1.

SRPSKA KNJIEVNOST POSLE VELIKE SEOBE

Jovan Dereti, Istorija srpske knjievnosti
KNJIEVNOST 18. VEKA: BAROK I PROSVEENOST
Vek preobraaja
Osamnaesti vek je vek sa najvie radikalnih promena i preokreta u politikom,
drutvenom i kulturnom ivotu Srba. Osamnaesti vek karakteriu diskontinuitet i etapni
razvoj.
Dva prekretnika dogaaja u srpskoj istoriji omeavaju kulturno-istorijski 18. vek: Velika
seoba (1690) i Prvi ustanak (1804-1813).
U Velikoj seobi, Srbi naseljavaju ugarske teritorije (panonski basen), koje su pod vlau
Habsburga. Srbi su u habsburke zemlje doli kao organizovan narod, na elu sa
duhovnim i svetovnim voom, a na izriiti poziv tadanjeg austrijskog cara.
Jo srpskog naroda dolo je na ovo podruje drugom seobom, 1739. godine, koju je
predvodio Arsenije IV Jovanovi akabenta. U opustele krajeve Srbije poela su se
naseljavati albanska plemena (na Kosovo i Metohiju) i Srbi iz Hercegovine, Crne Gore i
Bosne (u umadiju i zapadnu Srbiju). Tako se glavni centri srpskog kulturnog i politikog
ivota pomeraju na sever i sve to je u narednim razdobljima dala srpska knjievnost i
kultura nastalo je u novoj sredini i drugaijim istorijskim prilikama.
Najvaniji srpski centar u vreme posle Velike seobe je Sent-Andreja, grad koji su
osnovali Srbi i u njemu podigli sedam crkava, ouvanih do danas. Kasnije se srpsko
sredite pomerilo u manastir Kruedol, a potom se trajno smestilo u Sremske Karlovce,
koji e postati glavni centar austrijskih Srba. U srpskom kulturnom ivotu znaajnu ulogu
ima i carska prestonica, Be, koji e i u 19. veku biti znaajan centar.
Kao vojniki narod, Srbi su stekli poseban poloaj u Habsburkoj monarhiji, regulisan
Privilegijama. Iz Turske su preneli svoju nacionalno-crkvenu organizaciju, u ijim e se
okvirima, uprkos velikih spoljnjih pritisaka, u prvo vreme odvijati itav politiki i
kulturni ivot naroda. Privilegije su stalno bile krnjene i smanjivane, ali nikada nisu
ukinute.
Srbi su na nove teritorije poneli svoje rukopisne knjige, ikone, Lazareve moti iz
Ravanice, kao i razne vetine i zanate.
Njihova tadanja kultura bila je nastavak srednjevekovne kulture, bliska kulturi drugih
naroda vizantijske zone, te se naziva postvizantijskom kulturom. Meutim, u novoj
sredini dolazi do neizbenih transformacija koje e dovesti do stvaranja kulture,
umetnosti i knjievnosti novog tipa.
Knjievnost 18. veka je diskontinuirani, etapni prelaz iz srednjeg veka u moderno doba
meaju se elementi starog i novog, duhovnog i svetovnog, srednjovekovnog i
novovekovnog, crkvenog i graanskog, sa stalnom tendencijom preovlaivanja ovog
drugog elementa.

To prelazno doba izmeu stare i nove knjievnosti traje sve do kulturnih reformi 70. i 80.
godina i do pojave Dositeja Obradovia i u njemu se jasno izdvajaju dva perioda:
do pojave ruskih kola, 30. godina i posle njih.
U prvom periodu nastavlja se rad u okvirima tradicije stare knjievnosti i na
srpskoslovenskom jeziku. U drugom periodu, usled dominantnog kulturnog i knjievnog
uticaja Rusije, te tradicije se naputaju i knjievni i jeziki kontinuitet se prekida, a knjige
se poinju pisati na ruskoslovenskom jeziku. Ipak, izmeu ova dva perioda postoje i
izvesne slinosti, od kojih su najvanije: diglosija paralelna upotreba srpskoslovenskog,
odnosno ruskoslovenskog jezika i narodnog jezika u funkciji knjievnog jezika i barokni
stil, koji se u prvom periodu oblikuje na srednjevekovnoj poetikoj osnovi, a u drugom na
osnovama nove poetike koja je, zajedno sa barokom, dola posredstvom Rusije.
Srednjevekovno naslee i barokne tendencije
Posle Velike seobe, u poslednjoj deceniji 17. i prvim decenijama 18. veka, stara
knjievnost doivljava svoj poslednji procvat, nakon kojega e se nepovratno ugasiti.
Ipak, to je bila preobraena tradicionalna knjievnost. Nastavljene su tradicije Peke
patrijarije. Negovani su stari anrovi: itija, crkvena himnografija, besede, hronike, opisi
putovanja u Svetu zemlju itd. Poetika je bila tradicionalna, vizantijska, crkvenoslovenska,
ali sa izvesnim modifikacijama koje su vodile promenama. Promene su poele jo pre
seobe, a u novim uslovima one su se produbile i proirile. Uticaj rusko-ukrajinske
barokne knjievnosti 17. veka postae jedna od najvanijih odrednica u knjievnom
stvaranju posle Velike seobe, tako da se kod najvanijih tadanjih pisaca pojavljuju
izvesna barokna obeleja. Obnovljena je diglosija, ali narodni jezik sada ima mnogo iru
upotrebu (u odnosu na srednjevekovnu knjievnost). U knjievnosti i dalje dominira
tradicionalni, srednjevekovni tip knjievnog radnika, koji je u prvom redu prepisiva
starih knjiga, zatim kompilator, a pomalo i orginalan stvaralac.
Takav je bio i Kiprijan Raanin, najosobeniji predstavnik nae knjievnost na prelazu iz
17. u 18. vek. Poetkom 18. veka u manastiru Kruedol nastaju crkvene pesme
posveene sremskom despotu koje su takoe ule u sastav Srbljaka. U njima se pobone
misli spajaju sa rodoljubivim oseanjima. Sveti despot dobija ratnike atribute i kao
zatitnik naroda priziva se u pomo. Meu novonastalim tekstovima panju privlai
Stihoslov iz 1717. meavina stihova i proze. Stihovi su silabiki, nepravilni sa dosledno
sprovedenim parnim rimovanjem, a njihov autor je Nikanor Melentijevi. S vie metrike
pravilnosti napisana je pastirska poslanica u stihu Ritmi ili pesni pohvalnija, koju je
Sarajlijama uputio Visarion Pavlovi, bivi uitelj u manastiru Hilandar, a tadanji
episkop u Novom Sadu. On je bio znaajan i kao prosvetni radnik, osniva latinoslovenske kole. Pisci ovog doba pisali su razliite stihove tradicionalne u vizantijskom
dvanaestercu, novije u poljskom trinaestercu, osmerce itd.
ARSENIJE III ARNOJEVI (oko 1633-1706) Bio je patrijarh srpski. Od njega je ostao
jedan kratak putopis u svetu zemlju, u pismu ruskom carskom savetniku V. M.
Golovninu, koji upeatljivo svedoi o tragediji srpskog naroda, koji, napustivi
otadbinu, ne nalazi nigde utoite(Poslanica T. V. Golovinu). Srbi su postradali od
Turaka, od kojih su prebegli u Ugarsku, ali ni tamo nisu nali mira.
KIPRIJAN RAANIN (druga polovina 17. v i poetak 18. veka)

Knjievni rad poeo je u manastiru Rai, koji je bio jedan od najznaajnijih rasadnika
nae pismenosti u periodu pre Velike seobe. Za vreme Bekog rata preao je preko Save,
zadrao se izvesno vreme u Sremu, a zatim se nastanio u Sent-Andreji. Najvaniji Raani
pored Kiprijana bili su Jerotej i Gavril Stefanovi Venclovi. Raanin je najvie
prepisivao obredne knjige, mineje, triode, psaltire, eslavce, trebnike itd. U njegovim
zbornicima znaajno mesto zauzimaju pohvale i crkvene pesme posveene srpskim
svetiteljima, Simeonu, Savi, Deanskom, knezu Lazaru, Maksimu Brankoviu. Dva puta
je prepisao Jefimijinu pohvalu knezu Lazaru. I sam je pisao crkvene pesme, npr. Stihira
knezu Lazaru, koja je ula u sastav Srbljaka. Raanin slavi spomen na kosovskog
muenika. Na knjigama je ostavio vie zapisa, u kojima, osim podataka o datoj knjizi i
svom radu na njoj, sreemo i poetske i autobiografske stavove, ak i stihove. Njegov
jezik je srpskoslovenski s izvesnim primesama narodnog. Otvaranje prema govornom
jeziku vidi se u njegovom pravopisu izostavlja slova koja nisu imala glasovnu vrednost,
a uvodi druga da oznai glasove koji su postojali u srpskom narodnom jeziku, ali ne i u
srpskoslovenskom. Kiprijanu se pripisuje Bukvar slovenskih pismen iz 1717, raen za
potrebe kole prema jednom ruskom bukvaru s poetka veka. Ova knjiga spada u
najznaajnije knjige iz tog vremena. Osim ueg bukvarskog dela, u njoj su i drugi
tekstovi raznovrsne sadrine, moralne izreke rasporeene po azbunom redu, pohvalne
pesme, bogoslovski lanci, a ima i nekoliko napomena koje se tiu slovenske prozodije.
Pogovor knjizi zavrava poetskim iskazom koji je u osnovi drevna metafora o kladencu
mudrosti.
V starosti glbocej - Zapis, sastoji se iz dva dela prvi je u prozi, a drugi se sastoji od
etiri stiha. Govori o neizbenosti smrti, prolaznosti, starosti.
ATANASIJE DASKAL SRBIN
Za vreme Velike Seobe dospeo je na sever Ugarske i u novim krajevima nastavio je svoju
uiteljsku dunost. Vie puta odlazio je u Rusiju, a za vreme jednog od tih boravaka,
Atanasije pie Sofiji, sestri Petra Velikog neveliko delo sa paradigmatskim naslovom Ot
letopisa serpskih carej i o vojne carja tureckogo s cesarem hristijanskim i o zapustjeniji
zemlji serbskoj (Iz letopisa srpskih careva i o vojevanju cara turskog sa cesarom
hrianskim i o pustoenju srpske zemlje). Po svom karakteru to je memorijalni akt
napisan meavinom srpskoslovenskog i ruskog jezika s ciljem da carevu sestru, tada
monahinju, upozna sa patnjama srpskog naroda. Atanasije smatra da e svoj knjievni
zadatak najbolje obaviti ako povee prolost sa sadanjou, tj. ako letopisu srpskih
careva suprotstavi sliku pustoenja srpske zemlje i stradanja naroda kojima je sam bio
svedok. O tome govori s biblijskim patosom u kojem se osea prizvuk plaa proroka
Jeremije nad razorenim Jerusalimom. Granice Srbije zemlje koje je okruuju. Srbijom
su ranije vladali rimski carevi. Stefan Nemanja rodom od sestre Konstantina Velikog.
Milutin, Stefan Deanski sv. Nikola mu vraa vid, bitka kod Velbuda. Duan donosi
telo proroka Isaije iz Jerusalima u Srbiju. Srpski manastiri: Studenica, Mileeva, Deani,
Osogovo, Hopovo, Trojiki manastir (odakle je i Atanasije), Ravanica, Kruedol, Peka
patrijarija, Raa, Ljubostinja, Sopoani, Moraa, Banja, Manasija. Turci su potom
osvojili i razorili svu srpsku zemlju. Godine 1683. pojavila se kometa koja najavljuje
pravrat pad turskog carstva. Turke je porazio austrijski car Leopold. Zatim sledi jo
nekoliko turskih poraza (Beograd, Morava, Ni). Srpske zemlje su opustoeme i mnogo

je poginulih. Oni koji su preiveli izbegli su u Ugarsku.

Pla o pustoenju crkve boije - Poredi se sa prorokom Jeremijom koji plae za
razorenim Jerusalimom tako i on plae za razorenim srpskim crkvama. Crkva je
prikazana kao alegorija nevesta Boija. Moli se gospodu da osveti prolivenu krv i vrati
crkvi staru slavu.
Molitva i blagodarenje bogu pisca ove knjiice - Zahvaljuje se bogu za sve to ima i moli
ga da uvek bude uz njega da ga sauva.
O motima i ostacima Konstantina Velikog, koje donese sin njegov iz Nikomidije Sin
Konstantina Velikog, Konstantin, preneo je moti svoga oca iz Nikomidije u
Konstantinopolj i tu ga je uz velike poasti sahranio u crkvi svetih apostola. Sveti oci
pisali su na njegovom grobu pisma koja su se zvala hrismi. Ta pisma su proroke
knjige koje predviaju budunost. Predgovor ovoj knjiici Bog je stvorio svet u kome
su vladali razni narodi (Grci, Rimljani, Srbi itd.). Otkada su Turci zavladali nestali su svi
poboni zakoni i obiaji. Navodi razloge zbog kojih je pisao knjigu.
O turskom gonjenju monaha - U Ravanici je ivelo 30 monaha. Turci su ih maltretirali,
vreali, vukli za kosu, traili hranu i novac. O plemenitom monahu Ananiji.
GROF ORE BRANKOVI (1645-1711)
Njegovo delo predstavlja osnovu itave nae istoriografske proze 18. veka bio je
istaknuta politika linost. Sebe je proglasio potomkom starih despota i planirao je da uz
pomo Austrije osnuje veliko ilirsko carstvo. Svoju istoriju srpskog naroda, delo u pet
knjiga, Slavenoserbske hronike, napisao je kao austrijski politiki zatoenik u Beu i
Hebu (eka), teei da dokae opravdanost svojih politikih pretenzija. Ovo delo stoji
na prelazu izmeu srednjevekovne i novovekovne istoriografije poinje na nain
srednjovekovnih hronika, od stvaranja sveta, zatim govore, dosta nepotpuno, o starim
narodima, pa o poreklu Slovena, gde sasvim preovlauju legendarni elementi. Najvaniji
i sredinji deo Hronika zauzima srpska istorija srednjeg veka izloena po dinastijama i
vladarima, koja prati i zbivanja u jugoistonoj Evropi. Poslednja, peta knjiga, posveena
je savremenim zbivanjima u kojima je i sam autor uestvovao i ima karakter memoara.
Brankovi je pisac velike uenosti, poznavalac stranih jezika, znao je klasine jezike,
rumunski, maarski, turski i nemaki. Bio je upuen u razna pitanja istorije, geografije,
etnologije. Piui svoje delo, oslonio se na tradiciju nae stare istoriografije, posebno na
arhiepiskopa Danila II, ali se sluio i izvorima na grkom i latinskom, koristio vizantijske
istoriare, nau primorsku istoriografiju (popa Dukljanina, Orbina, Lucia itd.) i zapadne
istoriare. Prema pisanoj grai odnosio se kompilatorski i tendenciozno. Grau nije
preraivao i saimao ve je itave odlomke unosio u svoje delo. Izostavljao je sve to mu
nije odgovaralo, izbacivao nepovoljne injenice o Brankoviima, ostalim srpskim
vladarima i srpskom narodu uopte. Tamo gde u izvorima nije nalazio potvrdu za svoje
teze uputao se u izmiljanja. Tako je izmislio i svoju genealoku vezu sa dinastijom
Brankovia. U celini, Hronike su glomazno, rasplinuto i nepregledno delo. Glavne su im
slabosti u jeziku i stilu. Jezik u sauvanim konceptima za ovo delo je blii narodnom i
bolji je od jezika definitivne redakcije pisane srpskoslovenskim. Razlog tome je to je
Brankovi morao da ui srpskoslovenski i pravio je najneobinije sintaksike

konstrukcije, a muio se i sa reima i gramatikom. Posebnu tekou za njega su

predstavljale latinske fraze zapadnih istoriara koje je teko prevodio na srpski. Uz
srpskoslovenski, Brankovi je prihvatio i retoriku nae stare knjievnosti, njen zapleteni,
tamni stil, kome je pridodao barokni shematizam, ornamentalnost i ceremonijalnost.
Njegov izraz je svean, visokoparan, hiperbolian, sa mnogo sloenih epiteta i
superlativa. Ipak, u Hronikama ima i lepih i snanih mesta. Sa oseanjem za pompu i
ceremonijal, govori se o sveanostima na dvoru cara Duana. Ponekada nailazimo na
bizarne situacije koje su odgovarale baroknom ukusu epohe (npr. kada knez Pavle
Brankovi prireuje gozbu na bojnom polju meu leevima pobijenih Turaka, knez Pavle
jedan le dri u zubima i tako igra kolo). U zavrnoj knjizi, Hronike prelaze u
autobiografiju, ali Brankovi o sebi govori u 3. licu. Brankovieve Hronike predstavljaju
prvu celovitu, prostrano razvijenu istoriju srpskog naroda. Vea je njihova literarna nego
istorijska vrednost.
(Jovan Skerli) Brankovieve Hronike nisu objavljene. Njegova porodica se jo pre
Velike seobe iz Hercegovine preselila u Ugarsku. On se rodio u Jenopolju, 1645. Njegov
brat Sava bio je vladika u Erdelju. Sava je bio uen i sposoban, vaspitavao je ora i
uticao na njega. Brankovi odlazi u Jedrene u svojstvu tumaa i sekretara. Kasnije je
izjavio da se tada susreo sa pekim patrijarhom Maksimom koji ga je tajno miropomazao
za srpskog despota. U periodu 1663-1672. boravi u Carigradu, kao erdeljski tuma.
Uplitao se u razne pijunske zavere. Godine 1668. odlazi u Moskvu sa vladikom Savom
da trai pomo za srpski narod i pravoslavnu crkvu. Oko 1676. boravi sa bratom Savom u
Erdelju. Poto su bili umeani u zaveru protiv erdeljskog kneza Mihaila Apafija bili su
zatvoreni i jedva su se spasili. Zatim ore odlazi u slubu vlakom vojvodi erbanu
Kantakuzenu. 1683. je od austrijskog cara Leopolda dobio titulu barona, a 1688. titulu
grofa kraljevine Ugarske. Uz pomo falsifikovanih povelja u Beu se proglasio
potomkom despota ura Brankovia i dobio je titulu ora II i diplomu kojom mu je
priznato pravo na nasledstvo zemalja Hercegovine, Srema, Jenopolja, Banata i Bake.
Podneo je u Beu projekat o vaspostavljanju srpske despotovine na ijem elu bi bio on i
ovaj projekat je usvojen. Kada je Austrija krenula u rat protiv Turaka, Brankovi pozove
srpski narod u oslobodilaki rat pod njegovim vostvom (1689). Austrijanci ga meutim
na prevaru uhapse, sprovedu u Be, a zatim u Heb, gde je i umro u zatoenitvu. U petoj
knjizi Hronika opisuje se njegovo hapenje u Kladovu i sve to je potom sledilo. U
zatoenju Brankovi je proveo 22 godine, piui istoriju srpskog naroda, kao i razne
molbe i albe namenjene ruskom i austrijskom dvoru, traei svoju slobodu. Umro je
1711. u Hebu, a 1743. prenesen je u Karlovce. Vremenom je stekao oreol muenika koji
se brinuo za srpski narod.
Opis Kosovske bitke Srpski car Lazar i njegova vojska prelaze reku Strimon koja deli
Trakiju od Makedonije. Milo Kobili odlazi u Turski tabor i tamo ubija cara Murata.
Pogibija Lazareva. Njegovo telo poiva u Ravanici. Murat je sahranjen u Vitiniji, a iznad
njegovog groba je ruka Miloa Kobilia, okovana srebrom. Posle Kosovskog boja srpske
zemlje su podeljene u dva dela jednim delom vladao je Vuk Brankovi, a drugim,
Lazareva udovica, Milica sa sinovima Stefanom i Vukom.
Pred zastavom carstva Car Stefan (Duan) je podigao mnoge hramove. Sveanosti na
dvoru cara Duana, za praznik arhistratiga Mihaila, carevu krsnu slavu. Posle velelepnog

crkvenog obreda car se gosti sa dostojanstvenicima, podstiui ih na veselje. Carska

zastava je sa carskim belegom dvoglavim orlom. Na njoj je izvezen i lik arhangela
Mihaila kako stoji pred Isusom Navinom, nosei obnaen ma.
JEROTEJ RAANIN (druga polovina 17. veka posle 1727.)
Jedan od anrova s praktinom i prosvetiteljskom namenom u kome je bilo mnogo
narodnog jezika je i putopis, tanije opis putovanja u svetu zemlju. U srednjem veku,
ovakvi opisi javljaju se u okviru itija ili samostalno. U njima je teite kazivanja vie na
duhovnim iskustvima i simbolikim znaenjima, nego na putnikim izvetajima. Kasnije
se karakter tog anra menja opisi putovanja dobijaju praktinu namenu, tj. slue kao
vodii mnogobrojnim hodoasnicima. Taj novi tip knjievnosti razvio se najpre u Grkoj,
a zatim se proirio po pravoslavnom Istoku. Kod nas ih je najvie naeno s kraja 17. i iz
prve polovine 18. veka. Po poreklu i nameni dele se u dve grupe: prva grupa kao osnovu
ima hodoasni vodi po Svetim mestima (proskinitarionima), a druga se zasniva na
popisima konaka na putu od mesta polaska do Jerusalima i natrag. Jezik i jednih i drugih
je narodni ili vrlo blizak narodnom, to je povezano sa njihovom praktinom namenom.
Time su uslovljene i neke druge osobenosti ovog anra, kao to su: sekularizacija,
konkretizacija, pojava folklornih elemenata itd.
Jedan od najboljih putopisa prve grupe, proskinitariona, je Poklonik, pisan u Jerusalimu
1622, iji je autor Gavrilo Tadi, monah iz Sarajeva. U drugu grupu spada putopis
Jeroteja Raanina, koji se uzima kao stvarni poetak srpskog putopisa. Jerotej Raanin je
jedan od raanskih kaluera koji su posle Velike seobe svoj rad nastavili na severu.
Godine 1727, kada je pisao svoj putopis, iveo je u frukogorskom manastiru Velika
Remeta. Putovanje o kome govori zbilo se od jula 1704. do jula 1705. godine. Naslov
dela glasi: Putaastvije k gradu Jerusalimu Jeroteja jeromonaha raanskago, a nastalo je
na osnovu dnevnikih beleaka voenih za vreme putovanja. To je obian putniki
izvetaj, na nekim mestima prosto reanje konaka. Kratke beleke o prenoitima
proirene su opisima znamenitosti iz naih krajeva i stranih zemalja ili prianjima o
zanimljivim doivljajima sa putovanja. Pominje Marka Kraljevia i druge epske junake,
belei mesne legende, tako da ovaj spis sadri i zanimljivu folklornu grau. U ovom
putopisu sreemo i line Jerotejeve doivljaje i iskustva, npr. veoma razvijen opis bure na
moru ili epizoda o gusarskom napadu na brod s hodoasnicima.
(vebe) Vreme u Svetoj zemlji imenuje se praznicima. Sati su vezani za manastirsko
raunanje vremena. Odlazak na hodoae u Jerusalim simbolino znai uestvovanje u
Hristovim mukama. Cilj ovog dela je ponovno preivljavanje vrhunca svog ivota kroz
pisanje.
Putovanje ka gradu Jerusalimu Nabrajanje konaka: manastir Rakovica, Grocka,
Hasanpaina palanka, Batoina, uprija Jagodinska na Moravi, Pandure kod Aleksinca,
Niava, na bugarskoj Moravi (Kurvin grad), Leskovaka klisura, manastir Reitski,
Vranje, Kotune, Grobnice, Veles na Vardaru, Tikve, Grite, Psenska varo, Solun,
ukrcavanje na galiju u putovajnje po moru 11 dana, zatim Zagorje naspram Svete Gore,
Kasandra, Tiron, Aton, planina Jur, grad Livno (tu su se sklonili od bure), izmirski zaliv,
ostrvo Mitilina, Sakaz, Samsonovo borite, Hristanos, Rodos, ukrcavanje na Egejskom
moru, ponovo ih zadesi bura, bacaju u more sve stvari, dva dana nisu jeli ni govorili,

zaliv Reetski na reci Nil, Egipat (Misir Veliki), Stari Egipat, ka Sinaju, Arud, Suveiz
grad na Crvenom moru, dvanaest izvora Mojsijevih, Sveti Sinaj, Sveti vrh na kome je
Mojsije primio zapovesti i gde je crkva Jovana Lestvinika, Visoka Gora, Gaza, Lida
(crkva gde je sv. Georgije porazio zmaja kopljem), Revnja, Jerusalim,obilazak Hristovog
groba, Lazarev grob u Vitaniji, Jordan, reka ispod Jerihona, povratak u Jerusalim. Poseta
Vitlejemu. Poseta Carigradu i obilazak Svete Sofije.

2. BAROK U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI

Rene Velek, Pojam baroka u knjievnom znalstvu
termin
Prema Karlu Borinskom i Beneditu Kroeu pojam barok potie od rei baroco, koja
oznaava etvrti oblik druge figure u sholastikoj nomenklaturi silogizama (silogizam
tipa: Svaka budala je tvrdoglava; neki ljudi nisu tvrdoglavi; neki ljudi nisu budale).
Stara etimologije pojma barok podrazumeva izvoenje znaenja ove rei od
portugalskog baruecco, to znai biser nepravilnog, neobinog oblika.
U 18. veku ovaj termin se javlja sa znaenjem nastran, udnovat. Ovo tumaenje je
zvanino. Kurcijus je predloio da se termin barok zameni terminom manirizam.
Velflin je najverovatnije prvi preneo tarmin barok na knjievnost. Govori o Ariostu koji
bi odgovarao renesansi i Tasu, koji bi odgovarao baroku. Kod Tasa postoji neko
povienje, neki naglasak, neko stremljenje ka velikim zamislima. 1915. Velflin je objavio
knjigu Osnovni pojmovi istorije umetnosti, u kojoj renesansu i barok predstavlja kao dva
glavna stilska tipa, veoma konkretno razraujui merila za njihovo razlikovanje.
Kao knjievni termin barok je uao u veliku modu u Nemakoj tek oko 1921/22. godine.
Rudolf fon Delijus objavio je 1921. godine antologiju nemake barokne poezije. Osealo
se da je barokna poezija slina najnovijem nemakom ekspresionizmu, njegovoj
plahovitoj, kruto iskidanoj dikciji i tragikom pogledu na svet koji je izazvan ratnim
posledicama. Nemci su bili izazivai i podstrekivai pokreta baroka.
Nakon Nemake, termin barok se pojavio u Italiji. Benedeto Kroe se zalae za obnovu
prvobitnog znaenja ovog termina kao vrste umetnike runoe.
Francuska je jedina venija zemlja koja je izriito odbila da usvoji ovaj termin. Razlog
tome je to se jo uvek veoma ivo osealo berokno znaenje udesnoga. Francuski
klasicizam poseduje istu tipino baroknu napetost izmeu ulnosti i religije, istu
mranost, isti patos, kao i pansi barok.
U Poljskoj se termin barok upotrebljava za jezuitsku knievnost, a u ekoj za
knjievnost protivreformacije.
Prva upotreba termina barok pripada tipologiji, a druga istoriji knjievnosti. Istoriara
knjievnosti daleko vie zanima barok kao termin za odreeno razdoblje. Razdoblje je

vremenski odeljak kojim vlada neki sistem knjievnih normi.

Termin barok najprihvatljiviji je ako imamo na umu jedan opti evropski pokret koji u
nekoliko zemalja traje od poslednjih decenija 16. do polovine 18. veka.
barok
Danas se u istoriji knjievnosti priznaje da barok predstavlja sledei stupanj evropske
umetnosti posle renesanse (barokni slikari: Tintoreto, El Greko, Rubens, Rembrant).
Barok se sada upotrebljava u optoj kulturnoj istoriji za gotovo sva ispoljenja civilizacije
17. veka.
Barok se moe opisati s obzirom na stil ili s obzirom na ideoloke kategorije i
emocionalne stavove. Moe se rei da su antiteza, asindet, antimetabola, oksimoron,
paradoks i hiperbola omiljene figure barokne knjievnosti.
Sva stilska sredstva mogu se javiti gotovo u svako doba. Njihovo prisustvo vano je
jedino ako se moe smatrati simptomatinim za posebno stanje duha.
Barok je najpre dovoen u vezu sa protestantstvom, a mnogi znalci prosto izjednauju
barok i jezuitizam. Barok je ipak predstavljao opteevropsku pojavu koja se nije
ograniavala na jednu veroispovest. Barok je oito nastao u najrazliitijim zemljama,
gotovo istovremeno, kao reakcija na prethodne umetnike oblike. Izvetaeni i retki stil
baroknih umetnika jeste izraz agresije, uzvien oblik nezavisnosti, sukoba izmeu
pojedinca i nesigurnog sveta.
picer pokazuje da su barokni umetnici bili svesni rastojanja izmeu rei i stvari:
barokni umetnik kazuje neto potpuno svestan da se to u stvari ne moe kazati. Zbog toga
je njegov stil izvetaen, kultistiki. Duevno uzbuenje koje odstupa od normalnog
naina naeg duevnog ivota moralo je uskladiti sa sobom jeziko odstupanje od
normalne jezike upotrebe. Prvobitna izraajna funkcija stilskih sredstava moe meutim
ieznuti. Tako ona postaju puke prazne ljuske, ukrasne smicalice, zanatlijske krilatice,
to se esto deavalo u baroku.
Mogu se razlikovati dva glavna oblika baroka:
barok mistika i izmuenih dua (Don i Angel Silesije)
barok kao nastavak besednikog humanizma i petrarkizma, kao dvorska umetnosti koja
nalazi izraza u operi, jezuitskoj drami itd.
(vebe)
Barok se u Evropi javlja u periodu dominacije katolike reforme. Hrianski misticizam
pojavljuje se kao pogled na svet. Stil karakteriu gomilanje, preteranost (hiperbole,
gradacije), retorinost. Kolevka baroka je Italija. Najpre se javio u arhitekturi, slikarstvu,
vajarstvu, a zatim i knjievnosti.
U Italiji: manirizam anbatista Marini (marinizam), karakteristike:

asimetrinost
prodor subjektivnosti
pojaavanje bizarnosti koja ponekad vodi ka grotesknom
spiritualnost i misticizam
artizam (insistiranje na detalju
U vreme baroka prvi put se javlja ideja pesnika kao demijurga.
U paniji: gongorizam (po Luisu de Gongori, koga su otkrili pesnici Lorkine generacije).
Gongorin odnos prema ivotu je pun jeze, bizarnosti. enu shvata kao ukleto bie s
onoga sveta, a pogubnost njene due belei ogledalo. Gongora pravi neverovatne leksike
obrte; kod njega su zastupljeni jeziki artizam i metafore (npr. uasan zev zemlje =
peina).
Za barok su karakteristini spoj nespojivog i kontrasti.
U Francuskoj: precioznost (Precioze su dame iz salona gospoe de Rambuje).
Za barok je kljuna figura kruga koja je izduena u elipsu. Omiljeni arhitektonski oblik u
baroku je lavirint. Voda se tematizuje u periodu baroka. Simbolika vode (tok, proticanje,
prolaznost) je kljuna u baroku. Tema mehura od sapunice najea je pesnika slika u
baroku. Svet se doivljava kao pozornica (barokni topos).
barok u srpskoj knjievnosti
Barok kod nas traje 1720-1780. Barok je prvi zapadnoevropski stil kod nas. Ovo doba
naziva se i ruskoslovensko doba. Ruski uitelji, Maksim Suvorov i Emanuel Kozainski
doneli su barok kod nas. U vreme baroka javljaju se prve pesme u srpskoj knjievnosti.
Kod nas se barok mea sa manirizmom, rokokoom i klasicizmom.
Jovan Dereti, Barok i rana prosveenost
Tridesetih i etrdesetih godina 18. veka u srpskoj knjievnosti dolo je do velikog
zaokreta: naputen je srpskoslovenski jezik i umesto njega u crkvenu slubu i kole
uveden je ruskoslovenski jezik. Kao vid borbe protiv unijaenja, srpski mitropoliti
obraaju se za pomo Rusiji (mitropolit Mojsej Petrovi pie Petru I). Prve nae regularne
kole osnovali su ruski uitelji Maksim Suvorov (1727) i Emanuel Kozainski s grupom
uitelja iz Kijevske duhovne akademije, koji osnivaju sholastiku gimnaziju. U njima e
se uiti iz ruskih udbenika (od kojih e najvei uticaj imati bukvar Teofana Prokopovia
i slovenska gramatika Meletija Smotrickog) na ruskoslovenskom jeziku.
Sholastika gimnazija Emanuela Kozainskog bila je dvojezina: slovensko-latinska. Srbi
u ovom periodu ulaze u kulturnu sferu latinskog jezika, to je bio veliki zaokret u istoriji
naeg obrazovanja, s obzirom na to da su se oni, zajedno sa ostalim narodima
pravoslavnog Istoka, razvijali pod iskljuivim uticajem grkog jezika. kola je u
kulturnom ivotu 18. veka dobila ono mesto koje su sve do tada imali manastiri. kola

Emanuela Kozainskog bila je prvo arite nove, barokne knjievnosti.

Dve najvanije promene u dotadanjoj knjievnoj morfologiji i anrovskom sistemu su:
promena uloge stiha, njegovo pomeranje od periferne, sporedne pojave ka sreditu
knjievnog sistema
stvaralako prihvatanje alegorije kao prelazne forme izmeu uene i umetnike
knjievnosti.
Zbog toga Tragedokomedija Emanuela Kozainskog ima prekretniki znaaj, ne toliko
zbog svoje knjievne vrednosti, koliko kao prvo opseno knjievno delo napisano u
stihovima i kao prva orginalna knjievna fikcija alegorijskog tipa u srpskoj knjievnosti.
Ruskoslovenska epoha donela je nov jezik, nov stil, novu obrazovanost, novu knjievnu
kulturu, nove knjievne oblike. U tradicionalne forme (npr. istorijske spise) unela je bitne
izmene. Ruskoslovenski ili, kako se tada nazivao kod nas slavjanski jezik, je bio
odvojen od jezike stvarnosti i zatvoren u sebe, kao samodovoljan, vetaki odnegovan
sistem, pristupaan samo uskom krugu prosveenih. Srbi su taj jezik prihvatili u vreme
kada su ga Rusi poeli istiskivati iz knjievne upotrebe. U srpskoj sredini ruskoslovenski
jezik bio je izloen uticaju srpskog narodnog jezika i ruskog knjievnog jezika 18. veka.
Srbiziranje ruskoslovenskog dovee do nastanka slavenoserbsko. Uticaj ruskog
knjievnog jezika na ruskoslovenski u srpskoj sredini rezultat je obrazovanja naih ljudi u
Rusiji, ali i brojnih svetovnih knjiga na ruskom jeziku koje su se mogle nai kod nas. U
veini sluajeva nai pisci ne prave razliku izmeu ruskoslovenskog i ruskog jezika i sve
to dolazi iz Rusije krste slavjanskim jezikom.
Ruskoslovenskim jezikom napisana je Tragedokomedija Emanuela Kozanskog,
Stematografija Hristifora efarovia, mnoge pesme Zaharija Orfelina, Jovana Rajia i dr.
Neka dela pisana srpskoslovenskim prevoena su na ruskoslovenski (Srbljak,
Teodosijevo itije Svetog Save).
Pribliavanje ruskom knjievnom jeziku najvie se osea na polju istoriografije, u delima
P. Julinca, J. Rajia, Z. Orfelina. Ima i pesama koje su pisane ruskim jezikom (npr.
Orfelinovih).
Stvarni tvorac slavenoserbskog je Zaharija Orfelin, a prvo delo na ovom jeziku je
Slavenoserbski magazin (1768).
Neki pesniki sastavi Rajievi i Orfelinovi pisani su na narodnom jeziku.
Najizrazitiji primer diglosije u doba dominacije ruskoslovenskog jezika je Orfelinov Pla
Serbiji, najznaajnija pesma 18. veka, sa verijantom na ruskoslovenskom.
U srpsku knjievnost, posredstvom Rusa i Ukrajinaca, prodire prvi put jedan zapadni
umetniki stil barok.
Barok je primarno stil 17. veka koji se javio kao suprotnost renesansi, a u istorijskom i
ideolokom smislu stoji u vezi sa velikim religioznim pokretom protivreformacije. On se
moe shvatiti kao duhovna i umetnika obnova hrianstva na temeljima izmenjene slike

sveta. On nije odbacio renesansni paganizam, prirodnost i svetovnost, ali je teio da u sve
to unese hrianski misticizam, energiju i pogled na svet. Nasuprot smirenoj i
harmoninoj jednostavnosti renesanse, barok tei da izrazi sloenost, slojevitost i
mnogostrukost stvari. On to postie gomilanjem izraajnih sredstava, preteranostima u
izrazu, bizarnostima, spajanjem udaljenih i meusobno nesaglasnih elemenata, meanjem
razliitih kulturnih i religioznih tradicija, posebno hrianstva i antike mitologije. Barok
je nastao u Italiji, a zatim se proirio u paniji i drugim katolikim zemljama. Zahvatio je
Nemaku i itav sever Evrope, a preko Poljske proirio se na Rusiju i druge pravoslavne
zemlje. Po verskim obelejima razlikuje se katoliki, protestantski i pravoslavni barok, a
s obzirom na drutvene slojeve govori se o dvorskom i graanskom baroku. Po
religijama, barok se deli na juni (delovao je u Dubrovakoj republici i Boki Kotorskoj;
dolazi iz Italije) i severni barok (kod nas; dolazi iz nemakih zemalja i Rusije).
Pravoslavne zemlje istone Evrope nisu imale renesansu i kod njih se barok javlja kao
modernizacija srednjeg veka s jedne strane, i kao prvo otvaranje prema zapadu, s druge
strane. Temeljita barokizacija srpske knjievnosti izvrena je 30. i 40. godina 18. veka.
Barokni stil ispoljio se:
na narodnom jeziku i u okvirima stare srpske knjievnosti (G. S. Venclovi)
na ruskoskovenskom jeziku, na osnovu recepcije ruske barokne knjievnosti 17. veka
(ova tendencija je nadvladala)
Knjievnost ruskoslovenske epohe, uzeta u celini, ima mnogo prosvetiteljskih osobina. U
njenoj ideologiji stapaju se tradicionalni vidovi bogoslovske uenosti s modernim,
svetovnim prosvetiteljskim tenjama.
Poezija, tanije, dela pisana u stihu predstavljaju osnovni, privilegovani domen novog,
baroknog stila. Ruskoslovensko doba je prvo pesniko razdoblje u srpskoj knjievnosti.
Ranije su se u slavu javnih linosti pisale pohvale, slova i slube u ritmikoj prozi, a u
ovom periodu piu se panegirici iskljuivo u stihu. Nova knjievna kultura je kultura
stiha, kao to je do tada bila kultura retorske proze.
Srpska barokna poezija razvila se pod uticajem Rusije i Ukrajine. Njen osnovni stih je
poljski trinaesterac. Javljaju se ponekad i druge vrste stiha: dvanaesterac, tanije
vizantijski stihos politikos, nasleen iz srednjeg veka, zatim osmerac, od dalmatinskih
pesnika ili iz narodne poezije itd. Pesme u celini napisane u nekom od ovih stihova
spadaju u silabiko pesnitvo. Njima suprotne su pesme u kojima se smenjuju stihovi
razliite duine; ove pesme su namenjene pevanju i nazivaju se kant. Obino se ide od
duih ka kraim stihovima ili se dui i krai stihovi smenjuju naizmenino. Pla Serbiji
je silabika pesma u poljskom trinaestercu, a ruskoslovenska varijanta je kant.
Najvei broj baroknih pesama je prigodnog i panegirikog karaktera, ima dosta pesama
sa moralno religioznim temama (Kant o vospominaniji smerti Jovana Rajia). Najvei
znaaj i vrednost imaju pesme rodoljubivog i nacionalno istorijskog karaktera. Tu spadaju
Tragedokomedija E. Kozainskog, multimedijalno delo Stematografija H. efarovia,
barokni spev Boj zmaja s orlovi J. Rajia, Pla Serbiji, Z. Orfelina.
Na razvoj barokne poezije u srpskoj knjievnosti najvei uticaj imala je sholastika

gimnazija E. Kozainskog u Sremskim Karlovcima. Poezija se prouavala kao kolski

predmet (piitika = poetika).
Tragedokomedija Emanuela Kozainskog je prva poznata drama u srpskoj knjievnosti i
prvo domae delo koje spada u fikcijsku literaturu. Nju su izveli karlovaki aci 1734. i
to je prva pozorina predstava kod nas, od koje poinje istorija srpskog teatra. Ovo delo
napisano je na ruskoslovenskom jeziku, u poljskom trinaestercu, po modelu tzv. kolske
ili jezuitske drame, scenskog anra koji je ponikao u doba protivreformacije u Zapadnoj
Evropi. Kijevska duhovna akademija bila je arite kolske drame. U svom izvornom
obliku, kolska drama je delo religiozno-moralnog karaktera, s vaspitnim ciljem, pisana u
stihu i na latinskom jeziku (u Rusiji na crkvenoslovenskom). Ove drame nastale su na
tradiciji izvan aristotelovske drame i najvie lie na srednjevekovne moralitete.
Algorijska lica, personifikacije poroka i vrlina, javljaju se uporedo sa istorijskim
linostima. Meaju se paganski i hrianski likovi sa likovima iz antike tradicije. Izmeu
scena ozbiljne sadrine esto su radi zabave umetani komini prizori, zvani intermediji ili
meuinovi.
Za temu svoje drame Kozainski uzima smrt poslednjeg Nemanjia i stvaranje
karlovakih kola posle seobe Srba. Ovo delo iz istorijske drame prerasta u apstraktni,
prigodni moralitet. Personifikacija Srbije je u drugom delu drame glavni lik. Poruka
drame je da samo kola, a ne ratni uspesi, mogu Srbima povratiti izgubljenu slavu. Ovo
delo je pred kraj 18. veka obradio Jovan Raji.
Neke od najznaajnijih umetnikih tvorevina baroknog doba nastale su simbiozom
knjievnosti i slikarstva (Sveti Sava meu svetiteljima doma Nemanjina Hristifora
efarovia; likovno-verbalna, dvomedijalna, grafiko-pesnika kompozicija).
efarovieva Stematografija je takoe multimedijalno delo, zbornik grbova, portreta i
stihova. Svaki grb je objanjen pesmom od etiri stiha. Taj heraldiki deo je prevod
istoimenog dela hrvatskog pisca Pavla Ritera Vitezovia.
Dva vodea pisca epohe baroka su Jovan Raji i Zaharija Orfelin.

3. PROSVEENOST U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI

Jovan Dereti, ta je srpska prosveenost?
prosveenost u evropi (racionalizam)
Prosveenost u razvijenim knjievnostima zapada primarno je pojava prve polovine 18.
veka, dok je kod nas zavladala od 70. godina 18. veka. Ishodite ovog pravca primarno je
filozofsko, a ne knjievno u uem smislu. Prosveenost je kulturni i intelektualni pokret,
a ne stilska formacija. Ne moemo govoriti o prosveenosti kao o stilskom, umetnikom
pravcu, kao to u tom smislu moemo govoriti o baroku ili klasicizmu. Glavni
rodonaelnik pokreta je engleski filozof Don Lok, a u pripadnike se ubrajaju Volter,
Monteskje, Didro, Lomonosov i dr. Tenja da se nauna i filozofska misao to vie
priblii praktinim pitanjima ivota, uslovila je knjievni, a ne nauni stil prosvetiteljskih
filozofa. Iz simbioze filozofije i literature nastala je specifina knjievnost ideja, koja

daje peat itavom ovom periodu. Prosveenost je primarno velika epoha u istoriji ideja,
ali ona je i knjievno (to ne znai: stilsko) razdoblje, jer je knjievnost bila glavno
sredstvo u irenju ideja. Ta literatura odlikuje se kritinou, poleminim duhom,
sklonou prema satiri i intelektualnoj ironiji, ali u njoj nalazimo i izvesnu suvou,
didaktinost, nepoetinost. U anrovskom sistemu glavno mesto zauzimaju oblici na
granici filozofije i knjievnosti: popularna rasprava, dijalog, moralni esej, filozofsko
pismo, filozofska pripovetka, filozofski roman. Od isto knjievnih vrsta, najvei polet
doiveo je roman, donekle drama, naroito komedija, dok je poezija bila u velikom
zaostajanju. U srpskoj prosveenosti nema filozofskih romana ili pripovedaka, ali ima
moralnih eseja (Dositej).
Kao reakcija na racionalni duh prosveenosti i na dogmatsku poetiku klasicizma javlja se
suprotni knjievni pravac sentimentalizam, koji je preovladao u drugoj polovini 18.
veka. Naziv sentimentalizam potie iz naslova uvenog putopisa Lorensa Sterna
Sentimentalno putovanje. Usmeren je na intimni, pre svega emocionalni svet oveka. Na
tim osnovama stvara se knjievnost oseanja, ije su glavne odlike: kult oseanja, kult
prirode, idealizacija jednostavnog ivota u krilu prirode, suprotnost sela i grada,
prikazivanje porodinog ivota, intimni, ispovedni ton kazivanja, koji se kree izmeu
patetinog i lirskog. Omiljeni anrovi bili su: epistolarni porodini roman, plaevna
komedija, ispovesti, opisne pesme, elegije, putopis, poetska proza.
prosveenost kod nas
Prosveenost 18. veka bio je prvi zapadni kulturni pokret koji su nai pisci prihvatili i u
njega se ukljuili s punom sveu o njegovom znaenju i imenu. Svi nazivi za
prosveenost, u stranim jezicima, pa i kod nas, izvedeni su iz pojma svetlosti, shvaenog
u njegovom posebnom, metaforikom znaenju. Svetlost kao duhovna osnova tog pokreta
podrazumeva pre svega svetlost kulture, znanja i nauke. Prosvetiteljima su nazivani
irilo i Metodije, kao i sveti Sava. Srednjevekovna prosveenost je primarno teoloka.
Ideje prosveenosti javljaju se kod Venclovia, Kozainskog, efarovia, Rajia. Sve do
70. godina XVIII veka prosveta i knjievnost zadrale su preteno crkveni karakter. Na
svim podrujima kulturnog ivota vladao je ruski uticaj. U toku 70. godina izvrene su
znaajne reforme u srpskom drutvu: umesto crkvenih stvorene su graanske kole,
zatvoreni su neki manastiri, crkveni praznici svedeni su na minimum, u Beu je otvorene
tamparija za srpske potrebe. Carske reforme (Marija Terezija i Josif II Patent o
toleranciji antiklerikalne reforme u skladu sa prosveenim apsolutizmom) preduzete su
prevashodno da se Srbi odvrate od Rusije, ali one su bile veoma znaajne za razvoj
srpskog drutva i kulture.
Nejvanija terezijanska reforma je reforma kolstva. Druga velika tekovina je srpska
tamparija. Osnovana je u Beu 1771. i njen prvi vlasnik je Nemac, Jozef Kurcbek, a
potom ju je kupio Stefan Novakovi. Ovde je tampano Dositejevo Sobranije i Rajieva
Istorija. tamparija je kasnije prenesena u Petu i konano, u Beograd.
Program koji su omoguile carske reforme obuhvatao je uvoenje narodnog jezika u
knjievnost, prihvatanje kulturnih tekovina evropske kulture na osnovama novih,
svetovnih, graanskih ideala. Neke od najvanijih ideja prosvetiteljske filozofije i
knjievnosti su: demokratizacija kulture, filozofska kritika stvarnosti, orijentacija na

moralna i politika pitanja, shvatanje znanja kao svetlosti koja oveka oslobaa iz
duhovnog mraka, osuda verskih gonjenja i isticanje tolerancije kao osnovnog naela
prosveene politike.
Evropeizacija srpske kulture podrazumeva raskid sa crkvenoslovenskom duhovnom
tradicijom i stvaranje nove, drugaije knjievnosti, iju e osnovu initi tekovine
zapadnoevropske i antike knjievne tradicije.
Naa prosveenost obuhvata i prosvetiteljski racionalizam i sentimentalizam, i
knjievnost razuma i knjievnost oseanja, to je vidljivo i kod Dositeja.
Sentimentalizam je nazivan slatki til. Dve njegove najvanije odrednice su
sentimentalnost i didaktika. Najpotpuniji izraz dobio je u romanu. Zaetnici ovog stila
kod nas su Grigorije Trlaji i Atanasije Stojkovi. Romani Milovana Vidakovia pisani su
slatkim tilom, ali sa primesama humora, koji je vodio njegovom razaranju.
Jovan Dereti, Pionirsko doba nove knjievnosti
Nastavljai rada i dela Dositeja Obradovia i predstavnici srpske knjievnosti s kraja 18. i
poetka 19. veka su:
1 Jovan Mukatirovi, Prite iliti po prostomu poslovice, prva tampana zbirka
narodnih umotvorina kod nas.
2 Mihailo Maksimovi, Mali bukvar za veliku decu, zbirka humoristiko-satirinih
aforizama, kojom poinje srpska satira.
3 Stefan Novakovi, prvi srpski izdava i novinar, urednik lista Slavenoserbskija
vjedomosti.
4 Aleksije Vezili, pesnik.
5 Emanuel Jankovi, komediograf i prirodnjak.
Kod ovih pisaca zastupljen je borbeni antiklerikalizam, jozefinistiki antitradicionalizam,
drutvena kritika i zalaganje za temeljne promene u srpskom drutvu i srpskoj kulturi.
Ovi pisci piu gotovo istim narodnim jezikom.
Pisci koji se javljaju u poslednjoj deceniji 18. veka (Grigorije Trlaji, Atanasije Stojkovi
pisac prvog naeg romana i udbenika fizike, Pavle Solari) nemaju kritiki, borbeni
duh jozefinizma, jer su se politike prilike u Austriji izmenile, pa je to uticalo i na
knjievnost. Oni su pouni pisci i moralisti, a ne reformatori i prosvetitelji. Njihov jezik
preteno je crkvenoslovenski ili narodni sa dosta slavjanizama. Jezik u periodu izmeu
Dositeja i Vuka je hibridna, nesistemska meavina slavjanskog i narodnog, slina
Orfelinovom slevenoserbskom. Jeziko meenje dovelo je do haosa i svaki pisac je imao
svoj jezik. U takvoj situaciji rodila se parabola o jeziku babe Smiljane: arhimandrit
Pavle Kengelac primetio je da pisci drugih naroda piu po gramatikim pravilima, a
srpski pisci po pravilima babe Smiljane. U svojoj borbi za narodni jezik Vuk e od
babe Smiljane napraviti satirini lik svoje jezike polemike. U njene ake ubrajao je i
Dositeja.

U 18. veku raa se moderan anr, autobiografija, kao privatna istorija pisca. Knjiga
kojom poinje nova knjievnost je autobiografija njenog utemeljivaa, Dositeja.
Autobiografija je nefikcionalna, dokumentarno-umetnika proza. Zaetke autobiografije
nalazimo i pre Dositeja: u poslednjem delu Brankovievih Hronika, kod Rajia u Istoriji
katehizisa. Autor najopsenije autobiografije, Memoara, je Simeon Pievi. Pievievi
Memoari posluili su Crnjanskom (istoriaru po zanimanju) kao inspiracija za Seobe.
Pri kraju ovog razdoblja javljaju se zaeci srpske filologije:
Pavle Solari, bavio se istorijom srpskog i hrvatskog pisma i tampane knjige
Sava Mrkalj, Srbin iz Hrvatske, Salo debeloga jera libo Azbukoprotres (1810), reformator
srpske azbuke, prema naelu pii kao to govori.
Luka Milovanov, rasprava o srpskoj metrici (objavio Vuk Karadi 1833)

4. KLASICIZAM U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI

Rene Velek, Termin i pojam klasicizam u knjievnoj istoriji
Termin klasicizam prvi put je na engleskom upotrebio Karlajl, u ogledu o ileru
(1831). Engleski klasicizam dobio je ime po analogiji sa francuskim klasicizmom. Re
classicus prvi put se javlja kod Rimljana. Prvobitno znaenje ovog termina je:
prvorazredan, izvanredan, izvrstan. U srednjem veku ovaj termin se ne upotrebljava, a u
renesansi ga ponovo sreemo, u latinskoj i narodnoj varijanti.
U francuskom jeziku se prvi put sree 1548, i odnosi se na srednjevekovne pesnike Alana
artijea i ana de Mena. Ova re u to vreme nema veze sa antikom i znaila je: uzoran,
izvanredan, izvrstan.
Klasian je poeo da znai rimski i helenski, jo uvek podrazumevajui
izvenrednost, autoritet, pa ak i savrenost. Nije poznato kako je dolo do ove promene u
znaenju. Presudan dogaaj za razvoj pojma klasicizam bila je velika romantikoklasika rasprava, koju su u Nemakoj zapoela braa legel. legelovsku dihotomiju
prva je u Francuskoj izloila gospoa de Stal. Francuski 17. vek velian je kao klasino
doba i otro suprotstavljen 18. veku. 17. vek obraao se konzervativnoj, politikoj i
religijskoj reakciji, dok je 18. vek snosio odgovornost za pripremanje i ak izazivanje
francuske revolucije. Sent-Bev i Ten ne upotrebljavaju re klasicizam.
U Nemakoj se veliki pisci oznaavaju kao klasini, a u tu grupu spadaju: Kloptok,
Lesing, Viland, Herder, Gete i iler. Danas bismo Kloptoka svrstali u preromantizam ili
sentimentalizam, Lesing bi bio racionalistiki klasicista, Viland bi pripadao
posvetiteljstvu, a njegova umetnost esto izgleda kao rokoko. Herder bi bio
iracionalistiki predromantiar. Gete i iler nisu sebi davali naziv Klassiker. Godine
1829. Gete je dao svoju uvenu izjavu: Klasino ja zovem zdravim, a romantino
bolesnim. U knjievnim istorijama Gete i iler dugo nisu smatrani za Klassiker ni za
predstavnike klasicizma.

Termin klasicizam javlja se u Italiji 1818, u Nemakoj 1820, u Francuskoj 1822, u

Rusiji 1830 i u Engleskoj 1831. Svuda je imao znaenje izvrsnosti, autoriteta i veze sa
antikom. U francuskoj obuhvata knjievnost 17. veka, u Engleskoj pozni 17. i rani 18.
vek, a u Nemakoj pozni 18. vek. Francuski i nemaki klasicizam sauvali su autoritet
koji engleski nema. T. S. Eliot kae da ne postoji klasian vek knjievnosti na
engleskom jeziku. Francuski i engleski klasicizam su daleko latinskiji od nemakog
klasicizma, koji je nedvosmislenije i samosvesnije helenski.
Jovan Dereti, Klasicizam i predromantizam
Osnovna stilska odrednica dinaminog razdoblja prve polovine 19. veka je binarna:
klasicistiko-predromantiarska. Sentimentalizam dositejevsko-vidakovievskog tipa s
poetka 19. veka najvie je odgovarao prosenom ukusu tadanje italake publike, mada
su se njegovi knjievni proizvodi nali pod estokim udarom kritike i nisu uivali vei
ugled meu obrazovanim itaocima. Mnogo je dinaminiji, konkretnim dostignuima
bogatiji i cenjeniji u knjievnim krugovima bio klasicizam. Standardizacija klasicizma
uvoenjem tzv. rimskog razmera 1808. oznaava jedan od poetaka ovog razdoblja.
Utemeljiva te osnovne norme klasicistikog sitila je Lukijan Muiciki.
Vodei pisci epohe klasicizma i predromantizma su Sterija, Vuk, Milutinovi i Njego.
Oni se odupiru pokuajima svrstavanja u odreenu epohu. Sterija je vezan za tradicije
prethodnih razdoblja, ali on je i na prvi knjievnik u modernom smislu. Osnovni peat
njegovom stvaralatvu daje klasicizam, iako se kod njega proimaju svi osnovni stilovi
ove heterogene epohe. Vuk Karadi je kao reformator narodnog jezika i kodifikator
narodne poezije otvorio put romantizmu, iako u njegovom stilu i nainu miljenja ima
malo toga romantiarskog. Milutinovi i Njego spojili su ustaniku heroiku i duh
narodne poezije s mitskim i metafizikim preokupacijama, klasicizam sa romantizmom.
Njego i Milutinovi su predstavnici herojsko-patrijarhalnog ili folklornog romantizma.
Jovan Dereti, Didaktiko-sentimentalna literatura
U srpskoj knjievnosti poetkom druge decenije 19. veka postoje dva izdiferencirana i
meusobno oprena stila: slatki til (sentimentalizam) i rimski razmer (klasicizam).
Klasicizam je od poetka teio erudiciji, posebno onoj vrsti erudicije koja se sticala
poznavanjem antike kulture. Svoj puni izraz klasicizam je dostigao u poeziji.
Jovan Dereti, Klasicizam
Srpska knjievnost je jedina od svih junoslovenskih knjievnosti koja ima klasicizam,
kao definisan knjievni stil, koji ima svoju formulu i znake prepoznavanja. Klasicizam u
uem smislu moemo pratiti od 80. godina 18. veka do 50. godina 19. veka. Skerli je
klasicizam odredio kao prelaz od racionalizma ka romantizmu. Klasicizam odreuje
stvaranje Lukijana Muickog i kolu objektivne lirike, kod Dositeja se sree u
basnama, kod Milutinovia u njegovom glavnom delu Serbijanka, zatim u itavom
Sterijinom opusu, a najizrazitiji je u pesmama: kod Njegoa (jedna etapa u njegovom
pesnikom razvoju i znaajno obeleje Gorskog vijenca).
Pesnitvo ranog klasicizma nije nastavak baroknog pesnitva ruskoslovenske epohe. Ono
se stvara pod razliitim, zapadnim uticajima: uticaj antike, prvenstveno latinske poezije i

modernog klasicizma, uticaj sentimentalistikih strujanja 18. veka, mediteranski i

italijanski uticaj, uticaj narodne poezije. S tim u vezi, mogu se izdvojiti etiri glavne
struje u poeziji toga doba: klasicistika(najznaajnija), sentimentalistika, proitalijanska i
prostonarodna.
A) Klasicizam je dobio zavrni oblik u prvoj deceniji 19. veka u poeziji Lukijana
Muickog, ali i pre njega nalazimo zaetke klasicizma u poeziji sledeih pisaca:
Aleksije Vezili, autor prve tampane zbirke pesama u srpskoj knjievnosti
Atanasije Stojkovi, autor Fisike i prvog srpskog romana, Aristid i Natalija. Autor je
pesme u heksametrima Na smert besmrtnago Jovana Rajia
B) Sentimentalizam i klasicistika poezija:
a) Grigorije Trlaji, dominacija sentimentalizma u poeziji.
b)Mihailo Vitkovi, maarski i srpski pisac
c) Luka Milovanov, teoretiar srpskog stiha
C) Orijentacija prema italijanskoj poeziji (sonet, oktava, tercina)
a) Sava Mrkalj
b) Pavle Solari, najvei deo ivota proveo je u Italiji
c) Jovan Doenovi, autor prve nae zbirke lirske poezije
d) Jovan Pai, austrijski oficir, uesnik u Napoleonovom pohodu u Moskvu
D) Pesnici prostonarodne orijentacije:
a) Vikentije Raki, osniva bogoslovske kole u Beogradu
b) Gavrilo Kovaevi, istorijski spevovi
c) Milovan Vidakovi, religiozni spevovi
Klasino obrazovanje koje se sticalo u kolama bilo je presudno u formiranju klasicizma.
Pesnici klasicizma pisali su za obrazovanu uenu elitu. U knjievnom jeziku zastupali
su diglosiju ravnopravnu upotrebu crkvenoslovenskog u narodnog jezika u
knjievnosti, dok su sentimentalisti pisali meavinom ovih dvaju jezika. Muicki je
poslednji veliki predstavnik diglosije u srpskom jeziku, koja je karakteristina pre svega
za preddositejevski period. Muicki je imao razumevanja za ideje Vuka Karadia i
nesebino mu pomagao u radu, ali nije mogao da prihvati radikalizam Vukove reforme.
Uveo je alkejsku strofu bez rime i najvie ju je koristio. Horacijevska alkejska strofa je
osnovni metriki oblik naeg klasicistikog pesnitva. Na nju se prvenstveno misli kada
se govori o rimskom razmeru. Za rani klasicizam, do Lukijana Muickog,
karakteristina je sapfijska strofa sa rimom. Muicki je pisao sveane, panegirine ode
glavni njegov anr. Muicki je rodonaelnik prve pesnike kole u srpskoj knjievnosti.

Srpski klasicizam se od kolske discipline razvio u samostalnu pesniku tradiciju, koja je

imala svoju poetiku, stilistiku i unutranju istoriju. Kao dominantan stil epohe on je od
poetka bio pod pritiskom dvostrukih suprotnih tendencija: narodne poezije koja ulazi u
knjievnost s jedne strane i evropskog romantizma s druge. U drami se klasicizam nije
utvrdio kao vladajui stil iako je ostavio neizbrisive tragove u najvrednijim delima
Sterijinim komedijama, koje su nastale pod uticajem klasicistike, pre svega molijerovske
komediografije i u Njegoevim dramskim spevovima.
U tenji da se priblie klasinim uzorima srpski klasicistiki pesnici su ukinuli rimu,
napustili silabizam i cezuru uinili pomerljivom. Ritam stiha ne proizilazi iz sintakse, ve
joj je spolja nametnut. Zato su romantiari u rimskom razmeru videli neto neprirodno,
sputavajue. Nije dolo do usklaivanja klasine metrike i srpske sintakse. Druga
obeleja ove poezije, pored metrike, su: uenost, didaktizam, refleksivnost, misaono
rodoljublje. Klasicista je trezven, hladan, pun vere u nauku. Didaktika proizilazi iz
osnovnog klasicistikog naela utilitarizma, koje potie jo od Horacija. Klasicistiki
nacionalizam ide od dositejevskog prosvetiteljskog optimizma (Muicki) do gorkih
razoerenja i crnih, pesimistikih razmiljanja (Sterija). Gorki patriotizam dostie
vrhunac u Sterijinim istoriozofskim pesmama.
Prigodnost je jedno od osnovnih obeleja klasicistikog stila (Muicki). Didaktika
ponekad biva prevladana refleksijom: pesnici iznose saznanja o oveku, svetu, narodu,
sebi, svojoj sudbini. Misaonost dovodi do ispovedne poezije (Sterija). Sterija je najliniji
pesnik meu klasicistima. Uenici Lukijana Muickog su prihvatili poetiku svog uitelja,
ali su u nju uneli i nove elemente. Na pesnike ovog pravca takoe su uticali nemaki
klasicisti i predromantiari, Gete i iler. Pesnici kole objektivne lirike teili su, za
razliku od Muickog, da i narodnu pesmu ukljue u svoj pesniki program, naporedo sa
Horacijem i Geteom. U najznaajnijem teorijskom traktatu klasicizma, predgovoru
Horacijevoj Poetici, Jovan Hadi je nastojao da teorijski opravda uvoenje narodne
pesme u poetiku klasicizma. Veina pripadnika kole Lukijana Muckog, u svojoj
kasnijoj fazi, sasvim je napustila klasicistiki manir, nastojei da se prilagodi zahtevima
romantiarske poetike. Predstavnici kole objektivne lirike su: Jovan Hadi (pseudonim:
Milo Sveti), Pavle Beri, Jovan Sterija Popovi (na poetku svog stvaralatva) i Stefan
Stefanovi (napisao je ode u slavu Vuka i Dositeja).
Krajem 30. godina 19. veka klasicistikoj struji u poeziji prikljuuju se: ore Maleti,
Nikanor Gruji, Jovan Suboti, Vasa ivkovi i dr. Njihovo stvaralatvo stoji na prelazu
klasicizma u romantizam. Posle revolucije 1848. klasicizam je ponovo nakratko
obnovljen u srpskoj knjievnosti, da bi 50. godina 19. veka bio sasvim naputen. U to
pozno razdoblje klasicizma spada i Sterijino pesnitvo.
Kritika u doba klasicizma postaje strogi sudija umesto dotadanjeg skromnog
oboavaoca. Zubata kritika zamenjuje komplimente i utivosti kojima su Dositej i
njegovi savremenici obasipali svoje kolege. Kritiari se piscima nameu kao nepogreivi
arbitri. U veini sluajeva, oni nisu skloni domaoj savremenoj knjievnosti, a ta sklonost
neretko prerasta u ovoreno neprijateljstvo. Rat izmeu pisaca i kritiara zapoeo je
Vukovom Kritikom Vidakovievih romana i Vidakovievim odgovorima na te kritike.
Kritika ovog doba ima dve strane: ona je i uena i ratoborna, njen osnovni oblik je
polemika. To je kritika koja ne voli pisca i htela bi po svaku cenu da ga ospori i degradira.

Kritika drame nije shvatala vrednost Sterijinih komedija sa kojima se ne moe uporediti
nita to je do tada nastalo u naoj knjievnosti. Dva najvanija kritiara iz 30. godina 19.
veka su: Konstantin Bogdanovi i Pavle A. Popovi. Njihove kritike Sterijinih dela su
prve nae kritike posle Vuka. Po nainu na koji su pisane blie su knjievnoj kritici u
dananjem smislu od Vukovih recenzija. Oba kritiara uglavnom su iznosila zamerke
Sterijinim delima, ne oseajui njihovu istinsku vrednost. Kritika za koju su se oni
zalagali je nepristrasna, objektivna, analitika, nauna kritika. Njen osnovni predmet je
knjievno delo, a ne linost pisca. Bogdanovi takvu kritiku naziva kritika u miru.
Kritika nema uticaja ni na pisce ni na itaoce ni na drutvo u celini, ve svoju pravu
ulogu nalazi iskljuivo unutar knjievnosti. Kritika je regulativni princip knjievnosti.
Zadatak kritiara nije da upuuje pohvale i pokude piscima, niti da upuuje itaoce ta
treba itati. Prvi zadatak kritiara je da pronikne knjigu, da je temeljno ispita i da na
osnovu toga da sud o njenoj vrednosti. Ali to je bilo samo miljenje o tome kako bi
trebalo kritika da izgleda i od toga se u praksi odstupalo.
Glavni predmet nae kritike i knjievne teorije prve polovine 19. veka bila je poezija.
Najvaniji kritiar i teoretiar poezije je ore Maleti, kritiar po profesiji, specijalista
za knjievnost. Protivio se prevladavanju romantizma u srpskoj knjievnosti. Doputao je
da je pesiki dar uroen, ali da se on ne moe razviti bez nauke i pravila. Iako je isticao
objektivnost i naunost svoje kritike, njegova kritika zapravo vrvi od linih obrauna i
uvreda.
Predstavnici klasicistike kritike uneli su u nau literaturu teorijske pojmove i estetike
kriterijume. To im je prva i najvanija zasluga. U metodolokom smislu klasicistika
kritika je veliki korak u odnosu na Vukovu empirijsku, zdravorazumsku kritiku. Ipak, u
oceni pojedinanih dela i pisaca, klasicistika kritika je sasvim omaila.
U ovom razdoblju nainjeni su i prvi koraci u oblasti istorije knjievnosti: Lazar Boji
(Pamjatnik muem u slavenoserbskom knjiestvu slavnim) i Georgije Magaraevi.

5. PREDROMANTIZAM U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI

Jovan Dereti, Klasicizam i predromantizam
Osnovna stilska odrednica dinaminog razdoblja prve polovine 19. veka je binarna:
klasicistiko-predromantiarska.
Sentimentalizam dositejevsko-vidakovievskog tipa s poetka 19. veka najvie je
odgovarao prosenom ukusu tadanje italake publike, mada su se njegovi knjievni
proizvodi nali pod estokim udarom kritike i nisu uivali vei ugled meu obrazovanim
itaocima. Mnogo je dinaminiji, konkretnim dostignuima bogatiji i cenjeniji u
knjievnim krugovima bio klasicizam. Standardizacija klasicizma uvoenjem tzv.
rimskog razmera 1808. oznaava jedan od poetaka ovog razdoblja. Utemeljiva te
osnovne norme klasicistikog stila je Lukijan Muiciki.
Vodei pisci epohe klasicizma i predromantizma su Sterija, Vuk, Milutinovi i Njego.
Oni se odupiru pokuajima svrstavanja u odreenu epohu. Sterija je vezan za tradicije

prethodnih razdoblja, ali on je i na prvi knjievnik u modernom smislu. Osnovni peat

njegovom stvaralatvu daje klasicizam, iako se kod njega proimaju svi osnovni stilovi
ove heterogene epohe. Vuk Karadi je kao reformator narodnog jezika i kodifikator
narodne poezije otvorio put romantizmu, iako u njegovom stilu i nainu miljenja ima
malo toga romantiarskog. Milutinovi i Njego spojili su ustaniku heroiku i duh
narodne poezije s mitskim i metafizikim preokupacijama, klasicizam sa romantizmom.
Njego i Milutinovi su predstavnici herojsko-patrijarhalnog ili folklornog romantizma.
Jovan Dereti, Didaktiko-sentimentalna literatura
U srpskoj knjievnosti poetkom druge decenije 19. veka postoje dva izdiferencirana i
meusobno oprena stila: slatki til (sentimentalizam) i rimski razmer (klasicizam).
Sentimentalizam je bio glavni stil naeg ranog romana, posrbljenih komedija Joakima
Vujia i istorijskih drama, prevedenih i posrbljenih pripovedaka. Sentimentalistikodidaktika tradicija se formirala u Dositejevo doba i obuhvatala je sledee anrove:
autobiografiju, moralni esej, roman i komediju. Tu tradiciju nastavili su poetkom 19.
veka Milovan Vidakovi u romanu i Joakim Vuji u komediji. Kod njih se javljaju nove
crte: tenje ka kominom, satirinom, parodijskom, koje vode razaranju stila. Iz te
tradicije izrasla je Sterijina komediografija i satirina proza.
Milovan Vidakovi je sinonim za rani srpski roman. Napisao je 7 romana (Ljubomir u
Jelisiumu u 3 dela). Njegovi romani su kompilacija poznoantikog ljubavnog romana i
baroknog vitekog romana, sa elementima sentimentalnog i pedagokog romana 18. veka.
Prepoznavenja je obavezan deo svakog romana i iznosi se sloenom, shematizovanom
tehnikom. Tipske i esto pozajmljene fabule prenosio je u srpsku istoriju. Komina
tendencija najvie je izraena u romanu Kasija carica, gde se prepoznavanje i raspleti
ostvaruju sredstvima komedije zablude.
Osim romana, u ovom razdoblju objavljuju se i pripovetke, uglavnom prevedene, koje
izlaze u asopisima. Uglavnom su moralnog sadraja.
Didaktiko-esejistike radove pisao je osim Sterije i Jovan Steji.
Autobiografiju su pisali srpski prosvetni dobrotvor, Sava Tekelija, kaluer Gerasim Zeli,
Milovan Vidakovi i Joakim Vuji. Najbolje autobiografije napisali su ustanici, Prota
Mateja Nenadovi i Niifor Ninkovi.

6. ROMANTIZAM U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI

Rene Velek, Pojam romantizma u knjievnoj istoriji
Termin romantiko i njegovi izveci
U uvenom spisu O razlikovanju romantizma Lavdoj je upeatljivo obrazlagao da je
re romantiko poela da oznaava toliko stvari da vie nita ne znai. U sluaju
romantizma (za razliku od npr. renesanse ili baroka), termini romantino, romantizam su
se javili istovremeno sa pojavama na koje su se odnosile. Samo usvajanje tih termina

ukazuje na svest o izvesnim promenama.

