POLJOPRIVREDNI FAKULTET - PRITINA

SEMINARSKI RAD

Predmet:
Odriva poljoprivreda

Tema:
Protok materije i energije u lancima ishrane

Mentor:
Prof. Bratislav irkovi

Kandidat:
Jovan oki

2015 godina.

Sadraj

Uvod.................................................................................................................1
1. Promet materija i njegov znaaj u ekosistemu.............................................2
1.1. Biogeohemijski ciklusi elemenata..........................................................3
1.2. Ciklus kruenja vode (hidroloki ciklus)...............................................3
1.3. Ciklus kiseonika.....................................................................................4
1.4. Ciklus ugljenika.....................................................................................5
1.5. Ciklus azota............................................................................................6
2. Protok energije u ekosistemu........................................................................7
2.1. Bioloki produktivitet.............................................................................8
Zakljuak..........................................................................................................9
Literatura........................................................................................................10

Uvod
Ekosistem se najjednostavnije definie kao sloena i dinamina nivo ekolokog
proimanja meusobnog uticaja ivih bia grupisanih u populacijama, povezanih u
ivotnoj zajednici, na njihovom stanitu. Ekosistem je svaka prirodna celina koja se
sastoji od ivotne zajednice (biocenoze) i njenog neivog okruenja (skupa dejstva
ekolokih faktora-biotopa). Termin ekosistem je prvi put uveo britanski ekolog Tanslei
1935 godine. Ekosistem se odrava na principu meuzavisnosti i jedinstva, uz neprekidni
kruni tok materija izmeu ivog i neivog dela, koji je praen protokom energije.
Kruenje materije i protok energije u ekosistemu (i celokupnoj biosferi) predstavlja
izuzetno znaajan i sloen proces u kojem skoro izbalansirane koliina materija krui u
biolokim i ekolokim sistemima i izmeu njih i neive okoline. U ekosistemu materija
krui a energija protie (Slika 1). Promene koje trpi materija su reverzbilne, a protok
energije je ireverzibilan. Metabolizam ekosistema slian je u naelu ekosistemu jedinke.
U metabolizmu ekosistema odigravaju se reakcije izgradnje (anabolizma) i procesi
izgradnje (katabolizam). Proizvodi se energija pohranjena u biomasi (npr. U ugljenim
hidratima, celulozi, proteinima, mastima).

Slika 1. Opti prikaz protoka energije (isprekidane strelice) i kruenja materije (pune strelice).

1. Promet materija i njegov znaaj u ekosistemu

Smisao krunog toka materija je u tome da se za izgradnju ivih bia i njihovu
aktivnost iskoristi odreena koliina materija koja je inae ograniena na Zemlji, a
neophodna je za ivot, te da se te iste materije trajno ne veu za ive sisteme. Umiranjem
ivih bia ona prelazi u neiv oblik, koji se zatim ponovo ukljuuje u promet. Da ovakav
kruni tok materija ne postoji ubrzo bi mogunosti ivota na Zemlji bile iscrpljene.
Kruenje materija koje je praeno protokom energije ini osnovu odravanja ivota. U
toku duge istorije ivog sveta na Zemlji skoro ista koliina materija krui kroz ive
sisteme, zato to na nau planetu ne dolaze nove koliine materija, a takoe ni materije ne
odlaze sa Zemlje. Svi bioloki i ekoloki sistemi odravaju se u ivotu zahvaljujui
neprekidnom krunom prometu materija i protoku energije. Promet materija u ekosistemu
se ostvaruje u nizu hemijskih procesa iji je rezultat preobrazba tih materija. Zeleno
biljke uzimaju neorganske materije i procesom fotosinteze stvaraju organske materije.
ivotinjski organizmi se hrane biljkama (i drugim ivotinjama) i vre dalji preobraaj
organskih materija. Bakterije i gljive razlau organsku materiju, redukcioni je u oblik koji
je ponovo pristupaan biljkama, tj. U mineralne materije. Tako kretanje materija ima
ciklian karakter, odnosno obavlja se kruno, obuhvatajui biotop i biocenozu, osnovne
komponente ekosistema (Slika 2).

Slika 2. Kruni tok materija u ekosistemu.

