MILUTIN BOJI

(Beograd, 19.05.1892 Solun, 8.11.1917)

knjievnik, prevodilac
Otac Jovan, rodom iz Srema, regrutovan u austrijsku vojsku u doba bosansko-hercegovakog
ustanka, prebegao je u Beograd, tu se nastanio i radio kao zanatlija. Majka Sofija, roena
Bogojevi, bila je domaica. Imali su jo dva sina i dve erke. U Beogradu je Milutin pohaao
prvo terazijsku osnovnu kolu, potom Drugu beogradsku gimnaziju (19021905) gde je
maturirao sa odlinim uspehom i bio osloboen polaganja zavrnog ispita. Zatim se upisao na
studije metafiziko-pedagoke grupe predmeta na Filozofskom fakultetu, na kojem e
apsolvirati 1914.
Prve literarne radove poeo je da pie jo kao gimnazista. Dramska trilogija Despotova kruna,
koja je sauvana u rukopisu, datira iz 1907, kada je bio uenik estog razreda gimnazije. Sam
se obrazovao uei strane jezike i itajui dela svetske knjievnosti kako klasike tako i
savremenu produkciju Bibliju, Igoa, Niea, Bodlera, Rostana, Tolstoja, Merekovskog,
ehova, Ibzena, Vajlda, Frojda i druge. Oduevljavao se pozorinom umetnou, pa je kao
redovni saradnik razliitih listova i asopisa napisao mnoge knjievne i pozorine recenzije
(Dnevni list, 19101912; Nova iskra, 1911; Pijemont, 19111914). Za vreme balkanskih
ratova putovao je u osloboene june krajeve, pisao putopisne beleke, epigrame, knjievne i
pozorine recenzije i istorijsku dramu Kraljeva jesen (Srpski knjievni glasnik, 1912), koja je
1913. izvedena u Narodnom pozoritu u Beogradu. Skerli je pozdravio njegovo pojavljivanje
u srpskoj knjievnosti, a kad mu je 1914. izala prva zbirka pesama Pesme, predstavio je
(neposredno pred svoju smrt) pohvalnom kritikom u Srpskom knjievnom glasniku. Kao glava
porodice (otac mu je umro 1911) po austrijskoj objavi rata 1914. seli porodicu u Aranelovac,
pa zatim u Ni, gde obavlja dunost cenzora vojne pote, ureuje dnevni list Glasnik u kojem
objavljuje veliki broj svojih lanaka. U Niu je nastao i ep Kain. U februaru 1915. umire mu i
majka, a u oktobru i novembru sa mlaim bratom povlai se preko Crne Gore i Albanije na
Krf. Ovaj "hod po mukama" srpske vojske i izbeglica, koji je i sam jedva preiveo, opisao je u
potresnom lanku Srbija u izbeglitvu. Na Krfu, iscrpljen boleu, svestan da nee jo dugo
iveti, nastavlja da pie pesme, prevodi, zavrava Uroevu enidbu i zapoinje Venu strau,
iroko zamiljenu epopeju, ije delove objavljuje u Srpskim novinama koje su poele da izlaze
na Krfu. Poetkom jeseni 1916. provodi jednomeseno odsustvo u Francuskoj, gde je
poslednji put video verenicu u Nici i brata u Tulonu. Putuje i do Lozane i eneve da bi se
video sa prijateljima. U januaru 1917. premeten je sa Krfa u Solun kao inovnik Ministarstva
unutranjih dela, u julu izlaze Pesme bola i ponosa a u novembru umire od tuberkuloze u
dvadeset i estoj godini. Sahranjen je na groblju Zejtinliku u Solunu, a njegovi posmrtni ostaci
preneseni su 1922. na Novo groblje u Beogradu.
Pesnikovu zaostavtinu u rukopisu i priloge rasute po mnogim asopisima (velik broj
originalnih i prevedenih pesama sa francuskog, engleskog, bugarskog, italijanskog i ruskog,
knjievne i pozorine recenzije, parodije, epigrami, razni novinarski lanci u kojima se pesnik
osvre na mnoge drutvene pojave, unutranje i spoljne dogaaje, u miru i za vreme rata)
priredio je i objavio u Sabranim delima Gavrilo Kovijani, 1978, omoguivi tek tada srpskoj
knjievnoj kritici i istoriografiji da o Bojiu stekne globalan uvid i da realan sud. Poznat i
slavljen prvenstveno kao autor Plave grobnice, pesnikog opela za srpske vojnike koje je,
bolesne i izmrcvarene, smrt odnela posle iskrcavanja na Krf 1916, a ija su tela bacana u more

pored malog ostrva Vida, kao pesnik ostao je u senci velikih prethodnika Duia i Rakia, pa
je uz prenaglaavanja nedostataka, njegova poezija neretko ocenjivana kao epigonska i
patetina. ulnost njegove ljubavne lirike, intelektualnost i dramatika rodoljubivih stihova
utemeljenih na nacionalnim, biblijskim i klasinim mitovima i legendama posveenim optim
pitanjima smisla ovekovog bivstvovanja na zemlji, svrstava ga ipak meu najbolje srpske
pesnike.
DELA: Pesme Milutina Bojia, Beograd 1914; Kain, Ni 1915; Pesme bola i ponosa, Solun 1917; Kraljeva jesen, Sarajevo 1918; Soneti,
Beograd 1922; Pesme, Beograd 1923; Pesme i drame, Beograd 1927; Stihovi i drame, Subotica 1957; ivi pesnici. Milutin Boji, Beograd
1963; Milutin Boji, Beograd 1974; Sabrana dela Milutina Bojia, Beograd 1978.

MILUTIN BOJI
ilutin Boji je bio pesnik, dramski pisac, knjievni i pozorini kritiar. ... U
periodu izmeu 1916. i 1917. godine vrlo aktivno stvara i izdaje ak i zbirku
pesama. ... Stvaralatvo Milutina Bojia vrlo je raznovrsno i plodno. Objavio
je zbirke pesama Pesme (1914) i Pesme bola i ponosa (1917) i dve drame:
Kraljeva jesen (1918) i Uroeva enidba (1921). Ovaj opus je za potovanje, a
njegova prerana smrt od tuberkuloze oduzela je srpskoj knjievnosti jo jednog
talentovanog pisca.
Dva su jasno odvojena pola u pevanju Milutina Bojia. Na jednoj strani je
izraavanje egzaltiranih oseanja i raspoloenja, ulnost kao tematska
zaokupljenost, ivotni optimizam. Na drugoj strani je poezija sumnje,
melanholije i tuge iz koje provejavaju pesimisitini tonovi. Ovaj prelom je
nastao pod delovanjem spoljanjih okolnosti balkanski ratovi, predoseaj
svetskog rata, golgota srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
Ima u Bojievom pevanju jedna osobina koja je odmah skrenula panju
knjievne kritike: ritmian, zvuan, dobro oblikovan stih, koji nastaje lako i
spontano. Taj stih je izraajno bogat, vrlo reit, raskoan u slikama, snaan u
oseanjima, silovit u unutranjem naboju i snazi. I ba ta lakoa u pisanju
stihova, to samonadolaenje rei, postalo je mana Boji je nizao rei zanet
njihovom lepotom ili zvukom pa se pesma pretvarala u praznu retoriku.
U Bojievoj poeziji, kada se ona posmatra paljivo i sistematski, uoavaju se
neke ozbiljnije mane. Na prvom mestu treba spomenuti tematsku
dekoncentraciju: u toku pesme dolazi do promena u tematskom i misaonom
teitu da bi se zadovoljile neke versifikacijske potrebe iz toga proizilazi
nekoherentnost i labava kompozicija pesme. Boji je negovao egzaltirani i
snano obojen pesniki iskaz i to ga je vodilo u dekorativnost i retorinost.
Najzad, ima kod njega isto versifikacijskih mana koje ukazuju na
nedoraenost i nedovoljnu izbruenost stihova. Sve navedene mane mogu se
razumeti ako se ima u vidu pesnikova mladost i vrlo kratak ivot tek to je
zakoraio u ivot i poeziju, stigla ga je smrt.
***
Milutin Boji je uesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog
svetskog rata. Dramu "Uroeva enidba" koju je preneo preko Albanije 1915.

godine tampao je na Krfu, a zbirku pesama "Pesme bola i ponosa" objavio je

u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma "Plava grobnica" posveena stradanju
srpskih ratnika. I sam pesnik lino je gledao kako savezniki brodovi odvoze
gomile leeva koje uz zvuke vojnikih truba sputaju u more.
Iako je iveo samo 25 godina ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj knjievnosti.
U svom kratkom ivotu, ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog
naroda kroz tragino povlaenje preko Albanije, i na takav nain je ovekoveio
jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida ostrva smrti. Ali nije doekao da
opeva pobede i osloboenje u koje je vrsto verovao. Smrt ga je zatekla u
trenutku njegovog snanog pesnikog uspona. Po objavi rata Milutin Boji
odlazi u Ni gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dunost cenzora. Prilikom
odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa
specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u
Obavetajnoj slubi Vrhovne komandi, da bi neto kasnije bio prekomandovan
za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on pie svoju
najupeatljiviju pesmu "Plava grobnica" koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu
Bojievog nadahnua. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama
pod naslovom "Pesme bola i ponosa", u ovoj zbirci se nalazi 34 pesama koje je
napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjui nezaboravne stihove u jednom
traginom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki
poar koji je unitio polovinu varoi. Prilikom ovog poara do temelja je
izgorela i tamparija Akvarione u kojoj je bila tampana njegova zbirka
"Pesme bola i ponosa."
Milutin Boji preminuo u Solunu u bolinici 8. novembra 1917. godine.
Sahranjen je na vojnikom groblju na Zejtinlik, oprotajni govor na sahrani je
itao knjievnik Ivo ipiko. Krajem leta 1922. godine preneeni su posmrtni
ostaci Milutina Bojia u Beograd gde je sahranjen u porodinoj grobnici na
Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, treeg reda). Njegovo petogodinje
posmrtno prisustvo na Srpskom vojnikom groblju u Zejtinliku, meu
ratnicima koje je mnogo potovao i voleo ostae zabeleeno kao deo istorije
ovog naeg velikog nacionalnog spomenika u tuini. Wikipedia
***
... Vrnjak Ive Andria, on je zavrio svoju knjievnu karijeru pre no to je
Andri objavio i jednu knjigu. U 26-oj godini ivota, kada je u vojnoj bolnici u
Solunu umro, Boji je imao dve objavljene knjige stihova (1914, 1917), poemu
"Kain" (1915), dramu "Kraljeva jesen", izvedenu u Narodnom pozoritu
(1913), velik broj knjievnih i pozorinih prikaza, est drama u rukopisu,
fragmente velike poeme o stradanju srpskog naroda Vena straa. Kao i dugi
pesnici tog doba, Boji je teio da postigne formalno savrenstvo. Od svih
oblika stiha najvie je negovao dvanaesterac, koji je kod njega snaan,
eruptivan, zvonak, kao i raspoloenja koja je njime hteo da izrazi. Ve u prvim

pesmama ispoljio se kao pesnik ivotne radosti, ulne strasti i volje. "Verujem
sebi", ponavlja on strasno i uporno u pesmi "Veruju", toj religiozno intoniranoj
ispovesti vere u samog sebe. U nizu pesama on skoro zagrcnutim glasom peva
o opojnosti ivota i ulnih uivanja. I tamo gde ga je potaklo nezadovoljstvo
svetom, njegove rei ne izraavaju oajanje i beznae nego potrebu za delom,
tenju k samoisticanju, traenju izlaza. Znanje

