VIRDINIJA VULF

Ka svetioniku

bojana888

I
PROZOR

1
Da, naravno, ako sutra bude lepo vreme, ree ga Remzi. Ali morae
da ustane pre zore, dodade ona.
Ove rei su neopisivo obradovale njenog sina, kao da je utvreno da e se
na izlet ii, i udo koje je oekivao, kanda godinama i godinama, i od kojega ga
je odvajala samo tama jedne noi i jednodnevno jedrenje, bilo je na domaku.
Poto je pripadao, ak i u estoj godini, onom velikom plemenu koje ne moe
jedno oseanje da dri odvojeno od drugog, nego doputa da budue
perspektive, sa svojim radostima i alostima sene ono to je u stvari tu, poto
takvom svetu ak i u najranijem detinjstvu svaki okret toka oseanja ima mo
da kristalie i preobrazi trenutak od kojega zavisi seta ili radost, Dejms Remzi,
sedei na podu i izrezujui slike iz ilustrovanog kataloga Robne kue armije i
mornarice, obdari sliku hladnjae, dok je njegova mati govorila, nebesnom
bajnou. Bila je opervaena radou. Kolica, kosilica, um jablana, pretkina
belina lia, graktanje vrana, udaranje metli, utanje haljina - sve je to bilo tako
obojeno i izdvojeno u njegovoj svesti da je on ve imao svoj sopstveni zakonik,
svoj tajni jezik, premda je izgledao kao slika potpune i nepomirljive strogosti, sa
svojim visokim elom i otrim plavim oima, nepogreivo bezazlen i ist,
namrten lako na ljudsku slabost, tako da ga je njegova mati, gledajui kako
makazama spretno iseca hladnjau, zamiljala na sudijskoj stolici u grimizu i
hermelinu, ili kako rukovodi nekim odlunim, znaajnim poduhvatom u nekom
sudbonosnom trenutku drave.
Ali, ree njegov otac, zastavi pred prozorom salona, vreme nee biti
lepo.
Da mu je bila pri ruci neka sekira, ara, ili ma koje drugo orue koje bi
probilo grudi oeve i ubilo ga na mestu, Dejms bi ga se latio. Takve su bile
preteranosti oseanja koje je Remzi izazivao u grudima svoje dece samim

svojim prisustvom; stojei, kao sada, pljosnat kao no, uzan kao njegova
otrica, cerei se, sarkastino, ne samo od zadovoljstva to razbija iluzije svoga
sina i pravi smenom enu, deset hiljada puta bolju od sebe u svakom pogledu
(prema miljenju Dejmsovom), nego i zbog potajne uobraenosti u
nepogreivost svoga suda; ono to on govori tano je. Uvek je tano. On je
nesposoban za neistinu; nikad ne izvre injenicu; nikad ne zamenjuje
neprijatnu re prijatnom da bi povlaivao zadovoljstvu ili udobnosti ma kojeg
smrtnog stvora, a ponajmanje svoje dece, koja, budui plod njegovih bedara,
treba od malena da budu svesna da je ivot teak; injenice tvrdoglave; i da su
oveku, da bi dospeo do zemlje fabularne gde su ugaene nae najsjajnije nade,
i u ijoj su tami potopljene nae trone barke (ovde bi se g. Remzi ispravio i,
poluzatvorenih sitnih plavih oiju, zurio u horizont), potrebni vie nego sve
drugo hrabrost, istina, i snaga da izdri.
Ali moda e biti lepo - nadam se da e biti lepo, ree ga Remzi, lako
obrnuvi crvenkasto-smeu arapu koju je plela nestrpljivo. Ako bi arape
zavrila noas, i ako bi ipak ili na Svetionik, naumila je da ih odnesu uvaru za
njegovog maliana, bolesnog od tuberkuloze kuka; zajedno s hrpom starih
ilustrovanih listova, i neto duvana, doista sa svim onim to je mogla da nae
razbacano, stvarno nepotrebno, to samo pravi nered po sobi - neto to e
zabaviti te sirote ljude kojima mora da je strano dosadno sedeti po ceo dan i ne
raditi nita ve samo glaati lampu i podrezivati fitilj ili grabuljati po komadiu
vrta. Kako bi se vama svidelo da vas neko zatvori ceo mesec dana, a kada je
bura moda i due, na stenu veliine teniskog igralita? pitala bi ona; i da
nemate ni pisama ni novina, i nikoga da ne vidite; ako ste oenjeni da ne vidite
enu, da ne znate kako su vam deca - da li su bolesna ili su pala pa slomila nogu
ili ruku; da gledate iste turobne talase kako udaraju nedelju za nedeljom, i
stranu buru koja se sprema, i prozore pokrivene vodenim prahom, i ptice kako
se razbijaju o svetiljku, a cela se kula ljulja, i vi ne smete ni nosa da promolite,
iz straha da vas more ne zbrie? Kako biste to volele? upitala je obraajui se

naroito svojim kerima. Zato - naglaavala je - ovek mora da prui tome svetu
kakvu moe utehu.
Zapadni vetar, ree ateist Tenzli, drei rairene koate prste tako da
je vetar duvao kroz njih. On je pratio g. Remzija u veernjoj etnji gore-dole,
gore-dole terasom. Rei to, znai da vetar duva iz najgoreg mogueg pravca za
pristajanje kod Svetionika. Da, on stvarno govori neprijatne stvari, priznala je
ga Remzi; nije lepo od njega to to govori, i jo vie razoarava Dejmsa; ali u
isto vreme, ne doputa ona da mu se podsmevaju. Ateist, zovu ga; mali
ateist. Rouz mu se podsmeva; Pru mu se podsmeva; Endru, Dasper, Roder
podsmevaju mu se; ak i stari Bader, bez ijednog zuba u glavi, ujeo ga je (kao
to kae Nansi), zato to je sto i deseti mladi koji ih progoni ak do Hebridskih
ostrva, kad je mnogo lepe biti sam.
Glupost, kazala je ga Remzi veoma otro. Nezavisno od navike
preuveliavanja koju su oni nasledili od nje, i od injenice (to je istina) da je
pozivala i suvie sveta, i morala neke da smeta u gradu, ona ne moe da
podnosi neutivost prema svojim gostima, naroito prema mladiima
siromanim kao crkveni mievi, izuzetno obdarenim, po reima njenog mua,
iji su veliki potovaoci, i dolaze ovamo da provedu odmor. Doista, ona je ceo
muki rod uzimala pod svoju zatitu; iz razloga koje nije umela da objasni,
moda zbog njihovog vitetva i sranosti, zato to sklapaju ugovore, vladaju
Indijom, kontroliu finansije; najzad, zbog izvesnog stava prema njoj, koji
nijedna ena ne bi mogla da ne osea ili smatra prijatnim, stava nekako
poverljivog, dejeg, i punog potovanja; stava koji bi starija ena mogla da
primi od mladog oveka bez gubitka dostojanstva, a teko devojci - hvala bogu
to nije sluaj ni sa jednom od njenih keri! - koja se do sri ne bi oseala
dostojna toga, i svega to to ukljuuje.
Ona je otro prekorila Nansi. On njih nije progonio, nego je bio pozvan.
Mora se nai neki izlaz iz svega ovoga. Zacelo postoji neki prostiji nain,
manje naporan, uzdahnula je ona. Kad je u ogledalu videla svoju sedu kosu,

svoj opao obraz, u pedesetoj, pomislila je da je moda mogla stvari urediti bolje
- njen mu; novac; njegove knjige. Ali to se nje tie, nikad ni sekunda ne bi
zaalila zbog svoje odluke, izbegavala tekoe, ili olako prelazila preko
dunosti. Bilo je strano pogledati je, i samo su utke, gledajui preko tanjira,
kad ih je onako otro ukorila povodom arlsa Tenzlija, njene keri - Pru, Nansi,
Rouz - mogle da se zabave jeretikim idejama koje su smislile o ivotu
drukijem od njenog; - u Parizu, moda; neki slobodniji ivot; bez veitog
staranja za ovog ili onog mukarca; jer u duama svih njih postoji nemo pitanje
o prizrenju i gospodstvu, o Engleskoj banci i Indijskom carstvu, prstima
ukraenim prstenjem i o ipkama; premda za njih u tome ima neeg od sutine
lepote, koja u njihovim devojakim srcima izaziva odvanost, i ini da, dok
sede za stolom pod majinim pogledom, potuju njenu neobinu strogost, njenu
krajnju uglaenost, poput kraljice koja podie iz blata prosjakovo prljavo
stopalo i pere ga, dok ih ovako vrlo otro kara, zbog onog nesrenog ateiste koji
ih je progonio - ili, tanije, bio pozvan kod njih na ostrvo Skaj.
Sutra nee biti pristajanja kod Svetionika, ree arls Tenzli, pljesnuvi
rukama dok je stajao sa njenim muem pored prozora. Zaista, dosta je rekao.
elela je da obojica ostave nju i Dejmsa same, i da nastave razgovor. Ona ga
pogleda. Bedan egzemplar - govorila su deca - sav od nekakvih grba i rupa. Ne
ume da igra kriket; ide leno i vue noge. Zajedljiva je ivotinja, kae Endru.
Znaju oni ta on najvie voli - da neprestano eta gore-dole, gore-dole, sa g.
Remzijem, i da govori ko je stekao ovo, ko je dobio ono, ko je prvoklasan
znalac latinskih stihova, ko je sjajan ali meni se ini iz osnova nezdrav, ko je
bez sumnje najsposobniji ovek u Beliolu, ija je slava privremeno
pomraena u Bristolu ili Bedfordu, ali o kome e se uti kasnije kad njegova
Prolegomena nekoj grani matematike ili filozofije, ije prve stranice korekture
Tenzli ima kod sebe, ako sluajno g. Remzi eli da ih vidi, bude ugledala
svetlost dana. Eto o emu oni razgovaraju.
Katkad ni ona sama ne moe a da se ne nasmeje. Pre nekoliko dana

kazala je neto o talasima visokim kao planina. Da, rekao je g. Tenzli,

prilino je nemirno vreme. Zar niste skroz mokri, kazala je ona. Vlaan, ne
skroz mokar, odgovorio je g. Tenzli, tipajui rukav, pipajui arape.
Ali nije to ono to njima smeta, govorila su deca. Nije u pitanju njegovo
lice; nisu u pitanju njegovi maniri. U pitanju je on - njegov pogled na svet. Kad
razgovaraju o neem zanimljivom, o ljudima, muzici, istoriji, ma o emu, ak i
o tome kako je lepo vreme pa zato ne bi sedeli napolju, ono to im se nije
svidelo kod arlsa Tenzlija bilo je to to on ne bi bio zadovoljan dok celu stvar
ne bi okrenuo tako da istakne sebe a potceni njih, i sve ih dovede na ivicu
strpljenja svojim kiselim skidanjem mesa i krvi sa svaega. Otiao bi na primer
u galeriju slika, kau, i upitao nekog da li mu se dopada njegova kravata. A sam
bog zna, dodavala je Roza, da se ona nikom ne dopada.
Povlaei se od stola neopaeno kao jeleni, im bi se obed zavrio, osam
sinova i keri g. i ge Remzi potraili bi svoje spavae sobe, svoje tvrave u
kui u kojoj nije bilo drugog skrovitog mesta za ma kakve razgovore ma o
emu; o Tenzlijevoj kravati; o donoenju Zakona o reformama; o morskim,
pticama i leptirima; o ljudima; dok se sunevi zraci rasipaju po ovim
mansardnim sobama odvojenim samo daskama, tako da se jasno uje svaki
korak - kao i jecanje male vajcarkinje za ocem koji umire od raka u Grizonskoj
dolini - i obasjavaju prakljae za kriket, flanelske pantalone, slamene eire,
mastionice, posude za bojice, lobanje malih ptica, bube, dok se iz dugih nizova
morskih algi privrenih na zidu izvlai miris soli i algi, kojeg je bilo i u
pekirima punim peska zaostalog posle kupanja.
O, zato tako rano moraju poeti borba, nesloge, razlike miljenja,
predrasude usaene duboko u oveku - vajkala se ga Remzi. Njena deca su
tako kritiki raspoloena, govore takve gluposti. Izila je iz trpezarije drei
Dejmsa za ruku, jer nije hteo da ide sa ostalima. Njoj je izgledalo tako glupo izmiljati razlike, kad se ljudi, zaboga, dovoljno razlikuju i bez toga. Stvarne
razlike, razmiljala je stojei kod prozora salona, dovoljne su, sasvim su

dovoljne. U tom trenutku imala je na umu bogate i siromane, visokoroene i

proste; veliki roenjem to su primili od nje, neki polugunajui i uz izvesno
potovanje, jer ne tee li i u njenim venama krv vrlo plemenite iako malo mitske
italijanske kue, ije su keri, razbacane po engleskim salonima devetnaestog
veka, vrskale tako ljupko i grmele tako pomamno; i sva njena duhovitost i stav i
ud dolaze od Italijana a ne od tromih Engleza ili hladnih kota; ali mnogo
dublje je razmiljala o onom drugom problemu, o siromanima i bogatima, i o
stvarima koje je gledala sopstvenim oima svake nedelje, svakog dana, ovde ili
u Londonu, kad je lino poseivala ovu udovicu ili onu napaenu enu, sa
torbom u ruci, zabelenicom i olovkom, zapisujui u rubrike, paljivo lenjirom
izvuene za tu svrhu, nadnice i izdatke, zaposlenost i nezaposlenost, u nadi da
e na taj nain prestati da bude obina ena ije je milosre upola danak
indignaciji, upola zadovoljenje sopstvene radoznalosti, i postati emu se njen
neiskusni duh neobino divio, istraiva koji osvetljava socijalni problem.
Nereiva su joj izgledala ta pitanja, dok je stajala tu, drei Dejmsa za
ruku. Za njom je poao u salon taj mladi kome se smeju; stajao je pored stola
nespretno, vrpoljei se, oseajui se odsutan, to je ona znala i ne gledajui. Svi
su bili izili - ta deca; Minta Dojl i Pol Rajli; Ogastus Karmajkl; njen mu - svi
su izili. Okrenula se i sa uzdahom kazala: Da li bi vam bilo dosadno da poete
sa mnom, g. Tenzli?
Trebalo je da obavi u gradu neki dosadan posao; imala je da napie jedno
ili dva pisma; za deset minuta moda bie gotovo; stavie svoj eir. I, posle
deset minuta, bila je opet tu, sa korpom i suncobranom, i ovek je imao utisak
da je gotova, da je opremljena za etnju, koju mora prekinuti za trenutak, da bi u
prolazu pored teniskog igralita zapitala da li je togod potrebno g. Karmajklu,
koji se sunao poluzatvorenih utih majih oiju, toliko majih da je izgledalo
da se u njima ogleda njihanje grana i preletanje oblaka, ali bez nagovetaja
unutranjih misli ili ma kakvog oseanja, da li neto eli?
Jer poli su u veliku ekspediciju, kazala je ona, smejui se. Ili su u grad.

Marke, hartija za pisanje, duvan? pitala je ona, stojei pored njega. Ali ne,
njemu nita nije potrebno. Ruku skrtenih preko oveeg trbuha, mirkao je kao
da eli da odgovori ljubazno na ova milovanja (ona je bila zavodljiva ali malo
nervozna) ali nije mogao, utonuo u sivozelenu sanjivost koja ih je sve obgrlila,
bez potrebe za reima, u neizmernoj i blagotvornoj letargiji dobre volje; celu
kuu; ceo svet; sve ljude u njemu, jer je za rukom bio nasuo u au nekoliko
kapi neega, od kojih je, deca su zakljuala, imao svetlout trag u brkovima i
bradi, inae belim kao mleko. On ne eli nita, promrmljao je.
Trebalo je da bude veliki filozof, ree ga Remzi dok su silazili drumom
u ribarsko selo, ali se nesreno oenio. Drei crni suncobran sasvim pravo i
kreui se sa neopisivim izgledom oekivanja kao da e iza ugla sresti nekoga,
ispriala je tu istoriju; neka afera u Oksfordu sa nekom devojkom; prerana
enidba; siromatvo, odlazak u Indiju, prevoenje neto malo poezije veoma
lepo, mislim, voljan da deake ui persijski ili hindustani, ali kakva korist od
toga? - i zatim izleavanje, kao to su ga videli, na travnjaku.
To mu je laskalo; vredan kao to je bio, teilo ga je to mu je ga Remzi
ovo ispriala. arls Tenzli je oiveo. Istiui veliinu mukog intelekta, ak i u
opadanju, podreivanje svih supruga radu svojih mueva - nije krivila devojku,
i brak je bio dovoljno srean, verovala je - uinila je da se on osea zadovoljniji
sobom nego ikad, i, da su, na primer, uzeli kola, on bi voleo da plati podvoz. A
to se tie njene torbice, zar ne bi mogao da je ponese? Ne, ne, kazala je, ona to
uvek nosi sama. I to je tano. Da, on je to oseao u njoj. Oseao je mnoge stvari,
neto naroito to ga je uzbuivalo i uznemiravalo iz razloga njemu nepoznatih.
Voleo bi da ga ona vidi u akademskoj togi kad ide u povorci. lan uprave
koleda, profesor - oseao se sposoban za sve i video je sebe - ali ta ona to
gleda? oveka kako lepi plakat. Veliki list se leprao, i svaki pokret etke
otkrivao je nove noge, kola, konje, blistavo crvenilo i plavilo, divno glatko, i
pola zida bilo je pokriveno oglasom nekog cirkusa; stotine tigrova... Naginjui
se napred, jer je bila, kratkovida, proitala je... posetie ovaj grad. To je

strano opasan posao za oveka s jednom rukom, uzviknula je, da stoji ovako na
vrhu lestvica - njegovu levu ruku odsekla je etelica pre dve godine.
Hajdemo svi u cirkus, uzviknula je, nastavljajui put, kao da su je svi
oni jahai i konji ispunili detinjskim oduevljenjem i uinili da zaboravi na
saaljenje.
Hajdemo, ponovio je on njene rei, prigueno ali ipak samosvesno, od
ega se ona trgla. Hajdemo u cirkus. Ne. On nije umeo da kae to kao to
treba. Nije umeo da oseti to kao to treba. Ali zato ne? pitala se ona. ta to
onda nije u redu s njim? Toplo ga je volela, u tom trenutku. Zar njih nisu vodili
u cirkuse kad su bili deca? upitala je. Nikad, odgovorio je on, kao da je upitala
upravo ono na ta je on eleo da odgovori; i udeo u toku svih ovih dana da
kae kako oni nisu ili u cirkuse. Bila je to velika porodica, devetoro brae i
sestara, a njihov otac bio je radnik. Moj otac je apotekar, go Remzi. Dri
radnju. On se sam izdravao od svoje trinaeste godine. esto je iao bez
zimskog kaputa. Nikad nije mogao da uzvrati gostoprimstvo (ovo su bile
njegove suve i usiljene rei) u koledu. Stvari su morale da mu traju dva puta
due nego ostalima; puio je najjevtiniji duvan; krdu; kao starci na
pristanitima. Radio je mnogo - sedam asova dnevno; njegov predmet je sad
uticaj neega na nekoga - ili su dalje i ga Remzi nije sasvim uhvatila smisao,
samo rei, tu i tamo... disertacija... lan koleda... predava... docent. Ona nije
mogla da prati runi akademski argon, koji je zvonio tako teno, ali je kazala u
sebi da sada uvia zato ga je, jadnika, odlazak u cirkus izbacio iz sedla, i zato
je odmah poeo da govori o ocu, majci, brai i sestrama, i da e se pobrinuti da
mu se vie ne smeju; rei e to Pru. Ono to bi on voleo, zamiljala je, bilo bi da
kae kako je bio sa Remzijevima da gleda Ibzena a nije iao u cirkus. Strano je
uobraen - oh da, nepodnoljivo je dosadan. Jer premda su ve doli u grad i ili
glavnom ulicom, kojom su tandrkala kola po kaldrmi, on je jo govorio, o
reformama, i obrazovanju, o radnicima i klasnoj samopomoi, o predavanjima, i
ona je zakljuila da je opet stekao samopouzdanje, oporavio se od cirkusa, i

hteo (i sad ga je opet toplo zavolela) da joj ispria - ali ovde, kue su nestale na
obe strane, izili su na obalu, i ceo zaliv se prostirao pred njima, i ga Remzi
nije mogla a da ne uzvikne Oh kako je lepo! Jer pred njom je bila ogromna
ploa plave vode; usred te vode - sivi, otri, daleki Svetionik; a udesno, dokle
god pogled dopire, zelene peane dune, obrasle bujnom, divljom travom, gube
se i ile u malim blagim naborima, i ini se kao da iezavaju u neku pustu,
meseevu zemlju, nenaseljenu ljudima.
Ovo je prizor, ree ona, zaustavljajui se, zatamnelog pogleda, dragog
njenom muu.
Zautala je za trenutak. Ali sad, ree ona, ovde su doli umetnici. Zaista,
na nekolko koraka dalje, stajao je jedan od njih, u panama eiru i utim
dubokim cipelama, ozbiljan, miran, zamiljen iako su ga posmatrali desetoro
deaka, sa izgledom dubokog zadovoljstva na svome okruglom crvenom licu,
potpuno obuzet onim to radi, as buljei, as uzimajui boju; razmazujui
vrhom kiice neku meku gomilu zelene ili ruiaste boje. Otkako je g. Ponsfort
bio ovde pre tri godine, sve slike su kao ova, kazala je ona, zelene i sive, sa
barkama kao limun utim, i sa rumenim enama na obali.
Ali prijatelji njene babe, kazala je, bacivi diskretni pogled u prolazu,
ulagali su veliki trud: najpre su meali sopstvene boje, zatim su pravili podlogu,
a onda stavljali mokru krpu da ih odrava u vlanom stanju.
Tako je g. Tenzli pomislio da ona hoe da on kae da je slika onog
oveka povrna, a da li se to tako kae? Boje nisu postojane. Da li se to tako
kae? Pod uticajem onog neobinog oseanja koje je raslo za sve vreme etnje,
a poelo u vrtu kad je hteo da joj ponese torbicu, i naraslo u gradu, kad je osetio
potrebu da joj kae sve o sebi, doao je do toga da vidi sebe i sve to je dosad
znao malo iskrivljenim, a to je bilo veoma neobino.
Stajao je u sobi proste male kue u koju ga je uvela, i ekao ju je, dok je
ona otila gore za trenutak da poseti neku enu. uo je njene brze korake gore;
uo je njen glas, veseo, zatim tih; posmatrao je prostirke, kutije za aj, staklena

zvona; ekao je vrlo nestrpljivo; eljno je oekivao povratak kui, reen da nosi
njenu torbicu; tada ju je uo kako dolazi; zatvara vrata; kae da moraju drati
prozore otvorene a vrata zatvorena, pita da li im je togod potrebno (zacelo
razgovara sa nekim detetom), kad, iznenada, ue, postoja za trenutak utei
(kao da se gore pretvarala, pa sad hoe da se pribere), postoja sasvim
nepomino za trenutak pod slikom kraljice Viktorije sa plavom lentom Ordena
podveznice; i najednom on shvati: ona je najlepa osoba koju je ikad video.
Sa zvezdama u njenim oima i velovima u kosi, sa ciklamama i divljim
ljubiicama - o kakvim to glupostima on misli? Bilo joj je najmanje pedeset;
ima osmoro dece. Koraa kroz polja cvea i privija na grudi polomljene
pupoljke i posrnule jaganjce, sa zvezdama u oima i vetrom u kosi. - Poneo je
njenu torbicu.
Zbogom, Elsi, ree ona, i pooe ulicom; drala je suncobran pravo i
ila je kao da oekuje da e sresti nekog iza ugla; a arls Tenzli je prvi put u
svom ivotu osetio izvanredan ponos; neki ovek koji je kopao kanal prestade
da kopa da bi je pogledao; opustio je ruke i gledao; arls Tenzli osetio je
izvanredan ponos; osetio je vetar i ciklame i ljubiice, jer je prvi put u ivotu
iao sa lepom enom. Nosio je njenu torbicu.
2
Nema odlaska na Svetionik, Dejmse, ree on, dok je stajao pored
prozora, govorei nespretno, ali trudei se, iz obzira prema gi Remzi, da ublai
glas da bar lii na ljubaznost.
Odvratni oveuljak, pomislila je ga Remzi, zato je zaintaio na tome?

3
Moda e se probuditi i videti da sunce sija i ptice pevaju, teila je
maliana gladei mu kosu, jer videla je da mu je njen mu, svojom zlobnom
opaskom o runom vremenu, pokvario raspoloenje. Videla je da on strasno eli
da ode na Svetionik, i onda, kao da njen mu nije dosta rekao, tom svojom
zlobnom opaskom da sutra nee biti lepo vreme, ovaj odvratni oveuljak to
stalno ponavlja.
Moda e sutra biti lepo, ree ona, gladei njegovu kosu.
Sada je mogla jo samo da se divi hladnjai i da prevre stranice kataloga,
nadajui se da e naii na neto kao to su grabulje, ili kosaica, koji sa svojim
zupcima i drkama, zahtevaju najveu vetinu i panju prilikom isecanja. Svi
ovi mladii parodiraju njenog mua, pomislila je; on kae da e padati kia; oni
kau da e biti pravi tornado.
Ali sad, kad je prevrnula stranu, njena je potraga za grabuljama ili
kosaicom bila iznenada prekinuta. Opor um, s vremena na vreme prekidan
vaenjem i ponovnim stavljanjem lula u usta, uveravao je, mada nije mogla uti
o emu je re (jer je sedela kod prozora koji je gledao na terasu), da mukarci
veselo razgovaraju; ovaj amor, koji se uo ve pola sata i uspokojavajui
zauzeo svoje mesto u skali zvukova koji su joj pritiskivali teme, kao udaranje
lopti o tap za kriket, otri iznenadni uzvici s vremena na vreme, Kako to?
Kako to? dece koja igraju kriket, prestali su; jednolino zapljuskivanje talasa,
koje je mahom odmereno i umirujui dobovalo njenim mislima i izgledalo da
bez prestanka uteno ponavlja, dok je sedela sa decom, rei neke stare
uspavanke, koju apue priroda, Ja te uvam - Ja sam tvoja podrka, ali
ponekad, iznenada i neoekivano, naroito kad bi njen duh malo odlutao od
onoga ime je trenutno zauzeta, taj zvuk nema tako prijatno znaenje, ve kao
sablasno bubnjanje doboa nemilosrdno odmerava ivot, izaziva u oveku

misao o unitenju ostrva i njegovom propadanju u more, i opominje nju, iji su

dani proleteli u neprestanom poslovanju, da je sve efemerno kao duga - ovaj
zvuk koji je nejasan i pritajen pod drugim zvucima iznenada zabubnja u njenim
uima i pod impulsom straha ona podie pogled.
Prestali su da razgovaraju; to je objanjenje. Za trenutak, iz napetosti koja
ju je epala, padajui u drugu krajnost, koja, kao da nadoknauje nepotreban
utroak oseanja, bila je staloena, zabavna i ak pomalo pakosna, pa je
zakljuila da je sa sirotim arlsom Tenzlijem svreno. To se nje mnogo ne tie.
Ako njen mu trai rtve (a on ih stvarno trai), ona mu veselo nudi arlsa
Tenzlija koji je vreao njenog maliana.
Podignute glave, oslukivala je jo jedan trenutak kao da je oekivala
neki uobiajeni zvuk, neki ujednaeni mehaniki zvuk; i tada, uvi neto
ritmino, polugovoreno, polupevano, neto izmeu graktanja i pesme u vrtu,
dok je njen mu koraao terasom, ona se opet umirila, uverena da je sve dobro,
i, gledajui u katalog na kolenu, videla je sliku peroreza sa est seiva koja se
moe isei samo ako Dejms bude veoma paljiv.
Odjednom glasan krik, kao krik meseara, poluprobuenog, neto o
Zasut karteom i granatama
otpevano sa najveom estinom u njenom uhu, i ona se okrete bojaljivo da vidi
da li ga je neko uo. Samo Lili Brisko, sreom; a to nije bilo vano. Ali pojava
te devojke koja stoji na ivici travnjaka i slika podsetila ju je; zbog slike koju Lili
radi treba da dri glavu to je mogue vie u istom poloaju. J 1ilina slika! Ga
Remzi se nasmei. Sa svojim malim kineskim oima i zbrkanim licem ona se
nikad nee udati; njeno slikanje ne moe se uzeti ozbiljno; ali ona je jedno
nezavisno malo stvorenje, i ga Remzi ju je volela; zbog toga, seajui se svoga
obeanja, ona spusti glavu.

4
Zaista, zamalo joj nije oborio nogare, nailazei na nju, maui rukama i
viui Hrabro smo jahali i dobro, ali, sreom, okrenuo se naglo, i odjahao, da
umre slavno, pretpostavljala je, na visijama Balaklave. Niko nikad nije bio u isti
mah tako smean i tako uzbunljiv. Ali dok je on bio takav, mahao i vikao, ona je
bila sigurna; on nee stajati mirno i gledati njenu sliku. A to Lili Brisko ne bi
mogla da podnese. ak dok je gledala u masu, liniju, boju, gu Remzi kako sedi
sa Dejmsom pored prozora, motrila je na okolinu, da se neko ne dounja, i da
iznenada ne otkrije nekoga kako gleda njenu sliku. Ali sada, sa svim svojim
ulima oivelim, gledajui, napreui se, dok nije boja zida i jasmina iznad
njega zaplamtela u njenim oima, oseala je da neko izlazi iz kue, da ide prema
njoj; naslutila je nekako, po batu koraka, da je to Vilijam Benks, i premda joj je
kiica zadrhtala, ona nije, kao to bi uinila da je to bio g. Tenzli, Pol Rajli,
Minta Dojl, ili ma ko drugi, prevrnula platno na travu, nego ga je ostavila da
stoji. Vilijam Benks stajao je pored nje.
Stanovali su u selu, i tako, izlazei i vraajui se zajedno, rastajui se
kasno pred vratima, govorili su o sitnicama, o supi, o deci, o ovoj ili onoj stvari
koja ih je inila saveznicima; tako da kad je on sada stao pored nje kao sudija
(bio je dovoljno star da joj bude i otac i bio je botaniar, udovac, mirisao je na
sapun i bio vrlo pedantan i ist), ona je samo stajala. I on je samo stajao. Njene
cipele su izvrsne, primetio je on. Dozvoljavaju prstima prirodan poloaj.
Stanujui u istoj kui sa njom, primetio je kako je ona uredna, kako ustaje pre
doruka i ide da slika, sama: sirota, po svoj prilici, i bez zavodljivog lica gice
Dojl, naravno, ali zdravog razuma, to joj u njegovim oima daje prednost nad
tom mladom damom. Sad, na primer, kad je Remzi nabasao na njih uzvikujui,
gestikulirajui, gica Brisko je, bio je siguran, razumela.

Neko je zabludeo.
G. Remzi buljio je u njih. Buljio je u njih a izgledalo je da ih ne vidi. Zato
su se oboje oseali malo neugodno. Zajedno su videli neto to nije trebalo da
vide. Oni su povredili privatnost. To je, Lili je pomislila, razlog to se pokrenuo,
to se odmakao, to je g. Benks odmah poeo da govori kako je prohladno, i
predloio da idu u etnju. Ona e poi, da. Ali je s mukom odvojila oi od svoje
slike.
Jasmin je bio svetloljubiast; zid bletavobeo. Ona ne bi smatrala
potenim da menja svetloljubiasto i bletavobelo, poto ih tako vidi, mada je
bilo moderno, posle posete g. Ponsforta, da se sve vidi bledo, elegantno,
poluprozrano. Ispod boje je oblik. Mogla je sve to da vidi tako jasno, tako
impresivno, kad je gledala: a cela se stvar menjala onda kad bi uzela kiicu u
ruku. To se deavalo u onom magnovenju izmeu slike i platna kad demoni
navaljuju na nju i mesto je dovode do suza, inei taj prelaz od zamisli do
ostvarenja stranim kao to je mrani hodnik za neko dete. Tako se esto
oseala - borei se protiv stranih tekoa da sauva hrabrost - da kae: Ali to
je to vidim; to je to vidim, i onda bi neki bedni ostatak svoje vizije privila na
grudi, a hiljadu sila inile bi sve to mogu da je otkinu od nje. I im bi poela da
slika, one su hladno i vetrovito naturale joj druge stvari, kao to su njena
nedoraslost, beznaajnost, voenje kue njenog oca u blizini ulice Bromton, i
mnogo ju je muke stalo da obuzda elju da se baci (hvala bogu, dosad je uvek
uspevala da se odupre) pred kolena ge Remzi i da joj kae - ali ta ovek moe
njoj da kae?, Da sam zaljubljena u vas? Ne, ne to nije istina. Ja sam
zaljubljena u sve ovo, pokazujui rukom prema ogradi, kui, deci? To je
besmisleno, nemoguno. ovek ne ume da izrazi ono to misli. Tako je sada
ona uredno poreala kiice u kutiju, i kazala je Vilijamu Benksu:
Odjednom je zahladnelo. Izgleda da sunce daje manje toplote, kazala

je, gledajui oko sebe, jer je bilo dovoljno svetlo, trava jo uvek meko
tamnozelena, kua bletala u zelenilu sa purpurnim mukokazom, i ulo se resko
kretanje vrana iz visokog plavetnila. Ali neto se pomaklo, sevnulo, pokazalo
srebrno krilo u vazduhu. Ipak je to septembar, sredina septembra, i bilo je prolo
est asova uvee. Uobiajenim putem poli su kroz vrt, proli pored teniskog
igralita, pored pampas trave, stigli do otvora u gustoj ivici, koji su uvali
ljiljani crveni kao usijane preke mangala od ive eravice izmeu kojih je
plava voda zaliva izgledala plavlja nego ikad.
Dolazili su ovamo redovno svako vee, privueni nekom potrebom. Kao
da je voda inila da slobodno brode misli, umrtvljene na suvoj zemlji, i pruala
njihovim telima ak neku vrstu fizikog olakanja. Najpre je zaliv preplavilo
plavetnilo, i irilo srce i telo je plivalo, gde bi ve sledeeg trenutka bilo
zaustavljeno i rashlaeno bodljikavim crnilom na uzburkanim talasima. Zatim,
gore iznad velike crne stene, skoro svako vee, izbijao je s vremena na vreme
mlaz, tako da ga je trebalo vrebati, a bilo je uivanje kad se pojavljivao
vodoskok bele vode; i tada, dok se na njega eka, ovek posmatra kako na
bledoj polukrunoj obali talas za talasom uestalo prosipa neno sedefastu
opnu.
Oboje su se nasmejali, stojei tamo. Oboje su oseali istu razdraganost,
izazvanu uzburkanim talasima; i potom brzom plovidbom neke jedrilice, koja
je, kad je napravila luk u zalivu, stala; uzdrhtala; spustila jedra; a zatim, sa
prirodnim instinktom da upotpune sliku, posle ovog brzog pokreta, oboje
pogledae na dune u daljini, i umesto radosti osetie da ih obuze neka tuga delimino zato to je stvar bila zavrena, a delimino zato to je izgledalo da e
daleki vidici da nadive posmatraa milion godina (Lili je mislila), i da ve
opte sa nekim nebom koje posmatra neku sasvim smirenu zemlju.
Posmatrajui daleka peana brda, Vilijam Benks je mislio o Remziju:
mislio je o nekom drumu u Vestmorlendu, mislio je o Remziju kako koraa
drumom sam, tumara sa onom osamljenou koja je kanda njegov prirodan

izgled. Ali to je iznenada prekinula, Vilijam Benks se seao (i ovo mora da se

odnosi na neki stvarni dogaaj), jedna kokoka, irei krila da bi zatitila pilie,
na to je Remzi, zaustavivi se, pokazivao tapom i rekao: Divno - divno, a
Benks je, ozaren u srcu, smatrao to neim neobinim, to je pokazivalo njegovu
prostosrdanost, njegovu naklonost za skromne stvari; ali njemu je izgledalo da
je njihovo prijateljstvo prestalo, tu, na tom delu druma. Posle toga Remzi se
oenio. Zatim, neto zbog ovog, neto zbog onog, sr je iezla iz njihovog
prijateljstva. ija je to greka bila, on ne bi umeo rei, samo posle nekog
vremena ponavljanje je zauzelo mesto novine. Sastajali su se da bi ponavljali.
Ali u ovom nemom razgovoru sa peanim dunama ostajao je pri tom da se
njegova naklonost prema Remziju nije nikako smanjila; ali tamo, preko zaliva,
meu peanim brdima, kao telo mladia sa sveim rumenilom na usnama,
sauvano u tresetu jedan vek, bilo je njihovo prijateljstvo sauvano u svojoj
jaini i stvarnosti.
Zabrinut je zbog ovog prijateljstva, a moda isto tako i da se u dui
oslobodi od optube da je presuio i smanjio se - jer Remzi ivi usred gomile
dece, dok je Benks bezdetan udovac - njemu je bilo stalo da Lili Brisko ne
potceni Remzija (velikog oveka na svoj nain) a da ipak razume kako stoje
stvari izmeu njih. Njihovo prijateljstvo, zaeto pre mnogo godina, zavrilo se
na Vestmorelndskom drumu, onde gde je koko rairila krila pred svojim
piliima; zatim se Remzi oenio, i, kako su njihovi putevi ili razliitim
pravcima, bilo je, naravno niijom krivicom, izvesne tendencije, kad se sretnu,
da ga ponove.
Da. Tako je to. Zavrilo je. Okrenuo se od vidika. I skrenuvi da se vrati
uza stazu drugim putem, g. Benks se setio neeg to mu ne bi palo na um da mu
ona peana brda nisu otkrila telo njegovog prijateljstva kako lei crvenih usana
pokopano u tresetu - na primer, Kem, devojica, Remzijeva najmlaa ker.
Brala je cvee na obali. Bila je divlja i bujna. Ona nee dati cvet gospodinu,
kao to joj je kazala dadilja. Ne! ne! ne! ona to nee! Stezala je pesnicu. Lupala

nogom. I g. Benks se osetio star i rastuen, i nekako mu se inilo da je ona

pokazala da je on kriv zbog njegovog prijateljstva. Zacelo se sasuio i skupio.
Remzijevi nisu bili bogati, i udnovato je kako su se uopte snalazili.
Osmoro dece! Hraniti osmoro dece od filozofije! Evo jo jednog od njih, ovog
puta to je Dasper, koji ide da ubije neku pticu, ree on, nemarno, i prodrma u
prolazu Lilinu ruku kao drku od pumpe, na ta je g. Benks kazao, ogoreno, da
je ona omiljena. Zatim je trebalo misliti o vaspitanju (istina, ga Remzi je
moda imala neto svoga novca), i da se i ne govori o svakodnevnom deranju
cipela i arapa koje su svima ovim dobro izraslim, koatim, nemilosrdnim
mladiima bile potrebne. to se tie toga da bude siguran koji je koji, ili kojim
su redom doli na svet, bilo je izvan njegove moi. Zvao ih je intimno po
kraljevima i kraljicama Engleske: Kem Zla, Dejms Bezduni, Endru Pravedni,
Pru Lepotica - jer Pru e biti lepa, ta ona tu moe? mislio je - a Endru e biti
pametan. Dok se penjao putem i Lili govorila da i ne, i doekivala njegove
primedbe (jer ona je zaljubljena u sve njih, zaljubljena u ceo svet), odmeravao
je Remzijev sluaj, saaljevao ga je, zavideo mu, kao da ga je video kako se
liava svih onih uivanja koje pruaju samoa i uzdravanje koji su ga krunisali
u mladosti, da bi se konano opteretio ustreptalim krilima i domaim
kokodakanjem. Oni su mu dali neto - Vilijem Benks je to priznavao; bilo bi
prijatno da mu Kem zadene cvet u kaput ili da mu se popne na rame, kao to se
penjala na oeva ramena, da vidi sliku erupcije Vezuva; ali oni su, isto tako,
njegovi stari prijatelji su to oseali - unitili neto. ta bi jedan tuinac sada
mislio? ta misli ta Lili Brisko? Zar moe ovek da ne primeti da navike
preovladavaju njime? udljivosti, slabosti moda! Zaprepauje da se ovek
njegovog intelekta moe spustiti tako nisko - ali to je i suvie otro reeno - da
moe da dri toliko do pohvala ljudi.
Oh, ali, ree Lili, pomislite na njegov rad.
Kad god je mislila o njegovom radu, ona je uvek jasno videla pred
sobom veliki kuhinjski sto. Endru je to izmislio. Pitala ga je o emu je pisao

njegov otac u svojim knjigama. Subjekt i objekt, i priroda realnosti, rekao je

Endru. I kad je ona rekla - Gospode boe, ona nema ni pojma ta to znai, on joj
je rekao: Onda misli o kuhinjskom stolu, kad ne razume.
Zato je ona uvek, kad je mislila o radu g. Remzija, videla jedan izriban
kuhinjski sto. Sad je bio u ralji jedne kruke, jer bili su stigli u vonjak. I sa
bolnim naporom koncentracije, usredsredila je svoj duh ne na srebrnastovornovatu koru drveta, ili na njegovo lie u obliku ribe, ve na avetinjski
kuhinjski sto, zaglibnjen tamo, sa sve etiri noge u vazduhu, jedan od onih
dobro izribanih daanih stolova, hrapavih i vornovatih, ija je vrlina izgleda
razgoliavana godinama muskulozne snage. Prirodno, ako nekome prolaze dani
u ovom gledanju uglastih neophodnosti, u ovom svoenju divnih veeri sa
njihovim flamingo oblacima i plavetnilom i srebrom, na beli amov
etvorononi sto (i to raditi je znak najfinijeg duha), prirodno, takav se ovek ne
moe smatrati obinim.
G. Benksu dopadalo se to mu je kazala da misli o njegovom radu. On
je mislio o tome dosta esto. Bezbroj puta je govorio: Remzi je jedan od onih
ljudi koji stvore svoje najbolje delo pre etrdesete. Dao je jedan odreen prilog
filozofiji u jednoj maloj knjizi kad mu je bilo tek dvadeset i pet; to je dolo
posle toga, vie je ili manje proirivanje, ponavljanje. A broj ljudi koji daju
odreen prilog ma emu ipak je vrlo malen, ree on, zastajui pored kruke,
dobro oetkan, pedantno taan, izvanredno razborit. Odjednom, kao da je pokret
njegove ruke oslobodio to, teret njenih nagomilanih utisaka o njemu nae se, i
prosu u jednom tekom usovu sve to je ona oseala prema njemu. To je bio
jedan oceaj. Tada se u dimu uzdie sutina njegovog bia. To je bio oceaj.
Oseala se proeta jainom svoga poimanja; to je bila njegova ozbiljnost;
njegova dobrota. Ja potujem u vama (obraala mu se utke) svaki atom; vi
niste sujetni; vi niste lini; vi ste bolji od g. Remzija; vi ste najdivnije ljudsko
bie koje poznajem; vi nemate ni enu ni decu (bez ikakvog seksualnog
oseanja, eznula je da ublai tu osamljenost), vi ivite za nauku (preko njene

volje, sekcije krompira iskrsnue pred njenim oima); Pohvala bi za vas bila
uvreda; plemenit, ista srca, herojski ovek! Ali istovremeno seala se kako je
doveo ak ovamo jednog slugu, protivio se to psi lee na stolicama; seala se
kako bi satima govorio (dok g. Remzi ne bi zalupio vratima i iziao iz sobe) o
soli u povru i o zastranjivanju engleskih kuvarica.
Kako onda da se rei sve ovo? Kako neko moe da sudi o ljudima, da
misli o njima? Kako ovek moe dv sabere ovo i ono, i da zakljui da je ono to
ocea naklonost ili gnuanje? I kakvo najzad znaenje imaju rei? Dok je
stajala, oigledno prikovana u mestu, pored kruke, utisci o ta dva oveka
navirali su, i pratiti njenu misao bilo je kao pratiti glas koji govori i suvie brzo
da bi se to moglo zapisati, a glas je bio njen i kazivao je bez podsticanja
neporecive, vene, protivrene stvari, da su ak i pukotine i kvrge na kori
krukinog drveta bile neopozivo prikovane tamo za veita vremena. Vi imate
veliinu, nastavljala je, a g. Remzi nema je nimalo. On je siuan, sebian,
sujetan, samoljubiv; on je razmaen; on je tiranin; on smrtno dosauje gi
Remzi; ali on ima ono to vi (obratila se g. Benksu) nemate; on poseduje strasnu
zanesenost; on nita ne zna o triarijama; on voli pse i svoju decu. Ima ih
osmoro. Vi nemate nijedno. Zar nije pre neko vee doao u dva kaputa i pustio
da ga ga Remzi podia? Sve ove misli poigravale su gore-dole, kao roj
muica, svaka za sebe, ali sve udesno u vlasti neke nevidljive elastine mree poigravale su gore-dole u Lilinoj svesti, u granama kruke i oko njih gde jo
lebdi slika izribanog kuhinjskog stola, simbola njenog dubokog potovanja za
duh g. Remzija, dok njene misli, koje su se obrtale sve bre i bre, ne
eksplodirae od sopstvene napetosti; ona oseti olakanje; pucanj odjeknu u
blizini i, beei od same, zaplaeno, rastureno, umno, dolete jato voraka.
Dasper! ree g. Benks. Okrenue se u pravcu njihovog leta, preko
terase. Pratei rasturanje brzokrilih ptica po nebu, naili su, u otvoru visoke ive
ograde, na g. Remzija, koji je, traginim glasom, zagrmeo Neko je zabludeo!
Njegove oi, staklaste od uzbuenja, prkosne u traginoj estini, susrele

su se sa njihovim u magnovenju, i zadrhtale na ivici poznavanja; ali tada,

podiui ruku kao da bi da zakloni lice, da izbegne u agoniji srditog stida njihov
prirodan pogled, kao da ih moli da spree za trenutak ono to je neizbeno, kao
da utiskuje u njih svoju detinjastu srditost zbog ometanja, on ak i u momentu
otkria nije bio sasvim poraen, nego je odluio da se dri vrsto neega u tom
divnom oseanju, u toj sablanjivoj rapsodiji koje se stideo, ali u kojoj je uivao
svim srcem - pa se iznenadno okrete, zalupi pred njima vrata svojih oseanja; a
Lili Brisko i g. Benks, gledajui zbunjeno u nebo, primetie da se jato voraka
koje je Dasper rasterao svojom pukom smestilo na vrhovima brestova.
5
Pa ak ako sutra i bude runo vreme, ree ga Remzi, pogledavi
Vilijama Benksa i Lili Brisko dok su prolazili, bie jo dana. A sada, ree
ona, zakljuujui da draesnost Lili Brisko dolazi od njenih kineskih oiju, koso
usaenih na zbrkanom milom licu, ali to moe da primeti samo inteligentan
ovek, a sada ustani da izmerim prema tvojoj nozi, jer bi ipak mogli otii na
Svetionik, pa zato mora da vidi da li je potrebno da arapa bude jedan ili dva
ina dua. Smeei se, jer joj je tog trenutka sevnula kroz glavu divna misao Vilijam i Lili treba da se venaju - ona uze arapu boje vresa sa uvuenim
elinim iglama i izmeri je na Dejmsovoj nozi.
Dragi moj, stoj mirno, ree ona, jer se Dejms, u svojoj ljubomori, i ne
marei da slui kao model za unarevog malog deka, namerno vrpoljio; a ako
on bude tako radio, kako e ona moi da vidi da li je arapa suvie duga, ili
suvie kratka, pitala je.
Ona podie pogled - kakav je avo uao u njeno najmlae, njeno
ljubime? - i vide sobu, stolice, pa pomisli da su strahovito pohabane. Njihova
utroba, kao to Endru ree pre neki dan, vukla se svuda po podu; ali ta vredi,
pitala se ona, kupiti dobre stolice i ostaviti ih da se kvare cele zime, kad kua, o

kojoj samo jedna starica vodi rauna, prosto curi od vlage? Ne mari: zakupnina
je tano dva i po penija; deca je vole; za njenog mua je dobro da bude tri
hiljade, ili ako ba mora biti precizna, tri stotine milja daleko od svoje
biblioteke, predavanja, i svojih uenika; a ima mesta i za goste. Prostirai,
poljski kreveti, smene utvare od stolica i stolova koji su odsluili svoje u
Londonu - ovde su sasvim dobrodoli; i jedna ili dve fotografije, i knjige.
Knjige, pomisli ona, nagomilavaju se same od sebe. Nikad nije imala vremena
da ih ita. Avaj! ak ni one koje su joj bile poklonjene sa posvetom napisanom
pesnikovom rukom: Srenijoj Heleni naih dana... sramota je rei to, no ona
ih nikad nije proitala. O svesti, od Kruma, i O varvarskim obiajima na
Polineziji, od Bejtsa (Dragi moj, stoj mirno, ree ona) - nijedna od njih se ne
moe poslati na Svetionik. U izvesnom trenutku, zamiljala je, kua e postati
tako bedna da e se morati neto uiniti. Kad bi se mogli nauiti da briu noge i
da ne unose na njima pesak sa obale - to bi bilo neto. Morala je da dozvoli
rakove, ako Endru stvarno eli da ih secira, ili ako Dasper veruje da se moe
praviti supa od morskih algi, to se ne moe spreiti; ili Rouzine stvari - koljke,
trske, kamenje; jer sva su ona darovita, ta njena deca, ali svako na sasvim drugi
nain. I rezultat toga je, uzdahnula je, obuhvatajui pogledom celu sobu od poda
do tavanice, dok je merila arapu o Dejmsovu nogu, da su se stvari sve vie
habale i habale, iz leta za letom. Otira je bledeo; tapeti su visili. Na njima se
vie nisu mogle raspoznati rue. Ipak, ako su sva vrata u kui bila stalno
otvorena, i nijedan bravar u celoj kotskoj ne ume da opravi mandal, stvari se
moraju kvariti. Od kakve je koristi prebacivanje kamirskog ala preko ivice
rama jedne slike? Kroz dve nedelje imae boju supe od graka. Ali vrata su je
sekirala; sva su ostavljena otvorena. Oslukivala je. Vrata od salona su
otvorena; vrata od predsoblja su otvorena; izgledalo je kao da su vrata spavaih
soba otvorena; i naravno, prozor na vrhu stepenica je otvoren, jer ga je sama
otvorila. Da prozori treba da budu otvoreni, a vrata zatvorena - to je bar prosto,
to niko od njih ne ume to da zapamti? Ila bi nou u devojake spavae sobe i

nalazila ih zatvorene kao penice, osim Marijine; Marija, vajcarkinja, radije bi

bila bez kupatila nego bez sveeg vazduha, ali ona je govorila da su kod kue
planine tako dinne. Kazala je to sino, gledajui kroz prozor sa suzama u
oima. Planine su tako divne. Njen otac tamo umire, ga Remzi je to znala.
Ostavlja ih kao siroad. Dok je korila i pokazivala (kako treba namestiti krevet,
kako otvoriti prozor, rukama koje su se sklapale i irile kao u neke
Francuskinje), sve se sklopilo tiho oko nje, kad je devojka govorila, kao to se
posle leta kroz sunanu svetlost krila neke ptice sloe tiho, i plava boja njihovog
perja se promeni od svetlo-eline u nenopurpurnu. Stajala je tamo utke, jer
nije bilo nita da se kae. On ima rak u grlu. Seajui se kako je tamo stajala,
kako je devojka rekla Kod kue su planine tako divne i da nema nade,
nikakve nade, ona oseti gr ljutine, i ree Dejmsu otro:
Stoj mirno. Ne budi dosadan, tako da je on odmah osetio da je njena
ljutina stvarna, i ispruio je nogu, i ona ju je izmerila.
arapa je bila kraa najmanje za jedan i po in, doputajui mogunost da
je Sorlijev mali deko manje razvijen od Dejmsa.
I suvie je kratka, ree, ne moe biti kraa.
Nikada niko nije izgledao tako tuan. Gorka i crna, na pola puta, u mraku,
u luku koji ide od sunca do u dubine, moda se napravi jedna suza; jedna suza
pade; voda se uzburka, primi je i umiri se. Niko nikad nije izgledao tako tuan.
Ali nije li to samo izgled? pitali su se ljudi. ta je iza toga - njena lepota,
njena blistavost? Da nije prosvirao sebi kurum kroz glavu, pitali su, da nije
umro nedelju dana pre venanja - neki drugi, raniji ljubavnik, o kome su doprli
glasovi? Ili nije bilo niega? niega osim neuporedive lepote koja je ivela iza i
koju ne moe nita da uznemiri? Iako je lako mogla rei, u izvesnom trenutku
intimnosti, kad se govorilo o velikoj strasti, o ljubavi osujeenoj, o ambiciji
sputavanoj, kako je to i ona poznala, osetila ili doivela, uvek je utala. Nikad
nije progovorila. To je ona poznavala - poznavala a da nikad nije iskusila. Njena
jednostavnost je prodirala do dna onoga to su domiljati ljudi skrivali.

