli vazduh, niti smo pokrenuli ijedan otkucaj
svoga srca, kao to nismo niti ita drugo uinili u svome ivotu; sve je to priroda inila (i to govori o
veliini njene moi, a ne o naoj sutinskoj nemoi) dok smo mi samo zamiljali 'to sam ja uinio' i 'to
je moje bie'. Svaka predstava o naoj individualnosti i delanju je ista fantazija. Sve je Jedno. Usled
tog jedinstva u svakom biu moe se spoznati sav univerzum. Svest o tom jedinstvu prirode takoe
ukazuje da ga naa sutina nadilazi. Mi smo purua, a ne prakrti.

301

astralno, o ijem je dejstvu ovde re, moe u svom kretanju biti naklonjeno neemu
(zbog prijatnog stanja), odbojno od neega (usled bolnog iskustva) ili neutralno u
nekim periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih sloenosti i
nerazreivosti, ve o smim oseanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematine
emocije su sloene tvorevine koje nastaju tek meanjem oseanja sa fizikim zbivanjem, optim stanjima uma i pojedinanim mentalnim sadrajima, koji su ovde predmet posebnih vebi.
Treba uvek jasno prepoznati kakvo je oseanje na delu: da li je to prijatno, bolno ili neutralno oseanje; da li je to prijatno ovozemaljsko oseanje ili prijatno uzvieno oseanje (zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bia i nezavisnost due); da li je bolno ovozemaljsko ili je bolno uzvieno oseanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ometaju izbavljenje); da li je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvieno oseanje (ravnodunost zahvaljujui uvidu u nezavisnost due i neugroenosti ishoda sveg bivstvovanja).
Tako se veba postojana sabranost ili trajna prisutnost panje u sebi i u drugome, uoavajui razliku u plemenitosti i smirenju kada su oseanja jasno ustanovljena u
nama prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno
izmeana i poistoveena sa raznim sadrajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se
jasno moraju imati na umu inioci nastanka oseanja, a to su uzrono nastajanje svega
u prirodi, elja i ulni utisci, kao i razlaganje svih ovih inilaca tokom vremena. Oseanja su, kao i telo, nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi iluzija o njihovim trajnim svojstvima. Vebamo tako to sebi konkretno predoimo: U meni je sada
takvo oseanje. U prijatnom oseanju treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom oseanju treba napustiti sklonost ka odbojnosti i mrnji; a u neutralnom sklonost
ka neznanju i tupoj lenjosti. Dok se ovako ustanovljavaju oseanja kao takva, onako
kako se sma javljaju u svakodnevnom iskustvu, ne treba lutati na ostale predmete sabranosti panje (telo, stanja uma) ve se iskljuivo drati oseanja kao odabranog predmeta za ustanovljavanje. Zato to ne postoje drugaija oseanja od ovde opisanih,
jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne ieznu sve iluzije o raznim oseanjima i njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim meanjem oseanja sa umom i
telesnim stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Jasan uvid da ne postoje drugaija oseanja osim ovde opisanih sastoji se od
spoznaje ta su zapravo oseanja. Ona su isto to i misli, samo malo sporije i gue
vibracije. Misli su najfinije vibracije zbivanje prirode koje je pretvoreno u informativno osmiljavanje zbivanja. To osmiljavanje se dogaa u naem telu jer je ono stvoreno kao pogodno mesto za to. Ali ono je samo po sebi suvie brzo i nepostojano, potrebno mu je neko vezivno tkivo, materijal koji e da ima ulogu cementa ili lepka u ouvanju svesti radi dugotrajnog osmiljavanja informacija. To su oseanja. Ona su dakle,
takoe informacione vibracije, ali sporije i zato se tee menjaju. To je dobro kao vezivni materijal, oseanja nam pomau ne samo da dublje vidimo neki sadraj, nego i da
ga vidimo iz vie aspekata, ali je problem to vezuju sve utiske, tako da svaki ovek
ima manje ili vie neke emocionalne traume iz prolosti koje je nakupio tokom sazrevanja. Zbog prirode oseanja i za njih se vezujemo vie nego to je potrebno, i njih
takoe preivljavamo iz vie aspekata, to je nekada potrebno, ali esto i nepotrebno.
To je prava priroda trauma. Objektivnim ustanovljavanjem oseaja i oseanja kakva
ona sama jesu, u sadanjem trenutku, iste se sve emocionalne traume iz prolosti koje
nas blokiraju.
302

Sabranost panje na oseanja, kakva ona sama jesu, bez prosuivanja o njima,
toliko e biti uspena koliko osnauje nezavisnost due od oseanja, njeno neprianjanje
ni za ta bivstvujue u vremenu preko oseanja, kao i neprianjanje za odbojnost od
bilo ega; njenu ravnodunost i smirenost u proienju.
3. Osveenje optih stanja uma
Kao to se prve dve vebe uspostavljanja panje bave iskljuivo kretanjem i
opstankom tela (indriyni) na grubljem (fizikom) i finijem nivou (oseanja), tako se i
sledee dve vebe bave grubljim (optim) i finijim (svakim pojedinanim) stanjima
uma. Odavde se osveuje trojstvo manas, aham-kra i buddhi.
Kada se u umu javi pouda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti
da je odsutna; kada se javi mrnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba predoiti njenu odsutnost; kada se u umu javi obmanutost, 122 treba jasno ustanoviti takvo
stanje, a kada je nema, osnaiti jasnou u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog
opaanja (telo, oseanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima
koja ne postoje i odvraaju od stvarnosti smog objekta ili zbivanja.
Pouda (vezanost), mrnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su
osnovna stanja uma koja porobljavaju oveka.
Takoe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja
(od neeg posebnog to izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost,
da je to rastresenost (usled nepovoljnog uticaja mnotva sadraja ili objekata, to izaziva uznemirenost i stalnu potrebu za promenom); kada se u umu javi proirena svest,
da je to svest nastala izvan iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vanulne informacije, seanja, ideje, steeno znanje iz udaljenih mesta, prolosti ili budunosti); kada
se javi suena svest, da je svest suena (na neko posebno i ulima dostupno opaanje
iz neposrednog okruenja u sadanjem trenutku); kada se u umu dogaa svesnost koja
nadilazi ulna iskustva i kree se u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo
(tokom vizije ili astralne projekcije), a kada je u umu svest koja ne nadilazi fiziko
iskustvo (indriyni), da je to svest koja zavisi od tela i ula; kada je um koncentrisan
na ono to se dogaa, da je koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest rasprava
na vie procesa koji se smenjuju; kada je svest osloboena svih sadraja kojim je um
uslovljen (u meditaciji, dhynam), da je osloboena (od misli i prisutna je u biu bez
njih), a kada nije osloboena, treba jasno ustanoviti da je neosloboena i uslovljena
mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan jednoasovnog kontemplativnog zadubljenja, dhynam).
Tako se osnauje postojanost panje na sva opta stanja u kojima se um
(manas) uopte moe nai. Na ovaj nain treba ih ustanovljavati sve dok ne ieznu
sve iluzije da stanja uma mogu biti drugaija, beskrajno razliita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde navedena, uvek izloena znanju i jasnom uvidu. 123 Samo tako se
postie svrha ove vebe da omogui prepoznavanje ovekove nezavisnosti od svih stanja uma. Osveenje se primenjuje na sebi i drugome, naizmenino, a zatim istovremeno na sebi i drugome. Pri tome se uoava razlika izmeu osveenih stanja u nama i
njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih. Treba uoiti smenu stanja uma u nama
samima, kada se um nalazi u uzvienom i svesnom stanju, a kada u niskom i nesvesnom stanju. Tada treba trenutke uzvienosti i svesnosti rekapitulacijom zapamtiti i
122
123

U obmane spadaju seanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima.

Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.

303

povezati, i na osnovu te veze jasnije e se uoavati periodi pada svesti i oni e se tako
skraivati sve dok ne nestanu. Takoe treba jasno uoiti inioce koji omoguavaju um,
a to su opta delatnost prirodno nastalog tela (indriyni), neznanje o nezavisnosti i
elja za linim uestvovanjem u bivstvovanju kroz vreme, i da e um opstajati samo
dok su njegovi inioci na okupu.
Osveenje svih optih stanja uma toliko je uspeno koliko omoguava prepoznavanje nezavisnosti ovekove due od svih moguih stanja u kojima se um moe
nai, njeno neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i
uma; koliko osnauje njenu ravnodunu prisutnost u slobodi koja omoguava i svet i
um koji ga spoznaje.
4. Osveenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadraja
(svake misli)
U ovoj, etvrtoj dimenziji vebanja, prisustvo budnosti (buddhi) konano se
isti i od najfinijeg uplitanja mentalnih sadraja (manas) i linih iskustava (ahamkra).
Za razliku od dosadanjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustavljanje ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno
preuzimanje odgovornosti i slobodne volje. Najvei broj ljudi moe da kontrolie svoje
fiziko ponaanje. Na to ih navodi gotovo sva dosadanja kultura. Neto manji broj je
u stanju da kontrolie i oseanja, ali je zaista najmanje onih koji kontroliu svoje misli,
koji ne misle ta im padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni objektivnih
uzroka onoga to im se deava u umu i ne poistoveuju se s njim, koji misle tako da ih
to vodi u slobodu, a ne u ropstvo. To je vrhunac ovekove kulture i on je kompletno i
detaljno iznet jedino u ovde opisana etiri uporita panje (prema Buddhinom govoru
Mahasatipatthna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadraj, odnosno svaka mogua misao sama po sebi
nije bitna, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Vani su, dakle, uzroci
nastajanja misli koje odreuju ponaanje i sudbinu linosti. Svi su ti uzroci, u ovom
poslednjem delu vebanja sabranosti panje, identifikovani za svesno ustanovljavanje.
Najvei broj uzroka misli nalazi se u zbivanjima tela, oseanja i optih stanja uma.
Zato, ako ne uspemo da prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj, etvrtoj vebi, treba
da ih potraimo u prethodnim, najpre u fizikim i oseajnim zbivanjima, kao i u okolnostima u kojima bie prebiva i koje deluju na stvaranje individualnog fizikog iskustva. Uzroci najsloenijih misli su esto banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim
mislima nikada ne moemo ovladati dok ne ovladamo svojim telom; u njemu se sve
zbiva.
Ego je zbirno mesto ukrtanja svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam
ego. Ali, ego nije kategorija prakrti, i zato se o njemu ne moe ni govoriti kao o neem
realnom. 124 On je prividan fenomen, kao vatreni obru koji nastaje brzim okretanjem
baklje. Njegova realnost je virtuelna. Stoga se ego ne zasniva na supstancijalnosti nego
124

Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i ulni organi, koji, kada
su zdravi, kod svih bia jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Meutim, primeujemo da je ego
kod svake individue razliit, ne samo po karakteru, ve i po snazi: kod nekog oveka je toliko snaan
da unitava i njega i druge, dok je kod drugog slab, tako da ga ili ini podatnom rtvom tuih uticaja,
ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebinost.

304

stanju svesti. Ta stanja su ovde opisana kao uzroci misli. Zato su i misli prividan
fenomen, nisu stvarne same po sebi, i zato moemo da budemo slobodni od misli. Da
su one realne, nikada ne bismo mogli da ih se oslobodimo. I onoliko teko ih se oslobaamo koliko pridajemo realnost egu i mislima.
Uvid da misli nisu nae poiva na injenici da su misli samo najfinije vibracije
prakrti. Grube vibracije prakrti su grubi oblici, energetski ili materijalni, a najfinije
vibracije tih istih oblika su informacije o tim oblicima. Te informacije se stalno razmenjuju u prostoru, etru. Mi kao svesni subjekti smo primaoci tih informacija o objektima. Tako se kroz na manas, prakrti ili postojanje osmiljava, obelodanjuje i kultivie. Tako se zapravo odrava fiziki svet. Naime, najpre je postojala ideja o obliku koja
se zatim materijalizovala. Percepcijom materijalnog oblika mi vraamo informaciju o
njemu u svet ideja. Tako se zatvara krug stvaranja kroz svesnog subjekta. Svesni subjekt je samo organski pogodno mesto u kome se to dogaa. U svesnom subjektu je
takoe svest Duha koja je vrhunski privlaitelj sveg tog dogaanja. Zato kaemo da mi
nismo misao ve svest koja samim svojim prisustvom omoguava misli i percepciju
sveta. Zato je sutina probuenja i cele ove prakse razlikovanje same svesti od svih
sadraja svesti, od misli. Sama svest nema uzroka, ali sadraji svesti, misli, imaju
uzroke.
Uzroci svakojakih misli dele se na povoljne i nepovoljne, kao to postoje povoljna i nepovoljna psihofizika iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci
ovde su predstavljeni kao: pet prepreka, pet vrsta prianjanja i est unutarnjih i est
vanjskih osnova ula; dok su povoljni uzroci sedam inilaca probuenja i etiri osnovne istine o prirodi postojanja koje objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopte.
a) Pet glavnih prepreka (nivarana)
koje su smetnje osloboenju svesti od mentalnih sadraja
Prva prepreka je elja za ulnim iskustvom sa bilo kojim od est oblika ula
(buddhindriye i manas). Kada se bilo koja ulna elja javi, treba je jasno ustanoviti kao
takvu, a kada je nema, ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako jo nepostojea
elja za ulnim iskustvima nastaje i deluje na misao, kako se postojea ulna elja
naputa i kako se naputena elja u budunosti vie ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti
kao takvu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji nain
jo nepostojea ljutnja i odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se postojea ljutnja naputa i u budunosti vie ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Trea prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih
nema, kako nastaju i oblikuju miljenje i kako se naputaju da se ni u budunosti vie
ne jave.
etvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni
jave, treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na miljenje, a kada ih nema,
jasno ustanoviti da je um osloboen od njih. Dobro treba uoiti kako se jo nepostojea uznemirenost i zabrinutost javljaju i deluju na um, kako se postojea naputaju i u
budunosti vie ne pojavljuju.
Peti i najtei uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je sloboda mogua i da uopte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, uvideti da je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se
305

jo nepostojea sumnja javlja, kako se postojea naputa i kako se naputena sumnja i

budunosti vie ne pojavljuje.
Tako se veba postojanost panje na pet prepreka koji su uzrok nastanka psihomentalne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenino pa istovremeno u
sebi i u drugima. Pri tome se mora imati u vidu da su uzroci prepreka u optoj prirodnoj uslovljenosti i nepostojanosti. Veba se dosledno obavlja na opisani nain sve dok
neposredno ne omogui celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za
proienje svesti due od psihomentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako ovek oslobaa svest od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta, smirujui je u duhovnom
proienju.
b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela
Postoji pet vrsta meusobnog prianjanja koja sva zajedno ine tvorevinu (skandha) koja se privremeno ponaa kao telesna linost jedne prosene individue, ili empirijsko iskustvo ja-stva, uverenje Ja sam telo. Vezana za njih, iva uzrokuje preporaanje i odrava individualno ivotno iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rpa-skandh). Jasno
treba predoiti kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim uslovima i kako nestaje, da bi tako i privrenost za njega bila naputena.
Drugo se prianjanje odnosi na ulne sposobnosti (vedana skandh). To su: sluh,
vid, dodir, okus, njuh i miljenje (razum). Jasno treba predoiti kako ulne sposobnosti
nastaju i uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrenost za njih napustila.
Tree prianjanje tie se opaanja (samna) na osnovu est ula (buddhindriye i
manas). Treba jasno predoiti prirodu opaanja, kako ona nastaju u zavisnosti od ula i
kako e nestati zajedno sa njima. Tako e i privrenost za nepostojana i uslovljena
ulna opaanja biti naputena, a svest postati nezavisna od njihovog ogranienog delovanja.
etvrto prianjanje dogaa se u vidu izraavanja podsticaja ili volje za reaktivnim delovanjem (karmendriye) zasnovanom iskljuivo na podsvesnoj zavisnosti od
individualnog ulnog opaaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka
nesvesna reakcija (samskara), kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da neto
uinimo u datom trenutku), uslovljena podrujem ulnog iskustva, kako nastaje i kako
nestaje. Zatim, treba uoiti da se volja za uslovljenim reagovanjem i delanjem odrava
iluzijom da emo biti u gubitku ako joj ne udovoljimo; to ne vai samo za opsesije i
navike (fizika dela), ve, u blaem obliku, i za svaku misao. Takvim uvidom se naputaju podsticaji za ueem u prolaznom i nepostojanom bivstvovanju.
Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zakljucima, predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (vinana) direktno zavisna
od podruja ulnog i delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti kada je ima, kako nastaje i kako nestaje. Jedino tako se ovek oslobaa privrenosti za nepostojani i zavisni empirijski um.
Tako se veba sabranost panje na pet vrsta privrenosti koje uslovljavaju i sputavaju istu svest o biu (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se
ponaa kao privremeni entitet u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi inioci empirijskog Jastva od ovih pet prianjanja, i samo dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponaanju. Dok je ova skupina neosveena kao takva, dakle pre ove vebe,
i Ja koje ova skupina sainjava bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo
306

biti celovito jer je njegova ivotna energija bila neuravnoteeno ulagana u razliite
privrenosti, zavisno od okolnosti i izazvanog ponaanja tela. Ovakvim osveenjem
se po prvi put Ja integrie uravnoteenjem svih energetskih tokova, i postaje celovita
linost (aham-kra) koja nadilazi neautentinu privrenost za telo (indriyni). Integracija i individuacija linosti (aham-kra) nemaju drugu svrhu do nadilaenja individualne izdvojenosti (indriyni) i osloboenje oveka od svih spona koje sputavaju duu u
njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenino kao i istovremeno na sebi i na drugome, kako sve ove privrenosti uvek meusobno deluju jedna
na drugu, kako pokret jedne (tela) povlai sve ostale (uma) i u meusobnoj dijalektici
se ispoljavaju kao Ja. Treba vebati dosledno na opisani nain sve dok se ne doe do
celovitog uvida kako deluje petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i
da nema drugaijeg prianjanja oveka za neautentino bivstvovanje od ovde opisanog
prianjanja za telo.
c) est unutarnjih i est spoljanjih osnova ula
Sledei uzrok za nastanak mentalnih sadraja odnosi se na povezanost izmeu
ulnih sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljanjim prototipovima (tanmtr).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvucima, nos sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizikim ili imaginarnim). Jasno treba uvideti kako svako od ovih ulnih sposobnosti postoji nerazdvojivo od svojih spoljanjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za
svest kojim porobljavaju slobodnu duu ovekovu: 1. verovanje u postojanost tela i
uma u njemu; 2. sumnja u osloboenje; 3. verovanje u mogunost osloboenja na
osnovu metafizike, dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i mrnja; 6. udnja za
egzistencijom u idealnim uslovima na ovom svetu (indriyni); 7. udnja za venom
egzistencijom u idealnim nebeskim svetovima (astralu); 8. tatina; 9. nespokojstvo i
10. neznanje o neuslovljenoj dui kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih
deset okova svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opaanje putem bilo kog od est
ula. Jasno treba ustanoviti kako se nepostojei okov pojavljuje, kako se postojei
naputa tako da se naputeni okov u budunosti vie ne pojavi.
Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenino kao i istovremeno. Pri tome se zna da su inioci nastanka fizikih osnova ula neznanje, elja za bivstvovanjem u vremenu, hrana i opte osobine uzronog nastajanja svega u prirodi, i da
e ula postojati sve do razlaganja njihovih inilaca. Takvo osveenje oslobaa oveka i od elje za svetom i od alosti zbog iskustava u svetu, omoguava mu prepoznavanje prisustva nezavisne due u njemu, kao i u svemu.
d) Sedam inilaca probuenja
Sedam je inilaca koji proiavaju svest i bude (buddhi) oveka od svih sadraja psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost panje (satipatthna, ovde opisana veba osveenja etiri dimenzija bia). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti
kako se jo nepostojea sabranost panje javlja i kako se nastala panja dalje do savrenstva osnauje tako da uvek bude prisutna.
307

2) Putem sabranosti panje istrauje se stvarnost i jaa uvid u prirodu svih fizikih i mentalnih pojava. Jasno treba uoiti razliku kada je istraivanje stvarnosti, kao
inilac probuenja, prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraivanje zapoinje i sve vie i vie razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnou, kao
trei inilac probuenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je
nema, kako se nepostojea volja jaanjem uvida razvija i kako se postojea dalje do
savrenstva osnauje.
4) Osnaena volja za nezavisnou izaziva sve vee duhovno ushienje i prijatnost usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushienje kao inilac probuenja
treba ustanoviti kada je prisutno a kada nije, kako se ushienje zainje sabranou panje, i kako se postojee dalje do blaenstva u slobodi osnauje.
5) Kada ovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um stiava. Tada se smirenost tela i uma, kao peti inilac probuenja, uvruje. Treba jasno
ustanoviti kako se ovo tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na
osnovu prethodnih inilaca, potpuno uvrava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jedno (samadhi) kao ista svest o sebi. To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja
u jedinstvu prostorvremena, u Ja jesam kao esti inilac probuenja. On se ostvaruje
samo u praksi meditacije. Jedinstvo prirode ve postoji u njenoj osnovi, zbog tog
jedinstva nema nieg novog. Kada svoje individualno bie dovedemo do svesnog
jedinstva, tada automatski vidimo i celu prirodu kao jednu. Od presudnog je znaaja da
se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno vide posledice odsustva sabranosti, da
se nepostojea sabranost na osnovu prethodnih inilaca ostvari i ostvarena dovede do
savrenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo svestan dogaaj, kao jedina stvarnost sveta i oveka u Ja jesam, kada ovek tu stvarnost
jasno prepozna kao svoju sopstvenu sutinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnoduno (upekkha) gleda na iluziju razdeljenog bivstvovanja mnotva oblija u vremenu.
Tako ravnoduna proienost (kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti), kao sedmi inilac kojim se ostvaruje probuenje, postaje prepoznata od
strane oveka jednom zauvek.
Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, vie se ne deava
da nam neki zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki vie (akcija).
Svi su jednaki jer uviamo da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg
zbivanja (purua). Otuda ravnodunost.
Za razliku od ostalih inilaca probuenja, ravnoduna proienost od svake
uslovljenosti prakrti ne moe se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostvaruje s prethodnim iniocima i jednom ostvarena zauvek ostaje u oveku kao prvi uslov
i svesti i samog bivanja.
Na ovaj nain se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih inilaca koji bude i
oslobaaju oveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti.
e) etiri osnovne istine o postojanju
Nakon dosadanjeg osveenja uzroka svih mentalnih sadraja moe se doi
jedino do prve istine o biu, a to je da su svi njegovi inioci lieni bilo kakvog trajnog
svojstva, da su sainjeni, uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost
308

oveka za bilo koji oblik bivstvovanja (prakrti) uzaludna, iluzorna, protivprirodna i

zato u svom krajnjem ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za oveka i za prirodu. 125 Jer, kako je ve reeno, sutinska je tenja prirode da doe do svog razreenja
i smisla u nezavisnom transcendentalnom Duhu koji sve omoguava (purui), kroz
duu ovekovu, a ne da dua ovekova trai utoite u prirodi. Dua je spasitelj, ovde
je da bi kroz sebe oplemenila i uzdigla celu prirodu, samo postojanje, ka boanskom
Duhu, a ne da bi pala i zarobila se u onome to treba da uzdigne. Ako to ini, ovek
iskuava patnju raanja i starenja, bolovanja i umiranja, biva zdruen s onima koje ne
voli, a razdruen od onih koje voli, ne postie ono to eli, a dogaa mu se ono to ne
eli. Ukratko reeno, pet vrsta prianjanja (b) za ivotno iskustvo izazivaju patnju: za
telo, oseaje, opaanje, izraze volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja
i ne dotiu duu ovekovu. Sami po sebi ovi entiteti nisu problem, nego je vezanost
ovekova za njihovo podruje problematina. To su samo sredstva za ivot, a ne ciljevi. oveku je bolno samo ono to mu nije primereno i autentino, naime, to da prianja
uz nepostojanost i prolaznost pojedinanih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji su
mu iskustveno najblii, koji sainjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode,
ovek ne prianja vie uz njih, jer istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da
nita tu nije njegovo, da uopte i moe biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene
celine zato to je njegova dua nadilazi. Da dua ovekova ne nadilazi celu prirodu,
ovek nikada ne bi mogao da bude objektivno svestan sveta kao celine.
Patnja, kao izraz neuvianja jedinstvene prirodne uzronosti i poistoveenja s
njom, moe biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje
sudbine. Ako je neko bie i sreno, ta e srea biti samo privremena i potpuno zavisna
od svojih uzroka. Pored toga, uvek se moe nai vie onih koji nisu zadovoljni ivotom, koji ivot u mnogo veoj meri trpe nego to uivaju u njemu - i zato bee u iluzije. ovek moe uivati jedino u estetskom doivljaju objektivne prirode, u njenim
lepotama, a nikako u linim eljama i prohtevima. Koliko je oputeniji i jednostavniji,
toliko jasnije uvia jednostavnu lepotu prirode. S potpunom oputenou moe uvideti
i krajnju istinu o patnji, a to je da patnja nema objektivnu realnost; ona je samo reakcija na prisilno potiskivanje ega i iluzija od strane Boanskog. Naime, Boansko ne
moe da eka da se sam ego preobrazi i nestane - jer on to nikada i nee sam da uini
zato to je svaka njegova kretnja u cilju ouvanja sebe - ve mora da stvara situacije u
kojima e ovek hteo ne hteo biti suoen sa stvarnou u kojoj e nadii ego, sa jedinstvom bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, koncepcije o individualnosti i supstancijalnosti, i to se doivljava kao patnja. Ona, dakle,
postoji samo za ego. Smo postojanje je Boansko i zato ne moe biti u njemu nieg
pogrenog i negativnog. Svaka patnja je iluzija ega, posledica pogrenog pristupa prema stvarnosti, a ne sama stvarnost. Meutim, zbog prirode trodimenzionalnog fizikog
sveta, iluzije mnogih individua dobijaju akumulativnu mo i u svojoj ravni deluju
savreno realno. Stoga, iako nastaje iluzijom, ona postoji i deluje na ljude.
U sutini, identifikacija subjekta sa objektom, sa ivotom, je patnja zato to
ovek tada gubi svoju sutinu, duu. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da
125

Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najirem smislu oznaava
neautentinost, nesavrenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju ve uvek malo drugaije, kakve
ne bi trebalo da budu, da se nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim eljama. Zato je ovaj termin
Buda upotrebio da oznai osnovnu injenicu ivota, da je on poput toka (kha) koji je netano (du)
centriran na osovinu. Tek s duhovnim naporom o kome je ovde re, ivot postaje ispravno (su) centriran i zato ugodan (sukha).

