K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani".

O svetskoj ljubavi

LEGENDA
o
Velikom
Inkvizitoru

Konstantin Nikolajevi Leontjev

Tumaenja

Iz knjige Nai novi hriani

Back
Home
Up
Next

O svetskoj ljubavi
Govor F. M. Dostojevskog na Pukinovoj sveanosti

SADRAJ

I
F. Dostojevski
Dve glave iz romana
"Braa Karamazovi":
Pobuna
Veliki Inkvizitor

V. Solovjov
Iz govora u spomen

Dostojevskog:
Predgovor
Prvi govor
Drugi govor
Trei govor
Dodatak

>>K. Leontjev
Iz knjige "Nai novi
hriani"
I
II

Govor g. Dostojevskog vrlo je dobar pri itanju, ali onaj ko je imao prilike da vidi
samoga autora i ko ga je uo kako govori, taj e lako razumeti oduevljenje koje je
obuzelo sluaoce... Jasan, otar um, vera, smelost govora... Teko je srcu da se odupre
svemu tome. No postavlja se pitanje: moe li se vaskoliko kulturno poslanstvo velikog
naroda svoditi samo na dobronamerno oseanje prema ljudima, bez posebnih, odreenih,
istovremeno materijalnih i, tako rei, mistikih predmeta vere koji stoje izvan i iznad toga
oveanstva?
Kosmopolitizam pravoslavlja ima takav predmet u ivome liku raspetoga Isusa. Vera
u boanstvo Nazareanina, raspetoga u vreme Pontija Pilata, koji je uio da je na zemlji
sve neistinito i nevano, da je sve kratkoveno, a da e stvarnost i venost nastati posle
propasti zemlje i svega ivoga na njoj: to je ona opipljivo-mistika taka oslonca oko koje
se obrtala i obre se do dana dananjeg gorostasna poluga hrianskog uenja. Hristos i

njegovi apostoli nisu nam obeali potpunu i sveukupnu pobedu ljubavi i opte istine na
ovoj zemlji, ve naprotiv, neto poput prividnog neuspeha jevanelske propovedi na kugli
zemaljskoj, jer blizina kraja treba da se podudari sa poslednjim pokuajima da se svi uine
dobrim hrianima...
"Jer kad reku: mir je, i nema se ta bojati, onda e iznenada napasti na njih pogibao... i
nee utei." (1 Sol, 5, 3.)

III

I jo:
S. Bulgakov
Ivan Karamazov u
romanu
"Braa Karamazovi"
kao filozofski

"I odgovarajui Isus ree im: uvajte se da vas ko ne prevari."

"Jer e mnogi doi u ime moje govorei: ja sam Hristos. I mnoge e prevariti."

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

tip

S. Frank
Legenda
o Velikom
Inkvizitoru

"uete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplaite; jer treba da to sve

bude. Ali nije jo tada poljedak."

"Jer e ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i bie gladi i pomori, i zemlja e se
tresti po svijetu."
"A to je sve poetak stradanja." (Mat, 24, 4, 5, 6, 7, 8.)
"I to e se bezakonje umnoiti, ohladnjee ljubav mnogijeh."

DODATAK:
P. Bunjak U krugu Velikog

Inkvizitora. Pristup

"Ali koji pretrpi do kraja, blago njemu."

"I propovijedie se ovo jevanelje o carstvu po svemu svijetu za svjedoanstvo svijem
narodima. I tada e doi poljedak."
"Kad dakle ugledate mrzost opuenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na

mjestu svetome (koji ita da razumije)..." (Mat, 24, 12, 13, 14, 15.)
I tako dalje.
ak se i g. Gradovski dosetio da napomene u svome blagom prigovoru g.
Dostojevskom da Hristos nije prorekao sveoptu harmoniju (sveopti mir), ve sveopte
ruenje. Veoma sam se obradovao tom zapaanju naega uenog liberala.
G. Gradovski je, po svoj prilici, to pisao sa smekom i svojim podseanjem na smak
sveta hteo zapravo da pecne hrianstvo; no, kako mu drago, njegovo podseanje na tu
sutinsku stranu hrianskog uenja ovde je sasvim na mestu.
Dakle, prorokovanje sveopteg izmirenja ljudi u Hristu nije pravoslavno proroanstvo,
ve nekakvo optehumanitarno. Crkva ne obeava takav mir, a ko "tebe, Crkvo, ne
poslua, taj neka bude kao poganik i mitar" (tj. neka ti bude tu, kao ovek koji teti
svojim primerom; razume se, dok se ne ispravi i ne preobrati).
Vratimo se Evropljanima... Na primer, pre no to ukaemo ljubav evropskim
liberalima i radikalima, treba da se bojimo Crkve.
Naelo premudrosti (tj. prave vere) jeste strah, a ljubav je samo plod. Ne moe se plod
drati za koren, a koren za plod. Ovde ak vrlo prikladno i uspeno moe da se nastavi
upravo ovo poreenje. Istina, plod ili deo ploda (seme) zakopava se u zemlju tako da ono
postaje nevidljivo i preporaa se u koren i druge delove biljke. U tom smislu ja, na
primer, mogu da zavolim ak i Gambetu!... Kako? - Vrlo jednostavno. Kau da je jedan od
najvatrenijih i, naravno, ne ba neodlunih irondinaca (ini se, Isnar), traei spasa od
giljotine, proveo je nekoliko dana krijui se po kamenolomima, te je, izmuen strahom,
postao hrianin. Kad bi, dakle, Gambeta, usled nekakvoga slinog potresa, zaeleo da se
"zagrne u Hrista", otiao bi sveteniku i rekao: "oe moj, shvatio sam da je republika
glupost, da je sloboda izlizana trivijalnost, da je naa nacija, nekada uistinu velika, sada

sasvim nedostojna panje, pa i sebi samome izgledam toliko glup i prizeman da umirem
od stida i tuge, pouite me... Preobratite me... Znam da je hrianinu potrebna snaga volje
i skromnost uma pred licem vaega uenja... Spreman sam da prihvatim sve, ak i ono to
mi je odvratno i sa ime se ne moe sloiti gnusna otupelost moga razuma, koji je
vaspitavala vera u progres. Uopte uzev, odluio sam da svaku simpatiju prema tome
smenom, liberalnom razumu smatram zabludom, grekom, tentation..." itd.
Eto, u tom sluaju, s moga stanovita, mogao bi ovek zavoleti Gambetu od sveg srca
i svom duom, "kao sebe sama", zavoleti ga u isto vreme i moralno, i estetski, zavoleti ga i