Termin romantika poezija najpre je upotrebljen za Ariosta i Tasa i za srednjevekovne
romanse iz kojih su oni izveli svoje teme. Ovako upotrebljen termin romantiki ubrzo
se proirio i na ekspira, Servantesa i Kalderona, tj. na sve ono to je napisano u tradiciji
drukijoj od one koja potie iz klasine antike. Ovo iroko zasnovano znaenje termina
romantiki spojeno je kasnije sa novim, tipolokim znaenjem, koje je zasnovano na
razradi suprotnosti izmeu klasikog i romantikog i za koje treba da zahvalimo
brai legel.
Avgust legel pominje da su termini romantiar i romantian Novalisovi izumi.
Romantiar je onaj koji pie romanse i bajke.
U svojim predavanjima Avgust legel kao romantiare nabraja: Servantesa, ekspirona,
Kalderona i Getea. U predavanjima iz kasnijeg perioda suprotnost izmeu klasinog i
romantikog formulie kao suprotnost izmeu antike i moderne poezije, pri emu
romantiko zdruuje s progresivnim i hrianskim. Dantea, Petrarku i Bokaa opisuje
kao utemeljivae moderne romantiarske knjievnosti, iako zna da su se oni divili antici.
Jo kasnije, legel e opoziciju romantiko-klasiko povezati sa antitezama organskomehaniko i plasitino-slikovito.
Tipoloka i istorijska upotreba romantizma pretvorila se i u oznaku za savremeni pokret.
U Nemakoj je odbaeno prvobino iroko istorijsko znaenje termina i re Romantiker
poela je da se upotrebljava za grupu pisaca.
Sve do 1816. nijedan Francuz nije sebe nazivao romantiarem, jer se npr. 1803. termin
romantismus upotrebljavao za ravo stihovanje i prazni lirizam. Stendal je izgleda prvi
Francuz koji sebe naziva romantiarem.
Italija je prva zemlja sa romantikim pokretom koji je svestan svoje romantike prirode.
U Rusiji, Pukin je o svom Kavkaskom zatoeniku govorio 1821. kao o romantikoj
pesmi.
U Engleskoj se razlika izmeu klasikog i romantikog prvi put javlja u u Kolridovim
predavanjima, 1811, gde se jasno izvodi iz legela. Nijedan engleski pesnik nije meutim
sebe video kao romantiara.
U raznim zemljama pesnici i pisci vrlo su neujednaeno sebe nazivali kao romantike. U
celini uzev, romantina poezija svugde se odnosila na poeziju koja se protivila
neoklasicizmu i koja je svoje izvore nalazila u srednjem veku i renesansi.
Jedinstvo evropskoga romantizma
Romantizam se od neoklasicizma razlikuje upotrebom slikovitosti, simbolike i mita.
Romantizam odlikuje subjektivnost, srednjevekovstvo, folklor. Uobrazilja je
karakteristina za shvatanje pesnitva, priroda za pogled na svet, a simbol i mit za
pesniki stil.
U nemakoj romantiarskoj knjievnosti pesnitvo se shvata kao znanje o najdubljoj

stvarnosti, priroda kao iva celina a poezija prvenstveno kao mit i simbolika. U
Nemakoj se 70. godina 18. veka javlja pokret Sturm und Drang, koji je potpuno slian
onome to se drugde naziva romantizmom. Gete je prvi povukao jasnu razliku izmeu
simbola i alegorije, pokuavao je da stvara nove mitove i da vidi Boga u prirodi i prirodu
u Bogu. Time se Gete savreno uklapa u evropski romantiki pokret. U nemakom
pokretu postojao je izraziti stupanj helenstva (iler, Herderlin). Helenstvo je i u
Engleskoj (Bajron, eli, Kits) nalo vrlo snaan pesniki izraz. U Nemakoj je od
polovine 18. veka zavladalo novo gledite koje istie ukupnost ovekovih snaga, a ne
samo razum ili samo oseanje; ono zatim istie intuiciju, neposredno intelektualno
saznanje, uobrazilju. Ono predstavlja obnovu neoplatonstva, jedan panteizam, monizam
koji poistoveuje Boga sa svetom, duu sa telom, subjekat sa objektom. Pristalice tih
ideja bili su svesni nepouzdanosti svojih ideja i tekoa u vezi sa njima, te su im ta
gledita esto izgledala kao daleki ideali. Otud beskonana elja nemakih romantiara.
Mnogovrsna egzotinost deo je opte reakcije na 18. vek i njegovo samozadovoljstvo.
Potisnute snage due tragaju za svojim izvorima u preistoriji, na Istoku, u srednjem veku,
u Indiji, u nesvesnom i u snovima.
Nemaki romantizam bio je, vie od francuskog i engleskog, pokret inteligencije, koja je
stvarala knjievnost udaljenu od obine stvarnosti i drutvenih briga. Uticaj nemakog
romantizma na engleske pesnike Vordsvorta, elija, Kidsa, Bajrona sasvim je
zanemarljiv.
Neki istoriari knjievnosti tvrdili su da je romantizam u Francuskoj roen 1801, da mu
je atobrijan otac, a gospoa de Stal boanska mati. Neki su u Rusou videli izvorite sveg
romantizma. Francuski predromantiarski pokret, okrenut religiji, udesnom i sujeverju,
privremeno je nazadovao tokom Revolucije, koja je podravala klasicizam i racionalnost
i tokom Carstva koje je takoe imalo svoj zvanini klasicizam. Lamartin prirodu shvata
kao jezik, kao neko harmonijsko sazvuje. itav svemir zamilja kao sistem simbola,
saobraznosti, znamenja, sistem koji je u isti mah iv i ritmiki kuca. Zadatak je pesnika
ne samo da proita tu azbuku nego i da ritmiki podrhtava s njom, da oseti i ponovi njen
ritam. Vinji ne prihvata romantiko shvatanje prirode, ali prigrljuje dualizam oveka i
prirode, jedno pesimistiko titanstvo, koje predstavlja stalno opiranje poretku prirode.
Priroda je mrtva, nema, pa ak i neprijateljska prema oveku. Viktor Igo je bio najvei
mitolog i simboliar, prorok nove religije. Igo izlae panpsihizam prirode, uverenje u
sveoseaj. Na pesnitvo gleda kao na prorotvo, a mit i simbol shvata kao pesnika orua.
Balzak nije romantiar ali se takoe zanimao za magijsko i okultno. Balzaka su zanimali
svi oblici magnetizma, mesmerizma i frenologije. Nerval je najvie mistiki, natprirodan,
najblii udljivim Nemcima. Simbolisti su u njemu videli svoga preteu. Verovao je, kao
i Kits u doslovnu istinitost svega to je uobrazilja izmislila. Nervalovo delo je svet mitova
i simbola sna.
U Engleskoj je uobrazilja shvatana kao stvaralaka mo kojom se dolazi do uvida u
stvarnost. Ona je osnova estetike i opravdanje umetnosti uopte. Za Vordsvorta,
uobrazilja je sredstvo saznavanja koje preoblikuje objekte i vidi kroz njih. Kolrid
uobrazilju odreuje kao sve to moemo zamisliti kao stvaranje. eli je u svojoj Odbrani
poezije izloio neoplatonovsku teoriju. Uobrazilja je tu naelo sinteze. Poezija se moe
definisati kao izraz uobrazilje. Poezija podie koprenu sa skrivene lepote sveta i ini da

poznate stvari izgledaju kao da nisu poznate. Za elija, uobrazilja je stvaralaka mo, a
pesnikova uobrazilja je orue saznavanja stvarnoga. Duh u trenutku pisanja pesme je ar
koji gasne. Kits je smatrao da ono to obrazilja dri za Lepotu, mora biti Istina.
Svi romantiarski pesnici shvatali su prirodu kao jednu organsku celinu, pre slinu
oveku negoli skupu atoma. Priroda za njih nije bila odvojena od estetskih vrednosti.
Blejk ne prihvata romantiarsko oboenje prirode. Za njega je priroda svedoanstvo pada.
Ona je pala sa ovekom. ovekov pad i stvaranje sveta jedan su isti dogaaj. U Zlatno
doba, koje tek treba da doe, prirodi e, kao i oveku, biti vraena stara slava. Vordstvort
smatra da priroda poseduje duu. Ona je iva, ispunjena bogom ili duhom sveta. Isto tako,
priroda je jezik, sistem simbola. Kolrid prirodu dosledno tumai na osnovu analogije sa
ovekovim napretkom do samosvesti. eli uglavnom ponavlja Vordsvortove i Kolridove
iskaze o duhu prirode. eli shvata prirodu kao tok pojava i traga za onim viim
jedinstvom koje je iza nje. Bajron na isti nain shvata prirodu, ali ne i uobrazilju.
ovekovu strast i nesrenost Bajron stalno suprotstavlja nepomuanoj i ravnodunoj
lepoti prirode.
Svi romantiki pesnici su mitotvorci, simboliari, koji pokuavaju da daju jedno potpuno
mitsko tumaenje sveta, a klju za taj svet dri pesnik.
Razlika izmeu simbola i alegorije povezana je kod Kolrida sa razlikom izmeu
uobrazilje i mate, izmeu genija i talenta, razuma i poimanja. Simbol se odlikuje
naziranjem posebnoga u pojedinanom, ili optega u posebnom, ili sveoptega u optem.
to je najvanije, simbol se odlikuje natiranjem venoga kroz prolazno. Sposobnost
stvaranja i korienja simbola jeste uobrazilja.
Engleska romantiarska teorija predstavlja udan spoj senzacionalizma i asocijacionizma.
Kolrid je bio jedini znaajan pisac koji je izrazio neki dosledan idealistiki sistem, a taj
je sistem bio uglavnom pozajmica iz Nemake.
Ruski romantizam oslanja se na Nemce. Poljska romantika knjievnost ponajvie je
romantika od svih manjih knjienosti. Mickijevi, npr. se u potpunosti dri romantikog
shvatanja prirode i pojma uobrazilje i obilno se slui simbolom i mitologijom.
U izvesnom smislu, romantizam je obnova neega starog, ali obnova sa promenama.
Preispitivanje romantizma
Suprotnost izmeu klasike i romantiarske umetnosti neki prouavaoci vezuju sa
ovekovom udnjom za neprestanou ili venou. Savrenstvo trai mir, beskonanost
kretanje i promenu. Savrenstvo je zatvoreno, beskonanost otvorena. Savrenstvo je
jasno, beskonanost tamna. Savrenstvo traga za slikom a beskonanost za simbolom.
Romantizam je pre dinamike negoli statike prirode. Nered pretpostavlja poretku,
neprekidnost prekidnosti. Romantizam je vie sklon unutranjem nego spoljanjem, a
onaj svet pretpostavlja ovome.
Nemaki romantizam karakterie nihilistika smelost, sotonstvo, dekadentnost i krajnji
esteticizam.

Razlikuju se tri romantiarska mita: o dui, o nesvesnom i o poeziji. Poezija je jedini

odgovor na iskonsku strepnju bia ogranienog na prolazno postojanje. Romantike
pesme zamuuju razliku izmeu doslovnog i figurativnog, jer pesnik eli da odreenom
predelu da neko znaenje, a istovremeno eli da nae neko znaenje u tom predelu. Uloga
uobrazilje sadri se u eksplikovanju implicitnog jedinstva svih stvari. Izmirenje umetnosti
i prirode, jezika i stvarnosti jeste romantiarska tenja.
Jovan Dereti, Romantizam
Romantizam Branka Radievia i njegovih sledbenika javio se u razvijenoj graanskoj
sredini ugarskih Srba, kao suprotnost klasicizmu, koji pesnici odbacuju kao uvezeni,
oponaateljski pravac. Oni se nadovezuju na drugu znaajnu struju ranije knjievnosti, na
lirski, poetski obojeni sentimentalizam.
Jovan Dereti, Dinamika srpskog romantizma
Romantizam predstavlja negaciju klasicizma, njegov racionalizam, normativnu
estetiku, dogmatizam pravila, podraavalaki odnos prema antici. Romantiari istiu
oseanja i matu kao presudne u umetnikom stvaralatvu, pravilima suprotstavljaju
slobodu, univerzalizmu individualizam, kosmopolitizmu nacionalizam. Stvaralake
podsticaje trae u vitekom svetu srednjeg veka i u narodnoj kulturi. Romantizam je
manje koherentan od klasicizma. Najpre se javlja na severu. U Nemakoj se pojavljuje
krajem 18. veka. Nemaki romantizam i predromantizam (Sturm und drang pokret
divljih i burnih genija) najmisaoniji i najproduktivniji u knjievnoj teoriji (braa egel i
Herder). Herder je stvorio novu misaonu filozofiju: u jeziku, narodnoj poeziji i dr.
manifestacijama kulture on je video izraz kolektivnog narodnog duha. On je napustio
tradicionalno, normativno shvatanje kultura, za razliku od brae legel koji su isticali
lepotu kulture srednjeg veka i renesanse u Evropi.
Srpskoj knjievnosti bila je blia Herderova koncepcija. U otvorenosti prema
Evropi prednjaili su samo Zmaj i Kosti. Najvei uticaj kod nas imao je pozni nemaki
romantiar Hajne. ekspirov uticaj bio je konstantan u predromantiarskoj i
romantiarskoj drami. Bajronizam takoe predstavlja jednu od bitnih odrednica srpskog
romantizma. Bajronovska herojska poema zauzima znaajno mesto kod Branka, Jakia i
Kostia. Junaci tih poema su obino gorski hajduci u kojima se meaju osobine epskih i
romantiarskih junaka. Jaki je najvie dovoen u vezu sa Bajronom, ali i kod Kostia
(Spomen na Ruvarca) imamo bajronovsku ironiju. Veliki uticaj na nae pisce ima i
maarski romantiar andor Petefi.
U tematici srpskog romantizma su dva osnovna toposa: draga i narodnost, srpstvo.
Otuda sentimentalnost i heroika u naem romantizmu, i dve glavne vrste poezije:
ljubavna i rodoljubiva. Glavni subjekt romantiarskog teksta je romantiarski pesnik,
junak.
Slovenske literature bile su pogodno tle za bujanje ideje narodnosti koja potie od
Herdera, zbog nepovoljnih istorijskih okolnosti u kojima su se nalazile. Romantiarski
pesnik je izraz kolektivnog duha naroda, glasnogovornik njegovih ideala, duhovni vo
nacije. Razoarani politikim zbivanjima, romantiari menjaju svoj odnos prema

nacionalnoj istoriji, a rezultat toga je politika i satirina poezija.

Prometejstvo kao herojski ideal uspeo je da ostvari jedino Kosti, iako je blizak i
Jakiu. Romantizam je doneo i lik ene koja je prikazana kao idealna Srpkinja ili idealna
draga. ena postaje istinsko sredite pesnikog kosmosa kod Branka i Kostia. ena je
generator oseanja koja doivljava subjekat poezije. Ona je predmet njegove ljubavi,
njegova idealna draga, liena svake samostalne aktivnosti. ena samostalno aktivna
postaje opasno, demonsko bie, ije je delovanje ubitano (Jelisaveta, Delila). Idealna
draga javlja se najpre kao uzorna Srpkinja, olienje nacionalnih vrlina i to njeno svojstvo
je najee prenaglaeno (Zmaj, Jaki). Iza likova idealne drage uglavnom se kriju
konkretne linosti iz ivota (Zmaj Rua, Jaki Tina, Jovan Gri Milena
(Milenko), Kosti Lenka Dunerski). I kod srpskih romantiara draga se pojavljuje u
dve odvojene stvarnosti: ovostranoj i onostranoj, kao i kod Petrarke (ulii ulii
uveoci, Tuga i opomena, Samta Maria...). iva draga je predmet pesnikove ljubavi i njen
lik neposredno je povezan sa prirodom. Ljubavno oseanje i oseanje prirode samo su
dve strane jednog istog oseanja, iji je glavni pokreta idealna draga. Mrtva draga je
posrednik izmeu pesnika i apsoluta i tako lirska erotika prelazi u lirsku metafiziku.
Specifinost lirske metafizike srpskog romantizma je u tome to njenu osnovu ini
doivljaj ene i ljubavi. Ljubav prema dragoj uzdie pesnika do najvieg duhovnog
iskustva, do suoavanja sa boanskom sutinom bia.
Najznaajniji poetilari romantizma su Zmaj i Kosti. Njihova shvatanja poezije
obino se uzimaju kao suprotna: Zmajeva kao izraz nacionalno-prosvetiteljskog
utilitarizma i Kostieva kao izraz larpurlartizma. Osnovno naelo implicitne poetike
romantizma je lirizam. Ono dominira u svim anrovima. Umetnik o sebi govori
posredstvom oseanja to je izraz romantiarske subjektivnosti i individualizma. Pesnik
na dublji nain osea ono to oseaju svi ljudi. Na planu esteticizma koji su evropski
romantiari posebno isticali, kod nas se ostvario jedino Laza Kosti i to u poslednjoj fazi
svog rada. Osnovno obeleje romantiarskog pejzaa je u tome to je on sasvim podreen
izraavanju pesnikovih oseanja. Strastvenost kao osnovno stanje romantiarske
oseajnosti ispoljila se u planinskim gudurama i morskim puinama u Jakievoj poeziji.
Na jeziko-stilskom planu romantizam odlikuje metaforika, hiperbolizacija,
fantastika, zvuna ekspresija. Osobine strukture knjievnih dela su: fragmentarnost,
necelovitost, nepovezanost delova. Kratka lirska pesma je centralni anr. Herojska poema
je sinteza epskog i lirskog, a poetska drama sinteza dramskog i lirskog. Proza je na
margini stvaranja i ima poetska obeleja. Romantiari neguju osmerac, epski i lirski
deseterac i druge stihove. Lirski deseterac je osnovni stih nae romantiarske drame, a s
njim je povezana najvea inovacija u srpskom stihu: jampski stih. Jamb ne odgovara
trohejskoj prirodi srpskog jezika i nema ga u narodnoj poeziji. Romantiari ga grade na
vetaki nain i time izazivaju revoluciju u srpskom stihu. Prvi put do njega dolazi
Branko preko jedanaesterca prihvaenog iz nemake poezije, a nezavisno od njega i Laza
Kosti, na silabikoj osnovi epskog deseterca.

7. RAZVOJ DRAME U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI DO J. STERIJE POPOVIA

Jovan Dereti, Pionirsko doba nove knjievnosti
Vaso Milinevi, Poeci srpske dramske knjievnosti
Prvo nae pozorite nastalo je u sholastikoj gimnaziji Emanuela Kozainskog.
Tragedokomedija Emanuela Kozainskog (izvedena 1734) je prva poznata drama u
srpskoj knjievnosti i prvo domae delo koje spada u fikcijsku literaturu. Nju su izveli
karlovaki aci 1734. i to je prva pozorina predstava kod nas, od koje poinje istorija
srpskog teatra. Ovo delo napisano je u poljskom trinaestercu na ruskoslovenskom jeziku,
po ugledu na jezuitske kolske drame. Kozainski ne potuje jedinstvo mesta i vremena a
ova drama ubraja se u opteevropske istorijske moralitete. Napisana je po uzoru na
Vladimira Teofana Prokopovia. Ovo delo je rodoljubivo-prosvetiteljskog karaktera.
Tragedokomediju Kozainskog obradio je Jovan Raji, ija je dopuna doprinela
istorijskoj i idejnoj ali ne i umetnikoj vrednosti dela.
U isto vreme nastao je jo jedan dramski tekst Uvoenje Arhanela Gavrila devojci
Mariji G. S. Venclovia (1740). On je u svojim propovedima ostavio podatke o prisustvu
pozorinih priredbi u srpskim naseobinama u Ugarskoj. Svoje sugraane je odvraao od
pozorita (zurnica), kao tetnog jer odvraa od crkve. Zbog toga je odluio da sam, kao
besednik i propovednik, koristi neke vidove pozorine umetnosti. Tako je nastala
pomenuta sakralna blegovetanska drama, neka vrsta sakralnog oratorijuma u prozi koji
je izvoen u crkvi. Delo je sastavljeno od tekstova komentatora (besednika), dijaloga i
hora. Verovatno je sam pisac tumaio sve likove, glumei njihove uloge uz pomo hora.
Ovaj tekst nije bio sklopljen kao drama, mada formalno ima sva obeleja drame (prolog,
inovi, epilog). To su u stvari dramski monolozi i dijalozi, besednika pripovedna proza,
pisana na narodnom jeziku. Iako ovo delo nije drama u klasinom smislu, nije lieno
dramske napetosti koja proizilazi iz sukoba duhobnog i materijalnog, ljudskog i
boanskog, izmeu ljudske sumnjiavosti i nepoverenja i boanskog principa
neprikosnovenosti boanske sile i moi koja je izvan svake sumnje.
Pri tadanjim kolama izvoene su drame verskog sadraja. Kada su se 70. godina
kole odvojile od crkve, i pozorite je postalo svetovno. Pozorine predstave izvoene su
na sveanostima na kraju kolske godine u Temivaru, Vrcu, Segedinu, Zrenjaninu.
Reditelji su bili uitelji, a glumci uenici. Svenski tekstovi bili su razliitog sadraja,
drame religioznog i istorijskog sadraja, prigodni aki dijalozi razglagolstvija u
kojima se razgovaralo o raznim pitanjima akog ivota. Meu prvim pozorinim
radnicima bili su: Mihailo Kreki, Jovan Kresti i Marko Jelijseji.
Posle Kozainskog, prvi na pisac koji je pisao drame je Emanuel Jankovi. Uveo
je komedilu u srpsku knjievnost. Preveo je komediju Tergovci, Karla Goldonija,
najznaajnijeg italijanskog komediografa 18. veka. To je prva komedija i prva tampana
drama u srpskoj knjievnosti (Jankovi je osnovao tampariju u Novom Sadu). Posrbio je
nemaku komediju Blagorodni sin, ime je nainio prvi korak od prevedene ka orginalnoj
drami. I Dositej i Jankovi problemu komedije prilaze sa teorijskog stanovita. Nastoje da

komediju odbrane pred srpskim itaocima, suprotstavljajui se tako srednjevekovnim

shvatanjima o tetnosti svake vrste igre i zabave.
Jovan Dereti, Didaktiko-sentimentalna literatura

Novu epohu u istoriji srpskog teatra i drame otvorio je Joakim Vuji (17721847), slavenoserbski spisatelj dositejevske orijentacije. Na podruju drame i pozorita
pripada mu poasno mesto oca srpskog teatra. U Italiji je poseivao pozorita i operu.
Prve preraene drame objavio je 1805. Prvu pozorinu predstavu priredio je u
maarskom pozoritu u Peti, 1813. godine, sa amaterskom grupom srpskih uenika
petanske gimnazije. Tada su izveli posrbljenu nemaku komediju Kretalica i to je prva
javna pozorina predstava u istoriji srpskog teatra. 1834. god. Vuji osniva u Kragujevcu
Knjaevsko-Serbski teatar, prvo srpsko stalno pozorite, pod pokroviteljstvom kneza
Miloa Obrenovia. Vuji je bio dramaturg, reditelj, glumac, dramski pisac i organizator.
Najvie je prevodio nemake pisce, pre svega Kocebua. Vuji je mnogo znaajniji za
istoriju pozorita, nego za istoriju drame. Njegove posrbe (u kojima se slavi vrlina, a
igoe porok) naslanjaju se na prerade Emanuela Jankovia i ine korak dalje prema
orginalnoj srpskoj drami, iji je tvorac Sterija. Neka Sterijina dela, posebno Laa i
paralaa i Pokondirena tikva stvaralaki se proimaju sa Vujievim posrbama, naroito,
najderskim kalfom i Znejemnim vampirom. Slinost izmeu Vujia i Sterije je u metodi
korienja jezika (slavjanskog, francuskog i narodnog) u komine svrhe.
Jovan Dereti, Sterija i raanje srpske drame
Od sredine 20. godina 19. veka nastaju prva orginalna dramska dela. Pisci kojima pripada
uloga utemeljivaa srpske drame su Stefan Stefanovi, Lazar Lazarevi i Jovan Sterija
Popovi. U njima je srpska knjievnost dobila pisce orginalnih tragedija i komedija.
Sasvim nezavisno od njih, na potpuno drugaijim poetikom osnovama pojavile su se
drame Sime Milutinovia Sarajlije, koje su izvrile ogroman uticaj na Njegoeve dramske
spevove.
U tragediji su najvie obraivane teme iz srpskog srednjeg veka, za koje su pisci
nalazili grau u Rajievoj Istoriji i narodnim pesmama. U obradi karaktera i dramskih
situacija glavni uzor im je bio ekspir. Komedija se razvijala postepeno od prevoda i
posrbljavanja, preko ugledanja na strane pisce do orginalnih dela. Trea dramska vrsta u
koju spadaju Milutinovieva i Njegoeva dela, kao i Sterijine istorijsko-dramske alegorije
moe se odrediti kao dramski spevovi ili hronike, dramske istorije ili alegorije. Oni
govore o dogaajima iz srpske istorije, ali se razlikuju od istorijskih tragedija. Pisane su u
nesimetrinom desetercu i oslanjaju se na junaku epiku, tematski i po formalnim
obelejima. U njima nema ljubavnih fabula i melodramskih zapleta, u sreditu panje je
kolektivna istorija naroda, a ne sudbina pojedinanih linosti. Dramski spevovi S.
Milutinovia i P. P. Njegoa nastali su izvan neposrednog uticaja pozorita. To nisu
scenska nego pesnika dela u dramskom obliku, ili drame za itanje.
Nova srpska knjievnost prve velike umetnike domete dala je upravo u drami, tj.
formi koja uopte nije postojala u staroj knjievnosti i koja e, u daljim tokovima srpske

knjievnosti, sve do danas, zaostajati za drugim rodovima i vrstama.

Atanasije Nikoli je osniva prvog beogradskog pozorita, tzv. Teatra na umruku
(1841), na kojem su prve izvedene drame bile Smrt Stefana Deanskog J. S. Popovia i
Marko Kraljevi i Arapin Atanasija Nikolia.

Vaso Milinevi, Poeci srpske dramske knjievnosti

Prvi poeci dramske knjievnosti i pozorinog ivota u srpskoj kulturi javili su
se u srednjem veku. Po nekim podacima ve u 13. veku kod Srba je postojala neka vrsta
primitivnog narodnog pozorita, ali teko je utvrditi da li je bilo i kakvih crkvenih igara i
predstava. U Vizantiji je bilo crkvenih igara, pa se moe pretpostaviti da su sline
predstave negovane i u Srbiji.
Vertepska drama se kod Srba javlja poetkom 18. vaka, ali vertep se kod nas
pominje jo u srednjem veku. To je vrsta crkvene drame koja je izvoena za Boi, a
njena sadrina se odnosi na boine obiaje i gotovo u celini se poklapa sa sadrinom
boinih pesama. Kod nas je dola ili iz Ukrajine ili iz Grke. Linosti koje se pojavljuju
su Isus, Marija, Josif, car Irod , tri sveta kralja (Gapar, Valtazar i Melhior) itd. U poetku
je vertep bio isto crkvena drama, a kasnije je dobio i svetovne sadraje. Obino se
izvodio u veim seoskim kuama. Vertepska drama sastojala se iz dva ina: prvi je bio
pobonog a drugi aljivog karaktera. Drugi in je kasnije dodat. Vertepske predstave
prikazivane su i u 19. veku u dananjoj Vojvodini i Srbiji.
Kod Konstantina Filozofa pominju se nekakve besovske igre u crkvi koje on
osuuje kao veliku jeres. To je verovatno srednjevekovni uskrnji obiaj udaranja nogom
o crkvena vrata.
Ako u srednjem veku nisu imali dramu kao knjievni rod, Srbi su imali razliite
igre, maske i glumu. Neke narodne igre su prethrianskog, paganskog karaktera. To su
bile raznovrsne aljive scene poznate pod imenom drutvene igre sa radnjom za vie lica
i sa kratkim govornim delom, ponekad i sa vokalnom i instrumentalnom muzikom. Tu
se ubrajaju i obiajne igre o svadbama i raznim praznicima. Tu spadadaju i kolede,
kraljice, dodole i dr. Poalice i odalice su savremeni oblik narodnog glumovanja, kao i
poskoice u kolu.
Neki pozorini termini (pozorite, igra, glumite itd.) zabeleeni su u Krmiji sv.
Save (13. vek). U nekim spisima govori se o zabrani pozorinih igara, to je nesumnjiv
znak njihovog postojanja.
Pozoritem se u srednjem veku zvalo mesto na kome su razni zabavljai
prikazivali svoje vetine. Narod je te predstave rado gledao. To je bilo narodno, puko,
svetovno i nehriansko pozorite.
Glavni nosilac srednjevekovnog pozorinog ivota je glumac (fr. ongler; nem.
pilman; rus. skomoroh). Re glumac potie (Danii) od praslovenskog *ghlou smejati
se, aliti se, igrati. Crkva je progonila srednjevekovne glumce, iako ih je narod voleo i

rado sluao. Nisu dobijali novac, ve hranu, odeu itd. Najvie podataka o profesionalnim
zabavljaima iz 14. i 15. veka potie iz Dubrovnika.
Moderna srpska dramska knjievnost poinje da se razvija tek u 18. veku, bez dodira sa
ranijom tradicijom.

8. RAZVOJ ROMANA U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI DO J. STERIJE POPOVIA

Jovan Dereti, Pionirsko doba nove knjievnosti, Barokno-sentimentalistiki roman
Od Dositeja potie teorijska svest o romanu u naoj knjievnosti. On preporuuje
da se na narodni jezik prevedu neka od dela evropske fikcijske knjievnosti: Telemah i
Pamela, Samjuela Riardsona, Don Kihot, Robinson Kruso, il Blas, Lesaov itd. To je
bio prvi izbor romana preporuen srpskim itaocima i prevodiocima. Prvi prevedeni
roman kod nas je kvaziistorijski roman francuskog pisca 18. veka Marmontela, koji je
izaao u srpskom prevodu Pavla Julinca, pod naslovom Velizarij (1776). Ovo delo
sadralo je jedno poglavlje u kome je otro kritikovana verska netrpeljivost i proganjanje
i stoga je crkva zabranila roman, to je samo doprinelo popularnosti dela. Srpski
prevodilac je izostavio to problematino poglavlje. Drugi prevedeni roman je Robinson
Kruso Danijela Defoa, koji je preveo uitelj Nikola Lazerevi, shvatajui ga, ne kao
roman, nego kao autobiografiju glavnog junaka.
Prvi srpski roman, Aristid i Natalija, napisao je Atanasije Stojkovi, 1801. To je tipian
sentimentalistiki roman ili, tanije, idiliko-didaktiki roman. U njemu sreemo
velianje prirode, poljskog rada i jednostavnog ivota na selu, kontrast selo-grad,
velianje prijateljstva, braka, porodice i moralne pouke. Mudrost romana je volterovska:
obrauj svoj vrt. Pria obuhvata ivot glavnog junaka od roenje do zrelosti, sa teitem
na ljubavnoj povesti od prvog susreta do venanja. Nosilac negativnog u romanu je
pokvareni Alkid, koji Aristida zavodi na put kocke i pijanstva. Aristid je prosean, upuen
na dobro ali i podloan negativnim uticajima koji ga povremenu guraju na stranputicu.
On meutim ima i dva snana ivotna oslonca, ljubav i rad, koji mu pomau da se vrati
na pravi put. U ovom romanu nema vremensko-prostornih odrednica. Priroda nije realna
ve apstrahovana, idealizovana, u skladu sa moralnim i filozofskim idejama romana. U
ovom romanu ima i primene epistolarne forme, karakteristine za sentimentalni roman
18. veka. Stojkovi je tvorac pounog romanesknog spisa Kandor, koji podsea na
Volterovog Kandida. Ta pria predstavlja varijantu lutajueg motiva o anelu
pustinjaku. Za razliku od Volterovog anela-arobnjaka iz romana Zadig, Stojkoviev
arobnjak se ponaa kao profesor, koji pouava Kandora u nauci i filozofiji. Ovo delo je
prelazna forma izmeu retosrsko-esejistike imaginativnij prozi.
Jovan Dereti, Didaktiko-sentimentalna literatura, Barokno-sentimentalistiki roman
Milovan Vidakovi je sinonim za rani srpski roman. Napisao je 7 romana (Ljubomir u
Jelisiumu u 3 dela). Njegovi romani su kompilacija poznoantikog ljubavnog romana i
baroknog vitekog romana, sa elementima sentimentalnog i pedagokog romana 18. veka.
Prepoznavanje je obavezan deo svakog romana i iznosi se sloenom, shematizovanom
tehnikom. Tipske i esto pozajmljene fabule prenosio je u srpsku istoriju. Komina

tendencija najvie je izraena u romanu Kasija carica, gde se prepoznavanje i raspleti

ostvaruju sredstvima komedije zablude. Vidakovi je centralna pojava u najranijem
razdoblju istorije srpskog romana. Bio je popularan u iroj italakoj publici a naroito
kod ena. Poslednje izdanje njegovih romana bilo je izmau dva svetska rata. U prvoj
polovini 19. veka on je dobio vei broj podraavalaca, zbog ega se moe govoriti o koli
Vidakovievog romana. Vidakoviev uticaj osea se i kod pisaca koji su srpski roman
podigli na vii knjievni i umetniki nivo: Sterija, Atanackovi, Ignjatovi. Romaneskna
fabula skoro je istovetna u svim Vidakovievim romanima: dvoje mladih koji se vole su
nasilno rastavljeni. Oni lutaju po svetu dok ih sreni sluaj ponovo ne sastavi. Na svojim
lutanjima junaci sreu pustinjake-filozofe koji ih pouavaju. Ljubomir u Jelisiumu ima i
posredni naslov Svetozar i Draginja. Ljubomir u Jelisiumu znai Ljubomir u raju, ali taj
raj nije nebeski, nego zemaljski, a to je zabaeno selo u Tesaliji, u koje je Ljubomir
pobegao iz svetskog metea. Vidakovievi junaci uprkos nedoslednosti deluju kao ivi
ljudi od krvi i mesa, to je glavni razlog njegove popularnosti kod italaca. Stojkovi je
pisao psiholoko-moralistiki roman, a Vidakovi avanturistiko-moralistike romane.

9. RAZVOJ KRITIKE U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI DO REALIZMA

Jovan Dereti, Klasicizam
Kritika u doba klasicizma postaje strogi sudija umesto dotadanjeg skromnog
oboavaoca. Zubata kritika zamenjuje komplimente i utivosti kojima su Dositej i
njegovi savremenici obasipali svoje kolege. Kritiari se piscima nameu kao nepogreivi
arbitri. U veini sluajeva, oni nisu skloni domaoj savremenoj knjievnosti, a ta sklonost
neretko prerasta u ovoreno neprijateljstvo. Rat izmeu pisaca i kritiara zapoeo je
Vukovom Kritikom Vidakovievih romana i Vidakovievim odgovorima na te kritike.
Kritika ovog doba ima dve strane: ona je i uena i ratoborna, njen osnovni oblik je
polemika. To je kritika koja ne voli pisca i htela bi po svaku cenu da ga ospori i
degradira. Kritika drame nije shvatala vrednost Sterijinih komedija sa kojima se ne moe
uporediti nita to je do tada nastalo u naoj knjievnosti. Dva najvanija kritiara iz 30.
godina 19. veka su: Konstantin Bogdanovi i Pavle A. Popovi. Njihove kritike Sterijinih
dela su prve nae kritike posle Vuka. Po nainu na koji su pisane blie su knjievnoj
kritici u dananjem smislu od Vukovih recenzija. Oba kritiara uglavnom su iznosila
zamerke Sterijinim delima, ne oseajui njihovu istinsku vrednost. Kritika za koju su se
oni zalagali je nepristrasna, objektivna, analitika, nauna kritika. Njen osnovni predmet
je knjievno delo, a ne linost pisca. Bogdanovi takvu kritiku naziva kritika u miru.
Kritika nema uticaja ni na pisce ni na itaoce ni na drutvo u celini, ve svoju pravu
ulogu nalazi iskljuivo unutar knjievnosti. Kritika je regulativni princip knjievnosti.
Zadatak kritiara nije da upuuje pohvale i pokude piscima, niti da upuuje itaoce ta
treba itati. Prvi zadatak kritiara je da pronikne knjigu, da je temeljno ispita i da na
osnovu toga da sud o njenoj vrednosti. Ali to je bilo samo miljenje o tome kako bi
trebalo kritika da izgleda i od toga se u praksi odstupalo. Glavni predmet nae kritike i
knjievne teorije prve polovine 19. veka bila je poezija. Najvaniji kritiar i teoretiar
poezije je ore Maleti, kritiar po profesiji, specijalista za knjievnost. Protivio se
prevladavanju romantizma u srpskoj knjievnosti. Doputao je da je pesiki dar uroen,
ali da se on ne moe razviti bez nauke i pravila. Iako je isticao objektivnost i naunost

svoje kritike, njegova kritika zapravo vrvi od linih obrauna i uvreda. Predstavnici
klasicistike kritike uneli su u nau literaturu teorijske pojmove i estetike kriterijume. To
im je prva i najvanija zasluga. U metodolokom smislu klasicistika kritika je veliki
korak u odnosu na Vukovu empirijsku, zdravorazumsku kritiku. Ipak, u oceni
pojedinanih dela i pisaca, klasicistika kritika je sasvim omaila.
Jovan Dereti, Romantizam omladinskog doba
Kritiar Kosta Ruvarac prvi je naglasio znaaj subjektivnog faktora u pesnikom
stvaranju. Govorei o poeziji Ljubomira Nenadovia, on razlikuje dve pesnike kole,
stariju, koja je negovala liriku misli, hladnu, objektivnu, bez fantazije, didaktinu,
kolu objektivne lirike kako ju je nazvao, i mlau, subjektivnu, istinski lirsku, iji je
zaetnik Branko Radievi.
Jovan Dereti, Pozna romantika
Stojan Novakovi je bio politiar, istoriar, filolog. Napisao je prvu domau
Istoriju srpske knjievnosti. Pisao je razne studije o piscima i knjievnim pojavama. U
svojim knjievnim istraivanjima uvek je istaknuto mesto davao jeziku i stoga je zaetnik
filolokog pravca u naoj kritici. Smatrao je da je knjievnost slika ivota, ali i izraz
misli.
Filoloki pravac nastavili su Luka Zima, dao je priloge iz metrike i stilistike naih
naronih pesama i uporedno je prouavao nau narodnu poeziju prema antici i Jovan
ivanovi, najdalje je otiao u filolokim preterivanjima, pa ga je Ilarion Ruvarac nazvao
filolokom dahijom.Ilarion Ruvarac, stariji brat Koste Ruvarca suprotstavljao se
filolokom pravcu u nauci o knjievnosti i knjievnoj kritici. Zalagao se za ozbiljno,
metodino pristupanje knjievnosti, a protiv diletantizma. Polemike je pisao razgovornim
stilom, po idejama je bio antiromantiar.

10. GAVRIL STEFANOVI VENCLOVI

Jovan Dereti, Istorija srpske knjievnosti
Bio je uenik Kiprijana Raanina, jeromonah i propovednik i delovao je u prvoj
polovini 18. veka u srpskim naseobinama u severnoj Ugarskoj, u Komoranu, uru, SentAndreji. O njegovom ivotu se malo zna, ne zna se tano kad i gde se rodio niti kad je
umro. Pretpostavlja se da je rodom odnekud iz Srema, a zamonaio se u manastiru Raa
na Drini. U zapisima se pojavljuje prvi put 1711, a poslednji put 1747, kada je bio u
dubokoj starosti.
Knjievni rad Vencloviev deli se u dve velike oblasti: u prvoj su njegovi radovi
pisani na srpskoslovenskom, a u drugoj na narodnom jeziku. Venclovievo dvostruko,
prevedeno prezime simboliki obeleava duhovnu podeljenost izmeu starog i novog
sveta. Njegova zaostavtina sastoji se od dvadesetak zbornika. Na srpskoslovenskom je
pisao uglavnom radove bogoslubenog karaktera ili tekstove za druge praktine crkvene
potrebe, bez veeg knjievnog znaaja. Zbornici na narodnom jeziku nastali su izmeu

1732. i 1746. i sadre raznovrsno tivo. Najvie su zastupljeni prevodi besednika Istone
crkve od Jovana Zlatoustog do Lazara Brankovia i dr. rusko-ukrajinskih propovednika
17. veka. Osim beseda, u njima se nalaze i itija i drugi narativni tekstovi. Do tada
ovakva literatura nije postojala na narodnom jeziku i Venclovi je prvi pisac velikog
opusa na narodnom jeziku. Svoje opredeljenje za pisanje na narodnom jeziku, Venclovi
obrazlae prosvetiteljskim razlozima. Hteo je da bude razumljiv nepismenoj publici, da
im se to vie priblii i uspeno na njih deluje. Po tome je veoma slian Dositeju, pa se
uzima kao njegov pretea. Drugim svojim osobinama, a naroito istinskim oseanjem za
narodni jezik slian je Vuku. Po jezikom bogatstvu i raskonoj reitosti, Venclovi je
jedinstvena pojava u srpskoj knjievnosti. Njegovim narodnim jezikom uspevao je da
izrazi konkretnu zbilju i apstraktne sadraje. I u besedama i u narativnim spisima,
Venclovi je pre svega prevodilac i kompilator. On nije stvarao nova dela, ve je dao
novu jeziku redakciju i svoju orginalnu stilizaciju tekstova koje je birao iz postojee
knjievne riznice.
Narativni tekstovi G. S. Venclovia pripadaju raznim srednjevekovnim
vrstama. On obrauje istonjake prie i legende, biblijske povesti, apokrife, itija
svetaca, prie iz Fiziologa, srednjevekovne legende, dogaaje iz vizantijske istorije, a
ima i srpskih tema. Venclovi se oslobaa srednjevekovnog stilskog shematizma,
retorike, stila pletenija sloves. Spojio je srednjevekovnu naklonost prema neobinom,
tajanstvenom, udesnom, s modernim oseanjem za konkretno i pojedinano.
Besedniki opus G. S. Venclovia mnogo je obimniji i znaajniji od
pripovedakog. Beseda ili slovo predstavlja osnovnu formu njegovog stvaranja na
narodnom jeziku. Njih je Venclovi govorio u crkvi obino u dane hrianskih praznika.
Polazna taka u besedama je obino neka pojedinost iz ivota svetitelja iji se praznik
slavi ili neko mesto iz Biblije ili neka Hristova izreka. U taj zadati okvir, on unosi svoja
razmiljanja i zapaanja u ivotu. Zato su njegove besede pune slika iz svakodnevnog
ivota, kritikih razmatranja o pojavama u drutvu, realistikih opservacija o vremenu i
ljudima itd. Najveu snagu daje im kolektivni lik publike, kako je konkretizovan u tekstu.
U svojim besedama Venclovi stalno ima na umu aroliku, najveim delom neobrazovanu
pastvu kojoj se obraa. On publiku doivljava kao dramskog protivnika.
Venclovi se sputa u konkretno, materijalno, ulno, bavi se pitanjima iz ivota obinih
ljudi, prvi put iznosi ekonomske nejednakosti u drutvu, kritikuje povlaene, uzima u
zatitu beskunike koji se zlopate, izobliava odnose u patrijarhalnoj porodici, daje lik
mua tiranina, istie neravnopravnost ena, kritikuje i tipino enske mane, pomodnost,
brbljivost, sklonost ka ogovaranju, voenju tuih poslova.
Venclovi esto varira hriansku temu o prolaznosti, lanosti i prividu svega zemaljskog
koja je u baroku bila esta (npr. Kalderon). Za ilustraciju ove ideje slui se slikama iz
empirijske stvarnosti u kojima ponekad nalazimo lokalni kolorit. Kod njega sreemo i
jedan od najvanijih baroknih toposa poreenje ivota i pozorita. Znaajno je da on pri
tom ima uvidu tzv. kolsko ili ako pozorite, oblik koji je bio odomaen u to vreme u
Istonoj Evropi, kod pravoslavnih Slovena. Vencloviev cilj je drutvena kritika.
-U realistikim fragmentima Venclovievih beseda najvie se osea uticaj narodnog
govora i usmene rei, koji se ispoljavaju u reima, obrtima, frazeologiji, reeninoj

konstrukciji, kolokvijalnom tonu, verbalnom humoru. Posebno obeleje njegovom stilu

daju sirovi, grubi izrazi, kolokvijalizmi, argonske rei, frazeologizmi, verbalni obrti s
humornim prizvukom. Ipak, kao ovek crkve, kritiki je govorio o narodnim pesmama,
nazivajui epske pesme haramijskim tj. razbojnikim, a lirske krmarskim ali upravo
ovim razlikovanjem pokazuje da je dobro upuen u narodnu poeziju. Spominje epske
junake, navodi narodne stihove, a u besedama ima mnogo narodnih poslovica i izreka. U
drugim primerima osvedoava se kao istinski poznavalac naroda i raznovrsnih
manifestacija narodnog ivota.
-Njegove besede, a naroito oni delovi u kojima se govori o stvarima iz svakodnevnog
ivota, odlikuje prisan, drueljubiv ton, u kojem, osim ozbiljnih upozorenja i
dobronamerne kritike ima uvek mesta i za sran razgovor sa sluaocima, za uiteljske
grdnje i prebacivanja i za veselo, ponekad lakrdijako poigravanje sa temom.
-Neke besede G. S. Venclovia napisane su u dijalokom obliku. U vie navrata dijaloki
je obraivao blagovetensku temu u kojo su glavne linosti: Bog, arhangel Gavrilo,
Marija i njen mu Josif. Beseda je koncipirana kao drama sumnje. Svi sumnjaju u
natprirodnu mogunost da ena bez sudelovanja mukarca moe roditi dete. Likovi su
realistiki ocrtani, dogaaj je sputen sa neba na zemlju, desakralizovan, a osnovne
situacije date su sa diskretnim humorom. U poslednjom, Josif optuuje Mariju da ga je
prevarila, da mu je nala zamenu dok je on bio na putu, beseda se pretvara u graansku
dramu na temu branog trougla.
Meutim, kod Venclovia otkrivamo i sasvim suprotne tenje: uzlete u spirituelno,
metaforiko, tajanstveno, opise prirodnih pojava, istorijske i kosmike vizije, obilje
pesnikih slika, metafora, emblematskih i simbolinih izraza.
Venclovi je pisao i stihove. U njegovim zbornicima nalazimo pesme u
tradicionalnom, vizantijskom dvanaestercu, osmercu, zatim poljskom trinaestercu koji je
u njegovo vreme postajao osnovni stih srpskog pesnitva. Stvarne pesnike vrednosti
nisu u njegovim pesmama ve u pesnikim stavovima njegovih beseda i narativnih
tekstova. Svojim metaforikim izrazom i osobenom ritmikom organizacijom, ti stavovi
lie na pesme u prozi ili ak slobodne stihove, to je neke prouavaoce navelo da ih
objavljuju kao zasebne pesme, tako da je stvorena pogrena predstava o Vencloviu kao
pesniku. Poetsko je kod njega jedan od glavnih sastojaka proznog teksta.
U delo G. S. Venclovia slilo se nekoliko duhovnih i stilskih tokova. Osim
vizantijsko-slovenske duhovne knjievnosti i usmene narodne tradicije, treba posebno
istai uticaj barokne omilitike, kakva je negovana u ruskoj i ukrajinskoj knjievnosti 17.
veka. Barokni stil teio je spajanju nespojivih krajnosti povezivanje sakralnog i
profanog, duhovnog i telesnog, nebeskog i zemaljskog. Stilistiki oblik tog postupka je
tzv. objedinjujui kontrast (discordia conors), jedna od najeih i najosobenijih figura
baroknog stila. Venclovi se takoe slui i postupkom akumulacije, takoe svojstvenim
baroku. Barokni pisac gomila sline pojave da bi doarao utisak obilnosti, mnotva, ili
pak pojavu razlae na sastavne delove da pokae koliko je ona sloena, slojevita,
viestrana. Postupak akumulacije kombinuje se sa postupkom kontrasta.
Barok je prvi zapadni umetniki stil koji je doao kod nas. Venclovi je posle

Brankovia prvi na pisac u ijem delu nalazimo izrazite reflekse tog stila.
vebe
Svoja dela Venclovi nije objavljivao. Neki od rukopisa su iluminisani, sa inicijalima.
Tekstovi na srpskoslovenskom pisani su ustavnim pismom, a tekstovi na narodnom jeziku
brzopisom. Jo pre Vuka koristio je , , D. Publiku kojoj se obraa posmatra kao
telesna bia, bia elje. Njegova argumentacija je praktina i prizemna.
dela
O crkvama i sokakim kuama
Crkve su postale gore i ravije od kuetina u njima je graja, buka, mete. Crkvu poredi
sa mehanom, a trebalo bi da bude istilnica dui i telu. ene se ukraavaju kad idu u
crkvu, to je suprotno hrianstvu. U crkvi se razgovara o svemu i svaemu to je takoe
neprilino.
enama
ene ne dolaze u crkvu ako nemaju lepa odela jer ih je sramota. One ne dolaze u crkvu
Boga i due radi, ve se minkaju, mau i miriu.
O knjigama i nauci
Ljudi se ale da ne razumeju nita to se govori u crkvi, a pri tom ne sluaju slubu niti
kod kue itaju knjige ve uzalud sede ili zure na sokaku. Predlae da ljudi bar
nedeljom i svecem posluaju slubu u crkvi u tiini. Ljudi su skloni da misle da je Biblija
namenjena samo kaluerima, a ne i obinom svetu. Predlae obilazak Svete Gore i drugih
svetih mesta.
O sebinosti
Nisu nam isti svi ljudi. Sa siromanima se vie egaimo nego to ih potujemo.
Dvokolica pravde i greha
Grena dvokolica pretie pravicu od brze jaine, a ne od snage. Alegorija: vie smo greni
nego pravini.
O enama i devojkama
ena je smerna dok se ne vena, a kad se s muem zdrui onda jezik prui. ene idu u
crkvu da bi se poudavale tj. da bi ih videli mukarci.
O uiteljima
Ako je uitelj dobar treba ga zadrati, ak i ako je stariji.
Pohvala knjizi
Ne moe se sve za jedan dan nauiti, a tako ni ne treba, ve postepeno. Isto tako majka

ui dete da jede dajui mu pomalo. Svako treba da ita i da ui bar nedeljom i

svecem. Knjige su vrednije od meterijalnog bogatstva. Ako i skrenemo sa puta, knjiga nas
moe vratiti na pravi put.
O prijateljstvu
Oni koji ive sami, vode gorak i emeran ivot. Drug drugu treba da pomae.
Svima i svakome
Bog je svakome dao sunce, kiu, dan, no, zdravlje, nezdravlje, bolest, smrt...
Zlatna sredina
Ne treba se meati sa bludnicima, kamatarima, globarima, dosaivaima, pijanicama,
preotimaima, ubicama, dvoobraznicima, laljivcima, zlobnicima, zloudnicima. Svi smo
na zlo brzi, a na dobro tromi. Treba se drati od srednje ruke.
O neravnopravnosti ena
Velite: zle su ene, a ti li si dobar?! Ako se ena problematino ponaa, treba je
prevaspitati, ukoriti. Bibliju ne treba tumaiti bukvalno, ve alegorijski.
O lakrdijama, maskarama i vaaritima
Sokake ale i lakrdije odvraaju ljudske ui i um. Poziva ljude da ne odlaze tamo jer to
nije ugodno Bogu, iako ljudi imaju razne izgovore za odlazak.
Karanje visokoumnim svetenicima
Postoje svetenici koji se ne boje boga niti za njega mare.
O crkvi i krmi
Ljudi se ne ponaaju primereno u crkvi odsutni su, spavaju, razgovaraju o raznim
poslovima.
Bludnicima
Mladii pohotno gledaju devojke ne mislei da je to greh, a zbog toga i na liturgiju kasne.
Oenjeni ljudi su takoe tome skloni a onda su nezadovoljni i besne na svoje ene i
ukuane.
Beseda na dan blagovesti (dijaloka forma)
Arhangel Gavrilo dolazi u Nazaret da obavesti bogorodicu da je u blagoslovenom stanju.
Ona mu ne veruje jer je jo uvek devojka ne zna za mua. Plai se da joj Josif nee
poverovati da je zatrudnela sa duhom svetim ve e misliti da ga je prevarila.
+ Beseda na dan blagovesti na crkvenoslovenskom.

11. ZAHARIJA ORFELIN (1726-1785)

Jovan Dereti, Dositej i njegovo doba
Slaveno-serbski magazin, objavljen u Veneciji 1768. uiva glas prvog asopisa na
slovenskom jugu. Ipak, to je samo pokuaj asopisa, jer su opseni planovi izdavaa,
izloeni u predgovoru, zaustavljeni na prvom broju. Ali i kao takav, on je znaajan u
naim tadanjim kulturnim prilikama. To je literarno-nauni asopis sa tako iroko
razvijenim programom da je preuranjen i neprirastao za nae tadanje prilike. Bilo je
potrebno da proe 57 godina da Magazin dobije svog naslednika (Letopis matice srpske).
esto se istie da je Dositejevo Pismo Haralampiju programski nastavak Predislovija
Magazina. U oba ova spisa slavi se duh 18. veka i zahteva se od srpskog naroda da poe
putem nauke i prosveenja, po ugledu na druge evropske narode. U Predisloviju
preporodni program nije dovoljno odreen niti je poverenje u vlastite snage veliko, dok je
u Pismu Haralampiju jasno i razgovetno kazuje koji su prvi zadaci nae kulture, ta i
kako treba raditi da se oni to pre ostvare. Ovakav odnos izmeu dva manifesta najoitiji
je na pitanju narodnog jezika. Orfelinu se pripisuje zasluga da je prvi istakao potrebu da
se pie na narodnom jeziku, ali on sam nije pisao narodnim jezikom veinu svojih dela.
Orfelin meutim nigde izriito ne pominje narodni jezik on kae da su svi evropski
narodi osim Poljaka i Maara poeli upotrebljavati svoje narodne jezike umesto
latinskog, kako bi nauka bila svima dostupna. U delu predgovora u kome se govori o
srpskim kulturno-prosvetnim prilikama i zadacima neposredno, Orfelin se uopte ne
dotie pitanja jezika. Tek u onom delu koji se odnosi na program samoga asopisa
obeava da e asopis donosti stihotvorenija na ruskom i na naem jeziku. Pod naim
jezikom, Orfelin verovatno podrazumeva tadanji knjievni jezik, slavenoserbski
(meavina srpskog, ruskoslovenskog i ruskog). Orfelin je tek pripremao ideju o upotrebi
narodnog jezika. Program za podizanje narodne prosvete i knjievnosti, kako ga je on
zamiljo i predlagao, nuno je zahtevao narodni jezik kao glavno sredstvo da se taj
program sprovede u ivot. Ali do ovog zakljuka doao je tek Dositej u Pismu
Haralampiju. I njemu je, kao i Orfelinu, polazna taka ugledanje na evropske narode koji
su napustili latinski jezik i preli na svoje nacionalne jezike i na ruski narod koji takoe
pie na svom narodnom jeziku. Orfelinovu tvrdnju Dositej je dalje razvio i iz nje izvukao
ideju o narodnom jeziku. Dositej ukazuje na nunost upotrebe narodnog jezika u kulturi
naroda u kom je najira masa neprosveena. Na Magazin se nadovezuje i Dositejevo
Sobranije. Uzor i glavni izvor Magazina su Eemesenija soinjenija, asopis ruske
Akademije nauka, a Sobraniju engleski i nemaki asopisi, a naroito Adisonov
Spektator. Potrebu literature ove vrste i Orfelin i Dositej objanjavaju na slian nain:
knjige sa malim prilozima u kojima se raspravlja o raznim predmetima na popularan
nain najpogodnije su i najpristupanije obinom itaocu. I u Magazinu i u Sobraniju ima
slinih priloga: istonjake prie, obojica govore o vanosti ene a i naslov je slian
pun naslov Slaveno-serbskog magazina je Sobranije raznih soinjenij i prevodov k polze i
uveselju sluaih, a Dositejevog dela Sobranije raznih naravouiteljnih veej v polzu
i uveselenije. Pored priloga moralno-pounog i literarnog karaktera, Magazin u posebnoj
rubrici, pod nazivom Izvestija o uenih deleh sadri prikaze sedam srpskih knjiga
izalih u grko-slovenskoj tampariji u Veneciji. Na taj nain Magazin preuzima
najvaniju ulogu asopisa praenje tekueg kulturnog ivota. Ovo su i poeci nae
knjievne kritike, ija je pojava i razvitak tesno povezana sa periodinom i dnevnom

literaturom. Ovu vrstu delatnosti nastavili su u izvesnoj meri srpski listovi koji su
poetkom 90. godina 18. veka izlazili u Beu: Serbskija novini a naroito Slavenoserbskija vjedomosti. Ovi listovi izvetavali su itaoce o vanijim kulturnim dogaajima,
o novim izdanjima srpske tamparije, o kolskim ispitima itd. Ipak, u ovom praenju
kulturnog ivota ima manje nagovetaja knjievne kritike nego u Magazinu. Tek e
Davidovieve Srpske novine, pokrenute u Beu 1813, nastaviti knjievno-kritike
pokuaje Magazina, koji e u Vukovim recenzijama na Vidakovieve romane izrasti do
razvijenijeg oblika knjievne kritike.
Milorad Pavi, Istorija srpske knjievnosti, knj.2, Barok
ZAHARIJA STEFANOVI ORFELIN
Poreklom iz Petrovaradina kako belei jedan akt, Orfelin je roan 1726. u Vukovaru.
Ima vie nagaanja o znaenju njegovog prezimena (grko, francusko poreklo itd.). Bio
je autodidakt, tj. sam se obrazovao. Ve 1749. dobio je slubu nastavnika, bio je
slavjanskija koli magistar u Novom Sadu. Rano ispoljena pesnika vetina Orfelinova
dovodi se u vezu sa uticajem novosadske latinsko-slavenske koje Dionisija Novakovia,
a njegova graverska umetnost u vezu sa boravcima u Budimu, Beu i Augsburgu. Godine
1957. zavrio je unikatno rukopisno izdanje likovno opremljene pesme posveene
bakom episkopu Mojseju Putniku povodom njegovog ustolienja. Ova pesma u
srpskoj knjievnosti oznaava prekratnicu od baroka ka rokokou, od silabikog
besednitva, ka akcenatsko-silabikoj versifikaciji. Uspeh ilustrovanog pozdrava Mojseju
Putniku koji je obuhvatio pesniki, likovni, scenski i muziki izraz, doprineo je da
Orfelin te godine napusti posao u novosadskoj koli i da pree u Karlovce u slubu
mitropolita Pavla Nenadovia kao kancelista. Tu se nije bavio samo administrativnim
sekretarskim poslovima ve je izraivao i raskono opremljene gramate i sinelije.
Nakon boravka u Beu poeo je izdavati razne knjige u bakroreznoj tehnici. Orfelin je u
bakru izrezao jednu mitropolitsku okrunicu i izdao je u obliku knjige ukraene
mitropolitskim grbom s anelima. Tako je poeo njegov rad na bakroreznom
publikovanju knjiga, to je zamenjivalo tampariju. U Karlovcima 1758. godine Orfelin
je dao bakrorezno izdanje Ortodoksos omologije Petra Mogile pridodavi na kraju neto
svojih stihova posveenih mitropolitu. Jula 1761. izradio je nacrt za mali i veliki toranj
saborne crkve u Karlovcima. Iste godine poslao je rukopise svojih pesama u tampariju
Dimitrija Teodosija u Veneciju. Najpre je izaao ,
lament Srbije porobljene i naputene od svih, pisan u rokajnoj verskifikaciji, na
ruskoslovenskom i bez potpisa autora. Potom se 1762. pojavija Trenodija sa imenom
Orfelin u akrostihu i najzad Pla Serbiji, varijanta na narodnom jeziku
i u silabikoj versifikaciji, takoe bez potpisa autora. Uprkos anonimnosti ovih izdanja,
za Orfelinovo autorstvo se saznalo. Aluzije na crkvene velikodostojnike, nepovoljan sud
o austrijskoj imperiji i o otomanskom carstvu doneli su Orfelinu premetaj iz
mitropolitskog dvora.
Tako je Orfelin 1762. morao napustiti Karlovce, ondanji duhovni i politiki centar
srpskog naroda u Austriji. Otiao je u Temivar, tamonjem vladiki Vikentiju Jovanoviu
Vidaku, kod koga e kasnije stupiti u slubu Dositej Obradovi. Nakon toga boravi u
Veneciji, gde se umetniki usavrio i razvio svoj ukus pod uticajem Tijepola, najveeg
tadanjeg venecijanskog baroknog majstora.

Teodosije je i dalje izdavao Orfelinovu poeziju. Godine 1764. tampan je Bukvar mali i
dve knjige pesama pod naslovima Setovanije i Melodija k proleu. Naredne godine izala
je knjiga Pesn istorieskaja, a Zaharija postaje suizdava Teodosijev. Orfelin je 1765.
izdao Julinevu istoriju Srba u dve varijante od kojih jedna nosi njegove umetke
(cenzorska intervencija pripisivala se kasnije Orfelinu iako je u istom tom tekstu
napadnut sam Orfelin zbog svojih stihova o nesrei Srbije) i dodao Julinevom tekstu
privilegije Srba u Austriji a takoe je rezao i frontispis za venecijansko izdanje Srbljaka.
Godine 1766. Orfelin je u Veneciji tampao svoj prvi kalendar-almanah, koji je danas
poznat samo po kasnijem Vukovom opisu i napomeni da je sadrao i narodne i druge
pripovetke na lepom jeziku. Iste godine izaao je i latinski bukvar. U Beu postaje lan
akademije uvenog bakroresca Jakoba mucera. Godine 1767. izdaje latinsku gramatiku
Pervije naatki latinskago jezika. Orfelin postaje revizor u Teodosijevoj tampariji.
Najavio je da e izdati asopis Srpska pela, ali umesto toga pojavio se Slaveno-serbski
magazin, prvi asopis u srpskoj knjievnosti. Ve u predgovoru prisutan je novi anr u
srpskoj knjievnosti, esej, a sadraj prvog i jedinog broja zahvata u mnoge oblasti, od
problema jezika knjievnog dela do geografije, antropologije, pedagogije, istorije, prava
kao i pregled novoizalih knjiga. Idejno, Orfelinov asopis je potpuno u vodama nove,
prosvetiteljske epohe i s razlogom je nazvan manifestom prosvetiteljstva u srpskoj
knjievnosti. Poziv itaocima da opisuju svoje snove i alju ih urednitvu asopisa koje
e ih rado objaviti, predstavljalo je veoma zanimljiv i neobino moderan predlog. Po
povratku u Novi Sad i Temivar nastavio je sa bakroreznim izdanjima ikona i u istoj
tehnici izradio je portret Pavla Nanadovia.
Odmah nakon 1771. Orfelin je bio izabran za lana Umetnike akademije u Beu, a jo
1770. dobio je dozvolu za tampanje najvanijeg svog dela, obimne monografije o Petru
Velikom, koja je iz tampe izala 1772, u dve knjige. itije se pojavilo u vie potpisanih i
nepotpisanih varijanti sa predgovorima autora i izdavaa Teodosija. Tabake je Orfelin
dopunjavao likovnim prilozima i raskonim posvetnim stranicama koje su zasebno
gravirani i naknadno uvezivani sa tampanim tekstom sve do 1779. Delo je bilo
posveeno ruskoj carici Katarini Velikoj, nosilo je vidne tragove baroknog slovizma.
Ovo delo predstavlja svojevrsnu istoriju Rusije sa obimnom dokumentacijom i spiskom
izvora i literature.
To je najraskonija srpska knjiga 18. veka, koja u 18 poglavlja na preko 800 strana
velikog formata obuhvata gaografski i politiki opis Rusije, staru rusku istoriju.
Orfelinova knjiga je svod surovih bitaka i stranih egzekucija i himna novoj politici
Rusije, uzbudljiva vizija jednog posebnog sveta opsednutog kontrastima izmeu uasnih
ratnih razaranja na kopnu i moru i velianstvanih trijumfalnih pobeda Petrovih pobeda.
Ovo delo ubrzo je doivelo i rusko izdanje u redakciji erbatova i Trojepoljskog.
Venecijansku nepotpisanu verziju dela imao je kasnije Pukin u biblioteci i njome se
sluio pri izradi svog dela o Petru I.
Orfelinovo delo o Petru Velikom nije meutim imalo prou u svojoj sredini i svom
vremenu. Autor se oko njegovog tampanja zaduio kod Teodosija, a austrijske vlasti
zabranile su ga 1775. zbog neumerenog velianja ruskog dvora.
Godine 1777. i 1778. meu Srbima u Austriji izbile su bune zbog novih mera vlasti

i primene Regulamenta kojim je beki dvor teio da reformie crkveni i prosvetni ivot
Srba u monarhiji. U vezi s tim bunama i predloenim reformama, Orfelin je uputio carici
Mariji Tereziji jednu predstavku, koja ga prikazuje kao veoma slobodoumnog i
prosveenog pisca i nije neoekovano to je beki dvor dao negativno miljenje o daljim
reformama koje je Orfelin u svom tekstu predlagao. Uz Magazin, Orfelinova Predstava
Mariji Tereziji donosi prve znake prosvetiteljstva u srpsko drutvo i u tom pogledu
karakteristina je njena protestantska inspiracija. Teze koje je Orfelin izneo u tom spisu
anticipiraju potonje Dositejeve prosvetiteljske stavove. Kritika monatva i viih
svetenikih krugova srpske crkve, podrka prosvetnim reformama bekog dvora, ali i
zahtevi koje ovaj dvor nije mogao prihvatit, bili su izvor trajnih neprijatnosti po autora.
Posle negativnog odgovora Bea, Orfelin se seli od manastira do manastira, molei za
utoite. Kada je konano otiao u Be da bude cenzor srpskih knjiga u Kurcbekovoj
tampariji, ve je bio uveliko bolestan. Umro je u Novom Sadu, gde je i sahranjen.
vebe BAROKNA POEZIJA (Zaharija Orfelin i Jovan Raji)
Karakteristike: karmina figurata spoj likovne umetnosti i knjievnosti, koneto spoj
nespojivog (iz ital. baroka), kontrast, groteska, alegorija, poljski trinaesterac, uticaj
ruskog i ukrajinskog baroka
stih: poljski trinaesterac. 14 strofa. Poslednji i pretposlednji stih su isti. Jezik:
ruski knjievni (blii nego ruskoslovenski). Delo je nepotpisano izdato u Veneciji ali je
napisano u akrostihu: Zaharia Orfelin.
(26 strofa) i Pla Serbiji (26 strofa katrena) primer
za diglosiju. Obe pesme su nepotpisane. Vrsta plaa potie iz Biblije. Tema obe ove
pesme je personifikovani monolog Srbija je predstavljena kao majka
(antropomorfizam) koja plae za onim to je nekada bilo. Hrianski i antiki motivi se
meaju a prisutni su i elementi iz bliske istorije. Ne postoji autentino religiozni duh iako
se bog apostrofira u poslednjoj strofi.
Stilske figure: alegorija (cela pesma je alegorija, Srbija je ojaena i izmuena ena koja
trpi mnoge muke i tuguje za slavnom i bogatom prolou), kontrast (suprotstavljanje
sadanjosti i prolosti), personifikacija (Srbija plae nad svojom sudbinom)
Stih: poljski trinaesterac, dominantan stih barokne knjievnosti. Sastoji se od 13
slogova sa cezurom posle 7 sloga, a esto se javlja i u razlomljenom obliku 7+6 (kao u
pesmi ). Poljski trinaesterac ima ensku klauzulu (=zavratak pesme) to
znai da se stih zavrava nenaglaenim slogom. To je vano zbog rime i intonacije. U
poljsku knjievnost ovaj stih je doao iz latinske srednjevekovne poezije. Iz poljske
knjievnosti doao je u rusku, a iz ruske kod nas, gde se pojavio u 17. veku a u 18. veku
je bio glavni stih.
Pla Serbiji stih poljski trinaesterac. Strofa: 26 katrena. Rodoljubiva, alegorina pesma.
Srbija plae nad svojom sudbinom i ali za slavnim vremenima. Pesma se bazira na
kontrastu nekad sad. Nekada je bila slavna i ugodna, pree plodna, imala
preslavni carevi i hrabri soldati a sada je u ropstvu, bespomona, druzi su postali
vrazi. Granice i zemlje ridaju. Gradovi su razoreni i pusti a kule i dvorovi pali. 10.

strofa uzroci propasti i svi moji proroci slavu vozljubili/s admi moji u ropstvu mene
ostavili, samo o tom pekut da slavu naslede. Nekada su se svi plaili slavne Srbije a
sad sedim alosna u ropstvu tuei/i za mojom hrabrou pregorko plaui. Hrabrost
Srbije pala je na Kosovu. I njeni sinovi su nesnalaljivi, jogunasti, svirepi, nemaju
svog vou. Srbija vie nema nade i uzda se jedino u Boga.
Melodija k proleu ova pesma je potpisana. Vrsta: prolena pesma (tradicionalna);
najstarija varijanta postoji u Erlangenskom rukopisu. Tradicionalni toposi provlae se
kroz celu pesmu. Pesma se sastoji iz tri dela: uvodni, kosmiki (mesec, sunce, zvezde),
zavrni deo u kome se pominje bog. Devica iz druge strofe je i paganska boginja Vesna
i bogorodica (ukrtaj paganskog i hrianskog elementa). Pesma ima i refren: o zlatnoje
prolee.
Stih: osmerac i sedmerac. 25 Strofa: 6+refren. Jezik: narodni.
ivot i dela Petra Velikog pisano je na ruskom jeziku.
Glava trinaesta:
Turci se pripremaju za rat protiv Rusije
Hercegovac Sava Vladisavljevi boravi u Moskvi kod cara Petra Velikog i moli ga da
pie crnogorcima da krenu na Turke u slubi carskog velianstva
Carevo pismo crnogorskim i okolnim plemenima (1711). Objavljuje svoju nameru da u
prolee napadne Turke i oslobodi hriane. Poziva se na boga, veru hriansku, crkvu.
Hvali vojnu vetinu naih naroda i u tom kontekstu pominje Aleksandra Makedonskog.
Poziva ih da se ujedine u borbi protiv neprijatelja.
Glava petnaesta:
Rimski car pie vedskom kralju radi mirovnih pregovora. Francuski dvor posreduje i
alje svog poslanika, grofa Kroaza. vedski kralj ne prihvata mir (1716)
Reagovanje na pismo cara Petra: pismo u Crnu Goru stie preko Moldavije i Bukureta.
Podgorianin Ivan Lukaev preruen u monaha odlazi da se tobo pokloni crnogorskim
svetinjama. Pomae mu trgovac Mihailo Miloradovi koji e dobiti zbog toga in
pukovnika od cara.
Tadanji mitropolit crnogorski, Danilo Slijepevi, ima duhovnu i svetovnu vlast.
Dvoumi se da li da prihvati carsku ponudu, jer e u sluaju hrianske pobede Rusi
zavladati Crnom Gorom, a mitropoliti e izgubiti vlast.
Tadanji serdar (guverner) Sava Petrovi, roak mitropolitov, oduevljeno prihvata carsku
ponudu. Crnogorski narod je takoe oduevljen.
Prigodna pesma (stih: osmerac)
Crnogorska vojska izlazi na granice i bori se protiv Turaka. Poraz turske vojske kod
Ostroga. Porta narauje da se s Crnogorcima zakljui primirje 1713, ali Crnogorci na to

ne pristaju. Sultan alje veliku vojsku pod vostvom Duman-pae uprilia, koji
pokuava da s njima sklopi mir ali ih prevari i zatvori pregovarae. Potom ih napadne i
odvede u ropstvo dve hiljade ljudi a zatvorenike pogubi.
Crnogorci alju izaslanika Danila u Rusiju da obavesti cara o skoranjim dogaanjima a
car im odgovara pismom.
Pismo cara Petra: hvali podvige i saosea sa stradalim za koje se moli. alje zlatne
medalje i novanu pomo. Savetuje Crnogorce da sklope mir s Turcima jer je i on sklopio
mir i nastoji da ga ouva.
Mitropoliti crnogorski nisu podelili medalje po zaslugama nego meu sobom, a Vasilije
Petrovi ih je ak pretvorio u zlato i zamenio za novac.
Crna Gora je od tada pod patronatom Rusije od koje je dobijala i novanu pomo.
Glava osamnaesta:
beogradski arhiepiskop Mojsej Petrovi bio je poslao u Rusiju 1721. da u ime svetenstva
i celog srpskog naroda estita pobedu cara Petra nad veanima. U pismu trai pomo za
zidanje kola i dva uitelja latinskog i slovenskog jezika i ali se na stanje u Srbiji.
Car Petar alje Maksima Suvorova i knjige.
Car Petar je umro u 53. godini; Orfelin nabraja njegove zasluge. Opravdao je epitet
Veliki. Ukrotio je ruski narod, to mnogi pre njega nisu uspeli. Fiziki izgled: lep i
krupan; vesele naravi, trudoljubiv, bodar. Imao je puno vrlina, narod ga je voleo.
18. glava se zavrava citatom sa statue Petra Velikog
I
Ovo je prvo delo tampano slavenosrpskim jezikom, u Veneciji 1768. To je prvi
asopis na srpskom jeziku u kome je Orfelin objavio razliite lanke, pisane uglavnom
ruskoslovenskim ili ruskim knjievnim jezikom, ali i srpskim narodnim i slavenosrpskim
jezikom.
U predgovoru se razjanjava nastanak slavenosrpskog jezika. itaocu se
predoava znaaj ali i ogranienosti viskokih kola i obrazovanja na latinskom jeziku kao
i prednosti koje donosi novo vreme.
Orfelin zatim navodi jeziku sliku u tadanjoj Evropi i istie pozitivne primere
mnogih evropskih naroda u kojima se dela ne tampaju vie na latinskom nego na
maternjim jezicima.
Posle ovakve argumentacije Orfelin iznosi svoju nameru o posrbljavanju, tj.
prevoenju na srpski nepoznatih i nerazumljivih rei, uz ograivanje da e u svakom
sluaju i u ovom poslu biti neminovnih greaka. Stoga Orfelin pri stvaranju novog
knjievnog jezika, svestan tekoa koje ekaju njega i njegove redaktore, doputa
srpskim autorima pisanje na jeziku bez vrste norme, u kome je jedini cilj da tekst bude

razumljiv itaocu.
Orfelinov stav o jeziku u Slavenoserbskom magazinu najbolje ilustruje genezu pa i
kasniju evoluciju slavenoserbskog jezika. Velika sloboda u izboru ruskosklovenskih i
ruskih jezikih crta s jedne strane, ili narodnih (vojvoanskih graanskih) s druge,
uslovila je veliko jeziko arenilo slavenosrpskih tekstova iz 18. veka.
srpski narod je talentovan i za duhovne i za graanske nauke
latinska poslovica unus nullus jedan ko nijedan
u magazinu e biti tekstovi iz raznih oblasti koji treba da budu zabavni i pouni
(geografija, vaspitanje, istorija itd.)
obrazlae ime magazin (=magacin, robna kua) tu se moe nai sve i svata
poziva one itaoce koji znaju da strane jezike da pomognu pri prevodima i sastavljanju
lanaka; ne treba da se obaziru na one koji zbog svog samoljublja skrivaju ono to znaju a
drugima nalaze mane. Autor se obraa patriotama i poziva ih da alju svoja miljenja i
ocene o knjigama i drugim predmetima. Pri tome postavlja dva ogranienja: iskljuuju se
javni sporovi i polemike, uvstviteljnija vozraenija na soinjenija drugih kao i sve ono
to se protivi postojeim zakonima, vlasti i moralu. U svemu ostalom ostavlja se puna
sloboda buduim saradnicima. Oni mogu o svakoj materiji iznositi svoja miljenja i
primedbe, mogu svakoje soinjenije rasudavati kako hoe. U tom cilju Magazin je
uveo i rubriku kritike pod naslovom Izvestija o uenih delah
svako treba na umu da ima poslovicu: greei, nauiu se
Jovan Dereti, Barok i rana prosveenost
- Pla Serbiji je silabika pesma u poljskom trinaestercu, a ruskoslovenska varijanta
je kant.
Zaharija Orfelin i poeci graanske prosveenosti. Orfelin je svetovno lice, graanski
intelektualac, kao pisac vesnik novog doba i prethodnik Dositejev. Njegov rad izraava
svetovni, graanski duh evropske prosveenosti, u njenoj ruskoj varijanti. Raji je kao
knjievnik i teolog proizaao iz ruskog crkvenog prosvetiteljstva i bogoslovske
knjievnosti 17. veka a Orfelin se razvijao pod uticajem svetovno-prosvetiteljskih
tendencija ruske knjievnosti 18. veka, ije je ishodite u reformama Petra Velikog. Preko
Rusa, Orfelin je doao i u dodir sa zapadom i tako postao prvi predstavnik evropskog
duha u srpskoj knjievnosti. U hronolokom pogledu Orfelin prethodi Rajiu, ali je po
idejama bio ispred njega. Orfelin je svestrano obdaren ovek, jedini na enciklopedijski
duh 18. veka. Bio je izvanredan grafiar.
Trenodija je elegina pesma u akrostihu. To je lina ispovest, pesnikova lamentacija
nad vlastitom zlosrenom sudbinom, alopojka zbog nedaa koje ga prate kroz
ivot.
Melodija k proleu je opisna pesma, varijanta tzv. prolene pesme koja se javlja u
pisanom i usmenom obliku kod mnogih evropskih naroda. To je himna proleu

ispunjena radou zbog buenja i obnove prirode. U njoj su dati pitomi predeli, atmosfera
seoskih dvorita, pastoralne scene, imena prolenih ptica, njihovi glasovi i dozivanja,
veselo uivanje u darovima prirode.
Pla Serbiji spada u anr kolektivnih plaeva ili jeremijada. Kroz plaevni ton ove pesme
probija se jasno kritiko sagledanje uzroka narodnog stradanja i osuda krivaca. Aludira na
nekadanje zatitnike koji su se pretvorili u neprijatelje, prekoreva sestru Rusiju zbog
njene zaboravnosti. Vie od sto godina pre pojave Pere Segedinca, ova pesma je izrazila
gorko saznanje da je srpski narod prevaren, da su njegove rtve bile uzaludne. Ova pesma
je antiklerikalna, antiaustrijska i u izvesnom smislu antievropejska i zbog toga je naila
na nepovoljan prijem u konzervativnim srpskim krugovima (npr. Julinac).
U predgovoru Slevenoserbskom magazinu, Orfelin je istakao sve bitne elemente njegove
poetike: periodinost izlaenja, zborniki karakter sadrine, kolektivni, saradniki
princip, ogranienost obima pojedinih priloga, tampanje duih priloga u nastavcima,
specifinu strukturu, iji su delovi: rubrika (pregradak), broj ili sveska (ast), i knjiga
(tom).
Orfelinova monografija o Petru Velikom prvo je nae moderno istoriografsko delo i prva
celovita slovenska monografija o ovom ruskom vladaru. U poglavljima o kojima govori o
odnosima Rusije sa Srbima u Ugarskoj i sa Crnom Gorom, iznosi podatke do kojih je sam
doao te ovo delo ima i nauni karakter. U liku Petra Velikog Orfelin vidi otelovljenje
prosveenog monarha.

12. JOVAN RAJI (1726-1801)

Jovan Skerli, Srpska knjievnost u 18.veku
Jovan Raji je paradigma uenog Srbina 18. veka. Rodio se u Karlovcima. Otac mu se
zvao Raja (Radoslav) po njemu i prezime Raji. Sa 11 godina postao je pomonik
uitelja. Bio je uenik Emanuela Kozainskog u latinsko-slovenskoj koli. Zatim je bio
uenik latinske gimnazije gde su profesori bili jezuiti, a potom je pohaao protestantsku
gimnaziju u opronu, gde je izuavao drutvene nauke. Godine 1753. doao je u Kijev,
gde je izuavao teologiju do 1756. Posle toga boravi u Moskvi i Smolensku, a zatim se
vraa u Karlovce. Nije dobio posao u Pokrovo-Bogorodiinoj koli i razoaran se vraa
u Kijev. Putovao je, kratko boravio u Carigradu (gde je vladala kuga), dva meseca u
Hilandaru. Na putu je skupljao grau za svoju buduu Istoriju. Ponovo se vraa u
Karlovce gde se s mukom zaposlio kao nastavnik retorike i geografije (napisao je
udbenike za oba ova predmeta; udbenik retorike je na latinskom jeziku). Posle jednog
sukoba, ponovo je napustio Karlovce (1762). Boravio je u Temivaru, kod vladike
Vientija Jovanovia Vidaka, a na poziv vladike Mojseja Putnika doao je u Novi Sad,
gde je predavao teologiju. Godine 1772. postrigao se u Kovilju. Bio je postavljen za
igumana, a potom i za arhimandrita. Napisao je Katihizis prema kome se predavala
veronauka Srbima u Austriji do 1870. Odbio je Katihizis katolikog sadraja poslat iz
Bea za srpsku crkvu. Na zahtev Sinoda preveo je sa ruskog na srpski besede za nedeljne
i praznine dane, to je bilo potrebno za prosto i neuko srpsko svetenstvo onog vremena.