309

ovek moe da nae veno utoite, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja, u vanjskim
objektima, tada bi sebe i svoju duevnost potpuno zapustio i zaboravio, potpuno bi se
degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka unutarnjem smislu, ka srcu svega, ka dui, niti
bi ispoljavao duevnost. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve to postoji za njega. Prestao
bi da bude linost, jer to moe da bude samo subjekt koji je otvoren za svoju sutinu,
za duu koja omoguava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to nevidljivo je
daleko nadmonije nad vidljivim - ono ga omoguava. Zato su sve stvari (cela prakrti)
postavljene tako da svojom prolaznou i nepostojanou nateraju oveka da se okrene
k sebi, ka dui i purui, da uvek doivi patnju kada se vezuje za neto spolja. Ako i
naemo ljubav u drugome, iako je privremena ona u sebi nosi kvalitet venosti koji
nas upuuje na nau zajedniku unutarnju sutinu. Sve to je dobro i vredno na ovom
svetu proistie iz duevnosti i nosi u sebi boansku inspiraciju, ima venu vrednost jer
i upuuje na vene, transcendentalne vrednosti. Zato je na poetku svoga nauavanja
Buddha rekao da je sve bolno i nepostojano, a na kraju, na samrti, da ne traimo utoite u drugome, nego u sebi samima.
Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, objektivnom umu se otkriva i druga istina,
da patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona e spontanog
delovanja prirode s kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i raa nova
bia s radou i strau, bia koja, slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze
sad tu, sad tamo (u pojedinanim objektima relativnog sveta), noena poudom svojih
nagonskih potreba, vezana iluzijom o venom ivotu jednog oblika (tela) i iluzijom o
svojoj sopstvenoj moi delanja. Ova e spontanog delovanja prirode u njenom obnavljanju izvire u ovekovom iskustvu iz ulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identifikacije sa telom, i vezanosti ulnih iskustava za vanjsku osnovu ula (tanmtr). Ljudima su oko, uho, nos, jezik, telo i um ugodni i u toj privrenosti ta e nastaje. Njima
su vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadraaji i sadraji uma ugodni, i u toj
privrenosti nastaje e za bivstvovanjem koja uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost
koja nastaje vienjem, sluanjem, mirisanjem, kuanjem, dodirivanjem i miljenjem
ugodna, i u toj privrenosti u tako uslovljenoj svesnosti raa se neutaiva e za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takoe oseanja, opaanja, izraavanja volje i stanja
uma koja nastaju vienjem, sluanjem, mirisanjem, kuanjem, dodirivanjem i miljenjem ugodna, i te privrenosti su uzroci patnje ovekovog neautentinog ivota.
Trea istina vezana je za drugu i kae da patnja ima svoje okonanje i da je ono
mogue okonanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okonanjem elje za uslovljenim bivanjem. Tu prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba proienjem svesti
okonati bez ostataka, napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlanog dejstva kao od neega to se neuslovljene sutine, due ovekove uopte ne
tie, ve je samo zaklanja i obmanjuje. Gde god se javi privrenost za bivstvovanjem u
vremenu, tu se ona moe i mora napustiti i iskoreniti. Oko, uho, nos, jezik, telo i um su
ugodni i izazivaju privrenost koja se moe i mora napustiti i iskoreniti. Budni paljivo
borave na samim ulazima ula, opaanja i izrazima volje za delovanjem, i ne dozvoljavaju nastanak privrenosti, ulazak nepovoljnim uticajima i da se oni dalje razvijaju.
Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadraaji i sadraji uma izazivaju privrenost koja se mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa ovih est ulnih podruja,
a takoe i oseaji, opaanja, izraavanja volje i sva mentalna stanja uzrokovana estostrukim ulnim podrujem, izazivaju privrenost koja se mora dokinuti pri samom
nastajanju. Ne dokida se i ne naputa, dakle, sam ivot, smo postojanje i ulne sposobnosti, ve slepa i ograniavajua privrenost svesti za njih, kako bi se proistila za
310

refleksiju Duha neuslovljenosti ni od ega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja
svega - smog bia i njegovih ula, koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savreni
posrednici, nesputani otvori bia za iskuenje prisustva boanskog izvora postojanja.
Kada je neophodnost prestanka privrenosti svesti za uslovljeno bivanje u vremenu postala jedina izvesnost, otvara se etvrta istina koja kae da postoji samo jedan
nepogreivi put koji vodi do prestanka celog neautentinog i prolaznog opstanka u
ponienju pred stihijom sudbine i do stvaralake pobede oveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je osmostruki put sainjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog
miljenja; ispravnog govora; ispravnog delovanja; ispravnog ivljenja; ispravnog
napora; ispravne sabranosti panje (satipatthna) i ispravne kontemplacije (dhynam).
Razumevanje je ispravno kada se uvide etiri osnovne istine o postojanju.
Miljenje je ispravno kada je lieno poude (privrenosti), mrnje (odbojnosti) i
zablude (fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju lai, ogovaranje, grdnje i brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugroavamo ivot nijednog ivog bia, kada ne
uzimamo ono to nam nije dato i to nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga.
Ispravan nain ivota je onaj koji omoguava estitost u svakom pogledu.
Ispravan napor nastaje kada se javi elja da se izbegnu loa, nepovoljna stanja i
da se prevaziu ona koja su ve nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja
koja jo nisu nastala, i da se ona koja su prisutna odre i dovedu do savrenstva.
Ispravna postojanost panje (satipatthna) je ovde opisana celodnevna praksa
osnaenja prisustva svesti u telu, oseanjima, optim stanjima uma i uslovima nastanka
svake misli, kada se ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, ime se
prevazilazi vezanost za svet kao i odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.
Postojanost panje je praksa sa kojom se kristalie i uvrava najistija svest o
sebi koja je uopte mogua na ovom svetu, dok smo u fizikom telu: mahat-buddhi.
Ona je takoe poznata koja svest Sopstva (atman) ili transcendentalna svest. Njena
najistija prisutnost u iskustvu dogaa se samo pri sedeoj praksi meditacije, zadubljenja ili potpune sabranosti svesti u sebi samoj, to je poznato kao samadhi. Ona e biti
opisana u narednom poglavlju, rpa-dhynam. Ovde dve prakse osveavanja ili
buenja se zajedno praktikuju, rpa-dhynam kao sedea praksa meditacije, i
satipatthna kao praksa negovanja svesti o sebi u akciji i svakodnevnom kretanju i
delanju. U sedeoj meditaciji se do kraja iskuava u sebi, a u postojanosti panje se
primenjuje na sebi i u interakciji sa drugima spolja, na delu onako kako nam okolina i
ivot nalau, bez ikakvog izbora. Najpre u meditaciji spoznajemo svest o sebi u sebi, a
zatim je postojanou panje prepoznajemo i primenjujemo spolja, u zbivanju. Koliko
postajemo svesni Sebe, svog Sopstva ili due, toliko tu istu svest prepoznajemo spolja
kao sam ivot i postojanje. Samo tako ona postaje celovita i zaista ostvarena. Niti se
moe spolja ostvariti ako je pre svega ne spoznamo u sebi, niti je moemo zaista spoznati u sebi kao svest due ako je ne prepoznamo i primenimo spolja, kao svest Duha
koji sve omoguava. Koliko idemo ka svesti o Sebi, svojoj dui, toliko nam se ta ista
svest due pribliava spolja kroz dramske dogaaje ivota. Sve to budemo doivljavali kada zaponemo praksu meditacije bie u reiji naeg Sopstva ili due, bie to razna
iskuenja kako da tu svest bolje prepoznamo i primenimo. To je tako zato to se u
oveku spajaju mikrokosmos i kosmos, postojanje i svest o postojanju.
Postojanost panje ili satipatthna u poetku zahteva napor a postaje potpuna i
zrela kada postanemo svesni da je ona jedini put i svrha egzistencije, na samo nae ve
postojanja uopte; kada nam i najmanja zaboravnost i pad u nesvesnost izgleda kao
311

pad u smrt i propast, kao gubitak sebe samoga; kada nam svest o Sebi u svim zbivanjima postane najvanija stvar, ne samo u naem ivotu nego u samom kosmosu; kad
nam ouvanje svesti o sebi postane jednako vano kao vazduh davljeniku. Koliko
uspevamo da je ouvamo, toliko nam se otkriva njen znaaj i s time je lake uvamo.
Cilj je da istu transcendentalnu svest o sebi ili svojoj dui sauvamo tokom 24 asa,
na javi i u snu. Tada e ona sama sebe da odrava bez napora, jer se nee razlikovati
od svesti koja omoguava samo postojanje. Vie nikada neemo moi sebe da izgubimo jer svest nae due ili Sopstva je ista svest koja omoguava samo postojanje.
Rpa-dhynam
Tek sa potpunim uvrenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti mogue je
doi do osme, s kojom se jedino svrha ivota ispunjava i privodi do kraja, do ispravne
kontemplacije ili meditacije (dhynam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni ok' s kojim se energetsko telo aktuelizuje u svim dimenzijama. Prvi je svesnost disanja.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti panje, sprovodi samo u
odreeno vreme, oko jedan sat, i na odreenom, izdvojenom i odgovarajuem mestu.
To je intenzivno zadubljenje u kome se za kratko postie potpuna sabranost (samadhi)
prostorvremena bivstvovanja uopte, to je neophodan uslov da se u neposrednom
doivljaju prepozna opstanak bia u potpunosti. To je trenutak ovekovog potpunog i
svesnog prisustva u samom biu kakvo jeste, trenutak najneposrednijeg suoavanja sa
njim. Samo u takvom trenutku prepoznaje se iskonska nezavisnost due od svih oblika
uzronog zbivanja u vremenu. Drugaije reeno, ovde se smo bie u potpunom mirovanju tela i uma obustavlja i odrie sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom sledu
koja sainjava objektivni svet, svih sadraja temporalnih zbivanja, kako bi od njih potedelo svest (buddhi) radi njene nesmetane propusnosti za neuslovljenost boanskog
Duha, purue. Svest proputa kroz sebe prisustvo boanskog Duha samo kada se smiri
i suoi s istim biem, a to se dogaa kada se ono ne projektuje (izbegava, zaboravlja)
kroz vreme i prostor, pri emu se ispoljava kao objektivni svet, nego se same u svoj
ishod, ovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada bie postaje prozirno i duhovno, postaje oivljeni boanski Duh. U prisustvu iste svesti (buddhi) smo Boansko
se direktno aktuelizuje kroz postojanje. Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog bivstvovanja i spoznaja vertikale venosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer
preseca svaki trenutak (taku) horizontalne vremenosti. Zato je sutina svesti nadilaenje vremena. Potpuna svest je mogua jedino u budnom mirovanju tela i uma, samo u
takvim uslovima je toliko proiena od sadraja projektovanih kao svet, da moe
direktno da se okrene svom izvoru koji proputa i stvaralaki sprovodi slobodu koja
prethodi biu i vremenu, neuslovljenost koja ih proima i omoguava. Bez potpunog
povlaenja, smirenja i suzdravanja od upletenosti u sve sadraje vremenskog bivstvovanja, dakle, nema ni objektivnog uvida u pravu prirodu svega to se kao ispoljeno
zbiva, niti stvaralakog uea u zbivanju.
Kontemplacija (dhynam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je oputenost
od svih tenji za nekakvim postignuem, i isto mirovanje tela i uma pri kome se spontano uravnoteuju i smiruju sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje. 126
ovek se dhynom po prvi put oputa od svih ideja i predstava o svetu, o tome ta je
126

Kontemplacija etimoloki oznaava dostizanje uzvienog mesta (templum) sa koga je vienje dovoljno objektivno i tano.

312

on sm i ta bi trebalo da bude, od sebe smog, od svih napetosti i borbi za njihovo

ostvarenje, i preputa se dotle neprimeenom ali uvek prisutnom savrenstvu onoga
koji sve omoguava od iskona. Sutina kontemplativne sabranosti (samadhi) je u potpunoj obustavljenosti zbivanja bia, u odlaganju svih tekovina iz preanjeg iskustva
(utisaka i navika - samskara i vasana). Time se postie redukcija bivstva na prapoetak, njegovo kompletno ienje od svih grehova neautentinog ivota, koji je nuno
takav usled dinamike guna, ija neravnotea od iskona izaziva nepostojanost svih
vidova bivstvovanja. Prapoetak je prvobitno stanje bia u idealnoj harmoniji i ravnotei svojih konstitutivnih inilaca (guna). To je materia prima kod alhemiara. Ova
redukcija (smrt starog oveka) neophodna je za potpuni preobraaj bia ka duhovnoj
slobodi (roenje novog oveka) jer se to ne moe izvesti sa oblicima bivstvovanja
ve utvrenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogreni i moraju se rastvoriti, na
nepostojanom i neuravnoteenom temelju ne moe se odrati savrenstvo venog
Duha. Samadhi je ujedno i ovekova najizvornija Sopstvenost i to pokazuje da se proienje o kome je re praktino odnosi na ovekovo bivstvo i njegov sopstveni preobraaj. ovek je mikrokosmos, to znai da se ishod kosmosa razreava u njemu, a ne
spolja. Ne moe se, dakle, ishod i savrenstvo bivstvovanja ostvariti nikakvim promenama u svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucionalizacijom,
ve samo tihom, linom samospoznajom.
***
Kako se praktikuje meditacija?
Praksa meditacije se izvodi sedei, lea moraju da budu uspravna, ali ne ukoena (bie uspravna i oputena pomou imaginacije kao da nam teme visi okaeno o
tavanicu), donji deo lea moe se nasloniti na neto, ali nikako ne i zavaliti; noge prekrtene, poeljno je u lotos poloaju na povrini na kojoj sedimo, ali to nije neophodno, mogu biti prekrtene na podu dok sedimo na neemu; ake sklopljene u krilu, leva
u desnoj, s dlanovima nagore, palci spojeni; pogled sputen u pravcu nosa, gledamo u
pod malo ispred tela, i difuzno, u prostor, ne fokusirano na jednu taku. Poinjemo sa
osveenjem disanja, a zatim povrine celog tela, posebno cele glave u kojoj se dogaaju sve misli i um.
Treba odrediti prostor za meditaciju u kome neete biti uznemiravani bukom i
ljudima koji ne meditiraju. Zatim ustati u est sati ujutru, odraditi ili vebu iz hata-joge
pozdrav suncu (Surya Namaskar), ili tibetansku vebu za podmlaivanje. 127 Nakon
vebe treba sedeti u meditaciji najmanje pola sata (poetnici treba postepeno da poveavaju od desetak minuta do pola sata). Isto tako i uvee.
Nakon jutarnje vebe i meditacije, otii i raditi sve to objektivno treba da se
uradi toga dana ne izbegavajui nita, zadravajui svest svedoka naspram svega to
postoji, kao u meditaciji. Pre svega treba biti svedok samog oseaja da mi neto radimo (sve radi priroda ili prakrti, mi smo samo svest zbog koje se sve zbiva, subjekt oko
koga se sve vrti). To je povezano i meuzavisno: svest da smo samo svedok rada i da
nismo telo ni um koji radi, direktno je povezana i zavisi od prihvatanja svakog rada i
iskustva ma kakvo bilo. Ne treba nita izbegavati jednako kao to se ne treba ni za ta
vezivati. To je to prisustvo u sadanjem trenutku koje je ujedno i potpuna nezavisnost transcendentalne svesti Sopstva od svega to se zbiva u tom trenutku. Nema prisustva u stvarnosti sadanjeg trenutka bez nezavisnosti, jer nema svesti bez nezavisno127

Peter Kelder: Fontana mladosti - tibetanske vebe za podmlaivanje, Beograd, Esotheria, 1999.
(Ancient Secret of the Fountain of youth)

313

sti. Svest je u svojoj sutini transcendentalna, izvan svega to osveava. Da nije izvan,
ne bi ni mogla nita da osveava.
Jedino upozorenje koje se u vezi meditacije moe dati je sledee: Praksa meditacije e doneti produbljivanje svesti, senzitivnosti i intuicije i samim tim na povrinu
e se ispoljavati sve ono to je bilo nesvesno, sve ono to je bilo potisnuto i poremeeno poee automatski da se obelodanjuje i ispravlja pod svetlou svesti. Treba znati
da e se to dogaati i biti spreman. Zavisno od sadraja to se moe ispoljavati u obliku
vizija, seanja, misli, telesnih senzacija pa i bolova. Takoe i u obliku spoljanjih
dogaaja i meuljudskih odnosa. Ne smete dozvoliti da vas to zavede od ispravne panje koja je isto svedoenje svega. To je samo proces ienja. On moe biti tei ili
laki, bri ili dugotrajniji zavisno od individualnog ivotnog iskustva i karme.
Ishrana treba da bude veganska, a onome ko iz nekog opravdanog razloga ne
moe da je sprovede, neka bude 80% veganska, sirova hrana, a 20% obraena, osim
hrane koja je dokazano otrovna.
Od rekreacije preporuljiva je solarna joga, gledanje u sunce, prema uputstvima
Hira Ratan Maneka 128 i napredniji kurs solarne joge po uputstvima Uma ankara. 129
Vebe i meditaciju treba raditi svaki dan u isto vreme i na istom mestu, ujutru i
uvee. Ako neko iz bilo kog razloga misli da ovo ne moe da odradi, da to nije dovoljno, da treba (prvo) neto drugo da uradi ili mu jo uvek neto nije jasno - onda neka
ustane pre est.
***
Kontemplacija (meditacija) ima etiri stepena.
Prvi stepen meditacije odnosi se na mirovanje tela. Sedei u ispravnom poloaju telo se mora nauiti da bude apsolutno mirno i oputeno, bez ikakvog pokreta izuzev disanja, najmanje pola, a najvie jedan as. Pri tome su prisutni zamiljanje i razmiljanje koji projektuju vreme. Drugaije reeno, prisutno je iskustvo sveta i line
prolosti. Zamiljanje je seanje na prola iskustva, osmiljavanje sadanjih i predvianje buduih. Razmiljanje je razrada jedne odreene ideje koja ne mora biti u vezi sa
linim iskustvima. Sa mirovanjem raa se zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim
kretanjem tela u starim navikama, i ono proima celo bie. Zaustavljanjem ustaljenih
navika u kretanju i ponaanju raa se po prvi put vizija o mogunosti potpune pobede
nad celim podrujem uslovljenosti i robovanja vremenu, iluzijama budunosti i teretom prolosti. Takav uvid ispunjava ovo sabrano mirovanje ushienjem i zadovoljstvom. Oseaj zadovoljstva u nadilaenju samovolje tela kroz disciplinu manifestuje se
kao prijatna toplota, arenje u pleksusu koje proima celo telo. Ovo arenje se od starine nazivalo tapas, i odnosilo se na buenje energije usled uspenog asketskog napora. Bez njega to e biti samo nasilna ukoenost koja zamara i oneraspoloava, a ne
budi duu u slobodi od tela. Sposobnost mirovanja bia je osnovni pokazatelj umne
zrelosti (manas) u integrisanoj linosti (aham-kra) i prisustva neuslovljene svesti
(buddhi). Podeljena i umno nezrela linost nee moi ni minut da bude mirna. Oputenost bia je mera duhovne zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fiziko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali
da smo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se svest oslobodi identifikacije s
njim i prevlada ga. Isto tako se i miljenje smiruje kada prestane poistoveenje onoga
koji je svestan sa misaonim sadrajima, sa onim to je zamislio; kada ovek prepozna
autentinost svoga bia koje postojano prebiva osveeno u prvom stepenu kontempla128
129

http://solarhealing.com
http://www.sunyoga.info/index.htm

314

cije, i na osnovu toga uvidi nepostojanost i neautentinost sveg prolog i budueg

ivota zasnovanog na misaonim sadrajima, koji se stalno smenjuju u linearnom nizu i
tako projektuju vreme; kada iza vrtloga (vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje
bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne iluzije. Odlika drugog stepena su prvi okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno
prvi proboji vertikale venosti u horizontali naeg ivljenja tokom vremena.
Misli su ne-hercijanske frekvencije etra ili akae, najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se ini da nisu od prakrti, ve naa, da su misli koje imamo u glavi
nae. To se dogaa zato to je na najvii intelekt, buddhi, sinonim za akau ili eter,
oba imaju iste ne-hercijanske frekvencije. Misli nisu nae nego se u nama samo saimaju i ukrtaju, i zato imamo sposobnost da ih pamtimo i ponavljamo pri osmiljavanju njihovog smisla. Smisao postojanja se zainje u mislima, priroda s njima reava
svoju sudbinu, zato su one tako vane i vredne. U intelektu, buddhi, one su najblie
dui, najblie svom ishodu. U akai ili etru one su samo ne-hercijanske frekvencije
univerzalnog kvantnog Polja, koje dalje omoguavaju sve oblike zbivanja i oblikovanja prirode, dok se u intelektu, buddhi te iste frekvencije pretvaraju u semantiki povezane informacije, zato to ih naa dua privlai ka smislu i ishodu. Zato to se misli
sabiraju u nama, izgledaju nam kao da su nae. To je poslednja iluzija s kojom priroda
uslovljava duu ovekovu. Na neki nain i jesu nae, ali nismo ih mi stvorili ve samo
usvojili da bi ih spasli od besmisla i prirodi dali konani smisao svojom duom. Kada
probueni ovek misli i govori direktno iz due, svaka njegova misao i re tada je
logos koji stvara svet, otkriva smisao svega, isceljuje sve rane i direktno sprovodi
boansku energiju ivota na ovaj svet.
Kada nadiemo misli razumevanjem njihove prirode u svetlosti svesti due, i
prepoznamo sebe kao istu svest due - samo tada smo zakoraili u slobodu i probuenje. Prvi takav korak je mogu jedino u meditaciji, u drugom stepenu zadubljenja.
I to se postie postepeno. Najpre se treba odvratiti od lutajueg prianjanja za
mnotvo uvek novih sadraja i zamisli tako to se panja vrsto vee za samo jedan
misaoni sadraj uoblien u pitanje: Ko sam ja? ili Ko misli?
(Panja se moe vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj
ko misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je
da se sprei da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se d jedan oblik kako bi
tada lake uvideli da smo razliiti od uma, da smo ista svest koja sve omoguava
zajedno sa umom. Meutim, malo je Uitelja koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre,
kao to je Bhagavan ri Ramana Mahari; mantra se danas uglavnom koristi kao
objekt predanosti, koncentracije ili mentalne discipline, a ponekad i za autohipnozu,
bez znanja o njenoj pravoj svrsi.)
Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, ve panju okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko obre misli u unutarnjem dijalogu, tj, ka onome ko je svestan sadraja svake misli. Klju uspeha je, dakle,
u ostvarenju takvog okreta od misli, i uestvovanja u njenim sadrajima, ka sebi; ni u
kakvom drugaijem postizanju na osnovu neke ideje, vere ili koncentracije. Ne treba
zato traiti odgovor na ovo pitanje, kao to ga ne treba ni koristiti kao mantru, nego ga
samo upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega.
ta u kontekstu snkhye znai ispitivanje Ko sam ja?
To je nadilaenje identifikacije svesti sa kategorijom manas i afirmacija ahamkre. Manas ili um je organ miljenja koji funkcionie tako to se uvek trenutno saobraava sa frekvencijom neke misli. Zato nam izgleda kao da na um misli. On trenutno
315