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

s divljenjem uma, i s ganuem srca... A sada, moram priznati, da i pored toga to drim da
nita manje no bilo ko drugi imam prava da nazivam sebe Rusom, i pored sve svoje dobre
volje, nikako ne mogu ni da se prepustim ganuu, ni divljenju, dok mislim na toga

energinog letaa u balonu... A on je jo najistaknutiji i, rekao bih, najzanimljiviji od

dananjih graana najevropskije nacije Zapadne Evrope.
Ili da uzmemo blii primer. Teko je i zamisliti da bi neko od naih umerenih liberala

dopustio sebi da bude "ozaren svetlou istine"... Pa ipak, da zamislimo obrnut proces.
Pretpostavimo da nekoga od njih do premudrosti nije doveo strah, kao Isnara, ve
premudrost do straha, i to nizom jasnih spekulacija, iako neskladnim sa duhom vremena (s
kojim je "iva" misao primorana da rauna, ali koji uopte nije duna da potuje). Racimo

da je to teko zamisliti. Da bi u dananje vreme neki lan nae kukavne inteligencije

postao ono to se uopteno zove "mistik", potreban je drugaiji kalibar uma od onoga to
ga vidimo u raznih profesora i feljtonista. Ali pretpostavimo... pretpostavimo da je liberal
doao premudrou ljudskom do straha gospodnjeg... Jer rekao sam ve: snaga boija
razaznaje se esto i u naim slabostima; ruski liberali su slabi, ali Bog je snaan. Doli su
premudrou do straha i pokorili se, ive kalei se u krotkom prozelitizmu, sasvim su
prestali pisati... Kako bi onda svi oni bili privlani i dragi!... Koliko bi onda
blagonaklonosti, pune potovanja i topline, budili ti skromni ljudi!...
Sada, meutim, njih ak i ne valja voleti; s njima se ne treba miriti... Treba im eleti
dobro samo utoliko da se uzmu u pamet i promene, tj. najvie dobro, ono idealno... A ako
ih sustignu nesree, ako budu izvrgnuti progonima ili kakvoj drugoj kazni zemaljskoj,
takvoj se vrsti zla moemo, tavie, malo i poradovati, s nadom u njihovo moralno
isceljenje. Pokojni mitropolit Filaret nalazio je ak da je telesno kanjavanje zloinaca
korisno za njihovo duhovno stanje, te se zalagao upravo za telesnu kaznu.[1]
I sam g. Dostojevski gotovo u svima svojim delima, proetim takvim iskrenim

oseanjem i ljubavlju prema oveanstvu, prati bezmalo istu tu misao, moe biti i mimo
volje, rukovoen nekakvim uzvienim instinktom.
Kanjeni zloinci, ubice, bludne, razvratne, uvreene ene kod njega su tako esto

predstavnici najvatrenijeg religioznog oseanja... Patnja, gria savesti, strah, nevolja i

skuenost kao posledice kazne zemaljskoga zakona i linih uvreda, otvaraju pred naim
umom njihove druge perspektive... A "bez zloina i kazni" oni bi zasigurno nastavili da
tavore u ispraznoj oholosti ili u ivotinjskoj surovosti... Bez patnji nee biti ni vere, ni na
veri u Boga zasnovane ljubavi prema ljudima; a najvee patnje u ivotu ovekovom ne
izazivaju toliko prirodne sile, koliko drugi ljudi. esto, na primer, moemo videti da je
bolestan ovek, okruen ljubavlju i panjom svojih blinjih, u prilici da oseti najvee
zadovoljstvo; ali teko da bi se mogao nai zdrav ovek koji bi bio srean zbog toga to

niko nee ni da uje za njega... Stoga i poezija zemaljskog ivota i uslovi zagrobnog
spasenja ne zahtevaju nekakvu generalnu ljubav, koja je, uostalom, i nemogua, niti pak
kakvu neprestanu mrnju, ve, objektivno govorei, podjednako trae svojevrstan
harmonini spoj mrnje i ljubavi viih ciljeva radi. Da bi Samarjanin imao kome da ukae
samilost i da povije rane, neophodno je bilo da postoje razbojnici. Razume se, otuda se
sasvim prirodno postavlja pitanje: "ko treba na sebe da uzme ulogu razbojnika, ko treba da
bude olienje zla, ako to nije hvale vredno?" - Crkva na to ne odgovara moralnim savetom,
usmerenim prema linosti, ve jednim optim istorijskim proroanstvom: "Bie zlo!" - veli
Crkva. Ona uz to dodaje: "zvanih je mnogo, Jevanelje e se propovedati svugde, ali
izabranih bie malo; samo oni koji prisile sebe uzdiu se u Carstvo nebesko", jer najbolja,
krotka i velikoduna priroda dar je blagodeti, dar boji. Nama preostaje samo: elja,
traganje za verom, napor, molitva protiv malodunosti i slabosti, odricanje i pokajanje.
"Ali koji pretrpi do kraja, blago njemu."

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

Hristos je, ponavljam to, milosre ili dobrotu postavljao kao lini ideal; on nigde nije
obeao pobedu sveopteg bratstva na kugli zemaljskoj... Takvoga bratstva radi nuni su
pre svega ustupci sa svih strana. A postoje stvari u kojima se ne smeju initi ustupci.

II

Pogledi F. M. Dostojevskog veoma su vani, i to ne samo zato to je on darovit pisac,

ve jo i vie stoga to je on veoma uticajan, pa ak i veoma koristan pisac.

Njegova iskrenost, njegov snani patos, pun dobrote, neporonosti i estitosti, njegova
esta podseanja na hrianstvo - sve to u najveoj meri moe delovati (i deluje) na
itaoca, naroito na mlade ruske itaoce. Mi, razume se, ne moemo pobrojati koliko je
mladia i koliko mladih ena on odvratio od bezdune politike opaine nihilizma i

orijentisao im um i srce sasvim drugaije; ali sigurno je da je takvih vrlo mnogo.

On kao da im neprestano kazuje izmeu redova, kazuje im jednim delom i otvoreno,
sm, ponavlja kroz usta svojih junaka, predstavlja kroz vlastitu dramu; on ih poduava:
"ne budite zli i bezduni! Ne urite da prema sebi prepravljate javni, drutveni ivot; latite
se pre toga ivota svoga vlastitog srca; ne uzbuujte se; dobri ste i takvi kakvi ste; trudite
se da budete jo bolji, ljubite, pratajte, imajte samilosti, verujte u Boga i Hrista; molite se
i ljubite. Ako ljudi sami budu dobri, estiti, plemeniti i milosrdni, i drutveni ivot postae
neuporedivo podnoljiviji, te e i same nepravde i tegobe drutvenog ivota omekati pod
isceliteljskim uticajem line toplote".
Tako uzvieno usmerenje misli, koje se povrh toga gotovo uvek izraava kroz lirizam