MILUTIN BOJI
Pesnik Milutin Boji /Beograd, 19. maj 1892 Solun, 8. novembar 1917/
roen je u Sremskoj ulici, u kui koja se nalazila iznad oeve zanatske radnje.
Kada je imao trinaest godina, u novembru 1905. porodica se preselila u kuu u
Hilandarskoj ulici broj 24 i 26. Prema seanju pesnikovog mlaeg brata
Radivoja, "imanje Bojievih se nalazilo na ulasku u beogradsku Palilulu, bilo
je prostrano, sa irokim licem i velikom dubinom... Iza kue je bila bata sa
oko stotinu raznih voki... Celog leta smenjivali su se mirisi i boje, sunce je
doaravalo u avlijama omamljiv dah eboja i rua, a u bati epurkanje ptica i
sladak odsjaj zrelog voa. Bilo je izobilje plodova, redom su pristizale berbe
pojedinih drveta..."
Iz ovakvog, Palilulskog okruenja, kao srednjokolac, ak Realke, Milutin se
polako ukljuuje i u javni ivot Beograda. Prati svetkovine koje su obeleile
itavu 1904. godinu proslavu stogodinjice Prvog srpskog ustanka,
krunisanje kralja Petra Karaorevia i tom prilikom prireenu Prvu
jugoslovensku umetniku izlobu slika i vajarskih radova. Tri godine docnije,
sa mlaim bratom, na poljani zvanoj Batal-damija, prisustvuje sveanosti
postavljanja temelja nove zgrade Srpske narodne skuptine. Ve tih godina,
Milutin poinje da objavljuje svoje pesme i krae kritike i studije u kolskim
listovima, ali i u Skerlievom i Grolovom Dnevnom listu, gde je primljen kao
najmlai saradnik. Po obiaju toga vremena, nije se smeo potpisivati pravim
imenom dok ne proe maturski ispit, koji je i poloio kao jedan od najboljih
aka 1910. godine. Ve tada je redovno pratio pozorini ivot. U prvim
decenijama XX veka jo nije bilo radija i televizije i Narodno pozorite je bilo
jedan od centralnih kulturnih svetionika Beograda. Premijere u ovom pozoritu
bile su znaajni datumi u ivotu Beograda.
Na dan 10. oktobra 1913. godine, po starom kalendaru, u Narodnom pozoritu
u Beogradu igran je Bojiev komad u stihovima "Kraljeva jesen".
Dvadesetjednogodinji pesnik doiveo je ogroman uspeh. Nov nain
prikazivanja naeg srednjeg veka, u zvonkom stihu, u dobroj reiji i dobroj igri
glumaca, primljen je kao veliki dogaaj za domau dramu. Ve poetkom
sledee godine, beogradski knjiar i izdava Svetislav B. Cvijanovi objavio je
48 Bojievih pesama. Odziv javnosti bio je neverovatno iv. Jovan Skerli
uveo je mladog pesnika u svoju uvenu "Istoriju nove srpske knjievnosti".

Na alost, doba u kome je Boji sazrevao bilo je i vreme burnih istorijskih

dogaaja. Poetak veka obeleila je Aneksiona kriza 1908. godine, "kao da je
ceo Beograd povrveo na protestni miting..." Kriza je reena diplomatskim
putem, ali je ta strasna borbenost ostala da traje godinama.
Raala se vera da e Srbija, u savezu sa prijateljskim dravama, moi da
ostvari svoj san. U takvoj atmosferi, mladi Boji se posveuje angaovanom
novinarstvu, pie u Dnevnom listu, Delu, Vencu, Pijemontu, Srpskom
knjievnom glasniku...
Kada su izbili Balkanski ratovi, on je dopisnik iz novoosloboenih krajeva,
svedok je stvaranja Balkanskog saveza, ali i njegovog kraha. U leto 1914.
sukob Austrougarske i Srbije prerastao je u Svetski rat. Milutin Boji je
napustio Beograd sa srpskom vojskom, da se vie nikad u njega ne vrati.
Prolazei kroz Albaniju, u Drau, u januaru 1916. godine napisae odu svom
voljenom Beogradu, pesmu "Singidunum":
Noas sam te snio, prestonice bela,
Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna
Na tvravi tvojoj zrcaju se platna.
Gordi svedok moi i krvavih dela.
Sanjao sam tvoje tornje i kubeta
I sveanu holost, to vrh tebe klizi,
Dokle u daljini po stenju i nizi
U sutonu sivom ivot cveta...
Uskoro, celokupna naa vojska koje se zatekla u Albaniji prevezena je na Krf.
Boji radi u Ministarstvu unutranjih poslova, u Srpskoj dravnoj tampariji,
pie za Srpske novine..., dovrava dramu u stihovima "Uroeva enidba". U
januaru 1917. premeten je u Solun. U tom gradu objavie zbirku pesama
Pesme bola i ponosa, a u njoj i uvene stihove posveene hiljadama Srba
patnika, to su posle povlaenja umrli na ostrvu Vido i podalje od obale
sahranjeni u moru.
Stihovi "Plave grobnice", tih dana izgovarani su kao rei molitve:
Stojte, galije carske! Sputajte krme mone!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo drim u doba jeze none
Nad ovom svetom vodom!
Tu na dnu, gde koljke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Lei groblje hrabrih, lei brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada...

Knjiga je izala iz tampe krajem juna, a ve u septembru, Milutin Boji je
prenet u Vojnu bolnicu. Posle pet-est nedelja, na Mitrovdan 1917. godine,
pesnik je preminuo u svojoj dvadesetpetoj godini, pridruivi se senima svojih
vrnjaka i drugova po peru, Milana Lukovia, Proke Jovanovia, Miloa
Vidakovia, Velimira Rajia, Milutina Uskokovia, Nikole Antule, Vladislava
Petkovia-Disa...
Autor teksta nepoznat
Sauvana
ZEMLJA OLUJE
"Ne dodiruj me!"
Maevi daki, sekire Japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.
I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i elik;
Tu, gde je mrnja Veih protiv Manjih,
Sirovom duom postao je velik.
Vekovima se vrh leeva klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo eli, da, kada bi palo
I njemu maem opelo oita.
S pozorja borci tonue k seni,
A zemlja im je edno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I draila ih Vlast i drska Sila.
I tako veno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti elo strane kapi krope
I udne himne iznad tebe huje!
Zarazno tvoji miriu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su doli stari gospodari.
Jesi li sita krvi to spasava?

Ti uti. Vetar kosti razvejava.

(1912)
Sauvana
ZEMLJA OLUJE
Milutin Boji je i kao ovek i kao pesnik bio pozvan da napie pesmu o zemlji
oluje. Sam je svojim ivotom posvedoio olujnost svoje domovine: za svega
dvadeset pet godina ivota doiveo je i opevao tri rata koje je njegova zemlja
morala da vodi za odbranu asti i slobode. Najistaknutiji pesnik rodoljubive
poezije onoga vremena, Boji je poezijom oivljavao prolost, svedoio o
dananjici i verovao u budunost. Njegove Pesme bola i ponosa kazuju o
stradanju, bolu i patnji, ali i o dostojanstvu i ponosu, koje je njegov narod
pokazivao kroz nemirnu i teku istoriju. Njegove pesme su izraz ponosa to je
ponikao na zemlji oluje i to ta zemlja nikada nije poklekla i pomirila se sa
sudbinom: u njoj je stalno iveo otpor, patila je ali se odravala, stradalaje ali
je izlazila kao pobednik zato je pesnik osetio dunost da peva o bolu i
ponosu svoje zemlje i svoga naroda.
Naslov Zemlja oluje sintetizuje mnotvo asocijacija i slika: oluja kao prirodni
fenomen koji nanosi tetu, izaziva nelagodnost i strah, ugroava ivot; oluja
kao socijalni fenomen drutvenog metea ustanaka i buna; oluja kao
istorijski fenomen najrazliitijih najezda koje su ugroavale opstanak zemlje i
naroda. To je zemlja koju su vekovima ugroavale nedae, ali je ona svojim
trajanjem dokazala snagu i neunitivost. Moto "Ne dodiruj me" dopunjava
"portret" zemlje jo jednom osobinom: ona ne da na se, na svaki dodir (atak na
slobodu i ast) reaguje burno i snano odbija "dodire". Stihovi koji slede treba
da ilustruju smisao koji nose naslov i moto pesme. "Oluja" u ovoj pesmi ima
dvojako znaenje: zemlja oluje = olujna zemlja, koja se olujnom snagom
brani; zemlja oluje = zemlja nad koju se stalno nadnose mnoge oluje
(opasnosti), tako da je ona poznata po tim olujama koje su hujale iznad nje i po
njoj.
U strukturi pesme postoje dve odelite celine razliite sadrine, razliitih taaka
gledita i razliitih formi iskazivanja. Prvi deo je od poetka pesme ("Maevi
daki, sekire Japoda") do drugoga stiha pete strofe ("I tako veno ove iste
stope,/Krv nova siti"). To je slika burne prolosti zemlje oluje, starih polja i
svega onoga to je obeleilo njenu istoriju. Lirsko kazivanje tee u treem licu
(objektivno kazivanje) i to je spoljanja taka gledita. Drugi deo je apostrofa
zemlji oluje, koja se protee do kraja pesme sadrina je sadanji trenutak,
lirsko kazivanje je u prvom licu, to je unutranja taka gledita.
Kazivanje o zemlji (domovini) zapoinje slikom vekovnih bitaka i krvarenja u
kojima su se smenjivali Japodi, Rimljani, Tatari, Vizantinci svi su oni krvlju

natapali "ova polja stara". U starim poljima prepoznaje se Stara Srbija,

kolevka srpstva, Kosovo i Metohija. Usred tih sukoba raznih naroda, koji su
dovodili i do stalnih pokreta s teritorije na teritoriju, na "polja stara" doao je
"pitom narod" i "zbratimio je orlove i elik". To je slovenski narod koji se
naselio na ove prostore srpski narod. On je nastojao da unese mir u
odnosima Veih i Manjih, da mrnju zameni razumevanjem. Iako je bio "sirov"
(svaki doseljeni narod je predstavljao varvare, sirove ljude koji nisu imali
svoju kulturu), on je imao veliku duu i po njoj postao velik u plemenitosti.
Tako je pesnik zaronio u duboku prolost svoga naroda, u njegove poetke na
ovome tlu, na starim poljima. UI toj prolosti sagledava njegovo utemeljenje u
zemlju, ali i njegovu prirodu: nije bio agresivan, bio je otvoren za prijateljstvo,
nije odobravao mrnju Velikih na Male, mada e i sam biti izloen takvoj
mrnji i tada i kroz vekove.
Trea strofa peva o drugaijim deavanjima od onih koje je eleo da neguje
novodoli narod:
Vekovima se vrh leeva klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo eli, da, kada bi palo,
I njemu maem opelo oita.
To su bila vremena snanih previranja, sukoba naroda, stalnih ratova, seoba,
nestajanja manjih naroda koje je asimilovao vei narod (sluaj Japoda koji su
se utopili u svoje porobljivae Rimljane). Kao da je stara zemlja bila sita
starog gospodarstva i traila novo to je bila zakonitost tih nemirnih
vremena, stalnih pokreta naroda, smena gospodara i carstava, porobljivaa i
porobljenih:
S pozorja borci tonuli ko seni,
A zemlja im je edno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I draila ih Vlast i drska Sila.
Ratne oluje su stalno harale zemljom pa je postala zemlja oluje. Velike rtve
su padale, zemljom su tekli potoci krvi. Ove hiperbole doaravaju strahote
ratova i ratovanja u kojima "borci tonue ko seni" vrtlog rata odnosio je kao
vihor ivote boraca: kao to sen, prozrano i nematerijalno, zaas nestane, tako
su nestajali borci tonui u zemlju i sjedinjujui se s njom. Krv nije prestajala
da lije i natapa zemlju:
I tako veno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti elo strane kapi krope
I udne himne iznad tebe huje.