uzima oblik neke misli. Takav nain funkcionisanja stvara identifikaciju sa mislima.
To se deava u suptilnom, astralnom telu, jer manas je deo antahkarane ili ive koja je
sainjena od tri kategorije: manas, aham-kra i buddhi. Manas je u istoj ravni sa tanmtr, najfinijim prototipskim poelima kvantnog Polja iz ijih se frekvencija oblikuju
svi grublji oblici postojanja. Kada postanemo svesni ko smo, aktuelizujemo kategoriju
aham-kra, princip individuacije svesti u prirodi, pa i nae svesti o svim objektima, o
mislima. Princip individuacije (Ja) je takoe upleten u misli na taj nain to ih obre u
unutarnjem dijalogu (citta vrtti). Otuda iskustvo Ja mislim, odnosno da je Ja izvor
svih misli. Ja nije izvor samih misli kao takvih, ve stoer oko koga se misli obru,
odvija unutarnji dijalog. Naime, misli kao najfinije informacije postojanja, koncentriu
se u nama, u manas, ali ne na bezlian i besmislen nain. Potrebno im je dati smisao,
individualno znaenje. To je zadatak kategorije koja daje princip individuacije svemu,
aham-kra. Ona daje svest o sebi svemu, pa i znaenje mislima. Otuda se iskustvo Ja
sam inilac to doslovno znai aham-kra, prenosi i na delovanje misli, na manas, pa
izgleda kao da je Ja inilac koji stvara misli. Ja ne stvara same misli, ve samo
ustanovljava njihovo znaenje. Otuda je Ja stoer oko koga se odvija unutarnji dijalog. Kada svest o sebi, aham-kra, postane ista, kao isto Ja jesam, onda se aktuelizuje kategorija buddhi, nadlina ili objektivna svest o ishodu celog postojanja, svest
due ili purue. Tada se misli potpuno nadilaze u potpunom razumevanju njihovog
znaenja. Tiina uma je mogua samo u potpunom razumevanju misli, u ostvarenju
smisla postojanja. Bez toga tiina uma je samo tupost nesvesnosti. Sve dok smisao
postojanja nije spoznat, postojanje nam alje svoje informacije, misli, da ga osmislimo
i spoznamo. Osmiljavanje i spoznaja smisla postojanja ne dolaze s nekim konanim
zakljukom boljim od svih prethodnih, ve samo s nadilaenjem uslovljavanja niih
podruja prakrti, uma (manas), i ega (aham-kra), aktualizacijom iste svesti (buddhi)
nae due (purue). Poto celo postojanje (prakrti) slui interesima due (purue), njegov smisao se ostvaruje samo kada svest due ostane potpuno jasna i prisutna ovde i
sada, u samom postojanju.
To je proces meditacije u kontekstu sheme kategorija prakrti u snkhyi.
Okretanje panje ka sebi u meditaciji praktino zapoinje smirenjem pogleda.
Oi su, naime, otvor kroz koji um opaa svet. Zato se oi kreu zajedno sa umom, one
su najfiniji ulni organ, i kroz njih najvie spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oi (iz praktinih razloga posmatrajui taku izmeu oiju), tada se panja automatski okree natrag, ka izvoru uma, istoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano
preputena samoj sebi, panja se kree od subjekta, kroz oi, ka vanjskom objektu.
Kada joj to onemoguimo smirenjem pogleda (na taku izmeu oiju), energija koja je
spontano izbijala van sada se automatski okree natrag, svome izvoru. Jer, ona ne
moe da stane, energija je smo kretanje. Isti efekat se postie ako meditiramo otvorenih oiju. Tada pogled treba da je sputen i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi
nekim oblikom, tada je i um angaovan. Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um
nema ime da se bavi i smiruje se. Smirenje oiju u meditaciji je zavrni in smirenja
celog bia - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek poinje meditacija, ili istinska
predaja. Ovaj zavrni in e biti ostvaren samo kada budemo dovoljno zreli da napustimo svoju linu prolost, nade u budunost, ubeenje o svojoj individualnosti i predamo se onome to sve omoguava. Naime, sve to nas vezuje za relativni svet neznanja i patnje (samsara) manifestuje se kretanjem naeg psihofizikog bia (a kretanje
misli, unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim smire316

njem automatski nadilazimo to podruje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' purua od prakrti, nije potrebno nita drugo do smirenje prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje purue i prakrti, svodi se na kraju
jedino na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog
psihomentalnog zbivanja, sebe od svega to nam se dogaa. Sabranost panje na taku
izmeu oiju je samo praktian nain da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi.
Jer, koliko smo prisutni u sebi, toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima,
toliko smo nesvesni sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokuaj, ve se moe jedino
napustiti podruje njihovog deavanja, one nemaju stvarnost po sebi, ve uvek nastaju
zaboravom samosvesti i identifikacijom sa odreenim sadrajima. Misli su najfiniji
pokret bia od sebe ka objektu (psihikom ili fizikom), one su refleksija (ogledanje)
uestvovanja subjekta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli stiavaju na indirektan nain: okretanjem ka sebi, ka izvoru svesti o mislima i ostajanjem
u njemu, u istoj budnosti (buddhi) koja je svesna onoga koji misli slae u semantiki
povezane informacije (aham-kra) i samih misli (manas). Ako nastojimo da smirimo
misli (um) na neki drugi nain, meditativnom kontrolom ili naporom koncentracije,
tada im samo dajemo realnost koju one sme nemaju, i tako stvaramo kontraefekat.
Tada se nae Ja (ego) i um dele na misao i onoga ko misao kontrolie. Misli se mogu
jedino nadii spoznajom njihove prave prirode, da se one obru oko naeg Ja, ali da
nisu nae - nikako borbom protiv njihovih sadraja. Mi dajemo realnost svim misaonim sadrajima - oni nemaju realnost sami po sebi, a to inimo uvek kada nismo u
stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi kada mislimo; prisutni
smo u sebi samo pri budnoj tiini uma. Jedino se ovako postepeno usporava, suzbija i
gasi svako novo zamiljanje i, kada ostane samo ova odabrana misao (upitanost: Ko
sam ja?), ovek dolazi do sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato to jasno
uvia da su sav teret prolosti, kao i sve nade u budue rastereenje, ista iluzija koju
misao stvara beei od sadanjosti, koja je venost i ista neuslovljenost. Um je uvek u
pokretu i u nekoj imaginaciji prolog ili budueg, nikada ne moe biti prisutan u sadanjem trenutku, jer tada njegova konstrukcija vremenskog zbivanja propada u venosti
same neuslovljenosti, koju bie prepoznaje kao svoju jedinu stvarnost, koja je uvek
ovde i sada. Zato, kada bivamo prisutni u sadanjosti, misli same nestaju i um se smiruje. Sabranost bivstvovanja u sadanjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarnosti, naziva se samadhi. Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti ovek doivljava kao
svoju Sopstvenost ili autentinost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je bie dolo
do svoga ishoda, prakrti tu dovrava svoje oblikovanje kroz vreme i potpuno se otvara
purui kao venoj prisutnosti. Otuda mir. Posle samadhija, priroda se pokazuje kao
iva venost boanskog Duha.
Drugi stepen je proces nadilaenja manasa i kristalizacija aham-kre u svetlosti
iste svesti, buddhi. To se dogaa kao unutarnja tiina s kojom se uvia da, iako se
mentalne aktivnosti zbivaju u nama, ne moramo da uestvujemo u njihovim iluzijama.
Iako se misli dogaaju u nama, one nisu nae, kao to ni telo nije naa sutina. Tada se
buka misli i robovanje vremenu obustavlja u slobodnoj tiini sadanjosti usled jedinstva onoga ko misli i onoga kome je misao bila upuena u unutarnjem dijalogu, i nezavisne svesti o svemu tome.
Tiina probuenja u oveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bia niti
dva uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe
samoga angauje u stvaranje i ponavljanje tog misaonog sadraja i saobraava s tom
317

aktivnou; i kada prepozna svoju mo odluivanja da li e ponavljati misli i poistoveivati se sa njima, beati s njima u vreme i san, ili e i bez toga ostati onaj koji uvek
jeste, ovde i sada, i preuzeti odgovornost da to bude.
Tiina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve to se u umu zbiva, cela
naa psiha, sastavni deo bia prirode, isto kao i organi, kao kosa na naoj glavi. Ako
moemo da smirimo telo ne poistoveujui se s njim, tako isto moemo i um smiriti
jaajui nezavisnost od njega. Sa uvrivanjem takve svesti o svojoj autentinosti
ovek e uvideti da on uvek postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima
i bez njih. Ali, svest o tome se trajno uvruje jedino suzdranou od aktivnosti uma,
jer se tako dokazuje njegova sloboda od tog najfinijeg uslovljavanja. Jedino iz ostvarenja slobode od uea u bivstvovanju stie se puna odgovornost, mo i sloboda za
uee u svakom zbivanju. Jer, dolazei do iste svesti i samog bivstva u meditaciji,
uviamo da su i misli sastavni delovi tog istog bia. Tada nam misli vie ne smetaju,
same se smiruju jer smo prihvatili celinu bia. Tada smo oputeni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizikog i mentalnog zbivanja izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornou i njeno preuzimanje odlae
se za budunost. Tada misao opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu
traje vrlo kratko zbog nemogunosti da se trajno preuzme odgovornost za ono to
donosi, i ostavlja samo inspiraciju i ushienje zbog svog egzistencijalnog znaaja.
Uvidevi za trenutak sebe kao odgovornog za svako delo i psihiko stanje, ovek
odmah bei natrag u sigurnost stare uslovljenosti, u neodgovornu preputenost starim
zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Stare navike odnose prevagu jer su stvarane
tokom celog dotadanjeg ivotnog iskustva i negovane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju na spoljne uticaje. Njih treba razbijati tako to emo
boravak u unutarnjoj tiini hrabro produavati uprkos buci i verovanjima celog sveta.
Od izuzetne je vanosti da taj trenutak spoznaje sebe u meditaciji ne pretvorimo
u mit, da seanje na njega i utiske slobode koje taj trenutak donosi ne pretvorimo u la
da smo i dalje u njemu, da ga imamo kao trajno svojstvo. Tako e nastati izofrena
situacija, da mislimo da smo svesni sebe, dok u stvarnosti radimo sve to rade nesvesni
ljudi. Trenutak samadhija je samo trenutak, ali vrlo vredan, i takav treba da bude spoznat. Ne sme se od njega praviti neto drugo. Tek kada dovoljnim ponavljanjem dobro
uoimo razliku izmeu tog trenutka i ostalog vremena, doi emo do spasonosne prevage spoznaje da je u tom bezvremenom trenutku samadhija naa prava priroda i spas,
a sve ostalo ropstvo. Smo razlikovanje e nas dovesti do takve prevage teita.
Psihomentalna uslovljenost je mogua samo usled neprihvatanja odgovornosti
za svoju slobodu, i zato nita oveka ne moe da oplemeni i oslobodi kao ovo utanje
uma postignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava i proima celo telo prijatnim oseanjem ushienja, zadovoljstva i ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od
uma, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaen tim oseanjem. Unutarnja tiina
izaziva ushienje u oveku zato to on tada svoje individualno bie prepoznaje u holistikom jedinstvu sa celinom univerzuma. Tada, naime, telo nestaje kao zasebna celina,
dolazi do stapanja njegove individualno oblikovane energije sa energijom celine i
svest o tom jedinstvu proima ga ushienim blaenstvom. To moe biti propraeno
razliitim doivljajima: snanom jezom koja proima celo telo, ekstazom, jasnoom
koja prerasta u dotle nevienu svetlost pri emu nestaje dotadanje iskustvo prisustva
tela, ili (ukoliko je jo preostalo mentalnih sadraja u dubljim slojevima) vizijama
boanstava ije ime i oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je ovek odgajan.
Telo je u trenucima ostvarenja drugog stepena potpuno smireno kao da je od kamena,
318

ali je i lagano kao da nema teine. Pokreti su tada nemogui, a disanje je gotovo neprimetno, zato to se smirenje daha dogaa uporedo sa smirenjem uma. Dah je grublji, a
um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u unutarnjoj tiini mogue je jedino kada uporite za svoju Sopstvenost ovek svesno nae nezavisno od tela i
uma, nezavisno od sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaenje se uobiajenom egoikom iskustvu ini kao naputanje svoga bia i umiranje, zato to je telo i
um dotle neopravdano dralo za sopstvena trajna svojstva. Svesno suoeno sa sobom,
u drugom stepenu zadubljenja, celo bie za trenutak staje, jer je veliko delo njegovog
stvaranja tada dolo do svog bezvremenog ishoda. Ono to umire je zapravo stari um i
bez njegove smrti nema oveku vaskrsenja u slobodu koja je sm ivot.
Kristalizacija aham-kre je klju za razumevanje drugog stepena, kao i meditativne prakse uopte. Naime, aham-kra je izvor ovekove individualnosti, njegovog
Ja. Sva objektivna priroda, fizika i nadfizika, u svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod aham-kre. To znai da joj ovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa
onda objektivni svet. Ovo znai da se osveenje celog bivstvovanja u njegovoj autentinosti dogaa u Ja. Ja je centar ili otvor kroz koji se saima ishod svega u svetlosti
iste svesti, buddhi. Ja je ono jedino to treba da bude osveeno. Ja (ego) je zapravo
ishod uma. U svom prirodnom, autentinom stanju, um je miran i ist kao ogledalo.
Njegova prava funkcija i jeste da omogui ogledanje sveg postojanja. Oblici u njemu
postaju slike, informacije, misli, i one su samo vibracije uma, oblici koje on trenutno
preuzima, kao to voda uzima oblik talasa, ili ogledalo lik koji odraava. Ali mi uvek
gledamo talas, ne vodu, lik u ogledalu, a ne samo ogledalo kao takvo. Zato se identifikujemo sa sadrajem misli jer ih ne razlikujemo od uma, postajemo ono to mislimo,
ono ime smo opsednuti (to u krajnjem obliku predstavlja psihozu, a u blaem vidu
svakodnevni ivot prosenog oveka). Mi uvek vibriramo u skladu s vibracijama uma,
tj. mislima koje nisu nae, kao plesa koji se usklauje s muzikom koja nije njegova.
Cilj meditacije je da um postane miran, da prestane da ponavlja misli, a to znai da
prestanemo da se kreemo (vibriramo) u skladu sa mislima, tj. da Ja prestane da se
kree. Meditacija je prestanak kretanja Ja. Otuda je vano da se smiri najpre telo.
Ovo praktino znai da kada Ja (aham-kra) postane isto, bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje apsolutno svesno
sebe, a na taj nain i iste svesti koja ga omoguava, buddhi, nadlinog ili apsolutnog
ishoda bivstvovanja uopte, i tada nestaje. Zato je reeno da faza aham-kre traje kratko, da se odmah premee u buddhi. Kada individua potpunim smirenjem prepozna
svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva individua (aham-kra) i postaje ono to
jeste u apsolutnom smislu (buddhi), tj. sjedinjuje se s onim to sve omoguava (purua). Zao ovek ne moe da ostane isti kada spozna sebe. Ja, ili um, e prestati da se
kree, tj. da ponavlja misli, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je na pokret
navodila privlanost ka objektima koji, opet, nisu nita drugo do misaone projekcije, i
da objekti nisu nita sami po sebi. Cela prakrti je isto Jedno, tako da u njoj nema izdvojenih i posebnih objekata kojima bi se teilo - jedino um stvara objekte, daje im
individualnost i karakteristike, pa onda ide ka njima. Um se kree u zatvorenom krugu:
sm proizvodi svet posebnih objekata koji ga izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili
ego ulagana je ivotna energija. Zato ego postaje samostalan entitet, kao ivo, neorgansko bie, koje tei opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao arobnjak.
Spreman je i da ubija da bi sauvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak odrava
poturajui ispred sebe iluziju da su objekti koje sm projektuje realni i neophodni, da
je kretanje koje sm ini samostalno i samodovoljno, da je on uslov ivota i da je naa
319

individualnost realna samo u njegovim okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda
kao umiranje, i to zaista tako i doivljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem raa
se u nama svest Boanskog koje omoguava sav ivot. Naputajui svoju individualnost, mi individualnost ne unitavamo i ne postajemo 'bezlini', nego je pretvaramo u
olienje boanskog Duha koji sve omoguava - i nas i sve iluzije ega (Jovan, 12:2425).
Sa stanovita meditativne prakse, ovo znai da sve ovde opisane faze treba
doiveti u svome Ja ('Ja mislim', 'Ja diem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i
direktnom doivljaju, a ne o jo jednom obliku miljenja). Ovo ne znai da smo mi
tvorci misli, disanja, svih pokreta, ve da smo smisao sveg tog zbivanja vrsto sabrali
na jednom mestu, u sebi i direktno ga osvestili. Prestali smo sa projekcijama i izbegavanjem svesnog suoavanja sa njima. To je ono to Ja sam inilac znai: konano suoavanje sa zbivanjem. Ja jesam je drugi naziv za svesnu prisutnost u ovde i
sada. Smo Ja treba da postane nepokretno, tiho, sabrano, svesno sebe i misli koje
stvara svojim kretanjem. Tada emo postati svesni svega to se kao prakrti kree i
moi emo da se razlikujemo od toga. To razlikovanje je ista svest due. Mi treba da
budemo ta tiina koju doivljavamo u meditaciji, ovde i sada, a ne da meditiramo kako
bismo ubudue postali tihi. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osveava tako to se
sva zbivanja, koja se nuno manifestuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva jesu,
iz trena u tren, bez njihovog zadravanja i projektovanja u neke nove sadraje. Jer, kad
god projektujemo iskustvo zbivanja u neki novi sadraj, mi nismo svesni ni svoga Ja
(sebe), ni prave prirode tog iskustva, ve samo tog sadraja. (Od gomile tih sadraja
sastoji se slika sveta prosenog oveka, od koje on nikada ne vidi stvaran svet.) Ako se
ovako ne uini, meditacija e se pretvoriti u jo jedno apstraktno zaluivanje (koje
emo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek kada se sva etiri stepena ovde opisana doive
kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost e biti nadiena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave
neim to Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa neim to je od
(ovog ili onog) sveta, dok se ovde ovek okree ka onome to sve stvara, koje projektuje sve to ima ime i oblik, ka svome Ja, ide uvek unazad drei se uvek stava svedoenja, uvek iza svega, i tako se uvlai u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili Sopstva (buddhi),
do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom spoznajom. Nikada ga neemo
nadii nekakvom objektivizacijom njegovog nadilaenja, ili projektovanjem u vreme,
ve jedino osveenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj nain e Ja postati prozirno i nestae. Nestae zato to je bilo drugo ime za budnost ovde i sada. Nestae tako to vie
nee biti nae Ja, nego e i ono postati olienje boanskog Duha koji sve omoguava.
Stvarnost je stanje bez Ja, i upravo zato ne moemo mi da odbacimo svoje Ja,
jer to e morati da uini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokuajima. Ja se
smo rastapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doivimo kakvo jeste - da ne postoji. Ni Ja ni um sa mislima ne postoje objektivno, tako da i ne mogu da se uklone da
ih vie ne bude, kao to se neki objekat uklanja. Oni uopte nisu nita po sebi niti za
sebe, oni su za duu ovekovu prazni, kao i sve tvorevine prakrti. ovekov najvei
problem i izvor svih nevolja je to to nije svestan prave prirode svog Ja. ovekova
prava mera, sloboda i duhovna autentinost poinju tamo gde on (kao ego) nestaje
(Jovan, 10:17-18).
Od presudne je vanosti da se dobro i to ee (svakodnevno) ustanovljava ovo
plemenito utanje u drugom stepenu zadubljenja, koje isprva traje kratko, jer se u njemu ukidaju i najfinije psihomentalne uslovljenosti koje povlae sve ostale sa grubljim
320

posledicama. Njihova stihija je isuvie mona da bi se zaustavila odjednom. Sve treba

uiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i sabere u bezmisaonoj unutarnjoj tiini drugog
stepena. Kada ovek jednom pronae unutarnju tiinu u sebi, kada on postane tiina,
ona mu daje nezaboravno osvedoenje da je iskonska neuslovljenost ni od ega, koja
omoguava postojanje svega, uvek dostupna, i to u njemu samom, kao njegova sloboda. Sav daljni trud svodi se na proirivanje njene dostupnosti i prisustva iz sopstvenog
bia ka postojanju uopte.
Trei stepen nastaje kada se prvobitno ushienje usled smirenja u unutarnjem
jedinstvu i tiini prevazie i ovek u njemu boravi ravnoduan, paljiv i sabran, bez
napora tokom dueg perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg smirenja tako da mu nijedan deo tela ne ostane nezahvaen tim spokojstvom. U
treem stepenu se poveava iskustvo transcendentalne svesti ili samadhija iz drugog
stepena, sve vie se smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bekstvom od slobode, i ovek se sve vie na nju privikava kao na svoju pravu prirodu.
Procesom osveenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na povrinu izbijaju
nesvesni sadraji, stresovi, kompleksi, ubeenja i implanti. Kada svesno doemo do
njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju. To moe da se ispolji kao seanje, mentalno
stanje, emocionalna reakcija ili fizika senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i zaboravom unutarnje tiine. To je sve znak napretka, to pokazuje
da osveenje deluje i da se sve vie istimo iznutra.
Napredak u treem stepenu se ne ogleda samo u proienju od unutarnjih identifikacija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolazie u
iskuenje s raznim spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest suavale i s kojima smo gubili budnost i prisebnost, sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni
prestaju opinjavajue da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i,
samim tim, vie nezavisni i budni.
Uvrivanjem iskustva unutarnje tiine stiemo sve vee nepoverenje prema
svemu to um projektuje i zamilja, i sve vee poverenje prema smom biu i njegovom izvoru, Boanskom koje ga omoguava. Unutarnju tiinu moemo da produimo i
zadrimo samo u onoj meri u kojoj imamo poverenja u bie i Duh koji ga omoguava,
i potpuno mu se predamo. Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u
mo due koja nam daje postojanje, koliko ne uviamo da postojanje opstaje bez misli,
bez cele nae psihe, bez nas samih, i da dua odluuje o svemu, i o nama i o postojanju. Trea faza je jaanje ovakvog poverenja u duu koja je beskrajno vea od nas i
naeg uma, i uvianje da se njena stvarnost vidi samo istom sveu bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, naputaju se sva stanja, i
zadovoljstvo i nezadovoljstvo, u etvrtom stepenu meditativnog zadubljenja. Tu je
konano nadiena svaka mogunost za izoidnu podelu bia uopte (ne samo povodom
miljenja kao u drugom stepenu), tako da iezavaju sve dotadanje radosti i alosti,
sva dotadanja ivotna iskustva nestaju u potpunom stapanju sa neuslovljenou koja
omoguava sav ivot. Drugim reima, dua se ovde zaista oslobaa uticaja tela i sveta
i vraa svoju autentinu svesnost koja je boanskog porekla. To je svrha meditacije.
ovek je tada nadiao staru linost i svoja individualna iskustva, suoen sa neuslovljenou celine postao je potpuno ravnoduan prema svakom obliku pojedinanog zbivanja u vremenu. Ravnodunost je glavna odlika etvrtog stepena, ona nije ni pozitivna
ni negativna, ve je sma neutralnost kao izraz potpune proienosti u kontemplaciji.
Ta proienost obuzima i proima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela
ne ostaje nezahvaen njenom slobodom. Telo u etvrtom stepenu postaje potpuno pro321

eto slobodom due i potinjeno toj slobodi. Telo je sa svojim ponaanjem jedino podruje ispoljavanja duhovne slobode u oveku. Zato mentalno mirovanje nee biti
ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u smom telu, u prvoj vebi satipatthne.
Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak prisustva u biu, to izaziva lutanje uma
od tela i sadanjosti. (Prisustvo u biu je svest da nismo bie, ve dua koji ga omoguava.) Naa navika da uvek zaboravljamo sebe i sadanjost vezuje nas za misli. Kad
god se um ne smiruje treba se vratiti prvoj vebi sabranosti panje na telo i disanje.
Jedino osveenjem i ovladavanjem tela moemo osvestiti um i nadii ga, jer um je
samo najfinija funkcija tela. etvrti stepen je samadhi, sabranost panje u ishodu postojanja uopte, svesno prisustvo u iskonskoj ravnotei i jedinstvu svih moi bivstva. Iz
tog jedinstva sve proistie i ceo kosmos tei da se dogodi njegova svesna obnova. Ona
se dogaa jedino u oveku koji miruje u samadhiju.
etvrti stepen je potpuna tiina uma. Ovo su samo rei namenjene onima koji su
potpuno identifikovani sa umom, zato im se na poetku kae da treba da 'smire um'.
Um je nemogue smiriti jer je on sama aktivnost. Bez mentalne aktivnosti nema uma.
Kada se to direktno doivi kroz prethodna tri stepena zadubljenja, onda se ovde u etvrtom stepenu direktno uvia stvarnost u kojoj uopte nije ni bilo uma kao realnog
samog po sebi. On nije neki objekt koji moe da se ukloni tako da ga vie nema, ili da
se promeni da bude miran. Vidimo da je sam um prazan, svaka misao je samo prazna
imaginacija, svaki mentalni sadraj, koji nas je ranije obuzimao, samo je izraz praznine. Nije ak ni izraz. Uvidom da je um sa mislima sama praznina i nita po sebi i za
sebe, postajemo smirenog uma. Zapravo, smirujemo se od vezanosti za um. Tada um
(kao prirodna funkcija, manas) moe da misli ta god hoe, svi mentalni sadraji i
aktivnosti e za nas biti prazni i nitavni. Zato to to u stvarnosti i jesu. To je vienje
stvarnosti, a ne njeno naputanje. To je jedina prava 'sloboda od uma', jedino pravo
'smirenje uma'. Jedino pravo svedoenje i buenje. To je samadhi.
U samadhiju se saima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na smo
telo i Ja, a i vreme se saima i nestaje tako da pola asa prolazi kao jedan tren. Ovakvim saimanjem bivstva u istoj budnosti bie se preobraava i proiava od svih
taloga starih uslovljavanja u delima, reima i mislima. To je neposredan doivljaj
alhemijskog preobraaja bia u savrenije stanje. Budnou mi na lokalnom nivou, u
podruju svoga tela i Ja, ubrzavamo i saimamo prostorvreme kojim bie na globalnom planu i u duem vremenskom periodu postie savrenstvo pod privlanim dejstvom Duha (purua). Usled relativnosti bia i vremena, i njihove uzajamnosti, nae
lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. ak moemo rei da se globalno postie na lokalnom, ili da meu njima nema razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suoavanja sa
sobom kao principom slobode u prirodi, stalno zamiljanje da se taj ideal prisustva
stvaralakog principa nalazi negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom
postizanju tokom vremena, u budunosti, ili je zadat u prolosti, kao da on ve nije
sma izvorna i bezvremena stvarnost koja nae bie omoguava ovde i sada. U nama
je oduvek prisutna tiina neuslovljenosti u ijoj slobodi se oglaava samo postojanje.
Bez te tiine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za ono to biva, niti bez mirovanja u
njoj moemo biti svesni ikakvog zbivanja.
Prvi stepen, dakle, sadri zamiljanje (raznih) i promiljanje (odabranih sadraja), ushienje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi je kratak period u kome
nema mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushienje, zadovoljstvo i sabranost. Trei stepen je lien aktivnog i kratkotrajnog ushienja i ostaju samo spokojno zadovoljstvo i
322