1.1. Biogeohemijski ciklusi elemenata

Opti tok kruenja materija u ekosistemu moe se pratiti ako se sledi promet
pojedinih hemijskih elemenata. Tok kretanja elemenata otkriva njihove specifine puteve
kroz ivu i neivu komponentu ekosistema pa se zato naziva biogeohemijski ciklus
elemenata. Osnovni elementi u prirodi, ugljenik, kiseonik, vodonik i azot neprestano
menjaju svoj oblik kroz uestvovanje u lancu ishrane i izgradnju organskih i neorganskih
jedinjenja. Za razliku od energije koja neprekidno stie sa Sunca, koliina materije na
Zemlji je ograniena, te je zbog toga razvijen mehanizam prirodne obnove odnosno
biogeohemijski ciklusi. Kada ne bi bilo ovih ciklusa CO2 bi se npr. Potroio za samo 35
godina.

1.2. Ciklus kruenja vode (hidroloki ciklus)

Voda je jedan od najbitnijih elemenata biosfere, bez kojeg ne bi bilo ivog sveta
na Zemlji. U prirodi se javlja se u tri agregatna stanja: tenom, vrstom (led) i gasovitom
(vodena para). Prelazei iz jednog agregatnog stanja u drugo, ona konstantno krui
izmeu atmosfere, povrinskih i podzemnih voda, tla i ivog sveta. Ovaj proces zove se
ciklus kruenja vode u prirodi ili hidroloki ciklus (Slika 3).

Slika 3. Osnovni procesi kruenja vode u zemljinom hidrolokom sastavu.

Proces kruenja vode poinje njenim isparavanjem sa povrine mora i okeana, kao
i kopna i zemljite za voda pod uticajem Suneve toplote. Isparavanjem se voda pretvara
u vodenu paru. Vodena para se u atmosferi hladi, kondenzuje, stvarajui oblake i ponovo

se vraa na Zemljinu povrinu u obliku razliitih padavina (kia, sneg, grad). Jedan deo
padavina dospeva direktno na povrinu mora i okeana, dok drugi otie po povrini kopna,
sakuplja se u vodotoke (potoke i reke), kojima se zatim vraa u more i okeane.Aktivnu
ulogu u kruenju vode imaju i iva bia. Voda im je potrebna za odvijanje svih ivotnih
procesa, a mnogi organizmi ive u njoj. Biljke upijaju vodu iz zemljita, a zatim je
transpiracijom vraaju opet u atmosferu. ivotinje je piju ili unose hranom, a potom je
znojem, luenjem i disanjem ponovo vraaju u okolinu. Voda se ispravanje ponovo vraa
u atmosferu, nastavljajui svoj proces kruenja u prirodi.Voda pokriva 71% povrine
Zemlje i predstavlja najrasprostranjeniju materiju na planeti. Od ukupne koliine vode,
preko 96% predstavlja slana, dok je samo 2,45% slatka voda.

1.3. Ciklus kiseonika

Kiseonik se nalazi u atmosferi (ima ga oko 21%) i rastvoren u vodi. Od nekih
10% - nivo pri kome su "cvetali" dinosaurusi procenat kiseonika je porastao na 17% pre
50-ak miliona godina, a onda na 23% pre 40 miliona godina. Tokom poslednjih 10
miliona godina, procenat kiseonika u atmosferi smanjio se na 21%. Mnogi strunjaci
veruju da su veliki poari koji su bili uestali na Zemlji pre nekih 10 miliona godina
smanjili brojnost drvea a samim time intenzitet fotosinteze i koliinu kiseonika u
atmosferi.Kiseonik koriste biljke i ivotinje u procesu respiracije, a koriste ga i bakterije i
gljive za proces razgraivanja otpadnih materija (Slika 4). Za sagorevanje drveta i drugih
vrsta goriva takoe je neophodan kiseonik. Biljke isputaju kiseonik u atmosferu kao
nusprodukt procesa fotosinteze. Ciklus ugljenika i ciklus kiseonika u prirodi su
meusobno vrsto vezani - za proces fotosinteze neophodan je ugalj-dioksid pri emu se
stvara kiseonik, a za proces respiracije (disanje) neophodan je kiseonik pri emu se stvara
ugljen-dioksid.

Slika 4. ematski prikaz ciklusa kiseonika.

