Prikaz knjige Teri Igltona Iluzije postmodernizma

Teri Iglton svoju knjigu Iluzije postmodernizma zapoinje konstatacijom da re

postmodernizam najee oznaava jedan oblik savremene kulture, dok izraz postmodernitet
aludira na specifian istorijski period. Iglton definie postmodernitet kao stil miljenja za koji je
karakteristina sumnja u klasine pojmove istine, razuma, identiteta i objektivnosti, u ideju
univerzalnog progresa ili emancipacije, u jedinstvene okvire, vellike naracije i konana
objanjenja. Postmodernitet, po Igltonu, vidi svet kao nepredvidiv, nezasnovan, divergentan,
nestabilan, neodreen, kao skup neobjedinjenih kultura ili interpretacija to raa skepticizam u
odnosu na objektivnost i istinu, istoriju i norme, datost priroda i koherentnost identiteta.
Postmodernizam je, tvrdi Iglton, oblik kulture koji odraava neto od promene koja se desila
sa prelaskom Zapada u jedan novi oblik kapitalizma, gde uslune, finansijske i informatike
delatnosti trijumfuju nad tradicionalnom proizvodnjom, a klasina politika klase se povlai pred
difuznim spektrom politike identiteta.
Autor izjavljuje da kroz knjigu sudi postmodernizmu iz jedne opte socijalistike perspektive
i dodaje da je njegov stav o postmodernizmu negativan. Kae da u njoj pokuava da kritikuje
postmodernizam sa politikog i teorijskog stanovita.
Na poetku poglavlja Poeci Iglton nas tera da zamislimo jedan radikalan pokret koji je
doiveo ozbiljan poraz koji je tako definitivan da izgleda kao da je diskreditovao same
paradigme kojima se bavio. Pita se ta bi se desilo kada bi avangarda postala patrljak, njena
agumentacija jo uvek maglovito razumljiva i ta bi bila reakcija na takav poraz. Smatra da bi
mnogi cinino ili iskreno odlutali udesno, nazivajui svoje ranije stavove infantilnim idealizmom
dok bi drugi zadrali veru iz navike ili nostalgije nesigurno se hvatajui za neki imaginarni
identitet. Iglton tvrdi da bi vladajua pretpostavka takve epohe bila ta da je sistem nesalomiv i da
bi se mnogi radikalni stavovi, koji bi na prvi pogled izgledali nepovezani, mogli pokazati kao
posledice ovog mranog antecedenta.
Iglton kae da bi moglo doi do porasta zanimanja za margine i pukotine u sistemu. Sistem se
ne moe slomiti, ali ga je mogue privremeno prevazii u onim takama gde je njegova vlast
poljuljana i razmrena. Kae da bi neko, fasciniran ovim linijama pucanja, mogao da pomisli da
drutvo i nema nikakav centar, a cena toga bi bila da ni margine ne bi mogle da postoje. Kae da
1

bi se moglo zamisliti slavljenje marginalnog i manjinskog kao neeg pozitivnog po sebi, a pojam
kreativnog veinskog pokreta izgledao bi kao kontradikcija jer ovaj nain miljenja ne bi mogao
da se priseti nijednog sluaja dobrodelatnog sistema, niti privlanog masovnog pokreta.
Iglton smatra da se moe oekivati da takav politiki period bude bremenit raznim vrstama
pseudomisticizma, da bude zaljubljen u sve to izvrdava konceptualizaciji, opinjen grevima
uma koji sputavaju njegove uobiajene distinkcije i koji u nama bude neko ekstatino stanje
neodreenosti u kom je granica izmeu identiteta i ne-identiteta prevaziena, a logiki zastoj se
vie rastae nego to se razreava. Kae da se moe prevideti porast zanimanja za sve to je
strano, devijantno, egzotino, neobuhvatljivo.
Napominje da bi drugi mislioci bez sumnje pokuali da izmisle novu verziju klasinog
pojma imanentne kritike, uvereni da postoji neto unutar sistema to, kada se otvori, ili se na
njega deluje na odreeni nain, moe da se iskoristi da bi se potkopao sistem. Kae da bi neko
mogao ponovo da otkrije staromodnu, tradicionalnu ideju imanentne kritike i nazove je
dekonstrukcijom. Iglton smatra da bi ovakva kritika bila vie kritika na nivou uma nego na
nivou politikih snaga i da bi se ona mogla shvatiti upravo kao takvo izmetanje. Kae da bi u
ovoj imaginarnoj epohi mogli oekivati da se probude pitanja epistemologije, da bi postojala
potreba da se obrazloi kako i da li mi moemo znati svet, suoeni sa prividnim ruenjem ranijih
epistemolokih modela, kolapsom koji je u tesnoj vezi sa gubitkom oseaja za politiku
aktivnost.
U drugom poglavlju, naslovljenom sa Ambivalencije Iglton se osvre na prethodno
poglavlje gde nas je zamolio da zamislimo jedno vreme i kae da ga nije potrebno zamiljati to
vreme je ono u kojem ivimo i njegovo ime je postmodernizam. Izjavljuje da je poenta
posmatranja ovog fenomena kao stanja jednog mogueg, a ne stvarnog sveta u tome da se od
njega distanciramo do one take sa koje moemo da sagledamo neto od njegove istorijske
logike.
Iglton iznosi tezu da je postmodernizam pored postindustrijskog drutva, konane
diskreditacije modernizma, razbuktavanja avangarde, robnog karaktera kulture, pojave novih
politikih snaga, kolapsa nekih klasinih ideologija drutva i subjekta posledica jednog
politikog promaaja koji je ili bacio u zaborav ili nikada nije prestao da ga zaklanja.
Postmodernizam, tvrdi Iglton, se dobrim delomnadovezuje na visoki modernizam, a da politika
postmodernizma predstavlja ne samoproblematiku od svetsko-istorijskog znalaja, nego i pojavu
2