Jedinstvenost njenog duha inila je da sputa visak kao kamen, da slee tano
kao ptica, davala joj je, prirodno, ono ustremljivanje i pad duha na istinu koja je
oduevljavala, ublaavala, podravala - lano moda.
(Priroda ima samo malo ilovae, rekao je jednom g. Benks, sluajui
njen glas na telefonu, i bio veoma dirnut njime, mada mu je ona saoptavala
neku injenicu o vozu, kao to je ona od koje je vas napravila. Zamiljao je
njen lik na drugom kraju ice, grki, plavih oiju, pravilnog nosa. Kako je
izgledalo neprikladno telefonirati takvoj eni. Sakupljene gracije kanda su bile
udruile svoje ruke na livadama ljiljana da saine to lice. Da, uhvatie voz u
10.30 na stanici Juston.
Ali ona nije svesnija svoje lepote no to bi bilo neko dete, ree g.
Benks, sputajui slualicu i prelazei preko sobe da vidi koliko su napredovali
radnici koji su gradili hotel iza njegove kue. I mislio je o gi Remzi dok je
posmarao komeanje ljudi meu nedovrenim zidovima. Jer uvek je, mislio je,
bilo neeg inkongruentnog to treba uneti u harmoniju njenog lica. Naticala je
eir sa velikim obodom; trala je preko travnjaka u kaljaama da sprei neku
deju nestanost. Tako da ako ovek misli samo o njenoj lepoti, on se mora
setiti neeg uzdrhtalog i ivog (nosili su cigle uz jednu malu dasku, dok ih je
posmatrao) i utkati to u sliku; ili ako ovek misli o njoj prosto kao o eni, mora
je obdariti nekom udljivom idiosinkrazijom - ona nije volela divljenje; ili
pretpostaviti neku skrivenu elju da svue svoje kraljevske oblike, kao da su joj
njena lepota, i sve to ljudi govore o lepoti, dosadni, i da eli da bude kao i
ostali svet, beznaajna. On ne zna. On ne zna. Mora da ide na posao.)
Pletui crvenkastosmeu upavu arapu dok joj je pozlaeni ram
apsurdno uokvirivao glavu, zeleni al koji je prebacila preko ivice rama i
autentinog Mikelanelovog remek-dela, ga Remzi izgladi ono to je bilo
grubo u njenom postupku pre jednog trenutka, podie glavu, i poljubi svog
malog deka u elo. Hajde da pronaemo jo jednu sliku za isecanje, ree
ona.

6
Ali ta se dogodilo?
Neko je zabludeo.
Prenuvi se iz sanjarenja protumaila je rei koje su joj dugo vremena
bile u svesti bez ikakvog znaenja. Neko je zabludeo. - Upirui kratkovide oi
na mua, koji je sad naletao na nju, zurila je nepomino dok joj njegova blizina
nije otkrila (u glavi su joj se slivali umovi) da se neto dogodilo, da je neko
zabludeo. Ali ona nije mogla ni po cenu ivota da se seti ta.
Podrhtavao je; tresao se. Sva njegova sujeta, sve njegovo zadovoljstvo u
sopstvenom sjaju jaui padoe kao grom, pomamno kao jastreb na elu svojih
ljudi kroz dolinu smrti, bili su smrvljeni, uniteni. Kroz ubistvenu vatru,
jahasmo hrabro i sreno, blesnuvi dolinom smrti protutnjasmo kao grom pravo u Lili Brisko i Vilijama Benksa. Podrhtavao je, tresao se.
Ne bi ni za ivu glavu razgovarala sa njim zakljuujui po poznatim
znacima, po oima koje je krio, i po nekom udnom pribiranju njegove linosti,
kao da se obmotavao i traio skrovite u kojem bi uspostavio ravnoteu, da je
bio povreen i na mukama. Milovala je Dejmsovu glavu; prenosila je na njega
ono to osea prema muu, i, gledajui ga kako uto boji belu koulju
dentlmena iz kataloga Robne kue armije i mornarice, pomislila je kakva bi to
za nju bila radost kad bi od njega postao veliki umetnik; a zato i ne bi? On ima
velianstveno elo. Tada, podigavi pogled, dok je njen mu opet prolazio pored
nje, nju utei to je utvrdila da je pusto sakrivena; duh kue je trijumfovao;
navika je vezla svoj uspokojavajui ritam, tako da se on, kada je ponovo naiao
i zastao namerno pored prozora, savio podrugljivo i udljivo da zagolica
Dejmsovu golu nogu nekom granicom, i ona ga je prekorela to je udaljio
onog sirotog mladia, arlsa Tenzlija. Tenzli je morao da ue u kuu i pie
svoju disertaciju, odgovorio joj je.

Dejms e morati da pie svoju disertaciju jednog od ovih dana, dodao

je ironino, maui granicom.
Dejms je s mrnjom odgurnuo granicu kojom je njegov otac, na svoj
osobit nain, sastavljen od strogosti i udljivosti, golicao nogu svog najmlaeg
sina.
Ona pokuava da dovri ove dosadne arape, da bi ih poslala sutra
Sorlijevom malom deku, ree ga Remzi.
Ne postoji ni najmanja mogunost da se sutra ide na Svetionik, ree g.
Remzi naprasito.
Otkud on to zna? upitala je. Vetar se esto menja.
Izvanredna

iracionalnost

njene

primedbe,

ludost

enskog

duha

razbenjavali su ga. On je jahao kroz dolinu smrti, razbijao se i drhtao; a sada

ona opovrgava injenice, daje deci nadu u neto to uopte ne dolazi u obzir u
stvari, govori lai. On udari nogom o kameni prag. Idi do avola! ree. Ali ta
je ona kazala? Prosto da bi sutra moglo biti lepo vreme. Pa i moglo bi.
Ne sa barometrom koji pada i vetrom koji duva sa zapada.
Terati mak na konac sa tako zaprepaujuom bezobzirnou prema
oseanjima drugih, cepati tanke delove civilizacije tako bezobzirno, tako
brutalno, za nju je to strana povreda ljudske pristojnosti, da je, nita ne
odgovarajui, zbunjena i ne poimajui, savila glavu kao da puta da je tue otri
grad, da je potop prljave vode kalja, ne branei se. Nije imalo ta da se kae.
Stajao je pored nje utei. Vrlo ponizno, najzad, on ree da e otii preko
da upita ostrvsku strau, ako ona eli.
Nikoga ona ne potuje tako kao to njega potuje.
Ona je sasvim spremna da poveruje njegovim reima, ree. Samo nije
potrebno da spremaju sendvie - to je sve. Dolazili su joj, prirodno, poto je
ena, po celi dan sa ovim i onim; jedan eli ovo, drugi ono; deca rastu; ona
esto osea da je suner sav natopljen ljudskim emocijama. Tada je on rekao idi
do avola. Rekao je padae kia. Rekao je nee padati kia; i odmah su se

nebesa bezbednosti otvorila pred njom. Nikoga ona ne potuje vie od njega.
Ona osea da nije dostojna da vee vrpce njegove obue.
Ve posramljen zbog te prgavosti, zbog mlataranja rukama, dok je juriao
na elu svojih trupa, g. Remzi prilino stidljivo bocnu jo jedanput sinovljeve
gole noge, a zatim, kao da mu je ona to odobrila, pokretom koji je neobino
podsetio njegovu enu na velikog morskog lava u zoolokom vrtu koji se baca
natrag poto je progutao ribu, pljuskaujui tako jako da voda zapljuskuje strane
bazena, on zaroni u veernji vazduh, koji, ve rei, uzima sr iz lia i ivica ali,
kao za uzvrat, obnavlja sjaj rua i karanfila koji nisu imali danju.
Neko je zabludeo, ree on opet, idui krupnim koracima, gore-dole
terasom.
Ali kako se udno njegov glas promenio! Bio je kao u kukavice; u junu
izgubi glas; kao da isprobava, da trai neki izraz za novo raspoloenje, i
imajui samo ovaj pri ruci, upotrebljava ga, mada je naprsnut. Ali zvui smeno
- Neko je zabludeo - tako glasi, skoro kao pitanje, bez ikakve ubedljivosti,
melodino. Ga Remzi ne moe da se ne smei, i uskoro, zacelo etajui goredole, on je pevuio, mrmljao i zautao.
Siguran je, i ponovo se vraa svojoj osamljenosti. Zastaje da zapali lulu,
pogleda enu i sina pored prozora, i kao to ovek podie oi sa neke stranice u
brzom vozu i vidi farmu, drvo, naikane kuice kao ilustraciju, potvrdu neega
na tampanoj strani kojoj se vraa, ohrabren i zadovoljan, tako i njega, iako ne
raspoznaje ni sina ni enu, njihova pojava hrabri, zadovoljava, i on se upinje da
savreno jasno shvati problem kojim je obuzet njegov sjajni duh.
Sjajan je to duh. Jer ako je misao kao klavijatura, podeljena na tako
mnogo glasova, ili kao abeceda poreana u dvadeset est slova, tada ovaj sjajni
duh bez ikakve tekoe prelazi preko ovih slova, jedno po jedno, vrsto i
savesno, dok ne stigne, recimo, do slova Q. On je dospeo do Q. Vrlo malo sveta
u celoj Engleskoj doe ikad do Q. Ovde, zastajui za trenutak pored kamene
urne sa geranijom, ugleda, ali sada veoma daleko, kao decu koja skupljaju

koljke, uzvieno nevina i zauzeta sitnim triarijama kod svojih nogu i nekako
sasvim bez odbrane pred udesom koji nazire, svoju enu i sina, zajedno, na
prozoru. Njima js potrebna njegova zatita; on im je daje. Ali posle Q! ta
dolazi posle? Posle Q ima mnogo slova, od kojih je poslednje jedva vidljivo
smrtnim oima, ve svetluca crveno u daljini. Do Z stie samo jedanput jedan
ovek u itavoj generaciji. Ipak, kad bi mogao da doe do R, to bi bilo neto.
Ovde je bar Q. vrsto se dri rukama i nogama slova Q. Q mu je sigurno. Q
moe da pokae. Ako ima Q, onda je Q - R. - On ovde istrese lulu udarivi
dvaput ili triput zvuno o ovnujski rog od kojega je bila napravljena drka urne,
i produi. Pribrao se. Skupio je snagu.
One odlike koje bi spasle posadu broda izloenu na uzburkanom moru sa
est biskvita i pljoskom vode - izdrljivost i pravednost, predostronost,
odanost, umenost, dooe mu u pomo. Onda R - ta je R?
Neki zaklopac, kao koni oni kapak gutera, zatreperi preko njegovog
napetog buljenja i zamrai slovo R. U tom trenutnom mraku on u kako svet
govori - da je on promaio - da je R iznad njegovih sposobnosti. On nikad nee
doi do R. Ka R jo jedanput.
Odlike koje bi ga u nekoj emernoj ekspediciji preko ledenih pustinja
polarnog pojasa napravile zapovednikom, voom, savetnikom, ija narav, ni
suvie sangvinina ni maloduna, razmatra staloeno ta e biti i gleda
opasnostima u oi, dooe mu opet u pomo. R Guterovo oko zatreperi jo jednom. ile na njegovom elu nabrekoe.
Geranija u urni postade upadljivo vidljiva, i, izloena meu liem, on mogae
da vidi, ne elei to, onu staru, onu oiglednu razliku izmeu dve vrste ljudi; po
jednoj strani istrajni peaci nadljudske snage, koji, gredui ustrajno, ponavljaju
celu abecedu po redu, svih dvadeset i est slova, od poetka do kraja; na drugoj
strani, obdareni, nadahnuti, koji, udesno, obuhvate sva slova u jednom blesku nain genija. On nije genijalan; ne polae pravo na to: ali on ima, ili bi mogao
da ima, mo da ponovi svako slovo abecede od A do Z tano po redu. Meutim,

on se pribio uz Q. Napred onda, napred do R!

Oseanja koja ne bi osramotila vou koji, poto je sneg poeo da pada a
planinski vrh utonuo u maglu, zna da mora i lei i umreti pre nego to svane
jutro, uvlaila su mu se u duu, bledei boju njegovih oiju, dajui mu, ak za
dva minuta njegovog hoda terasom, izbeleli izgled uvenule starosti. Ipak, on
nee umreti leei; nai e neku liticu, i tamo, oiju uprtih u buru, pokuavajui
do kraja da pronikne u tamu, umree stojei. Nikad nee stii do R.
Stajao je sasvim mirno pored urne preko koje se prosipala geranija.
Koliko ljudi u hiljadu miliona, pitao se, stigne ipak do Z. Zacelo, voa jednog
beznadenog poduhvata moe da se upita o tome, i da odgovori, ne tvorei
izdaju prema ekspediciji iza sebe, Jedan moda. Jedan u jednoj generaciji. Je
li onda on kriv to on nije taj jedan? ako se on poteno trudio, dao najbolji deo
svoje snage, i nita mu vie nije preostalo da da? A koliko e trajati njegova
slava? Doputeno je ak i heroju koji umire da misli, pre nego to umre, kako e
ljudi govoriti o njemu posle. Njegova slava traje moda dve hiljade godina. A
ta su dve hiljade godina? (Pitao se g. Remzi ironino, zurei u ivicu.) ta,
zaista, ako gleda sa vrha planine na duge pustoi vekova. I sami kamen koji
udarimo nogom nadivee ekspira. Njegova sopstvena mala svetlost sijae, ne
ba sjajno, godinu ili dve, i utonue u neku veu svetlost, a onda u jo veu.
(Gledao je u ogradu, u splet granica.) Ko onda moe da krivi vou te
beznadene ekspedicije to se ipak popeo dovoljno visoko da vidi pusto godina
i iezavanje zvezda, ako pre nego to smrt ukruti njegove udove, on pomalo
svesno podigne svoje umrtvljene prste do ela, i ispravi ramena, tako da kad
pomo stigne, nae ga mrtvog na njegovom poloaju, i kao pravog, valjanog
vojnika? G. Remzi ispravlja ramena i stoji vrlo uspravno pored urne.
Ko e mu zameriti ako, stojei tako za trenutak, razmilja o slavi, o
pomoi, o spomeniku koji su podigli zahvalni sledbenici nad njegovim kostima?
Najzad, ko e kriviti njega, vou kobne ekspedicije, ako, poto je odvano iao
napred dokle god je bilo moguno, i upotrebio svu svoju snagu do poslednjeg

daha, i zaspao ne hajui mnogo da li e se probuditi ili nee, osea sad po

bridenju nonih prstiju da ivi, i da uopte nema nita protiv toga to ivi, ve
trai saoseanje, i viski, i nekoga kome bi odmah da ispria istoriju svoje
patnje? Ko e ga kriviti? Ko se nee potajno radovati kad heroj skine svoj
oklop, i zastane pored prozora i gleda svoju enu i sina, koji, najpre vrlo daleki,
postepeno dolaze blie i blie, dok usne i knjiga i glava nisu jasno pred njim,
mada jo ljupki i neobini iz jaine njegove osamljenosti i pusto vekova i
iezavanja zvezda; i, najzad, dok stavlja lulu u dep i savija svoju
velianstvenu glavu pred enom - ko e mu zameriti to se klanja lepoti sveta?
7
Ali sin ga mrzi. Mrzi ga zato to je doao do njih, zato to se zaustavio i
gleda ih; mrzi ga zato to ih prekida; mrzi ga zbog egzaltiranosti i uzvienosti
njegovih gestova; zbog velianstvene glave; zbog prisiljavanja i egotizma (jer
eto, zapoveda im da ga sluaju); ali najvie od svega mrzi zujanja i brujanja
oeve emocije koja, vibrirajui oko njih, uznemiruje savrenu jednostavnost i
zdrav razum njegovih odnosa sa majkom. Nadao se da e nepominim
gledanjem u knjigu naterati oca da ode; nadao se da e pokazujui prstom neku
re privui majinu panju, koja se, to vidi s ljutinom, pokolebala im se otac
zaustavio. Ali ne. Nita nee naterati g. Remzija da se pokrene. Eto on stoji tu, i
zahteva saoseanje.
Ga Remzi sedi oputeno, drei sina u zagrljaju, pribra se, i, okreui se
napola, izgleda da se podie sa naporom, i da odjednom izliva pravo u vazduh
kiu energije, stub vodenog praha, izgledajui u isto vreme nadahnuta i iva kao
da se sva njena energija slila u snagu koja plamti i svetli (mada je mirno sedela,
lativi se opet arape), i u tu ljupku plodnost, taj izvor i mlaz ivota, sjuri se
fatalna jalovost mukarca, neplodna i gola, kao kljun od mesinga. Potrebno mu
je saoseanje. ivot mu je promaen, kae. Igle ge Remzi svetlucaju. G. Remzi

ponavlja, ne skidajui pogleda sa njenog lica, da mu je ivot promaen. Ona mu

vrati rei. arls Tenzli..., ree. Ali on mora imati vie od toga. Potrebno mu je
saoseanje, da bude uveren u svoj genije, pre svega, a zatim da bude uvuen u
krug ivota, ugrejan i umiren, da mu se povrate ula, da njegova neplodnost
postane plodna, i sve sobe u kui da budu pune ivota: salon; iza salona kuhinje,
iznad kuhinje spavae sobe; a dalje od njih deje sobe; one moraju biti
nametene, moraju biti ispunjene ivotom.
arls Tenzli ga smatra najveim metafiziarem vremena, ree ona. Ali on
mora imati vie od toga. On mora imati podrku. On mora biti ubeen da i on
ivi u srcu ivota; da je potreban; ne samo ovde, ve irom sveta. Hitro
provlaei igle, pouzdana, uspravna, stvarala je salon u kuhinji, sve u sjaju;
kazala mu da se tamo dobro osea, da ulazi i izlazi, da uiva. Smejala se, plela.
Stojei meu njenim kolenima, sasvim nepomino, Dejms je osetio svu njenu
snagu kako se rasplamsava da bi je progutao i ugasio kljun od mesinga,
neplodni handar mukarca, koji stalno nemilosrdno udara, zahtevajui podrku.
Njegov ivot je promaen, ponavlja on. Pa gledaj onda, oseaj onda.
Svetlucajui iglama, bacajui brze poglede oko sebe, kroz prozor, u sobu, na
Dejmsa, ona ga uverava izvan senke sumnje, svojim smehom, svojom
odmerenou, sposobnou (kao to dadilja, nosei svetlost kroz mranu sobu,
hrabri uznemireno dete) da je to tako, da je kua puna, vrt u cvetu. Ako joj
bezuslovno veruje, nita ga ne moe ozlediti; ma kako duboko da potone ili
visoko da se uzdigne, ona ga nee ostaviti nijednog trenutka. Hvalei se tako
svojom sposobnou da zakloni i zatiti, jedva da joj je ostala njena ljutura po
kojoj bi mogla samu sebe da pozna; sve je izdano razdato; i Dejms, stojei
nepomino meu njenim kolenima, oseti kako ona izrasta u voku sa ruiastim
cvetom, prekrivenu liem i zanjihanim granama, u koju se zabija i udara
mesingani kljun, isueni handar njegovog oca, samoivog oveka koji zahteva
podrku.
Ispunjen njenim reima, kao dete koje zaspi zadovoljno, najzad, gledajui

u nju sa poniznom zahvalnou, ponovo vaspostavljen, potkrepljen, on ree da

e ii u etnju, posmatrae decu kako igraju kriket. Otiao je.
Odmah zatim izgledalo je da se ga Remzi uvlai u sebe, jedan listi
krunice zatvarao se u drugom, i ceo cvet klonu od iscrpenosti, tako da je imala
samo toliko snage da pokree prst, u neobinom preputanju umoru, preko
stranice Grimove bajke, dok je stvaralaki zanos podrhtavao kroz nju kao bilo u
oprezi koja se rastegla do krajnje granice, i sada polako prestaje da bije.
Izgledalo je da svaki drhtaj ovog bila, dok je on odlazio, okruuje nju i
njenog mua, i daje im ono umirenje koje dva razlina akorda, jedan visok,
drugi nizak, sjedinjujui se, daju jedan drugom. Ipak, dok je odjek zamirao, a
ona se opet vratila bajci, ga Remzi oseti umor ne samo u telu (posle toga, ne
tada, ona ga uvek osea), ve je njen fiziki zamor proimalo i izvesno pomalo
neprijatno oseanje drugog porekla. Ne da je, itajui priu o Ribarevoj eni,
tano znala odakle to dolazi; niti je doputala sebi da pretvori u rei
nezadovoljstvo kad je shvatila da to dolazi od potmulog, zlokobnog udara talasa
koji je ula kad je, prevrui stranicu, zastala. Ne voli ona, ak ni za trenutak, da
se osea bolja od svog mua; i jo vie, ne moe da podnosi misao da nije
sasvim ubeena, kad mu govori, u istinu onoga to kae. Univerziteti i ljudi
kojima je potreban, predavanja i knjige i to to je to bilo najznaajnije - u sve to
ona ne sumnja ni za trenutak; ali njihov odnos, njegovo dolaenje k njoj ovako,
otvoreno, da svako moe da vidi, to je uznemiruje; jer onda svet govori da on
zavisi od nje kad ljudi treba da znaju da je on beskrajno znaajniji, dok je ono
to ona daje svetu, u poreenju sa onim to on daje, beznaajno. Ali, onda, ima i
neto drugo - to to nije u stanju da mu kae istinu, to se boji, na primer, da
govori o popravci krova staklene bate i troku za tu popravku, koji e, moda,
izneti pedeset funti; a zatim o njegovim knjigama, to se plai da bi on mogao
da nasluti, u to malo i sumnja, da njegova poslednja knjiga nije njegova
najbolja knjiga (to je doznala od Vilijama Benksa); a zatim to skriva sitne
svakodnevne stvari, i to deca to vide, i muan utisak koji to ostavlja na njih -

sve to umanjuje potpunu radost, istu radost dvaju akorda koji zvue zajedno, i
doputa da zvuk zamre sad na njenom uhu sa tunom monotonijom.
Senka pade na stranu; ona die pogled. Ogastus Karmajkl prolazio je
vukui noge, ba sad, u trenutku kad je bolno biti opomenut na nesavrenost
ljudskih odnosa, da je i najsavreniji lomljiv, i da ne moe zadrati ispitivanje
kojem ga ona, volei svoga mua, sa instinktom za istinu, podvrgava, upravo u
trenutku kad se ona osea bolno uverena u bezvrednost, i kad je ometena u
svojoj pravoj funkciji ovim laima, ovim preuveliavanjima; upravo u tom
trenutku kad se ona mui tako jadno posle svoje egzaltacije, g. Karmajkl prolazi
vukui noge u utim patikama, i neki demon u njoj tera je da mu dovikne:
Hoete li u kuu, g. Karmajkle?
8
On nita ne govori. Uzima opijum. Deca kau da mu je od toga brada
uta. Moda. Za nju je oigledno da je taj ovek nesrean, i da je njegov
dolazak kod njih, svake godine, bekstvo; a ipak svake godine je oseala istu
stvar; on nema poverenja u nju. Ona kae Ii u u grad. Hoete li da vam
donesem marke, hartiju, duvan? i osea da on uzmie. Nema poverenja u nju.
To je delo njegove ene. Sea se one zlobe njegove ene od koje se skamenila
tamo, u stranoj sobici u Sent-Dejms Vudu, kad je sopstvenim oima videla
kako ga ta odvratna ena izbacuje iz kue. Zaputen je; isputa stvari na kaput;
dosadno mu je kao starcu koji nema nita da radi na svetu; a ona ga je izbacila
iz sobe. Kazala je na svoj odvratni nain: Sad, go Remzi, elim malo da
porazgovaram sa vama, i ga Remzi mogla je da vidi, kao pred oima,
bezbrojne nevolje njegovog ivota. Da li ima dovoljno novca da kupi duvana?
Da li mora da trai od nje? Pola krune? iling i po? Oh, ona ne moe da podnosi
misao na sitne uvrede koje on trpi od nje. I sada (zato, ona ne moe da pogodi,
osim ako to ne dolazi od one ene nekako) on uvek uzmie od nje. Nikad joj

nita ne govori. Ali ta bi vie mogla da uini? Dobio je sunanu sobu. Deca su
dobra prema njemu. Ona nikad ne pokazuje znaka da ga ne eli. Prevazilazi
sebe, zaista, u prijateljskom ophoenju. Da li su vam potrebne marke, da li vam
je potreban duvan? Evo knjige koja vam se moe dopasti, i tako dalje: I ipak ipak (ovde se ona nesvesno isprsi, fiziki, svesna svoje lepote, to se deava
tako retko) - ipak, ona uopte nema nikakve tekoe da se dopadne ljudima; na
primer, Dordu Meningu; g. Volasu; slavni kao to jesu, dolazili bi kod nje
ponekad uvee, tiho, i razgovarali bi nasamo pored njene vatre. Ona nosi, ne
moe a da toga ne bude svesna, buktinju svoje lepote; unosi je uzdignutu u
svaku odaju u koju ue; i ma koliko da je prekriva, i preza od monotonije
noenja koju joj ona namee, njena lepota je oevidna. Nju su voleli. Ulazila je
u sobe gde su sedeli oaloeni. Suze su se lile u njenom prisustvu. Ljudi, i
ene, isto tako, odbacujui mnogostrukost stvari, doputali su sebi kod nje utehu
jednostavnosti. Vrea je to to on preza. Boli je. Ali ipak ne sasvim, ne veoma.
Ono to joj nije po volji, dolazei povrh nezadovoljstva sa muem, to je
oseanje koje je imala sad kad je g. Karmajkl proeprljao, samo klimnuvi
glavom na njeno pitanje, sa knjigom pod mikom u utim papuama, da se u nju
sumnja; i da je sva njena elja da daje, da pomogne, sujeta. Zar ona eli tako
instinktivno da pomae, da daje, zarad sopstvenog zadovoljstva, da bi svet
mogao da kae o njoj: O go Remzi! draga go Remzi... ga Remzi, naravno!
i da im bude potrebna, da alju po nju, i da joj se dive? Nije li to njena skrivena
potreba, i zbog toga, kad g. Karmajkl bei od nje, kao to radi i sad, zavlaei se
u neki kutak gde pravi akrostihe, bez kraja i konca, ona se osea ne samo
prezrivo odbijena u svom nagonu, ve je svesna siunosti jednog dela sebe,
ljudskih odnosa, kako su nesavreni, kako su ravi, kako su sebini i onda kad
su najbolji. Izlizana i izanala, i verovatno ne vie (njeni obrazi su upali, kosa
bela) pojava koja puni oi radou, bolje da posveti svoj duh prii o Ribaru i
njegovoj eni, i da tako smiri taj sveanj osetljivosti (nijedno njeno dete nije
tako osetljivo kao on), svog sina Dejmsa.

ovekovo se srce steglo, itala je glasno, i on nije hteo da ide. Rekao

je u sebi? To nije poteno, a ipak je otiao. A kad stie do mora, voda je bila
sasvim purpurna i tamnoplava, i siva i gusta, a ne vie onako zelena i uta, ali
bila je mirna. On stade tamo i ree -
Ga Remzi bi elela da njen mu nije izabrao ovaj trenutak da zastane.
Zato nije otiao, kao to je rekao, da posmara decu kako igraju kriket? Ali on
ne govori; gleda, klima glavom, odobrava, odlazi. Poto vide pred sobom tu
ivicu koja stalno okruuje neki prekid, znai neki zakljuak, on skliznu,
pogledavi svoju enu i dete, pogledavi opet urne uz koje se pue crvena
geranija koja je tako esto ukraavala tok misli i raala ih, ispisane na njenom
liu, kao da su komadii hartije na koje se krabaju zabeleke pri brzom itanju
- skliznu, videvi sve ovo, glatko u meditaciju koju je izazvao lanak u Tajmsu
o broju Amerikanaca koji svake godine poseuju ekspirovu kuu. Da ekspir
nije nikada postojao, pitao se on, da li bi se svet mnogo razlikovao od ovoga to
je danas? Da li napredak civilizacije zavisi od velikih ljudi? Da li je udes
prosenog ljudskog bia bolji danas nego to je bio u doba faraona? Da li je
udes prosenog ljudskog bia, meutim, pitao se, merilo po kojem
procenjujemo stepen civilizacije? Moda nije. Moda najvee dobro zahteva
postojanje robovske klase. Liftman u podzemnoj eleznici je vena potreba. Ta
misao mu je bila neukusna. Klimao je glavom. Da je izbegne, nai e neki nain
da pokae prezir prema prevlasti umetnosti. On e dokazati da svet postoji za
proseno ljudsko bie; da su umetnosti samo dekoracija nametnuta vrhuncu
ljudskog ivota; one ga ne izraavaju. Niti mu je ekspir potreban. Ne znajui
tano zato eli da potceni ekspira i da pritekne u pomo oveku koji veno
stoji na vratima lifta, on otkide naglo list iz ivice. Sve ovo treba da bude lepo
izloeno mladiima u Kardifu idueg meseca, pomisli on; ovde, na ovoj terasi,
samo se snabdeva hranom i pravi izlet (on baci list koji je onako grubo otkinuo)
kao ovek koji se saginje sa konja da ubere buket rua, ili da napuni depove
lenicima dok eta udobno stazama i poljima kraja koji poznaje od detinjstva.

Sve je poznato; ova okuka; onaj prelaz preko ograde, ona preica preko polja.
Sate bi provodio ovako sa svojom lulom, uvee razmiljajui podrobno o starim
poznatim stazama i utrinama, koje su bile u vezi sa istorijom one bitke tamo,
ivotom onog dravnika ovde, sa pesmama i anegdotama, sa linostima takoe,
ovim misliocem, onim vojnikom; sve vrlo ivo i jasno; ali najzad staza, polje,
utrina, plodna leska i rascvetana ivica vodili su ga dalje od onog zavijutka gde
bi uvek sjahao, privezivao konja za drvo, i nastavljao put peice, sam. On doe
do ivice travnjaka i obazre se dole, na obalu.
To je njegova sudbina, njegova osobenost, eleo on to ili ne, da izlazi
ovako na ovaj jeziak zemlje koji more polako nagriza, i da tu stoji, sam, kao
naputena morska ptica. To je njegova snaga, njegov talent, da iznenada strese
sve suvinosti, da se zgri i smanji tako da izgleda ogoljeniji i osea se
osiromaeniji, ak fiziki, a ipak da ne izgubi nita od jaine svoga duha, i tako
da stoji na ovom malom grebenu prema mraku ljudskog neznanja, kako mi nita
ne znamo, a more nagriza tlo na kojem stojimo - to je njegova sudbina, njegov
dar. Ali poneto je odbacio, kad je sjahao, sve gestove i drangulije, sve trofeje
lenika i rua, i zgrio se tako da je zaboravio ne samo slavu nego i svoje ime,
zadravao je ak i u toj pustoi opreznost koja niti dozvoljava utvare niti uiva u
privianju, i ovakvim dranjem on budi u Vilijamu Benksu (povremeno) i
arlsu Tenzliju (ponizno) i u svojoj eni, sada, kad je podigla pogled i ugledala
ga kako stoji na ivici travnjaka, duboko potovanje i saaljenje, i zahvalnost
takoe, kao to stub poboden u korito kanala, na koji se galebovi sputaju i
talasi ga zapljuskuju, budi u veselim tovarima brodova oseanje zahvalnosti za
dunost koju je uzeo na sebe da obeleava kanal stojei tamo u dubokoj vodi,
sam.
Ali otac osmoro dece nema izbora... Mrmljajui poluglasno, tako
zavri, okrete se, uzdahnu, podie oi, potrai sliku svoje ene kako ita prie
malom deaku, napuni lulu. Okrete se od prizora ljudskog neznanja i ljudske
sudbine i mora koje nazgriza tlo na kojem stojimo, to je, da je bio u stanju da

razmilja odreeno, moglo da dovede do neega; i nae utehu u triarijama tako

sitnim u poreenju sa uzvienom temom koja je upravo sad bila pred njim da je
bio voljan da pree preko te utehe, da je potceni, kao da je biti uhvaen srean u
svetu bede za potenog oveka najgori zloin. Istina je, on je veim delom
srean; ima enu; ima decu; obeao je da e kroz est nedelja govoriti neke
gluposti mladiima iz Kardifa o Loku, Hjumu, Barkliju, i o uzrocima
Francuske revolucije. Ali to, i njegovo zadovoljstvo u tome, u frazama koje
pravi, u aru mladosti, u lepoti svoje ene, u priznanjima koja su mu stizala iz
Svonsija, Kardifa, Eksetera, Sautemptona, Kiderminstera, Oksforda, Kembrida
- sve to treba da bude potcenjeno i prikriveno frazom prianje gluposti, zato
to, u stvari, on ne radi ono to bi mogao da uradi. To je maska; to je pribeite
oveka koji se boji svojih oseanja, koji ne moe da kae. Ovo mi se dopada ovo sam ja; i prilino kukavno i neprijatno Vilijamu Benksu i Lili Brisko, koji
se pitaju zato su ta skrivanja potrebna; zato mu je uvek potrebno velianje;
zato tako hrabar ovek u miljenju da bude tako plaljiv u ivotu; kako udno
uliva potovanje i biva smean u isti mah.
Poduavanje i pridikovanje je izvan ljudske moi, posumnja Lili.
(Sklanjala je svoje stvari.) Ako ste uzdignuti visoko, morate nekako propasti.
Ga Remzi mu isuvie lako daje ono to on zahteva. Onda promena mora toliko
da uznemirava, ree Lili. On dolazi od svojih knjiga i sve nas nalazi kako se
igramo ili govorimo gluposti. Zamislite kakva promena posle stvari o kojima on
misli, ree ona.
Iao je prema njima. Najednom je zastao kao ukopan, i stajao je
posmatrajui utke more. Zatim se opet udaljio.

9
Da, ree g. Benks, gledajui ga kako odlazi. Velika je teta. (Lili je rekla
neto o tome kako je on plai - on tako iznenadno menja raspoloenje.) Da, ree
g. Benks, grdna je teta to g. Remzi ne ume da se ponaa malo vie kao ostali
svet. (Jer njemu se dopada Lili Brisko; on moe sa njom da razgovara o
Remziju sasvim otvoreno.) To je razlog, ree on, to omladina ne ita Karlajla.
Zato da nam popuje to okorelo staro gunalo koje se naljuti ako mu je porid
hladan? tako je g. Benks uo da omladina danas govori. Velika je teta ako
mislite, kao on, da je Karlajl jedan od velikih uitelja oveanstva. Lili se
stidela da kae da nije itala Karlajla otkako je ostavila kolu. Ali po njenom
miljenju ovek voli g. Remzija utoliko vie to misli da ako njega boli mali
prst mora propasti ceo svet. Protiv toga ona nema nita. Jer koga on moe da
prevari? On sasvim otvoreno trai da mu laskaju, da mu se dive, njegovi mali
trikovi ne obmanjuju nikog. Ono to ona ne voli to je njegova uskogrudost,
njegova zaslepljenost, ree ona, gledajui za njim.
Pomalo licemer? natuknu g. Benks, gledajui, isto tako, za g.
Remzijem, jer ne misli li on o njihovom prijateljstvu, i o Kem, koja odbija da
mu da cvet, i o svim onim deacima i devojkama, o svojoj kui, udobnoj, ali, od
smrti njegove ene, prilino tihoj? Naravno, on ima svoj rad... Svejedno, on
ipak eli da se Lili sloi s njim da je Remzi, kao to je rekao, pomalo licemer.
Lili Brisko nastavi da sklanja kiice, gledajui as gore, as dole. Kad
gleda gore, vidi g. Remzija kako ide prema njima, njiui se, nemaran, rasejan,
dalek. Pomalo licemer? ponovi ona. Oh ne - najiskreniji ovek, najistinitiji (evo
ga), najbolji; ali kad gleda dole, ona misli: on je obuzet sobom, tiranin je,
nepravedan je; i ona nastavi da gleda dole, namerno, jer samo tako moe da
ostane mirna, boravei kod Remzijevih. im ovek podigne pogled i ugleda
njih, ono to se zove biti zaljubljen - preplavi ih. Postali su deo onog

nestvarnog ali prodornog i uzbudljivog svemira kakav je svet gledan oima

ljubavi. Nebo se nadnosi nad njih; ptice kroz njih pevaju. A, to je jo
uzbudljivije, ona oseti, takoe, kad ugleda g. Remzija kako nalee na njih i
povlai se, i gu Remzi kako sedi sa Dejmsom pored prozora, i oblak kako se
kree i drvo kako se njie, kako ivot, sastavljen od sitnih odvojenih dogaaja
koje ovek doivljuje jedan po jedan, postaje vijugav i ceo kao talas koji oveka
uzdie i baca tamo, dole na obalu, jednim zamahom.
G. Benks je oekivao njen odgovor. I ona je upravo htela da kritikuje gu
Remzi, kako i ona uzbunjuje isto tako, na svoj nain, ohola, ili rei u tom
smislu, kad g. Benks svojim zanosom uini to sasvim nepotrebnim. Jer to je
zanos, uzimajui u obzir njegove godine, preao ezdesetu, i njegovu istou i
bezlinost, i njegov beli nauniki mantil koji kao da ga zaodeva. Za njega da
gleda onako kako ga Lili vidi da gleda u gu Remzi je zanos, ravan, Lili osea,
ljubavi tuceta mladia (a moda ga Remzi nije nikad probudila ljubav kod
tuceta mladia). To je ljubav, pomisli, pravei se da premeta svoje platno,
destilisana i filtrirana; ljubav koja nikad ne pokuava da epa svoj predmet;
nego, kao ljubav koju matematiari gaje prema svojim simbolima, ili pesnici
prema svojim frazama, koja treba da se izlije irom sveta i postane deo ljudskog
blagostanja. Takva je ona zaista. Svet bi svakako sudelovao u njoj, kad bi g.
Benks umeo da kae to mu se ta ena toliko dopada; zato njena slika kako ita
bajku svom sinu deluje na njega ba kao reenje nekog naunog problema, tako
da on zastade u razmiljanju o tome, i oseti, kao to je osetio kad je dokazao
neto nesumnjivo o sistemu za varenje kod biljaka, da je varvarstvo ukroeno i
vladavina haosa pobeena.
Takav zanos - jer kako se drukije to moe nazvati? - uini da Lili Brisko
sasvim zaboravi ono to je htela da kae. To nije bilo nita znaajno; neto o gi
Remzi. To bledi pored ovog zanosa, ovog nemog pogleda, za koji ona osea
silnu zahvalnost; jer nju nita tako ne umiruje, nita je tako ne oslobaa od
sloenosti ivota i tako udotvorno skida njegove terete kao ova uzviena snaga,

ovaj boanski dar, i ovek nee da uznemirava to, dok traje, ba kao to ne bi da
prekine sunev zrak koji se prostire preko poda.
to svet voli ovako, to g. Benks osea ovo za gu Remzi (ona ga
pogleda zamiljeno) od pomoi je, ohrabrujue je. Brisala je o pare stare krpe
jednu kiicu za drugom, sluinski, namerno. Zaklonila se iza potovanja koje se
prostire na sve ene; osetila se i ona udostojena. Neka ga, neka gleda; ona e
kradom pogledati svoju sliku.
Mogla bi da plae. Rava je, rava, beskrajno rava! Mogla je da je
napravi drukije, naravno; boje su mogle biti nenije i blee; oblici vazduastiji;
tako bi je Ponsfort video. Ali ona to ne vidi tako. Ona vidi arku boju na
elinoj podlozi; svetlost leptirovog krila koje lei na lukovima katedrale. Od
svega toga ostalo je samo nekoliko ovla napravljenih znakova nabacanih na
platnu. I to se nikad nee videti; ak nikad nee biti izloeno, i evo g. Tenzli joj
apue na uvo: ene ne umeju da slikaju, ene ne umeju da piu...
Sad se setila ta je htela da kae o gi Remzi. Ne zna kako bi to rekla; ali
trebalo bi da bude neto kritiki. Smetala joj je prole noi njena oholost.
Gledajui du pogleda g. Benksa uperenog na nju, ona pomisli da nijedna ena
ne moe da oboava drugu enu onako kako je on oboava; one mogu samo da
potrae zaklon pod senkom koju g. Benks iri preko njih obe. Gledajui du
njegovog pogleda dodala je tome svoj drukiji zrak, mislei da je ona neosporno
najljupkija (nadnesena nad knjigom); najbolja moda; ili isto tako, mnogo
drukija nego savreni oblik koji se vidi tamo. Ali zato drukija, i kako
drukija? pitala se, gledajui sa palete sve one gomile plave i zelene boje koje
joj izgledaju kao grude bez ivota; ipak, ona se zarie da e im udahnuti ivot,
naterati ih da se kreu, da struje, da rade to ona naredi, sutra. Kako se ona
razlikuje? Kakav je duh u njoj, sutina, po kojoj bi je, kad bi nali rukavicu u
uglu sofe, poznali, po usukanim prstima, da je neosporno njena? Ona je kao
ptica za brzinu, strela za pravac. Ona je uporna; bespogovorna (naravno, Lili se
podseti, ja mislim na njene odnose sa enama, a ja sam mnogo mlaa,

beznaajna osoba koja ivi blizu ulice Brompton). Otvorila je prozore spavae
sobe. Zatvorila je vrata. (Pokuala je u sebi da otpone melodiju ge Remzi.)
Dolazei kasno nou, sa lakim kucanjem na vrata neije spavae sobe, uvijena u
neku staru bundu (jer dekor njene lepote je uvek takav uurban ali prikladan),
ona bi odglumila opet mata-arlsa Tenzija kako gubi kiobran; g. Karmajkla
kako eprlja i frke; g. Benksa kako govori povre je izgubilo minerale.
Svemu ovome ona bi veto dala oblik; ak bi ga i zlobno izvitoperila; i idui
prema prozoru kao da mora da ode - zora je, ona vidi raanje sunca - upola bi se
okrenula, intimnije ali jo uvek smejui se, insistirala bi da se ona, Minta, da se
sve one moraju udati, poto u celom svetu, ma kakvim lovorikama bila okiena
(ali ga Remzi ne mari nimalo za njeno slikanje), ili ma kakve uspehe dn
postigne (sigurno ih ga Remzi ima), i tu se ona rastui, smrai i vrati na svoju
stolicu, ovo je neosporno: neudata ena (lako je uhvati za ruku za trenutak),
neudata ena proputa ono to je najbolje u ivotu. Kua je izgledala puna dece
koja spavaju i ge Remzi koja oslukuje; zasenenih svetlosti i pravilnog
disanja.
Oh ali, Lili bi rekla, tu je njen otac; njena kua; ak, da li sme da kae to,
njeno slikanje. Ali sve to izgleda tako malo, tako devianski, prema ostalom.
Ipak, kad je no prola, i bela svetlost probijala se kroz zavese, i ak s vremena
na vreme neka ptica zacvrkutala u vrtu, ona bi, sakupivi oajniku hrabrost,
dokazivala svoju izuzetnost od opteg zakona; branila je to; ona voli da bude
sama; voli da bude ona; ona nije stvorena za to; i zato mora da susree ozbiljan
pogled oiju neuporedive dubine, i da se suoi sa jednostavnom sigurnou ge
Remzi (a sad je bila kao dete) da je njena draga Lili, njena mala Brisk budala.
Tada, sea se, stavila je glavu na krilo ge Remzi i smejala se, i smejala i
smejala, smejala se skoro histerino pri pomisli na gu Remzi kako upravlja
nepromenljivo mirno sudbinama koje uopte ne moe da razume. Tamo je
sedela jednostavna, ozbiljna. Opet je povratila svest o sebi - to je usukani prst
rukavice. Ali u kakvo se utoite prodrlo? Lili Brisko je najzad podigla pogled, i

tamo je bila ga Remzi, sasvim nesvesna onoga to je izazvalo njen smeh, jo

uvek upravljajui, ali je svaki trag tvrdoglavosti bio uniten, a umesto toga,
neto svetlo kao prostor koji oblaci na kraju otkriju - mali komad neba koji
spava pored meseca.
Da li je to mudrost? Da li je to saznanje? Da li je to, jo jednom, varka
lepote, tako da se sva ovekova shvatanja, na pola puta ka istini, smeaju u
zlatnu kau? ili da nije ona zakljuila u sebi neku tajnu koju svakako, verovala
je Lili Brisko, ljudi moraju imati da bi svet uopte postojao? Ne moe svako biti
tako nesreen, tako od danas do sutra, kao to je ona. Ali ako oni znaju, mogu li
da kau nekome ta znaju? Sedei na podu, ruku obavijenih oko kolena ge
Remzi, vrsto koliko je mogla, smeei se pri pomisli da ga Remzi nee nikad
znati razlog tog pritiska, zamiljala je kako u odajama duha i srca ene koja je,
fiziki, dodiruje, stoje, kao riznice u grobnicama kraljeva, tablice sa svetim
zapisima koji bi, kad bi se mogli protumaiti, nauili oveka svemu, ali oni nee
nikad biti ponueni otvoreno, nikad biti javni. Kakva je vetina, poznata ljubavi
ili lukavstvu, kojom se prodire u te tajne odaje? Kakva majstorija da se postane
isto sa predmetom svoga oboavanja, kao vode sipane u krag, nerazdeljivo
isto, jedno sa predmetom svog oboavanja. Moe li telo to da postigne, ili duh,
suptilno sjedinjavajui zamrene prolaze mozga? ili srca? Moe li ljubav, kao
to je svet naziva uiniti da ona i ga Remzi budu jedno? jer ona ne eli
saznanje ve jedinstvo, ne eli zapise na tablicama, nita to moe biti zapisano
na ma kojem jeziku poznatim ljudima, ve samu prisnost, koja je saznanje,
mislila je, naslanjajui glavu na kolena ge Remzi.
Nita se nije dogodilo. Nita! Nita! kad je naslonila glavu na koleno ge
Remzi. A ipak, ona zna da su znanje i mudrost sklonjeni u srcu ge Remzi.
Kako onda, pitala se, da se sazna ova ili ona stvar o ljudima, kad su te stvari
tako zapeaene? Samo se kao pela privuena nekom slau ili otrinom u
vazduhu, nedokuivom dodiru ili ukusu, oblee oko kupolaste konice, prelaze
se osamljeno prostori vazduha preko zemalja sveta, obleu se konice sa

njihovim umorenjem i komeanjem, konice koje su ljudi. Ga Remzi ustade.

Lili ustade. Ga Remzi ode. Danima je lebdeo oko nje, kao to se posle sna
osea tanana promena na osobi koju je neko sanjao, ivlje nego sve to je
govorila, zvuk umorenja i, dok je sedela na pletenoj naslonjai pored prozora
salona imala je, u oima Lili Brisko, velianstven oblik; oblik kupole.
Ovaj zrak ode uporedo sa zrakom g. Benksa pravo prema gi Remzi koja
sedi i ita drei Dejmsa na kolenima. Ali sad, dok ona jo uvek gleda, g.
Benks je prestao. On je stavio naoari. Izmakao se. Podigao je ruku. Malo je
skupio svoje bistre plave oi, kada Lili, trgnuvi se, ugleda ta namerava, i tue
kao pas kad ugleda ruku koja se podigla da ga udari. Ona bi zgrabila sliku sa
nogara, ali ree sebi Mora se. Pribra se da izdri stranu probu: neko posmatra
njenu sliku. Mora se, ree ona, mora se. A ako to mora biti vieno, g. Benks je
manje opasan nego neko drugi. Ali da e ma ije druge oi videti preostatak
njenih trideset i tri godine, naslagu svakog dana ivljenja, pomeanu sa neim
tajnijim nego to je ona ikad govorila ili pokazala u toku svih onih dana, to je
agonija. U isto vreme to je beskrajno uzbudljivo.
Nita ne moe biti hladnije i mirnije. Vadei perorez, g. Benks kucnu
platno kotanom drkom. ta eli da pokae onim purpurnim trouglom ba
tamo upita on.
To ga Remzi ita Dejmsu, ree ona. Ona zna njegovu zamerku - da
niko ne moe raspoznati da je to ljudski oblik. Ali ona nije ni pokuavala da
postigne slinost, ree ona. Iz kojega razloga ih je onda unela? upita on. Zato
zaista? - osim to je tamo u onom uglu svetlo, a ovde, u ovom, ona osea
potrebu za tamnim. Prosto, oevidno, obino, takvo kakvo je, g. Benks se
zainteresovao. Majka i dete dakle - predmeti sveopteg potovanja, a u ovom
sluaju majka uvena zbog svoje lepote - mogu biti svedeni, razmiljao je on, na
purpurnu senku bez nepotovanja.
Ali ta slika nisu oni, kazala je ona. Ili, ne u njegovom smislu. Ima i
drugih naina kojima im se moe odati potovanje. Senkom ovde i svetlou

tamo, na primer. Njena pota uzima taj oblik, ako, kao to je nejasno
pretpostavljala - slika mora biti odavanje pote. Majka i dete mogu bez
nepotovanja biti svedeni na senku. Svetlost ovde zahteva senku tamo. On
razmilja. Interesuje ga. Shvata to nauno, sa potpunim poverenjem. Istina je da
su sve njegove pristrasnosti na drugoj strani, objasni on. Najvea slika u
njegovom salonu, koju su slikari hvalili i davali joj veu cenu od one koju je on
platio, jeste slika treanja u cvetu na obalama Keneta. Proveo je medeni mesec
na obalama Keneta, ree on. Ali sada - on se okrete, podignutih naoara, da
nauno osmotri njeno platno. Budui da je pitanje odnosa mase, svetlosti i
senki, o emu, da bude poten, nikad ranije nije razmiljao, eleo bi da mu se to
objasni - ta dakle ona eli da napravi od toga? I on pokaza prizor pred njima.
Ona pogleda. Ona ne moe da mu pokae ta eli da napravi od toga, ne moe
ak ni sama to da vidi, bez kiice u ruci. Ona jo jedanput zauze svoj stari
slikarski poloaj, zamagljenih oiju i odsutnog dranja, potinjavajui sve svoje
utiske ene neem mnogo optijem; postajui jo jednom u vlasti one vizije koju
je jednom jasno videla a sad mora da pipa meu ivicama i kuama i majkama i
decom - svoju sliku. Pitanje je, ona se sea, kako da povee ovu masu na desnoj
strani sa onom na levoj. Ona moe to da uini stavljajui liniju grane popreko;
ili tako to e razbiti prazan prostor u prednjem delu nekim objektom
(Dejmsom moda). Ali opasnost je u tome to ako to uradi - jedinstvo celine
moe biti narueno. Ona zastade; ne eli da mu dosauje; lako skinu platno sa
nogara.
Ali ono je vieno; ono je oduzeto od nje. Ovaj ovek je delio sa njom
neto duboko intimno. I, zahvaljujui g. Remziju i gi Remzi za to, i asu i
mestu, priznavajui svetu mo u koju nije sumnjala, da se moe ii du te
dugake galerije ne vie sam ve ruku pod ruku s nekim - najudnije oseanje
na svetu najuzbudljivije - ona zatvori kutiju sa bojama, vre nego to je to
potrebno, i time kao da je zatvorila zauvek kutiju za boje, travnjak, g. Benksa, i
onu divljakuu, Kem, koja projuri pored njih.