Za svoj rad na teolokoj knjievnosti i odbrani pravoslavlja, Raji je vie puta odlikovan.
Umro je u Kovilju. Njegovu smrt javno su oalili Lukijan Muicki, Atanasije Stojkovi,
mitropolit Stratimirovi.
Raji je bio neobino vredan i plodan. Po tvrenju savremenika, radio je 16-17 sati
dnevno, 2-3 sata se molio bogu, a 4-5 sati je spavao. Neka od dela koja je tampao su:
1. ,
i , Be, 1776.
2. , Be, 1791.
3. , , (I,
II, III), Be 1794, IV, Be, 1795.
Neka od dela koja je ostavio u rukopisu:
Retorika na latinskom jeziku
Jedna kratka istorija izni grofa Brankovia
Rad na teologiji
Jovan Raji nije bio orginalan, ali je bio veoma obrazovan. Nazivali su ga srpski
Zlatousti, govorilo se uen kao Raji, Muicki ga proglaava duhovnim uiteljem
srpskog naroda. Govorio je i pisao na etiri jezika: srpskom, latinskom, nemakom i
maarskom. Rajieva uenost bazira se na ruskom uticaju. Kijevska akademija bila je
sredite pravoslavne teologije, a tamo se Raji obrazovao. Najvei ruski teolog, Teofan
Prokopovi, uticao je na Rajia i njegovo stvaralatvo.
Rad na lepoj knjievnosti
Pored teologije, Raji se bavio i istorijom knjievnosti, ali i lepom knjievnou. Od
njega je ostao jedan prigodni patriotski spev, jedna preraena drama u stihovima, jedna
zbirka prevedenih priica i prilian broj prigodnih i pobonih manjih pesama, orginalnih i
prevedenih. Raji je jedan od prvih srpskih pisaca koji su pisali stihove. Naa poezija 17.
veka postala je ugledanjem na rusku pobonu poeziju s kraja 17. i poetka 18. veka. U
rukopisnim pesmaricama toga doba nalaze se prosto prepisane pesme iz tampanih ruskih
pesmarica. Prvi srpski umetniki stihovi nalaze se u bukvaru Kiprijana Raanina iz 1717,
a ti ravi aleksandrinci pobono-poune sadrine nemaju niega zajednikog sa pravom
poezijom. Stihovi u poljskom trinaestercu koje je pisao Hristifor efarovi neto su bolji,
a Orfelinov Pla Serbiji ve poinje da lii na poeziju. Kao ruski ak, Raji zna celu
rusku pobonu poeziju, koju revnosno podraava. On zna i za uenu pseudoklasinu
poeziju. Od njega je u rukopisu ostao prilian broj pesama. Njegove
i ,pisane 1766, izdao je Stefan Gavrilovi 1814. Po svoj prilici delo
i , koje je izalo u Beu, 1790 je napisao Raji.
Zna se za jo jedan epitaf (epitaphicum) u 30 stihova za grofa ora Brankovia, pisan
1764. godine. Isto tako od njega je ostalo nekoliko pobonih pesama o Boiu, sv. Nikoli,
Mitrovdanu, stihova upuenih prijateljima i pojedincima. Najvanije njegovo pesniko

delo je , 1791, u kome je opevan rat sjedinjene Austrije i Rusije

protiv Turske koji je trajao 1788-1790. To je alegorino-istorijski spev: zmaj je Turska, a
orlovi Austrija i Rusija. Kroz pet pevanja stalno se meaju istorijski dogaaji i mitoloke
alegorije. To je delo jednog patriote koji se raduje pobedi hrianskog oruja i
osloboenju svoga naroda, i uenog oveka sa klasinim obrazovanjem, koji na svoje
doba gleda kroz antiku mitologiju i istoriju. Pesnik peva slavna dela ruske i austrijske
vojske, ratovanja Potemkina i Laudona, pobede kod Odakova i Beograda, mudrost i
slavu Katarine II i Josifa II, turski poraz i slobodu Srbima i hrianskom svetu sve to u
poreenju i scenama u kojima se stalno pominju Jupiter, Mars, Vulkan, Plutom, Merkur i
sva ostala dekoracija pseudoklasine poezije. U spevu ima detaljnih, ak sasvim
tehnikih pojedinosti o bojevima, o rasporedu vojske na juriima, o broju pukova i
baterija, ali to u usiljenim alegorijama, koje nisu uvek jasne i koje zapliu radnju u spevu.
Ipak ovaj spev ide u red boljih dela nae oskudne poezije 18. veka. Stihovi su dosta laki i
teni. Prisutno je iskreno oseanje hrianina i srpskog rodoljuba zbog pobede nad
nevernicima i sreno zapoetog oslobaanja srpskog naroda od turskog jarma.
Karakteristina je metrika kojom se Raji slui u ovom spevu. To je redovni metar nae
poezije 18. veka poljski trinaesterac. Ovaj spev je ispevan dosta dobrim narodnim
jezikom, to je izuzetak u knjievnom radu Jovana Rajia. Godine 1798. Raji je u
Budimu tampao tragikomediju, pealniju povjest, preradu drame Emanuela
Kozainskog, koju su njegovi uenici igrali 1736. u Karlovcima. Srednjevekovni
moraliteti i misterije preli su preko nemake i poljske knjievnosti i u rusku knjievnost
17. veka. U kijevskoj duhovnoj akademiji ovaj anr se posebno negovao profesori su
sastavljali komade, a aci su ih igrali. Sam Teofan Prokopovi napiso je tragikomediju
Vladimir. U poetku 18. veka, tragikomedija je esta i prilino razvijena u ruskoj
knjievnosti. U njoj se nije pazilo na obavezna tri jedinstva klasine i pseudoklasine
drame lica su sasvim apstraktna, oliavaju pojedine mane i vrline. Cela ova moralna i
alegorijska drama predstavlja udnu meavinu hrianske religije i antike mitologije.
Rad na narodnoj istoriji
Kada je boravio u Hilandaru prepisivao je podatke iz srpskih letopisa i povelja. Koristio
je i delove iz Brankovievih Slavenoserbskih hronika.
Rajieva Istorija zavrena je 1768. Godine 1793. Stefan Novakovi, upravnik srpske
tamparije u Beu trai od mitropolita Stratimirovia Rajievu Istoriju za tampanje.
Ukupno je imala 2000 strana. Za prvu svesku prijavilo se 612 prenumeranata, a to je i
prvi spisak prenumeranata u srpskoj knjievnosti. U prvoj knjizi bila je i slika Jovana
Rajia koju je izradio ivopisac Arsa Teodorovi. Prvim izdanjem Raji nije bio
zadovoljan bilo je mnogo umetaka koji nisu njegovi, zatim mnogo tamparskih greaka.
Glavni izvor Rajieve Istorije su Hronike ora Brankovia (nisu mu poznata dela sv.
Save, Stefana Prvovenanog, Domentijana, Teodosija, Konstantina Filozofa, Grigorija
Camblaka, znao je samo za arhiepiskopa Danila). Od stranih pisaca pominje: Konstantina
Porfirogenita, Jovana Zonaru, Kedrina, Simokato, Orbinija (misli da su Orbin i Orbini
dve linost i nije siguran na kom jeziku pie da li je to italijanski, latinski ili slovenski),
Prokopovia, Lomonosova itd. Strani istoriari koji su Rajiu sluili kao izvor pisali su
neprijateljski o Srbima, a Brankovi ih je samo hvalio. Na nekim mestima Raji ostavlja
itaocima da odlue kome e verovati.

Rajieva Istorija je znaajna zbog svoje sveobuhvatnosti. Iako ima nekih zaostalih
srednjevekovnih ideja (npr. pria kako je sv. Sava vaskrsao iz mrtvih Stefana
Prvovenanog), ima i modernih istorijskih shvatanja: dogaaji su uzrono-posledino
povezani i objanjeni, tj. nisu rezultat provienja. Pored svih nepotpunosti i nekritinosti
Rajieva Istorija je veliko sistematsko delo kojem je obuhvaena cela prolost ne samo
srpskog naroda nego i susednih slovenskih naroda. To je za ono vreme bio smeo, gotovo
naizvodljiv posao.
Srpsku istoriju treba da piu sami Srbi, a ne oni koji ih pobede. Rajieva Istorija trebalo
je da bude uiteljica ivota zaputenom srpskom narodu. Srpski narod nema razloga da
se stidi svoje prolosti.
Ovo delo veoma je uticalo na potonje istoriare (Dimitrije Davidovi i Danilo
Medakovi), ali i na knjievnost i politiku.
Skerli ocenjuje Rajia kao trudoljubivog, vrednog i plodnog, ali precenjenog,
neoriginalnog, plitkog i netalentovanog.
vebe BAROKNA POEZIJA (Zaharija Orfelin i Jovan Raji)
Karakteristike: karmina figurata spoj likovne umetnosti i knjievnosti, koneto spoj
nespojivog (iz italijanskog baroka), kontrast, groteska, alegorija, poljski trinaesterac,
uticaj ruskog i ukrajinskog baroka
Kant o vospominaniji smerti, 1766.
Stih: poljski trinesterac razlomljeni. Jezik: ruskoslovenski. Vrsta: kontemplativna
pesma. Tematika: moralno-religiozna. Niko ne moe da izbegne smrt, ona e stii
svakoga. Ne treba da se plai smrti onaj kome je ista savest. Tema prolaznosti svega
zemaljskog i neizbenosti smrti karakteristina je za barokni pogled na svet. Lat. kant =
pesma namenjena pevanju. Krai i dui stihovi se smenjuju.
Serblija ishodjai v Kesarju pojet pjesn siju (=Srbija koja odlazi u carstvo peva ovu
pesmu), 1798.
Stih: poljski trinaesterac (razlomljeni). Ova pesma nastala je po ugledu na pesmu
Emanuela Kozainskog, a posveena je mitropolitu Vientiji Jovanoviu. Istie se da su
kola i prosveta veoma vane. Pesma je alegorijska, ali ne postoji klju. Grlica=Srbija,
kobac i jastreb=Turska, orao=Austrija. Pesma je izvedena u dijalokoj formi. Ima i
refrensku apostrofu odvjeaj na sije
Boj zmaja s orlovi, 1791. Stih: poljski trinaesterac (cezura posle 7. sloga; tipian stih
srpske barokne poezije). Vrsta: istorijsko-alegorijski spev. Pesma je inspirisana nedavnim
ratom Turske protiv Austrije i Rusije. Zmaj alegorija za Turke, Orlovi alegorija za
Ruse. Elementi iz raznih tradicija meaju se slobodno, bez ikakvog istorijskog oseanja.
Osnovni ton pripovedanja je aljiv. Ruska carica Katarina familijarno se naziva Kata.
Turci su izvrgnuti ruglu u svom nemonom otporu. Muhamed, koji je kao olienje islama
alegorijski junak speva, prikazan je kao komina linost.

I: Turci naruavaju mir koji su sklopili sa Rusima. Rusi u pomo pozivaju Austriju.
Muhamed tumara po adu gde sree Neptuna i Plutona, koji ga upozoravaju da ne ratuje.
Jupiter ga upozorava da ne dira njegove sluge verne
II: Vulkan (boanstvo) upozorava Muhameda na opasnost protivnika. Turski juri na
Oakovo (1788). Muhamed ne moe da veruje da su Rusi uspeli da povrate Oakovo.
III: Selim iz Carigrada alje pismo Muhamedu obavetava ga da su izgubili mnoge
gradove ali je Beograd jo uvek u njihovoj vlasti i Selim se plai za njegovu sudbinu.
Muhamed uzima oruje od boga Marsa i odlazi u Beograd da pomogne svojoj vojsci.
Glavni komandir carske vojske koja se bori za Beograd je Marcel rimski, Laudon,
vojevoda slavni. Opis borbe. Hrianska vojska oslobaa Beograd, Turci ga naputaju.
IV: Turci doivljavaju jo poraza i hoe da se mirno povuku. Selim planira da skupi novu
vojsku i ponovo napadne Ruse i Nemce.
V: Muhamed je u groznici, izoblien (groteska karakteristina barokna figura), bolestan
je zbog turskih poraza. Proklinje as kada je naruio mir. Vraa se u pakao, odakle je i
doao. Spev se zavrava pohvalnim stavom Josifu II. U fusnotama su data objanjenja i
detalji istoriografsko pripovedanje.
Istorija raznih slovenskih narodov, napae Bolgar, Horvatov i Serbov, Glava VII
II. ,
Raji opisuje Brankovia kao muenika u detinjstvu je bolovao od tekih bolesti, u
mladosti se izlagao strahu i opasnostima zbog Erdelja, u zrelom dobu morao je da se seli i
da bei a u starosti je bio zatoenik i tu je doekao smrt. Uprkos tome bio je potovan od
austrijskog dvora i uinio je mnogo znamenitih dela u ivotu. Rodio se 1645. godine u
Jenopolju. Otac mu se zvao Jovan Brankovi, a majka (u monatvu) Marija. Njegov brat
Simeon postao je mitropolit pod imenom Sava. On ga je obrazovao. Patrijarh Maksim ga
je u Jedrenu proglasio srpskim despotom, naslednikom Brankovia. Raji se u Istoriji u
velikoj meri oslanja na legende. U ovom delu javljaju se neke prosetiteljske ideje
drutvo pokuava da objasni analogijom sa prirodom. Navode se i primeri iz biblije (to
je u vezi sa njegovim teolokim obrazovanjem). Hrianska istorija veruje u provienje
dok prosvetiteljska istorija podrazumeva pokuaj duha da doe do istine. Raji smatra da
srpski vladari ne bi pravili greke da su poznavali istorijske i biblijske prie.
Jovan Dereti, Barok i rana prosveenost
Jovan Raji i barokna istoriografija
Jedna od velikih tekovina knjievnosti 18. veka je nacionalna istoriografija. Poetak 18.
veka obeleavaju Brankovieve Hronike, a kraj Rajieva Istorija. Izmeu ta dva kapitalna
dela, napisano je nekoliko manjih, npr. Istorija o ernoj Gori Vasilija Petrovia, Kratkoe
vvedenije istoriju slavenosrbskago naroda, Pavla Julinca, austrijskog oficira i ruskog
diplomate.
Osnovno obeleje svih ovih spisa je prelaz od srednjevekovne ka modernoj istoriografiji.

Svaka od njih poinje iroko, sveobuhvatno, da bi se na kraju suzila na regionalnu

istoriju, koja obuhvata prolost odreene pokrajine.
Istoriografski spisi 18. veka nastali su na osnovu srpskih i slovenskih, ree i stranih
izvora, ali i na osnovu usmene narodne tradicije.
Meu Rajievim bogoslovskim radovima izdvaja se netampano Teologiesko telo, u pet
tomova, u kojem je izloen ceo sistem pravoslavne teologije.
Od Rajievih narativnih dela najvaniji je posthumno objavljeni Cvetnik, zbirka pria i
anegdota prevedenih s nemakog jezika. Raji je uz anegdote davao naravouenija, koja
je nazivao biblieskim.
Svojom Istorijom Raji je hteo da proslavi oteestvo, kako bi u itateljima probudio
rodoljubiva oseanja, a iznoenjem velikih dela i pogreaka predaka naterao ih na
razmiljanja radi pouke i moralnog usavravanja. U tu svrhu dodavao je komentare,
rodoljubive ili prosvetiteljske, kojima propraa najvanije dogaaje. Rajieva Istorija je
velika lamentacija nad sudbinom srpskog naroda. Sve nesree srpskog naroda imaju dva
uzroka: neslogu i neobrazovanost, a jedini nain da se one prevaziu je podizanje nauke i
prosveivanje naroda.
Vuk Karadi je za jezik Istorije primetio da nije ni srpski, ni ruski ni slovenski.
Njena prisutnost se osea u svim knjievnim delima s kraja 18. i poetka 19. veka, koja
su obraivala istorijske teme: u pseudoistorijskim romanima Milovana Vidakovia i
njegovih sledbenika, u rodoljubivoj poeziji, i naroito, u istorijskim dramama.

13. DOSITEJ OBRADOVI: Pismo Haralampiju, Basne, Sovjeti zdravogo razuma,

Sobranije raznih nravouitelnih veej, Mezimac, pisma

14. DOSITEJ OBRADOVI, ivot i prikljuenija

Jovan Dereti, Dositej i njegovo doba
Stav prema Rajiu i njegovoj Istoriji : Na kraju prvog toma Rajieve Istorije (Be, 1794)
nalazi se spisak pretplatnika na to delo meu kojima je i Dositej Obradovi. U to vreme
Dositej je teko iveo, a njegova pretplata na ovu knjigu pokazuje da je Istorija bila
veoma znaajno delo za Dositeja.
Dositejev i Rajiev odnos prema srpskoj prolosti i narodnoj poeziji
Pre pojave Rajieve Istorije Dositej, kao ni veina tadanje srpske inteligencije ima
veoma mutnu predstavu o srpskoj prolosti, a ogromne Brankovieve Hronike ostale su
netampane i nepristupane itaocima. Tek e Rajievo delo, bogato istorijskom graom i
objavljeno u vreme formiranja graanskog nacionalizma ugarskih Srba, irom otvoriti
vrata u minule vekove srpske prolosti. Istorija je uz narodnu poeziju bila najvaniji izvor

iz koga su srpski pisci crpli motive, teme i ideje za svoja knjievna dela sa tematikom iz
srpske, makedonske i bugarske prolosti. Dela nastala pod tim dvostrukim knjievnim
uticajem, iako male knjievne vrednosti, znaajna su sa kulturno-istorijskog gledita jer
pokazuju meusobno preplitanje i ukrtanje dva gledita na nau narodnu prolost. Ta dva
gledanja predstavljaju poseban izraz dveju kultura istog naroda: graanske kulture
ugarskih Srba i patrijarhalne kulture srpskog seljatva pod Turcima. Taj odnos
komplikovao se ve u samoj Rajievoj Istoriji. On veoma ustro i sa prezirom istupa
protiv narodne tradicije kao istorijskog izvora. Ali, ako bolje pogledamo u njegovo
prikazivanje dogaaja i linosti, videemo da on ne odstupa bitno od narodnog predanja,
tako da su pojedini delovi njegove Istorije u stvari samo stilizovano predanje.
Poslednja knjiga koju je Dositej objavio za ivota, ii
. , posle Rajieve prerade
Tragikomedije Kozainskog o caru Urou, je prvo srpsko delo u kome je Rajieva
Istorija ostavila svog uticaja. Taj uticaj se ne ogleda u sadrini dela ve prvenstveno u
primerima koje Dositej uzima iz srpske istorije da bi ilustrovao pojedine etike i
filozofske stavove. U Sobraniju, koje je nastalo 10 godina ranije, Dositej samo uzgred
pominje narodnu poeziju tada kao da nije bio svestan umetnike i moralne vrednosti
naih pesama. Tek itanjem Rajieve Istorije, Dositej shvata istorijski smisao naih
narodnih pesama, tako da u Etici nau narodnu poeziju poredi sa Homerom.
Dositejeva koncepcije srpske kulture : U predgovoru Etike Dositej daje kratak istorijski
osvrt na dotadanji kulturni razvitak srpskog naroda u odnosu na optu evropsku kulturu.
Prvi narod koji je dostigao savranstvo u nauci i umetnosti bili su Grci. Njihovu kulturu
primili su Rimljani, a od njih su se malo po malo prosvetlili i drugi evropski narodi.
Srpski, bugarski i bosansko-hercegovaki narod potpao je pod tursku vlast, to je spreilo
njegovo prosveivanje. Posle ovog uvoda Dositej nabraja sve vanije srpske pisce i
kulturne radnike 18. veka: efarovia, Orfelina, Vujanovskog, Rajia, Tekeliju, Julinca,
Trlajia, Stojkovia. Posebno je prvi put istaknuto ime i velike kulturne zasluge Boidara
Vukovia, srpskog tampara u Veneciji iz prve polovine 16. veka. Dositej je prvi zapazio
da su Srbi i drugi junoslovenski narodi izgubili svoju samostalnost i mogunost za
kulturno napredovanje upravo kada je trebalo da se prikljue prosveenoj Evropi. Vreme
koje je proteklo Dositej je osetio kao teko nadoknadivi gubitak. Kulturni rad ugarskih
Srba u tekim okolnostima u kojima su se oni nalazili, treba da poslui za prosveivanje
svih Srba kada nastanu srenije okolnosti. Dositej je prvi snano podvukao potrebu takve
povezanosti izmeu svih delova naeg razjedinjenog naroda.

O poslednjem velikom preokretu u Dositejevom ivotu : Boravak u Londonu u zimu

1784/85. je vrhunac u Dositejevim stranstvovanjima radi obrazovanja. Tri godine kasnije
objavio je Basne i drugi deo svoje biografije napisane u duhu jozefinistikog
prosvetiteljstva. Godine 1789, kada izbija francuska revolucija, Dositej se po trei put
nastanjuje u Beu, gde ostaje sve do 1802, kada odlazi u Trst na poziv srpske optine i tu
ostaje do 1806, kada odlazi u Srbiju. Boravak u Beu i Trstu je period njegovih laganih
priprema za poslednji veliki preokret u njegovom ivotu koji e se ispoljiti u njegovom
radu u ustanikoj Srbiji, a koji se moe odrediti kao dosta primetno skretanje od
kosmopolitskog do nacionalnog prosvetiteljstva. Podstaknut liberalizmom Josifa II, a

naroito njegovim Patentom o toleranciji, Dositej je verovao da je srpski narod osloboen

verskih gonjenja i da pod okriljem prosveenog i tolerantnog vladara dobija mogunost
punog kulturnog procvata. Reakcionarna politika naslednika Josifa II grubo je
demantovala to njegovo uverenje. Dositejev pogled, koji je do tada bio usmeren prema
prosveenoj Evropi, sada se okree vie domaim prilikama, i to ne da kritikuje ono to
koi napredak, ve da otkrije snage koje e dati podsticaja tom napretku kritika ustupa
mesto afirmaciji. Svoj knjievni rad poeo je manifestom koji predstavlja veoma otru
osudu savremenog stanja u srpskoj kulturi, ali 20 godina kasnije, u predgovoru svog
poslednjeg veeg dela, rezimira postignute kulturne rezultate koji ulivaju nadu za jo
vee uspehe u budunosti. Rajieva Istorija odigrala je veliku ulogu u jaanju srpske
politike samosvesti i u tom pogledu njen uticaj je poveavao uticaj narodnog predanja o
srpskoj srednjevekovnoj dravi.
Paralela Raji Dositej : Dositej i Raji bili su dva najvanija predstavnika nae kulture i
knjievnosti toga doba. Oni najpotpunije izraavaju njegove osnovne tokove i tendencije.
Orfelin, trei veliki predstavnik 18. veka je na putu od Rajia ka Dositeju. Raji je glavni
predstavnik crkveno-prosvetiteljskog pravca koji se razvijao kroz kolsko-prosvetni
rad srpskih mitropolita. Nosilac ovog pravca bila je duhovna inteligencija kolovana u
Rusiji, naroito na Kijevskoj duhovnoj akademiji, na ruskoj bogoslovskoj i sholastikoj
knjievnosti. Iza pokreta iji je glavni predstavnik Dositej Obradovi stoje progresivna
nastojanja srpske svetovne inteligencije, kolovane u srednjim kolama u Monarhiji i na
evropskim univerzitetima, da usvoji tekovine zapadnoevropske civilizacije i da ih
iskoristi za odbranu nacije i vere protiv katolikog prozelitizma i dravnog unitarizma. U
svojoj poetnoj fazi ovaj pravac nalazi oslonac u reformama Petra Velikog sa kojim je
feudalna Rusija izala iz srednjeg veka i poela da se razvija u modernu evropsku dravu.
Najvee delo tog perioda, Orfelinova monografija itije Petra Velikog posveeno je caru
reformatoru. Delo u kome je do izraaja dola racionalistika ideologija doba
prosveenosti je Orfelinov Sleveno-serbski magazin. Vrhunac tog pokreta predstavlja
desetogodinja vladavina Josifa II, a Dositej Obradovi je njegov glavni nosilac i
propagator. Osnovni sadraj tog pravca predstavlja otra kritika verskog dogmatizma i
crkvenih ustanova, naroito manastira i kaluerstva, koje su koile drutveni i kulturni
napredak srpskog naroda.
Sukob izmeu Rajia i Dositeja doao je naroito do izraaja krajem 18. veka za vreme
mitropolita Stratimirovia. Na njegov zahtev Raji je 1793. preveo sa nemakog zbirku
moralistikih priica . Uz ove prie Raji je dodao naravouenija koja je u
rukopisu nazvao biblieskim. Ovom knjigom pouno-pobonog sadraja, Raji i
Stratimirovi hteli su da paraliu uticaj Dositejevih Basana sa naravouenijima koja su
bila moralno-filozofskog, antikaluerskog i antiklerikalnog sadraja.
Pokretaka ideja koja odreuje ivotni put i jednog i drugog predstavnika prosveenosti
je zajednika: tenja za obrazovanjem koja u svojoj poetnoj fazi odraava elju za
linim obrazovanjem, a koja se na viem stepenu pretvara u elju za obrazovanjem
naroda. Posle prvih koraka u obrazovanju, Rajiev ivotni put ide ka Evropi, a Dositejev
u manastir, u srednji vek. I dok je Raji svoju mladalaku udnju za znanjem
zadovoljavao u katolikim i protestantskim gimnazijama u Maarskoj, uei latinski jezik
i stiui kakvo-takvo upoznavanje savremene evropske humanistike kulture, Dositej se,

15 godina kasnije, guio u tomovima zamrenih svetakih itija i nazirao samo traak
nove nauke kroz dela ruske sholastike 17. i 18. veka, koja je doprla i do frukogorskih
manastira. Posle toga, Raji se koluje na Kijevskoj akademiji koja je u to vreme neka
vrsta pravoslavnog univerziteta. Tamo izuava rusku sholastiku koja je postala osnov
njegovog prosvetiteljstva. Dositej meutim naputa manastir i odlazi u svet u potrazi za
pravom naukom. Dositejev obrazovni put mnogo je dugotrajniji i bogatiji od Rajievog.
Posle manastirskog ivota Dositej upoznaje narodni ivot, zatim putuje na Istok i
zbliava se sa klasinom starinom i na kraju, preko Bea, Halea, Pariza i Londona,
upoznaje sa sa Evropom, njenom kulturom i humanizmom. Poslednja faza Dositejevog
ivota ukljuuje se u poetak nae nacionalno-oslobodilake borbe i slobodne srpske
drave u kojoj on postaje prvi ministar prosvete. Rajiev i Dositejev ivot pokazuju dva
puta obrazovanja nae inteligencije u 18. veku, od kojih je jedan vodio na Istok, u
pravoslavnu Rusiju i zavravao se najee sa Kijevskom akademijom, a drugi na Zapad,
preku univerziteta u Austriji i Nemakoj, kroz upoznavanje sa zapadnoevropskom
kulturom.
Dositejev stav prema Rajiu : U Karlovcima, meu zaostalim i neobrazovanim
kaluerima, Raji se izdvajao svojom velikom uenou i izazivao divljenje koje se
pretvorilo skoro u strahopotovanje kod Dositeja, koji je tada bio mladi hopovski monah
sa nezasitom udnjom za znanjem. Utisak koji Raji u to vreme ostavio na njega je trajan
i nezaboravan. U prvom delu ivota i prikljuenija, u uvenom govoru, hopovski iguman
poziva, ne samo Dositeja, nego i celu srpsku omladinu, da ide za naukom, a kao primer
za to dva puta je istaknut upravo Raji. I u predgovoru Etici, Dositej jo jednom izraava
potovanje i ljubav prema oveku sa ijim je shvatanjima inae imao malo zajednikog.
Meutim pored svog potovanja i skoro zaljubljenosti u Rajievu linost, Dositej od
njegovih brojnih dela pominje i daje kratku i povoljnu ocenu samo o jednom:
...k je izalo u
Beu 1793, u tampariji Stefana Novakovia, kad i Dositejevo Sobranije. Raji ga je
preveo sa ruskog na zahtev Sinoda i namenio prostom narodu i svetenicima da iz njega
itaju i propovedaju u crkvi. Dositej je ovo delo toplo preporuio svojim prijateljima
svetenicima iz Dalmacije, istie da je ovo delo prevedeno na prosto srpski i da su
takva dela potrebna narodu i svetenstvu. Ipak, ovo Rajievo delo potie iz potpuno
razliite kulture od one u kojoj je Dositej naao grau i ideje za svoje istoimeno delo
Rajievo Sobranije potie iz ruske bogoslovske knjievnosti, a Dositejevo iz
zapadnoevropske literature prosveenosti. O Rajievoj Istoriji Dositej nigde nije izrekao
direktan stav, ali se njegovo miljenje moe rekonstruisati na osnovu lanka O uenju
istorije koji je posthumno objavljen kao 13. glava Mezimca.
Pojavu Rajieve Istorije Dositej je, kao i veina savremene srpske inteligencije, smatrao
za veliki politiki i kulturni dogaaj. Ali po duhu i idejama, Istorija se potpuno razilazila
sa shvatanjima koja je Dositej propovedao u celom svojem radu. Jezik kojim je ona
pisana Dositej je odmah na poetku svoje delatnosti odbacio kao nepogodan za irenje
nauke u irokim narodnim masama. Rajieve istorijske ideje, blie srednjevekovnim nego
modernim shvatanjima istorije nisu mogle da se svide Dositeju, ija su moderna
shvatanja bila oslonjena na zapadne naunike i vlastita razmiljanja.
Dositejevo shvatanje istorije : U pomenutom lanku Dositej raspravlja o tome kako se ui

istorija. On postavlja velike zahteve pred itaoce, ali i pred pisce istorije. Za pravo
poznavanje istorije nije dovoljno samo deklamovati dogaaje i bitke, ve je potrebno
proniknuti u sutinu znati prosuditi zato se ba tako, a ne drugaije dogodilo. Treba
poznavati karaktere uesnika istorijskih zbivanja, fiziko i moralno stanje u kojem su se
oni nalazili, politiku kojom su se rukovodili i tajne uzroke koji su pokretali istorijske
dogaaje. Ovo Dositejevo shvatanje je izuzetno moderno i napredno ak i za tadanje
evropske prilike. Upravo ovek Dositejevih shvatanja nije mogao biti zadovoljan
Rajievom Istorijom, u kojoj se istorijski dogaaji esto tumae boijim promislom ili se
dogaaji uopte ne tumae ve se samo reaju razni strani izvori do kojih je Raji doao.
O Dositejevom stavu prema Rajievoj Istoriji najjasnije govori jedna privatna izjava koju
je zabeleio njegov uenik Pavle Solari i naveo je u predgovoru Mezimca. Dositej je
nekom prilikom rekao da je jedna od najnunijih knjiga koju Srbi treba da napiu istorija,
kritino napisana i pristupana. To bi znailo da istorije koje su u njegovo vreme
postojale nisu kritine i pristupane (ovo se posebno moe odnositi na Rajievo delo).
Problemi knjievnog jezika - Od Pisma Haralampiju do Mezimca: razvoj ideje o
knjievnom jeziku, analiza eseja Jest li polezno u prostom dijalektu na tampu to
izdavati
Esej Jest li polezno u prostom dialektu na tampu to izdavati, kojim poinje Dositejevo
poslednje delo Mezimac predstavlja drugi Dositejev susret sa pitanjima teorije i prakse
knjievnog jezika. Prvi put problem jezika u sklopu prosvetiteljskog programa Dositej
razmatra u svom poznatom manifestu Pismo Haralampiju. Tu on zahteva naputanje
crkvenoslovenskog i prelazak na narodni jezik u knjievnosti. Razlozi koje navodi su
nerazumljivost crkvenoslovenskog veini naroda, a drugi razlog je to se srpski jezik,
izuzev manjih razlika, govori isto svuda gde ivi na narod, te je njegovo uvoenje u
knjievnost put da se ostvari nacionalno jedinstvo uprkos verskoj i politikoj
razjedinjenosti. Osnov Dositejeve teorije knjievnog jezika, koju je dovrio i zaokruio u
pomenutom lanku, ini primena narodnog jezika u knjievnosti.
Od Sobranija do Mezimca: aktualizacija Dositejeve tematike
Prvi i drugi deo Dositejevog Sobranija ne razdvaja samo decenija i po, nego i itav niz
stilskih i sadrinskih osobenosti koje ova dva rada ine posebnim knjievno-idejnim
celinama i posebnim etapama u njegovom knjievnom razvitku, tako da naslovom
Mezimac koji je dao Pavle Solari s pravom zamenjujemo prvobitni Dositejev naslov
ast vtora Sobranija raznihnaravouiteljnih veej v polzu i uveseljenije. U obimnoj
studiji o ovom delu Pavle Popovi je pokazao kako je poslednji Dositejev knjievni
proizvod proet aktuelnim zbivanjima kod nas i u svetu. Iako je raspravljao uglavnom o
optim temama kao to su: istina, potovanje, nauka, la, podozrenje, ljubav prema
ivotu, zadovoljstvo, prouavanje istorije itd. Dositej je uspeo da ih ispuni aktuelnom
drutvenom i kulturnom problematikom. I u ovim delima Dositej raspravlja o pitanjima
koja su tesno povezana sa njegovim knjievnim pozivom i njegovom misijom pisca i
prosvetitelja. Povod za pisanje uvodnog lanka u Mezimcu jeste Dositejev odgovor na
neiju izjavu da je njegov jezik govedarski.
Dositej i Trlaji: Sukob oko knjievnog jezika : Dositejev glavni protivnik u pitanjima
knjiavnog jezika je njegov mlai savremenik i prijetelj Grigorije Trlaji. Ovaj

obrazovani i daroviti pesnik je duboko ubeen u estetiko i praktino prevashodstvo

slavjanskog nad narodnim jezikom. On je razvio itavu filozofsku teoriju knjievnog
jezika, suprotstavljajui je Dositejevim shvatanjima. Trlaji ukazuje na praktinost
upotrebe slavjanskog jezika u knjievnosti taj jezik moe da nas brzo i spretno uvede u
najviu nauku i filozofiju, to je narodnom jeziku, zbog njegovih nedovoljnih izraajnih
mogunosti sasvim nedostupno. S druge strane, slavjanski jezik je opti jezik svih
Slovena, te bi njegovo odbacivanje u prilog narodnog jezika znailo odvajanje od Rusa i
razbijanje slovenske zajednice. Osim toga, Trlaji je u svojim knjievnim radovima
razvio slavjanski jezik do takvog savrenstva i stilske virtuoznosti kakvu nije dostigao
nijedan drugi pisac, pristalica slavjanskog. Dositejev esej o jeziku u Mezimcu je skrivena
polemika protiv Trlajievih shvatanja o jeziku. Dositej priznaje visoke estetike kvalitete
Trlajievog jezika, ali pohvalu Trlajievom stilu zavrava sledeom kritikom
primedbom: to nije za Srblje seljane... zato je u svakom narodu seljana najvie i preko
najvie. Dositej posredno pobija Trlajieve prigovore narodnom jeziku. Svi slovenski
narodi potiu iz jednog stabla i svim njihovim jezicima mati je slavjanski te se zato svi
oni mogu meusobno lako sporazumevati. U Dositejevim razmatranjima nije teko otkriti
njegovu staru misao o jezikom jedinstvu naeg naroda, iznesenu prvi put u Pismu
Haralampiju. Dok panslavista Trlaji hoe da izbrie razlike koje postoje meu
nacionalnim jezicima Slovena, Dositej stavlja naglasak na razliitost i posebnost tih
nacionalnih jezika, a samim tim i na jeziko-nacionalnu individualnost slovenskih
naroda. Trlaji je i pored sveg svog srpskog patriotizma bio vie ruski inovnik nego
srpski pisac, a kao srpski pisac on je najistaknutiji predstavnik rusifikacije u srpskoj
knjievnosti 18. veka, koja je, sa izuzetkom Dositeja, sva ruski nastrojena. Dositej
odbacuje i drugu Trlajievu tezu po kojoj je narodni jezik nedovoljan da izrazi visoku
naunu i filozofsku misao. Dositejeva i Trlajieva shvatanja nauke i njene uloge
dijametralno su suprotna. Za Dositeja nauka ne postoji nezavisno od svoje prosvetiteljske
funkcije. Sva mudrost Lajbnica i Kanta kao i drugih velikih filozofa i naunika ostae, na
isti nain kao i lepota Trlajievog stila, nedostupna onima kojima treba da slui.
O jezikom jedinstvu Srba i Hrvata : U Dositejevo vreme vodila se polemika o jezikom
jedinstvu narodnih govora po raznim pokrajinama u kojima ive Srbi i Hrvati. Nemaki
istoriar Engel u istoriji Srbije i Bosne izneo je miljenje da je srpski jezik kojim se
govori u Karlovcima blii ruskom nego hrvatskom i dalmatinskom jeziku i da izmeu
ruskog knjievnog stila i Rajievog jezika u Istoriji nema skoro nikakve razlike.
Odgovarajuu Engelu, osniva slavistike Dobrovski istakao je da postoji ogromna razlika
izmeu srpskog knjievnog jezika, koji je zaista blizak ruskom, i srpskog govornog
jezika, koji se po gramatici ne razlikuje od tzv. ilirskog jezika i kae da je Srbinu lake
govoriti sa Dubrovaninom nego sa Rusom. Za Dositeja ne postoje dva srodna jezika:
srpski i ilirski, nego jedan jedinstven jezik koji se podjednako govori po kraljevstvima i
provincijama po kojima ivi na narod. Dositej takoe smatra da se obian ovek iz
naroda ne moe bez tekoe i prethodnog uenja sporazumeti sa Rusom.
O imenu Srbin Dositej i Kopitar : Spomenuvi imena Srbija i Srbijanci, Dositej
uzgredno skree panju na pogrenost naziva Servija i Servijanci koji su strani narodi
preuzeli od Grka. Pitanje naziva Srbija i Srbi na nemakom jeziku bilo je predmet
diskusije u bekim listovima 1810. Neki nepoznati Namac traio je da se umesto imena
Serben uvede ime Serven. Reagujui na to, Kopitar pie lanak Serbien oder Servien.

Pokazuje da naziv Servien potie od grkog izgovora (isto je zakljuio i Dositej). Kopitar
je tekoe preveo na nemaki i Dositejevo Pismo Haralampiju i u istim novinama veoma
je pohvalno govorio o Dositeju.
Jezik kao sredstvo i jezik kao izraz : U Pismu Haralampiju problem knjievnog jezika
posmatran je iskljuivo kao problem kulture. Narodni jezik je najpogodniji jezik nove
nauke koju Dositej hoe da propoveda. On treba da omogui irenje istine i razuma meu
prosti, neprosveeni narod, koji ne zna drugog jezika do svog. Jezik kao knjievnoestetski fenomen Dositej razmatra tek u Sobraniju, gde u XXI glavi, posveenoj
pitanjima estetskog ukusa iznosi i stav o pitanjima jezika i knjievnog izraza rei treba
da budu jasne i saglasno sloene i po pristojnosti raspoloene. Dositej istie da je
neophodno poznavati jezik na kome se pie, stil treba da bude jasan, vaan je i izbor i
poredak rei. Dositej takoe govori i o razlici izmeu govora i pisane rei. Stil se moe
izgraditi itanjem drugih pisaca itd. Dositejevi pogledi na stil predstavljaju kombinaciju
poetike klasicizma i sezualistiko-racionalistike teorije ukusa koja je u toku 18. veka
imala svoje mnogobrojne predstavnike u Engleskoj, odakle potiu glavne estetske ideje
naeg prosvetitelja.
O jednoj Dositejevoj autokritici : lanak u Sobraniju je uopteno-teorijskog karaktera
dok u prvom poglavlju Mezimca Dositej govori o stilu iskljuivo s obzirom na izraajne
mogunosti naeg jezika. On najpre daje samokritiki osvrt na svoj stil. Prvi period iz
svoje prve basne navodi kao izraziti primer ravog stila i odmah zatim predlae drugu
verziju koja je po njegovom miljenju stilski ispravnija. Korekciju je izvrio u duhu
narodnog jezika (prolo vreme zamenio je aoristom, i infinitiv svrenog glagola zamenio
je infinitivom nesvrenog), ali ni ta verzija nije sasvim narodna (kao to je Vuk primetio
ali dosta da je eo). Vanost Dositejeve stilske korekcije nije samo u njegovoj svesnoj
tenji ka narodnom jeziku niti u samokritinom odnosu prema ranije napisanim delima
nego i u njegovom pokuaju da svoju ispravku teorijski obrazloi. Aorist po Dositejevom
miljenju jedno je od omiljenih stilskih sredstava narodnog govora. Njegovom upotrebom
knjievni se izraz obogauje novim stilskim kvalitetima.
Rad na jeziku : U pomenutom lanku Dositej se bavi i jednim od najzanimljivijih pitanja
u stvaralakom procesu pievom radu na jeziku. Sopstveno iskustvo potvrdilo mu je
da je takav rad neophodan za estetski uspeh knjievnog dela. Veliina i lepota Homerskih
spevova je po Dositejevom miljenju rezultat rada itavih generacija pesnika. Rad i
vreme su neophodni uslovi za svako veliko knjievno delo, a urba je najvei neprijatelj
savrenstva to je rezime Dositejevog shvatanja tog problema.
Uticaj ekonomskih inilaca na knjievno stvaranje : Estetska preimustva dela starih
grkih i rimskih pisaca nisu samo posledica njihove vee umetnike predostronosti,
nego takoe i spoljanjih, istorijskih okolnosti u kojima su radili i koje su drugaije od
savremenih. Presudan momenat koji je po Dositejevom miljenju drukiji je tampa
zato su oni mogli da zadre delo kod sebe kako bi ga doteravali i usavravali. Za
modernog pisca briga oko knjievnog dela ne zavrava se sa pisanjem. Potrebno je delo
uitini dostupnim i ono poinje da ivi svojim punim ivotom tek kada izae iz tampe.
tampa je spoljanji faktor koji snano deluje na pisca, postavlja ga u drukiji odnos
prema njegovom umetnikom pozivu i ponekad presudno utie na konani izgled i
vrednost njegovih dela. Dositej se muio sa tampom i tamparima u toku cele svoje

knjievne karijere. Sva svoja dela pisao je u urbi, a na to ga je terao pre svega nesiguran
materijalni poloaj. Dositej je tako postao svestan injenice da na uspeh i umetniku
vrednost knjievnog dela utiu i drutveni i materijalni poloaj pisca.
O Rajievom i Dositejevom nainu rada : Dositej je na prvi na izrazito moderni,
graanski pisac i to ne samo po sadrini, idejama i formi svoga dela, nego takoe i po
nainu rada i uslovima pod kojima je radio. Raji je tip srednjevekovnog knjievnog
trudbenika, kaluera-prepisivaa i kompilatora koji na svoj spisateljski poziv gleda kao
na izvravanje dunosti prema crkvi, veri i bogu i njemu nije mnogo stalo do toga da
plodovi njegovog rada dou do velikog broja ljudi. Najvei deo njegovih radova ostao je
zauvek u rukopisu, a i Istorija je izala skoro protiv njegove volje jer je on oseao
duboko nepoverenje prema tampanoj rei. Nasuprot njemu Dositej je pisao samo onda
kada je odmah imao priliku da tampa dela. Drugi deo Sobranija je verovatno nezavren
zbog toga to Dositej, preavi u Srbiju, nije imao mogunosti da ga tampa. Dositejeva
dela su, zbog brzine kojom ih je pisao, aktuelna i dinamina iako upravo zbog toga u
njima ima i slabosti.
Funkcije kritike : Knjievnu kritiku Dositej ne pominje po imenu, ali jasno odreuje
njenu funkciju. Dositej naroito istie onu kritiku koja je sastavni deo svakog
stvaralakog rada i koja se sastoji u tome da se svaki pisac ui na svojim i na tuim
grekama. Dositej ne zapostavlja ni onu drugu vrstu kritike iji je cilj osuda i pokuda jer
je ona neophodna u knjievnom progresu. Dositej je i tu idejni pretea Vukovog dela iako
se Vuk nije uvek slagao sa njegovim idejama niti ga je mnogo voleo kao oveka.
Dositejevo opredeljenje za ustanak u svetlu njegovog prosvetiteljskog programa : Jedna
od najvanijih osobina Dositejevog duha je spremnost da prihvati svaku novinu, da
novom idejom oplodi svoje delo. Od tri velika opredeljenja naeg prosvetitelja: bekstvo
iz manastira, poetak knjievnog rada i odlazak u ustaniku Srbiju, najzanimljivije je ovo
poslednje zato to se ovek njegovih godina obino aktivno ne opredeljuje prema novim
pojavama. Na prve vesti o ustanku Dositej se odazvao patriotskom Pesnom na
insurekciju Serbijanov, u kojoj je pozdravio Karaora i njegove hrabre vitezove.
Mezimac, zapoet posle izbijanja ustanka, nosi snaan peat ustanikih dogaaja. U
prvom poglavlju toga dela, u eseju o ustanku, Dositej povezuje svoje preporodnoprosvetiteljske ideje sa novonastalom ustanikom situacijom. Dositej je verovao u skoro
udotvornu mo vaspitanja. On smatra da od njega zavisi ne samo srea pojedinca nego i
sudbina itavog naroda. Ovde je tu ideju konkretizovao s obzirom na nove perspektive u
istoriji naeg naroda. Ukoliko ceo narod ne poe putem humanistikog obrazovanja i
civilizovanja onda e mesto slobode doi drugo ropstvo. Dositej je po izbijanju ustanka
stoga osetio kao svoj najvaniji zadatak da se nae na strani ustanika i da im pomogne
reju i delom. Ono to vai za vaspitanje jednog oveka vai i za vaspitanje i
prosveenost naroda jer razvitak jednog naroda podsea na ivot oveka.
Linija lepote : Posle godinu dana boravka u Haleu, gde se 1783. upisao na univerzitet i
poeo sluati filozofiju, estetiku i naturalnu teologiju, Dositej pree u Lajbnic u nameri
da izda svoja prva dela. Odavde se javio svom prijatelju iz karlovakih dana Josifu
akabenti. Tako je nastalo jedno od najduih i najlepih Dositejevih pisama koje se moe
porediti sa najboljim stranicama Sovjeta. Ideali humanizma, racionalizma i prosveenosti
kojima se celog ivota oduevljavao podignuti su ovde na stepen estetskog uivanja, a

njegov ivotni put uinio mu se ne samo kao put istine nego i kao put lepote, kao
ostvarivanje ideala kroz koji priroda i duh tee da dostignu najviu lepotu i savrenost.
Dositej takoe govori o savrenosti i skladnosti kruga i krunog oblika i navodi primere
sunce, mesec, glava itd. Ovde se otkriva Dositej kao prefinjeni esteta za koga su zakoni
lepote poloeni u osnove svetskog poretka lepota je tenja ka savrenstvu, a savrenstvo
se izraava u okruglosti linija i oblika. Lepotu ne stvara jednolikost i regularnost pravih
linija nego mnogolikost i sloenost raznovrsnih linija koje se pribliavaju idealu kruga i
krunog kretanja. Krug kao izraz savranstva i harmonije uveden je ve u grkoj filozofiji
(Pitagora, Empedokle, Aristotel). Dositejev estetski ideal ne podudara se sasvim sa
helenskim. Dositejeva linija lepote nije savrena kruna linija nego linija koju proizvode
u svom kretanju valovi, linija kretanja i stremljenja prema savrenstvu i harmoniji.
Podsticaje za ovakve zakljuke Dositej je mogao dobiti i u savremenoj evropskoj estetici.
Teoretiar linije lepote bio je poznati engleski slikar Vilijem Hogart. Na naslovnoj strani
svojih sabranih crtea naslikao je figuru, koja predstavlja zmijastu liniju, sa natpisom
linija lepote, a u traktatu Amaliza lepote pokuao je da u beskrajnoj raznolikosti
vijugavih linija izdvoji jednu koja se moe porediti sa linijom koju daje kretanje plamena.
Hogart je u svoje vreme nazivan lanim prorokom lepote. ali po miljenju nekih istoriara
estetike on uopte nije tipian za svoje doba. Njegove ideje su blie estetici francuskih
kritiara, naroito Didroa. Dositej je Hogartova uenja mogao upoznati sluajui
predavanja u Haleu. Ipak, Dositejeva linija lepote nije sasvim isto to i Hogartova. To nije
precizno odreena vijugasta, zmijolika linija, nego slobodne krivulje koje se u svom
kretanju pribliuju krugu. Zajedniko im je to liniju lepote suprotstavljaju pravoj liniji
koja nije lepa i to lepotu nalaze pre svega u kretanju. Dositejev ideal blii je prirodi,
ivotu i stvaranju upravo zbog toga to izbegava precizno odreenje, to podrazumeva
kretanje i promenu. Linija lepote je za Dositeja bila linija njegovog vlastitog ivotnog
puta koja ga je provela kroz udesno lepe prostore prirode i duha i dala mu da oseti i
sazna mnoge stvari.

Jovan Dereti, Poetika prosveivanja: knjievnost i nauka u delu Dositeja

Obradovia
Knjievne forme
Dositejevo delo je raznovrsno, ali istovremeno jedinstveno i koherentno. Posmatrano sa
stanovita nauke i literature, Dositejevo delo uva svoju dvojnu morfoloku prirodu. U
nainu oblikovanja ono na jednoj strani pokazuje tenju prema formama pojmovnog,
nauno-filozofskog, a na drugoj, prema formama ulno-konkretnog, knjievnog
miljenja.
1. Osnovna struktura : Dualizam nauka-literatura reflektuje se kod Dositeja kao dualizam
pouka-primer. Pouka je krajnji derivat literarnog fenomena. Pouka ilustrovana
primerom ili primer objanjen poukom ini osnovnu eliju strukture Dositejevog dela.
Nauka je u Dositejevoj obradi samo niz pouka namenjenih srpskim itaocima, a literatura
je niz primera kojima je ilustrovao ili povodom kojih je razvijao svoje pouke. Shema
izlaganja pouka-primer ili primer-pouka predstavlja osnovu Dositejevog spisateljskog
metoda. U predgovoru ivotu i prikljuenijima on obeava itaocima da e im u svakoj

pogodnoj prilici povodom dogaaja iz svog ivota davati korisne savete i pouke. (npr.
daje savet roditeljima da vlastitim primerom upuuju svoju decu na dobro). Svaki
autobiografski detalj ima funkciju primera povodom koga on izlae neku svoju misao ili
prua neki savet ili pouku. Ovaj strukturni model u najistijem vidu javlja se u Basnama.
Na jednoj strani su basne kao samostalne pripovedake celine, a na drugoj
naravouenija, pouke, koje se razvijaju povodom basana, ali nezavisno od njih. Svrha
naravouenija je da donese razjanjenje alegorijskog smisla basne, da iz basne izvue
pouku koja je u njoj skrivena, pri emu basna slui kao neka vrsta predloka
naravoueniju ili primera od koga se polazi u pouci. Treinu teksta prevedenog spisa
Etika italijanskog filozofskog pisca Soave, ine primeri koji su skoro iskljuivo Dositejev
dodatak izvornom tekstu. Primeri mu slue za konkretizaciju apstraktnih etikih pojmova
i ideja. U Etici je polazna taka nauka, ideja, pojam, dok se primer javlja kao
ilustracija i konkretizacija opteg principa. U ivotu i prikljuenijima i u Basnama
polazi se od konkretnih sluajeva, uzetih iz ivota ili literature i iz njih se izvode opti
principi i istine. U prvom sluaju Dositej dograuje ono to su drugi napravili, dok u
drugom sluaju gradi na temeljima koje je sam postavio i po vlastitom planu. Postupak
izlaganja zasnovan na dualizmu primer-pouka ili pouka-primer je retoriko-didaktiki
postupak.
2. Elementarne forme : Dualizam primer-pouka je osnovna struktura Dositejevog dela
zato to je u njoj sadrano sve ono to ini sutinu tog dela u celini: nauka i literatura
povezane retorikom funkcijom. Pouka i primer postoje i kao delovi istog knjievnog
organizma, ali i kao posebne knjievne vrste. Samostalna forma pouke je sentencija
najsaetiji oblik izraavanja misli. Prema Aristotelu, sentencija ne izraava pojedinano
nego opte, ali ne svako opte nego samo ono koje se odnosi na neku akciju. Primer,
naprotiv, sadri pojedinane sluajeve. Aristotel razlikuje dve vrste primera: istorijske i
izmiljene. Prvi se odnose na stvarne linosti i dogaaje, a druge besednik mora sam da
nalazi. U njih spadaju parabola i basna. Primer kao posebni knjievno-retoriki anr
sadri izvesnu priu u malom. Pored primera u kojima je u prvom planu akcioni
momenat, treba istai i primere u kojima je naglasak na nekom liku. Posebna vrsta
takvih primera je egzemplarna linost, tj. linost koja predstavlja inkarnaciju
izvesne vrline. Od egzemplarnih linosti treba razlikovati karaktere, tipove
opteljudskih ponaanja, kao to su: tvrdica, slavoljubivi, sladostrasnik itd. Primeri,
karakteri i sentencije su jednostavne, elementarne forme knjievnosti. Primer je saeti
oblik fabule knjievnog dela, karakter donosi sutinu onog to ini likove knjievnog
dela, a sentencija je esencijalni oblik pesnike misli, treeg sadrskog elementa
knjievnosti. Te forme otkrivaju veze knjievnosti sa drugim disciplinama: primeri
obuhvataju pojedinane dogaaje koji su predmet istorije, karakteri nastaju kao rezultat
prouavanja ovekove prirode i drutvenih obiaja i naravi, to spada u oblast etike,
sentencije izraavaju opte principe i istine, neku vrstu popularne filozofije. Dositej je bio
prevodilac, kompilator i kolekcionar sentencija i primera. Njegovo prvo nesauvano delo
Bukvica bilo je u stvari zbirka izreka iz Jovana Zlatoustog. Slinog su karaktera i dve
sauvane bukvice iz dalmatinskog perioda: Venac od alfavita i Iica. Venac je skoro u
celini sauvan od aforistikih zavretaka basana, epimitija. Iica, Dositejevo najvanije
delo iz dalmatinskog perioda, pored brojnih izreka ilustrovanih primerima ima i tri male
zbirke sentencija. Sledea zbirka sentencija koju nam je Dositej ostavio nalazi se u
dodatku Basnama. Poglavlje 11 Mezimca koje nosi naslov Od svata pomalo, ali lepo

takoe sadri sentencije od kojih su neke prokomentarisane. Uz zbirke sentencija Dositej

je ostavio i zbirke primera. etiri poglavlja iz Sobranija (11-14) su zbirke primera
rasporeene po temama, a naslovi su: O prijateljem i prijateljstvu, O ljubovi ko oteestvu,
O ljubovi k naukam i O slavnim enama. Primeri nam pokazuju kako su se moralni
principi ostvarivali u istoriji, u delima i postupcima velikih ljudi. Oni nas uveseljavaju
seanjem na one koji su davno pre nas iveli i izazivaju u nama elju da im se
popravljanjem i usavravanjem to vie pribliimo. Svaka od etiri pomenute zbirke
sastavljena je na isti nain: na poetku je mali uvod o temi na koju se odnose primeri, a
zatim dolazi prosto reanje istorijskih primera po hronolokom redosledu. Najvei broj
primera je iz antike istorije. Neki od primera su u stvari kratke biografije istorijskih
linosti (Aristotel, engleska kraljica Elizabeta, ruska carica Jekatarina I) u kojima se
pored istorijskih podataka navode i anegdote i izreke koje se vezuju za tu linost. Pored
anegdote o nekoj istorijskoj linosti, Dositejevi primeri sadre najee i izreku koja se
pripisuje toj linosti. Oni dakle pripadaju posebnom knjievnom anru koji se naziva
apoftegma (= izjava, re, izreka) mudra re neke istorijske ili neistorijske linosti
kazana u nekoj odreenoj situaciji. Za razliku od sentencije koja je univerzalna i navodi
se uvek sama za sebe, za apoftegmu se uvek mora rei ko ju je i u kojoj prilici izrekao,
inae ostaje nerazumljiva. Zbirke sentencija i primera koje nam je ostavio Dositej
predstavljaju jo jednu graninu oblast njegovog knjievnog opusa, kao to su njegovi
nauno-teorijski spisi, prevodi beletristikih dela i njegove besede. Dositej nije samo
sabirao sentencije i primere u posebne zbirke ve ih je i unosio u svoja dela. U njima je
rasut ogroman broj misli, izreka, aforizama iz klasinih, hrianskih i modernih pisaca,
zatim grkih, latinskih, engleskih, nemakih i francuskih pisaca, a brojne su i nae
narodne izreke. Slino je i sa primerima. Pored istorijskih primera nalaze se i primeri
druge vrste istonjake prie, alegorije, nae narodne anegdote. Ovim imaginativnim
primerima treba dodati i basne i na kraju Dositejeve line doivljaje i uspomene.
3. Esejistike forme : Najjednostevniji sluaj Dositejevih dela je prosta konfrontacija
primera i pouke, od kojih su i jedno i drugo izloeni u saetijem vidu. Takvih sluajeva
najie ima u Iici. Primeri su tu skoro iskljuivo basne, a pouke su najee u obliku
sentencije ili moralne zapovesti. U Iici se dakle osnovna elija strukture Dositejevog
dela javlja u svom istom, elementarnom obliku. Ali ve u tom delu ima nagovetaja
viih, sloenijih formi. To biva kada se razbije sentenciozni, apodiktiki oblik pouke i
kada moralni savet i zapovest preraste u razmiljanje, raspravu o temi. Ovde postoji
zaetak karakteristine dositejevske forme, naravouenija. Naravouenije je moralistiki
komentar nekog dogaaja ili prie. U Basnama naravouenija postoje kao posebni,
nezavisni knjievni sastavi. Veinom su po nekoliko puta vei od basane uz koje stoje.
Klasina ezopovska basna koju je Dositej prevodio sastoji se od dva dela: prie i moralne
pouke ili empitija. Moralna poruka je pri tom cilj, a pria sredstvo. Dositejeva osobenost
kao basnopisca je u tome to je razdvojio priu i pouku i oba ova elementa posebno
obradio. U Basnama Dositej prvo ispria basnu, a zatim izdvaja pouku i na osnovu nje
gradi posebne knjievne stavove. Nasuprot narativnoj strukturi basne, naravouenija su
po svojoj osnovnoj strukturnoj tendenciji sastavi esejistikog karaktera. Kratke pouke
prerastaju u opirna naravouenija, sastave esejistikog karaktera na dva naina: prvo,
razradom osnovne teme pouke, drugo, gomilanjem primera, sentancija, poslovica, navoda
iz klasinih pisaca koji tu pouku potvruju. U tematskoj razradi Dositej s jedne strane
razvija i produbljuje osnovnu misao, a na tu misao i primere kojima je ona ilustrovana

nadovezuje druge misli i ideje, ove opet ilustruje drugim primerima itd. Jedna misao
izaziva drugu, jedna slika drugu, a sve se to nie dosta slobodno, nesistematski, bez
vidljive tenje da se u sve te misli, ideje i primere unese kompoziciono jedinstvo. Tako
naravouenija postaju prostrani okviri u koje moe da ue najraznovrsnija graa. Zbog
toga kompozicija Dositejevih naravouenija izgleda razbijena, bez reda i jedinstva. Njima
sasvim dobro pristaje karakteristika rasuta razmiljanja koju je dao eseju jedan od
njegovih velikih predstavnika, Frensis Bekon. Pored sve sadrinske razbijenosti
naravouenija, u njima se moe otkriti jedna osnovna misao koja se kao nit provlai od
poetka do kraja. U tematskom pogledu naravouenija su vrlo raznovrsna. Dositejev cilj
nije teorijski nego praktian. On obino ne dokazuje ideje za koje se zalae va ih
prihvata kao gotove i nastoji da ih prikae sa ivotom i praksom i da ih uini to bliim
itaocu. Njegov postupak je esejistiki, a ne strogo nauan. Esej najvie odgovara prirodi
Dositejevog dela jer on u potpunosti ne pripada ni imaginativnoj literaturi ni nauci. Kod
Dositeja imamo spoj filozofskog i literarnog, silike i misli, pouke i primera. Dositej u
naravouenijima spontano dolazi do esejistike forme. U njima se vidi kako iz
najjednostavnijeg oblika misli, iz sentenciozne pouke, izrastaju sloenije misaonoliterarne strukture. Esej spada u forme koje se najee javljaju meu Dositejevim
prevodima i u Sobraniju, koje je u celini sastavljeno od materijala uzetih sa stranih jezika.
Dositej se na poetku svojih eseja dosta dri izvornika, dok se kasnije sve vie i vie
udaljava od njega, unosei grau bilo iz drugih izvora bilo iz svog linog iskustva, da bi
se postepeno skoro sasvim oslobodio uticaja izvornika. Slino se dogaa i sa
naravouenijima uz basne. Na poetku naravouenija, Dositej se obino neposredno
nadovezuje na basnu i njenu pouku, dok se u daljem toku sve vie udaljava od nje i
osamostaljuje. U procesu osamostaljivanja forme eseja Dositej je najdalje otiao u
Mezimcu. Samo za 1 od 14 eseja pronaen je neposredan izvor Donsonov esej koji je
Dositej slobodno obradio. Eseji u Mezimcu obrauju konkretnu i aktuelnu grau,
aludiraju na savremene dogaaje i srpske prilike a njihov stil je iv i familijaran. Tek u
eseju Dositej je od prevodioca i preraivaa izrastao u orginalnog stvaraoca. U pogledu
osnovne strukture, izmeu eseja u Sobraniju i Mezimcu i naravouenija nema bitne
razlike. Jedina razlika bila bi u tome to u naravouenijima imamo rasuta razmiljanja o
odreenim praktinim problemima dok u esejima postoji povezano, koherentno izlaganje
o raznovrsnim temama. Teme o kojima se raspravlja u esejima takoe imaju najee
prevashodno praktian znaaj ali u njima je mnogo vie nego u naravouenijima istaknut
teorijski momenat. Taj teorijski aspekt naroito je izraen u Mezimcu koji je u misaonom
i filozofskom smislu najdublje Dositejevo delo. Na ove eseje nastavljaju se etike
rasprave u Sobraniju i Etika. U posledanja dva dela postoji esejizacija nauno-teorijske
rasprave. Naravouenije, esej i popularno-filozofski spisi su morfoloke pojave istog reda
koje neposredno izviru iz osnovne strukture. Nauno je cilj, a literarno slui kao sredstvo.
4. Pismo i dijalog : Pismo i dijalog zasnivaju se na dvostrukoj pripovedako-dijalokoj
tendenciji i zato su to sloenije forme od pomenutih. Pismo kao knjievni oblik esto se
kod Dositeja javlja bilo samostalno bilo u okviru sloenijih formi. Karakteristino je da je
njegov prvi objavljeni spis pismo (Pismo Haralampiju). U Sovjetima dva autobiografska
teksta sadre pisma. Oba ta teksta sastoje se od uvoda pismu i samog pisma. U lanku Ne
kaj se dobro inei Dositej je uneo prijateljsko pismo svog itaoca generala Zoria iz
Rusije koji mu obeava podrku i pomo u daljem radu i svoj odgovor kojim mu
zahvaljuje na tome. U uvodnom delu, koji je mnogo opirniji od oba pisma, Dositej pria

u kakvoj se tekoj situaciji nalazio i o kakvim je planovima sanjao u trenutku kada je

dobio pismo. I ovaj uvod pisan je u ivom, razgovorno-poleminom tonu pisma. To je na
neki nain pismo itaocima o tome ta je doivljavao i o emu je razmiljao u danima
kada je dobio neoekivano prijateljsko pismo. U drugom lanku, Pravo reci, pa gledaj te
uteci imamo takoe dva pisma: prvo, koje je dobio od svog protivnika (stvarnog ili
izmiljenog) oca Serafima, i drugo, koje je odgovor na to pismo. Prvo pismo nije
navedeno ve je samo njegova sadrina kratko izloena u uvodnom delu, dok je drugo,
Dositejev odgovor, u celini navedeno. Osim toga, drugi deo ivota i prikljuenija napisan
je u epistolarnoj formi. Sastoji se od 12 pisama anonimnom, verovatno izmiljenom
prijatelju u kojima Dositej pria o svojim putnikim doivljajima i iskustvima. Pored toga
postoji i obimna Dositejeva privatna prepiska od koje je sauvan samo manji deo. Zbog
svojih izvanrednih stilskih kvaliteta, Dositejeva pisma imaju ne samo dokumentarni nego
i knjievni znaaj i vrednost. Ona su i pisana sa knjievnim pretenzijama sam Dositej je
izjavio da bi ih tampao. Oblikom pisma Dositej se koristi da bi sa itaocima ostvario to
prisniji odnos. Dositej se obraa itaocima preko stvarne ili izmiljene linosti i svaki put
njegov korespondent reprezentuje karakteristian momenat oekivanje podrke i
pomoi (ljubezni Haralampije), povoljan odziv kod italaca (general Zori), nepovoljan
odnos kod italaca (otac Serafim), interesovanje italaca za produetak njegovih ranije
zapoetih poslova (anonimni prijatelj iz drugog dela ivota i prikljuenija). Dve bitne
osobenosti odreuju pismo kao knjievni anr: njegov intimni, familijarni ton koji potie
iz injenice to je pismo upueno pojedincu, bliskom prijatelju ili protivniku, a tek
posredno ostalim itaocima i drugo opti karakter tema o kojima ono govori. Prvi
momenat pribliava knjievno pismo obinom, privatnom pismu. U staroj, retorikoj
tradiciji privatno ili prijateljsko pismo postavljeno je kao uzor svakog pisma, a lak,
neformalan, prijateljski razgovor kao ideal epistolarnog stila. Pismo je najblie
neformalnom razgovoru, a subjektivni momenat je jo jae istaknut u pismu nego u
razgovoru jer ono i nastaje radi toga da bismo drugima govorili o sebi. Drugim svojim
osobinama pismo se pribliava eseju. Slino dijalogu, ono predstavlja pogodan oblik za
iznoenje pievog miljenja o raznim temama od opteg znaaja. Kod Rimljana je pismo
bilo ono to je dijalog bio kod Grka, a esej kod modernih naroda: forma popularizacije
nauno-teorijske misli. Senekina Pisma Luciliju su najpoznatiji primer za pismoraspravu, tj. pismo-esej: ona imaju formu linih pisama u kojima se daju saveti prijatelju,
a u stvari su upuena iroj javnosti koja je zainteresovana za moralno-filozofska
pitanja.Neka Dositejeva pisma spadaju u pisma-eseje. Pismo Haralampiju je pismomanifest u kome je Dositej izneo i razvio dve kljune take svog prosvetiteljskog
programa: problem knjievnog jezika i problem verske tolerancije. Pored tog
programskog dela u pismu se nalazi i panegirik u stihovima posveen caru prosvetitelju
Josifu II, neke autobiografske pojedinosti, pieva saoptenja o vlastitim knjievnim
namerama i o tome ta za svoj rad oekuje od potomstva itd. Polemiko pismo Serafimu
sadri odbranu onih Dositejevih ideja koje su naile ili za koje je oekivao da e naii na
otpor u odreenim krugovima srpskog drutva. U njemu ima ozbiljnih filozofskih
razmatranja (npr. o odnosu ulnog i razumskog), koja su protkana slikama, anegdotama i
zgodama iz pievog ivota. Od privatnih pisama dva su veoma bliska eseju: pismo
Arseniju Georgijeviu i veliko pismo episkopu akabenti, koje spada meu
najnadahnutije i najmisaonije tekstove koje je Dositej napisao. U njemu Dositej najpre u
poetskom, patetinom stilu iznosi svoje estetsko divljenje pred lepotom i veliinom

prirodnih oblika i pojava a zatim, na osnovu toga izvlai odreene zakljuke koji se tiu
ovekovog moralnog ivota uopte i posebno karaktera srpskog naroda. I ostala
Dositejeva privatna pisma, iako imaju vie ispovedni karakter, sadre itave esejistike
partije u kojima nalazimo iste one misli, ideje i pouke koje se sreu u naravouenijima,
esejima i popularnim raspravama. U njima pored samostalnih razmiljanja postoji i veliki
broj citata, sentencija, poslovica, primera, pomena istorijskih, mitolokih i knjievnih
linosti, zatim anegdote, autobiografske pojedinosti itd. Osobenost Dositejevih pisama
sastoji se u tome to se u njima vrlo slobodno kombinuju opti i lini motivi, esejistika
razmatranja i saoptenja i izjave privatnog karaktera. Momenat koji povezuje svu tu
raznoliku grau nije, kao u esejima, tematska orijentacija, nego lini odnos izmeu pisca i
korespondenta koji je uvek emocionalno obojen. Upravo taj odnos uslovljava intimni,
familijarni, razgovorni ton. Dok je u esejima u prvom planu refleksivni, u pismima je
najvaniji emocionalni ton. Dijalog u Dositejevim delima, za razliku od pisma, stoji
iskljuivo nesamostalno. Nema nijednog Dositejevog dela koje je samo dijalog, ali ima
puno umetnutih dijaloga u njegovim veim ili manjim spisima. Dijalog ili filozofski
dijalog razlikuje se od svih drugih dijaloga u knjievnosti (dramski, epski, lirski dijalog)
po tome to razgovor u njemu ima vie nego drugde samostalno znaenje. Dijalog tei da
ideje razvije na posredan nain suprotstavljanjem razliitih miljenja o istoj temi. Po
tome se dijalog razlikuje od sistematske, strogo naune rasprave i nainom obrade
materijala pribliava se eseju, te ga mnogi prouavaoci tretiraju kao esejistiku formu.
Osobenost esejistikog dijaloga sastoji se u tome to on polazi od nevanog povoda i ide
sve vie i vie u dubinu, pokree mnoge teme, ali nijednu ne iscrpljuje do kraja, razvija se
nesistematski, u formi slobodne izmene misli. Nasuprot ovima postoje dijalozi koji se
odlikuju sistematskim i iscrpnim tretiranjem teme te predstavljaju naunu raspravu u
dijalokoj formi. Najpoznatiji takav primer su sokratovski dijalozi koji su dostigli
savrenstvo u delima Platona. Pisac se u dijalogu ne obraa neposredno itaocu, kao to
to ini u esejima niti se obraa nekom svom odsutnom sagovorniku kao u pismima, ve
se jedna linost obraa drugoj linosti i saoptava joj ono to pisac hoe da saopti
itaocu. Dijaloki nain iznoenja misli najvie je zastupljen u prvom delu ivota i
prikljuenija. Tu postoje dva velika umetnuta dijaloga od kojih bi svaki mogao postojati i
kao zasebna knjievna celina. To su dijalog na gozbi jednog temivarskog trgovca u kome
glavnu re vodi episkop Popovi i dijalog izmeu Dositeja i njegovog prijatelja koji nosi
simbolino ime Zilotije, unesen u zakljuak dela. U ovim dijalozima zastupljeni su i
knjievni i retoriki element. Dijalozi predstavljaju oblik u kome su se suprotni polovi
Dositejevog dela, nauka i literatura najvie pribliili jedan drugome, a usled tog
pribliavanja u njima se najvie ispoljio retoriki princip Dositejeve poetike. U njima su i
najravnomernije zastupljeni i svi osnovni strukturni elementi njegovog dela: misao, etos i
patos. Za razliku od eseja i pisma, u dijalozima je vie prisutan karakteroloki elemenat.
U dijalogu imamo likove, nosioce ideje, koji zastupaju odreena shvatanja i bore se za
njih. Ti likovi su imenovani i karakteroloki odreeni. U drugom dijalogu literarni
momenat je nerazvijen siejna situacija u kojoj se razgovor vodi ostala je rudimentarna.
Likovi uesnika u diskusiji su bez odreene fizionomije. Ne znamo ko je ni kakav je
Dositejev prijatelj koji nosi neodreeno, simboliko ime Zilotije (=revnostan). Osim toga
nema nikakve razlike izmeu onoga to govori Dositej i onoga to govori njegov prijatelj.
Zbog toga Dositej u izvesnim replikama zaboravlja na svog sabesednika i obraa se
neposredno itaocima. Prvi dijalog mnogo vie podsea na klasian sokratovski dijalog i

na Platonove dijaloge. U njemu je prikazano kako odreene linosti u odreenoj situaciji

raspravljaju o temama od opteg, drutvenog i filozofskog znaaja. Situacija u kojoj se
dijalog vodi je gozba, koja, kao i kod Platona ima ne samo fiziko, nego i duhovno
znaenje. Ovaj Dositejev dijalog prema tome spada u gozbene dijaloge ili simpozione,
koje su, osim Platona, pisali i Ksenofant, Plutarh, Grigorije Niski itd. Specifine crte
simpoziona su: neusiljenost, familijarnost, otvorenost koja ide do ekscentrinosti,
spajanje ozbiljnog i smenog, idealnog i realnog, hvale i pokude. Polazna taka dijaloga
je nevana, skoro beznaajna: episkop Georgije, glavni junak dijaloga, brani se od
optube to jede publino meso. Kako rasprava tee, teme i problemi o kojima se
raspravlja postaju sve ozbiljniji: o braku i ljubavi, o pitanju celibata kod kaluera i vieg
svetenstva, problem slobodnog miljenja i njegove praktine primane, postanak
monatva i njegov savremeni socijalni poloaj itd. Glavni nosilac tih tema, ideolog i
junak dijaloga i Dositejev glasnogovornik je episkop Georgije. Njegovo stanovite je
objektivno i filozofsko on poseduje istinu i od njega se trae odgovori na sva pitanja.
Ostale linosti: trgovac Malenica, gospoa Kalinovika, arhimandrit bezdinski, Janja
kujundija, prilaze temi svaka sa svog stanovita i u skladu sa svojim poloajem i
interesima. Likovi uesnika u razgovoru su jasno izdiferencirani, a situacija je ivo
ocrtana. U episkopovim besedama, koje ine glavnu sadrinu dijaloga, smenjuju se
idealno i komino, humor i patetika, slika i pouka, polualjivi ton i strastveno
dokazivanje istine. U ovom dijalogu je koncentrovano sve ono to karakterie Dositejevo
delo u celini. Oba pomenuta dijaloga sastoje se, s jedne strane, od razvijenih replika, u
stvari beseda, a s druge strane od kraih replika koje se meusobno brzo smenjuju kao u
obinom razgovoru. Besedniki elemenat je mnogo vie zastupljen nego razgovorni, tako
da se za oba dijaloga moe rei da su to besede koje se prekidaju kraim razgovorima. U
besedama Dositej na usta svojih junaka Dositej eksplicira i propoveda svoje uenje, a u
kraim razgovorima u prvi plan izbijaju likovi uesnika u razgovoru. U svim Dositejevim
dijalozima u sreditu su odreene karakterne deformacije koje nastaju usled toga to se
linost ogreila o neki od pozitivnih racionalnih i moralnih principa za koje se Dositej
zalae. U njima Dositej razobliava neznanje i oholost (iguman Crnogorac), panini strah
od smrti (poljski prelat), nasrtljivost i grabljivost kaluera-prosjaka (Svetogorac).
Ispoljavanje tih nastranosti Dositej koristi za izlaganje pozitivnih principa svog uenja,
koji treba te likove ili da razoblie ili da ih izvede iz zablude. Pored karaktera u
dijalozima drugog tipa je potpunije razvijena siejna situacija, dok je u dijalozima prvog
tipa ona samo spoljanji okvir u kome se vodi razgovor. Uklopljenou u konkretne
situacije ovi dijalozi malo se razlikuju od razgovora koji su uoblieni u narativnim,
epskim strukturama. Oni stoje tano na granici izmeu esejistiko-retorikih i narativnih
formi Dositejevog dela.
5. Narativne forme : Elementarna forma narativnog je primer. Primer se javlja kao
neophodan element u tekstovima esejistike orijentacije, ali on ima i svoju posebnu
funkciju i samostalan razvoj. Primer najpre postoji kao samostalan retoriki dokaz.
Dokazivanje pomou primera definisao je Aristotel u Retorici primer ne prikazuje
relacije dela sa celinom, ni celine sa delom, ni celine sa celinom, nego dela sa delom,
slinog sa slinim, kada dva termina pripadaju istom anru, ali je samo jedan poznatiji od
drugog. Takav nain dokazivanja koji se iskljuivo zasniva na autoritetu injenica est je
i van besednitva. Isti nain dokazivanja primenljuje i Dositej. U predgovoru Basnama
iznosi primere povoljnih miljenja koja su o vrednosti basne imali znaajni pisci ili