dubokoga ubeenja, ne moe da ne deluje na srca. U tome pogledu g. Dostojevskom

moglo bi se nadenuti jedno zvanje, koje je danas gotovo izilo iz upotrebe: on je izvrsni
moralista. Re "moralista" mnogo vie odgovara obliku njegove delatnosti i karakteru
njegovoga uticaja, negoli naziv publicista, ak i onda kad po obliku svoga izlaganja on
nije pripoveda, ve mislilac i vaspita, kao to je to, na primer, sluaj sa njegovim
izuzetnim Pievim dnevnikom. Njega mnogo vie okupira psihika graa linosti, negoli
drutveno ureenje o kojem danas, na alost, svi toliko brinu. oveanstvo XIX veka kao
da je izgubilo svaku nadu u linu propoved, u iskrenu, srdanu moralizaciju i sva svoja
uzdanja usmerilo na prepravljanje drutava, to jest na izvestan stepen prinudnosti u tome
ispravljanju. Okolnosti, pritisak zakona, sudova, novih ekonomskih uslova prinudie i
nauie ljude da postanu bolji... "Hrianstvo" - misle ti nai savremenici - "dokazalo je
beskorisnim naporima vekova sa sma propoved linog dobra ne moe popraviti
oveanstvo i uiniti zemaljski ivot mirnim i svima podjednako pravednim i prijatnim.
Treba promeniti uslove samoga ivota; a srca e, htela to ona ili ne, navii na dobro, kada
bude nemogue initi zlo".
Eto, to je ta dominantna misao naega veka koja se odasvud uje u vazduhu. Veruje se
u oveanstvo, a ne veruje se vie u oveka.
G. Dostojevski je, po svoj prilici, jedan od malobrojnih mislilaca koji nisu izgubili

veru u samoga oveka.

Ne moemo se sloiti s time da u tom usmerenju ima mnogo nezavisnosti, a
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

privlanosti utoliko pre...

Tako stvari izgledaju u poreenju sa jednostranim i bezdunim socijalnoreformatorskim duhom vremena.
Ali isto to izgleda potpuno drugaije u odnosu na hrianstvo.
Demokratski i liberalni progres veruje vie u mogunost prinudnog i postepenog

ispravljanja svekolikog oveanstva, negoli u moralnu snagu pojedinca. Mislioci ili

moralisti, slini autoru "Karamazov", uzdaju se, izgleda, vie u ovekovo srce nego u
preureenje drutva. Hrianstvo pak ne veruje bezuslovno ni u jedno, ni u drugo, to jest,
ni u najbolji autonomistiki moral pojedinca, ni u razum kolektivnog oveanstva, koji bi
trebalo pre ili kasnije da stvori raj na zemlji.
U tome je razlika. Uostalom, moda sam se loe izrazio, kad rekoh razum... ist
razum, ili moda pre nauka u svome daljem razvoju, uskoro e se verovatno odrei one
utilitarne i optimistike tendencioznosti koja zrai izmeu redova veine savremenih
naunika i, napustivi tu utenu detinjariju, moda e se okrenuti onome surovom i
sumornom pesimizmu, onome hrabrom mirenju sa nepopravljivou zemaljskog ivota
koje veli: "Trpite! Svima nikada nee biti bolje. Jednima e biti bolje, drugima e postati
gore. Takvo stanje, takve mene emera i bola, eto to je jedino mogua harmonija na
zemlji! I ne oekujte vie nita. Imajte na umu i to da svemu ima kraja; ak i granitne
stene troe se od vetra i podlokavaju od vode; ak i gorostasna nebeska tela iezavaju...
Ako je pak oveanstvo iva i organska pojava, utoliko mu pre jednom mora doi kraj. A
ako e doi kraj, zato se moramo brinuti za dobro buduih, dalekih pokolenja, koja ak
uopte nismo kadri ni pojmiti? Kako moemo matati o dobru praunuka, kada najblie
nam pokolenje - sinova i keri - ne moemo ubediti i umiriti snagom razuma? Kako se
moemo uzdati u sveoptu moralnu ili praktinu istinu, kada neprozirni zastor jo uvek od
nas zaklanja samu teorijsku istinu, ili odgonetku zemaljskog ivota; kad i veliki umovi i
cele nacije stalno gree, doivljavaju razoarenja i uopte ne idu ka onim ciljevima za

kojima su tragali? Pobednici zapadaju gotovo uvek u iste greke koje su upropastile
pobeene itd. ...Nema nieg sigurnog u realnom svetu pojava.
Sigurno je samo jedno, tano samo jedno, jedno je samo nesumnjivo, a to je da sve
ovdanje mora propasti! I stoga emu ta grozniava briga za zemaljsko dobro buduih
pokolenja? emu ti mladalaki, nezdravi snovi i oduevljenja? Na dan treba da je i vek
na! I stoga trpite i brinite u praktinom smislu samo o najpreim stvarima, a srcem samo o bliskim ljudima: upravo o blinjima, a ne o celom oveanstvu.
To je ona pesimistika filozofija, koja pre ili kasnije, i to, verovatno, posle itavoga
niza strahovitih razoarenja, mora udariti temelj buduoj nauci.
Socijalno-politika iskustva najblie budunosti (koja su, sva je prilika, neizbena)
bie, razume se, prvi i najvaniji kamen spoticanja za ljudski um na lanome putu potrage
za optim dobrom i harmonijom. Socijalizam (tj. dubok i delimino nasilan prevrat u
ekonomskoj sferi i svakodnevnom ivotu) sada je, izgleda, neizbean, bar za jedan deo
oveanstva.
Meutim, ostavljajui zasad po strani to koliko patnji i nepravde njegova pobeda moe
naneti pobeenima (tj. predstavnicima liberalno-graanske civilizacije), sami pobednici,
koliko god se vrsto i dobro organizovali, vrlo brzo e shvatiti kako su daleki od
blaenstva i mira. To je jasno kao dan, a evo i zato: ti budui pobednici organizovae se
ili slobodnije, liberalnije od nas, ili e, naprotiv, njihovi zakoni i obiaji biti neuporedivo
tegobniji od naih, stroi, nasilniji, pa ak i straniji.

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

U ovom drugom sluaju ivot tih novih ljudi mora biti mnogo tei, bolniji od ivota
dobrih, savesnih monaha u strogim manastirima (na primer, na Atosu). A taj je ivot, za
onoga koji ga je iskusio, veoma teak (iako ima, razume se, i svoje, sasvim posebne
utehe); stalni tanani strah, stalni neumoljivi pritisak savesti, ustava i volje

pretpostavljenih... Ali atonski kaluer, pripadnik bratstva, ima jednu vrstu i jasnu utenu
misao, ima spasonosnu nit koja ga izvodi iz lavirinta neprestane tanane borbe: zagrobno
blaenstvo.
Hoe li ta misao biti utena za ljude u pretpostavljenim ekonomskim zajednicama, to
mi ne moemo znati.
Ako se pak taj deo oveanstva, koji poeli da iskusi na sebi blaenstvo (?) potpuno
novih drutvenih i ekonomskih uslova, organizuje slobodnije nego nae drutvo,
sunovratie se u stanje nekakve anarhije, principijelno priznate i ozakonjene, poput
junoamerikih republika ili nekih gradskih optina antike Grke. Jer socijalni prevrat
nee ekati lino vaspitanje, linu moralizaciju svih lanova budue drave, ve e
obuhvatiti drutvo u ovom obliku u kojem ga mi sada poznajemo. A ono je u ovom
obliku, ini se, jo daleko od krotosti, nezlobivosti, od opte ljubavi i istine, i to ne one,
zakonom nametnute, ve one koja poput toploga vrela izbija iz oplemenjene due!... Ne
bismo imali nita protiv, recimo, da u toj naprednoj zemlji, Francuskoj, komunisti nastave
da se trude dok god svi Francuzi ne postanu dobri, pametni i plemeniti, makar kao junaci
or Sand; ali oni to nee da ekaju...
Iskusivi, dakle, sve mogue, ak i gorinu socijalistikog ureenja, napredno