u teoretskoj areni miliona onih koji su bili odbaeni i naputeni, jednako esto od tradicionalnih
leviara koliko i od samog sistema.
U svojoj najmilitantnijoj formi, izjavljuje Iglton, postmodernizam je govorio u ime ponienih i
uvreenih i na taj nain zapretio da do jezgra prodrma carsku samoidentinost sistema, te bi mu
se tako mogla oprostiti sva njegova preispoljena preterivanja.
Politika postmodernizma je bila i jeste, istovremeno, obogaenje i bekstvo. Ako je ona i
otvorila znaajne nove politike teme, to je delom stoga to je neasno pobegla od starijih
politikih pitanja ne zato to su ona nestala ili su reena, nego zbog toga to se njihova reenja
pokazuju nedostinim u ovom trenutku.
Iglton kae da se u knjizi koristi dijalektikim miljenjem, ali da ono nije popularno meu
samim postmodernistima. Kae da pokuati istovremeno misliti dve strane kontradikcije nije
njihov omiljeni pristup delom i zbog toga to za koncept kontradikcije nema mesta u njihovom
leksikonu. Naprotiv, uprkos prii o razliitosti, pluralitetu, heterogenosti, postmoderna teorija
esto operie prilino rigidnim binarnim suprotstavljenostima, gde su razliitost, pluralitet i
sa njima vezani pojmovi hrabro postrojeni sa jedne strane teorijske ograde kao neporecivo
pozitivni, dok se sve ono to bi moglo biti njihova antiteza (jedinstvo, identitet, totalitet,
univerzalnost) zlokobno unja sa druge strane.
U svojim profinjenim filozofskim uzletima, postmoderna teorija priznaje meusobnu
nezavisnost pojmova kao to su identitet i ne-identitet, jedinstvo i razlika, sistem i Drugo; ali na
polju oseanja nema dvoumice o tome koju stranu ona simpatie.
Uprkos svojoj razmetljivoj otvorenosti za Drugo, postmodernizam moe da bude isto toliko
iskljuiv i sklon cenzuri koliko i ortodoksije kojima se suprotstavlja. Dozvoljeno je, uglavnom,
govoriti o ljudskoj kulturi, ali ne i o ljudskoj prirodi, o polu, ali ne i klasi, o telu ali ne i biologiji,
o jouissance, ali ne i pravdi, postkolonijalizmu, ali ne o sitnoj buroaziji.
Iglton izjavljuje da je postmoderna kultura u toku svog postojanja proizvela bogate, hrabre,
uzbudljive radove koji obuhvataju itav spektar aktivnosti u umetnosti i koji se nikako ne mogu
bacati u ko za politiki otpisano, ali da je i postmoderna kultura generisala ogromne koliine
gnusnog kia.
Iglton tvrdi da je postmodernistika kultura istovremeno proizvela i jedan pokretaki i jedan
paraliui skepticizam; ona je, bar u teoriji, uzdrmala suverenu vladavinu zapadnog Mukarca,

koristei se punokrvnim kulturnim relativizmom koji nije u stanju da odbrani ni zapadnu ni