filozofi, a zatim ukazuje na nekoliko primera uzetih iz Biblije i klasine istorije koji
govore o raznim ivotnim situacijama u kojima je basna korisno posluila. Najvaniji od
tih primera je pozivanje na Hristove propovedi u Jevaneljima u kojima se basna koristi
kao jedno od dokaznih sredstava. Sluajeve reanja analognih primera koji svojom
brojnou i ponavljanjem treba da utvrde izvesnu optu istinu nalazimo i u drugim
Dositejevim delima, naroito u naravouenijima uz basne. Pored dve pomenute funkcije
primera (ilustrativna funkcija i funkcija primera kao samostalnog retorikog dokaza)
primer ima jo jednu znaajnu funkciju on slui kao povod za raznovrsna esejistika
razmatranja i razgovore sa itaocem. Dositej najpre ispria neki svoj doivljaj ili priu, a
onda daje svoje misli o onome to je ispriao. Na takvom postupku ostvarena su dva
njegova najznaajnija dela: prvi deo ivota i prikljuenija i Basne. Dositej sasvim kratko
saopti ta se i u kakvim okolnostima dogodilo da bi svu panju posvetio onome to se iz
toga moe izvui kao pouka, tako da se dogaa da pouka prosto proguta primer. Narativni
element u retorikim primerima do izraaja dolazi razvijenim pripovedakim partijama.
Takve narativne celine su samostalno obraene i imaju svoju autonomnu unutarnju
vrednost, nezavisnu od retoriko-didaktikog konteksta u kome su date i retorike
funkcije kojoj slue (npr. komina epizoda o Dositejevom bekstvu u grku kolu, njegovo
putovanje od Temivara do Hopova, njegov prvi susret sa hopovskim kaluerima itd.). U
nainu na koji su oblikovana ta pripovedaka jezgra ispoljile su se dve tendencije:
humoristika i poetska, lirsko-patetina stilska tendencija. I u razvoju narativnih formi
kao i u razvoju nauno-popularnih i esejistikih formi, ispoljava se delovanje tri osnovna
elementa Dositejevog knjievnog sistema: misli, etosa i patosa. Misao je u prvom planu
tamo gde narativni element slui kao primer od koga se polazi u objanjavanju i
pripovedanju ideja, etos je u prvom planu tamo gde je teite na realistinom i
humoristikom prikazivanju karaktera i situacija, a patos tamo gde pripovedaki elemenat
slui kao povod za iznoenje pievih oseanja i raspoloenja. Prirodi narativnog
fenomena najvie odgovara drugi sluaj. Tu su u prvom planu elementi koji bitno
odreuju svaku pripovednu, epsku strukturu: prola zbivanja i likovi uesnika u tim
zbivanjima. Obino je isprian samo jedan dogaaj u nameri da se istakne samo jedna
karakterna crta junaka. To su najee humoristike, dijalogizovane scene iz Dositejevog
ivota u kojima dolazi do izraaja neka negativna ili smena nastranost bilo Dositejeva
bilo nekog drugog njegovog lika. U izvesnim sluajevima, na narativni dijalog,
nadovezuje se filozofski dijalog koji slui da se raspravlja o temama od opteg, moralnofilozofskog znaaja. Tako nastaje ona vrsta dijaloga koja je na granici izmeu esejistikih
i narativnih formi (Dositej i poljski prelat, Dositej i iguman Crnogorac itd.). Narativne
celine ovog tipa (Dositej i hopovski iguman) spadaju u male epske forme, a po stilu i
strukturi bliske su anegdotama. U svoja dela Dositej je uneo veliki broj anegdota iz
klasine starine i moderne istorije, koje sadre humor, dijalog i izreku. Osim toga, Dositej
se esto sluio i narodnom anegdotom koja ima iste osobine. Anegdota je obrazac prema
kome je Dositej oblikovao najvei deo svojih doivljaja u ivotu i prikljuenijima i
drugim autobiografskim spisima. Samo u jednom sluaju Dositej je poao dalje od
anegdote i stvorio sloeniju narativnu strukturu. Re je o poglavlju Poetak greeske
knjige iz prvog dela ivota i prikljuenija, koje predstavlja kompaktnu pripovednu
strukturu. To je mala pedagoka pripovetka ispriana u vedrom, aljivom tonu sa
pounom poentom iji je smisao da ponekad treba pribei i batinama kako bi se
neposluna deca izvela na pravi put. Umesto anegdote ovde je re o maloj pedagoko-

humoristikoj pripoveci. U pripovedakim partijama koje su povezane sa pojmom etosa

postoji ono to je najbitnije za epske, pripovedne strukture: prikazivanje spoljanje, od
pisca nezavisne stvarnosti. Te partije su i humoristike zato to je humor ugao iz koga
pisac gleda na dogaaje. U narativnim partijama koje su povezane sa drugim elementima,
mislima i patosom, narativni elemenat slui pre svega za iznoenje pievih ideja i
oseanja. Ideje se vie razvijaju povodom dogaaja o kojima Dositej pria nego pomou
njih. Kada je re o oseanjima, Dositej esto direktno iznosi oseanja koja su u njemu
probudili pojedini njegovi doivljaji ili povodom njih pripoveda u emocionalnom,
patetinom stilu, vrlinu, ljubav prijateljstvo. Dogaaj je povod za iznoenje oseanja i
nema puno mesta za njegovu samostalnu narativnu obradu. Kada se pak oseanja
prikazuju pomou nekog dogaaja, kada se dogaaji prikazuju u skladu sa odreenim
oseanjima, kada pisac govori o onome to su oseali njegovi junaci u tom trenutku,
nastaje pripovedaki postupak koji se naziva emocionalizovano, lirsko-patetino
pripovedanje (npr. prikaz bure, V pismo II dela ivota i prikljuenija). Dositejevo
emocionalizovano kazivanje o vlastitim doivljajima ima ee karakter izvetavanja
nego razvijenog pripovedakog postupka. Njemu nedostaje upravo ono to ini sutinu
svake narativne strukture: siejna razrada dogaaja i karakterizacija. Siejni elementi su
naglaeni samo toliko koliko je potrebno da se naglase oseanja koja pisac hoe da
prenese na itaoca. Karakterizacija je potisnuta idealizacijom. U poglavlju Poetak
mojega putovanja iz prvog dela autobiografije Dositej pokazuje tenju da prevazie
osnovnu formu svog izraza i da stvori vie, sloenije oblike. Ovde je predstavljena
homogena pripovedna celina koja je data u sentimantelnom, lirsko-patetinom stilu
(poseta grobu majke i sestre). Epizoda se zavreva poetskim opisom Fruke gore i
Hopova i panegirikom prirodi i ivotu koji je u saglasnosti sa prirodom. Osnovno
oseanje koje povezuje niz dogaaja u jedinstvenu celinu gravitira na nekim mestima
elegino-traginom, a na drugim idilino-rustikalnom shvatanju ivota. Do pripovedakih
formi koje stoje same za sebe, kao nezavisne knjievne strukture, Dositej je doao putem
prevoda i prerada. U njegovim delima ima vei broj pripovedaka, ali nijedna od njih nije
njegova samostalna tvorevina nego je prevod ili prerada stranog izvora. Sve one mogle bi
se svrstati u tri grupe: alegorine, sentimentalne i humoristike. U alegorine spadaju dve
pripovetke koje su pridodate Basnama (Istina i prelest i Put u jedan dan), najvei deo
pripovedaka iz Sobranija kao i pripovetke iz Mezimca. Sentimentalne su dve
Mormontelove prie iz Sobranija (Lauzis i Lidija, Adelaida) kao i istonjaka pria
Abdala i Basora. Humoristika je pripovetka Jedan par papua iz Sobranija. Posebnu
panju meu Doitejevim prevodima zasluuje njegova omiljena pripovedna forma, basna.
Basna je takoe alegorija, ali po nainu obrade, basne u Dositejevoj zbirci bliske su
anegdotsko-humoristikim pripovetkama. Klasina ezopovska basna koju je Dositej
prevodio je epigramatina pripovedna forma. Pria treba da bude ispriana to je mogue
krae, moralna pouka koja dolazi na kraju treba da bude koncizna, aforistina. Jedan od
Dositejevih uzora u basni, Lesing, takoe istie saetost kao glavni princip basne. Taj
zahtev za maksimalnom saetou Dositej je uspeno realizovao u svojim basnama iz
dalmatinskog perioda (Iica). U Basnama je promenio postupak: na osnovu aforistike
pouke basne razvio je itave lanke, naravouenija, a proirio je i pipovedni deo basne.
Dositej je umeo da nekim dobro odabranim detaljem podvue aktuelni znaaj basne, tako
da njegove basne imaju ne samo alegorijsko, mistiki uopteno, nego i neposredno,
ulno-konkretno i realistiko znaenje. U svojoj obradi Ezopovske basne Dositej razara

eliptini oblik ove konvencionalne vrste unoenjem brojnih pojedinosti, u kojima se

ogleda tenja ka slikovitom, realistikom detalju, kao i dijalogizacijom i dramatizacijom
radnje, on stvara na osnovu pozajmljenih siea itave male pripovetke koje su po svojim
kompozicionim i stilskim osobinama najblie anegdotsko-humoristikim partijama iz
njegovih autobiografskih spisa. U svojoj studiji Lessings Fabeln bei Dositej Obadovi, A.
maus je uporeivanjem Dositejevih prevoda sa izvornicima kod Lesinga, ubedljivo
pokazao da u osnovi strukture dositejevske basne lei odreeni narativni tip prema kome
je Dositej oblikovao svoje basne bez obzira na izvor. Taj tip ima svoj uzor u narodnim
oblicima pripovedanja meu kojima anegdota zauzima najistaknutije mesto. Moglo bi se
rei da Dositejeve basne nisu nita drugo nego razvijene anegdote, u kojima su ivotinje,
a ne ljudi, glavni junaci. Na isti nain Dositej je narativno obradio i sopstvene doivljaje
u autobiografiji. Dositej je na osnovu pozajmljenih siea stvorio svoju basnu i uao u
nau knjievnost kao nacionalni basnopisac.
Milo Lompar, ivot i delo Dositeja Obradovia
Duh prosveenosti u srpskoj autobiografiji (rad tei da kroz elemente prosveenosti
prikae skrivene crte Dositejeve autobiografije)
Srpska knjievnost s kraja 18. veka anahrona je u romanu, poeziji i drami, ali ne i u
autobiografiji. Presudnih 50 godina za srpsku autobiografiju poklapaju se sa najvanijim
klasinim razdobljen evropske autobiografije to je period od Rusoovih Ispovesti (1782)
do Geteove Poezije i istine (1831). Duh prosveenosti u Srbiji donosi nekoliko potpuno
novih i modernih figura: figuru oficira kod Pievia, figuru svetenika kod Zelia, figuru
plemia kod Tekelije i figuru pisca kod Vujia.
U ivotu i prikljuenijima Dositej narativno priziva dva suprotna puta kojima koraa
juank autobiografije. Nadahnut svetakim itijima, sa duhovnim okom koje stremi onome
to je tajanstveno i nedokuivo, ali i uzorno i veito, junak bei u manastir. Ovim gestom
pak junak pokazuje nezrelost (Kant kae da je nezrelost nemo da se sopstveni razum
upotebljava bez vostva nekog drugog). Istovremeno, junak oliava i put ka udobnosti
(Kant takoe kae da je udobno biti nazreo) kada postane blizak svetakom uzoru i
kada u sopstvenoj sudbini oseti mir tada kao da se oslobodio onih duhovnih bura koje
su ga i nagnale da putuje. Drugi put junaka autobiografije je put ka svetu. To je put ka
prosveenosti od srednjevekovlja, ka zrelosti od nezrelosti, ka savremenosti od venosti.
Taj drugi put oliava autentian gest prosveenosti koja je izlazak ovekov iz stanja
samoskrivljene nezrelosti (Kant). Dositejeva odluka da smisaono teite autobiografije
stavi na taj momenat vana je zato to obeleava raanje autobiografije iz duha
prosveenosti. Duh prosveenosti formirao je autobiografiju kao knjievnost koja
prepoznaje buenje subjekta, njegov izlazak u razumevanje sveta kao nov oblik samorazumevanja. Junakov okret je sav u duhu prosveenosti (Kant: imaj hrabrosti da se slui
sopstvenim razumom) i u njemu se prepoznaje dimenzija slobode koja nalae da se od
svog uma u svim stvarima naini javna upotreba (Kant). Neminovna okolnost pri tom je
ta to se otkriem razuma i slobode zakorailo u posebno stanje neudobnosti. Dositejev
pripoveda meutim potrudio se da u stranu stavi ovu neminovnu okolnost on ostaje pri
uverenju da se otelovljenjem duha prosveenosti u junaku zadralo neko unutranje
stanje udobnosti, nekonfliktnosti, neproblematinosti, koje je razliito od preanje
praznoverne udobnosti, ali je i dalje stanje udobnosti. Ako je meutim veoma udobno biti

nezreo, potiniti se autoritetu, zato u Dositejevom pripovedanju o osvajanju zrelosti

nema naglasaka egzistencijalne neudobnosti koja je nerazmrsivo spletena sa slobodom,
nema uasa, jeze, zauenosti koja je pristigla kao plod junakovog stupanja u zrelost.
Pripoveda Dositejeve autobiografije ne zna za zrelost i neudobnost jer suvie rano zna
za sumnju u um. Kada junak Dositejeve autobiografije odlui da ode u manastir to je
oponaanje religiozne autobiografije, ali to je samo priprema pripovedakog momenta
sekularnog preobraenja koji zahteva duh prosveenosti. U Dositejevoj autobiografiji
ispod svake rei o ivotu, o sluajnosti, o junakovim gestovima i postupcima pronalazi se
narativna nit svrhovitosti, celokupnosti svih postupaka. Duh prosveenosti oblikuje
Dositejevu autobiografiju kao priu o uzornom ivotu, pa sile pripovedaa i zavrenosti
preteu nad silama ivota i nezavranosti.
vebe
Pismo ljubeznome Haralampiju : Ovo je prvi tampani rad Dositeja Obradovia, pisan u
aprilu 1783, upuen prijatelju u Trstu, Srbinu iz Hrvatske. U isti mah, ovo pismo je i neka
vrsta manifesta i poziv na pretplatu za delo Sovjeti zdravago razuma, koje je izalo 1784.
u meuvremenu, Dositej je promenio nameru i umesto Sovjeta izdao je u leto 1783. prvi
deo ivota i prikljuenija.
ekao je da proe post kako bi odgovorio na pismo prijatelju.
Pesma u desetercu slavi zavretak posta; pohvala austrijskom caru Josifu. Nastao je
zlatni vek i slatka vremena.
Obavetava ga da je iz Halea preeo u Lajpcig, gde e tampati Sovjete, na isto
srpskom. Ne trai zaradu, samo koliko da pokrije trokove tampanja. Uzda se u pomo
nekog bogatog zemljaka. Namerava da sve to je nauio iz raznih stranih knjiga objavi na
srpskom za obrazovanje svog naroda. Svi evropski narodi trude se da usavre svoj jezik,
kako bi svako mogao da razume ono to pisci piu i da se tako obrazuje. Francuzi i
Italijani nisu se plaili da e latinski nestati ako oni ponu da piu na narodnom jeziku.
Prostota i glupost nemaju potrebu da napreduju i zadovoljavaju se starinskim. Bog je
oveku dao razum da izabere ono to je bolje, a bolje je ono to je korisno.
Istim jezikom govore Crnogorci, Dalmatinci, Hercegovci, Bosanci, Srbijanci, Hrvati,
Slavonci, Vojvoani (osim Vlaha). Istim jezikom govore i Muslimani i katolici ovih
etnikih pripadnosti jer zakon i vera moe se promeniti, a rod i jezik nikada.
Njegova knjiga bie za sav srpski rod, za sve one koji ele da neto naue. Svi zakoni i
sve vere propovedaju dobrotu i pravednost. Izvori koji uznemiravaju ljudski rod su:
bezumlje, slepi um, pokvarenost, pakost, zlo srce i samoljublje. Poziva se na ljudsku
savest i dobro srce i uzda se da e jednom sve nepravde i razlike nestati.
Basne
Dositej je objavio Basne 1788. godine zajedno sa Putnikim pismima. Leksika u
basnama bliska je usmenoj knjievnosti. Struktura Dositejeve basne:
basna+naravouenije (=esejistiko razjanjenje alegorije). Unutar naravouenija su

poslovice, anegdote, citati drugih knjievnika i filozofa. Struktura naravouenija: primerpouka-primer.

Predislovije o basnah
Svi narodi sveta imali su basne i moralne pouke. Otac basana Ezop. Basnopisci su
zaduili svoj narod.
Ima nameru da sa raznih jezika prevede stare i nove basne i da ih izda na srpskom jeziku.
Moralne pouke koje se nalaze u naravouenijima basana su nemerljivo korisne one
sadre svu moralnu filozofiju
Najvee preimustvo basne sastoji se u tome to ih mogu itati i razumevati i
najobrazovaniji i najprimitivniji ljudi.
Niko nije pokazao dostojanstvo basne kao Hristos (poune prie parabole u
jevaneljima)
Basna je alegorija
Svoje basne namenjuje mladim umovima da naue kako da razlikuju istinu od lai, da ne
veruju u sve to uju i da se sa sobom malo po malo razmravaju
1. Orao i lisica
Orao i lisica nastanili su se na istom drvetu. Oboje su dobili mladunce. Orao jednog dana
nije imao ta da jede i pojeo je lisiine mladunce. Lisica ga je proklinjala i prizivala
osvetu. Jednom prilikom su pastiri pekli meso i orao je uzeo jedan komad sa prilepljenim
ugljenom od koga se zapalilo gnezdo, a orlii poispadali. Lisica ih je rado doekala i
pojela.
Naravouenije: ne dri se s kim se nisi kadar poupati poslovica. Ljudi se najvie
tue na komije i prijatelje. Ne treba se druiti sa nepoznatima niti biti prijatelj sa silnijim
od sebe. Silni ne treba da se uzda u silu svoju jer postoji sudbine oko koje sve vidi
4. Lav, kurjak i lisica
Lav se razboleo i ivotinje mu dolaze u posetu. Kurjak (kurjaki muselim) kleveta svog
komiju lisca zato to je na njega ljubomoran i saoptava lavu da ga lisac prezire i da mu
se ruga. Kada lisac doe u posetu lavu, lav ga upita zato je doao poslednji, a lisac mu
odgovara da mu nosi lek treba da odere vuka i da se obloi njegovom koom.
Naravouenije: ovo se moe dogoditi ljudima koji ive u gluposti i varvarstvu. Car je
lakoveran i ne trudi se da nae istinu najpre sve veruje vuku, a potom liscu, tj. veruje
onome koji najuverljivije lae. Sva tri uesnika basne su negativni likovi.
17. Kurjak i jagnje
Kurjak pije na izvoru i ugleda jagnje. Najpre ga provocira, a potom i pojede.

Naravouenije: (opis koji sila ima nad pravdom). Imati pravo tamo gde vlada nepravda ne
znai nita. U sred naravouenija Dositej zaboravlja da je basna alegorija ivotinje
nemaju pravdu i mogu meusobno da se jedu, a ljudima je bog dao pravdu.
77. aba i junac
aba je ugledala junca i htela da bude velika kao on. Druge abe joj nisu verovale i ona
se nadimala sve dok nije pukla i izala su joj creva. Basna je dramatizovana i data u
dijalogu.
Naravouenije: Ne treba zavideti veima i boljima. treba poznavati svoju meru. Ne treba
zavideti veima i boljima. Luda i nerazumna ena ponosi se haljinama i kradom gleda da
li je gledaju.
133. Finiks i golubovi
Feniks se rodi iz pepela i pone da se sprema na stogodinje putovanje. Sretnu ga
golubovi i pitaju s kim putuje, a on kae sam. Golubovi ga saaljevaju to nema s kime
da provede ivot.
Naravouenije: A mi u Opovu, gdi su, fala Bogu, prave ene kao to i je bog stvorio i
mati rodila, oe da o njima ne mislimo?
Dete i zmija
Dete ugleda zmiju i hoe da je ubije jer je ona nego drugo dete ujela i tako usmrtila.
Zmija mu na to odgovara da je to dete htelo da ubije zmiju i odere joj kou. Dete odlazi
kui i ispria razgovor ocu, a otac mu kae da nikad ne veruje u neku priu dok ne uje i
drugu stranu.
Naravouenije: lake je verovati nego ii pitati.
Ovde Dositej uplie najraznovrsnije stvari: jednu englesku sentenciju i srpsku narodnu
poslovicu, deiji inat i zadrte dervie koji tvrdi da bog samim Turcima dobro eli,
Nerona i bednoga Montezumu, amerikanskoga vladatelja koji je postradao od
nemilostivih panjola, Aleksandrovog pohlebnika koji je dokazivao da su snovi la
time to je Aleksandar sanjao Muhameda koji je tvrdio da bog govori iz njega, Jevanelje
i misao jednog apostola i sliku psa koji juri za zecom. Kroz sve to arenilo provlai se
ipak jedna osnovna misao, glavni problem o kome se raspravlja, a to je problem
slobodnog miljenja i rasuivanja. Dositej objanjava kako dolazi do zablude ili lanog
suda, na koji nain se moe izbei padanje u zabludu i kojim putevima doi do istinitog
znanja. Zbog centralnog problema u ijem se razmatranju Dositej koristi Dekartovim
uenjem o metodu, ovom bi se naravoueniju mogao dati naslov O metodu
159. Lastavica i slavuj
Lastavica i slavuj bile su nekada dve sestre kojima su ljudi uinili nepravdu i pretvorile
su se u ptice. Lasta poziva slavuja da pree u grad da peva gospodi i gospoama, a ne
pastirima i pastiricama koji nisu za muziku slavuja. Slavuj podsea lastavicu da su se
upravo zbog graanina i pretvorile u ptice. Takoe kae i da je gospodi muno ugoditi, a

pastiri su iste due. Slavuju je lepe da peva u netaknutoj prirodi.

Naravouenije: svakome je najbolje tamo gde se rodio, makar tamo bila i svagdanja
zima. Trudoljubivi i razumni seljaci su sreniji od veine gospode zato to je njihovo srce
isto i slobodno od premnogih strasti i zlobe koje grizu i mue bogatae i zato to su
zadovoljni onim to imaju. Tako je kod svih naroda, potvruje Dositejevo lino iskustvo.
Anegdota sa Gavrilom, moldavskim mitropolitom koji se udio kako su Cigani veseli, a
nemaju nita, na ta mu je proiguman odgovorio da njima ne lei igumanovih 50 hiljada
dukata na srcu.
Sovjeti zdravago razuma
Ne kaj se, dobro inei
Najpre govori o finansijskim tekoama oko izdavanja Sovjeta. Oekivao je pomo od
neimenovanog donatora koji je meutim odluio da podigne dva zvonika. Ali od gledanja
u zvonike se ne postaje pametniji niti bogu ugodniji. Mnogo je bolje jednu pametnu i
korisnu knjigu prevesti na srpski i tampati, nego dvanaest zvonara sazidati. Sujeverje je
glupa i bedna stvar. knjige, brao moja, knjige, a ne zvona i praporce. Treba poslati
otroumne mladie na kolovanje; oni e postati uitelji i prevodioci. Zatim treba sazidati
kole i za mukarce i za devojke. I kraljica Elizabeta je bila obrazovana, a po hrabrosti
se nije razlikovala od mukaraca. Zatim treba sazidati bolnicu i okruiti je drveem gde
e boraviti stari i bolesni. Kada sve se sve to napravi, onda se mogu podizati zvonici,
tornjevi i drugi gradski ukrasi.
Na sve ovo razmiljanje nagnala ga je srpska poslovica Ne kaj se, dobro inei.
12. januara 1784. dobija pismo od Simeona Zoria Narania, brata ruskog oficira
Davida Gavrilovia Narania, koga je Dositej poznavao. Jednom prilikom kada se
Dositej raspitivao za Davida, sreo je neke trgovce koji poznaju Simeona i po njima mu
poslao svoju knjigu. U pismu se Zori zahvaljuje na knjigama koje su mu se dopale i
poziva ga u goste. Dositej u odgovoru iskazuje svoju radost i zahvalnost. Prigodna pesma
posveena gospodinu Zoriu
Pravo reci, pa gledaj, te uteci!
Dositej je dobio pismo puno vike, ukora i pretnje. To pismo navodno je napisao izvesni
Serafim (moda imaginarni lik).
Srbi pevaju koledarske pesme i imaju paganske obrede koje je zabranio temivarski
episkop Georgije Popovi.
Prosti ljudi teko prihvataju novine ako e i najpametnije biti
Odgovor Serafimu Dositej se raduje njegovom pismu iako nije prijatne sadrine. I
Hrista su ubili zato to je narodu hteo oi otvoriti. Dositej je slobodan da drugima
saoptava svoje misli, da podeli sa njima ono pametno to je uo i nauio. Dve ovekove
sposobnosti iz koih proizilazi sve ostalo su: misliti i zahtevati. Umetnuta pria o
razgovoru sa igumanom o dugi, zato je arena. Jo jedna pria o popu Mudalu, koji

nadmudruje latinske teologe. ovek je i telesno i duhovno bie, a ta dva dela potrebno je
da budu u saglasnosi, kako bi ovek dosegao savrenstvo. Telo zahteva da zadovolji ula,
a razum treba da ga usmeri na ispravne i korisne stvari. Iz savrenog sklada duha i tela
raa se dobrodetelj. Koja je korist razumno misliti, a nerazumno postupati, pametno
govoriti, a ludo raditi? Zlim i nepravednim ljudima je strana boija pravda, a dobrim i
pravednim ona je slatka i mila. Ljudi ne znaju ta je umerenost ni kad im je dosta; kad
veruju, oni hoe da veruje ili u mnogo i svata ili ni u ta.
Potrebna su lekarstva, fizika i moralna.
U svakom narodu ima i dobrih stvari i budalatina, pa tako i u srpskom. Ljudi treba da se
okanu i da odbace loe stvari i obiaje koji su ukorenjeni, a koji se protive zdravom
razumu.
Sobranije raznih naravouitelnih veej
Glava dvadeset prva
O nekim razlinim vetma, prvo o vkusu
Ukus je najpre fizika stvar, ulo, a potom i moralna, na osnovu koje poznajemo ta je
lepo, a ta runo, prijatno i neprijatno itd. Ukus se moe rafinirati i dovesti do
savrenstva.
Rugoba naravi gora je od telesne rugobe
Lepe umetnosti su one koje zahtevaju vie otroumlja nego truda
Svaki ovek ima uroeno, tj. od boga dato osnovno oseanje ukusa, koje se dalje treba
razvijati
Dositej zatim govori o tome kako pisci treba dobro da poznaju svoj jezik i da piu jasno
(o stilu)
O dostoinstvu ophodenija soglasno pravilam dobrodjetelji i lepoga vospitanija:
anegdota o francuskom kralju i starici i o kavaleru i gospoi (verbalno nadmudrivanje).
Dostojanstvano ophoenje mora sadrati veselost i ljupkost.
O celosti i bespritvornosti haraktera i o pritvorstvu: istosrdanost je potena,
velikoduna, prekrasna, pohvalna i slavna. ivot pritvornog i lukavog oveka je bedan
on ivi u strahu i nikad nema mira. Zlo postoji na svetu ali je vie dobra i pravde. Ko
hoe da propadne nek propadne.
Glava dvadeset ftora (=druga)
O komediji
Komedija je jedna igra koja predstavlja neto uvesitelno i aljivo, u koju ne ulazi
nikakvo estoko i svirepo prikljuenije i (...) blagopoluno se savrava. Komedija
uveseljava., ali i koristi, tj. iz nje se moe neto nauiti

Mezimac
Glava prva
Jest li polezno u prostom dijalektu na tampu to izdavati
Veina ljudi dalo je pozitivno miljenje o Dositejevom radu, to njega hrabri da nastavi
dalje.
On je jo i ranije pisao na svima razumljivom jeziku. Vremenom sve postaje savrenije i
zrelije, pa i pisanje (primeri iz antike: Homer, Euripid). itnja i skoroa mnogo kvare.
Autokritika: osuuje svoje prve basne (aorist umesto perfekta). Njegove greke
uzrokovane su urbom da izda dela dok mu ne nestane novaca.
O imenu Srbin i Srbija, a ne Servin i Servija.
Svi srpski narodi (Bonjaci, Dalmatinci, Hercegovci, Crnogorci) govore istim jezikom i
lako se meu sobom razumeju.
Slovenski narodi (Rusi, Poljaci, Boemi, Horvati, Slovaci ili Toti, Srblji i Bolgari) govore
slavjanskim jezikom (koji je u Rusiji usavren i na kome se izdaju knjige), ali se oni ne
mogu meu sobom lako razumeti.
Trlaji lepo pie i njegov stil je savren, ali njega ne razumeju prosti seljani kojih je u
svakom narodu najvie, a koji treba neto da naue
Pjesna na insurekciju Serbijanov (Vostani Serbije)
Pesma je posveena Karaoru i njegovim hrabrim vojvodama. Stih: dvanaesterac. Vrsta:
rodoljubiva pesma.
Pisma:
G. Episkopu Josifu od akabent
Ree li se samo da se putuje s alom ili bez ale, to je meni sve jedno: mora se
putovati
Linija lepote: jedna linija prava ne ini lepotu. Lepe je pri putovanju u odreenu
zemlju malo zaobilaziti i kruiti jer se tako mogu upoznati razne druge zemlje i gradovi.
Kad bi nas bolje uili i vaspitavali od detinjstva (umesto to nam priaju o vampirima i
veticama), bili bismo bolji ljudi. Uili su nas da se plaimo pre nego to smo raspoznali
ta je dobro, a ta zlo.
Mlai se ale na starije, a stariji jedni na druge. Svemu tome je uzrok naznanje i
nevaspitanje (tj. neprosveenost).
Srpski karakter ne razlikuje se od engleskoga, samo mu treba omoguiti da se vaspita.
Dositej alje uz pismo prvi deo Prikljuenija i Sovjete.

Igumanima: Dimitriju Kruedolskom i Sofroniju Velikoremetskom

Obavetava svoje prijatelje o radosnom stanju u kome se nalazi.
Sanja uznemirujue snove za koje misli da predskazuju smrt.
Brine se za izdavanje drugog dela Sobranija. Planira da ode u Moldaviju i tamo tampa
delo jer se i tamo otvorila tamparija.
ivot i prikljuenija
I Predislovije
slatka je stvar priseati se svojih doivljaja od najranijeg detinjstva, pa do starosti
milost nebeskog promisla pomogla mu je u raznim nevoljama
moje iste slabosti i pogreke, premda ih se stidim, i od kojih ni do danas nisam se
izbavio, polzuju me kad ih pominjem, pomaui mi da se ispravljam koliko je mogue,
da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim
Zlatni sovjet: poznaj sebe vrlo kasno se prima
Svoj ivot Dositej sumira sa 38 godina, kada je na granici izmeu mladosti i starosti
Voleo bi da posle njega ostane neto to e njegovom rodu koristiti. Priae o svojim
doivljajima i stvarima koje je video dobre e hvaliti, a loe osuivati
Najvanija stvar je vaspitanje mladih; od toga sve zavisi. Na zdravoj mladosti zasniva se i
zdrava starost. Svojim delom eli da pomogne roditeljima pri vaspitavanju dece.
Nije on predmet i cilj ove knjige nago korist njegovih blinjih
Nesloga, nemir, svaa i mrnja nastaju zbog toga to ne poznajemo sebe i druge ljude
eli da njegovo delo bude korisno i zabavno
Svak se sebi ini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena
Treba se usuivati menjati stare navike koje su loe i prosveivati se, napredovati u
duhovnom smislu
vreme je ivota naega jedan minut, jedno trenue oka i jedno nita
Namerava izdati Sovjete knjigu koja e sadrati razliite misli i savete uenih ljudi,
prevedene s raznih jezika
Obznanjenije
Namarava izdati trista primeraka ove knjige. Unapred se izvinjava zbog tamparskih
greaka.
I roen je u akovu, u Temivarskom Banatu. Otac mu se zvao ura Obradovi, po

zanatu urija i trgovac, a majka Kruna Paunki. Otac mu je umro kad je bio veoma mali
i jedva ga je zapamtio. Ljudi su ga voleli i lepo su o njemu govorili to je posebno uticalo
na Dositeja
majka se preudala posle oeve smrti, ali je bila veoma nesrena u drugom braku i ubrzo
posle roenja petog deteta (prvog u drugom braku) je umrla. Dositeju je tada bilo 10
godina. Nakon toga Dositej sa braom Ilijom i Lukom odlazi kod Strica Grujice. Tamo ih
je gajila strina zajedno sa njenim kerima. Ubrzo je meutim umrla najmlae Dositejeva
sestra Julijanka, koja je ivela kod dede. Njenu smrt Dositej nikada nije prealio.
Kada je izgubio majku, oca i sestru Doistej kao da je osetio da e celoga ivota
stranstvovati.
Uzeo ga je tea Nikol Paranin, koji nije imao muke dece, da ga vaspitava i koluje.
Dositej je vrlo brzo uio i mnoga itija i prologe znao je napamet. Ove knjige uticale su
na mladog Dositeja i on je eleo da bude monah i isposnik. Pouka: deca ne treba da itaju
ono to nije za njih.
Dositej odlui da pobegne sa igumanom Deancem koji se spremao u Tursku, ali ovu
nameru prozreo je njegov staratelj i vratio ga kui
mlada je dua podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metne i salije, onaki obraz od
njega napravi
Ljudima je lake da veruju u ono to uju nego da sami proveravaju i tragaju za istinom
II Poetak greeske knjige
U vreme Dositejevog detinjstva u akovu je iveo Grk, starac Dima, koji nikada nije
proputao liturgiju. Kada popovi ne bi doli na vreme Grk bi se ljutio i psovao. Dositej je
upijao njegove rei na grkom i zavoleo grki jezik. Jednom prilikom pridruio se grkoj
deci u koli u koju je doao uitelj iz Grke. Uitelj Dositejev je za to saznao i Dositej je
od njega dobio batine.

III Kako sam postao kapamadija i trgovac

Dositejev staratelj, shvativi da je teko odvratiti Dositeja od stranstvovanja, odlui da ga
poalje u Temivar, kod majstora kapamadije i trgovca. Dositeju meutim zanat nije iao
od ruke i bilo mu je dosadno, te ga je majstor postavio za pisara.
Dositej je u Temivaru uo nemaki i italijanski i poeleo je da naui ta dva jezika.
Istovremeno polako je odustao od pomisli da bude pustinjak i razoarao se u kaluere
kada je shvatio kakvim neduhovnim nainom ivota ive.
Sluajno je u kui svoga majstora uo razgovor pri obedu episkopa Georgija Popovia i

ostalih gostiju. Episkop se brani od osuda to javno jede meso. On kae da su i Hristos i
apostoli jeli meso i da je bolje da ga javno jede nego da ga jede kradom, a javno da se
pravi da ga ne jede. Episkop kae da su i oni ljudi od krvi i mesa i da misle na ene (na
ta se ostatali smeju), a i u poetku hrianstva episkopi su se enili i imali porod.
Gospoica Kalinovika se ukljuuje u raspravu i podrugljivo zakljuuje da bi najbolje
bilo da se ene raaju slepe jer imaju zlobne i pakosne oi. Episkop odgovara da je bog
dao uivanja u telesnoj ljubavi kao da bi se nadoknadio bol koji ena osea pri raanju
deteta i muke koje podnosi u trudnoi. Episkop kae da ensko telo nije sazdano za
naslaivanje mukaraca nego da daruje ivot. U razgovor se ukljuuje stari Malenica koji
kae kako je dobro to ovo nije znao ranije jer bi se klanjao eni kao ikoni. Tome se svi
smeju. Episkop osuuje kaluera koji se ne ponaaju u skladu sa svojim zvanjem i
dunostima. Posebno osuuje prosjaenje. Svi se smeju kada episkop predloi
arhimandritu da se ukopi jer se arhimandrit zgrozi i uplai. Ne treba mirske svetenike
silom terati u manastire niti doputati da se mladi momci kaluere. Monah treba da bude
poten i neporoan, predat nauci, i treba da ima elju da pomae drugima.
Dositej je oduevljen prostim i iskrenim episkopovim govorom. Sve to je episkop rekao,
uticalo je mnogo na Dositeja: gdi bih god vidio najmanju devojicu, mislio bih u sebi:
ovo je mala mati eloveeskoga roda
U Temivar se doselio mladi iz Srema, Todor koji je Dositej priao o frukogorskim
manastirima i posveenim udotvorcima koji tamo ive u peinama
Dositej odlui da pobegne iz Temivara u Hopovo zajedno sa jo jednim mladiem koji je
bio sa njim na zanatu
IV Poetak mojega putovanja
Na putu do Hopova prolaze pored sela u kome se rodila majka Dositejeva, a tu je i
njegova sestra umrla. Setivi ih se, potrese se i isplae. Zakljuuje da ne bi nikada otiao
iz Banata da su mu majka i sestra ive.
Hopovo je kao raj na zemlji i niko ne moe pred njim da ostane ravnoduan.
V Evo me me kalueri; to sam traio, to sam i naao
Iguman uzima Dositeja da bude njegov ak. Dositej je u manastiru itao itija kojima je
bio fasciniran. Iguman tera Dositeja zato to ita bolje od njega. Svima je govorio da mali
Dositej ita bolje, to je Dositeju bilo neprijatno. Dositej je bio kod igumana oko 3
godine, sve dok iguman nije umro. Po Nika je ubrzo dola majka i odvela ga, a po
Dositeja je doao njegov brat Ilija, koji nije nagovarao Dositeja da ide i Dositej i ostao u
manastiru. Dositej odlui da se postrie i uzme ime Dositej, umesto svetovnog Dimitrije,
po junaku omiljenog itija. Dositej je sa svojim igumanom obiao celu Vojvidinu. Iguman
ga je svuda hvalio
Pokuavao je da nita ne jede sedam dana kako je proitao u itijima da su neki pustinjaci
gladovali, ali nije izdravao vie od 3 dana jer bi padao u nesvest. Iguman ga je zbog toga
prekoravao i grdio

Proulo se da je Dositej svetac i mnogi su dolazili kod njega na isceljenje, da im on ita

molitve
itanje itija bilo je korisno zato to je dobro savladao slovenski jezik, ali u njima je bilo
svakakvih protivrenosti koje koje on nije mogao razumeti jer nije bio u stanju da
rasuuje ve ih je uzimao zdravo za gotovo.
Iguman je donosio Dositeju i graanske istorijske ruske knjige i tako je Dositej otkrio da
ga interesuju i druge knjige osim crkvenih
Iguman mu daje neto novca s kojim bi mogao poi u Kijevo, da se tamo obrazuje.
Iguman smatra da Dositej nije za kaluere nego za nauku i da e se kajati to se
zakaluerio.
Iguman, Teodor Milutinovi, ostao mu je u najlepem seanju i kad je umrO, Dositej je
za njim alio kao da mu je roditelj
VI Zakljuenije prve asti
razgovor sa Zilotijem, koga Dositej pita da li je ovo to je on napisao korisno. Zilotije ga
upozorava da Dositejeva namera da osudi sujeverje i zloupotrebe (crkvenih knjiga) moe
dovesti do toga da ga ljudi ne razumeju i da ga omrznu. Dositej ponavlja koji cilj eli da
postigne ovim delom: eli da ohrabri uene ljude da piu na narodnom jeziku i da naglasi
koliko je vano slobodno misliti i pravilno rasuivati u ivotu. Dositej hoe da se bori
protiv sujeverja koje zatupljuje narod, a ne protiv pravoslavlja. Smatra da bi bilo bolje da
se manastiri pretvore u kole i da se deca tamo obrazuju i vaspitavaju. Zilotije upozorava
Dositeja da Srbi nisu navikli da misle slobodno i da e od Dositeja misliti da je jeretik.
Dositej se ne plai, zato to on propoveda istu jevaneosku i apostolsku nauku. Mnogi
kalueri zloupotrebljavaju svoj poloaj kako bi od naroda izvukli milostinju, sa time se
slae i Zilotije.
Jovan Dereti, Barok i rana prosveenost
Poetak Dositejevog knjievnog rada pada u vreme njegovog drugog boravka u
Dalmaciji, kada je za ki seoskog svetenika preveo sa crkvenoslovenskog na narodni
jezik odlomke iz beseda Jovana Zlatoustog i sastavio knjiicu koja se ubrzo proirila u
Dalmaciji pod nazivom Dositeova bukvica. Ona nije sauvana. Ali Dositej je po povraku
iz Grke napisao jo nekoliko dela slinog karaktera od kojih je sauvana Iica i
nedovren Venac od alfavita. I ta dela su preteno prevodi sa grkog i kompilacije.
Svojim helenstvom Dositej odstupa od dominantne ruskoslovenske orijentacije nae
knjievnosti tog doba. Dositejevi dalmatinski radovi izdvajaju se i sveim narodnim
jezikom s mnogim lokalnim, dalmatinskim primesama. Po jezikim osobinama, Iica je
najlepe napisano Dositejevo delo.
Jovan Dereti, ta je srpska prosveenost?
ivot i prikljuenija sadri najpotpuniju i knjievno najuspeliju artikulaciju Dositejevog
prosvetiteljskog racionalizma. Ceo odeljak Poetak mojega putovanja napisan je na
nain koji je karakteristian za sentimentalistiku knjievnost. Naravouenije uz basnu

133, Finiks i golubovi je takoe napisano u sentimentalnom kljuu. Ipak, Dositejev glavni
junak je prvenstveno ovek razuma, tragalac za istinom do koje se moe doi samo
zdravim razumom, a pomou nauke. On ne doputa da oseanje njime zagospodari, iako
mu se ne protivi. U Dositejevim delima vladaju blage, stiane emocije. On je apologet
prijateljstva i porodine ljubavi. Kod njega ima plaljivosti, ali ne i razorne strasti.
Jovan Dereti, Dositej Obradovi
U osnovi prve asti ivota i prikljuenija je pria o mladiu na ivotnoj raskrsnici, koji
svojim sposobnostima i duhovnim tenjama visoko odskae nad okolinom i ne moe se
zadovoljiti starim, utabanim stazama, ve trai novi put. Bei u manastir u elji da se
posveti, a zatim shvata da je pogreio i bei iz manastira da bi naao nov put. Ovo delo je
antiteza svetakih itija, a na nekim mestima prelazi u direktnu kritiku tog anra. U
perstapktivi daljeg razvoja narativne proze, ono se javlja kao uvertira u roman, koji
predstavlja osnovnu narativnu vrstu nove knjievnosti. Osnovno stanovite iz koga
proizilazi struktura dela je propovedniko i esejistiko suprotstavljanje jednog ideala
drugom idealu, jednog stava drugom stavu. Pria o linom traanju puta se pretvara u
neku vrstu rasprave o traganju za istinom, u kojoj piev ivot slui prvenstveno kao
ilustrativni primer, kao opomena itaocu. Dijaloke, esejistike i propovedake partije
dobile su u ovoj knjizi izrazitu prevagu nad naracijom i deskripcijom. Izlaganje je
diskontinuirano, a struktura zatvorenog tipa. U duim odeljcima autobiografska naracija
se povremeno prekida autorovim moralnim komentarima ili razgovorima u kojima autor
na usta svojih junaka iznosi glavne svoje teze. Kao tipino prosvetiteljsko delo, ova
knjiga kree se u sferi ideja, od kojih su neke u svoje vreme delovale kao revolucionarna
novina (kritika tradicionalnog miljenja, ustanova i obiaja, kao i zalaganje za slobodno,
kritiko miljenje). Stil njegovih misaonih iskaza je didaktiki blagoglagoljiv i rasplinut
ali nije suvoparan i bezlian. Osnovni ton izlaganja, bilo da je re o dogaajima ili
idejama kree se od patetike do humora. U drugom delu ivota i prikljuenija, Dositej je
prevashodno pripoveda svojih stranstvavanja, a samo usput, u digresijama, propovednik
i prosvetitelj. To je knjiga o putovanjima i prijateljstvu, vedra, optimistina, puna
svakojakih zgoda, susreta s ljudima i zemljama, portreta linosti, pohvala prijateljima itd.
To je knjiga zahvalnosti i prijateljske ljubavi, a po knjievnim osobinama prevashodno
narativni tekst autobiografsko-putopisnog karaktera. Struktura je jednostavna, izlaganje je
kontinuirano, kompozicija linearna i otvorena. Spoljanja forma je vrsta ovo delo
napisano je u epistolarnom obliku. Prva knjiga je znaajnija i bolja kao celina, a druga je
bolja u pojedinostima. Iako pie o sebi, Dositej se ne bavi samo sobom. Bitna odlika
njegove autobiografije je okrenutost drugima, iako je sve dato kroz prizmu linog
iskustva. U prvom eseju iz Sovjeta, Ne kaj se dobro inei, Dositej iznosi itav kulturni
program od optenacionalnog znaaja, u kojem su nale mesto i kole i tamparije i
vaspitanje mladei s posebnim naglaskom na potrebu vaspitanja ena, zatim spisak
naunih disciplina koje treba da se ue u koli. U drugom eseju, Pravo reci, pa gledaj, te
uteci, dotakao se krupnih filozofskih pitanja, kao to je pitanje razlike izmeu ula i
razuma, izmeu iskustvenog opaanja i naunog saznanja. Na nekim mestima humorno
ironini razgovor sa odsutnim protivnikom prelazi u oduevljene pohvale delima za opte
dobro ili u patetino obraanje itaocima da prihvate neku od njegovih ideja. Glavni
zadatak svog prosvetiteljskog uenja Dositej je nalazio u tenji da razvije slobodno
miljenje kod svakog svog sunarodnika. Slobodno misliti znai nemati predrasuda,

osloboditi se od autoriteta i dogmi i posedovati sumnju, koja pokree na istraivanje.

Najvii oblik slobodnog miljenja predstavlja nauno kritiko rasuivanje, koje se
zasniva na principu uzronosti: zato je to tako, a ne drugojae bilo.

15. STEFAN STEFANOVI, Smert Uroa Petago, poslednjeg cara srpskoga

Zorica Nestorovi, Fenomen tragikog u Smrti Uroa Petog Stefana Stefanovia
Stefan Stefanovi pripada onim piscima koji su svoje dramsko umee razvijali pod
uticajem ekspira i ilera. Elementarni naboj utemeljen je u meusobnoj
suprotstavljenosti likova uzurpatora-tiranina, eljnog vlasti i njegove rtve, potomka
svetorodne loze. Posebnost ove prie proizilazi iz prevazilaenja granica postavljenog
fabularnog obrasca (sukob principa dobra i zla) i to najveim delom na planu oblikovanja
osnovnih figura: rtve, to prostor iznad svoje glave ispunjava muenikim vencem,
zahvaljujui predodreenosti da umre, koju prihvata s mirenjem i skruenou poput bia
koje tokom svog kratkog postojanja na zemlji potvruje svoju nebesku prirodu, i
uzurpatora-krvnika koji, kao negativan junak, na momente pleni svojom psiholokom
nijansiranou i jainom.
Nisu poznate godine Stefanovievog roenja i smrti. Sa 20 godina umro je od
tuberkuloze. Njegova drama izvedena je prvi put 1825, a tampana je 1840. Kao Sterijin
prethodnik, Stefanovi je utemeljiva jedne od osnovnih linija razvoja srpke drame, koja
je preko Sterijinih alosnih pozorja vodila prema romantiarskoj tragediji ure Jakia
i Laze Kostia. Stefanovievo delo je ubedljivi pokazatelj postojanja romantizma pre
romantizma.
Vladarsko ogledalo: figura cara
U Stefanovievoj obradi, Uro nije oblikovan kao naslednik koji tek treba da uzme svoje
mesto na prestolu. On je car kome je legalno pripala oeva kruna. Glavni uzurpator
prestola izrie reenicu: Car spava, s njime i cijeli dvor. Stanje Uroeve uspavanosti i
zamrlost dvora navode nas na pomisao o preplitanju motiva carske moi sa motivom
ukletog prostora. Poetak druge scene obeleava odsutnost bilo kakvog zvuka. Ratniki
portret Duana Silnog u kontrastu je sa njegovim sinom koji spava na kanabetu.
Duanova budnost, makar i oslikana i Uroeva realna uspavanost ostvaruju inverzivni
odnos vladarskog ogledala koji se vezuje za novog vladara.
Pojam vladarskog ogledala dolazi iz iroko razvijena antike i hrianske potrebe da se
utemelji legitimna zasnovanost figure vladara. Ona je sadravala niz moralnih saveta
kojih bi novi vladar trebalo da se pridrava. Car mora da bude slika boija..mora samom
sebi da nametne potovanje zakona..mora da o sebi razmilja kao o satrudniku u
zemaljskom ropstvu... Uroev doivljaj sutine vlasti u naelu se sukobljava sa
navedenim. Junaci drame o njemu govore kao o dobrom, blagom, mudrom i nejakom.
Prva odrednica povezuje ga sa motivom progonjene nevinosti i doprinosi da se njegov
lik, naroito posle uvodnog ina, izgradi u skladu sa predstavom rtve.
U svetu u kome podvig daje smisao ivotu, Uro na samom petku ne nasluuje ak ni

obrise svoje borbe. Slep je za istinu o pravoj prirodi vladanja. Krvavo pozorije rata ne
mogu oima gledati. Junak najpre istie ono to ne eli da ini, a potom navodi
sopstvene pobude, po mnogo emu suprotne onim karakteristikama koje su odlikovale
vladavinu njegovog oca: ...sree emo oko nas Srblje i rema i pomou praviti; plesti e
nam vence pevac, u srcu emo srena naroda iviti.
Duanov model vladanja utemeljen je na racionalnim postavkama koje iskljuuju razloge
srca u obavljanju poslova carevine. Ratnikim podvizima proirio je teritorije i obezbedio
blagostanje u narodu u toj meri da se doba njegove vladavine odreuje kao zlatni vek.
Ugled koji Duan uiva u svom, ali i kod drugih naroda poiva na njegovim politikim i
ratnikim sposobnostima, zasnovanim na beskrupuloznosti, sranosti i upornosti da se u
krajnjem naumu uspe, to u krajnjoj instanci izaziva potovanje, ali i strah. Moralni
idealitet njegove biografije naruava greh oceubistva. Greh meutim pripada Duanovom
privatnom biu i odnosi se na vreme pre njegovog potvrivanja kao velikog vladaoca.
U Urou treba da se probudi onaj Duan koji je utemeljiva srpske drave, njen staratelj,
onaj koji je potomak Stefana Deanskog, a ne njegov ubica. Zato se u prvom inu ni na
jednom mestu ne pominje Duanov greh, koji pripada vremenu pre drama, niti se pak
ostavlja bilo kakva mogunost da Uro na mora da bude kao Duan, ukoliko eli da radi
za dobrobit Srbije. Naprotiv, svi u razliitim situacijama istiu da on treba da obnovi sjaj
Duanovog vremena.
U Uroevoj dubokoj razliitosti od Duana prebiva jedan aspekt njegove tragike krivice.
Njemu izmie presudnost moralne strane vladavine za oblikovanje figure dostojnog
potomka svetorodne loze. Drava, koja je i otaastvo stoji iznad vladara kao pojedinca.
Kao boiji izabranik i njegov reprezent na zemlji, on pred sobom ima iskljuivo na taj
nain odreenu dimenziju svoga postojanja.
Motiv porodinog prokletstva uvodi se od drugog, a potpunije razvija od treag ina. Iako
poinjeni greh pripada Duanovom privatnom biu, kazna sustie njegovo javno bie
koje je i po stvarnoj smrti cara ivo jer je utemeljeno na boanski nain i otuda veno.
Duanovo stradanje po smrti vezuje se za ono to je bilo odreujue i za njegovu
vladarsku i moralnu biografiju za ivota, odnosno za staranje o interesima Srbije. Srbija
je ta koja nosi breme njegovog greha jer joj je na elu nejaki carevi koji mora biti Duan
umesto Duana da bi je povratio na put slave. U ovome prepoznajemo jainu Duanove
veze sa Srbijom i razloge zbog kojih Uro treba da bude poput svog oca iako ovome lei
na dui greh oceubistva.
Uro pak u krivicu stupa kao junak iji se privatni deo bia buni protiv nametnutog
javnog interesa. On ne moe da poistoveti svoje privatno bie sa njegovim javnim
interesom u svetu. Uroevi postupci nisu vie odreujui samo za njegovu linu sudbinu,
ve se prenose i na sudbinu naroda. Uro se suoava sa unutranjim konfliktom koji se u
svesti romantiarskog junaka oblikuje u sudaru pitanja: ta sam ja za svet? i ta je
svet za mene?, da bi se konano objavio pitanjem: Ko sam ja? Stoga se Stefanovieva
drama prvenstveno moe odrediti kao istorijska tragedija, a ne kao istorijska drama u
uem smislu, budui da je u njoj pojedinac nosilac dramske situacije, dok je zajednica
kojoj pripada u drugom planu. Tragedija pokuava da izrazi njegovo privatno bie u
kontekstu zajednice, a istorijska drama njegovo javno bie kao deo ivota te zajednice.

Raskorak izmeu privatnog i javnog bia obeleje je njegovog odnosa sa svetom. Dok je
za druge on samo Nemanji, potomak svetorodne loze, on samoga sebe vidi kao posebno
bie koje trai prostor za sebe i eli da izae iz senke svemonog Duana. Eksplicitno je
naglaeno saznanje o nesrei koja dolazi od njegovog porekla: Ti si samo Jelisaveta, a ja
sam ti Uro Nemanji, nesrean naveki jer sam ti Nemanji. Uro nije Nemanji na onaj
nain na koji je to bio Duan. Meutim, biti Nemanji znai biti kao Duan. Ne biti kao
Duan, znai ne biti Nemanji.
Ono to bi trebalo da bude boiji blagoslov (nasledni presto), Uro doivljva kao kletvu
jer ne moe da odgovori zakonima koji se pred njega postavljaju. O lepo je to Duan
biti, no teko je, mati. Roksandrin poziv Urou da bude dostojan sin svog oca pokazuje
da on sam mora da potvrdi sopstveno dostojanstvo, upravo u borbi sa svojim slabostima,
odnosno podvigom u ostvarivanju sebe kao hrianskog vladara i kao oveka hrianina.
Uro nije birao da se rodi kao Nemanji, odnosno kao Duanov sin. Poto ova vrsta
izbora ne postoji otvara se polje sukoba potonjeg napristajanja da se neto bude i
determinisanosti da se to, uprkos svemu, mora biti. Krivica poreklom e postati tragini
oblik Uroeve krivice kada se Uro odlui da zaloi svoj ivot zbog greha koji poiva na
dui njegovog oca. Otuda se delovanje za Srbiju koje se na poetku drame prepoznaje
kao delovanje kroz Duana na njenom kraju prevodi u smrt za Duana radi dobrobiti
Srbije. To je pravi primer tragike krivice poreklom jer je Uro i bez htenja kriv zbog
sopstvenog porekla.
Meutim, odriui se prestola, Uro povreuje vii poredak u kojem se vlaadar moe
odrei svetorodnosti, a da pri tom ne naini hibris. Tako junak postaje kriv upravo zbog
toga to ne mari za sopstveno poreklo, dok s druge strane on, ba zbog tog porekla i bez
krivice strada. A, na kraju, upravo mu to poreklo na neki nain i donosi iskupljenje.
Uro daje izvesne naznake drugog modela vlasti i nesvesno bei od odgovornosti,
predajui Carstvo Vukainu. Tako stupa na polje slobodne volje koju meutim Stefanovi
ne oblikuje dovoljno snano, ali moemo govoriti o postojanju pobune privatnog bia
ovog junaka protiv nametnutog mu javnog interesa. To se ogleda u trostrukom pozivu
koji Uro upuuje najpre serdarima, zatim majci, a potom i Vukainu, da ga naue da
vlada kao Duan. No, ti su pozivi potpuno retorski, jer njegovo bie, odreeno naelima
srca, nikada ne moe prihvatiti oev model vladavine budui da on poiva na racionalnim
principima.
Kad pak, dosegnuvi korene svoje nesree u razgovoru sa oevim duhom junak prepozna
izvesnost svoje sudbine, njegova traginost zadobija preien, gotovo svetaki vid koji
proishodi iz nunosti samog stradanja koje je junak svestan i kojoj se ne opire. U tom se
trenutku privatno i javno bie mire u traginom znanju.
Mladi vladar nije poput svog oca (jedino to na njega fiziki izrazito podsea), ali to mora
postati ukoliko eli da bude dostojan potomak svetorodne loze, odnosno ukoliko eli da u
potpunosti potvrdi sistem vrednosti vladarske i moralne ideologije. Pitanje koje
opredeljuje sudbinu ovog junaka kao tragiku jeste: moe li on potvrditi sakralnost figure
na tronu a da pri tom ne bude drugi Duan. Uro bira da ne bude Duan a ova vrsta izbora
proistie iz unutranjeg konflikta mladog cara koji ga vodi ka postupcima utemeljenim na

pricipima slobodne volje.

Stefanovi je, uvodei motiv porodinog prokletstva, Uroev poloaj razreio na
paradoksalan nain. Njime se povezuje vie elemenata: njegova pasivnost u odnosu na
Vukainovu akciju, slabi nagovetaji drugaijeg vienja vlasti, figura monarha i odnos
prema svetorodnoj lozi kojoj i sam pripada. Odriui se prestola, Uro naruava vii, u
naelima metafizike utemeljen poredak, u kojem je vladar reprezent transcedencije
(boanskog) u imanenciji (zemaljsko carstvo). U tome prebiva njegova tragina krivica.
Uroeva slobodna volja i htenje da stvori novi tip vladavine, nagovetene u prvim
inovima drame, prevode se u nunost ispatanja greha koji nije njegov i zbog kojeg bi
on svakako stradao, bez obzira na stepen delatnosti.
Izmeu jave i sna: tri buenja
Tragediju o sudbini poslednjeg potomka svetorodne vledarske loze Stefanovi je
koncipirao kao dramu o buenju glavnog junaka iji vrhunac oglaava tragina spoznaja
sopstvenog usuda, to prethodi smrti koja e mladog carevia prevesti u sfere svetlosti.
Njome se potvruje ona premisa svake tragedije po kojoj njen junak od poetka zapravo
hrli svojoj propasti, zanimljivo je pratiti stupnjeve osvajanja traginosti, odnosno
sazrevanja svesti o traginosti sopstvenog usuda. Tako izdvojena razvojna linija u bliskoj
je vezi sa saznanjem o sebi samom do kojeg Stefanoviev junak dolazi preko tri buenja.
Tanije, spoznaja se nudi junaku od samog poetka drame, ali je on, bilo spoljanjim,
bilo unutranjim razlozima, onemoguen da je prepozna. Uroa stoga ekaju tri buenja
kojima se oblikuje punoa njegove traginosti. Ona su dramaturki povezana principom
gradacije koja dramski tok ini napetim, a junaka vodi pravo u katastrofu.
Poetak ove linije oglaava scensko buenje junaka. To je ujedno i na prvi susret sa
junakom koji na poetku drame spava. Prva Uroeva reanica simboliki nagovetava
njegovo nesnalaenje u vremenu i prostoru. Aneoska priroda junaka ini ga strancem u
svetu ljudi Di sam? Il sam na nebu, il na zemli?. Slikom usnulog cara sa poetka
drame pisac uvodi motiv ivota kao sna zbog ega su u dosadanjoj litaraturi o ovom delu
esto isticane slinosti sa Kalderonovom dramom ivot je san. Pitanje koje odreuje
izvesnost Uroevog buenja iz sna je o tome kakav e vladar on morati da postane.
Odgovor je dat ve na samom poetku drame onaj koji vlada glavom, a ne srcem, tj.
upravo onakav kakav on ne eli da bude. Uro kao da se trudi da ostane u snu da bi bio
onakav Car kakav on eli da postane. Sigismundov san nije eljeni ve nametnuti san, a
Uro eli da sanja i spava jer jedino tako moe odgovoriti linom zahtevu za idealom koji
nije i ideal drugih. On priziva ivot u kome je sve kao u snu. Poziva i majku da u takvom
snu ivi jer u njemu i Vukain ima oreol.
Njegova prva spoznaja o neistovetnosti ivota i sna prouzrokovala je razoaranje u ljude
koji naruavaju njegov ideal, detinjsku predstavu o lepoti, miru i harmoniji i donela strah
od uznemirenosti Boe, kako sam lepo snivao, a nisam znao da sanjam. Strano je to,
mati, probuditi se: strano je pogledati ladno i nemilo pozorije sveta. Njegovo prvo
buenje je lano jer ga ne dovodi do spoznaje o pretpostavkama sopstvene vladarske
pozicije niti o tome ko su mu pravi prijatelji, a ko neprijatelji. Vukain se svim snagama
upire da ga u tom stanju to due odri. Privrenost uzurpatoru prebiva u tome da ga je
Duan poverio Vukainu na staranje. Otuda on ne moe da vidi pogubnost sopsvenih

postupaka budui da ga stalno pozivanje na oevu odluku dodatno uvruje u tom

slepilu.
Junak ovakve odluke donosi rukovoen dvostrukom motivacijom. Prvi tip razloga
oblikovan je u narcisoidnoj svesti mladog kraljevia koji nesvesno trai pokrie za
produavanje stanja koje mu odgovara i nalazi ga oslanjajui se na Vukaina. Uroevo
opredeljivanje za Vukaina i njegova sudbina koja je tim inom odreena, doivljavaju se
ne kao posledica njegove individualne odluke, ve kao rezultat opteg toka stvari prema
kojem treba ukloniti prokletstvo sa porodice. Meutim, u svom opredeljenju za Vukaina,
Uro polazi od uverenja da ouvanje i proslavljanje imena Nemanjia i Srbije obojica
doivljavaju na isti nain, sa podjednakom privranou i snagom. U tome prebiva
njegovo opravdanje za uinjen izbor.
U ivotu kao snu Uro je Uro, a ne samo i jedino Duanov sin. Izai iz tog sna znai
postati vladar. Postajui vladar on prestaje da bude Uro jer vladar moe biti samo Mladi
Duan. Koncepcija vladavine mora biti Dunova, a ne Uroeva. Otuda se san prepoznaje
kao polje slobode, a vladavina kao prostor nunosti. Budui da toj nunosti ne moe
odgovoriti, Uro bei u san. Na taj nain i uzurpator u njegovoj svesti dobija oblije
prijatelja jer mu jedino on omoguava da sanja i dalje. Tek kad mu Vukain kae da se
ubije, dolazi do pravog otrenjenja, tj. drugog buenja prvog koje je istinito. Njime
Uro stupa u polje svesti o figuri oca koje e ga dovesti do spoznaje samog sebe.
Kod Uroa postoji enja za figurom oca iji su koreni u junakovoj nesigurnosti i zbog
toga ona predstavlja konstituent psiholokog aspekta motivacije Uroeve odluke da se
povue u drugi plan, preputajui Vukainu carstvo. U Uroevom formiranju izostao je
znaajniji uticaj figure oca. Ostala je samo njena ljutura ono to je Duan bio za svet.
Mladi Uro je kao vladar stasavao u senci oevog imena i znamenja koji su za njega
postali veliko breme pogotovu u onom trenutku kada je ispoljena svest da se veliina
prethodnika ne moe dosegnuti. Nadostinost ove vrste u prvim inovima drame ukida
funkciju Duanovog lika kao oca i u prvi plan postavlja njegovu funkciju kao cara.
Budui da je Uroevom nesposobnou pozicija cara upranjena, Vukain stupa na
opustelu poziciju oca i tako sebi pribavlja potpunu i postojanu naklonost mladog
Nemanjia, da bi iz nje lagano i bez muke preao na poziciju vladara. On je u Uroevim
oima svojevrsna supstitucija za oca ak i onda kada ispolja pretenzije na tron. Uro
deluje u skladu sa zamenom teza da je Vukain prijatelj, a ne pretendent na presto. Uro
kao da u prvim inovima drame u njemu vidi supstituciju za oca koji moe da ispuni
svoju zatitniku funkciju tako to e da vlada umesto njega. Do raskoraka ivota i sna
dolazi kada na taj nain doivljen Vukain vie ne eli da izigrava oca-zatitnika i
razotkriva svoje pravo oblije zlog uzurpatora ubice. Ovim se potvruje postavljena teza
da Uro najpre sledi jedino porive svog privatnog bia koje odnosi pobedu nad njegovim
javnim interesom u svetu. Meutim, on i nakon drugog buenja kojim spoznaje
Vukainovu pravu prirodu nije toga svestan. Lani otac otkriva svoje pravo lice i
preobraava se u figuru pretendenta. U trenutku istine oglaene Vukainovim reima:
Umri! Da u tebi nestane Nemani i da mirno carovati mogu! susreu se drugo Uroevo
buenje i prvo Vukainovo razotkrivanje. Ovaj trenutak je briljivo pripreman i zasniva se
na narastanju Uroeve tuge kao karakteristine reakcije za svest onog junaka koji
pokuavajui da razume prestanak neije naklonosti razloge za to nalazi u sopstvenoj

krivici, u ogreenju o drugog. Uro je Vukaina voleo kao jedinog koji je u njemu video
Uroa, a ne samo Nemanjia. Samo je u odnosu sa Vukainom bez oseanja krivice
mogao da bude Uro. Meutim, kada narastanjem ostraenosti u uzurpatoru da to pre
doe do krune, sukob postane krajnje otvoren, Vukain e pokazati da je i za njega mladi
carevi isto ono to je i za druge: ne Uro, ve prevashodno Nemanji. Stoga e spoznaja
do koje Uro dolazi potpuno uzdrmati osnov njegovog odnosa prema Vukainu. Ona se
oblikuje poevi pitanjem: ta sam ti ja uinio? Nemoj mrziti na posinka! preko
saznanja: Sve sam ti poverio to sam god imao, a ti me danas zaboravi i molbe Ta
ostavi krunu pooime! Zaboravi je jedamput (...) zar je ta kruna sve blago na svetu? do
samosaaljenja koje prati ideja o usamljenosti i preputenosti sudbini Nikakva vie
nadeda (...) jer me Vukain izdao; srdce za njim ginulo ladno probode. Vrhunac
predstavlja tuga za izgubljenom ljubavlju koja je bila supstitucija za ljubav prema ocu.
Ipak, ova vrsta saznanja nije delatna. Uro je okamenjen jer je u potpunosti odreen
srcem a ne glavom. Ta vrsta saznanja ga paralie i on se nemoan predaje tugovanju.
Scena u manastiru donosi razreenje. Uroa, koji ojaen tui nad oevim grobom dok mu
se krvnik veseli, Marko Kraljevi poziva da se probudi. Ovaj poziv na buenje e biti
presudan. Spoznaja do koje e on dovesti presudna je za tree po redu, kljuno pomeranje
junakove svesti na putu ka samospoznaji. Marko Kraljevi ukazuje mu na pravu istinu o
oveku. Pogreljivost ljudskog bia ostavlja mogunost i vladaru da ima pravo na greku.
Priznanje da se u neemu pogreilo dolazi nakon pada i pomae da se junak uzdigne u
svom saznanju o sebi samom. Tu, na Duanovom grobu aktualizuju se dve linije Uroeve
akcije. Prvu obeleava porodino prokletstvo Nemanjia, a drugu korak ka samospoznaji.
To je tek korak jer do osveenja dolazi tek kad Vukain neposredno nakon Markovog
razgovora sa Uroem ne pokua da ubije Uroa. Tek kada junakove emocije budu u toj
meri povreene zahtevom ubice da mu peva nakon to je tuio nad oevim grobom i
njegovom reenou da ga pred svima ubije, Uro e se probuditi.
Uro stupa u duhovno punoletstvo buenjem. Prestavi da bude dete on ujedno ukida i
svoju vezanost za Vukaina koja je prevashodno utemeljena na emotivnoj osnovi odnosa
roditelj dete. Stoga Uroevo drugo buenje obeleava spoznaja ideje uzurpatorakrvnika.
Tree buenje na simbolian nain junaku dolazi kroz san. U prepletu sna i java Urou se
javlja otac da bi mu u potpunosti razotkrio traginost usuda koji ga prati od roenja.
Stoga je ovaj korak ka samospoznaji odreen figurom rtve. Tek saznanjem razlike
izmeu dobra i zla, ulaskom u svet ljudi, Uro dospeva do tragine spoznaje. To e
omoguiti Duanu da mu uputi poziv na rtvovanje: Sad sme roditelj pred tobom stati,
sad sme te pozvati da za njega umre jer nisi vie dete. Pred Uroem se ukazuje novi
izbor: da umirui za Duana spase Srbiju ili da ivei za sebe kao cara poe u boj sa
Vukainom. Odriui se ivota u ime vieg cilja koji je vezan za ljubav prema ocu za
kojom je tragao, Uro bira carstvo nebesko u ime opteg dobra jer bi izbor ivota na
zemlji oznaio ponavljanje oeve greke koja se sastoji u prevazi individualnog nad
optim dobrom. Uro ovim inom skida kletvu sa Srbije koja je na nju pala zbog greha
poinjenog u svetorodnoj lozi. Potvrdu za validnost svojeg izbora Uro dobija u slikama
budunosti koje se pred njim ukazuju. rtvu podnosi sa sveu o njenoj neophodnosti.
Stefanovieva obrada legende o smrti poslednjeg Nemanjia problematizovala je odnos

vladara i vladavine. Vlast nije laka, ona donosi iskuenja, lina i porodina, oseanja i
strasti moraju se rtvovati. Vladari postaju junaci dramatine borbe. Oni su tragine
linosti i kada gube i kada pobeuju. ekspir i romantiarski duh odredili su doivljaj
istorije u ovoj drami.
Vaso Milinevi, Sterijini prethodnici: Stefan Stefanovi
Stefanovi je pisao ode po uzoru na Muickog, ali je inae vatreni Vukov pristalica (jednu
odu posvetio je Vuku). On je sasvim zrelo sudio o knjievnim pitanjima i prilikama Srba
u to vreme i zbog toga je bio izrazito nezadovoljan savremenim pitanjem u srpskoj
knjievnosti. Obarao se i na neke od tadanjih autoriteta, Vidakovia i Vujia.
Stefanovieva alosna igra u pet dejstvija, napisana je i prikazana 1825. u Novom
Sadu. Motiv o poslednjem Nemanjiu obradio je i Kozainski, a zatim i Raji u 18. veku,
a Matija Ban napisao je dve drame sa ovim motivom. Ovaj motiv sadran je i u narodnoj
poeziji, a sree se i u Kaievoj pesmarici Razgovor ugodni naroda slovinski.
Iako je Stefanovieva tragedija optereena odreenim slabostima preteno zanatskog
karaktera (preopirnost, labava kompozicija, sentimentalnost), ona ima i osvedoenih
knjievnih i teatarskih vrednosti koje nisu izbledele ni danas. Stefanovi je ispoljio
smisao za dramatino i tragino, zrelost i realistinost u koncipiranju karaktera i situacija,
smelost unoenja kominih scena u traginu materiju, oseanje za atmosferu, za detalj, za
scenski efekat, kao i za re i jezik. Stefanovievo delo moe se smatrati prvom
orginalnom istorijskom dramom, tanije, tragedijom u modernom smislu rei u srpskoj
knjievnosti. Materiju za svoje delo Stefanovi je prvenstveno crpeo iz Rajieve Istorije,
a ne iz dramskih obrada ovog motiva, ali i iz Vukovih narodnih pesama koje su u to doba
osvojile srpsku intelektualnu omladinu. Sledei izvor ovoj drami je Kaieva pesmarica.
U Stefanovievoj drami opaa se i uticaj stranih pisaca, pre svega ilera, a izgleda da je
poznavao i ekspirova dela u nemakom prevodu. U ovom delu provejava dah
romantizma, ali, s druge strane, prisutni su i sentimentalistiki nanosi (razneeni
sentimentalistiki izrazi i prizori, preterivanje u afektaciji itd.), jer sentimentalizam tada
suvereno vlada u srpskoj knjievnosti (kod Vidakovia u prozi i kod Vujia u drami).
Ovo proireno delo u pet inova ima tridesetak linosti. Radnja je asnovana na sukobu
izmeu Uroa, zakonitog naslednika Duanovog prestola i Vukaina, njegovog namesnika
i uzurpatora. Ve prve scene prikazuju karakter aktivnog junaka Vukaina, njegove
namere i planove.
Ceo prvi in dogaa se dan pre sabora vlastele na kojem treba da se reava pitanje vlasti.
Taj sabor bie posebno koban po Uroa jer e on tu uiniti svoju traginu krivicu, posle
koje vie nije bilo mogue zaustaviti tragini koloplet. Vukainov lik u poetnim scenama
dolazi do punog izraaja: podstican svojim zlim duhom, velikaem Arsojeviem koji u
njemu drai vlastoljubive ambicije, on bezobzirno gazi sve one koji mu se u bilo kom
vidu ispreavaju na putu ka cilju carskoj kruni. Tenja za vlau zaslepila ga je svojim
sjajem, raspalila mu strasti tako da ne preza ni od zloina.
Stefanoviev Vukain je celovita linost, izgraena dosledno i motivisano, a posebna
pieva zasluga je to se Vukainov lik u drami razvija, dakle ne slika ga statino.