oveanstvo neizbeno e morati da zapadne u najdublje razoarenje; politiko pak stanje

drutava uvek se odraava i na visoku filozofiju, i na opti, polusvesni pogled na svet, koji
struji kroz vazduh; a visoka filozofija i filozofija instinkta jednako se, pre ili kasnije,
odraavaju i na samu nauku.
Nauka e stoga nuno morati da dobije, kao to rekoh, pesimistiki karakter. I njeno

izmirenje s pozitivnom religijom, njen teorijski trijumf sastoji se u svesti o svojoj

praktinoj nemoi, u hrabrom pokajanju i poniznosti pred silom i ispravnou iskrene
mistike i vere.
Eto, za tom bi Sloveni mogli da se pobrinu! To ne protivurei progresu; naprotiv, ako
se progres misli ne shvati obavezno u prijatno egalitarnom ili ljubazno demokratskom
duhu, ve u znaenju usavravanja jedino same misli, onda bi se takav strog i neustraiv
odnos nauke prema zemaljskom ivotu morao smatrati ogromnim korakom napred...
"Traite utehu u emu hoete; ja vam ne nameem Boga, to nije moja stvar, ja vam samo
kaem: ne traite utehu u mojim ranijim radikalno-dobrotvornim pretenzijama, koje su
toliko glupo uzbuivale minuli XIX vek. Ja vam mogu pomagati samo palijativno". To je
ono to bi trebalo da govori nauka!
Tano shvaeni realizam, koji ne zavarava sebe neosnovanim nadama, morae se pre
ili kasnije odrei sanjarenja o blaenstvu zemaljskom i od traganja za idealom moralne
istine unutar samoga oveanstva.
Pozitivna religija podjednako ne veruje ni u to blaenstvo, ni u tu istinu.
Ljubav, pratanje uvreda, istina, velikodunost bili su i ostae zauvek samo korektivi
ivota, palijativna sredstva, melem za neizbene i ak korisne nam rane. Nikada ljubav i
istina nee biti vazduh koji bi ljudi disali, gotovo ga i ne primeujui... Upravo tako gotovo i ne primeujui! Hartman je u pravu kada kae: "Kad bi se idealni cilj kojem tei
progres ikada ostvario, oveanstvo bi dostiglo stupanj nule ili potpune ravnodunosti
prema svima granama svoje delatnosti. Ali ideal e uvek ostati samo ideal: oveanstvo
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

mu se moe pribliavati nikada ga ne doseui. Stoga oveanstvo nee nikad ni doi do

toga stanja visoke ravnodunosti kojem neprestano tei, nego e veito biti u stanju patnje
jo niega reda (u odnosu na tu visoku ravnodunost)..."
Uostalom, zar je takva priguena ravnodunost - srea? To nije srea, ve nekakav
prigueni sunovrat svih oseanja, kako tunih, tako i radosnih.
Uveren sam da je ovek koji toliko snano osea i toliko srdano misli kao F. M.

Dostojevski, govorei o "zgradi ljudske sree", o "sveljudskom bratskom jedinstvu", o

"konanoj rei opte harmonije" itd., imao u vidu neto mnogo toplije i privlanije od te
plitke, duevne "Nirvane", ka koju ovde ukazuje Hartman. A toplo, nesebino i moralno
privlano obavezno je uslovljeno manje ili vie snanom i neizdrljivom tragikom ivota...
Dokazi za to mogu se nai u mnotvu romana samoga g. Dostojevskog. Uzmimo Zloin i
kaznu. Setimo se potresnog, dubokog utiska, koji ostavlja slika sirote porodice
Marmeladova. Siromatvo, pijani i ve sasvim neupotrebljivi otac; mati, sujetna, suiava,
srdita, gotovo sumanuta, ali u srcu estita i do naivnosti iskrena patnica; devojka, krotka,
draga, religiozna, koja trguje sobom da bi ishranila porodicu!... I kada ti ljudi ispoljavaju,
uza sve to, visoke kvalitete svoje due, duboko potreseni italac istoga asa shvata da je ta
toplota, ta "psihinost", ta vrsta moralnoga lirizma moguna upravo samo pod takvim,
svakodnevno-traginim uslovima, koje je autor odabrao. Isto se to u izobilju moe nai u
Brai Karamazovima.
Nai emo to u domu sirotog kapetana, u istoriji nesrenog Iljue ili njegovog
voljenog psa, nai emo to u samom zapletu drame: italac zna da Dmitrij Karamazov nije
kriv za oevo ubistvo i da uzalud strada. I ve smo pojavljivanje islednika i prva
ispitivanja izazivaju neto slino; to junacima istoga asa prua mogunost da sluajno
otkriju pobude vieg moralnog reda; tako, na primer, prepredena, raspojasana i ak
neretko nemilosrdna Grua tek u toku ispitivanja prvi put osea da toga Dmitrija istinski
voli i spremna je da podeli sa njim njegovu nesreu i neprilike vezane za kaznu, koje mu,

verovatno, predstoje. Gorine, uvrede, bura strasti, zloini, ljubomora, zavist, tlaenje,
greke s jedne strane, a sa druge - neoekivane utehe, dobrota, pratanje, predah za srce,
pobude i podvizi velikog portvovanja, jednostavnost i veselje srca! To je ivot, to je
jedino moguna harmonija na ovoj zemlji i pod ovim nebom. Harmonini zakon nagrade
- i nita vie. Pesniko, ivo slaganje svetlih boja sa tamnima - i nita vie. U najveoj
moguoj meri celovita polutragina, poluvedra opera u kojoj se pretei i tuni zvuci
javljaju naizmenino sa nenim i dirljivim - i nita vie!
Ne znamo ta e biti na toj novoj zemlji i na tom novom nebu, koje nam je obeao

Spasitelj i uenik njegov, posle unitenja ove zemlje sa svim njenim ljudskim stvarima; ali
na zemlji koju sada poznajemo, i pod nebom kakvo zasad znamo, sva naa dobra oseanja i
postupci: ljubav, milosre, pravda itd. ispoljavaju se i treba da se ispoljavaju uvek samo
kao korektiv ivota, kao ono palijativno leenje rana koje sam maloas spomenuo.
Toplota je neophodna za organizam, ali ona ne moe biti ni jedini materijal, niti jedina
temeljna snaga organizma.
Potrebne su vrste, spolja ograniene forme po kojima se ta toplota moe razlivati, ne
menjajui ih suvie duboko, pa ak ni privremeno, ve samo inei te vrste forme
potpunijim i prijatnijim.
Tako veli realno iskustvo vekova, tj. gotovo nauka, vekovni empirizam koji jo nije
sebi naao matematiki racionalno objanjenje, ali koji je trezvenome umu i bez takvog
objanjenja sasvim jasan.
Upravo tako veli Crkva, tako vele apostoli...
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