10
Jer Kem se za jedan in oea o nogare. Ona nee da se zaustavi zbog g.
Benksa i Lili Brisko; mada je g. Benks, koji bi voleo da ima ker, ispruio ruku;
nee se zaustaviti ni zbog oca, o koga se takoe oea za jedan in; ni zbog
majke, koja viknu Kem! potrebna si mi za trenutak, kad ona projuri. Proletela
je kao ptica, tane, strela, kakvom eljom gonjena, od koga ispaljena, ko to moe
rei? ta? ta? Ga Remzi je razmiljala, posmatrajui je. Moe to biti vizija koljke, kolica, vilinskog carstva na udaljenom kraju ivice; ili to moe biti
slava brzine; to niko ne zna. Ali kad ga Remzi viknu Kem! po drugi put,
projektil pree u srednju brzinu, i Kem se lagano vrati, majci, kidajui list
usput.
O emu sanja, pitala se ga Remzi, gledajui je kako stoji tamo obuzeta
nekom svojom milju, tako da je morala dva puta da ponovi poruku - upitaj
Mildred da li su se Endru, g-ica Dojl i g. Rajli vratili. Rei kao da su bile
baene u bunar, gde, ako je voda mirna, one e je tamo divno uznemiriti; jo
dok su sedale videlo se kako se izvijaju da naprave bogzna kikav oblik na ravni
deje svesti. Kakvu e poruku Kem odneti kuvarici? Pitala se ga Remzi. I
samo strpljivim ekanjem, i uvi da je u kuhinji neka starica crvenih obraza,
koja pije supu iz zdele, ga Remzi najzad podstae onaj papagajski instinkt koji
je uhvatio Mildredine rei Ne, nisu se vratili, i rekla sam Eleni da skloni aj.
Minta Dojl i Pol Rajli nisu se vratili dakle. To moe samo jedno da znai,
pomisli ga Remzi. Ona ga mora primiti, ili ga mora odbiti. Ovo odlaenje u
etnju posle ruka, ak iako je Endru s njima - ta moe da znai sem da se ona
odluila, pravilno, pomisli ga Remzi (a ona veoma, veoma voli Mintu), da
primi ponudu tog dobrog oveka, koji moda nije briljantan, ali ipak, pomisli
ga Remzi, oseajui da se Dejms vue da nastavi glasno da ita priu o
Ribaru i njegovoj eni, ona u svom srcu beskrajno vie voli bukvare nego uene

ljude koji piu disertacije; arls Genzli, na primer. Svakako, to se moralo

dogoditi, na ovaj ili onaj nain, do sada.
Ali ona proita: Sledeeg jutra ena se prva probudi, a bila je upravo
zora, i iz svog kreveta ugleda divnu zemlju koja se pruala pred njom. Njen mu
se jo protezao...
Ali kako Minta sada moe da kae da ga nee. Ne, ako je pristala da
provede celo popodne lunjajui po polju sama - jer Endru e otii za rakovima
ali moda je Nansi sa njima. Pokuala je da se seti kako su stajali na vratima
hola posle ruka. Stajali su tamo, zagledani u nebo, ispitujui kakvo e biti
vreme, i ona je rekla, elei, delimino, da prikrije njihovu stidljivost, a
delimino, da ih ohrabri da odu (poto su njene simpatije na strani Pola):
Nema nigde oblaka miljama unaokolo, i pritom je mogla da oseti
malog arlsa Tenzlija, koji je iziao za njima, kako se cinino smejulji. Ali ona
je to uinila namerno. Da li je tamo Nansi ili ne, ona ne moe znati sigurno,
gledajui as jedno as drugo svojim duhovnim okom.
Ona nastavi da ita: Ah, eno, ree ovek, zato da ja budem kralj? Ne
elim da budem kralj. Dobro, ree ena. Ako ti nee da bude kralj, ja
hou; idi do Ribice, jer ja hou da budem kralj.
Ui ili izii, Kem, ree ona, znajui da je Kem privukla samo re
Ribica i da e se kroz jedan trenutak vrpoljiti i tui se sa Dejmsom kao
obino. Kem odlete. Ga Remzi nastavi da ita, laknu joj, jer ona i Dejms
imaju isti ukus i prijatno im je kad su zajedno.
A kad on doe do mora, ono je bilo sasvim tamnosivo, i voda se
podizala iz dubina i mirisala na trule. Tada on prie i stade pored mora i ree:
Ribice, ribice, iz mora,
doi, molim te, k meni,
jer moja ena, dobra Izabela,
nee ono to bih ja hteo da hoe.

Dobro, pa ta ona eli? ree Ribica. I gde su oni sada? pitala se ga

Remzi, itajui i razmiljajui, i jedno i drugo sasvim lako u isti mah; jer je
pria o Ribaru i njegovoj eni kao bas koji tiho prati neku ariju, koja se s
vremena na vreme neoekivano podigne u melodiju. I kada e ona biti
obavetena? Ako se nita ne dogodi, morae ozbiljno da razgovara sa Mintom.
Jer ona ne moe da lunja poljem, ak i ako je Nansi sa njima (ona pokua opet,
neuspelo, da vidi njihova lea kako izmiu stazom, i da ih broji). Odgovorna je
Mintinim roditeljima - Sovi i arau. Njeni nadimci za njih proletee joj kroz
svest dok je itala. Sova i ara - da, zabrinuli bi se kad bi uli, a zacelo e uti
- da je Minta, boravei kod Remzijevih, viena, i tako dalje. On nosi periku u
Donjem domu a ona mu spretno pomae na vrhu stepenica, ponovi, priseajui
se reenice koju je, vraajui se sa neke sedeljke, napravila da zabavi svoga
mua. Boe, boe, govorila je u sebi ga Remzi, kako su oni rodili ovu
neobinu ker? onu mukobanju Mintu, sa rupom na arapi? Kako ona opstaje u
onoj udovinoj atmosferi gde devojka uvek iznosi na ubrovniku pesak koji je
rasuo papagaj, i gde je razgovor skoro sasvim sveden na podvige - zanimljive
moda, ali ograniene ipak - ove ptice? Prirodno, pozivana je na ruak, aj,
veeru, najzad da boravi kod njih u Finliju, to je izazvalo neki sukob sa
Sovom, njenom majkom, i jo poziva i jo razgovora i jo peska, i stvarno na
kraju svega ispriala je dovoljno lai o papagajima za ceo ivot (tako je rekla
svome muu one noi, vraajui se sa sedeljke). Meutim, Minta je dola... Da,
dola je, pomisli ga Remzi, nasluujui neki trn u zamrenosti te misli, i,
razmrsujui je, pronae ovo: neka ena ju je jednom optuila da joj krade
ljubav keri; neto to je rekla ga Dojl natera je da se opet seti te optube.
elja da zapoveda, elja da se mea, da tera ljude da ine ono to ona eli - to je
optuba protiv nje, i ona je smatra najnepravednijom. ta moe to je takva da
je gledaju? Niko je ne moe optuiti da nastoji da ostavi utisak. esto se stidela
to ide pohabana. Nije ona ni ohola, ni tiranin. Istinitije je ono o bolnicama i

kanalizaciji i mlekari. U tim stvarima je plahovita, i da je imala priliku, volela bi

da epa svet za vrat i natera ga da vidi. Nijedne bolnice na celom ostrvu. To je
sramota. Mleko koje raznose i stavljaju vam pred vrata u Londonu sasvim je
uto od prljavtine. To treba zabraniti. Uzorna mlekara i bolnica ovde gore - te
dve stvari volela bi da uradi, sama. Ali kako? Toliko dece! Kad budu stariji, tad
e moda imati vremena; kad budu svi ili u kolu.
Oh, ali ona nikako ne eli da Dejms ili Kem budu makar i jedan dan
stariji. To dvoje bi volela da zadri da budu uvek ba takvi kakvi su sad, demoni
nestanosti, aneli radosti, nikad da ih ne vidi da porastu u dugonoga udovita.
Nita ne moe da nadoknadi gubitak. Ba sada, itajui Dejmsu i bilo je
mnogo vojnika sa talambasima i trubama, i kad se njegove oi smraie,
pomislila je: Zato moraju da porastu, i izgube sve ovo? On je najtalentovaniji,
najosetljiviji od sve njene dece. Ali svi, pomisli ona, mnogo obeavaju. Pru,
savren aneo prema drugima, a sada, ponekad, uvee naroito, onima koji je
vide zastaje dah od njene lepote. Endru - ak i njen mu priznaje da je njegov
dar za matematiku izvanredan. A Nansi i Roder, oboje su sada divlja stvorenja
koja lutaju po polju ceo dan. to se tie Roze, njena usta su i suvie velika, ali
zato ima izvanredno spretne ruke. Kad su prireivali arade, Roza je pravila
haljine; pravila je sve; najvie voli da ureuje stolove, cvee, ma ta. Ne voli to
Dasper ubija ptice; ali to je samo jedna faza; svi oni prolaze kroz faze. Zato,
pitala se, pritiskivajui bradu o Dejmsovu glavu, zato rastu tako brzo? Zato
da idu u kolu? Ona bi volela da uvek ima bebu. Najsrenija je onda kad dri
jednu u naruju. Onda neka govore da je tiranin, ohola, da zapoveda, ako im se
to dopada; ona nema nita protiv. I dodirujui njegovu kosu usnama, ona
pomisli da on nikad nee opet biti tako srean, ali se zaustavi, opomenuvi se
kako se njen mu ljuti kad ona to govori. Ipak, to je istina. Oni su sad sreniji
nego to e ikad biti. Servis za aj od pet penija ini Kem danima srenom.
Sluala ih je kako trupu i uzvikuju na podu iznad njene glave, im se probudi.
Dolazili su urno hodnikom. Onda bi se vrata naglo otvorila i oni su ulazili,

svei kao rue, iroko zatvorenih oiju, sasvim budni, kao da je ovaj ulazak u
trpezariju za doruak, svakog dana, pravi dogaaj za njih; i tako dalje, jedna
stvar za drugom, po ceo dan, dok ne ode da im poeli laku no i nae ih u
krevecima smreene kao ptice meu trenjama i malinama kako jo uvek
izmiljaju prie o nekoj sitnici - o neemu to su uli, o neemu to su nali u
vrtu. Svi oni imaju svoja mala blaga ... I tako je sila i kazala muu: Zato
moraju da porastu i sve to da izgube? Nikad vie nee biti tako sreni. I on se
ljutio. Zato tako mrano gledati na ivot? ree on. To nije razumno. Jer udno
je to; a ona veruje da je to tano, da je on sa svim svojim sumorom i oajanjem
sreniji, i u stvari vie optimista nego ona. Manje je izloen ljudskim brigama,
moda zato. On uvek ima svoj rad kao pribeite. Ni ona sama nije pesimista,
kao to je on optuuje. Samo ona smatra ivot - i mali iseak vremena prikaza
se njenim oima - njenih pedeset godina. Evo ga pred njom - ivot. ivot:
pomisli ona, ali ne dovri misao. Pogleda na ivot, jer ga jasno osea kao neto
stvarno, neto intimno, to ne deli ni sa decom ni sa muem. Neka vrsta
poslovne transakcije izmeu njih; ona je na jednoj strani, a ivot na drugoj, i
ona stalno pokuava da ga nadmudri, kao to i on pokuava da nadmudri nju; a
ponekad pregovaraju (kad sedi sama); ima, seti se, velikih scena mirenja; ali
veinom, dosta udnovato, mora priznati da ono to naziva ivotom ona osea
kao neto strano, neprijateljsko i spremno da zaskoi ako mu se prui prilika.
Postoje veiti problemi: patnja, smrt, sirotinja. Uvek postoji neka ena koja
umire od raka, ak i ovde. A ipak je kazala svoj ovoj deci: Vi ete proi kroz to.
Kazala je to nemilosrdno osmoroma ljudskih bia (a raun za staklenu batu
iznosie pedeset funti). Iz tog razloga, znajui ta je pred njima - ljubav i
ambicija i biti nesrean, sam, u sumornim mestima - esto je oseala: Zato
moraju da porastu i izgube sve to? A onda je kazala sebi, prkosno zamahujui
maem na ivot - glupost. Oni e biti savreno sreni. I eto je, razmiljala je,
oseajui ivot prilino opakim opet, udeava da se Minta uda za Pola Rajlija;
zato, ma ta oseala o ovoj transakciji, a imala je iskustva koja ne moraju

svakom da se dogode (ne imenuje ih sebi), nju neto goni, i suvie brzo, ona
zna, skoro kao da je to i za nju izlaz, da govori da svet mora da se eni i udaje,
da mora da ima decu.
Da moda ne grei u ovome, pitala se, ispitujui ponovo svoje dranje za
proteklih nedelju dve, pitajui se da li je zaista izvrila ma kakav pritisak na
Mintu, kojoj je svega dvadeset etiri godine, da se odlui. Bilo joj je nelagodno.
Nije li se ona smejala tome? Nije li zaboravljala opet kako jako utie na svet?
Brak zahteva - oh, sve vrste osobina (raun za staklenu batu iznosie pedeset
funti); jednu - ne mora da je imenuje - koja je osnovna, koju ona ima sa svojim
muem. Da li oni imaju to?
Tada on obue akire i otra kao ludak, itala je. Ali napolju je
besnela strana bura, i duvalo je tako jako da je jedva mogao da se dri na
nogama; kue i drvee su se savijali, planine se tresle, stenje se kotrljalo u more,
nebo je bilo crno kao katran, grmelo je i sevalo, i more je nadolo u crnim
talasima visokim kao crkveni tornjevi i planine, i svi sa belom penom na vrhu.
Ona okrete list; ima samo jo nekoliko redaka, tako da e zavriti priu,
mada je prolo vreme za poinak. Ve je kasno. Svetlost u vrtu joj je to
kazivala; i belina cvea i neto sivo u liu kao da su se kriom dogovarali da
izazovu u njoj oseanje zabrinutosti. ta je to, ona nije mogla odmah da se
opomene. Tada se seti; Pol i Minta i Endru nisu se vratili. Izie joj pred oi opet
mala grupa na terasi ispred vrata hola, kako stoji i gleda u nebo. Endru je imao
svoju mreu i korpu. To je znailo da e se penjati na stenu; da e biti odseen.
Ili, vraajui se jedno po jedno nekom od onih uskih staza iznad grebena, neko
od njih moe da se oklizne. Moe se skotrljati i razbiti. Smrkavalo se sasvim.
Ali ona nije dopustila da joj se glas nimalo promeni kad je zavrila priu i
dodala, zatvarajui knjigu, izgovarajui poslednje rei, kao da ih je sama
izmislila, gledajui Dejmsa u oi: I tako oni ive jo uvek do dana
dananjeg.
I to je kraj, ree ona, i vide u njegovim oima, dok je interesovanje za

priu zamiralo u njima, da je neto drugo zauzelo njegovo mesto, neto upitno,
bledo kao odsjaj neke svetlosti, to ga je odmah nateralo da netremice gleda i da
se divi. Okrenuvi se, ona pogleda preko zaliva, i tamo, zacelo, dolazei tano
preko talasa, najpre dva brza snopa svetlosti a onda jedan dug i postojan svetlost Svetionika. Bio je upaljen.
Kroz trenutak on e je upitati Hoemo li ii na Svetionik? I ona e
morati da kae Ne - ne sutra, tvoj otac kae ne. Sreom, Mildred ue da ih
povede, i urba ih pomete. Ali on je gledao preko ramena dok ga je Mildred
iznosila, i ona je znala da je on mislio: Neemo ii sutra na Svetionik; i
pomisli - on e se seati toga celog svog ivota.
11
Ne, pomislila je, slaui neke od onih slika koje je izrezao - hladnjau,
kosilicu, gospodina u veernjem odelu - deca nikad ne zaboravljaju. Zbog toga,
vrlo je vano ta ovek kae, ta uradi, i olakanje je kad deca odu na spavanje.
Sad ne mora da misli ni o kome. Moe da bude ona sama i za sebe. I za tim je
sada esto oseala potrebu - da razmilja; ne, ak ni da razmilja. Da uti, da
bude sama. Celo bie i zbivanje, prepuni, blistavi, zvuni, ieznu; i ovek se
povue, sa sveanim oseanjem, da bude sam, klinasto srce mraka, neto
nevidljivo drugima. Mada je nastavila da plete, i sedi uspravno, ovako se
oseala; i ovo ja, poto je odbacilo sve veze, bilo je slobodno za najneobinije
pustolovine. Kad ivot potonu za trenutak, polje iskustva izgledae
neogranieno. I svako ima uvek ovo oseanje neogranienih mogunosti,
zamiljala je; jedno za drugim, ona, Lili, Ogastus Karmajkl, moraju oseati da
su nae prikaze, ono po emu nas poznaju, sve zastrto, sve nedoseno duboko;
ali pokatkad se uzdiemo do povrine, i to je ono po emu nas vide. Njen vidik
izgledao joj je neogranien. Tu su sva ona mesta koja nije videla; indijanske
prerije; oseala je da razgre konu zavesu neke crkve u Rimu. Ovo srce mraka

moglo je da ide svuda, jer niko njega ne vidi. Ne mogu da ga zaustave, mislila
je trijumfujui. Tu je sloboda, tu je mir, najdobrodolije od svega, pribiranje,
predah na zaravni stabilnosti. Niko nije sam sobom nikad naao odmor, po
njenom iskustvu (ovde ona izvede neto veto sa svojim iglama), ve kao klin
mraka. Gubei linost, ovek gubi ljutinu, urbu, uzrujavanje; i uvek joj dolazi
na usne neki uzvik trijumfa nad ivotom kad stvari dolaze zajedno u ovom miru,
ovom odmoru, ovoj venosti, i, zastajui, ona pogleda da sretne onaj snop sa
Svetionika, dug, postojani snop, poslednji od tri, jer posmatrajui ih u ovakvom
raspoloenju uvek u ovo doba ovek ne moe a da se ne vee za jedno naroito
od svega to vidi; i ta stvar, dug postojani snop, njen je. esto je hvatala sebe
kako sedi i gleda, sedi i gleda, sa radom u rukama, dok ne bi postalo ono u ta
gleda - svetlost, na primer. I to bi izdiglo neku malu ovu ili onu frazu koja je
leala u njenoj svesti, kao Deca ne zaboravljaju, deca ne zaboravljaju, koju bi
ona ponavljala i uzela da dodaje: Svrie se, svrie se. Doi e, doi e - kad
iznenada dodade Mi smo u rukama Gospoda.
Ali odmah se uznemiri to je to kazala. Ko je to rekao? nije ona; bila je
uhvaena kako govori neto to ne misli. Ona pogleda preko pletiva i srete trei
snop svetlosti i uini joj se kao da njene sopstvene oi susreu njene sopstvene
oi, istraujui kao to bi ona sama istraivala po svojoj dui i srcu, briui tu
la, svaku la. Hvalila je sebe hvalei svetlost, bez sujete, jer je stroga,
prodorna, lepa kao ta svetlost. udno je to, pomislila je, kako se ovek kad je
sam privija uza stvari, mrtve stvari, drvee, potoke, cvee; osea da ga oni
izraavaju; da postaju on; da ga poznaju, da su u neku ruku on; osea neku
iracionalnu nenost ovako (pogledala je dugu postojanu svetlost) kao za sebe.
Dizala se, i ona je gledala i gledala, igle su prestale da rade, izvijala se sa dna
svesti, dizala se iz jezera ljudskog bia, izmaglica, nevesta u susret svome
dragom.
ta ju je navelo da kae Mi smo u rukama Gospoda? pitala se.
Neiskrenost koja se neosetno uvlai meu istine uzrujava je, uznemirava.

Vratila se opet pletivu. Kako je mogao ma kakav Gospod da stvori ovaj svet?
Svojim umom uvek je videla injenicu da ne postoje razboritost, red, pravda;
postoje patnja, smrt, siromatvo. Ne postoji podlost i suvie niska za svet da je
uini; ona to zna. Srea ne traje; ona to zna. Plela je sa vrstom mirnoom, lako
krivei usne i, nesvesno, ukoila je i umirila crte lica u navici strogosti da kad je
njen mu proao, mada se on u sebi smejao pri pomisli da se Hjum, filozof,
poto se mnogo ugojio, zaglibio u movaru, nije mogao a da ne primeti,
prolazei, strogost u srcu njene lepote. To ga je rastuilo, i njena udaljenost ga
je bolela, i oseao je, prolazei, da ne moe da je zatiti, a kad je stigao do
ivice, bio je tuan. On ne moe nita uiniti da joj pomogne. Mora samo da
stoji sa strane i da motri. U stvari, paklena istina je da joj je on stvarao tekoe.
Razdraljiv je - preosetljiv. Naljutio se zbog Svetionika. On pogleda u ivicu, u
njenu zapletenost, u njenu tamu.
Uvek, ga Remzi je oseala, ovek se izbavlja iz samoe nerado hvatajui
se za neku sitnicu, neki zvuk, neki prizor. Oslunula je, ali sve je bilo vrlo tiho;
igra kriketa je bila zavrena; deca su u kupatilu; uo se samo um mora. Ona
prestade da plete; drala je dugaku, crvenkastosmeu arapu koja se za
trenutak njihala u njenim rukama. Ugledala je opet svetlost. Sa nekom ironijom
u svom istraivanju, jer kad se ovek uopte probudi, njegovi se odnosi
menjaju, ona pogleda na postojanu svetlost, nemilosrdnu, surovu, koja je tako
mnogo njena, a ipak tako malo, koja je ima na znak i poziv (budila se nou i
videla je savijenu preko njihovih postelja kako miluje pod), jer sve to je
mislila, posmatrajui je oarana, opinjena - svetlost kao da je milovala svojim
srebrnim prstima neki zapeaen sud u njenom mozgu ije bi je rasprskavanje
preplavilo radou - to je bilo saznanje sree, izvanredne sree, silne sree;
svetlost je srebrila uzburkane talase malo svetlije, dok je svetlost dana slabila, i
plavetnilo iezavalo iz mora i uvijalo se u talase boje limuna koji su se
mrekali i bujali, razbijali u obalu; i ushienjem se ozarie njene o i, i talasi
iste radosti pohrlie preko dna njene svesti, i ona oseti: Dosta je, Dosta je!

On se okrete i ugleda je. Ah! Ona je ljupka, ljupkija nego ikad, pomisli
on. Ali on ne moe da razgovara s njom. Ne sme da je uznemirava. On je eleo
preno da razgovara s njom, sad kad je Dejms otiao i ona najzad bila sama.
Ali odluio je ne; nee da je uznemirava. Ona je daleko od njega sad u svojoj
lepoti, u svojoj tuzi. Ostavie je tako, i on proe bez rei, mada ga je bolelo to
izgleda tako daleka, i on ne moe da doe do nje, ne moe da uini nita da joj
pomogne. I opet bi bez rei proao pored nje da mu nije ona, u tom trenutku,
dobrovoljno dala ono to je znala da on nikad ne bi traio, i pozvala ga i uzela
zeleni al sa rama slike, i otila k njemu. Jer on eli, ona to zna, da je zatiti.
12
Ona prebaci zeleni al preko ramena i uze njega pod ruku. Njegova lepota
je tako velika, ree ona, poinjui odjednom da govori o batovanu Kenediju,
tako je izvanredno lep, da ona ne moe da ga otpusti. Lestvice su bile
prislonjene na staklenu batu, i gomilice staklarskog lema bile su prilepljene
okolo, jer je poela opravka krova staklene bate. Da, ali dok je etala sa
muem, osetila je da je taj naroiti izvor brige ureen. Bilo joj je na vrh jezika
da kae, dok su etali, To e stajati pedeset funti, ali umesto toga, poto je
srce izdade u pitanju novca, govorila je o Dejmsovom pucanju na ptice, i on
ree, odmah, teei je, da je to prirodno za jednog deaka, i da veruje da e on
uskoro nai neki bolji nain zabave. Njen mu je tako pametan, tako pravedan. I
tako ona ree Da; sva deca prolaze kroz faze, i poe da govori o georginama u
velikoj leji, i da se pita ta e biti sa cveem sledee godine, i upita da li je on
uo nadimak koji su deca dala arlsu Tenzliju. Ateist, zovu ga, mali ateist. On
nije uglaen primerak", ree g. Remzi. Daleko od toga, ree ga Remzi.
Ona smatra da je sasvim umesno ostaviti ga njegovim planovima, ree
ga Remzi, pitajui se da li ima ikakve koristi slati ovamo rasad; da li su ga
sadili? Oh, on ima da pie svoju disertaciju, g. Remzi. Ona zna sve o tome,

ree ga Remzi. On ne govori ni o emu drugom. To je o uticaju nekoga na

neto. Dakle, to je sve na ta on moe da rauna, ree g. Remzi. Daj boe da
se ne zaljubi u Pru, ree ga Remzi. Liio bi je nasledstva ako bi se udala za
njega, ree g. Remzi. Nije gledao u cvee o kojem mu je njegova ena govorila,
ve u jednu taku oko jedne stope iznad njih. Nema u njemu zlobe, dodade, i
upravo je hteo da zausti da je svakako on jedini mladi u Engleskoj koji se divi
njegovom - ali se uzdra. Nee opet da joj dosauje svojim knjigama. Ovo
cvee izgleda valjano, ree g. Remzi, sputajui pogled i primeujui neto
crveno, neto mrko. Da, ili to je ona svojim rukama zasadila, ree ga Remzi.
Pitanje je ta se deava kad ona poalje rasad ovamo, da li ga Kenedi posadi? To
je ta njegova neizleiva lenjost, dodala je, krenuv dalje. Ako stoji nad njim celi
dan sa motikom u ruci, on ponekad uradi poneto. Tako su etali, idui prema
crvenim ljiljanima. Ti ui svoje keri da preuveliavaju, ree g. Remzi,
korei je. Njena tetka Kamila je mnogo gora nego ona, primeti ga Remzi.
Niko nikad nije smatrao tvoju tetku Kamilu uzorom vrline, koliko ja znam,
ree g. Remzi. Ona je bila najlepa ena koju sam ikad videla, ree ga
Remzi. Neko drugi je to bio, ree g. Remzi. Pru e biti daleko lepa nego ona,
ree ga Remzi. On ne vidi ii traga od toga, ree g. Remzi. Dobro onda,
pogledaj veeras, ree ga Remzi. Zastadoe. On bi eleo da Endru vie radi.
Izgubie svaku mogunost da dobije stipendiju ako ne radi. Oh, stipendije!"
ree ona. G. Remzi je smatrao da je budalasto od nje to govori tako o jednoj
ozbiljnoj stvari kao to je stipendija. On e biti veoma ponosan ako Endru
dobije stipendiju, ree on. Ona e biti isto tako ponosna ako je ne dobije,
odgovori ona. Nikad se nisu slagali u ovome, ali to nita ne mari. Ona voli to
on veruje u stipendije, a on voli to se ona ponosi Endruom ma ta on inio.
Odjednom ona se seti onih staza na ivici grebena.
Nije li kasno? upita ona. Jo se nisu vratili. On nemarno otvori asovnik.
Ali bilo je tek prolo sedam. Drao je asovnik otvoren za trenutak, odluujui
da joj kae ta je oseao na terasi. Na prvom mestu, nije pametno biti nervozan.

Endru ume da se stara o sebi. Onda, eli da joj kae da dok je malopre etao
terasom - to mu je bilo neugodno, kao da je provalio u njenu samou, njenu
udaljenost, njenu povuenost... Ali ona ga je bodrila. ta eli da joj kae, pitala
je, mislei da se to tie odlaska na Svetionik; i da mu je ao to je rekao
Doavola s tobom. Ali ne. On ne voli da je vidi tako tunu, ree. To je samo
rasejanost, usprotivi se ona, lako rumenei. Oboje su se oseali nelagodno, kao
da ne znaju da li da produe ili da se vrate. itala je bajke Dejmsu, ree ona.
Ne, oni ne mogu to da podele; oni ne mogu to da kau.
Doli su do otvora izmeu dva gustia crvenih ljiljana, i opet je tu bio
Svetionik, ali ona nee dozvoliti sebi da ga opet gleda. Da je znala da je on
posmatra, pomisli ona, ne bi dopustila sebi da sedi tamo i razmilja. Neprijatno
joj je sve to podsea da je viena kako sedi i misli. Zato je pogledala preko
ramena, u varo. Svetlosti su se mrekale i tekle kao da su kapi srebrne vode
koje se dre vrsto u vetru. I sva sirotinja, sva patnja pretvorili su se u tu
svetlost, pomisli ga Remzi. Svetlosti grada i pristanita i brodova izgledale su
kao neka avetinjska mrea koja plovi tamo da oznai neto to je potonulo. Pa,
ako on ne moe da sudeluje u njenim mislima, pomisli g. Remzi u sebi, on e
onda otii za svojim. eleo je da nastavi da razmilja, da pria sebi priu o tome
kako se Hjum zaglibio u movari; eleo je da se smeje. Ali pre svega glupo je
brinuti se za Endrua. Kad je on bio u Endruovim godinama etao je po polju ceo
dan, samo sa jednim dvopekom u depu, i niko se nije brinuo o njemu, niti je
pomiljao da je pao sa stene. On ree glasno da namerava da ide u jednodnevnu
etnju ako vreme bude dralo. Dosta mu je ve Benksa i Karmajkla. eleo bi
malo samoe. Da, ona ree. Bilo mu je krivo to se nije protivila. Ona je znala
da on to nikad nee uiniti. I suvie je star da peai ceo dan sa jednim
dvopekom u depu. Krenuli su je deaci, ali ne on. Pre mnogo godina, pre no
to se oenio - seao se, gledajui preko zaliva, dok su stajali izmeu gustia
crvenih ljiljana - on je peaio ceo dan. Jeo je sir i hleb u nekoj gostionici.
Radio je po deset asova bez prekida; jedna starica bi provirila katkad da

podstakne vatru. Ono tamo je zemlja koju najvie voli, ona peana brda koja se
gube u mraku. Moe peaiti ceo dan a da ne sretne ni ive due. Nema skoro
nijedne kue, ni jednog jedinog sela miljama unaokolo. ovek moe da
razmilja o stvarima sam. Ima malih peskovitih alova na koja nikad nije
kroila ljudska noga. Tuljani se podiu i posmatraju te. Ponekad mu se inilo da
u nekoj kuici tamo - on prekide misao, sa uzdahom. Nema pravo. Otac osmoro
dece - opominjao je sebe. A bio bi ivotinja i hulja ako bi eleo da se promeni
makar i jedna jedina stvar. Endru e biti bolji ovek nego to je on. Pru e biti
lepotica, kae njena mati. Oni e malo zaustaviti poplavu. To je valjano delo
uopte uzev - njegovo osmoro dece. Ona pokazuju da nije sasvim prokleo siroti
mali svemir, jer ovakve jedne veeri, pomisli on, gledajui zemlju koja se
gubila, ostrvce izgleda patetino maleno, poluutonulo u more.
Siroto malo mesto, promrmlja on, s uzdahom.
Ona ga u. On je govorio najsetnije stvari, ali primetila je da odmah, im
ih izrekne, on uvek izgleda veseliji nego obino. Sve ovo pravljenje fraza je
igra, pomisli ona, jer da ona kae polovinu od onoga to on govori, dosad bi se
ubila.
Uznemiruje je ovo pravljenje fraza, i ona mu ree, na jedan stvaran nain,
da je vee sasvim divno. I zbog ega on guna, upita, pola se smejui pola se
alei, jer je pogaala o emu on misli - da bi pisao bolje knjige da se nije
oenio.
On se ne ali, ree. Ona zna da se on ne ali. Ona zna da on nema na ta
da se ali. I dohvati njenu ruku, prinese je usnama i poljubi je sa estinom koja
joj natera suze na oi, a zatim je brzo ispusti.
Okretoe se od vidika i poee da etaju, ruku pod ruku, stazom gde su
rasle srebrnastozelene kopljaste biljke. Njegova ruka je skoro kao mladika,
pomislila je ga Remzi, tanka i vrsta, i pomisli radosno kako je on jo uvek
jak, mada je preao ezdesetu, i kako je neukrotiv i optimist, i kako je
udnovato da ga uverenost u sve vrste strahota ne obeshrabruje nego bodri. Zar

nije to udnovato? razmiljala je. Doista, ponekad joj je izgledao sazdan

drukije nego ostali ljudi, roen slep i gluv i nem za obine stvari, ali za
neobine orlovskog oka. Njegovo razumevanje esto ju je zaprepaivalo. Ali
primeuje li on cvee? Ne. Primeuje li vidik? Ne. Primeuje li ak lepotu svoje
roene keri, ili da li mu je na tanjiru puding ili rostbif? Sedeo bi za stolom sa
njima kao neko u snu. I ta njegova navika da govori glasno, ili da govori stihove
glasno, sve vie preovlauje, naalost; jer ponekad je to neugodno Najbolji i najsjajniji, odlazite!
sirota ga Gidings, kad joj je to viknuo, skoro je iskoila iz koe. Ali tada, ga
Remzi, mada odmah stajui na njegovu stranu protiv svih glupavih Gidingsa na
svetu, tada ona pomisli, dajui mu na znanje lakim pritiskom njegove miice, da
se on penje uzbrdo i suvie brzo za nju i da ona mora da zastane za trenutak da
vidi da li su ono novi krtinjaci na obali, tada, ona pomisli, saginjui se da
pogleda, veliki duh kao njegov mora se razlikovati u svakom pogledu od naih.
Svi veliki ljudi koje je ikad znala, pomisli, zakljuujui da je kuni morao ui u
rupu, takvi su, i dobro je za mladie (mada je atmosfera sluaonica zaguljiva i
za nju skoro neizdrljiva), prosto da ga vide, prosto da ga uju. Ali ako ne
utamane kunie, kako da ih zadre od namnoavanja? pitala se. To moe da
bude kuni; to moe da bude krtica. Neko stvorenje svakako unitava njenu
jagorevinu. I diui pogled, ona vide iznad tankog drvea prvi drhtaj zvezde
koja je treperila, i zaele da natera mua da vidi to; jer joj prizor prua ogromno
zadovoljstvo. Ali se uzdra. On nikad ne posmatra stvari. Ako bi i uinio to,
rekao bi samo Siroti mali svet, sa jednim od onih njegovih uzdaha.
U tom trenutku on ree Vrlo lepo, da bi ugodio njoj i pretvarao se da se
divi cveu. Ali ona zna sasvim dobro da mu se ne divi, ili ak i ne primeuje da
je ono tu. To je samo da ugodi njoj... Ah, nije li ono Lili Brisko, to ide sa
Vilijamom Benksom? Ona upravi svoje kratkovide oi u lea para koji se

udaljavao. Da, zaista jeste. Ne znai li to da e se oni uzeti? Da, to mora biti!
Kakva divna ideja! Oni se moraju uzeti.
13
On je bio u Amsterdamu, govorio je g. Benks, dok je etao travnjakom sa
Lili Brisko. Video je Rembrantove slike. Bio je u Madridu. Naalost, bio je
Veliki petak, i Prado je bio zatvoren. Bio je u Rimu. Zar gica Brisko nikad nije
bila u Rimu? Oh, ona mora ii. To bi za nju bio divan doivljaj - Sikstinska
kapela; Mikelanelo; i Padova, sa svojim otom. Njegova ena je slabog
zdravlja bila ve godinama, tako da je njihovo razgledanje znamenitosti bilo
skromno.
Ona je bila u Briselu; ona je bila u Parizu, ali samo na kratko vreme, da
poseti bolesnu tetku. Bila je u Drezdenu; ima tamo mnogo slika koje nije videla;
ipak, razmiljala je Lili Brisko, moda je bolje ne videti slike: one samo prave
oveka beznadeno nezadovoljnim njegovim radom. G. Benks je smatrao da
ovek katkad preteruje sa takvim gleditem. Ne moemo svi biti Ticijani, i ne
moemo svi biti Darvini, kae on; u isto vreme, on sumnja da li bi mogli imati
Darvina ili Ticijana da nema malih ljudi kao to smo mi. Lili bi elela da mu
napravi kompliment; vi niste mali ovek, g. Benkse, volela bi da kae. Ali on ne
eli komplimente (veina ljudi ih eli, pomisli ona), i nju je bilo pomalo stid
zbog te elje, i ne ree nita, a on je primetio da ono to je kazao moda ne
moe da se primeni na slike. U svakom sluaju, ree Lili, odbacujui svoju malu
neiskrenost, ona e uvek slikati, zato to nju zanima. Da, ree g. Benks, uveren
je da hoe, a kad su stigli do ivice travnjaka upita je da li joj je bilo teko da
nae teme u Londonu, a u to se okretoe i ugledae Remzijeve. Dakle to je brak,
pomislila je Lili, ovek i ena koji posmatraju devojku kako baca loptu. To je
ono to je ga Remzi pokuala da mu kae prole noi, pomisli ona. Jer ona ima
na sebi zelen al, i oni stoje pripijeni jedno uz drugo posmatrajui kako Pru i

Dasper bacaju loptu. I odjednom se znaenje, bez ikakvog razloga, kao da oni
moda izlaze iz podzemne eleznice ili pritiskuju zvonce na vratima, spusti na
njih, pravei ih simbolima braka, mua i ene. Zatim, posle jednog trenutka,
nestade simbolikog obrisa koji je natkrilio stvarne oblike, i oni postadoe, kao
to su ih i sreli, g. i ga Remzi kako posmatraju decu koja igraju lopte. Ali ipak
za trenutak, mada ih ga Remzi pozdravi svojim uobiajenim smekom (oh, ona
misli da emo se uzeti, pomisli Lili) i ree ,Ja trijumfujem veeras, to je
znailo da je g. Benks najzad pristao da veera s njima, a ne da bei u svoj stan,
gde mu sluga kuva povre kako treba; ipak za trenutak imalo se oseanje
podvojenosti stvari, prostora, neodgovornosti, dok se lopta vinula visoko, a oni
je pratili i izgubili i videli zvezdu i pokrivene grane. U svetlosti koja se gasila
svi su izgledali otro ocrtani i vazduasti i odeljeni ogromnim razmacima. Onda,
letei natrag preko ogromnog prostora (jer izgledalo je da je vrstoa sasvim
iezla), Pru svom snagom natra na njih i uhvati loptu divno, visoko levom
rukom, i njena mati ree Zar se jo nisu vratili? i na to se arolija prekide. G.
Remzi se oseti sad slobodan da se glasno smeje Hjumu, koji se zaglibio u
movaru, a neka starica ga oslobodila pod uslovom da oita Oena, i smejui
se sam, on ode u svoju radnu sobu. Ga Remzi, vraajui Pru opet u porodini
ivot iz kojega je bila pobegla bacajui loptu, upita:
Je li Nansi otila s njima?
14
Naravno, Nansi je otila s njima, poto ju je Minta Dojl molila svojim
nemim pogledom, pruajui ruku, kad je Nansi posle ruka polazila na
mansardu da izbegne strahotu porodinog ivota. Pomislila je da onda mora
otii. Nije elela da ide. Nije elela da bude uvuena u sve to. Jer dok su ile
putem prema steni, Minta ju je drala za ruku. Onda ju je pustila. Onda ju je
opet uzela. ta to ona hoe? pitala se Nansi. Postoji neto, naravno, to svet eli;

jer kad je Minta uzela njenu ruku i drala je, Nansi preko volje vide ceo svet
kako se prostire pred njom, kao da je to Carigrad gledan kroz maglu, i onda, ma
kako da je ovek spavaiv, mora da upita, Je li to Aja Sofija? Je li to Zlatni
rog? Tako Nansi upita, kad je Minta uze za ruku, ta ona eli? Je li to - to? I
ta je to - to? Ovde-onde pojavljivao se iz magle (dok je Nansi gledala dole na
ivot prostrt pred njom) toranj, kupola; isturene stvari, bez imena. Ali kad je
Minta ispustila njenu ruku dok su trali nizbrdo, sve to, kupola, toranj, ma ta
to se isturalo kroz maglu, potonu u nju i ieznu.
Minta je, kazao je Endru, dosta dobar peak. Pametnije se odeva nego
veina ena. Nosi vrlo kratke suknje i crne gaice. Ona skae pravo u reku i
prelazi na drugu stranu. Dopada mu se njena drskost, ali on vidi da to ne ide poginue na neki idiotski nain jednog dana. Izgleda da se ne boji nieg osim
bikova. Kad samo vidi bika u polju, ona podie ruke i vritei bei, a to je
naravno ba ono to moe da razbesni bika. Ni najmanje ne mari da to prizna
otvoreno; to se mora rei. Ona zna da je strana kukavica kad su u pitanju
bikovi, kae. Ona misli da se morala uplaiti u kolicima, kad je bila beba.
Izgleda da nju nije briga ta govori i radi. Odjednom ona sede na ivicu stene i
poe da peva neku pesmu:
Te klete tvoje oi, te klete tvoje oi.
Trebalo je da se svi pridrue i pevaju u horu, i da uzvikuju zajedno
Te klete tvoje oi, te klete tvoje oi,
ali bilo bi fatalno pustiti da nadoe plima i prekrije sva dobra lovita pre no to
stignu na obalu.
Fatalno, sloi se Pol, skoivi na noge, i dok su se sputali, on je citirao
iz Vodia o ovim ostrvima s pravom uvenim zbog toga to izgledaju kao

parkovi, kao i zbog koliine i raznovrsnosti morskih retkosti. Ali ovo, sve
zajedno, nee valjati, ova dreka i te klete tvoje oi, oseao je Endru, birajui put
niza stenu, ovo tapanje po leima, i nazivanje stari drue i sve to, nita to
nee valjati. To je najgore kad se vode ene u etnju. Kad su doli na obalu,
razdvojie se; on ode prema Papinom nosu, izuvi se i smotavi arape u cipele,
a onaj par ostavi da se brine sam o sebi. Nansi odgaca do svojih stena i potrai
svoje lokve, i ostavi onaj par da se brine sam o sebi. Ona se sae nisko i dodirnu
glatke kao guma morske sase, priljubljene kao gomilice pihtija uza stenu.
Zamiljena, ona pretvori lokve u more, i male klenove u ajkule i kitove, i
prebaci ogromne oblake preko svog sitnog sveta, zaklanjajui rukom sunce, i
tako donese mrak i pusto, kao sam Gospod milionima nesvesnih i nevinih bia,
a onda skloni ruku odjednom i pusti da sve obasja sunce. Napolju na bledom
pesku,

propinjui

se,

opervaen

rojtama,

gvozednim

rukavicama,

dostojanstveno proe levijatan (jo uvek je uveavala lokvu), i skliznu u

ogromnu pukotinu na planinskoj litici. A onda, putajui da joj pogled neosetno
pree preko lokve i zaustavi se na onoj talasastoj liniji mora i neba, na stablima
drvea koja su se od parobrodskog dima lelujala na vidiku, ona postade svom
tom silom koja je besno nadolazila i povlaila se, hipnotisana, i dva oseanja,
onog prostranstva i ove siunosti (lokva se opet smanjila), koja cvetaju u njoj,
naterae je da oseti da su joj vezane i ruke i noge i da nema snage da se
pomakne zbog jaine oseanja koja su umanjila njeno sopstveno telo, njen
sopstveni ivot, i ivote svih ljudi na svetu, zauvek, do nitavila. Tako sluajui
talase, nagnuta nad lokvu, razmiljala je.
I Endru viknu da more nadolazi, tako da ona skoi pljuskajui kroz plitke
talase na obalu i ustra uza alo i neka naglost i elja za brzim kretanjem odnee
je pravo iza stene i tamo, ih boe, bili su zagrljeni Pol i Minta! i ljubili se
verovatno. Bila je besna, ozlojeena. Ona i Endru se obue u mrtvoj tiini, ne
govorei nita o tome. Bili su zaista prilino preki jedno prema drugome. Mogla
ga je pozvati kad je videla raka ili ma ta bilo, gunao je Endru. Meutim, oboje

su oseali: mi nismo krivi. Oni nisu eleli da se dogodi ta strana glupost. Ipak
je ljutilo Endrua to e Nansi biti ena, i Nansi to e Endru biti ovek, i oni
vezae svoje cipele vrlo uredno i izvukoe mane prilino vrsto.
Kad su se opet popeli na sam vrh stene, Minta uzviknu da je izgubila bro
svoje bake - svoje bake bro, jedini nakit koji je imala - alosna vrba, to je bila
(zacelo se seaju), ukraena biserom. Morali su ga videti, govorila je, sa suzama
koje su joj tekle niz obraze, bro kojim je njena baka privrivala kapu do
poslednjeg dana ivota. A sad ga je ona izgubila. Vie bi volela da je izgubila
sve nego taj bro. Vratie se da ga potrai. Svi se vratie. eprkali su, zavirivali,
gledali. Drali su glave vrlo nisko, i govorili su kratko i osorno. Pol Rajli je
traio kao mahnit svud okolo stene gde su sedeli. Sva ova uzbuna zbog broa
nije nikako u redu, mislio je Endru, a Pol mu je kazao da temeljno pretrai
izmeu ovog i onog mesta. Plima je brzo nadolazila. Kroz jedan minut more e
prekriti mesto gde su sedeli. Ne postoji uopte nikakva mogunost da ga sad
nau. Biemo odseeni! Minta kriknu, u iznenadnom strahu. Kao da postoji
neka opasnost od toga! To je opet isto kao sa bikovima - ona ne vlada svojim
oseanjima, pomisli Endru. Kao i sve ene. Jadni Pol morao je da je umiruje.
Mukarci (Endru i Pol odjednom postadoe muevni i drukiji nego obino)
posavetovae se kratko i odluie da pobodu Rajlijev tap onde gde su sedeli i
da se vrate kad bude oseka. Sad nita drugo ne moe da se uradi. Ako je bro
tamo, bie jo uvek tamo ujutru, uveravali su je, ali Minta je jecala celim putem
do vrha stene. To je bio bakin bro; vie bi volela da je izgubila sve drugo nego
taj bro, a ipak Nansi je oseala, mada je moglo biti i istina da joj je teko to je
izgubila bro, da ne plae samo zbog toga. Plakala je zbog neeg drugog. Mogli
bi svi da sednemo i da plaemo, oseala je. Ali nije znala zbog ega.
Izbie napred zajedno, Pol i Minta, i on ju je teio, govorei kako je
uven zbog nalaenja stvari. Jednom kad je bio mali deak naao je zlatan sat.
On e ustati u zoru, i uveren je da e ga nai. Izgledalo mu je da e jo biti
mrano, i da e biti sam na obali, i odnekud da e to biti dosta opasno. Poeo je

da govori, meutim, da e ga on zacelo nai, a ona ree da nee ni da uje o

njegovom ustajanju u zoru: bro je izgubljen, ona to zna; imala je neko
predoseanje kad ga je stavila na sebe ovog popodneva. I on odlui tajno da joj
nita ne kae, ali iskrae se iz kue u zoru, kad svi budu spavali, i ako ga ne
bude mogao nai, otii e u Edinburg i kupiti joj drugi, kao taj, samo lepi.
Pokazae ta on moe da uradi. I kad su se ispeli na brdo i ugledali svetlosti
grada ispod sebe, svetlosti koje izbijaju jedna po jedna, izgledale su kao stvari
koje e se njemu dogoditi - njegova enidba, njegova deca, njegova kua; i on
opet pomisli, kad su izili na glavni drum osenen visokim bunjem, kako e se
oni povui u samou i etati, etati, on uvek vodei nju, a ona pribijajui se uz
njega (kao sada). Dok su skretali na raskru, razmiljao je kroz kakvo je
zaprepaujue iskustvo proao, i on to mora ispriati nekome - gi Remzi,
naravno, jer zastajao mu je dah pri pomisli ta je bio i ta je uradio. Najgori
trenutak u njegovom ivotu bio je kad je zaprosio Mintu. Otii e pravo gi
Remzi, zato to je nekako oseao da je ona ta koja ga je navela da to uini. Ona
je uinila da on misli kako moe sve da postigne. Niko drugi njega ne uzima
ozbiljno. Ali ona je uinila da veruje da on moe uiniti sve to eli. Tokom
celog dananjeg dana oseao je na sebi njene oi kako ga prate (mada nije rekla
ni rei), kao da je govorila: Da, ti moe to da uradi. Ja verujem u tebe. Ja
oekujem to od tebe. Ona je uinila da on sve to osea, i im se vrate (on
potrai pogledom svetlosti kue preko zaliva), otii e njoj i rei, Uradio sam
to, go Remzi, zahvaljujui vama. I tako, idui stazom koja vodi ka kui,
ugledao je u gornjim prozorima svetlost koja se kretala. Zacelo su strano
zakasnili. Svet se sprema za veeru. Kua je sva osvetljena, a svetlost posle
mraka zasenila mu je oi, i on ree u sebi, detinjasto, dok se penjao putem,
Svetlosti, svetlosti, svetlosti, i ponavljao je zaslepljeno Svetlosti, svetlosti,
svetlosti, kad su uli u kuu, zurei okolo potpuno ukoena lica. Ali, gospode
boe, ree on u sebi, dodirujui rukom kravatu, ne smem praviti budalu od sebe.