1.4. Ciklus ugljenika

Ugljen predstavlja jedan od najvanijih elemenata za ivot na Zemlji, jer ulazi u
grau svih elija ivih organizama. Atomi, odnosno jedinjenja, ugljenika konstantno
krue kroz atmosferu, vodu, zemljite, razliite stene i iva bia u procesu koji se naziva
proces kruenja ugljenika (Slika 5) .Ugljenikov ciklus je otkrio Antoine Lavoisire i
Joseph Priestlei, a kasnije je razvio Hamfri Dejvi. Proces kruenja poinje u atmosferi,
gde se ugljenik nalazi u obliku neorganskog jedinjenja, ugljen-dioksida (CO). U procesu
fotosinteze biljke koriste ugljenik-dioksid i pretvaraju ga iz neorganskog u organski oblik
(eere, masti, proteine, nukleinske kiseline). Organski oblik ugljenika putem lanca
ishrane koriste i sva ostala iva bia. Ugljen se u spoljanju sredinu vraa na nekoliko
naina. Tokom disanja ivih organizma, jedan deo organskog ugljenika se ponovo
pretvara u ugljen-dioksid i kao takav vraa u atmosferu. Drugi, najvei deo ugljenika u
spoljanju sredinu dospeva razlaganjem organske materije, koju vre gljive i bakterije. U
procesu razlaganja deo ugljenika ostaje vezan u fosilnim gorivima ili nataloen u
sedimentnim stijenama.Danas, razvojem industrijske proizvodnje, poveanom
potronjom uglja i nafte, kao i njihovim sagorevanjem, poveava se koliina ugljendioksida koji odlazi u atmosferu. Sve ovo ima negativne posledice po biosferu i naruava
prirodnu ravnoteu kruenja ugljenika u prirodi i koliinu ugljen-dioksida u atmosferi.

Slika 5. Kruenje ugljenika.

1.5. Ciklus azota

Azot je osnovni gradivni element svih ivih bia, koji ulazi u sastav nukleinskih
kiselina i proteina. On konstantno krui kroz atmosferu, vodu, zemljite i iva bia,
pretvarajui se iz neorganskog oblika u organski i obrnuto. Ovaj proces naziva se proces
kruenja azota (Slika 6). U atmosferi se nalazi velika koliina azota u gasovitom stanju
(oko 78%). To je interan gas (ne reaguje sa drugim supstancama), bez boje i mirisa.
Veina ivih organizama ovakav azot ne moe koristiti. To mogu samo odreene
bakterije, koje se nazivaju azotofiksatori. Ciklus kruenja azota poinje kada bakterije
azotofiksatori apsorbuju atmosferski azot, vezujui ga u organska jedinjenja. Truljenjem i
razlaganjem ovih jedinjenja, azot prelazi u neorganski oblik (nitrate), koji tako dospevaju
u zemljite. Biljke, koristei nitrate iz zemljita u procesu fotosinteze ga ugrauju u svoja
organska jedinjenja (proteine i nukleinske kiseline). Dalje, lancem ishrane azot dospeva u
organizme ivotinja i oveka. Razlaganjem uginulih organizama, od aminokiselina, kao
osnovnih sastojaka proteina, prvo nastaje neorgansko jedinjenje- amonijak, a od njega
azotne soli- nitriti i nitrati. Na taj nain omoguava se ponovno korienje neorganskih
jedinjenja azota od strane biljaka.

Slika 6. Proces kruenja azota.

2. Protok energije u ekosistemu

Energija protie kroz biotike sisteme menjajui svoj oblik. Svi procesi u
ekosistemu (fiziki, hemijski i bioloki) zahtevaju energiju.
Osnovni izvor energije na Zemlji predstavlja Sunce, ija se svetlosna energija
zraenja procesima fotosinteze pretvara u hemijsku energiju organskih jedinjenja.
ivotne aktivnosti svih organizama odvijaju se na bazi hemijske energije koja se
oslobaa razgradnjom organskih jedinjenja.Hemijska energija organskih produkata
fotosinteze protie kroz ekosisteme putem lanaca ishrane. U svakoj sledeoj karici lanca
ishrane, energija se transformie i iskoriava, a samo delimino se gubi toplotnim
zraenjem. Pri svakom prelasku energije iz jednog oblika u drugi, te pri pretvaranju
energije u radne aktivnosti, deo energije se gubi naputajui biotike sisteme u vidu
toplote (Slika 7). Zbog toga je opstanak ekosistema uslovljen neprekidnim dotokom
energije.

Slika 7. Protok energije. Oko 90% energije je izgubljeno u prelaenju iz jedne u drugu trofikim
nivo.