istonu enu od poniavajuih drutvenih obiaja.
Postmodernizam je demistifikovao neke od najdublje uvreenih institucija tako to je ogolio
konvencije kojima se one upravljaju i strmoglavio se u neku vrstu neosofizma iz kog sledi da se
moemo lepo prikloniti konvencijama Slobodnog sveta.
Postmodernizam je oslobodio snage lokalnog, regionalnog i idiosinkratinog, pomogao je da se
one homogenizuju u itavom svetu. Postmodernizam je dopustio oznaitelju da slobodno pluta i,
radei to, poeo da imitira drutvo zasnovano na fikciji kredita, drutvo u kom novac proizvodi
novac ba kao to znak poraa znak. Postmodernizam je obeleen dubokom sumnjom u Zakon,
ali bi bez zastraujueg prisustva Zakona on bio uskraen za sve svoje devijacije i prestupe
koji su upravo paraziti Zakona. On vrvi od moralnih recepata hibridnost je prihvatljivija od
istote, pluralitet od singulariteta, razlika od samoidentinosti dok u isto vreme denuncira svaki
univerzalizam kao mamurluk koji nas eka nako prevelike doze prosvetiteljstva. Kao i svaka
vrsta epistemolokog antirealizma, on uporno porie svaku mogunost opisivanja stanja sveza i
isto tako uporno nastavlja da ini ba to. Ujedno slobodarski i deterministiki, on sanja o
ljudskom subjektu koji je osloboen ogranienja, koji klizi, u delirijumu, iz jednog stanja u
drugo, a u isto vreme dri da je subjekt samo efekat sila koje ga u potpunosti ine i sainjavaju.
Postmodernizam veruje u stil i zadovoljstvo, a neretko proizvodi tekstove koji kao da su nastali
u, a ne na kompjuteru.
Iglton iznosi tvrdnju da je ono to postmodernizam odbija Istorija, a ne istorija, odnosno ideju
da postoji nekakav entitet koji zovemo Istorijom i koji poseduje imanentno znaenje i svrhovitost
koja se oko nas pritajeno ostvaruje u svakom trenutku. Postmodernizam ne daje novu naraciju o
istoriji, on upravo porie da istorija moe, u bilo kom smislu, imati oblik prie. Postmodernizam
je oprezan u odnosu na Istoriju, ali je uglavnom oduevljen istorijom.
Postmodernizam veruje da, politiki govorei, treba da slavimo razliku, pluralitet, arenu i
pegavu prirodu naih kultura, dok jedan njegov deo nalazi ontoloki osnov za ovo u tome to
sam svet ne biva ni na jedan odreen nain.
Postmoderna kultura je obuzeta promenom, pokretljivou, otvorenou, nestabilnou, dok
istovremeno deo teorije te kulture poravnava i svrstava sve, od Sokrata do Sartra, u jednu te istu
zamornu snagu.

Postmodernizam je povremeno istorian, ali on to jeste na jedan selektivan nain. On bei od

svega to mu izgleda kao privid transcedentalizma, ali u tom begu zavrava u obliku istog.
U treen poglavlju svoje knjige Teri Iglton se bavi problemom istorija. Kae da se Istorija, za
razliku od istorije sa malim i, zasniva na uverenju da se svet svrhovito kree ka nekom
predodreenom cilju koji mu je imanentan u svakom trenutku i koji odreuje dinamiku njegovog
neumitnog razvitka. Istorija ima sopstvenu logiku i koristi nau prividno slobodnu volju da bi
ostvarila svoje namere. Iglton izjavljuje da je istorija unilinearna, progresivna i deterministika.
Jedan pravac postmodernista sagledava istoriju kao promenljivost, uveseljavajue mnogostruku
i nezakljuenu, skupinu prekretnica i diskontinuiteta koje samo teoretiarsko nasilje moe da
iskuje u jednu objedinjenu naraciju. Postmodernizam insistira na tome da su svi konteksti
raskinuti i porozni.
Neki pravci postmodernizma pribegli su taktici potpunog brisanja svega biolokog, a esto i
ekonomskog. Razmatrajui kulturu kao materijal, oni su poeli da govore o materijalu kao o
kulturi.
to se tie univerzalnih karakteristika vrste postmodernizam je zamiljao da je svaki razgovor
o nekakvoj ljudskoj prirodi koja bi bila svima zajednika idealistiki i esencijalistiki.
Postmodernisti su se zanimali za idealistiku koncepciju ljudske prirode, samo to su je oni
odbacili, dok su je idealisti podravali.
Posmodernizam je univerzalizovao svoje osporavanje univerzalija i zakljuio je da koncepti
ljudske prirode nisu nikada bitni. U svom preteranom istorizovanju postmodernizam gazi
raznolikosti i sloenosti istorije, bezono krei svoja pluralistika naela.
Iglton se pita da li su moda postmodernisti sumnjiavi prema ideji kontinuiteta jer ih ona
podsea na lano homogenizujue naine razmiljanja, priziva aveti duboko potovanih tradicija
i sa sobom nosi odvratno nadmenu implikaciju napretka. Iglton kae da ako je to sluaj, onda bi
trebalo da shvate da postoje emancipujue kao i potinjavajue tradicije.
Za postmodernizam nema nijedne posebne stvari koju bismo mogli nazvati istorijom, koja
bi mogla da doivi poboljanje ili propast; niti se, iz njegove perspektive, sve to moe opisati kao
da je tu preovladavalo neto odreeno, neto dominantno to i jeste razlog zbog kojeg Iglton
eli da dovede postmodernizam u neugodnu situaciju tako to tvrdi, zajedno sa Adornom, da je
bilo i ima neega to preovladava od samog poetka pa do danas.