sabranost u duem periodu. U etvrtom stepenu prisutna je, osim sabranosti, jedino
ravnodunost usled uvida u iskonsku prazninu samog uma i svih sadraja. Posmatrajui shemu prakrti, moemo rei da prvi stepen predstavlja ovladavanje indriyni smirenjem tela; drugi, prva iskustva nadilaenja manasa neutralnim posmatranjem (svedoenjem) svake misli koja se pojavi; trei, kristalizaciju aham-kre u svetlosti iste svesti, buddhi, svedoenje celog tela i uma (indriyni), i etvrti, nadilaenje svih linih
iskustava u potpunom proienju osveenog bia, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saivljavanje sa duom i boanskim Duhom
kao naom pravom prirodom. U poetku meditativnih iskustava istu svest o Duhu
doivljavamo kroz napor kao neko izuzetno otkrie i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno
se smanjuje ushienje i Duh sve vie doivljavamo kao ono na emu poiva priroda
celokupnog postojanja, a celokupno postojanje kao sopstvenu sutinu. Kada to postane
prirodno stanje, kakvo u stvarnosti i jeste, meditativna praksa je zavrena. Inae, esto
se deava da se ovek ukoi na nekom nivou svesnosti Duha, pa ga nekritiki oboava
kao nekog boga. Duh nema svojstava.
ista ili transcendentalna svest, buddhi, nije nita drugo do svesno prisustvo u
sebi, iza misli, tela, dotadanjeg ivotnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo,
iskustva i svet, a ista svest je sm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o neemu,
a ista ili transcendentalna svest je svest sma po sebi, ista budnost, svedoenje ili
prisutnost, i takva svest tada nije razliita od samog bivstva. Subjekat, tj. bie, tada
budno prebiva u sebi smom kao isto postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i
vremena. To stanje lako je prepoznati po tome to izaziva blaenstvo, oputenost u
konanoj pronaenosti sebe. Meditacija je navikavanje da na taj nain budemo u sebi,
neposredno, nepodeljeno i autentino bivstvujui, potpuno budni kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli, telesnosti, prolosti, budunosti i sveta, budni kao smo veno
bivstvo, ovde i sada. Samo tako se bivstvovanje osveava i njegova stvarnost neposredno spoznaje. Subjekt postoji samo u odnosu na objekt. Kada nestanu objekti, nestaje i subjekt i preostaje isto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije zatvaranje u subjektivnost, ve otvaranje prema onome to omoguava i subjekta i sve objekte
istovremeno, a do toga se dolazi kroz subjekta, dolaenjem do njegovog izvora. (Samo
se uslovno ovo moe nazvati meditacija zbog odomaenosti tog izraza, jer on inae
podrazumeva koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim sadrajem. Ovo je pre
smo sedenje u tiini, koje se u zenu naziva ikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja ovek prvi put u ivotu doivljava slobodu od
nagonske stihije telesnog kretanja, nadiavi ga njegovim smirenjem. U drugom stepenu ovek prvi put spoznaje da nije um i da moe biti slobodan od njegovih odreenja i
sadraja, da moe biti izdvojen i nezavisan svedok svake misli i psihikog doivljaja.
Iako je od presudnog znaaja, taj stepen traje kratko zato to je zbog dotadanje nezrelosti ovo stanje budnog svedoenja propraeno ranijim iskustvima, stresovima i sadrajima koji osveenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost svedoenja brzo nestaje. Ne moe se biti slobodan i uslovljen starim navikama individualnog iskustva istovremeno. Trei stepen odlikuje odvikavanje ovekove svesti od linih uslovljenosti,
line prolosti, dakle, nadilaenje Ja, pretapanje linog u slobodno i nadlino, u apsolutno. etvrti stepen je pobeda due nad samovoljom tela i uma i potpuna ravnodunost prema njima, kao trajno stanje. Sva etiri stepena odlikuje sve vee buenje blaenstva zato to u tom procesu telo i um ne bivaju odbaeni, nego dozrevaju u svojoj
svrsi i rascvetavaju se u svome ishodu, postaju olienje slobode koja omoguava sm
svet.
323

Usavravanjem sva etiri stepena rpa-dhynam postiemo savrenstvo

satipatthne. Samo tako moemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu
svoje due, odnosno boanskog Duha u nama. injenica da moemo biti sasvim svesni
svoga tela i ovladati njegovom stihijom, kazuje da nismo telo, da smo iznad njega.
injenica da moemo biti sasvim svesni svojih oseaja i nezavisni od njihovih uticaja,
kazuje da nismo oseaji, da smo iznad njih. injenica da smo svesni svih stanja uma
kazuje da ne moramo da budemo identifikovani sa stanjima uma, da smo iznad njih. I
injenica da moemo biti svesni svake misli kazuje nam jasno da nismo nijedna misao,
niti smo onaj koji osmiljava i ponavlja misli (ego), jer i njega moemo biti svesni.
Sve je to prakrti.
To je cilj i svrha meditacije i svih pravih duhovnih disciplina uopte: diferencijacija svesti, svedoenje, ostvarenje da smo razliiti i nezavisni (kaivalyam) od svih
ovih modifikacija prakrti.
Plodovi
Kada je svest (buddhi) tako sabrana, proiena i razbistrena u meditaciji
(dhynam), za ispoljavanje Duha neuslovljenosti (purua), njena mo stvaranja u prirodi, iako i ranije velika, sada je mnogo vea, u potpunosti je ostvarena. Svest sada
osvetljava bie u svim dimenzijama, a ne samo iz podruja fizikih ula (indriyni).
Koliko je svojim smirenjem i proienjem prisustva blia principu neuslovljenosti,
toliko je njena stvaralaka mo vea - toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju
sputavajuu mo nad njom. Tehniki govorei, sa uspenom meditacijom ovek zalazi
iza ispoljene prakrti i ulazi u podruje neispoljene prakrti (avyakta). To je podruje
kvantnog Polja, kosmikog holograma, potpunog bezvremenog jedinstva, podruje
etra ili akae. Uspenom meditacijom svest je dospela do svog najistijeg stanja u prirodi, do kategorije mahat-buddhi. S time je automatski postala usklaena sa najfinijim
stanjem ispoljene prirode, sa etrom ili akaom. Tada se individualna svest sjedinjuje sa
sutinom prirode, sa kvantnim Poljem, etrom, boanskim matriksom, holografskim
univerzumom, tamnom materijom, ne-hercijanskom sfernom energijom ili kako su
to ve nazvali. Iz te sutine izvire sva ivotna energija. U toj sutini svi uzroci i posledice apsolutno svega to se ikada ispoljilo (dogodilo), to e se tek ispoljiti, i to uopte moe da se dogodi, postoje zajedno, izvan vremena. Kada svest stupi u kontakt sa
tim poljem ona onda postaje kreativna svest, moe slobodno da koristi sve mogunosti
bivstva. To se ovde, u fizikom trodimenzionalnom svetu, vidi kao ispoljavanje natprirodnih moi (siddhi). Moi ili siddhi nisu nita drugo do korienje ne-hercijanske,
stacionarne frekvencije u trodimenzionalnom svetu gde vlada hercijanska, transverzalno-vektorska forma, pomou svesti koja obe objedinjuje, koja je dovoljno ista (buddhi) da moe da dopre do temelja prirode (akaa). Siddhi je svesno ispoljavanje sutinskih mogunosti prirode. Svest jedinstva (buddhi) koristi prirodu na najfinijem nivou,
u njenom kvantnom jedinstvu. Potpuno osveena dua ovekova moe da koristi sve
mogunosti prirode. Celovit mikrokosmos (probuen ovek) automatski koristi kosmos kao celinu i sve njegove mogunosti.
Postoje dve faze svesnog korienja svih moi postojanja: nezrela i zrela.
Nezrela je kada svesni subjekt prvi put otkriva univerzalno kvantno Polje svih
mogunosti i pone da ih upoznaje, pa samim tim i da ih ispoljava.
U dhynam smo nauili da moemo postojati i bez misli, da nismo um nego
bivstvo, da um suava svest o bivstvovanju bia i uslovljava je svojim sadrajima.
324

Kada smo nauili da bez misli budemo svesni kao ista svest i postojimo kao smo
bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek budni i prisutni u sebi pri svim zbivanjima.
Zato je prvi plod iste svesti pojava lucidnih snova i vantelesna iskustva. Ona su kljuni nagovetaj konane nezavisnosti purue od prakrti. Bez toga njegova nezavisnost
se nee aktuelizovati u ovekovom iskustvu, ili e duhovna priprema za nju biti potrebna sve do kraja ivota fizikog tela. Mnogo je mudrije ubrzati vreme tog procesa, koji
je inae neminovan, osnaenjem svesti (satipatthna i dhyna). Stoga to nagovetava
i priprema veliko buenje, ovaj plod je na prvom mestu po vanosti. Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od sporednog su znaaja i svode se na egzibicije. One se u astralnom telu mogu uvebavati, a zatim tako steeno iskustvo preneti na fiziki plan. Tako
je mogue uvebati da se iz fizikog tela pree u energetsko; da se vidi i uje kroz
fizike prepreke i na daljinu; da se fiziki elementi po volji preobraavaju u razliite
tvorevine; 130 da se savlada zemljina tea i leti u prostoru; u energetskom telu se moe
putovati po celom kosmosu jer se ono kree po viim dimenzijama gde se prostorvreme saima, njegovo putovanje je zapravo ulazak u ovo saimanje viih dimenzija; da
se vide raniji ivoti - ali ne kao svoji ve samo kao pri-vremeni oblici prirodnog bivstvovanja. To su bila raanja i umiranja prirodnih otelovljenja, podsticana viim kategorijama koje sainjavaju ivu, i dua ovekova nikada nije bila dodirnuta njihovom
dramom, ona je nezavisna od svih bivstvujuih oblika prakrti. Jedino s prepoznavanjem njene nezavisnosti uvid u prole ivote je mogu, i samo je takav uvid verodostojan. Bez njega je to samo jo jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko podruje obiluje.
Zrela faza korienja svih moi postojanja, ako se sve pravilno razvija, nastupa
vrlo brzo nakon upoznavanja prve. Napredne i zrele due bre prolaze u drugu zrelu
fazu, a nezrele sporije, one su vie opinjene svim mogunostima postojanja. Zrele
bre uviaju da tu nema nieg novog, samo je nova njihova budnost za ono to oduvek
jeste, i da je ta budnost najvanija od svega; da zapravo sve mogunosti postojanja
zavise od budnosti due ovekove dok je u postojanju, od njenog autentinog prisustva
u postojanju. Jer priroda bez prisustva due je samo nesvesna stihija. Ni njene najfinije kategorije, buddhi i akaa, nemaju svest same po sebi, ve su samo dovoljno suptilne da mogu da proputaju i odraavaju svest due, koja pristie od purue. Zrela faza
kulminira uvidom u lanac uzronosti celog procesa zapadanja u nesvesnost i konanog
buenja.
Kada je svest potpuno sabrana, proiena i razbistrena, ovek uvia da se ceo
lanac uzronosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.
1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od ega, 131 kao prvom uslovu samog
postojanja, spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo
prosenog oveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo est ulnih podruja.
5. Na ulnom podruju zasniva se dodir sa predmetima i objektima.
130

Preobraaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odluuje o preobraajima drugih
oblika bivstvovanja, kao to su navike i ponaanje uopte, od misli do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno preobraavaju, delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko saimanje
vremena tog procesa.
131
Ovde se pod neznanjem, ili avidya, podrazumeva planirani zaborav svesti o sebi koja nastaje inkarniranjem u fiziko telo.

325

6. Dodir izaziva oseaje, a

7. oseaji e za ivotom.
8. e izaziva privrenost za obnavljanjem iskustva ivljenja.
9. Ova privrenost i vezanost za obnavljanjem ulnih iskustava stvara iluziju
postojanja u stvarnosti.
10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u ulnom i telesnom obliku uzrokuje
11. Novo raanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega to nastaje.
Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno proienoj svesti, nestaju nesvesne reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i itav ovaj lanac posledica neautentinog bivstvovanja, lanac koji vezuje duu za telo i patnju u ivotnoj drami. Sve ovo
prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane miran i sabran
radi jasnog uvida u prirodu zbivanja. Nae celokupno dotadanje postojanje svodilo
se na nesvesne reakcije, one su bile lanac naeg ropstva. Taj lanac se sastojao od dve
vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (udnji i mrnje). I jedno i drugo donosilo je
loe rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedoenja ili transcendentalne svesti, mi ne
odustajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritiaru izgleda, ve odustajemo od
nesvesnog reagovanja i tako postiemo psihiku objektivnost prema zbivanju; ne reagujui spontano moemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na odgovarajui nain, u skladu sa stvarnou i boanskim Duhom. Kada vidimo zbivanja kakva
zaista jesu, tada svest o njima direktno vraamo Boanskom kroz svoju duu, i tada
delamo boanskom sveu. Tada je svrha due na ovom svetu ispunjena. Tada prestaje ciklus inkarnacija due.
Da vidimo zbivanja kakva zaista jesu i da ispravno delamo, ne mogu nas nauiti
nikakve 'boije zapovesti', nikakva vera, nikakav moral ili etika, ni razum ni logika,
znanje ni nauka, politika niti ekonomska prinuda. Samo sa transcendentalnom sveu
moemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez iskustva iste
svesti mi ne moemo uopte da delamo, i nismo nikada ni delovali. Sve nae (re)akcije
su bile prirodne akcije, sastavni deo prirode, od naih misli, rei, snova i jue obavljenog posla, do lia na vetru i kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama. 132 Tek
se sa transcendentalnom sveu raamo i poinjemo da postojimo. Sve dotle je postojala samo priroda, i sve je ona radila - kroz telo, oseanja i misli, koji su njeni proizvodi, a za koje smo u zabludi mislili da su nai - na svoj spontani, uslovljeni nain, i sva
naa patnja nastajala je zbog identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog proienja svesti, najbolji je onaj kojim dozreva potpuni uvid o etiri osnovne istine i
lancu uzronosti postojanja. Njime se ovek budi iz nesvesnog opstanka koji odlikuje
sve prirodne tvorevine.
Ali, moramo ovde naglasiti jo jednu vrlo vanu injenicu. Svaka meditativna
praksa, ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije
idealnog stanja. Njima se ovek malo po malo usklauje s autentinim stanjem, s
duom. Imitacijom on postepeno postaje podoban da bude saobraen s boanskim
Duhom. Meditacija je samo priprema za probuenje. Prava meditacija ili duhovna praksa ne dovodi oveka do 'prosvetljenja', ve ga samo proiava od linih elemenata,
od subjektivnosti i iskrivljavanja autentinog stanja, isti ga od njega samoga, ini ga
132

Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sainjava i uslovljava nae kretanje
kroz ivot. Jedino iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stiemo slobodnu volju, ali ne kao
svoju, tj. svog ega, nego volju slobode koja sve omoguava, slobodnu volju boanskog Duha.

326

podobnim za objektivna, via stanja svesti, i oslobaa svih uporita u toj meri da ga
dovodi do kraja samoga sebe. Tek tada, kada doe do kraja sebe i svog ivota, gde
apsolutno nita vie ne preostaje, ovek moe da vidi cilj, svoju duu u svetlosti boanskog Duha, i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz pomo uenja i tuih uputstava to nije mogao da vidi. Ako je preostalo bilo ta od ivotne drame to vezuje i ima
veu vanost od tog cilja, ovek ga nee videti. ivot mora biti prevazien da bi se
dua videla. Boansko omoguava ivot kao celinu. Stoga smisao ivota se moe videti samo kao celina. Ako smo i dalje vezani za njegove delove neemo moi videti celinu. Prevazii ivot znai prevazii delove, sadraje i iluzije koje su nas opinjavale i
sagledati ga kao celinu u svetlosti boanske svesti. ienje delova i sadraja koji su
nas vezivali je uvek individualan in, jer su i vezanosti individualne. Zato se taj cilj,
celina boanskog postojanja, moe videti samo lino, kao nemi svedok, i to se iskustvo
ne moe nikome preneti. Svako ga moe videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova objektivna vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to neto to
svi mogu da dele i do ega mogu doi na isti nain, nekom tehnikom, prodavalo bi se
na trgu. Sve tehnike slue za lino proienje. Tek kada napusti sav svoj dotadanji
ivot i sva saznanja, ovek moe da vidi cilj i da oslobodi prisustvo svoje due.
Nije dovoljno precizno rei tek kada napusti svoj dotadanji ivot jer ne postoji nain da se to izvede, a da se ne upadne u iluziju smrti. To se naputanje dogaa
samo po sebi i automatski kada ovek aktuelizuje svest jedinstva ili buddhi. Kada se
aktuelizuje najfiniji ontoloki aspekt prirode, mahat-buddhi, ili svest jedinstva, tada se
automatski aktuelizuje i najfiniji ontiki aspekt prirode, akaa ili etar. Akaa je isto
jedinstvo postojanja, zato svest jedinstva moe da vidi samo jedinstvo sveta. U svesti
jedinstva automatski se naputaju svi pojedinani sadraji sveta, individualnog ivota,
odnosno sav dotadanji ivot. Zato ovek nikako ne moe da nadie svoj ivot drugaije osim da aktuelizuje istu svest jedinstva (buddhi) koja je i svest due. S njom e
automatski nestati sve iluzije koje naruavaju jedinstvo sveta i svest nae neroene
due.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv nain,
prema kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajui rezultat, 'prosvetljenje'.
Ovde se radi o transcendenciji, a to znai da nita nije predvidljivo, a jo manje unapred shvatljivo i poznato. Sve to je poznato, nije transcendencija. Rezultat e biti
sasvim nepredvidljiv i donee ga sam ivot na svoj jedinstven nain, u skladu s karmikom zrelou svake individue. Donee ga na najmanje oekivan i, najverovatnije, na
najmanje poeljan nain. Ali, da bi se dolo do tog rezultata, neophodan je napor
meditacije. On proiava svest da bi mogla da se suoi s prosvetljenjem, sa onim to
jeste. Ono to jeste uvek je tu, problem je jedino u naoj spremnosti da ga prihvatimo.
Meditacija nas priprema za to. Ne samo mentalno nego i fiziki; iskustvo probuenja
zahvata celo bie, ono menja energetski kvalitet naeg tela. Suoavanje s takvom promenom moe biti bolno za onoga ko je nedovoljno pripremljen. 133 Ne samo energetski, ve i duhovno. Neophodno je, naime, poznavanje celog plana ili sheme o smislu
transcendencije, koju najbolje daje snkhya, znanje o tome ta se transcendira i zato,
ta je transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje buddhija od purue, koje
ovek konkretno doivljava kao sopstveno podvajanje ili raspoluivanje, po svemu bi
liilo na izofreniju ako ne bi bilo uvida da ono to u tom trenutku otpada s nas, a to je
133

Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako ivotna energija nije transformisana na najvii
nivo bia, pomou taoistike ili tantrike alhemije. Bez dovoljno energije u najviim centrima (ana i
sahasrara) ne moemo da sauvamo istu svest postignutu u meditaciji.

327

um i sva njegova ivotna istorija, nikada nije ni bilo svojstvo iste svesti i boanskog
Duha koji sve omoguava, i da boanski Duh preostaje kao mi smi, kao naa dua. Pri
razlikovanju buddhija i purue vidimo da sve psihofizike aktivnosti nikada nismo
inili, niti inimo mi smi, ve da su se one oduvek same nesvesno odvijale pod privlanim dejstvom nekog entiteta ili spoljnjeg uticaja, a svesno pod privlanim dejstvom
iste svesti due koja je naa sutina. Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas
otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo olienje boanskog Duha koji sve omoguava. Jedino je to vizija autentine duhovnosti. Da bi Boansko sebe prepoznalo kroz
nas, da bismo postali njegovo olienje, ne sme biti nikakvih primesa starih koncepcija
- 'stari ovek' mora sasvim da umre, a on umire spoznajom da nismo ni bili roeni.
Samo doktrina probuenja nudi takvu istotu spoznaje; u svim ostalim sistemima um
provlai i pervertuje svoje koncepcije u svim moguim religijskim i metafizikim
oblicima.
Duhovno probuenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledeim redom
koji je najbolje opisao Gurijev: Osveenje-umiranje-roenje. Najpre ovek upoznaje
koliko je nesvestan i nemoan, da nita nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da
tek treba da postane. Tako se razvija osveenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim
uvia da nikakvim svojim naporom niti 'tehnikom' ne moe da bude potpuno svestan, i
tada se predaje i umire, tj. zauvek naputa identifikacije s mnotvom svojih Ja, sva
svoja uporita. Tek kada umre on moe da se rodi (Jovan 12:24-25) kao jedno Ja,
autentina linost koja je olienje boanskog Duha.
Sve nove moi i ostvarenja dolaze na jedan te isti nain. Prvo se pojavljuju u
obliku bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju ee i traju neto
due, da bi konano posle dueg rada postale postojane. Isto se moe primeniti na
buenje. Nije mogue probuditi se odjednom. ovek se prvo mora buditi na kratko.
Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni dogaaj. Trenutni su samo
skokovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je
individualan i ne moe se razgraniiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u zrelost. Tako se i via svest postepeno razvija otapanjem nie. Koliko se nia,
egoika svesnost rastvara, toliko se via svest uvruje.
Ovde, dakle, moemo razlikovati dve faze: prva je uenje, kontrolisana meditacija i disciplina koja se okonava najveom egzistencijalnom krizom kakvu ovek dotle nije mogao ni da zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju
svi planovi, sve ideje i nade. (Iskuenje smrti, sopstvene ili smrti blinjeg, najefikasnije vodi do sazrevanja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kre, a druga nadilaenje
ega, naputanje sebe i predaja onome zbog koga sve postoji. Celokupno karmiko sazrevanje, koje se dovrava u meditativnoj praksi, vodi do samo jednog ishoda: naputanja sebe i predaje Duhu koji sve omoguava (Jovan, 10:17-18). Paradoksalno, ta predaja i naputanje sebe nije nita negativno, to nas zapravo dovodi do nae autentinosti, do onoga to u apsolutnom smislu jesmo. Duh koji sve omoguava naa je sutina.
To e biti propraeno krizom u onoj meri u kojoj se ovek dri uma i njegovih koncepata, a ne istog bivstva koje omoguava i um i svet. Cela ova drama odvija se samo
u umu. Drugaije reeno, kada se istom sveu (buddhi) prepozna iskonsko jedinstvo
prirode (akaa), stie se nezavisnost i transcendencija, kaivalya.
Drugu fazu je Buddha razluio govorei o arpa-dhynam.