Ova strofa je razmea prolosti i sadanjosti. Najpre je iskaz "I tako veno ove
iste stope", koji ukazuje na neprekidno prolivanje krvi, na neprekidno
ratovanje. Ali navedeni stih ima dva segmenta: prvi segment ("I tako veno")
predoava neprekinutost borbi i prolivanja krvi; drugi segment ("ove iste
stope") smisaono se naslanja na prvi polustih drugoga stiha koji je
opkoraenjem prenet ali sa prethodnim segmentom predstavlja smisaonu i
intonacionu celinu: "ove iste stope,/Krv nova siti". Tako posmatrana, ova
celina se odnosi na sadanjost pesnikovu i na vreme nastajanja pesme
pesma je ispevana ba zato to "ove iste stope, krv nova siti". A pesma je
nastala 1912. godine, kada je oktorbra meseca poeo Prvi balkanski rat za
osloboenje delova Balkanskog poluostrva od turske vlasti, pa samim tim i
Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Istorijski kontekst olakava
razumevanje apostrofe "O, zemljo oluje": "strane kapi" su nova prolivanja
krvi, "udne himne" to huje iznad zemlje su tuinske (turske) himne.
Pretposlednja strofa je sva u vremenu pevanja pesme. U oltarima domovine je
istorija materijalnog i kulturnog razvitka, a u stenama (zidovima) spava
spomen na vekovite podvige i junake; one su upijale u sebe prianja i jadanja
pesme i tubalice, svetlosti i tame istorije. Lirski subjekt e rei:
Evo su doli stari gospodari.
Jesi li sita krvi to spasava?
Doli su oni koji su ve robili da ponovo povrate svoje gospodstvo
(gospodarenje). Dolo je opet vreme da se lije krv kao to je to bilo vekovima.
Lirski subjekt e postaviti pitanje domovini da li je sita krvi to spasava, da li
moe da podnese jo te krvi svojih sinova koji treba da brane zemlju.
Pesma se zavrava neobino, samo jednim stihom:
Ti uti. Vetar Kosti razvejava.
U ovome stihu, koji je izdvojen i sam, koji se sastoji iz dve sintaksike celine
(dve reenice), koji se odlikuje izrazito laganim ritmom - ima mnogo
simbolike. Domovina uti ali tim utanjem vrlo reito odgovara: odgovor se
podrazumeva, on je ispisivan vekovima, lei u srcu svakog oveka. Drugi
polustih sugerie vrlo bogatu sliku: zemlja oluje poinje da se budi, vetrovi se
pokreu, kosti izlaze iz zemlje, vetar poinje da ih razvejava i one postaju
branioci veite zemlje oluje. U ovom jednostihu je smisao i poruka pesme:
klonua nema, nema umora, jo manje ima pitanja ili nedoumica domovina se uvek brani.

PLAVA GROBNICA

MILUTIN BOJI
Milutin Boji, za koga je Skerli rekao da je "pesnik faunske strasti" a za
njegovu poeziju da je "jedna velika himna plotskom ivotu i animalnoj
ivotnoj radosti", bio je u stvari boleljiv mladi: pevao je o "zlatnome
bakru" veernjeg zapada, a na njegovom licu, kao odsjaj, lebdelo je grozniavo
rumenilo dajui privid krepkoga zdravlja. Oni koji su ga poznavali uoavali su
kontrast izmeu izgleda i pravoga stanja: Vladimir orovi pominje dosta
neni njegov organizam"; Ksenija Atanasijevi sea se da je imao "krhku i
bolesnu figuru" i da je uvek sticala utisak "da ne raspolae veom fizikom
otpornou". To se, na alost, potvrdilo posle napornog povlaenja sa srpskom
vojskom preko Albanije 1915. i boravka u mediteranskom podneblju, Krfu i
Solunu, 1916. i 1917. godine: Boji je teko oboleo od tuberkuloze i umro u
dvadeset i petoj godini. I orovi i Ksenija Atanasijevi i mukarac i ena!
posebno su zapamtili od njegova lika oi: po oroviu to su bile "lepe,
velike, crne oi"; K. Atanasijevi opominje se "ivih i tamnih oiju iz kojih je
povremeno prosijavao skoro neki detinji pogled".
Za kratka veka Boji je mnogo hteo: i da zavri studije, i da bude pesnik, i
publicista, i organizator i popularizator pozorine umetnosti, i ratnik koji slui
otadbinu. Za ivot mu je malo ostajalo: njega mu je kompenzirala poezija, u
koju je izlivao neiivljene udnje i enje. U ranoj pesmi Mladost vrlo iskreno
iznosi ustreptalu uznemirenost svoje i svake mladosti uopte:
Ja znam samo hou, a ne znam ta hou,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Beao bih u svet, traio samou,
I kad bih mogao, na nebo se peo...
Mladi pesnik se razvijao pod iroko raskriljenim granama Duieve poezije,
otealim od egzotinih i primamljivih plodova, i on se, u poetku, pa ponekad i
kasnije, nije mogao uzdrati da ne ubere neki i da ga okusi:
Padao je suton, dan je bio kian
-------------------------------Ne stapajmo usne, jer se ljubav siti;
Vaj, sve blie dan je besvetih kumira,
-------------------------------I poljubac svaki kog sam svesno udan
Kap je zlatnog blata na zrcalu sree ...
(Put)

I sreemo se opet jedne zime

U maglen suton pun uvelih nada,
Ti nee biti ni strasna ni mlada

Ali jo svesna svega to se zbilo.

(Soneti, XIII)

Meutim njegov ivotni put bio je suvie kratak da bi iao tuim stazama, i
njegovi plodovi su odve brzo sazrevali da bi tue brao. U pesmi Poezija
koliko negira stanje u savremenom pesnitvu, toliko, implicitno, suprotstavlja
svoje shvatanje:
O, plai vreme lanih ushienja,
O, plai ropstvo roenoga sina,
O, plai vidik trulih pokolenja,
O, plai ivot izgaenog krina.
Jo kao osamnaestogodinjak Boji se nije saglaavao sa onima koji su
zatvorenih oiju prolazili kroz ivot traei nekakvu apstraktnu Lepotu i
nalazei u svemu razlog za tugovanje:
I gleda kad jutro iz lonice stupa,
I slua kleptanje izgladnele aplje,
I gleda kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s rua kaplje,
I ne vidi nita i koraa dalje
Plaui to nebo samo sumor alje.
------------------------------------A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smuen e eznuti za sluenom slikom
Neznane Lepote. uj, u tebe sve je:
Tobom cvet mirie, tobom sunce greje.
(Lepota)

Cela pesma, dakle, pledira za subjektivizam u ivotu i poeziji: u ivotu ima

toliko izvora za uivanje i toliko inspiracija za poeziju, samo treba umeti
doiveti i osetiti! Taj subjektivizam nije samo elja ne liiti na druge, i ne
iveti i pevati po inerciji, ve je i strah pred prolaznou, kao u simbolinoj
pesmi Vrane:
Crne, istovetne, stranu priu zbore,
Kako je uasno s drugim jednak biti.
Tiina: prolaznost i venost se bore.
Sve kraj mene pada u njihove niti.
Ala je uasno s drugim jednak biti!
Ako se ivot prihvati takav kakav je, i ako se shvati da je svaki njegov trenutak
dragocen i neponovljiv, i uza sve to se ima dvadesetak godina, onda je
razumljiv hedonistiki Bojiev stav u Himni:

udan sam te, Slasti, jer u dui ujem

Krik veite udnje (...)
------------------------------------Ljubavi i Sreo, ko kobac vas kljujem!
------------------------------------Isturenih usta pijem snagom celom
Slasti, slasti, slasti duboke, beskrajne.
U nabrajanju stvari radi kojih vredi iveti i pevati pesnik u Lepoti istie jedno:
"U carstvu lepote ena krunu nosi." I on e eni i ljubavi posvetiti veliki broj
stihova. ena o kojoj pesnik peva je enka, koju poudno eka mujak, kao u
Bajci o eni, gde on, prvi ovek na Zemlji, "sirov, krvav, pun dlake i znoja",
besvesno i apatino zuri u svet oko sebe oseajui da mu neto nedostaje, a
kad je ugledao enu kako silazi sa jelovih gora, "odjednom on se strau
zacereka". Bojieva ljubav nije patrijarhalno edan i sentimentalan uzdah, kao
to je mahom kod romantiara, niti je sublimisana i eterina enja, kakva je
kod veine pesnika poetkom XX veka, ve je ulna i putena: voli ono to oko
moe da vidi i ruka da dohvati. Ona krv pretvara u vino koje omamljuje,
raspaljuje, lomi sve konice vlastite svesti i rui sve barijere drutvenih
predrasuda:
Volim tvoje ude sazrele i vrue
I detinjsko oko to nemirom ee;
---------------------------------Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad ivcima cepti;
---------------------------------Volim te i niko voleti te nee
ivcima to dru hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kree
Do pred ambis strasti, to pred nama zjapi.
(Vetrom ibani)

Takva ljubav je izazovna jer prkosi tadanjim i moralnim i poetskim uzusima

aludirajui na Rakievu Serenadu i njegove asocijacije na "noi prohujalog
doba" i na Tristana i Izoldu:
Mi smo deca sree i ivota zrela,
Naa udna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noi eda svela:
Za nju mladost bog je, a strast joj je snaga.
(Poljubac)

No pesnik se ne obazire na crvenilo malograanskog stida i na molitvene rei

kojima se odgone sablasti:

I pljujte me zato k'o strailo sveta:

Ja vas uim sramu i niskosti skota;
Kunite me glasno. Zar to meni smeta?
Ja traim sadanjost nemona ivota.
(Avet)

ta je razbuktavalo tu pesnikovu "e ivota"? Nesumnjivo mladost, koja

"vriti, puna strasti plamne" i klie: "Hou te, ivote", ali u ijem glasu je bilo
neeg nalik zvuku raspuklog zvona, kao to je u pesnikovoj krvi bilo toksina
koji su, trujui telo, raspaljivali udnju za telesnim uivanjem, u stvari
izazivali odbrambenu psiholoku reakciju njegove "naete" linosti, koja
grozniavo nastoji da se utvrdi u ivotu i potvrdi u poeziji. Usred zanosa, kao
za trenutak osveen, pesnik je vapio:
Dani, ustavite svoj demonski trk!
(Svakidanja pesma)

i brino se pitao pokuavajui da nae utehu:

O, zar e nekad da se zajeseni,
Zar no olovna razbie nam ae,
Zar pomrae veno podne nae,
Zar nardi nai bie pogrebeni?
--------------------------------Dok izmie nam podlo tren po trenut,
Kraemo sunce, koje od nas bei.
(Bela meseina)

Poklici ivotnoj slasti i ljubavnoj strasti ponekada odzvanjaju kao vika kojom
dete pokuava da ohrabri sebe i da odagna strah, u svakom sluaju da neto
zaglui:
Trubite glasovi nemoi pomamne,
Zvonite u besu! To ja teram amu.
Nek sva mladost vriti puna strasti plamne
Padajui s krikom u avolju tamu!
(Avet)