Postmodernizam je fasciniran ekstremnim situacijama i u tom, kao i u drugim smislovima

on je istinski porod modernizma kojeg toliko kudi. Za obe ove vere, ekstremi demaskiraju ono
normalno kao la i iluziju, to ono i jeste. Ali ako je norma samo iluzija, onda ne moe biti ni
onog ekstremnog, jer onda vie nema niega prema emu bismo ga merili. Ekstremizam postaje
tako nae normalno stanje, to e rei da to i nije nikakav ekstremizam. Dosadanja istorija bila
je i jeste u nekom smislu skup ekstremnih uslova ega su oni koji ne poseduju svesni, dok oni
koji poseduju uglavnom nisu; ono to su stanja pripravnosti i uzbune, abnormalna za ove druge,
rutinska su stanja za ove prve.
Iglton kae da protivljenje Istoriji kao progresivnoj nije isto to i tvrditi da nikada nema
nikakvog progresa i da je to sasvim neodrivo uverenje koje postmodernizam ipak gaji. Iglton
zakljuuje da se, to se tie koncepta univerzalnog istorijskog progresa, marksizam i
postmodernizam svode na isto. Razlika je u tome to je, kada se radi o modernoj epohi i pitanju
koliko je ona napredak ili ne, marksizam finije nijansiran nego to je to sluaj sa nekim delovima
postmodernizma.
Iglton primeuje da je jedan od razloga iz kojih postmodernizam instinktivno sumnja da je mo
neto negativno to to su oblici moi kojima on poklanja najvie panje negativni. Napominje da
se nikada nije moglo rei nita dobro o patrijarhatu i rasnom supermatizmu i da se ovo moe
proiriti i na pojam klase. Klasa se u teoriji postmodernizma javlja kao jedan od elemenata
triptiha klase, rase i pola. Logika ove trostruke povezanosti, tvrdi autor knjige, je oigledna:
rasizam je neto to je loe, a takoe i seksizam, pa stoga i neto to zovemo klasizam mora
biti loe. Klasizam definie kao greh koji inimo kada se koristimo stereotipom klase da bismo
opisali neke ljude.
Kroz itavo ovo poglavlje Igltnon poredi socijalizam i postmodernizam i zakljuuje da oni nisu
tako nepomirljivo sukobljeni po pitanju istorije. On kae da i jedan i drugi veruju u istoriju koja
je pluralitet, slobodna igra, gipkost, nezakljuenost koja, drugim rema, nije Istorija.
Socijalistiki i postmodernistiki pristup, zakljuuje Iglton, razlikuju se samo u pogledu naina
postizanja eljenog cilja, pluraliteta. Za one krtije pravce postmodernizma ta istorija se moe
dostii svakog trenutka, sada, u kulturi, diskursu, seksu ili trnom centru, u pokretljivosti
savremenog subjekta ili raznovrsnim oblicima drutvenog ivota. Kae da ovaj lani utopizam
projektuje budunost u sadanjost, te tako izdaje budunost i zatvara sadanjost u samu sebe.