Bie lanih spasitelja i antihrista; bie "rugai koji e ivljeti po svojijem eljama" itd.
(2 Pet., 3, 3; 1 Jov., 2, 18; Jud., 18-19.)
I na kraju ne samo da nee nastati svetsko bratstvo, ve e ljubav ohladneti upravo
onda kada se Jevanelje bude propovedalo po svemu svetu. I kada ta propoved dolazi do
take zasienja, predoreene joj, tako rei, odozgo, kada se ohladi ak i ona ljubav,

nepotpuna, palijativna (koja je ovde moguna i stvarna), ljudi e sumanuto poeti da

veruju u mir, i upravo e tada "napasti na njih pogibao... i nee utei!..."
A zasad?
Zasad "blaeni su mirotvorci", jer neizbene su raspre...
"Blaeni su gladni i edni pravde"...
Jer sveopte pravde ovde biti nee... Inae zato udeti? Sit i napojen ne udi.
"Blaeni milostivi", jer uvek e biti neko nad kim se moe smilovati: ponieni i

uvreeni od nekoga (takoe ljudi), bogati ili siromani, sasvim svejedno, a najposle i nai
vlastiti uvredioci!...
Tako veli Crkva, podudarajui se sa realizmom, sa grubim i alosnim, ali dubokim

iskustvom vekova. Tako je, izgleda, jo mislio i sam g. Dostojevski kada je pisao o
Mrtvom domu i stvarao uzvieno i u svojoj bolnoj istini prelepo delo - Zloin i kaznu.
On tada kao da je hteo samo da pojaa toplinu ljubavi svojim izuzetnim uticajem, on
jo po svoj prilici u to vreme nije ni sanjao o realno nemoguoj, o gotovo jeretikoj
crkvenoj kristalizaciji te topline u obliku sistema sveljudskog ivota.
U delima g. Dostojevskog primetna je u religioznom smislu jedna veoma zanimljiva

postupnost. Ta se posebnost lako moe uoiti, posebno ukoliko se isporede tri njegova
romana: Zloin i kazna, Zli dusi i Braa Karamazovi. U prvome predstavnica religije bila
je gotovo iskljuivo nesrena ki Marmeladova (koja je sebe prodavala iz nude); ali i ona
je itala samo Jevanelje... U tome je jo malo pravoslavnog, jer Jevanelje moe itati i
mlada Engleskinja koja je u istom poloaju kao i Sonja Marmeladova. Da bi neko bio
pravoslavan, Jevanelje mora itati kroz optiku svetootakog uenja; a inae, iz samog
Sv. pisma moe se izvui i skopestvo[2], i luteranstvo, i molokanstvo[3], i druga lana
uenja, kojih je tako mnogo i koja sama sebe izvode neposredno iz Jevanelja (ili uopte
iz Biblije). Primetiemo jo jedan detalj: ta mlada devojka (Marmeladova) nekako ne daje
da se slue molepstvija, ne trai savete duhovnika i monaha; ne celiva udotvorne ikone i

moti; dala je samo parastos ocu. Meutim, u stvarnom ivotu slina ena bi sve to inila
kad bi se u njoj probudilo ivo religiozno oseanje... Sve se to moe nai i u samom
Petrogradu, i u njegovoj blizini... I verovatnije je ak da bi u njenim rukama mnogo ee
bila itija sv. Teodore, sv. Marije Egipanke, Tajsije i prepodobne Aglaide, negoli
Jevanelje. Iz toga se vidi da je g. Dostojevski u vreme kada je pisao Zloin i kaznu vrlo
malo mislio na pravo (tj. crkveno) hrianstvo. U Zlim dusima malo je bolje. Pred
itaocem javlja se na trgu ikona, kojoj "narod" odaje potu. Autor, izgleda, negoduje

protiv nihilista koji su dozvolili sebi da povrede tu narodnu svetinju - i to je sve. Iz vieg
ili obrazovanog kruga ruskih romanesknih likova mnogi i mnogo govore o Bogu, o Hristu
("o Njemu"), i to govore lepo, kitnjasto, vatreno, veoma iskreno, ali ipak ne sasvim
pravoslavno, ne svetootaki, ne crkveno... Svi ti govori s religiozne take gledita nisu
nita drugo do prelepo, mirisno "mleko", u najveoj meri korisno kao polazite za onoga
ko je sasvim zaboravio da misli o Bogu i Hristu; ali to je tek "poetak puta", tek "mleko",
a vrstu i pravu hranu pravoslavnog hrianstva ovek spoznaje onda kada s uzdrhtalim
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

zanimanjem, koje ide, tako rei, do pohlepe srca, pone itati Jovana Zlatousta, Filareta
Moskovskog, itija svetaca, Varsonofija Velikog, Jovana Lestvinika, prepisku Optinskih

propovednika, Makarija i Antonija, sa njihovom duhovnom decom, mirjanima i

monasima.
Istina, kao moto za roman Zli dusi izabrana je jevanelska pria o isceljenju besnoga
(opsednutog): on, isceljen, seo je u nogu Hristovih, a avoli iz njega uli su u svinje, koje
su se bacile u more... "Besni" oliava u ovom sluaju kod g. Dostojevskog Rusiju, koja e
se isceliti od svih bolesti svojih, lino-moralnih i drutvenih, tek kada se po svome duhu,
kao nacija, priblii hrianstvu (razume se, oliena svojim obrazovanim predstavnicima).
Ali i to je vrlo nejasno... Kakvo hrianstvo: nekakvo optejevanelsko ili uistinu
pravoslavno, s verom u ikonu Bogorodice Iverske, u moti sv. Sergija, u propovedi Tihona
Zadonskoga i Filareta[4], u vidovitost i sveti ivot nekih i danas ivih monaha?...
Kakvo e zapravo hrianstvo spasti buduu Rusiju: prvo, neodreeno-jevanelsko,