Bojieva poezija je, ne jednom, okarakterisana kao "neoromantiarska", kako

po izrazitom subjektivistikom senzibilitetu, tako i po bujnom, verbalnodekorativnom stilu i "hunim i retorskim stihovima". No, to bi bila vie
formalna, vidljiva oznaka te poezije: njen "romantizam" nije toliko
pripadnitvo jednom knjievnom pravcu koliko je psiholoke prirode. "Virus
romantizma", koji je u sebi oseao i na koji se toliko ljutio Zola, u Bojievom
sluaju bio je bukvalno prisutan: kapi tuberkuloznog otrova delovale su kao
ulje na vatru rasplamsavale su unutranji poar, koji se u poeziji
manifestovao kao plamena strast, patetina re, zahuktali ritam; sve klobua,

bruji i blista kao orgija ula, simfonija zvukova i spektar boja. Ali sve je
privid: zavrni efekat te poezije namee utisak suprotan onome to ju je
podsticalo utisak zdravlja, punokrvne mladosti i hedonistikog odnosa
prema ivotu. I ono to u toj poeziji, spolja gledano, moe da izgleda kao
manir, samo je dokaz vie da joj je izvor bio jedan, pa je zato i njen tok
jednolik, ali ipak, kako emo kasnije videti, ne onoliko kako se ini, ak i
tvrdi.
orovi je u Bojievoj poeziji i strasti nalazio "izvesnih oklonosti za
patoloko"; i traio im podsticaje u Bodleru i u francuskoj lektiri uopte1)
mada su pravi impulsi bili mnogo blii u samom pesniku. Siromah Boji:
koliko bi bio srean da je ono to je "bolesno" u njegovoj poeziji postojalo
izvorno samo tamo kod nekog Bodlera ili kog drugog Francuza, a da je
njegova linost bila fiziki i psihiki "zdrava"! Formalne analogije u ovom
sluaju nisu mnogo uverljive i prihvatljive kada se vodi rauna o injenici da
je Boji veinu ovih pesama, u kojima, navodno, ima "izvesnih sklonosti za
patoloko", ispevao do dvadesete godine: suvie je bio mlad da bi mogao da
proui i asimiluje francuske uzore koji mu se pripisuju. Re je, pre svega, o
nekim stihovima pesme Vetrom ibani i o pesmama sa biblijskim motivima
Zaljubljeni David, Davidova pesma, Saloma.
U pesmi Vetrom ibani pesnik peva o sebi i o svojoj udnji u gru ljubavne
strasti:
Da otvorim ile hteo bih u trenu
I ti na njih usne da postavi udno
I krv da mi sie, dok ti udnje venu
I, dok mrem, da topli moje telo studno.
I tad otrovana, dahom moga lea,
Da me grize, dok ti trnu udi goli,
Da krii dok ti se u krvlju komea
I da svesno pojmi ovaj ponos holi,
Kad se divlje, ludo samo krvlju voli.
Ovde je, na zahuktalo mladiki i poetsko potenciran nain izraena prastara
ljubavna fraza: toliko te volim da bih ti i svoju krv, svoj ivot dao! Ono to
moe da izgleda "patoloko", to je onaj "dah lea", ali ta pojedinost bie nam
jasnija kada je poveemo sa pesmama o Davidu i Salomi. Te su pesme
projekcija pesnikovih melanholinih misli o prolaznosti, propadanju i
raspadanju koje su ga potajno muile: u tim pesmama, kao nad vodom koja
tee, strast ogleda svoje deformisano lice. Nije sluajno pesnik izabrao ova dva
lika koja su poznata kao olienje sladostraa i uivanja, ali on ih ne slika u
zenitu ivota i u ekstazi sree, ve opeva vee njihova ivota i tamne senke
njihove strasti. Nisu toliko bitne njihove perverzne sklonosti, koje su est
pratilac mnogih sladokusaca, kao to je Davidova staraka zaljubljenost i

njegov krvoloni sadizam, znak nemoi a ne snage, i Salomine predsmrtne

udnje, ve je u prvom planu njihov krik za ivotom i saznanje da je taj krik
glas vapijueg u pustinji starosti koja nema nijedne oaze. Davidova pesma je
labudova pesma, poslednji i najgori psalam:
O, Gospode, gde je sahranjeno vreme
U kom sam eznuo za lepotom ena?
On ve ima i epitaf za svoj grob:
"Ovde lei mladost jednog bednog cara,
Krvava i slatka k'o plod zrela nara,
Ovde lei srce caru, leu ivom."
Zavrna strofa pesme vie je pesnikovo subjektivno oseanje nego komentar
Davidovih lamentacija:
I dok list za listom pada s mokrih grana
I cepti od studi kedar go i truo,
Tuno jekne kroz no nenim zvukom dirke
I zaplae jesen uz jek mutne svirke.
ak i pesnikova omaka potvruje taj lini ton: pesnik u arkoj Palestini vidi
jesen, kiu i opadanje lia sa grane.
Zaljubljeni David je poetska ilustracija onog apsurdnog stanja kada priroda
oveku oduzme mo a ostavi mu elju:
Krik cara Judeje prigueno se uje:
"eno mlena tela, edan sam te vrlo!
Moj dan pun je zime, starost krv mi truje
------------------------------------------Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom.
Ja hou da upam tvoje zlatne kose,
Hou mladost zlatnim ureenu resom...
A kada ne moe da dobije to to eli, preostaje mu da se sveti i sebi i drugima,
pljujui Psalme i koljui nedune uz bezboniko saznanje:
"Greh je otac Sree, bol sin Veliine!"
i uz pesnikovu poentu:
Strast je zakliktala na leini Vere.
Saloma iz istoimene pesme je zmija na umoru, bez nekadanje gipkosti kojom

je vila i stezala "mermerne gole muke gnjati" i trovala njihova orca. Njene
svele usne htele bi jo jednom
Da okuse mladost razbludnih mladia.
Ona, koja za sebe kae izraavajui i sutinu enskosti: "Srena kada muim,
srena kad me mue", sada se podaje samomuenju i iba se sveu o tronosti
svoga tela i bliskome kraju:
Ja sad sluam vetre sa Nilovih strana
I suncem peene pojmim piramide.
ivote, ivote na me pada slana!
------------------------------------Smrad, pepeo, kosti, crvi leom zbrani!
Trava iz mog tela! Novi ivot nie?
Vri ivot u grobu, nad njim krie vrani.
Avaj, u svemu to nov ivot klie,
O, ali Saloma nikad, nikad vie.
Salomin uas od smrti je i pesnikov potajni strah.
U pesmi Avet, koju je napisao u isto vreme kad i ove o Davidu i Salomi, pesnik
se ipak nadao da e doiveti drukiju starost i da e je na drukiji, filozofekostoiki nain podnositi:
A kad niko vie ne bude me hteo,
Kad budem samo ironija sree,
Ruan kao akrep, kao ovca beo,
Ni tad nee moje pognuti se plee.
Tada u sluati u svesti da zvoni
Onaj isti kikot razbludnih Saloma
I, mesto da moje oko suzu roni,
Smejau se miru smrznutih atoma.
Na alost, pesnik se prevario: smrt ga je htela dok ga je jo svako hteo i
sama se smejala "miru omrznutih atoma". One godine kada e umreti, 1917,
pesnik je u pesmi Usud, u jednome stihu, okarakterisao i svoj udes i svoju
poeziju priznavi da je "krik ivota" njegova "drska praksa", kojom je hteo
zagluiti tihi zov groba.

Bojiu je bilo dosueno da svoju kratku mladost provede u deceniji krcatoj

istorijskim dogaajima u doba balkanskih ratova, rvanja malene Srbije sa

crno-utom monarhijom, povlaenja preko Albanije i ivljenja na prilazima
solunokom frontu. Vreme nije bilo pogodno za subjektivnu poeziju koju je
dotle negovao, i on se preorijentisao na patriotsku liriku. Postao je pesnik
"zemlje oluje", "bola i ponosa", ali nije doiveo da opeva "as velikih dana":
umro je kao Mojsije "pred obeanom zemljom". Bojieva rodoljubiva poezija
je nejednakog kvaliteta i nejedinstvenog prilaza zbivanjima. On e u pesmama
posveenim balkanskim ratovima, kao i anti, povampirivati aveti
srednjovekovnih velmoa i vladara, i sa pobednikim trubama seljake vojske
koja se hrabro i portvovano borila, dovikivati frazu koja je odjek velikosrpske
buroaske politike i koja je drukije mogla zvuati na Kosovu a drukije u
Makedoniji: "Evo su doli stari gospodari". On e se sa bugarskim pesnikom
Ivanom Vazovom sporiti oko toga ija je Makedonija. esto je ta poezija
suvie prigodna, i as svojom retorikom podsea na Jakia:
I planu, prasnu.
Zakrvie se stare rane.
Ja vidim divlju, strasnu
Krv pradedova. Peni, hue,
eka, da kao lava ine,
Da njom se munje pakla srue
I inu, sunce s nebesa skine.
(Razmah)

A as zazvui davno poznatim, starinskim ritmom Branka i Kaanskog:

O, kako jure, stiu,
Stegove diu,
Viju,
Riju,
Krv se penua,
Grua,
Komea.
Le do lea.
(Pohod)

Ipak, pesnik je, posle svih tih oratorskih munja i gromova, "gordih truba",
himni "u slavu slave asne", "vaskrsa", "pohoda" i "razmaha", video kako
"lubanja venac se slae" i kako
Vrtovi kopne, blesak ili,
Jauu ploe i drveta,
Oprotajem pustim vetar cvili
I zaborava bokor cveta.
(Grobovi)

Bojia je prisnije inspirisala drama srpskog naroda u prvom svetskom ratu

nego pobednike fanfare u prethodnim ratovima. Iz pojedinih stihova spontano

izbija dubina patnje i veliina duha vojske i izbeglica na putu koji je Boji,
prvi u naoj ratnoj literaturi, nazvao Golgotom:
Kroz zimsku pono, kojom oaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koraa muklo, dok se sudba smeje,
Koraa muklo, porobljeni rode.
(Odlazak)

U izgnanstvu Boji je oseao dvostruki bol: onih koji su ostali u zemlji

posejanoj grobovima (ene) i onih koji su se nali u tuini (Bez domovine).
Stigao je da pre nego to njemu odre opelo, to uini pomrlima na ostrvu Vidu
i sahranjenima u morskim dubinama, u Plavoj grobnici, tom velianstvenom
psalmu muenicima slobode:
Stojte, galije carske! Sputajte krme mone,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo drim u doba jeze none
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde koljke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Lei groblje hrabrih, lei brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
orovi je tvrdio: "U svojoj sutini Boji je bio ist romantiar, obojen samo
povrno dekadentskom literaturom."2 Meutim kao to "dah lea" nije ni
morao, ni mogao voditi Bodleru i Cveu zla, tako ni Bojieva "ljubav za
prolost i vraanje istorijskoj drami" ne mora da znai romantizam. I ne znai,
bar ne "u svojoj sutini": u patriotskim peomama prolost kao motiv Bojiu je
nametnulo vreme u kome je iveo; na primer Molitva, pesma o nonom bdenju
Jugovia majke, svojevroni je pandan Rakievoj Jefimiji. Bojieve drame
Kraljeva jesen i Uroeva enidba samo su po linostima, kostimima i po nekim
pojedinostima istorijske; u stvari, Boji je tu u prolost projicirao svoje dve
osnovne poetske preokupacije: erotiku i rodoljublje. Danilo u Kraljevoj jeseni i
Duan u Uroevoj enidbi deklamuju o Dravi, Veliini i Slavi ba kao i Boji
u patriotskim pesmama, a Simonida u prvoj drami plaho grca u strasti i Uro, u
drugoj, zaneseno sanjari o ljubavi, sve upravo kao i Boji u ljubavnoj lirici,
ak i slinim reima. I kao to je sluaj u Bojievoj lirici, ljubavni tonovi su
kvalitetniji, i pojedini pasai mogu se izolovano uzeti kao uspeli primerci iste
lirike. Na primer kad u Kraljevoj jeseni Simonida preklinje Danila da spase
Stefana od surove kazne vaenja oiju kliui oajno: "Svetlosti!" i kada na
Danilov tvrdi odgovor: "Nema je. Svetlost je u vlasti", uzvraa bujicom rei
koja sve rui da bi spasla ljubav:

Ima je u paklu Stefanove zene.