U poglavlju Subjekti Teri Iglton definie postmoderni subjekt kao subjekt ije je telo
integralno njegovom identitetu. Kae da je telo postalo jeda od najeih politikih preokupacija
politike misli. Seksualnost, obavetava nas Iglton, je poela u ezdesetim, delimino kao
proirenje radikalne politike u oblasti koje je ranije zapostavljala. Ali, kako su revolucionarne
energije postepeno bile potiskivane, zanimanje za telo je sve vie zauzimalo njihovo mesto.
Telo je vitalno produbljivanje radikalne politike, a istovremeno i njeno veliko izmetanje. Kao
tvrdoglavo lokalan fenomen, telo se dobro uklapa u postmodernistiko nepoverenje prema
velkim naracijama i lepo se slae sa ljubavlju pragmatista za konkretno. Telo je veza izmeu
Prirode i Kulture i nudi sigurnost i suptilnost u jednakim koliinama. Epoha postmodernizma je
obeleena udaljavanjem od Prirode, a istovremeno i jednim naglim zaokretom ka njoj. Sa jedne
strane, sada je sve stvar kulture; sa druge, u obavezi smo da spasemo povreenu Prirodu od
obesti civilizacije. Ovi, na izgled suprotstavljeni stavovi, zapravo su tajno u saglasnosti:
ekologija ne priznaje suverenitet oveka, kulturalizam ga rastapa relativizmom.
Ovaj prelaz ka telu proizaao je delom iz strukturalistikog neprijateljstva prema svesti i
predstavlja konani izgon tog duha iz nae telesne maine. Telo je nain da se govori o ljudskim
subjektima a da se pri tom ne bude brljivo humanistian, da se izbene zbrkana unutranjost. Za
novu somatiku nije svako telo jednako dobro i ona definie telo kao mesto gde se neto nama
radi.
Iglton smatra da je vano uoiti, to postmodernizam uglavnom ne ini, da smo mi bia
kulture na osnovu nae prirode a ne prvenstveno bia kulture pa tek onda bia prirode to
e rei da smo mi bia kulture na osnovu osobina tela koje imamo i osobina sveta kome ta tela
pripadaju. Zbog toga to smo svi prerano roeni, nesposobni da se o sebi brinemo, u naoj
prirodi zjapi ambis koji kultura mora odmah popuniti, kako ne bismo ubrzo umrli. A ovaj ulazak
u kulturu istovremeno je na sjaj i naa propast. Jezik je ono to nas emancipuje iz tupih granica
nae biologije, omoguava nam da se izdvojimo iz sveta i da a na taj nain menjamo ili unitimo.
Jezik nas oslobaa iz zatvora naih ula i postaje sasvim besteinski nain da svet nosimo sa
sobom. Samo jezika ivotinja moe imati istoriju.
Budui da se postmoderna misao ne osea lagodno po pitanju prirodnog, ona uglavnom
previa nain na koji su ljudi uljebljeni izmeu prirode i kulture i grubo svodi ljude na bia
kulture. Kulturalizam je isto toliko jedan oblik redukcionizma koliko su to biologizam ili

ekonomizam. A telo je najopipljiviji pokazatelj ove uljebljenosti, moda ak vie nego to je to

jezik koji je takoe aktivnost naeg bia vrste, ali se ini mnogo bliim kulturi.
Mi neprestano objektivizujemo naa tela i tela drugih to je nuna dimenzija naih bia;
postmodernizam grubo grei kada se dri stanovita da je svako objektivizovanje isto to i
otuivanje. Ima sigurno mnogo ojektivizacija koje zasluuju prekor; ali injenica je da su ljudska
tela materijalni objekti i da, ako ona to ne bi bila, ne bi moglo da bude nikakvih odnosa meu
njima. To to je ljudsko telo objekat,. Nije ni u kom smislu njegova najznaajnija osobina, ali je
uslov za sve ono kreativno to telo moe da uini. Ukoliko ne moete da me objektivizujete, ne
moe se govoriti o nekakvom reciprocitetu meu nama. Iglton kae da je materijalno jedan od
velikih ik-termina postmodernistike teorije.
Iglton kae da, ako se moe smatrati da socijalizam kombinuje ono najbolje iz liberalizma i
komunitarizma, onda se moe rei da postmodernizam kombinuje ono to je u njima najgore. Za
poetak, on ima neugodno mnogo toga zajednikog sa komunitarizmom. Kao i komunitarizam,
postmodernizam ne nalazi gotovo nita sem greaka u prosvetiteljstvu; postmodernizam takoe
insistira na kulturnom i istorijskom oblikovanju jastva do te mere da je neophodno poleteti u neki
metafiziki svemir da bi se ove sile podvrgle radikalnoj kritici. Komunitarizam ima sliam
problem, najblae reeno, kada se zapitamo kako bi njegove komunalne norme i tradicije mogle
da budu podvrgnute nekoj vrsti kritike samokontrole. Obe ove vere jesu podvrste kulturalizma i
smatraju da ispravno delanje i blagostanje ne mogu biti definisane izvan sluajne kulturne prakse
koju smo nasledili. Jastvo je za obe doktrine utopljeno u jednu isto parohijalnu istoriju, a
moralni sudovi ne mogu biti univerzalni.
U svom najprivlanijem obliku, postmodernizam insistira na komunitaristikom stanovitu i
vodi ga prema nekom izvrnutom kulturalizmu, moralnom relativizmu i neprijateljstvu prema
univerzalijama. Postmoderna teorija zatim nastavlja sve to da kombinuje sa nekim od
najneukusnijih aspekata istog onog liberalizma, kojeg komunitarizam smatra neprijateljem. On
nema mnogo toga da kae o velikim liberalnim lajt-motivima pravde, slobode, jednakosti,
ljudskih prava i tome slinom, jer ove teme izazivaju nelagodnost usled njegove nervoze u
pogledu autonomnog subjekta. A kako je iz slinih razloga oprezan prema drevnoj ili
pozitivnoj koncepciji slobode kao samoodreivanja, on je primoran da se slui modernom ili
negativnom koncepcijom slobode kao bavljenja sopstvenim stvarima bez spoljanjih ogranienja.