15
Da, ree Pru, na svoj smotreni nain, odgovarajui na pitanje svoje
majke, mislim da je Nansi otila s njima.
16
Dobro, onda, Nansi je otila s njima, pretpostavljala je ga Remzi,
pitajui se, dok je sputala etku, uzimala ealj i kazala Slobodno na kucanje
na vratima (Dasper i Rouz uoe). Da li injenica to je Nansi s njima
smanjuje ili poveava mogunost da se neto dogodi; smanjuje, nekako, oseala
je ga Remzi, vrlo iracionalno, sem to pogibelj u tom stepenu nije verovatna.
Oni se ne mogu svi utopiti. I ona se opet oseti sama u prisustvu svog starog
protivnika, ivota.
Dasper i Rouz rekoe da Mildred eli da zna da li e ekati sa veerom.
Ni kraljicu Engleske, ree ga Remzi odluno.
Ni caricu Meksika, dodade ona, smejui se na Daspera, jer i on ima
slabost svoje majke; on isto tako preteruje.
A ako Rouz hoe, ree ona, dok Dasper odnese poruku, ona moe da
izabere nakit koji e nositi. Kada se ima petnaest osoba na veeri, ne moe se
veito ekati. Sad je poela da se ljuti na njih to su tako zakasnili; to je
nepromiljeno od njih, i ljutilo ju je i brinulo to su izabrali ba ovu no da
zakasne, kad ona eli da veera bude naroito prijatna, poto je Vilijam Benks
najzad pristao da veera s njima; a imaju Mildredino remek-delo - lonac. Sve
zavisi od toga da se servira tano u trenutak kad je lonac gotov. Govedina,
lorber, vino - sve mora biti spravljeno po svome redosledu. Ostaviti stvar da
eka ne dolazi u obzir. Pa ipak su, naravno, ba noas, izili i vratili se kasno, i
jelo mora da se vrati i mora da se odrava toplo; lonac e biti sasvim

upropaen.
Dasper joj ponudi opalnu ogrlicu; Rouz zlatnu. Koja lepe pristaje uz
njenu crnu haljinu? Koja zaista? ree ga Remzi rasejano, gledajui svoj vrat i
ramena u ogledalu (ali izbegavajui lice). A onda, dok su deca preturala po
njenim stvarima, ona pogleda kroz prozor i ugleda prizor koji ju je uvek
zabavljao - vrane kako se reavaju na koje e drvo da se smeste. Izgledalo je da
svaki put menjaju odluku, i uzleu ponovo u vazduh, zato, mislila je ona, to je
stara vrana, otac-vrana, stari Dozef zvala ga je, vrlo nepoverljive i mune
naravi. On je bio neugledna stara ptiurina kojoj je polovina krilnog perja
nedostajalo. Liio je na nekog otrcanog starog gospodina u cilindru koga je
videla kako svira ispred neke kafane.
Pogledajte! ree ona, smejui se. Oni se u stvari tuku. Dozef i Meri su
se tukli. Svakako se opet vinue, i svojim crnim krilima probijali su se kroz
vazduh i rasecali ga u izvanredne oblike handara. Krila koja lepraju, lepraju,
lepraju - ona nikad ne ume da opie dovoljno tano da bi bila zadovoljna jedna su od najljupkijih stvari za nju. Pogledaj to, ree ona Rouzi, nadajui se
da e Rouz jasnije videti nego ona. Jer deca tako esto pomaknu naa opaanja
malo unapred.
Ali koju e da stavi? Otvorili su sve pregrade u kutiji za nakit. Zlatnu
ogrlicu, italijansku, ili ogrlicu od opala, koju joj je ika Berns doneo iz Indije, ili
da stavi svoj ametist?
Birajte, najdrai, birajte, ree ona, nadajui se da e oni pouriti.
Ali ona ih pusti da biraju koliko hoe, pustila je Rouz, naroito, da uzima
as ovo, as ono, i da stavlja njen nakit prema crnoj haljini, jer ovu malu
sveanost biranja nakita, koja se odigrava svako vee, Rouz najvie voli, ona to
zna. Imala je neki svoj skriveni razlog da pridaje veliku vanost biranju onoga
to e njena mati nositi. Kakav je razlog, pitala se ga Remzi, stojei mirno da
joj ona zakopa ogrlicu koju je izabrala, nasluujui, kroz svoju prolost, neko
duboko, neko pokopano, neko sasvim bezglasno oseanje koje se gaji prema

majci u Rouzinim godinama. Kao sva oseanja koja neko gaji prema nama,
mislila je ga Remzi, to nas ini tunim, tako da je nedovoljno ono to se moe
dati za uzvrat; i to to Rouz osea sasvim je nesrazmerno prema onome to je
ona u stvari. I Rouz e porasti; i Rouz e patiti, pretpostavljala je, sa ovim
dubokim oseanjima, i kazala je da je gotova sada, i da e sii, a Dasper, zato
to je dentlmen, dae joj ruku, a Rouz, budui dama, nosie njenu maramicu
(ona joj dade maramicu), i ta jo? oh, da, moe biti hladno, al. Izaberi mi al,
ree ona, jer to e obradovati Rouz, koja e veoma patiti. Tamo, ree ona,
zaustavljajui se kod prozora na vrhu stepenica, tamo su opet. Dozef se
smestio na drugi vrh drveta. Zar ne misli da je njima teko, ree ona
Dasperu, kad su im krila slomljena? Zato on eli da ubije sirotog starog
Dozefa i Meri? eprtljao je malo idui stepenicama i oseao se ukoren, ali ne
ozbiljno jer ona ne razume zabavu koju priinjava lov na ptice; a one ne
oseaju; a budui njegova majka, ona ivi u sasvim drugom delu sveta, ali on
prilino voli njene prie o Meri i Dozefu. Zasmejavala ga je. Ali kako ona zna
da su ono Meri i Dozef? Da li ona misli da iste ptice dolaze na isto drvo svake
noi? Ali ovde, odjednom, kao svi odrasli, ona prestade da obraa i najmanju
panju na njega. Sluala je glasove u holu.
Vratili su se! uzviknu ona, i najednom oseti se mnogo vie uznemirena
zbog njih nego to joj je laknulo. Onda se upita: da li se dogodilo? Sii e dole i
oni e joj rei - ali ne. Ne mogu joj rei nita, pred onolikim svetom. Tako ona
mora sii, i poeti veeru, i ekati. I, kao neka kraljica koja, nalazei svoj narod
skupljen u predvorju, gleda ga s visine, i silazi meu njega i priznaje njegove
darove utke i prima njegovu odanost i padanje niice pred njom. (Pol se nije ni
maknuo, ve je gledao pravo preda se dok je ona prolazila), ona sie, pree hol i
klimnu glavom sasvim lako kao da prima ono to oni ne umeju da iskau:
njihov danak njenoj lepoti.
Ali ona zastade. Oseao se miris neeg pregorelog. Zar mogu dopustiti da
lonac pregori? pitala se. Blagi boe, ne! I tada snano udaranje gonga objavi

sveano, autoritativno, da svi oni rastureni po mansardama, po spavaim

sobama, na malim svojim regalima, oni koji itaju, piu, zavravaju sa
doterivanjem kose, ili zakopavaju haljine, moraju ostaviti sve to, te male
drangulije na svojim umivaonicima i toaletnim stoiima, i romane na nonim
stolovima, i dnevnike koji su tako intimni, i doi u trpezariju na veeru.
17
Ali ta sam uradila sa svojim ivotom, pomisli ga Remzi, zauzimajui
svoje mesto na elu stola, i gledajui sve tanjire kako prave male bele krugove
na stolu. Vilijame, sedi pored mene, ree ona. Lili, ree umorno, ovamo.
Oni imaju ono - Pol Rajli i Minta Dojl - ona, samo ovo - beskrajno dug sto i
tanjire i noeve. Na drugom kraju, njen mu sedi, sav skupljen, namrten. Zbog
ega? Ona ne zna. Ne tie je se. Ne moe da razume kako je ikad mogla da ima
ma kakvo oseanje ili naklonost prema njemu. Imala je oseanje kao da je
prola sve, kroza sve, izvan svega, dok je sipala supu, kao da je neki vrtlog tamo - i moe se biti u njemu, ili se moe biti izvan njega, a ona je izvan njega.
Sve je svreno, pomisli ona, dok su oni ulazili jedno za drugim, arls Tenzli Sedite tamo, molim, ree ona - Ogastus Karmajkl - i sede. A u taj mah ekala
je, strpljivo, da joj neko odgovori, da se neto dogodi. Ali, pomisli ona, sipajui
velikom kaikom supu, to nije stvar koja se govori.
Podiui obrve na taj nesklad - jedno misli, drugo radi - dok je sipala
supu - ona se oseti, jae i jae, izvan vrtloga; ili kao da je pala neka senka i
oduzela boju, ona vide stvari onakve kakve jesu. Soba je (ona pogleda okolo)
vrlo pohabana. Nema lepote nigde. Ona izbee da pogleda g. Tenzlija. Izgleda
da se nita ne stapa. Svi sede odvojeno. I sav napor stapanja, slivanja i stvaranja
lei na njoj. Ona opet oseti u stvari bez neprijateljstva, jalovost mukarca, jer
ako ona ne uini to, niko nee, i tako, protresavi se malo, kao to ovek
protresa asovnik koji je stao, poznato bilo poe da udara, kao to asovnik

poinje da kuca - jedan, dva, tri, jedan, dva, tri. I tako dalje, i tako dalje,
ponavljala je sluajui to, zaklanjajui i podravajui tihi slabi puls kao to bi
ovek slab plamen titio novinama. I tako onda, ona zakljui, obraajui se
nemim naklonom u pravcu Vilijama Benksa - siroti ovek! koji nema ni ene ni
dece, i veerava sam u stanu svako vee sem veeras; i iz saaljenja prema
njemu, poto je ivot ponovo bio dovoljno jak da je ponese, ona poe ceo taj
posao, kao mornar koji ne bez dosade gleda kako mu vetar napinje jedro i ipak
jedva da eli da opet zaplovi, i misli kako bi se, da je brod potonuo, kovitlao,
kovitlao, kovitlao, i najzad poinuo na dnu mora.
Da li ste nali vaa pisma? Kazala sam da vam ih stave u hol, ree ona
Vilijamu Benksu.
Lili Brisko je posmatra kako je nosi struja u onu niiju zemlju gde je
nemoguno nekoga pratiti; jeza ispunjava onoga ko gleda taj odlazak, i uvek
pokuava bar da ga prati oima, kao to se prati brod koji iezava dok mu jedra
ne utonu ispod horizonta.
Kako ona izgleda stara, kako iscrpena ona izgleda - pomisli Lili - i kako
daleka. Zatim, kad se okrenula Vilijamu Benksu, smeei se, to je bilo kao da se
brod okrenuo i sunce opet zapalilo njegova jedra, i Lili pomisli, zabavljena zato
to joj laknu: Zato ga ona saaljeva? Jer takav je utisak ostavila kad mu je
kazala da su njegova pisma u holu. Siroti Vilijam Benks, izgledalo je kao da
kae, kao da je njen zamor delimino saaljevanje ljudi, a ivot u njoj - njena
odluka da ivi opet - kao da je podstaknuta saaljenjem. A to nije istina,
pomislila je Lili; to je jedna od njenih zabluda koje su kanda instinktivne, i pre
proistiu iz neke njene potrebe no od drugih ljudi. On nije ni najmanje za
aljenje. On ima svoj rad, pomisli Lili u sebi. Seti se iznenada, kao da je nala
neko blago, da ona ima svoj rad. Ona namah vide svoju sliku i pomisli - da,
pomai u drvo dalje u sredinu. Tako u izbei onu neugodnu prazninu. To u
uiniti. To me je zbunjivalo. Onda uze slanik i stavi ga na cvet u ari stolnjaka,
tako da je podseti da pomakne drvo.

udno je da se retko dobije ma ta od vrednosti preko pote, pa ipak

ovek voli da dobiva pisma, ree g. Benks.
Kakve proklete gluposti govore, pomisli arls Tenzli, stavljajui svoju
kaiku tano usred tanjira, koji je tako isto obrisao, kao da je naumio, pomisli
Lili (sedeo je preko puta nje, leima okrenut prozoru, tano u sredini vidika), da
se dobro nahrani. Sve oko njega ima onu suvu stalnost, onu praznu odurnost.
Ali ipak, injenica ostaje da je skoro nemogue ne voleti ma koga od njih kad ih
ovek pogleda. Njoj se dopadaju njegove oi, plave, duboko usaene,
zastraujue.
Piete li mnogo pisama, g. Tenzli? upita ga Remzi, saaljevajui i
njega, pretpostavljala je Lili; jer to je istina o gi Remzi - ona saaljeva
mukarce uvek, kao da im nedostaje neto - ene nikad, kao da one imaju neto.
On pie svojoj majci; inae jedva pie jedno pismo meseno, ree g. Tenzli
kratko.
Jer on ne namerava da pria gluposti koje ovaj svet eli da uje. Nee da
se ove luckaste ene ophode prema njemu snishodljivo. itao je u svojoj sobi, i
sad je siao, i sve mu izgleda glupo, povrno, prazno. Zato se one oblae za
veeru? On je siao u obinom odelu. On nema nikakvo veernje odelo.
Potom se nikad ne dobiva nita od vrednosti, uvek govore takve nekakve
stvari. Primoravaju mukarce da govore takve stvari. One nikad, preko cele
godine, ne dobivaju neto to je vredno imati. Nita ne rade, samo govore,
govore, govore, jedu, jedu, jedu. To je greka ena. ene ine civilizaciju
nemogunom, sa svim svojim arima, svim svojim glupostima.
Nee se ii sutra na Svetionik, go Remzi, ree on, dajui glasa od
sebe. Ona mu se dopada; on joj se divi; on jo uvek misli na oveka u kanalu
kako je posmatra; ali oseao je potrebu da da glasa od sebe.
On je zaista, pomisli Lili Brisko, uprkos svojim oima - ali pogledaj mu
nos, ruke - najneprivlanije ljudsko bie koje je ikad videla. Onda ta se nje tie
ta on govori? ene ne umeju da piu, ene ne umeju da slikaju - zato je to

onda vano kad dolazi od njega, poto on to ne smatra tanim, nego mu je to

korisno radi neeg, pa zato to i govori. Zato se njeno bie savija, kao klasje na
vetru, a uspravlja se ponovo od tog ponienja samo uz velik i prilino bolan
napor? Ona to mora napraviti jo jedanput. Evo granice na stolnjaku, tamo je
moja slika, moram pomai drvo u sredinu, to je vano - i nita vie. Zar ne moe
da se vrsto dri toga, pitala se ona, i da ne gubi mirnou, i da se ne pregoni; a
ako eli malu osvetu, neka se sveti smejui mu se?
Oh, g. Tenzli, ree ona, molim vas povedite me na Svetionik. Tako
bih volela da idem.
Ona lae, on to moe da vidi. Ona govori neto to ne misli, da bi ga
nasekirala, iz nekog razloga. Ona mu se smeje. On je bio u svojim starim
flanelskim pantalonama. On nema drugih. Oseao se vrlo nezgrapan, izdvojen,
usamljen. On zna da ona pokuava da ga pecka zbog neega; ona ne eli da ide
ni Svetionik sa njim; ona ga prezire; prezire ga i gu Remzi; preziru ga svi. Ali
on nee da dopusti da ga ene prave budalom, i zato se okrete na stolici,
pogleda kroz prozor, i ree, sav u gru, vrlo grubo, da e more sutra biti i suvie
burno za nju. Dobie morsku bolest.
Bilo mu je neprijatno to ga je naterala da govori tako, pred gom Remzi.
Da je samo u svojoj sobi, sam, i da radi, pomislio je, meu svojim knjigama.
Tamo se osea ugodno. I nikad nije bio duan nijedan peni; od svoje petnaeste.
Nikad nije stao svoga oca nijedan peni; pomagao je kuu od svoje uteevine;
koluje sestru. Ipak, voleo bi da je umeo da odgovori gici Brisko kako treba,
voleo bi da nije sve to rekao u gru. Dobiete morsku bolest. Voleo bi da
moe da smisli neto to bi mogao da kae gi Remzi, neto to bi joj pokazalo
da on nije suva cepidlaka. Takvim ga svi oni smatraju. On se okrete njoj. Ali
ga Remzi je razgovarala sa Vilijamom Benksom o svetu o kojem on nikad nije
uo.
,Da, odnesite to, ree ona kratko devojci, prekidajui razgovor sa g.
Benksom. Mora biti petnaest - ne, dvadeset godina - otkako sam je poslednji

put videla, kazala je okrenuvi se opet kao da ne moe da izgubi ni trenutak od

njihovog razgovora, toliko je obuzeta onim o emu govori. Tako je stvarno uo
od nje veeras! I da li Keri jo uvek ivi u Marlouu, i da li je sve jo uvek isto?
Oh, ona se sea toga kao da je bilo jue - kad su ili na reku, i bilo vrlo hladno.
Ali kad bi Meningovi napravili plan, oni bi ga se drali. Nikad nee zaboraviti
kako je Herbert na obali ubio osu kaiicom! I to jo uvek traje, razmiljala je
ga Remzi, klizei kao duh izmeu stolica i stolova onog salona na obalama
Temze gde joj je bilo tako veoma, veoma hladno pre dvadeset godina; ali sad
ona ide izmeu njih kao duh; i to je opinjava, kao da je, dok se ona promenila,
ba onaj dan, sad miran i lep, ostao tamo, u toku svih ovih godina. Da li mu je
Keri lino pisala? upita ona.
Da. Kae da grade novu salu za bilijar", ree on. Ne! Ne! To ne dolazi u
obzir! Grade salu za bilijar! Njoj to izgleda nemogue.
G. Benks ne vidi da tu ima neeg vrlo neobinog. Oni sad dobro stoje. Da
li da pozdravi Keri sa njene strane?
Oh, ree ga Remzi, trgnuvi se lako; Ne, dodade, mislei da ona ne
poznaje ovu Keri koja gradi novu salu za bilijar. Ali kako je to udno, ponovila
je ona, na zadovoljstvo g. Benksa, to oni jo uvek postoje. Jer neobino je
misliti o tome kako su oni mogli da ive sve ove godine kad je ona pomislila na
njih ciglo jednom za sve to vreme. Kako je pun dogaaja bio njen ivot, za
vreme tih istih godina. Moda ni Keri Mening nije o njoj mislila. Ta misao bila
je udna i neprijatna.
Ljudi se brzo odvoje, ree g. Benks, oseajui, meutim, neko
zadovoljenje pri pomisli da on ipak poznaje i Meningove i Remzijeve. On se
nije odvojio, pomisli, sputajui kaiku i briui svoje isto obrijane usne. Ali
moda je on prilino neobian u tome; nikad ne doputa sebi da se zaauri. Ima
prijatelja u svim krugovima... Ga Remzi morala je ovde da prekine, da bi
naredila devojci neto o odravanju toplote jela. Zato on vie voli da veera
sam. Svi ovi prekidi idu mu na ivce. Da, pomisli Vilijam Benks, zadravajui

izraz krajnje ljubaznosti i samo irei prste leve ruke na stolnjaku, onako kao to
mehaniar u asu dokolice ispituje alatku, divno uglaanu i gotovu za upotrebu,
takve su rtve koje prijatelji trae od nas. Ona bi se uvredila da je odbio da
doe. Ali za njega, to nije bilo vredno. Posmatrajui svoju ruku, mislio je kako
bi, da je sam, veera ve bila gotova, i on bi bio slobodan da radi. Da, pomislio
je, to je strano gubljenje vremena. Deca su jo uvek upadala. Volela bih da
neko od vas otri do Roderove sobe, kazala je ga Remzi. Kako je sve to
beznaajno, kako je sve to dosadno, pomisli on, u poreenju sa onom drugom
stvari - radom. Sedi ovde i dobuje prstima po stolnjaku, a mogao je biti - on baci
munjeviti pogled na svoj rad. Kako je sve ovo pravo traenje vremena! Ipak,
pomisli, ona je jedna od mojih najstarijih prijateljica. Ja sam joj odan. Pa ipak,
sad, u ovom trenutku, njeno prisustvo ne znai za njega nita; njena lepota ne
znai za njega nita; to to ona sedi sa svojim malianom pored prozora - nita,
nita. On eli samo da bude sam i da se lati one knjige. Oseao se neugodno;
oseao se izdajniki, da moe da sedi pored nje a da ne osea nita za nju. Istina
je bila u tome to on ne uiva u porodinom ivotu. U takvom stanju ovek se
pita zbog ega ivi. Zato, ovek se pita, zato ovek trpi sve ove muke da bi se
ljudska rasa odravala? Je li to od takve vrednosti? Jesmo li mi privlani kao
rod? Ne tako mnogo, pomisli on, gledajui one prilino neuredne deake.
Njegova ljubimica, Kem, u krevetu je, pretpostavlja. Glupa pitanja, nekorisna
pitanja, pitanja koja ovek nikada ne postavlja ako je zauzet. Je li ljudski ivot
ovo? Je li ljudski ivot ono? ovek nikada nema vremena da misli o tome. Ali
eto, on sebi postavlja takva pitanja, zato to ga Remzi izdaje nareenja posluzi,
i zato to mu je palo na pamet, mislei kako je ga Remzi bila iznenaena to
Keri Mening jo uvek postoji, da su prijateljstva, ak i najbolja, krhka. ovek se
odvaja, opet je prebacivao sebi. Sedi pored ge Remzi i nema nita na svetu da
joj kae.
Izvinite, ree ga Remzi, okreui se najzad njemu. Oseao se skoro
jalov, kao obua natopljena vodom pa osuena, tako da stopala jedva mogu da

se uguraju u nju. Ipak on mora da ugura noge. Mora da natera sebe da govori.
Ako ne bude vrlo obazriv, ona e otkriti ovu njegovu izdaju; da on nimalo ne
mari za nju, a to nee biti nikako prijatno. Zato on ljubazno sae glavu u njenom
pravcu.
Sigurno vam je neprijatno da veerate u ovoj buci, ree ona, koristei
svoje drutvene manire, to je uvek inila kad je bila pometena. Tako, kad
nastane bitka jezika na nekom sastanku, predsedavajui, da bi sauvao
jedinstvo, predlae da svako govori francuski. Moda je to rav francuski;
francuski moe da ne sadri rei koje izraavaju govornikove misli; pri svemu
tom, govor na francuskom uspostavlja neki red, neku jednoobraznost.
Odgovarajui joj istim jezikom, g. Benks ree Ne, nikako, a g. Tenzli, koji ne
zna ovaj jezik, ak ni govoren ovako jednoslonim reima, odmah posumnja u
njegovu iskrenost. Oni doista govore gluposti, pomisli on, ovi Remzijevi, i
zgrabi ovaj novi primer radosno, pravei zabeleku koju e, ovih dana, proitati
glasno, jednom ili dvojici prijatelja. Tamo, u drutvu gde ovek moe da govori
ta mu se svia, sarkastino e opisati boravak kod Remzijevih i kakve
gluposti oni govore. Vredi jedanput to uiniti, on dri; ali ne vie. ene su tako
dosadne, rekao bi. Naravno, Remzija je u propastilo to to se oenio lepom
enom i to ima osmoro dece. Uobliie se to tako nekako, ali sada, u ovom
trenutku, dok sedi prilepljen sa praznim seditem pored sebe, nita se nikako ne
uobliuje. Sve je u isecima i fragmentima. On se oseao krajnje, ak fiziki,
neugodno. eleo je da mu neko da prilku da se istakne. eleo je to tako ivo da
se vrpoljio na stolici, gledao as u ovu, as u onu sobu, pokuavao da se umea
u njihov razgovor, otvarao usta, i opet ih zatvarao. Razgovarali su o ribarskoj
industriji. Zato niko ne pita njega za miljenje? ta oni znaju o ribarskoj
industriji?
Lili Brisko znala je sve to. Sedei preko puta njega, nije li mogla da vidi,
kao na rendgenskoj fotografiji, okosnicu mladieve elje da napravi utisak, kako
lei skrivena u izmaglici njegovog mesa - onoj tankoj izmaglici kojom

konvencionalnost prekriva njegovu arku elju da se umea u razgovor? Ali,

pomisli ona, murei svojim kineskim oima i seajui se kako se on rugao
enama, ne umeju da slikaju, ne umeju da piu, pa zato da mu pomogne u
nevolji?
Postoji zakon o ponaanju koji ona zna, iji sedmi lan (moe biti) kae
da u prilikama ovakve vrste treba ena, ma ta radila, da pritekne u pomo
mladiu preko puta da izloi i oslobodi okosnicu svoje sujete, svoje ive elje
da se istakne; kao to je zaista njihova dunost, razmiljala je, u svojoj
devojakoj pravednosti, da nama pomognu, recimo ako izbije poar u
podzemnoj eleznici. U takvom sluaju, mislila je, zacelo bih oekivala da me
g. Tenzli izbavi. Ali kako bi to bilo, pomisli ona, kad ni jedno od nas ne bi
uradilo nita od toga? I sedela je, smeei se.
Ti ne namerava da ide na Svetionik, je li, Lili? ree ga Remzi. Seti
se jadnog g. Lenglija. Obiao je svet nekoliko puta, ali priao mi je da mu
nikada nije bilo tee nego kad ga je moj mu poveo na Svetionik. Da li ste vi
dobar mornar, g. Tenzli?
G. Tenzli podie eki; uzmahnu visoko u vazduh; ali shvatajui, dok ga
je sputao, da ne moe udariti tog leptira takvim oruem, on ree samo da nikad
u ivotu nije imao morsku bolest. Ali ta jedna reenica bila je kao nabijena
barutom, da je njegov ded bio ribar; njegov otac apotekar; da se on potpuno sam
probijao; da se on time ponosi; da je on arls Tenzli - injenica koju kanda niko
tu ne shvata; ali jednog dana svi e to znati ponaosob. Mrko je gledao preda se.
On moe skoro da ali ovaj nean odnegovan svet, koji e, od baruta u njemu,
odleteti jednog dana u vazduh kao denjci vune i burad sa jabukama.
Hoete li da me povedete, g. Tenzli? ree Lili, brzo, ljubazno, jer,
naravno, ako joj ga Remzi kae, to je u stvari uradila. Davim se, moja draga,
u moru vatre. Ako ne previje neki melem na muke ovog trenutka i ne kae
neto prijatno tom mladiu, ivot e se nasukati na stene - zaista, ujem u ovom
trenutku kripu i mumlanje. ivci su mi zategnuti kao ice na violini. Jo jedan

dodir i pui e - kad ga Remzi govori sve ovo svojim brzim pogledom,
naravno po sto i pedeseti put Lili Brisko mora da napusti ogled - ta e se desiti
ako ovek nije ljubazan prema onom mladiu tamo - i da bude ljubazna.
Ocenjujui tano preokret u njenom raspoloenju - da je sad prijateljski
raspoloena prema njemu - on se oslobodi egotizma, i ispria joj kako su ga
bacili iz amca kad je bio beba; kako ga je njegov otac vadio akljom, i eto,
tako je nauio da pliva. Jedan od njegovih strieva uva svetionik na nekoj steni
kotske obale, ree on. Bio je tamo s njim za vreme bure. Ovo je rekao glasno u
jednoj pauzi. Morali su da sluaju kad je kazao da je bio sa svojim stricem u
svetioniku za vreme bure. Ah, pomisli Lili Brisko, poto razgovor uze ovaj
sreni obrt i ona oseti zahvalnost ge Remzi (jer je ga Remzi sad slobodna da
razgovara za trenutak sa samom sobom), ah, pomisli, lli koliko sam ja platila da
vam to pribavim? Nije bila iskrena.
Izvela je uobiajeni trik - bila je ljubazna. Ona njega nikad nee upoznati.
On nikad nee nju upoznati. Ljudski odnosi su svi takvi, mislila je, a najgori su
(da nije g. Benksa) izmeu mukaraca i ena. Ovi su neizbeno do krajnosti
neiskreni. Tada njen pogled pade na slanik, koji je stavila tu da je podseti, i ona
se opomenu da e sledeeg jutra pomai drvo prema sredini, i toliko se razveseli
pri pomisli da e sutra slikati da se glasno smejala onome to je g. Tenzli
govorio. Neka ga, neka govori celu no ako mu se to svia.
Ali koliko dugo ostavljaju ljude na Svetioniku? upita ona. On joj ree.
Njegova obavetenost upravo zaprepauje. I poto je on zahvalan; i poto je
voli; i poto poinje da uiva, ona sad moe, pomisli ga Remzi, da se vrati onoj
zemlji snova, onom nestvarnom ili privlanom mestu, salonu Meningovih u
Marlouu od pre dvadeset godina, gde se ovek kree bez urbe ili brige, jer
tamo nema budunosti o kojoj treba da se brine. Ona zna ta se dogodilo s
njima, ta s njom. To je kao ponovno itanje neke dobre knjige, jer ona zna kraj
te prie, poto se to dogodilo pre dvadeset godina, i ivot, koji juri u
vodopadima, ak i sa ovog trpezarijskog stola, bogzna kud, zapeaen je tamo i

lei mirno, kao jezero izmeu svojih obala. On kae da su oni sagradili salu za
bilijar - je li to mogue? Hoe li Vilijam nastaviti da pria o Meningovima? Ona
eli da nastavi. Ali ne - iz nekog razloga on nije vie raspoloen. Ona pokua.
On ne odgovori. Ne moe ga naterati. Bila je razoarana.
Deca su nemogua, ree ona, uzdahnuvi. On ree neto o tanosti kao
o jednoj od manjih vrlina koju stiemo tek kasnije u ivotu.
Ako je uopte steknemo, ree ga Remzi samo da popuni prazninu,
mislei o tome kakva usedelica postaje Vilijam. Svestan svoje izdaje, svestan
njene elje da razgovaraju o neem prisnijem, no jo uvek neraspoloen za to,
on oseti, sedei tamo, ekajui, kako njim ovlada neprijatnost ivota. Moda
drugi govore neto zanimljivo. O emu oni govore?
Da je sezona ribolova rava; da se ljudi iseljavaju. Razgovarali su o
nadnicama i nezaposlenosti. Mladi je grdio vladu. Vilijam Benks, razmiljajui
kako je uteha uhvatiti se za neto takvo kad je privatni ivot neprijatan, u ga
kako govori o jednom od najskandaloznijih dela sadanje vlade. Lili je
sluala; ga Remzi je sluala; svi su sluali. Ali Lili je ve oseala dosadu,
oseala je da neto nedostaje; g. Benks je oseao da neto nedostaje.
Prikupljajui al oko sebe, i ga Remzi je oseala da neto nedostaje. Svi su,
napreui se da sluaju, mislili Hvala bogu to unutranjost moga duha ne
moe da se vidi, jer svako je mislio: Drugi oseaju ovo. Svi su uasnuti i
besni na vladu zbog ribara. Dok ja ne oseam ba nita. Ali moda, pomisli g.
Benks, gledajui g. Tenzlija, moda je ovde ovek. Uvek se eka ovek. Uvek
postoji mogunost. Svakog trenutka voa moe da se pojavi; genije, u politici
kao i u svemu ostalom. Verovatno e on biti do krajnosti neprijatan nama,
matorim staromodnim ljudima, pomisli g. Benks, trudei se to je bolje mogao
da popusti, jer je znao po nekom udnom fizikom oseanju, kao to su marci
kroz kimu, da je ljubomoran, delimino zbog sebe, delimino i verovatnije
zbog svog rada, zbog svog pogleda na svet, zbog svoje nauke; i zato nije sasvim
iskren niti sasvim poten, jer izgledalo je da arls Tenzli kae: Vi ste

proerdali svoje ivote. Niko od vas nije u pravu. Jadni zatucani starci,
beznadeno ste zaostali za vremenom. Ovaj mladi izgleda prilino
samouveren, i ponaanje mu je ravo. Ali g. Benks primora sebe da primeti hrabar je, sposoban, veoma dobro poznaje injenice. Verovatno, pomisli g.
Benks, dok je Tenzli grdio vladu, ima mnogo istine u onome to govori.
Recite mi sad..., ree on. Tako su oni raspravljali o politici, a Lili
pogleda list na stolnjaku; a ga Remzi, ostavljajui argument potpuno u rukama
ove dvojice, zapita se zato li je taj razgovor njoj tako dosadan, i zaele,
gledajui mua na drugom kraju stola, da i on neto kae. Jednu re, ree ona u
sebi. Jer ako on kae neto, sve e biti drukije. On zalazi u sr stvari. Njemu je
stalo do ribara i njihovih nadnica. On ne moe da spava zato to misli o njima.
Sasvim je drukije kad on govori; onda ovek ne pomilja: Hvala bogu to ne
vidite kako me se to ne tie, jer njega se to tie. Tada, shvatajui da eka da on
govori zato to mu se ona toliko divi, ona oseti kao da joj je neko veliao mua,
i njihov brak, i ozari se sva, ne shvatajui da je to ona sama njega veliala.
Pogleda ga, mislei da nae to izraeno na njegovom licu; trebalo bi da izgleda
velianstven... Ali ne, ni najmanje! On je krivio lice, gledao je mrko, mrtio se i
crveneo od ljutine. Zato, za ime boga? pitala se. U emu je stvar? Samo zato
to je siroti stari Ogastus traio jo jedan tanjir supe - to je sve. Nepojmljivo je,
gadno je (tako joj je davao znake preko stola) da Ogastus opet jede supu. On
mrzi da ljudi jedu kad je on ve zavrio. Ona vide kako mu ljutina, kao opor
lovakih pasa, prelete oima, elom, i znala je da e u jednom trenutku neto
estoko eksplodirati, a onda - hvala bogu! vide ga kako se obuzda i pritisnu
konicu, i celo njegovo telo izgledalo je da sipa varnice ali ne rei. Sedeo je
mrgodei se. Nije kazao nita, eleo je da ona to primeti. Da mu oda priznanje
za to! Ali zato da siroti Ogastus ipak ne zatrai jo jedan tanjir supe? On je
samo dotakao Eleninu ruku i rekao:
Elena, molim jo jedan tanjir supe, i onda se g. Remzi poeo tako da
mrgodi.

Ali zato ne? pitala se ga Remzi. Zacelo da mogu dopustiti Ogastusu da

jede jo supe ako on to eli. On mrzi svet koji se gui u hrani, mrtio se G.
Remzi na nju. On mrzi sve to se protee satima kao ovo. Ali on se savladao, g.
Remzi eli da ona uoi, mada je prizor odvratan. Ali zato to pokazivati tako
otvoreno pitala je ga Remzi (gledali su se du dugakog stola, aljui jedno
drugom ova pitanja i odgovore, svako od njih znajui ta ono drugo osea).
Svako moe da vidi, pomisli ga Remzi. Rouz je buljila u oca, Roder je buljio
u oca; oboje e kroz sekund pobei u grevima smeha, ona to zna, i zato ree
brzo (bilo je zaista vreme):
Upalite svee, i oni odmah skoie, odoe, i zabavie se kod kredenca.
Zato on nikad ne moe da sakrije svoja oseanja? pitala se ga Remzi, i
pitala se da li je Ogastus Karmajkl primetio. Moda jeste; moda nije. Nije
mogla da ne potuje mirnou s kojom je sedeo, srui supu. Ako eli supu, on je
trai. Smejao se svet njemu ili bio ljut na njega, on je isti. On nju ne voli, ona to
zna; ali delimino zbog toga ona njega potuje, i posmatrajui ga kako sre
supu, ogroman i tih u slaboj svetlosti, i monumentalan i zamiljen, ona se pita
ta li on sada misli, i zato je uvek zadovoljan i dostojanstven; i pomisli kako je
odan Endruu, i kako ga poziva kod sebe u sobu, i, Endru kae, pokae mu
stvari. I leao bi po ceo dan na travnjaku, razmiljajui verovatno o svojoj
poeziji, dok oveka ne podseti na maku koja vreba ptice, a onda bi pljesnuo
svojim apama kad bi pronaao re, a njen mu bi rekao jadni stari Ogastus on je pravi pesnik, to je visoka pohvala od njenog mua.
Osam svea bilo je stavljeno na sto, i posle prvog lelujanja, plamenovi su
stajali uspravno i osvetljavali ceo dugaki sto, sa utom i purpurnom inijom sa
voem u sredini. ta je to ona uradila, udila se ga Remzi, jer nain na koji je
Rouz poreala groe i kruke, ruiasto oivienu koljku u obliku roga,
banane, nagna je da pomisli na trofej uzet sa dna mora, na Neptunovu gozbu, na
grozd koji sa vinovim liem pada preko Bahusovog ramena (na nekoj slici),
izmeu koa leoparda i buktinja koje se njiu crvene i zlatne... Ovako iznenada

osvetljena, izgledala je ogromne veliine i dubine, kao svet u kojem ovek moe
uzeti svoju palicu i peti se na brda, mislila je, i sii u ravnice, i na njeno
zadovoljstvo (to ih odmah sloi) vide da Ogastus isto tako gosti svoje oi na
istom tanjiru sa voem, zagnjuren u njega, otkidajui cvet tamo, resu ovde, i
vrativi se, posle gozbe, u svoju konicu. To je njegov nain gledanja, drukiji
od njenog. Ali gledanje zajedno ujedinjuje ih.
Sad su sve svee bile zapaljene, i lica s obe strane stola pribliila je
svetlost svea, i sloila, to nisu bila u sumraku, u jedno drutvo oko stola, jer
no je sad bila iskljuena staklenim oknima, koja su daleko od toga da daju
pravi izgled spoljanjem svetu, talasala ga tako udno da je izgledalo da su
ovde, u sobi, red i suva zemlja, a tamo, napolju, odsjaj u kojem se stvari ljuljaju
i gube, kao u vodi.
Neka promena zbi se kod svih, kao da se stvarno ovo dogodilo, i da su svi
svesni da su na veeri u nekoj peini na nekom ostrvu; i da imaju neto
zajedniko protiv one tenosti tamo napolju. Ga Remzi, kojoj je bilo
nelagodno, ekajui da Pol i Minta dou, i nesposobna da sredi stvari, oseti sad
kako se njena nelagodnost pretvori u oekivanje. Jer oni sad moraju doi, i Lili
Brisko, pokuavajui da analizira uzrok iznenadne veselosti, uporedi to sa onim
trenutkom na teniskom igralitu, kad je vrstoa odjednom iezla i ogromni
prostori leali izmeu njih; a sad isti utisak nastaje od mnogih svea u oskudno
nametenoj sobi sa prozorima bez zavesa, i svetlim kao maska izgledom lica
osvetljenih svetlou svea. Oseala je da je neki teret skinut sa njih; da se sve
moe dogoditi. Sad moraju da dou, pomislila je ga Remzi, gledajui u vrata i
u tom trenutku Minta Dojl, Pol Rajli i devojka s velikom inijom na rukama
uoe zajedno. Strano su zakasnili; uasno su zakasnili, ree Minta, dok su
sedali za dva kraja stola.
Izgubila sam bro - bro moje bake, ree Minta sa prizvukom aljenja u
glasu, i nekim prelivom u velikim smeim oima, gledajui dole, gore, kad je
sela pored g. Remzija, to je probudilo njegovo kavaljerstvo da se naali s njom.

Kako moe da bude takva guska, pitao je, da se vere po stenama sa

nakitom?
Ona ga se kanda bojala - on je tako strano pametan, i prvo vee kad je
sedela pored njega, a on govorio o Dord Eliot, ona se stvarno uplaila, jer js
zaboravila treu svesku Midlmara u vozu, i nikad nije saznala ta se dogodilo
na kraju; ali kasnije savreno se snala, i pravila se veom neznalicom nego to
je, zato to on voli da joj govori da je budala. I tako veeras, im joj se
nasmejao, ona se nije uplaila. Uostalom, im je ula u sobu, znala je da se udo
dogodilo; imala je svoju zlatnu maglu. Ponekad je ima, ponekad nema. Ona
nikad ne zna zato ta magla dolazi ili nestaje, ili da li je ima dok ne ue u sobu,
a tada je odmah znala po nainu na koji je neki mukarac gleda. Da, veeras je
ima, jako; zna to po nainu na koji joj je g. Remzi rekao da ne bude budala.
Sedela je pored njega, smeei se.
Moralo se dogoditi ipak, pomisli ga Remzi; oni su vereni. I za trenutak
ona oseti ono to nije nikad oekivala da e opet osetiti - ljubomoru. Jer on, njen
mu, oseti to takoe - Mintin sjaj; njemu se dopadaju ovakve devojke, ove
zlatastorie devojke, sa neim lepravim, neim pomalo divljim i neurednim,
koje ne striu kosu, nisu, kao to je kazao o sirotoj Lili Brisko, krte. To je
neka osobina koju ona nema, neki sjaj, neko bogatstvo koje ga privlai,
zabavlja, dovodi do toga da mu se sviaju devojke kao Minta. One mogu da mu
iaju kosu, da se igraju njegovim lancem od sata, ili da ga prekidaju dok radi,
dovikujui (ona je to ula - Hajdete, g. Remzi; sad je na red da ih guemo, i
on je izlazio da igra tenis.
Ali uistinu ona nije ljubomorna, samo pokatkad, kad bi naterala sebe da
se pogleda u ogledalu, malo ljutita to je ostarila, moda, svojom grekom.
(Raun za staklenu batu i sve ostalo.) Ona im je zahvalna to se smeju njemu
(Koliko ste lula popuili danas, g. Remzi? itd.) dok ne bi izgledao kao neki
mladi; mukarac vrlo privlaan za ene, neoptereen, nepritisnut veliinom
svoga rada i nevoljama sveta i svojim uspehom ili neuspehom, ve opet onakav

kakvog ga je prvi put upoznala, mrav ali hrabar: pomae joj da izie iz amca,
sea se ona; prijatan u postupcima, ovako (ona ga pogleda, i izgledao je zaudo
mlad, zadirkujui Mintu). to se nje tie - Spustite to ovde, ree pomaui
vajcarkinji da polako stavi pred nju ogromni mrki sud sa loncem - to se tie
nje, ona najvie voli svoje bukvane. Pol mora da sedi pored nje. Sauvala je
mesto za njega. Stvarno, ponekad je mislila da najvie voli bukvane. Oni ne
dosauju svetu svojim disertacijama. Koliko njima ipak nedostaje, tim vrlo
pametnim ljudima! Kako suvoparni postaju, zaista. Ima kod Pola neeg, pomisli
ona dok je on sedeo, vrlo milog. Njegovi su maniri za nju divni, i njegov pravi
nos i njegove svetloplave oi. On je tako paljiv. Da li e joj rei - sad kad svi
opet razgovaraju - ta se dogodilo?
Mi smo se vratili da potraimo Mintin bro, ree on, sedajui pored nje.
Mi - to je dovoljno. Znala je po naporu, po podizanju njegovog glasa da
savlada teku re koju je prvi put izrekao - mi. Mi smo uradili ovo, mi
smo uradili ono. Oni e to izgovarati celog svog ivota, pomisli ona, i izvrstan
miris maslina i ulja i soka podie se iz velike mrke inije kad Marta, pomalo
sveano, podie poklopac. Kuvarica je upotrebila tri dana da spremi to jelo. I
mora dobro paziti, pomisli ga Remzi, ponirui u meku masu, da izabere
naroito mekano pare za Vilijama Benksa. Ona zaviri u sud, sa sjajnim
zidovima i meavinom mirisnog mrkog i utog mesa, lorbera i vina, i pomisli
Ovim emo proslaviti dogaaj - udno oseanje rodi se u njoj, u isti mah
udljivo i neno, o slavlju i gozbi, kao da su dva oseanja izazvana u njoj, jedno
duboko - jer ta moe biti ozbiljnije nego ljubav oveka prema eni, ta
impresivnije od onog to nosi u nedrima seme smrti; u isto vreme, oko ovih
ljubavnika, ovih ljudi koji ulaze u varku sjajnih oiju, ukraeni vencima, mora
se igrati podrugljivo.
Ovo je trijumf, ree g. Benks, odloivi no za trenutak. Jeo je paljivo.
Bogato je; meko je. Savreno skuvano. Kako ona postie ovakve stvari u
dubokoj unutranjosti? - upita je on. Ona je izvanredna ena. Sva njegova

ljubav, sve njegovo potovanje povratie se, i ona je to znala.

To je francuski prepis moje babe, ree ga Remzi, sa prizvukom
velikog zadovoljstva u glasu. Naravno da je francuski. Ono to se smatra
kujnom u Engleskoj odvratno je (sloie se). To je stavljanje kupusa u vodu. To
je peeno meso dok ne postane kao koa. To je skidanje divne ljuske sa povra.
U kojoj je, ree g. Benks, sva vrednost povra. I razbacivanje, ree ga
Remzi. Cela jedna francuska porodica mogla bi da ivi od onoga to engleska
kuvarica odbaci. Podstaknuta oseanjem da joj se povratila Vilijamova
naklonost, i da je opet sve u redu, i da je njena neizvesnost prola, i da je sad
slobodna i da trijumfuje i da se podsmeva, ona se smejala, gestikulirala, dok Lili
ne pomisli: Kako je detinjasta, kako smena, dok sedi tako sa svom svojom
lepotom opet otvorenom u njoj, i razgovara o ljuskama povra. Ima u njoj
neega to zastrauje. Neodoljiva je. Uvek je, na kraju, sve kako ona hoe,
pomisli Lili. Sad je ostvarila ovo - Pol i Minta, moe se pretpostaviti, vereni su.
G. Benks veera ovde. Ona ih je sve opinila, svojom eljom, tako jednostavno,
tako neposredno, i Lili uporedi to bogatstvo sa svojim siromatvom duha, i
zamisli da je to delimino ona vera (jer njeno je lice bilo sve ozareno - ne
izgledajui mlada, ona je sijala) u onu udnu, zaprepaujuu stvar, koja je
inila Pol Rajlija, sredite toga, da sav podrhtava, zanesen, utljiv. - Ga Remzi
je, Lili oseti, uzdizala to, oboavala; pruala svoje ruke preko toga da ih zagreje,
a da to zatiti; a ipak, poto je sve to sprovela, nekako se smejala, vodila svoje
rtve, Lili oseti, ka oltaru. Nju takoe obuze oseanje, vibriranje ljubavi. Kako
se oseala beznaajna pored Pola! On - blistav, usplamteo; ona - daleka,
podrugljiva; on, spreman za avanturu; ona, usidrena za obalu; on otisnut,
neoprezan; ona osamljena, ostavljena - i spremna da preklinje za udeo, ako se to
pokae nesrea, u njegovoj nesrei. Ona ree stidljivo:
Kad je Minta izgubila bro?
On se nasmei najlepim osmehom, prekrivenim uspomenom, proetim
snovima. Odmahnu glavom. Na obali, ree on.