O, kako je puna ambisa i strasti.
U tom vruem oku k'o cvet ivot vene.
----------------------------------------Iz njih struji pesma enje uvek zdrave,
Modro zelen otrov u njima se toi,
I blistaju gorde ruevine slave.
O, daj mi da tonem u te vrue oi!
Ili kad Uro priznaje da ga zamara dvorski blesak i pompa, i da radije sanjari
O neemu to se s penom razgovara
I iji pogledi zemlju, brda, zlate.
Zna li to stvorenje stvoreno od zvuka?
-----------------------------------------(...) Od pesme, od srebrne strune,
Od plavih konaca i mree pauka.
Od raskonog besa meseine pune,
Od sedefa, koljke i vinskoga daha,
Zlatne kie to se niz vrh sneni spira,
Od ruinog ulja i zvezdanog praha,
Od mramora glatka, vrh koga se javi
Red tica i klizi ruiasta pena?
Zna li to stvorenje to vlada i pati?
Ime mu je...
----------------------------------------ena!
ak i licemerni zavodnik Stania u Uroevoj enidbi, i Simonida u Kraljevoj
jeseni kad pritvorno nudi Danilu svoje telo da bi spasla Stefanove oi, im
ponu da govore o ljubavi, njihove rei dobijaju prizvuk iskrenosti i dah
zanosa jer Boji ne ume drukije da peva o ljubavi, i ne moe a da ne peva o
ljubavi! Ba kao i Branko Radievi nekoliko decenija pre njega, i iz istih
razloga kao i Branko.
Postoji jo jedna slinost sa Brankom: to su povremeni akordi melanholije i
sete. Skerli je svojevremeno pisao o Bojiu: "U njegovoj poeziji bleti sunce,
bukti ivot, buja prolee, i kao u antikim 'svetim gajevima' sa bahanatkinjama
i faunima, pevaju ptice, sokovi u drveu, cvee na stabljikama, izvori u travi."3
To je samo delimino tano jer Boji nije tako jednodimenzijalan; dodue,
Skerli je mogao pratiti Bojievu poeziju samo do 1914. godine, mada i dotle
ona nije jedino blesak, bujnost i hedonizam. I Bojieve plime strasti imale su
svoje oseke kao i Brankove. U pesmi Pokajanje pesnik kae da bi hteo voleti
starim arom:
Da u tvome oku, da u svakoj crti,

Gubim se k'o pree,

Daleko od bola, daleko od smrti
Pravrtom bez mee.
Ali ta je elja skamenjena, pusta,
Jer okom se nie
Red idola, ija jo me peku usta:
Mrtvi mi se blie.
Moe se napraviti obiman odbir takvih eleginih mesta, vezanih ne samo za
enu i ljubav ve i za prirodu i ivot uopte, i ne samo za jedan period ve i za
itavo stvaralatvo. Evo jednog izbora koji ispravlja jednostranost Bojieva
pesnikog lika i upotpunjuje nau temu; u strasniku iveo je i skeptik, u
optimisti, koji se podsmevao "bogu oajanja", i melanholik:
Sve strasnije volim poznu jesen to se,
Sva mokra i siva, kao avet gri
I zaleen vidik suava i mri...
-------------------------------------Volim divlje patke to vrh voda krie,
I pokisle vrane i magle moari,
O beskrajno volim te sumorne ari,
Kad vidici sivi na grobnice lie.
(Jesenje etnje, 1)

Volim tu sveanost sutonske osame,

Kad oseam sebe, to u srcu spava;
Tad u meni tisu tuga vaskrsava
I niz uspomena umire sred tame,
Kao miris ene koja iezava.
(Jesenje etnje, 2)

Noas se beli veo s gora smae,

I tihih tuja sumor jecaj prosu,
I muklo polje vranama se osu:
Noas sam uo kako Srea plae.
---------------------------------Slomljene barke sve jae i jae
Huk razvejava i nada se drobi:
Nesita elja sama sebi kobi.
Noas sam uo kako Srea plae.
(Samoa)

A kad pono smiri ulice i dvorce,

Ti, zgrena, uva pust i mraan forum,
Idole skrnavi, pljuje mrtve borce.

Ti, Veita Sumnja, ti Deus deorum.

I u svojoj sobi vidim te svu golu,
Sedi iznad sata i broji minute,
Senka tvoja igra preda mnom na stolu,
Gde itave rpe poetaka ute.
(Deus deorum)

Opelo ujem i pesma crkvena

Sipa na mene iglice jesenje,
Umorno plau poljane i stenje,
Modro je sve to bee tako rujno.
(Soneti, X)

Voleo si onda i kad sever ceili,

A danas si tuan. Poljana je ista
I vedra i mlada, a nebesa ista.
No tvoj pogled luta, jer on Prolo eli.
(Soneti, XX)

I dok se tvoje oko tiho iri

I oko tebe niz mirisa plete,
Da uje moju duu punu sete.
(Soneti XXII)

itave noi saiu me, peku,

Negdanji snovi proivele sree
I teki sumor sagiba mi plee
I samo ujem smrti teku jeku.
--------------------------------I sve je pusto u okolu celom
I rasko boja zvoni mi opelom
K'o sjajni prolog neke patnje grozne.
(Soneti XXIII)

A ja u tihi, tihi sumor sniti.

(Soneti, XXIV)

Boji je u jednom stihu, u prvome iz niza soneta, retko iskreno rekao o sebi:
"Ja sam bio glumac i pred samim sobom." Ne znamo kako je Boji glumio
"pred samim sobom", mada nasluujemo pobude (samozavaravanje pre
svega!) ali moemo da odredimo koliko je to inio u svojoj poeziji, odnosno
pred drugama. Bio je darovit pesnik, ali je nastojao da bude jo poetiniji;
imao je mladosti, ali je hteo da izgleda jo neobuzdaniji; nosio je ar strasti u
sebi, ali se trudio da ispadne jo vatreniji; raspolagao je darom poetske
elokvencije, ali je eleo da bude jo reitiji. Sve je to trebalo da ostavi utisak
snage, nabujalosti, zdravlja, gejzerskog temperamenta i talenta, ali se pokazalo
kao brdski potok koji zahuktalo hui i peni i iji je tok kratak. Bolesni

pesnik trebalo je da bude uzor Skerlievog shvatanja "zdrave poezije"!

Najoitija je gluma u pesnikovu stilu: Boji se opija zvonkim reima i
zvukovima koji trube, jakim bojama, zanosi se snanim oseanjima i
patetikom kazivanja, i, kao Jaki pre njega, peva pod "povienom
temperaturom", ali, kao i Jaki, ne tako retko, isklizne u verbalizam i retoriku,
koji odzvanjaju kao zagluni i zamarajui udarci u dobo; rado je pevao o
pustinji, poistoveujui vrelinu peska i strasti, ali mu se dogaalo da mu brojne
pesme, naroito rodoljubive, pa i neke sa intimnim motivima, ispadnu
pustinjski sive. Otuda vei efekat ostavljaju pojedini fragmenti no itave
pesme, ili izvesne pesme no pesnitvo u celini. Povremeni akcenti melanholije
i sumnje unose osveenje u tu jednozvunu i jednosmernu poeziju, i deluju
prirodnije, kao da su prava pesnikova priroda, ona koju je skrivao i pred
sobom i pred drugima.
_________________________
2
3

V. orovi: Milutin Boji, str. VIIVIII.

Jovan Skerli: Milutin Boji: Pesme. Pisci i knjige, V. Beograd, 1964, str. 137.

JA HOU DA STVORIM PUNO SNAGE DELO

LEPOTA
Ti gleda vodopad kako se penui,
Slua fijuk vetra kraj renih obala,
I osea maglu to tipa i gui,
No ne vidi sunce u bari sred kala.
Gleda kako grana za granom se sui
I preliva jesen iznad morskih vala
Umornoga sunca hiljadama ara
I mre tisu boja umom etinara.
I gleda kad jutro iz lonice stupa,
I slua kleptanje izgladnele aplje,
Gleda kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s rua kaplje,
I ne vidi nita i koraa dalje
Plaui to nebo samo sumor alje.
O, misli li, moda, postoji Lepota
Daleka i udna, nepojamna nikom?
Bludei je trai stazama ivota,
Oajno je klie svojom grubom vikom,
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smuen e eznuti za sluenom slikom

Neznane Lepote. uj, u tebi sve je:

Tobom cvet mirie, tobom sunce greje,
Tobom nebo plae, tobom gore cepte,
U carstvu lepote ena krunu nosi,
Tobom pono bludi, tobom zvezde trepte,
Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
Aneo i demon tobom s neba sleu
Tobom Gospod ivi, svetovi se kreu.
(1910)
ONIMA TO PLAU
Ja hou da radim ne gubei vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sree,
Kako je za borbu slabo moje plee
I kako su ljudi stene gluhe, neme.
Ja hou da radim, ja traim ivota,
Ne plaim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hou da stvorim puno snage delo.
Ne plai me moja vlastita Golgota.
Kidajui sebe, ja hou da stvaram,
Da elinim dletom vrsti kamen param
I da stvorim delo to vremenu preti.
Da salomim lenost ovog mlakog drutva,
Punog enskih udi i mukog mekutva.
Sada! Pla ne trpim: pla se grozno sveti.
(1910)
MLADOST
Ja znam samo hou, a ne znam ta hou,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Beao bih u svet, traio samou
I, kad bih mogao, na nebo se peo;
Svirao, pevao, bez reda i veze
Melodije lude, oajne i drske,
Kako plamti nebo, kako plau breze,

Kako svira vetar i vapiju trske.

Kao kakav divljak azijskih plemena,
to besni od bola, a nesrean nije,
ibajui tela obnaenih ena
U daire lupa, jaue i pije,
Zatim trai pesme dotle neuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi zvone.
U kotac sa sudbom! Tada praskam, dokle
Ne klonem sav smoden kao trula masa;
Tada, kao ovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.
To sazrela mladost nekog cilja trai:
Htela bi iz due, iz srca, iz grudi,
ak i bol bi htela: kad je bol razdrai,
Da se troi, kri, i besni i ludi.
(1910)
VRANE
Gledao sam dugo kako lete vrane,
Crne kao mladost kad u nevrat tone.
U daljini zapad katkad bleskom plane,
A nad njime sivi oblaci se gone.
Bez krika, bez cilja letele su vrane.
Crne, istovetne, stranu priu zbore,
Kako je uasno s drugim jednak biti.
Tiina: prolaznost i venost se bore.
Sve kraj mene pada u njihove niti.
Ala je uasno s drugim jednak biti!
Krik jedan, pun strasti, zau se u noi.
To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu.
A on je kliktao, svestan svoje moi,
I vodio cilju brau svoju crnu.
utei su vrane letele u noi.
Ja sam zadrhtao. ini mi se tada

Da sam bio slian kakvoj ednoj eni

to, poavi stazom na kojoj se pada,
Trza se, a stid joj obraze crveni.
Te veeri Volja rodi se u meni.
(1910)
Sauvana
TI, CRVENA ENO, S OIMA OD VATRE

GRIFOS
Ti, crvena eno, s oima od vatre,
Strasna kao more, razbludna k zmija,
Trai moje hou, da tvoj ar ga satre,
I siktanju tvome moj gr bola prija.
Odlazi, o strasna carice satira,
I saei kose i razgubaj usne,
I razlupaj mramor nimfijskih kumira,
I raupaj nedra krv na njih da pljusne.
Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku upam svoje prsi,
Grizem sama sebe i jauem dok te
Oseam gde pije moje muke rsi.
Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
Ja oseam: ponor oiju me guta,
A tvoj ludi tanac proima mi kosti,
Tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.
Celovom bi jednim sprila me cela,
Ispila svu mladost i drhtanje soka,
Dok bi tvoja dojka ledena i bela
Golicala groblje mog sprenog oka.
Aj, upao bih ti usne, vrat i oi,
Smrvljenu do smrti zasuo te blatom,
Na nadgrobnoj tvojoj urezao ploi
Grifosa praena keruvimskim jatom;
Velikom i stranom kletvom iz dubina
Mrtvu bih te kleo lud od oajanja,
Pio bih u bolu i, pijan od vina,
Jecao u pono pesmu pokajanja;

Lue nove vere hteo bih da diem

Za vekove nove k znak vaskrsenja,
Ja, to k kraj sfinksa u praini gmiem,
Ja, suludi Juda palog pokolenja;
Apostolskim zvukom simfonije jedne
Pevao bih himnu to umrle budi,
Ali... moje usne za usnama edne,
A izmrvljen mozak trai smrt u bludi:
Drui te grlim rukom to sva pee,
Propinju se tebi ispucale usne,
Dua hoe venost poljupcem da ree,
A krv u kap jednu stopi se i zgusne.
Avaj, sfinkse vreli poudnih usana,
Ti si ludi demon, to ljubei davi,
Ti si vrelo podne mog blistavog dana,
Orao to rtvu die i krvavi.
(1911)
MOLITVA
No je pusta. U carskoj dvorani
Mraan presto, tajanstven k bajka.
A dok vetar zvidi na poljani,
Boga moli Jugovia Majka.
Kamen uti i nebesa mue,
A sotona samo iz prikrajka
Sa smehom joj prua pakla klue...
Boga. moli Jugovia Majka.
Davno snahe pod umorom pale,
Vetrova se nebom goni hajka,
Zvezde trnu to su svu no sjale,
Boga moli Jugovia Majka.
Sakrivena od svetine, klei,
Stid je da se sa gomilom vajka,
Sama, hladna, bez suza, bez rei
Boga moli Jugovia Majka.