Vukain se menja uporedo sa okolnostima. Strast prema vlasti i prestolu postoji od

poetka, ali je jo nekako neodreena i neuobliena, a tokom radnje ona dobija svoje
obrise da bi kulminirala u zavrnim scenama drame i odvela ga u zloin. Vukain izrasta
u zloinca velikog stila. Ali pisac ga ne daje jednostrano, crno-belog, ve istie i njegovu
veliku hrabrost, lino junatvo, kojim je upravo i doao na tako visok poloaj. Vukain ne
zna za granice i zato prezire slabie, odnosno sve one koji se dre nekih moralnih normi i
savesti. Zato vie od svih prezire Uroa, kao slabia i mekuca koji mu se ispreio kao
jedina smetnja do konanog cilja. Vukain hoe Uroa i psihiki da skri. Ukoliko se vie
Uro povlai i poputa, toliko Vukain vie i ee nasre na njega. Upravo u tim
scenama osea se onaj ekspirovski duh kojim je proeto ovo delo. Sav obuzet milju na
vlast, Vukain odbija sve savete koji ga urazumljuju i smiruju, to psiholoki dobro
ilustruje snagu Vukainove strasti. To je ovek koji gubi snagu rasuivanja i instinktivno
odbija sve ono to se ne poklapa sa njegovim tenjama. Ali zato su Vukainove ui irom
otvorene za Arsojevieva laskanja i on u njima nalazi neki oslonac, mada i njega prezire
kao kukavicu i podlaca. Brutalna otvorenost i pronicljivost Arsovieva, daje ovom liku
neku ivotnost, ali ipak ima neeg ablonskog, pravolinijskog u ovom liku intriganta.
Moglo bi se rei da su i dogaaji iz prvog i drugog srpskog ustanka surove borbe oko
vlasti i razna neovetva dobila otelovljenje u ovoj drami. Stefanovi je oigledno uoio
neke slinosti izmeu savremenih dogaaja i daleke nemanjike epohe.
Motiv borbe za vlast, nesloga izmeu srpskih velikaa jedan je od centralnih motiva
itave nae literature 18. i prve polovine 19. veka. Na ustaniko vreme u Stefanovievoj
drami upozorava i kreativno korienje Vinjievih deseteraca iz Bune na dahije
Kao to je ve u prvoj sceni plastino skicirao Vukainov lik, tako u drugoj sceni pisac
odmah daje ekspoziciju Uroevog lika. U tim prvim scenama gde se Uro pojavljuje,
preovladava idila, tanije prisutni su sentimentalistiki i melodramski tonovi. U izgradnji
Uroevog lika pisac je bio dosledan u svim fazama radnje. Drei se narodne tradicije i
Rajieve Istorije, Stefanovi slika Uroa kao razneenog, naivnog, blagorodnog mladia,
bez volje i odlunosti. On je pasivan kao karakter, sanjar, nasuprot dinaminom Vukainu
i preputa se dogaajima ne trudei se da sam utie na njih, da ih menja i usmerava. Dok
se donose sudbonosne odluke za njega i dravu, Uro spava. Pisac slika Uroa kao
psiholoki i konstitucionalno nepodobnu linost za teku i surovu vladarsku dunost.
Uro ostaje stran u tom surovom svetu trvenja i vladanja, zauen pred neloginostima
ivota gde se dobro vraa zlim, prijateljstvo nagrauje mrnjom i gde je siguran samo
onaj koji je neprestano u zasedi. Uro je zbunjen i nesposoban za duele, eljan smeha,
ivotne radosti, igre. Traei oca, on zapravo trai Vukaina. Uro tokom radnje takoe
sazreva, dolazi do nekih spoznaja i svesti o potrebi otpora (posle razgovora sa Markom),
ali to je ipak kasno da bi izmenio tragini sled dogaaja kojim je zahvaen. Prema
dramaturkim principima klasine drame Uro sam ini traginu greku-krivicu tako to
sam na saboru daje vlast Vukainu. Upravo zbog te krivice Uro je glavni lik drame iako
je pasivan, nasuprot aktivnom Vukainu. Ali pisac ne prikazuje Uroa samo kao
Vukainovu rtvu, ve Uro ispata i strada zbog Duanovog greha oceubistva.
Stefanovi jasno istie da nije zloinac samo Vukain ve i Duan. I on je odgovoran pred
potomstvom i pred istorijom zbog oceubistva i ne moe se smiriti dok mu Uro svojim
rtvovanjem ne iskupi zloin. Scena u kojoj Uro razgovara sa Duanovom seni, gde se

meaju san i stvarnost vrlo je delikatno izvedena. Kada se Duan ispoveda Urou o
uinjenom nedelu, Uro mea Vukaina i Duana, to je na psiholokom i estetikom
planu vrlo efektno dato. Poraen saznanjem o oevom zloinu, Uro rezignirano pristaje
da se rtvuje kako bi iskupio oev greh. Meutim, to njegovo voljno rtvovanje nije ni
sudbinski predodreeno niti je znak moralnog herojstva.
Stefanovi nije opsednut Duanovim kultom. Uro je jo u razgovoru sa Markom rekao
Ja u za Srbiju umreti. Stefanovi pokazuje kritiki istorijski duh jer rui mit o
blaenopoivim Nemanjiima, svetiteljima na prestolu, videi i njihova krvava dela.
Kao rodoljub, Stefanovi u Uroevoj tragediji nije gledao samo lini udes, ve i
nacionalnu tragediju Uroevo ubistvo bilo je poetak neumitne propasti srpske feudalne
drave.
Od drugih likova ove tragedije izvesnom ivotnou istie se Markov lik kao i lik
igumana Teodosija, koji je naslikan gotovo realistiki i u kome pripoznajemo tipinog
prdstavnika onovremenog klera. U njegovim reima i postupcima ispoljava se
licemerstvo gospodin Vukain je krunu junakom desnicom pravedno zadobio.
Stefanovieva Jelisaveta satkana je od sentimentalistike materije, ali ime u njenom liku i
isto lirskih elemenata koje donosi njena mladost i zaljubljenost u ivot. enski likovi u
ovoj drami uopte blee su dati, vie knjiki. U tim scenama moe se prpoznati
melodramska atmosfera i situacija. Kraljevi Marko u poneem je obogaena i nagraena
slika iz narodne poezije. Pisac ga prikazuje i kao ljubavnika. Dominantna Markova crta je
rodoljubivost on je zastupnik legitimiteta carstva. On svojom snagom i odlunou
nadoknauje Uroevu slabost, hrabri i njega na otpor. Tue su mu Vukainove neasne
spletke i zadnje misli.
Stefanovi uzima od romantiara i veru u oveka, u njegovu mo. Jedan od principa
romantiarske poetike je da ovek, jedinka, treba da bude u centru zbivanja, da je
individualnost najznaajnija i najvanija. I Stefanovievo oslanjanje na blago narodne
poezije govori o njegovom usmerenju ka romantizmu.
Kao jedno od najupeatljivijih mesta u drami nesumnjivo su scene u manastiru iz treeg
ina. Tu se vidi Stefanoviev dar u slikanju karaktera i stvaranju realistike atmosfere. Tu
je sadrana i implicitna kritika crkvenih velikodostojnika koji je u srednjevekovnoj Srbiji
imao izrazit uticaj, kao i u Vojvodini u Stefanovievo vreme. Posebna vrednost scena u
manastiru su i komini pasai, skladno utkani u tragino tkivo. Oni deluju kao oaze
oputanja od herojske i sentimentalistike patetike prisutne u mnogim tiradama.
Kad je re o nedostacima, to su: slabija kompozicija, razvuenost i mestimina tromost
radnje. esto predugi, zamorni monolozi i dijalozi optereuju prirodni tok u razvoju
radnje. Meutim, osnovne kompozicione konture su vrste, dobro projektivane, s
elementima monumentalnosti i dvostruke, paralelne radnje. Najvei nedostatak ove
tragedije je nedoraenost. Tako je u njoj pokazana vie stvaralaka mogunost pieva
nego dovreno umetniko zdanje.
ak i u etvrtom inu, koji je najslabiji, Stefanovi daje zanimljive i upeatljive epizode:
Vukainove monologe i samorazgovore sa saveu, kako bi produbio njegov lik i
pokazao neka kolebanja u Vukainovom zloinakom pohodu.

16. VUK STEFANOVI KARADI (1787-1864) kritike i polemike, Srpski rijenik

Jovan Dereti, Vuk Karadi
Vukov rad deli se na etiri oblasti:
skupljanje narodnih umotvorina
reforma jezika i pravopisa
etnografski spisi
istorijski spisi
Vukov knjievni i nauni rad deli se u etiri velike faze:
faza utemeljivanja 1814-1818.
faza razgranavanja 1818-1836.
faza ozakonjivanja 1836-1847.
faza dovravanja 1847-1864.
Jovan Dereti, Gramatika i Rjenik
U filologiji, Vuk je obavio nekoliko kapitalnih poduhvata:
(1) napisao je prvu gramatiku srpskog jezika
(2) napisao je prvi renik srpskog jezika
(3) izvrio je azbuno-pravopisnu reformu, iz koje je proizala naa dananja azbuka
(4) izvrio je jeziko-knjievnu reformu, iz koje je proizaao na moderni knjievni jezik.
Prvi Rjenik izdvaja se i time to je gotovo sav proistekao iz Vukovog pamenja. On
reprezentuje govor hercegovakih doseljenika u zapadnu Srbiju. Drugi Rjenik raen je u
saradnji sa Daniiem, i sadri oko 20 hiljada rei sakupljnih sa drugih jezikih podruja.
U oba izdanja Vuk se dosledno pridravao naela da u renik mogu ui samo one rei
koje ive u narodu. U renik nisu ule mnoge rei koje su postojale u srpskom jeziku, ali
nisu ivele u narodnom govoru (npr. rjenik, predgovor).
Vuk je teio da uz rei donese i njihov kontekst. Posebno je obeleio dve kategorije rei:
turcizme (*) i stajae rei iz narodnih govora (st). Za turcizme je smatrao da ih treba
ierati iako su ivele u narodu pa ih je zato i uneo u renik. Konkretizaciju nekih
optepoznatih rei Vuk je postizao duim ili kraim saoptenjima uz te rei. Osim kratkih
napomena uz pojedine rei nalazimo i ire razvijene tekstove od kojih su neki pravi
lanci. U njima Vuk iznosi ta se o datom pojmu pria u narodu, ili na koji se nain on
javlja u narodnom ivotu. O pojedinim mestima iznesene su legende o njihovom

nastanku i dobijanju imena. Posredstvom narodne mirologije u renik su ulazili neobino

i udesno. Neki lanci su etnografskog, sociolokog ili kulturnoistorijskog karaktera
(Boi, Knez, Hajduk, egrt itd). U slikanju narodnih obiaja i verovanja Vuk se
pokazuje kao pozdan folklorista i mitolog. Srpski rjenik je enciklopedija narodnog
ivota i patrijarhalne kulture.
Jovan Dereti, Jezika reforma
Jezik je po Vukovom miljenju jedna od temeljnih duhovnih vrednosti. Zajedno sa
zakonom (verom) i obiajima, jezik je jedna od tri narodne svetinje. Dok je Dositeju
primarna bila razumljivost jezika, Vuk je na prvo mesto stavio zahtev za pravilnou u
njegovoj upotrebi. Jezik kojim se piu knjige mora biti pravilan, tj. saglasan naelima
gramatike i renika tog jezika.
Vukova reforma polazi od kritike stanja u naoj tadanjoj knjievnosti. itava naa
knjievnost bila je po njegovom miljenju samo toboe srpska, jer jezik na kome je
pisana nije bio srpski nego slavenski (crkvenoslovenski). Za njega je slavenski drugi,
zaseban jezik, razliit od srpskog, iako su ta dva jezika srodna. Nae pisce je kritikovao
to prave meavinu ta dva jezika. Zahtev za potovanjem granice izmeu ta dva jezika je
lajtmotiv Vukovih programskih, kritikih i teorijskih tekstova. Taj zahtev vaio je
podjednako i za gramatiku i za leksiku.
Vuk je smatrao da je jezik iskljuivo kolektivna, narodna tvorevina i da nijedan pisac
nema prava da mu bilo ta dodaje, oduzima ili popravlja. Bio je protivnih kovanja novih
rei. Smatrao je da e nove rei sam narod stvoriti kad bude potreba i da ne treba
vetaki neologizirati. Sam je stvarao nove rei, u duhu narodnog jezika pri prevoenju
Novog zavjeta (npr. knjievnost um. knjiestvo).
Od polemika koje je pisao, najvanija je desetogodinja polemika sa Jovanom Hadiem,
a od pojedinanih Primjeanija na prevode...
U kritici knjievnog jezika Vuk polazi od kriterijuma pravilnosti u knjievnoj upotrebi
jezika. Njegova jezika kritika knjievnosti nije kritika stilistike, nego gramatike i
leksike. Vuk je neprekidno isticao da je pravilan jezik preduslov svake dobre
knjievnosti. Stalno je isticao da pravila o jeziku ne spadaju u domen estetskog ukusa,
ve da su ona data u samom jeziku.
Jovan Dereti, Vukova kritika
Vuk stalno istie da pravilno pisati znai pravilno misliti. Njegova kritika tadanjeg
jezika pisaca ujedno je i kritika naina njihovog miljenja. Naa knjievnost je formirana
pod stranim uticajima i kao takva, ona se otuila od naroda. Zato je kritika knjievnog
jezika kod Vuka postala kritika osnovnog pravca nae knjievnosti.
Kao i drugi veliki polemiari, i Vuk je lako prelazio sa osporavanja dela na
diskvalifikaciju linosti. Njegov omiljeni postupak je da satirinom, ironinom ili
parodijskom interpretacijom pogrenih, nespretnih, neodreenih iskaza protivnika stvara
negativnu sliku njegove linosti, gradi njegov knjievni, satirini lik. Tim postupkom on
se najvie slui u obraunima sa Vidakoviem i Hadiem. Kritika dela tako se pretvara u

suenje autoru u kome je zavrni deo presuda piscu. Npr. za Hadia kae da je fuer i
arlatan. Svi Vukovi darovi doli su do izraaja u njegovim kritiko-polemikim
tekstovima: prodornost i lucidnost misli, jasnost i preciznost formulacija, smisao za
ironiju i satiru.
Jovan Dereti, Klasicizam
Vidakovi ima jasnu svest o romanu kao slobodnom umetnikom delu, koje poiva na
vlastitim zakonima. Roman nije istorija, te se od njega ne moe traiti da potuje
hronologiju i injenuku tanost. On nastaje iz slobodne pesnike fantazije, u njemu se
prikazuju stvari sline istini, a ne istina sama. Vidakovi je u svojoj odbrani isticao ono
to je bitno za roman kao vrstu, njegovu poetsku, fikcionalnu prirodu. Kritiari (pa i Vuk)
pred na roman su postavljali zahteve koji su daleko nadrastali njegove mogunosti.
Takav roman bio je neostvarljiv u tadanjim knjievnim prilikama. Kritika romana ila je
ispred samog romana.

17. VUK STEFANOVI KARADI KAO PISAC I ISTORIAR

(itije Ajduk-Veljka Petrovia, Prva godina srpskoga vojevanja
knezu Milou)

na daije, Pismo

Jovan Dereti, Majstorsko pripovedanje

O Prvom ustanku Vuk je napisao tri teksta: Prva godina srpskog vojevanja na daije,
Druga godina srpskog vojevanja na daije i Praviteljstujui sovjet srpski. Drugi ustanak
prikazao je u monografiji Milo Obrenovi, a sliku prilika posle ustanka dao je u Pismu
knezu Milou i Tajnoj knjizi o knezu Milou.
Najrazvijenija i najbolja njegova biografija je itije Ajduk-Veljka Petrovia.
U pisanju istorije, Vuk naglaava potrebu za istinom. Uviao je da je teko pisati o
savremenim dogaajima. Vuk u svojim istoriografskim radovima neprijatne stvari govori
na neprijatan nain. Nije se ustezao da kae i najgore stvari i o najznamenitijim ljudima
samo ako su bile istinite. Vuk je tako pretea kritike istoriografije koja se uvrstila tek
krajem 19. veka.
U nainu pripovedanja nadovezuje se na umetnost usmenih kazivaa i to sam istie. U
njegovom stilu nema nieg suvinog i kitnjastog, nema patetike i sentimentalnosti. On o
svemu pripoveda mirnim, epski nezainteresovanim tonom, nastojei da odri stav
objektivnog hroniara iji je glavni cilj da istinito svedoi. Pa ipak, Vukovi spisi su
daleko od toga da budu nepristrasno i bezlino kazivanje uesnika i svedoka. U njegovom
istorijskom kazivanju ima knjievnog vika koji je u istorijskom smislu izlian. Pod
njegovim perom istorija se pretvara u knjievnost.
Teio je da suzbije sve to je lino te stoga izbegava sebe da pominje ili svoj lik maskira
u itiju Ajduk-Veljka Vuk je jedan prijatelj. Teio je da se uzdri od izricanja linih
sudova. Ipak, pozicija distanciranog, ironinog naratora omoguila mu je da sve to je

eleo iskae do kraja i bez dlake na jeziku, kritiki i satiriki: negativne strane ljudi,
sutinu dogaaja itd.
Vukov realistiki postupak zbog preterivanja nekada prelazi u karikiranje.
Vukova slika ustanike epohe kree se u velikom rasponu od herojskog do
skandaloznog, od epskog do satirinog. Uzeti u celini, Vukovi ustaniki spisi donose
sliku razaranja epskog, herojskog sveta narodne pesme.
Ono to Vuka najvie odlikuje kao pisca jeste njegovo oseanje za oveka u istoriji, za
karaktere uesnika u dogaajima. On je esto govorio kako osobine istaknutih ljudi utiu
na tok istorije, ili kako se u promenjenim okolnostima menjaju karakteri ljudi. Kad
opisuje karaktere Vuk je moralista. Ljudske postupke koje prikazuje podvrgava moralnoj
proceni. Vuk ne polazi od idealne predstave o oveku, kao to to ine Dositej i drugi
(moraliu), ve se njegovi moralni sudovi zasnivaju na posmatranju stvarnih ljudskih
odnosa i karaktera istorijskih linosti.
Pismo knezu Milou predstavlja misaoni, politiki epilog njegovog pisanja o znamenitim
ljudima toga doba. Stvarno ponaanje vladaoca ini osnovu traktata o vladaocu uopte.
Tu je Vuk zaetnik moderne politike filozofije.
Od anrova, u Vuk se opredelio za hronike i biografije.

18. 19. SIMA MILUTINOVI SARAJLIJA (1791-1847)

Jovan Dereti, Sima Milutinovi i umetnika epika
Bio je uitelj Njegoev, Vukov prijatelj i posredni prethodnik Laze Kostia i Zmaja. U
njegovom stvaralatvu uspeli su pojedini fragmenti neobine snage, ali nijedno delo nije
do kraja uspelo. Po duhu romantik, poveo se za klasicistikom modom svoga vremena. U
Nemakoj je upoznao Getea i pokazao mu svoj najpoznatiji spev, Srbijanku. U knjievnoj
javnosti pojavio se pesmom Srpska moma koju je Vuk uzeo kao moto za Pjesnaricu.
Najznaajniji stvaralaki period-u Vidinu 1816, kada je za 2 meseca napisao oko 60
ljubavnih i kosmikih pesama. Poznata je njegova zbirka narodne poezije Pjevanija
crnogorska i hercegovaka. Pisao je i lirske i epske pesme, drame i istorijska dela.
Tematski se izdvajaju tri kruga: herojsko-epski, kosmiki i ljubavni. Ljubavne pesme
(Milo ropstvo, Razvrat, Ljubav je ivot, Nepoznatoj) drugaije su od klasicistike ili
sentimentalistike knjievnosti. Kod Milutinovia postoji strast koja pobuuje radost i
tugu i muti idilini zemni raj. Ljubav je i milo ropstvo i zemni raj i izvan nje nema
nieg vrednog emu bi ovek mogao teiti. Vie tenje i ideali su nitavni, a jedino
utoite je predavanje radostima ulnog uivanja. Kosmike pesme su drugaijeg
karaktera (Budni san jedne noi u Vidinu i Na pitanje ta sve sam radim, odgovor). Druga
pesma sastoji se od dva dela, rasvita samoe od kojih je svaki pesma za sebe. Pesnik se
odvaja od zemaljskih stvari i stremi viim, duhovnim vrednostima. Svoj zadivljeni pogled
on upire u zvezdano nebo i posmatra udnu igru zvezda i meseca nastojei da iz nje

proita neku viu poruku. Njegova misao se u trenucima samoe odvaja od tela i leti
slobodno ka kosmikim prostranstvima, oblee oko sunca, meseca i zvezda, da bi na
kraju dola i do samog boga. Bog se pojavljuje na folklorni, patrijarhalni nain, kao
svemogui zemljodelac, koji neumorno obrauje nebesku njivu stvarajui tako nove
svetove. Drugi beskraj pesnik otkriva u malom, poniranjem u samog sebe.
Milutinovieve kosmike pesme ispevane su u junakom 10-ercu sa elementima narodne
mitologije. U njima se prvi put sreemo sa slikama i idejama koje e kasnije razviti
Njego u Lui. Od kasnijih kosmikih pesama izdvaja se spev Mazda svojom neobinom,
na momente ekscentrinom interpretacijom biblijskog mita o svetskom potopu. Kasnije
se vie orijentisao prema epici i drami i herojskoj tematici. U herojskim pesmama slavu
stavlja iznad svega. Misao da se besmrtnost stie kroz herojsku smrt varira u mnogim
delima. Kao pesnik nacionalne heroike, Milutinovi se najbolje izrazio u velikim
formama, u epskim i dramskim spevovima. Glavno njegovo delo je grandiozni spev
Srbijanka. Njime je pokuao da ostvari sintezu klasine tradicije i nae narodne pesme,
na grai ive istorije. Prvobitni naslov dela je Srbijada, jer se ugledao na Ilijadu.
Srbijanka je stihovana (preraeni epski deseterac) hronika Prvog ustanka sastavljena od
109 pesama razliitog obima i slabo meusobno povezanih. Njen predmet nije odreena
radnja ili dogaaj, ve itavo jedno vreme. Najvie panje posveeno je Karaoru, ali
spev nama glavnog junaka. Nije podraavao narodnu epiku, oslobodio se njene stilizacije,
shematizma i formula. Poetiku osnovu dela ini istorijska naracija. S druge strane,
Milutinovi pokuava da poetizuje istorijsku grau: koristi antike simbole, neologizme,
mitologiju, fantastiku, alegorizaciju. Otuda jako lirsko obeleje ovog speva. Na poecima
pojedinih pesama preovladava narativnoistorijska tendencija, a zavrecima i sredini peat
daje lirska tendencija. Umetniki kvaliteti dela sreu se u sferi poetskog iako je izraz
ponegde taman, teak, nepristupaan. Jadna od najboljih pesama iz Srbijanke je Srpka
vjeitost, u kojoj se govori o propasti Ustanka i stradanju naroda. Ona poinje monom,
apokaliptinom strofom i u tom tonu je ispevan uvodni deo pesme. U drugom delu ona
prerasta u potresno svedoanstvo o ljudskom stradanju, s drastinim naturalistikim
pojedinostima.
Za ovaj spev u celini karakteristina su gnome, koje sreemo svuda po spevu. Njeni
izvori su u narodnoj mudrosti i rodoljubivoj misaonosti Lukijana Muickog i drugih
klasicista. Taj stil prihvatio je potom i Njego.
20. Poezija Jovana Sterije Popovia (1806-1856)
21. Jovan Sterija Popovi, Na smrt jednog s uma siaveg
Miodrag Pavlovi, Jovan Sterija Popovi, njegova poezija
Po osobinama stiha i po svojim latinskim uzorima, Sterijina poezija je klasicistika. Ali,
to nije pravi klasicizam. Uticaj kasnijih latinskih pesnika je oigledan u njegovom
skepticizmu i stoicizmu. Ima delova Lukrecija Kara sa kojima Sterijine pesme
uspostavljaju vidljiv paralelizam. Klasiciste su podsticali i primeri iz rimske istorije koji
su budili asocijacije o propadanju sveta i prolaznosti i najtrajnijih tvorevina istorije.
Klasicizam kojem je Sterija blizak bio je bez erotske komponente, bez obnoviteljske
nade, trezven i oajan.

Sterija je verovao u graansku vrlinu, u rodoljublje, u red, razum i dobru nameru, ali nije
verovao u pobedu vrline i mudrosti nad ludou pojedinca i istorije, ni u drutvu svog
vremena nije video dovoljno spremnosti da se po razumu postupa.
Sterijin klasicizam razlikuje se ne samo od evropskog, ve i od naeg klasicizma kojim su
pisali ostali pisci. Sterija nije mnogo voleo mitologiju, niti arkadijske, pastoralne slike,
nije imao smisla za helenistike ljubavne idile. Kao klasicista, bio je negovatelj morala i
prosvetitelj, oslanjao se na stvarni ivot i na argumente istorije. Njegova poezija nije bila
samo pouna, retorska i moralistika, nego i zaista mislea. Sterijina poezija nudi primer
kako bi izgledala poezija kod nas da se nije pojavio novi talas romantizma. Bila bi to
pouna, mislea poezija, u stalnom optenju sa drutveno-politikom stvarnou, sa
crtama satire, bez mate. Opta pitanja ovekovog ivota, van hriansko-dogmatskih
odgovora bila bi glavni pesnikov problem.
Sterijino protivljenje strastima u osnovi je tradicionalni hrianski moral. Sterijino naelo
nije metafiziko disciplina koju on preporuuje usmerena je ka graanskoj vrlini i
dostojanstvenom ponaanju oveka. Ovde se prepoznaje uticaj stoika Marka Aurelija i
Epikteta. Strasti su prema Steriji i njegovim uiteljima i uzorima glavni protivnik vrline.
Sve to je dobro treba da bude ovekov cilj, pogotovo razboritost, odmerenost, znanje,
prsveenost. Poezija treba da se zalae za stvari korisne za drutvo i neophodne za
dostojanstvo pojedinca. Treba biti uman i po umu se vladati, voleti svoj rod, iveti za
njegovo dobro i biti spreman na delatnost i rtvu u njegovu slavu.
Sa ovim zahtevom podudara se retoriki karakter Sterijine poezije. Ona hoe da poui i
ubedi, da navede na razmiljanje i da prosveti.
Sterija veruje da bi vrline i razum mogle da sauvaju narode i pojedince, ali je pod
utiskom toga da ni narodi ni pojedinci ne slede razum. Pesnik ne iskazuje veru da e
vrlina ikada trijumfovati, da e razum postati gospodar ljudskog delanja.
Tu postoji jedna misaona i psiholoka protivrenost: rodoljublje i odanost vrlina na jednoj
strani i porazno uverenje da dobra dela na kraju niemu ne slue na drugoj strani. Sterijin
patriotski poriv bio je dubok, ali sumnja u sve bila je jo dublja.
Tema pesme Na smrt jednog zlikovca ukazuje na Sterijin realizam, odricanje od
klasicistikog ideala uzvienosti i od uzora rokoko ljupkosti. Sterija se okree drutvenoj
patologiji, uzima nepopularne teme, pokazuje svoju sposobnost da u poeziji rukuje
hladnim tonovima.
Parnjak ovoj pesmi je Na smrt jednog s uma siaveg, pesma iji prvi deo je lapidarna
himna razumu, odnosno umu. Opis bezumnika koji bludi po polju sam, van ljudskog
drutva, van odnosa, polako i jedva primetnim potezima pesnika pretvara se u neto
dobro i uzorno. Pesnik, veliki oboavalac razuma, poinje da zavidi miru ludaka i
njegovoj srei u grobu. Sterija zavidi onome ko je i razum uspeo da izgubi i postao
jednakovredan sa mudracem. Pesma se zavrava akordima olakanja, koje je dolo po
cenu dubokog pesimizma, odricanja od svih javnih vrednosti, po cenu otvorenog gledanja
u nerazumnost svega.
Izvestan broj Sterijinih pesama pokazuje i da nihilizam moe da dobije crte olakanja,

osloboenja, sublimacije. To je blisko filozofiji budizma, koja otvara vrata u plemenitost

Niega kroz odvajanje od nae banalne stvarnosti.
Vei deo Sterijinih pesama obrauje istorijske teme (jedna zbirka pesama zove se
Davorje, to bi znailo: ratnike pesme, pesme o pozivu na boj). U nekim pesmama, npr.
u Izobraeniku, Sterija otkriva svoju nesaglasnost sa Evropom, ili Zapadom uopte.
Naslov ove pesme moe da podrazumeva i veoma obrazovanog oveka, ali i uobraenog i
sujetnog. U imaginarnom dijalogu sa Evropom (Zapadom), Sterija se u ovoj pesmi
legitimie kao varvarin, kao neznalica. Sterija ovde reaguje na 1848. godinu, na krah
revolucije. Konzervativni evropski krugovi koji su pobedili tada, nikada nisu voleli Srbe.
Sterija je po obrazovanju i kulturolokom profilu zapadnjak, ali on je protiv Zapada. On
je oseao da kulturni prostor na kome deluje ima sopstvene potencije i koordinate i
izvorne mogunosti razvoja.
Rodoljubivoj, nacionalnoj temi, Sterija je posvetio vei broj pesama: Davorje na polju
Kosovu, Srpski narod i njegova sudbina, Spomen Vidov dana itd. Ove pesme nisu
konvencionalna ljubavna lirika. One su istovremeno predmet razmiljanja o sudbini i
istoriji, pokuaj istorijskog savetodavstva i put ka dubljem samorazumevanju nacionalnog
bia. One esto imaju u sebi dramatsku strukturu. Ipak, Sterijine rodoljubive pesme
deluju kao sveani recitali u praznom pozoritu.
Ne moe se prevideti kritika nota u Sterijinom pesimizmu i njegovim porukama. On
kritikuje i istoriju i savremenike, i sunarodnike i ostale balkanske i evropske narode.
Sam naslov pesme ovek ukazuje da je Sterija hteo u svom zrelom dobu da napie pesmu
u kojoj e se zajedno nai njegova gledanja na ovekovu prirodu, sudbinu i nedoumice.
Nekoliko formulacija u dugakim elegijskim distisima su aforizmi skeptine filozofije i
nihilistikih raspoloenja. Opis oveka u ovoj Sterijinoj pesmi ide od spoljnih opisa, od
ranih faza ovekovog ivota, preko fiziolokih opaanja i definicija ljudskog ponaanja
do optih formulacija o njegovim sklonostima, moralu, protivrenostima. Protivrenosti
koje Sterija razmatra su: nagon i plahost s jedne strane i razum, koji ima velike
mogunosti, a nedovoljnu mo s druge. Um i razum su elementi oveka koji nadmauje
bioloke i psiholoke uslovljenosti. Dobro i korisno delanje, kao izvorna nevinost
ovekova, osnove su njegovog sutastva, njegove kulture, njegove iskupljujue
metafizike egzistencije. Ali, ne ostvaruje se nadanje da e ovek iveti na visini svojih
najboljih mogunosti. Protivrenosti su razorne: unutra, u psihi, pobeuje plahost, spolja,
pod prividom dobra, pobeuje istorijsko zlo, kvare, izvitoperenje. Tragedija je utoliko
dublja to su plemenite ovekove mogunosti tu, na domaku ruke. Istorija, nauka i
razmiljanje, nedovoljni su da razree ovaj iskonski zaplet ovekov. Nehotice, ova pesma
pokazuje duboki psiholoki paradoks prosvetiteljstva: razumnost odvodi oveka u dublji
oaj no to je ikada iracionalnost uspela da ga odvede. Razum, koji je trebalo da oslobodi
oveka svih strahova, odvodi ga u amu, beznae, paralizu. Pesnik je otvorio predubok
jaz izmeu nagona i razuma da bi na kraju opet mogao da sastavi srenog oveka.
Koncept Sterijine poezije podrava prosvetiteljski duh demitizacije. Ova poezija izbegava
metaforu, namerno je oskudna u slikama, ne trai ukras. Sterijini predugi stihovi naginju
prozi. Reenice su slagane po pravilima latinske sintakse. Sterija je, moe se rei, u

nekoliko svojih velikih pesama, napisao ode Niemu. Sterijina pesma ovek se istie
svojom ozbiljnou, jedinstvenou svojih gledanja, svojom misaonom razraenou koja
je urodila nizom pesniko-filozofskih aforizama i iskaza. Sterija pesnik nije bio samo
erudit, njegov talenat bio je u individualno obojenoj misaonosti, u smislu za stilsku
doslednost i okvire knjievnog roda. Sterijino vienje oveka ostaje jedinstveno u svojoj
trezvenoj obrazloenosti, u odbijanju iskuenja strasti i mate, u nesentimentalnom
crtanju ovekovog ponaanja.
Argumentovani retorini stil koji preovlauje u Sterijinim pesmama deo je njegovog
racionalistikog prosvetiteljstva i opte sklonosti ka rezonovanju, iznoenju odreenih
tvrdnji i filozofskih hipoteza. Upravo to retorino, koje polazi od razuma i erudicije
karakterie njegovu poeziju. Njegova retorika ne ide za tim da nas pridobije, ona zastupa
i brani samu sebe, svoju istinu.
Sterija je svoju poeziju oslobodio vetakog i kitnjastog. To je klasicizam bez
konvencionalne mitologije, metaforika, ukrasi i elegantni pesniki gestovi svedeni su na
najmanju meru. Njegova otrina je kritina, njegova jasnost nepotedna.
U pesmi Nadgrobje samom sebi nita je izgovoreno bez sentimenta, bez utehe u
fantaziji, bez poziva na sauestvovanje, saaljenje, bez proklinjanja ikog ili ieg. U
petnaest kratkih stihova Sterija je 9 puta, na razne naine rakao nita. ovek ne moe
netremice gledati neuteno u lice nitavila. I oaj je neto, prema nitavilu koje je nita.
Sterijin nihilizam je duboka kritika sveta kakav jeste. Ipak, Sterija nije ni ljut, niti se
kome sveti. Njegova racionalistika sublimacija ula je u mirne vode i deluje filozofski,
kao saznanje.
Miron Flaar, Interpretacije uz Davorje, Strasti i beuvstvije: Na smrt jednog s uma
siaveg i Groblje
Strast (uvstvo, razdor), kao opti naziv za inioce koji unesreuju i vode u propast ljude
i narode, kod Sterije upuuje na tri meusobno povezane oblasti: psiholoku, moralnu i
istoriozofsku.
Dve pesme iz temetskog kruga posveenog oveku i njegovoj sudbini, Na smrt jednog s
uma siaveg i Groblje grade u sebe zatvoren diptih.
Pesma Na smrt jednog s uma siaveg uobliena je kao razvijena retorska apostrofa. U
iskazu uoblienom na taj nain data je najpre slika preminulog slaboumnika i njegove
ivotne sudbine, teke i mune. Slaboumnik je proveo ivot bez braka, dece, vesele
drube pa i bez krova u gologlavom lutanju po poljima. Odmah na poetku javlja se re
uvstvo: Stran ti bi uvstva ar.
U drugom delu pesme (od No ti ni studen oseao nisi...) pesnik menja ugao gledanja i
ocene sudbine umrloga Alekse. Sterija pobraja, specifikuje i katalogizuje sve ono to
prosenog oveka vrea, pogaa, mui i razdire, a slaboumnika se nije nikako doticalo.
Aleksa nije patio zbog dvolinosti, ogovaranja lanih prijatelja, nije strepeo od crne
zlobe, duh mu nisu potresale alosti, patnja i bolest (neobian pomen fizikih oboljenja
usred popisa nemirnih i afektivnih duevnih stanja). Slaboumnik je u svim situacijama

bio ravnoduan i od svake bede stran. U zavrnoj, tipografski izdvojenoj skupini

stihova, pesnik svoj niz negativno formulisanih odredbi naglo okree u afirmativnu
formulaciju: ti si/Jedan uivao mir/O srean ti si! Osnovni tok misli u pesmi je sledei:
prva skupina stihova pokazuje da je slaboumnik po optem sudu nesrean, druga,
sredinja i najobimnija skupina kazuje da slaboumnik nije bio izloen patnji i nesrei jer
nije oseao i trea, kratka i zakljuna skupina pokazuje da je slaboumnik bio srean jer je
bio spokojan. Idejna linija pesme, nezavisno od pitanja treba li u njoj nauti prizvuk
ironije ili sarkazma pomera se izmeu poetnog stava i zavrnog zakljuka: biti bez
uvstva to je ono to obezbeuje spokojstvo i duevni mir. Klju za razumevanje ove
pesme lei u slici pravoga, idealnog mudraca i to takvoj koja potie iz uenja antikih
stoiara. Kao odrednica za slaboumnika namee se re beuvstvije ili beuvstvenost
iako se ona ne navodi u samoj pesmi, ali pomenute kvalifikacije slaboumnika na nju
upuuju. Beuvstvenost slaboumnika je tako potpuna da je mogla posluiti kao slika,
uzor, primer svakom mudracu, a posredno je naglaeno da beuvstvenost mudracu mora
biti cilj jer samo ona obezbeuje ovekovu nezavisnost od udaraca sudbine i ini oveka
otpornim prema svetskoj buri. Sterija u ovoj pesmi naopti nain kazivuje istinu o oveku
i njegovoj sudbini. U gotovo katalokom pobrajanju uzroka ovekovog nespokoja i
stradanja, ti su uzroci generalno sagledani, premda razlueni po nainu i sferi svoga
delovanja. Predstavljeni su kao spoljanji inioci (tua dvolinost) ili unutranji (vlastita
alost, patnja). Od unutranjih inilaca posebno su naglaeni lakomost i elja k slavi. U
nizu primera beuvstvenosti Sterija navodi da onaj koji ostane spokojan i na pogrebu
svojih najbliih i najmilijih, najuverljivije utelovljuje obrazac, tipski lik mudraca. Stoika
filozofija simboliki je saela svoj krajnji cilj u izgraenu sliku idealnog mudraca,
potpuno obeuvstvenog odnosno apatinog. U starogrkom jeziku re apatija obeleava
odsustvo afekata (lat. affectus = svojstvo, prirodno raspoloenje, stanje, bolest, potres
duha, unutranje oseanje, uvstvovanje, estoki potres due, strast, elja, pohota,
lakomost, ljubav, naklonost, volja). Prema tekstu pesme Na smrt jednog s uma siaveg
biti bez uvstva znai za oveka ne biti duevno podloan afektima i spoljnim
afektacijama bolestima tela, potresu duha, strastima i pohotama, posebno lakomosti i
vlastoljublju. U peripatetikoj koli u Aristotelovom uenju najvanije je bilo dosegnuti
vrlinu (arete), to je u stvari neka vrsta mere. Odatle potie predstava o zlatnoj sredini
koju preporuuje Horacije (Sterija je prevodio Horacija, a on je preuzimao postavke i od
stoika i epikurejaca). U pesmi Na smrt jednog s uma siaveg put do spokojstva ne vidi se
kao zlatna sredina nego kao krajnje beuvstvije. Epikurejsko uenje zalae se za stanje
uravnoteenosti koje je uskovljeno odsustvom bola iz tela, odnosno nemira i nespokoja iz
due. Stanje unutarnje ranotee i duevne smirenosti moe se oznaiti terminom
neuznemirenost. Zbog svoje moralistike i didaktike sadrine Senekini spisi itani su
po kolama sve do Sterijinog vremena i to rado i mnogo. U stoicizmu, a nasuprot
epikurejstvu, isticano je kako su afekti (nagoni) iracionalno kretanje, protivno ljudskoj
prirodi. Svi afekti su estoki i valja ih iskorenjivati. Seneka zahteva nepotedno
isterivanje i iskorenjivanje afekata (peripatetiari trae da se afekti umire, ublae). Jo je
ranije u okviru stoike kole pojam apatije izjednaavan sa pojmom tuposti i otupljenosti,
na ta je, kao na greku, posebno ukazao Seneka. Seneka govori o preteranom
povlaivanju nagonu za samoodravanjem, tj. ropskom sluenju telu koje izaziva tri vrste
nespokojstava ili strahova: oskudica, zatim boletina i strah od onoga to nam nasilno
ine moniji od nas. U pesmi Na smrt jednog s uma siaveg Sterijin katalog ivotnih

nedaa i zala ukazuje upravo na one izvore ovekovog straha i nespokoja koje stvara
nagon za samoodranjem kada je neuspregnut filozofijom.
Na prvom mestu i kod Sterije je nedostatak u onome to nam odrava telo u hrani,
odei, krovu nad glavom. A onda se pominje ono to nam nanosi nasilje monijeg oveka
fiziko stradanje od neprijateljske ruke (pomenuvi dve grozne godine Sterija
nedvosmisleno ukazuje na krvoprolia i borbe u revoluciji 1848-49).
I trei od tri kod Seneke spomenuta uzronika egzistencijalnog straha u oveku, a to je
bolest ili fizika patnja, javlja se u katalokom nabrajanju kod Sterije.
Pesma Na smrt jednog s uma siaveg, kada se na nju u celini gleda, zapravo dovodi u
pitanje ironino i sarkastino, poruku i pouku stoicizma. Sterijina pesma obnavlja, svesno
ili sluajno, motiv koji ja karakteristian za ono gledanje na stoiku apatiju koje su
zastupali kritiari stoike koncepcije pravoga mudraca. Ova pesma zasnovana je na
izjednaavanju idealne apatije stoikog mudraca sa potpunom tupou slaboumnika.
Povuen svojim pesimizmom Sterija izokree stoiki ideal u njegovu protivsliku.
Druga pesma, Groblje, slika u sredinjim svojim strofama ovekov ivot kao buru na
moru, a tu se javlja i re strast Strasti slepoa i nesitost elja... U sredinjem delu ove
pesme javlja se takoe katalog inilaca koji uzrokuju strah i nespokojstvo u oveku. I
ovde se kao spoljni inioci pominju sluaj preki i bolesti razne
U obe navedene pesme okosnicu sredinjeg deo teksta ini nabrajanje onih inilaca koji
po uenju antikih stoiara, naroito onih mlaih, iz doba Carstva, uzrokuju
egzistencijalni strah i nespokojstvo u oveku neoboruanom filozofijom. U obe pesme
katalog u zavrnom delu ima pojmove lakomosti i slavoljublja. Ovi inioci oznaeni su
kao uzronici burnih pokreta duha, kao uvstva ili strasti koje su uvek pogubne u svom
delovanju.
Sterija i u Davorju, naelno bei od mitologisanja, stoga je umesno pitanje, otkuda to da
u metaforu ivotne bure u pesmi Groblje unosi pomen mitske Haribde? U jednom od
Senekinih pisama o moralu govori se o tome kako mudrac ne samo to nee izazivati
gnev monijih nego e ga se i kloniti, upravo onako kao to se pri plovidbi kloni oluje.
Samo nesmotren kormilar kada plovi na Siciliju ne vodi rauna o junim vetrovima i
prolazi tamo gde Haribda svija svoje vodene mase u prstenove.
I u pesmi Groblje, upravo kao i u njoj komplementarnoj, Na smrt jednog s uma siaveg,
optimizmu izvorne helenistike moralistike suprotstavljen je pesimistiki stav, nekakvo
razoarano neverovanje u vrednost ovekovih nastojanja oko ostvarivanja ideala
filozofije i etike.
U pesniku Steriji postoji psiholoka protivrenost s jedne strane je poeta koji veruje da
bi vrline i razum mogle da sauvaju i organizuju ivot oveka i naroda, a sa druge strane
sam, shodno linim negativnim iskustvima i vrednovanjima nigde ne iskazuje veru da e
vrlina ikada trijumfovati i da e razum postati gospodar ljudskog delanja.
Za pesmu Groblje konstitutivan je motiv spasa iz bure i oslanjanja u zaklon luke. U
sredinjem delu pesme, onom koji zavisi od stoikog spisateljstva, bura je najpre

metafora za ivot ivot je drue ovo burno more.

No posle pobrajanja inilaca koji, shodno stoikoj sistematizaciji, ugroavaju ivot,
uzima sliku ivotne oluje kao sliku ratnih metea i revolucionarnih nemira (6. strofa).
Odmah u sledeoj strofi iskaz prelazi u generalizaciju a doivljaj je pesimistiki.
Prve strofe pesme Groblje direktno asociraju sa Horacijevim i nekim Lukrecijevim
pesmama.
Jovan Dereti, Sterija i poeci srpske drame
U zbirku pesama Davorje ule su pesme potekle iz svih razdoblja njegovog pesnikog
stvaralatva.
Mada u osnovi klasicistika, Sterijina poezija nema konvencionalnu mitologiju i bliska je
bidermajeru. Za Sterijinu poeziju karakteristina je tenja karakteristina je tenja ka
raznovrsnosti oblika, neuobiajena za taj pravac. Sterija koristi poljski trinaesterac,
sapfijsku strofu sa rimom, alkejsku strofu bez rime, elegijski distih, osmerac, deseterac,
jedanaesterac. Od anrova su zastupljeni: oda, epigram, ditiramb, epitaf, stihovani
putopis itd.
Rodoljubiva (istoriozofska) pesma Davorje na polju kosovom je kolektivni pla nad
sudbinom srpskog naroda, blizak baroknoj lamentaciji. Barokna tema prolaznosti i
nepostojanosti svega na svetu dobila je kod Sterije novu interpretaciju. Vaan je momenat
meditacije povodom davnih dogaaja i ljudi, a ne oivljavanje prolosti, to pokazuje da
pesnik gleda na istoriju istoriozofski, a ne istoriografski. Vizuelni utisak koji se dobija
posmatranjem ove pesme je 14 puta ponovljena figura krsta i zato se ova pesma moe
uzeti kao carmina figurata. Figura krsta kao simbola stradanja je u dubljoj saglasnosti sa
osnovnom idejom pesme o stradanju i muenitvu srpskog naroda.
Od pesama na opte, moralno-filozofske teme najznaajnije su Groblje i ovek. Oko
Groblja grupiu se pesme na smrt pojedinih linosti i nadgrobija (Nadgrobije samome
sebi), a oko oveka pesme o raznim tipovima ili karakterima (Izobraenik), koje su bliske
Sterijinim komedijama. Izmeu ove dve grupe su pesme: Na smrt jednog s uma siaveg i
Na smrt jednog zlikovca.
Sterijina imaginacija vie je retorika nego pesnika, vie se temelji na invenciji nego na
nadahnuu. Sterija je poeta doctus, humanistiki iroko obrazovan, dobro upuen i u
zanatsku stranu poezije. Pazio je na tehnike detalje pesme i razne mogunosti forme.
Sterija je intelektualni pesnik. Njegove pesme sadre melanholina razmiljanja
razoaranog, bolesnog oveka, koji se povukao iz javnog ivota. On peva o prolaznosti,
besmislu, nitavilu. Svuda vidi pusto, propadanje, smrt. Groblje je jedna od njegovih
najdubljih inspiracija. Sterija je najdosledniji pesimista u srpskoj poeziji i svuda oko sebe
vidi trule i sujete prah. Na tom kosmikom pesimizmu temelji se njegov paradox o
ludilu samo onaj ko izgubi razum moe spokojno proiveti svoj vek (Na smrt jednog s
uma siaveg).
Na slian nain peva i o istorijskim temama: o iezlim carstvima od kojih su ostale samo

ruevine, ne da podsete na nekaadnju veliinu, nego da pokau neizbenost njenog

propadanja (Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava), o nedaama srpskog
naroda u prolosti i sadanjosti, o nemogunosti da se povrati neto od onoga to je bilo
(Davorje na polju Kosovu), o mranim stranama savremene civilizacije koja se ogleda u
unitavanju zaostalih naroda sveta od belih kolonizatora (Izobreaniku).

22. Komedije Jovana Sterije Popovia (1806-1856) (Tvrdica, Pokondirena tikva) 23.
Rodoljupci
Vaso Milinevi, Sterijina komediografska trijada: Pokondirena tikva, Tvrdica,
Rodoljupci
Sterija je u punom smislu rei bio i balkanski pisac, po tematici posebno: pisao je o
Grcima, Bugarima, Albancima, interesovao se za rumunski jezik i njegove veze sa
slovenskim jezicima, ukratko, bavio se balkanistikom i pre osnivanja ove discipline.
Njegov rad na drami odvijao se u dva smera: prema tragediji i prema komediji. Dok je u
svojim komedijama pisao o svojoj sredini i svom dobu, za tragedije, odnosno alosna
pozorja koristio se graom iz nacionalne prolosti, narodne istorije i poezije. U
tragedijama je prikazao i negativne ljudske strasti (sukobe zbog vlasti, spletke oko
vladara, sukobe zbog ene itd.). Ipak, Sterijine tragedije, gledano u celini, imaju vie
knjievnoistorijsku nego isto umetniku vrednost. Sterija je svoj ozbiljni knjievni rad
poeo alosnim pozorjima, koja su u ono vreme imala velikog uspeha kod italaca (u to
vreme nisu postavljana na scenu). On je sam ubrzo napustio tragediju i posvetio se
pisanju komedije.
Sterijine komedije i dalje umetniki traju, kako zbog ive i istinite slike pievog toba,
tako i zbog sonih i autentinih likova, zbog bogate opservacije angaovane u otkrivanju
kominog u ljudskom karakteru, zbog dubljih istina o oveku i ljudskim slabostima.
Zato se odluio da pie komedije umesto tragedija Sterija je objasnio u predgovoru Lai
i paralai tu je izneo miljenje da je istina kazana u ali delotvornija na itaoce i
gledaoce, a njegov cilj i jeste ispravlenije ljudskih mana. Ljubav prema istini i elja da
kroz zabavu pouava svoje savremenike bili su glavni pokretai Sterijinog
komediografskog stvaralatva. Upoznavi se sa stvaralatvom Molijera i drugih pisaca,
Sterija je doao do zakljuka da pisac ne treba da donosi idealizovanu istoriju nekih,
uglavnom izmiljenih predaka, nego da sluaoca ili gledaoca poui i prosveti. Smatrao je
da je teatar kola u kojoj se ljudi ue. U svojim veselim pozorjima, Sterija strasno
igoe sujetu i pokondirenost, oponaanje tuinskih obiaja i uobraenost, samoivost i
gramzivost, la u meuljudskim odnosima i licemerstvo svake vrste, lani patriotizam i
lano predstavljanje, neiskrenost u knjievnosti i arlatanstvo u nauci. Sterijine komedije
ne odiu bezbrinou i vedrinom. U najboljim meu njima preplie se pa i poistoveuje
komino i tragino oseanje, a to je znak dubine i slojevitosti njegovog umetnikog
opusa. Sterijino delo prevazilazi one uske prosvetiteljske i moralizatorske koncepcije
koje je preuzeo od pisaca 18. veka. Ve njegova prva komedija predstavlja raskid sa
viteko-fantastinom atmosferom i Sterija se vraa istinitom oblikovanju vienog i

doivljenog. On ocenjuje fantastino-sentimentalnu literaturu kao tetnu i primitivnu, kao

stranputicu kojom su se uputili nai nezadovoljni malograani, da bi pobegli iz banalne i
prozaine svakidanjice svoje palanke. Ukoliko je i dobijao podsticaje iz tuih dela (npr.
Molijera), u svojim delima Sterija je davao svoju viziju, svoju analizu, svoju ocenu
vremena i sredine u kojima je iveo.
Pokondirena tikva je autentino delo u kome se na autentian nain pisac uputa u kritiku
i ismevanje mana svojih savremenika, srpskih graana u junoj Ugarskoj. Uzeo je dva
karakteristina drutvena tipa za ilustraciju nalija ondanjeg drutva: to su sirova i
primitivna malovaroanka, opanarica Fema, skorojeviki i snobovski opijena eljom za
noblesom i slavjanski pesnik Ruii. Kao centralni lik komedije, Fema je puna boje i
ivotnosti. Ona eli samo nobles i stidi se rada. I druge linosti u drami postavljene su
tako da i one osvetle Femin lik kao nosioca radnje. Samim tim vrlo je reljefno naslikano i
nalije odreene drutvene pojave snobizma i pokondirenosti. Femin jezik karakteriu
iskvareni nemaki i uopte strani izrazi, naroito francuski. Pisac je, kod Ruiia i Feme,
razliitim varijacijama jezikih sredstava postizao komine scene, sonu verbalnu
komiku. Npr. kada se Fema obraa Evici uoavamo njen prost, vulgaran duh i
intelektualno siromatvo. Sone, narodne rei kojima Fema oslovljava Evicu
suprotstavljene su Feminoj francuskoj konverzacijim i drugim uenim, a nakaradno
izgovorenim reima i izazivaju autentinu komiku. To je i pokazatelj koliko je govor
pravi izraz svakog oveka. Komediografskom poslu Sterija je, kako je i sam naznaio u
svojim predgovorima, pristupao kao moralist i mislilac, s namerom da kroz zabavu poui.
Cela komedija je tako usmerena da u prvi plan istie ideju o nakaradnom i tetnom
delovanju nekih pojava. U Pokondirenoj tikvi postoji i uloga rezonera (Femin brat Mitar)
iji je zadatak da naglasi pouku i poruku. U slikanju Ruiia, pisac se prvenstveno sluio
ironijom. Za svaku pojavu ili postupak Ruii nalazi navodno odgovarajue mesto u
klasici, a to deluje kao parodija na klasicistiku i izvetaenu literaturu. Sterija je ujedno
karikirao i pseudoklasicistiku knjievnu kolu, odnosno njene sledbenike kod nas, iji je
pesniki ideal bio visokoparna teatralnost, mutna simbolika iz klasine mitologije i
ruskoslavjanski jezik. Pokazuje se meutim da je ovaj nadripesnik ujedno i hohtapler.
On svesno koristi slavjanski jezik za stvaranje mita oko sebe jer hoe da se okolini
predstavi kao uen ovek i poeta. Pisac ga predstavlja kao nastranog poetu i licemera koji
je u stvari varalica i avanturista, koji svesno hoe da zaseni okolinu, ali u tome uspeva
jedino kod Feme, koja misli da e se zahvaljujui njemu probiti u visoko drutvo i postati
nobl. Svi Sterijini likovi su lokalno obojeni, svi nose peat svoje sredine i obiaja
vremena, to znai da su dobro i realistiki koncipirani. Fema i Ruii su psiholoki
obojeni. Komika je ovde strukturni element njihovih likova, naravi i karaktera. Sterija
koristi i sporedne likove u prikazivanju autentine slike vremena, drutvene naravi i
shvatanja. Ni Mitar, iako poten, nije u stanju da se uzdigne iznad okvira ustaljenih
shvatanja o drutvenim odnosima, braku, ljubavi (ne dozvoljava Evici da se uda za
Vasilija jer je siromaan, ali kada Vasilije osvoji novac na lutriji, zasluio je i Evicu).
Epizodna celina ljubav Evice i Vasilija, prilino je naivna i u ishoditu i u raspletu.
Pisac se, kao reenjem, posluio srenim sluajem (lutrijom), ime je pokazao da se
drutvene protivrenosti mogu reiti jedino sluajem. Ovako zasnovana i razreena
intriga odudara od realnosti ivota prisutnog u komediji. Osim toga, ova epizoda nema
nikakve vanosti za pievu osnovnu poruku. Nedostatak razvijene intrige povlai za
sobom i nedostatak dramske akcije. S obzirom na dramsku akciju i Fema je pasivan lik. A

kada joj se na momenat prua prilika da postane Ruiieva ena i na taj nain ostvari
eljeni i snevani drutveni ugled, ona sasvim gubi glavu i tu prohtevi ove primitivne
opanarice dobijaju groteskne razmere. Tako taj Femin nobles ostaje tokom cele
komedije preteno na verbalnom nivou. Od svega to namerava da ostvari, praktino ne
uini nita, samo pria o tome. Ako je glavno lice pasivno u dramskom pogledu, ni ostali
likovi ne mogu biti mnogo aktivniji pokretai radnje. U tome je jo jedna potvrda da je
verbalna komika pretena u Pokondirenoj tikvi, tj. razliitim jezikim varijacijama pisac
je postizao komine scene. Takav je sluaj kada se Femi spontano izleti i uzreica koja
najbolje osvetljava njenu pravu prirodu Najvee madame madame, vrag im materi,
nisam mogla otoi pogoditi. Svojom komikom Sterija ne ide prema humoru nego prema
satiri (Hugo Klajn). Komika u Pokondirenoj tikvi obojena je podsmehom, ruganjem
ironijom i satirom. Sterija je pri tom i angaovan pisac on se ne miri sa nedostacima
svoga vremena, ne ublauje ih i ne skriva konflikte. Satirina otrica je kod njega vrlo
vidljiva. Da nema pravog humora u Pokondirenoj tikvi najbolje pokazuje zavretak dela.
Ne samo da je izveden naglo, nedovoljno motivisano, nego tu i intenzitet komike naglo
pada. Dolazi do neke vrste nereene situacije. Fema se u ime izgleda na tri mua u
Francuskoj (to jasno pokazuje da u komediji prikriveno deluje i mehanizam seksualne
nezadovoljnosti glavne junakinje) s nekom nostalgijom oprata od svog noblesa. Sterijine
komedije ne odiu bezbrinou i vedrinom iako ih on sam naziva veselim pozorjima.
Zato i nema tzv. vesele katastrofe na kraju, u kojoj uglavnom svi budu zadovoljni.
Pokondirena tikva ide u red naih najboljih drutvenih komedija, odnosno komedija
naravi.
Pitanjem uloge novca u ljudskim i drutvenim odnosima Sterija se bavio u Tvrdici. Ovaj
problem obradio je u svoj njegovoj drutvenoj i naroito psiholokoj sloenosti i
ozbiljnosti. Fenomen fetiizacije novca i sticanja, tvrdienja, Steriju je dugo zaokupljao.
Steriji je sigurno bilo poznato Plautovo delo Aulularija ili Zlatni up kao i Molijerov
Tvrdica. Kako sam tvrdi u predgovoru, Sterija je neposredan povod da napie ovo delo
dobio iz razgovora sa prijateljem, vrakim lekarom Pekaroviem, kome je i posvetio
Tvrdicu. Svet sitnih trgovaca uinio mu se najpogodniji i najkarakteristiniji za slikanje i
izobliavanje ovog poroka. Dok je sve ostale svoje komedije Sterija oznaio kao vesela
pozorja, jedino Tvrdicu je oznaio kao aljivo pozorje u tri dejstva. Prvo izdanje
Tvrdice (1837) brzo je prodato, a drugo izdanje (1837) je preraeno i imalo je novog lika
Kir Dimu. Prvom inu je dodao jo dve scene, a treem inu jo jednu. U istoriji
knjievnosti Tvrdica je klasifikovan kao komedija karaktera. Kir Janja jeste karakter iji
je tvrdiluk pisac motivisao prvenstveno psiholokim i karakternim osobinama,
unutranjim ustrojstvom njegovog lika, ali on je ujedno i drutveni tip (Kir Janja je Grk,
Cincarin), sa bogato obojenim lokalnim koloritom. Mada nedovoljno zapletena i
razvijena, u Tvrdici postoji i odreena intriga. Zato se ovo aljivo pozorje moe odrediti
kao integralna komedija jer u odreenom stepenu ujedinjuje u sebi sve tri navedene
komediografske vrste. Dok su Plaut, Molijer i Dri u svojim komedijama o tvrdienju
uvodili motiv o zakopanom blagu, Sterija to ne ini. Zaplet i grau svoje komedije on
zasniva na doivljaju gubitka blaga glavnog junaka. Pravi motiv njegovog tvrdienja je
strah zbog sopstvenih interesa koje on vidi ugroene u novom, rasipnikom vremenu. On
je pripadnik stare i mudre nacije, i svestan toga, prezire svet oko sebe. Janja je
nesposoban da se prilagodi novim ivotnim tokovima, a pri tom je i tuin u srpskoj

sredini, koju smatra primitivnom i neplemenitom, nesposobnom za prave duhovne

vrednosti. On se u takvoj sredini osea nesigurnim i zato u novcu trai utoite i
sigurnost. Kod kir Janje je to i prenaglaeno, do patolokog. Sterijin junak se do te mere
nametnuo kao odreen tip da su itaoci i gledaoci vrlo rano zamenili ime komediji i
umesto Tvrdice nazivaju je Kir Janjom.
Sterija naginje realistikom postupku u slikanju svog junaka, za razliku od klasicistike
koncepcije Molijerovog Harpagona. Sterija je kod Kir Janje postigao uverljiviju
psiholoku studiju tvrdiluka nego to je to uinio Molijer. Kir Janja se sa izuzetnom
strau obraa dukatima kao ivim biima, kao neem najdraem. Dok Harpagon zna biti
cinik, licemerno samilosan i lukav, Kir Janja ispada nekako spleten u poslu, tunjav i od
svih prevaren. Janja je po prirodi svoga karaktera zatvoren u sebe i on u dodiru sa drugim
ljudima gubi mo realnog sagledavanja stvari. On je slojevito graen lik, satkan od pravih
i prividnih protivrenosti: as naivan kao dete, as neobino promuuran i lukav. Janja je
i ljubomoran. Sterija dri i svoga junaka i gledaoce u nedoumici da li se Mii udvara
Juci, Janjinoj mladoj eni ili Katici. U takvom stanju u kakvom je Janja, pod surovom
vlau jedne strasti, ne moe se oekivati od njega da bude dosledan u postupcima tj. da
se rukovodi zdravim razumom. Tako Sterija u sceni sa luftbalonima ide do groteske i time
izrazitije pokazuje snagu strasti i njen poguban uticaj na svog junaka. Novac koji je Janja
nagomilao da bi sebi obezbedio sigurnost u stvari izazivaju nesigurnost. Ti dukati su zla
kob Janjina. On postaje njihova rtva i rob. Usled nepoverenja prema okolini, Janja se
otuuje od ljudi, pa i od onih najbliih. Nikom ne veruje, smatra da se sve zaverilo protiv
njega. I oni koji ive sa Janjom su rtve njegove strasti. On pada iz jedne nesree u drugu,
sve mu ispada naopako, suprotno oekivanjima i zdravom razumu, dakle komino.
Propadanje njegovog sveta i starog vida trgovine on uoptava kao linu kataklizmu.
Sterija ne napada direktno Janju, ve porok koji ga je zaokupio i koji pustoi sve ljudsko
u njemu. Komika u Tvrdici izvire iz neusklaenosti izmeu patnje i razloga za patnju. Mi
vidimo da je ta patnja, gledano realno, nepotrebna i suvina, dakle komina. U scenama u
kojima Janja dolazi u dodir sa drugim linostima, on je komian, ali u scenama u kojima
ostaje sam sa sobom, on je tragian, jer nije u stanju da postupa drugaije. On se bori sa
svim oko sebe, sa ljudima i stvarima, a najvie sa svojom, kako on smatra, rasipnikom
sredinom. To je unapred izgubljena bitka i ona je i komina i tragina.
Tokom cele radnje Janja je u nekoj izuzetnoj napregnutosti, unutranjoj panici. italac
(gledalac) osea da Janja pati. Zbog toga i moemo da saoseamo sa njim, iako on nije
pozitivan junak. Janja je izuzetno emocionalno obojen, ivotan lik, koji u jednom
trenutku samosaaljenja misli i na samoubistvo. Ova komedija je lament nad ovekom i
njegovom sudbinom, njegovom nemoi pred tamnim silama koje ga unitavaju. Sterija
nije imao nameru da radnju usmerava prema traginom pravcu iako je Janjin lik duboko u
sebi tragian. Iako je uobiajeno da se komedije zavravaju tzv. veselom katastrofom,
Janja meutim doivljava pravu intimnu katastrofu u svojoj psihi. Ova Sterijina komedija
se od drugih njegovih veselih igara odvaja i po odsustvu naravouenija i napadnog
moralisanja. Od ostalih likova najivlje je prikazana Juca, prevarena udavaa. Ona je
rtva Janjinog tvrdiluka, ali i pomodarka, kaiperka (to se vidi kada savetuje Katicu
kako da se ponaa u drutvu). Traenje od Janje, u svakoj prilici, da joj kupi eir, moe
da se shvati i kao neka njena fiks-ideja, neka nadoknada za promaen ivot (a eir je i
simbol graanskog ugleda i prosperiteta).

Notaro Mii je inovnik, predstavnik administracije, vlasti. U sebi ima neeg

ucenjivakog jer zloupotrebljava vlast radi sopstvenih ciljeva. Njemu je pisac dodelio i
neke moralistike tirade, inae retke u ovom komadu, a i manje napadne od drugih
rezonera. Mii prihvata i propagira nove oblike ivota i ponaanja i zato Janja strepi od
njega. U razgovorima sa Kir Janjom je sabran i proraunat, ali kao ljubavnik deluje
pomalo spleteno i naivno, tj. komino. (kada se udvara govori izvetaenim knjievnim
jezikom). Katica je sasvim epizodan lik i prilino je bledo ocrtana. Kao patrijarhalna
devojka, privrena je ocu i onda kada je pogaaju njegove nakaradne odluke. Sluga Petar
dat je kao najizrazitija rtva Janjina, njegov komini antipod. Petar je rtva poretka i
vremena. On je jedan od najuverljivijih tzv. pozitivnih likova u Sterijinim komedijama
uopte. U njegovom slikanju pisac je koristio puno realistikih detalja. Kir Dima je
dekadentni Cincarin koji doprinosi glavnoj katastrofi u komediji. Njegova prevara
konano rui sve Janjine iluzije, pokazavi mu nesigurnost i varljivost i njegovih vlastitih
nazora na ivot. Pored komike koja proistie iz samog karaktera, iz hipertrofije jedne
osobine, u ovom delu ima i vrsne verbalne komike i igre reima. Upravo Sterijin jezik i
stil, njegov nain izraavanja, predstavljaju najuoljivije realistike crte u Sterijinom
komediografskom delu. Kir Janja je odmah dat kao izgraen lik, on se tokom radnje ne
razvija, samo dolazi u razliite situacije, tj. sukobe iz kojih izvire komika. Ono to Janja
doivljava je njegova lina drama.
Komedija Rodoljupci, kojom se zatvara Sterijin dramski krug, prvi put je izvedena tek 50
godina nakom nastanka. Kritika je ovo delo razliito vrednovala u raznim vremenima.
Nesporazumi su nastajali i zbog veoma sloene tematike obuhvaene u ovoj komediji.
Sterijini Rodoljupci su spoj komedije i satire, smeha i prekorne tuge. Za ovu komediju
Sterija nije imao nikakve uzore. Delo je okarakterisano kao veselo pozorje, ali vie
odgovara formi drutvene drame nego komedije, to se naroito ispoljava na kraju
komada, kada sasvim dolazi do potiskivanja i ono malo kominih elemenata. I ovde se
prepliu dramske i komine. Rodoljupci se mogu okarakterisati i kao satirina komedija
naravi mada u njoj ima i traginih elemenata. Sterija je sreno naao sintezu komedije i
satire. I u ovoj komediji Sterija naputa klasicistike postupke i okree se realistikim. Ni
jezik u ovoj komediji nije karikiran ni parodiran. On je individualiziran i pisac ga koristi
kao sredstvo za karakterizaciju junaka. Najblei likovi su Na Pal i Gavrilovi, koji su
neka vrsta rezonera, pievih glasnogovornika oni su manje ivotni, slabije psiholoki
produbljeni i kod njih se osea klasicistiko ogranienje i shematinost. Realistiki
postupak pisac je i sam naglasio u predgovoru ...pokupio sam koje iz ivota, koje iz
novina. Rodoljupci nisu istorijska drama. Pisac ne slika istorijske dogaaje i uesnike
pokreta iz revolucije 1848/49. ve je istorija samo pozadina dogaanja radnje. Predmet
satire u Rodoljupcima nije srpski pokret iz pomenutih godina, nego lano rodoljublje,
trgovanje i pekulisanje nacionalnim oseanjem. Piscu je bio cilj da ukae na gluposti i
sebinosti ifta i malograana koji su bili u senci onoga to se deavalo u tadanjem
srpskom pokretu. Radnja u prva etiri ina dogaa se u jednoj vienacionalnoj sredini
suprotnih tenji i shvatanja, posebne tradicije i razliitih drutvenih pozicija. Otuda i u
Rodoljupcima puno istoricizma, nacionalnih raspri i raznih politikih i drugih aluzija.
Dramsku radnju u delu na pokreu same linosti, ve dogaaji spolja vesti s fronta,
trenutna nadmonost Srba ili Maara na bojitu itd. Ovde dakle deluje vie epski nego
dramski mehanizam. Pisac ove dogaaje vrlo funkcionalno koristi i za karakterizaciju
likova i njihovih postupaka. Prema tome kakvo je stanje na frontu, pojedine linosti

podeavaju svoj lani nacionalizam i svoje rodoljublje. elei da uvek budu na strani
jaeg, iz sasvim prizemnih i egoistinih razloga, rodoljupci dolaze u situacije komine do
groteske. Naglo se menjaju raspoloenja i postupci, dolazi do raskoraka izmeu rei i
postupaka, a opravdanja su uvek ista i licemerna: rodoljublje. Nije komina priroda ovih
junaka ve je komian nain na koji oni ispoljavaju svoje osobine. Izvetaji sa bojita
smenjuju se vrtoglavom brzinom i kontradiktorni su, to komadu, u kome se skoro nita
ne dogaa, daje dinaminost. U ovoj drami nema glavne linosti u klasinom smislu.
Sterija pribegava tehnici mozaika i umesto pojedinaca daje grupu, galeriju likova slinog
duhovnog profila. Izuzev Na Pala i Gavrilovia sve ostale linosti su korumpirane,
samoive, grabljive, licemerne, izvitoperene i imaju jedan cilj: okoristiti se lanim
rodoljubljem. Svi oni izopaeni su na sebi svojstven nain i svi se kunu u rodoljublje.
Pisac to nagovetava njihovim imenima i moralnim degradacijama od ranije. Ta ranija
dovrenost likova ne ide u prilog umetnikom kvalitetu dela jer se linosti ne razvijaju i
ne preobraavaju na sceni. Tipska imena jasno izraavaju piev satirini odnos prema
likovima i njihovim postupcima. Sterija je podjednako moralno diskvalifikovao
maarona utilova i zanesenog poetu za Duanovo carstvo, Lepria. Gavrilovievo ime
je simbolino jer asocira na arhangela Gavrila. U ovoj drami preovlauju elementi
karakteristini za komediju naravi, ali ona je ujedno bliska i modernoj drutvenoj
komediji (izmeu nje i Nuievog Pokojnika nema bitne razlike u oba dela negativne
linosti kao osnovnu karakteristiku imaju sebinost i grabljivost, a te osobine licemerno
kamufliraju zalaganjem za neke opte ciljeve). Ve u naslovu dela Sterija pribegava
ironiji jer delo govori o nerodoljupcima, tj. lanim rodoljupcima. Ironian prizvuk ima i
podnaslov veselo pozorje jer nieg veselog u ovoj komediji nema. Smeh koji se javlja
nije smeh koji razgaljuje ve prerasta u rezignaciju i pesimizam i njime pisac eli da
uzdrma svoje sunarodnike. Sterija pokazuje da je rodoljupcima u stvari strano pravo
nacionalno oseanje. utilov se zapravo ne osea ni kao Srbin ni kao Maar. Njegovo
rodoljublje se podeava i menja prema tome da li pobeuju Maari ili Srbi. itava
utilovljeva porodica predstavlja tipine maarone protiv kojih se navodno rodoljupci, na
elu sa utilovom bore. Linosti kroz koje govori sam Sterija su konzervativni rezoner
Gavrilovi i Na Pal. U ovim replikama ima didaktinog prizvuka, ali su funkcionalne u
razvoju drame. Ponekad ironija u dijalozima prelazi u sarkastino ruganje ili pisac neke
stavove svojih junaka dovodi do apsurda to se ispoljava u nizu scena i verbalnih duela
izmeu Gavrilovia i rodoljubaca.Gavrilovi je stalno defanzivan, brani se od napada i
tim odbranama razgoliuje rodoljupce, ali i deluje neivotno i ematski. Njegov jezik je
suvoparan, sastavljen uglavnom od pravilnih fraza koje se u stvari svode na moralisanje.
Lepri se u besedama koje izgovara razmee literarnim i istorijskim komparacijama,
anahroninim idealima o Duanovom carstvu, o isto srpskoj Vojvodini itd. Ipak, Lepri
je dat kao slojevit lik. Na odelo stavlja maarsku kokardu, a iznutra do srca srpsku.
Sterija je dao punu meru parodije i u liku Zelenike, u njenoj frazeologiji i
pseudopoetizaciji u njenim govorima. Komini raskorak izmeu patetinog srbovanja i
stvarnog delovanja kulminirae njenom udajom za Maara. Sterija je u ovom delu
prikazao kako se u ime narodnosti i tobonje istote nacije kriju vrlo prizemni interesi.
to je narodno, to je i nae obrazlae utilov pljakanje narodne kase. Sterija je
pokazao kako sebini interes sitnog malograanina uzima udovine razmere i
najraznovrsnije forme otimaine. Pisac nema ni malo saaljenja za te moralno
korumpirane ifte i njihov apetit. Najotrija satira data je u petom inu, u kome se radnja

dogaa u Beogradu. Rodoljupci su kukaviki ostavili narod i pobegli pred opasnou

(koju su sami izazvali pljakom). U petom inu radnju vie ne pokreu spoljanji
dogaaji i zato su rodoljupci prikazani jo neposrednije. erbuli je priglup, neuraunljiv
ovek koji u svojoj infantilnoj bezobzirnosti ipak ima neki sistem svi njegovi postupci
motivisani su koristoljubljem. Linost Smrdia pisac dublje karakterie. On je cinik i
razvratnik, uvek spreman da iz svega izvue linu korist. Za razliku od priglupog
erbulia, on je svestan da su njegova patriotska oseanja podjednako lana i kad klie
Srbima i kad klie Maarima. ivotnost pojedinim tipovima ne daje samo psiholoka
osmiljenost nego i njihov jezik, ekspresivnost i autentinost pojedinih izraza koji su
esto korieni u dvostrukoj funkciji: dokumentarno-saznajnoj i dramski funkcionalnoj.
Najsonije replike u duhu narodnog govora pisac je dodelio Smrdiu (Jest, kao ono
muak). Gavriloviev jezik nema takvo bogatstvo. On je tradicionalist i konzervativac i
ne usuuje se da misli izvan postojeih i usvojenih kanona. On se neprestano poziva na
ustaljen red stvari i ustaljene etike kriterijume, bez obzira na to da li su moralni ili ne.
Sterija nije za ivota objavio ovaj komad.
vebe Tvrdica komedija karaktera; Pokondirena tikva komedija karaktera.
U Tvrdici, Mii je jedini delatni lik. Nije jasno ta on hoe: novac Katicu Jucu.
Sterija u Rodoljupcima pokuava da pokae mehanizam ljudske strasti i sebinosti koji
uslovljava istorijsku ludost. (kokarde = trake) Naslov Rodoljupci upotrebljen je
pejorativno.
Jovan Dereti, Sterija i raanje srpske drame
U Sterijinom delu doli su do izraaja svi pravci i tendencije stilski heterogene epohe
kojoj je pripadao: sentimentalizam, klasicizam, predromantizam, a u najboljim
komedijama i realizam. Moralni, didaktiki princip je konstitutivni princip u Sterijinim
komedijama i njemu je podreena i komika. U veini Sterijinih komedija otkrivamo
moralnu dramu iji su glavni likovi: zabludela linost, varalica i iscelitelj-rezoner.
Poetna situacija predstavlja se kao stanje nerazborite zanesenosti ili ak svojevrsne
zaluenosti. Linost se preputa nekoj svojoj smenoj sklonosti, opasnoj zabludi ili
poroku. Ono to je do tada bilo skriveno u njenoj dui ili ostajalo u granicama
normalnosti, sada postaje jedini motiv delovanja i ponaanja. U takvom stanju
obuzetou vlastitom fikcijom, takva linost postaje lak plen varalica, tj. ljudi koji u
ljudskoj gluposti nalaze najsigurniji izvor sredstava za ivot. Sterija je likove varalica dao
i u paru (Sara i Ruii). Oni se lano predstavljaju kao pripadnici visokog drutva i ive
na tu raun. Svoje rtve navode na krivi put i izdano se koriste njihovom glupou. U
zavrnoj situaciji zabludele linosti dovode se pameti, a varalice bivaju raskrinkane.
Glavni akteri u raspletu su linosti ija je funkcija isceliteljska i ponekad rezonerska. To
su ljudi zdrave pameti i praktinog duha preko kojih govori pisac. Mii ima ulogu i
varalice i iscelitelja. U Rodoljupcima se stapaju uloge zaluenih i varalica. Kod Sterije
nema pravih srenih zavretaka, svojstvenih komediji. U tim ponekad brutalnim
zavrecima noviji prouavaoci vide sutinu kominog kod Sterije. Sterija kao da uoava
nadovoljnu realno-psiholoku utemeljenost uobiajenog raspleta u komediji i stoga stvara
svojevrsni prosvetiteljski teatar surovosti. Nerealni zanosi Sterijinih junaka nisu samo
posledica pogreaka u karakteru i vaspitanju. U njima takoe moemo videti izraz sna o

viem i lepem ivotu, izvan i iznad prozainog sivila graanske svakodnevice. Ta

romantika, makar i prividna, za njih nijednog trenutka ne gubi svoju privlanost. Zato je
rastanak sa njom nasilan, brutalan i bolan. Slina dvosmislenost svojstvena je i tzv.
pozitivnim junacima. Sterijina komedija je neposredno moralno i drutveno angaovana.
I univerzalne teme posmatra iz lokalne perspektive.