Ja u ga nai, ree on, ustau rano. Zato to je ovo krio od Minte, on

spusti glas, i okrete oi u pravcu gde je ona sedela, smejui se, pored g.
Remzija.
Lili zaele da izrazi silno svoju elju da mu pomogne, zamiljajui kako
e u zoru ona biti ta koja e nai bro poluskriven nekim kamenom, i tako e i
ona biti ukljuena meu mornare i avanturiste. Ali ta je on odgovorio na njenu
ponudu? Ona je u stvari rekla sa oseanjem koje je retko doputala da se pojavi:
Da idem i ja sa vama? a on se nasmejao. To je znailo da ili ne - moda i
jedno i drugo. Ali nije vano ta to znai, nego kako se prigueno smejao, kao
da je rekao Baci se sa stene ako hoe, mene se to ne tie. Upravio je u njeno
lice toplinu ljubavi, njen uas, njenu okrutnost, njenu bezobzirnost. To je opee,
i Lili, gledajui Mintu kako je ljupka prema g. Remziju na drugom kraju stola,
tre se zbog nje, izloene tim otrim zubima, i bi zahvalna. Jer u svakom
sluaju, ree ona u sebi, bacajui brz pogled na slanik na ari, ona ne mora da se
udaje, hvala bogu, ne mora da podnosi to unienje. Spasena je od tog
razvodnjavanja. Pomai e drvo malo vie u sredinu.
Takva je sloenost stvari. Jer to to se dogaalo njoj, naroito za vreme
boravka kod Remzijevih, doista je u tome to mora da osea silno dve suprotne
stvari u isto vreme. Jedno je ono to ti osea; drugo to ja oseam, a to se sada
bori u njenoj dui. Tako je lepa, tako uzbudljiva ova ljubav da ja drhtim na
njenoj ivici, i nudim, sasvim preko svog obiaja, da traim bro na obali; isto
tako, to je najgluplje, najvarvarskije ljudsko oseanje, i pretvara divnog mladia
profila kao dragulj (Polov je izvanredan) u grubijana iz ulice Majl End sa
gvozdenom polugom u ruci (epuri se, drzak je). Ipak, ree ona u sebi, od osvita
vremena ode su pevane ljubavi; venci su gomilani i rue; i ako upitate devet
ljudi od desetorice, odgovorie vam da ele samo to; dok e ene, sudei po
svom sopstvenom iskustvu, uvek oseati: To nije ono to elim; nema nita
dosadnije, trivijalnije i neljudskije od ljubavi; ipak, lepa je i neophodna. Pa
onda? Pa onda? Pitala je kao da eka da drugi nastave sa argumentisanjem, kao

da u ovakvom argumentisanju ovek baca svoju malu strelu koja oigledno

podbacuje i ostavlja drugima da to nastave. Zato je opet sluala ta oni govore,
ne bi li sluajno bacila svetlosti i na pitanje ljubavi.
Pa onda, ree g. Benks, eto ona tenost koju Englezi nazivaju kafom.
Oh, kafa, ree ga Remzi. Ali vie je problem (bila je sasvim uzbuena,
Lili je to mogla da vidi, i govorila je vrlo odseno) pravog maslaca i istog
mleka. Zagrejano i reito opisala je rave strane mlekarstva u Engleskoj, i u
kakvom se stanju mleko raznosi po kuama, i upravo je htela da dokae svoje
optube, jer dobro poznaje problem, kad svud oko stola, poinjui sa Endruom
u sredini, kao vatra koja poskakuje od bokora do bokora vresa, njena deca se
zasmejae; njen mu se zasmeja; njoj su se smejali, okruenoj paljbom i
primoranoj da spusti durbin, da povue svoje baterije, i jedino da se osveti time
to e prikazati g. Benksu zadirkivanje i podsmeh stola kao primer o tome ta
ovek mora da trpi ako napadne predrasude britanskog javnog mnjenja.
Namerno, meutim, jer je imala na umu da je Lili, koja joj je pritekla u
pomo u sluaju g. Tenzlija, izvan stvari, i nju izuze od ostalih; ree Lili se
svakako slae sa mnom, i tako je uvue, malo uznemirenu, malo zabezeknutu.
(Jer ona je razmiljala o ljubavi.) Oni su oboje izvan stvari, mislila je ga
Remzi, i Lili i arls Tenzli. Oboje pate zbog ara drugih dvoje. On, to je sasvim
jasno, osea se sasvim zanemaren; nijedna ena ne bi ga pogledala kad je Pol
Rajli u sobi. Jadni ovek! Ipak, on ima svoju disertaciju, uticaj nekoga na neto.
On moe da se brine o sebi. Sa Lili stvar stoji drukije. Ona bledi, pred
Mintinim sjajem; postaje beznaajnija nego ikad, u svojoj maloj sivoj haljini, sa
sitnim zbrkanim licem i malim kineskim oima. Sve je kod nje tako sitno.
Ipak, pomisli ga Remzi, uporeujui je sa Mintom, dok js traila njenu pomo
(jer Lili e je pomoi da ne govori vie o svojim mlekarama nego to njen mu
govori o svojim cipelama - govorio bi po itav sat o svojim cipelama), od njih
dve Lili e u etrdesetoj izgledati bolje. Postoji kod Lili nit neega; plamen
neega; neto njeno sopstveno, to se gi Remzi zaista mnogo dopada, ali

nijednom mukarcu, naalost. Oigledno, ne, sem ako nije neki mnogo stariji
ovek, kao Vilijam Benks. Ali onda on mari, pa, ga Remzi je esto mislila da
od smrti svoje ene on moda mari za nju. On nije zaljubljen, naravno; to je
jedna od onih neodreenih naklonosti kojih ima tako mnogo. Oh, ali glupost,
pomisli ona: Vilijam se mora oeniti sa Lili. Oni imaju toliko zajednikog. Lili
tako voli cvee. Oboje su hladni i daleki i dovoljni sami sebi. Mora udesiti da
odu zajedno u dugu etnju.
Glupo, postavila ih je da sede jedno preko puta drugog. To se moe
popraviti sutra. Ako bude lepo vreme, ii e na izlet. Sve izgleda moguno. Sve
izgleda dobro. Upravo sad (ali ovo ne moe da traje, pomisli ona, izdvajajui se
od trenutka dok su razgovarali o cipelama), upravo sad je postigla sigurnost;
lebdi kao kobac u vazduhu; kao razvijena zastava u elementu radosti koja
ispunjava svaki ivac njenog tela, puno i slatko, ne buno, pre sveano, jer
proizilazi, pomisli ona, gledajui ih sve kako jedu, od njenog mua i dece i
prijatelja; sve to proizlaenje, u ovoj dubokoj tiini (posluila je Vilijama
Benksa jo jednim sasvim malim paretom i zavirivala u dubine zemljanog
lonca) izgledalo je kao da bez ikakvog naroitog razloga stoji, kao dim, kao
para koja se die uvis sjedinjavajui ih vrsto. Nita nije potrebno da se kae;
nita ne moe da se kae. Tu je, svud oko njih. To potie, ona oseti, paljivo
posluivi g. Benksa naroito mekim paretom, od venosti; kao to je ve
jednom, drugim povodom, osetila pre toga popodneva; postoji vrstina u
stvarima, stabilnost; neto to je zatieno od promene i obasjava (ona baci brz
pogled na prozor na kojem su se mrekali odsjaji svetlosti) klienje, plovljenje,
senovitost, kao rubin; tako da je opet veeras imala oseanje koje je imala ve
jednom danas, oseanje mira, odmora. Od ovakvih trenutaka, pomisli ona,
satkano je ono to uvek ostaje. Ovo e ostati.
Da, kazala je Vilijamu Benksu, ima dosta za sve.
Endru, ree ona, dri tanjir nie, inae u prosuti. (Lonac je savreno
uspeo.) Ovde je, oseti ona sputajui kaiku, i miran predah koji lei u srcu

stvari, gde ovek moe da se skloni i odmori; sad moe da eka (svi su
poslueni), sluajui; moe, dakle, kao kobac koji pada iznenada sa svoje visine
da ponosno razmahne krilima i da se lako spusti na smeh, odmarajui se svom
svojom teinom na onome to je na drugom kraju stola njen mu govorio o
kvadratnom korenu broja hiljadu sto pedeset tri, koji je sluajno broj njegove
eleznike karte.
ta to sve znai? Do danas ona nije imala pojma. Kvadratni koren? ta je
to? Njeni sinovi znaju. Ona se na njima odmara; na kubovima i na kvadratnim
korenovima; o tome su sada razgovarali; na Volteru i gospoi De Stal; na
karakteru Napoleonovom; na francuskom sistemu zemljinog poseda; na lordu
Rouzberiju; na Krivijevim Memoarima. Ona pusti da je hrabri i podupire ova
divna konstrukcija muke inteligencije koja poigrava, ukrta se ovamo i onamo
kao gvozdeni ipovi koji podupiru nakrivljenu graevinu, podravaju svet, tako
da joj se mogla poveriti sasvim, ak zatvoriti oi, ili zatreptati za asak, kao dete
koje, gledajui sa svoga jastuka, trepe, trepe na bezbroj slojeva lia nekog
drveta. Onda se probudila. To je jo uvek trajalo. Vilijam Benks je hvalio
Skotove romane.
On ita po jedan od njih svakih est meseci, ree, a zato se zbog toga
arls Tenzli ljuti? Zalete se (samo zato to Pru nee da bude ljubazna prema
njemu, pomisli ga Remzi) i napade Skotove romane iako ne zna nita o tome,
nita ba o tome ne zna - pomisli ga Remzi, vie ga posmatrajui nego
sluajui ono to govori. Po njegovom ponaanju vidi ona u emu je stvar - eli
da se istakne, i tako e uvek biti s njim dok ne postane profesor ili se oeni, pa
tako ne bude morao uvek da govori ja - ja - ja. Jer dotle dostie njegova
kritika sirotog ser Valtera, ili moda Dejn Ostinove. Ja - ja - ja. On misli o
sebi i o utisku koji ostavlja, kao to ona moe da zakljui po zvuku njegovog
glasa, po njegovom naglaavanju i nelagodnosti. Uspeh e mu initi dobro. U
svakom sluaju, opet su poeli. Sad nije potrebno da slua. Ona zna da to ne
moe da traje, ali u tom trenutku njene oi su tako bistre pa izgleda kao da klize

oko stola razotkrivajui svakog od njih, i njihove misli i njihova oseanja, bez
napora; kao svetlost koja se potkrada u vodu tako da su njeni talasii i trske u
njoj i mali klenovi i brza tiha pastrmka, svi osvetljeni kako lebde, podrhtavaju.
Tako ih ona vidi; tako ih uje; ali govorili ma ta ima to svojstvo, kao da je ono
to govore pokret pastrmke kad, u isto vreme, ovek moe da vidi talas i
ljunak, neto nadesno, neto nalevo; a sredina se dri zajedno; jer dok bi u
aktivnom ivotu raiavala i odvajala jednu stvar od druge; rekla da voli
Skotove romane ili da ih nije itala; terala bi sebe napred; a sad ne ree nita.
Lebdela je za trenutak u mestu.
Ah, ali ta mislite, koliko dugo e to trajati? ree neko. Kao da ima
antene koje podrhtavaju iz nje i zaustavljaju izvesne reenice, naturaju ih njenoj
panji. Ovo je jedna od tih reenica. Ona oseti opasnost za svoga mua. Takvo
pitanje odvee, mada ne sigurno, do neke rei koja e ga podsetiti na njegov
sopstveni neuspeh. Koliko e dugo on biti itan - odmah e pomisliti. Vilijam
Benks (sasvim slobodan od ove tatine) smeje se i kae da on ne pridaje nikakav
znaaj promenama mode. Ko moe da kae ta e trajati - u literaturi ili, doista,
ma u emu drugom.
Uivajmo ono to stvarno uivamo, ree on. Njegova estitost izgleda
gi Remzi divna. Nikad ni za trenutak nije izgledalo da pomilja: Ali koliko se
to tie mene? Ali onda ako se ima drukiji temperament, koji trai hvalu, koji
trai ohrabrenje, prirodno je da se onda oseate nelagodno (a ona zna da se g.
Remzi tako osea) i volite da neko kae: Oh, ali vae e delo trajati, g. Remzi,
ili neto slino tome. On pokaza svoje oseanje nelagodnosti sasvim jasno kad
ree pomalo ljutito da e, svakako, Skot (ili moda ekspir?) njemu biti dosta za
ivot. Rekao je to ljutito. Svi su se, pomisli ona, osetili pomalo neugodno, ne
znajui zato. Tada Minta Dojl, iji je instinkt tanan, ree otvoreno, apsurdno,
da ne veruje da iko stvarno uiva itajui ekspira. G. Remzi ree mrgodno (ali
njegova misao bila je opet odvraena) da vrlo malo sveta voli to koliko kae da
voli. Ali, dodade, neki od tih komada ipak imaju znaajnu vrednost, i ga

Remzi vide da e to biti dosta za ovaj trenutak u svakom sluaju; on e se

smejati Minti, ona e se, na svoj nain, ga Remzi vidi, shvatajui njegovu
preteranu zabrinutost za sebe, pobrinuti da se o njemu povede rauna, i da ga
nekako pohvale. Ali ona bi volela da to nije potrebno. Moda je njena greka to
je to potrebno. U svakom sluaju, sad je slobodna da slua ta Pol Rajli govori o
knjigama proitanim u detinjstvu. One traju, ree on. itao je neto od Tolstoja
u koli. To uvek pamti, ali je zaboravio ime. Ruska imena su nemogua, ree
ga Remzi. Vronski, ree Pol. On ga se seti, zato to je to ime uvek smatrao
tako dobrim za jednog nitkova. Vronski, ree ga Remzi; O, Ana
Karenjina, ali to ih ne odvodi daleko; knjige nisu njihova struka. Ne, arls
Tenzli bi ih oboje zaas obavestio kad je re o knjigama, ali sve je to tako
izmeano sa: Da li govorim ono to treba? Ostavljam li dobar utisak? - da, posle
svega, ovek sazna vie o njemu nego o Tolstoju, dok ono to Pol govori tie se
same stvari a ne njega. Kao sav glup svet, imao je neku vrstu skromnosti, obzira
prema tuim oseanjima, to je bar ponekad, smatrala privlanim. Sad nije
mislio o sebi niti o Tolstoju, ve o tome da li joj je hladno, da li osea promaju,
da li eli kruku.
Ne, ree ona, ne eli kruku. Doista, motrila je na iniju sa voem (ne
primeujui to) ljubomorno, nadajui se da je niko nee dirnuti. Pogled joj je
lutao izmeu krivina i senki voa, izmeu bogatog purpura groa, zatim preko
hrapavog prevoja koljke, stavljajui utu boju spram purpurne, izvijen oblik
prema okruglom, ne znajui zato to ini, osea, sve vie i vie, spokojna; dok,
ih kakva teta to e to uiniti - jedna se ruka isprui, uze kruku, i pokvari sve.
Saoseajui, ona pogleda Rouz. Gledala je Rouz kako sedi izmeu Daspera i
Pru. Kako je udno da njeno dete to uini.
Kako je neobino gledati ih kako sede u jednom redu, njena deca,
Dasper, Rouz, Pru, Endru, skoro nemi, ali sa nekom svojom alom, pogaala
je, prema grenju njihovih usana. To je neto sasvim razliito od svega drugog,
neto to oni skupljaju da se ismeju u svojim sobama. Nada se da se to ne

odnosi na njihovog oca. Ne, veruje ona, ne. ta li je to, pitala se, dosta tuno, jer
joj izgleda da e se oni smejati kad ona ne bude prisutna. Sve se to gomila iza
onih prilino nepominih, mirnih kao maska lica, jer oni se ne pridruuju lako;
oni su kao posmatrai, nadzornici, malo uzdignuti ili izdvojeni od odraslih. Ali
kad je pogledala veeras Pru, videla je da to sa njom nije sasvim tako. Ona tek
poinje, tek se kree, tek silazi. Najslabija svetlost je na njenom licu, kao da se
sjaj Mintin prekoputa nje, neko uzbuenje, neko predoseanje sree odraava na
njoj, kao da se sunce ljubavi ljudi i ena izdie preko ivice stolnjaka, i ne
znajui ta je to, ona se saginje ka njemu i pozdravlja ga. Ona stalno posmatra
Mintu, stidljivo, a ipak radoznalo, tako da ga Remzi, pogledavi jednu pa
drugu, ree, o svojoj keri Pru, govorei u sebi: Jednog dana bie srena kao
ona. Bie mnogo srenija, dodade, zato to si moja ki; njena ki mora biti
srenija nego keri drugih. Ali veera je zavrena. Vreme je da se ide. Oni se
samo igraju sa stvarima na tanjirima. Saekae dok prestanu da se smeju posle
neke prie njenog mua. On se ali sa Mintom oko neke opklade. Onda e ona
ustati.
Dopada joj se arls Tenzli, pomisli ona, iznenada; dopada joj se njegov
smeh. Dopada joj se to se tako naljutio na Pola i Mintu. Dopada joj se njegova
nespretnost. Ipak ima neega u tome mladiu. A Lili, pomisli ona, ostavljajui
servijetu pored tanjira, uvek ima neku svoju alu. ovek ne mora nikad da se
brine zbog Lili. ekala je. Uukala je servijetu mod ivicu tanjira. Dakle, da li
su sad gotovi? Ne. Na tu priu se nadovezala druga. Njen mu je veoma
raspoloen veeras, i elei pretpostavljala je, da izgladi stvar sa starim
Ogastusom posle one scene sa supom, uvukao ga je u razgovor - priali su prie
o nekom koga su obojica poznavali u koledu. Ona pogleda na prozor u kojem
su plamenovi svea goreli svetlije sad kad su okna postala crna, i gledajui
napolje glasovi su dopirali do nje vrlo udno, kao glasovi na bogosluenju u
nekoj katedrali, jer ona nije sluala rei. Iznenadni smeh a onda jedan glas
(Mintin) koji govori sam podseti je na ljude i deake kako viu glasno latinske

rei u nekoj rimokatolikoj katedrali. ekala je. Govorio je njen mu. Ponavljao
je neto, i po ritmu i prizvuku egzaltacije i melanholije u njegovom glasu, ona
poznade da je to poezija.
Izii i popni se batenskom stazom,
Lorijana Lorili.
Kineska rua sva je u cvetu
i sa utom pelom zuji.
Rei su (gledala je u prozor) zvuale kao da plovi cvee po vodi tamo
napolju, odseene od svih njih, kao da ih niko nije izgovorio, ve da su nastale
same od sebe.
I svi ivoti koje smo proiveli,
i svi ivoti koji e nastati,
puni su drvea i lia koje se menja.
Ona ne zna ta te rei znae, ali ini joj se da rei, kao muziku, izgovara
njen sopstveni glas, izvan nje, kazujui sasvim lako i prirodno ono to je bilo u
njenoj dui cele veeri dok je govorila druge stvari. Ona zna, i ne gledajui
okolo, da svi za stolom sluaju glas koji govori:
Pitam se da li tebi izgleda,
Lorijana, Lorili
sa istom vrstom olakanja i zadovoljstva koje ona ima, kao da je ovo, najzad,
prirodno rei, kao da su to njihovi glasovi koji govore.
Ali glas prestade. Ona pogleda okolo. Primora sebe da ustane. Ogastus
Karmajkl ustao je, drei svoju servijetu kao dugu belu haljinu. Stajao je

recitujui.
Videti kraljeve to prolaze jaui
preko livade i polja krasuljka,
Sa palminim liem i kedrovinom,
Lorijana, Lorili,
i dok je ona prolazila pored njega, on se malo okrete prema njoj ponavljajui
poslednje rei:
Lorijana, Lorili,
i pokloni joj se kao u znak pote. Ne znajui zato, ona oseti da je on voli vie
nego ikad ranije; i sa oseanjem olakanja i zahvalnosti uzvrati mu poklon, i
proe kroz vrata koja je drao otvorena za nju.
Sad je bilo potrebno pomeriti sve za korak napred. Sa nogom na pragu,
ona poeka trenutak due u sceni koja se gubi jo dok je gleda; a onda, kad poe
i uze Mintu pod ruku i ostavi sobu, to se promeni, dobi drugi oblik, to postade,
znala je, bacajui poslednji pogled preko ramena - ve prolost.
18
Kao obino, pomisli Lili. Uvek ima neto to mora da se uini ba u tom
trenutku, neto to je ga Remzi odluila iz svojih razloga da odmah uini; to
moe da bude kad svi stoje pravei ale, kao sad, i nisu u stanju da odlue da li
da idu u sobu za puenje, u salon, gore na mansardu. Tad ovek ugleda gu
Remzi usred ovog metea kako stoji drei Mintu ispod ruke, i pomisli Da,
vreme je za to sad, i poe odmah, tajanstvena izgleda, da neto radi sama. I
im ona ode, nastade neka vrsta razdvajanja. Rasprtae se, odoe u razliitim

pravcima; g. Benks uze arlsa Tenzlija pod ruku i odoe da dovre na terasi
razgovor o politici koji su poeli za veerom, remetei tako ravnoteu veeri,
inei da pretegne drugi pravac, kao da su, pomisli Lili, videi ih kako odlaze, i
ujui re-dve o politici laburistike stranke, otili na most broda i zauzimaju
svoje poloaje; tako joj izgleda promena od poezije na politiku; tako g. Benks i
arls Tenzli odoe, dok ostali stajahu gledajui kako se ga Remzi penje uza
stepenice u svetlosti lampe, sama. Kuda, pomisli Lili, ide tako brzo?
Nije trala niti urila; ila je doista prilino lagano. Oseala se sklona da
stoji mirno, samo za trenutak posle sveg onog askanja, i da odabere jednu
posebnu stvar; stvar koja ima vanosti; da je odeli; izdvoji; da je oisti od svih
oseanja i kojeega drugog, i tako da je dri ispred sebe, i da je donese pred sud,
gde, poreani u konklavu, zasedaju sudije koje je ona izabrala da reavaju ove
stvari. Je li ovo dobro, je li ovo ravo, je li ovo pravedno, ili nepravedno? Kuda
idemo? i tako dalje. Tako se ona ispravljala posle potresa dogaaja, i sasvim
nesvesno i neskladno maila se grana bresta napolju da joj pomognu da uvrsti
svoj poloaj. Njen svet se menja; one su nepomine. Dogaaj joj je dao
oseanje pokreta. Sve mora biti u redu. Ona mora dovesti u red ovo i ono,
pomisli ona, neosetno hvalei dostojanstven mir drvea, i sad opet
velianstveno dizanje (kao kljun broda na talasu) brestovih grana koje vetar
podie. Jer vetrovito je (zastala je za trenutak da pogleda napolje). Vetrovito je
tako da se iza lia koje se njie pokatkad pojavljuje zvezda, i ini se da same
zvezde podrhtavaju i bacaju svetlost i pokuavaju da zasijaju meu ivicama
lia. Da, to je gotovo, dakle svreno; i kao sve stvari koje su svrene postaje
sveano. Sad se misli o tome, oienom od eretanja i oseanja, kao da je uvek
bilo, ali se tek sad pokazuje, i tako, kad se pokazalo, pretvara sve u stabilnost.
Oni e se, pomisli ona, nastavljajui, ma koliko dugo iveli, vraati ovoj noi;
ovom mesecu; ovom vetru; ovoj kui: i njoj takoe. Njoj laska tamo gde je
najosetljivija na laskanje, da misli kako e, savijena u njihovim srcima, ma
koliko dugo iveli, ona biti utkana; i ovo, i ovo, i ovo, mislila je, penjui se uza

stepenice, smejui se ali sa ljubavlju, na sofu na odmoritu (njene majke), na

stolicu za ljuljanje (njenog oca); na kartu Hebridskih ostrva. Sve e ovo ponovo
oiveti u ivotima Pola i Minte; Rajlijevih - pokuala je da izgovori novo ime;
i osetila je, sa rukom na vratima deje sobe, onu zajednicu oseanja sa drugima
koju emocija daje, kao da su zidovi razdvajanja postali tako tanki da je u stvari
(oseanje olakanja i sree) to sve jedna struja, i da su stolice, stolovi, karte njeni, njihovi, svejedno iji, i Pol i Minta e to nastaviti kad ona bude mrtva.
Ona okrete kvaku, vrsto, da ne kripi, i ue, napuivi tako usne, kao da
opominje sebe da ne sme govoriti glasno. Ali im je ula, videla je, s dosadom,
da predostronost nije potrebna. Deca ne spavaju. To oveka ljuti. Mildred treba
da bude paljivija. Dejms je sasvim budan, i Kem sedi uspravno kao svea, i
Mildred van kreveta, sedi bosa, i skoro je jedanaest a oni svi razgovaraju. U
emu je stvar? Opet ona strana lobanja. Ona je kazala da je Mildred skloni, ali
Mildred je, naravno, zaboravila, i sad se Kem, sasvim budna, i Dejms, sasvim
budan, svaaju umesto da ve odavno spavaju. ta je bilo Edvardu da im
poalje tu stranu lobanju? I ona je bila glupa to im je dozvolila da je zakucaju
tamo gore. Zakucana je vrsto, kae Mildred, a Kem ne moe da spava zato to
je ona tu u sobi, i Dejms vriti ako je ona dodirne.
Kem mora da spava (ima velike rogove, kae Kem), mora da spava i da
sanja divna mesta, kae ga Remzi, sedajui na krevet pored nje. Ona vidi
rogove, kae Kem, po celoj sobi. To je tano. Gde god stavi svetlost (a Dejms
ne moe da spava bez svetlosti), uvek je negde neka senka.
Ali pomisli, Kem, to je samo jedna matora svinja, ree ga Remzi,
dobra crna svinja sa farme. Ali Kem misli da je to neto strano to se tako
grana na nju preko cele sobe.
Onda dobro, ree ga Remzi, mi emo je pokriti, i videe je kako
prie ormanu i uze brzo da otvara male fioke, jednu za drugom, i kad ne nae
nita to bi bilo zgodno, brzo skide svoj al i obavi ga oko lobanje, nekoliko
puta, i onda se vrati i spusti glavu na jastuk pored Kemine glave i ree joj kako

to sad divno izgleda; kako e se vilama to svideti; to sad lii na ptije gnezdo;
na divnu planinu kakvu je videla u drugoj jednoj zemlji, sa dolinama i cveem i
zvonjenjem zvona i pevanjem ptica, i kozicama i antilopama... Mogla je da vidi
kako rei odjekuju u Keminoj dui dok ih je ritmino izgovarala, i Kem je
ponavljala za njom kako je to kao planina, kao ptije gnezdo, kao vrt, i ima
malih antilopa, a oi joj se otvaraju i zatvaraju, i ga Remzi nastavlja da govori
jo monotonije, jo ritminije, i jo besmislenije, kako ona mora da zatvori oi i
da spava i da sanja planine i doline i zvezde kako padaju i papagaje i antilope i
vrtove, i sve to je divno, ree ona, podiui glavu polako i govorei jo vie
mehaniki, dok ne sede uspravno i vide da je Kem zaspala.
Sad, proaputa ona, prilazei Dejmsovom krevetu, i on mora da spava,
jer eto, lobanja divlje svinje jo uvek je tu; nisu je dirnuli; uradili su ba ono to
on eli; tu je, sasvim nepovreena. On se uveri da je lobanja jo uvek tu, ispod
ala. Ali eleo je da upita jo neto. Da li e sutra ii na svetionik?
Ne, ne sutra, ree ona, ali uskoro, obeava mu; prvog lepog dana. On se
umiri. Lee. Ona ga pokri. Ali on nee nikad zaboraviti, ona to zna, i oseti da je
ljuta na arlsa Tenzlija, na svog mua, i na sebe, jer ona mu je ulivala nadu.
Onda, maivi se za al, i setivi se da ga je uvila oko lobanje divlje svinje, ona
ustade, i otvori prozor jo za jedan in ili dva, i u vetar, i udahnu savreno
ravnoduni prohladni noni vazduh i promrmlja Laku-no-Mildred i ostavi sobu
i pusti da se brava polako zatvori, i izie.
Nada se da on nee lupati knjigama o pod iznad njihovih glava, pomisli
ona, jo uvek razmiljajui kako je dosadan arls Tenzli. Jer nijedno od njih ne
spava dobro; oni su razdraljiva deca, i poto je on govorio tako o Svetioniku,
njoj izgleda verovatno da e sruiti gomilu knjiga, ba u trenutku kad oni budu
hteli da zaspe, gurnuvi ih nespretno laktom sa stola. Jer ona zamilja da je on
otiao gore da radi. Ali on izgleda tako jadan; ali ona e osetiti olakanje kad on
ode; ali ona e se pobrinuti da se sutra bolje ponaaju prema njemu; ali on je
divan prema njenom muu; ali njegovo ponaanje treba da se popravi; ali ona

voli njegov smeh. - Mislei ovo, dok je silazila stepenicama, ona opazi da kroz
prozor moe da vidi mesec, ut pun mesec - i okrete se, i oni je ugledae kako
stoji iznad njih na stepenicama.
To je moja mati, pomisli Pru. Da; Minta treba da je gleda; Pol Rajli
treba da je gleda. To je neto samo po sebi, kao da na svetu postoji samo jedna
takva osoba; njena mati. I, poto je sasvim odrasla, pre jednog trenutka, i
razgovarala sa drugima, ona postade opet dete, i ono to oni rade u stvari je igra,
i da li e njena mati odobriti njihovu igru, ili je osuditi, pitala se. I mislei kakva
je to prilika za Mintu i Pola i Lili to je vide, i oseajui kakva je to izvanredna
srea za nju to je ima, i kako nikad nee odrasti i nee nikad ostaviti kuu, ona
ree, kao dete, Mislili smo da idemo dole na obalu da gledamo talase.
Odmah, bez ikakvog razloga, ga Remzi postade dvadesetogodinja
devojka, puna veselosti. Iznenada je obuze udno raspoloenje. Naravno,
moraju ii; naravno, moraju ii, uzviknu ona, smejui se; i pretravi tri ili etiri
poslednja stepenika, obraala se as jednom, as drugom i smejala se i zatezala
Mintin ogrta oko nje i govorila da bi i ona pola kad bi mogla, i da li e dugo
ostati, i ima li neko od njih asovnik?
Da, ima Pol, ree Minta. Pol izvadi divan zlatan asovnik iz male
kone kesice da joj pokae. I dok ga je drao na dlanu pred njom, on oseti Ona
zna o tome sve. Nije potrebno da ita govorim. Pokazujui asovnik, kao da joj
je govorio Uradio sam to, go Remzi. Sve vama dugujem. I ugledavi zlatan
asovnik kako lei na njegovom dlanu, ga Remzi oseti: Kako je izvanredno
srena Minta! Udaje se za oveka koji ima zlatan asovnik u konoj kesici.
Kako bih volela da mogu da poem s vama! uzviknu ona. Ali nju
zadrava neto tako jako da nikad i ne pomilja da se upita ta je to. Naravno, za
nju je nemoguno da ide sa njima. Ali ona bi volela da ide, da nije neeg
drugog, i zabavljena apsurdnou svoje misli (kakva srea udati se za oveka sa
konom kesicom za asovnik), ona ode sa osmehom na usnama u drugu sobu,
gde je njen mu sedeo i itao.

19
Naravno, ree ona u sebi, ulazei u sobu, morala je da doe ovamo radi
neeg to joj je potrebno. Najpre joj je potrebno da sedne na jednu posebnu
stolicu pod jednu posebnu lampu. Ali njoj je potrebno jo neto, mada ne zna,
ne moe da smisli ta je to to joj treba. Pogleda u mua (uzimajui arapu i
poinjui da plete), i vide da ne eli da bude ometan - to je jasno. On ita neto
to ga veoma dira. Upola se smei, i onda ona zna da on to kontrolie svoje
uzbuenje. Prevre strane. Glumi - moda zamilja da je on ta linost iz knjige.
elela je da zna koja je to knjiga. Oh, to je neka knjiga starog Valtera Skota,
vide ona, nametajui tit lampe tako da joj svetlost pada na pletivo. Jer arls
Tenzli je kazao (ona podie pogled kao da oekuje da uje tresak knjiga na podu
iznad njih), kazao je da svet vie ne ita Skota. Tada je njen mu pomislio To
e govoriti o meni, pa je tako otiao i uzeo jednu od tih knjiga. A doe li do
zakljuka Tano je to arls Tenzli kae, primie to o Skotu. (Ona vide da on
odmerava, razmatra, uporeuje itajui.) Ali ne o sebi. Uvek mu je nelagodno
kad je sam u pitanju. To je brine. On se uvek sekira zbog svojih knjiga - da li e
biti itane, da li su dobre, zato nisu bolje, ta svet misli o meni? Ona ne voli da
misli o njemu tako, i pitajui se da li su za veerom pogodili zato je on
iznenada postao razdrljiv kad su razgovarali o slavi i o trajanju knjiga, pitajui
se da li su se deca tome smejala, ona izvrte arapu, i sve fine rezbarije pojavie
se, iscrtane elinim instrumentima oko njenih usana i ela, i ona se stia kao
drvo koje se previjalo i treslo, i sad, kad vetar prestaje, smiruje se, list po list, u
nepominost.
Nije vano nita od toga, pomisli ona. Veliki ovek, velika knjiga, slava ko to zna? Ona o tome ne zna nita. Ali to je njegov nain, njegova
istinoljubivost - na primer za veerom mislila je sasvim instinktivno. Kad bi
samo progovorio! Ona ima potpuno poverenje u njega. I otputajui sve ovo,

kao to se prilikom ronjenja prolazi as pored alge, as pored slamke, as pored

mehura, ona opet oseti, tonui sve dublje, kao to je osetila u holu dok su ostali
razgovarali, Ima neto to elim - neto to sam dola da dobijem, i padala je
sve dublje i dublje, zatvorenih oiju, ne znajui uopte ta je to. Poeka malo,
pletui, pitajui se, i one rei, koje su izgovarali za veerom, Kineska rua je
sva u cvetu, i zuji sa medom pela, polako poee da se ritmino talasaju u
njenom duhu, i dok su se tako talasale, rei, kao male zasenene svetiljke, jedna
crvena, jedna plava, jedna uta, palile su se u tami njene svesti, i izgledalo je
kao da, ostavljajui svoja leita tamo gore, preleu jedna drugu, ili uzvikuju ili
odjekuju; ona se okrete i potrai na stolu pored sebe knjigu.
i svi ivoti koje smo ikad proiveli,
i svi ivoti to e nastati,
puni su drvea i lia koje se menja,
mrmljala je, zabadajui igle u arapu. Ona otvori knjigu i poe da ita, ovde i
onde, nasumce, i, dok je to inila, oseti da se penje nazad, napred, prokrujui
sebi put navie ispod listia krunice koji su se savijali preko nje, tako da je samo
znala: ovaj je beo, ili ovaj je crven. Isprva nije znala ta rei uopte znae.
Skrenite ovamo skrenite vae krilate brodove,
svi pobeeni mornari...
proita i okrete stranu, ljuljajui se ovamo i onamo, od jednog stiha do drugog,
kao sa jedne grane na drugu, kao od jednog crvenog i belog cveta do drugog,
dok je neki mali zvuk ne tre - njen mu pljeskao se po butinama. Oi im se
sretoe za trenutak; ali oni nisu eleli da razgovaraju. Nemaju nita da kau, a
neto kanda ipak ide od njega k njoj. To je ivot, to je snaga, njegova, to je
ogroman humor, ona zna, koji ga primoravaju da se pljeska po butinama. Ne

prekidaj me, kao da joj kae, ne govori nita; samo sedi tamo. I on nastavlja da
ita. Njegove se usne gre. To ga je ispunjavalo. To ga je utvrivalo. On sasvim
zaboravlja sve sitne neprijatnosti veeri, i kako mu je bilo neizrecivo dosadno
da sedi mirno dok svet beskrajno jede i pije, i kako je bio ljut na svoju enu, i
tako razdraljiv i osetljiv kad su preli preko njegovih knjiga kao da uopte ne
postoje. Ali sada, on oseti, uopte nije vano ko stie do Z (ako misao ide kao
abeceda, od A do Z). Neko e doi do Z - ako ne on, onda drugi. Snaga ovog
oveka i razboritost njegova, oseanje za potene proste stvari, ove ribare, ono
siroto staro luckasto stvorenje u Maklbekitovoj kuici, ine da se osea tako
krepkim, tako osloboenim od neega da se oseti probuen i pobedniki, i nije
mogao da zadri suze. Podiui malo knjigu da sakrije lice, pustio ih je da
padaju i tresao je glavom i zaboravio sasvim na sebe (ali ne jednu ili dve misli o
moralu i francuskim romanima i engleskim romanima, i da su Skotove ruke
vezane ali da je njegovo gledite moda istinito kao i drugo gledite), zaboravio
je svoje brige i neuspehe sasvim u utopljenju jadnog Stenlija i u Maklbekitovoj 1
tuzi (tu je Skot najbolji) i u iznenaujuoj radosti i oseanju snage koju otuda
dobiva.
Dakle, neka naprave neto bolje, pomislio je, dovravajui poglavlje.
Oseao je da se prepirao sa nekim, i da je u boljem poloaju. Oni ne mogu
napraviti neto bolje od toga, ma ta govorili; i njegov poloaj je postajao sve
sigurniji. Ljubavnici su kojeta, pomisli on, pribirajui sve to opet u svojoj
svesti. To su kojetarije, to je prvoklasno, pomisli, uporeujui jednu stvar s
drugom. Ali morae to opet da ita. Ne moe da se seti celokupnog oblika te
stvari. Mora da se uzdri od ocene. Stoga se vrati drugoj misli - ako mladi ljudi
ne mare za ovo, oni ne mare ni za njega. ovek ne treba da se ali, pomisli g.
Remzi, trudei se da ugui elju da se ali svojoj eni to mu se mladi ljudi ne
dive. Ali bio se odluio: nee joj opet dosaivati. Pogledao ju je dok je itala.
Izgleda, dok ita, sasvim smirena. On voli to su svi otili i to su on i ona sami.
1 Lica iz Skotovog romana Starinar. - Red.

Ceo ivot se ne sastoji od spavanja sa enom, pomisli, vraajui se Skotu i

Balzaku, engleskom i francuskom romanu.
Ga Remzi podie glavu i, kao neko u lakom snu, izgledalo je da kae
ako on eli da se ona probudi, ona e se probuditi, stvarno hoe, ali inae, zar ne
bi mogla da nastavi da spava, samo jo malo, samo jo malo. Ona se penje uz
one grane, ovuda i onuda, sputajui ruke na jedan cvet a onda na drugi.
Nit slavio sam tamnu rumen rue,2
itala je, i, itajui, penjala se, osetila je, do vrha, do samoga vrha. Kakvo
zadovoljstvo! Kakvo spokojstvo! Sve triarije dana prilepie se za ovaj magnet;
njen duh se oseti oien, ist. I onda, evo, iznenada celina uobliena u njenim
rukama, lepa i razumna, jasna i savrena, sutina isisana iz ivota i zaokruena sonet.
Ali postajala je svesna da je mu posmatra. Smeio se na nju podrugljivo,
kao da je blago ismeva to je zaspala pri dnevnoj svetlosti, ali u isto vreme
mislio je Nastavi sa itanjem. Ne izgleda sad tuna, pomislio je. I pitao se ta
ona ita, i preuveliavao je njeno neznanje, njenu prostosrdanost, jer mu se
svialo da misli da ona nije visprena, da nije knjiki uena. Pitao se da li ona
razume to to ita. Verovatno ne, pomislio je. Ona je zaprepaujue lepa.
Izgledalo mu je da njena lepota, ako je to mogue, raste.
Ti bje daleko... i bjee ko zima
Ko tvojom sjenom igro sam se s njima...
ona zavri.
Dakle? Ree ona, odazivajui se sneno na njegov smeak, diui
pogled sa knjige.
2 Ovaj i sledea dva stiha su iz ekspirovog 98. soneta, u prevodu D. Anelinovia. - Red.

Ko tvojom sjenom igro sam se s njima,

mrmljala je sputajui knjigu na sto.
ta se dogodilo, pitala se ona, uzimajui pletivo, otkako ga je poslednji
put videla samog? Ona se seti oblaenja, i seti se da je videla mesec; Endrua
kako dri tanjir suvie visoko za veerom; da je bila neraspoloena zbog neega
to je Vilijam rekao; ptice na drveu; arlsa Tenzlija kako ih budi obaranjem
knjiga - oh ne, to je ona izmislila; i Pola kako ima konu kesicu i asovnik. O
emu da mu pria?
Oni su vereni, ree ona, poinjui da plete, Pol i Minta.
Tako sam i mislio, ree on. Nema nita vie da se kae o tome. Njen
duh je jo uvek iao gore i dole, gore i dole, sa poezijom; on se jo uvek oseao
vrlo snaan, vrlo odluan, posle itanja o Stenijevoj sahrani. Tako su sedeli
utei. Tada ona postade svesna elje da on neto kae.
Ma ta, ma ta, pomisli ona, nastavljajui da plete. Ma ta bie dobro.
Kako mora da je lepo udati se za oveka koji ima konu kesicu za
asovnik, ree ona, jer to je bila jedna vrsta njihove zajednike ale.
On se nasmeja. On smatra ovu veridbu kao to uvek smatra ma koju
veridbu; devojka je i suvie dobra za tog mladia. Polako joj pade na um - zato
onda ovek eli da se svet eni i udaje? U emu je vrednost, smisao toga?
(Svaka re koju sad izgovore bie istinita.) Hajde, reci neto, pomisli ona, elei
samo da uje njegov glas. Jer senka, neto to ih obavija, poinjala je, ona oseti
da se zatvara oko nje opet. Reci ma ta, preklinjala je, gledajui ga, kao da trai
pomo.
On je utao, klatei tamo i amo kompas na lancu asovnika, i
razmiljajui o Skotovim romanima i Balzakovim romanima. Ali kroz sumrane
zidove njihove intimnosti, jer oni su se pribliavali jedno drugom nehotino,
ona je mogla da oseti njegov duh; i sad kad su njene misli uzimale obrt koji on

ne voli, - prema pesimizmu, kako on to zove - on je poinjao da se vrpolji;

mada nita nije govorio, no je podigao ruku elu, uvrnuo pramen kose, i pustio
ga da opet padne.
Nee zavriti tu arapu veeras, ree on, pokazujui na njenu arapu.
To je ono to je elela - otrina u glasu kojim je prekoreva. Ako on kae da nije
dobro biti pesimista, verovatno da nije dobro, pomisli ona; taj brak e ispasti
dobro.
Da, ree ona, poravnjavajui arapu na kolenu, neu je zavriti.
A ta onda? Jer ona oseti da je on jo uvek gleda, ali da se njegov pogled
izmenio. On eli neto - eli ono to je njoj uvek teko da mu da; eli da mu ona
kae da ga voli. I da, ne, ona to ne moe da uini. Za njega je razgovor mnogo
laki nego za nju. On ume da kae stvari - ona nikad ne ume. Tako, prirodno,
uvek je on taj koji govori stvari, a onda, zbog neeg, njemu je to odjednom
krivo, i prebacuje joj. enom bez srca zove je; ona mu nikad nije kazala da ga
voli. Ali to nije tako - to nije tako. Stvar je samo u tome to ona nikad ne ume
da kae ono to osea. Zar nema nijedne mrve na njegovom kaputu? Nita to bi
mogla da uini za nj? Ustavi, ona stade kod prozora sa crvenkastomrkom
arapom u rukama, delom da bi se okrenula od njega, a delom zato to se setila
kako je esto more lepo nou. Jer ona zna da je on okrenuo glavu kad je ona
okrenula; on je posmatra. Ona zna da on misli: Ti si lepa nego ikad. I ona se
oseti vrlo lepom. Zar mi nee rei bar jednom da me voli? Mislio je to, jer je
uzbuen, neto zbog Minte i knjige, i zato to se time zavrava dan, i zbog
njihove svae oko odlaska na Svetionik. Ali ona ne moe to da uini; ona ne
moe to da kae. Tada, znajui da je on posmatra, umesto da kae ma ta, ona se
okrete, drei arapu, i pogleda ga. I gledajui ga uze da se smei, jer mada nije
kazala nijednu re, on zna, dabome, on zna, da ga ona voli. On to ne moe da
ospori. I smeei se ona pogleda kroz prozor i ree (mislei u sebi Nita na
svetu ne moe biti ravno ovoj srei) Da, u pravu si. Sutra e biti kiovito. Ona nije kazala to, ali on je znao.

I ona ga pogleda smeei se. Jer opet je ona likovala.

II
VREME PROLAZI

1
Dakle, moramo ekati da budunost pokae, ree g. Benks, ulazei sa
terase.
Skoro je toliko mrano da se nita ne vidi, ree Endru, dolazei sa
obale.
Jedva se moe raspoznati ta je more a ta zemlja, ree Pru.
Hoemo li ostaviti svetlost da gori? ree Lili, dok su u kui skidali
kapute.
Ne, ree Pru, ne, ako su svi uli.
Endru, doviknu ona, ugasi svetlost u holu.
Jedna po jedna, lampe se pogasie, sem to je g. Karmajkl, koji voli malo
da lei budan i ita Vergilija, ostavio sveu da gori prilino due nego ostali.
2
Tako, kad se sve lampe pogasie, mesec potonu, a slaba kia dobovae po
krovu, izlivanje beskrajnog mraka poe. Nita, izgleda, ne moe da nadivi
potop, obilje mraka, koji se uvlai u kljuaonice i pukotine, prikrada se oko
prozorskih kapaka, ulazi u spavae sobe, guta ovde bokal i lavor, tamo vazu sa
crvenim i utim georginama, tamo otre ivice i vrstu glomaznost komode. Ne
samo da se nametaj ne moe poznati; jedva da je ostalo ma ta od tela ili duha
po emu bi se moglo rei Ovo je on ili Ovo je ona. Ponekad se podigne
neka ruka kao da e da zgrabi neto ili da se zatiti od neeg, ili neko jei, ili se
neko glasno smeje kao da se ali sa nitavilom.
Nita se ne mie u salonu ni u trpezariji ni na stepenicama. Samo se kroz
zarale arke i vlanu drvenariju nabreklu od mora neki povetarci odvojeni od
tela vetra (kua je ipak trona) unjaju oko uglova i ulaze unutra. Bezmalo

ovek moe da ih zamisli kako, kad su uli u salon, ispituju, ude se, igraju se sa
jezikom tapeta koji visi, pitaju da li e jo dugo visiti, kad e otpasti. Zatim,
lako dodirnuvi zidove, prolaze zamiljeno kao da pitaju crvene i ute rue na
tapetima da li e izbledeti, i ispituju (polako, jer imaju vremena na
raspolaganju) iscepana pisma u korpi za hartiju, cvee, knjige, sve to im je sad
izloeno, pitaju: Da li su saveznici? Da li su neprijatelji? Koliko e izdrati?
Tako su se mali povetarci, upravljeni sluajnom svetlou neke
neotkrivene zvezde, ili lutajueg broda; ili ak Svetionika, popeli stepenicama i
njukali oko vrata spavaih soba. Ali ovde zacelo moraju stati. Sve drugo moe
da iezne i nestane; ono to lei ovde vrsto je. Ovde se moe rei onim
svetlostima koje klize, onim pipavim povetarcima to duvaju i savijaju se preko
same postelje, ovde ne moete ni dodirnuti ni unititi. Na to e oni, umorno,
avetinjski, kao da imaju kao pero lake prste i laku otpornost pera, pogledati,
jednom, na zatvorene oi i labavo sklopljene prste, i saviti svoje odee i
ieznuti. I tako, njukajui, probijajui se, odoe k prozoru na stepenicama, ka
spavaim sobama za poslugu, ka sobici na mansardi; silazei, obasjae jabuke
na trpezarijskom stolu, dodirnue latice rua, opipae sliku na nogarima,
preoe preko prostirki i duhnue malo peska po podu. Najzad, svi zajedno
prestadoe, skupie se, uzdahnue; izustie besciljan izliv aljenja na koji neka
vrata u kuhinji odgovorie; otvorie se irom i, ne pustivi unutra nita, zalupie
se.
(Ovde g. Karmajkl, koji je itao Verglija, ugasi sveu. Pono je bila
prola.)
3
Ali ta je ipak jedna no? Kratak razmak, naroito kad mrak ili tako
brzo, i tako brzo ptica zapeva, petao zakukurie, ili bledo zelenilo oivi, kao
uzvitlan list, u udubljenju talasa. Jedna no, meutim, sledi drugu. Zima ih ima

ceo pil i deli ih podjednako, ravnomerno, neumornim prstima. Oteu se: crne
se. Neke od njih dre visoko jasne planete, ploe sjaja. Opustoeno jesenje
drvee nosi odblesak poderanih zastava koje plamte u tami prohladnih peina
katedrala gde zlatna slova na mermernim stranicama opisuju smrt u bici i kako
se kosti belasaju i gore daleko na peanim sprudovima Indije. Jesenje drvee
svetluca na utoj meseini, na svetlosti punog meseca, na svetlosti koja
razmekava snagu rada, i ublaava strnjiku, i donosi talas koji plavo zapljuskuje
obalu.
Izgleda sad kao da je, dirnuta ljudskim kajanjem i svim njegovim
mukama, boanska dobrota razmakla zavesu i izloila iza nje, jednog
odreenog, uspravnog zeca; talas koji pada; un koji se ljuka, koji bi, kad
bismo ih bili dostojni, pripadali nama zauvek. Ali avaj, boanska dobrota,
trgnuvi konopac, navlai zavesu; ne zadovoljava je; ona pokriva svoja blaga u
potopu grada, i tako ih razbija, tako zbrka, da izgleda nemogue da e se njihov
mir ikad vratiti ili da emo sastaviti od njihovih fragmenata celinu ili proitati u
njihovim razbacanim komadima jasne rei istine. Jer nae kajanje zasluuje
samo jedan pogled; nae muke samo odgaanje.
Noi su sad pune vetra i razaranja; drvee ponire i savija se, a njihovo
lie leti na sve strane dok ne obloi livadu, i lei nagomilano u kanalima i gui
oluke i zasipa vlane staze. I more se baca i lomi, a ako bi neki spava,
zamiljajui da moe nai na alu odgovor na svoje sumnje, uesnika u svojoj
samoi, zbaciti posteljne pokrivae i sii sam da eta po pesku, nita slino
pomoi i boanskoj gotovosti ne bi dolo da pomogne smirivanju noi i uini da
svet odraava oblast due. Ruka iezava u njegovoj ruci; glas bui u njegovom
uvu. Bezmalo e se ispostaviti da je uzaludno u takvom meteu postavljati noi
takva pitanja kao to su ta, i zato, i zbog ega, koja mame spavaa iz postelje
da trai odgovor.
(G. Remzi, spotiui se du nekog hodnika, isprui ruke jednog mranog
jutra, ali budui da je ga Remzi umrla dosta naglo prethodne noi, on isprui

ruke napolje. One ostadoe prazne.)