(1911)
Sauvana
MAEVI DAKI, SEKIRE JAPODA...

RAZVEJANE VATRE
Kroz vekove duge pale se i trnu
Vatre ludske moi, vere i saznanja,
Na njima se greje Um pun pokajanja,
I, zastraen, njima no razgre crnu.
I vatre se gase tiho ili s praskom
I nove se diu k himna razdanja
A sav stari blesak u pepelu sanja,
Razoaran tatom gordou i laskom.
Misao umrlu prah neznanja zaspe,
Ali avet njena, podsmehom prezrenja,
Srami ohol idol mladih pokolenja,
to ezne da staru la iz sebe raspe.
To je veno ista pria iste patnje:
Obuen u isti oblak iskuenja,
Zvezdar trai udno izvore spasenja,
I klone i eka dan smrti i pratnje.
Umrla je slava herojstva i skaske,
A spomen nemoi, Moloh svih vremena,
dere nove rtve, kojima je cena
Obeaen lovor i klik glupe praske.
Bog istine samo pepelitem luta,
Gde misao ljudska smrvljena se zgara;
On je uvek tu, kad groblje se otvara
I prosipa suze od kuta do kuta.
On, grobar dinovskih ugaslih vatara.
(1912)
Sauvana
KORAA DUGI NIZ MRTVACA

JESEN NA VARDARU

Umorno klizi kroz polja golema

Mrk, k da slava riku ti pomela;
Tvoj lom kroz klance, pun daha s opela,
Zvoni k odjek napuknuta lema.
Jer s polja tvojih krv jo nije sprana,
Kosti sinova po dnu ti se lome,
K privid vidi vojske koje grome:
Jo pamti jauk posle sveih rana.
K uzdrhtalo lie tobom krue
Seni dedova sa asnim putirom,
Dok oko tebe jesen veje mirom
I sa padina svea groblja tue.
I dok grobove prva jesen kadi,
Jablani ume, dudovi i smokve,
Kao da vide jo krvave lokve,
Znaajnim umom to u srca sadi
Sveanu zbilju. A pod njom sazreva
Vera i ponos. No svemo ne trube.
Slave put to ga Veni Zakon dube
I grme roaj sahranjenih dneva,
Kad rasklapa se grobnica careva.
(1913)
HIMNA POKOLENJA
3. RAZMAH

Prte nebesa, jauu klanci,

Tutne doline, zvone proplanci,
A deca bude Prolost to spava
I lome,
Grome,
Dok vetar zvidi, smet zavejava.
I nenasiti, gvozdena kova,
Nebesa trae nova i nova.
Albanske stene ledom posute
Dru i slute...
I urla pusto buena iz sna

I cike pono pogleda risna,

A razjarena Deca Dana
Stiu kroz pusto, gde se survava,
Gde se od noi dan uasava,
Na plavi, cvetni kut Jadrana.
Gacaju gorde ete, koje
Preko jezera stegove nose,
Tutnje ponosne legije to se
Po goletima fijunim roje.
I piju udno dah mora sinja
I, oseneni plamenom slave,
S kosama punim sna i inja
Klance i mora zdrave!
I nagle, siu i vetre grle
I kliu silni klik pobeda,
Bizantu hrle
Sinovi slavni slavnih pradeda.
Proriu uas njihove trube,
Gde crnomenske vih're ljube.
Mariki vetar glave kosi,
A smet kolone zavejava,
eline zide mozak rosi,
A sam Vukain vaskrsava...
Prolomi zide,
Prkosni mesec s munare skide.
I sa svih strana sudbom gonjen,
Kao elina ruka stisnuta,
K s neba grumen zvezda sronjen,
Moj narod dahe, dre, stremi
I divljim okom besno luta.
Nemi.
Sluktanju predan
On eka gnevno udar jedan,
da plane...
I planu, prasnu.
Zakrvavie se stare rane.
Ja vidim divlju, strasnu
Krv pradedova. Peni, hue,
eka, da kao lava ine,
da njom se munje pakla srue
I, inuv, sunce s nebesa skine.
da sunce otme ponosna, hola,
Hrhtava snaga hita, hita,
Slavom se pita
U nevrat goni pobedna kola.

(1913)

MUE ME TVOJE OI NIKAD STALNE

OI
Mue me tvoje oi nikad stalne,
as smrtno crne, as k osmeh nene,
as modro plave, zeleno opalne,
Kristalne
I meke kao pahuljice snene.
Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
Iznad koje se niz oblaka jati,
A pati
to krv e tvoja u nju da se utka.
ujem re njinu ko vlastitu griu,
U zvezdama ih vidim kad se rode;
eline, one do kosti mi stiu
I siu
Razorne, mutne k proletnje vode.
Neizgladive kao veno klete
Poljane, koje mrtve use zgru,
Za tui ujed na meni se svete
I prete
Te oi koje ne tamne ni smru.
(1914)
U KLANCIMA SE MOJA DUA VIJE

MEAVA
Beskrajna i bela poljana poiva,
Kao mrtav heroj zaleena trupa,
Kome beli pokrov lovore prikriva.
Sve je pusto, kao da kletva pristupa.
Kroz tiinu grobnu hrastova i iva
Ni pogrebno zvono ne ujem da lupa.
K nadgrobne ploe stre brda siva
I gleere gusta sumaglica kupa.
Ve danima tako bez promene sve je:
Ni cika, ni suze u toj polutami;

ak ni nebo da se rumenom zasmeje.

I podne i pono jednoliki, mukli.
U toj jezi kao i bogovi sami
Da su se pred bolom u ambis povukli.
Samo beli bezdan pahuljice veje.
(1915)
KROZ PUSTINJU
Lutasmo pustinjom odmerenim hodom
Bez ognjita svoga, ogoljena raja,
Ali sumnja naim ne zastre se svodom.
Ne traismo Bog da sie sa Sinaja.
Ne traismo da nam polje zapovesti,
Ni da Mojsej ploe lomi razoaran,
Niti u sutonu utrnule svesti
U steni je izvor pouzdanja stvaran.
Pustinja je naa stranija od one
Kojom iao je narod izabrani.
Pojeni smo krvlju vritee Gorgone,
No sumnjom nam nisu zatrovani dani.
I rekne li ipak, da se mora stati,
Uinjeno bie, jer sudija ti si;
Poslednju kap krvi besno emo dati,
Da se njom ispiu grozni letopisi.
No tada i tvoje pogrepe se ime;
I tad zalud ploe slae sa Sinaja.
ime slavu svoju dokazae, ime,
Onom kome smrt je igra sred saraja?
Tada zalud ploe slae sa Sinaja!
(1915)

MISAO NAS JEDNA RANOM ZOROM BUDI

SINGIDUNUM

Noas sam te snio, prestonice bela,

Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna
Na tvravi tvojoj zrcaju se platna,
Gordi svedok moi i krvavih dela.
Sanjao sam tvoje tornje i kubeta
I sveanu holost, to vrh tebe klizi,
Dokle u daljini po stenju i nizi
U sutonu plavom zreo ivot cveta.
Okruena plavim visovima, slua
umor snanih reka, jer su tvoje elo
Brazdale godine i vreme je plelo
Zlatan venac kojim nevernike kua.
Snio sam te lepu, ali danas, jao!
Razrivena zjape tvoja gorda nedra.
Sa hramova tvojih pesma nije vedra
A na tvoje elo crn je sumor pao.
Ulicama pustim gusti sneg se slae,
Iznad kua dre lik tuge i straha,
A gradom prepunim samrtnoga daha
Odjekuje tupo bat tuinske strae.
(1916)
BEZ DOMOVINE
Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jedna celog dana prati,
Misao nam jedna nou titi grudi:
Da li otac pati?
Briga jedna zorom k delat nas budi,
Briga jedna vas dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu no nagriza nam grudi:
Je li iva mati?
udnja jedna zorom u osvit nas budi,
udnja jedna vas dan u srcu skrivena,
udnja jedna nou saie nam grudi:
ta li radi ena?
Strah nas jedan zorom k opelo budi,

Strah jedan nas goni s pomraenim vidom,

Strah jedan nam nou mrnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?
Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je aa,
Bolom jednim kriom plau nae grudi:
Gde su deca naa?
...Samo jedan put e odgovora dati:
Preko reke krvi i mostom leina
Domu svome stie, gde izgleda mati
S nevericom sina.
(1916)
SEJAI
K lutalice koje kletve prate,
S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, na ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
ekamo smeli svoja groblja nova.
Kroz vekove smo krv netedno lili:
Jo angorske su poljane rumene
I klanci Karsta, to su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliu rane zatrvene.
I jo se redom nae kosti seju
Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama, gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S leina naih site bee vrane.
A vatre drevne, zgaene i sive,
Uzdahom alju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo ive.
I k Ahasfer, koga Gospod ukle,
Traimo ravni do u beskraj pukle.
I Vaseljena njiva naa posta
Za seme asti koje suncu sie.
Gospode, kazne zar ne bee dosta?

Vreme je etvi, dan kosidbe stie,

Vreme da ploa s grobova se die.
K lutalice, koje patnje prate.
S enjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, na ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova.
Spremni smo groblja da sejemo nova.
(1916)

BIE VENO NITA OD DANAS DO NAVEK

NA OSTRVU
Neujno puina primie se hridu,
Sanjiva u veo oblai se mrani,
K nevesta bela, kad u ednom stidu
Sa treptanjem eka na poljubac brani.
Ozbiljnih empresa nena aputanja
Prieljkuju umor kaktusa i palme.
A pod gustim hladom nerandina granja
Mladi ljiljan peva bogoasne psalme.
Samo naa dua u tu veer strasti
Mrka je i hladna k nedra dubina,
Vrh nas zaman loza prosula je cvasti:
Nedirnut je gitar i pehari vina.
I alge se noas ljube sred orgija
I okreci poje svoje madrigale,
Samo za nas trenut slavlja ne izbija
I no nam ne poji ljubavne kimvale.
Jer nas hvata jeza i severac svira
Kroz nedra, gde ama na zgarite seda,
Jer hramovi sveti naega svemira
Ostali su iza urvina i leda.
Opratajte zato nae rei grube.
Opratajte kletve i pirujte dalje.
Hvala vam, to nae osveiste trube,
Nama koje vetar u va kutak alje.

Mi emo otii, nosei na lemu

Srmu vaih noi palu po granama,
A kad Gospod doe, poverite njemu
Zvuk pesama naih ostalih za nama.
Oprostite, to smo umorni se stekli,
Da va vrt nam prui san i isceljenja:
Mi idemo kud su bogovi prorekli:
Preko slanih gora putem vaskrsenja.
(1917)
BEZ UZVIKA
Ni udnog ni novog za nas nema vie,
Sve su zemlje nama i drage i srodne;
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure svie,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.
Otadbina naa sa patnje je znana,
Lutajui mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naih venih rana,
I, kuam te, sudbo, takvu je pogrebi!
Zato nama nisu okeani strani,
Ni grobovi starih umrlih stolea;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris naeg cvea.
Mi, kao litija, lutamo s trubama
Od kuta do kuta, od grada do grada,
as sami, as s decom, stadom i ljubama,
Nosei stegove i vlasti i pada.
Ponavljamo skalu to poznasmo rano,
Skalom sudbe, kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas nita nije strano,
ini nam se, svuda ve smo jednom bili.
I kad razgrnemo pepelita snova,
Stari e se dani uz re da pomenu:
Sluaemo vatru i veselost njenu,
K domain to se vratio iz lova

S pesmom, s kojom jutros u planinu krenu.