24. Jovan Sterija Popovi (1806-1856) Roman bez romana

Dragia ivkovi, Parodino-humoristini i ironino stilski elementi kao tvoraki princip
u srpskoj prozi 19. veka
Srpska umetnika proza patila je na poetku 19. veka od dva glavna nedostatka: prvo, to
nije pisana na savremenom narodnom jeziku nego na slavjenoserbskom; i drugo, to je
njen najbolji predstavnik toga vremena, romanopisac Milovan Vidakovi, negovao
romaneskni anr starijeg tipa, uglavnom tip vitekog baroknog romana 17. veka. I jedno i
drugo podvrgao je otroj i poraznoj kritici Vuk Karadi, ne znajui dodue osobine
baroknog romana, ali nasluujui i oseajui svu umetniku lanost i klietiranost tih
likova i situacija i svu nemotivisanost njihovih postupaka. Pavle Popovi je utvrdio da je
Vidakoviev roman raen po tipu kasnog grkog ljubavnog romana (2-5.v.) i to prema
nekim poznijim nemakim imitacijama iz 17. v. Vidakovi je negovao viteko-herojski
tip baroknog romana kontaminirajui ga brojnim preradama tog tipa romana u nemakoj
zabavno-trivijalnoj knjievnosti 18. veka i drugim vidovima sentimentalno vaspitne
literature s kraja 18. veka. On je iz baroknog romana preuzeo ne samo teme, motive,
likove, shematizovanu tehniku i superlativni izraz, nego i odreenu sliku sveta i misaoni
stav.
Taj vidakovievski tip romana stvorie brojnu italaku publiku koja mu je ostala verna
skoro kroz itav 19. vek. S ovim tipom romana pomeae se i zabavno-sentimentalna
istorijska pripovetka i roman Jovana Subotia i Bogoboja Atanackovia, a njegov idilini
i superlativni izraz dae onaj karakteristini peat sladunjavo knjikog i lanog jezikog
izraza itavoj srpskoj narativnoj prozi prve polovine 19. veka.
Jedan od prvih i najznaajnijih pokuaja negiranja baroknog romana posle Vukove kritike
bio je parodijski Roman bez romana (1838) J. S. Popovia. Sterija je pre toga napisao
jedan barokni roman, obradu Florijanovog Gonzala od Kordove, pod naslovom Boj na
Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. Ovo delo je i po fabuli i po likovima i po stilu tipian
predstavnik baroknog romana kod Srba u prvoj polovini 19. veka. Ti vrli i plemeniti
heroji, te blagoestive i prekrasne device, te patetine tirade o ljubavi, rodoljublju,
prijateljstvu, hrabrosti, potenju i drugim vrlinama, ti perifrastino-superlativni opisi
prirode ili enske lepote ili muke plemenitosti, ti eksklamativni i visokoparni dijalozi
sve to je tipski karakteristino za barokni roman i sve e to jo godinama da karakterie
romaneskini i narativni stil srpske proze.
Svojim Romanom bez romana Sterija je pak otro parodirao i ovaj svoj roman i ovu vrstu
knjievnosti, pokazujui njenu lanost, ukalupljenost i bezvrednost. Posluio se tehnikom
otkrivanja umetnikih postupaka te knjievnosti ukazujui na automatizam tih postupaka,

na njihovu vetaku, antitradicionalnu i antirealnu shematinost i konvencionalnost.

Glavna meta njegovih parodino-ironinih podsmeha bio je njegov raniji uzor Milovan
Vidakovi, ije romane i junake romana pominje i parodira na vie mesta.
Roman bez romana je parodijski usmeren, a pisanje ovog romana oznaava preokret koji
je nastupio u Sterijinom knjievnom radu. Ukazano je na knjievnu srodnost ovog
romana sa Servantesom, Rabenerom, Lesaom i Sternom.
Dva omiljena Sterijina pisca su ponajvie uticala na njegovu parodino-satirinu i
komediografsku orijentaciju. To su Viland (roman Avanture don Silvija od Rozalve) i an
Paul (teorija humora i kominog u Estetici). Preko tih pisaca Sterija se posredno upoznao
i sa uvenim engleskim romansijerima Fildingom i Sternom, koje su Viland i an Paul
podraavali.
Slinosti izmeu Sterijinog i Vilandovog romana mogu se tumaiti i njihovim
zajednikim uzorom: Servantesovim Don Kihotom. Sterija je nain izlaganja i ton
Servantesovog Prologa preneo ne samo u Predgovor, nego i u itav roman. Ali da bi
se razumela Sterijina tehnika interpolacije prianja i asocijativne amplifikacije, treba
svakako misliti i na tehniku endizma Lorensa Sterna. I sam Viland je bio fasciniran
lepotom, varniavim duhom i paradoksalnim nainom miljenja ovog velikog
prethodnika modernog romana individualne svesti. Sterijin endizam nije svakako
onako razvijen i primenjen kod Sterna. Sterijina namera bila je da pie parodinosatirini, a ne humoristiko-kozerski roman tipa Tristama endija, koji je pri tom i
proveravao i opovrgavao psiholoko-filozofsku teoriju Dona Loka. Od Sterna i Fildinga
Sterija je preuzeo mogunost slobodnog asocijativnog kretanja i bezbrojne naine
ironino-humoristikog i paradoksalno-satirinog miljenja, to mu je omoguilo da
duhovito karikira i satirino ismeva itav niz knjievnih i drutvenih pojava svoga doba.
Pri tome, kozerske digresije, kao to je Zagonetka, o haljinama, o njegovom po
poslednjem urnalu sainjenom romanu, o suzama, o imenima, o Varlaamovoj magarici
i o Muhamedovom magarcu predstavljale su nesumnjivo neobino osveenje za srpske
itaoce, nauene na jednoliku i shematino voenu fabulu vitekih romana, u kojoj nije
bilo ni motivskih ni tonskih iznenaenja.
Veza pak sa anom Polom ogleda se ponajvie u knjievnim shvatanjima Sterijinim o
ulozi i znaaju humora, ale pa ak i lakrdije za knjievni i drutveni ivot. an Polova
teorija o umetnosti i humoru kosi se sa klasicistikim uenjem o jedinstvu stila. Dosetka
je po njegovom miljenju otkrivanje slinosti (identiteta) izmeu dveju
inkomensurabilnih veliina, a fantazijska, slikovita, tj. umetnika dosetka oduhovljava
telo ili otelovljava duh. Tako dosetka postaje metaforika, poetska snaga koja stoji u
slubi simbolike kontemplacije sveta. Dosetka je veliki oslobodilac i ujedinilac, ona za
poeziju znai zdravlje i slobodu, ba kao i za ljudsko drutvo. Sline stavove nalazimo i u
Romanu bez romana.
Ova Sterijina orijentacija mogla bi se odrediti kao bidermajerski sirovi ili nepotpuni
realizam koja je upravo odgovarala nivou razvijenosti srpske knjievnosti tog doba.
(nem. Zweckliteratur). Srpska literatura je, posle epohe prosveenosti, sa odbojnou i
nerazumevanjem pratila pokret nemake romantike, koja je za Srbe predstavljala
nerazumljiv i neprihvatljiv avangardni pokret. Bidermajer je naprotiv proklamovao

umereniju umetnost, graanski legitimnu i duhovno lagodnu, koja je bila pristupanija i

neposredno korisnija, u formalnom pogledu mnogo nepretencioznija, a u sadrajnom
pojmljivija. Srpskoj italakoj publici ta orijentacija bila je potrebnija i prihvatljivija, a
Sterija je jedan od prvih koji je to osetio i koji je poetkom 30. godina 19. veka celo svoje
literarno delo usmerio u tom pravcu. Njegov komediografski rad bio je izraz takve
koncepcije literature i njene umetnike i drutvene funkcije.
vebe
Roman bez romana je parodijsko-satirini roman. Sterija parodira vidakovievske
romane, ali i samog sebe kao pisca vidakovievske tradicije.
Postoje tri osnovna narativna nivoa u ovom delu:
roman o Romanu (ja-forma); 2) okvirna pria romana o Romanu (on-forma); 3)
predgovor (ja forma)
Tree lice oznaava sveznajueg pripovedaa, ali postoji i spisatelj koji sedi i pie roman
o Romanu. Ovakva struktura omoguava parodiju. Na ovaj nain se i otkriva mehanizam
i delovanje knjievnih konvencija. Ova proza ima metafikcionalni karakter to je fikcija
o fikciji.
Zamiljene itateljke sa kojima pisac sve vreme polemie reprezentuju horizont
oekivanja. Pripoveda pokuava da udovolji itateljkama i zato moe da pogrei, zato
to one utiu na njega.
Roman bez romana stalno poinje time se naglaava vanost pripovedanja i nevanost
prie.

25. Poezija Petra II Petrovia Njegoa

vebe
Njegoeva poezija podrazumeva dualnu prirodu oveka.
Njego je pesnik kosmike sudbine oveka i istorijske sudbine Crne Gore.
ODA SUNCU, SPJEVATA NOU BEZ MESECA
pesma je bazirana na kontrastu: no je bez mjeseca, a pesma je oda suncu
lirski subjekat JA je odsutan. JA govori iz mraka (mrak je spoljanji i telesni; materijalni)
nebo je zemaljska svetlost
svetlost boanskog porekla se ne vidi na zemlji. Danju ovek nema svest o boanskoj

svetlosti. Dnevna svetlost ne uzburkava duh, dok mrak podstie duh da se pita o svetlosti.
Svetlost odsutnog JA svetli u tami.
Misao vodi oveka na stazi unutranje svetlosti.
Mrak podstie duh da se pokrene jer je mrak suprotan duhu.
Misao i duh su u napetom odnosu sa mrakom jer su to ostaci boanske svetlosti koja
postoji u nama.
Carstvo vrbovo = mrak, smrt, carstvo mrtvila
Govor u slavu prirode nikad nije govor lien transcedentalnog
Njego je tragiar (uticaj platonista, delanje, agon), a Sterija je pesimista (uticaj Horacija
i stoika, ne bori se)
Antropocentrinost sve u oveku bi plakalo da nema svetlosti. Ljudski ivot bez
svetlosti bio bi nalik paklu u kome borave kanjeni zbog nebeske pobune, oni ne vide
sunevu svetlost.
Pomirenost sa mrakom je pomirenost sa nebeskom pobunom.
Kontrast izmeu sunca i meseca.
Odsustvo svetlosti podstie uoavanje njenog prisustva.
U kosmolokim pesmama Njego tematizuje klasino iskustvo harmonije, a u ostalim
delima tematizuje se problematinost.
U ovim pesmama ljubav nije usmerena prema drugom, ve prema postojanju
Jovan Dereti, Njego
Njego (1813-1851) je pre svega pesnik misli, pesnik filozof. On spaja tradicionalne
vrednosti sa zahtevima savremenosti. U njegovoj misaonosti mogu se izdvojiti tri
komponente kao najvanije:
hrianska spiritualnost (kulturna tradicija antike i srednjeg veka)
hriansko shvaen neoplatonizam (kulturna tradicija antike i srednjeg veka)
prirodnjaki scijentizam (moderna vremena, procvat prirodnih nauka)
U poetku svog stvaralatva, jo kao deak sastavljao je i preraivao epske pesme (Lijek
jarosti turske, Ogledalo srpsko).
U ruskim prevodima Njego je upoznao antike pisce i klasicizam. Za razliku od
Lukijana Muickog i ostalih srpskih klasicista kojima je uzor bila rimska poezija, Njego
se vie oslanjao na helensku (Homer, Pindar, Sofokle). Iz ovog perioda je zbirka pesama
Pustinjak cetinjski. Njegoev klasicistiki stil odlikuje se rasplinutim perifrastikim,

visokoparnim izrazom, upotrebom hiperbolinih poreenja i mitolokih imena i slika.

Kod njega nema rimskog razmera i drugih metrikih formi klasicizma. Najvie se slui
nerimovanim osmercem i desetercem junake epike. Kasnije pesme ispevao je u
dvanaestercu (stih francuskog klasicizma) i esnaestercu (slian klasinom heksametru).
Do novog zaokreta u Njegoevom stvaralatvu dolazi 1837, po drugom povratku iz
Rusije. Okree modernijim, romantiarskim strujanjima. Tada je napisao i svoja velika
dela u epskom desetercu: Lua mikrokozma, religiozno-filozofski spev (1845), dramski
spevovi Gorski vijenac (1847) i Lani car epan Mali (1851).
U Njegoevim delima dominiraju dve teme: kosmika sudbina oveka i istorijska sudbina
Crne Gore.
Najveim delom Njegoeve pesme spadaju u prigodnu liriku. Nastale su podraavanjem
antikih i klasicistikih uzora. U veini sluajeva ode su politiki inspirisane. U kasnijim
pohvalama Njego peva bliskim prijateljima i pesnicima. U deseterakim odama
primetna je tenja ka agoristikom izrazu. Ton je podignut, patetian, ceremonijalan.
Njegoeva poezija je primarno poezija misli. U njegovoj refleksivnoj, filozofskoj poeziji
moemo izdvojiti dva odvojena i meusobno veoma razliita tematska kruga:
antropoloki (refleksivne pesme prosvetiteljske orijentacije)
kosmoloki (Crnogorac k svemoguem bogu, Misao). U ovim pesmama sadrane su
osnovne misaone i poetike pretpostavke Lue mikrokozma. Osnovna njihova tema je
kosmika sudbina oveka i odnos oveka i Boga. Ove pesme napisane su u drugom licu.
U ovu grupu mogu se ubrojati i dve pesme o pesniku i poeziji Ko je ono na visokom
brdu ili Poeta i Trojica nas nasamo, jedan drugog ne gleda ili Filozof, astronom i
poeta. Pesnik ima isti tretman kao krunisana lica u odama. Njego o njemu govori ili u
treem licu ili ga puta da sam o sebi govori. To su retorski intonirane i panegirine ode.
Po sadrini, smetaju se u krug duhovnih oda.
Najvanija kosmoloka pesma je Misao. Pisana je u dvanaestercima. Ona je najdublji
izraz Njegoeve kontemplativnosti. Njena sutina je u upitanosti sva je u pitanjima koja
ostaju bez odgovora. Nemost stvari, sveopte kosmiko utanje otkriva se kao jedina
izvesnost. Ipak ljudska misao je plamen boestveni u nitavom hramu. Osnovni pojam
Njegoeve poezije je ljudska misao kao iskra boanskog uma.
Ishodite itave Njegoeve kosmike poezije ini misao o jedinstvu oveka sa Bogom.
Ova ideja izraena je i u pesmi Crnogorac k svemoguem bogu. ovek, iako malen ima
neto to je zajedniko sa bogom, kao to je iskra ognja u sutini istovetna sa ognjem.
ovek je prvobitno bio deo tog boanskog bia, a zatim se od njega odvojio i poao
tamom, ali e mu se ponovo vratiti. ovek kod Njegoa nije obino zemaljsko bie,
stvoreno od zemlje, kao to tumai Biblija, ve je on vie bie nebeskog, boanskog
porekla, kojem je zemlja samo privremeno boravite, a njegov pravi zaviaj je nebo
odakle je potekao i gde treba da se vrati. Njegoeva kosmika poezija govori o ovekovoj
tenji ka povratku na izvore svog bia, na poetke svog postojanja, povratku ija je svrha
na poetku prvenstveno saznajna jer treba da odgovori na pitanje ta je ovek i kakav je
njegov smisao u kosmikom poretku. Ideja o povratku konkretizovana je u viziji

kosmikog putovanja, leta pesnikovog. Ona se javlja u metafori o umnim krilima

koja pesnika nose oko sunca i planeta (Crnogorac k svemoguem bogu).
Njego smatra da je pesnik po prirodi najblii Bogu, jer on s njim ima jedno zajedniko
svojstvo koje ga uzdie iznad drugih ljudi stvaranje (Poeta). I boansko stvaranje je
poezija (gr. poiesis = stvaranje). U Njegoevom delu poezija ima sakralno znaenje, jer se
njen najdublji smisao sastoji u otkrivanju boanskog.
Od proznih pesama najvanije su: Sprovod prahu S. Milutinovia i Polazak Pompeja.
Druga pesma nastala je pod utiskom Njegoeve posete slavnom antikom gradu. U njoj
najsnanije deluje pesnikovo divljenje pred ostacima davno iezle civilizacije, a opisu
prirodne kataklizme nedostaje imaginativna snaga. U pesmi Sprovod prahu... za duu
kae da je elektrika iskra, dovodei iskru u vezi s naukom.

26. Petar II Petrovi Njego: Paris i Helena ili No skuplja vijeka

Branko Popovi, Njegoevo Slovo ljubve
Autograf ove pesme objavljen je tek 1956, pod dvostrukim naslovom. Pre toga objavio ju
je Pavle Popovi (naao je u Peterzburkom arhivu) prema prepisu J. P. Kovaljevskog u
Bosanskoj vili, 1913. Poslednja ki kralja Nikole, Ksenija, poklonila je orginal pesme
Cetinjskom muzeju. Pretpostavlja se da je neko dodao prvi deo naslova (ni prepis
Kovaljevskog nije imao prvi deo naslova). Orginalni naslov je deo znaenja pesme i prva
(samo)interpretacija. Neko od potovalaca ili roaka Njegoevih ispravljao je pesmu,
prenosio kazivanje iz prvog u tree lice jednine u nameri da od Njegoeve linosti odvoji
preslobodnu ljubavnu sadrinu pesme. Pretpostavlja se da je i moto na francuskom jeziku
naknadno dodat (moda ga je sam Njego kasnije dopisao).
No skuplja vijeka je pesma o ljubavi nastala oko 1845. godine. Sastoji se od 64 duga
stiha, bez podele na strofe. Za potrebe analize moe se ralaniti najpre na dva krupnija
dela: u prvom delu i draesna priroda i on, u drugom draasna devojka i on. Ide li se dalje
u ralanjivanje, ouava se pet razvojnih deonica (dve u prvom delu i tri u drugom delu):
arobna priroda zasuta sjajem zvezda i meseine
on u arobnoj prirodi, pune due neba i mora
dolazi ona, divna devojka, i sve ostaje u senci njene boanstvene lepote
ona i on u rajskim igrama ljubavi
on bez nje, otrenjen svetlou dana i dunostima
Prvo tumaenje pesme sadrano je u njenom naslovu: blaenstva jedne noi u ljubavi i
lepoti vrednija su negoli ceo ljudski ivot. Pesma ima sve ono to je potrebno idili
ljubavne prie. Proeta je klasinim jedinstvom mesta, radnje i vremena. U njoj nema

dramatinih preokreta, emotivnih kolebanja. Sve linije smisla istiu iz blaenstva i sve se
stiu u jednu taku ostvarenog blaenstva. Ovo je rajska pesma none ljubavi. Ljubav
traje dok traje i no. Kao da se i sam ovek dvoji na dan-bie i no-bie pa ono to svest
nadzire i moral doputa, svetlost dana otkriva, a ono to nie iz podsvesti skriva i
podstie nona tama. Vreme ljubavne igre stenjeno je u jednu no, a prostor pesme je
kosmiki. Pesnik ljubav pretvara u nebesku injenicu. Ljubav je jedan od onih izuzetnih
fenomena koji zaljubljenike odvajaju od prizemnosti. I devojaka telesnost prevazilazi
sve zemaljsko i nebesko. Ispunjeni ljubavlju, ljubavnici su prepuni vaseljenskog. I kad
prizemljivanjem siu u nitavno ljudsko stanje oni su i tada boestvo neko manje.
Ljubav je izlet u nebo, a nebo je za Njegoa privilegovano boravite, prostor predodreen
i primeren idealnom i venom. Idealnoj ljubavi priprema se idealna pozornica. Pesnik
bira proleno vee, tiho i vedro, kad se udvostruuje nebeska rasko jer se vidi u ogledalu
morske vode. Scena je ozvuena harmoninom slavujevom pesmom. Kada je uverljivo
zasnovao pozornicu, oblikujui je kao opojni, beskrajni ambijent, onda sam junak,
poetski subjekat uskae na scenu. To je slika prirode, njena nova projekcija, viena kroz
dejstvu na duu koju ispunjava. udesa prirode kao da su se sruila u njega, on ih u sebi
zatie i tamo se iznova njima opija. Poetski subjekat ove pesme je romantiarski
ljubavnik koji se latio pera im je u njemu splasnuo ljubavni ugoaj. Jedno pijanstvo
uliva se u drugo. Iz sumiraja ljubavnih strasti neposredno izviru poetska uzbuenja.
Pesma je rasla postupno, kao posledica geneze nepresahlog nemira. Posledice te nestiane
strasti ostavile su traga u izvesnoj prenaglaanosti telesnog u drugom delu pesme, u
naglosti silaska sa nebeskih idealiteta na devojake drai. Ali i kada se pesma sputa u
telesnost, ona se delimino iskupljuje idejalnou koja se otkriva u telesnoj draesnosti
i lepoti. Tako se iznova vraa uzvienom. U trenutku kada se ula ljubavnika, u
prenapregnutoj osetljivosti maksimalno otvore i kad poinju da ga stecanja rajska tresu,
njegovo vreme da staje, a oi da bjee svud da vide, tada na scenu stupa njegova vila,
na kojoj mu mogu pozavideti svi besmrtni. Ona je zbir svih vienih i sanjanih ena,
apsolutno ensko, ideal kome ni boginje nisu ravne. Pa ipak, ona je samo pasivno
izvorite lepote i draestva. Viena oima onog koji uiva, iz jedne orijentalne
perspektive, gde je ena samo objekat naslade, skup pojedinanih telesnih savranstava, a
ne ravnopravni sauesnik u ljubavnim, duhovnim i fizikim blaenstvima. Radost tela
prerasta u vrhunsku duevnu radost. Telesni spojevi samo su putokaz i put uzletima
duevnog zajednitva. Ipak, to je muka, jednostrana slika doivljaja. Divotnica je ostala
bez rei, liena ma kakvog duhovnog reagovanja. Njene duhovne kvalitete ne zapaamo
ni posredno, kroz ljubavnikove duhovne uzlete. Njena duhovna blaga postaju rtveni ulog
za osvajanje apsolutnih telesnih savrenstava koja e bez duhovne naknade ustupati
ljubavniku. Poetski subjekat u ulozi ljubavnika slee ini se iz nebeskih daljina pravo na
njene grudi. Kao da zaboravlja nebesa i u mikrokosmosu njenog telesnog reljefa nalazi
rajske predele. Kod Njegoa se esto zemaljski i nebeski planovi ukrtaju. I ovde se nebo
uzima kao mera zemaljskog. Njegov pogled obuhvata ili podrazumeva svetsko i
kosmiko u nerazluivom totalitetu. Doaravanju same ljubavne igre posveene su
bezmalo dve zavrne treine pesme. Ta igra je za pesnika ispunjenje svete elje. U
naponu najvee ljubavne sree opojnost ljubavne igre poinje da sahne i on sebe naziva
lienikom sree. Ove rei na bitan nain sene celu pesmu i nehotice, u njenu
prenaglaenu idilinost unose, kao ravnoteu, egzistencijalnu setu. Lienik sree nije
sasvim na miru sa sobom, a jo manje s okolnostima kojima je prinuen da robuje;

najmanje s onim puritanskim obzirima koji ga silom dre u stanju te trajne lienosti.
(lienicima sree se u Njegoevom kraju nazivaju oni koji nemaju ili ne mogu da imaju
porod to oseanje mui i optereuje i u najveim telesnim blaenstvima). ini se da
izazovna sloboda u izrazu pesme potie iz podsvesne osvetnike tenje da se oskrnavi
puritanski ideal lane ednosti. A s druge strane to je tenja za kompenzacijom i
sublimacijom: neka se bar kao verbalna realnost ouva ono ega je on lien.Ako je ova
pesma glas poetskog subjekta inae lienog normalne ljubavne sree i elementarnog
biolokog prava na porod, onda se cela pesma moe shvatiti kao izuzetno poetsko
svedoanstvo o naruavanju te nametnute apstinencije ili kao sveani glas pritajene,
trijumfalne pobede osloboenog erosa. Pesma je hedonistika ispovest raskone ljubavne
zgode, ali istovremeno i oprotajno ljubavno opijanje s pritajenim brujanjem sete.
Ljubavnik se zavretkom noi vraa zbilji i koloteini kada svane, arolija prestaje.
Analiza strukture pesme pokazuje da je ona daleko od puke lakoe i razumljivosti.
Proeta je klasicistikim simbolima, literarnim reminiscencijama i rusizmima te je stoga
usmerena obrazovanom itaocu. Jezik pesme obeleen je arhainosima. Arhainost
leksike doprinosi izrazu tajanstvenosti ljubavi. Stih: asimetrini esnaesterac, rima:
enska, parna. Poetni deo pesme prezasien je imenima enskog roda. Najava lepote i
ene dolazi kroz plimu enskog elementa: luna, zvezda, voda, muica, Dijana, pjesna,
kaplja, draest, vee. Ljubav je trenutak savrene egzistencije. Ljubavna pesma je napor
poete-ljubavnika da to privremeno savrenstvo uini venim, udruujui savrenstvo
ljubavi i savrenstvo jezika.
vebe
pesma je napisana u dugakom razvuenom stihu koji nije melodiozan (kao i kod Sterije)
pesma pokazuje dualizam tela i duha u trenutku kada je duh podvrgnut zakonima
postojanja tela
tematski, pesma opisuje ljubavni doivljaj koji prelazi u erotski doivljaj u irem okviru
odnosa tela i duha; kosmiko znaenje erotskog spajanja, erotska mistika. Erotska mistika
podrazumeva telo drugog kao put obnavljanja doivljaja celine.
mistiki doivljaj je spajanje sa apsolutom, nesaoptiv susret, zato to ne postoji JA,nema
govora.
ekstatini trenutak podrazumeva ukidanje vremena.
ljubavna pesma tematika: ja+vila, ispod koje je mistika struktura doivljaja.
tematika erotskog ina je uronjena u mistiki doivljaj.
16 stih karakteristian za klasicizam i predromantizam.
Opis telesnih osobina vile i ljubavnih dodira, potpuno ulni, telesni doivljaj.
Potreban je uvod za dolazak vile, ona dolazi u neko duevno stanje; vila je mogua samo
u sluaju da postoji duevna priprema za njen dolazak.

Pesma ne poinje pesnikim JA, ono dolazi posle.

Opisan je izuzetan trenutak prirodnog okruenja, vremena kao da nema, a kada nema
vremena nema ni smrti.
uvstva su pobuena izgledom prirode, duh se otvara i uoava neto to mu inae izmie.
11 iz afektivnog stanja prelazi se u misaono stanje.
Dijana (Artemida) je boginja lova, ednosti
Idealnost = besmrtije
Sluh zvuci iz prirode povezani su sa nekakvim iekivanjem (=nadeda)
21, 22 ulne sposobnosti dignute su na nadljudsku ravan.
25 pesniko JA se smeta u nadljudsku poziciju gde nema vremena ni smrti.
28 prekoraenje ovekove moi prelazak u boanstvo. To je trenutak koji je
nedostupan besmrtnima; to je trijumfalno proslavljanje smrtnosti (telesno je dokaz
smrtnosti). Ono to je smrtno ima nenadoknadivu prednost nad onim to je besmrtno, a to
je telesnost. Ovo je stih krajnje oholosti i boanstvenosti, JA sebe smatra toliko
dovoljnim da iskuava svoju besmrtnost kao nedovoljnu. Stari Grci bi ovu reenicu
oznaili kao HYBRIS.
Iz mistike perspektive, JA je na krajnjem stupnju boanstvenosti.
Ova pesma je ljubavna, erotska, ali govori i o smrti.
33 ideja da se zaustavi vreme.
U strukturi doivljaja su dve perspektive: 1. vreme ne ide i 2. vreme prolazi (susret
imanencije i transcedencije).
Dvostrukost poljupca poljubac je telesan i poljupcem se spajaju due.
44-49 opis tela
46 neizrecivost vaan mistiki momenat. Jezikom se ne moe izrei mistiko
iskustvo.
51-54 razvijeno poreenje homerskog tipa.
56 ovek je lienik sree drae = besmrtnosti
Temeljni odnos unutar mistike mree je ljubav : smrt, tj. moe li se ljubavlju protiv
smrti.
Momenat kada devojka odlazi je trenutak svetlosti dana dokaz da je vreme prolo.
Besmrtnicima je nedostupna telesna ljubav.

Jovan Dereti, Njego

Pesma No skuplja vijeka napisana je u esnaestercima. Usporenim ritmom izlaganja
kontrastira unutranjem misaono-emocionalnom naboju. To je jedina Njegoeva ljubavna
pesma i najbolja meu njegovim kraim pesnikim sastavima. Pesma deluje nestvarno,
kao snovienje ili fantazija. Identitet ljubavnice koja se pojavljuje nije odreen (nije
jasno da li je ona smrtna ena ili vila), ali njena telesnost data je naturalistikom
konkretnou i upeatljivou. U pesmi se izdvajaju dva dela ili dva stanja u kojima se
pesnik nalazi: prvo, do pojave vile i drugo, ljubavni zagrljaj sa njom. Pesnik je na
poetku miran, zamiljen, otvoren ulima i razumom i prema prirodi i kosmosu;
usredsreen je na slike i zvuke koji do njega dopiru. Istovremeno on je proen sveu o
svom nebeskom poreklu (al lieno svoga trona, boestvo sam neko manje). U
ljubavnom doivljaju izraen je mistini panerotizam, ekstaza ljubavi koja obuhvata
kosmos, raspoloenje u kome ljubavnik osea da ima snoaj sa nebom. Erotski in u ovoj
pesmi ima isto znaenje kao misaono poniranje u sebe u kosmikim pesmama, a heroika
u pesmama istorijskog kruga.

27. 28. Petar II Petrovi Njego: Lua mikrokozma

vebe
NJEGO
pesnik spiritualizma (metafizikog iskustva) Lua mikrokozma, delo u kome je opisan
mistiki doivljaj egzistencije oslonjen na platonizam i neoplatonizam. Postavljeno je
pitanje: Ko sam ja? koje stoji u kosmolokoj ravni, i centralno pitanje teodiceje: odakle
zlo na svetu?
pesnik herojske paradigme Gorski vijenac
pesnik apsurda Lani car epan mali
Njegoeva poezija podrazumeva dualnu prirodu oveka.
U Lui peva o kosmikoj sudbini oveka.
oveka poima kao metafiziku ivotinju, jer ovek ima potrebu da transcendira svoj ego.
Lua je pria o JA koje je nedovoljno.
Lua je prvo od tri Njegoeva velika dela.
Uloga pesnike podloge u Lui je platonistiko predanje (Njego pripada platoniarima
misticima).

Okosnica Lue je ideja o preegzistenciji due (to je nekanonsko uenje koje se sree kod
Origena za koga Njego nije znao).
Njego je itao Platona i Miltona. Izgubljeni raj je slian Lui u pesnikoj ornamentici i
kompoziciji pesnikih slika, a razlikuju se u pesnikoj arhitektonici (to je konceptualna
vrednost).
Centralni motiv u Lui je ushoenje due na nebo (kao u Danteovom Paklu). Dua se na
tom putu menja sredinji motiv kod Njegoa je preobraenje due (o tome je govorio
Platon, a u hrianstvu apostol Pavle).
U Lui je dominantna dranatika boanskog i ljudskog
Lua se sastoji od Posvete i 6 pevanja. Napisana je u obliku linog transa za 4 nedelje
uskrnjeg posta. Posveta je napisana posle ostatka dela.
Tematika:
*Posveta (ja) o tragizmu ljudskog postojanja; bog ja
I pevanje (ja) ushoenje due na nebo
II pevanje (ja) struktura vasione
III pevanje (ne-ja) bog; poiesis
IV pevanje (ne-ja) Satana; metafizika motivacija pobune
V pevanje (ne-ja) nebeska bitka; Adam
VI pevanje (ne-ja/ja) Bog; posledice pobune; budunost; Hrist
POSVETA
1-4 da ne znamo na kakvo je pitanje ovo odgovor (potvrda razgovora, privatno
iskustvo).
Ljudska sudba je zadatak predodreena, zadata (ne data, izabrana).
Ljudski ivot je snovienje (nestvarno).
Ljudska sudba je smena, a ivot straan kontrast (pitanje je ko je taj ko utvruje ovu
razliku to je pitanje pesnikog JA).
Pesniko JA je van ljudske sudbe i ljudskog ivota; izmeteno je s one strane sudbine i
ivota ali se nije sasvim odvojilo jer se tada ljudski ivot ne bi doivljavao kao straan.
Pesniko JA je na metaljudskoj ravni nije odvojeno od ljudskog a u isto vreme ne
pripada vie ljudskom (ovo je paradoksalna ravan). Da bi se na tu ravan pristupilo treba
se odvojiti od svakodnevice.
11-20 i 21-30 toposi gnostike literature (npr. da ovek ne moe da dopre do pravog
saznanja).

Lua, kao kosmoloki spev, postavlja oveka kao figuru kosmosa.

ovek se doivljava kao dualno bie. Ovaj doivljaj pripada gnostikom doivljaju sveta
(Gnostici su spojili helenska, perskijska i hrianska uenja; uili su o ovekovom
otuenju od boanske prirode; u 20. veku egzistencijalisti se interesuju za uenja
gnostika).
130-140 ljudska dua je besmrtna, ona je u vezi sa ovekovom tajanstvenou i
izabranou.
141 obraanje Bogu molitva.
169-170 pesnitvo je na granici ljudskog iskustva.
Susret sa boanstvom obeleava naputanje sopstva.
I pevanje govori o odnosu ja i due.
II pevanje govori o strukturi kosmosa; koje je naelo koje je u njegovoj osnovi.
U I i II pevanju JA jeste u jeziku pesme ali ono silazi u sebe samog, otkriva drugu,
nesvakidanju verziju samog sebe; JA se oslobaa svoje subjektivnosti.
U Lui postoje dva kretanja: 1. let due kroz kosmos (spoljanje kretanje) i 2. sputanje
JA u samog sebe (unutranje, spiritualno kretanje).
I 31-40 dua se obraa JA, to znai da izmeu JA i due ne postoji potpuni identitet,
ali JA ima neto neraskidivo sa duom
281 slika kosmosa; prvi put se suoavamo sa zlom; pad due nas suoava sa snagom
zla.
II pevanje opis sturkture kosmosa; kosmos ima geometrijski karakter; karakteristike
kosmosa su sinetrinost i pravilnost, to mu daje karakter nunosti.
III, IV i V pevanje su tematsko-motivska i duhovna prepiska sa Miltonovim Izgubljenim
rajem. Miltonova motivacija Satanine pobune je u skladu sa ortodoksnim hrianskim
uenjem, a Njegoeva motivacija Satanine pobune je neoplatonistikim uenjem bog u
Lui pripada helenskoj a ne jevrejskoj tradiciji (jevrejski bog stvara ex nihilo, a helenski
bog ne moe da stvara ex nihilo jer: ex nihilo nihil; Jehova ima pristasan odnos prema
oveku jer ga je stvorio, dok su helenska boanstva uglavnom plemenito ravnoduna
prema ljudima).
III pevanje: razgovaraju dva arhangela (Mihailo i Gavrilo); oni su sabesednici Boga
pomou kojih on izlae strukturu kosmosa. Bog se od arhangela razlikuje po neizrecivoj
mudrosti koju ima.
Bog sebe definie kao onoga koji je jednak stvaralatvu (poiesisu), a stvaranje je suprotno
mraku. Carstvo mraka je u sukobu sa boijim carstvom svetlosti. Boiji poiesis je
unoenje reda i pravilnosti, tj. uvoenje bivstvovanja.

200 nije jasna priroda boijeg uenja.

211 Gavril odgovara da je Satana na svom prestolu (svet ljubavi vezan je za Satanu).
221-230 bog otkriva svoje znanje o Satani ali ostaje pitanje zato se malopre udio.
Bog ne prima Sataninu pobunu ravnoduno, u toj pobuni ima neega to ga uznemirava.
IV arhangeli idu kod Satane. Oni su u prostoru darovane slobode. Satana se pobunom
spustio u prostor slobode koja nije darovana, u prostor slobode od boga ili samoslobode
(ovo je negativna sloboda).
Satanina pobuna pogaa neto vano u boijoj definiciji.
Mihailo trai od Satane da se preobrati i obeava mu boiji oprotaj.
Bog ima mo da uniti Satanu ali nema mo da ga iz sveta samoslobode preobrati u
darovanu slobodu.
Sataninom pobunom bog neto gubi.
Bog 2 dana ne uestvuje u nebeskoj bici.
Satana bivstvuje po sebi jer je stupio u samoslobodu.
U Sataninoj kosmologiji pre carstva mraka postojalo je carstvo svetlosti iz kojeg potie i
bog. A nebeska katakizma koja je potom nastupila uzrokovana je sluajem.
Poiesis je neophodan bogu; nema boga bez poiesisa; plod poiesisa je istina.
Kljuni uinak Satanine pobune je taj to se Bog menja
Adamov san
Bog baca Satanu i njegove legione u mrani svet
Bog jarosti, gneva poinje da se menja i postaje nean zato to ga dotie bol
Hrist je poslednja stepenica na putu pretvaranja slobode unutar boga
Milo Lompar, Hermesovi tragovi, Posrednik
U asu kada je dua, posle ushoenja na nebo, napivi se vode s istonika (II, 317), dobila
mogunost da vidi, ona je ugledala stranu sudbu svoga padenija (II, 307), objavio joj
se nukleus ljudskog preegzistencijalnog greha, kao greha u stanju istog duha, jer je
posmatrala antinomini sukob Boga i Satana, prikazan u tri momenta u Lui: Bog je u
treem pevanju saoptio arhangelima Mihailu i Gavrilu razloge i motive Satanine pobune,
to je u etvrtom pevanju uinio i Satana, da bi peto pevanje donelu sliku samoga boja.
Iako u ulozi posrednika, Mihail i Gavril nisu na sredini izmeu sukobljenih strana, ve su
vrsto na boijoj strani jer su oni pre boiji glasnici nego to su autentini posrednici.
Sam bog meutim kao da ima neko nepoverenje prema njima: pre nego to im saopti

svoja saznanja o Satani, on ih iskuav, jer mu je udno da u dvor s vama nije doa/drug
vam inom jednaki, Satana (III, 203). Oekivano je da Satana doe zajedno sa njima jer
izmeu njih i Satane postoji bliskost po izuzetnosti. Satana nije doao zato to je postupio
po slobodi koja mu je darovana. Kada Gavril odgovori da je Satana na svojemu ostao
prestolu (III, 218), on otkriva svu bezazlenost i neupuenost arhangela. Gavril nije uoio
nita u Boijem uenju nad Sataninim nedolaskom, zato to arhangeli koji vjeitu sreu
uivaju i dalje sebe smatraju kao ravnopravne i istovetne sa Satanom, kao zajednike
korisnike darovane slobode. Tada im Bog otkriva da Satana mir nebesni pokolebat hoe
i hoe da vidi njihovu reakciju tj. da li su se njihove due uskolebale sa Satanom.
Budui zajedniki posrednici imaju zajednikih taaka sa obe sukobljene strane i zato i
mogu da posreduju jer razumeju ono to im obe strane govore. Mihail i Gavril, be kao
posrednici, predstavljaju spoljanje aktere raskrivanja mepomirljivih metafizikih motiva
za nebeski sukob. U Mihailovoj besedi kojom poinje etvrto pevanje naglaava se
jednakost izmeu sabesednika Satano, ravnoini brate, kao i poziv koji je uzrok i
ponuda posredovanja: obrati se, duo izgubljena. Ovaj poziv arhangeli saoptavaju u
saglasnosti sa boijom voljom, to je znak da je bog spreman da oprosti. Bog tokom tri
dana okleva da se umea u nebesku bitku jer sam eka na pokajanije (V, 176). Bog nudi
oprost da bi dobio preobraenje. Satana bi po toj slobodi trebalo da se vrati iz darovane
slobode u samoslobodu.
Poiesis kao diferencijalno svojstvo boga postoji kao izmeu onog pre i cilja boijeg
stvaranja. To stvaranje predstavlja svetu dunost, cilj kojem se stremi i sveti zavet. Ono
pre bi bilo suprotno istini koja se nastanila u cilju: u pre se smestila ne-istina, ba kao to
se u njemu nalazi mrak, dok boiji poiesis podrazumeva da svi kraji zaplamte svetlou.
Satanina pobuda koja ima za cilj da pokoleba nebeski svet hoe da povrati carstvo mraka,
to sa boijeg stanovita znai da ona hoe da povrati carstvo ne-istine. Bogu je
neophodno satanino pokajanje ne zato da bi mu oprostio, kad nije oprostio ni Adamu, ve
zato to satanina pobuna objavljuje legitimnost pobune. Satana bi pokajanjem svoju
pobunu liio osnova, dok e porazom pokazati da je njemu nedostajala mo, ali ne i
istina.
U sataninom odbijanju ponude arhangela istie se njegovo razlikovanje od Mihaila,
njegovo nepristajanje na darovanu slobodu, njegovo uklanjanje od posrednika. Dok su u
treem pevanju Lue Mihail i Gavril bili izmeu antinominih sila, oni su u etvrtom
pevanju potpuno stopljeni sa boijim silama. Posredovanje, rudimentarno nagoveteno
kroz arhangelsku bliskost sa satanom, biva ukinuto, jer je nebeski sukob toliko radikalan i
antinomian da ne dozvoljava njegovu mogunost. Metafiziki motivi Lue
preovladavaju i nad mogunostima posredovanja, pa su likovi antagonista veliki likovi
ovog speva, dok su likovi glasnika samo bledi odsjaj onih volja i moi izmeu kojih oni i
ne posreduju ve samo postoje. Reenje nebeskog boja u Lui dovodi do nastanka zemlje
kao kosmike stanice izmeu boijeg sveta koji je blaen i sataninog, adskog sveta.
ivotom na zemlji, koja je blie sataninom carstvu, ovek odluuje kojim e putem ii
posle svoje smrti. Ostavljena mu je sloboda u zemaljskim odlukama. ovek bira kao to
je i Adam slobodno izabrao da dva puna dana ratuje na sataninoj strani, i njegovoj slobodi
je povereno da ga odvede nebeskom ili adskom stazom.
Jovan Dereti, Njego

Lua je filozofski spev, sastavljen od est pevanja i Posvete Simi Milutinoviu. Spev je
ispevan u nesimetrinim desetercima. Struktura je dvodelna: prvi deo ine dva prva
pevanja, a drugi etiri preostala. Ako se Posveta uzme kao posebna celina i ako se obrati
panja na autonomnost estog pevanja, moemo govoriti o etvorodelnoj strukturi. Svaka
od etiri osnovne tematske celine na drugaiji nain osvetljava osnovnu temu:
Posveta je filozofska prolegomena speva
I i II pevanje govore o pesnikovom traiteljskom putovanju na nebu
III, IV i V pevanje govore o Sataninoj pobuni i ovekovom padu
VI pevanje govori o zemaljskoj sudbini ljudskog roda
Posveta je filozofska pesma o traenju istine o oveku. Ona poinje starim pitanjima i
nedoumicama o ovekovom biu, o njegovom dvostrukoj kolevci nebeskoj i
zemaljskoj, zatim prelazi u neku vrstu pesnikove duhovne autobiografije. Muen tajnom
o ovekou i njegovoj sudbini, pesnik je ispitivao zemaljske mudrace, okretao se prirodi i
zvezdanom nebu ali traeni odgovor nije mogao dobiti. Umesto odgovora pesnik se vraa
na glavnu misao iz uvoda, o dvostrukosti ovekove prirode. Govori se o dve suprotne
strane oveka najpre telesnoj i zemaljskoj a potom duhovnoj i nebeskoj. U prvoj slici,
ovek, uspavan tekim snom, okruen privienjima, been na svetski vaar, uzalud udi
za nedostinom sreom, bez snage i umenja da sebe izrazi na pravi nain. U drugoj slici
sve je suprotno: ovek je tvar tvorca izabrana, lua tamom obuzeta, iskra
boanskog uma, dua ljudska jeste besamrtna. Mislima o sakralnom karakteru poezije i
svetenoj ulozi pesnika zavrava se velianje druge, vie prirode oveka. Do tajni koje
su ga na poetku muil e pesnik dolazi umnim poniranjem u svoju unutarnju, duhovnu
bit, koja je shvaena kao iskra boanskog u oveku ili lua mikrokozma. Posredstvom
te unutarnje svetlosti koja pravi izraz nalazi u poeziji uspostavlja se traena veza izmeu
ovekove zemaljske egzistencije i njegove boanske sutine. Posveta otkriva put kojim se
dolazi do istinitog saznanja o oveku. Skoro iskljuivo se sastoji od misaonih iskaza
univerzalnog karaktera. U prva dva pevanja misli iz Posvete razvijene su u obliku
alegorije o pesnikovom letu u nebo, o njegovom putu kroz svemirska prostranstva, sve do
najvieg neba gde se nalazi boanski presto. Na tom putu ulogu putovoe najpre ima
pesnikova sopstvena duhovnost, tj. misao, iskra boestvena odnosno lua
mikrokozma. Uz njenu pomo pesnik se oslobaa telesnih okova, i vinuvi se u visine
preleti est pokretnih i pet nepokretnih nebesa i stigne na brijeg kristalni, koji je granica
izmeu materijalnog i duhovnog kosmosa. Odatle ga vodi aneo hranitelj, koji ga uvodi u
mir mirovah, odnosno vii, nematerijalni kosmos, u ijem se sreditu nalazi presto
tvorca. To je i kraj putovanja, jer se tu nalazi prapostojbina ovekova, mesto gde je
boravio pre svog pada. Na tom mestu pomou vode seanja pesnik otkriva uzroke
ovekovog gubitka neba i njegovog suanjstva na zemlji. Dva uvodna pevanja donose
slike dva razliita kosmosa: u prvom je kosmos u stalnim kretanjima i promenama.
Daleko iznad svih pokretnih i nepokretnih sfera materijalnog kosmosa je najvie nebo,
prebivalite boga i besmrtnih duhova. Opis tog neba koji ispunjava itavo drugo pevanje
sastavljen je od materijalnih elemenata. To su prekrasni predeli sa cvetnim livadama,
vrtovima, potocima, drago kamenje koje se presijava. U tim slikama moemo videti
idealizovanu zemaljsku prirodu. Nebeska panorama zavrava se opisom nematerijalnog

kristalnog atora kojim se prekriva taj prostor u vreme odtiha tj. u vreme koje odgovara
noi na zemlji. Kao to nae nebo ima zvezde, tako i ovaj kristalni ator ima ideje, od
kojih su dve posebno imenovane: ideja venosti ili ideja boanskog stvaranja ili poezije.
Alegorija o pesnikovom nebeskom putovanju ini neku vrstu okvirne prie za ep o
nebeskoj pobuni. U nainu izlaganja dogaaja znaajno mesto dobija scenski postupak sa
dijalozima i monolozima. Tree i etvrto pevanje gotovo su u celini razvijeni kao dramski
prizori. Glavni protagonisti su bog u prvoj i satana u drugoj sceni, a sporedni, posredniki
likovi u obe scene su arhangeli, Mihailo i Gavrilo. U monolozima (tri monologa boga i
jedan satanin) ine misaonu okosnicu speva. U njima se otkrivaju tenje linosti, motivi
njihovih akcija, nosee misli speva. Monolozi boga i anticipiraju dogaaje tako da se
dogaaji dva puta izlau. Adam je glavar aneoskih predaka ljudi. U treem pevanju
govori se o bogu, u etvrtom o satani a u estom o sudbini Adamovih legiona, tj.
ljudskom rodu. U najopsenijem, petom pevanju, prikazana je nebeska bitka izmeu
aneoskih legiona vernih bogu i pobunjenih anela, pristalica Satane. Razlozi sukoba su
politiki u borbi oko vlasti bog i satana nastoje da svoje pravo na presto utemelje ne
istoriji kosmosa (kosmogoniji) i kosmikom poretku (kosmologiji). Bog ima dva
primarna svojstva koja ga stavljaju iznad svih drugih: on je tvorac i vladar, stvaralac
novih svetova i neogranieni gospodar neba. Njegova vlast poiva na injenici da je
jedini on obdaren sposobnou stvaranja. U shvatanju boanskog stvaranja Njego
odstupa od Biblije i pribliava se antikim kosmogonijama. Stvaranje nije bilo samo u
poetku, ve se ono nastavlja i nikada ne prestaje. Kada stvaranje prestane, u dalekoj
budunosti, nastupie kosmika harmonija. Satana ne eli da baci boga s prestola ve
hoe sa njim da podeli vlast. On tvrdi da bog nije tvorac i da su svi nastali kosmikim
sluajem tajni sluaj na je otac bio). Ovom trenutnom kosmosu prethodio je drugaije
ustrojen kosmos u kome nije bilo vrhovne vlasti i centralnog boanstva. U jednom
trenutku, iz neobjanjivih razloga, dolo je do sveopte kosmike kataklizme koja je
dovela do propasti prvih nebesa. Novi kosmos stvorio se iz haosa zdrobljenih nebesa
kojim sada vlada bog. Satana trai da se kosmos vrati u prvobitno stanje. Adam je
najslabije individualizovan. On je u poetku stao na stranu pobunjenika, da bi se u
odlunom asu pokajao i napustio ih, to je doprinelo njihovom slamanju. Razlozi
Adamovog ponaanja nisu ni politiki ni kosmoloki nego moralni i egzistencijalni. Zbog
toga je Adam proteran sa neba, a isto se dogodilo i u zemaljskoj egzistenciji, kada je,
zbog slinog greha, proteran iz raja. O zemaljskoj sudbini Adama i njegovog plemena
govori se u 6. pevanju. Nain izlaganja ponovo se menja: umesto scenskog prikaza
imamo nizanje dogaaja iz raznih vremena, zbivanje prelazi u istoriju. U ovom pevanju
ukratko je izloena biblijska istorija oveanstva od stvaranja zemlje do pojave
Spasitelja. Zemlja je stvorena kao privremeno boravite ljudi. Na njoj se oni stalno
kolebaju izmeu dobra i zla, izmeu satanskog i boanskog u sebi, ba kao to se to
dogodilo u bici na nebu, pre njihovog pada izmeu boga i satane. Adam odnostno
ovek i jeste u tom smislu glavni junak pevanja jer se govori upravo o njegovoj krivici i
njegovom padu. Pesnikovo JA koje se posle 2.pevanja gubi ponovo se pojavljuje u 6.
pevanju, na mestu gde poinje pria o zemaljskom sagreenju Adamovom (210).
Etape u razvoju jedne ideje: lina pesnikova drama prelazi u kosmiku dramu, a ona u
dramu ljudskog roda. Spisak pisaca i dela s kojima je ovaj spev dovoen u vezu
obuhvata: biblijsku knjigu postanja, starozavetne apokrife, Platona, neoplatonizam,
Origen, manihejstvo, Dante, Milton itd. Sa Miltonovim delom slae se u onim odeljcima

gde je opisan rat na nebu.

29. 30. Petar II Petrovi Njego: Gorski vijenac

Milo Lompar, Hermesovi tragovi, Ko ih razdvaja da se ne pokolju?
U Gorskom vijencu posebno je vaan momenat slobode izbora. Herojstvo je spona
izmeu imanencije i transcedencije i ono treba da donese slobonu odluku.
Vladika Danilo se koleba i njegovo kolebanje dovodi do pregovora koji imaju centralni
poloaj u spevu, iako e se ti pregovori odvijati pod senkom odluke koja je doneta, jer je
Danilo odluio da obesceni ivot. Kolebanje vladike Danila znak je konflikta izmeu
istorijskih i metafizikih motivacija u Gorskom vijencu.
Kada se Danilo odlui u korist metafizike, kada stavi na kocku istorijsku egzistenciju
naroda, on iznosi zahtev za preobraenjem. To je dosledno metafiziki gest jer vladiino
razumevanje poturica izvire iz svesti o opteljudskoj skonosti padu: primami ih nevjera
na vjeru/ulovi ih u mreu avolju. Poturice su pogreili ne zato to su ravi, nego zato
to ljudi gree. Poziv da se preobrate podrazumeva oprost, zato to podrazumeva
priznanje da su pogreili. Kao heroji, poturice se preobraanjem vraaju u herojsko
poelo, spasavajui vezu herojstva sa istinom koja je jednoznana veza.
Odbijajui preobraanje, poturice se potvruju kao autentini vernici. Istovetni kao braa,
kao junaci, poturice i Crnogorci se razlikuju po veri koja je nadiskustveni deo ivota.
Poturice su napad na herojski identitet: da su tuinci, oni ne bi doticali herojsku
samoistovetnost jer bi bili neprijatelji i drugi. Oni su meutim drugo unutar identiteta,
ivo prisustvo raskola. Ali, ba kao heroji, oni se ne mogu odrei vere jer bi se odrekli
sebe.
Herojski doivljaj predstavlja ukinuto vreme. Svi njihovi postupci su apsolutni. Svi
njihovi postupci noeni su mitskim oseanjem veitosti. Herojska odluka nije jedna
odluka, to je odluka za sva vremena.
Iako traju itav drugi in, pregovori ne donose razreenje niti kompromis.
Jovan Dereti, Njego
Podnaslov Gorskog vijenca, istoriesko sobitije pri svretku 17. vijeka daje naznaku u
kom kljuu treba itati delo. U njemu ne treba traiti izmiljno zbivanje, fikciju. Istoriari
se ne slu oko toga da li je stvarno bilo istrage poturica, ali u Crnoj Gori je ivelo
narodno predanje o tom dogaaju, u kome je Njego video autentinu istoriju. Ovaj
dogaaj sastoji se od tri dela: prva i druga optecrnogorska skuptina i sama istraga
poturica. I govor i radnje na skuptini tiu se prvenstveno kolektiva u celini, njegovih
obiaja, vere, ivotne filozofije, dok se pojedinci shvataju samo kao pripadnici zajednice.
Nijedna individualna osobina nije pokreta radnje. Na motivacijskom planu, pesnik se
ograniio iskljuivo na zajednike, nacionalne, istorijske interese kao pokretae akcije.
Tako do izraaja dolaze svi bitni fenomeni ivota Crnogoraca.

Istorijski dogaaj istrage poturica Njego je poetski nadgradio. Svaki momenat zbivanja
povod je za polete u sferu misli i poezije. Oko jednog dogaaja Njego je ispleo itavu
crnogorsku istoriju, opevao najvanije dogaaje iz prolosti, oslikao svakodnevni ivot,
obiaje i verovanja, prikazao Turke i Mletke. Spev je otvoren i prema prirodi i kosmosu:
od folklornih posmatranja nebeskih prilika preko makrokosmikih vizija vladike Danila
do razmiljanja igumana Stefana o kosmikom poretku.
Unutranji razvoj ovog speva je od uspavanosti u budnost, iz stanja mirovanja u stanje
borbe. Poetna situacija je gluvo doba noi, svak spava. Budnost vladike Danila
suprotstavljena je optoj uspavanosti. Njegova misao bdi, svetli.
Radnja se zbiva na etiri velika hrianska praznika: Trojice , Mala Gospojina, Boi i
Nova godina. Narod se najpre pojavljuje u svom apstraktnom jedinstvo kao kolo, a zatim
se ideoloki i karakteroloki razlae u pojedinane linosti. Kolo kao otelovljenje
kolektivnog naela pojavljuje se na kljunim takama. Prvo, veliko kolo je u prvom planu
zbivanja a ostalih pet su u pozadini onoga o emu odluuju vladika i poglavari. U
neposrednom obliku ideja o Crnoj Gori kao poslednjoj neugasloj iskri slobode izraena je
u prvom kolu i ona je ujedno ishodina za itavo Njegoevo delo.
Njegoa ne zanimaju linosti u njihovim neposrednim ivotnim manifestacijama, ne
interesuju ga individualni bolovi, radosti, elje. Njih pokree opti, nacionalni interes.
Jedini cilj kome tee je pobeda nad Turcima i nacionalno osloboenje. Linosti se
meusobno razlikuju po svom odnosu prema istoriji, pa tek onda po svojim linim
osobinama. U tom pogledu mogu se izdvojiti tri kljuna stanovita:
stanovite glavara (princip akcije)
stanovite vladike Danila (princip sumnje)
stanovite igumana Stefana (princip kontemplacije)
Glavari su nosioci kolektivnog iskustva, njihovo miljenje poiva na tradiciji, obiaju,
njihov stav na beskompromisnom prihvatanju herojskog ideala kolektiva. Oni su
jedinstveni i deluju kao jedno umnogostrueno lice. Meu likovima glavara izdvajaju se
dva najvea crnogorska junaka: Vuk Miunovi i Vuk Mandui. Miunovi je olienje
crnogorskog heroizma, tuma njegove viteke etike. Kod Manduia su pored junatva
naglaene i emocionalne, po nainu ispoljavanja komine crte.
Vladika Danilo i iguman Stefan predstavljaju razliite etape u razvoju misli koja je
napustila utoite tradicije i krenula vlastitim putem: vladika je zastao uplaen pred
protivrenom stvarnou sveta, a iguman zna da su te protivurenosti neizbene i da
imaju dublji smisao.
Sumnja vladike Danila je dramski pokreta radnje. U tradicionalno epsko vienje sveta
on unosi momenat upitanosti. Za glavare, borba sa domaim Turcima je opravdana i sveta
a jedino se vladika Danilo pita kakav je smisao te borbe i ta e ona doneti. Misao
igumana Stefana predstavlja odgovore na pitanja koja pred ostale linost postavlja
istorija. On se pojavljuje iznenadno, u trenutku kada je odluka bila donesene, da potvrdi
njen dublji smisao.

Struktura Gorskog vijenca nije linearna. Spev poinje kao poetska vizija, nastavlja se kao
politiko-istorijska drama, zatim prelazi u venac slika iz narodnog ivota, a zavrava se
filozofski intoniranim prizorima. U velikim monolozima igumana Stefana istorijska
akcija prenosi se na vii, filozofski nivo. Istraga poturica nije prikazana na sceni,
posredno, u izvetajima glasnika.
Krajnji proizvod tenje ka saimanju izraza je gnoma ili aforistiki naglaen stih,
odnosno niz stihova preteno refleksivnog karaktera. Pesme (est pesama iz kola,
guslareva pesma o evu, svatovske popevke o junacima, Mustaj-kadijina pesma o Fatimi,
tubalica sestre Batrieve imaju istorijsku, epsku podlogu, ali su lirski obraene)
predstavljaju vrhunac u umetnikom oblikovanju poetsko-dramskog govora, a gnome su
prisutne u svim momentima govora, od obinog razgovora do refleksivnih sublimacija.
Gnomiko saimanje ini stilsku dominantu speva.
Samostalnost pojedinih delova je bitno obeleje ovog speva. Pojedine scene deluju kao
potpuno zaokruena dela (npr. vojvoda Drako u Mlecima, svadba, sestra Batrieva).

31. 32. Petar II Petrovi Njego, Lani car epan Mali

Jovan Dereti, epan Mali kao politika drama
Raniji kritiari ovog dela prenaglasili su slinost izmeu epana Malog i Gorskog
vijenca i zbog toga su usledile negativne vrednosne implikacije. Poreenje izmeu ova
dva dela svakako je neizbeno ali treba ukazati i na neke razlike: Gorski vijenac pisan je
na osnovu narodnih pesama i usmenih predanja, a epan Mali na osnovu pisanih izvora i
arhivskih istraivanja. epan Mali, zatim, mnogo vie udovoljava zahtevu dramske
forme nego Gorski vijenac, to se vidi i po njegovoj podeli na inove odnosno dejstvija
i pojave, tj. javlenija. Ti spolljanji znaci odgovaraju dubljoj dramskoj zasnovanosti
radnje i likova, pomeranju tematskog interesa sa spoljanjih na unutranje odnose u Crnoj
Gori, s borbe protiv Turaka, na politike sukobe izazvane pojavom cara na Cetinju.
Ali ipak, u epanu Malom, jo vie nego u Gorskom vijencu, epsko prevladava nad
dramskim, tako da nismo dobili pravu dramu nego dramsku hroniku, ili prelaznu formu
izmeu starinske epopeje i modernog istorijskog romana (M. Popovi). U njemu je
manje poezije nego u Gorskom vijencu, ali vie realne zbilje i svakodnevnog ivota, vie
realizma i kritinosti u slikanju pojedinaca i kolektiva. I epan Mali je, kao i Gorski
vijenac, misaono delo, ali na razliit nain u njemu nema visoke sentencioznosti niti
metafizikih tema, ali u izobilju ima praktine ivotne mudrosti. To je dijaloki, vie nego
dramski spev, a dijalozi u njegovoj strukturi imaju ulogu slinu onoj koju imaju monolozi
u Gorskom vijencu.
Dva speva razlikuju se i po svom odnosu prema smenom. U Gorskom vijencu
nacionalna heroika protkana je bogatim humorom, a u epanu Malom u nju je unesena
komina dimenzija i zato bi se moglo rei da je ovo delo herojska komedija. Ovde se
Njego pribliava realizmu i drugim, jo modernijim tendencijama u knjievnosti.

U epanu Malom, smozvanstvo je na najviem nivou. U nepoznatom oveku iz

Dalmacije Crnogorci prepoznaju ruskog cara Petra III i on poinje da vlada na Cetinju
kao da je pravi car. Zbog tog dogaaja, Crna Gora biva uvuena u kovitlac meunarodnih
zbivanja: Turska je protiv nje podigla silnu vojsku, napali su je Mleani a Rusija je
pokrenula diplomatsku akciju da se domogne samozvanca. Njego je osetio smenu
stranu itave te afere. U predgovoru Njego kae epan Mail je bio laa i skitnica, ali je
znamenitu epohu u Crnoj Gori uinio, imenujui se ruskim carem. U tom paradoksu
sadrana je najsaetija poetika formula dela.
Protivrenost o kojoj govori pesnik nije umetniki sasvim prevladana. Posle svega ostaje
nejasno kako neko ko je laa i skitnica uspeva u onome to niko pre njega nije uspeo,
tj. da uvede red u besudnu zemlju. Pesnik ne voli svog junaka i ne krije antipatije koje
prema njemu gaji. On koristi sve mogunosti da prikae kako je epan Mali samo laa
i skitnica i kako znameniti dogaaji njegovog doba nemaju nikakve veze sa njegovim
karakterom. U drugom i petom inu, epan se uopte ne pojavljuje, a u veini pojava u
ostalim inovima, on je sasvim skrajnut u stranu. To je jo jedan paradoks ovog dela
njegov naslovni junak nije i njegov glavni junak. Dodue, sve to se dogaa i govori stoji
s njim u vezi, ali ono to on radi i govori ini nevelik deo. U epanu Malom i nema
velikih delova kakvi su npr. Bog i Satana u Lui. Jedini izraziti lik meu tridesetak lica je
iguman Teodosije Mrkojevi, epanov glavni protivnik, narodni mudrac slian igumanu
Stefanu, ali vie ovozemaljski, vie narodski od njega. On je glavno lice u prva etiri ina
i u neku ruku glavni junak u senci. epan Mali je stoga drama kolektivnog mentaliteta,
mnogo vie nego drama individualnih karaktera. Nema meutim prizora iz domaeg
ivota kakvih je dosta u Gorskom vijencu, nema ljubavi, nema nijednog enskog lika.
Dok Gorski vijenac tei slikanju sveobuhvatnosti crnogorskog ivota, epan Mali
prikazuje samo politiki aspekt ivota. Na osnovu toga, ovo delo moemo definisati kao
politiku dramu, tj. kao dramu politikog ponoanja. Ta tema data je u vie razliitih
situacija: prikazano je ponaanje pojedinca i mase, mirnodopski i ratni uslovi, unutranje
prilike i diplomatski odnosi. U Gorskom vijencu jedna situacija osvetljena je sa razliitih
strana a u epanu Malom otkrivaju se razliite situacije, ali se u svakoj oituje ista,
osnovna tema.
Poetnu situaciju moemo nazvati situacijom pronalaenja ili prepoznavanja voe. Ona je
razvijena u prvim scenama prvog ina kada Crnogorci prihvataju epana za svog
vladara. Iako ti prizori spadaju u slabije u drami, u njima nalazimo neke bitne aspekte ove
teme, kao to su npr. potreba za jedninstvom pod jednim voom, negativno miljenje o
teokratiji kao obliku vlasti, manipulacija verskim i nacionalnim oseanjima.
Poto je prihvaeni vo laan, samozvan, svaki govor za njega dobija izvesna parodijska,
komina obeleja. To pomeranje ka kominom karakteristino je za govor i ponaanje
onih koji hrle za epanom kao voom, i onih kojima i sama njegova pojava izaziva
panian strah, a to su Turci, Venecijanci, Rusi.
U drugom inu, Crna Gora je sa etiri strane opkoljena neprijateljem: na tri strane su
Turci, a na etvrtoj Mleani, tako da izgleda da je u bezizlaznom poloaju. Crnogorci
alju u turski tabor grupu staraca na elu sa Teodosijem Mrkojeviem da odvrate Turke
od njihovog nauma. Situacija je razreena dijaloki a ne dramski. Ceo drugi in je u stvari
rasprava u dijalogu. Razgovor se vodi i o datom trenutku, ali i o smislu crnogorske borbe

uopte. Ali, ta situacija ima poetni dramski naboj, jer se starci nalaze u neprijateljskoj
vojsci i u stalnoj su opasnosti da izgube glavu.
Mogu se izdvojiti tri bitna aspekta epana Malog kao politike drame:
herojska istorija kao pozadina drame
opsesija vlau kao izvor politike komedije
odnos mi strani svet kao iri kontekst zbivanja u drami
U epan Malom govori se o crnogorskom vekovnom odolevanju turskoj sili, o
junakom preziranju smtrti i drugim aspektima herojskog mentaliteta. Ali u dijalozima se
te teme nekako sputaju na zemlju, veliina se ne gubi ali postaje obina, deo ivota
kojim se ivi. U pomenutom dijalogu sa Turcima voa turske vojske preti da e svojom
silom prosto rastrti nepokornu zemlju a Teodosije mu odgovara da se Crna Gora ne moe
pobediti kad je sloga meu Crnogorce i objanjava mu to prirodom tla i karaltera
naroda. Za turskog pau sve su to smeni razlozi, pogotovo u situaciji kada je Crna Gora
sa svih strana opkoljena.
U toj prepirci kao i u drugim dijalozima, naroito onima u kojima Teodosije vodi glavnu
re, data je ivotna, ratnika i politika filozofija Crnogoraca. U petom inu, koji se u
celini dogaa meu Turcima, u Skadru, o crnogorskoj borbi se govori iz turske
perspektive. Njego je pustio same Turke da raspravljaju o tome zato Crnu Goru ne
mogu nikako savladiti a pokorili su tolike narode i drave. epan Mali otkriva realne
istorijske i psiholoke pretpostavke crnogorskog otpora osvajau kao i to kako se u
takvim uslovima raa se specifina filozofija ivota. Iz njega se vidi kako nemogue
postaje stvarno, tj. da mali uvek pobeuje velikoga. Ni sramotno ponaanje epanovo, to
to se on sakrio negde u kraj, tu nije moglo nita izmeniti. epan nije ni trebao
Crnogorcima u borbi protiv Turaka, to su oni mogli i bez njega. On im je bio potraban za
neto drugo, to im nikako nije polazilo za rukom, a to je: da upravljaju sami sobom.
Pometnja izazvana pojavom lanog cara otkriva druge aspekte crnogorske zbilje.
Uporedo s herojskom istorijom odvija se i politika komedija. Njeni akteri su isti ti
nepobedivi junaci, ali i njihovi nepomirljivi neprijatelji, Turci, Mleani i Rusi.
Papagajevim ponovljenim izgovaranje jedne jedine rei car Njego otkriva opsesivno
dejstvo vlasti na sve, na pojedince i na masu podjednako. Kada epan, poto je minula
opasnost od Turaka, posramljen izlazi pred Crnogorce i plaui kao malo dijete, pada na
koljena i moli narod da ga ubije, stvari poinju da se razvijaju u sasvim suprotnom
pravcu od oekivanog umesto raskrinkavanja, epan doivljava nova priznanja,
umesto pada pravi trijumf. ak i njegov najljui protivnik Teodosije mora da popusti i
da se u znak pomirenja s njim poljubi. Slino se dogaa i u etvrtom inu knez
Dolgorukov nagoni epana da prizna da je laa i zatvara ga pretei mu smru a
Crnogorci ga oslobaaju iz tamnice i ponovo priznaju za svog vladara.
Tema lanog cara omoguila je Njegou da govori i o drugim narodima. Date su kratke,
vrlo precizne i mahom negativno intonirane karakteristike svih okolnih naroda
Bonjaka (muslimana), Arnauta, Bugara, Grka. O njima se govori sa stanovita njihove
spremnosti za borbu protiv Turaka.

Turcima su posveena dva ina drugi, u kojem je prikazana turska vojska u pohodu i
peti, u kojem su Turci sami sa sobom, kod svoje kue. Otkrivaju se razliiti vidovi
turskog ivota, politike, naina ivota i verovanja. Turski pevai smenjuju se u opevanju
velikih tema turske istorije i religije. Njihove pesme su pandan pesmama u kojima se
slave Crnogorci. One su i formalno nalik na njih u osmercima, sa rimom.
Uvoenje turske perspektive omoguilo je pesniku da govori o oseanju praznine,
amotinje, ili, kako je oni nazivaju trpije, oseanju sasvim bliskom Bodlerovom splinu.
Ruska tema ograniena je na sferu politike. Ona je razvijena u etvrtom inu. Iguman
Teodosije iznosi prekore brai Rusima to su se uvek seali Crnogoraca kada bi zaratili
sa Turcima a zaboravljali na njih kada bi se s Turcima mirili. Okupljeni Crnogorci
spremni su da taj zaborav velikoduno oproste ali se knez Dolgorukov ipak neslavno
provodi na Cetinju.
vebe
U apanu Malom Njego je pesnik apsurda. Osnovno pitanje koje postavlja ovaj spev je:
ko su oni? epan Mali je laov u herojskoj situaciji. Ovo delo je parabola o samozvancu
(ovakva dela pisali su iler i Pukin, Boris Godunov govori o lanom Dimitriju).
epan Mali je poslednja od tri velike Njegoeve drame.
u obliku i izrazu ovo delo je blie heroici nego neoplatonizmu.
ovo delo smatralo se slabijim u odnosu na ostala dva speva.
epan Mali je delo o pustolovu u crnogorstkoj istoriji 18. v.
U mistiko-metafizikom sloju Njego se dotie pitanja demonizma malenosti,
demonstva lakrdijaastorijska je ono to nije on je paradoks. On postoji kao ono to
nije pa otud, on postoj
Jovan Dereti, Njego
Izvori za epana Malog su istorijski i arhivski. Pesnik je vie vodio rauna o zahtevima
dramske forme. Spev je podeljen na dejstvija ili inove, kojih ima 5 i javlenija ili
pojave. U ovom delu ima manje poezije ali vie stvarnosti i svakodnevnog ivota, vie
realizma i kritinosti u slikanju ponaanja pojedinaca i kolektiva.
U ovom delu postoji samozvanstvo na najviem nivou. Crnogorci u nepoznatom mladiu
iz Dalmacije prepoznaju svrgnutog ruskog cara Petra III, i on uz podrku naroda poinje
da vlada crnom gorom. Taj dogaaj izaziva silno uzbuenje u okolini Turci podignu
vojsku na Crnu Goru i u pomo pozovu Mletke, ali obe vojske pretrpe poraz. ak se i
Rusija uznemiri i preduzme odlunu ali neuspenu diplomatsku akciju da kazni
samozvanca.
Njego nije razreio protivurenosti izmeu epanovog beznaajnog karaktera i uspeha
njegove vladavine. Pokreta akcije nije epan kao linost, kao karakter, nego kao
olienje vlasti.

Jedini izraziti lik ovog speva je iguman Teodosije Mrkojevi, glavni epanov protivnik.
On je narodni mudrac, slian igumanu Stefanu, ali vie ovozemaljski od njega.
Ovaj spev je slika kolektivnog mentaliteta, ali nema prizora iz domaeg ivota, nema
ljubavi, nema nijednog enskog lika. Ovo je prvanstveno politika drama: prikazano je
ponaanje pojedinaca i mase, mirnodopski i ratni uslovi, domae prilike i diplomatski
odnosi. Istaknuti su herojski aspekti: odolevanje turskoj sili i junako preziranje smrti.
U ovom delu nema visoke sentencioznosti, niti univerzalnih tema ali ima praktine
ivotne mudrosti. U heroiku je unesena komina dimenzija. epan Mali je politika
komedija s elementima tragike, ironije i groteske. Ovo delo je Njegoev zaokret od
romantizma ka realizmu. U ovoj drami se sve rastae i klizi ka besmislu.

33. 34. 35. Poezija Branka Radievia

Slavko Leovac, Branko Radievi
Radievi je prvu svoju zbirku Pesme objavio 1847, kada i Njego Gorski vijenac i Vuk
svoj prevod Novog zavjeta. Iste godine u zborniku Slavjanka objavili su svoje pesme
Radievi, P. Popovi, apanin, S. Mileti i drugi. Upravo kod ovih pisaca zapaaju se
nove tendencije: na osnovu narodne knjievnosti oni stvaraju svoju poeziju. Nasuprot
Njegou i Steriji, koji ele da poetski transcendiraju mudrost, Radievi eli da poetski
trancendira samo uvstvo, oseajnost narodne tradicije. Dok su njegovi veliki
savremenici okrenuti herojskoj prolosti, dotle Radievi mladiki vragolasto i obesno
doivljava i izraava trenutke sadanjosti.
Pre svega, Radievi je pesnik mladosti. U mladalakom ivotu, on vidi smisao bitisanja i
kada pone naglo da doivljava opadanje telesne snage i mladalake radosti ivljenja i
tada e pevati o sudbini mladosti. Za kratko vreme pisanja stihova (1843-1853) on je
doiveo i opevao mladost kao ljubav prema spontanom ulnom i duhovnom ivotu, ali je
opevao i nuno troenje takve ljubavi i ivota. U njegovoj drugoj zbirci preovlauje
doivljaj naglog osipanja ivota i nostalgija za spontanim aktima snane i obesne
mladosti.
Pesnikova ljubav prema takvom obesnom ivotu zapoinje njegovim vragolastim
pesmama, sa duhovitim anegdotskim sadrajem. Te pesme su svojevrstan spoj
aristokratski nonalantnog, panteistikog, ak i epikurejskog doivljavanja ivota i
puko-graanskog doivljavanja agresivnosti ili sentimentalnosti. U tim pesmama on je
spajao postrenesansnu bukoliku i puki, odnosno graanski smisao za ritmiku ivotne
radosti i tuge. Takve pesme kao to su Devojka na studencu, Putnik na uranku itd. imaju
naivno stilizovane slike ivotnih doivljaja izraenih u estercima, sedmercima i
osmercima. U tim pesmama susreu se i pretapaju narodna lirika i graanska anonimna
pesma. Radievi je sintetizovao svoje doivljaje i u svojim duim pesmama. U njima je
upravo pokazao sve svoje sposobnosti. U tim poemama vide se spontani preobraaji
mladikog uivanja i troenja ivota. Poema aki rastanak je u odnosu na sve ostale
najvie u znaku radosti i radosnog uivanja. Iako poinje sentimentalno-setnim
podseanjem na grobove dragih u zaviaju, ta poema je seanje na radosne ake dane. U

njoj prolost u seanju postaje pesnika stvarnost puna lepote i snage, vere i ljubavi. S
naivnom verom u snagu pesme i pevanja, Radievi je ditirampski veselo, skakutavo,
narodnom poskoicom inspirisano, slavio prirodu i svoj zaviaj, nae ljude, mladike
vragolaste igre i pesme, u narodnom etvercu ili estercu. U desetercima preovladava
sentimentalni govor o vrednostima mladike vere, prijateljstva radosti. U ovoj pesmi
Branko je divno proeo i nadmaio svoja elegina raspoloenja radosnim i kliktavim
oseanjem mladosti i snanom verom u nacionalne ideje i snagu nacije. Pesma aki
rastanak bila je veliki podstrek pesnicima koji su postali svesni velikih ivotnih i
pesnikih tekoa i koji u ranoj i burnoj mladosti i u spontanom matovitom pevanju
trae nove izvore svom pesnikom govoru i jeziku. Radievi je temu tragine ljubavi
veoma omiljenu kod romantiara izraavao stihovanom naracijom o iznenadnim
susretima i sluajevima, o neoekivanim, ak mistinim odlukama ljubavnika i ostalih
lica. Taj tuni i melanholini Radievi vidi se najbolje u poemi ?. Ovde Radievi
sugerie izvesnom naivnom ispoveu iracionalnost ljubavne enje, njenu nedohvatnost
u odnosu na javu. Zanimljiv je Brankov pokuaj da pesniki konkretizuje spiritualno,
snevano oseanje ljubavi. esto se pojavljuju izrazi zlato i sjaj upravo kao konkretne
oznake duhovnog i iracionalnog sveta ljubavi. Nasuprot njima praznina rei i svuda je
tmina gusta pa je zbog toga java spas od te strave. Radievi nije metafiziki pesnik ali
je, kao elegini pesnik, nuno susretao metafizika pitanja ljudske sudbine i jeziki
(ritmiki, melodijski) izraavao neka iskonska i nadrealna oseanja. Radievi je u sutini
pesnik kojim esto vlada uvstvo i u samom stvaralakom aktu. On je pesnik fragmenata,
ali u tim fragmenta egzistira specifina mladalaka naivnost i spontanost oseanja,
izvesna istota vere u ivot i ljubav i u razoarenju i u tuzi. Pesnikov humor, igriavost
i duhovitost, njegov smisao za igru i ritmiko stilizovanje svakodnevnih doivljaja,
njegovo satiriko posmatranje stvarnosti i tradicije pokazuju integralnost njegovog
spontanog mladalakog, duhovnog mladalakog oseanja i doivljaja sveta.
Miodrag Popovi, Idealna draga i uti list
U poemi ? u nesimetrinim desetercima prikazana je draga koja se povlai u no, u san;
izvan nje postoji samo nesanica, komar. Izgubljena draga postaje privid za kojim pesnik,
pun straha i zebnje, uznemireno traga. Meutim, sve ovo je naznaeno u pesnikim
slikama: nebo i zemlja spajaju se u ljubavnom zagrljaju, postelja se u besanim noima
pretvara u odar drage, pod nesnosnom jarom pakla sa neba padaju ptice. Pesnik ne uje
uvek um drage u sebi. Na momente je gubi, a liriku zamenjuje konvencionalna pria o
izgubljenoj kui koju e nai u snu. Pesma je u stvari sva u znaku traganja za zvukovnom
figurom idealne, koju pesnikova mata identifikuje sa suncem i svetlou. Pesnikovo
traganje usmereno je ka visinama i vodi izdizanju. Pesnik se na zlatnim oblacima penje
ka nebeskim visinama, gde ga ekaju zlatna vrata. Vaznoenje pesnika u visine die ga
iznad realnosti i odvodi u suptilni svet romantike, u apsolutnu lepotu. Ova pesma naginje
narodnoj poetskoj ornamentici i melodiji.
Jovan Dereti, Branko Radievi
Rodonaelnik srpske romantiarske poezije i zaetnik lirske poezije kod nas uopte je
Branko Radievi (1824-1853). Glavnu ulogu u njegovom formiranju imala je nemaka
romantiarska i srpska narodna poezija. U poetku je na njega uticao nemaki pesnik
balada Uland, a za narodnu orijentaciju presudan je bio susret sa Vukom. Znaajnu ulogu

je imala u anonimna graanska poezija.