4
Tako u praznoj kui sa zakljuanim vratima i savijenim duecima, ovi
zalutali povetarci, izvidnice velikih armija, uletee, preoe preko golih podova,
grickae i duvae, ne sretoe nita u spavaoj sobi ni u salonu to bi im se do
kraja oduprlo, ve samo zastore koji se lepraju, drvo koje pucketa, gole noge
stolova, kuhinjsko posue i porcelan ve prljav, potamneo, naprsao. Ono to su
ljudi odbacili i ostavili - par cipela, lovaka kapa, neke izbledele suknje i kaputi
u ormanima - oni jedini zadravaju ljudski oblik i u praznini pokazuju kako su
nekad bili ispunjeni i ivi; kako su ruke nekad bile zaposlene kopama i
dugmadima; kako je nekad ogledalo odraavalo lice; odraavalo izdubljen svet
u kojem se neka prilika okretala, neka ruka zasjala, vrata se otvarala, deca
ulazila trei i prevrui se; i opet izlazila. Sada, iz dana u dan, svetlost upravlja
kao cvet koji se ogleda u vodi, svoju jasnu sliku na zid preko puta. Samo se
senke drvea, njiui se na vetru, priklanjaju zidu, i za trenutak zamrauju lokvu
u kojoj svetlost odbleskuje; ili ptice, letei, ine da jedna nena pega zalepra
polako preko poda spavae sobe.
Tako ljupkost i mir vladaju, i zajedno ine sliku same ljupkosti, oblik od
kojeg se ivot odvojio; usamljeni kao jezerce u veeri, u daljini ugledano sa
prozora voza, koji tako brzo iezava da je jezercu, bledom u noi, jedva
ugrabljena usamljenost, mada je jednom vieno. Ljupkost i mir steu ruke u
spavaoj sobi, i izmeu pokrivenih bokala i prevuenih stolica ak i radoznalo
zavirivanje vetra, i osetljivi nos vlanih morskih povetaraca, koji se taru,
mrkuu, postavljaju i opet ponavljaju svoja pitanja - Hoete li izbledeti?
Hoete li nestati? - jedva da remete mir, ravnodunost, izgled iste potpunosti,
kao da na pitanja koja postavljaju jedva da treba odgovoriti: mi ostajemo.
Izgleda kao da nita ne moe pokvariti ovu sliku, oskvrnaviti ovu

nevinost, ili uznemiriti lelujavi plat tiine koja, iz nedelje u nedelju, u praznoj
sobi, utkiva u sebe krike ptica, sirene brodova, zujanje i brujanje polja, lave
pasa, ovekovo dozivanje, i savija ih oko kue u tiini. Samo je jednom neka
daska pukla na stepenicama; jednom usred noi, sa rikom, sa zanosom, kao
posle vekova mirovanja, jedna stena se odlomi od planine i, skotrlja se drobei
se u dolinu, jedan kraj ala se odrei i lelujao se tamo-amo. Onda opet silazi
mir; i senka se zaleluja; svetlost se pokloni sa divljenjem svojoj slici na zidu
spavae sobe; kad ga Maknab, cepajui veo tiine rukama koje su bile u koritu,
mrvei je cipelama koje kripe po tucaniku, doe kao poruena da otvori sve
prozore, i da izbrie prainu u spavaim sobama.
5
Dok se klatila (jer ona se ljuljala kao brod na moru) i gledala ispod oka
(jer ona ne gleda nita pravo, ve iskosa brzim pogledom koji osuuje prezir i
bes sveta - bez duha je, ona to zna), dok se hvatala za ogradu stepenica i vukla
se gore iz sobe u sobu, pevala je. Trljajui staklo dugakog ogledala i gledajui
svoju zaljuljanu spodobu, isputala je neki zvuk iz usana - neto to je bilo
veselo pre dvadeseg godina, moda pevueno i igrano na pozornici, ali sad,
dolazei od krezube, zabraene ene koja posluuje, lieno smisla, bilo je kao
glas nerazumnosti, udi, upornosti same, zgaeno ali neukrotivo, tako da dok se
ona klatila, praei, briui, izgledalo je kao da kae kako je to jedna duga
alost i muka, ustajanje i leganje, unoenje i iznoenje stvari. Nije lak ni udoban
svet koji ona poznaje bezmalo sedamdeset godina. Pogrbljena je od umora.
Koliko e, pitala se ona, stenjui na kolenima pod krevetom, briui prainu sa
poda, koliko e to trajati? Ali opet se sa naporom podie na noge, pribra se, i
opet, sa svojim pogledom iskosa koji sklizne i odvrati se ak i od njenog
sopstvenog lica i njenih nevolja, opet stoji i zeva u ogledalo, besciljno se smei,
i opet poinje staro skakutanje i dirindenje, podizanje prostirke, nametanje

porcelana, i opet gledanje postrance u ogledalo, kao da, ipak, i ona ima svoju
utehu, kao da je doista njena tubalica isprepletena nekom ispopravljivom
nadom. Zacelo ima vizija radosti kod korita, recimo sa njenom decom (no dvoje
su vanbrano roena, a jedno ju je ostavilo), u krmi kad pije; u preturanju
dronjaka po fiokama. Zacelo postoji neki procep mraka, neki kanal u dubinama
tame kroz koji izazi dovoljno svetlosti da iskrivi njeno lice koje ss smei u
ogledalu, i da uini da, vraajui se opet svom poslu, pevui staru pesmu iz
veselog pozorita. U taj mah mistiar, vidovnjak iao je alom u lepoj noi,
pomutio je lokvu, gledao stenu i pitao se ta sam ja? ta je ovo? i
odjednom bio je udostojen odgovora (kakvog, ne ume rei): tako da mu je bilo
toplo na mrazu, udobno u pustinji. Ali ga Maknab nastavila je da pije i brblja
kao i pre.
6
Prolee bez i jednog lista da zatreperi, golo i vitko kao devica gorda u
svojoj nevinosti, prezriva u svojoj istoti, bilo je razastrto po poljima, budno i
iroko otvorenih oiju i sasvim ravnoduno ta ine i misle posmatrai.
(Pru Remzi, oslanjajui se na oevu ruku, udala se tog maja. ta bi moglo
biti umesnije? govorio je svet. I dodavao je: Kako divno ona izgleda!)
Leto se bliilo, veeri su postajale due, a uporedo sa tim pojavie se
najudnije zamisli koje prolaze obalom, uznemiruju vode, bude, i izazivaju nade
- o mesu pretvorenom u atome koji jezde ispred vetra, o zvezdama koje
svetlucaju u svojim jezgrima, o steni, moru, oblaku, i nebu namerno zdruenim
da bi prikupili razbacane delove vizije. U tim ogledalima, umovima ljudi, u tim
jezerima nemirnih voda, u kojima se oblaci veito kovitlaju i senke uobliuju,
snovi odolevaju, a nemoguno je odupreti se udnom nagovetaju koji svaki
galeb, cvet, drvo, ovek i ena, i sama bela zemlja izgleda da objavljuje (ali ako
im se postavi pitanje, spremni da se odmah povuku) da dobro trijumfuje, srea

preovlauje, red vlada; ili odupreti se neobinoj tenji da se luta tamo-amo u

potrazi za nekim apsolutnim dobrom, za nekim kristalom intenziteta, udaljenim
od poznatih zadovoljstava i uobiajenih vrlina, neim to je tue toku domaeg
ivota, jedinstvenim, tvrdim, svetlim, kao dijamant u pesku, koji e nainiti
vlasnika sigurnim. Zatim, omekalo i podatno, prolee sa pelama koje zuje i
komarcima koji poigravaju savija plat oko sebe, prekriva oi koprenom, okree
glavu, i izmeu prolazeih senki i naleta sitne kie izgleda da uzima na sebe
neko saznanje o bolovima oveanstva.
(Pru Remzi umrla je toga leta od neke bolesti u vezi sa poroajem, to je
zaista tragedija, govorio je svet. Govorilo se da niko nije vie od nje zasluivao
sreu.)
I sad, u letnjoj vruini, vetar je slao svoje uhode u kuu. Insekti su pleli
mreu u sunanim sobama; korov koji je rastao blizu stakla u noi lupkao je
metodino o prozorsko okno. Kad je padala no, snop svetlosti sa Svetionika,
koji se prostirao tako despotski samovlasno po tepihu u tami, osvetljujui
njegovu aru, doe sad u mekoj svetlosti prolea pomeanom sa meseinom,
klizei blago kao da sputa svoje milovanje i zadrava se kradomice i gleda pa
opet ljubavniki dolazi. Ali u samoj tiini tog ljubavnog milovanja, dok se dugi
snop oslanjao o krevet, stena se odlomi; drugi prevoj ala se odrei; visio je, i
njihao se. Kroz kratke letnje noi i duge letnje dane, kad je izgledalo da prazne
sobe amore od odjeka sa polja i zujanja muica, dugaki zrak se blago talasao,
besciljno njihao; a sunce je tako pravilo pruge i prepreivalo sobe i punilo ih
utom maglom da je ga Maknab, kad bi provaljivala unutra i klatila se tuda,
praei, briui, izgledala kao neka tropska riba koja vesla kroz suncem
obasjane vode.
Kasnije u leto dooe zloslutni zvuci kao odmereni udarci ekia
prigueni na klobuini, koji, svojim ponovljenim udarima jo vie dree al i
razbijaju olje za aj. S vremena na vreme neka aa zvekne u ormaru kao da je
neki dinovski glas kriknuo u agoniji tako glasno da ae u ormaru podrhtavaju

takoe. Onda opet zavlada tiina; i onda, iz noi u no, a ponekad usred dana
kad su rue sjajne a svetlost upravlja na zid svoj oblik jasno, izgleda da prekida
ovu tiinu, ovu ravnodunost, ovu potpunost, udar neega to pada.
(Jedna granata je eksplodirala. Dvadeset ili trideset mladia odletelo je u
vazduh u Francuskoj, meu njima Endru Remzi, ija je smrt, milostivo,
nastupila odmah.)
U to godinje doba, oni koji su silazili da hodaju obalom i pitaju more i
nebo kakvu im poruku donose, ili kakvo privienje potvruju, morali su da
uzmu u obzir izmeu ostalih znakova boanske dareljivosti - zalaska sunca na
moru, bledila zore, izlaska meseca, ribarskih barki na meseini, dece koja se
gaaju pregrtima trave - neto to nije u skladu sa ovom veselou, ovim
spokojstvom. Nemo privienje nekog pepeljastog broda, na primer, kako dolazi,
odlazi; bila je neka na blagoj povrini mora purpurna mrlja kao da neto kljua i
krvari, nevidljivo, ispod povrine. Ovo uplitanje u scenu sraunatu da pokrene
najuzvienija razmiljanja i dovede do najudobnijih zakljuaka zaustavlja
njihove korake. Teko je ne obazirati se na njih, ukinuti njihov znaaj u slici
predela; nastaviti etnju pored mora, i diviti se kako je spoljna lepota ogledalo
unutranje.
Da li Priroda dopunjuje ono to ovek unapreuje? Da li ona dovrava
ono to on poinje? Sa podjednakim mirom ona gleda njegovu nesreu,
nitavost, i njegovu patnju. Taj san, onda, o sudelovanju, upotpunjavanju,
iznalaenju u osami na obali nekog odgovora, samo je odblesak u ogledalu, a
ogledalo je samo povrinska staklenost koja se uobliava u tiini kada
plemenitije sile spavaju ispod nje? Nestrpljiv, oajan, a ipak nerad da ide (jer
lepota nudi svoje mamce, ima svoje utehe), koraati obalom je nemogue;
razmiljanje je neizdrljivo; ogledalo razbijeno.
(G. Karmajkl objavio je toga prolea knjigu pesama koje su imale
neoekivan uspeh. Rat, govorio je svet, oiveo je interesovanje za poeziju.)

7
Iz noi u no, i leti i zimi, muke od bure, strelasti mir lepog vremena,
veaju nesmetano. Ako bi neko sluao (da je bilo nekoga da slua) iz gornjih
soba prazne kue, mogao bi uti samo gigantski haos ispresecan munjom kako
se kotrlja i baca, dok se vetrovi i talasi zabavljaju kao amorfne mase Levijatana
u ija ela ne prodire svetlost razuma, i penju se jedan na drugi i zarivaju i
strmoglavljuju u tminu ili dnevnu svetlost (jer no i dan, mesec i godina slivaju
se bezoblino zajedno) u idiotskim igrama, dok ne izgleda kao da se sam svemir
besciljno bori i premee u gruboj pometnji i poudi.
U prolee batenske urne, sluajno ispunjene biljkama koje vetar nanese,
divno su vesele. Ljubiice i zelenkade dooe. Ali tiina i sjaj dana su isto tako
neobini kao i haos i buka noi, sa drveem i cveem koje gleda ispred sebe,
gleda gore, a ipak ne opaa nita, bez oiju je, i stoga tako strano.
8
Ne mislei nita zlo, jer se porodica nee vratiti nikad vie, kau neki, i
kua e se prodati o Miholjdanu moda, ga Maknab se sae i nabra kitu cvea
da ponese kui. Stavila ga je na sto dok je brisala prainu. Ona voli cvee. teta
je ostaviti ga da propada. Recimo da se kua proda (stajala je podboena ispred
ogledala), bie potrebno da se uredi - hoe bogami. Bila je u toku svih ovih
godina bez ive due. Po knjigama i stvarima pala je plesan, jer, neto zbog rata,
neto zbog toga to je teko nabaviti poslugu, kua nije oiena onako kako bi
ona elela. Sad premaa snagu jedne osobe da je uredi. Ona je i suvie stara.
Noge je bole. Sve ove knjige trebalo bi izneti na travu, na sunce; u holu je gips
otpao; oluk iznad sobe za rad je zaputen i voda ulazi unutra; tepih je sasvim
upropaen. Ali trebalo bi oni sami da dou; trebalo je da poalju nekog ovamo

da vidi. Jer ima odee u ormanima; ostavili su odeu po svim spavaim sobama.
ta da uradi ona sa tim? Ima moljaca - u stvarima ge Remzi. Sirota gospoa!
Nikad joj vie nee biti potrebne. Umrla je, kau; pre toliko godina, u Londonu.
Eto taj stari sivi ogrta nosila je kad je radila u bati (ga Maknab ga opipa).
Ona je vidi kako ide stazom nosei rublje, zaustavlja se nad svojim cveem (vrt
sad prua alostan prizor, sav je u neredu, i kunii istravaju pred vas iz leja) ona je vidi sa jednim od njene dece pored sebe, u tom ogrtau. Ima tu i cipela; i
ealj i etka ostavljeni na toaletnom stolu, tano kao da je oekivala da e se
sutra vratiti. (Umrla je naprasno, kau.) A jednom je trebalo da dou, ali su
odloili dolazak, neto zbog rata, a i zato to je teko putovati u ovo vreme; nisu
nikad dolazili u toku svih ovih godina; samo su joj slali novac; ali nikad nisu
pisali, nikad dolazili, i oekivali su da nau stvari kao to su ih ostavili, oh
boe! Fioke toaletnog stola pune su stvari (ona ih izvue), maramica, komadia
traka. Da, ona kao da vidi gu Remzi kako sa rubljem dolazi stazom.
Dobro vee, go Maknab, kazala bi.
Bila je prema njoj ljubazna. Sve su je devojke volele. Ali boe, mnoge
stvari su se izmenile otada (ona zatvori fioku); mnoge porodice su izgubile
svoje najmilije. I tako, ona je mrtva; i g. Endru je poginuo; i gica Pru je takoe
umrla, kau, na prvom poroaju; ali svako je izgubio ponekog u toku ovih
godina. Cene su strano skoile, i nisu se vie sputale. Ona se nje dobro sea u
njenom sivom ogrtau.
Dobro vee, go Maknab, kazala bi, i naredila kuvarici da ostavi tanjir
mlene supe za nju - sasvim joj je potrebno, posle noenja one teke korpe ak
iz grada. Moe da je vidi sada kako se naginje nad svojim cveem; (nejasno i
treperei, kao uti zrak ili krug na kraju teleskopa, jedna gospoa u sivom
ogrtau, nagnuta nad svojim cveem, proe preko zida spavae sobe, uz toaletni
sto, preko umivaonika, dok je ga Maknab etala i trupkala, briui prainu,
ureujui).
A kuvariino ime? Mildred? Merijen? - nekakvo takvo ime. Ah,

zaboravila je - ona zaista zaboravlja. estoka, kao sve crvenokose ene. Mnogo
su se smejali. Uvek je bila dobrodola u kuhinji. Zasmejavala ih je, zaista. Onda
je bilo bolje nego sada.
Ona uzdahnu; i suvie posla za jednu enu. Klimnula je glavom. Ovde je
bila deja soba. Eto, sve je ovde vlano; gips otpada. Zato su, za ime boga,
obesili ovde ovu ivotinjsku lobanju? - ona se uplesnivila. Ima i pacova u svim
sobama na mansardi. Prokinjava. Ali oni nikad nita ne alju; nikad ne dolaze.
Neke su se brave pokvarile, i vrata lupaju. Ona ne voli da boravi ovde sama po
mraku. To je i suvie za jednu enu, i suvie, i suvie. Stenjala je, jadikovala.
Zalupila je vrata. Okrenula je klju u bravi i ostavila kuu zatvorenu,
zakljuanu, samu.
9
Kua je ostavljena; kua je naputena. Kao koljka na pesku ostavljena je
da se napuni suvim zrnima soli poto je naputena od ivota. Kao da se duga
no u nju smestila. erpa je zarala a otira istruleo. Krastave abe su se uvukle
unutra. Uzaludno, besciljno, al se njihao tamo-amo. Korov se probio izmeu
cigala u ostavi. Laste savie gnezda u salonu; grede lee ogolele; pacovi odvlae
ovo i ono da glou iza zidova. Leptiri boje kornjae izlaze iz larvi i lupkaju po
prozorskom oknu. Bulke niu meu georginama; travnjak se talasa od dugake
trave; dinovske artioke se uzdiu; a blago udaranje korova o prozor postaje, u
zimskim noima, dobovanje snanog drvea i trnovitih bunova od kojih cela
soba leti izgleda zelena.
Kakva bi sila mogla sada da sprei plodnost, neosetljivost prirode? San
ge Maknab o jednoj gospoi, o detetu, o tanjiru mlene supe? Proleprao je
preko zidova kao sunana pega i nestao. Ona je zakljuala vrata; otila je. Oni
nikad nita ne alju. Nikad ne piu. Gore u fiokama stvari trule - teta je ostaviti
ih tako, rekla je. Kua sasvim propada. Samo zrak Svetionika ue u sobe za

trenutak, baci svoj brzi pogled preko kreveta i zida u zimskoj tmini, pogleda
mirno korov i lastu, pacove i slamu. Nita im se sada ne suprotstavlja; niko im
ne govori ne. Neka vetar duva; neka bulka sama nie i neka se karanfil sparuje
sa kupusom. Neka lasta gradi u salonu, i neka se korov probija pored cigala, i
neka se leptir suna na izbledelom kretonu fotelja. Neka razbijeno staklo i
porcelan lee na travnjaku, i neka se meaju s travom i divljim jagodama.
Jer sada je doao onaj trenutak, ono oklevanje kad zora strepi a no
zastaje, kad bi pero na kantaru preteglo. Jedno pero, i kua tonui, padajui,
izvrnula bi se i sunovratila u dubine mraka. U ruevinama soba izletnici bi
grejali kotlove; ljubavnici bi traili sklonite, leei na golim daskama; a pastir
bi ostavljao ruak na ciglama, skitnica spavao pokriven kaputom da se zatiti od
hladnoe. Onda bi krov pao; trn i kukuta bi zbrisali stazu, prag i prozor;
idikljali bi neravno ali silovito preko breuljaka, a neki zalutali prolaznik
mogao bi da | pozna samo po crvenim ljiljanima meu koprivom, ili po
komadiu porcelana u kukuti, da je ovde neko iveo, da je tu bila kua.
Da je pero palo, da je preteglo na kantaru, cela kua bi se sunovratila u
dubinu da lei na pesku zaborava. Ali neka sila je dejstvovala; neto ne veoma
svesno; neto to gleda ispod oka, neto to se unja, neto to nije nadahnuto za
svoj rad dostojanstvenim obredom ili sveanim pojanjem. Ga Maknab jei;
ga Best kreti. Stare su; noge ih bole. Dole su s metlama i kofama najzad;
moraju da rade. Sasvim iznenada, da li bi se ga Maknab pobrinula da se kua
uredi, pisala je jedna od mladih dama; da li hoe da svri ovo, da li hoe da svri
ono; sve na brzinu. Oni e moda doi da provedu leto; sve su ostavili za
poslednji trenutak; oekuju da nau sve kako su ostavili. Polako i trudno, sa
metlom i kofom, briui, ribajui, ga Maknab, ga Best zaustavljale su
kvarenje i truljenje; izbavljale su iz jezera vremena, koje se brzo zatvaralo preko
njih, as zdelu, as orman; izvadile iz zaborava sve Skotove romane i servis za
aj jednog jutra; posle podne su iznele na sunce i vazduh mesinganu ogradu
kamina i garnituru elinih araa. Dord sin ge Best, hvatao je pacove i

kosio travu. Doli su zidari. Praeno kripanje arki i cikanjem reza, lupanjem i
treskanjem od vlage nabrekle drvenarije, izgledalo je da se neko zaralo muno
raanje dogaa, dok su ene, saginjui se, diui se, stenjui, pevajui, treskale,
lupale, as gore, as dole u podrumima. Oh, govorile su, koliko posla!
Pile su aj u spavaoj sobi ponekad, ili u sobi za rad; prekidale su posao u
podne, aavih lica, starih ruku savijenih i zgrenih od dranja metle. Sruile bi
se na stolice i razmiljale as o velianstvenoj pobedi nad slavinama i
kupatilom; as o munijoj, deliminijoj pobedi nad dugim redovima knjiga,
nekad crnim kao gavran, sad plesnivim sa gljivicama i paucima u njima. Jo
jedanput, kad je osetila kako je aj zagreva, teleskop se namesti pred oi ge
Maknab, i u krugu svetlosti ona vide starog gospodina, mravog kao grabulje,
kako trese glavom, dok je ona nosila rublje, i govori sam sa sobom, pomislila je,
na travnjaku. On je nikad nije primeivao. Neko je rekao da je on umro; neko je
rekao da je ona umrla. ta je u stvari? Ga Best ne zna sigurno ni jedno ni
drugo. Mladi gospodin je mrtav. To je izvesno. Proitala je njegovo ime u
novinama.
Eno kuvarice, Mildred, Merijen, nekakvo takvo ime - crvenokose ene,
plahovite, kao sve takve, ali ljubazne, ipak, ako ovek ume sa njom. Koliko su
se puta zajedno nasmejali. Ostavila je tanjir supe za Magi; parence unke,
ponekad; to god bi ostalo. ivelo se dobro u ono vreme. Imali su sve to im je
bilo potrebno (govorljiva, vesela, puna vrelog aja, odmotava klupe uspomena,
sedei na pletenoj fotelji u dejoj sobi). Bilo je uvek mnogo posla, sveta u kui,
po dvadeset ponekad, i pranja sudova do kasno posle noi.
Ga Best (ona ih nije poznavala; u to vreme ivela je u Glazgovu) udila
se, ostavljajui olju, zato li su obesili ovde tu ivotinjsku lobanju? Zacelo je
ivotinja ubijena u nekoj stranoj zemlji.
To moe biti, ree ga Maknab, nastavljajui da odmotava uspomene; oni
imaju prijatelje u istonim zemljama; gospodu koja su tu boravila, gospoe u
veernjim haljinama; videla je jednom, kroz trpezarijska vrata, kako sede za

veerom. Dvadesetoro, najmanje, i svi sa nakitom, a nju su bili pozvali da

pomogne pri pranju sudova, moe biti do posle ponoi.
Ah, ree ga Best, kada dou, nai e sve izmenjeno. Ona se nae kroz
prozor. Posmatrala je svoga sina Dorda kako kosi travu. Oni mogu s pravom
da pitaju ta je uraeno u bati, budui da je stari Kenedi imao da se stara o
tome, a onda mu se noga pogorala posle pada s kola; i onda moda niko cele
godine, ili vei deo godine; a zatim Dejvi Makdonald, i moda su oni slali seme,
ali ko e znati da li je ono ikad posejano? Kad dou, nai e sve izmenjeno.
Gledala je sina kako kosi. Odlian je na poslu - od onih mirnih. Treba da
nastave sa ormarima, pomislila je. One ustadoe sa naporom.
Najzad, posle dana i dana rada u kui, koenja i kopanja napolju, krpe za
prainu su bile istresene kroz prozore, prozori zatvoreni, sve zakljuano; kapija
zalupljena; gotovo je.
A sada, kao da ju je ienje i struganje i koenje i plaenje bilo
priguilo, uzdie se ona jedva ujna melodija, ona iskidana muzika koju uvo
napola hvata ili isputa; lave, bleka; iskidani, nepravilni, pa ipak nekako
spojeni; zujanje neke bube, trepet pokoene trave, otkinute a ipak nekako
povezane; zujanje bumbara, kripa toka, glasno, duboko, ali tajanstveno
povezano; uvo se napree da ih povee, i uvek je na ivici mogunosti da ih
sloi, ali oni se nikad ne uju sasvim, nikad potpuno skladni, i najzad, uvee,
jedan za drugim, zvuci zamiru, i harmonija se lomi, i tiina pada. Sa sunevim
zalaskom otrina se izgubi, i kao magla koja ili tiina se die, tiina se iri,
vetar se smiruje; slobodno se protegli svet pred spavanje, tamno ovde i bez i
jedne svetlosti, osim one to dolazi prevuena zelenim kroz lie ili bledim na
belom cveu pored prozora.
(Torba Lili Brisko donesena je u kuu jedne kasne veeri u septembru. G.
Karmajkl je doao istim vozom.)

10
Onda je zaista doao mir. Poruke mira duvale su s mora na obalu. Nikad
vie da se ne prekida njegov san, da se umiri jo dublje, jo dublje da se odmara,
sve to sanjari sanjaju sveto, sanjaju mudro, da potvrdi - ta je jo aputalo - kad
Lili Brisko spusti glavu na jastuk u istoj sobi i u more. Kroz otvoren prozor
glas lepote sveta ue uborei, i suvie tiho da bi se ulo ta govori - ali ta to
mari ako ja znaenje jasno? - preklinjui spavae (kua je opet puna; ga Bekvit
je ovde, takoe i g. Karmajkl), ako nee zaista da siu na obalu, bar da podignu
zastor i pogledaju. Videe onda no kako klizi u purpuru; sa krunom na glavi;
sa ezlom ukraenim dragim kamenjem; i kako i dete moe da joj pogleda u oi.
A ako se jo uvek kolebaju (Lili je bila umorna od putovanja i zaspala je skoro
odmah; ali g. Karmajkl itao je knjigu pri svetlosti svee), ako jo uvek kau
Ne, da je njen sjaj dim, i da je rosa monija od nje, i da vie vole da spavaju;
neno, onda bez albe, ili raspravljanja, glas e pevati svoju pesmu. Neno e se
talasi lomiti (Lili ih uje u snu); blago svetlost pada (izgleda kao da prolazi kroz
njene one kapke). I sve izgleda, pomisli g. Karmajkl, sklapajui knjigu,
padajui u san, bezmalo kao to je izgledalo pre mnogo godina.
Zaista, glas bi mogao ponovo da pone, dok zavese mraka omotavaju
kuu, ge Bekvit, g. Karmajkla, i Lili Brisko, tako da oni lee sa nekoliko
omota tame na oima, zato ne primiti ovo, biti zadovoljan onim, pokoriti se,
predati se? Udah svih mora koja udaraju ritmiki oko ostrva umiruje ih; no ih
obavija; nita ne prekida njihov san, dok poj ptica, i zora koja u svoju belinu
utkiva njihove tanke glasove, kripa kola, lave psa, sunce podie zavese
pocepa veo na njihovim oima, i Lili Briskon, mekoljei se u snu, hvata se
vrsto za pokriva, kao to se onaj koji seda hvata za busen na ivici stene. Ona
otvori irom oi. Opet je ovde, pomisli ona, sedei uspravno u krevetu. Budna.

III
SVETIONIK

1
ta to znai onda, ta sve to moe da znai? pitala se Lili Brisko,
razmiljajui, kad je ostala sama, da li je umesno da ode u kujnu i uzme jo
jednu olju kafe ili da eka ovde. ta to znai? - to je izraz, uhvaen u nekoj
knjizi, koji ovla odgovara njenoj misli, jer ona ne moe, ovog prvog jutra sa
Remzijevima, da povee svoja oseanja, moe samo da ponavlja izraz da bi
pokrila prazninu u dui, dok se ova isparenja ne raziu. Jer zaista, ta ona osea,
kad je opet dola ovamo, posle svih ovih godina, i smrti ge Remzi? Nita, nita
- nita to bi uopte mogla da izrazi.
Dola je kasno prole noi, kad je sve bilo tajanstveno, mrano. Sad je
budna, na svom starom mestu za stolom za doruak, ali sama. I vrlo je rano,
nema jo osam. Tu je onaj izlet - na Svetionik, g. Remzi, Kem, i Dejms.
Trebalo je ve da su otili - treba da uhvate plimu ili tako neto. A Kem nije
gotova, i Dejms nije gotov, i Nansi je zaboravila da porui sendvie, i g. Remzi
se naljutio i tresnuo vratima.
ta vredi sada ii? grmeo je.
Nansi se izgubila. A on eno koraa besno gore-dole terasom. oveku se
ini da se uje lupanje vrata i dozivanje kroz celu kuu. Sad upade Nansi i upita,
gledajui po sobi, udno, upola zbunjeno, upola oajno: ta se alje na
Svetionik? kao da primorava sebe da uini ono to je izgubila nadu da e ikad
biti u stanju da ini.
Zaista, ta se alje na Svetionik! U svakoj drugoj prilici Lili bi razumno
predloila aj, duvan, novine. Ali ovog jutra sve izgleda tako izvanredno udno
da je Nansino pitanje - ta se alje na Svetionik? - otvaralo vrata u svesti koja su
lupala i klatila se tamo-amo, i ovek se pitao zabezeknut: ta se alje? ta se
radi? Zato se ovde uopte sedi?
Sedei sama (jer Nansi je opet izila) meu istim oljama za dugim

stolom, ona se oseti odseena od ostalog sveta, i sposobna samo da nastavi da

posmatra, da pita, da se udi. Kua, mesto, jutro - sve joj izgleda tue. Nita je
ne vezuje ovde, ona osea, nikakvih odnosa sa ovim, sve moe da se dogodi, i
to god se dogaa, korak napolju, glas koji doziva (Nije u ormaru; na
stepenicama je, neko vie) jeste pitanje, kao da je spona koja obino vezuje
stvari preseena, one lebde onde gore, tamo dole, daleko, svakako. Kako je to
besciljno, kako haotino, kako je nestvarno, pomisli ona, gledajui u praznu
olju od kafe. Ga Remzi mrtva; Endru poginuo; Pru mrtva takoe - koliko god
ponavljala, to ne izaziva u njoj nikakvo oseanje. I mi smo svi zajedno u ovoj
kui, ovog jutra, ree ona, gledajui kroz prozor - bio je divan, tih dan.
Odjednom g. Remzi u prolazu podie glavu i pogleda pravo u nju, svojim
unezverenim divljim pogledom koji je ipak tako prodoran, kao da vas vidi, za
jedan sekund, prvi put, zauvek; a ona se pravila kao da pije iz prazne olje, da bi
ga izbegla - da bi izbegla njegov zahtev od nje, da bi odloila za trenutak ovu
neodlonu nevolju. A on klimnu glavom na nju, i produi (Sama, u ga da
kae, Izgubljena, u ga da kae), i kao sve ostalo ovog udnog jutra rei
postadoe simboli, ispisae se svud preko zelenosivih zidova. Kad bi ih samo
mogla sastaviti, oseti ona, ispisati ih u neku reenicu, tada bi dola do istine.
Stari g. Karmajkl ue tiho, nasu sebi kafe, uze olju i ode da se suna.
Izvanredna nestvarnost bila je zastraujua; ali i uzbudljiva. Odlazak na
Svetionik. Ali to ovek alje na Svetionik? Izgubljena. Sama. Sivozelena
svetlost na suprotnom zidu. Prazna mesta. Takvi su neki delovi, ali kako da se
sastave? pitala se ona. Kao da e svaki prekid razbiti krhki oblik koji je gradila
na stolu, ona okrete lea prozoru da je ne ugleda g. Remzi. Mora nekako da
pobegne, da bude sama negde. I odjednom ona se seti. Kad je sedela ovde pre
deset godina, bila je granica ili list na ari stolnjaka, u koju je gledala u jednom
trenutku otkrovenja. Bio je neki problem koji se ticao prednjeg dela slike.
Pomai drvo u sredinu, kazala je. Nikad nije zavrila tu sliku. To joj je
pritiskivalo duu tokom svih ovih godina. Sad e naslikati tu sliku. Gde su njene

boje? pitala se. Njene boje, da. Ostavila ih je u holu prole noi. Odmah e
poeti. Ona ustade brzo, pre nego to se g. Remzi okrete.
Uze stolicu. Preciznim pokretima stare devojke postavi nogare na ivicu
travnjaka, ne suvie blizu g. Karmajkla, ali dovoljno blizu da je on titi. Da,
zacelo je stajala tano ovde pre deset godina. Tu je sad ivica: drvo. Pitanje je
nekog odnosa izmeu tih objekata. Nosila je to u dui za vreme svih ovih
godina. Izgleda kao da je nala reenje: sad zna ta treba da uini.
Ali dok g. Remzi nabasava na nju, ona ne moe nita uiniti. Svaki put
kad se pribliavao - etao je terasom gore-dole - propast se pribliavala, haos se
pribliavao. Ona ne moe da slika. Saginje se, okree se; uzima krpe; pritiskuje
tubu. Ali sve to je inila bilo je da se odbrani od njega za trenutak. Nemogue
je da radi dok je on tu. Jer ako mu da najmanju priliku, ako je on ugleda
nezaposlenu za trenutak, da gleda u njegovom pravcu za asak, odmah e joj
prii, govorei, kao to je rekao sino, Vidite nas mnogo izmenjene. Sino je
ustao, stao pred nju i to rekao. Mada su svi sedeli utke i gledali, estoro dece
koje su zvali po nadimcima kraljeva i kraljica Engleske, Rii, Lepotica, Obesni,
Bezduni - ona je oseala da su oni u sebi besneli od ljutine. Dobra stara ga
Bekvit kazala je neto razborito. Ali kua je puna skrivenih strasti - oseala je to
celo vee. I povrh toga haosa g. Remzi je ustao, stisnuo joj ruku, i rekao:
Vidite nas mnogo izmenjene, i nijedno od njih nije se pomaklo ni
progovorilo; samo su sedeli kao prisiljeni da mu dopuste da to kae. Jedino
Dejms (zacelo Sumorni), mrko pogleda lampu; a Kem je uvrtala maramicu oko
prsta. Tad ih on podseti da e sutra ii na Svetionik. Moraju biti spremni u holu
kad asovnik otkuca pola osam. Zatim, sa rukom na vratima, on zastade; okomi
se na njih. Da li oni ne ele da idu? pitao je. Da su se usudili da kau Ne (on je
imao neki razlog da to eli), on bi se tragino bacio natrag u gorke vode oaja.
Takav je dar imao za pozu. Izgledao je kao kralj u izgnanstvu. Dejms ree
zlovoljno Da. Kem se zbunila jo jadnije. Da, oh da, oboje e biti gotovi,
rekoe. I njoj sinu kroz glavu, to je tragedija - ne mrtvaki pokrovi i prah; ve

deca sputana; njihove due podjarmljene. Dejmsu je esnaest, Kem ima

sedamnaest, moda. Potraila je oima nekog ko nije tu, gu Remzi, verovatno.
Ali tu je bila samo ljubazna ga Bekvit, koja je prevrtala svoje skice ispod
lampe. Zatim, zato to je bila umorna, njen duh se jo uvek dizao i padao sa
morem, ukus i miris koji imaju mesta posle dugog odsustvovanja obuzimao ju
je, svee su treperile u njenim oima, ona se izgubila i potonula. To je bila
udesna no, zvezdana; talasi su se uli kad su se peli stepenicama, a prolazei
pored prozora na stepenitu, iznenadi ih mesec, ogroman, bled. Zaspala je
odmah.
2
Ona privrsti isto platno na nogare, kao barijeru, slabu, ali dovoljno
snanu da odbije g. Remzija i njegovo nametanje. inila je sve to se moe da
gleda, kad bi on okrenuo lea, u svoju sliku; u onu liniju tamo, u onu masu
tamo. Ali o tom nije moglo biti govora. Neka je pedeset stopa daleko, neka vam
ak i ne govori, neka vas ak ne vidi, on prodire, nadvladava, namee se. On sve
menja. Ona ne moe da vidi boju; ne moe da vidi oblike; ak i kad je okrenut
leima, ona samo moe da misli. Ali on e kroz jedan trenutak navaliti na mene,
zahtevajui - neto to ona osea da mu ne moe pruiti. Ona odbaci jednu
kiicu i izabra drugu. Kada e ta deca doi? Kada e svi stii? vrpoljila se. Taj
ovek, pomisli ona, a bes se dizao u njoj, nikad ne daje; taj ovek uzima. Ona,
nasuprot tome, bie primorana da daje. Ga Remzi je davala. Dajui, dajui,
dajui, umrla je - i ostavila sve ovo. Zaista, ljuta je na gu Remzi. Sa kiicom
koja lako podrhtavala u njenoj ruci ona pogleda ivicu, stepenik, zid. Sve je to
delo ge Remzi. Ona je mrtva. A evo Lili, u etrdeset etvrtoj, gubi vreme,
nesposobna da uradi neto, igra se slikanja, igra se neim ime se ne igra, i za
sve to kriva je ga Remzi. Ona je mrtva. Stepenik na kojem je sedela prazan je.
Ona je mrtva.

Ali zato to stalno ponavljati? Zato stalno pokuava da izazove neko

oseanje koje nema? U tomo ima neke blasfemije. Sve je suvo; sve uvenulo; sve
istroeno. Nije trebalo da je pozovu; nije trebalo da doe. Ne moe se traiti
vreme u etrdeset etvrtoj, pomisli ona. Mrzi igranje slikanja. Kiica, jedina
stvar na koju se moe osloniti u svetu borbe, unitenja, haosa - stvar je sa kojom
se ne treba igrati, svesno ak; to joj je mrsko. Ali on je primorava. Nee tai
svoje platno, kao da joj kae, naleui na nju, dok mi ne da ono to traim od
tebe. Evo ga, opet blizu nje, pohlepan, unezveren. Pa dobro, pomisli Lili u
oajanju, opustivi desnu ruku, bie prostije da se i s tim zavri. Zacelo ona
moe da podrava po oseanju ozarenost, zanos, samopredavanje koje je videla
na mnogim enskim licima (na licu ge Remzi, na primer) kad su u nekoj prilici
kao to je ova blesnuli - ona moe da se seti izraza na licu ge Remzi - u zanos
saoseanja, u radost zbog nagrade koja je njihova, koja, mada ona nije
razumevala razlog tome, oevidno prenosi na njih najuzvienije ushienje za
koje je ljudska priroda sposobna. Evo ga, stao je pored nje. Dae mu ta moe.
3
Kao da je malo smeurana, pomisli on. Izgleda malo mrava, kotunjava;
ali nije neprivlana. Dopada mu se. Govorilo se nekad o njenoj udaji za
Vilijama Benksa, ali nita nije bilo od toga. Njegova ena je ju volela. On je bio
malo naprasit za dorukom. A onda, a onda - ovo je bio jedan od onih trenutaka
kad ga neka ogromna potreba goni, iako nije svestan ta je to, da se priblii ma
kojoj eni, da ih primora, svejedno kako, njegova je nevolja tako velika, da ih
primora da mu prue ono to mu je potrebno: saoseanje.
Da li neko vodi brigu o njoj? upita. Da li ima sve to joj je potrebno.
Oh, hvala, sve, ree Lili Brisko nervozno. Ne; ona to ne moe uiniti.
Trebalo je da odmah otplovi na nekom talasu saoseajne ekspanzije; pritisak na
nju je silan. Ali ona osta prikovana. Neprijatna pauza. Oboje su gledali more.

Zato, pomisli g. Remzi, ona gleda more kad sam ja ovde? Ona se nada da e
biti dovoljno mirno da se iskrcaju kod Svetionika, ree ona. Svetionik!
Svetionik! Kakve to ima veze? pomisli on nestrpljivo. I u tom trenutku, sa
snagom nekog iskonskog izliva (jer zaista on nije mogao vie da se uzdrava),
on tako jeknu da bi svaka druga ena na svetu uinila neto, rekla neto - svaka
druga osim mene, pomisli Lili, ruei sebe ogoreno, koja nisam ena, ve
jedna mrzovoljna, naopaka, uvela matora devojka.
G. Remzi je duboko uzdahnuo. ekao je. Zar ona nee rei nita? Zar ona
ne vidi ta on eli od nje? Onda on ree da ima naroit razlog zato eli da ide
na Svetionik. Njegova ena je imala obiaj da alje tim ljudima poneto. Tamo
je deak sa tuberkuloznim kukom, uvarev sin. On uzdahnu duboko. Uzdahnu
znaajno. Sve to je Lili elela bilo je da ovaj ogromni izliv bola, ova nenasita
glad za saoseanjem, ovaj zahtev da mu se potpuno preda - pa ak i tako on ima
dovoljno jada da je snabde njim zauvek - da je sve to ostavi, da se odvrati od nje
(stalno je gledala kuu, nadajui se da e neko naii) dok je ne slisti ta bujica.
Ovakvi izleti, ree g. Remzi, struui zemlju nogom, vrlo su muni.
Ipak Lili ne ree nita. (Ona je drvo, ona je kamen, ree on u sebi.) Oni su vrlo
zamorni, ree on, gledajui otuno da se njoj smui (on glumi, oseti ona, ovaj
veliki ovek dramatizuje sebe), u svoje lepe ruke. To je strano, to je
nepristojno. Zar oni nee nikad doi, pitala se, jer ona ne moe vie da podnese
ovu ogromnu teinu tuge, da podupire ove teke zavese bola (zauzeo je pozu
krajnje onemoalosti; ak je podrhtavao malo stojei ovde) ni trenutak due.
Ona jo ne moe nita da kae; izgledalo je da na celom vidiku nema
predmeta o kojem bi se moglo razgovarati; moe samo da osea, zbunjeno, dok
g. Remzi stoji tu, kako njegov pogled izgleda da pada tuno na suncem
obasjanu travu i oduzima joj boju, i pada na ruiastu, pospanu, sasvim
zadovoljnu priliku g. Karmajkla, koji ita francuski roman sedei na poljskoj
stolici, veo od krepa, kao da je takva egzistencija, koja paradira sa svojim
blagostanjem u svetu bola, dovoljna da izazove najtunije misli. Pogledaj njega,

izgledalo je da kae, pogledaj mene; i zaista, celo vreme je oseao: Misli na

mene, misli na mene. Ah, kad bi ta spodoba samo prola pored njih, zaele Lili;
da je samo postavila nogare jard-dva blie njemu; jedan ovek, ma koji ovek,
zaustavio bi ovaj izliv, prekinuo ove jadikovke. ena, ona je izazvala ovaj uas;
ena, ona bi trebalo da zna kako da se ophodi u ovakvom sluaju. Ogromna je
sramota za nju, kao enu, to stoji ovde nema. Kae se - ta se kae? - Oh, g.
Remzi! Dragi g. Remzi! To bi odmah rekla ona ljubazna stara gospoa to
pravi skice, ga Bekvit, i s pravom. Ali ne. Oni stoje ovde, izdvojeni od ostalog
sveta. Njegovo beskrajno saaljevanje samoga sebe, njegov zahtev za
saoseanjem, izlivali su se i irili u potocima pred njene noge, a sve to ona radi
- jadna grenica! - prikuplja suknju oko lanaka, da se ne pokvasi. U potpunoj
tiini stoji tu i dri kiicu.
Nebu se ne moe nikad dovoljno zahvaliti! Ona uje glasove u kui.
Zacelo dolaze Dejms i Kem. Ali g. Remzi, kao da zna da mu je malo vremena
ostalo, izvri na njenu usamljenu osobu beskrajan pritisak koncentrisanog bola;
njegova starost; njegova slabost; njegova usamljenost; kad iznenada, zabacujui
glavu nestrpljivo - jer, na kraju krajeva, koja ena moe da mu se odupre? - on
primeti da su mu se odvezale uzice na cipelama. Neobine cipele, pomisli Lili,
gledajui u njih: izvajane; kolosalne; kao sve to g. Remzi nosi, poev od
njegove iskrzane kravate do poluzakopanog prsnika, njegovog neosporno. Ona
moe da ih zamisli kako idu u njegovu sobu, skladne, izraajne, u odsustvu
njegovog patosa, natmurenosti, zlovolje, i privlanosti.
Kakve divne cipele! uzviknu ona. Postide se sama sebe. Hvaliti njegove
cipele kad on trai od nje da mu utei duu; kad joj pokazuje svoje ruke koje
krvare, svoje ucveljeno srce, i trai od nje da ga saaljeva, rei tada, veselo,
Ah, to su vam divne cipele! zasluuje, ona to zna, i pogleda oekujui da to
dobije, u jednoj od njegovih iznenadnih grmljavina besa, potpuno unitenje.
Umesto toga, g. Remzi se smeio. Njegov pokrov, njegove draperije,
njegove nemoi padoe s njega. Ah, da, ree on, podiui nogu da ona vidi, to

su prvoklasne cipele. Postoji samo jedan ovek u Engleskoj koji ume da napravi
takve cipele. Cipele su meu glavnim prokletstvima oveanstva, ree on.
Obuari smatraju to svojim zadatkom, uzviknu on, da obogaljuju i mue
ljudsku nogu. Oni su isto tako najtvrdoglaviji i najizopaeniji deo ljudskoga
roda. Izgubio je najbolji deo mladosti dok je doao do cipela kakve treba da su.
eleo bi da ona zapazi (on podie desnu nogu a zatim levu) da jo nikad nije
videla cipele takvog oblika. One su napravljene od najfinije koe na svetu.
Veinom, koa je samo mrki papir i karton. Gledao je zadovoljno nogu, jo
uvek u vazduhu. Doli su, ona oseti, na sunano ostrvo gde mir poiva,
razboritost vlada, i sunce uvek sija, blagosloveno ostrvo dobrih cipela. Njeno
srce se zagreja za njega. Sad da vidim da li umete da veete vor, ree on.
Podsmevao se njenom slabom sistemu. Pokazao joj je svoj sopstveni
pronalazak. Kad se jednom zavee, nikad se ne razvezuje. Tri puta je vezivao
njenu cipelu; tri puta je dreio.
Zato, u ovom sasvim nepodesnom trenutku, kad se saginjao preko njene
cipele, da nju mui saaljenje prema njemu, a kad se i ona sagla, da joj krv jurne
u lice, i, mislei o svojoj neosetljivosti (nazvala ga je glumcem) da oseti da joj
se oi ire i pune suzama? Ovako zauzet, on joj se ini ovek beskrajnog patosa.
On vezuje vorove. Kupuje cipele. Nema pomoi g. Remziju na putu kojim ide.
Ali sad upravo, kad ona eli da kae neto, kad bi mogla da kae neto, moda,
evo njih! Kem i Dejms pojavie se na terasi. Dooe, tromo, jedno uz drugo,
ozbiljan, setan par.
Ali zato su tako doli? Nije mogla da se ne ljuti na njih; mogli su doi
veselije; mogli su mu pruiti ono, sad kad polaze, to ona nema prilike da mu
prui. Jer odjednom ona oseti prazninu, osujeenje. Njeno oseanje dolo je i
suvie kasno; pripravno je; ali njemu vie nije potrebno. On je postao vrlo
uvaen, stariji ovek, kome ona vie nije potrebna. Ona se oseti uvreena. On
prebaci torbu preko ramena. Onda izdeli pakete - ima ih mnogo, ravo su
uvezani, u mrkom papiru. Posla Kem po ogrta. Izgledao je kao voa koji se

sprema za pohod. Zatim, okrenuvi se, on prvi poe stazom vrstim vojnikim
korakom, u onim divnim cipelama, nosei pakete u mrkom papiru, a deca
njegova za njim. Izgledaju, pomisli ona, kao da ih je sudbina odredila za neki
straan poduhvat, i oni idu tamo, jo uvek dovoljno mladi da slede oev trag,
posluno, ali bledih oiju, te ona osea utke pate zbog neega to je iznad
njihovih godina. Tako preoe ivicu travnjaka, i Lili se inilo da gleda povorku
kako prolazi, vuena nekom snagom zajednikog oseanja malim drutvom
sjedinjenim i udno upeatljivim za nju. Utivo, ali vrlo rezervisano, g. Remzi
podie ruku i pozdravi je dok su prolazili.
Ali kakvo lice, pomisli ona, nalazei odmah saoseanje, koje niko nije
traio da prui, kako je mui da bude izraeno. ta ga je napravilo takvim?
Razmiljanje, iz noi u no, zamiljala je - o stvarnosti kuhinjskih stolova,
dodade ona, seajui se simbola koji joj je u njenoj neizvesnosti o emu
razmilja g. Remzi dao Endru. (Ubilo ga je na mestu pare granate, opomenu se
ona.) Kuhinjski sto je neto vidno, strogo; neto golo, tvrdo, bez ukrasa.
Neobojeno; samo ivice i uglovi; nepopustljivo jednostavno. Ali oi g. Remzija
uvek su prikovane za njega, on nikad ne doputa da ga neto odvrati ili zavede,
dok mu i lice ne posta umorno i asketsko, i dobi neto zajedniko sa ovom
neukraenom lepotom koja je na nju ostavila tako dubok utisak. Zatim, seti se,
(stojei tamo gde ju je on ostavio, sa kiicom u ruci), brige su ga muile - ne
tako plemenito. Zacelo je imao sumnje u pogledu stola, smatra ona; da li je sto
pravi sto; da li je vredan onog vremena koje mu poklanja; da li je on u stanju,
najzad, da to utvrdi. Imao je on svoje sumnje, osea ona, inae bi manje traio
od ljudi. O tome su razgovarali kasno u noi ponekad, sluti ona; a onda sutradan
ga Remzi je izgledala umorna, a Lili bi bila besna na njega zbog neke
besmislene sitnice. Ali sad on nema s kim da razgovara o onom stolu, ili o
svojim cipelama, ili o vorovima; i on je kao lav koji trai koga e proderati, a
njegovo lice ima onaj nagovetaj oajanja, preterivanja koji je strae te prikuplja
suknju oko sebe. A onda, seti se, bilo je ono iznenadno oivljavanje, onaj

iznenadni blesak (kad je hvalila njegove cipele), ono iznenadno otkrie ivotne
snage i interesovanja za obine ljudske stvari, to takoe prolazi i menja se (jer
on se uvek menja i nita ne sakriva) u onu drugu zavrnu fazu koja je nova za
nju i koja je, ona priznaje, primorava da se stidi svoje razdraljivosti, kad je
izgledalo da je on oslobodio se brige i ambicije, i nade na saoseanje i elje za
pohvalom, i uao u neki drugi predeo, privuen, kao nekom radoznalou, u
nemom razgovoru, sa samim sobom ili sa nekim drugim, na elu one male
povorke izvan iijeg dometa. Izvanredno lice! Kapija se zalupi.
4
Tako, otili su, pomisli ona, uzdahnuvi od olakanja i razoaranja. Njeno
saoseanje izgledalo je kao da joj se vratilo u lice, kao kad kupinova granica
udari je preko lica. Osetila se udnovato podeljena, kao da je jedan deo nje
potopljen tamo napolju - dan je miran, sa izmaglicom; Svetionik jutros izgleda
beskrajno daleko; drugi deo se privrstio tvrdoglavo, vrsto, ovde za travnjak.
Ona vide svoje platno kao da je doplovilo i postavilo se, belo i nepomirljivo,
tano ispred nje. Izgleda kao da je prekoreva svojim hladnim ukoenim
pogledom zbog sve ove urbe i uzbune; ove gluposti i rasipanja emocije;
drastino je opomenu i rairi kroz njen um najpre mir, kad njena nesreena
oseanja (otiao je, i njoj je bilo tako ao njega, a nije nita rekla) odjurie sa
polja; a onda, praznina. Tupo je gledala u platno, koje je nepomirljivo i ukoeno
zurilo; a zatim u vrt. Ima neto (stajala je mirkajui malim kineskim oima na
zbrkanom licu), neto ega se sea u odnosima onih poprenih crta koje se
razdvajaju nadole, i u masi ivice sa svojim zelenim ugnuem plavog i mrkog,
to je ostalo u njenoj svesti; to je zavezalo vor u njenoj svesti, tako da u
pabircima vremena, nehotino, dok je ila ulicom Brompton, dok je eljala
kosu, hvatala je sebe kako slika tu sliku, prelazei okom preko nje, i odvezujui
vor u mati. Ali ogromna je razlika izmeu ovog zamiljenog planiranja daleko

od platna i stvarnog uzimanja kiice i povlaenja prvog poteza.