(1917)

DOAO JE JULI
Eno je bosa, zabranom se krade,
a obrazom joj igra senka s granja,
i topla nedra i miice mlade
ekaju udno tvoja milovanja.
Zenice svetle trae oi tvoje,
a usne vlane edno sunce piju;
vapaj i patnja za nju ne postoje,
jer ruke k tebi sanjivo se viju.
eka te tako ko vinograd zreli,
da slavi vruu jesen berbe vae,
spomen na suton, kada ste se sreli
zbrunjeni prve iskapivi ae.
Ona te eka, a ti joj ponesi
arobnu pesmu prebroenih voda
i budi ohol na ono to jesi:
veliki psalm povesnikih oda.
Ona te eka u zagrljaj edan.
Ne trai lovor ni poklie duge.
U svome carstvu ti e biti jedan:
car svoga vrta, a neznan za druge.
Bez alemova, u surom odelu
ti nee kruna s kojih sjaj se smakne,
jer ti e venost osetiti celu
kad svee rane usnicom ti takne.
Na nedru njenom, u kosi i oku
nai e vence svih svetova skupa,
gazie rue na svakom koraku
prezriv i velik. Jer ko puna kupa
ona te ezne u pono duboku.

PROSTA PESMA
Jo poslednje pusti s violine glase
I hajdemo onda sluati talase.
Gle, kako je vedro, a amac se njiha.
Sada nek se uje pesma tiha, tiha.
I neka potee i nek dragoj ree
Da sam njen u ovo meseasto vee.
Uvek njena slika moju tugu krasi,
A to znaju samo nebo i talasi.
VETROM IBANI
Volim tvoje ude sazrele i vrue
I detinjsko oko to nemirom ee;
Volim te kad licem plane ti eznue,
Kad se mrkom koom prospu rue svee.
Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad ivcima cepti;
Tisu kapi krvi lije se u vale,
Od straha pred Novim svaki damar trepti.
Volim te i niko voleti te nee
ivcima to dru hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kree
Do pred ambis strasti, to pred nama zjapi.
as u gru plae, as vriti oajno,
as se zvonko smeje, ko suludi pani;
Ja te volim, jer smo nemirni beskrajno
Drui ko vali vetrom iibani.
Da otvorim ile hteo bih u trenu
I ti na njih usne da postavi udno
I krv da mi sie, dok ti udnje venu
I, dok mrem, da topli moje telo studno.
I tad otrovana dahom moga lea,
Da me grize, dok ti trnu udi goli,
Da krii dok ti se u krvlju komea
I da svesno pojmi onaj ponos holi,

Kad se divlje, ludo, samo krvlju voli.

(1912)
ODLAZAK
Krvava polja pozlaena slavom
Rasplakana su ostala za vama
Zasuta au i razornom lavom,
Zdrobljenim gvoem i mrtvim glavama.
Kroz zimsku pono, kojom oaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koraa muklo, dok se sudba smeje,
Koraa muklo, porobljeni rode.
No nigde jauk, ni roptanje glasno,
Ni teki uzdah da prolomi gore.
Da li to brani svaku stopu asno
I to jo pamti lovorike skore?
uje li jauk to ti zemlja alje?
uje li ene kako bolno cvile?
Zna li da znai svaki korak dalje
Zbogom kulama to su tvoje bile?
Golgota eka. Zna li njoj da gredu
Putovi tvoji maglom zavijeni?
A vragovi ti pokrov slavi predu!
Iz teka sna se, o moj rode, preni.
A ti me gleda mirno, bez bojazni,
I vera krasi tvoju glavu bledu,
I zbori: "emu razgovori razni?
Jer vratiu se u istome redu,
Ponovo vedar, vaskrsao, smeo,
Sa novom krvlju oholom i zdravom
Sree me gorda, ko to si me sreo,
Na poljanama pozlaenim slavom."
BELO USIJANJE

Popali i srui, razbi i razori,

Polupaj i skri, robi i odnosi
I ispriaj suncu o onom to jesi,
Da o tome delu zvezda zvezdi zbori.
Ja plakati neu nad kulama palim,
Ni u pustom domu tugovanke plesti,
Jer ne moe sobom nebo mi odvesti,
A ja znam na pesku dii Jerusalim!
Jer vetar slobode moj san je i srea,
Njim u da se hranim, njega u da pijem.
A on tamo struji, gde ja steg svoj vijem
I raste iz moje miice i plea.
Muke nisu muke, tuga tuga nije
Danas, kad se dani oiljcima broje,
Jer dvorovi danas na pleima stoje,
A slae no nektar modar jed se pije.
Danas eve nae krvavi su vrani,
Jer nebesa alju strahote poara,
Da narataj novi psalme od njih stvara:
Da nam odu speva, Bog nas patnjom hrani.
1917.

Stihovi Milutin Boji

SONETI

I
O, stara je pria da nosimo maske
I svi da smo glumci bolji ili gori
I za la da Gospod sam nam idol stvori
I arenu punu magline i praske.
Ali, vaj, ja danas spazih binske daske
I tamo gde miljah iskreni su zbori,
Gde istine zublja neprestano gori,
I s prezrenjem gde se prate svetske laske.
Danas pade idol i sav sjaj se otre,
U kostur se truo pretvori sav blesak.

Mesto usred vrta naoh se pred grobom,

Odakle s prezrenjem na me zmije motre.
O, razumem pada strahoviti tresak:
Ja sam bio glumac i pred samim sobom.
IV
Za mene noas vaseljene nije,
Oi su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i utanje uma.
Srce zvuk pesme to poudno bije,
Re as zapovest, as poniznost sluge,
Cilj si kom vode svi puti, sve pruge,
Pred kim se niti gordost ljudskog uma.
Stvarajmo sobom vidike i boje,
Svetove nove, no svetove svoje!
Noas za tebe samo elim znati.
Te noi to sam samo rei znao.
Pa ipak ja sam samo san ti dao,
A mislio sam celog sebe dati.
IX
Jaduju staze u veer jesenju
I modra reka ogre se utom
Ledenim srebrom a po velu utom
Umornog lia dre puhor tuge.
Mrak teko spava u hrau i klenju
I proima me pesmom davno snutom
A u vazduhu pepelom posutom
Privia mi se odsjaj tanke duge.
Grobniki pokrov skrio je sve kute,
Samo tvoj pogled moje oi slute
I ujem smeh tvoj koga nema vie.
I toplo mi je u tom predveerju,
Dok stupa pozna jesen u paperju:

To tvoja dua umi i mirie.

XI
Sever je pleo granama opelo,
Pobono zima sputala se s gora,
Iz svoga sivo-plavetnoga dvora;
I jablanju se grila imela.
Jei se reka i inje je belo
Kao niz sitnih papratovih spora
Prevlai slojem zaleenih bora.
Zima je carski veo poljem plela.
Reka se mrzne, ali pokuava,
Sve ari koje dalje jugu brode
I rasko zime da u sebi stoi.
Ali od svega to se ocrtava
U ogledalu nesleene vode
Ja vidim samo tvoje tople oi.
XIII
I sreemo se opet jedne zime
U maglen suton pun uvelih nada,
Ti nee biti ni strasna ni mlada,
Ali jo svesna svega to se zbilo.
Blesnue stari tvoj osmeh i njime
Ti vaskrsnue sve, i maskarada
Prolih celova, snova, serenada
Prhnue kao prezdravelo krilo.
No to e biti za trenut, a potom
U nae oi le e maja lei
I taj trenutni osmeh e izrei
Sud nad nekada voljenim ivotom:
Ono to tada zvasmo ivot ceo
Bee tek jedan mali, svetli deo.
XXII

Po oluju ti noas pozdrav aljem.

Sluaj kako mi um raskono svira
I sanjiv suton sa oblaka spira
I pahuljice nagle rasejava...
uj, tutnji, uri svom cilju sve daljem,
Tisu mirisa u zagrljaj zbira
I rastura ih stazama svemira.
Nek nae tvoje oko koje spava!
I nek tvoj lepi lik mu tutanj smiri,
Da stane, da te pomiluje meko
I da othuji daleko, daleko.
I dok se tvoje oko tiho iri
I oko tebe niz mirisa plete,
Da uje moju duu punu sete.
XXXVI
SUTONI
Vaj, svaki je suton neprijatelj za me.
U moju duu sumnja se prikrada,
Jer vidim da smrtna harmonija vlada
U toj meavini svetlosti i tame.
I tad kao heroj posle strasne bitke
Odmorita hou bez strasti i ara,
Ve da mi se dua na dui odmara
I da miluju me blage ruke vitke.
Jer u suton grudi pune su mi plaa.
Moda je to skriven bol to danju uti
A u suton jasno, kada mru trenuti,
Osea kako se u starost koraa.
More prolaznosti dan svirepo guta
Hladno za bol dua to u njemu pluta.
Strah me od samoe kad vreme koraa.
(1917)

RE O PESNIKU
"Dragi Milutine, ovde na ovome mrtvom polju nae tune slave, gde poivaju
vitezovi puke i bombi, meni koga si maestro zvao, sueno je da se oprostim s
tobom vitee nae raskone slikovite rei i nae bujne maladenake fantazije! U
ovoj oskudnoj, tuoj jeseni gde ne ujemo huku naih planina, ni um reka, ni
buktanje plamenih dragih nam domaih vatara u lakomoj jeseni bez strasti
plamena i ljubavi podlegao si vatreni pesnie "Bola i Ponosa", jedna
stradalaka rasa, koja vekovima gine, jer slobodno hoe da ivi. Poslednji put
pred smrt kada sam te na postelji gledao, odabrani pesnie ivota i Smrti, video
sam u tvojim lepim, tamnim oima duboku malanholiju zatonskih dubina naeg
Jadrana, a na tunom osmehu tvojih uvelih usana osetio sam setu, neodreenu i
daleku setu za kojom svi eznemo, kao odblesak zimnjega sunca na umoru
naemu Kalemegdanu, zrani visu naih snova i naih elja! Tu sam Milutine
upoznao i tu sam osetio more tvojih rasipnih rei! I tada je bila jesen, obilata,
sita, blagoslovena naa jesen!
A kako je sada ovde pred tvojom, mranom rakom, pesnie svetlosti, bedno,
mrtvo: Krst do krsta, mrtav junak do junaka! I ti si mrtav! ini mi se da
saranjujui tvoju arku mladost u ovome jesenjem danu, saranjujemo jedno
arko leto nae lepe knjige... Kako je ovde na zemlji, pred tvojom otvorenom
rakom neuteno tuno... Stojimo pred njom kao oseeni bez misli i bez rei. O
emu ve da mislimo? Za im ve da tugujemo? Pa ipak oseamo, kako se iz
ovog mrtvila otima oko tvoga jakoga, vulkanskoga, to tvoja raskona pesnika
dua bratimi se s duama palih vitezova tvojom pesmom opevanih... Jadni moj
Milutine, pesnie strasna ivota i otadbenike ljubavi, mrtvi pesnie "Bez
domovine"! Milutine, mi te tuni, u tuini izgubljeni, u tuini ostavljamo: S
Bogom!
Ivo ipiko, Nad rakom Milutina Bojia,
Srpske novine, 1917., br. 7, str. 16

***
"U neverovatno i opasno velikoj gomili mladih koji danas pevaju, g. Milutin
Boji se istie na prvom mestu...
G. Boji je pesnik od talenta, od onih prirodnih talenata koji prokljuaju i u
silnim mlazevima izbiju u jednom biu. Osea se u njegovoj poeziji neto
samoniklo, neto to je prirodno moralo doi i to bez usiljavanja dolazi. U
njemu peva njegova mladost, kao to u prolee ume odjekuju od ptiijih
koncerata...
I ta bi jedan pesnik tih godina i toga temperamenta pevao nego ljubav? Samo,
ne sentimentalnu ljubav naih starih pesnika, ljubav prema bledim devojkama
pod bledom svetlou meseca, no ljubavnu strast koja kao plamen bukti, greje i
saie... U njegovoj poeziji bleti sunce, bukti ivot, buja prolee, i kao u
antikim "svetim gajevima" sa bahanatkinjama i faunima, pevaju ptice, sokovi u
drveu, cvee na stabljikama, izvori u travi. To je jedna velika himna plotskom
ivotu i animalnoj ivotnoj radosti. I sa strau i snagom on e pevati svoju
mladu oholost "kad se divlje, ludo, samo krvlju voli", i dao maladi faun zdraviti

svoju mladost to "vriti, puna strasti plamne".