Postmoderni subjekt je u jednom paradoksalnom smislu istovremeno slobodan i

determinisan, slobodan jer ga ini i sainjava jedan difuzan skup sila. On je, u ovom smislu, i
manje i vie slobodan nego autonomni subjekt koji mu je prethodio. Sa jedne strane,
kulturalistike sklonosti postmodernizma mogu da preu u punokrvni determinizam: naa
ponaanja i uverenja neizbeno su oblikovana od strane moi ili elje ili konvencija ili
interpretativnih zajednica.
U poglavlju Zablude Iglton kae da je pogreno meati hijerarhiju i elitizam. Izraz elia
dovoljno je maglovit sam po sebi, a ponekad se stapa u avangardu ili vostvo, to je neto
sasvim drugo. Elitizam je verovanje u vlast nekolicine odabranih, to u terminima kulture obino
kazuje da vrednosti ili jesu ili bi trebalo da budu uvane od strane neke privilegovane grupe koja
crpe svoju vlast ili iznekih pozicija koje nisu deo njenog kulturnog statusa, ili iz samog njenog
uticaja na kulturu.
Moe se dogoditi da definicija vrednosti bude monopolizovana od strane ovakve klike, ali da
se vrednosti zatim prenose nadole i zavre u popularnoj svesti netaknute ili izmenjene na
odgovarajui nain. Najefektnije vrste elitizma su ujedno populistike do sri. Hijerarhija,
izraz koji je s poetka oznaavao tri kategorije anela, sada oznaava bilo kakvu ureenu
strukturu, ne obavezno drutvenu. U svom najoptijem smislu, on se odnosi na neto poput
redosledsa prioriteta.
U ovakvom optem smislu, svako je hijerarhista, ali nije svako elitista. Demokratija nije
odsustvo rangiranja: upravo suprotno, ona privilegizuje interese drutva kao celine u odnosu na
interese antidrutvenih grupacija moi. Vrednovanje pripada drutvenom identitetu; drutveni
ivot bi bez njega jednostavno stao. Subjekt koji uistinu ne bi diskriminisao, ne bi uopte bio
ljudski subjekt to je moda jedan od razloga za to to postmoderni subjekti, koji smatraju da je
svako vrednovanje elitistiko, mogu da postoje samo na papiru.
Ono to se nalazi pod postmodernom paljbom, nije toliko pojam nekog praktinog rangiranja
prioriteta, koliko pretpostavka da su ti prioriteti veni i nepromenjivi. Prekretniki i sluajni
prioriteti su u redu, prioriteti sa odeenim ciljevima i u odreenim kontekstima: samo su
apsolutne hijerarhije ono to postmodernisti smatraju podmuklim.
Tipino za neke delove postmodernizma je da podvlae koliko su naa prosuivanja, kao i sve
u vezi sa nama, uslovljena naom kulturom. Verovanju da su vrednosti konstruisane, istorijski
promenjive, i da ih je uvek mogue revidirati, mnogo toga ide u prilog. Ono sebe vidi kao
9