328

Arpa-dhynam
Dovde se na razliite naine oblikovalo (rpa) zadubljenje (dhynam) tokom
posebne prakse. Ona se inila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se
kristalisao posmatra, buddhi. Arpa-dhynam se odnosi na kontemplativnu spoznaju
koja je nezavisna od tela i bilo kakve vebe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne
oblikuje (arpa), ve dolazi sma, kao plod oblikovanja. Odavde poinje afirmacija
svedoka, purue.
Govorei jezikom fizike, zadubljenje se oblikovalo (rpa dhynam) u fizikom
telu na ovom trodimenzionalnom svetu u kome vlada hercijanska, transverzalno vektorska forma postojanja. Kada se takva meditacija uspeno ostvari, spontano nastupa
arpa dhynam kao nastavak proienja svesti u polju istog bivstva, neispoljene
prakrti, akae, ne-hercijanske, stacionarne frekvencije izvornog postojanja. Govorei
jezikom snkhye: kada se aktuelizuje ista svest jedinstva, buddhi, ona se automatski
usklauje i sjedinjava sa jedinstvom prirode, prakrti, na njenom najfinijem nivou, akaa. Zbog statine, sferne prirode skalarnih frekvencija akae, ili biti prirode, ona se pri
meditativnom zadubljenju (samadhi) doivljava kao potpuni mir, utrnue (nirvana) u
celovitosti ili potpunosti. Iskustvo samadhija objanjava fizika etra, njegovo stacionarno, skalarno svojstvo.
Satipatthna predstavlja rad na sebi koji spada u etvrti nivo svesti (ili religioznosti), etiri stepena rpa-dhynam je dovrenje tog rada na petom nivou, a njegovi
plodovi su esti. Arpa-dhynam je uzdizanje na sedmi nivo.
Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhynam) stoji prema stalnom prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthna) kao opiranje nogom o tlo
prilikom hodanja. Bez povremenog opiranja o tlo (jednoasovnog zadubljenja u meditaciji) radi odraza, ni hodanje (celodnevna budnost) ne bi bilo mogue. U rpadhynam ovek dolazi do neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i
svesti koja ih spoznaje, ali takvu svest i slobodu od svih tvorevina nije mogue stalno
odrati, jer ih razliita zbivanja tela, oseanja i mentalnih stanja remete svojom dinamikom. Zato je neophodno da se satipatthnom sva ta zbivanja meusobno razlue i
spoznaju kakva zaista jesu u svim dimenzijama i oblicima, u telu, oseajima, stanjima
uma i mislima, kako ne bi imala uslovljavajue i obmanjujue dejstvo na budnost.
Razluivanjem svih tih stanja dogaa se konaan uvid da mi nismo ta stanja, nego
smo ono to ih omoguava. Mi, u svom nesvesnom stanju, omoguavamo sva zbivanja tela, oseanja i mentalna stanja. U potpuno svesnom stanju prestaje identifikacija sa zbivanjem i lanac karmike uzronosti se prekida. Zato i moemo da nadiemo
sva stanja bia i uma svesnou da mi nismo to. Zato je sutina svesti i budnosti uvid
da "to nije moje; to nisam ja". Zato se tu gube sve granice spoljnjeg i unutarnjeg. U
arpa-dhynam tu neuslovljenost koja sve omoguava, koju spoznaje u unutarnjoj
tiini sebe samog, ovek prepoznaje spolja u svemu i u svakoj akciji, unutarnje postaje
spoljnje, i obratno. Kada doe do Sebe, svestan subjekt postaje u toj meri objektivan
da spoljnje i unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj meri da mir svoga
Sopstva, buddhi, prepoznaje u svemu to postoji, celoj prirodi i svakom pokretu i delu.
Sve je ovo opis usklaivanja i sjedinjenja kategorija mahat-buddhi i akae, Sopstva sa
sutinom prirode. Sopstvo ovekovo (buddhi) ne moe se drugaije aktuelizovati osim
kroz sjedinjenje sa sutinom postojanja (akaa), niti se sutina postojanja moe drugaije aktuelizovati osim kroz Sopstvo ovekovo. Ovo jedinstvo spoljnjeg i unutar329

njeg, pokreta i mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuenju govorilo kao o nestanku spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam po
sebi, otkriva se da je svet holografska projekcija boanske svesti. To znai nestanak
sveta. Takoe nestaje i nestankom svih suprotnosti koje sainjavaju iskustvo objektivnog sveta, a koje izviru iz temeljne suprotnosti izmeu subjekta i objekata, Ja i svega drugog. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i objektivni svet koji samo subjekt moe
da projektuje. Spoljni svet je samo kontrast subjektivnog stanja. Kada je svest subjekta bila na nivou aham-kre, onda je postojao objektivni svet individualnih oblika.
Kada svest o sebi postane ista i probuena, na nivou mahat-buddhi, onda subjektivnost svesti nestaje i preostaje samo objektivna svesnost, a to je purua ili boanska
svest koja omoguava smo postojanje. Tada subjekt postaje objektivan kao mesto na
kome se kristalie svest objektivnog postojanja o sebi samom. S takvom sveu ostaje
ono-to-jeste, celina postojanja koja je dotle koristila individualno telo kao pogodno
mesto za svesnog subjekta radi sticanja najfinijih iskustava o sebi, a ta najfinija iskustva konano dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao ista ljubav i dobrota.
Ostvarenje koje se moe iskazati reima: "to nije moje; to nisam ja", za sve
sainioce bia, za telo, oseaje, stanja uma i misli - sastoji se od vie aspekta, ali svi
oni se odnose na jedan zajedniki aspekt: na definitivnu spoznaju da je cela prakrti
Jedno, da u njoj nema izdvojenih delova, da je sve to nam izgleda posebno i izdvojeno zapravo odraz naeg stanja sna ili nesvesnosti. Samo u stanju egzistencijalnog sna
postoje izdvojeni objekti i subjekti. U objektivnoj stvarnosti sve postojee je prakrti i
ono je u potpunosti nepodeljeno Jedno. Nije mogue videti celu prirodu kakva jeste,
kao veliko jedinstvo, a da se ostane identifikovan sa njom. Sam in takvog vienja
podrazumeva nadilaenje vienog, transcendentalnu svest purue. Kada se na taj nain
svest o postojanju vrati purui, postojanje je ostvarilo svoju svrhu. To je drugi nain da
se kae da svet nestaje, ili da nismo identifikovani sa postojanjem. Nestanak sveta
objekata i prestanak identifikacije sa svetom je isto to i samospoznaja konane svrhe
sveta kroz nas. Ako postojanje postoji sa svrhom da bude osveeno ili spoznato, onda
je logino da ne moe da nastavi da postoji na isti nain kada se to dogodi. Ako se svrha postojanja osveava samo kroz svesnog subjekta, probuenog oveka, onda je
logino da samo za tog oveka nestaje svet objekata, u njegovoj spoznaji. Za sve ostale
neprobuene ljude i dalje postoji svet objekata kojeg oni odravaju svojom nesvesnou.
Kada se ovek probudi (buddhi) i spoji svoju svest sa objektivnom sutinom
postojanja (akaa), on tada neispoljenu prirodu (akaa) njenu sutinu, dovodi u ispoljeno stanje, aktuelizuje je u zbivanju i ivotu. Tako probueni ostvaruje postojanje do
kraja, zaokruuje celinu, on najdublju sutinu kvantnog Polja prirode, sve njene mogunosti ispoljava kroz sebe, sve potencijalno kroz njega postaje aktuelno i kreativno.
Tako kroz probuenog oveka priroda postaje celovita i potpuno ostvarena. Zato je
logino da ne moe postojati na dotadanji nain koji je bio necelovit i neostvaren.
Zajedno sa tim dogaa se i prestanak vremena, jer vreme postoji samo kao prostor za projekciju zbivanja, to je neophodno da bi se osmiljavanje zbivanja uopte
dogaalo. Osmiljavanje je ustanovljavanje. Kada svest ustanovi prirodu nekog zbivanja, ona je tim inom vraa izvoru sveg zbivanja. Nestankom objektivnog prostora i
vremena, nestaje sav poznati ivot i sve elje vezane za ivot. Na to se misli kada se
kae da u tom procesu stari ovek umire i novi se raa. Na taj nain je ostvarenje da
nismo telo niti um vezano za nestanak vremena, sveg dotadanjeg ivota, celokupne
prolosti i svih oekivanja od budunosti, i od svih elja. Sve je to povezano u jedno
330

ostvarenje, u jednu spoznaju, iako se dogaa postepeno pa nam izgleda kao da je odvojeno. To najpre naslutimo, zatim vidimo sve jasnije i jasnije, i sve detaljnije moemo
da osmislimo, dok na kraju to ne postane samo konkretan dogaaj izdvajanja,
kaivalya, odnosno buenja.
Rpa-dhynam se odnosi na individualno proienje svesti (buddhi) od svih
taloga uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je ovek kroz disciplinu i svestan napor
raistio s tim ko je on u apsolutnom smislu, tu subjekt postaje objektivno svestan
sebe. Kada je to uinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio bie, dogaa se spontano
proienje uvida o sutini bivstvovanja uopte, o univerzumu (mahat-buddhi ili veliko buenje), o onome to omoguava i bie i svest o njemu. Tu se ovek suoava sa
istinom o tome ta je smo bie u apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika
(rpa) bivstvovanja. Ono to je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u
svemu, u akciji. Suoavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arpadhynam, bezoblina ili razobliena kontemplacija koja zauvek razvezuje i oslobaa
oveka od svega to obmanjuje prisustvo neuslovljenosti (purua), koja ga sainjava
zajedno sa svetom. To je kontemplacija u kojoj se nadilazi i nestaje sve oblikovano
(rpa) i otkriva ono zbog ega se sve zbiva - transcendentalni Duh ovekov (purua).
U ispravnoj sabranosti (samadhi) stari, prirodni ovek je umro. U arpa-dhynam
novi, duhovni ovek se raa kao olienje slobode iz koje sve postojee uopte i biva.
Nestankom starog oveka nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s novim ovekom
svie novi svet. To je svet istog boanskog Duha u kome je svaki trenutak vean i
svaki oblik ivi izraz beskrajne slobode.
Pre arpa-dhyne ovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena
arpa-dhyne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje,
ali ovog puta ne bezlina kao to je bila, ve sa svim osobinama individualnosti i linosti. Individua postaje olienje boanskog Duha koji omoguava celinu. Kada ovekova linost nestane u boanskom Duhu celine, time omoguava da boanski Duh
celine postane individua i linost. Drugim reima, apsolutno i relativno, spoljnje i unutarnje, prestaju da bivaju neto razliito za oveka, i obelodanjuju se u njegovom iskustvu kao jedno, kao on sm. 134
Za uspean prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja
u rpa-dhynam, do jednog asa dnevno, slobodno uestvovati u svakodnevnim aktivnostima. Izmena mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvee potreban preobraaj, a ne
naglaavanje jedne od tih krajnosti. Bez uestvovanja u aktivnostima smo mirovanje
bilo bi puko ponitenje i umrtvljavanje ivota. Takoe sama aktivnost bez mirovanja u
zadubljenju bila bi liena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna
stihija prakrti kao i sve drugo to se zbiva. Mirovanje unosi svest i prisustvo boanskog Duha u aktivnost koja, s druge strane, boanski Duh oivljava i aktuelizuje u
oveku i svetu. Jedino s uporitem u mirovanju bie se pokree ka slobodi. Bez njega
se kree u sopstvenom zatvorenom krugu.
Da bi se Duh, purua, potpuno aktuelizovao u ovekovom biu, nije potrebno
nita drugo do biti miran, smiriti sve aktivnosti prakrti, telo, oseaje i um. Tada prestaje oblikovanje prakrti u razne sadraje i sama se od sebe ispoljava neuslovljenost Duha
koji sve omoguava. Zato se ovo krajnje ostvarenje i naziva kontemplacija bez ikakvog uobliavanja ili arpa-dhynam.

134

Ovo je nasluivano u ezoterinom hrianstvu izrazima da su Otac i Sin jedno.

331

Arpa-dhynam ima pet stepena.

1. Neposredno pri zavretku zadubljenja (dhynam) zapaamo da tako smiren
Duh u nama ostaje nezavisno prisutan, dok se smo telo pokree da ustane iz vebe.
Ako zadrimo unutarnju tiinu i za vreme kretanja posle sedenja, moemo videti da
telo pripada jedinstvu okolnog prostora prirode (prakrti) i njenom optem kretanju, i
da to nije nae, da je telo za nas isto to i odea koju nosimo, predmeti koje dodirujemo, da je Duh bio nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S
takvom nezavisnou Duha uviamo da su svi postojei oblici uzronog zbivanja sveta
oko nas samo razliite modifikacije jednog istog prostora (akaa) bivstvovanja prakrti.
Vidimo da svi oblici, i naeg tela i svih stvari koje sainjavaju svet, nisu nita sami po
sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da u sutini jedino njen beskrajan prostor
postoji. 135 Ovde se u potpunosti ostvaruje svest da se mi, u svojoj sutini, nikada ne
kreemo niti delamo, nego da se svet (prakrti) kree i dela svuda oko nas, uvek
nepokretnog sredita (purue), svedoka sveg zbivanja. To je prvo iskustvo sjedinjenja
iste svesti (buddhi) sa najfinijim stanjem prirode, etrom (akaa). U svojoj kvantnoj
sutini, etru, frekvencije prirodnog zbivanja su stacionarne jer odraavaju potpuno
(sferno) holografsko jedinstvo. Otuda utisak unutarnje nepokretnosti pri buenju svesti, dok se sve grube ispoljene, fizike pojave kreu vektorski (transverzalno). Stanje
mira transcendentalne svesti jeste ne-hercijansko, stacionarno stanje bivstva. U prvom
stepenu arpa-dhynam spoznaja stvarnosti se doivljava na ovaj nain samo u kretanju tela, da se sav ostali svet kree i okree oko nas, a da smo mi u svojoj sutini
nepokretni, i upravo zato svesniji. Od drugog do petog stepena arpa-dhynam ista
realnost se sve vie otkriva i produbljuje, u pogledu oseaja i misli, da se samo oseanja i misli kreu i zbivanju kao prirodni fenomeni, a da smo mi u svojoj sutini
nepokretni i zato svesniji od oseaja i misli. Kada se u petom stepenu arpa-dhynam
potpuno ostvari sjedinjenje mahat-buddhi sa akaom, nastupa potpuna i krajnja spoznaja prirode za oveka, potpuna diferencijacija purue i prakrti, odnosno potpuno
ostvarenje postojanja u transcendentalnom Duhu koji ga omoguava, kroz oveka.
Ovaj uvid se, dakle, ne odnosi samo na kretanje tela. Ispravna meditacija
(dhynam) nas dovodi do jasnog uvida ne samo da mi nismo telo, nego da nismo ni
oseaji ni misli, da smo prostor u kome se telo, oseaji i misli javljaju. Mi ih omoguavamo. Mi smo uvek ira celina koja sve omoguava. Mi smo uvek izvan svega
onoga ega smo svesni - samo zato je svest uopte i mogua. Ali to 'mi' vie nije neto
nae, lino i individualno, ve apsolutno i neuslovljeno. To je svedoenje, to je naa
prava transcendentalna autentinost, naa dua ili purua. Prostor (akaa) je svestan
(buddhi) - zbog blizine purue.
Dovde je u meditaciji to bio samo uvid i spoznaja. Ovde u arpa-dhynam to je
konkretan prelazak, trajan preobraaj celog bivstva, stvarna smrt 'starog oveka'. Taj
prelazak se postepeno produbljuje i konano ostvaruje u sledeim stepenima arpa135

Na koji nain prostor sainjava nae telo? Kretanjem najveih objekata koji sainjavaju prostor kretanjem planeta i zvezda, jer ira celina sainjava manju. Sve postojee sainjeno je od ivotne
energije, a ivotna energija na Zemlji potie od magnetne indukcije koja nastaje kruenjem Meseca i
drugih planeta oko Zemlje, kao i kruenjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju) ivotnu energiju i sva kretanja ivih bia. Kretanje Zemlje pokree
nae telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i nae telo bi smo stalo i raspalo se u prah.
Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog znaaja. Detaljnije o prostornom oblikovanju naeg bia videti u mojoj drugoj knjizi: Meta-fizika astrologije.

332

dhynam. U prvom stepenu se spoznaje samo prostorno oblikovanje, a u sledeim stepenima se na isti nain spoznaju svi ostali, vii i suptilniji oblici zbivanja prakrti.
ovekova dua se tako oslobaa privlanog dejstva svih raznolikih posebnih
pojava koje nemaju podrku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato
vezanost za njih vodi jedino u gubitak i bol. Svoju panju ovek ovde proiruje i redukuje sa svih posebnih oblika i kretanja na iru celinu ili kontekst (getalt), na sm beskrajni prostor koji proizvodi sve oblike i kretanja, u toj meri da su svi oblici i pokreti
poniteni i ostaje stvaran jedino prostor. Tada roenje svoga tela uopte ne doivljavamo kao svoje roenje, ve samo kao prostornu modifikaciju prakrti. Mi nismo roeni niti emo umreti, samo smo zaspali u jednoj telesnoj modifikaciji prakrti i taj san
individualnog postojanja zbog identifikacije doivljavamo kao javu, kao ovaj ivot.
Sada se zaista budimo iz cele te imaginacije jer vidimo da je sve samo prakrti. Samim
inom tog vienja vidimo i da to nije nae. Zapravo, u prvoj arpa-dhynam definitivno spoznajemo da uopte nismo ni roeni u telu, ve da smo se kao individualna
dua i emanacija boanskog Duha inkarnirali u samu prakrti, da je telo nerazluivo
jedno sa prakrti, sa celom prirodom, da telo i ne postoji kao individualno bie, da
postoji samo prostor jednog sveopteg bia. Takvom spoznajom beskrajnog prostora
ovek proima, bistri, stiava um i oslobaa duu. Tada primeuje da su sve brige nastale na osnovu posebnih oblika i zbivanja jednog prividnog tela nestale, da su svi oblici prazni, da nisu nita sami po sebi i za sebe, i da je preostao jo samo beskonaan
prostor kao njihov jedini ishod.
2. A zatim, kada je dua tako proiena za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog
prostora, kao celine i jedine ive stvarnosti svega to se zbiva, uviamo da je sma
svest o beskrajnom prostoru njegov sutinski inilac. Svaki poseban oblik, kao modifikacija beskrajnog prostora, je in-formacija za obrazovanje svesnog uvianja u subjektu
(osmiljavanje oblika i zbivanja) - jednako kao to je uzrok za nastajanje novog oblika
u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su najfinije modifikacije istog prostora koji
sainjava sve ostalo. Uvianje o zbivanju je najfiniji vid ili stecite sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u svesnom subjektu, zbivanja svih oblika svrsishodno uviru u svoj
ishod, saimajui se kao iskustvo ili znanje (nana) o prirodi. Ovde se uvia da misli i
stanja svesti nisu lina tvorevina niti vlasnitvo subjekta, nego najfinija zbivanja prakrti, ovde jasno uviamo da se misli u naem umu stalno kreu u osmiljavanju sveta i
zbivanja, a da smo mi u svojoj sutini nepokretni - i da smo upravo zato budniji i svesniji prirode misli na objektivniji nain.
Misli i svesnost jesu stanje odnosa izmeu subjekta (manas) i svih bivstvujuih
entiteta u lokalnom prostorvremenu na njihovom najfinijem nivou: kao informacije.
Subjekat je samo saborno mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se prostorvreme
ubrzavanjem saima ka svom ishodu, i to saimanje zbraja informacije svih oblikovanih zbivanja tako da, po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksimalna saetost in-formacija proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu
sebe osvetljava, tj. osmiljava. Njeno saimanje se dogaa pod privlanim dejstvom
iste neuslovljenosti, due u oveku, i svest je samo izraz njene blizine, a ne svojstvo
prirode.
Drugim reima, ovde se uvia ishod sveg prostora, a to je njegovo vibratorno
podruje kao informacije; da beskrajni prostor stvara informaciono jezgro, ishodite,
svesnog subjekta, s ciljem da ne bude vie bezlian, nego da postane linost, a to znai
da njegova svest o sebi bude najkonkretnije izraena, i potpuno osmiljena i diferenci333

rana. Kao to subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni prostor ne moe da
postoji bez subjekta koji ga je svestan. Ovde se aktuelizuje meuzavisnost akae i
mahat-buddhi, neispoljene i ispoljene prakrti.
Dok u prostornosti objektivne prirode (akaa) oblici uzrokuju nova zbivanja, u
subjektu se ovaj proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem saima u informaciju; ka zaokruenju svog ishoda u svesnoj spoznaji i utrnuu cele te bujice bivstvovanja
(mahat-buddhi - najvia kategorija u kojoj prakrti nestaje u svesnom ishodu). Tako
vidimo da sm prostor (akaa) ili celina prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu
(aham-kra), da je informaciona, misaona, svest sutina prirode (manas), i da svet
samog sebe kao celinu spoznaje kroz nas (buddhi). Vidimo da je svest identifikacija
(nama) oblika (rpa) svakog bivstvovanja i da zato nije odvojena od tih oblika - da se
oni meusobno odreuju. Objekti vida, sluanja, oseaja i mentalnog spoznavanja nisu
odvojeni i nezavisni od samog ina vienja, sluanja, oseaja i od samog ina spoznaje
(povezanost tanmtr i buddhindriye). Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je ovek
svestan i budan samo kada je prisutan u onome to se zbiva, i ne luta u izmiljanje
onoga to je bilo, to jeste ili e biti. Jedino se u takvoj budnosti bie pokazuje kakvo
jeste, kao ovekova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne postoji bez onoga to se spoznaje. Oni su ista celina, tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je subjekat i on je zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da nae telo, oblici i kretanja nisu nae, ve su modifikacija beskrajnog prostora. Sada uviamo da ni naa individualna svesnost nije naa,
nego je ishodite prostornog zbivanja ka informisanju, ustanovljavanju samoga sebe.
Uviamo da sama svest o bivstvovanju u nama je mogua samo zato to mi nismo to
bivstvovanje. Mi ga nadilazimo, transcendiramo, i sam transcendentalan poloaj nae
due, purue, omoguava celu pojavnost sveta prirode, prakrti. Da svesni subjekt nije
ve transcendentalan, ne bi ni bio svesni subjekt, niti bi bilo objektivnog sveta.
Ovakvim uvianjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih
pojavnih oblika vie ne postoje. Oni su nitavni i prazni i sada je stvarno jedino prisustvo u podruju neograniene svesti, transcendentalnog subjekta, kao svedoka i ishoda
svih pojava. Takvim prisustvom u istoj svesti, ija transcendentalnost omoguava
uvid u celinu i jedinstvo bia, ovek proima, bistri, smiruje um i oslobaa duu.
3. A zatim, uvidevi da misaona svest odreuje pojavnost sveta, meuzavisnost
informacije i oblika, da su oni jedno isto a da ih samo um razlikuje, ovek dosee do
ispraznosti sveta samog po sebi, do ni-ega. Savrenom sveu svet se spoznaje kakav
jeste, da je nita po sebi i za sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokree svet.
Ne postoji objektivan svet nezavisno od misaone svesti - misaona svest je ishod objektivnog sveta. Kada je svest neuslovljeno prisutna kao ista budnost, bez misli, svet nije
nita sam po sebi - zato to se otkriva kao naa unutranjost (tada sutina postojanja
akaa nalazi svoj ishod u buddhi). Svet postaje neto izvan nas samo kada svest sa
mislima uestvuje u tome naputajui prisustvo u sutini bia (kada se buddhi identifikuje sa Poljem prirode, akaom). Svet je neto objektivno samo za onog oveka koji
postoji tako kao da je svet supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle, za nesvesnog
oveka - koji se bavi sadrajima svesti (mislima) kao da su realni sami po sebi. Svet je
realan koliko i misao o svetu. Svet nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i problem; objektivan svet kakav znamo postoji samo kao naa predstava, dok spolja, kao
svet kakav jeste, izvan nae subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni boanski
Duh ('ivi Bog'; Apsolut; objektivna priroda je samo njegova holografska imaginacija,
334

san pomou koga se budi kroz oveka - Bog se ne budi jer i ne spava, kae se da se
ispoljava kroz oveka, kroz prirodu, to je sve samo aktuelizacija boanskog prisustva,
nita drugo, zato ovek koji spozna Boga, vidi svet jedino kao Boga). Za smirenog i
probuenog svet nestaje jer postaje jedno s njim (buddhi i akaa postaju jedno, ispoljena i neispoljena priroda postaju jedno). Ako je misaona svest njegov identitet, tada
je to i svet. Kada je ovek u potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, u istoj
svesti bez misli, tada ne vidi nita izvan sebe, kao neto drugo, ili posebno. Njemu je
sve nita, jer sve je on sm, njegova Sopstvenost. Kao to oko ne moe sebe videti,
tako ni probueni ne vidi predmetni svet, jer je celina sveta postala njegova probuena
Sopstvenost, njena aktuelizacija. Govorei jezikom snkhye, tek kada se ostvari aktuelizacija akae i mahat-buddhi, odnosno osveenje prakrti na najfinijem nivou, zapoinje konana diferencijacija mahat-buddhi i purue. Tako smirujui misaonu svest,
ovek boravi u podruju niega i time proima, bistri, smiruje um i oslobaa duu. Za
njega su nestale sve brige koje nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta jer uvia
da su prazni svi sadraji svesti, pa su zato prazni i svi objekti.
4. A zatim, uvidevi da priroda nije nita objektivno, da je sama po sebi u svojoj
osnovi, etru, prazna (sunyam), odnosno ista energija ije ne-hercijanske frekvencije
predstavljaju misli, i da je njihov jedini privlaitelj svest naeg Sopstva ili due (odnosno kategorija mahat-buddhi), dolazimo do ni-predoavanja-ni-nepredoavanja kao jo
viem podruju. To je stanje iznad dualizma postojanja i nepostojanja misli, postojanja
i nepostojanja sveta. Ovde se dovrava razlikovanje mahat-buddhi i purue tako da
prestaje svaka i najmanja sumnja u pravu prirodu ishoda postojanja, mahat-buddhi,
odnosno cele prakrti, vie nita ne moe da obmane istu svest due i njenog izvora,
purue. Ona nadilazi dualizam svest-nesvest i svet-nita, i vodi odustajanju da bilo ta
mislimo i predoavamo o stvarnosti, o postojanju ili nepostojanju. ak ni ista svest o
sebi, buddhi, ne moe da nas obmane. Ovde, nakon uvida da je spoljanjost naa unutranjost, potpuno prestajemo da uestvujemo u svetu kao individua, jer se pretapamo u
ono to prividne individue omoguava. Videvi da moemo biti ili smireni u sebi,
sasvim budni i nezavisni u toj meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektujemo svest u predmetni svet i uestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj. kao u
snu), mi vidimo da su obe te mogunosti jedno isto, i zato naputamo taj dualizam
koji uslovljava, i boravimo u podruju ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao
istinskom podruju due (purua) koje nadilazi spoznavanje sveta (mahat-buddhi) i
nespoznavanje (nita); to je podruje u kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne
moe ni nestati. Ako bie nikada nije ni bilo neto objektivno i supstancijalno, onda i
nitavilo ne moe postojati jer nije imalo ta da nestane. Tada uviamo da je prazno
sve to je u podruju uma i njegovih projekcija sveta, kao i sve to je u podruju niega (koje nastaje prestankom projektovanja uma u neto), da je to sve podruje prakrti, njeno saimanje u bezvremeno Sopstvo (mahat-buddhi), i rasprostiranje u vreme
predmetnog sveta, da su 'neto' i 'nita' meusobno uslovljeni kao pokret i mirovanje
bia, i da je via stvarnost boravak izvan njihove smene. Tek smo tada uvek budni za
boanski Duh (purua) koji je nezavisan od opaanja i neopaanja, mirovanja i aktivnosti, od svakog dualizma koji omoguava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostojanje. Time smo nadili prirodnu izmenu uslova koji su odreivali kada je prisutna
budnost, a kada ne. Jer, ovde je naa budnost ono to omoguava i pokret i mirovanje,
svesnost i nesvesnost, svet i odsustvo sveta.
335