Sve to moe izgledati neto odve ulno, nekada i sadistino, bestidno, katkada i
nisko, ali to je pesma mladosti, kazana samo iskrenije i prirodnije no to se
obino ini...
Sa ovom knjigom on je dao ne samo jednu lepu nadu srpskoj poeziji, no i jednu
dobru poetsku prinovu srpskoj knjievnosti."
Skerli dr Jovan, M. Boji, Pesme,
Srpski knjievni glasnik, 1914. knj. XXXII, br. 9, str. 714-716.

*
"Pred rat, srpska knjievnost se popela do visine na kojoj prije, u jednom
trenutku, nikad nije stajala. Ne samo njeni pojedini predstavnici, nego itavi
knjievni rodovi su imali evropskih kvaliteta. Mnogo nade u jak razvitak srpske
knjievnosti davala je injenica to su joj glavni zastupnici jo mladi ljudi i tek u
poetku svog rada...
Milutin Boji je pripadao najmlaem narataju srpskih liriara: kad je umro,
jedva ako je navrio 25 godina. Sve to je napisao, napisao je izmeu osamnaeste
i dvadeset tree godine. Prvu svoju pjesmu, "Vrane", tampao je u omladinskom
listu V e n a c, 1910.; od tog doba je pisao mnogo, saraujui po svim boljim
asopisima, srpskim i hrvatskim...
Rat je zatekao Milutina Bojia u poetku njegova stvaranja i zaustavio ga,
takorei, prije nego to se i krenuo. Sudei po plodnosti koju je pokazivao u
poetku, svojim dosadanjim radom Milutin Boji nije dao valjda ni deseti dio
onog to bi dao da je ostao u ivotu. Njegova smrt je velika nesrea po srpsku,
dakle cijelu jugoslavensku knjievnost. Jer, ponavljamo, Milutin Boji je bio i
najdarovitiji i najplodniji pjesnik u najmlaem knjievnom pokoljenju srpskom...
Inspirisan dogaajima 1912., Milutin Boji je pjevao i o svom narodu, pokazavi
i u toj vrsti poezije svoj moan temperament i originalno shvatanje. On je bio od
onih rjeih pjesnika srpskih koji nije pjevao o "polumjesecu" i "krvnicima", nego
se izdigao na potrebnu visinu iznad sadanje i govorio u ime cijelog jednog
naroda...
Kad se itaju njegovi stihovi, izgleda da ovaj mladi ni u ivotu nije govorio
prozom, ve stihom tako mu je ritam uroen i zvuan! U itavoj srpskoj lirici,
on ima najsavrenije rime..."
Milan Kaanin, Milutin Boji, Savremenik,
Zagreb, 1918. god., XIII , br.1

*
"Kao svaki ovek osobita dara, i Boji je imao lini ivot, i ivot koji je deo
misije njegova naroda. Lini ivot Bojiev, zbog kratka veka i mnogih ratova,
samo je jedan odlomak. Ratovi su prerezali i kolovanje, i linu poeziju, pa i
egzistenciju. Nije Boji doekao ni proboj na solunskom frontu, ni povratak
izbeglica o kojem je unapred pevao; nije video svoje scenske pesme na sceni;

nije se vratio u svoj osoboeni Beograd ni mrtav; nije saznao ta je u rodu svome
ostavio kad je napisao remek-pesmu Plava grobnica.
Ako pogledamo onaj drugi Bojiev ivot, imamo primer jedne lepe snage
usredsreenja i zrenja, i kao rezultat, niz nekoliko savrenih pesama. Te pesme
stoje danas kao ikone u lavri, i znae istoriju narodnu i blago narodno. Brzo se
kod nas zre i brzo mre. Ako ne s pukom u ruci, a ono s rukom na puci je
stvorena sva duhovna tekovina naa. U sedam godina rada, od kojih blizu pet
ratnih godina, preao je Boji ratnim i smrtnim marem put od obine, plotske
poezije do najvie, do molitvenih oda narodu svome blagoslovenom i
nesrenom, narodu koji "smru ivi", ije je istorija, zato, kao zidanje jedne
veito nedograene crkve, gde se svaka generacija penje da svoj krst digne i
uglavi nada sve ranije krstove...
I posle zgaene Srbije, i posle Albanije, Boji peva samo ponos i bol. Religiozno
nastrojenje jedino moglo je potpuno ukloniti mrnju i osvetoljublje iz pesama
koje su vrsta epopeje iz dana poraza. Boji je, za svoje i odvie mlade godine,
vanredno oseao duevnu prolost svoga naroda, ono nasledstvao kosovsko koje
je srpsku vojsku kroz sve ratove vuklo u "estitost", vuklo u religiozne zadatke,
pored istorijskih.
Godine 1912-e i 1913-e, kada je Boji tako rei prstima mogao opipati ta su telo
i dua, onda kada se bombama i noevoma opau te su godine pale na
dvadesetogodinjeg mladia znaajno, i kao injenica, i kao vizija iz knjiga
starostavnih... On poinje oseati duh prolosti. Njegova dua i vidi i slika
freske; te udne istorijske povorke nae pune junaka i boraca koji u crkvi stoje, i
kade ih, i zvona nad njima bruje. Odjednom, u toj treperavoj prei Bojieve
mate, neki gorostasni objekti: stare lavre, i oko njih kulturni i politiki i ratni
ivot. Vladari i gospe, narod i vojske; Slaveni i Vizantija; more; etiri mora koja
je hteo da dohvati Duan Silni; ezdeseta bogomolja koju zida kralj Milutin. Tu
smo! U Bojiu je potres vekova. Ustaje u njemu rod, zemlja; zapoinje san i
slutnja epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlina, sveto bolna...
I ustaje, uspravlja se u mladom oveku bard nacionalni, peva i kujundija
najveih naih vremena. U tekim godinama 1916-te i 1917-te, Boji je pun
nadahnua, vizija, tvorake volje, znanja i saznanja, i radi koliko nikoji pisac
onoga doba... Onaj, ko je mrtvima u plavoj grobnici sada ravan po ranama i
smrtnim mukama. Bojieva vanredna pesma o sveanom i gordom opelu nad
morem, ostvarila se jo jedared. Ostvarila se opet jedna grozota iz jedne
jedinstvene istorije, iz epopeje velikog i tako esto nesrenog naeg naroda."
Isidora Sekuli, Beleka o M. Bojiu, Srpski knjievni glasnik,
Novi Sad, XVI / 1935, knj. 44, str. 20-28

"Deava se ne tako retko, da pesnici koji malo poive stiu priznanje bre i lake
od svojih dugovenijih savremenika; fenomen koji je povezan sa intenzitetom
njihovog provog stvaralakog cvetanja. Bojiev sluaj tipian je u tom pogledu;
nekoliko kratkih godina njegovog knjievnog rada prolazi u znaku uverljivih
priznanja i uspeha. ini nam se, meutim, da je za Bojia posebno znaajno to
ga uspeh nije zaveo u pogrene predstave o prirodi sopstvenog dara i vrednosti
onoga to je ostvario. Mladalaka samouverenost, normalna i da nije tako opojno
podravana priznanjima, kod Bojia se nije nadredila onom ozbiljnijem i
nelaskavom autokritinom glasu iz dubina, koji kao senka prati ovino ono delo,
kojem je sueno da raste polagano i dugo. Boji je znao da je dopadljiva zrelost
njegovih pesama samo relativna zrelost jednog poetka; i ne samo to on je
vrlo tano oseao kojim pravcem moe i treba da se kree dalje. I zato je njegova
smrt tako uzbudljivo porazna, a njegovo neprihvatanja smrti tako dramatino u
svojoj bezizlaznoj i tihoj poetici..."
Ivan V. Lali, Milutin Boji, 1974.

*
"Pozorinica: mislim da je to jedan od vanih kljueva za razumevanje Bojia.
Sve je u njemu stremilo ka pozornici. On je pisao drame, bio je predsednik
literarnog odbora, akog amaterskog pozorita, bio je meu osnivaima
neuspelog Slobodnog pozorita, druio se sa pozorinim svetom, pisao je
pozorine kritike. U tim kritikama govorio je o predstavi i o glumcima vie nego
to je tada bio obiaj u naoj pozorinoj kritici. Nai kritiari sputali su se do
pozorita sa svojih literarnih visina; Boji je umeo da ivi sa pozoritem, da oseti
puls jedne predstave, njen ivot ne samo na pozorinici negu i u publici... On pie
o glumcima kao to o njima moe da pie pravi pozorini ovek, ili dramski
pisac kada oni igraju u njegovim komadima...
U vreme kada je on poeo da pie as za istorijske drame bio je jo jednom vie
nego zreo, i mladi pesnik kome nije trebalo mnogo pa da se prepusti bujici
stihova to su mu navirali pod pero nije mogao a da ne da svoj prilog obnovi
ovog poasnog, ali i ve prilino istroenog anra nae drame. On je bio zanesen
ambicijom da bude veliki nacionalni pesnik, a ta je prirodnije nega da
nacionalni pesnik napie bar jednu istorijsku dramu u stihu?...
On je bio jo gimnazijalac kada je napisao svoju prvu dramu, trilogiju Despotova
kruna. Bilo je sasvim prirodno to je tako poeo. Istorijska graa pruala mu je
okosnicu za dramsku priu, sa kojom poetnici najvie muke imaju. Sa druge
strane, istorijska drama bila je jedna od najveih ambicija naih dramskih pisaca
19. veka, ne samo zato to je to bio vek obnavljanja ("vaskrsa", kako kae Stojan
Novakovi) srpske nacionalne drave i rasplamsavanja nacionalnih oseanja.
Istorijska drama trebalo je da u naoj dramskoj knjievnosti to se raala bude
isto ono to je narodna pesma bila u naoj poeziji: izraz snanih kolektivnih
oseanja to odrava budnom istorijsku i nacionalnu svest svoga naroda..."

Jovan Hristi, Izabrane drame, Milutin Boji,

Beograd, 1987.

*
(...) Boji je radievievski pesnik i po pesnikoj i po ivotnoj sudbini. Pored
toga, oni su pesnici ija dela je pratila i slina recepcijska sudbina: svaki je bio
prihvaen, pre svega, po jednoj pesmi po "akom rastanku" Branko
Radievi, po "Plavoj grobnici" Milutin Boji. A oba pesnika imala su, od tih
pesama, moda i boljih pesnikih projekata, kakvi su, na primer, "Tuga i
opomena" Branka Radievia i "Soneti" Milutina Bojia. (...)
Milutin Boji je doprineo ivotu i doprineo stvaranju jedne vrste oseanja i
oseajnosti toga ivota. Na primer, bez "Plave grobnice" naa srca bi ostala nema
za ono o emu ova pesma peva i uopte za onu tragediju koja je zadesila srpski
narod i srpsku vojsku 19141918. Ta pesma je istorijska u nekom viem, u
nekom dubljem smislu. Kao istinski pesnik, Milutin Boji je znao da pesma nije
samo stvar pojedinca. Naprotiv, ona je to moda najmanje, jer za ono to napie,
pesnik odgovara pred srcima sviju ljudi, pred srcem celog sveta, poto je to pisao
i u njihovo ime. (...)
Autor teksta nepoznat