ta kuca u srcu zemlje?

Tajna za koju e biti potrebno jo puno vremena da je ovjek spozna

iz prve ruke. No i bez da samo zali u dubine ovog nevjerojatnog
carstva, o Zemljinoj unutranjosti znamo poprilino mnogo.
Ljudi su koraali irom planete, osvajali zemlju, leteli nebom i zaronili u najdublje delove okeana.
Svoje smo predstavnike poslali i na Mesec, ali u Zemljinoj unutranjosti nikada nismo bili, pie BBC.
Nismo se ni pribliili dovoljno da bismo uvideli kakve tajne skriva srce nae planeteije se sredite
nalazi na dubini od oko 6.000 kilometara. Najvea dubina koju smo ikada dosegli iznosi 12.262
metra, koliko i Kolska superduboka buotina koja se nalazi usred puste tundre poluostrva Kola na
samom severu Europe, a koju su iskopali sovjetski naunici u periodu od 1970. do 1989. godine.
Svi dogaaji koje pripisujemo Zemljinoj unutranjosti desili su se pri samoj povrini.Lava koja izlazi
iz vulkana otapa se samo nekoliko kilometara u dubini. ak i dijamanti za ije je oblikovanje
potreban izuzetno visok pritisak, nalaze se na dubini od otprilike 500 kilometara.
Proi e jo mnogo vremena pre nego to ovek otkrije u potpunosti ta sve krije Zmeljina
unutranjost, ali bez obzira na to to jo nismo zali u dubine ovog neverovatnog carstva, o
Zemljinoj unutranjosti znamo prilino mnogo, bez ijednog fizikog dokaza.
Kako smo to otkrili, objanjava prof. Sajmon Redfern strunjak sa Univerziteta u Kembridu u
Velikoj Britaniji.
Masu Zemlje moemo da izraunamo posmatrajui njenu gravitacionu silu i objekte koji se nalaze
na njenoj povrini. Prema tim proraunima, masa zemlje iznosi 5,97 x 1024 kilograma, odnosno 59 i
jo 20 nula.
Gustina materijala na povrini Zemlje mnogo je nia od prosene gustine cele Zemlje, pa se moe
zakljuiti da u njenoj unutranjosti postoji neto mnogo gue, rekao je Redfern.
Sledee pitanje je od kojih tekih metala se Zemlja sastoji. Poznato je da vie od 80% Zemljinog
sredita inigvoe. Glavni dokaz za to su velike koliine gvoa u svemiru koji nas okruuje.

Gvoe je jedan od deset najeih elemenata koje pronalazimo u naoj galaksiji, a pronaen je i u
meteorima.
Gvoa ima i na povrini Zemlje, i to u prilino velikim koliinama. Stoga teorija koja objanjava
nastanak Zemlje navodi i kako je pre 4.5 milijardi godina velika koliina gvoa nekako pronala
svoj put u sredite Zemlje.
Upravo je sredite Zemlje, barem se tako pretpostavlja, najtei i najmasivniji deo nae planete.
Poznato je da je gvoe relativno gust element u normalnim uslovima, ali se pod ekstremnim
pritiskom kojim je podvrgnuto u Zemljinoj unutranjosti, drobi i postaje jo gue. Upravo to
objanjava Zemljinu masu, i dokazuje da se u unutranjosti zemlje nalazi velika koliina ovog
metala.
Kako je gvoe dospelo u unutranjost Zemlje?
Gvoe je doslovno gravitiralo u Zemljinu unutranjost, ali nain na koji je to tamo dospelo
godinama je intrigirao naunike, a onda je stigao odgovor.
Ostatak Zemljine unutranjosti ine stene sainjene od silikata kroz koje rastopljeno gvoe
pronalazi put prema utrobi. Slino se dogaa i sa vodom kada protee kroz masnu povrinu i steui
se u kapljice putuje kroz zemlju. Gvoe putuje u malenim, nazovimo ih rezervoarima, izbegavajui
razlevanje u velike rairene potoke.
Reenje protoka gvoa 2013. ponudila je Vendi Mao sa Stenford univerziteta u Kaliforniji. U
svojem radu je postavila pitanje ta se dogaa sa gvoem prilikom susreta sa silikatima i ta se
dogaa kada oboje dou u susret sa ekstremnim pritiskom kojem su izloeni duboko ispod Zemljine
povrine.
Pritisak zapravo menja strukturu i svojstva gvoa koje se zatim pri dodiru sa silikatima drugaije
ponaa. U uslovima koji se nalaze u Zemljinoj dubini, pri visokom pritisku, topi se njegova
struktura, objasnila je Mao.
U svojem radu predlae reenje prema kojem se gvoe postupno provlai kroz stene Zemlje, a
proces putovanja do sredita traje milionima godina.