antiprosvetiteljski potez, to i jeste u jednom oiglednom smislu: vrednosti vie nisu univerzalne,
ve lokalne, one vie nisu apsolutne, ve promenjive. Ali, u drugom smislu, ono je samo repriza
prosvetiteljskog miljenja. Jer ono pretpostavlja, ba kao i prosvetiteljski materijalizam, da
postoji otra dihotomija izmeu vrednosti i injenica: sam svet je hrpa primitivne, inertne,
besmislene materije, i vrednosti mu se moraju nametnuti.
Esencijalizam je jedan od najmrskijih uloina prema postmodernistikoj knjizi. U svojoj
bezazlenoj formi, esencijalizam je doktrina da su stvari sainjene od odreenih svojstava, i da su
neka od tih svojstava zapravo inioci tih stvari, tako da, kada bi se ona uklonila ili radikalno
izmenila, te stvari vie ne bi bile te stvari, ve neke druge ili pak ne bi bile nita. Kada se tako
formulie, doktrina esencijalizma je trivijalno, oigledno istinita i nije lako shvatiti zato bi neko
poeleo da je ospori. U tom obliku, ona nema dobrih direktnih politikih implikacija, bilo dobrih,
bilo loih. Budui da su postmodernisti oboavaoci ulnog partikulariteta, na neki je nain
iznenaujue to to su oni toliko nervozni po pitanju verovanja u specifino tastvo stvari.
Verovati u esencijalizam ne znai nuno gajiti uverenje da su sva svojstva jedne stvari
esencijalna za tu stvar. Niti to znai da se pretpostavlja da uvek postoje otra razgranienja
izmeu jedne i druge stvari, da je sve odvojeno od svega drugog u svom vodootpornom
ontolokom prostoru.
Niti je sluaj da vera u esencijalizam nuno obavezuje da se smatra da uvek postoji samo jedno
sredinje svojstvo, koje ini stvar onim to jeste. Esencijalizam nije nuno oblik redukcionizma.
On ne ukljuuje verovanje da nikada nema dvojbe oko toga ta je neemu esencijalno a ta nije.
Upravo suprotno, to moe biti tema beskrajne rasprave.
Esencijalizam nije nuno karakteristika politike desnice niti je antiesencijalizam neophodna
osobina levice.
Kao i postmodernizam, Lok odbacuje ljudske esencije i veruje da je ono pto je bitno u vezi sa
ljudskim biima upravo i samo ono to mi konstituiemo kao bitno. Samo to su postmodernisti
antirasistiki antiesencijalisti, dok je on rasistiki antiesencijalista.
Postmoderni kulturalizam je oblik filozofskog nominalizma, koji ui da su opte kategorije
nestvarne, i stoga ima puno toga zajednikog sa lokovskim empirizmom za koji postmodernizam
tvrdi da ga izvre ruglu.

10

Postmodernizam je protiv esencijalizma; ali on je takoe protiv metanaracija, univerzalnog

Razuma i nepluralistikih kultura a ovi stavovi su dokazivo neto to je u njemu samom
esencijalno.
Postmoderni antiesencijalian

je donekle u pravu. Uistinu postoje reduktivne, lano

ovekoveujue, brutalno homogenizujue verzije koncepta sutine i one su nanele posebnu tetu
u oblastima pola i etinosti.
Ona vrsta teleologije koju postmodernizam najrae prekoreva, u neku ruku slamnata meta.
Gotovo niko ne veruje da se istorija glatko kree ka nekon predodreenom cilju. Ali svi veruju u
istorijske namere i intencije, u projekte definisane i upravljane prema njihovim posebnim
ciljevima. Istorija koja bi ila vie pod racionalnom kontrolom pojavljivala bi nam se mnogo
manje slinom nekoj neumitnoj sudbini to je razlog iz kog racionalnost i sloboda idu jedno uz
drugo. Za postmoderniste ove stvari obino se nalaze postrojene na suprotnim stranama
teorijskih barikada budui da carski Razum preti da rastera nae transgresivne elje. U ovom
smislu, ve smo videli, postmoderna koncepcija slobode ima tekoa u ozbiljnijem
prevazilaenju one negativne ili staromodno liberalne ideje slobode, a povremeno unazauje ak
i nju. Ali ne moe biti pozitivne slobode bez ogranienja, jer tada nema sigurnog polja na kom bi
se ona ostvarila.
Aristotelova etika je usresreena na ideju vrline to e rei na oblik, kakvou i kvalitet itavog
ivota u ovom praktinom sovijalnom kontekstu. Vrlina je stvar istinskog ostvarivanja ljudskih
sposobnosti, i istovremeno je praksa i stvar prakse. Biti ovek, to je skup tehnika, vetina koje
treba savladati, kao to gradimo tolerantnost prema gnjavatorima ili uimo da sviramo usnu
harmoniku, skup vetina koje ne moemo savladati sami, u izolaciji, ba kao pto ne moemo
izvriti ozbiljnu hirurku operaciju samo na osnovu instikta. Ovo su teleoloke ideje utoliko to
one razmatraju putanju itavog jednog ivota u njegovom odgovarajuem razvoju; dok
postmodernizam, poput Dejvida Hjuma, sumnja da ima toliko kontinuiteta u ljudskom jastvu.
Malorojni izleti postmodernizma u polje etike su bili i jesu tuno oslonjeni na ovu kantovsku
terminologiju.
Odbacivanje takozvanih metanaracija svojstveno je postmodernoj filozofiji, ali su opcije koje
takav postupak pretpostavlja prilino uske. Ili ste oduevljeni nekon posebnom metanaracijom ili
ove bajke smatrate opresivnim i stoga se okreete pluralitetu pripovesti.