Stvaralatvo Branka Radievia otkriva i anrovsku dvostrukost. Bio je lirski pesnik ali
sanjao da napravi veliki ep o Kosovu. U njegovim epskim pesmama vredno je samo ono
to je lirsko. S druge strane, neke njegove lirske pesme su narativne. Lirski spev aki
rastanak i baladina povest Tuga i opomena imaju u sebi epskog. Brankove
najjednostavnije lirske pesme su narativnog karaktera. To su male prie sa elementima
rudimentarne fabule. Njihovi lirski protagonisti su momak i devojka, ili jedno od njih
koje ezne za onim drugim. Najpoznatije su: Devojka na studencu (sadri solilokvijum u
kome se evociraju radosni trenuci ljubavnih doivljaja), Putnik na uranku. One su pune
radosti, vedrine i naivne zauenosti pred najobinijim stvarima. Bezazlene su i umiljate
a istovremeno mladalaki raspusne i ulne. Napisane su u kratkim stihovima, osmercima
i sedmercima. Od veih dela Brankov lirizam dobio je najistiji izraz u akom rastanku.
To je lirski spev sastavljen od 737 stihova. Njegov osnovni stih je nesimetrini, trohejski
deseterac, naizmenino rimovan. Opevani rastanak je dvostruk: oprotaj od najdraeg
mesta i od najlepeg doba ivota. Ozareni karlovaki predeo od Dunava do Strailova
ispunjava prvi deo speva. Zagledan u njega, pesnik se oprata od dragih mesta, od kojih
ga svako na neto podsea. Opratanje i seanje su de lirske teme koje se muziki
smenjuju. Seanja su lina, autobiografska ili kolektivna, nacionalna i oblikovana su u
niz lirskih digresija od kojih svaka ini pesmu za sebe. Opratanje je tema koja ih sve
povezuje u celinu. Ono odrava osnovno elegino raspoloenje koje samo povremeno
naruavaju vedri tonovi. Drugi deo uvodi nas u situaciju oprotajnog akog sastanka,
punog mladalakog veselja i radosti, posle koga dolazi tuni rastanak od drugova. U tom
delu, pre oprotajne partije, dominira veliko ako kolo, koje predstavlja pesmu u pesmi,
u ritmi razigrane sremske poskoice. U kolu se smenjuju ljubavne i junake popevke,
prizivaju se slavni junaci iz istorije, struji radosni narodni ivot. Na vrhuncu dionizijske
ekstaze, radosno kolo prerasta u simboliko kolo bratstva u koje se pozivaju da se uhvate
itelji junoslovenskih pokrajina. Lirizam akog rastanka obuhvata i elegiju i ditiramb i
subjektivnu i objektivnu liriku. Pesnikove ispovesti prepliu se sa mladalakim veseljem,
lina oseanja povezana su sa rodoljubljem.
Kad mlidija umreti
Slavko Leovac, Branko Radievi
Upravo zato to je video koliko su velike mogunosti ivota i poezije, Radievi je alio
zato to ne moe da ih iscrpi bar donekle i to se njegova poezija nije pribliila
vrhunicima koje je on video. Moda ba zbog toga u pesmi Kad mlidija umreti
autokritiki govori o svojim pesmama, melanholian i skoro oajan: u traljama otac vas
ostavlja. Ova pesma je najvie egzistentna, veoma koherentna svojom strukturom,
spontano ispovedna i istovremeno transcedentna idejama svog ispovedanja. Ona na
pesniki koherentan nain harmonizuje naivnost govornog ispovedanja i zrelost iskustva.
Petar Milosavljevi, Kad mlidija umreti Branka Radievia
Brankov pesniki svet sveden je na pojmove iz prirode (lisje, drvee, zora, svet, grom,
oluja, slavuj, sunce, duga, zvezda) ili na delove oveijeg tela (glava, lice, oko, ruka,
koleno).

Za ivota Branko je objavio dve zbirke pesama: 1847. i 1852. Pesmu kad mlidija umreti
prvi put je objavio Brankov otac, Teodor Radievi, posle njegove smrti u listu Danica,
1861. Svoju uvenu pesmu Branko je poeo da pie 1845, 8 godina pre smrti, kada je
imao 21 godinu. Konana varijanta ove pesme tri puta je kraa od prve. Konana
verijanta ima 3 strofe, prva ima 9 stihova, druga 10, trea 12. Svaka od tih strofa
predstavlja odreenu tematsku celinu: u prvoj se govori o bolovanju, u drugoj se lirski
subjekt oprata od ivota, u treoj on tui nad sudbinom svojih pesama, koje ostavlja u
traljama. Svaka od tih strofa sastoji se od dve polustrofe, odnosno od dve manje
tematske jedinice (motiva). Svaka od tih polustrofa zavrava se stihom ili stihovima koji
oznaavaju najavu bliske smrti. Svi zavreci polustrofa mogu se svesti na jednu jedinu
poruku koja u osnovi znai: ja u uskoro umreti (zelenoga ja vie nikad videt neu, doe
doba da idem u groba, ja sad moram drugom ii kraju, mog ivota vir je na uviru, u
traljama otac vas ostavlja). Prema ideji omskom o povrinskim i dubinskim
strukturama iskaza, pomenuti iskazi predstavljaju povrinske (sintaksike) realizacije
jedne iste dubinske (semantike) strukture. Re je o interesantnoj pojavi koja bi se mogla
odrediti kao semantiki refren. Umesto refrena u klasinom smislu (ponavljanje istih
stihova), ovde imamo samo semantiki refren koji prezentira isto znaenje na razliite
sintaksike naine. Snaga ove pesme je u njenoj strukturi, a ne samo u leksici i rimama.
U strukturi pesme zasnovana je njena unutranja napetost. Priroda te napetosti vidi se u
odnosima izmeu polustrofa: to prva strofa afirmie druga osvetljava sa stanovita
negacije. Tenzija pesme zasniva se i na suprotnosti mone prirode i krhkosti ljudskog
tela, oseanja smrti i oseanja konkretnog ivota, na suprotnosti izmeu velike elje za
ivljenjem i pevanjem i uskraivanja tih elja. Rastko Petrovi je u ovoj Brankovoj pesmi
video ovaploeni ritam disanja na samrtnikoj postelji. Milan Dedinac zapaa da kroz
ovu pesmu huji vreme: sadanjost zamenjuje minule dane i nagovetava budunost koja
e, dolaskom novog prolea, pesniku doneti smrt. Ve u prvom stihu Lisje uti vee po
drveu konstatuje se proticanje vremena. Prvi uti listovi su nagovetaj jeseni. Trenutak
drugog stiha je ve drugi, naredni trenutak lie je sasvim poutelo i ve poinje da
pada. Nigde se u pesmi ne naglaava da vreme prolazi ali prolaenje je slikovito
predstavljeno. Prema promenama u prirodi lirski subjekt nije ravnoduan. Ono to se
dogaa u prirodi, dogaa se i unutar samog lirskog subjekta. Uoavanje da priroda
poinje da umire a zatim i da priroda stvarno umire ispoljavaju se kao dva momenta
njegove line drame. Padanje lia sa drvea naglaava i njegov put ka zemlji, truljenju,
nestajanju. Tako se neposredno nagovetava smrt, umiranje, ve u prva dva stiha. Iako
smrt nije spomenuta, ona je nagovetena kontekstom. U treem i ervrtom stihu subjekt
pesme izbija u prvi plan. On govori jasno, nedvosmisleno, samosvesno, gledajui u
napred, u budunost: Zelenga ja vie nikad/videt neu, to znai pre nego to doe
prolee, ja u umreti. Vreme pesme sadri sve tri vremenske dimenzije: prolost,
sadanjost, budunost. Trenutak sadanjosti nalazi je trenutak kada se konstatuje padanje
utog lia i kada se najavljuje da lirski subjekat nee vie videti zeleno lie. Taj trenuta
nalazi se tano izmeu drugog i treeg iskaza. Prva dva stiha doivljavamo kao bolest
prirode a tek kada se doe do kraja polustrofe postaje jasno da se u stvari govori o bolesti
lirskog subjekta, tj. da bolest prirode slui samo da se to plastinije oslika ona druga
bolest. Lirski subjekat hteo je da kae: i ja umirem isto kao i priroda. Razlika je u tome
to e priroda opet oiveti, to e lie ozeleneti ali on ga nee videti. On nema mo koju
ima priroda da posle smrti ponovo oivi. Poreenje lirskog subjekta sa prirodom ima

dvostruku funkciju: s jedne strane naglaava se slinost sa njom, a sa druge razlika

izmeu prirode i njega, jer je ovekovo umiranje konano. Lirski subjekat shvata da je
smrtan i konaan, ali istovremeno shvata da je priroda besmrtna i beskonana. Otuda i
njegov krik to nee vie videti zeleno lie. U tom kriku pred sudbinom i prirodom je i
klimaks pesme. Pored primarnog (neprenesenog) i sekundarnog (prenesenog) znaenja
nekog iskaza postoji i implicirao znaenje (tercijalno). Na primeru Brankovih stihova to
izgleda ovako:
Lisje uti vee po drveu = primarno, nepreneseno, doslovno, denotativno znaenje
Lisje uti vee po drveu = kraj je leta i poetak jeseni (sekundarno, preneseno,
konotativno znaenje)
Lisje uti vee po drveu = bolujem ja kao to boluje priroda; ja u umreti kao to e i
priroda umreti (implicirano, tercijalno znaenje).
Oigledno je da implicirano i preneseno znaenje nisu isto. Implicirano znaenje dolazi
kao posledica drugih znaenje, svejedno da li denotativnih ili konotativnih ili i jednih i
drugih u isti mah. Do impliciranih znaenja u knjievnom tekstu dolazi se miljenjem,
logikim operacijama, jer implicirana znaenje proistiu iz premisa. Na osnovu iskustva
o promenama u prirodi i o bolestima oveka mi i znamo da je subjekat pesme na smrt
bolestan, mada se to nigde, ni u doslovnom ni u prenesenom znaenju ne pominje.
Naredna strofa (Glava klonu...) donosi konkretizovanu sliku izgleda bolesnika-subjekta
pesme. Ova strofa samo eksplicira ono to je u prvoj strofi bilo implicirano. U odnosu na
prethodnu strofu, ova strofa je umetniki slabija jer ima samo jedno znaenje, doslovno,
dok prethodna ima tri, doslovno, preneseno i implicirano. Snaga naredne strofe proizilazi
iz anafore zbogom, koja je u kontrakstu sa ja bih, kojim se podvlai aljenje zbog
ranog nestajanja. Lirski subjekat se oprata od itka, danka, sanka itd. a
deminutivima se pokazuje njegova bliskost sa svetom koji gubi. Sam in oprotaja stoga
je pesniki nadahnut i intenzivan.
U stihovima O da te tako ja ne ljubljah arko/Jo bih gledo tvoje sunce jarko nalazi se
odgovor na pitanje zato subjekt pesme mora da umre. Bolest subjekta pesme odjednom
je motivisana: javlja mu se kao kazna to je ovaj svet odvie, preterano voleo. Subjekat
pesme je na smrt osuen a ta osuda je u stvari kazna zbog njegove prevelike ljubavi.
Razlozi za kaznu i nain kanjavanja daju pesmi mitsku dimenziju. Poput starih grkih
mitskih junaka, lirski subjekt je kanjen jer je hteo vie nego to mu je kao oveku dato.
U treoj po redu strofi to njegovo htenje koje je moglo da izazove bogove, vidimo kroz
apostrofu svojim pesmama: dugu je hteo za njih s neba da skine, u dugu da ih obue, da
ih okiti zvezdama, obasja luama... Hteo je dakle previe, vie nego to je obinim
smrtnicima dano i zato ga je stiglo mitsko prokletstvo, morao je da bude kanjen: pesme
za njim ostaju siroad, i ostaju u traljama. U ovoj pesmi suoile su se nunost mere i
potreba za bezmerjem i u tom sudaru je jo jedna tenzija pesme. Znaenje stihova Htedoh
dugu sa neba da svuem/Dugom arnom da vas sve obuem... ne moe da se podvede ni
pod jedno od tri pomenuta znaenja (denotativno, konotativno i implicirano). Ovi stihovi
predstavljaju jedan znaenjski gest: oni pokazuju odnos subjekta prema vlastitim
pesmama. Ne moemo tano da razumemo znaenje ovih stihova ali znamo, oseamo ta
je lirski subjekat hteo: hteo je da za svoje pesme dohvati ono to je nedohvatljivo i

neuhvatljivo ime on potencira oboavanje sopstvene poezije. Brankova pesma je velika

zato to je i reju, i ritmom i muzikom i celom svojom organizacijom na mikro i makro
planu, uhvatila trenutak susreta mikro i makrokosmosa, stvorila iu u kojoj se presecaju
odnosi: ovek i priroda, ivot i smrt, konano i beskonano, ovekova mo i nemo. Sve
osnovne romantiarske preoukupacije nale su se u tom fokusu bola bia kome se
uskrauje mogunost da i dalje stvara i ostvaruje sopstvenu sutinu. Ova pesma izraava
sutinu romantiarske poetike samom svojom strukturom i velikom koncentracijom
znaenja. Njen vapaj za nedostinom moi prirode i al za neostvarenim htenjima i
eljama je sr pesnika Radievia. Bilo je pokuaja da se ova pesma poredi sa pesmom
Pad lia francuskog romantiara S. Milvoa, ali nije pouzdano utvreno da li je Branko
znao francuski jezik.
Tuga i opomena
Slavko Leovac, Branko Radievi
Radievi nije metafiziki pesnik ali je, kao elegini pesnik, nuno susretao metafizika
pitanja ljudske sudbine i jeziki (ritmiki, melodijski) izraavao neka iskonska i
nadrealna oseanja. O tome svedoi pesniki ambiciozno pisana poema Tuga i opomena
(objavljena posle autorove smrti). U ovoj udnoj jeziko-muzikoj eleginoj poemi
provlae se tiho i setno ili jeziki i melodijski iskrsnu arhaina pitanja ljubavi i ivota.
Pesnik ju je zapoeo neno, u najboljem stilu sentimentalistike poezije. Ona tei
perfekciji, svojim strofama (oktavama), svojim jambima, posebno jedanaestercima,
muzikom, ritmom, melodijom. Pesnik ne eli perfekciju jer tei da izrazi one slutnje i
oseanja koja vie moe da podari sugestija u izrazu nego sam dovren izraz. Zbog toga
Radievi nastoji da ostvari jeziku sugestiju elegine ljubavi, da ostvari pesniku
konkretizaciju neeg to je nekonkretno. Otuda i njegov pokuaj da jezikom i muzikom
smisla i zvuanja izrazi ulne vidove nadrealnih oseanja. Pesma Tuga i opomena je
sentimentalistika poema. Ali ona je i pesniki pokuaj koji lomi sentimentalistike
skladove i naginje nehotino parodiji i autoparodiji. U poslednjim strofama preovladava
govor pravog romantiara koji nastoji da jezikom izrazi slutnje irealnih oseanja i kada
muziki, zvuno-romantino-metaforino opisuje no:
Miodrag Popovi, Idealna draga i uti list
Pesmu Tuga i opomena Branko nije za ivota objavio. Ovu pesmu inspirisala je neka
tajna i neostvarena ljubav, a biografska ispitivanja upuuju na Vilhelninu-Minu Karadi,
Vukovu ki, u koju su mnogi bili zaljubljeni (npr. uro Danii). Mina je bila slikarka, a
kada je Branko doao u Be imala je 16 godina. Ona je postala njegov ideal, draga koju
nosi u snovima. Branko joj je pisao stihove u spomenicu (kad si zvezda sele moja...).
Pesma Tuga i opomena je prva naa pesma ispevana u jambu. U njoj se osea uticaj
baladine atmosfere nemakih romansi.
Branko koristi jampski metar (desetosloni i jedanaestosloni; sa naizmeninim
smenjivanjem mukih i enskih rima) nemake poezije koji je adekvatan lirskom
doivljaju, elegiji koja se penje ka svetlosti.
Za razliku od ranijih pesama muzika elegine pesnikove ljubavi je u ovoj poemi

drugaija: nena, prefinjena, oduhovljena. Ova pesma je ostala nedovrena: trea, etvrta
i peta strofa su nenapisane, estoj nedostaju pojedini stihovi. Ali i pored prividne
nedovrenosti, imaginativni svet ove poeme ostvaren je u jeziku, kao pesnika celina. I
sama pesnika nedovrenost postaje funkcionalna u delu u kome je sve u znaku
nedovrenosti. Nedovrenost pesnikog dela je dosta esta u romantizmu. Pesnik je ovom
nedovrenou ostvario umetniki autentinu celinu. Neizmenino smenjivanje
nemakog jedanaesterca, koji je muziki znak za idealnu dragu, daleku, neuhvatljivu
strankinju, sa znatno tvrim nesimetrinim desetercem, autentinom metrikom formom
samog pesnika (aki rastanak, Kad mlidija umreti). Poema poinje eleginom
muzikom. U srcu drage prolee budi radost a u njemu tuni neveselost grudi. Iz ovog
eleginog trenutka prenosimo se kroz pesnikovo seanje u neki minuli, lepi trenutak.
Niu se lirske slike koje nailaze u pesnikovom seanju. Lirsko je u pesmi otelovljeno u
slici prirode, koja je data na romantiarski nain: u nju je prenesen i kroz nju iskazan
pesnikov doivljaj. Ljubav ivi u pesmi ptica, u uborenju vrela, u rastu cvea, u uboru
vrela, u rastu cvea a srea treperi kao splet zvezda. Pesnik se lirski identifikuje sa
prirodom kao sa neim objektivnim u kome se nalazi bie sveta. Saznana ulima
pesnikova priroda je iva, kao i bie, kree se, postoji u pokretu, ivi. Kao i u drugim
Brankovim pesmama i ovde se prepliu uticaji rokokoa (zaljubljeni beru cvee, pletu
vence i ljube se u hladu drvea) i narodne poezije (ti zaljubljeni su na naim livadama,
ona mu peva a on je prati na fruli). Ali, Branka ne zadovoljava idila. Kao i u romansama,
i on se ovde rastaje od drage, ime poinje drugi, romantini deo poeme jer rastanak
zaljubljenih prelazi u podvig. Dvoje se moraju razdvojiti jer junaka poeme oekuje negde
daleko plemeniti poduhvat. Nezadovoljan ovim svetom, onim to je u njemu statino, on
srcem stremi ka beskonanosti. Stremei ka idealnom, koje je napred, u beskraju,
nedosegnuto, on ne moe da se oglui o zov daljina, te zato naputa voljenu i mili zaviaj.
Kao i drugi romantiari, i ovaj putnik je permanentni revolucionar: srea je u venom
nezadovoljstvu koja daje krila za let u visine a ne u idili.
Let ka beskonanom u ovoj pesmi istovetan je sa lirskim saznanjem sutine bia. Na putu
u daljine romantiar stie na opredelno mesto u kome se pred njim otvara vizija
sutine. Radievi ne definie sutinu: on je poima lirski, a predstavu o svom doivljaju
daje slikom i zvukom.
U njegovoj viziji sutine sve pozdravlja tok hiljade voda koje se pletu u veliku
nedogladnu reku. Iza njenih obala, na visinama gora die se sunce: ar, svetlost, neba
divna ar. Na obalama ovog kretanja, ove beskonanosti, stoji vetriem ljuljan nean
cveti mlad. Sam pesnik je setan, tuan, svestan vlastite siunosti pred beskonanou s
kojom se samo za trenutak lirski identifikovao ovaploujui je u pesmi zvukom i
slikom.Do ideala Brankov junak putnik peo se bez nje. Najednom, kada mu se inilo da
je stigao u predeo lepote i harmonije, poinju sumnje, a odmah zatim reaju se tamne
slike.
U njemu nije bilo nje, bez koje nema puta u beskonano, nema uspinjanja do bia sveta i
kosmosa, do univerzalnog, sveopteg ideala. Otuda ova tama, ova praznina, iza koje sledi
pesnikovo traganje za idealnom dragom. Ceo ovaj splet: sumnje, traganje za njom je trei
deo poeme koji je narativniji nego ostala mesta. Ovde Radievi koristi konvencionalnu
fabulu nemakih baladikih romansi: dragi je otiao u daleki kraj i zaboravio svoju ljubav

ali je najednom poela da ga mori gria savesti praena crnom slutnjom. Zato naputa sve
i hita dragoj, ali ona je ve mrtva. Na mestu na kome na kraju fabule ujemo stih nje
vie nema, to je bio zvuk poinje etvrti, glavni deo pesme. Ovaj stih je najbolji prodor
u romantino jer zadire u ono to je sutinsko u romantizmu. Teoretiari ove epohe uveli
su termin zvuna stvarnost sveta sve se svodi na zvuk, zvuk je vanvremenski, trajan,
njime se uspostavlja veza sa apsolutnim biem sveta, istom sutinom postojanja. Draga i
sve oko nje to je bio samo zvuk. Pesnik je na taj nain objektivnu sutinu sveo na
univerzalnu muziku koja spaja vremena. enja za likom idealne drage bez koje je
nemogua romantiarska predstava o idealu, vukla je zaljubljenost u visine i razbijala
skuenost sveta realnosti. Kada je draga umrla, ivot je ponovo postao sivilo, koje ne
mogu da ispune drugovi i lov. On je voli i mrtvu. Ona je mrtva a iva u poetskoj
realnosti, ona e mu se javiti u snu, koji je sama lirika, utapanje u venu milinu,
osloboenje od svega to je zaljubljenog dotle pritiskalo i muilo. On se u snu
imaginativnom sublimacijom emocionalno rastereuje i oslobaa bola i patnje. Ljubav
prema mrtvoj dragani i kod Branka je, kao i kod ostalih romantiara, samo
rekompenzacija za nedoivljeno u realnosti. Pesnik sanja susret s idealnom u pesmi koja
je i sama san, mata, sublimisana realnost. San deluje kao poslednje voljenje, oprotajno,
elegino, oplemenjeno bolom rastanka u kome se i sam pesnik u jednom trenutku izdie
do blaenstva, do apsolutne slobode. Za njega je ovo stanje blaenstva bilo samo lirski
trenutak, san iz koga se on budi i vraa u realnost. Buenjem iz sna poinje peti, zavrni
deo pesme. daljvi pritajena Jovan Dereti, Branko Radievi
Posthumno objavljena Tuga i opomena, najznaajnije delo pored akog rastanka, takoe
izrasta na istoj siejnoj osnovi. To je velika lirska kompozicija, vrsta proirene balade,
koja bi se mogla odrediti kao baladina lirska povest ili mali lirski roman. Sastavljena je
od 60 numerisanih oktava kojima nedostaju etiri strofe. Nije jasno da li je izostavljanje
namerno ili nenamerno (verovatno nenamerno). Osnovni stih je jampski jedanaesterac iz
nemake poezije koji preovlauje od prvog stiha do 53. oktave. Posle toga sve do kraja
slede epski deseterci. U osnovi poeme je banalna ljubavna fabula o dvoje dragih koji se
rastaju: on odlazi u drugu pokrajinu, zaboravlja dragu, a kada se vrati, draga je mrtva,
zbog ega on pada u duboku tugu koja traje sve dok mu se draga ne pojavi u snu i
oslobodi ga tuge, tako da od svega to je doiveo samo ostane slatka opomena tj.
seanje. Pre Tuge i opomene Branko je napisao osam meusobno povezanih soneta ija je
tema susret sa lepom neznankom koju pesnik posle uzalud trai, lutajui po gradu. Susret
sa njom ostvaruje se samo u snu. Branko nije objavio ove sonete ali ih je preradio u dugu
deseteraku pesmu sa naslovom ?. Klieitirana fabula Tuge i opomene lirski je
nadograena i transformisana motivima ljubavi, prirode i muzike. Vizuelni elementi
prepliu se sa auditivnim, slika i muzika postaje jedno. Junak se predaje uivanjima u
prirodi i zaboravlja dragu. Nje se seti u jesen: umiranje prirode izaziva slutnje o njenoj
smrti. Ljubavna idila prerasta u misteriju mrtve drage, koja dostie vrhunac u velikom
snu u kome junak doivljava susret sa mrtvom dragom. Ona se tu sasvim poistoveuje sa
prirodom. Junaku se javlja u trenucima kada se priroda budi iz zimskog mrtvila. U liku
idealne drage mogu se otkriti arhaini refleksi boginje prirode s njenim umiranjima i
ponovnim raanjima. Ova pesma na lirski produbljeniji i suptilniji nain izraava mitsko,
animistiko doivljavanje prirode.

36. 37. Poezija ure Jakia (1832-1878)

Jovan Dereti, ura Jaki
Jaki je najizrazitiji romantiar meu srpskim pesnicima 19. veka. Bio je slikar (po
obrazovanju), pesnik, pripoveda i dramski pisac. Kao dobrovoljac je uestvovao u
srpskom pokretu 1848-49. i celog svog ivota nosio je slobodarski zanos i heroiku
zajedno sa bolom i ogorenjem zbog neispunjenih nacionalnih tenji i snova.
Uticaj Branka Radievia i narodne poezije kod njega se osea manje nego kod drugih
romantiara. Svoj pesniki rad zapoeo je pod neposrdnim utiskom itanja Petefija, koji
e i ostati njegov najdrai pesnik. U njegovim epskim spevovima, kao i kod Branka,
osea se Bajronov uticaj. Gorski hajduci o kojima peva pripadaju tipu bajronovskog
junaka, njihova mrka lica nose literarni peat skrivene tajne i kobnog prokletstva. Od
domaih pesnika na Jakia je uticao Zmaj, sa kojim se i privatno druio. Zmaj je uzeo tri
Jakieve pesme i bez znanja autora objavio ih u Srpskom letopisu 1853.
Jaki je doivljen kao izrazit lirski talenat, njegove pesme su dobro primljene i kod
kritike i kod italaca. Od poetka 60. godina 19. veka poeo je da pie pripovetke i ubrzo
je vaio za najboljeg romantiarskog pripovedaa. Prva drama donela mu je veliku
nagradu Matice srpske. Za ivota Jaki je objavio jednu knjigu poezije Pesme, tri
drame, tragedije Seoba Srbalja, Jelisaveta, kneginja crnogorska i Stanoje Glava i etiri
sveice pripovedaka.
Odavno je zapaeno da izmeu Jakievih pesama i njegovih slikarskih platana postoje
motivske i dublje stilske srodnosti (npr. portret kneza Lazara i pesma No u Gornjaku).
Jakievi savremenici pokazivali su vie razumevanja za njegovu poeziju nego za
slikarstvo (iako je on sam sebe nazivao molerom), ali pokazalo se da je Jaki uspean
stvaralac sa dva ravnopravna umetnika lika on je i slikar i pesnik.
Jakievo knjievno delo je neveliko obimom i sa dosta zapoetih i nezavrenih radova,
otkriva veliku tematsku i anrovsku raznovrsnost. Jaki je pisao lirsku, epsku i satirinu
poeziju. Lirika je opsegom najmanji, ali najznaajniji deo njegovog opusa. Njegov
temperamentni romantini lirizam sasvim je razliit od Brankovog, Zmajevog ili
Kostievog.
U lirskim pesmama on uglavnom ne prelazi tematske okvire romantizma. Pesnikovo
JA, draga, otadbina, narod, priroda to su uglavnom teme naeg romantizma i Jakieve
poezije. Jaki je najliniji meu naim romantiarima. Njegova lirika tesno je povezana
sa njegovom sudbinom i prilikama u kojima je iveo. Duboko lino nezadovoljstvo
spojeno je u njegovim pesmama sa tipino romantiarskim sukobom izmeu snane,
usamljene linosti i sredine u kojoj ona ivi. Pesnikovo JA je u stanju neprekidne
zaraenosti sa svetom oko sebe. Taj svet je hladan i tu, bez ljubavi; pesnik se u njemu
osea kao stranac i prognanik.
Taj stav se izraava ili u oseanju gorde usamljenosti, u titanskom, prometejskom prkosu
ili u gnevnom apostrofiranju drugih, u bacanju pesnike anateme na svet. U nekom
pesmama pesnikovo odbacivanje sveta dato je vie posredno, u slikama (npr. Orao),
pesnikov glas se stiava, postaje lirski mek, melodiozan, ponekad pevljiv.

U nizu pesama pesnik nam saoptava da tenja ka drugima, enja za razumevanjem i

ljubavlju ostaje bez odziva. On bolno proivljava svoju usamljenost i sudbinu venog
prognanika (Po golemom svetu mlaan se potucam/to gromovnik nisam da na sudbinu
pucam No u gornjaku)
U elegijskim distisima pesme Vee, osnovno raspoloenje je preneseno u slike prirode.
Sve u njoj pomereno je ka iracionalnom, vizionarskom. Slika veernjeg pejzaa proeta
je atmosferom straha i iekivanja. Pesma nema drugog dela, nema dogaaja, realizacije
oekivanog. Od prvog do poslednjeg stiha ona je u oslukivanju pretee tiine.
Jakiava najbolja patriotska pesma, Otadbina tampana je kao prvi tekst u prvom broju
asopisa Otadbina za koju ju je priliku i naruio glavni urednik, dr Vladan orevi.
Stena, kamen kao krajnji oblik otvrdnute, naizgled umrtvljene materije i ujedno simbol
odbrane i prkosa, jeste jedan od osnovnih materijalnih elemenata Jakieve pesnike
imaginacije. U pesmi Otadbina, kamen se javlja kao metafora nacionalnog stava.
Otadbina je u njegovoj viziji ogromna stena to prete suncu dere kroz oblak. Kod
Jakia je kamen samo prividno miran, nepomian, beivotan. On je u stvari krajnja
saetost, maksimalna koncentracija ivota i energije, pritajena budnost na strai.
Jakievo pesniko rodoljublje nosi peat linog doivljaja i iskustva. U osnovi itavog
njegovog dela je jedna vrsta egzistencijalne ugroenosti koju savremeni psiholozi
nazivaju anksioznou.
Jedna od njegovih najlepih pesama, Na Liparu, formalno je ostvarena u dijalogu, u
dvopevu. Pesnik vodi razgovor sa pticama, njima se ali na ukletost svoje sudbine i na
nepravde koje su mu ljudi uinili i od njih dobija rei utehe koje je uzalud oekivao od
najbliih. Vizija rajske istote i arkadijske nevinosti, doarana podjednako sredstvima
slike i muzike rei, javlja se kao izraz pesnikove elje za lepim svetom, kao san o
povratku prirodi, povratku bezlobivom svetu bilja i ptica, i ujedno kao kontrast svetu
ljudi koji je duboko ojadio pesnika. On uspeva da za trenutak doe u neposredan dodir sa
svetom svojih snova, ali samo zato da bi jo snanije osetio veliinu nesklada izmeu
eljenog i stvarnog.
Napeto, ustreptalo iekivanje neeg napoznatog, tajanstvanog, preteeg, zanemelost pred
opasnostima koje vrebaju iz mraka to je osnovna, afektivna situacija Jakieve lirike.
Ona je neposredno izraena u nekoliko Jakievih najpoznatijih i najosobenijih pesama
(Pono, Vee, No u Gornjaku). Te pesme ine lirsko jezgro Jakievog opusa.
Najpoznatija od njih, Pono, sadri pesnikovu ispovest seni umrle majke, koja mu se
javlja u trenucima usamljenosti. Napeto oslukivanje ponone tiine ispunjeno je jezom
pred neim nepoznatim i preteim, to se kao ogromni beumni talas iz najcrnjih dubina
noi valja prema nepominom pesniku. Nenadana, niim pripremljena pojava duha majke
deluje kao blagotvorni kontrast tom raspoloenju. Pesnik se za trenutak osea
osloboenim od stegnutosti i straha, ali iz njegovog srca ne pokulja radost ve samo suze
i jadikovke zbog vlastitih nesrea. Bolna ispovest pojaana je saznanjem o fiktivnosti
ostvarenog dijaloga. U toj pesmi, kao i u veini drugih, postoje dva razliita dela:
oseanje i dogaaj, strepnja pred nepoznatim i pojava nepoznatog.
No, i jo ee, pono, trenutak kad ieznu svi glasovi ivota, kad iz duboke tiine

dopiru znaci tajanstvenih i preteih kretanja to je tipina jakievska atmosfera. Jaki

je pesnik noi, pononi pesnik, kao to je Branko pesnik dana i svetlosti.

38. Pripovetke ure Jakia (1832-1878)

Jovan Dereti, ura Jaki
Jakiev pripovedaki opus veoma je opsean iako je najslabiji. On je jedan od najranijih
srpskih pripovedaa, glavni predstavnik nae romantiarske pripovetke.
Najpre je pisao romantiarsko-istorijske pripovetke s temama iz srednjeg veka ili turskih
vremena (Neverna Tijana). Jaki nije dobar znalac istorije, a nema ni istorijske mate da
nadomesti praznine u znanju. Likovi ovih pripovedaka su bez ivota, psihologija
detinjasta, fabula klieitirana, radnja melodramska, jezik deklamatorski, patetian. Ipak,
opisi su snani, neobini, esto bizarni. S njima je povezana specifina jakievska
atmosfera, dobro poznata iz njegovih najboljih pesama, koja podrazumeva oseanje
neizvesnosti, straha, tajanstva. U Nevernoj Tijani narativni elementi svedeni su na
najmanju meru, likovi i situacije su samo naznaeni, tako da se manje primeuje njihova
nemotivisanost, neprirodnost. Tako ova pripovetka prerasta u pripovednu poemu.
70. godina realizam u naoj knjievnosti polako potiskuje romantizam. U Jakievim
pripovetkama tog doba istorijski motivi ustupaju mesto savremenoj drutvenoj tematici.
Iako u osnovi ostaje veran romantiarskom pristupu i stilu, Jaki se takvim izborom
tema pribliava relizmu. Pie kratka satirino-feljtonske pripovetke (Komadi
vajcarskog sira). Ove pripovetke nastale su, kao i njegove socijalne pesme, pod uticajem
pokreta Svetozara Markovia. Najvei broj pripovedaka iz tog vremena tematski je
okrenut selu, to je blisko realistima. Jaki prikazuje rodni Banat i Srbiju.
Pripovetke iz seoskog ivota u Srbiji (Jedna no) su pune gneva zbog drutvenih
nepravdi i mrnje prema domaim tlaiteljima. U njima je selo vie pozornica zbivanja
nego pravi predmet prikazivanja. U prvom planu su razni negativni tipovi koji se vrte oko
sela i ive od seljaka seoski kmetovi, popovi, kalueri, mehandije, seoski kapetani,
ate, panduri (tipovi poznati iz realistike pripovetke). Selo i seoski ivot dati su u
pozadini, seljaci imaju ulogu junaka u romantinim ljubavnim zapletima. Jedna no je
dobra samo u prvom delu, u kome se govori o susretu naratora i nepoznatog trgovca i o
njihovom nonom putovanju kroz planinski predeo, dok u drugom delu, gde je data pria
o neobinom seoskom ljubavnom trouglu, pria prelazi u klie.
Miodrag Popovi, ura Jaki, Pripovetke
Prve Jakieve pripovetke (Neverna Tijana) prenose nas u narodnu prolost. Po lirskom
impulsu i pesnikim slikama, one su srodne ne samo herojskim poemama, nego i
pesnikovim tragedijama sa motivima iz narodne istorije. Jakievi junaci u ovim
pripovetkama proeti su istim herojskim patosom. Nema istorijske autentinosti,
zasnovane na irem poznavanju nacionalne istorije, ve samo bitke i podvizi,
zaljubljivanje, borbe i umiranje, memljive tamnice, ispatanja, melodramske scene,
romantini pejzai.

Po jeziku i emociji srodnoj lirici, Jakieve romantino-istorijske povesti (Neverna

Tijana) i po svojoj siejnoj kompoziciji pre su tragedije u obliku proznih poema, bez irih
zahvata vremena i realistike slike okolnog ambijenta. Traginost junaka dolazi usled
traginog sukoba izmeu individualnih tenji junaka i vladajuih shvatanja doba. Razlika
izmeu njih i tragedija je u nainu ekspozicije dramskog konflikta. U tragediji, konflikt
se razvija u samoj radnji, a u pripovetkama on je izloen neto podignutom lirskom
naracijom.
I u samoj kompoziciji ovih pripovedaka moe se prepoznati klasian oblik tragedije u pet
inova, koji se poklapaju sa pripovedakim celinama. Poprite zbivanja u Nevernoj Tijani
je u samoj junakinji. Prvi in, ekspozicija je herojsko platno: Kosovo polje, na kome ona,
slina Kosovki Devojki iz narodnog predanja, nalazi mrtve oca i brau. Za razliku od
Kosovke devojke, Tijana je na Kosovu, kraj mrtvog roditelja, probudila ljubav Turina
Sulejman-bega i tom prilikom i sama bila oarana njegovom pojavom. Ve ovde, u
ekspoziciji, zapoinje njena tragina krivica.
U zapletu poinje unutranja borba u samoj junakinji. Na jednoj strani su privrenost
mrtvoj brai, roditelju, domovini, zaruniku Milanu, a na drugoj ljubav prema Turinu,
od ije je ruke moda pao i njen otac na Kosovu. I ovde, u kulminaciji, pobeuje ljubav.
U peripetiji, Tijana odlazi u harem, gde ivi u sladosti bogatstva i ljubavi. Meutim, njen
verenik stie u harem ubivi uvare i zaljubljen, kleei pred njom, gine od Turaka. Peti
in, epilog Tijanine unutranje drame, zavrava se njenim samoubistvom. Tragino
razreenje dramskog vora prelazi u mistiku. Muena kompleksom krivice, na poziv
mrtvih, junakinja odlazi njima, u zagrobni svet.
U Nevernoj Tijani individualna prava junaka su podreena patriotskom idealu. Tijana
polazi za svojim oseanjima i postaje hanuma, ali pred licem smrti svog nekadanjeg
zarunika Milana i njegovim prekorom: neverna Tijano, ona osea svu teinu krivice i
ubija se. Na poetku, Tijaninom ljubavlju prema Turinu i njenim odlaskom u harem, po
koncepciji, pripovetka je smela, ak i za romantiare. Ali na kraju, njenim samoubistvom,
kao kaznom za neverstvo prema domovini, pisac se vraa u okvir patriotskorevolucionarnih smernica doba.
U ovoj pripoveci, kao i u romantiarskoj tragediji postoji tragina krivica. U
pripovetkama je ona vie emotivno no dramski motivisana. Poetska vrednost dela je u
sveini i dramatici pesnikovih oseanja. Sve ostalo, nestvarne slike, patetine tirade i
melodramske scene liene istorijske atmosfere i dublje psiholoke zasnovanosti likova,
samo je dug svome vremenu.
Drugu grupu svojih pripovedaka Jaki pie krajem 60. i poetkom 70. godina 19. veka u
doba kada se u srpskoj sredini, pored nacionalnih, pokreu i socijalni problemi. Ova
grupa pripovedaka odgovara melodramama. U njihovom patosu romantiarski
patriotizam sjedinjuje se sa socijalnim buntom koji nas podsea na Petefija i Viktora Igoa.
Umesto upeatljivih tipizacija i produbljenih slika sredine, nalazimo humanistiku
retoriku i pobunu protiv socijalne nepravde (npr. Srpsko obane, Sirota Banaanka).
Treu grupu pripovedaka, pisanih takoe 70. godina ine pripovetke iz srbijanskog ivota

(Jedna no i gogoljevski fragment Komadi vajcarskog sira). U ovim pripovetkama ima

manje emotivnih boja, ali one su zato date sa vie konkretnih podataka o socijalnoj
stvarnosti, tako da bi se o njima na odreeni nain moglo govoriti kao o realistikim
pripovetkama sa socijalnom temom. Ovde su junaci preteno socioloki motivisani.
Polariui ih na povlaene i ugnjetene, Jaki svoje likove motivie socijalnim
ponaanjem. Njegov motivacijski sistem znatno je pojednostavljen jer on zadrava
romantiarski crno-beli polaritet.
Likovi seljaka su najee neuspeli jer ne govore svojim, ve pesnikovim jezikom.
Seljanke i ovde, kao i u poemama i dramama imaju duu malovaroanki. Pripovetke su
esto pune naivnosti i crno-belih kontrasta. Ljubavne scene su melodramski razneene;
devojke odve edne, a momci prepuni vrlina. Njihovi dumani, kapetani i kmetovi,
previe su zli i pokvareni.
Knjievnoistorijski ove priovetke su zanimljive kao put iz romantizma u realizam.
Pripovetke iz Srbije interesantne su i kao jedna slika realnosti. To je doba prvobitne
akumulacije, kada se nova bogatstva stvaraju na podvali, nasilju, zloupotrebi zakona,
ucenjivanju, otimaini, nekad i na krvi i zloinu. Okruni naelnici i sreski kapetani
drastino kre postojei patrijarhalni moral: ucenjuju, prete, otimaju, trae da im se
podvode mlade ene i devojke i piruju naoigled celog sela. Takvo ponaanje vlasti
dovodi do opte moralne pometnje, pa stoga kriminal masovno zahvata selo.
Ima se utisak da u pripovetkama sa srbijanskom tematikom, Jaki traga za istorijama
nesrenih ljudi. U Jednoj noi, slika ubistvo. U tim nesrenim prestupnicima pesnik pre
svega pokuava da vidi ljude.
Jakieve pripovetke su otra kritika socijalnog stanja u Srbiji, ali one nemaju
revolucionarnu Markovievu poentu. Ove pripovetke su pre pesnikov otpor prema
moralnom rasulu no poziv na borbu za drugaije drutvene odnose. Kao pripoveda
Jaki se koleba izmeu humanistikog liberalizma i revolucionarne demokratije
Svetozara Markovia, to se u samom tkivu pripovedaka odraava kao raskorak izmeu
zvune, socijalno obojene romantike i realistike, drutveno angaovane proze.
Pripovetka Jedna no ima tri kompozicijsko-strukturalna dela. U prvom, pripovedanje u
prvom licu poinje prirodno, a zatim polako prerasta u romantinu sliku gorskog pejzaa.
Slika je umetniki funkcionalna, ona nam daje mogunost da naslutimo da e se u prii
govoriti o neemu izuzetnom, neobinom. Dalje u prii, na putu kroz planinu, narator,
seoski uitelj, sree nepoznatog putnika, seoskog trgovca. Sa svakim korakom kroz
planinu dva usamljena putnika postaju blii i otvoreniji jedan prema drugom. Njihov
razgovor u divljem koloritu mrkog pejzaa, u kome pria o zmiji i veverici deluje kao
znamenje, izdaleka najavljuje neto strano, kobno. Romantinu atmosferu dopunjuje
slika noi u kojoj neobini putnici razgovaraju kraj vatre. U tajanstvenom ambijentu crne
noi unutranji nemir navodi trgovca da se ispoveda saputniku uitelju.
U takvoj atmosferi trgovac kazuje uitelju neobinu istoriju svoga pobratima ivka i tako
poinje drugi deo pripovetke. Istorija poinje idilinom ljubavlju seoskog momka ivka
prema seoskoj lepotici Stani. Kao vet pripoveda koji sluti kob Stanine lepote, narator
polako uvodi itaoca u ivkovu duevno dramu. Po nagovoru sopstvene majke

podvodaice, Stana e ubrzo posle vananja sa ivkom postati ljubavnica pohotljivog

arhimandrita, to e porazno delovati na pohotljivu prirodu osramoenog mua, koji se
zaputa i propija. Iza dogaaja, oslikavaju se i likovi: demonske podvodaice majke i
nezasitog kaluera, koji su upeatljiviji od likova ivka i Stane.
Dve razliite teme, kob lepote i licemerstvo kaluera stoje sve vreme jedna kraj druge i
slivaju se u celinu u koju se uklapa i majka podvodaica. Zlo: Stana, majka i kaluer na
jednoj strani i dobro: trgovac, uitelj i ivko na drugoj, kao kontrasti, nali su se u
ravnotei. Unutranja ravnotea u ovom delu pripovetke je do te mere sugestivna da
namee oseanje harmoninosti pripoveci, ija je struktura inae pesimistina. Zavrni
deo junakove drame je u disproporciji sa prethodnim; on je gotovo epiloki.
Iluziju harmonine celine u mnogo emu pojaava i jedinstvo pripovedakog jezika.
Jedinstvu jezikog kolorita doprinose i dijalozi.
Za sve vreme kazivanja ivkove istorije, iza veto prikrivenog pripovedaevog nemira,
osea se kako ova ravnotea nije stamena i sluti se da e se dogoditi neto to e je
poremetiti. U treem delu pripovetke se tako i zbiva. Karakteristino za romantiarsku
strukturu je da se harmonija, odnostno iluzija o harmoniji razbija u zoru, kada se, posle
noi u kojoj se sve sjedinjuje, raznorodne stvari opet diferenciraju i siprotstavljaju jedna
drugoj.
O samom inu arhimandritovog ubistva govori seoski mehandija.
U Jakievim satirama feljtonistikog tipa (Komadi vajcarskog sira) osea se slina
mrnja prema nasilnicima i potreba za osvetom. Ima u njima i gogoljevske lirske tuge
zbog stradanja malog oveka, kao i hajneovske ljubavi prema slobodi.
U Komadiu vajcarskog sira Jakieva satirina feljtonistika prelazi u ivu sliku
palanake sredine. Pisac ovde ostaje u okviru male forme, crtice. Za stolom seoske
kafane sede dva prijatelja kojima deak donosi vajcarski sir umotan u hartiju. Dounici
sa susednog stola, mislei da je deak doturio tajnu depeu od Gambete ili Marksa,
prilaze im u nameri da se doepaju telegrama, a prijatelji, uplaeni za svoj sir, pojedu ga
zajedno sa pairom.
Oko ove duhovite anegdote Jaki stvara ivu atmosferu palanake kafane sa
iznenaujuim smislom za realistiki detalj.

39. ura Jaki (1832-1878) Jelisaveta, kneginja crnogorska

Jovan Dereti, ura Jaki
Jaki je napisao tri drame, tragedije: Seoba Srbalja, Jelisaveta, kneginja crnogorska i
Stanoje Glava. Druge dve drame napisane su u simetrinom, lirskom, jampski
intoniranom desetercu, koji je prihvatio od Laze Kostia. Teme su istorijske: u Jelisaveti
je prikazana Crna Gora krajem 15. veka, razapeta izmeu istoka i zapada, izmeu Turske
i Venecije. U sve tri drame sukob nastaje izmeu herojstva i izdaje, ime se Jaki

pribliava Njegou.
Kritika je slabosti ovih drama nalazila u istorijskoj, realistikoj i psiholokoj zasnovanosti
ovih drama, a njihove vrednosti pre svega u lirizmu. I Jakieva lirika izvire iz otrih i
konfliktnih situacija, sva je u dramatinom gru i patetici, to je Jakia od svih
romantiarskih pesnika uinilo najpodobnijim za dramu. On ima izvorno oseanje za
dramsko, ali mu esto nedostaje vetina dramskog pisca.
Jaki se kao dramski pisac i tragiar najpotpunije ostvario u Jelisaveti. To je njegovo
najopsenije delo i najbolja drama. U njoj je data sudbina poslednjih Crnojevia, koju su
pre njega dramski obraivali Sima Milutinovi i Laza Kosti. U poreenju sa Kostiem,
Jaki je vie istorian on ne polazi od narodne pesme ve od onoga to je istorija
zabeleila. Na tim osnovama stvorio je iroko utemeljenu politiku dramu, dramu Crne
Gore, koja usled unutranjih razdora, postaje plen stranih sila. Krivica za narodne nesree
baena je na enu vladara, poreklom strankinju. Jelisaveta, ki mletakog duda, udaje se
za crnogorskog kneza ura, raunajui da e za ratne ciljeve svoga oca obezbediti
pomo crnogorskih junaka. Ona baca seme razdora meu Crnogorce i dovodi do sveopte
zavade. estiti starina Rado Orlovi biva proteran iz zemlje zato to se usprotivio tome
da se crnogorska krv proliva zarad tuina, a kneev brat Stania, na elu grupe
crnogorskih mladia meu kojima su i dva sina Radoa Orlovia odlazi Turcima, da uz
njihovu pomo otera omrznutu snahu i povodljivog brata. Jedna izdaja uzrok je drugoj,
jo veoj i odsudnijoj. Sve je u ovoj drami od poetka do kraja noeno vihorom sukoba i
svaalakih strasti, mrnje, netrpeljivosti, odbijanja. ak se i ljubav prema eni i
otadbini u svojoj bolnoj, patetinoj napetosti izokree u svoju suprotnost i postaje
opasna i razorna. Dva najizrazitija oponenta u drami, Jelisaveta i Rado, na kraju dolaze
na isto: usled pretrpljenih nesrea gube razum.
Zorica Nestorovi i Milo Lompar, Romantiarski junak i drama nestajanja
Period srpske knjievnosti izmeu 1830. i 1880. obeleen je dramskim stvaralatvom.
Ove drame nisu velikog umetnikog kvaliteta, pate od previe istorizma i didaktike i zato
su, za potrebe pozorinog repertoara, preraivane Sterijine drame kao i drame drugih
evropskih pisaca. Odabir istorijske grae uslovio je da u dramskim delima preovladava
epsko nad dramskim, pa anrovski presek obuhvata istorijsku tragediju, poseban vid
dramske alegorije, poznat kao oblik dramske istorije, istorijsku melodramu i istorijsku
dramu u uem smislu. Najplodniji autori su Jovan Suboti i Matija Ban. Pojava ure
Jakia i Laze Kostia dovodi do preplitanja lirskih, epskih i dramskih elemanata u
drami. Rascepljenost romantiarskog junaka omoguava dotada nepoznato nijansiranje
osobina dramskih likova i poveava znaaj psiholoke komponente u motivaciji njihovih
postupaka. Iz toga proizilazi privlana snaga negativnog junaka. Kosti i Jaki su
prihvatili ilerov savet da u oblikovanju tema i motiva iz istorije treba poi od opte
situacije, vremenskog odreenja lica, dok sve drugo valja prepustiti slobodnom
poetikom oblikovanju, jer se tada ostvaruje plodan ukrtaj drame i poezije.
U Jelisaveti je lako prepoznati drutvene odnose Jakievog vremena, koji su bili
uronjeni u istoriju zbog politikih okolnosti. Jaki je pet godina radio na ovoj drami. Put
od verzije sa naslovom Poslednji Crnojevii, do Jelisavete, oznaio je preobraaj
rukopisa istorijske drame u romantiarsku tragediju. Odluivi da centralni dramski lik

bude strankinja, a ne crnogorski knez ure Crnojevi, Jaki je svestan da njen odlazak
u sredinu koja joj je potpuno tua nosi izuzetan tragini potencijal. Pievo sistematsko
upoznavanje sa delima ekspira, ilera i Lasinga svedoi da je imao svest o vanosti
negativnog lika kao nosioca celokupne dramske zamisli. Jaki iznosi ve poznati model
prie sa motivima proklete tuinke, najee latinskog porekla, koja destruktivnim
ponaanjem izaziva sukobe u sredini u koju stie, dovodei je do potpune propasti.
Postavivi u centar dramske fabule ki venecijanskog duda, Jaki je morao da razrei
kljuno pitanje dramske strukture izraziti privatno bie junaka u kontekstu zajednice
kojoj (ne)pripada ili ospoljiti njegovo javno bie kao deo ivota sredine u kojoj prebiva.
Jelisaveta pomera sredite dramskog sukoba u sferu privatnog pa se tako prelazi tanka
linija koja razdvaja istorijsku tragediju od istorijske drame.
Jelisavetin pogled u kome se mrnja i nemir dodiruju sa mranim i hladnim crnogorskim
stenjem, ne ukazuje samo na junakinjinu sukobljenost sa sredinom u kojoj je dosueno da
boravi, ve taj pogled otkriva da se u tamnom odblesku Jelisavetine due nalaze koreni
svih suprotnosti, pa je prva reenica tragedije: Ne, to nije moja Venecija signal
otpoinjanja jedne dramatine borbe za ouvanje vlastitog identiteta.
Trougao izmeu duda, Jelisavete i Venecije bie generator svih postupaka koji
razreavaju sudbinu ponosne junakinje. Nije vie pitanje ta je Venecija za Jelisavetu,
nego ta je Jelisaveta za Veneciju. Dualizam Venecije kao dualizam romantiarske
kolebljivosti izmeu idealnog i realnog, otkriva da je srea Venecije mogua samo kao
forma Jelisavetine nesree. Kada prvi put uje da je moni turski osvaja Bajazit poeleo
Veneciju za sebe, to je i bio podsticaj dudu da je uda voen idejom da tako obezbeuje
hiljade crnogorskih ratnika, Jelisaveta oca doivljava kao figuru sebinjaka koji uva
venecijansku lepotu i slobodu. Taj otac e se u naruenoj junakinjinoj svesti s traginog
finala dela pojaviti kao neko ko ima fabriku/u magazinu moje matere.../pa u njoj lije sve
devojice/posle ih daje za krv. Raspad Jelisavetinog bia, to unutranje uruavanje
samih svodova biva u tragediji praeno radikalnom detronizacijom duda i oca. U ovoj
putanji prepoznaje se unutranja polarnost romantiarskog poimanja sveta, kao to se za
lik glavne junakinje, sledom romantiarskih toposa vezuje crna i crvena boja: crnilo prati
traginost njenog usuda, dok je crvenilo trag njenih pogubnih postupaka. Bela boja
pojavljuje se samo u praskozorje Jelisavetinog ludila.
Jelisaveta ne dela u ime Venecije koja ju je prodala, jer bi tako prihvatila da je sve njeno
prethodno postojanje bilo lano. La o Veneciji postala bi la o njoj samoj, pa ona u
borbu za spas domovine kree sa sveu o odbrani jedne utopije. Dok postoji utopijska
Venecija, postoji i Jelisaveta, pa aljui crnogorske junake u smrt, ona radi za svoju sreu
zato to radi za sreu Venecije. To je ini traginim likom: ne zato to je nesrena jer nije
u Veneciji, ve to Venecije koja je u njoj vie nema . Pokrenuvi vitlo zlehudih i krvavih
razdora meu Crnogorcima, Jelisaveta dela kao istinski junak romantiarske tragedije, ali
u njoj prepoznajemo sindrom raseljenog lica to je ona vrsta unutranjeg izgnanstva,
koje dovodi do nestajanja i linog i kolektivnog (porodinog, verskog, nacionalnog)
identiteta. U samom finalu drame njen san je potvrdio strepnju kako je, uvajui
utopijsku Veneciju unitila svoju sreu crnogorske kneginje. Tada poinje njeno divljenje
ponosnom krajoliku, koji je na poetku drame prezirala. Otuda doivljaj sopstvenog
kraha u propasti crnogorskog dvora.

Jelisavetino skrivanje u podzemnim hodnicima crnogorskog dvora, u mranim i vlanim

prolazima ispunjenim jezovitim kosturima i biima mraka, je kraj njenog puta. To je put
svojstven romantiarskom predstavljanju zla on oslikava svu pogubnost junakinjinih
ruilakih postupaka, jer je tokom itave drame paljivo naznaen doivljaj Jelisavete kao
demonskog bia, koje u ovoj slici dobija konaan izgled. Njeno pravo kraljevstvo je
podzemni svet htonskih sila. Jelisavetino podzemno svojstvo najeksplicitnije se iskazuje
u doivljaju njene lepote koja se vezuje za demonoloko poreklo i nije znak blagodarnosti
i duhovnosti ve, to je u romantiarskom duhu, pritajenog zla, uznemirujue ulnosti
koja nagoni ura da se ponaa kao lutka na koncu. U njenoj lepoti ne samo da postoji
hladnoa srca koje s prezirom odbacuje odanu i strasnu ljubav, ve s razvojem dramske
radnje raste njena nesposobnost da voli, da bi njeno lice kao lice kuge na kraju imalo
pogled koji oliava smrt. Ovim osobinama Jelisaveta se pridruuje nizu fatalnih junakinja
evropskog romantizma koje oliavaju tip zlokobne lepote koja je uvek smrtna, zamka,
nikad aneoski simbol. U toj lepoti nita ne nastaje, ve sve po nekoj vijugavoj putanji
nestaje, pa e i za ura vie puta biti reeno da je u njoj nestao, kao to e ta lepota
dovesti Jelisavetu, koja osea prisustvo avolskog u sebi do samoponitenja. Dok kao
utvara tumara u beloj haljini po dvoru, ona postavlja neobino pitanje da li je sve u redu i
dobija odgovor od svog antagoniste da je sve u redu. Ispod oiglednog apsurdizma
situacije otkriva se ironino oseanje tragine jasnoe. To oseanje pokazuje kako je sve
obuhvaeno i dostignuto sveu traginog junaka. Ova svest dovodi antagoniste do
istovetnosti i u tom asu razreava se sam tragini konflikt u viem pomirenju traginih
iskustava oba antagonista.
Naspram ljubavi koju ohola i nesrena Latinka osea za utopijsku Veneciju, stoji
bespogovorna odanost Radoa Orlovia prema Crnoj Gori. Stapajui u liku ovog starca
Kentovo ispatanje zbog iskrenog prijateljstva i Lirov roditeljski bol, Jaki je ostvario
jedan od najupeatljivijih tragikih karaktera nae dramske literature. U njemu se sustie
predanje o propasti srpske drave na Kosovu, o Latinima kao veitim varalicama i o lepoj
kneginji koja je avolji vesnik. On ne osporava potrebu da se udari na Turke, ve nunost
da se gine zbog tuih interesa. Iako u optubi da je zaverenik nema nikakvog osnova,
Rado prihvata traginu krivicu koja sama dolazi junaku, pa se sudbina obruava na njega
bez njegovog uea. On nije zaverenik jer u njegovom ivotu nema mesta za tajnu kad je
javnost delanja njegov osnov. U zaveri uestvuju njegovi sinovi, Bogdan i Boko,
okupljeni oko urevog brata Stanie. Stania, kao pretendent na presto i stari Orlovi,
jedini su pravi protivnici Jelisavetinog delanja i ona ih neutralie tako to njihovo
protivljenje delegitimizuje: oni se navodno ne bune zbog pogrene odluke vladara ve
zbog zbacivanja ura. Progonstvo starog Radoa, kao inicijani momenat Staniine
pobune, otkriva kako pravo na krunu, koji je sekundarni motiv pobune vremenom
prerasta u njen primarni rezultat. Ustati protiv ura ne znai puku borbu za Staniu, ve
protiv Jelisavete, iji zlehudi postupci ponitavaju uporita crnogorske zajednice:
junatvo, ast, ime, veru. Ispod ovih lako uoljivih motivacijskih nanosa mogla bi se
naslutiti skrivena putanja crnogorskog sveta, viteko-herojsko obescenjivanje ivota kao
naela koje se iscrplo, to se vidi u Jelisavetinim reima: ko da je teta ako
izgine/ovakve rite itav milijun.
U ovoj drami dolazi do stapanja razliiitih i heterogenih tradicionalnih linija: srpska
srednjevekovna istorija spaja se sa narodnom epskom tradicijom, prikazan je viteki svet

u kojem ima mnogo elemenata epske heroinosti. Likovi predstavljaju izuzetnu vrednost
ove drame budui da delaju nepokolebljivo sa izrazitim oseanjem dunosti, gotovo
progonjeni fatalnou i bezuslovnou, ali se u njima samima odvija jedan istanan
proces raslojavanja samih osnova vlastitog bia. Iz toga proizilazi veliki nesklad izmeu
junakovih postupaka i onoga to je sam junak postao.

40. 41. 42. Jovan Jovanovi Zmaj: ulii, ulii uveoci, Satirina i humoristika poezija
Jovan Dereti, Jovan Jovanovi Zmaj
Meu pesnicima omladinskog doba prvo mesto zauzima Jovan Jovanovi Zmaj (18321904).
Najmanje romantiar u odnosu na ostale pesnike, Zmaj je najvie od svih bio vezan za
domau tradiciju i njome odreen. Dve glavne poetike pretpostavke njegovog dela su
Branko Radievi i narodna poezija. Od ostalih tradicija koje su ivele u Zmajevom
stvaralatvu, treba pomenuti anonimnu graansku poeziju, i to ljubavne, humoristike i
satirine pesme, sa njihovim prizemnim realizmom i kritikim duhom, didaktizam i
moralizam klasicista i objektivnih liriara, dositejevsko prosvetiteljstvo itd. njegov
obimni prevodilaki rad pokazuje znatnu prisutnost poezije drugih naroda u njegovom
delu. Kao ni kod Dositeja, ni kod Zmaja se ne moe povui jasna granica izmeu
prevedenog i izvornog. Otvorenost, prijemivost, asimilativnost su neka od osnovnih
obeleja Zmajeve pesnike individualnosti.
Zmaj je bio neobino plodan pesnik iako je relativno sporo dostigao stvaralaku zrelost.
Najpre je objavljuje prevode (najvie sa maarskog jezika).
Dve najznaajnije i najlinije Zmajeve pesnike knjige ulii (1864) i ulii uveoci
(1882) obeleavaju razdoblje najpotpunije stvaralake zrelosti pisca. Tada je izdavao i
listove i asopise, Zmaj (politiko-satiriki list), ia (satiriki list), Ilustrovana
ratna hronika (politiki list), Starmali (politiko-satiriki list), Neven (deiji list).
Zbirke pesama: Sve dojakonje pesme, Pevanija, Druga pevanija, Snohvatica, Devesilje,
ika Jova srpskoj deci, ika Jova srpskoj omladini.
Zmaj nije pisao o herojskim i istorijskim temama kao ostali nai romantiari. Problem
stvaranja veih pesnikih celina Zmaj je reio objedinjavajui pesme u vee skupine,
ciklizacijom. Dve njegove glavne pesnike zbirke predstavljaju zaokruene tematske
celine, sainjene po mozaikom principu, a pri tom se i nadovezuju jedne na drugu i ine
pesniki diptihon.
ulii pevaju o ispunjenju sna o srenoj ljubavi. To je knjiga u kojoj posle uvodne pesme
Razgovor sa srcem, sledi 71 kratka lirska pesma, numerisana, bez naslova. Sve one
nastale su u prve dve godine pesnikovog braka. Najneposrednije se osea uticaj narodne
lirike. Mnoge pesme ispevane su u narodnom duhu, ali nisu obina podraavanja narodne
poezije. One su nastale stvaralakom reanimacijom poetike i stilistike usmene ljubavne
poezije. Osnovna obeleja ovih pesama su jednostavnost, objektivni lirizam i naroito,
melodioznost. One su vie melodijska, muzika pratnja osnovne ljubavne prie, nego

stvarni momenti u tematskom razvoju te prie.

Prirodi njegovog doivljaja i poetici knjige bliska je romantiarska nemaka lirika
(Hajneov Lirski intermeco). Veliki uticaj su imali i istoni pesnici (Hafis). Naslov
Zmajeve zbirke potie od persijske rei ul=rua, a postojala je i tradicija u persijskoj
poeziji da se zbirkama pesama daje ime ulistan (ruinjak).
ulii nisu samo pesme o Rui, ve su to trenuci sree koje pesma otima od prolaznosti,
darujui im tako veni ivot.
Osnovni umetniki, estetski kvaliteti ovih pesama su njihova jednostavnost, lakoa i
saetost. Njihova lakoa govori o lakoj i neposrednoj prijemivost pesama i nije znak za
nedostatak unutranje sloenosti. Za Zmaja je karakteristino da su i najsloenije misli,
slike i emocije u izrazu i melodiji krajnje jednostavne.
Jedinstvo ove knjige ne zasniva se samo na tematskom i anrovskom jedinstvu. U njoj se
otkriva i unutarnji razvoj, lirsko dogaanje, pria sa svojim glavnim protagonistima u
koju se uklapaju pojedinane pesme. To dublje jedinstvo ne poiva na povezanosti
izmeu stvarnih dogaaja ljubavne istorije, jer se ti dogaaji samo u retkim prilikama
mogu sasvim jasno identifikovati. U najveem broju sluajeva dogaaji su samo
nagoveteni ili su data duevna stanja iz kojih se ne nazire nita konkretno. Unutarnji
razvoj knjige dakle ne poiva na razvoju spoljanjih zbivanja, nego na razvoju oseanja.
Taj razvoj ini postupni, ponekad dramatini prelaz od mranih ka svetlim oseanjima, od
tuge ka radosti. Prvim uliima svojstven je melanholini, setni ugoaj. Tek kada se
pojavi ona, neimenovana draga, pesnikova tuga poinje da iezava, a jaanjem njihove
veze narasta suprotno, vedro, radosno raspoloenje, da bi se njihovim sjedinjavanjem u
braku i porodici oseanje radosti iz pesnikovog srca prelilo na itav svet. Uzeti u celini,
ulii imaju svojstva pesnikovog intimnog dnevnika ili lirskog romana o ljubavi. ulii
su kao celina umetniki ujednaenija i bolja knjiga od ulia uvelaka.
ulii uveoci su nastavak ulia, ali po oseanjima i tonu, oni su suprotni njima. Prvu
knjigu inspirisala je ljubav prema najbliima, a drugu smrt najbliih. Ova knjiga sastoji se
od 69 kratkih lirskih pesama, baz naslova. Knjiga je manje kompaktna, pojedinane
pesme stoje svaka za sebe, meu njima nije izvreno povezivanje po principu nizanja, ne
postoji jedinstvena lirska pria u koju bi se uklapali svi uveoci, nema horizontalnog
razvoja prie analognog radnji romana.
Meutim, tematsko jedinstvo lirskog ciklusa izraeno je u njoj u veoj meri nego u prvoj
knjizi. Sve pesme govore o jednoj osnovnoj temi, a to je odnos prema smrti, naroito
smrti najbliih. Smrt je osnovno ishodite knjige, sve to se u njoj govori o ivotu i svetu
nosi peat smrti. Otkriva se kretanje od smrti kao dogaaju u ivotu, ka smislu koji smrt
ima u odnosu na pesnika samog. To je kretanje od tragino intonirane egzistencijalne
lirike do lirske metafizike.
Pesme u zbirci moemo razvrstati u pet nejednakih skupina. Prvu ine evokativne pesme,
koje predstavljaju neposredni izraz egzistencijalne zbilje, u kojima se sasvim odreeno
iznose injenice koje se odnose na konkretne dogaaje bolovanja, umiranja, sahrane,
poseivanja grobu. To su 2, 4, 6, 10, 15 i dr.

Drugu grupu ine pesme koje govore o pesnikovom duevnom stanju posle gubitka
najbliih. Moemo ih nazvati pesmama tuge. Njih ima najvie. U uveoku 27 tuga se
konkretizuje, oliava, postaje ivo bie, koje dobija sva svojstva umrle drage. Pesma o
tuzi pretvara se u gorku, ironinu alegoriju. I u drugim pesmama primetna je tenja ka
alegorizaciji ali se insistira na slikama koje sugeriu oseanja stranog, uasnog,
prekomernog, npr. u 7. uveoku gde se govori o danu i noi koji s uasom bee iz
ponora njegovih grudi, preputajui ga samom sebi.
U pesmama tree grupe postoji analogija izmeu pesnikove tuge i izgleda stvari oko
njega, ali se teite pomera s prvog na drugi element. Pesnik ne govori direktno o svojim
oseanjima, ve stvara sliku sveta koji posredno ili neposredno odgovara tim oseanjima.
Slika sveta redukuje se u skladu sa negativnim emocionalnim stanjima. Tuga i bol
prenose se na ceo svet. U 44. uveoku (Moje nebo, jer je mutno) pesnik prisvaja za
sebe sve ono to u prirodi nosi neki nedostatak. Takav je i 8. uvelak (Mrtvo nebo,
mrtva zemlja). U ovoj pesmi od 16 stihova re mrtav ponavlja se 10 puta. Sivilo,
pusto i mrak su osnovni elementi univerzalne slike sveta.
Pesma etvrte skupine stoje sasvim za sebe. Za njih je karakteristina okrenutost ka
onostranom. Iako malobrojne, one su antiteza pesmama iz prethodne tri grupe. Ovde
mrak smenjuje sveopta svetlost. Ona pripada svetu mrtvih, ali njeni zraci, u retkim
trenucima, probijaju se kroz mrak i obasjavaju pesnika. Svetlosne slike sreu se u 1.
uvodnom uveoku, koji nas sasvim prenosi u svet mrtvih, te bi, u hronolokom smislu,
njegovo mesto bilo na poetku a ne na kraju. Zahvaljujui toj inverziji, knjiga mraka i
smrti poinje u znaku svetlosti, kao to ulii, knjiga ljubavi i svetlosti, poinje u znaku
mraka.
Ali svetlost ulia je primarno ovozemaljska, a svetlost Uvelaka je prevashodno
onostrana, nebesna. Ona se pojavljuje i u 30. (to je java tako kivna) i 66. uveoku
(Meseina kad prelije bole), koje moemo nazvati svetlosnim pesmama. Kao kod
Branka i Kostia, i kod Zmaja su susreti sa umrlom dragom praeni nadzemaljskom
svetlou i muzikom. San ima snagu da otvori nebesa i otkrije snevau nebeske lepote
(30). Sredinji dogaaj u toj viziji je silazak dua svojih mrtvih analogan pojavi mrtve
drage u snu kod Branka i Kostia, ali i sasvim specifian zbog grupnog karaktera
ponovnog susreta. To je porodino okupljanje, a ne ljubavni sastanak. Povezanost s
drugima, kao osnov Zmajeve lirske oseajnosti javlja se i u svetlosnim, metafizikim
uveocima. U uveoku 66 data je vizija kosmikog priea, u kojem Hristos
pojedince bolne prieuje. Onaj ko okusi iz tog putira osea se isceljen, ne od greha,
nego od samoe. Kao to se ovozemaljska srea postie u zajednitvu ljudi, tako se
onostrano blaenstvo ostvaruje stapanjem dua. U prvom uveoku, koji ima programski
karakter, likovi umrlih dragih gube individualne crte i postepeno se stapaju u jedno
nedeljivo bie. Petu grupu ine pesme sa pragmatinim porukama. Nacija se stavlja na
mesto izgubljene porodice, gubitak vlastite dece pesniku mogu nadomestiti sva srpska
deca ili pevanje njima. Pragmatini uveoci vraaju nas u istu ravan u koju sapadaju
evokativni, u ravan ivotne zbilje. Ali, njihov smisao je sasvim suprotan. Umesto
neumerenog bola pred neumitnim, oni nude korisno injenje za druge kao utehu. ulii
uveoci nude dva izlaza iz pesnikove egzistencijalne situacije jedan je sadran u
svetlosnim, a drugi u pragmatinim uveocima.