koje e nuno traiti forme, ili drugo, sa odreenim formama, svima, bar po izgledu (ako
ne i po unutranjem smislu), dobro znanim?...
Na to u Zlim dusima neemo nai ni traga odgovora!
Braa Karamazovi su ve mnogo blii celoj stvari. Vidi se da je autor i sam iao,
premda donekle sporo, prilino ispravnim putem. On se sve vie pribliavao Crkvi.
U romanu Braa Karamazovi vrlo znaajnu ulogu igraju pravoslavni monasi; autor se
prema njima odnosi s ljubavlju i dubokim potovanjem; neke od linosti najvie klase
priznaju im poseban duhovni autoritet. Starcu Zosimi dat je ak mistiki dar "vidovitosti"
(u proroanskom poklonu do zemlje pred Dmitrijem Karamazovim, kojeg e sud potom
grekom optuiti za oceubistvo) itd.
Istina, i u Brai Karamazovima monasi kazuju neto sasvim drugo ili, tanije reeno,
drugaije od onoga to u stvarnosti kazuju veoma dobri monasi i kod nas, i na gori
Atonskoj, i ruski, dakle, i grki, i bugarski monasi. Istina, i tu se nekako malo govori o
bogosluenju, o manastirskom posluanju; nijedne crkvene slube, nijednoga
molepstvija... Pustinjak i strogi isposnik Ferapont, koji malo dolazi u dodir s ljudima,
prikazan je iz nekog razloga u nepovoljnom svetlu i podsmeljivo... Telo preminulog
starca Zosime zbog neega izdaje zadah, te to zbunjuje monahe koji su ga drali za sveca.
O svemu tome, recimo, ne bi trebalo pisati tako, ostajui pritom, primetiemo, sasvim
na "polju stvarnosti". Bilo bi mnogo bolje, recimo, dovoditi u sklad snanije mistiko
oseanje sa veom tanou realnog slikanja: to bi bilo istinitije i korisnije; kod g.
Dostojevskog i u ovom su romanu istinski mistika oseanja ipak slabo izraena, dok se
oseanja humanitarne idealizacije ak i u govoru kaluera izraavaju vrlo vatreno i
iscrpno.
Sve je to tako. Meutim, poredei Brau Karamazove sa ranijim delima g.

Dostojevskog, nismo mogli a da se ne poradujemo to se jedan takav Rus, toliko darovit i

toliko iskren, sve vie trudi da izie na crkveni put; nismo mogli a da se ne poradujemo
tome to on, po svoj prilici, tei da konano zaodene u odreene i za nas svete forme
lirizam svoje vatrene, ali svojevoljne i ipak nejasne moralne pouke. <...>
...Zasad g. Dostojevski u svojim romanima govori slikama, ali bez obzira na izvesnu
linu primesu ili lirsku subjektivnost u svim tim slikama vidi se da je slikar u potpunosti,
pa i vie no mnogi od nas - Rus.
Ali izdvojena, izvuena iz tih ruskih slika, iz tih ruskih okolnosti, ista misao u ovome
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

poslednjem govoru je, ispostavlja se, kao u gotovo svih naih najboljih pisaca, bezmalo
sasvim evropska i po idejama i ak po svome poreklu.
Upravo su misli ono to mi dosad nismo bili kadri dati vekovima!...
I razmiljajui o tome naem alosnom svojstvu, naravno, lako je oveku da poveruje
kako emo se uskoro rasplinuti bez traga u svemu i u svima.
Moe biti da to tako i treba; ali emu se tu onda radovati?... Nikako ne mogu to da

pojmim!...

III

Dakle (rei e mi neko), vi sebi doputate da poriete ne samo sveopte "vladavine

istine", "mirne harmonije" i "blaenstva" na zemlji, ve sve to kao da suprotstavljate

hrianstvu kao stvari sa njime nespojive, predstavljate sve to bezmalo kao njegove
antiteze... Vi ste zaboravili ak i katihizis, u kojem se uvek navodi tekst "Bog je ljubav..."
<...>
...U oima realiste, tj. oveka koji nema prava da ini predskazanja bez prethodnih,

ak i priblinih primera, slino je blaeno bratstvo koje dovodi ljude ak do subjektivnog

stalnog zadovoljstva nije u skladu ni sa psihologijom, ni sa sociologijom, ni s istorijskim
iskustvom. U oima hrianina slina matanja protivuree neposrednom i vrlo jasnom
proroanstvu Jevanelja o kvarenju ljudskih odnosa pred kraj sveta.
Bratstvo po mogunosti i humanost odista preporuuje Sv. pismo Novoga Zaveta radi

zagrobnog spasenja line due; ali u Sv. pismu nigde nije reeno da e ljudi posredstvom
te humanosti doi do mira i blaenstva - Hristos nam to nije obeao... To nije istuna:
Hristos nalae ili savetuje svima da ljube blinje u ime Boga; ali, s druge strane, prorie da
ga mnogi nee posluati.
U tom smislu novoevropska i hrianska humanost su nesumnjivo antiteze, ak veoma
teko pomirljive (ili pomirljive estetski, samo u oblasti poezije, kako ivotne, tako i
umetnike, tj. u smislu zavodljive i jako sloene borbe). Ne treba se tome uditi ili se
plaiti takve misli. To je vrlo razumljivo, premda i alosno. Humanost je jednostavna

ideja; hrianstvo je sloena predstava. U hrianstvu, meu njegovim mnogim drugim

stranama postoji i humanost ili ljubav prema oveanstvu "u Hristu", to jest ne ona koja
izvire neposredno iz nas, ve koju nam Hristos daruje i Hrista blinjemu prorokuje dakle, od Hrista i za Hrista. Jednostavna pak humanost, "autonomna", korak po korak,
misao po misao moe odvesti onome bezdunom i samouverenom utilitarizmu, onome
epideminom pomraenju uma dananjice, koje se psihijatrijski moe odrediti kao mania
democratica progressiva. Cela je stvar u tome to mi pretendujemo sami po sebi, bez boje
pomoi, da budemo ili veoma dobri, ili, to je jo pogrenije, da budemo korisni. Velim

pogrenije, jer svoju dobrotu, pobude iskrene ljubavi i milosra ovek ne moe da ne
osea - to je injenica nevoljne svesti. Ali kako da vas ako ve ne svi, onda bar mnogi
uvere u vau korisnost? Spasavajui jednoga, ja, moda, tetim drugome. Hrianstvo to
sve lako miri upravo time to, s jedne strane, ne veruje u vrstinu i stalnost naih
autonomnih vrlina, a sa druge, time to dugotrajno blaenstvo i spokojstvo due smatra
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

tetnim. Uvrediocu ono kae: "Kaj se: zgreio si". Uvreenoga poduava: "Ova ti je
uvreda korisna; rukom nepravednog oveka kaznio te je Bog; oprosti oveku i kaj se pred
Bogom".
Nesreu, patnju, propast, uvredu hrianstvo katkada ak naziva posetom bojom.
A obina humanost hoe da satre sa lica zemlje te korisne nam uvrede, propasti i
jade...
U tom smislu hrianstvo i humanost mogu se uporediti sa dvema eleznikim