Kako znamo veliinu jezgra?

Nakon to smo saznali sastav Zemljinog jezgra, sledee pitanje koje se namee je kako znamo
njegovu veliinu? Kako znamo da poinje na 300 kilometara dubine? Odgovor nam je
dala seizmografija. Tano je da zemljotresi mogu da budu destruknivni, ali iz njih moemo mnogo
da nauimo.
U trenutku zemljotresa, sprave koje je izradio ovek primaju signale u obliku radio-talasa koji se ire
planetom. Seizmolozi merei vibracije i podrhtavanje tla dolaze do raznih spoznaja kao kad bismo
na jednoj strani Zemlje udarili velikim ekiem, a zatim na drugom kraju oslukivali proizvedeni
zvuk.
Zemljotres u ileu iz 1960. bio je od velike pomoi pri prikupljanju podataka o unutranjosti
Zemlje, objanjava Redfern i dodaje kako s obzirom na putanju kojom se te vibracije ire, prolaze
kroz razliite delove Zemlje, to utie na zvuk koji na kraju moemo da ujemo.
U ranijoj seizmolokoj istoriji zabeleen je nestanak nekih vibracija, takozvani S-talasi za koje se
oekivalo da e se pojaviti na drugoj strani Zemlje. Ali, nestali su bez traga. Razlog za to je
jednostavan. S-talasi mogu da odeknu kroz vrsti, kruti materijal, ali ne i kroz tenosti.
Stoga su S-talasi na svojem putu irenja kroz Zemljinu unutranjost morali da naiu na neto
teno. Seizmolozi su veto beleili svaki takav nestali talas i na kraju izraunali da se na oko 300
kilometara dubine stene i kamenje tope i pretvaraju iz vrstog u teno agregatno stanje. Upravo to
sugerie da centar Zemlje ini gusta ali tena materija. Ali postoji jo neto.
Danska seizmografkinja Inge Lehman otkrila je 30-ih godina prolog veka postojanje jo jedne vrste
talasa P-talase koji neoekivano putuju kroz Zemljino sredite, njeno jezgro, a njihov je uticaj
vidljiv, odnosno osea se na drugom kraju planete.
Lehman je dala reenje za takvo irenje talasa. Zemljino jezgro podeljeno je u dva sloja, rekla je
Lehmann. Prema njenom otkriu, unutranji sloj Zemljinog jezgra poinje na oko 5.000 kilometara
dubine i zapravo je u vrstom stanju, dok gornji sloj jezgra ine metali i stene, pretvoreni u tenosti.
Ovaj predlog odgovora na pitanje potvren je 1970. godine. Seizmolozi su detaljnim analizama i
naprednijom tehnologijom otkrili da P-talasi zapravo putuju kroz sredite Zemljinog jezgra, a u
nekim sluajevima bivaju smanjeni, okrznuti, redukovani zbog nailaska na tenost od koje je
sastavljen gornji deo jezgra. Dokazano je da na kraju ipak zavravaju na drugom delu planete.
Nuklearno oruje kao alat za uenje
Nisu samo zemljotresi ti koji nas ue mnogo emu. Seizmolozima je u mnogim otkriima pomogao
razvoj nuklearnog oruja. Detonacije koje proizvede nuklearna eksplozija izaziva nastanak talasa na
povrini tla, kao i u samom tlu, zbog ega mnoge nacije koriste usluge seizmologa kako bi
otkrile vojne aktivnosti na drugom kraju sveta.
Tokom Hladnog rata takva praksa bila je izuzetno vana. Zahvaljujui zemljama koje se
meusobno takmie oko nuklearnog naoruanja, otkriveni su dodatni detalji i spoznaje o
unutranjosti nae planete Zahvaljujui njihovim proraunima, danas moemo da nacrtamo i
objavimo Zemljinu strukturu bez straha od greaka.
Postoji rastopljeni spoljanji sloj jezgra koji poinje otprilike na pola puta od Zemljinog centra,
unutar kojeg se nalazi vrsto jezgro prenika oko 1.220 kilometara. Ali, ni to nije sve.