Zmajeva politika poezija dobija pravu snagu i umetniku izraajnost tek kada pree na
teren satire. Tada postaje veliko iskrivljeno ogledalo u kojem se ogleda itava epoha.
Jezik Zmajeve satire pun je govornih obrta, sirovih izraza i fraza iz svakodnevnog i
novinskog jezika, inventivne upotrebe rei iz vie stranih jezika. Zmaj se u izrazu i
temama satirinih pesama najvie pribliio realizmu u poeziji.
Tematski registar njegove satire je ogroman: tuinsko vaspitanje srpske omladine
(Bildung), guenje politikih sloboda (Pesma jednog najlojalnijeg graanina),
izneveravanje naroda, krenje obeanja itd. Najveu dubinu i univerzalnost Zmajeva
satira dostie u pesmama iji je predmet izobliavanje monarhije i svega to je okruuje.
One su takoe inspirisane prilikama u Srbiji samo to je satira u njima obogaena
alegorijom. Takve pesme su: Jututunska juhahaha i Jututunska narodna himna. U tim
pesmama vidimo socijalni i moralni antipod utopijama, pa se zato nazivaju i satirine
antiutopije. To je svojevrsna slika sveta okrenutog naopako. Zmaj jedini od naih velikih
romantiara nije prihvatio jampski stih. U poznoj lirici Zmajevoj istiu se pesme s
naglaenom subjektivnom notom. One su bliske lirizmu tuge ulia uvelaka i
predstavljaju njihov produetak, samo to se u njima bol stiava u rezigniranom,
folozofski produbljenom mirenju sa neizbenim. Najbolje meu njima (npr. Otkide se)
uzdiu se do misaonog, metafizikog lirizma ulia uvelaka.
Dragia ivkovi, Zmajevi Svetli grobovi
Karakteristina je po tome to negaciju ivota smrt opeva sa takvim duhovnim
optimizmom, metafizikom afirmacijom pobede ivota duha nad smru materijalne
telesnosti, sa toliko vere u idealne vrednosti oveka i ivota, da stvara jedno
nadegzistencijalno raspoloenje, koje u ivotu vidi samo mogunost duhovnih podviga za
asno, estito i sveto ivljenje, u etikoj povesnici oveka, nacije i oveanstva.
Inspirator za ovakvo reavanje namene i dunosti ovekove u ivotu je Njego, veliki
utemeljiva filozofsko-metafizikog stoicizma i borbenog duhovnog prevazilaenja
apsurda ovekove sudbine i negacije smrti, gorostasnim reavanjem pitanja ta je ovek i
koja je njegova namena na zemlji. Tako je mogao da progovori samo pesnik koji je
pregoreo mnoge ivote i smrti, mnoge patnja i kolebanja, mnoge nemire i sumnje, i koji
sada izlae samo prostu istinu treba iveti tako da bi se smru pobedio ivot, svoj i
svojih velikih predaka i svih buduih potomaka.
Pesma Svetli grobovi nastala je kao prigodna pesma povodom komemorativnog sla koje
su beogradski gimnazisti priredili 1879. godine u korist porodice preminulog pesnika,
ure Jakia, Zmajevog prijatelja. Zmaj ju je potom objavio u svom satirinom listu
Starmali. Tema smrti je vajkadanja tema pesnikova koja neprekidno traje u njegovoj
poeziji od smrti ene i dece (umrlo mu je petoro dece: Mirko, Sava, Tijana, Jug,
mezimica Smiljka i konano ena Rua). Za njega svetski bol romantiara nije bio samo
poetsko-filozofski aspekt ivota, nego stravina realnost potpune bespomonosti oveka
pred surovim udarcima sudbine. Svojim pesmama (poevi od ulia uvelaka) Zmaj
poinje da lei svoje smrtne duevne bolove. Grobovska svetlost umrlih srodnika koja
zrai pojedincima pretvara se u svetlost duhovne tradicije, idealnog duhovnog naslea,
koja zrai naciji i koja povezuje najdalja pokoljenja, stvarajui duhovnu podlogu za
jedinstvo naroda i oveanstva, za jedinstvani drutvani ideal humaniteta. Motiv svetlog
groba sa takvim simbolinim znaenjem javlja se u pesmama Pamtite, deco! i Spomenik

profesoru andoru Popoviu, da bi se magistralno izrazio u Svetlim grobovima. Ispevana

je u formi novovekovne ode. Stihovi su nejednake duine, a neki bez rime. Ona je i dua
nego obina lirska pesma, a po stupnjevima logikog razvijanja i dokazivanja lii na
shemu retorike hrije, tj. nadgrobne besede. Podeljena na est strofa, od kojih svaka
predstavlja jedan stupanj u razvijanju besede. Prva strofa je uvod (exordium) u kome su u
vidu pitanja i odgovora na njega postavlja osnovna teza: sve je groblje, ali i kolevka. U
drugoj, treoj i etvrtoj strofi imamo izlaganje teme (expositio), u kome se u vidu
primera, analogija, raspravljanja (dijaloga) i argumenata dokazuje ispravnost postavljene
teze: ti svetli grobovi jesu vatre koje spajaju vek sa vekom i oveka sa ovekom.
Dijalog koji se vodi izmeu ivih i mrtvih potvruje unutranji smisao teze borba za
ostvarivanje ideala je najvii smisao ovekovog ivota. Peta strofa, zakljuak
(recapitulatio) zatvara poetni krug ti grobovi nisu rake ve kolevke novih snaga.
Najzad, esta strofa je poziv na okupljanje oko Jakievog groba, invokacija, koja je u
ovoj poetskoj shemi, umesto na poetak dola na kraj pesme, kao emotivni zakljuak
poenta. Ova shema besede dobro se uklopila sa misaonom tenzijom ode, sa njenom
sveanom uzvienou i kontemplativnom patetikom, s njenim transformiranjem
emotivnosti u olimpijsku vedrinu idealne duhovnosti. Zmajeva snaga invencije ispoljila
se i u ovoj pesmi. On nije bio pesnik filozofskih dubina, kakav je bio Laza Kosti, ali je
bio pesnik inventivne refleksije, pesnih spontanih slika, iz koga vrcaju poreenja,
kontrasti, paradoksi i duhovite poente. Takav je i iznenadni i paradoksalni obrt na poetku
pesme, svaka stopa je grob do groba i se mi stalno kreemo po groblju i ivimo u sferi
predmeta, pojava i situacija koje oznaavaju, predstavljaju i evociraju umrle ljude i
njihove grobove. Ljudi su stalno okrueni opomenom memento mori. U drugoj strofi
Zmaj polazi od motiva svee na grobu i varirajui ga, metaforiki ga transformie u
zvezde, vatre doglasnice, svetle mlaze, svetle trage, da bi u treoj strofi, taj isti motiv,
motiv svetlosti fizike i duhovne sa grobova, preobratio u sliku duhovnih glasova,
gromke jeke, boanske sile. U celoj Zmajevoj poeziji dominira jedna slika, jedan motiv
koji je i u naslovu pesme, a to je motiv svetlosti. Izjednaava, kao i Njego, pojam fizike
svetlosti sa pojmom duhovne poruke, misli, vere i ideala. Tragini in Jakieve smrti
oznaava na kraju pesme paradoksalnim spregom pojmova, koji prikazuje grob u jednom
optimistinom duhovnom aspektu al je sino grobak novi. I taj paradoksalni patos
duhovnog ushienja pred novim, svetlim grobom, nastao je na tradiciji Njegoeve
heroine metafizike. U dijalogu ivih sa mrtvima, mrtvi borac na pitanje ivih je l mu
bilo teko, odgovara pokuajte, milina je. taj moralni borbeni imperativ je onaj stoiki
odgovor na sva iskuenja koja ivot postavlja, na bespomonu situaciju oveka suoenog
sa ivotom, koji mu je dat bez traenja i koji mu se uzima bez pristanka. Zmaj je u
pravom smislu rei bio narodni pesnik, koji je preuzeo ne samo dikciju, ritam i poetsku
frazeologiju iz narodne pesme, ve usvojio i celu koncepciju ivota i praktinu i
delotvornu filozofiju naeg naroda.

Jovan Dereti, Jovan Jovanovi Zmaj

U velikom delu svog staralatva, Zmaj je pesnik kolektivne inspiracije, duboko ngaovan
u nacionalno politikim, drutvenim i kulturnim zbivanjima svoga doba. Zmajeva
najpoznatija pesma Svetli grobovi, karakteristina je za to aktivistiko shvatanje ivota. U

njoj je izraena vera u progres, stvaralaka povezanost meu generacijama, neunitivost

ideala, jedinstvo ivota i smrti, groba i kolevke. Naglasak je na ulozi velikih ljudi u
veitoj enji oveanstva prema viim ciljevima: njihovi Grobovi, kao i kod Njegoa,
svetle u pomrini vekova. Noena talasima entuzijazma, reitosti, raskone slikovitosti,
ova velika beseda u stihu viestruko je prerasla svoju prvobitnu namenu prigodne pesme i
donela sumu Zmajeve pesnike filozofije. Granica izmeu ivih i mrtvih je ukinuta,
preko nje neprestano struje glasovi i poruke u jednom i drugom pravcu. Aktivizam
Svetlih grobova, suprotan je nirvanizmu ulia uvelaka. Prvi podrazumeva oveanstvo,
svetski duh, venost trajanja a drugi pak pojedinca sa njegovim bolima i ogranienou
njegovog postojanja.

44. 45. 46. 47. Poezija Laze Kostia

Petar Milosavljevi, Meu javom i med snom Laze Kostia
Informativna i stilistika vrednost interpunkcije pokazuje se onda kada pisac njome
obavezuje svoje itaoce na odreeni nain itanja on odreuje ritam, namee pauze,
namee intonaciju. Npr. prva dva stiha druge strofe znakom upitnika sugeriu upitanost
kao primarno stanje a tek onda stanje protesta kao sekundarno Srce moje, srce ludo/ta ti
misli sa pletivom?
Jedna strofa odgovara jednoj reenici, to pokazuje upotreba malog slova na poetku
treeg stiha svake strofe.
Neuobiajenom sintaksikom organizacijom i neuobiajenom interpunkcijom on je
izrazio veoma sloenu dubinsku strukturu (povrinske i dubinske sintaksike strukture
Noam omski).
Rimovanje u ovoj pesmi je izuzetno sloeno ostvareno je unakrsno, obgrljeno i
paralelno rimovanje (abccB, abddB, abeeB)
Ritam je takoe sloen. To nije sasvim pravilno smenjivanje stihova iste duine.
Smenjivanjem skatalektinih i katalektinih stihova, naruava se jednolinost ritma.
Druga strofa je u pesmi vezivna. Ona svojom strukturom vezuje prethodnu i potonju
pesmu. Cela pesma je zato vrsto organizovana celina raznolikih delova.
Struktura i tekstura ove pesme su izuzetno bogati (Don Krou Rensom struktura i
tekstura pesma je logika struktura koja ima lokalnu strukturu; zidovi kue
predstavljaju strukturu, a tapete teksturu).
U pesmi Meu javom i med snom subjekt pesme vodi dijalog sa oseajnim delom svoje
linosti (obraa se srcu). Taj dijalog subjekt pesme vodi sa pozicije razuma, tj. pameti. Ta
pozicija zapravo je prisutna in absentia, dakle putem svoga odsustva, jer nigde u pesmi to
nije eksplicitno izraeno. Poetak pesme srce moje implicira rascepljenost linosti na
razumni i oseajni deo i implicira da je to obraanje sa stanovita razumskog dela.

Dijalog poinje blagonaklono srce je samohrano. Razum mu se obraa zatitniki i sa

simpatijama. Razumski deo linosti hteo bi da bude i da postane vie nego to jeste, jer je
razum po sebi skuen. Iako nigde nije eksplicitno iskazano, u ovom dijalogu razuma i
srca uje se samo glas razuma, glas srca se ne uje. Razum pita i odgovara a srce samo
dela i ne daje odgovore. Ono nezvano dolazi u dom razuma i samo plete, plete.
U prvom stihu druge strofe srce je drugaije okvalifikovano, kao srce ludo. Neto se
desilo izmeu prve i druge strofe srce oigledno ne plete onako kako je to razum
oekivao, pletivo mu smeta i javlja se neka nervoza. Ne znamo tano ta je to naljutilo
razumski deo. Pletilja ona stara moe biti parka ene iz grke mitologije koje su plele
sudbinu, ali one su prelje a ne pletilje. Sledea asocijacija ukazuje na Penelopu iz Odiseje
koja nou opara ono to preko dana isplete ali i na nau narodnu pesmu Zidanje Skadra u
kojoj vila porui ono to se preko dana izgradi. Neto slino se deava i sa pletivom u
Kostievoj pesmi. Re dan moe da oznai snage svetlosti, razuma, pameti, a no sile
mraka, tame, oseanja. Dan gradi a no rui.
Druga strofa treba da predstavlja vrhunac dijaloga, vrhunac drame. Srce samo
naizmenino plete pletivo i para ga: ponaa se kao Penelopa, kao Sizif, kao vile pri
zidanju Skadra na Bojani. Jer, ni ono samo u sebi nije jedinstveno ve dvojno: sastavljeno
od sila mraka i sila svetlosti, od dana i noi i zato se ne moe sasvim izjednaiti ni sa
jednim ni sa drugim. Subjekt pesme dakle pokazuje se kao izvanredno sloena struktura:
sastavljen je od razumskog i oseajnog dela, a sam oseajni deo je podeljen na dan i no,
svetlost i tamu. Srce je u sebi protivreno. Pletenjem srce nita nije postiglo jer se java i
san njegovim posredstvom nisu pribliili. Pitanje: ta ti misli sa pletivom? protestno je
intonirano zato to se srce ponaalo nerazumno, paralo je i plelo naizmenino. Srce se
ponaa kao sila koja je nepristupana razlozima razuma.
U treoj strofi razumski deo linosti vie ne pita, on sada kune. Kletva je znak njegove
nemoi. Sada je razumski deo linosti van svog doma na javi, on je meu javom i med
snom, zapleten u pletivo kao pile u kuine. Pokuava da se razebere u pletivu, ali mu se
ne da. Srce ga je i dovelo u stanje izmeu sna i jave. Dijalog izmeu srca i razuma i nije
dijalog ve upravo borba i to borba izmeu dva nejednaka partnera: razumskog, koji je
dobronamernog i srca, koje je nejasno, nepredvidljivo. U toj borbi, srce je nadvladalo,
razumski deo na kraju je spleten, zbunjen, nemoan, pobeen. Razum je pobeen od
nerazumskog dela linosti to pokazuje da se razum ponaao nerazumno u borbi sa
srcem. Najpre ga je primio u svoj dom, nije ga dobro procenio i ocenio. Kosti izmeu
razuma i srca vidi borbu i rat, zavere i prevare.
Nekazana a prisutna u pesmi je i Kostieva poetika (to je zapazio Zoran Mii). Ova
pesma ne izraava stanje izmeu jave i sna ve zbivanje izmeu razumskog i oseajnog
dela linositi koje je kao rezultat imalo stanje u kome se subjekat naao, tj. stanje izmeu
jave i sna. Subjekat pesme je i protiv svoje volje postao zarobljenik tog stanja. Za
romantiare uopte bio je uvek vaniji san, mata, ali bilo je i onih koji su nadvladavali
jednostranost sna i fantazije i ukrtali ih sa razumom i javom. Takav je bio i Kosti, koji
je ovu pemu napisao u 22. godini. Sam Kosti je u Knjizi o Zmaju govorio o pesnikom
stanju zanosa i inspiracije. To je stanje u kome se ne gase razum i volja ali svest se menja,
stavlja se u slubu zanosa.

Kosti ovde sledi entuzijastiku poetiku, smatrajui da je zanos sutina pesnikog

stvaranja. On tu kategoriju shvata kao neko tree stanje koje nije ni java ni san, nego
upravo neto izmeu. Ono je ukrtaj (hijazam osnovno Kostievo naelo) sna i jave.
Kosti to stanje eksplicira kao suton uoi zanosa.
Vaso Milinevi, Laze Kostia pesme o Prometeju
Izvori Kostievog pevanja seu do klasine, naroito helenske filozofije i knjievnosti. Iz
njih crpi motive i pesniko umee. Kao inspiracija slue mu i ekspir i Biblija. Kosti je
hteo da zaviri u zamrene vasionske tajne, da otkrije smisao ovekovog bitisanja na
zemlji, da osvetli ovekov odnos prema bogu i svemiru.
Kosti stupa u knjievnost kao plemeniti buntovnik protiv postojeeg poretka stvari (za
razliku od Sterije koji je pasivno rezigniran).
Romantizam je bio veliki prkos i nepomirljivi bunt protiv svih ogranienja ljudskog duha
i sloboda.
Helenski mit o divu Prometeju je pobuna dobra protiv zla, borba slobode i tiranije,
razuma i stihije. Od grkih dela najpoznatiji je Eshilov Okovani Prometej. Eshilov
Prometej strada zbog preteranog ovekoljublja, zbog samovolje i prkosnog buntovnitva
prema vrhovnom bogu, Zevsu. Prometej je obdario ljude vatrom, dajui im preimustvo
koje imaju samo bogovi. On je ljude uinio razumnim i sposobnim da misle i stvaraju, jer
vatra simbolizuje razum. Zbog tog greha Prometej je morao da ispata, prikovan na
kavkaskoj steni u Hefestovim okovima, dok mu je orao kljucao utrobu, koja se ipak
stalno obnavljala jer je on bio besmrtan. Prema mitologiji, Herkul je ubio orla i oslobodio
prometeja.
O Prometeju su pisali i srednjevekovni pisci, poredei ga sa Hristom. Za Prometejev lik
interesovali su se i Volter, Gete, Bajron, eli, De Mise i na Laza Kosti.
Romantiari Prometejevo zavetanje shvataju kao borbu, nemirenje, tenju za
beskonanou ljudske moi. Prometejstva ima gotovo kod svih naih romantiara, ak i
kad to nije terminoloki oznaeno (Njego, Branko, Jaki).
Kosti je autor pesme Prometej koja se u velikoj meri ugleda na Eshilovo delo.
U pesmi Jadranski Prometej (1870) Kosti ovog junaka vidi kao borca za nacionalno i
ljudsko osloboenje. Kosti govori o oslobodilakoj borbi srpskog naroda protiv
austrijske imperije. Ovde je do izraaja doao romantiarsko simbolistiki pristup i
alegorijsko tumaenje i bogaenje mita. Umesto olimpskog tiranina Zevsa javlja se isto
tako surova zemaljska tiranica Austrija, oliena u rimskoj boginji Junoni. Kosti je u ovoj
poemi poao od istorijskog dogaaja, od konkretne nacionalne pobune kao inspiracije za
pesmu. Njegov orao na poetku pesme nije moni izaslanik bogova, ve oerupani
dvoglavi simbol austrijske monarhije. Kosti asocijativnim alegorijskim slikama i
nizovima stvara impresivnu karikaturu, zapravo grotesku dvojne monarhije.
Pesma je vrsta lirske refleksije o tada sasvim aktuelnim dogaajima, o tek stvorenoj
Austro-ugarskoj monarhiji. Pesnik aludira i na poraz Austrije od Pruske 1866. Inventivno

koristi igru reima o dvoglavom orlu i dvojnoj monarhiji izvodei odatle dvolinost
tadanje habsburke politike. Stvaranje dvojne monarhije Kosti smatra prevarom.
Osnovnom idejom pesma je takoe bila usmerena protiv tada aktuelnog austroslovenstva,
ujedinjenja junih Slovena u okviru Austrije. Iako je u poemi sve usmereno na
detronizaciju austrijskog dravnog stroja, pesnik tome daje i dublje, univerzalnije
znaenje.
Nacionaloslobodilaku borbu Kosti poredi sa veitom borbom mora i oluje, borbom
slepih elementarnih sila, istiui da sve to je stihija, haos, ropstvo mora da propadne po
prirodnim, kosmikim zakonima.
Ne samo u motivima i idejama, nego i u formi, Kosti koristi uktaj necionalnog i
univerzalnog. Kosti je prvi uveo slobodni stih u srpsku knjievnost. esto koristi i
dvostruko rimovane latinske distihe kao i slovensku antitezu iz narodne poezija.
Pesma je viebojna, simbolina i asocijativna u raznim smerovima. Drugi deo poinje
grandioznom slikom okovanog diva na hladne grudi stene prikovan.... Niu se smele
kontrastne slike i sintagme hladne grudi, vekovito raspetije. Okovani div jo uvek
ispata svoj vidovdanski grej greh zbog nesloge, zbog poraza i zanemarivanja
nacionalnih stvari radi sitnih i prolaznih koristi.
Kosti ekspresivnim reima vaja pravi herojski portret, vrlo zgusnut i plastian. U jezgru
poeme istie se, u retorskim pitanjima, sloboda i slobodarstvo kao vrhunske vrednosti,
kao ivorvorne svetlosti samog suneva ara.
Opet je tu i ironija i ruganje. Pesnik evocira nacionalnu istoriju i kosovsku katastrofu, ali
ne narativno, ve u alegorijsko i metaforistiko mitiziranoj slici. Pesnik posredno takoe
istie da se njegov narod vekovima rvao sa azijatskom silom i mrakom, dok je ostala
Evropa ravnoduno utala, ostavila ga samog. Ali dugotrajna patnja i borba prekalili su
srpski narod i osposobili ga za otpor i pobedu kamen se nije raskamenio...
Kremen je izvanredno naen simbol, slian onom koji e ura Jaki uzeti u
Otadbini. Sklon mitizaciji, Kosti nacionalnoj heroici daje svoju verziju kosovskog
svetlosnog mita. Kada je azijska adaha zla onog dana Vidova progutala nae sunce
slobode, ono joj je eglo utrobu, a od tog sunca slobode na Prometej priestio se jednim
njegovim zrakom svetlosti. Sauvan je u Prometejevom srcu prieem. Taj veiti zrak
sljubio se s prigrljenom stenom i stvorio se kremen stanite vatre.
U ovoj slici saet je i na folklorni mit o bogu Vidu, upotpunjen motivom priea
srpske kosovse vojske pre boja. Junaci se prieuju svetlou i ta sveta vatra sauvana je
u kremenu eka udar koji e je oivotvoriti. U ovoj pesmi ostvaruje se Kostieva
poetika ukrtaja, stapanja i spajanja razliitih elemenata, od kojih nastaju nove vrednosti.
Kosti smelo i raznorodno ukrta razliite elemente i tokove (Prometej, Junona), dodajui
im i nae nacionalne (Vid, kosovsko priee).
Zavrni akordi pesme doaravaju viziju srpskog ustanka protiv Austrije.
Stradanje Prometeja nije kraj njegovog dela, smatra Kosti, ve je to izazov novom
otporu i jo snanijim tenjama za osvajanjem novih vrednosti, a sloboda je vrednost nad

vrednostima. Jadranski prometej postaje tako simbol svekolikog Srpstva u prolosti i

sadanjsti.
I opet pesmu na kraju ozaruje smeh, ironija, ruganje. Od prometejskog vaseljenskog
smeha strepeo je Zevs, kao to i austrijske vlasti strepe od ustanikog.
Anica Savi Rebac, O jednoj pesmi Laze Kostia
Prema D. Nedeljkoviu, Kostieva filozofija je po svom postanku tesno vezana za pokret
naune i pozitivistike filozofije vremena u kome je nastala druge polovine 19. veka, ali
u tom pokretu ona zauzima posebno mesto svojom generalizacijom zakona suprotnosti,
uvodei heraklitovsku dijalektiku u moderni evolucionizam.
Kosti je postavio princip po kome velika umetnost izrasta iz ukrtaja suprotnih sila:
mate i razuma, mozga i srca, poezije i filozofije, ukrtaja, koji je najpre ivotna
antinominost, da bi u umetnikom delu postao simetrija i harmonija.
Pesmu Pevaka imna Jovanu Damaskinu Kosti je napisao kada mu je bilo 24 godine,
to znai da je on ve tada nosio u sebi zamisao ukrtaja suprotnih sila kao osnovnog
kosmikog zakona.
Kosti je iao daleko u razjedinjavanju da bi mogao, prema harmoniji koja se stvara u
suprotnim tenjama, ii to dublje u spajanju. Njegova poezija obuhvata polove: mozak i
srce, stud i plamen, svest i podsvest, beskrajnost i blizina. I Hereklitov bog je i no i dan,
i zima i leto, i rat i mir, i sitost i glad. Nijedan pesnik nije neposredno blii Heraklitu nego
Laza Kosti u ovoj pesmi. Kod Kostia, teite heraklitovske koncepcije je u uzajamnoj
uslovljenosti ropstva i osloboenja, sa implicitnim krajnjim trijumfom osloboenja. Ono
je sveobuhvatno oseanje, iako se u dnu, u pozadini i dalje vodi borba suprotnosti. U
linosti Laze Kostia ta borba je do kraja reena tek u njegovoj poslednjoj pesmi, Santa
Maria della Salute.
Predrag Vukadinovi, Dijalektika i lepota
U pesmi O ekspirovoj tristagodinjici, Kosti je ekspira sagledao na sasvim odreen
nain: kao jedan genijalni komeaj, kao totalitet suprotnosti, dakle kroz optiku
Heraklitovih fragmenata.
Jovan Dereti, Laza Kosti
Iz ranog razdoblja potiu dve zbirke poezije: Pesme I, II. Od sredine 70. godina do smrti
napisao je mali broj pesama i sam ih je nazivao poznicama. Tu spada njegova gorka
rodoljudiva pesma Prolog za Gorski vijenac, iji je pesimistiki finale sam Srbin stoji
sebi sam! sasvim u skladu sa tadanjim pesnikovim nacionalnim raspoloenjem i obe
pesme posveene Lenki Dunerskoj (Gospoici L. D. u spomenicu i Santa Maria della
Salute).
Na njegovo intelektualno i pesniko obrazovanje najvei uticaj je imala helenska
knjievnost i filozofija (Homer, Eshil, Heraklit). Bio je veliki ljubitelj ekspira, koga je i
prevodio i nae narodne poezije. On ne podraava narodnu poeziju (za razliku od Branka

i Zmaja) iako je njen strastveni apologet.

Kosti je pesnik filozof. Osnovno naelo njegove filozofije je naelo ukrtaja suprotnosti.
Ono se javlja u dva suprotna oblika: kao simetrija i kao harmonija. Kod simetrije,
suprotnosti su u stanju uzajamne ravnotee, a kod harmonije dolaze u stanje meusobnog
proimanja ili uzglobljavanja. Kostieva filozofija nosi i estetika obeleja i nazvana je
dijalektikim pankalizmom lepota nije subjektivni doivljaj, ona se nalazi u samim
stvarima, izvan nas, njeni koreni su u biu sveta. Najvaniji element lepote je svetlost.
Pre nego to se ona pojavila, vladao je haos.
Polaznu taku u Kostievom shvatanju poezije ini njegovo uenje o pesnikom zanosu.
Pesniki zanos nije ni san ni java, nego neto tree izmeu sna i jave. To je stanje u
kome se ukrtaju san i java, mata i razum, misli i oseanja, racionalno i iracionalno,
realnost i fantazija. Jedino u stanju pesnikog zanosa pesnik moe da stvara po zakonima
lepote. Pesniki zanos je iskljuivo individualan i ne treba ga meati sa nacionalnim (to
je uinio Zmaj u politikim i satirinim pesmama; Zmaj kao slavuj pesnik ulia i kao
zmaj pesnik nacionalnih borbi, koji je progutao slavuja).
Naelo ukrtaja, prisutno u svim pesmama i dramama dobilo je paradigmatski izraz u
Pevakoj imni Jovanu Damaskinu. Ova pesma molitveno priziva pravoslavnog svetitelja i
vizantijskog mistikog pesnika ali je po duhu heraklitovska. Sve u njoj je u znaku vene
borbe suprotnosti. Bog je depersonalizovan i shvaen iskljuivo kao osnovni princip
svetskog kosmikog poretka, kao naelo ukrtaja.
Pesma Lice tvoje... spada u ljubavne pesme u kojima je Kosti bio potpuno razliit od
Zmaja i Branka. Njegove ljubavne pesme su sloene, barokne slikovitosti, u ijim se
lavirintima gubi poetni doivljaj. U njima gotovo uvek ima neeg usiljenog,
izvetaenog. Ispevane su komplikovanim, sofisticiranim jezikom koji nije naao
poklonike ni meu itaocima ni meu kritiarima. Izuzetak je Santa Maria...
U rodoljubivoj poeziji Kosti je buntovnik. I u ovim pesmama ima bizarnih pesnikih
slika, paradoksa, zapletenog stila i zatamnjenog smisla itd. vrhunski izraz Kostieve
nacionalne heroike nalazimo u Jadranskom Prometeju. U njoj je opevao dogaaj koji je
uzbudio srpsku javnost: krivoijski ustanak protiv austrijske uprave. Slika tog dogaaja
pesniki je viestruko nadograena: nacionalna apoteoza klasinim simbolima, politiko
stanovite pesnikovom satirinom vizijom. Srpski pobunjenik je istovremeni kosovski
titan i jadranski Prometej, on se na kraju pesme oglaava gromoglasnim prkosnim
smehom od koga se potresa itavo carstvo. Taj kostievski smeh kao najvii izraz
nemirenja sa tiranijom javlja se u mnogim njegovim delima.
Poznata pesnika apoteoza O ekspirovoj tristagodinjici ima u osnovi biblijsku priu o
stvaranju sveta, koja zvui sveano, na momente patetino. ekpir je novi, ponovljeni,
knjievni kosmos koga je stvorio Bog. Na kraju pesnik prkosno poruuje ekspiru da se
posrbi.
udna i edna balada Minandir je moda najlepa pesma koju je Kosti napisao.
Oblikom, strofom i kazivanjem peto pevanje Samsona i Delile lii na Minandir. Ispriana
je drevna legenda o ljubavi i smrti, mirnim, ujednaenim tonom sa prisenkama ironije. To

je pria o kralju Ramsenitu od Misira, njegovoj prelepoj keri Valadili i neimaru

Minandiru. Sve troje vezuje duboka, tragina ljubav i sve troje na kraju bivaju sjedinjeni
u smrti. Na temu ljubavi i smrti nadograuje se tema umetnosti. Gradei kraljevu
grobnicu, lavirint, Minandir u ludilu ljubavnog bola stvara likove udesne lepote od
kojih svaki lii na voljenu devojku. Sve je u ovoj baladi u znaku nevinosti i istote, njen
najei epitet je belo.
Slobodan Jovanovi, Laze Kostia Samson i Delila
Biblijska pria o Samsonu i Delili razlikuje se od Kostieve verzije. U Bibliji,
Samson, koji je svojom divovskom snagom dojadio Filistejcima, zavoleo je devojku
Dalidu. Filistejski knezovi obeaju joj mnogo novca ako otkrije gde je njegova snaga i
kako bi se mogao savladati. Poto joj je Samson ispriao da mu je snaga u kosi, Dalida ga
je na spavanju oiala. Filistejci ga ugvate tako obesnaena i iskopaju mu oba oka.
Prilikom jedne svetkovine, Filistejci izvedu Samsona iz tamnice da im igra. Samson, koji
je u tamnici sa ponovo naraslom kosom povrtio svoju snagu, imao je jo samo jednu elju
da se osveti neprijateljima koji su ga oslepili. On zagrli dva srednja stuba na kojima
stajae kua, nalee jako i kua se srui na sav narod koji je bio u njoj. S Filistejcima
pogibe i Samson, ali umirui, on pobi vie Filistejaca, nego to ih je pobio za itav ivot.
U biblijskoj prii Dalida ima sporednu ulogu, jer je glavna stvar Samsonova borba s
Filistejcima.
Laza Kosti je uinio vanijim odnos Samsona i Delile nego Samsona i
Filistejaca. Oseanja te dve linosti zamrsio je i dao im dubine i u tom psiholokom
preraivanju, Delila je postala zanimljivija od Samsona.
Samson nije poznao Delilu na potoku, nego na boju. On ubija njenog mua.
Razjarena, ona hoe da ubije Samsona ali on je ve obamrlu dohvata u zagrljaj i tako
poinje njihova ljubav. I kod Kostia, Filistejci trae do Delile da im izda Samsona. Dok
u bibliji, ona to pristaje da uini za novac, kod Kostia ona gnevno odbija Filistejce, jer
do ludila voli Samsona.
Delila voli u Samsonu njegov viteki duh koji se ogleda u njegovom elu i
pogledu, a voli i njegovu muku snagu, koja se pokazuje u njegovoj bujnoj kosi. Njena je
ljubav vrlo ulna, i opet bi htela da bude neto vie nego ulna. Kod Kostia, Samsonova
griva, znak njegove muke moi, istovremeno je i znak Deliline ulne ljubavi. elei da
uveri samu sebe da je Samson divan i bez svoje grive, Delila eli u stvari da svoju ljubav
uini manje ulnom, istijom i blagorodnijom.
Ali Samson bez kose nije divan nego straan. Moda Delila nije mogla voleti
Samsona bez njegove grive im je prestala njegova ulna privlanost, prestala je i njena
ljubav. Sva njena Samouverenja da voli Samsona i drukije, bila su samoobmana. Kada je
popustila vatra ulnog zanosa, Delila je prema Samsonu osetila staru mrnju, kao prema
ubici njenog prvog mua, iji joj je samrtniki lik, u oianom Samsonu, izaao pred oi.
U njenim oseanjima nastaje preokret. Ona izdaje Samsona Filistejcima, jer
ostrigani Samson nije vie Samson. Sa grivom on ne gubi, kao u Bibliji svoju snagu, nego
svoju privlanost za Delilu.

Za nagradu to je izdala Samsona, Askalonski knez uzima Delilu za enu. Na dan

svadbe, Delila trai od Askalonskog kneza da pogubi Samsona. To kod nje nije samo
mrnja prema Samsonu, nego i strah i to ne toliko od Samsonove osvete, koliko od
uspomena na njenu nedostojnu ulnu ljubav prema njemu (nisam tebe, care, vredna).
Izveden iz tamnice, slepi Samson uje oko sebe graju svojih sterih dumana
Filistejaca, koji bi hteli da ga premlate. On zamilja da je opet u boju. Na Samsonov
uzvik ceo filistejski narod zanemeo je od straha, ali, gore na prestolu, Delila je ciknula.
Samson je zaboravio na bitku i Filistejce i pojurio ka Delili. Sva njegova stara ljubav
pretvorila se u mrnju, i on se ustremio na Delilu da je udavi. Ali on, budui slep, ne
uhvata Delilu nego jedan kip o kome se dri cela zgrada. Sasvim sluajno dakle on rui
celu zgradu, koja u svom padu zatrpava i njega i Delilu i ceo filistejski narod.
Ukratko, Dalila je zavolela ubicu svog mua, Samsona. Ta je ljubav utoliko
neodoljivija i utoliko grenija, to je Delila ulima priviena Samsonu. U jednom
trenutku, kad goznica ula kod nje malaksava, ona izdaje Samsona Filistejcima, ali ni
posle toga nije mirna. Uspomena na Samsona mui je dokle god je on iv, jer nije sigurna
da nee opet podlei njegovoj mukosti. Ona trai njegovu smrt, ali u tome nalazi i svoju,
spojena sa Samsonom u smrti, kao to je u ivotu bila.
Sluaj Delilin slian je Aneliji i Fileti u Maksimu Crnojeviu. Kao to Fileta
umire s reima: Oh, mrzim ljubim mrzim ljubim ga, tako i Delila, i kada trai da
ubiju Samsona, ni sama ne zna da li ga voli ili mrzi. U oba sliaja ljubav je grena: ena
voli onoga koga bi trebalo da mrzi ali ta ljubav s nemirnom saveu, svakog asa se moe
pretvoriti u smrtnu mrnju.
Romantiari su voleli da spajaju ljubav, zloin i smrt. Strast koja se granii sa
ludilom ne zna ni za boije ni za ljudske zakone, i kao sila iz nekog drugog sveta, ona
prelama i lomi nau volju.
Nedi je zamerio Kostiu da je njegova obrada biblijske prie:
bez ideje, sva u prienju, protkanom razlinim epizodama
u Bibliji nema pomena o Delilinoj ljubavi prema Samsonu.
Meutim, ovaj Kostiev spev nije samo niz epizoda. Sve epizode vezuje i ujedno
im daje dublji smisao Delilina sudbina. Njen sluaj nije tako jednostavan, jer ona
istovremeno i voli i mrzi Samsona, a ta mrnja moe da bude dokaz da nije zaboravila
svog mua.
Ovaj spev kao i druga Kostieva dela obiluje kovanicama. Podeljen je na pet pevanja.
Jovan Dereti, Laza Kosti
Samson i Delila je najbolja Kostieva romantina poema. Teite je pomereno na
Delilu i njene enske metamorfoze. Kao i Maksim Crnojevi, i Samson strada zbog
gubitka lepote, a ne snage (kao u Bibliji). On je u poetku sav u nekom ulnom zanosu,
opijen ljubavlju, a tek kada ga Delila izda u njemu se budi junak i nepobedivi div. Mrnja

prema eni ga pokree na delanje u zavrnom delu, kao to ga je ljubav pokretala u

prvom delu pesme. U katastrofi se ponovo postie harmonija, pomirenje zavaenih
elemenata, mukog i enskog, javnog i linog, erotskog i kosmikog.
Dragia ivkovi, Spomen na Ruvarca Laze Kostia
Ciklus Kostievih pesma iz 1864-1867 (Pevaka imna Jovanu Damaskinu, Samson i
Delila, Spomen na Ruvarca) ine uglavnom due lirske pesme, u kojima Kosti slika
iroka i sloena alegorijsko-simbolika platna. To su jedinstvane pesme u srpskoj
knjievnosti onog doba koje su Kostiu donele slavu genijalnog pesnika, ali i pokudu
umiljenog pesnika koji poto poto hoe da izgleda genijalan.
Za Kostievu poeziju danas bi smo rekli da otkriva mnoge dubinske slojeve koje je
npr. Nedi prevideo.
U tim pesmama Kosti je iznenadio srpsku knjievnost ne samo novim temama i
motivima (egzotine zemlje, arhaini motivi) nego i inovacijom forme (kompozicija,
leksika, stih). Kostic koristi i neobican spoj pesnikih slika, koristeci kao postupak za
dinamiziranje slike realizaciju metafore. U nekim pesmama on se ogleda i u
kontrastnom ili paradoksalnom zdruivanju pesnikih slika.
Ranije je jo zapaen barokni karakter Kostievog izraza, dominiraju maniristike stilske
crte: antiteze i paradoksi, antimetabole i hijazmi, oksimoroni, igre reima, kumulacije,
hiperbole i gradacije. Kostieva mata je iva, slikovita, kumulativna i gradilaka.
Po svemu tome reklo bi se da je Kosti spontan pesnik, ija mata gradi slike i poreenja,
a nabujala emocija tei hiperboli i gradaciji.
Meutim, Laza Kosti je bio i rafinirani pesnik, koji je znao da pravi poeziju. On nije
neobuzdan, ve disciplinovan pesnik koji ume da gradi pesniku kompoziciju. Osnovne
komponente njegove pesnike filozofije su heraklitovski pojmovi harmonije i simetrije.
Naoko romantiarski plaha i neobuzdana, njegova poezija je klasino harmonizovana i
jasno oznaena njegovom antitetikom i paradoksalnom milju.
Svojim talentom, svojim pesnikom prirodom i svojom knjievnom kulturom on je na
najbolji pesniki nain oliavao osnovnu duevnu i misaonu napetost evropske poetike
romantizma: romantiarsku ironiju. Kosti je najbolje poznavao romantiarsku teoriju
pesnitva. Trijadska shema ilera, Fihtea, elinga i Hegela (teza, antiteza, sinteza) uklapa
se u njegovu helensku koncepciju ukrtaja suprotnosti.
Iz tog osnovnog stava kretanja izmeu suprotnosti, iz uverenja da se ovek moe
protejski menjati svojom voljom i svojom sveu, nastala je romantiarska ironija,
misaono-oseajni mehanizam koji je romantiarskog pesnika stalno gonio da ponitava
svoje emfatine uzlete ironinom, superiornom sveu. Kosti je itavu svoju poeziju
zasnovao na tom mehanizmu: smenjivanje paroksizma strasti ironinom sveu o
varljivosti svoga poetskog sna, oseanje zanosa i ushienja sa bolnim razoarenjem.
Spomen na Ruvarca je grandiozna pesma 19. veka i srpske poezije uopte. Pesma
poinje smirenim opisom pesnikovog povratka iz veselog drutva. Zatim slede

nagovetaji neeg avetinjskog ali su ublaeni nekom ironinom upadicom, nekim

racionalnim razlozima a na kraju i reima protesta i poricanja: ti eno ti si stara godina/a
ti adaho ti si dua joj. Kucanje na vratima najavljuje posetu pononog gosta. Cela pria
o pononom sastanku sa kotanikom je ispriana doslovno, bez alegorijsko-simbolinih
znaenja, za razliku od drugih Kostievih duih pesama, ime je pesnik hteo da naglasi
prialako-razgovorni karakter pesme. Stih je jampski deseterac, ali povremeno skraivan
ili produavan, to odgovara dramskom karakteru pesme. Sve ukazuje na to da je pesnik
hteo da stvori racionalnu sliku jednog iracionalnog doivljaja. Zbog toga postoji stalno
lelujanje izmeu iracionalnog i racionalnog, ironino-podsmeljivo
prikazivanjeavetinjskog susreta ali i insistiranje na tajanstvu i samrtnikoj mudrosti. Sve
to je mehanizam romantiarske ironije. To nije ni humor ni ala, to je romantiarsko
klaenje izmeu stvarnosti i metafizike, to je bolno ovekovo saznanje o uzaludnosti svih
napora da sazna tajnu ivota i smrti. Poenta o alfi i omegi, kao simbolima ljudske prirode,
samo potvruje istinu, koju su znali i grki pesnici i filozofi. Heraklidovskoempedoklovsku koncepciju o ustrojstvu sveta kao jedinstvu suprotnosti, Kosti je iskazao
i u drugim pesmama, npr. O ekspirovoj tristagodinjici.
Kosti preuzima heraklitovsko-empedoklovsku misao o vaseljenskoj borbi
izmeu dobra i zla, ljubavi i mrnje, koja se ogleda i u oveijem organizmu. Njegova
shema rasporeda psihikih funkcija u telu obuhvata: kukove ili donju utrobu, kao sredite
strasti i izvorite krivice i ogranienja, tj. traginog zapleta, zatim, grudi sa srcem, to je
bolja polovina ovekova, koja potiskuje krivicu oseanjem kajanja i strahovanja, i
najzad glava, kao sedite intelekta, koji sudi.
Ponitavajui svoje moralne, verske, filozofske i poetske stavove, on se u pesmi,
stepenicu po stepenicu pribliavao svome krajnjem cilju pesnikom saznanju o prirodi
ovekovoj i o njegovom moralnom usavravanju. Zadnji stihovi, kao filozofsko-poetska
poenta, ukazuju na samrtniki ivu mudrost. U Spomenu na Ruvarca tema je
metafizika, o moralnom cilju ovekovog ivljenja, o duhovnim epitetima ivota.
Ovde je bol za umrlim prijateljem savladan ironinim otporom prema svim
tajnama, svetinjama, idejnim i moralnim principima, u ime jednog romantini
superiornog nadstava, koji ponitava sve nae iluzije i idealne predstave. Ta igra
raspoloenja tee od poetka pesme i traje sve do kraja, do patetinog zakljuka, koji daje
metafiziko razreenje svim naim nedoumicama i pitanjima.
Prva slika tajanstvene tiine razara se ve u narednoj ironinom porukom pritrp se malo
due. I re vampir iz narednih stihova je podsmeljivo intonirana. Iz Jevanenja se
pomamljuju crna straila to je vrhunac tajanstva i jeze u igri tamnih zagrobnih sila
umeala se i sveta knjiga, koja prestaje da bude teilo i postaje generator straha.
Ovaj prvi deo Kostieve pesme ima dramski karakter koji je skoro dat u obliku
stihomitije, kada se replike daju samo u jednom stihu, ili u dva stiha (distihomitija) ili u
pola stiha (hemistihomitija). Stihomitija je izuzetno ritmina i poveava dramsku
napetost. I ovaj uvodni deo pesme je dijaloki to je unutrapnji monolog koji pesnik
dijaloki vodi sam sa sobom. Pesnik se obraa nespokojnom duhu koji mu se privia,
zatim razmilja o staroj godini, sea se junaka jagnjastog, i komentar povodom privianja
bludnice i adahe iz Otkrovenja Jovanovog (Ti, eno, ti si stara godina), kao i

pesnikovo razmiljanje ta li e sve avet da mu napria kada se pojavi.

U dijalogu izmeu Kotanika i Pesnika teme se brzo smenjuju: o bekrijanju Kotanika, o
zemnoj povrnosti, o Jevanelju, o Renanu, o kotanikovoj dragoj, o pozajmljivanju
novca i nauke, o alfi i omegi. Taj dijalog poinje kao obina konverzacija, da bi odmah
preao na disput. U zavrnici, pesnik eli da iskoristi posetu pononog gosta iz
onozemaljskog sveta da bi uo o njegovim tajnama i istinama. Kotanik je pak doao da
uje o Njoj, svojoj dragani. Posle jednog trenutnog nesporazuma o znaenju pozajmice
koju pesnik trai od gosta, dolazi zavrni, tajanstveni odgovor Kotanika o alfi i omegi,
koji se prekida njegovim iznenadnim nestankom i Pesnikovim deifrovanjem znaenja
ove Kotanikove formule.
Cela pesma je u stvari data u dramskom dijalogu, koji se po tipu menja (unutranji
monolog, konverzacija, diskusija), ali koji stalno odrava dramsku tenziju. Cela ta tenzija
ostvarena je u igri smenjivanja raspoloenja i misli, u naizmeninom reanju tajanstva i
njegovog ironinog ponitavanja. Ruvarac sa superiornom ironinou doekuje
pesnikovu misao da je on umro: misli: umro sam/badava, ta je zemna povrnost. U
toj igri se ironino-bolno ukazuje da je iluzornost svih ideja i verovanja jedina prija
oveku i na zemlji i u njoj, i u ivotu i u smrti, i u zemaljskom svetu i na nebesima.
Vrednost filozofsko-metafizike poruke ove pesme nije u njenom znaenju, ve u
njenoj umetnikoj prezentaciji. Svaki stih i svaka slika je motivacijska priprema za
sledeu sliku i pojavu. Postupak romantiarske ironije samo dinamizira ovu dramsku
napetost. Kosti koristi i paradoksalne i oksimoronske spregove rei oiveli grobovi i
umrli ivota, ima jo jae istie prepletenost ivog i mrtvog, ovozemaljskog i
onozemaljskog, stvarnog i nadstvarnog, i da tako ukae na dijalektiki spoj koji rezultira
krajnjom upitanou o ivotu, svetu i oveku.
Ova pesma je racionalnim sredstvima (prirodno voen dijalog, izbor leksike iz
svakidanjeg govora) ostvarila udesan iracionalni utisak jedne snovidovne vizije. Ova
pesma je najvii izraz treeg plana Kostievog pevanja: njegovog spoja poezije i
filozofije.
Ovo je pre svega lirska pesma, ali u njoj ima i elemenata fikcionalnog
predstavljanja, a dominira i dramska tenzija, tako da moemo govoriti o sloenom vidu
lirske pesme. Kod Kostia ne postoji stihovano pretakanje refleksije u slikovito-ritmiko
kazivanje, ve pesniko stvaranje u kljuu meditiranja i refleksije.
Jovan Dereti, Laza Kosti
Najdublji izraz svog pesnikog humora Kosti je dao u ovoj pesmi. Ona spada u
kosmiko-filozofske pesme. Ovde Kosti povezuje sveano i familijarno, misaono i
komiku, fantaziju i zbilju. U gluvom pononom trenutku pojavljuje se duh, tanije kostur
preminulog prijatelja Koste Ruvarca. Uvodni deo pesme je narativno-opisni s jezivom
slikom ponone tiine, sredinji deo pesme je razgovor izmeu dva prijatelja a u
zavrnom je filozofska poenta. Cela pesma data je u polualjivom-poluozbiljnom tonu.
Duhovite ironine opaske ne mimoilaze ni zemaljsko ni nebesko. Pa i samo iezavanje
duha dato je s kominim obrtom u kome je povezano sa narodnim verovanjem da duhovi

nestaju na prvi kukurik petla. Duh prijatelja nestaje upravo u trenutku kada se od njega
oekivao odgovor na knjuno pitanje. Cilj razgovora je duboko ozbiljan i tie se krajnjih
istina o ivotu i smrti. Filozofska poenta data je u duhu Kostievog uenja o suprotnosti i
obeleena je biblijskim simbolima alfa i omega.
Miodrag Pavlovi, Santa Maria della Salute Laze Kostia
Pesma je napisana u oktavama. Sam refren pesme Santa Maria della Salute je prvi
element zvunosti ove pesme.
U prvom stihu dva puta je upotrebljen glagol oprosti, ime je i naglaen. Naglaeno je
i konstituisanje svetosti Bogomajke (majko sveta, blaenoj tebi, nebesnice, vrelo
milosti, preiste skute). Gledanje na samog sebe kao na zemaljskog stvora, takoe je
oblik pojaavanja.
Prvi stih druge strofe takoe dvaput donosi isti pojam lepe nosit lepotu. U treem stih
otvara se najira pojmovna pozornica: svetska grehota. etvrti stih donosi dramatiku
stradanja: u pepo spalit i srce i lub (=lobanju). Rei imaju vizionarsku, traginu
konotaciju). Sledei stih donosi dva stradalna glagola: trnut i tonut, a za njima se u
istom stihu pominju i avo i vrag. U poslednjem stihu ove strofe lepe se javlja po trei
put.
Trea strofa poinje ponovo zvunim oprosti a zatim se 2 puta javlja reca za
hiperbolizaciju mnogo. Trei i etvrti stih pojaavaju se recom sve. U estom stihu
gorka hiperbola: sve je pepo i pra.
etvrta strofa poinje negativnim insistiranjem u stihu trovalo me je podmuklo, gnjilo.
Zatim se opet pominje svet.
Dalje u pesmi na mnogo mesta se koriste hiperbolizacije i pojaavanja: crni mrak,
muka ljuta, nikad jo takav ne sinu gled, svih vasiona stopila led, svu svoju duu,
sve svoje ude, svu venost itd.
etiri stiha devete strofe spadaju u najgromoglasnija mesta ove pesme: pomra sunce,
veita stud/gasnue zvezde, raj u pla briznu/smak sveta nasta i strani sud....
Strofe 10-14 relativno su priguene, nastaje zvuni predah pred dvema poslednjim
oktavama.
Kosti se slui insistentnim rimovanjem, naroito u poslednjoj strofi, snanim
hiperbolinim izrazima, ponavljanjima, klasinim retorskim i invokativnim obrtima,
superlativnim obrtima, prilozima univerzalizacije. Tim sredstvima Kosti je uspeo da
napravi kosmiku himnu, viziju ljubavi i nade u veno blaenstvo i dragim biem.
Sve strofe u pesmi, osim pretposlednje zavravaju se refrenom. Refren je osmi stih u
strofi i pisan je latinicom to je naziv crkve u Veneciji a istovremeno i jedan od naziva za
bogorodicu. Ovaj refren je pevljiv i invokativan i sadri 4 od moguih 5 vokala. Kosti
ima mnogo pesama sa refrenom. U ovoj pesmi refren ima viestruku funkciju i smisao:
daje osnovni klju, tonalitet u ijem se rasponu pesma dogaa, skuplja i rezimira njene

zvuke
sugerie veliku baroknu crkvu u Veneciji, na izlazu iz Kanala grande
postaje ezoterino ime za majku, od koje pesnik trai oprotaj. Postaje tajno ime kojim
doziva dragu, koja je s one strane ivota
postaje neoekivani dramski rasplet nekih strofa.
stoji kao ist ikljanje zvuka
daluje kao citat neke fraze sa stranog jezika.
stoji kao upija na kraju strofe, prikuplja u sebe preostatke naih emocija kako bismo
sledeu strofu itali kao da sve poinje od poetka. Taj refren je invokacija, retorski obrt.
deklarie pripadnost pesme stilskoj epohi baroka, kao i preko crkve koji imenuje
postaje najvaniji deo pesme, molitvano fiksiranje pesnika na jednu taku svog duhovnog
horizonta, kojoj se kruno, u strofama pribliava.
Sadrina: prve dve strofe su polemika sa sopstvenom ranijom pesmom, Dude se eni.
Kosti trai oprotaj za svoje aljenje to je bio protivan rtvovanju naih dinarskih uma
koje su sluile odravanju i doziivanju Venecije i njenih crkava. Izvinjavajui se, on
kae da je promenio itav pogled na svet: on sada smatra da je bolje biti sastavni deo
hrama, nego uestvovati u istoriji, svetskoj grehoti.
U treoj i etvrtoj strofi, Kosti iskazuje jadikovku nad svojim ivotom, nad svim to je
prolo, nad svim to je bilo zaludno, ludo, nad onim nastojanji koja su bila prevaziena ili
poraena.
Usled trenutka samooplakivanja i kajanja, javlja mu se intantivno svetlee i skoro
opipljivo privienje njegove drage. On opisuje zranost i lepotu tog privienja u itave tri
strofe (5-7).
Osma i deveta strofa (dve se u meni pobie sile...) priaju ovozemaljsku predistoriju
njihove ljubavi, sukob razuma i oseanja, odricanje, raskid i njenu smrt.
U tri naredne strofe (11-13), pesnik izriito kae da mu se draga odonud javlja i pria
njihove sastanke, negde izmeu jave i sna, na sastajalitu dva sveta. On opisuje svoj
natulni brak sa umrlom dragom i govori o svojim pesmama kao o rezultatu tih sastanaka
i tog optenja.
U pretposlednjoj strofi priprema se zalet poslednje zavrne ekstaze, koja je i predvianje
ishoda njihove ljubavi. Posle nepredvidivih sastanaka u snovima, dolazi zavrno
ushienje u vaseljeni. U tom ushienju venecijanska crkva, slika njegove drage i slika
svete device stapaju se u jedno i izlaze na sretanje pesniku.

Santa Maria della Salute kao molitva

Ova pesma ima oblik i prizvuke sakralne poezije. Ima zamah i uzlet himne, iskazuje se
kao molitva, kao kajanje i ispovest. Kostieva vizija u ovoj pesmi ima snagu otkrovenja.
Njemu se zagonetka kosmosa otkriva u venoj sladosti erotizma, u velikom trijumfu nad
svetom, nad sobom, nad smru. I dok je Danteova ena ena posrednik ka natprirodnoj
mudrosti, u Kostievoj pesmi ena postaje sam cilj pesnikove sanktifikacije. Ona postaje
vrhovni simbol svemira a pri tom ostaje ena. Planovi zemaljske egzistencije i venosti se
presecaju.
Jovan Dereti, Laza Kosti
Ljubav u ovoj pesmi nije samo oseanje, ona je mnogo vie od toga: osnovni princip
ljudskog ivota i poretka u kosmosu i sila koja pokree svetove.
Pesma poinje kao pokajnika molitva. Greh za koji se pesnik kaje nije moralni nego
estetski. On se ogreio o lepotu kada je u rodoljubivom zanosu poalio za borovima naih
uma. Lepota se u pesmi javlja u tri oblika: kao arhitektonska lepota crkve, kao telesna i
duhovna lepota idealne drage i kao boanska lepota vasione. Ljubav je osnovni nain
sluenja lepoti i ona pesniku omoguava da se uzdigne od nesavrenog do savrenog, od
zemaljskog do nebeskog. Ljubavna udnja prema lepoti postie uspon do apsolutnog, a
idealna draga ima ulogu posrednika. U mraku njegovih lutanja i grehova ona je boanska
svetlost, a u pustoi posle njene smrti iznenadni sisreti sa njom u snovima donose
trenutke mistike ozarenosti. On se s umrlom dragom sjedinjuje i duhovno i telesno. Ona
mu otvara put ka najvioj mudrosti kroz nju sad vidim, od nje sve znam, a iz duhovnog
braka sa njom raaju se njegove pesme. U njihovom konanom susretu posle njegove
smrti doi e do ekstatinog stanja u svim nebeskim sferama, u celoj vasioni.
U oktavama se smenjuju katalektiki i akatalektiki oblici enskog deseterca. Zadnje dve
strofe su spojene a posednjih osam stihova se rimuju sa refrenom, i tako se i zvuanjem
izraava ekstaza veite radosti.

48. 49. Laza Kosti: Maksim Crnojevi (tragedija), Pera Segedinac (tragedija)
Marta Frajnd, Dramsko stvaralatvo Laze Kostia
Kosti je kao student glumio u amaterskim izvoenjima Sterije u Peti, pisao je pozorine
kritike koje su pokazivale iroko poznavanje istorije i teorije pozorita. Prevodio je strane
drame na na jezik (ekspira), a i sam je pisao dramske tekstove.
Borba za politike i nacionalne slobode 60. godina 19. veka tekla je uporedo sa borbom
za rehabilitaciju nacionalnih kulturnih tradicija. U takvoj duhovnoj situaciji, teatar se
shvatao kao vrlo pogodan medij putem koga su se mogle brzo i efikasno rasaivati
slobodarske i nacionalne ideje. Sredinju ulogu u irenju ovih ideja imala je Ujedinjena
omladina srpska, a Laza je bio jedan od njenih glavnih predstavnika. Oduevljavanje

narodnom istorijom, tradicijom, folklkorom i usmenom poezijom, bila je jedna od

glavnih crta Omladinskog pogleda na svet.
Kosti nikada nije jednostavno podraavao narodnu poeziju. Sve to je iz narodne
tradicije preuzimao, doivljavalo je u njegovom delu temeljitu transformaciju i prolazilo
kroz ukrtaj sa njegovim pesnikim temperamentom, tako da se kod Kostia uporedo sa
izuzetnim razumevanjem usmenog naslea javlja i izvesna promiljena distanca od njega.
Kosti je narodni jezik odlino poznavao i duboko oseao, ali je sebi dozvoljavao velike
slobode u njegovoj primeni. U Maksimu Crnojeviu, svojoj prvoj drami Kosti se
poigrava jezikom, ponekad preterano, inspirisan ekspirovim ranim dramama. U drami
Kostievog zrelog doba, Peri Segedincu, iskaz je suzdraniji ali znaenjski bogatiji.
Spartanska strogost upotrebe govora pojaava utisak o antikoj jednostavnosti i veliini,
koju Pera Segedinac ostavlja na gledaoca.
Kosti je jedan od naih najboljih poznavalaca evropske kulture i teatra. On nae narodno
stvaralatvo posmatra kao deo evropskog konteksta. Neki od elemenata u evropskoj
tradiciji bili su Kostiu posebno bliski, npr. ekspir, Kristofer Marlo, Eshil, Sofokle,
iler, kao i savremeno pozorite. Kostieve drame Maksim Crnojevi i Pera Segedinac su
dva osnovna oblika nae romantiarske tragedije tragedija na temu narodne pesme i
tragedija nadahnuta istorijom. Kosti je pokuao da stvori i narodnu komediju (Uskokova
ljuba).
Temu za svoju prvu tragediju Kosti je pronaao u narodnoj pesmi enidba Maksima
Crnojevia. Za temu Pere Segedinca uzeo je realnu i blisku istoriju.
Maksim Crnojevi je oevidno delo mladog pesnika koji eli da u jednom dahu pokae
sve to zna i ume, da iskoristi sve mogunosti jezika kojim pie, da zaseni i osvoji. To je i
ar i nedostatak ove tragedije u kojoj su se sukobila dva sveta svet narodne epike i svet
ekspirovske tragedije, postiui na momente sklad, ali ee pretei da ugroze jedinstvo
i kvalitet tragedije. Kosti je eleo ali nije uspeo da ih amalgamira.
Prvi in tragedije, koji se odigrava u Mlecima, daleko je blii svetu Romea i Julije, nego
svetu narodne poezije. Analogije sa Romeom i Julijom postoje u itavoj tragediji.
Osnovni sukob linosti zasniva se na suprotstavljanju autokratske roditeljske volje
oseanjima mladih; radnju pokreu nepromiljeni, nagli, impulsivni postupci (Ivovo
hvalisanje, Makismovo potezanje maa na Miloa). Milo kao i Merkucio, gine
besmisleno, kao rtva tuih problema i sukoba. Analogije postaju razumljivije ako se
setimo da je Kosti prevodio Romea i Juliju upravo kada je radio na ovoj drami.
Tragini zaplet poinje da se razvija tek u drugom inu. U njemu prelazimo iz sveta
ekspirove tragedije u svet narodne pesme. U dijalozima likova postavlja se osnovna
tema tragedije o Maksimu tema sukoba stvarnosti i privida, istine i lai. Maksimu je
bolest oduzela pravo lice lepotu. Njegovu ulogu stoga mora da preuzme Milo, kome e
to lice biti nametnuta maska. Poev od drugog ina, svi protagonisti moraju da stave
maske na lice, jer samo tako moe da se odri re koju je Ivo dao dudu da od Maksima
nema lepeg oveka ni mladoenje.
Kob gubitka lepote koja je zadesila Maksima nije uzrok tragedije ni u narodnoj pesmi ni

u drami. Ali kada je gubitak lepote postao deo velike lai i prevare, on se morao pretvoriti
u deo kobi koja dovodi do opteg sloma i tragedije celog plemena.
La koju zamilja i sprovodi Ivo Crnojevi (koga ni Kosti ni narodna pesma ne imenuju
kao negativnu linost) stvara mnoge probleme piscu koji u svom delu pokuava da
usaglasi model narodne pesme sa modelom ekspirovske tragedije. Budui da je srpski
pesnik, on mora da sledi pesmu u kojoj se ispravnost postupaka oca, voe plemena na
moe dovoditi u pitanje Ivo ne moe biti nosilac kobi. Ali, s druge strane, on eli da
napie ekspirovsku tragediju, u kojoj samo onaj ko se opredelio za la, privid, prevaru,
moe biti kriv za tragini rasplet dogaaja. ekspir ne moe proglasiti krivim nekoga ko
je zbog bolesti izgubio lepotu, zato to bolest nije ovekov svestan, voljan in.
ekspirovski junak moe biti kriv i stradati samo zbog neega to je poinio, a ne zbog
onog to mu se dogodilo. Sukob izmeu koncepcije narodne pesme po kojoj je tragini
junak onaj koga je naruila bolest i koncepcije ekspirovske tragedije po kojoj je kriv
onaj koji je uinio neko zlo, provlai se kroz celu dramu.
Zanimljivo je da protest protiv privida i lai sprovodi ba Maksim koji stalno pokuava
da doe do istine o svima o Aneliji, Milou, a najvie o sebi i pravoj prirodi svojih
oseanja. Ali njegovi pokuaju samo doprinose traginom kraju zapleta kome on nije bio
ni pokreta. Poto mu je fiziki lik uniten boleu, on mora da se izbori za svoj identitet.
Njegova dilema je problem ekspirovske tragedije karaktera. Ali on ne dobija priliku da
bilo pta uini, jer svaki postupak koji bi vodio ustanovljivanju njegovog pravog identiteta
spreava Ivo Crnojevi. Ivova dilema je svojstvena tradiciji i obiajima narodne pesme,
odnosno plemenu a ne pojedincu. Za njega, bolest je sramota. Apsurdna situacija koja
proistie iz toga je da je sramotno biti bolestan a nije sramotno lagati, varati, zanemarivati
oseanja roenog sina i prevarene neveste.
Poto su u drugom inu smiljene lai, stavljene maske na lica, te tim postupcima
pokrenuti unutranji sukobi u linostima, i spoljanji, izmeu njih, scena se menja. Trei i
etvrti in vraaju nas u Mletke. Dalji razvoj radnje ukljuuje svadbene sveanosti,
simpatije izmeu Miloa i Anelije, Nadanov pokuaj da razoblii Ivovu la. Dramska
tenzija raste. Crnogorci iza maski veselih svatova kriju lica zaverenika koji stalno moraju
biti na oprezu. I Mleci se kriju iza maski ljubaznih domaina, ispod kojih su lica
politiara koji ele da osvete dudevog sina i u kojima kipi gorina zbog toga to ne
mogu da iskau to svoje oseanje. Kako zaplet i svadbeno veselje odmiu, opasnos od
skidanja maski postaje sve realnija i blia, a neizbenost traginog raspleta jasnija.
Najrazvijeniji scenski prikaz sukoba maske i lica jeste scena u galeriji slika (III in, slika
3), na ijem e se kraju Milo i Maksim prvi put neposredno suoiti. Moralo je doi do
toga da i jedan i drugi postave pitanje svojih pojedinanih identiteta, da se zapitaju ko je
u stvari od njih mladoenja a ko dever. U ovoj sceni sredinje mesto dobija, pored maske
i lai i pojam pobratimstva, koji je temelj misaone strukture drame. Na njega se pozivaju
i Ivo i Maksim i Milo, ali svako od njih u pobratimstvu vidi neto drugo i shodno tome
postupa. Za Iva je pobratimstvo odnos koji se moe iskoristiti da bi se neto postiglo,
Maksim vidi u njemu ideal prijateljstva i portvovanja. Pobratimstvo stoga u raspletu
moe da probudi samo tragine nesporazume a nikako da razrei splet suprotstavljenih
oseanja. Unutranja napetost u likovima i dalje raste, do granice eksplozije, do povratka
u Crnu Goru. Tada, uprkos najboljim i najplemenitijim odlukama mladoenje i njegove

maske, emotivni naboj kod svih uesnika dostie stepen na kome je dovoljna samo jo
jedna nepromiljena Ivova re da bi nastupio opti pokolj kojim se tragedija zavrava.

Peru Segedinca Kosti je nazvao tragedijom iz povesti naroda srpskog. Potku zapleta
ine istorijske injenice koje je Kosti umetniki interpretirao tako da istovremeno budu
slika jednog davnoprolog vremena i odraz goruih problema njegovog doba. Pobuna
srpskih graniara protiv austrijskog cara 1735, predvoena Perom Segedincem
predstavlja okosnicu radnje, koja je dovoljno sloena i opteljudska. Gradei paralelno
intimnu i javnu tragediju kapetana Pere Segedinca, pesnik je uspeo da ovom istorijskom
liku udahne univerzalne odlike i da tako istorijsku dramu pretvori u veliku tragediju.
U ovoj drami iz scene u scenu pratimo tanano ujedinjavanje istorijske i individualne
sudbine. Ono se stvara stalnim preplitanjem tri sloja znaenja. Prvi je nacionalni, srpski
sloj jer je ova drama i umetnika transpozicija Kostievog patriotizma. Drugi sloj, koji je
doveo do zabrane izvoenja ove drame, odnosi se na analogije izmeu istorijske i
savremene situacije. Trei sloj znaenja je i najvredniji to je ono humano, opteljudsko,
trajno. Tragedija kapetana Pere je i lina drama oveka vojnikog mentaliteta, iji se
odnos prema svetu temelji na vrstom verovanju u vladara i crkvu. Ruenje tog verovanja
i pokuaj da se nau nove etike koordinate predmet je dostojan tragedije. Kosti je
duhovno a zatim i telesno stradanje oveka, koji i vojnika koji je izgubio verovanje i
prekrio zakletvu na vernost, opisujui produbio iskljuivo dramskim sredstvima, kroz
radnju. Njegovo slepo verovanje i kasnije gubljenje tog verovanja ga ine ubicom i
unitavaju sreu njegove keri.
Preplitanje istorijske prolosti, Kostieve sadanjosti i individualne sudbine jednog
arhetipskog lika dosledno je sprovedeno kroz zaplet. Polako i smiljeno ulazimo u
zbivanja i pratimo junaka na njegovom putu ka traginom vrhuncu. Prvi krug dogaaja, u
Beu, nagovetava optu atmosferu u kojoj e se dalje radnja odvijati. U njemu sreemo
sve one koji varaju, iskoriavaju, kupuju ili prodaju srpske graniare: cara, koji misli
samo na vojsku, maarske magnate koji ele kmetove, mitropolita koji eli vlast i
bogatstvo. Vidimo i duhovnu bedu i razdor onih Srba koji se na mitropolitovom dvoru
nalaze blizu tuinske vlasti. Na toj mranoj pozadini u drugom inu se pojavljuje glavni
junak, kapetan Pera arhetip hrabrog ali istovremeno i strahovito ranjivog, upravo zbog
svoje jednostavnosti i estitosti. Najbolje osobine Perine bie one koje e ga navesti da
poini dvostruku greku i da na sebe navue dvostruku traginu krivicu. Najpre ne
prihvata istinu koju mu kazuje Milan, a zatim ga ubija.
Za razliku od Maksima kome se tragedija dogaa, tragedija Pere i njegove porodice
proizilazi iz njegovog delovanja. Kao otac, on je, ne znajui, ubio zarunika svoje keri, a
kao vojnik on je pogreno procenio ljude i dogaaje, sledei kruto svoja vojnika
predubeenja. No, kao pravi tragini junak, on e, uvidevi svoju krivicu, svesno i hrabro
ii napred, znajui da ga ekaju samo muke i smrt. Putovanje Pere Segedinca svesno
odabranom stazom deo je njegovog pokajanja. Ono je istovremeno i spoljanje i
unutranje (ka potpunijem saznavanju istine o sebi i drugima, a naroito ka shvatanju i
prihvatanju sopstvenih grehova). Sloeni proces spoznaje sveta i sebe samoga sadri
najbolje elemente ekspirovske, antike i barokne tragedije.

U prvom inu glavni junak se samo pominje. U drugom inu stupa pred nas siguran i
odmeren, dostojanstven i iskusan graniarski voa koji je uveren u poslunost svojih
vojnika i koji misli da poznaje duu svog deteta. Od sukoba sa Milanom poinje razaranje
njegovih iluzija i pokree se proces spoznaje i samospoznaje. Od asa kada je shvatio da
je u Milanu ubio nesuenog zeta i vesnika neprijatnih istina, estiti graniarski kapetan
poinje da doivljava ruenje svega onoga u ta je verovao. Ali on tada od jednostavnog
ratnika raste u sloeni dramski karakter, u velikog traginog junaka. Na svom putu Pera
je izgubio sve iluzije i saznao je mnogo. Na kraju drame moe mirno rei kod Milana i
otii na gubilite uzdignuta ela.
Od ostalih likova izdvaja se mrani mitropolit Vientije Jovanovi, zbog koga je Kosti
imao problema sa crkvom. On je prepotentni politiar, ambiciozan, lukav, opasan,
razvratan, ali na kraju ipak kukaviki bei sa scene. On istovremeno odbija svojim
moralnim slabostima i privlai veliinom zla u sebi. Ispod dostojanstvene maske
narodnog pastira stalno izviruje lice sladostrasnika i beskrupuloznika.
Kosti je u ovom delu uspeo da spoji ono emu je u prethodnom teio: narodnu tradiciju i
evropsku dramaturgiju. Kosti koristi ekspirovu karakterizaciju lika postupcima i onim
to lik nesvesno otkriva o sebi. Uticaj Sofoklovog Cara Edipa ogleda se u situacijama
kakve su impulsivno ubijanje bliske osobe, iji se identitet ne prepoznaje na vreme, ili u
prizorima u kojima duhovno lice ukazuje glavnom junaku na istinu i put iskupljenja, ili u
voljnom muenitvu glavnom junaka kojim iskupljuje krivicu.
Kosti koristi narodnu pesmu kao sredstvo kojim se nakoj sceni ili postupku daju dublja
znaenja putem asocijacija na implikacije u pesmi Perin monolog u drugom inu, kada,
uasnut ubistvom Milana, u svoj isprekidan govor unosi rei iz pesme Uro i
Mrnjavevii, nasluujui da je i on sam, kao i Vukain u pesmi ubio boijeg anela koji
je govorio istinu.
U ovoj drami pojavljuju se i elementi hrianske tradicije Perin put ka saznanju i
ispatanju je svojevrsno uspinjanje na Golgotu. Milan je ranjeni boiji aneo-glasnik.
Jula je otelotvorenje madone-paenice, a Pera je muenik i pravednik koji strada za
dobrobit svog naroda sve su to tragovi hrianskih asocijacija.

50. Knjievni pogledi Laze Kostia

Predrag Vukadainovi, Dijalektika i lepota
Laza Kosti je imao potrebu da sebe definie u odnosu na Zmaja i na ceo na
romantizam. Nasuprot Svetozaru Markoviu, koji je pokuao da definie umetnika
iskljuivo pojmovima socijalnog i politikog ivota, Laza Kosti odluio se da postoji
bezrazlono, naprosto kao pesnik i da lepotu i umetnost uzdigne do fundamentalnih,
kosmikih naela. Imao je ambiciju da pokae da umernost nije podreena ivotnom
pragmatizmu, nego da je, naprotiv, prava poezija najvia realnost i potreba. Koren, arhe
svih stvari za Kostia je u lepoti. Kod njega je misao o umetnosti prerasla u estetiku
ontolokog tipa, prema kome isti princip koji lei u osnovi umetnikog dela, konstituie i
samu stvarnost.

Kosti se odluio za izjednaavanje stvarnosti i lepote, a jedan od argumenata video je

ba u jeziku. Kao i Humbolt, i Kosti smatra da je jezik spoljanji izraz unutranje forme.
Lepotu je najpre sagledao na nain klasian, helenski kao jednu simetrijski i
harmonijski strogo sazidanu strukturu, dakle kao neto to je u celini pravilno i zakonito
oblikovano. Kosti ne izjednaava lepotu sa slobodom, jer je verovao da van pravila
moe postojati samo haos. Ta misao slina je Nieovoj da je umetnost ples u okovima,
stvaranje, ali samo u okviru jedne tano naznaene strukture.
Isticanje momenta zakonitosti u lepoti odgovara klasicistikom shvatanju.
Ka Kostia simetrijska celini nije samo prost odnos naporedo postavljenih polova, ve se
te polovine moraju ukrstiti to je suprotnost meu njima vea, ei je ukrtaj. Protivne
sile su snagom jednake i zato je ukrtaj, borba suprotnosti konstantna.
Simetrija za Lazu kostia uvek znai simetriju suprotnosti. Svaka simetrijska figura jedan
je ostvareni ukrta. I harmonija je neki ukrtaj. Sam zakon ukrtaja podrazumeva
dvojstvo s jedne strane on znai borbu, rasklad u skladu, ali je s druge strane, u
suprotnosti sadran momenat jedinstva, trenutak sklada u raskladu. Jedinstvo
suprotnosti neposredno kazuje harmoniju, kao to borba suprotnosti znai simetriju.
Shvatanje da je sva stvarnost utemeljena na simetriji i harmoniji s jedne strane znai da je
osnovna struktura sveta estetika, ali s druge strane, ovde se krije misao da je lepota, kao
uzrok, zakon postojanja, ujedno i razlog svakog zbivanja. Sve to se u svetu dogaa,
dogaa se radi lepote.
Za Kostia simetrija i harmonija svakako ne znae mir u pojavi, neku nepokretnu
ravnoteu, nago ba proces i dogaanje, promenu. Njihov karakter je sasvim dramski.
Kostiev ukrtaj umetnosti, odnosno njegov pojam simetrije i harmonije moe se
konano shvatiti kao jedno sasvim barokno shvatanje lepote. Jer ako se barok odredi na
Velflinov nain, kao estetika, a ne istorijska kategorija, onda se vidi da izmeu ove i
Kostieve optike postoji podudarnost. U oba sluaja, akcenat nije na postojanju, nego na
nastajanju i menjanju, da bi se dobio dinamini efekat, jer barokna lepota je i lepota
kretanja.
Anica Savi Rebac, Laza Kosti kao tuma poezije Zmajeve
Monografija koju je Kosti napisao o svom prijatelju Zmaju omoguava nam da vidimo
kako se Zmajeva poezija ogleda u Kostievom duhu, i kako se duh Laze Kostia ogleda u
poeziji Zmajevoj.
Njih dvojica su predstavnici suprotnih pesnikih moi i duevnih slojeva. Kosti je
istovremeno dao iskreni kriticizam o Zmaju i iskreno ispovedanje o sebi.
Duevni sloj iz koga polazi poezija Zmajeva pokazuje nam se u svojoj jednostavnosti.
Vasionska tenja kod Zmaja je isto ivotna, ona je i ljubavna tenja ka oveku i bogu, a
kad dodiruje nebo i venost, ona je dodiruje noena zemnom ljubavlju i tugom. Tenja
takvih pesnika ne putuje kroz divote i pustinje duha i vasione. Ali u toj uskoj oblasti

moemo nai lepotu, potpun izraz u granicama proivljenog.

Laza Kosti je pesnik duhovne (a ne Zmajeve ivotne) due, strasne misaonosti i
nedoglednih horizonata, pesnik koji nije zatvoren u ivot, ve ga gleda iz udnih daljina.
Kostia, pesnika logosa, zadivila je jednostavna i duboka tajna Zmajeve poezije. Dve
strane Zmajeve poezije izrazio je Kosti slikom o dvema silama u pesniku, o slavuju i
zmaju.
Naglasivi, iskreno i precizno, tu duhovnu podvojenost, Laza Kosti je izneo najvie
momenta slavujevog pevanja, govor njegovog pravog bia. To pevanje najdirektnijih
radosti i bolova, taj kratki put od ivotnog do pesnikog doivljaja, inio mu se veoma
udan i oseao ga je kao bitnu suprotnost sebi.
Pa ipak, sve kritike i zamerke ostaju u pozadini knjige. Bitno je u njima sasvim
individualno divljenje pesnika duhe pesmama ivotne due. Lazi Kostiu se najlepim
ine one pesme Zmajeve u kojima je naao srodne akorde: Srca strepe kato (iz ulia),
Sve to vreme dalje hita, to je java tako kivna (iz Uvelaka) i Bisenija iz Snohvatica.
vebe
Osnovni pojmovi kod Laze Kostia su: simetrija, ukrtaj i armonija. Sve to postoji u
prirodi uglavnom je simetrino ili harmonino.
Osnovno naelo Kostieve poezije nije ni materijalizam ni idealnizam.
Jovan Dereti, Laza Kosti
Knjiga o Zmaju je svojevrsna apologija poezije od pragmatizma, programiranosti i
utilitarnosti. Sa odlunou i doslednou zastupa se ideja o autonomiji poezije, o pravu
pesnika da stvara osloboen od spoljanjih prinuda, sluajui samo svoj unutranji glas.