Uvidevi da telo i njegova delanja nisu nae svojstvo, ve svojstvo prakrti, a

zatim da ni individualna svest nije naa, ve ishodite prostornog kretanja ivotne
energije, i najzad da ta individualna svest (ego) odreuje ta je svet a ta ne, dolazimo
do uvida da ni to nije nae, ve je samo proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviamo da neuslovljenost boanskog Duha nije nitavilo nesvesnosti i
ne-bia samo zato to nadilazi svaki oblik bia i svesnosti, ve da je ishod bivstvovanja uopte, i bia i ne-bia. Uviamo da moemo biti slobodni i od bia i od ne-bia,
od svesti i od nesvesti, jer purua je iza svih ovih mogunosti. Sama njihova izmena, u
koju smo se prethodno uverili, ukazuje na transcendentalni boanski Duh u nama koji
je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to kao svedok: i svesno i nesvesno stanje, javu i
san, eternalizam supstancijalnosti i nitavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni bio
neto sam po sebi kada je ve mogao da nestane u nita, kao i da nita zavisi od pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo, ni ono ne postoji samo po sebi.
U ovom stepenu spoznajemo sebe kao nezavisnog od sve pojavnosti, od svesnog i od nesvesnog, na javi i u snu, i po prvi put trajno bivamo budni za vreme dubokog sna bez snova. Ovde se naa budnost ne razlikuje od sutine prirode, stacionarne,
sferne akae, zato to je potpuno raspoznaje, do kraja, naa budnost prestaje da se
(vektorski) kree ka bilo kakvim objektima i ostaje izvan prostorvremena.
Ovde se iskuava konana diferencijacija mahat-buddhi i purue bez primesa
bilo kakvog oblikovanja prakrti, ni u svom najsuptilnijem obliku, akaa.
Iskuavajui podruje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovljenu stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive,
sve je nebitno naspram neuslovljenosti due koja je jedina prisutna, koja mi sami Jesmo. Sve je nebitno znai da sve postoji samo zbog iskustva svesti due, sve to je
postojalo bilo je samo holografska imaginacija boanske due samoj sebi radi kristalizacije svesti o svim mogunostima sopstvenog postojanja. Ako je boanska dua potpuno samosvesna, jer je izvor svesti, onda vie nije mogua nikakva imaginacija, nikakav privid nekog drugog postojanja pored nje same. Sve to drugo, sav kosmos i
ivot, bila je ona sama u sebi.
5. I tada, ne obraajui vie panju ni na dualizam svet-nita, niti na nadilaenje
tog dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslovljenog boanskog Duha moe ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadraja, i to kroz
est podruja ulnosti naeg tela - da je ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i
nigde vie - i da nema nieg drugog da se uini. A to znai ovde i sada, u aktuelnom
bivanju kakvo jeste. Svi prethodni uvidi ovde postaju konkretno ostvareni kao nae
bivstvovanje, prestaju da bivaju samo uvidi. Tada nestaje kao nevano sve prethodno
spoznato i sabranost panje se vezuje jedino za prisustvo boanske neuslovljenosti
(purua) u telu i njegovo milosrdno i neno ispoljavanje kroz est podruja ulnosti.
Time ostvarujemo najviu odgovornost za bivstvovanje. Neuslovljenost koja omoguava svet i ivot tada prestaje da biva apstraktna i postaje konkretna iva stvarnost,
koja ima svoje telo i ula, stvarnost koja die i dela kao nae bie. Tada praznina
postaje oblik, i oblik praznina. Tada boanski Duh postaje ovek, i ovek postaje
purua. Nikako drugaije.
Reeno teoloki: carstvo nebesko tada zaista biva na zemlji kao i na nebu - kroz
oveka. Nikako drugaije se taj ideal ne moe ostvariti nego kroz oveka. 136
136

Takoe mit o ponovnom dolasku Hristovom se jedino ispravno moe razumeti ako se prihvati Hrist
kao olienje savrenog oveka kroz koga Boansko prisustvo moe da se ispolji. Zato ponovni dolazak

336

Tako, dolazimo do velikog buenja kada po prvi put sve vidimo iz perspektive
purue, i najpre uviamo da je sve to je od uma, i svesnost i nesvesnost sebe, sve to
je postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost boanskog Duha,
ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to dogaaj prakrti, njenog proienja, a ne purue, jer on je oduvek budan, slobodan i nezavisan. Nikada nije ni bio
drugaiji. Potpunim probuenjem nismo postigli nita novo, ve smo otkrili ono to
oduvek jesmo. Nita se objektivno ne dogaa niti menja. Autentinost neuslovljenog
purue, da je on oduvek slobodan i nezavisan, ostvarujemo potpunim uvidom u uzronost i jedinstvo prakrti - kroz injenicu da su sve materijalne pojave povezane i podreene strogim uzrocima fizikih zakona (od subatomskih do kosmikih) i da to jasno
ukazuje da se apsolutno nita novo ne dogaa na svetu i da je sve Jedno. Uzronost
prakrti sve povezuje u Jedno. Samo kada individua (iva) identifikuje puruu sa
sveu (buddhi) koju individualno (aham-kra) modifikuje um (manas), ta identifikacija se za tu individuu projektuje kao "svet" i "dogaaji". Modifikacije svesti pod uticajem uma daju ime i oblik svakom zbivanju. Izvan tih modifikacija uma nema nikakvog zbivanja jer je sve pod zakonom uzronosti prakrti, odnosno: sve je Jedno. Sve to
postoji i ispoljava se iz prakrti (emanacija) u njoj je ve postojalo kao mogunost (pradatost = pra-krti). Sve to uopte moe da se dogodi, potencijal svega, ve postoji u
jedinstvu prakrti. Individualni um se samo fokusira na pojedine mogunosti i one se
aktuelizuju. Um samo aktuelizuje mogunosti koje ve postoje u univerzalnom polju
prakrti. Sve ve postoji, ali nama, iz nae subjektivne take gledanja, izgleda kao da se
neto novo zbiva.
Ovakav uvid donosi spoznaju da "nita u prakrti nije moje", i "ja sam nezavisan
od svega" jer nisam ak ni individua (aham-kra) unutar te celine (prakrti), niti same
modifikacije svesti o svetu (buddhi), koje takoe pripadaju prirodi kao njenom najfinijem delu. Samo su modifikacije (oblikovanje) od prakrti, a ne sama svest koja je od
boanskog Duha. Svest uvek ostaje ista dok se kroz prakrti modifikuje, ostaje uvek
budan i nezavisan svedok. Taj svedok je purua, ovekova dua i sutina. Samo odatle
ovek uvia i da sam in modifikacije svesti, koji oblikuje svet i iskustvo sveta, nisu
samosvojno delo same prakrti, niti oveka, niti purue, nego njene blizine, bliskosti
purui. Ta bliskost donosi identifikaciju. Kao to kristal na crvenoj podlozi izgleda
crven. Ta bliskost se ogleda i prelama u ivi, individualnoj dui. Ona vodi oveka kroz
iskustvo ivota-u-svetu. Tako se ovek budi.
Uvid da je cela priroda (prakrti) Jedno i da se zato nita novo u njoj ne dogaa,
jeste poetak buenja. Uvid u potpunu nezavisnost Duha (purue), nae due od cele
prirode je postizanje potpune budnosti. Uvid u nezavisnost nae due od prirode ne
donosi naputanje prirode, jer nema ta da se napusti, ve naprotiv, sama naa nezavisnost izaziva u postojanje celu prirodu, daje sav ivot kakav jeste ovde i sada. Da nema
transcendentalne boanske due, nas samih, ne bi bilo ni samog postojanja prirode.
Do buenja nas jedino moe dovesti jasan uvid da cela prakrti postoji zbog
purue, zbog oveka. Svi objekti postoje zbog svesnog subjekta. Zato se on budi kada
ne trai vie utoite u objektima i samo je svestan sebe zato to je razumeo i prihvatio
objekte kao svoje.
S probuenjem ovek celokupno postojanje, sav svoj ivot, svoje telo, um i ceo
svet, prepoznaje kao san koji ak nije ni bio njegov, nego od prakrti - jer nesvesno
Hristov zapravo znai dolazak savrenog oveka kroz koga e doi i Boansko prisustvo. Ezoterino
hrianstvo smatra Hrista arhetipom ovekove sutine, Sopstva, u smislu u kojem je Majstor Ekhart
rekao: Ko je Sin boiji? Svaki dobar ovek je Sin boiji.

337

postojanje svojstveno je prakrti, a ne njegovoj dui, purui. Sve to je dobijeno kao

rezultat kroz vreme, nuno je uslovljeno vremenou, i kroz igru suprotnosti prua
jedino iluziju njegovog utrnua. Autentinost neuslovljene due ovekove ne zavisi od
utrnua vremena i nadilaenja uslovnosti bivanja (emu smo teili ranije), jer nikada i
nije bila njime ugroena, ona nije suprotnost niemu to bi bilo neautentino. Zato ne
moe biti proizvod nikakve aktivnosti usavravanja ka osloboenju ili spasenju, ve
jedino buenja kao utrnua strasti za postojanjem u neznanju i nesvesnosti slobode
koja omoguava smo postojanje. Osloboenje u bezvremenoj budnosti je prestanak i
utrnue uea u iluziji i neznanju, a ne postizanje i ostvarenje neeg objektivno
novog, zato to je budnost sma neuslovljenost ni od ega, koja prethodi svakoj stvarnosti i omoguava svako postojanje.
Konano buenje je nestanak iluzije vremena, to je osnovna iluzija s kojom
puruu poistoveujemo sa prakrti. Zato se kae da buenjem postajemo ono to oduvek jesmo i da treba samo da uklonimo iluzorne identifikacije zbog kojih mislimo da
smo neto drugo. Ovo praktino znai da su pre buenja svi nai uvidi i spoznaje bezvredni, da nemamo apsolutno nita drugo da uinimo do da se probudimo. Sutinska
iluzija u kojoj nam prolaze celi ivoti je iluzija da pre toga treba neto drugo da uradimo, u vezi ivotne drame, sadraja svesti ili saznanja. Um projektuje sav svet i vreme,
pa s njim i sve sadraje i saznanja u svetu i vremenu. Budnost je transcendencija
samoga uma, zato je od presudnog znaaja uvideti da ne smemo projektovati u vreme
i samu transcendenciju uma, odnosno probuenje. Tako je samo odlaemo. Ona je
uvek i jedino mogua ovde i sada, kao prvi in, pre svih, a ne kao posledica nekih drugih radnji. Zato je meditacija, kao praksa transcendencije uma, u sutini jedino ispravno delanje - delanje nedelovanjem.
Sav ivot u iluziji sastoji se od ove projekcije, od odlaganja svoje budnosti. Od
te iluzije projektovanja u vreme sastoje se svi nai ivoti.
Zato to mi uvek ve jesmo ono to treba da budemo, ista dua kao transcendentalni purua, osnovni kriterijum budnosti je budnost za vreme dubokog sna. Nae
celokupno postojanje se sastoji iz etiri stanja: dnevne budnosti ili jave, snova, dubokog sna bez snova i iste, transcendentalne svesti due koja nadilazi prva tri stanja,
koja je uvek prisutna iza svih stanja postojanja jer je sutina samog postojanja. Kada
smo u njoj onda smo uvek svesni, i za vreme dubokog sna bez snova kada svet i naa
individualnost potpuno nestaju. Tada ostaje samo Boansko koje omoguava svest i
nau sutinu, duu. Ta ista svest koja uvek postoji kao ono to omoguava samo postojanje, jeste Boanski Apsolut u nama i mi smo njegovo olienje.
Sav herojski napor za postizanje osloboenja, koji se mora preduzeti, svodi se
na kraju na osloboenje od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaenja, svodi se na oputenost, utrnue svih tenji, ravnodunost i nezavisnost
(kaivalya). Napori su uzaludni jer mi uvek sanjamo, i na javi i u snu, sanjamo i ropstvo
i napor oslobaanja, sanjamo sve dok se ne probudimo. Kad prestanemo da sanjamo
danju, sav na svet i ivot, prestaemo da sanjamo i nou. Tada emo biti budni i za
vreme dubokog sna bez snova. Tako probuen ovek biva slobodan od smene perioda
svesnosti i nesvesnosti samog sebe koji su uzajamni, delanja i od nedelanja, od postojanja i nepostojanja: on smo postojanje doivljava kao afirmaciju slobode i njenu ivu
autentinost. On vidi da je boanska neuslovljena svest jedina stvarnost nedodirnuta
pojavnim svetom i njegovom svesnou i nesvesnou. Kao to filmsko platno, na
kome se odigravaju poplave i poari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima omoguava da se projektuju ili manifestuju, ili kao to na ogledalo ne deluju osobine likova
338

koje odraava, tako i na boansku neuslovljenu svest, koja je ovekova sutina ili dua,
ne deluju pojave prakrti, njene stihije i poari, ne samo spoljni ve i oni u telu i psihi iako omoguava njihovu pojavnost.
Kada ovek osvesti boansku svest u sebi, on je tada aktuelizuje na ovom svetu,
kroz sebe. To je jedina svrha njegovog postojanja.
Kada smo budni tada transcendentalnu boansku neuslovljenu prisutnost prepoznajemo kao svoju sutinu po kojoj nismo nita od prirode, vidimo da su ovo smrtno
telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine i da to sve nije nae, da uopte nismo ni
roeni da bi ostvarili prirodne nagone nego, naprotiv, prirodni nagoni su nas rodili da
bi kroz nas ostvarili prisustvo bezvremene boanske neuslovljenosti koja celu prirodu
omoguava. Tada priroda nestaje za nas kao san za probuenoga, i samo beskrajna,
bezvremena i svemona sloboda ostaje kao naa Sopstvenost i budnost. I zatim, nakon
samog ina probuenja, takva budnost poinje da se u nama uvruje i postaje iva i
delotvorna tako to u njenom svetlu smo bivstvovanje prirode prepoznajemo kao
ostvarenje slobode koja je omoguava, vidimo prirodu kao oivljavanje boanskog
prisustva kroz sve oblike koji ine iskustveni svet - a najpre kroz svoje ljudsko telo,
kroz njegov dah i pogled, pokret i misao. Sav fiziki svet tada postaje vrsto uobliena
energija svesti koja izvire iz neuslovljenog boanskog Duha.
Tada se budnost ispoljava kao potpuna ujednaenost svih pokreta tela i glasa
tokom govora, kao ulje kad se lije, kao apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna
nezavisnost od svega. Tako izgleda probueni.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, ovek je konano iskoraio iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta praznina postala sm oblik, svet je postao (samo za tog oveka) sloboda bivstvovanja.
Tanije reeno, nije 'postao', nego je prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je
nainjen pun krug: najpre od nesvesne stihije bivstvovanja, ka slobodi od njegovih
uslovljavajuih oblika, ka istoj svesti, a zatim ka samom biu, koje ovog puta nije
vie nesvesno ve prosvetljeno. Zato to nije krug ve spirala, jer se bivstvovanje sada
odvija na viem nivou.
Kao to bia ne bi bilo bez svemone slobode koja ga omoguava, tako ni te
slobode ne moe biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz
sve oblike ivota, inae e ostati puka apstrakcija i delovae jedino tama prirodnih
nagona u borbi za opstanak. Duh svemone slobode i ranije se povremeno probijao
kroz tamu u ivot ovekov, obasjavao ga venom svetlou i tada je doivljavan kao
Sveti Duh (u mazdaizmu i ezoterinom hrianstvu) ili iva (u hinduizmu). Sada je
ovek trajno ispunjen njime kao svojom sutinom.
I samo takav ivot - koji nije vie podstican borbom za opstanak nego, naprotiv,
venim, svemonim i nestvorenim boanskim Duhom slobode, koji ivot u svemu
nadmauje jer ga celog omoguava i dri kao malo vode na dlanu - samo takav ivot
postaje za oveka mogu, autentian i blaen. oveku ivot postaje prihvatljiv samo
kada svoje uporite ne trai u njemu, u ispoljenom svetu, ve u boanskoj dui koja ga
omoguava.
Jedino to nakon svega preostaje probuenom oveku jeste vazda slobodan
ivot prirode koji se nesputano ispoljava kao doivljaj ljubavi. Ali, za razliku od ostalih ljudi koji nisu proli put proienja ovde iznet, on samim svojim prisustvom svakog trenutka i u svim dimenzijama ivot proima smislom, isceljuje ga i stiava od
zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i oslobaa u spoznaji njegovog ishoda.
On zrai dobrotom koja omoguava svet.
339

Takav ovek to moe jedino zato to vidi da od ishoda svega nikada i nije bio
razliit, da je purua oduvek nezavisan od prakrti i da bi greio ako bi nastojao da svoju duu uini autentinom naspram prirode, ako bi traio sopstveno spasenje. To je
nepotrebno, jer nije porobljen. Da jeste, ne bi imao boanske due ni svesti u sebi - ne
bi ni postojao. Kako je ve slobodan, to svoje iskonsko stanje moe potvrditi i oiveti
u iskustvu samo kada s ljubavlju podstie sav ivot prirode, svih njenih bia, a ne svoju slobodu, pa ak ni svoj ivot. Priroda nikada ne sputava boansku duu ovekovu.
To i ne moe, jer dua nju celu omoguava. Priroda u celosti slui ovekovoj samospoznaji, i zato on samospoznaju i slobodu ostvaruje jedino kada bezgranino podrava ivot svih bia i cele prirode, a ne svoj. Samo tako e moi da s istom ljubavlju
doivi sve to postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada ovek to doivi,
bie potpuno svestan postojanja kakvo zaista jeste.
I tada e ovek biti ono to sm u sutini jeste: Boansko koje omoguava i
postojanje i svest o postojanju kao ovekovu svest o sebi samom.
Nikako drugaije ovek ne moe da se prepozna, probudi i da bude neroena i
besmrtna boanska dua koja sve omoguava. Nikako drugaije.

340

PRILOG
TEKSTOVI KLASINE SNKHYE

Ivarakrna
SNKHYA-KRIK
1.
Pred nasrtom trovrsne patnje teimo spasenju razumevanjem uzroka.
Zapostaviti istu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije ispravno, jer potpuno
dokonanje patnje preputanjem svetovnom ivotu nije mogue.
(Trovrsna patnja moe poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog sveta, tj. od
drugih bia, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova (neorganskih bia) ili kao
mo sudbine. ista svest je transcendentalna svest o autentinom Duhu, purui, a
svetovan ivot je ogranien na relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.)
2.
Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su jednako neista,
oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog razlikovanja pojavnog, nepojavnog i znanog.
(Obratni smer svesnog razlikovanja je praksa meditacije s kojom se objektivno ustanovljava sve, od misli i oseanja, do najgrubljih fizikih pojava. Ovde se jasno
stavlja do znanja da svetovna i religijska iskustva spadaju u istu ravan bivstvovanja,
iako sa razliitim sadrajima i uincima, i da je za duhovnu autentinost neophodno
iskustvo transcendencije. Drugim reima, da ne treba traiti smisao egzistencije i utoite spolja, ve unutar sebe, sopstvenim preobraajem, a ne menjanjem vanjskih
okolnosti, ni svetovnim ni religijskim metodama.)
3.
Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam glavnih
inilaca (iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode esnaest sastojaka koji su tek proizvodi,
a Duh (purua) niti je proizveden niti proizvodi.
(Sedam glavnih inilaca su: mahat-buddhi, aham-kra i pet tanmtr. esnaest sastojaka su: indriyni i maha-bhtni.)
4.
Opaanje, zakljuak i svedoanstvo tri su verodostojna sredstva spoznaje. U njima su obuhvaena sva ostala, na njima se temelji izvesnost izvoda.
5.
Opaanje je ustanovljavanje posebnih objekata. Zakljuivanje je, prema
objavama, trostruko, a nastaje iz poznavanja karakteristinih osobina i njihovog posednika. Svedoanstvo dolazi od poverljive osobe i od otkrovenja.
341

6.
ulni objekti saznaju se opaanjem, a ono to je natulno, zakljuivanjem. to se direktno ne opaa niti se moe pouzdano zakljuiti, ustanovljava se svedoanstvom i otkrovenjem.
7.
Nemogunost opaanja moe da nastupi usled ekstremne udaljenosti ili
blizine, oteenja ula, mentalne nestabilnosti, velike finoe, usled drugaijeg ubeenja, zamenom za neto slino i zbog drugih uzroka.
8.
Iskonska priroda nije primetna, zato to je suptilna, iako bivstvuje tako
da su joj uinci primetni, a ti su uinci svesnost (buddhi) i ostalo to otud proizlazi kao
oblikovana i neoblikovana priroda.
9.
Budui da je nemogue proizvesti ono to ne bivstvuje, budui da je
nuan zahvat u tvarni uzrok, budui da sve ne moe nastati iz svaega, nego mogui
uzrok proizvodi (samo) ono to moe, tako da samo iz bia nastaje bie - zato i uinak
(posledica) bivstvuje ve pre zahvata inioca (uzroka).
10. Oznake su bia u razvoju da su prouzroena, nestalna, neobuhvatna,
delatna, mnogostruka, ukljuiva, obeleena, povezana i zavisna. Nerazvijena je priroda
suprotno obeleena.
11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se (same po sebi)
ne razluuju, (nego su) pred-metne. (Obeleja su im) opta, ne misle nego proizvode.
Takva im je prirodna podloga, dok je Duh obeleen suprotnim svojstvima.
12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i bezoseajnost. Svrha
im je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje). Strune deluju uzajamno da se
usklade, poveu, umnoe i oplode.
13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se raas ceni jer je vrst i pokretan, a
tamas je mora i umalost. Po svrsi su sline svetiljci.
14. Nemogunost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem triju guna, a
nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se dokazuje time to svaka
posledica mora da poseduje uzrok.
15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opti uzrok jer su sve
pojedinane tvorevine ograniene, jer je istorodna, jer je pokretaka snaga, jer je razliita od svih pojedinanih uzroka i posledica, i zato to izaziva sve posledice.
16. Ona se razvija kroz tri gune i preobraava se, kao tenost koja se preliva
u obilju, zavisno od prevage pojedine gune.
17. Budui da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlau suprotstavljenom proizvodu triju guna - postoji Duh, budui da je neophodan korisnik i jer se
(sve) zbivanje vri zbog (njegovog) osloboenja.

342

18. Dokaz je mnogostrukosti purua redosled uzroka raanja i smrti i postepenost zbivanja, a takoe i razlike u odnosu triju struna.
19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude svedok, izdvojen, nepristrasan, nedelatan posmatra.
20. I zato, zbog takve zdruenosti, lik koji nije misao deluje kao misao.
Mada su delatne tek strune (gune), ini se da i posmatra postaje delatan.
21. Kao kada se hromi zdrui sa slepcem tako su vezane i te dve (osnove duhovna i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razreenje tvari. Tako se vri zbivanje u svetu.
(Hromi je nedelatni purua, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti. Oni se
udruuju kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.)
22. Od iskonske prirode (potie najpre) mahat-buddhi, a zatim i skup od esnaest (sastojaka). Iz pet od tih esnaest (iz tanmtr) potie pet tvarnih poela (mahabhtni).
23. Svojstvo mahat-buddhi je odlunost. Ispravnost, mudrost, stanje bez
strasti i gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna obeleja tame.
24. Aham-kra deluje iz tatine. Otuda potiu dve vrste prirode: jedanaest
organa i pet prototipskih poela.
25. Iako je aham-kra jedinstvena iz nje potiu razliite vrste razvoja, zavisno od toga da li preovlauje sattva ili tamas. Kada prevlada sattva nastaju indriyni, a
kada prevlada tamas nastaju fini elementi (tanmtr, prototipovi grubih, mahabhtni). Dok su sattva i tamas materijalni uzroci tih razvojnih oblika, raas je delatni
uzrok.
26. Oko, uho, nos, jezik i koa zovu se organi spoznaje (buddhindriye). Glas,
ruke, noge, organi izluivanja i polni organi jesu organi delanja (karmendriye).
27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je organ volje.
Raznovrsnim preobraajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i luenje izraavanja.
(Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum razjanjava
ono to je neodreeno, a sam od sebe ne dodaje nita datoj predmetnosti.)
28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opaanja. Govor, rad ruku,
kretanje, izluivanje i reprodukcija drugaije su funkcije.
29. Posebno je obeleje svakog od triju (unutarnjih organa) funkcija koja
nije zajednika. Zajednika funkcija im je zraenje pet dahova (prna).
(Buddhi, aham-kra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)
343

30. U pogledu ulnih objekata, delovanje sva tri organa je i simultano i sukcesivno. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri unutarnja organa prethodi
saznanje.
31. ulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije podstaknuti uzajamnom simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni zbog ega drugog se oni ne
aktiviraju.
32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomou shvatanja, utvrivanja i obelodanjivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki, budui da su shvatljivi, utvrdljivi
i obelodanjivi.
(Strofe 30-32 razjanjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas, aham-kra i
buddhi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i buddhindrye.)
33. Unutarnji je inilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa) koji tim trima
ukazuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna sadanjost; unutarnji je
delatan u sva tri vremena (prolost, sadanjost i budunost).
34. Fini elementi, tanmtre, koji su prototipovi naih grubih ula, primetljivi
su jedino ulima boanskih bia. Govor je zavisan od zvuka; ostali od svojih objekata.
35. Budui da svesnost s unutarnjim iniocima dosee u bit svakog predmeta, (bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi njihova ulazna vrata.
36. Tako razliite osobine guna, delujui kao svetiljka, odraavaju u svesnosti (buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha,
37. Budui da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha, a uz to
razotkriva suptilnu razliku Duha i tvari.
38. Suptilna poela (tanmtre) nisu raznolika, a od njih pet nastaje pet grubih poela (maha-bhtni). Tanmtre razlikujemo prema smirenim, uzbudljivim i
varavim utiscima.
39. Od suptilnih poela, tanmtr, sastoji se psihiko telo ivih bia. To telo
nadivljava smrt fizikog tela i preporaa se, dok se tvorevine grubih materijalnih
elemenata raspadaju.
40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeuju ga um i ostali
(duevni) inioci bia sve do suptilnih poela. Ono prolazi ivotima nedostupno uitku, mada je nosilac osobina bia.
(Suptilno telo je linga-arira. Prema komentarima semenje vrline i greha sadrano je u suptilnom telu... u sklonostima uma.)