kompozicijama koje su na poetku puta krenule iz iste take, ali koje, usled postepenog
skretanja svojih putanja, ne samo da se moraju oeati jedna o drugu, ve nuno moraju
doiveti katastrofalan sudar.[5]
U svima duhovnim delima, istina, govori se o ljubavi prema ljudima. Ali opet u svim
slinim knjigama nai emo takoe da je naelo premudrosti (religiozne i one ivotne koja
iz nje proistie) "strah boji", jednostavan, vrlo jednostavan strah i od zagrobne muke, i
od drugih kazni u obliku zemaljskih zlostavljanja, jad i nesrea.
Zato g. Dostojevski ne govori otvoreno o tome strahu? Nije li to zbog toga to je
ideja ljubavi privlanija? Ljubav krasi oveka, a strah poniava. Ali, prvo, pred
hrianskim uenjem je dobrovoljno ponienje u Gospodu (tj. ista ona "pokornost" koju
tako potuje i g. Dostojevski) bolje je i sigurnije za spasenje due, negoli ta gorda i
nemoguna pretenzija na danononu nezlobivost i blagotvornost. Mnogi pravednici
pretpostavljali su udaljavanje u pustinju delatnoj ljubavi; tamo su se molili Bogu najpre za
svoju duu, a potom za druge ljude; mnogi su od njih to inili stoga to se, uostalom
sasvim ispravno, nisu uzdali u sebe, ve su nalazili da su pokajanje i molitva, tj. strah i
svojevrsno ponienje, uputniji negoli pretenzija na svetovno izobilje ili samouverenost
delatne ljubavi u mnogoljudnom drutvu. ak i u monakim zajednicama iskusni starci ne
dozvoljavaju ba previe zanoenje delatnou i vatrenom ljubavlju, ve pre svega ue
posluanju, poniznosti, pasivnom pratanju uvreda... I sve se to smatra neverovatno
tekim, posebno za one ljude koji zamiljaju da su ve "krotki" i u "miru", vlastitim
naporima, pripremljeni za manastir. Istorija monatva od njegovoga poetka pa sve do

naeg vremena prepuna je sluajeva zapanjujueg pada tih duhovnih Ikara, neretko sasvim
iskrenih i plemenitih.
Da, pre svega strah, potom "pokornost"; ili pre svega pokornost uma koji gaji prezir, i
to ne samo prema sebi, ve i prema svim drugim, ak i genijalnim ljudskim umovima, koji
neprestano gree.
Takva pokornost korak po korak vodi veri i strahu od imena bojeg, posluanju uenju
Crkve koja nam toga Boga razjanjava. A ljubav dolazi tek potom. Krotka ljubav, samom
sebi prijatna, drugima izvor radosti, ljubav koja sve prata - to je plod, kruna: to je ili
nagrada za veru i strah, ili poseban dar blagodeti, predat prirodi, ili uvren sluajnim i
srenim uslovima vaspitanja. Kao u poseban dar blagodeti, ja rado verujem iskrenosti i

ljubavi, kad je re, na primer, o samom govorniku, tj. o visoko obdarenoj prirodi; ali
sasvim neto drugo oseam kada mislim o veini njegovih slualaca, koji su se
oduevljavali, uveren sam, vie ljubavlju prema Evropi, nego ljubavlju prema Hristu i
uistinu prema blinjemu...
Postoji, meutim, meu razliitim vrstama i nijansama ljudske ljubavi jedna posebna

vrsta koja je kadra i nevernika i nepokornog oveka svojim putem dovesti i veri, i
pokornosti, a potom ak i onoj ljubavi prema oveanstvu u Bogu, koju su dosegli tako
malobrojni u svima vremenima, pa i oni samo priblino, kao to se u kvadraturi kruga
pokretni poligon pribliava punom i nepokretnom krugu boanske istote. <...>
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

"Budi pokoran, gordi ovee, i pre svega skri svoju gordost! Budi pokoran, zaludni

ovee, i pre svega poradi na roenom 'polju'... Istina nije van tebe, ve u tebi samome;
nai sebe u sebi, pokori sebe sebi, zavladaj nad sobom, pa e ugledati istinu. Ta istina
nije u stvarima, nije van tebe, niti negde preko mora, ve pre svega u tvome vlastitom radu
na sebi. Pobedi li sebe, uini li sebe krotkim, postae slobodan kao to to nikada nisi ni

zamiljao, pa e zapoeti veliko delo, i druge e uiniti slobodnima, i ugledae sreu,

jer ispunie se ivot tvoj, i razumee, naposletku, narod svoj i svetu istinu njegovu.
Svetske harmonije nema ni meu Ciganima, niti igde drugde, ako je ti sam nisi prvi
postigao, zloban i gord, te zahteva ivot badava, i ne pomiljajui ak da za njega mora
platiti."
Ovde nedostaje jedna sitnica: nije spomenuto ono najsutastvenije - Crkva.
Prepriano je suvino - o nekakvoj konanoj (?) harmoniji.
Ali ostavimo po strani tu harmoniju o kojoj sam ve govorio i koja je pokvarila, po
mome miljenju, celo prelepo delo F. M. Dostojevskog. Pogledajmo bolje ta je to
pokoravanje "narodu", "veri i istini", kojem su nas mnogi i ranije uili.
U tim reima: pokoravanje narodu (ili, recimo, posebno seljaku) postoji neto

zbunjujue i delimino lano. ime se to moemo pokoriti prostome narodu, recite?

Potovanjem njegovog telesnog rada? - Ne; svako zna da nije re o tome: to je jasno ve i
samo po sebi, pa su i nekad bili kadri da razumeju ak i mnogi od naih robovlasnika.
Podraavati njegove moralne kvalitete? - Postoje, razume se, vrlo dobri. Ali ne mislim da
bi ba svi porodini, drutveni i uopte, u uem smislu, lini kvaliteti naih narodskih ljudi
bili toliko dostojni podraavanja. Teko da bi trebalo podraavati njihovu bezdunost u
optenju sa patnicima i bolesnicima, njihovu nemilosrdnu surovost u gnevu, njihovo
pijanstvo, sklonost tolikog mnotva meu njima veitoj podmuklosti, pa ak i
kajiarluku... Naravno, ne savetuje nam se da mu se "pokorimo" s te strane. Od njega treba
uiti kako se "pokorava" umno, filozofski, treba shvatiti da je u njegovom pogledu na svet
vie istine nego u naem...
Ve je i samo po sebi dobro to na narodski ovek ne zna Evropu i ne brine o optem
blaenstvu: kada u Tjutevljevim stihovima itamo o velikoj strpljivosti ruskog naroda, pa
se paljivo zamislimo i upitamo: "u emu se zapravo ispoljava ta velika strpljivost?" - mi
smo, razume se, svesni da se ona ne ispoljava samo u fizikom radu, na koji je narod
toliko navikao da bi mu bez njega bilo i dosadno (ko od nas nije sreo, na primer, radnice
ili dojkinje po gradovima, koje eznu za kopanjem ili kosidbom?...). Nije, dakle, stvar u
tome. Velika stprljivost i krotost ruskog naroda ispoljavale su se i ispoljavaju se dlom u

dragovoljnom povinovanju vlastima, katkad nepravednim i surovim, kao i sve zemaljske