Pitanje temperature jezgra jedno je od najteih. Sve donedavno, odgovor nije postojao, ali taj je
problem reila jeLidunka Voadlo sa Londonskog univerziteta. Termometar nije mogue postaviti
tako duboko, ali u laboratoriji moemo stvoriti uslove koji su na snazi u unutranjosti Zemlje.

Francuski istraivai su 2013. godine dali najbolja predvianja do sada. Testirajui isto gvoe koje
je podvrgnuto visokom pritisku i neto vioj od polovine pretpostavljene temperature koja greje
unutranjost Zemlje, doli su do zanimljivih rezultata.
Zakljuili su da taka topljenja gvoa u unutranjosti Zemlje iznosi oko 6.230 stepeni Celzijusovih,
ali zbog prisustva drugih metala, ipak je neto nia pa iznosi oko 6.000 stepeni, to odgovara
temperaturi na povrini Sunca.
Zemlja je uspela da zadri svoju temperaturu od poetka nastanka, a toplotu dobija zahvaljujui
trenju gustih materija od kojih je sainjena, kao i od raspadanja radioaktivnih elemenata. Ali, svakih
milijardu godina Zemljino jezgro se ohladi za oko 100 stepeni Celzijusovih.
Pojava P-talasa
Zemljina temperatura utie i na brzinu kojom putuju vibracije koje izazivaju zermljotresi. P-talasi
putuju neoekivano sporo kroz unutranjost Zemlje, sporije nego kada bi Zemljino jezgro bilo
sainjeno iskljuivo od gvoa. To ukazuje na postojanje jo nekih metala u zemljinom jezgru.
U pitanju bi mogao da bude nikl, ali naunici napominju da talasi kroz kombinaciju gvoa i nikla ne
bi putovali brzinom kojom putuju sada. Voadlo i kolege sada razmatraju mogunost postojanja
drugih elemenata poput sumpora i silicijuma. Do sada niko nije doao do zadovoljavajueg
odgovora na pitanje sastava unutranjeg dela Zemljinog jezgra.
Voadlo zato pokuava da putem kompjuterske simulacije materije unutranjeg dela jezgra
odgonetne ta se zapravo tamo nalazi. Kae da tajna lei u injenici da unutranji deo jezgra
odgovara temperaturi topljenja. Kao rezultat, tana svojstva materije mogla da budu neto
drugaija od onoga kakva bi bila da su vrstog stanja. To bi objasnilo pojavu sporijeg prolaska talasa
kroz Zemljinu unutranjost.

Iako mnogo znamo o unutranjosti nae planete, postoji niz zagonetki koje tek ekaju na to da budu
reene. Ali, i bez kopanja dubokih rupa, naunici su uspeno otkrili ta se nalazi hiljadama
kilometara ispod naih nogu.
Iako ne razmiljamo o njima, dogaaji koji se odvijaju u sreditu Zemlje od velike su vanosti za
nau planetu. Zemlja ima mono magnetno polje upravo zahvaljujui svojem jezgru. Neprestano
kretanje otopljenog gvoastvara elektrini naboj koji slui kao vrsta generatora za stvaranje
magnetnog polja koje see duboko u svemir.
Magnetno polje koje Zemljino jezgro stvara titi nas od tetne solarne radijacije. Da jezgro nije
onakvo kakvo je sada, magnetnog polja ne bi bilo, a tek onda bismo upali u prave probleme, mnogo
vee od naeg neznanja.
(Dnevnik/B92)