11

Drugi zavaravajui izbor koji nam nude neki postmodernisti jeste da zamiljamo da postoji ili
jedna jedina metanaracija ili mnotvo mikronaracija. Isto vai i za postmoderni koncept
zasnivanja: ili postoji samo jedno, ili ga uopte nema. Ovaj sve ili nita pristup ne pristaje
dobro jednoj navodno ne-binarnoj teoriji.
Postmodernizam vezan, kao to i jeste, za posebnost snebivao bi se da prihvati da postoje
iskazi koji su istiniti na svakom mestu i u svako vreme, a koji nisu jednostavno prazni ili
trivijalni. Postmodernizam koji tei i ka antielitizmu i ka antiuniverzalizmu ivi tako u procepu
izmeu svojih politikih i filozofskih vrednosti.
Jedna vrsta postmodernih skeptika po pitanju univerzalnosti veruje, u kulturalistikom stilu, da
su moralne vrednosti uronjene u prolazne, lokalne tradicije i da nemaju veu snagu od njih.
Postmodernisti se boje da e se univerzalizam bezobzirno odnositi prema kulturnim razlikama, i
ima puno dokaza da su oni tu u pravu. Ali univerzalnost i razlika nisu nuno suprotstavljeni.
Postmodernizam eli razliku koja nije filtrirana kroz zniverzalnost da bi se pojavila sa njene
druge strane jer se pribojava da bi razlike na tom putu bile zbrisane.
Postmodernizam je ideologija jedne specifine epohe Zapada kada poniene i uvreene grupe
poinju ponovo da osvajaju deo svoje istorije i sopstva. Ovo je najvanije dostignue
postmodernizma. Dobar deo postmodernizma pristigao je iz Amerike ili je bar tamo pustio koren
i odraava neke od najteih politikih problema te zemlje.
U poglavlju Protivrenosti Iglton kae da je osnovna protivrenost postmodernizma pomalo
slina kontradikciji staromodnog strukturalizma. Da li je strukturalizzam bio radikalan ili
konzervativan? Postmodernizam je radikalan i konzervativan istovremeno. Postmodernizam je
radikalan utoliko to on osporava sistem kom su jo uvek neophodne apsolutne vrednosti,
metafiziko zasnivanje i samo-identini subjekti; on svemu tome suprotstavlja mnogostrukost,
ne-identitet, transgresiju, antizasnivatvo, kulturni relativizam. Rezultat je, u najboljem sluaju,
jedna matovita subverzija dominantnog sistema vrednosti bar na nivou teorije.
Postmodernizam, ukratko, preuzima poneto od materijalne logike razvijenog kapitalizma i to
agresivno okree protiv njegovih duhovnih osnova. On u tome pokazuje vie od povrine
slinosti sa strukturalizmom koji je jedan od njegovih dalekih izvora. On kao da savetuje sistemu
da zaboravi svoje metafizike osnove, prizna da je Bog mrtav i jednostavno pree na relativizam.
Postmoderno miljenje o kraju istorije ne predvia budunost koja bi bila bitno razliita od
sadanjosti, to je mogunost na koju ono zaudo gleda kao na neto emu se treba radovati.
12

Postoji jedna takva mogua budunost i njeno ime je faizam. Najvaniji test za
postmodernizam, kao i za svaku drugu politiku doktrinu, jeste kako bi se on nosio sa tim.
Njegovo bogatstvo radova o rasizmu i etinosti, o paranoji jednoumlja, o opasnostima totaliteta i
strahu od drugosti sve to, zajedno sa njegovim produbljenim uvidima u lukavstvo moi, bilo bi
bez sumnje od zamanog znaaja. Ali njegov kulturni relativizam i moralni konvencionalizam,
njegov skepticizam, pragmatizam i lokalizam, njegovo gaenje nad idejama solidarnosti i
disciplinovane organizacije, kao i odsustvo adekvatne teorije politikog agensa, sve bi to bio
teak balast za njega.

13