vlasti, dlom u odanosti uenju Crkve, njenim ustanovama i obredima. Stoga pokoravanje
narodu za onoga ko je potpuno svestan svojih oseanja nije nita drugo do pokoravanje
istoj onoj Crkvi, koju i g. Pobedonoscev savetuje da treba ljubiti.
I ta je ljubav znatno opipljivija i razumljivija, negoli ljubav prema svemu oveanstvu,
jer od nas zavisi hoemo li spoznati ta hoe i ta trai od nas Crkva. Ali ta e sutra
poeleti ne samo celokupno oveanstvo, ve makar samo naa Rusija (to na nae oi
gubi ak i svoj dravni instinkt, koji su veliali toliki stranci), to ipak ne moemo
zasigurno shvatiti. Crkva ima sopstvena nepokolebljiva pravila i ima spoljanje forme,
takoe sopstvene, posebne, jasne, vidljive. Rusko drutvo sada nema ni sopstvena pravila,
ni sopstvene forme!...
Ljubei Crkvu, ovek zna, da tako kaem, ime e joj "ugoditi". Ali kako ugoditi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

oveanstvu, kada milioni ljudi koji ga sainjavaju ne samo da nisu usklaeni meu
sobom, ve su i neuskladivi dok je sveta i veka?...
Ta veita neuskladivost nimalo ne protivurei onoj tenji ka jednoobraznosti ideja,

vaspitanja i obiaja, kakvu danas vidimo svuda. Srodnost prava i vaspitanja samo
ujednaava pretenzije, ne umanjujui suprotnosti interesa, te otud samo pojaava
mogunost sudara.
Ljubiti Crkvu - to je tako razumljivo!
Ljubiti pak savremenu Evropu, koja tako nemilosrdno progoni ak i rimsku Crkvu u
sebi - Crkvu ipak veliku i apostolsku, bez obzira na sve duboke dogmatske nijanse koje je
dele od nas - jednostavno je greh!
Zato u naem drutvu i u naoj bezidejnoj knjievnosti nije bilo primetnog saoseanja
sa Pijem IX, s kardinalom Ledohovskim, ni sa zapadnim monatvom uopte, sada odasvud
progonjenom? Eto ba u tom sluaju mogli bi se podudariti i hriansko, i umetniko, i
liberalno oseanje.
Jer s jedne strane, katolici su jedini predstavnici hrianstva na Zapadu (i o tome je

vrlo lepo pisao isti Tjutev koji je hvalio veliku strpljivost ruskog naroda); s druge,
istinska humanost, iva, neposredna, ne moe se odnositi samo na radnika i ranjenog
vojnika. ovek visokog zvanja, uvreen i progonjen od strane gomile, pobeeni
vojskovoa, poput Benedeka ili Osman-pae, moe probuditi vrlo ivo saoseanje, duboko
i puno potovanja, u srcima neiskvarenim jednostranom demokratskom "oseajnou".
A poezije je, svakako, vie u papi i Ledohovskom, nego u bezobzirnom i osrednjem

zapadnom radniku.
Drim da bi Pukin, da je samo poiveo due, bio za papu i Ledohovskog, ak i za
Don Karlosa... Revolucionarna savremenost pretvara postepeno u sebe svu onu staru i
poetinu raznovrsnu Evropu, koju je na pesnik toliko voleo, razume se, ne moralnodobronamernim oseanjem, ve pre svega umetnikim, nekakvim panteistikim...
Priseam se jedne odvratne sliice u nekakvom ilustrovanom listu, mislim da je to bio
"Gartenlaube". Miran seoski predeo, bunje, u daljini uma, kraj ume skromna crkva
(katolika). U prvom planu drvoreza litija; pobone starice, gologlavi seljaci; u pozama i
na licima vidi se upravo ona "krotost" koja nas u slinim sluajevima dira i kod naeg
prostog sveta. Predvodi ih seosko svetenstvo sa crkvenim barjacima. Ali ti dobri ljudi,
"krotki pred Hristom", ne mogu do njegovog hrama. Voz se zaustavio iz nekog razloga na
inama i rampa je zatvorena. Moraju dugo ekati ili daleko obilaziti. Licem ka
svetenicima, naslonjen na ogradu vagona, ravnoduno posmatra nekakav bradati radnik.
Drvorez je, po svemu sudei, bio nainjen s podsmehom i zluradou...
O, kako mi se mrsko uinilo mirno i ak lepo lice toga radnika!
I kako sada elim - odgovarajui na udan uzvik g. Dostojevskog: "O, narodi Evrope i
ne znaju koliko su nam dragi!" - da uzviknem, ali ne u ime cele Rusije, ve mnogo
skromnije, neposredno u svoje ime i u ime onih malobrojnih koji me razumeju: "O, kako
te mrzimo, savremena Evropo, zato to si upropastila u sebi samoj sve ono veliko, lepo i
sveto i zato to unitava i kod nas, nesrenih, toliko toga dragocenog svojim zaraznim

dahom!..."
Ako je mrnja takve vrste "greh", spreman sam da celog svog veka ostanem u takvom
K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

grehu, koji se raa iz ljubavi prema Crkvi... Velim "Crkvi", ak i katolikoj, jer kad ne bih
bio pravoslavan, vie bih, naravno, voleo da budem katoliki vernik, nego eudemonista i
liberal-demokrata!!! To je ipak previe gnusno!...

Preveo
Petar Bunjak

NAPOMENE
[1] V. knjigu Gosudarstvennoe uenie mitropolita Filareta. V. N. 1885 goda. Str. 86-94.
Pored ostalog, tekst: Ty pobiei ego ezlom, duu e ego izbavii ot smerti (str. 92). - Prim.
pisca.
[2] Ruska raskolnika sekta (skopec = evnuh, ukopljenik), ije je uenje poivalo na veri
da se spasenje zasluuje muenjem tela; pribegavali su raznim oblicima sebemuiteljstva

(samobievanje i sl.), od kojih je najvii bio - kopljenje ("vatreno krtenje"); uglavnom su

bili koncentrisani u Orlovskoj guberniji, Sibiru, ali i u Petrogradu, gde su u svojim rukama
drali menjake poslove. - Prim. prev.
[3] Takoe ruska raskolnika sekta, srodna nekim protestantskim sektama, koja je
odbacivala svete tajne, svetenstvo, ikone i uopte sve pravoslavne obrede, ali i svetovnu
vlast i vojnu obavezu; uenje im je poivalo na zapovesti: "ne ubij", te su meu sobom

zabranjivali svako prolivanje krvi; stoga nisu jeli meso, ve od ivotinja samo mleko (otud
i naziv: moloko = mleko) i jaja. - Prim. prev.
[4] ak i u njegov duhovni autoritet u vezi sa dravnim pitanjima. Jo jednom
dozvoljavam sebi da skrenem panju italaca na vrlo korisnu knjigu koju sam jednom ve
spomenuo: Gosudarstvennoe uenie Filareta (Mitrop. Moskovskogo) (V. N.) - koja je u
drugom izdanju izila u Moskvi ove godine <1885>. - Prim. pisca.
[5] Ovo poreenje nije moje; ali ono je tako lepo da sam se po svaku cenu hteo posluiti
njime. Ono pripada <francuskom knjievniku i publicisti Lisjen-Anatolu> Prevo-Paradolu,
koji se ubio u Americi. On ga je primenjivao na Francusku i Nemaku jo pre rata 1870.

godine, predskazujui poraz svoje otadbine. - Prim. pisca.

Petar Bunjak

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]