344

41. Kao to nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako ni izraz spoznaje ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama.
42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra svoju ulogu
prilagoujui nameru onom to eli da postigne, sa pouzdanjem u mo iskonske prirode.
43. Uroena priroda i steena svojstva, a i vrline, oevidno zavise od (umnih
i ostalih) inilaca, dok telesnost ve od zaetka zavisi od uinaka (tih inilaca).
44. Vrlina utire uzlazni put, a grenost zavodi niza strminu, mudrou se
postie osloboenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti. Nadmo odstranjuje prepreke,
a suprotni uinci plod su suprotnih osobina.
45. Naputanje strasti prirodno je smirenje, tok ivota (preporaanje) izvire
iz ara poude, nadmo odstranjuje prepreke, a suprotni uinci plod su suprotnih osobina.
(Osam sklonosti uma, etiri pozitivne i etiri negativne, koje su opisane u ove
dve strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone, nadmo, i njima suprotne etiri
mane - komentariu se dalje prema naelu da ovek postaje ono o emu meditira.)
46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama, slabostima, samozadovoljstvima i postignuima. Usled nejednakog uticaja guna, ima ih pedeset.
47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih nedostataka ima
dvadeset osam; samozadovoljstava ima devet, a dostignua osam.
48. Raznih pomraenja uma (tamas) ima osam, isto kao i smutnji (moha);
razoarenja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest vrsta, a toliko i potpunih
pomraenja uma.
49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabou uma, ine optu nemo.
Povreda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti zadovoljstava i postignua.
50. Navode se devet oblika ugodnosti: etiri unutarnjih, koje se odnose na
prirodu (prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreu (bhagya); i pet spoljanjih
koja nastaju izbegavanjem uivanja u objektima.
51. Osam postignua su: razmiljanje, uenje, studiranje, spreavanje tri vrste bola, sticanje prijatelja i milosre. Tri ranije spomenuta (smetnje, slabosti i samozadovoljstva) sputavaju postignua.
52. Bez tenje za roenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela, lingaarira), a bez (sticanja iskustava pomou) suptilnog tela nije mogue nadilaenje raanja i oblikovanja. Zato je evolucija sveta dvostruka: obeleena je prirodnim oblikovanjem i sticanjem mentalnih iskustava.
345

53. Ima osam vrsta boanskih svetova; pet podljudskih, dok je ljudski svet
jedinstven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi ivotinjskih bia, nego obuhvataju
biljke i minerale. Sve su to materijalni svetovi (unutar prakrti).
54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno u tami
(tamas). Sredinom se ire strasti (raas). Tako je razgranien svet, od boga Brahme pa
do vlati trave. Srednji deo sveta jeste svet ljudske sree i nesree.
55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i smrti, sve dok
se ne odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega.
56. Priroda je sazdana tako, od najvieg uma pa do zadnje estice, da poslui
osloboenju (svakog pojedinanog) Duha. Poduhvat je (prirode) zbog tue svrhe kao
da je njena vlastita.
57. Nesvesno, kao to nastaje mleko za ishranu teleta, preobraava se i priroda u svrhu slobode oveka (Duha).
58. Kao to ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje elje, tako i neispoljena prakrti radi sluei Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje patnje.
59. Kao to se povlai plesaica kada gledaocima prikae ples, tako se
odvraa i priroda poto se izrazila pred Duhom.
60. Velikoduna priroda, obdarena svojstvima (gunama), nesebino i na sve
naine ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava.
61. A meni se ini da nijedno bie nije stidljivije od same prirode (ili istog
bia), jer kada shvati: Viena sam, nikada vie ne izlazi na dogled (Duha) oveka.
62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobaa, niti prolazi nizom
ivota. Sma se priroda, prolazei raznim fazama, vezuje i oslobaa.
63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna, guna, zbog
sedam sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonou (mudrou) razreuje za istinsku dobrobit Duha. Sedam spona prirode, s kojima se porobljava u razne oblike, jesu
sklonosti prema vrlinama i gresima, prema dobru i zlu.
64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode) doseemo spoznaju (da to) nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja.
65. A Duh (-ovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra prirodu, koja
je odvraena od raanja uspeno napustila sedam vrsta oblikovanja.
66. On tad ravnoduan (kae): Video sam je, a ona suspregnuta: Opaena
sam. Iako je meu njima uspostavljen odnos, on vie ne slui razvoju sveta.
346

67. Kad je Duh dosegao savreno znanje, tad ispravnost, a i ostale vrline
postaju nedelatne. Telo zahvaeno snagom oblikovanja i dalje postoji kao u zamahu
lonarevog toka.
(Kad se oblikovani lonac skine s lonarevog toka, toak se vrti i dalje jo neko
vreme snagom inercije. U asu kad prevagne budnost, sve semenje karme postaje
nesposobno da proklija, jer je tlo postalo jalovo.)
68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, poto je postiglo cilj,
obustavlja. Duh tako postie potpuno savrenstvo jednom za svagda.
69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najveem mudracu, Kapili. To je znanje o nastanku, opstanku i ishodu bia.
70. Ovu vrhunsku proiavajuu mudrost on je iz svog saoseanja saoptio
Asuriju. Asuri ju je preneo Panaikhi, a ovaj je razradio u sistem.
71. Sistem, koji su uenici preneli usmenim nasleem, sloio je u arya metrici Ivarakrna, koji je savreno shvatio utvreno uenje.

347

Kapila
SNKHYA-STR
Od ukupno 526 stri, ovde je dat izbor od 340.
To su one koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima,
nego iskljuivo na uenje snkhye.
I.1. Konani prestanak trovrsne patnje 137 krajnji je cilj ljudskog Duha.
I.2. Patnja se ne moe trajno okonati uobiajenim (vanjskim) sredstvima
(kao to su religija, novac i ulna uivanja), jer tako moe biti spreena za neko vreme,
ali se ponovo vraa.
I-3. Pretpostavlja se da ovek takoe moe da olaka bol uobiajenim sredstvima koja daju trenutna zadovoljstva, kao to gladna osoba utoli svoju glad svakog
dana hranom.
I.4. Metode privremenog (spoljanjeg) osloboenja od patnje treba da odbace
sve razumne osobe, jer nisu mogue na svim mestima i u svim vremenima, a i tamo
gde su mogue, nisu dovoljne.
I.5. Nii putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u korist najvieg cilja, osloboenja, iji je vrhunski znaaj takoe objavljen u svetim spisima.
I.6. Inae ne bi bilo razlike izmeu ovo dvoje - vidljivih sredstava i objava
svetih spisa
I.7. Ako je sutinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne bi postojao
put ni nain za postizanje osloboenja.
I.8. Ako smatramo da je Duh ovekov po prirodi ogranien, i da je nemogue
njegovo osloboenje, tada sveti spisi, koji nalau njegovo osloboenje, nisu istiniti (to
nije sluaj).
I.9. Ne moe se zamisliti da sveti spisi daju uputstva za ono to je nemogue,
a ako ih sadre, ne moemo ih nazvati 'uputstvima'.
I.10. Moglo bi se rei da se sutinska priroda stvari moe menjati, kao to se
belo platno moe obojiti, ili seme ispei, i da je duh na taj nain ogranien.
I.11. Zato to i vidljivo i nevidljivo pripadaju jednoj moi koja je neunitiva,
ono to se nalae (u svetim spisima) nije neizvodljivo.
I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je sveobuhvatno
i trajno povezuje sve to je od prakrti.
I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora.
I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih obiaja, jer
oni uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno.
I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije otelovljen.

137

Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz ovekovog 'ja'.
Sastoji se iz bolesti i duevne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je prouzrokovana delovanjem
drugih ivih bia, kao to su ivotinje, ljudi, ptice itd. Nazvana je tako zato to nastaje od stvorenih
bia. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan natprirodnim silama, zatim uticajima zvezda i planeta,
zlih duhova ili bogova (deva). Smisao ovog komentara je isti kao kod Sankya karike 2.

348

I.16. Niti je ogranien delima, jer delanje je svojstveno umu i, u tom sluaju,
sputanost bi bila vena.
I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog oveka, razliita iskustva
ne bi bila mogua.
I.18. Ni prakrti ne moe biti uzrok sputanosti Duha, jer ne moe delovati sama
od sebe.
I.19. Duh ovekov je vean, ist i slobodan. On ne moe biti povezan sa patnjom bez povezanosti sa prakrti.
I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizikog neznanja, jer ono to nije
realno ne moe sputavati.
I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira naelo (vedante) da je
nerealno.
I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se dualnost Duha i
neznanja.
I.24. Neznanje ne moe odjednom biti realno i nerealno, jer je nepoznata takva
stvar koja je istovremeno realna i nerealna.
I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji veno deluju.
I.29. Sputanost Duha ne moe nastati ni od uticaja primljenih od objekata, jer
onda ne bi bilo nikakve razlike izmeu sputanog i slobodnog.
I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj stvarnosti.
I.48. Duh ne biva sputan ulaenjem u telo.
I.49. Jer ono to nije aktivno ne moe biti sposobno da se kree.
I.50. Duh ne moe biti drugaiji do sveproimajui. Da je ogranien, bio bi
iste prirode kao up i drugi proizvodi, a to bi znailo da je podloan propadanju.
I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao to se kae da se i prostor ograen upom
'kree' kada se up pomeri. U stvarnosti, prostor (akaa) uopte se ne kree.
I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma), jer ona ne
pripadaju Duhu.
I.53. Da nije tako, uplitanje bi otilo predaleko.
I.55. Povezanost Duha (purue) i prirode (prakrti) nastaje usled njihovog
nerazlikovanja. Stoga tu nema slinosti.
I.56. Uklanjanje nerazlikovanja mogue je samo pomou razlikovanja, kao to
se tama uklanja svetlou.
I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz nerazlikovanja Duha
od prakrti. Zato se s ponitenjem ovoga, ponitava i ono.
I.58. Sputanost Duha je samo ubeenje i nije realna, jer postoji samo u umu.
I.59. Ta zabuna (o sputanosti ljudskog duha delatnostima prirode) ne moe
biti uklonjena postupkom logikog razumevanja, bez neposrednog uvida. Onaj ko
pokuava da je ukloni rasuivanjem lii na nekog ko je zbunjen pravcem iako ima
kompas.
I.60. Znanje o stvarima koje se ne mogu opaziti moe da se stekne zakljuivanjem, kao kada ovek ne vidi vatru ali zakljuuje da ona postoji zahvaljujui dimu.
I.61. Prakrti je uravnoteeno stanje sainjeno od istote ili sutine (sattva),
aktivnosti i ulne obojenosti (raas) i neosetljivosti ili tame (tamas). Iz prakrti proizilazi vrhunsko poelo (mahat); iz vrhunskog poela princip individuacije (ahamkra);
iz njega pet suptilnih prototipova (tanmtr); iz tanmtr nastaju ulni i delatni organi
(indriyni) i grubi elementi (sthula bhutni). Pored svega toga stoji duh (purua).
Takav je ceo skup od dvadeset i pet principa.
349

I.62. Znanje o postojanju pet suptilnih elemenata dolazi od grubih elemenata.

I.63. Znanje o Ja-oseaju (aham-kra) izvodi se pomou spoljnih i unutarnjih
organa, kao i pomou suptilnih elemenata.
I.64. Znanje o postojanju intelekta (buddhi) izvodi se iz Ja-oseaja (ahamkra).
I.65. Znanje o postojanju prakrti dolazi od mahata.
I.66. Postojanje Duha (purua) moe se zakljuiti iz injenice da neinteligentna priroda mora postojati zbog nekog drugog.
I.67. Kao to koren nema korena, tako je i koren svega (prakrti) bez korena.
I.68. Uvek kada postoji sled, nastaje prekid u nekoj taki; tako i prakrti, osnovni uzrok, postaje samo ime dato ovakvoj taki.
I.71. Prvi proizvod prakrti nazvan je mahat.
I.72. Sledei je ahamkra.
I.73. Ostali proizvodi jesu proizvodi ahamkre.
I.74. Iako sve uzastopno evoluira iz prakrti posredstvom mahata, atomi na
kraju sainjavaju jedan up.
I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po svojim svojstvima ne moe biti uzronik; stoga je priroda ta koja je uzrok.
I.76. Ono to je ogranieno, ne moe biti supstancija svih stvari.
I.77. Da je prakrti uzrok svega, potvreno je u Svetim spisima.
I.78. Neto ne moe biti proizvedeno iz niega.
I.79. Svet nije nerealan jer je njegova realnost nesporna, i takoe jer nije proizvod izopaenih uzroka.
I.80. Ako je uzrok sveta jedno bie, svet je bivstvujui (kao to jeste); ako
pretpostavimo da je uzrok sveta ne-bie, svet ne bi bio bivstvujui, bio bi nepostojei.
A kako bi to moglo biti?
I.81. Delanje (karma) ne moe biti stvaran uzrok nijednog proizvoda.
I.82. Osloboenje se ne moe stei pridravanjem svetih spisa, je su oni rezultat privremenog delanja i podloni su ponavljanju, pa ne mogu dati venu slobodu.
I.83. Sveti spisi proglaavaju da se ne raa ponovo onaj ko je sposoban da razlikuje puruu i prakrti.
I.84. Izazivanjem bola ivim biima izvoenjem rtvovanja, bol dolazi rtvovatelju, a ne osloboenje od bola, kao to hladnou ne moe da ublai jo vei pljusak.
I.85. Osloboenje nije mogue ak ni nepristrasnom akcijom, jer bez obzira da
li se akcija izvodi bez elje ili sa eljom, u oba sluaja ona ini da osloboenje izgleda
kao da je stvoreno i zato je propadljivo.
I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konano ukida svaku sputanost. Ne
moe se uporediti osloboenje koje se postie ispravnim znanjem sa onim koje je postignuto delima.
I.93. Postojanje Boga se ne moe dokazati jer on ne moe biti ni slobodan ni
sputan. Niti moe biti drugaiji do slobodan ili sputan.
I.94. U oba sluaja bie nesposoban za delanje (stvaranje).
I.95. Kada tekstovi svetih spisa pominju Boga, to uvek ine radi slavljenja
osloboenja Duha, ili odavanja potovanja Savrenom Jedinstvu.
I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom.
I.97. Individualne due (iva) takoe rukovode samom blizinom.
I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i potinjen, kao
gvoe magnetu.
350

I.100. Zakljuak je znanje integrisano kroz opaanje povezanosti.

I.101. Svedoanstvo je izjava oveka kome se moe verovati.
I.102. Postojanje purue i prakrti ustanovljeno je iz dokaza, otuda je nastala
objava.
I.103. Duh i priroda ustanovljeni su analogijom.
I.104. Bhoga (svetovno iskustvo zadovoljstva i bola) okonava se u svesti.
I.105. ak i neko ko nije izvrilac dela, moe iskusiti njegove plodove, kao u
sluaju hrane (koja je spremljena za drugog).
I.106. Drugaije reeno, pogreno je miljenje da poinilac dobija plodove svojih dela - ono je nastalo na osnovu nerazlikovanja.
I.107. A kada se istina spozna, nema ni inioca ni iskustva.
I.108. Jedan objekat moe biti primetan u jednom vremenu, a neprimetan u
drugom, zavisno od udaljenosti itd., to ga moe uiniti tekim ili lakim za opaanje
pomou ula.
I.109. Zato to su krajnje suptilni, purua i prakrti ne mogu biti vieni.
I.110. Postojanje prakrti se moe videti iz posledica.
I.113. Ako pretpostavimo neki drugi uzrok, a ne prakrti, doi emo u protivrenost sa trostrukim aspektima stvari:
I.114. (1) Ne moe nita nastati iz onoga to je nepostojee, kao to je ovekov
rog.
I.115. (2) Mora postojati neki materijal od koga se proizvod sastoji.
I.116. (3) Jer sve stvari ne nastaju svuda i u svako vreme (to bi bio sluaj ako
bismo izostavili materijalnu osnovu).
I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz ega mogu da nastanu.
I.118. Takoe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i uzrok.
I.121. Razaranje stvari znai njeno rastvaranje u svoj uzrok.
I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neproimajui, promenljivi,
mnogobrojni, zavisni i rastvorljivi.
I.126. Prakrti i njeni proizvodi imaju zajednike kvalitete, kao to su sainjenost od tri gune, nesvesnost i tako dalje.
I.127. Kvaliteti se meusobno razlikuju po tome to su ugodni, neugodni i neodreeni.
I.128. Razlike i slinosti meu gunama nastaju posredstvom njihovih svojstava,
kao to su lakoa, strast ili tupost.
I.129. Kako su ispoljeni oblici razliiti od purue i prakrti, koji su neuzrokovani, oni su posledice, kao up i slino.
I.130. Zbog njihove ogranienosti.
I.131. Jer se oni povinuju prakrti.
I.132. I konano, jer jedino kroz mo svog uzroka mogu uiniti bilo ta.
I.133. Ako se uklone osobine posledica, ono to ostane mora biti prakrti ili
purua.
I.134. Ako bi ono to nije posledica bilo neto drugo, a ne prakrti ili purua,
tada bi bilo nita.
I-135. O uzroku se zakljuuje na osnovu posledice, jer ga ona prati.
I.136. O nemanifestovanom se mora zakljuiti iz manifestovanog u kome su
prisutne tri gune.
I.137. Postojanje prakrti se ne moe porei, jer je ustanovljeno kroz njene proizvode.
351

I.138. Ne trai se dokaz o postojanju purue, jer ne moe biti spora o njegovom
postojanju, kao i u sluaju dharme.
I.139. Duh je ovekov razliit od tela i svega ostalog.
I.140. Jer struktura koja je oblikovana od mnotva delova (prakrti) postoji za
dobrobit drugoga, koji nije tako sainjen.
I.141. Purua je razliit od tela i ostalog zato to predstavlja suprotnost osobinama triju guna.
I.142. Takoe Duh je razliit od tela i ostalog zbog svoje nadmoi nad gunama.
I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac.
I.144. Duh je razliit od tela i ostalog jer sve se zbiva zarad njegovog otcepljenja.
I.145. Poto svesnost ne moe poticati iz nesvesnog, ona mora potei samo od
svesti, kao to je purua.
I.146. Purua nema nesvesnost kao svoju osobinu.
I.148. Da Duh ovekov nije sama svest, ne bi mogao biti svedok stanja dubokog sna bez snova i stanja sanjanja.
I.149. Usled pojedinanih sudbina, roenja itd., sledi da postoji mnotvo purua.
I.150. Vedantisti smatraju da je duh u stvarnosti Jedan, ali izgleda razdeljen,
kao to je prostor jedan, ali je ogranien u posebnim upovima.
I.151. Bilo bi apsurdno rei da su tela razliita, a da je Duh jedan.
I.152. Stoga teorija snkhye o mnotvu purua nije protivrena kao teorija o
univerzalnom Duhu.
I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost neem drugom, to zapravo nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina.
I.154. Ovo nije u suprotnosti sa objavom svetih spisa o nedvojstvu Duha, jer se
iskazi u takvim tekstovima odnose na prirodu smog Duha.
I.155. ovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje izmeu purue i prakrti, i koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio sputan ak i kada je izgledalo da je tako.
I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znai da ne mogu videti i oni koji imaju oi.
I.159. Duh je ovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje kao da nije.
I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili raznovrstan, u
stvari je samo prividno ogranien biem.
I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa ulnim organima.
I.162. Vena sloboda svojstvena je ljudskom Duhu.
I.163. A takoe i ravnodunost.
I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja misli koje
su nam bliske; zbog bliskosti sa mislima.
II.1. Smisao ispoljenog (emaniranog) sveta (moemo shvatiti ili tako) da poslui osloboenju (od zablude iskonski) slobodnog (ljudskog Duha), ili da slui sebi
samome.
II.2. Pretpostavka je da (ljudski Duh ostaje) slobodan od strasti.
II.3. Ta se pretpostavka ne moe zadovoljiti samo sluanjem (i razumevanjem
pouke), zato to je mo podlonosti strastima usaena (u prirodu) od iskona.
II.4. Kao to domain ima mnoge koji zavise od njega, i svaka guna ima bezbroj dua koje treba da oslobodi. Otuda se stvaranje stalno odvija.
352

II.5. Budui da sputanost, stvaralaka aktivnost i sve ostalo zapravo pripadaju

prakrti, pogreno je pripisivati ih purui.
II.6. Jer stvarnost stvaralatva prakrti dokazuje stvarnost njenih proizvoda.
II.7. Onaj koji zna upozorava da se izbegne trn.
II.8. Iako postoji veza (Duha i prirode), ta spona ne deluje neposredno, ve
kao u sluaju arenja usijanog gvoa.
II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, osloboenje iz bestrasnosti.
II.10. Stvaranje pet elemenata poinje od mahata i ostalog.
II.11. Budui da smo ispoljavanje prirode slui svrsi svojstvenoj duhu, ni
iskonska pobuda ve ispoljenog sveta nije sama sebi svrha (nego je priroda heteronomna, dok je ljudski duh autonoman).
II.12. Prostor i vreme dolaze iz ke (etra) i updhija (umne projekcije).
II.13. Buddhi (intelekt) je mo rasuivanja.
II.14. Vrlina i sl. proizvodi su mahata.
II.15. Kada je isti mahat obojen raasom i tamasom, on izaziva suprotne proizvode.
II.16. Aham-kra (samosvest) jeste ja-oseaj.
II.17. Proizvodi aham-kre su jedanaest indriyni i pet tanmtr.
II.18. Jedanaesti organ (manas), koji je po prirodi ist (sattva), dobijen je od
preobraaja aham-kre.
II.19. Zajedno sa organima delanja i opaanja, unutarnji organ, manas, je jedanaesti.
II.20. Indriyni nisu stvoreni od grubih elemenata jer sveti spisi svedoe da su
oblikovani od aham-kre.
II.21. Zato to sveti spisi objavljuju apsorpciju u boanstvo, ne znai da neminovno postoji Tvorac.
II.22. Indriyni nisu veni, jer u svetim spisima saznajemo o njihovom nastanku, a vidimo i njihov nestanak.
II.23. Opaanje je i natulno. Pogreno je misliti da ono zavisi samo od ula.
II.26. Manas uestvuje u opaanju i u delanju.
II.27. Razliita stanja uma (manasa) nastaju usled razliitih preobraaja guna,
kao to je sluaj sa razliitim stanjima istog oveka.
II.28. Svi objekti ulnih i delatnih organa poinju sa bojom i zvucima, a zavravaju se s prljavim izluevinama.
II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su ulni i delatni organi
sredstva tog zbivanja.
II.30. Tri unutarnja organa imaju sopstvene, razliite i jasno izraene osobine.
II.31. Zajedniko svojstvo unutarnjih organa je zraenje pet dahova, poevi od
prne.
II.32. Modifikacije organa nastaju i sukcesivno i simultano.
II.33. Funkcija spoznaje ima pet vrsta. Neke od njih su ometajue (po proces
samospoznaje) i bolne, a neke to nisu.
II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet, Duh vie nije
njima obojen i boravi u sebi.
II.35. Zbog (blizine) cveta i kristal izgleda obojen.
II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta.
II.42. Takoe jer sadri utiske iz prolosti.
II.43. I zbog svoje moi seanja.
353

II.44. Seanje ne dolazi od Duha.