Uzela je pogrenu kiicu u pometnji zbog prisustva g. Remzija, i nogare,
zabijene u zemlju nervozno, imaju pogrean ugao. I kad je to popravila, i
savladala apsurdnosti i beznaajnosti koje joj odvlae panju i primoravaju je da
se sea da je ona takva i takva osoba, da ima takve i takve odnose sa svetom,
uze u ruku i podie kiicu. Ruka joj za trenutak zasta u vazduhu drui u
bolnom ali uzbudljivom zanosu. Gde da pone? - to je pitanje; gde da napravi
prvi potez? Jedna crta stavljena na platno uplie je u bezbrojne razlike, u este i
neopozive odluke. Sve to kao ideja izgleda prosto, postaje u praksi odmah
sloeno; i talasi izgledaju simetrini gledani sa vrha stene, ali za plivaa oni su
odeljeni strmim ponorima i zapenuanim vrhovima. Ipak se mora rizikovati;
potez povui.
Sa udnim fizikim oseanjem, kao da je neto gura napred, a u isto
vreme mora da se odupire, ona uini prvi odluan potez. Kiica se spusti.
Treperila je mrka preko belog platna; ostavljala je neprekidan trag. Po drugi put
uradi to - po trei put. I tako zastajui i tako treperei, postie razigran ritmian
pokret, kao da su pauze jedan deo ritma, a zamisli drugi, a sve je povezano; i
tako, lako i brzo zastajui, zamahujui, ona izrovai platno mrkim neprekidnim
nervoznim crtama koje se nisu bre smetale tamo nego to su okruavale (ona
oseti kako to poinje da se pomalja pred njom) prostor. Dole u upljini jednog
talasa videla je sledei talas kako se propinje sve vie i vie iznad nje. Jer ta
moe biti stranije nego prostor? Opet je ona ovde, pomisli, izmiui se da
pogleda, povuena od ogovaranja, od ivota, od optenja sa svetom u prisustvu
ovog njenog uasnog starog neprijatelja - ovog drugog, ove istine, ove
stvarnosti, koja je iznenada poloila ruke na nju, pojavila se nepokolebljiva iza
spoljanjosti i zagospodarila njenom panjom. Ona je napola bez volje, napola
se otima. Zato je uvek odvlaena, odvlaena silom? Zato nije ostavljena na
miru, da razgovara sa g. Karmajklom na travnjaku? To je svakako nametljiv
oblik optenja. Drugi predmeti oboavanja zadovoljni su oboavanjem; ljudi,

ene, bog, svi doputaju da se klei niice; ali ovaj oblik, bio to samo oblik
belog tita za lampu koji se nazire na stolu, podstie vas na neprestanu bitku,
izaziva na borbu u kojoj ete biti pobeeni. Uvek (to je u njenoj prirodi, ili u
njenom polu, ona ne zna u emu je) pre nego to je zamenila fluidnost ivota
koncentracijom slikanja, imala je nekoliko trenutaka golotinje kad je izgledala
kao neroena dua, dua otrgunta od tela, dua koja okleva na nekom
vetrovitomo vrhu, izloena, bez zatite, svim vihorima sumnje. Zato onda to
radi? Ona pogleda na platno, lako obeleeno poloenim crtama. Bie obeeno u
spavaim sobama posluge. Bie savijeno i gurnuto pod sofu. Kakva je onda
korist to to radi, i ona u neki glas kako govori da ona ne ume da slika, ne ume
da stvara, kao da je uhvaena u jedan od onih uobiajenih tokova koji posle
izvesnog vremena stvaraju iskustvo u dui, tako da ovek ponavlja rei a da nije
vie svestan ko ih je prvobitno izrekao.
Ne ume da slika, ne ume da pie, aputala je monotono, zabrinuto
razmiljajui kakav treba da bude njen plan napada. Jer se nejasna masa
ukazivala pred njom; izbijala je; ona je osetila kako joj pritiska one jabuice.
Onda, kao da je neki sok potreban za podmazivanje njenih mogunosti spontano
trcnuo, ona poe nesigurno da umae u plavu i mrku boju, i da povlai kiicom
tamo i amo, ali sad tee i sporije, kao po nekom ritmu koji joj je nametnut
(stalno je gledala u ivicu, u platno) onim to vidi, tako da, dok je njena ruka
podrhtavala od ivota, taj je ritam bio dovoljno jak da je ponese na svom toku.
Ona zacelo gubi svest o spoljanjim stvarima. I dok gubi svest o spoljanjim
stvarima, o svom imenu, o svojoj linosti i izgledu, i o tome da li je g. Karmajkl
tamo ili ne, njena svest izbacuje iz svojih dubina prizore, i imena, i reenice, i
uspomene, i ideje, kao vodoskok prskajui preko onog bletavog, uasno tekog
belog prostora, dok ga uobliuje zelenom i plavom bojom.
arls Tenzli imao je obiaj da kae, ona se sea, da ene ne umeju da
slikaju, ne umeju da piu. Stajao je blizu nje, neto to ona mrzi, dok je slikala
ba na ovom mestu. Krda, rekao je, pet penija unca, paradirajui svojim

siromatvom, svojim principima. (Ali rat je iupao aoku njene enstvenosti.)

Jadni avoli, misli se, jadni avoli oba pola, to su upali u takve zbrke. On je
uvek nosio knjigu pod pazuhom - purpurnu knjigu. On radi. Sedeo je, sea se
ona, radei u blesku sunca. Za veerom bi sedeo tano u sredini. A onda, ona se
seti, ona scena na obali. Toga se ovek mora seati. Bilo je vetrovito jutro. Svi
su bili otili na obalu. Ga Remzi je sedela i pisala. O, kazala je ugledavi
najzad neto to je plovilo po moru, je li to oklop jastoga? Je li izvrnut
amac? Bila je tako kratkovida da nije mogla da vidi, i onda arls Tenzli
postade onoliko ljubazan koliko on to moe da bude. On poe da se igra abice.
Birali su pljosnate crne kamenie i bacali ih tako da su skakutali preko talasa.
S vremena na vreme ga Remzi bi pogledala preko naoara i nasmejala se na
njih. Ona ne moe da se seti ta su govorili, ali sea se sebe i arlsa Tenzlija
kako prave abice i kako se odjednom dobro slau, i sea se ge Remzi kako ih
posmatra. Izvanredno je svesna toga. Ga Remzi, pomisli ona, izmiui se i
mirkajui. (Morala je dosta izmeniti sliku kad je sa Dejmsom sedela na pragu.
Tamo je morala biti neka senka.) Ga Remzi. Kad misli o sebi i arlsu Tenzliju
kako bacaju kamenie, i o prizoru na obali, izgleda joj da sve zavisi nekako od
ge Remzi, koja sedi pod stenom, sa blokom hartije na krilu i pie pisma.
(Pisala je bezbroj pisama, i ponekad bi ih vetar odneo, a ona i arls Tenzli bi
jedva spasli neki list od mora.) Ali kakva snaga lei u ljudskoj dui! pomisli
ona. Ta ena, dok sedi i pie pod stenom, razluivala je sve u jednostavnost;
inila je da sve ove ljutnje i razdraenja otpadnu kao stare rite; sastavljala je ovo
i ono, i onda ovo, i tako pravila od te jadne budalatine i inata (ona i arls
Tenzli, prepirui se i inatei, bili su glupi i zlobni) neto - ovaj prizor na obali,
na primer, ovaj trenutak prijateljstva i ljubavi - to je ostao u ivotu, posle svih
ovih godina, potpuno, tako da ona ponire u to da ponovo uoblii svoju
uspomenu na njega, ostaje u njenoj svesti bezmalo kao umetniko delo.
Kao umetniko delo, ponovi ona, prelazei pogledom sa platna na
stepenice salona i opet na platno. Ona se mora odmoriti jedan trenutak. I dok se

odmarala, dok je neodreeno gledala od jednog do drugog, ono staro pitanje

koje krstari nebom due neprestano, neizmerno, ono opte pitanje koje je gotovo
da se odredi u ovakvim trenucima, kada ono oputa moi koje su bile zategnute,
nadvi se preko nje, zastade nad njom, zamrai se preko nje. ta je smisao
ivota? To je sve - prosto pitanje; pitanje koje sa godinama tei da nas skoli.
Veliko otkrovenje nije nikad dolo. Veliko otkrovenje moda nikad ne dolazi.
Umesto toga postoje svakodnevna mala uda, rasvetljenja, iice kresnute
neoekivano u mraku; evo jedne. Ovo, ono, i drugo; ona i arls Tenzli i talas
koji se razbija; ga Remzi koja ih je sastavila; ga Remzi koja govori ivot
ovde miruje; ga Remzi koja pravi od trenutka neto trajno kao to u drugoj
jednoj oblasti Lili pokuava da napravi od trenutka neto trajno) - to je priroda
otkrovenja. Usred haosa postoji oblik; ovo veno prolaenje i teenje su (ona
pogleda oblake koji su se kretali i lie koje je podrhtavalo) stalni. ivot ovde
miruje, kae ga Remzi. Ga Remzi! Ga Remzi! ponavljala je ona. Njoj
duguje ovo otkrovenje.
Sve je tiho. Izgleda da se u kui jo niko ne mie. Ona je pogleda kako
spava u ranoj sunanoj svetlosti sa prozorima zelenim i plavim od lia koje se
ogleda u njima. Ono to je nejasno mislila o gi Remzi kao da je u skladu sa
ovom tihom kuom; ovom izmaglicom; ovim divnim vazduhom ranog jutra.
Nejasan i nestvaran, udesno je ist i uzbudljiv. Ona se nada da niko nee
otvoriti prozor niti izii iz kue, da bi ona mogla da bude sama, da bi nastavila
da razmilja, da bi nastavila da slika. Ona se okrete platnu. Ali opet podstaknuta
nekom radoznalou, nagnana nemirom saoseanja, ona poe korak-dva do
ivice travnjaka da ustanovi da li, dole na obali, moe da vidi onu malu grupu
kako se sprema da odjedri. Dole, izmeu malih barki koje su plovile, neme,
neke savijenih jedara, neke lagano, jer je bilo vrlo tiho, i udaljavale se, bila je
jedna dosta odvojena od drugih. Jedro se upravo die. Ona zakljui da tamo u
onoj udaljenoj, sasvim tihoj maloj barki sede g. Remzi, Dejms i Kem. Sad su
podigli jedro. Evo, posle malo lepranja i oklevanja, jedra se napunie i,

obavijena dubokom tiinom, ona vide kako se barka, prolazei pored drugih
amaca, usmeri ka otvorenom moru.
5
Jedra lepraju iznad njihovih glava. Voda klokoe i zapljuskuje bokove
barke, koja drema nepokretna na suncu. S vremena na vreme jedra se zatalasaju
od lakog povetarca, ali talasanje prelazi preko njih i prestaje. amac se uopte
ne mie. G. Remzi sedi u sredini amca. On e biti nestrpljiv, pomisli Dejms, i
Kem pomisli, gledajui u oca, koji sedi u sredini amca izmeu njih (Dejms
krmari; Kem sedi sama na kljunu) nogu vrsto podavijenih. On mrzi
dangubljenje. Zacelo, poto se vrpoljio sekund ili dva, ree neto otro
Makalisterovom deku, koji uze vesla i poe da vesla, ali njihov otac, oni znaju,
nee biti zadovoljan dok ne polete. Stalno e traiti povetarac, vrpoljie se,
govorie u bradu stvari koje e Makalister i njegov deko preuti, a obojici e
biti strano neprijatno. Naterao ih je da pou. Prisilio ih je da pou. Nadali su
se, u ljutini, da se vetar nikad nee podii, da e g. Remzi biti ometan na svaki
mogui nain, kad ih je prisilio da pou protiv njihove volje.
Celim putem do obale zaostajali su, mada je on utke nareivao Hajde,
hajde. Glave su im bile oborene, glave su im bile savijene nekim nemilosrdnim
vetrom. Ne mogu sa njim da govore. Moraju da idu; moraju da ga slede. Moraju
da idu za njim, nosei pakete u mrkoj hartiji. Ali oni se zaklinju, nemo, da e se
drati jedno drugoga, i da e sprovesti veliki dogovor - odupree se tiraniji na
ivot i smrt. Tako e sesti, jedno na jedan a drugo na drugi kraj amca, utke.
Nee govoriti nita, samo e pogledati njega s vremena na vreme, kako sedi
podavijenih nogu, mrtei se i vrpoljei, i uhui, i hukui, i mrmljajui neto
u sebi, ekajui nestrpljivo na povetarac. A oni se nadaju da e biti tiho. ele da
bude osujeen. ele da ceo izlet propadne, i da moraju da se vrate sa svojim
paketima, na obalu.

Ali sad, poto je Makalisterov deko malo veslao, jedra se lagano

zatresoe, barka ivnu, i pojuri. Odmah, kao da je neka velika napetost
popustila, g. Remzi isprui noge, izvadi duvankesu, prui je Makalisteru, i oseti
se, oni znaju, uprkos svemu to su oni trpeli, savreno zadovoljan. Sad e oni
jedriti ovako satima, i g. Remzi e postaviti starom Makalisteru neko pitanje - o
velikoj buri prole zime verovatno - i stari Makalister e odgovoriti, oni e
pukati na lule, i Makalister e uzeti okatranjen konopac meu prste, vezivae
ili dreiti neki vor, a deko e pecati i nee progovoriti ni rei ni s kim. Dejms
e morati stalno da motri na jedro. Jer ako zaboravi, jedro e se nabrati i
zadrhtati, barka e usporiti, a g. Remzi e rei otro Pazi! Pazi! i stari
Makalister e se okrenuti lagano na svom seditu. Tako oni ue kako g. Remzi
pita neto o velikoj buri o Boiu. Ona dolazi iza onoga rta, ree stari
Makalister, opisujui veliku buru o prolom Boiu, kada je deset brodova
dolo u zaliv da se sklone, i on je video jedan ovde, jedan tamo, jedan onde
(pokazivao je polako oko rta. G. Remzi ga je sledio, okreui glavu). Video je
etiri oveka kako se dre za katarku. Onda je broda nestalo. I najzad smo ga
privezali, nastavio je on (ali u ljutini i utanju oni su hvatali samo pokoju re,
sedei na suprotnim krajevima barke, ujedinjeni dogovorom da se bore na ivot
i smrt protiv tiranije). Najzad su spustili u more amac za spasavanje, privezali
su brod, i sproveli su ga pored rta - Makalister je priao; i mada su hvatali tek
pokoju re, bili su neprestano svesni oca - kako se naginje kako usklauje svoj
glas sa melodijom Makalisterovog glasa; kako, pukajui na lulu, i gledajui
ovde i onde kuda pokazuje Makalister, uiva u zamiljanju bure i mrane noi i
ribara u opasnosti. On voli da se ljudi bore i znoje na vetrovitoj obali u noi, da
isture miice i mozak protiv talasa i vetra; on voli da ljudi tako rade, a ene da
vode kuu, da sede pored zaspale dece u kui, dok se ljudi dave, napolju u buri.
To Dejms moe da vidi, to Kem moe da vidi (gledali su u njega, gledali su
jedno u drugo), po njegovom nemiru i panji i zvuku njegovog glasa, lakom
prizvuku kotskog naglaska koji se oseti u njegovom glasu, tako da je i sam

izgledao kao seljak kad je upitao Makalistera o jedanaest brodova koje je bura
nagnala u zaliv. Tri su potonula.
On pogleda ponosno kuda je Makalister pokazivao; i Kem pomisli,
oseajui da se ponosi njima a ne zna sasvim zato, da bi on, da je bio tamo,
spustio u more amac za spasavanje, i stigao bi do razbijenog broda. On je tako
hrabar, tako je smeo, pomisli Kem. Ali ona se seti. Dogovor; da se bore na ivot
i smrt protiv tiranije. Nepravda ih pritiskuje. Oni su prisiljeni; njima je
zapoveeno. Nadvladao ih je jo jedanput svojim sumorom i autoritetom,
naterao ih ovog divnog jutra da izvruju njegovo nareenje, da pou, zato to on
to eli, da nose ove pakete, na Svetionik; da uestvuju u obredima koje on vri
za svoje sopstveno zadovoljstvo kao spomen na mrtve, to oni mrze, i zato su
zaostajali za njim, i sve zadovoljstvo dana je pokvareno.
Da, povetarac osveava. amac se naginje, voda se razdvaja otro i pada
u zelenim kaskadama, u mehurima, u vodopadima. Kem je gledala dole u penu,
u more sa svim svojim blagom unutra, i njegova brzina je hipnotie, i veza
izmeu nje i Dejmsa malo olabavi. Popusti malo. Ona poe da misli, kako brzo
ide. Kuda mi idemo? i pokret je hipnotisa, dok je Dejms, oiju uprtih u jedro i
u vidik, krmanio. Ali dok je krmanio, on poe da misli da bi mogao da pobegne;
mogao bi da se oslobodi svega. Mogli bi da pristanu negde; i onda da budu
slobodni. Oboje su, pogledajui jedno u drugo za trenutak, imali oseanje
bekstva i uzbuenja, od brzine i promene. Ali povetarac je i u g. Remziju
izazvao isto uzbuenje, i dok se Makalister okrenuo da baci struk u more, on
uzviknu glasno Iezavamo, a onda opet svaki za sebe. A onda, sa svojim
uobiajenim grem kajanja ili stidljivosti, on se pribra, i mahnu rukom prema
obali.
Pogledaj kuicu, ree on, pokazujui elei da Kem pogleda. Ona se
podie nerado i pogleda. Ali koja je to? Ne moe da razazna, tamo na brdu,
njihovu kuu. Sve izgledaju daleke i tihe i neobine. Obala izgleda
oplemenjena, daleka, nestvarna. Ve mala razdaljina koju su preli udaljila ih je

od nje i izmenila joj izgled, dala joj smiren izgled, izgled neega to uzmie i u
emu ovek nema vie nikakvog uea. Koja je njihova kua? Ona ne moe da
je vidi.
Ali ja sam ispod burnijeg mora, aputao je g. Remzi. On je pronaao
kuu, i videvi je, ugledao je i sebe u njoj; video je sebe kako eta terasom, sam.
eta gore-dole izmeu urni; i izgleda sebi vrlo star, i savijen. Sedei u barci on
se savijao, gurio, igrajui odmah svoju ulogu - ulogu nesrenog oveka,
obudovelog, osamljenog; i tako dozva preda se veliki broj ljudi koji saoseaju
sa njim; reirao je za sebe sedei u barci, malu dramu; dramu koja zahteva od
njega onemoalost i iscrpenost i tugu (on podie ruke i pogleda kako su mrave,
da bi potvrdio svoj san) i bi mu podareno u izobilju saaljenje ena, i on zamisli
kako ga one tee i saaljevaju, i tako, dobivi u snu neki odblesak izvanrednog
zadovoljstva koje mu prua ensko saoseanje, on uzdahnu i ree blago i tuno
Ali ja sam ispod burnijeg mora
potonuo u dublji ponor nego on,
tako da su tune rei svi uli sasvim jasno. Kem malne skoi sa svoga sedita.
To je ogori - razbesni. Pokret prenu njenog oca; i on se strese, i prestade,
uzvikujui Gledajte! Gledajte! tako urno da Dejms isto tako okrete glavu da
pogleda ostrvo. Svi su gledali. Gledali su ostrvo.
Ali Kem ne moe da vidi nita. Ona je mislila kako su sve one staze i
travnjak, nabijeni i isprepleteni ivotima koje su tamo proveli, iezli; zbrisani;
proli; nestvarni, i sad je ovo stvarnost; barka i jedro sa zakrpom; Makalister sa
obocima; buka talasa - sve je ovo stvarnost. Razmiljajui o tome, ona je
mrmljala u sebi Mi iezavamo, svako za sebe, jer oeve rei su stalno
probijale u njenu svest, kad njen otac, videi je kako zuri tako neodreeno, poe
da je zadirkuje. Zar ne razlikuje sever od juga? Da li ona stvarno misli da oni
ive ba tamo. I on opet uperi prstom, i pokaza joj gde je njihova kua, tamo,

pored onog drvea. On bi voleo da ona pokua da bude tanija, ree on; Reci
mi - gde je istok, gde je zapad? upita, smejui joj se delom, delom korei je, jer
on ne moe da shvati da neko, ko nije sasvim slabouman, ne zna strane sveta. A
ipak ona ne zna. I videi je kako zuri svojim neodreenim, sada prilino
zaplaenim oima uprtim onamo gde nema nikakve kue, g. Remzi zaboravi
svoj san; kako eta gore-dole izmeu urni na terasi; kako su ruke ispruene
prema njemu. ene su uvek takve, pomisli on; neodreenost njihovog razuma je
beznadena; on nikad nije bio u stanju da ih razume; ali tako je. Tako je bilo sa
njom - njegovom enom. Ne mogu da zadre nita jasno u svojoj svesti. Ali on
nema pravo da se ljuti na nju; tavie zar on ne voli ovu neodreenost kod ena?
To je deo njihove izvanredne draesnosti. Naterau je da se osmehne na mene,
pomisli on. Izgleda zaplaena. Tako je utljiva. On stee prste i odlui da
savlada glas, lice i sve brze izraajne gestove koji su pod njegovom vlau
primoravali svet da ga saaljeva i hvali u toku svih ovih godina. On e je
primorati da se osmehne na njega. Nai e neto prosto i lako da joj kae. Ali
ta? Jer zanet u svoj posao, zaboravio je stvari koje se govore. Recimo kue.
Oni imaju kue. Ko e se starati danas o kuetu? upitao je. Da, pomisli Dejms
nemilosrdno, gledajui sestrinu glavu prema jedru u pozadini, kad e ona
popustiti? Biu ostavljen da se sam borim sa tiraninom. Dogovor e biti
ostavljen njemu da ga izvri. Kem se nikad nee odupreti tiraniji na ivot i smrt,
pomisli on namrgoeno, posmatrajui njeno lice, tuno, natmureno, popustljivo.
I kao to se ponekad deava kad oblak pada na zelenu padinu brda, i suton se
sputa, i meu svim okolnim brdima je tama i tuga, i izgleda kao da sama brda
moraju da odmeravaju sudbinu naoblaenog, zamraenog, ili u saaljenju, ili
zlobno radujui se svome strahu, tako se Kem sad oseti zamraena, sedei ovde
meu tihim, odlunim svetom, i pitala se ta da odgovori ocu o kuetu; kako da
se odupre njegovom preklinjanju - oprosti mi, imaj obzira prema meni; dok
Dejms, zakonodavac, sa tablicama vene mudrosti otvorenim na kolenu
(njegova ruka na krmi postala je simbolina za nju), govori: Odupri mu se. Bori

se s njim. On to kae s toliko prava, razlono. Jer oni moraju da se bore na ivot
i smrt protiv tiranije, pomisli ona. Od svih ljudskih odlika ona najvie potuje
pravdu. Njen brat je najboanskiji, njen otac najponieniji. I kome e se ona
privoleti, mislila je, sedei izmeu njih, zagledana u obalu ije su sve take njoj
nepoznate, i mislei kako se travnjak i terasa i kua gube i tamo vlada mir.
Dasper, ree ona zlovoljno. On e se starati o kuetu.
A kakvo e mu ime dati? zaintaio je njen otac. On je imao psa kad je bio
mali deko, zvao se Frisk. Popustie, pomisli Dejms, posmatrajui izraz koji se
pojavi na njenom licu, izraz kojega se on sea. Gledali su dole, mislio je, na
njeno pletivo ili neto drugo. Onda, odjednom, pogledali su gore. Bio je neki
blesak plavog, sea se, i onda se neko, ko je sedeo sa njim smejao, i on je bio
vrlo ljut. To je morala biti njegova majka, pomisli on, kako sedi na niskoj
stolici, a otac stoji vie nje. On poe da pretrauje u beskrajnom nizu utisaka
koje je vreme slagalo, list na list, prevoj na prevoj, neno, neprekidno, u
njegovom mozgu; meu mirisima, zvukovima; glasovima, grubim, praznim,
slatkim; i svetlostima koje prolaze; i metlama koje lupkaju; i umom mora o
tome kako je neki ovek koraao gore i dole, i stao, uspravan, iznad njih.
Meutim, primetio je da je Kem umoila prste u vodu, buljila u obalu, i nije
nita govorila. Ne, nee popustiti, pomisli on; ona je drukija, zakljui. Pa ako
Kem nee da mu odgovori, on joj nee dosaivati, odlui g. Remzi, pipajui po
depu da nae knjigu. Ali ona bi htela da mu odgovori; ona strasno eli da
pomakne neku prepreku koja lei na njenom jeziku i da kae Oh, da, Frisk.
Zvau ga Frisk. ak je elela da kae: Je li to onaj pas koji je sam naao put
preko pustare? Ali, ma koliko se trudila, ona ne moe ni da zamisli da izgovori
tako neto, odana i verna dogovoru, a ipak kriom daje svome ocu znak ljubavi
koju prema njemu osea. Jer, mislila je, kvasei ruku (sad Makalisterov deko
uhvati skuu, i skua se koprca na dnu barke, krvavih krga), jer, mislila je,
gledajui Dejmsa kako spokojno posmatra jedro, ili s vremena na vreme baca
pogled na vidik, ti nisi izloen ovom pritisku i deobi oseanja, ovom izuzetnom

iskuenju. Njen otac je pipao po depovima; kroz jedan sekund nai e svoju
knjigu. Jer nju niko vie od njega ne privlai; njoj su njegove ake divne, i
njegova urba, i njegova ud, i njegova nastranost, i njegova strast, i to govori
otvoreno pred svima, mi iezavamo, svako za sebe, i njegova udaljenost.
(Otvorio je knjigu.) Ali ta ostaje nepodnoljivo, mislila je, sedei uspravno, i
posmatrajui kako Makalisterov deko vadi udicu iz krga druge ribe, jeste ono
njegovo grubo slepilo i tiranija koji su otrovali njeno detinjstvo i podizali ljute
bure, tako da se ak i sada budi nou drui od besa i sea se neke njegove
naredbe; neke drskosti: Uradi ovo, Uradi ono, njegove prevlasti; njegovog
Pokori mi se.
Tako ona ne ree nita, ve je samo gledala zlovoljno i tuno obalu,
obavijenu platom mira; kao da je svet tamo zaspao, pomisli ona: kao da su
ljudi slobodni kao dim, slobodni da dou i odu kao avet. Tamo ne pate, pomisli
ona.
6
Da, ono je njihov amac zakljui Lili Brisko, stojei na ivici travnjaka.
To je amac sa sivomrkim jedrima, koji ona sad vidi na vodi kako jedri preko
zaliva. Tamo on sedi, pomislila je, a deca ute jo uvek. I ona ne moe da ga
dostigne. Saoseanje koje mu nije pruila pritiskuje je. Zbog toga joj je teko da
slika.
Uvek je njega smatrala tekim. Nikad nije mogla da ga hvali u lice, sea
se. I to svodi njihov odnos na neto neutralno bez elemenata seksa koji je inio
njegovo ophoenje prema Minti tako galantnim, skoro veselim. On bi joj
uzabrao cvet, pozajmljivao knjige. Ali da li je mogao da veruje da ih je Minta
itala? Nosila ih je po vrtu, i stavljala u njih lie da oznai mesto.
Seate li se, g. Karmajkle? bila je sklona da upita, gledajui starca. Ali
on je navukao eir do polovine ela; da li spava, ili sanja, ili lei hvatajui rei?

pomislila je ona.
Seate li se? oseti se sklona da ga upita kad je prolazila pored njega,
mislei opet o gi Remzi na obali; o buretu kako se valja; o listovima kako lete.
Zato je, posle svih ovih godina, to nadivelo, vrtelo se, svetlelo, vidljivo do
najsitnije pojedinosti, sa svim to je pre toga praznim i svim to je posle toga
praznim, miljama i miljama?
Je li to barka? Je li to pluta? kazala bi, ponovi Lili, vraajui se, preko
volje, svome platnu. Nebu neka je hvala, problem prostora ostaje, pomisli ona,
uzimajui opet kiicu. On bleti na nju. Cela masa slike pretee u tom pravcu.
Treba da bude divna i svetla na povrini, meka i vazduasta, jedna boja da se
preliva u drugu, kao boje na leptirovom krilu; ali ispod toga tkivo mora biti
spojeno gvozdenim ipkama. To treba da bude stvar koja se moe uznemiriti
dahom; i stvar koju ne moe pomai zaprega konja. I ona uze da slae crveno,
sivo, i poe da uobliava svoj put u prazninu. U isto vreme izgledalo joj je da
sedi pored ge Remzi na obali.
Je li to barka? Je li to bure? ree ga Remzi. I uze da trai svoje
naoari. I sedela je, kad ih je nala, nema, zagledana u more. I Lili, slikajui
istrajno, oseti kao da su se neka vrata otvorila, i neko ue i stajae nemo
gledajui, sa mesta visokog kao katedrala, vrlo mraan, vrlo svean. Povici su
dolazili iz nekog udaljenog sveta. Na vidiku parobrodi se gube u pramenima
dima. arls se igra abice.
Ga Remzi sedi i uti. Prijatno joj je, pomisli Lili, da se odmara u tiini,
nepristupana; da se odmara u krajnjoj tami ljudskih odnosa. Ko zna ta smo
mi, ta oseamo? Ko zna ak i u trenutku intimnosti - ovo je saznanje? Zar se
sve ne pokvari, mogla bi da upita ga Remzi (izgleda da se to deavalo tako
esto, ova tiina pored nje), kad se izgovori? Zar nismo izraajniji ovako?
Trenutak bar izgleda izvanredno plodan. Ona napravi malu rupu u pesku i pokri
je, kao da sahranjuje u njoj savrenost trenutka. To je kao kap srebra u kojoj se
potapa i osvetljava tama prolosti.

Lili koraknu unazad da bi videla svoje platno u perspektivi. Neravna je

staza kojom se ide u slikanju. Sve dalje i dalje, dok najzad ne izgleda da se
ovek nalazi na uskoj dasci sasvim sam, iznad mora. I dok je ronila u plavu
boju, ronila je takoe u prolost. Sad ga Remzi ustaje, seala se. Vreme je da
se vrati kui - vreme za ruak. I svi su zajedno poli sa obale, ona ide pozadi sa
Vilijamom Benksom, a tamo je Minta ispred njih sa rupom na arapi. Kako ona
mala okrugla rupa na ruiastoj peti izgleda da paradira pred njima! Kako
Vilijam Benks to ne odobrava, a da, koliko se ona sea, ne govori nita o tom!
Za njega je to unitavanje enstvenosti, i prljavtina i nered i posluga koja
odlazi i postelje nenametene do podneva - sve ono ega se on najvie gnua.
Imao je obiaj da trese i isprua prste kao da hoe da pokrije neprijatan
predmet, i to ini i sad - drei ruku ispred sebe. A Minta je ila napred, i
verovatno je srela Pola i otila s njim u vrt.
Rajlijevi, pomisli Lili Brisko, pritiskujui tubu sa zelenom bojom.
Prikupljala je svoje utiske o Rajlijevima. Njihovi ivoti pojavie joj se u nizu
prizora; jedan, na stepenicama u zoru. Pol je doao kui i rano legao da spava;
Minta je dola kasno. Minta je ukraena vencem, rumena, blistava, na
stepenicama, u tri sata ujutru. Pol izlazi u pidami, sa araem, u sluaju da su
tu lopovi. Minta jede sendvi, stojei pored prozora na pola puta gore, u
sablasnoj svetlosti ranog jutra, a na tepihu je rupa. Ali ta oni govore? Lili se
pitala, kao da gledajui moe da ih uje. Neto silovito. Minta i dalje jede
sendvi, s dosadom, dok on govori. On izgovara ljutite, ljubomorne rei, grdi je
i mrmlja da ne bi probudio decu, dva mala deaka. On je uveo, zguren; ona
bujna, nemarna. Jer stvari su ile traljavo posle prve godine ili tako; brak se
pokazao prilino nepodesan.
I ovo je, pomisli Lili, uzimajui zelenu boju, ovo izmiljanje scena o
njima, ono to nazivamo poznavanje ljudi, razmiljanje o njima, ljubav
prema njima! Nijedna re od toga nije istinita; ona je to izmislila; ali svejedno,
ona ih je po tome znala. Ona nastavi krei svoj put u sliku, u prolost.

Drugom prilikom Pol je rekao da je igrao ah u kafani. Ona je izgradila

itavo zdanje uobrazilje na toj reenici. Sea se kako je, kad je on to rekao, ona
pomislila kako je razgovarao telefonom sa sluavkom, a ona rekla ga Rajli je
izala, gospodine, i on je odluio da ni sam ne ide kui. Ona ga vidi kako sedi
u uglu nekog sumornog mesta gde se dim lepi o crvena pliana sedita, i gde vas
kelnerice poznaju, i igra ah sa nekim malim ovekom koji trguje ajem i ivi u
Sarbitonu, ali to je sve to Pol zna o njemu. I onda, Minta se nije bila vratila kad
je on doao kui, a onda ona scena na stepenicama, kad je on drao ara, u
sluaju da su provalili lopovi (bez sumnje i nju da zaplai), i govorio je s
takvom gorinom da mu je ona upropastila ivot. U svakom sluaju, kad je ona
otila da ih poseti u vilu blizu Rikmensvorta, stvari su bile strano zategnute.
Pol ju je poveo u vrt da vidi belgijske zeeve koje on gaji, a Minta ih je pratila,
pevuei, i stavila je svoju golu ruku na njegovo rame, da joj ne bi rekao neto.
Minti su zeevi dosadni, pomisli Lili. Ali Minta se nikad ne odaje. Ona
nikad ne govori takve stvari, kao o igranju aha po kafanama. Ona je i suvie
svesna, i suvie oprezna. Ali da nastavi sa njihovom istorijom - proli su kroz
opasnu fazu. Boravila je kod njih neko vreme prolog leta, i kola su se bila
pokvarila, i Minta je morala da mu dodaje njegove alatke. On je sedeo na drumu
i popravljao kola, a nain na koji mu je ona dodavala alatke - poslovan,
neposredan, prijateljski - pokazivao je da je sad sve u redu. Nisu vie
zaljubljeni; ne, zanima ga druga ena, ozbiljna ena, kose spletene u pletenicu
i s torbom u ruci (Minta je nju opisala zahvalno, skoro zadivljeno) koja ide na
mitinge i deli Polova gledita (ona su se sve vie i vie izraavala) o
oporezivanju zemlje i kapitala. Daleko od raskidanja braka, ova veza ga je jo
popravila. Oni su sad odlini prijatelji, oevidno: on sedi na drumu, a ona mu
dodaje alatke.
To je dakle pria o Rajlijevima, nasmei se Lili. Zamiljala je sebe kako
to pria gi Remzi, koja bi bila veoma radoznala da sazna ta je bilo s
Rajlijevima. Oseala bi da pomalo likuje dok pria gi Remzi da taj brak nije

bio srean.
Ali mrtvi, pomisli Lili, sukobljavajui se sa nekom preprekom u svome
planu koja je natera da zastane i da razmisli, da korakne nazad stopu ili dve. Oh
ti mrtvi! aputala je, ovek ih ali, otura ih, ak ih pomalo prezire. Preputeni su
naoj milosti. Ga Remzi je izbledela i otila, pomisli ona. Mi moemo da
prelazimo preko njenih elja, da se oslobodimo nekih njenih ogranienih,
staromodnih ideja. Ona uzmie sve dalje i dalje od nas. Podsmeljivo, njoj je
izgledalo da je vidi tamo na kraju hodnika godina kako govori, od svih
najneprikladnije stvari. Udaj se! udaj se! (sedei vrlo pravo u rano jutro sa
pticama koje poinju da cvrkuu napolju u vrtu). I ovek bi joj morao rei - sve
se zbilo protiv tvojih elja. Oni su sreni onako; ja sam srena ovako. ivot se
sasvim izmenio. (Pri tom celo njeno bie, ak i njena lepota postaju za trenutak
pranjavi i zastareli.) Za trenutak je Lili, stojei tamo, dok ju je sunce peklo nad
gom Remzi, koja nikad nee saznati da Pol ide u kafanu i ima ljubavnicu; da
sedi na zemlji a Minta mu dodaje alatke; da ona stoji ovde i slika, da se nikad
nije udala, ak ni za Vilijama Benksa.
Ga Remzi je to smerala. Moda bi je, da je ostala u ivotu, primorala na
to. Ve toga leta on je bio najljubazniji ovek. Bio je prvi naunik svoga
doba, kae moj mu. Bio je takoe siroti Vilijam - tako sam nesrena kad
odem da ga posetim i ne naem nita lepo u njegovoj kui - nikoga da namesti
cvee. Tako su ih slali u etnju zajedno, i njoj je bilo reeno sa onim lakim
prizvukom ironije koji ini gu Remzi prihvatljivom, da ona ima nauni duh; da
voli cvee; da je tako tana. Kakva je ta njena manija za udavanjem? pitala se
Lili, primiui se i odmiui od nogara.
(Odjednom, tako odjednom kao to zvezda promakne nebom, crvenkasta
svetlost kao da zasja u njenoj svesti, pokrivajui Pola Rajlija, izlazei iz njega.
Dizala se kao vatra koju su upalili divljaci u znak neke sveanosti na nekoj
udaljenoj obali. Ona uje brujanje i prtanje. Celo more miljama unaokolo
postalo je crveno i zlatno. Neki vinski miris mea se s tim i opija je, jer ona opet

osea arku elju da se baci sa stene i da se utopi traei biserni bro na nekom
alu. I brujanje i pucketanje odbie je strahom i odvratnou, kao da je, videi
njihov sjaj i mo, videla isto tako kako se hrani bogatstvom kue, poudno,
odvratno, a ona se toga gnua. Ali kao prizor, kao sjaj, to prevazilazi sve u
njenom iskustvu, i sija godinama kao signalna vatra na pustom ostrvu na ivici
mora, i treba samo da se kae zaljubljen, i odmah, kao to se dogodilo sad,
podie se opet Polova vatra. I ugasi se, a ona ree u sebi, smejui se,
Rajlijevi; kako Pol ide u kafane i igra ah.)
Ipak je izbegla za dlaku, pomisli ona. Gledala je u stolnjak, i setila se da
e pomai drvo u sredinu, i da ne treba nikad da se uda ni za koga, i osetila je
ogromno uzbuenje. Osetila je, sad moe da se pogleda u oi sa gom Remzi priznanje zaprepaujuoj vlasti koju ga Remzi ima nad ovekom. Uini ovo,
govorila je i ovek uini. ak je njena senka na prozoru sa Dejmsom puna
autoriteta. Ona se sea kako je Vilijama Benksa zaprepastilo njeno
zanemarivanje znaaja majke i sina. Zar se ona ne divi njihovoj lepoti? rekao je
on. Ali Vilijam, sa svojim mudrim dejim oima, sea se, sluao ju je, dok je
objanjavala kako to nije nepotovanje; kako svetlost ovde zahteva senku tamo,
i tako dalje. Ona nema nameru da potcenjuje predmet koji je, sloili su se,
Rafael boanstveno obradio. Ona nije cinina. Ba suprotno. Zahvaljujui
njegovom naunom duhu on je razumevao - dokaz plemenite inteligencije koja
joj se sviala i hrabrila je ogromno. Sa jednim mukarcem moe se razgovarati
ozbiljno o slikarstvu. Zaista, njegovo prijateljstvo bilo je jedna od radosti
njenoga ivota. Ona voli Vilijama Benksa.
Odlazili su u Hempton Kort, i on joj je uvek ostavljao, kao savren
dentlmen, dovoljno vremena da opere ruke, dok bi on etao pored reke. To je
bilo tipino za njihov odnos. Mnoge stvari su ostajale neizreene. Onda bi etali
kroz dvorita, i divili se iz leta u leto, skladnosti i cveu, i dok su etali on bi joj
govorio o perspektivi, o arhitekturi, i astao bi da pogleda drvo ili prizor preko
jezera, i oduevljavao se nekim detetom (njegov veliki bol - to nema ker) na

nejasan dalek nain, to je razumljivo za oveka koji provodi tako mnogo

vremena u laboratorijama da mu se ini, kad izie, kao da ga svet trenutno
zaslepljuje, tako da ide polako, die ruku da zatiti oi i zastaje, glave zabaene
unazad, samo da udahne vazduh. Onda bi joj priao da mu je domoupraviteljka
na odmoru; morae da kupi nov tepih za stepenice. Moda bi ona htela da poe
s njim da kupe nov tepih za stepenice. A jednom neto ga je navelo da pria o
Remzijevima, i on je rekao kako je ona, kad ju je prvi put video, imala siv eir;
nije imala vie od devetnaest ili dvadeset. Bila je udesno lepa. Stajao je
zagledan niz aveniju u Hempton Kortu, kao da je vidi meu vodoskocima.
Ona pogleda sad prag salona. Vide, Vilijamovim oima, priliku jedne
ene, mirnu i tihu, oborenih oiju. Ona sedi i sanjari, razmilja (bila je u sivom
onog dana, pomisli Lili). Oi su joj oborene. Nikad ih nee podii. Da, pomisli
Lili, gledajui pomno, zacelo sam je videla takvu, ali ne u sivom; ne tako tihu,
ni tako mladu, ni tako smirenu. Slika doe dovoljno brzo. Ona je udesno lepa,
kae Vilijam. Ali lepota nije sve. Lepota ima ovu kaznu - dolazi suvie brzo,
dolazi suvie potpuno. Umrtvljuje ivot - smrzava ga. ovek zaboravlja male
nemire; rumenilo, bledilo, neku neobinu nepravilnost neku svetlost i senku,
koji ine da se lice ne poznaje za trenutak a ipak dodaju osobinu koju ovek
potom uvek vidi. Prostije je sve to izgladiti ispod pokrivaa lepote. Ali kako je
ona izgledala, pitala se Lili, kad stavi svoj starinski eir na glavu, ili kad tri
preko trave, ili grdi Kenedija, batovana. Ko joj to moe rei? Ko joj moe
pomoi?
Protiv svoje volje izronila je na povrinu, i nala se napola izvan slike,
gledajui, pomalo zasenjeno, kao u neto nestvarno, g. Karmajkla. Leao je na
stolici, ruku sklopljenih preko trbuha, a nije spavao ni itao, ve se sunao kao
stvorenje zadovoljno to postoji. Knjiga mu je pala na travu.
Zaelela je da ode pravo njemu i da mu kae G. Karmajkle! Tada bi on
pogledao, dobroudno, kao uvek, svojim zamagljenim zelenim oima. Ali sme
probuditi nekog samo ako zna ta eli da mu kae. A ona ne eli da kae

samo jednu stvar, ve sve. Sitne rei koje prekidaju misao i komadaju je ne
govore nita. O ivotu, o smrti, o gi Remzi - ne, pomisli ona, ne moe se rei
nita nikome. Potreba trenutka uvek promai svoj cilj. Rei odlepraju u stranu i
pogode predmet i suvie nisko. Tad ovek odustaje od pokuaja; onda misao
opet potone; tada ovek postaje kao veina sredovenih ljudi smotren, lukav, sa
borama meu oima i izgledom neprestane strepnje. Jer kako se mogu izraziti
reima ove emocije tela? izraziti ona praznina onde? (Gledala je stepenice
salona; izgledale su naroito prazne.) To je oseanje tela, ne razuma. Fiziki
oseti koji idu sa golim izgledom stepenica postali su odjednom krajnje
neprijatni. eleti a nemati prouzrokova u celomo njenom telu tegobu, prazninu,
napetost. I onda eleti a nemati - eleti i eleti - kako to mui srce, i mui ga,
mui neprestano! Oh, go Remzi! dozivala je nemo, to sutastvo koje sedi pored
barke, tu apstrakciju nainjenu od nje, tu enu u sivom, kao da hoe da je grdi
to je otila, a onda, poto je otila, vratila se opet. Razmiljanje o njoj izgledalo
je tako bezbedno. Sablast, vazduh, nitavilo, tvar s kojom se moe igrati lako i
sigurno u ma koje doba dana ili noi, to je bila ona, a onda, odjednom, ona
isprua ruku i kida srce ovako. Odjednom, prazne stepenice salona, stolice
unutra, kue koje se valja na terasi, utanje i talasanje vrta postadoe kao
krivulje i arabeske koje ukraavaju unaokolo sredite totalne praznine.
ta to znai? Kako to sve objanjavate? elela je da kae, okreui se
opet g. Karmajklu. Jer izgleda kao da se ceo svet u ovom ranom jutarnjem asu
rastopio u jezeru misli, u dubokom bazenu stvarnosti, i moe se bezmalo
zamisliti da je g. Karmajkl progovorio, jedna mala suza rascepila bi povrinu
jezera. A onda? Neto bi se pomolilo na povrini. Neka ruka bi se proturila,
otrica bi sevnula. To je glupost, naravno.
udna misao, da on ipak uje ono to ona ne moe da kae, doe joj na
um. On je neshvatljiv starac, sa utom mrljom na bradi, i svojom poezijom, i
svojim zagonetkama, i jedri spokojno kroz svet koji zadovoljava sve njegove
potrebe, tako da ona pomisli da on treba samo da spusti ruku tamo gde lei na

travnjaku i da uhvati sve to mu je potrebno. Ona pogleda svoju sliku. Ovo bi

verovatno bio njegov odgovor - kako vi i ja i ona prolazimo i nestajemo;
nita ne ostaje; sve se menja; ali ne rei, ne boja. Ipak, slika e biti obeena i
baena pod sofu; no ak neka je tako, ak i o takvoj slici, to je istina. Moe se
rei ak o ovom brljanju, ne ba o ovoj konkretnoj slici, moda, ve o onom to
se tom slikom pokuava, da to ostaje zauvek, htela je da kae, ili, jer rei
izgovorene zvue ak i njoj i suvie hvalisavo, da nagovesti, bez rei; kad,
bacivi pogled na sliku, nju iznenadi otkrie da ne moe da je vidi. Oi su joj
bile pune tople tenosti (ona najpre ne pomisli na suze) koja, ne uznemirujui
vrstinu njenih usana, uini vazduh zaguljivim, skotrlja se niz njene obraze.
Ona savreno vlada sobom - oh, da! - u svakom drugom pogledu. Plae li ona
onda za gom Remzi, a da nije svesna nikakve nesree? Opet se obrati starom g.
Karmajklu. ta je to onda? ta to znai? Mogu li stvari pruati svoje ruke i
epati oveka? moe li otrica sei? pest zgrabiti? Zar nema sigurnosti? Zar se
putevi sveta ne mogu nauiti napamet? Zar nema volje, nema zaklona, ve je
sve udo, i skok sa vrha neke kule u vazduh? Moe li biti ak za stariji svet - da
je ovo ivot? - nenadan, neoekivan, nepoznat? Za trenutak ona oseti da kad bi
oboje ustali, ovde na travnjaku, i zahtevali objanjenje, zato je ivot tako
kratak, zato je tako neobjanjiv, rekli to silovito, kao to dva potpuno
opremljena ljudska bia od kojih se nita ne skriva mogu da govore, tada bi se
lepota uveala; prostor bi se ispunio; ono prazno razmahivanje dobilo bi oblik;
kad bi dovoljno glasno viknuli, ga Remzi bi se vratila. Go Remzi! ree ona
glasno, go Remzi. Suze su joj tekle niz lice.
7
(Makalisterov deko uze jednu ribu i odsee etvrtast komadi sa nje da
bi ga stavio kao mamac na udicu. Osakaeno telo (jo je bilo ivo) on baci
natrag u more.)

8
Go Remzi! viknula je Lili, go Remzi! Ali nita se ne dogodi. Bol
se poveavao. Kako muka moe da dovede oveka do takvog stupnja gluposti!
pomisli ona. Svakako, starac je nije uo! On ostaje blaen, tih - ako ovek ba
hoe da misli tako, uzvien. Hvala bogu, niko je nije uo kako je uzviknula onaj
glupi krik, prestani, bole, prestani! Oevidno, ona se nije oprostila od svoga
razuma. Niko je nije video da stupa sa svoje uzane daske u vode unitenja. Ona
ostaje mrava usedelica, koja na travnjaku dri slikarsku kiicu.
I sad lagano bol zbog potrebe i ogoreni bes (da se vrati, upravo kad je
mislila da nikad vie nee oseati alost za gom Remzi. Da li joj je nedostajala
meu oljama za kafu za vreme doruka? Ni najmanje.) umanjie se; i od
njihovog muenja ostade, kao protivotrov, neko olakanje, samo po sebi melem,
i takoe, ali tajanstvenije, oseanje neijeg prisustva, ge Remzi, osloboene za
trenutak teine koju je svet stavio na nju, koje lako lebdi pored nje a onda (jer to
je ga Remzi u svoj svojoj lepoti) podie k njenom elu venac belog cvea sa
kojim ona ode. Lili opet pritisnu svoje tube. Ona se baci na problem ivice.
udno je kako je jasno vidi, dok koraa svojom uobiajenom brzinom preko
polja i nestaje izmeu njihovih prevoja, purpurnih i blagih, izmeu cvea,
zumbula ili ljiljana. To je neka opsena slikarskog oka. Jer danima poto je ula
za njenu smrt, viala ju je tako, kako stavlja venac na elo i ide ne dvoumei se
sa svojim pratiocem, senkom, preko polja. Prizor, reenica imaju snagu da
utee. Ma gde se nalazila, slikajui, ovde, na selu ili u Londonu, vizija bi joj
dolazila, i njene oi, zatvarajui se napola, traile bi neto za ta bi viziju
privrstile. Pogledala bi elezniki vagon, omnibus; pogledala u prozor preko
puta; na Pikadili, sa nizom svetiljki uvee. Sve je bilo deo polja smrti. Ali uvek
je neto - moglo je to da bude neko lice, neki glas, neki prodavac novina koji
uzvikuje Standard, Njuz - probijalo, prkosilo joj, budilo je, zahtevalo i dobivalo

na kraju napor panje, tako da se vizija morala neprestano iznova stvarati. Sad
opet, pokrenuta nekom nagonskom potrebom za daljinom i plavetnilom, ona
pogleda na zaliv ispod nje, kako pravi mala brdaca od plavih talasa, i kamena
polja od purpurnijih meuprostora. Opet ju je kao obino uzbudilo neto
neskladno. Usred zaliva je mrka mrlja. To je barka. Da, ona to shvati u sekundu.
Ali ija barka? Barka g. Remzija, odgovori ona. G. Remzi; ovek koji je proao
pored nje, uzdignute ruke, dalek, na elu povorke, u svojim divnim cipelama,
traei saaljenje koje mu je ona uskratila. Barka je sada na pola puta preko
zaliva.
Tako je lepo jutro, samo to se osea poneki daak vetra, da more i nebo
izgledaju kao od jednog tkiva, kao da su jedra zabodena visoko u oblake, ali kao
da su se oblaci spustili u more. Jedan parobrod daleko na puini ostavio je u
vazduhu ogroman pramen dima koji stoji tamo i uvija se i krui dekorativno,
kao da je vazduh prozrana svila koja dri stvari i uva ih neno, njiui ih
blago tamo-amo. I kao to se deava ponekad kad je vreme lepo, stene izgledaju
kao da su svesne brodova, a brodovi kao da su svesni stena, kao da alju jedno
drugom neku sopstvenu tajnu poruku. Jer, ponekad sasvim blizu obale,
Svetionik je izgledao ovog jutra u izmaglici veoma daleko.
Gde li su oni sad? pomisli Lili, gledajui more. Gde je on, taj veoma
star ovek koji je proao pored nje utke, drei pod pazuhom paket u mrkoj
hartiji? Barka je bila na sredini zaliva.
9
Oni tamo ne oseaju nita, pomisli Kem, gledajui obalu koja je, diui se
i sputajui, postajala sve udaljenija i mirnija. Rukom je sekla vodu i ostavljala
trag po moru, dok joj je duh pravio zelene spirale i crte i are, i obamro i
skriven, lutao u mati po donjem svetu voda gde biseri vise u grozdovima i
belim granicama, gde se u zelenoj svetlosti menja cela dua, a telo sija

poluprovidno, zavijeno u zelen plat.