Energija Sunca u vidu svetlosti svakodnevno predstavlja izvor energije za sva iva
bia na Zemlji. Sunevo zraenje zagreva planetu, ukljuujui i atmosferu do temperature
koja omoguava ivot. Bez ove energije, temperatura bi bila oko -273 C i voda bi bila
zamrznuta. Sposobnost organizma da vee, deponuje, iskoristi, transformie i oslobaa
energiju predstavlja osnovu celog ivota, pri emu je razmena energije visokoregulatoran
proces u vremenu i prostoru. Sunce predstavlja jedan ogroman nuklearni reaktor koji
procesima fisije oslobaa oko 5 milijardi kilograma mase konvertovane u energiju svake
sekunde. Od koliine suneve energije koja dospeva na Zemlju svega se 3% koristi u
procesima fotosinteze.Iz vidljivog dela spektra biljni organizmi koriste samo crveni i
plavi deo spektra. Sunevu energiju koja dospeva u ekosistem, kroz proces fotosinteze
vezuju autotrofni organizmi u vidu primarne organske materije. Ovu energiju koriste
organizmi potroai i ona se u skladu sa fizikim zakonima termodinamike oslobaa iz
ekosistema u vidu toplote.

2.1. Bioloki produktivitet

Bioloka produkcija obuhvata niz sloenih procesa u biolokim sistemima kojima
se obezbjeuje stvaranje organske materije, a pod pojmom bioloki produktivitet se
podrazumeva brzina stvaranja organske materije u konkretnim uslovima datog
ekosistema. Rezultat ovog procesa je organska materija, pa se esto koristi i termin
organski produktivitet. Postoje dva oblika biolokog produktiviteta: primarni i
sekundarni. Primarni produktivitet se odnosi na proces proizvodnje organske materije u
okviru biljnih organizama kroz autotrofne ishranu. Sekundarni produktivitet se odnosi
na transformaciju ranije nastalih organskih materija u druge oblike, delatnou razlagaa i
potroaa. Primarni produktivitet se smatra pravom i stvarnom merom ukupnog
biolokog produktiviteta ekosistema.

Zakljuak
Ekosistem se odrava na principu meuzavisnosti i jedinstva, uz neprekidni
kruni tok materija izmeu ivog i neivog dela, koji je praen protokom energije.U
ekosistemu materija krui a energija protie.Kruenje materija koje je praeno protokom
energije ini osnovu odravanja ivota. Promene koje trpi materija su reverzbilne, a tok
energije je ireverzibilan.Smisao krunog toka materija je u tome da se za izgradnju ivih
bia i njihovu aktivnost iskoristi odreena koliina materija koja je inae ograniena na
Zemlji, a neophodna je za ivot, te da se te iste materije trajno ne veu za ive sisteme.Da
kruni tok materija ne postoji ubrzo bi mogunosti ivota na Zemlji bile iscrpljene.
Kretanje materija ima ciklian karakter, odnosno obavlja se kruno, obuhvatajui biotop i
biocenozu, osnovne komponente ekosistema. Osnovni elementi u prirodi, ugljenik,
kiseonik, vodonik i azot neprestano menjaju svoj oblik kroz uestvovanje u lancu ishrane
i izgradnju organskih i neorganskih jedinjenja. Za razliku od energije koja neprekidno
stie sa Sunca, koliina materije na Zemlji je ograniena, te je zbog toga razvijen
mehanizam prirodne obnove odnosno biogeohemijski ciklusi.Energija protie kroz
biotike sisteme menjajui svoj oblik. Energija Sunca u vidu svetlosti svakodnevno
predstavlja izvor energije za sva iva bia na Zemlji. Sunevu energiju koja dospeva u
ekosistem, kroz proces fotosinteze vezuju autotrofni organizmi u vidu primarne organske
materije. Ovu energiju koriste organizmi potroai i ona se u skladu sa fizikim zakonima
termodinamike oslobaa iz ekosistema u vidu toplote.

Literatura
Briki, F. (2012): Zatita ivotne sredine. Univerzitet u Zagrebu: Fakultet hemijskog
ininjerstva i tehnologije.
krijelj, R., ug, S. (2009): Uvod u ekologiju ivotinja. Prirodno-matematiki fakultet
Sarajevo.
krijelj, R., Sofradija, A., Masli, E. (2001): Biologija za 4. razred opte gimnazije.
Sarajevo.