II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha, zbog razlike u
funkciji.
II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinanog oveka, jer svaki je vezan
radom u slubi svoga oveka.
II.47. Doputajui svim razliitim organima da podjednako rade u korist Duha,
prvenstvo pripada buddhiju.
III.1. Raznovrsni ulni svet (indriyni) proistekao je iz suptilnog (tanmtr).
III.2. Odatle je i telo.
III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav ivot u svetu.
III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su neprimetna.
III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni koji ne razlikuju puruu i prakrti (neprobueni).
III.6. Duh je ovekov ve sada sasvim slobodan od svih suprotnosti.
III.7. Fiziko telo obino nastaje od oca i majke. Drugo telo (suptilno, energetsko, kauzalno, telo due) tako ne nastaje.
III.8. Zadovoljstvo i bol pripadaju telu koje postoji od poetka, a ne fizikom.
III.9. Njih sedamnaest zajedno sainjavaju suptilno telo.
III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiu od raznovrsnosti njihove
prethodne delatnosti.
III.11. Ono to se odnosi na suptilno telo, tie se i grubog tela, jer ono je prebivalite svih iskustava suptilnog.
III.12. Suptilno telo ne moe opstati samo po sebi bez grubog tela, kao to je
sluaj sa senkom ili slikom.
III.13. Mada poseduje sopstveni oblik, ne moe ostati nezavisno zbog zdruenosti sa materijom, kao u sluaju sunca.
III.14. Ono je nalik na atom, jer je u Svetim spisima navedeno da tako deluje.
III.15. Takoe Sveti spisi tvrde da je nainjeno od hrane.
III.16. Suptilno telo se inkarnira u svetu u korist duha, kao to ini kraljev
kuvar.
III.17. Grubo telo je sainjeno od pet elemenata.
III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne nalazi ni u
svakom elementu posebno.
III.21. Da je svest priroena telu, niko na svetu nikada ne bi umro.
III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujui moi specijalne
kombinacije elemenata, odgovor je da to nije sluaj jer svest ne postoji ni u jednom
posebnom elementu.
III.23. Spoznaja oslobaa.
III.24. Zabluda porobljava.
III.25. Poto je znanje jedini uzrok osloboenja, ono nije u vezi ni sa im, pa ni
sa dobrim delima vrenim direktno ili indirektno.
III.27. ak se ni verskom predanou ne dosee ista stvarnost.
III.28. Jer iluzija lei u svemu to um zamisli.
III.29. Samo ostvarenjem istog Duha u meditaciji postaju dostupne sve moi
prirode.
III.30. Meditacija je naputanje strasti.
III.31. Meditacija se usavrava naputanjem aktivnosti uma.
354

III.32. Meditacija se usavrava sabranou panje, ispravnim poloajem tela i

vrenjem dunosti.
III.33. Sabranost se ostvaruje osveenjem disanja.
III.34. Poloaj tela je ispravan kada je stabilan i udoban.
III.35. Dunosti se obavljaju u skladu sa ivotnim dobom.
III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom vebom.
III.37. Ima pet vrsta zabluda.
(Pet vrsta zabluda koje porobljavaju oveka. To su: neznanje (avidy), egoizam
(asmit), pouda, mrnja i strah od nestajanja. O njima govori i Yoga-sutra (II,3), osim
to kao poslednju zabludu navodi 'prianjanje uz ivot'.)
III.44. Savrenstva (svetovnog) rasuivanja ima osam vrsta.
(Osam vrsta savrenstava svetovnog rasuivanja stiu se:
1. Tra - raspravom ili razmiljanjem.
2. Sutra - verbalnim znanjem.
3. Tra-tra - studiranjem.
4. Ramyaka - drutvom gurua, brahmaaria i njima slinim.
5. Sad-mudit - spoljanjom i unutarnjom istotom.
6. Pramod - spreavanjem bola koji stvara egoizam.
7. Mudit - spreavanjem bola koji izazivaju elementi.
8. Modamn - spreavanjem bola koji izazivaju bogovi, demoni i druga neorganska bia.)
III.45. Nema savrenstva spoznaje bez uklanjanja zablude.
III.46. Tvorevine se dele na boanske i ostale.
(U desetom aforizmu je reeno da se ljudi razlikuju po svojoj karmi. Ovde se to
proiruje. U prirodi postoje est vrsta bia koja se razlikuju po svojoj karmi: bogovi,
demoni, ljudska bia, due umrlih, due onih koji ive u paklu i bia koja puze. Poslednja vrsta predstavlja sva bia u fizikom svetu koja nisu ljudi: divlje i domae ivotinje, ptice, gmizavci i nepokretna bia (biljke).
III.47. Sve stvoreno, od najvieg Brahme do najniih bia, postoji u korist Duha
ovekovog (purua) samo dotle dok nema razlikovanja izmeu purue i prakrti.
(Stvaranje postoji u korist purue, i sve dok poslednji ovek ne postigne diferencijaciju venog Duha u sebi spram bia, ono e postojati.)
III.48. Visina obiluje istotom (sattva).
III.49. Podnoje obiluje mrakom (tamas).
III.50. Sredinom se ire strasti (raas).
(Tri nivoa stvorenog sveta. Svet bogova u kojima prevladava istota je na vrhu,
na dnu je podruje mraka, a u sredini svet smrtnika u kome preovlauju strasti.)
III.51. Razliite tvorevine prirode proizvode razliite karme.
III.52. ak i iz najviih svetova postoji mogunost pada u nia, bolna stanja,
tako da i nebeske svetove treba nadii.
III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u viem svetu kao i u niem.
III.54. Poniranjem u uzrok ne postie se svrha postojanja, jer uranjanju nuno
sledi izranjanje.
III.55. Iako delatnost nije nuna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak shvatljiva iz
elje da poslui drugome, purui.
III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodie se ponovo i bie svemogui i
sveznajui u narednom stvaranju.
III.57. Postojanje takvog Boga je priznato.
355

III.58. Ispoljavanje prirode je zbog tue svrhe, iako je spontano, jer ona sama
nije korisnik svojih delatnosti, kao ni kamila koja slui da prenese afran.
III.59. Iako sama nije svesna, priroda deluje spontano, kao to nastaje mleko.
III.61. Prakrti deluje po sostvenoj prirodi, kao sluga, a ne svesnom odlukom.
III-62. Aktivnost prakrti je nuna jer oduvek (u prirodi) postoji dejstvo karme.
(Poto uticaj karme postoji oduvek, zajedno sa prirodom, potreban je napor da
se karmika predodreenost ostvari.)
III-63. S porastom razluivanja (Duha od tvari) prakrti prestaje da stvara, kao
kuvar kad spremi jelo.
III.64. Kada se jedan ovek oslobodi, drugi, koji ne zna da razlikuje puruu i
prakrti, ostaje sputan.
III.65. Osloboenje znai nezavisnost oboje, i purue i prakrti, ili jednog od
njih.
(Izdvojenost i nezavisnost prakrti je njena neaktivnost samo prema onom oveku koji je ostvario spoznaju razlike, dok nezavisnost purue znai njegovo nevezivanje
za celokupnu prakrti.)
III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neosloboene ljudske Duhove
u ispoljavanju svog ulnog iskustva, kao to i zabluda da je konopac zmija moe i
dalje da vai za onoga ko nije prozreo stvarnost.
III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom.
III.68. Mada su purue jednako nezavisne, prakrti ih slui zbog nerazlikovanja.
III.69. Kao plesaica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje kad postigne
svrhu svoje delatnosti.
III.70. Kada prakrti shvati da je purua video njene mane, vie mu se ne pribliava, kao ena iz plemenite porodice.
III.71. Sputanost i osloboenje ne pripadaju purui; jedino zbog njegovog nerazlikovanja od prakrti izgleda kao da je purua 'sputan' i da se 'oslobaa'.
III.72. Sputanost i osloboenje u stvari pripadaju samo prakrti, zato to je ona
vezana, kao stoka.
III.73. Prakrti sebe sputava na sedam naina, kao svilena buba, a na jedan nain
se oslobaa.
(Sedam naina na koje se prakrti vezuje su: moralnost (dharma) i nemoralnost
(adharma); bestrasnost (vairagya) i pouda (a-vairagya); pobonost (an-aivarya) i
bezbonost (aivarya); kao i neznanje (anana). Isto kao to svilena buba oko sebe
pravi auru i zatvara se u nju, tako i prakrti vezuje sebe s tih sedam poveza. Oslobaa
se samo znanjem (nana). Stoga se u aforizmu kae da je to jedini put kojim se prakrti
oslobaa.)
III.75. Savreno razlikovanje purue i prakrti kroz odbacivanje svega, izraava
se kao 'ne to - ne to', i postie se spoznajom dvadeset pet principa.
III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji trae spoznaju, nije nuno da svi
budu jednako uspeni.
III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraa zbog nesavrenog razlikovanja.
III.78. Ko ispravno razlikuje osloboen je za ivota (ivan-mukta).
III.81. Da nije tako, slep bi vodio slepog.
III.82. Iako poseduje telo, osloboeni mudrac nastavlja da ivi, kao to grnarev
toak nastavlja da se sam okree snagom inercije i kada grnar okona rad.
III.83. Telo se zadrava i zbog najmanjeg ostatka sa njim steenih utisaka (samskara).
356

(Telo se zadrava zbog najmanjeg ostatka onih utisaka koje su uzrok postojanja
tela.)
III.84. Uinjeno je ono to je trebalo uiniti tek kada se razlikovanjem ljudskog
Duha od uslovljene prirode postigne potpuni prestanak patnje, i nikako drugaije,
nikako drugaije.
IV.3. esto postoji potreba za obnavljanjem pouke.
IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opaanjem da smrt dolazi ocu i
sinu, svakome ko se rodio.
IV.8. Ne treba razmiljati o onome to porobljava.
IV.9. U velikom drutvu se javljaju prepreke za sabranost panje, jer se ispoljavaju strasti i kolektivna ubeenja.
IV.10. To se dogaa i u drutvu dvojice.
IV.11. Srean je onaj ko je bez nade.
IV.12. Moe se biti srean i bez uobiajenog ljudskog napora, ako se transcendira um.
IV.13. Mada ovek moe da prihvati mnoga uenja i uitelje, sutina znanja se
mora upiti kao to pela upija nektar.
IV.14. Nee biti prekida u meditaciji ako je um usredsreen na objekt kao kad
majstor pravi strelu.
IV.15. Krenjem discipline gubi se cilj meditacije, kao u svetu.
IV.16. tavie, ako se propisi meditacije zaborave, sve e biti izgubljeno.
IV.17. Cilj se bez direktne spoznaje ne postie ak ni uenjem.
IV.19. Predanou, ispunjavanjem dunosti uenika u celibatu i sluenjem uitelja, ostvaruje se uspeh nakon dueg vremena.
IV.20. Vreme osloboenja nije odreeno.
IV.22. I nakon postizanja ciljeva religijskih obreda (odlazak due u svet Brahme, u raj) sledi povratak u novo roenje, jer spisi tvrde da ono sledi i nakon izvoenja
religijskih rituala.
IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono to treba izbei, i dobio ono
to treba dobiti.
IV.24. Ili se to postie druenjem sa onim ko je postigao bestrasnost.
IV.25. Ne treba se druiti sa onima koji su uslovljeni strastima.
IV.26. Inae emo biti zarobljeni.
IV.27. Mudri elje ne stiavaju uivanjima.
IV.28. Strasti mogu da se stiaju posmatranjem nepostojanosti svega.
IV.30. U neistom umu se ne odraava znanje, kao ni lik u prljavom ogledalu.
IV.31. Cilj nije ostvaren ak ni ekstazom pri savrenoj predaji, ni savrenom
predajom.
V.1. Opravdano je koristiti blagoslove, jer je to dobar obiaj koji donosi plod,
to i spisi dokazuju.
V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loih) dela, a ne zato to svetom vlada Bog.
V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi vladari.
V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara.
V.5. Takoe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu.
V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja.
V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije veno slobodan.
357

V.12. tavie, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od Boga.

V.40. Onaj ko razume svetovno znaenje rei, moe razumeti i Vede.
V.42. rtvovanja i ostalo o emu govore Vede imaju za cilj da pribave ovozemaljske zasluge.
(Znaenje Veda ne moe biti transcendencija jer one govore da se rtvovanjima
stiu zasluge i 'preuzvienost' koja rtvovatelju donosi plodove. Obeavajui na ovakav nain nagrade u materijalnom svetu, za Vede se ne moe rei da imaju transcendenciju za cilj.)
V.43. Snaga vedskih rei utvrena je samo tradicijom prenoenja.
V.44. To je zaista tako jer rei prenose sve informacije, i one koje su usklaene
s pravim znaenjem, i one koje nisu.
V.45. Vede nisu vene, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku.
V.46. Niti su Vede delo jednog uzvienog oveka, jer ne postoji takav ovek
koji bi mogao biti njihov tvorac.
V.47. Ni osloboeni (zbog ravnodunosti) ni neosloboeni (zbog neznanja) ne
mogu biti autori Veda.
V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, trai napor da se razume.
V.51. Mo Veda poiva na prenoenju ispravnog znanja.
V.72. Osim purue i prakrti, sve je nepostojano i prolazno.
V.74. Osloboenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina.
V.75. Niti se ono postie ponitenjem osobina.
V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je nepokretan
(apsolutan).
V.77. Niti je osloboenje ponitenje mentalnih utisaka nastalih od objekata, jer
oni su trenutni.
V.78. Niti osloboenje nastaje ponitenjem svega, jer, izmeu ostalog, to nije
cilj Duha.
V.79. Stoga, ni praznina nije osloboenje.
V.80. Svako sjedinjenje se okonava razdvajanjem, stoga osloboenje nije u
sticanju bilo ega.
V.81. Niti je osloboenje povezivanje dela sa celinom.
(Nema povezivanja dela sa onim to nema delove. Osloboenje takoe nije stapanje delova (pojedinane due) sa celinom (Bogom), kao to neki misle. Celina, ako
je takva, nema delova. Zato je ovakva tenja apsurdna. Svako spajanje biva razdvojeno. Zato ni to ne oslobaa oveka. Zato je osloboenje samo buenje, a ne neko spajanje.)
V.82. Niti je osloboenost mo da se bude mali kao atom, i tako dalje, jer kao i
druge moi (siddhi), i to je prolazno.
V.83. Takoe, osloboenje nije ni u sticanju uzvienog poloaja koji imaju
Indra i drugi bogovi.
V.103. Nije nuno da postoji samo grubo (fiziko) telo, jer postoji i suptilno
(koje se seli iz ivota u ivot).
V.104. ula ne otkrivaju sve to im je u dosegu, zato to im nije dostupno; da
jeste, otkrila bi sve.
V.113. ivotni dah (prna) nije uzronik tela, jer postoji kroz mo organa.
V.114. Mesto iskuavanja (telo) izgraeno je pod nadzorom iskuavaoca (purue), u suprotnom, imali bismo truljenje.
V.115. Pomou sluge gospodar (purua) upravlja, a ne sam.
358

V.116. U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i osloboenju, Duh ovekov

boravi u svom autentinom stanju.
V.117. U prva dva sluaja sa semenom (prolih utisaka, samskara), u treem
bez.
V.120. Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega iskustvo ne
stvara druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo mnogo utisaka tamo gde je
jedan dovoljan.
V.121. Nije samo ovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o vanjskom svetu;
u stanju subjekta koji doivljava spoljni svet je i drvee, bunje, puzavice, jednogodinje biljke (cvee), vitice sa malim cvetovima, trave i sve druge biljke.
V.123. Ne izvode se samo fizikim telom dobra i loa dela; spisi tu prave razliku.
V.124. Sva se tela dele na tri vrste: telo delanja; telo iskuavanja i telo iskuavanja-i-delanja.
(Razlikuju se tri vrste tela. 'Sva tela' oznaava ona koja su dobra, osrednja i slaba. Tri vrste su:
1. Telo delanja je ono koje poseduju bestrasni ljudi uzviene zrelosti, kao to su
svi veliki mudraci. Njime se daje ivot i znanje.
2. Telo iskuavanja imaju sve ivotinje i ona ljudska bia koja su uvuena u
ulna uivanja i zadovoljstva. Njime se stiu osnovna iskustva o ivotu.
3. Oba tela poseduju oni koji su na putu mudrosti, koji su skloni bestrau ali
takoe i uestvuju u ivotu.
V.125. Nijedno od njih nije neuslovljeno.
(etvrta vrsta tela koja se spominje je telo koje poseduju ostvareni jogini, ono
pripada pobednicima nad nesvesnom prirodom, onima koji su potpuno sazreli u prakrti
i nadili celo njeno podruje iskuavanja. Ovo telo imaju oni koji su doli do najvieg
uvida i na koje vie ne deluju nikakva dela ni nedela.)
V.126. Znanje, i ostale osobine intelekta (buddhi), nisu vene ak ni kod najvieg bia; one su kao vatra.
V.127. Ne postoji ni boansko znanje.
V.128. Jogistike moi (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove koji uspeno
lee.
V.129. Poto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada su udrueni
u bie.
(Transcendentalni Duh, purua, izaziva svest u biu. Poto svesti nema ni u
elementima ponaosob, ne moe je biti ni u bilo kakvom njihovom spoju, jer nita ne
moe biti u posledici ega ve nema u uzroku. Ovim se pobija materijalistiko stanovite.)
VI.1. Duh postoji jer nita ne moe da opovrgne njegovo postojanje.
(Duh postoji jer ga potvrujemo uvek kada kaemo 'Ja'. Nema dokaza koji bi
osporio iskustvo 'sebe'. Stoga sve to treba da uradimo da bi u Duhu bili autentini
jeste da se razlikujemo od svega drugoga: od misli i misaonih sadraja, oseanja, tela,
spoljnih objekata i njihovih uticaja. Sve je to prakrti. Duh je ira celina koja ih nadmauje i time omoguava. Ono to sve omoguava je naa sutina.)
VI.2. Duh ovekov je potpuno razliit od tela i svega ostalog, jer je drugaiji.
VI.3. To se vidi i u izraavanju sopstvenog stanja.
359

(Kada govori o sebi ovek koristi prisvojne zamenice, kao na primer: "Ovo je
moje telo", "To ja oseam", "To je moje znanje" itd. To bi bilo besmisleno ako bi
ovekova sutina bila identina sa telom.)
VI.5. Potpunim prestankom patnje uinjeno je ono to je trebalo uiniti.
VI.6. Budui da je patnja smetnja, iz otpora prema njoj se ne javlja enja za
uivanjem.
VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srean.
VI.8. Ni to sreno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima sposobnost
razluivanja i tu 'sreu' svrstava u patnju.
VI.9. Ako se kae da je cilj ljudskog Duha da postigne sreu tamo gde ne postoji nesrea, ni to nije tako, jer postoje dve mogunosti (oslobodilakog htenja).
(Nije svrha uklanjanja bola dolaenje do uivanja. Postoje dva cilja kojima se
moe teiti: 1. "eleo bih da budem srean." 2. "eleo bih da ne budem nesrean".
Samo je tenja za drugim ciljem duboka, iskrena i trajna. Zato se govori da je ostvarenje prestanak patnje, a ne postizanje sree.)
VI.11. Mada patnja nije svojstvo ljudskog Duha, on je doivljava zbog nerazlikovanja.
(Mada osobine (zadovoljstva i bola) pripadaju samo intelektu (buddhi), one se
reflektuju u ovekovom Duhu samo zbog njegove identifikacije sa prirodnim zbivanjem, zbog nezrelosti da razlikuje sebe od onoga to nije.)
VI.12. Nerazlikovanje je bespoetno.
(Vreme nastaje nerazlikovanjem purue od prakrti. Zato nerazlikovanje ne nastaje u vremenu.)
VI.13. Nerazlikovanje nije ni beskonano, kao to je ljudski Duh, jer tada ne bi
moglo biti okonano.
(Prakrti, a s njom nesvesnost, avidya, vreme i nerazlikovanje, su kao sfera: postoje iako nemaju poetka ni kraja; ali to ne znai da su beskonani.)
VI.14. Sputanost se uklanja odgovarajuim nainom (razluivanjem), kao to se
mrak moe ukloniti jedino svetlou.
(Kao to se tama jedino moe raspriti svetlou, tako se i sputanost ljudskog
duha, nastala iz nerazlikovanja, moe okonati jedino sveu kojom ovek razlikuje
sebe od svega drugog. Sfernu prirodu bivstvovanja-u-neznanju, kome se zato to je
sferno ne moe nai poetak ni kraj, mogue je okonati jedino nadilaenjem podruja
njegovog deavanja, svesnim nadilaenjem uma koji prima i odraava sve utiske postojanja, odnosno transcendencijom njegovog samsarinog, krunog i bespoetnog zbivanja.)
VI.16. Poto se ne moe ustanoviti drugaije, nerazlikovanje je jedini razlog za
sputanost.
VI.17. Osloboenom se ne vraa sputanost, jer spisi tvrde da se ona ne obnavlja.
VI.18. Inae, osloboenje ne bi bio cilj ljudskog Duha.
VI.19. Posledica bi bila nerazlikovanje osloboenja i sputanosti.
VI.20. Osloboenje nije nita drugo do uklanjanje prepreka da ovek prepozna
svoju duhovnu sutinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku slobodu.
VI.22. Nije obavezno da se osloboenje postigne onda kada se uje o preprekama, jer za to ima tri vrste podobnosti.
(Neki su dobri u razumevanju, neki osrednji, a neki spori.)
VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva osim sluanja.
(Neophodna je disciplina meditacije.)
360

VI.24. Ako je poloaj (za meditaciju) udoban i stabilan, ne mora da bude po

propisu.
(Bitno je samo da bude uspravan, ne u leeem poloaju.)
VI.25. Um bez objekata je meditacija.
VI.26. Ako se kae da za Duh ovekov nema razlike da li je u meditaciji ili ne,
to nije tano; u prvome se bol ne odraava, a u drugome odraava.
(Iako je Duh ovekov transcendentalan i iskonski nezavisan, potrebno je doi
do tog iskustva kroz meditaciju, neposredno.)
VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odraavaju kroz nerazlikovanje.
VI.28. Kao u sluaju crvenog platna i kristala, nema istinske obojenosti, ve
samo odraza.
VI.29. Strani uplivi se spreavaju praksom meditacije, sabranou panje i proienou od elja.
VI.30. Uplivi se iskljuuju rastvaranjem uma i odvraenou, tako kau uitelji.
(Obojenost uma uplivima iz snova i iz budnog stanja uklanja se meditacijom.
Tako se promenljiva stanja sanjanja, dubokog sna i jave zamenjuju etvrtim, stabilnim
i uvek budnim stanjem zvanim turiya.)
VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se moe smiriti.
VI.39. Sattva (i ostale gune) nisu osobine prakrti, jer one je sainjavaju.
VI.41. Razliite posledice proistiu iz odgovarajueg razliitog delanja.
VI.43. Kada osloboeni (ovek) spozna (da je oduvek i bio slobodan), priroda
vie ne deluje (na njega), kao to je u svetovnom ivotu (gde sluga prestaje da dela
kada je gospodar posluen).
VI.50. Samo ono to je olienje svesti, i to je suprotno od nesvesnosti, obelodanjuje sve to je nesvesno.
VI.54. Aham-kra je izvrilac (onaj koji sve ini), ne purua.
VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okonava se u spoznaji razlike purue i
prakrti; to se postie kroz rad (karmu).
VI.56. ak i iz meseevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj svet, jer je
uzrok ponovnog raanja (nerazlikovanje) jo prisutan.
VI.57. Osloboenje ne moemo postii sluanjem saveta stanovnika viih svetova, ako ga ve sami, sopstvenim naporom, nismo mogli postii.
VI.58. Postoje spisi (koji nagovetavaju) osloboenje (pri dostizanju sveta Brahme). Ono se lake postie (u njemu nego u ovom svetu), ali samo prikladnim nainom.
(Osloboenje moe da se dostigne i u svetu Brahme, ali nain za njegovo postizanje svuda je isti: sticanjem znanja, iskustvom bivstvovanja (radom) i meditacijom.
Sloboda se ne postie samim odlaskom u vii svet.)
VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-inioca (aham-kre), ne zavisi od Boga, jer
nema dokaza za to. 138
VI.66. Iz mahata je sve ostalo.

138

Ovim se eli rei da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer bi time ponitio i podelio svoju apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji, dok su pojavni svet i
odvojene individue iluzorne projekcije ega, aham-kre (Jovan 10:30,34,38.). To je osnovna mehanika
ontologije: koliko smo zatvoreni u svoju subjektivnost, toliko za nas postoji objektivan svet; koliko
smo vie objektivni, svesni sebe, toliko svet nestaje a s njim i svaka razlika izmeu nas i boanske
celine.

361

(Nezavisno od stvorenog sveta, koji izaziva aham-kra, postoje i druge posledice, kao to su odravanje i upravljanje, i to sve nastaje iz mahata, vrhunskog principa
prakrti. Predstava o bogu Vinuu, koji odrava svet, nastala je zahvaljujui ovom principu.)
VI.70. Bilo ovako ili onako (bilo da je spoj purue i prakrti zbog karme, nerazlikovanja ili zbog suptilnog tela koje uva iskustva), cilj je otcepljenje purue, otcepljenje purue.

362

BIBLIOGRAFIJA
Richard Garbe: Die Snkhya Philosophie, Leipzig, 1917. Philosophy of Ancient
India, Harvard Oriental Series, 1895.
S. S. Suryanarayana Sastri: The Snkhya Karika of Isvara Krsna, University of
Madras, 1930.
J. R. Ballantyne: The Snkhya Aphorisms of Kapila, London, 1885. Reprint izd.
Parimal Publications, Delhi, 1995.
Swami Virupakshananda: Samkhya Karika of Isvara Krsna with The Tattva
Kaumudi of Sri Vacaspati Misra, Sri Ramakrishna Math, Mylapore, Madras, 1995.
Patanjali: Izreke o jogi. Komentari i prevod sa sanskritskog jezika: Zoran Zec,
BIGZ, Beograd, 1977.
Mira Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.
Istorija verovanja i religijskih ideja, Prosveta, Beograd, 1991.
amanizam, Matica srpska, Novi Sad, 1985.
Sarvepali Radakrinan: Indijska filozofija, Nolit, Beograd, 1964.
edomil Veljai / Rada Ivekovi: Indijska i iranska etika, Svjetlost, Sarajevo,
1980.
edomil Veljai: Razmea azijskih filozofija, Sveuilina naklada Liber,
Zagreb, 1978.
P. D. Uspenski: etvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994)
P.D. Uspenski: U potrazi za udesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

363