Onda kovitlac popusti oko njene ruke. Navala vode prestade; svet postade
pun slabih piskavih i kripavih zvukova. uli su se talasi kako se lome i udaraju
o bokove barke kao da su usidreni u pristanitu. Sve postade tako blizu. Jer je
jedro, u koje je Dejms netremice gledao dok mu nije postalo kao osoba koju
poznaje, splasnulo sasvim; tada stadoe, oekujui vetar, na vrelom suncu,
miljama daleko od obale, miljama daleko od Svetionika. Izgledalo je kao da je
sve na celom svetu stalo. Svetionik posta nepomian, linija udaljene obale
postade nepromenljiva. Sunce postade vrelije, i izgledalo je da su se svi veoma
pribliili jedno drugome i da oseaju prisutnost jedno drugoga, na koju su skoro
bili zaboravili. Makalisterova udica pade pravo u more. Ali g. Remzi, nogu
savijenih pod sobom, nastavi da ita.
itao je malu sjajnu knjigu pegavih korica kao vivije jaje. S vremena na
vreme, dok su boravili u toj uasnoj tiini, prevrnuo bi stranicu. I Dejms oseti
da svaku stranicu prevre sa naroitim pokretom koji cilja na njega; as
zatitniki, as zapovedniki, as sa namerom da natera svet da ga ali; i za sve
vreme dok je njegov otac itao i prevrtao stranice jednu za drugom, Dejms je
strepeo od trenutka kad e podii pogled i rei mu strogo ma ta. Zato polako
idu? zapitae, ili neto slino tome, sasvim udno. A ako upita, pomisli Dejms
uzeu no i udariu ga u srce.
Uvek je uvao ovaj stari simbol o tome kako e uzeti no i udariti oca u
srce. Samo sada, kako je stariji, i sedi zagledan u oca u nemonom besu, on ne
eli da ubije njega, tog starca koji ita, ve je to neto to se sputa na nj - a da
on to moda i ne zna: to divlje iznenadno crnokrilo udovite, sa kandama i
kljunom hladnnm i tvrdim, koje udara i udara (on moe da oseti kljun na goloj
nozi, gde ga je udarilo kad je bio dete) a onda odlazi, i evo ga opet, starac, vrlo
tuan, koji ita svoju knjigu. To e on da ubije, to e udariti u srce. Ma ta da
radi - (a moe da uradi sve, on osea, gledajui Svetionik i daleku obalu), bilo
da je u trgovini, u banci, advokat, ovek na elu nekog preduzea, on e se

boriti, ui e u trag i iskorenie tiraniju, despotizam, kako ih on naziva, koji

nateruju ljude da ine ono to ne ele, uskraujui im pravo da govore. Kako
moe ma ko od njih da kae Ali ja neu, kad on kae Hajdete na Svetionik.
Uradite ovo. Donesite mi ono. Crna krila se ire, i tvrdi kljun udara. I onda,
sledeeg trenutka, on sedi ovde i ita svoju knjigu; i on moe da podigne pogled
- nikad se ne zna - sasvim razlono. On moe da razgovara sa Makalisterovima.
On moe da spusti zlatnik u smrznutu aku neke starice na ulici, pomisli
Dejms; moe da dovikuje na ale nekog ribara; moe da mae rukama po
vazduhu od uzbuenja. Ili moe da sedi u proelju stola, nem od poetka do
kraja veere. Da, pomisli Dejms, dok je barka besposliila na vrelom suncu;
postoji snena pustinja i stena vrlo usamljena i otra; i tamo je on odlazio da
oseti, sasvim esto u poslednje vreme, kad njegov otac kae neto to iznenadi
ostale, da su dva para tragova stopala; njegovi i oevi. Samo oni poznaju jedan
drugog. ta je onda ovaj teror, ova mrnja? Vraajui se meu mnogobrojno
lie koje je prolost sloila u njemu, zavirujui u srce te ume gde se svetlost i
senka prepliu tako da je ceo oblik iskrivljen, i ovek luta as sa suncem u oku,
as sa tamnom senkom, on potrai sliku da smiri, izdvoji i zaokrui svoje
oseanje u vrst oblik. Recimo da je kao dete, sedei bespomoan u kolicima, ili
na neijem kolenu video kako teretna kola gaze, nesvesna i neduna, neije
stopalo? Recimo da je video najpre stopalo, u travi, glatko i celo; zatim toak; i
isto stopalo, crveno, izgaeno. Ali toak je neduan. Tako sada, kad njegov otac
dolazi, krupno koraajui hodnikom, da ih probudi rano ujutro da idu na
Svetionik, toak prelazi preko njegovog stopala, preko Keminog stopala, preko
ma ijeg stopala. ovek sedi i posmatra to.
Ali o ijem stopalu on misli, i u kojem se vrtu sve to dogaa? Jer postoje
dekori za ove scene; drvee koje tu raste; cvee; izvesna svetlost; nekoliko
figura. Sve tei da se smesti u neki vrt gde uopte nema ovog sumora i ovog
razmahivanja ruku; svet govori obinim glasom. Ulazi se i izlazi po ceo dan.
Neka starica brblja u kuhinji; i zastore njie vetar; sve se njie, sve raste; i preko

svih tih tanjira i zdela i visokog crvenog i utog cvea koje se njie neki vrlo
tanki veo e se prevui, kao list loze, nou. Stvari postaju mirnije i mranije u
noi. Ali veo u obliku lista je tako nean da ga svetlosti podiu, glasovi
nabiraju; on moe da vidi kroza nj jednu priliku kako se saginje, uje, bliei se,
odlazei, kako neka haljina uti, neki lanac zvecka.
U ovom svetu toak prelazi preko ovejeg stopala. Neto, on se sea,
zastade i zamrai se preko njega; nee da se pomakne; neto se razmahuje u
vazduhu, neto suvo i otro silazi ak ovde, kao otrica, handar, udara kroz
lie i cvee, ak i ovog srenog sveta i prouzrokuje da se on gri i pada.
Bie kie, on se seti oevih rei. Neete moi da idete na Svetionik.
Svetionik je tada bio srebrnasta maglovita tvrava sa utim okom koje se
otvara iznenadno i blago, uvee. Sada Dejms pogleda Svetionik. On vidi belo isprane stene; kulu, nepominu i
pravu; vidi da je isprugana crno i belo; vidi prozore na njoj; ak vidi i rublje
prostrto po stenama da se sui. Dakle to je Svetionik, je li?
Ne, i onaj drugi je isto tako Svetionik. Jer nita nije prosto jedna stvar.
Drugi je isto tako Svetnonik. Ponekad je teko ugledati ga preko zaliva. Uvee
kad se to gleda vidi se oko kako se otvara i zatvara, izgleda da i svetlost stie do
njih u onaj vazduasti sunani vrt u kojem oni sede.
Ali on se pribra. Kad god kae oni ili neko, onda poinje da uje
utanje nekoga ko dolazi, zveckanje nekoga kako odlazi, postaje neobino
osetljiv ma na ije prisustvo u sobi. Sad je to njegov otac. Napetost postade
otra.
Jer kroz trenutak, ako ne bude vetra, otac e zalupiti korice knjige, i rei:
ta se sad dogaa? Zato sada dangubimo, a? kao to je jednom ranije spustio
svoju otricu meu njih na terasi, i ona se sva ukoila, i da je bila pri ruci neka
sekira, no ili ma ta sa otrim vrhom, on bi to doepao i rinuo ocu u srce.
Njegova se mati sva bila ukoila, a onda, ruke joj se opustie, tako da je on
osetio da ga ona vie ne slua, podigla se nekako i otila i ostavila ga tamo,

nemonog, smenog, da sedi na podu drei makaze.

Ni daka vetra. Voda pljuska i grgoe u dnu barke, gde tri ili etiri skue
udaraju repovima gore-dole u bari koja nije dovoljno duboka da ih pokrije.
Svakog trenutka g. Remzi (Dejms se jedva usuuje da ga pogleda) moe da se
prene, da zatvori knjigu, i da kae neto otro; ali zasad on ita, tako da Dejms
kradom, kao da se bosonog iskrada niz stepenice, u strahu da ne probudi psa
uvara kripanjem neke daske, nastavi da razmilja kakva je ona bila, kuda je
otila onog dana. On uze da je prati iz sobe u sobu, i najzad dooe zajedno do
jedne sobe u plavoj svetlosti - kao da je odsjaj dolazio od mnotva porcelana gde je ona razgovarala sa nekim; on ju je sluao kako govori. Govorila je sa
nekom sluavkom prosto ono to joj je padalo na pamet. Bie nam potrebna
jedna velika inija veeras. Gde je ona - plava inija? Samo ona govori istinu;
samo njoj on moe da kae istinu. To je moda izvor njene veite privlanosti
za nj; njoj ovek moe rei ono to misli. Ali za sve vreme dok misli o njoj,
svestan je kako mu otac prati misao, baca senku na nju, ini je da podrhtava i
prekida se.
Najzad on prestade da razmilja; sedi sa rukom na krmi, na suncu, i zuri u
Svetionik, nemoan da se pokrene, nemoan da otera ova zrna nesree koja su
se slegala na njegovu duu jedno za drugim. Kao da je ovde privezan
konopcem, a otac zavezao vorove, i on moe da pobegne samo tako ako uzme
no i zabije ga... Ali u tom trenutku jedro se lagano zaljulja, lagano se nape,
barka kao da se prodrma, a onda kao da se pokrenu polusvesno, u snu, pa se
probudi i pojuri kroz talase. Izvanredno olakanje. Izgleda kao da se opet svi
gube jedno od drugog, i da im je ugodno, i strukovi se zategoe preko boka
barke. Ali njegov se otac ne prenu. Samo podie desnu ruku tajanstveno visoko
u vazduh, i pusti je da padne opet na koleno, kao da diriguje nekom
tajanstvenom simfonijom.

10
(More je bez mrlje, pomisli Lili Brisko, stojei jo uvek i posmatrajui
zaliv. More se prostire kao svila preko zaliva. Udaljenost ima izvanrednu mo;
njih je ona progutala, otili su zauvek, poslali su deo prirode stvari. Tako je tiho;
tako je mirno. I sam parobrod je iezao, ali veliki pramen dima jo lebdi u
vazduhu i visi alosno kao zastava u oprotaju.)
11
Takvo je, dakle, ostrvo, pomisli Kem, jo jedanput provlaei prste kroz
talase. Ona ga jo nikad nije videla sa mora. Ono ovako lei na moru, sa
udubljenjem u sredini i dva otra grebena, i more se uvlai tamo, i protee se
miljama i miljama na obe strane ostrva. Ono je vrlo malo; u obliku lista koji
stoji uspravno. Tako uzesmo jedan mali amac, pomisli ona, poinjui da pria
o sebi avanturnu priu o spasenju sa broda koji tone. Ali dok more struji izmeu
njenih prstiju, i vlat alge nestaje iza njih, ona ne eli da pria ozbiljnu priu; ona
eli oseaj avanture i bekstva, jer ona razmilja, dok barka plovi, kako je ljutina
njenog oca zbog strana sveta na kompasu, i Dejmsova tvrdoglavost zbog
dogovora, i njeno muenje, kako je sve to skliznulo, sve prolo, sve proteklo.
ta onda dolazi? Kuda idu? Iz njene ruke, hladne kao led, koju dri duboko u
moru, iknu vodoskok radosti zbog promene, zbog bekstva, zbog avanture (to
je iva, to je ovde). I kapi, padajui sa ovog iznenadnog neobazrivog
vodoskoka radosti ponegde na tamu, na oblike koji dremaju u njenoj dui;
oblike jednog sveta jo neostvarenog ali koji se okree u svom mraku, hvatajui
ovde-onde, iskru svetlosti; Grku, Rim, Carigrad. Malo kao to je, i u obliku
lista koji stoji uspravno sa zlatnom vodom koja se raspruje u sitne kapljice i
tee u njega i oko njega, ono ima, zamilja ona, mesto u svemiru - ak i to malo

ostrvo. Ona misli da su joj mogla to rei stara gospoda u radnoj sobi. Ponekad
bi namerno zalutala unutra iz vrta da ih uhvati pri tome. Tamo su oni (to je
mogao biti g. Karmajkl ili g. Benks, vrlo stari, vrlo kruti) sedeli jedan preko
puta drugog u niskim naslonjaama. utali su stranama Tajmsa ispred sebe,
kad bi ona ula iz vrta, pometeni zbog neega to je neko rekao o Hristu; jedan
mamut je iskopan u nekoj londonskj ulici; kakav je bio veliki Napoleon? Onda
su oni uzeli sve ovo svojim istim rukama (nosili su siva odela; mirisali na
vres), sloili ove iseke zajedno, prevrtali novine, prekrstili noge, i kazali
poneto s vremena na vreme vrlo kratko. U nekoj vrsti transa ona bi uzela neku
knjigu sa police i stajala tamo, gledajui oca kako pie, tako ujednaeno, tako
uredno od jednog kraja stranice do drugog, nakaljujui se kratko s vremena na
vreme, ili kako kae neto kratko drugom starom gospodinu preko puta. I ona je
mislila, stojei tamo sa otvorenom knjigom - ovde se moe pustiti, ma ta ovek
mislio, da se rairi kao list na vodi; i ako to dobro proe ovde, meu starom
gospodom koja pue i Tajmsom koji uti, onda je to tano. I posmatrajui oca
kako pie u svojoj radnoj sobi, ona pomisli (sedei sad u barci) da je on
najdostojniji ljubavi, najmudriji; on nije sujetan, niti je tiranin. Zaista, kad bi je
video da je tu, da ita knjigu, pitao bi je, neno koliko je to mogue, ima li neto
to bi joj mogao dati.
Da ovo ne bi bilo pogreno, pogledala ga je kako ita malu knjigu sjajnih
korica pegavih kao vivije jaje. Ne; to je tano. Pogledaj ga sada, zaelela je da
kae glasno Dejmsu. (Ali Dejms gleda jedro.) On je sarkastina zver, rekao bi
Dejms. Skree razgovor na sebe i na svoje knjige, rekao bi Dejms.
Nepodnoljivo je egoistian. Najgore od svega - tiranin je. Ali pogledaj! ree
ona, gledajui ga. Pogledaj ga sada. Ona ga je gledala kako ita malu knjigu
podavijenih nogu; malu knjigu ije ukaste stranice ona poznaje, a ne zna ta
pie na njima. Mala je; zbijeno tampana; na prvom praznom listu, ona zna,
napisao je da je potroio petnaest franaka za veeru; vino je bilo po tu cenu;
kelneru je dao toliko; sve je uredno sabrano pri dnu stranice. Ali ta moe biti

napisano u knjizi ije su se ivice iskrzale u njegovom depu, ona ne zna. Niko
od njih ne zna ta on misli. Ali on je unesen u nju, tako da kad bi podigao
pogled, kao to je uinio sad za trenutak, on to ne ini zato da bi video neto;
ve da privrsti neku misao tanije. Uinivi to, njegov duh odlete opet natrag, i
on se zadubi u itanje. On ita, pomislila je ona, kao da vodi neto, ili vabi
veliko stado ovaca, ili kao da kri sebi put uz neku usku usamljenu stazu; i as
ide brzo i pravo i kri sebi put kroz estar, a as izgleda da ga neka grana udara
da ga kupinov trn oslepljuje, ali on nee da dopusti da ga to pobedi; on ide
napred, prevrui jednu stranu za drugom. I ona nastavlja da pria sebi priu o
spasenju sa broda koji tone, jer je bezbedna dok on sedi ovde; bezbedna, kao to
se oseala kad se uunjala iz vrta, i uzela knjigu, a stari gospodin, sputajui
novine iznenada, rekao neto vrlo kratko o Napoleonovom karakteru.
Zurila je preko mora, u ostrvo. Ali list je gubio otrinu. Vrlo je malo; vrlo
je udaljeno. More je sad vanije nego obala. Talasi su svud oko njih, bacaju se i
tonu, a neka klada valja se na jednom talasu; jedan galeb nalee na drugog.
Ovde negde, pomisli ona, umaui prste u vodu, potonuo je neki brod; i ona
promrmlja, sanjivo, upola zaspala, kako mi nestajemo, svaki za sebe.
12
Tako mnogo zavisi dakle, pomisli Lili Brisko, gledajui more na kojem
se jedva vidi neka mrlja, koje je tako meko da jedra i oblaci izgledaju utisnuti u
njegovo plavetnilo, tako mnogo zavisi, mislila je ona, od daljine: da li su ljudi
blizu nas ili su daleko od nas; jer to on jedri sve dalje i dalje preko zaliva,
njeno oseanje za g. Remzija se menja. Zaliv izgleda produen, ispruen;
izgleda da postaje sve vie i vie udaljen. Izgleda da je njega i njegovu decu
progutalo ovo plavetnilo, ova daljina; ali ovde, na travnjaku, sasvim blizu, g.
Karmajkl odjednom zagrokta. Ona se nasmeja. On uze knjigu iz trave. Onda se
opet smesti na stolicu, dahui i duvajui kao neko morsko udovite. To je

sasvim drukije, jer on je tako blizu. A sad je opet sve mirno. Dosad su zacelo
ustali iz postelje, pomisli ona, gledajui kuu, ali tamo se niko ne pojavljuje. Ali
onda, seti se, oni su uvek odlazili svojim poslom, im bi se obed zavrio. To je
sve u skladu sa ovom tiinom, ovom prazninom, i nestvarnou ranog jutarnjeg
asa. Stvari pokatkad tako izgledaju, pomisli ona, zastavi za trenutak i
posmatrajui dugake prozore koji su blistali, i perjanicu plavog dima: oni
postaju nestvarni. Tako, vraajui se s puta ili posle bolesti, pre nego to se
navike ispredu preko povrine, ovek osea istu nestvarnost, koja tako
iznenauje; osea kao da se neto pojavljuje. ivot je najjasniji tada. ovek
predahne. Sreom, prelazei preko travnjaka, ne mora se govoriti, vrlo brzo, da
se pozdravi stara ga Bekvit, koja e izii da nae neki kutak gde e da sedi,
Oh, dobro jutro, go Bekvit! Divan dan! Hoete li biti tako smeli da sedite na
suncu? Dasper je sakrio stolice. Dopustite meni da vam naem jednu! i sve
ostalo to spada u uobiajeno eretanje. Ne mora se uopte govoriti. ovek
klizi, iri jedra (u zalivu je mnogo kretanja, barke polaze) meu stvarima, izvan
stvari. Prazno nije, ve puno do vrha. Njoj se ini da stoji do usana u nekoj
supstanci, da se kree, plovi i tone u njoj, jer ove vode su neizmerno duboke. U
njih se prosulo tako mnogo ivota. Remzijevih; dejih; i svih vrsta beskunika
pored toga. Pralja sa korpom; vrana; crveni ljiljan; purpur i sivo zelenilo cvea;
neko zajedniko oseanje koje dri celinu zajedno.
Moda je zbog takvog nekog oseanja potpunosti, koje je doivela pre
deset godina dok je stojala malne na istom mestu, kazala da je zacelo
zaljubljena u ovo mesto. Ljubav ima hiljadu oblika. Moda postoje ljubavnici
koji imaju dar da izaberu elemente stvari i da ih sastave tako dajui im celinu
koju nemaju u ivotu, da naprave od nekog prizora, ili sastanka ljudi (svi su sad
otili i razdvojeni su), jednu od onih zaokrugljenih, kompaktnih stvari na kojima
se misao zadrava, i ljubav igra.
Njene oi se zadrae na mrkoj mrlji jedrilice g. Remzija. Ona misli da e
do ruka biti na Svetioniku. Ali vetar je poeo da duva, i, dok se nebo malo

menjalo i more se malo menjalo i barke su menjale svoje poloaje, prizor koji je
pre jednog trenutka izgledao udesno fiksiran sad je ne zadovoljava. Vetar je
razduvao tragove dima; bilo je neeg neprijatnog u zamiljanju poloaja
brodova.
Taj nesklad kanda remeti neku harmoniju u njenoj dui. Ona oseti mraan
jad. On se pojaa kad se ona okrete svojoj slici. Ona je traila jutro. Jer iz nekog
razloga ona ne moe da postigne onu ravnoteu otrice brijaa izmeu dve
suprotne sile; g. Remzija i slike; a to je neophodno. Moda sa skicom neto nije
u redu? Da li nije, pitala se, liniju zida trebalo prekinuti, da li nije masa drvea i
suvie teka? Ona se nasmeja ironino; jer zar nije, kad je poela, mislila da je
reila svoj problem?
U emu je onda problem? Ona mora pokuati da uhvati neto to joj
izmie. Izmie joj kad misli o gi Remzi; izmie joj kad misli o slici. Reenice
dolaze. Vizije dolaze. Divne slike. Divne reenice. Ali ono to ona eli da
uhvati jeste ba onaj drhtaj nerava, ba to, pre nego to postane ma ta. Uhvati
to i poni iznova, uhvati to i poni iznova, kae ona oajno, postavivi se opet
snano pred nogare. To je bedna maina, nemona maina pomislila je, taj
ljudski aparat za slikanje ili za oseanje; uvek se pokvari u kritinom trenutku;
herojski, mora se naterati da radi dalje. Zurila je, mrtei se. Evo ivice, sasvim
sigurno. Ali nita ne dobiva ako preno moli. Samo se oi zasene od gledanja
u liniju zida, ili od razmiljanja - imala je siv eir. Bila je udesno lepa. Neka
doe, pomisli ona, ako mora da doe. Jer ima trenutaka kad se ne moe ni
misliti ni oseati. Ako ne moe ni misliti ni oseati, pomisli ona, gde si onda?
Ovde, na travi, na zemlji, pomisli, sedajui i ispitujui kiicom malu
soloniju bokvica. Jer travnjak je vrlo zaputen. Ovde, sedei na svetu, mislila je,
jer ne moe da se otrese oseanja da se sve dogaa ovog jutra prvi put, moda
posledni put, kao to putnik, mada upola spava, zna, gledajui kroz prozor voza,
da mora sad da gleda, jer nikad vie nee videti taj grad, ili ona kola koja vue
mazga, ili onu enu kako radi u polju. Travnjak je svet; oni su gore zajedno, na

ovoj uzvenoj stanici, pomisli ona, gledajui starog g. Karmajkla, koji izgleda
kao da (mada nisu progovorili ni rei za sve ovo vreme) deli njene misli. I ona
ga moda nikad vie nee videti. On stari. Takoe, seti se, smeei se na papuu
koja je visila na njegovoj nozi, on postaje slavan. Govori se da je njegova
poezija tako divna. Izdaju stvari koje je napisao pre etrdeset godina. Postoji
eto slavan ovek koji se zove Karmajkl, smeila se ona, mislei koliko oblika
jedna osoba moe da nosi, kako je on jedno u novinama, ali ovde je onaj isti
kakav je uvek bio. On izgleda isti - samo vie sed. Da, on izgleda isti, ali neko
je kazao, ona se sea, da kad je uo za smrt Endrua Remzija (granata ga je ubila
na mestu: trebalo je da bude veliki matematiar), g. Karmajkl je izgubio svako
interesovanje u ivotu. ta znai to? pitala se ona. Da li je marirao kroz
Trafalgar skver drei veliku palicu? Je li listao stranu za stranom, ne itajui,
sedei sam u svojoj sobi u Sent Dons Vudu? Ona ne zna ta je on radio kad je
uo da je Endru poginuo, ali ona to ipak osea u njemu. Samo bi promrmljali
neto jedno drugom na stepenicama; pogledali bi u nebo i kazali da e biti lepo
vreme ili da nee biti lepo vreme. Ali ovo je jedan nain da se ljudi upoznaju,
mislila je ona: poznavati obrise, a ne pojedinosti, sedeti u neijem vrtu i gledati
prevoje brda kako se sputaju purpurni u udaljeni vres. Ona ga poznaje na taj
nain. Ona zna da se nekako promenio. Nikad nije proitala ni redak njegove
poezije. Ona ipak misli da zna kako ide, lagano i zvuno. Doterana je i meka.
Peva o pustinji i kamili. O palmi i zalasku sunca. Do krajnosti je bezlina;
govori neto o smrti; i vrlo malo o ljubavi. On je nekako na odstojanju. Veoma
malo su mu potrebni drugi ljudi. Zar nije uvek prolazio prilino nespretno pored
prozora salona, sa nekr novinama pod mikom, gledajui da izbegne susret sa
gom Remzi, koju iz nekog razloga nije mnogo voleo? A ona je, naravno, zbog
toga uvek pokuavala da ga zadri. On bi joj se poklonio. Zastao bi preko volje i
duboko se poklonio. Gi Remzi je krivo to nita ne trai od nje, i ona bi ga
pitala (Lili moe da je uje) eli li kaput, ebe, novine! Ne, ne treba mu nita.
(Ovde bi se poklonio.) Bilo je neega u njoj to on nije mnogo voleo. Moda

njeno gospodarenje, njena sigurnost, neto realno u njoj. Bila je tako

neposredna.
(Neki um privue njenu panju na prozor salona - kripanje arke. Lak
povetarac se igra sa prozorom.)
Zacelo je bilo sveta koji je nju mrzeo mnogo, pomislila je Lili (Da;
shvatila je da je prag salona prazan, ali to nije imalo na nju nikakvog uticaja.
Ona sad ne eli gu Remzi). - Svet koji je nju smatrao i suvie sigurnom, i
suvie drastinom. Moda je i njena lepota vreala svet. Kako je monotona,
govorili su, i uvek ista! Oni vie vole drugi tip - crnomanjast, ivahan. Zatim,
bila je slaba prema muu. Dozvoljava mu da pravi one scene. Zatim, bila je
rezervisana. Niko tano ne zna ta se njoj dogodilo. I (da se vrati g. Karmajklu i
njegovoj omrazi) ovek ne moe zamisliti gu Remzi kako stoji i slika, kako
lei i ita, celo jutro na travnjaku. To se ne moe zamisliti. Ne govorei ni rei,
sa jedinim znakom njenog posla - korpom u ruci, odlazila je u grad, sirotinji, da
sedi u nekoj zaguljivoj maloj spavaoj sobi. Koliko puta ju je Lili videla kako,
usred neke igre, neke rasprave, odlazi utke, sa korpom u ruci, vrlo uspravna.
Obavestila bi o svom povratku. Ona je pomislila, pola se smejui (bila je tako
metodina u pogledu olja za aj), pola ganuta (njena lepota je zaustavljala dah),
oi koje se sklapaju u bolu pogledale su je. Ti si bila s njima.
I tada bi se ga Remzi uznemirila zato to je neko zakasnio, ili to maslac
nije sve, ili to je ajnik okrnjen. I za sve vreme dok je govorila da maslac nije
sve, ovek bi mislio o grkim hramovima, i kako je tu sa njima lepota u onoj
zaguljivoj maloj sobi. Ona nikad nije razgovarala o tome - ila je, tano,
neposredno. To je njen instinkt, instinkt koji imaju laste za jug, artioke za
sunce, koji nju okree sigurno prema ljudskoj rasi, nagoni je da savija gnezdo u
njenom srcu. I ovaj, kao svi instinkti, malo rastuuje svet koji ga nema; g.
Karmajkla moda, nju zacelo. U njima oboma postoji neka ideja o nekorisnosti
akcije, o preimustvu misli. Njeno odlaenje je za njih prekor, daje drukiji
zaokret svetu, tako da ih to navodi da protestuju, videi kako njihove sopstvene

predrasude iezavaju. arls Tenzli ini to takoe: to je delimino razlog to ga

svet ne voli. On remeti skladnost tvoga sveta. A ta se dogodilo s njim, pitala se
ona, dokono dotiui kiicom bokvice. Postao je lan uprave jednog koleda.
Oenio se; ivi u Golders Grinu.
Otila je jednog dana za vreme rata u neku dvoranu i sluala ga je kako
govori. Napadao je neto; osuivao je nekoga. Propovedao je bratsku ljubav. I
sve to je osetila bilo je - kako on moe voleti svoj rod kad ne raspoznaje jednu
sliku od druge, kad stoji iza nje i pui krdu (pet penija unca, gice Brisko), i
smatra da mu je dunost da joj kae da ene ne umeju da piu, da ene ne umeju
da slikaju, ne toliko to on to veruje, koliko zato to iz nekog neobinog razloga
on to eli? Evo ga, mrav, crven i promukao, propoveda ljubav sa neke
govornice (mravi su mileli izmeu bokvica koje je ona uznemiravala svojom
kiicom - crveni, energini mravi, veoma slini arlsu Tenzliju). Posmatrala ga
je ironino sa svog sedita u polupraznoj dvorani, kako ubrizgava ljubav u taj
prohladni prostor, i odjednom, eno starog bureta ili ve ma ta da je drugo kako
se valja meu talasima, ga Remzi trai svoju kutiju za naoare meu ljunkom.
Oh, boe! Kakva nezgoda! Opet je izgubila. Nita, nita, g. Tenzli. Ja ih gubim
na hiljade, svakog leta, na ta on pritisnu bradu na okovratnik kao da se boji da
povlauje takvom preuveliavanju, ali moe da podnese to kod nje koju voli, i
smei se vrlo milo. Mora biti da joj se ispovedio prilikom jednog od onih drugih
izleta kad se drutvo razdvaja i vraa se kui u partijama. On koluje svoju malu
sestru, kazala joj je ga Remzi. Za to mu valja odati priznanje. Njena sopstvena
predstava o njemu je groteskna, Lili to dobro zna, dirkajui bokvice kiicom.
Polovina naih miljenja o drugim ljudima su, na kraju krajeva, groteskna. Slue
neijim privatnim ciljevima. On njoj slui kao rtva. Hvatala je sebe kako biuje
njegove mrave bokove kad je ljuta. Ako je elela da bude ozbiljna prema
njemu, morala je da se poslui reima ge Remzi, da gleda na njega njenim
oima.
Ona podie malu planinu za mrave da se preko nje penju. Nagna ih u

mahnite neodlunosti ovim uplitanjem u njihovu kosmogoniju. Neki su trali

ovuda, neki onuda.
Trebalo bi gledati sa pedeset pari oiju, razmiljala je. Pedeset pari oiju
nisu dovoljni da se obuhvati ta jedna ena, pomislila je. Meu njima jedan mora
da bude koji je sasvim slep za njenu lepotu. oveku bi najvie grebalo neko
tajno ulo, fino kao vazduh, kojim bi se prokrao kroz kljuaonice i obuhvatio je
kako sedi pletui, razgovarajui, sedi utke pored prozora, sama; ulo koje bi
uzelo sebi i uvalo, kao vazduh koji dri dim parobroda, njene misli, njena
matanja, njene elje. ta ivica znai za nju, ta vrt znai za nju, ta znai za
nju kad se talas razbija? (Lili podie pogled, kao to je videla da to ini ga
Remzi; i ona u talas kako udara o obalu.) A onda ta se uskomealo i zadrhtalo
u njenoj svesti kad su deca uzvikivala Kako to? Kako to? igrajui kriket. Ona
bi prestala da plete za sekund. Izgledala bi predana panji. Onda bi se opet
izgubila, i iznenada bi se g. Remzi sasvim zaustavio u svom koraanju ispred
nje, i neko udno uzbuenje prolo bi kroz nju i izgledalo bi da je ljuka u
dubokom nemiru na svojim grudima, kada bi, zaustavljajui se, on stao iznad
nje i pogledao dole na nju. Lili je mogla da ga vidi.
Ispruio je ruku i podigao ju je sa stolice. Izgledalo je nekako kao da je to
inio ranije; kao da se jednom sagnuo na isti nain i podigao je iz amca, koji je,
ukotvljen na nekoliko ina od nekog ostrva, nalagao da gospoda tako pomognu
damama da iziu na obalu. Staromodna slika je to bila, koja je skoro zahtevala
krinoline. Doputajui da joj on pomogne, ga Remzi je pomislila (Lili
pretpostavlja) sad je dolo vreme. Da, rei e to sad. Da, udae se za njega. I
stupila je lagano, tiho, na obalu. Verovatno je kazala samo jednu re, putajui
da joj ruka poiva mirno u njegovoj. Udau se za vas, moda je kazala, s rukom
u njegovoj; ali nita vie. Toliko je puta ista drhtavica prolazila izmeu njih oevidno da jeste, pomislila je Lili, utirui put za svoje mrave. Ona ne izmilja;
samo pokuava da poravna ono to joj je dato pre mnogo godina zavijeno; neto
to je videla. Jer u meteu svakodnevnog ivota, sa svom onom decom, sa svim

onim gostima, ima se stalno oseanje ponavljanja - da se jedna stvar deava gde
se druga desila, i tako pravi eho koji odzvanja u vazduhu i ini ga punim
vibriranja.
Ali bila bi greka, pomisli ona, razmiljajui kako su otili zajedno, ona
sa zelenim alom, a on sa kravatom koja se lepra, ruku pod ruku, pored
staklene bate, uproavati njihov odnos. Nije bilo monotonije savrene sree ona sa svojim impulsima i naglostima; on sa svojim groenjem i sumorom. Oh,
ne. Vrata spavae sobe bi se zalupila snano rano ujutru. On bi skoio od stola
besan. Zavitlao bi tanjir kroz prozor. Tada se imalo oseanje da kroz celu kuu
vrata lupaju, kapci se tresu kao da duva jak vetar i svet juri, pokuavajui da na
brzinu privrsti te kapke i dovede stvari u red. Srela je tako jednog dana Pola
Rajlijana stepenicama. Smejali su se, i smejali, kao deca, sve zbog toga to je g.
Remzi naao uholau u mleku za dorukom, pa bacio sve kroz prozor naterasu.
Uholaa, proaptala je Pru, ustravljena, u njegovom mleku. Drugi mogu da
nau stonoge. Ali on je izradio oko sebe takvu ogradu svetosti, i zauzimao
prostor sa tako velianstvenim dranjem, da je jedna uholaa u njegovom mleku
predstavljala udovite.
Ali to je zamaralo gu Remzi, plailo ju je malo - tanjiri koji fijuu i vrata
koja treskaju. I ponekad bi nastala izmeu njih duga ledna utanja, kada je, u
duevnom stanju koje je smetalo Lili, delom alosna, delom srdita, izgledala
nesposobna da savlada buru tiho, ili da se smeje kao to su se oni smejali, ve je
u svom zamoru moda neto krila. Sedela je nema i zamiljena. Posle izvesnog
vremena on bi se prikrao oko mesta gde se ona nalazi - tumarao bi pod
prozorom gde je ona sedela i pisala pisma ili razgovarala, jer ona bi se pobrinula
da bude zaposlena kad on prilazi, i izbegavala bi ga, i pravila se da ga ne vidi.
Tada bi on postao gladak kao svila, ljubazan, utiv, i pokuavao da je tako
pridobije. Ona bi se jo uvek drala po strani, i ponosito bi isticala za kratko
vreme neka od onih svojstava svoje lepote, to inae nije inila; okrenula bi
glavu; gledala bi tako, preko ramena, uvek sa nekom Mintom, Polom ili

Vilijamom Benksom pored sebe. Najzad, stojei izvan grupe, prava slika
izgladnelog vujaka (Lili ustade sa trave i pogleda stepenice, prozore, gde ga je
videla), zovnuo bi je po imenu, jednom samo, ba kao vuk koji urla na snegu,
ali ona se jo uvek drala po strani; a on bi je zovnuo jo jedanput, i ovog puta
neto u njegovom glasu prenulo bi je, i ona bi otila k njemu, a njih bi sve
ostavila odjednom, i otili bi zajedno meu drvee kruaka, i meu kupus i leje
malina. Objasnili bi se. Ali sa kakvim dranjem i sa kakvim reima? Tako je
dostojanstven bio taj njihov odnos da bi, okreui se u stranu, ona, Pol i Minta
krili svoju radoznalost i nelagodnost, i uzeli bi da beru cvee, da bacaju lopte,
da avrljaju, dok ne bude vreme veeri, a onda eto ih, on na jednom kraju stola,
ona na drugom, kao obino.
Zato neko od vas ne uzme botaniku?... Sa svim onim nogama i rukama,
zato neko od vas?... Tako bi razgovarali kao obino, smejui se, meu decom.
Sve bi bilo kao obino, da se nije neko treperenje, poput otrice u vazduhu,
pojavljivalo i nestajalo izmeu njih, kao da se uobiajena slika dece koja sede
oko svojih tanjira sa supom osveila u njihovim oima posle onog sata
provedenog meu krukama i kupusom. Naroito je, pomisli Lili, ga Remzi
gledala na Pru. Ona je sedela u sredini izmeu brae i sestara, uvek tako
zauzeta, izgledalo je, brigom da sve bude u redu, da je sama retko govorila.
Kako je Pru morala koriti sebe zbog one uholae u mleku! Kako je prebledela
kad je g. Remzi bacio svoj tanjir kroz prozor! Kako je klonula za vreme onih
dugih utanja izmeu njih! Meutim, inilo se da njena mati hoe da joj to sad
nadoknadi, uveravajui je da je sve dobro; obeavajui joj da e jednog od ovih
dana ta ista srea biti njena. Meutim, tu sreu je uivala manje od jedne
godine.
Pustila je da cvee ispada iz njene korpe, pomisli Lili, mirkajui i
odmiui se kao da hoe da pogleda sliku, koju, meutim ne dodiruje, u nekom
transu, sa svima svojim moima, smrznutim po povrini, ali koje se odozdo
kreu izvanrednom brzinom.

Pustila je da joj cvee ispada iz korpe, razbacala ga i ispreturala po travi,

i, preko volje i oklevajui, ali bez pitanja ili aljenja - zar ona nema sposobnost
pokoravanja do savrenstva? - poe takoe. Niz polja, preko dolina, belih,
posutih cveem - tako bi ona to naslikala. Brda su bila otra. Bilo je krevito,
strmo. Talasi su udarali potmulo ispod stena. Ili su, njih troje, ga Remzi
napred prilino brzo, kao da oekuje da e sresti nekog iza ugla.
Iznenada, prozor u koji je gledala zabele se od nekog lakog tkiva sa
njega. Najzad je neko doao u salon; neko sedi na stolici. Za ime boga,
preklinjala je, neka tamo mirno sede i neka ne izlaze da razgovaraju s njom.
Sreom, ma ko da je, ostao je miran unutra; smestio se, hvala bogu, tako da je
bacao neobinu trouglastu senku preko praga. To malo menja kompoziciju
slike. Zanimljivo je.Moe da bude korisno. Raspoloenje joj se vraalo. Treba
neprestano gledati, ne slabei ni za trenutak jainu oseanja, odlunost da se ne
odlae, ne bude obmanut. Mora se zadrati scena - tako - kao kletima, i ne
dopustiti da ita ue da je pokvari. ovek eli, mislila je, zamaui kiicu
polagano, da bude na stupnju obinog iskustva, da osea prosto: to je stolica, to
je sto, a ipak u isto vreme. To je udo, to je ushienje. Problem moe ipak da
bude reen. Ah, ali ta se dogodilo? Neki beli talas pree preko prozorskog
okna. Vazduh je moralo uznemiriti neko komeanje u sobi. Srce poskoi u njoj,
i epa je, i uze da je mui.
Go Remzi! Go Remzi! uzviknu ona, oseajui da se vraa stari uas eleti i eleti a nemati. Moe li ona, jo uvek, da ga izazove? A onda, mirno,
kao da se uzdrava, to takoe postade deo obinog iskustva, na nivou stolice,
stola. Ga Remzi - to je deo njene savrene dobrote prema Lili - sedi tamo
sasvim prosto, na stolici, mie iglama tamo-amo, plete crvenkastosmeu arapu,
baca senku na prag. Sedi tamo.
I kao da ima neto to mora da podeli, a ipak jedva moe da ostavi svoje
nogare, tako je njen pun duh onoga o emu razmilja, onoga to vidi, Lili proe
pored g. Karmajkla, drei kiicu do ivice travnjaka. Gde je sad ta barka? G.

Remzi? Potreban joj je.

13
G. Remzi je skoro zavrio itanje. Jedna ruka lebdi iznad stranice kao da
je u pripravnosti da je okrene im je proita. Sedi gologlav na vetru koji mu
mrsi kosu, izvanredno izloen svemu. Izgleda vrlo star. Izgleda, pomislio je
Dejms posmatrajui njegovu glavu as prema Svetioniku, as prema
prostranstvu vode koja se prua u nedogled, kao neki stari kamen koji lei na
pesku; izgleda kao da je fiziki postao ono to je uvek bio za njih oboje - ona
usamljenost koja je za njih oboje istina o stvarima.
itao je vrlo brzo, kao da uri da to pre doe do kraja. Zaista, sad su
sasvim blizu Svetionika. On se izdie nepomian i prav, bletavo beo i crn, i
mogu se videti talasi kako se razbijaju u bele komadie kao razbijena sra na
stenama. Mogu se videti linije i pukotine u stenama. Mogu se videti jasno
prozori; bela mrlja na jednom od njih, i mala mrlja zelenila na steni. Neki ovek
je iziao i gleda ih kroz durbin, i opet je uao. Dakle takav je, pomisli Dejms,
taj Svetionik koji je gledao preko zaliva u toku svih ovih godina; to je prava
kula na goloj steni. Zadovoljava ga. Potvruje neko njegovo nejasno oseanje o
sopstvenom karakteru. Stare gospoe, pomisli on, mislei na vrt kod kue, idu i
vuku svoje stolice po travnjaku. Stara ga Bekvit na primer, uvek govori kako
je divan, kako je sladak, i kako treba da budu tako ponosni i tako sreni, ali u
stvari, pomisli Dejms, gledajui Svetionik, koji stoji na svojoj steni, on je
ovakav. On pogleda oca, koji je brzo itao, vrsto podvijenih nogu. Oni dele to
saznanje. Tera nas jak vetar - moramo potonuti, poe da govori sebi,
poluglasno kao njegov otac.
Izgledalo je kao da niko nije govorio itav vek. Kem je umorna od
gledanja u more. Komadii crne plute plove pored barke; ribe na dnu barke su
mrtve. Njen otac jo uvek ita, a Dejms ga gleda, i ona ga gleda, i oni se

zaklinju da e se boriti protiv tiranije na ivot i smrt, a on nastavlja da ita

sasvim nesvestan onoga ta oni misle. Ovako se on spasava, pomisli ona. Da, sa
svojim visokim elom i velikim nosem, dok dri vrsto pred sobom svoju malu
arenu knjigu, on umakne. Moete pokuati da stavite ruke na njega, ali onda,
kao ptica, on rairi krila i prhne na neki usamljen panj izvan vaeg domaaja.
Zurila je u beskrajno prostranstvo mora. Ostrvo je postalo tako malo da vie ne
lii na list. Izgleda kao vrh neke stene koju e neki veliki talas pokriti. Ipak, u
njegovoj su krhkosti sve one staze, one terase, one spavae sobe - sve one
bezbrojne stvari. Ali kao to se, ba pred spavanje, stvari uproste tako da samo
jedan od onog mnotva detalja ima mo da se uvrsti, tako, ona oseti, pospano
gledajui ostrvo, sve one staze i terase i spavae sobe kako blede i iezavaju i
nita ne ostaje osim bledo-plave kadionice koja se ritmino klati tamo-amo
preko njene svesti. To je visei vrt; to je dolina, puna ptica, i cvea, i antilopa...
Uspavljivala se.
Hajde, ree g. Remzi, iznenada zatvarajui knjigu.
Hajde kuda? U kakvu izvanrednu avanturu? Ona se probudi, trgnuvi se.
Da se iskrcaju negde, da se penju nekuda? Kuda ih on vodi? Jer posle njegovog
beskrajnog utanja rei su ih preplaile. Ali to je besmisleno. On je gladan, ree.
Vreme je ruku. Pored toga, pogledajte, ree. Eno Svetionika. Mi smo skoro
tu.
Jedri vrlo dobro, ree Makalister, hvalei Dejmsa. Dri barku vrlo
sigurno.
Ali njega otac nikad ne hvali, pomisli Dejms namrgoen.
G. Remzi otvori paket i izdeli im sendvie. Sad je on srean, zato to jede
hleb i sir sa ovim ribarima. On bi voleo da ivi u nekoj kolibi i da se besposlii
po pristanitu, pljuckajui kao i ostali starci, pomisli Dejms, posmatrajui ga
kako perorezom see sir u tanke ute krike.
Ovo je pravo, ovo je to, oseala je Kem, dok je ljutila tvrdo kuvano jaje.
Sad se osea kao to se oseala u radnoj sobi kad su starci itali Tajms. Sad

mogu da nastavim da razmiljam to god hou, i neu pasti u provaliju, niti u

se utopiti, jer tu je on, koji motri na mene pomisli ona.
U isto vreme jedrili su tako brzo pored stena da je to bilo vrlo uzbudljivo
- izgledalo je kao da rade dve stvari odjednom; ruaju ovde na suncu, i trae
spasa u velikoj buri posle brodoloma. Da li e biti dovoljno vode? Da li e
provijanta biti dovoljno? pitala se, priajui sebi priu, ali znajui u isto vreme
ta je istina.
Oni e uskoro otii, govorio je g. Remzi starom Makalisteru; ali njihova
e deca videti neobine stvari. Makalister ree da je napunio sedamdeset pet
prolog marta; g. Remzi ima sedamdeset jednu. Makalister kae da nije nikad
bio kod lekara; nikad nije izgubio nijedan zub. To je nain na koji bih voleo da
moja deca poive - Kem je uverena da njen otac to misli, jer ju je spreio da
baci sendvi u more rekavi joj, kao da misli o ribarima i njihovom ivotu, da
ako nee da jede, neka sendvi vrati u paket. Ne sme ga baciti. On to ree tako
mudro, kao da zna tako dobro sve to se deava na svetu, i ona odmah vrati
sendvi, a onda joj on dade, iz svog paketa, jedan tvrd medenjak, kao da je neki
veliki panski gospodin, pomisli ona, koji prua cvet gospoi na prozoru (tako
je otmen njegov gest). Ali on je pohaban, i prost, jede hleb i sir; a ipak ih vodi
na veliki pohod gde e se, moda, svi utopiti.
Ovde je potonuo, ree Makalisterov deak iznenada.
Tri oveka su se utopila na mestu gde smo sada, ree starac. Lino ih je
video kako se dre za jarbol. Kem i Dejms su se bojali da e g. Remzi da
odvali:
Ali ja ispod burnijeg mora,
a uini li to, oni to nee moi da izdre; kriknue glasno; nee moi da izdre
jo jednu eksploziju strasti koja kljua u njemu; ali na njihovo iznenaenje sve
to on ree bilo je Ah, kao da misli u sebi: Zato se uznemiravati zbog toga?

Prirodno, ljudi se dave za vreme bure, ali to je sasvim prosta stvar, i dubine
mora (on prosu mrvice iz svoje hartije za sendvi preko njih) ipak su samo
voda. A onda, poto je zapalio lulu, on izvadi asovnik. Gledao ga je paljivo;
izvodi, moda neku matematiku kalkulaciju. Najzad ree, pobedniki:
Bravo! Dejms je krmanio kao roeni mornar.
Eto! Pomisli Kem, obraajui se nemo Dejmsu. Dobio si najzad. Jer ona
zna da je Dejms ovo eleo, i zna da mu je sad, kad je to dobio, tako milo to
nee pogledati ni nju ni oca ni ma koga. Sedi sa rukom na krmi sasvim
uspravan, i izgleda prilino turoban, i mrti se lako. Tako je zadovoljan to nee
da dopusti nikome da uzme ni zrnce njegovog zadovoljstva. Otac ga je
pohvalio. Oni moraju da misle da je savreno ravnoduan. Ali dobio si sad,
pomisli Kem.
Promenili su pravac, i jedrili brzo, veselo, na dugim talasima koji ih
ljuljaju i prenose sa jednog na drugi, izvanredno ivahno i veselo, pored
grebena. Na levoj strani pojavljuje se niz mrkih stena kroz vodu koja je rea i
zelenija, i jedan talas se neprestano razbija o jednu viu stenu i prska mali stub
kapljica koje padaju kao pljusak. ovek moe da uje zapljuskivanje vode i um
kapi koje padaju, i neko itanje i zvidanje talasa koji se kotrljaju i skakuu i
zapljuskuju stene kao da su divlja stvorenja koja su savreno slobodna, i bacaju
se i kotrljaju i igraju se ovako stalno.
Sad vide dva oveka na Svetioniku, koji ih posmatraju i spremaju se da ih
doekaju.
G. Remzi zakopa kaput i podvi nogavice. On uze veliki, ravo uvijeni
paket u mrkoj hartiji koji je Nansi pripremila i sedeo je drei ga na kolenu.
Tako je, sasvim pripremljen za iskrcavanje, sedeo i gledao ostrvo. Moda on
svojim dalekovidim oima moe da vidi sasvim jasno iezavajui oblik poput
lista koji stoji uspravno na tanjiru od zlata. ta moe on da vidi? pitala se Kem.
Za nju je to samo mrlja. ta li on misli sad? pitala se ona. ta on trai, tako
odreeno, tako paljivo, tako nemo? Posmatrali su ga, oboje, kako sedi gologlav

sa paketom na kolenu i zuri i zuri u krhki plavi oblik koji izgleda kao dim od
neega to je izgorelo. ta ti eli? oboje ele da upitaju. Oboje ele da kau.
Trai od nas sve to hoe, i mi emo ti dati. Ali on ne trai od njih nita. Sedi i
gleda ostrvo i moda misli Iezavamo, svako za sebe ili moda misli
Dostigao sam to. Naao sam to ali on ne kae nita.
Zatim metnu eir na glavu.
Ponesi one pakete ree on, pokazujui glavom na stvari koje je Nansi
spremila da ponesu na Svetionik. Pakete za ljude sa Svetionika, ree. On
ustade i stade na kljun amca, vrlo uspravan i visok, ba kao da govori, pomisli
Dejms, Nema boga, a Kem pomisli Kao da skae u prostor, i oboje
ustadoe da pou za njim na stenu kad je on iskoio lako kao mladi, drei svoj
paket.
14
Morao je stii, ree Lili Brisko glasno, oseajui se odjednom sasvim
umorna. Jer Svetionik je postao skoro nevidljiv, istopio se u plavoj izmaglici, i
napor da se gleda u nj, i napor da se misli o njemu kako se iskrcavaju tamo, to
izgleda jedan i isti napor, zategnuo je njeno telo i duh do krajnosti. Ali nastupi
olakanje. Sve to je elela da mu prui kad je otiao od nje jutros najzad mu je
pruila.
On se iskrcao, ree ona glasno, Svreno je. Tada, podiui se,
stenjui pomalo, stari g. Karmajkl stade pored nje; izgledao je kao neki stari
paganski bog, upav, sa vlatima u kosi, i trozupcem (to je bio samo neki
francuski roman) u ruci. On stade pored nje na ivicu travnjaka, njihajui se malo
u trupu, i ree, zaklanjajui oi rukom: Iskrcali su se, i ona oseti da je bila u
pravu. Nisu morali da govore. Mislili su isto, i on joj je odgovorio iako ga ona
nita nije pitala. Stajao je tu irei ruke preko sve slabosti i patnje oveanstva;
pomislila je da on razmatra, trpeljivo, saoseajno, njihovu konanu sudbinu. Sad

je krunisao prizor, pomisli ona, kad njegova ruka polako pade, kao da ga vidi da
sa svoje velike visine baca venac ljubiica i ljiljana koji, padajui polagano,
najzad lee na zemlju.
Brzo, kao da je neto opomenulo, ona se okrete platnu. Tu je eto - njena
slika. Da, sa svim zelenilom i plavetnilom, crtama koje se penju i ukrtaju, sa
pokuajem da se neto stvori. Bie obeena na mansardi, pomisli ona; bie
unitena. Ali ta to mari? pitala se, uzimajui opet kiicu. Ona pogleda na
stepenice; prazne su; pogleda na platno; zamrljano je. Sa iznenadnom jainom,
kao da je ugledala jasno za trenutak, ona povue crtu tamo, u sreditu. Gotovo
je; zavreno. Da, pomisli ona, ostavljajui kiicu sa tekim umorom, imala sam
svoje snovienje.