Pan Bujukas

ANA I SOTIRIS

Izmislio sam mnogo pri~a. U ovoj pri~am o doga|ajima ta~no onako kako su se dogodili i svaka re~ je istinita. Pa ipak, to je pri~a
koju kad pri~am niko u wu ne veruje.
Majka mi je ro|ena na ostrvu Lerosu u Gr~koj. Imala je {esnaest godina 1943. kada su ga Nemci bombardovali punu ~etrdeset i jednu no} kako bi oterali Britance koji su ga upravo bili oteli od Italijana. U toku jedne od tih no}i, kako bi izbegli pokoq, moji baba i deda uzeli su
svoju }erku i, dok su bombarderi i borbeni avioni urlali nad glavama,
preveslali su dvadeset kilometara do turske obale. [est meseci kasnije, do{li su do izbegli~kog logora u Palestini gde je moj otac, koji je govorio sedam jezika, slu`io svojoj zemqi kao tuma~ za savezni~ke snage.
Pred kraj rata, otac i majka su se sreli i uzeli. Posle ven~awa,
Sotiris, otac moje majke, otplovio je natrag na Leros da prikupi sve
komadi}e koji su ostali od wegove pro{losti. Ana, wegova `ena, nije imala srca da se vrati na to ostrvo koje je postalo grobqe po{to
je izgubilo, kroz pogibije i izgnanstvo, petnaest hiqada od dvadeset
hiqada stanovnika. Ona je po{la sa svojom }erkom i zetom, prvo u Liban, a zatim u Kanadu, kako bi se vratila na Leros ~etrnaest godina
po{to ga je napustila, i to samo na mesec dana.
I ja sam bio po{ao sa wom. Tada sam imao deset godina i zahvaquju}i
pri~ama koje mi je pri~ala moja baka, znao sam ostrvo i wegove stanovni73

ke kao da sam tamo bio ro|en. U stvari, zbog svih pri~a koje mi je Ana pri~ala, do dana{weg dana, kad pomislim na Gr~ku, ja u svojoj svesti vidim
Leros, naro~ito ku}u u kojoj je ona nekada `ivela zajedno sa Sotirisom.
Upravo u toj ku}i do{ao sam po prvi put u kontakt s mojim korenima. U toj sam ku}i, mnogo godina kasnije, na{ao temu za moj prvi roman. Upravo u toj ku}i sam imao naj~udnovatnije snove. Svake no}i je
praznik snova, sa dve ili tri pauze da do|em do daha. Kona~no, upravo u toj ku}i po prvi i jedini put u mom `ivotu bio sam svedok paranormalnim fenomenima.
Ku}a je bila sagra|ena na brdu, negde 1860-ih godina. Wena arhitektura je bila tipi~na za Leros: dva sprata i unutra{we dvori{te
ogra|eno zidom visokim dva metra. Kada se Sotiris vratio 1945, bomba je bila uni{tila jedan wen deo, a iz preostalog dela bili su odneti name{taj i predmeti doma}instva. U vreme moje prve posete, bilo
je to 1957, na prvom spratu su se nalazili kuhiwa, trpezarija, devoja~ka soba, dnevna soba, toalet i ostava u kojoj je moj deda ~uvao svoj alat,
novine i ~asopise, svoje vino i pribor za pecawe.
Na prvom spratu su bile i tri spava}e sobe. Prve dve su izlazile
na prostranu terasu koja je bila okrenuta ka severu, sa koje je mogla
da se vidi morska pu~ina. Moj deda je spavao u onoj tre}oj sobi. Ona je
imala balkon okrenut ka istoku. Tamo je on svakoga jutra pio svoju
kafu i posmatrao izlazak sunca. Nemoj sada sa mnom da pri~a{,
umeo je da ka`e. Zar je smak sveta? Pusti me da prvo dovr{im kafu.
Sotiris je imao tri sestre. Ana je imala {estoricu bra}e. Sotiris i Ana su se poznavali jo{ od detiwstva. Kada je, po{to je napunio
dvadesetu, Sotiris odlu~io da ode i oku{a sre}u u Americi, ostavio
je Anu sa svoja dva starija brata. No} pre nego {to je isplovio, pevao
je pod Aninim prozorom sve dok pevci nisu nadja~ali wegov glas, zakliwu}i se da }e se vratiti da se o`eni wom.
Ana je ~ekala jedanaest godina.
Tokom moje prve no}i na Lerosu, probudio me je dedin glas. Pevao
je serenadu koju mi je moja baka ~esto pevu{ila: Otvori prozor, golubice moja, da ti vidim o~i pre nego {to umrem...
Ustao sam iz kreveta i pogledao kroz prozor moje sobe. Deda i baba
sedeli su zajedno na terasi, prvi put posle mnogo godina, pod mesecom koji je pokrivao pola neba. Da li se se}a{ te pesme?, pitao je Sotiris.
Moja baka se naglo trgnula kao da ju je dedin dah opekao. Nije mogla
da podnosi pijanice, a od kada se zavr{io rat, Sotiris je uvek dr`ao bocu nadohvat ruke. Dok je ona odlazila, Sotiris se posr}u}i digao na noge i, poku{avaju}i da ide pravo, i{ao za wom i govorio: Imali smo mi
i lepih trenutaka zajedno, zar ne? Imali smo lepih trenutaka zajedno?
Sotiris je pravio brojne druge poku{aje da se pribli`i Ani, zakliwu}i se da }e prestati da pije kad mu se vrati da `ivi s wim. Ali
74

ta obe}awa je stalno davao u pijanom stawu i sve wegove molbe da ponovo pridobije svoju `enu nisu uspele da izmame nikakav pozitivan
odgovor. Pred kraj te nedeqe wegov stav se promenio. Sada, kadgod bi
ona odgovorila na neko od mojih pitawa, on bi pohitao da se naruga
wenom neznawu i da mi da druga~iji odgovor.
Bako, {ta zna~i Leros?
Moja baka bi odgovorila: To je izokrenuta re~ nero (voda) i u stara vremena ovo ostrvo se zvalo Neros. Jer, za razliku od ve}ine gr~kih ostrva, Leros je imao veliki broj izvora i potoka i {uma. Zbog toga ga je lovkiwa Artemida, opasna Zevsova }erka, proglasila za svoj
posed. Jedan od tih izvora jo{ uvek te~e, na dva minuta hoda odavde, i
jo{ uvek nosi ime Esklepija, ~uvenog lekara i boga medicine.
Moj deda bi frknuo kroz nos i rekao: U stara vremena ovo ostrvo se zvalo Kalidna. I bilo je poznato po velikim zalivima, ne po
prokletim izvorima. Bilo je poznato po strate{kom polo`aju u Egejskom moru i po velikim zatonima u koje je mogla da se sakrije ~itava
flota. Zbog toga je uvek neki osvaja~ `udeo za wim. I oni su dolazili, ostajali da preno}e, ostajali godinu dana ili ~itav vek, a onda bi
ga napustili, okrvavqeno i osaka}eno, kao neku udovicu koja nikada
nije poku{ala nekoga da zavede, a svako imao nagon da je siluje. Upravo taj tragi~ni ugled jednoga dana doveo je na wegove obale apostola
Jovana koji je tra`io mesto na kome bi mogao da se smesti i pi{e svoju Apokalipsu. Ali ne{to mu nije dalo da se dr`i svog pisawa. @eleo je i da preobrati ostrvqane u wegovu novu veru, pri~aju}i stalno kako }e posle smrti svi preobra}enici sedeti s desne strane blagog i milostivog Boga. Tako je naivno zvu~ao da su ostrvqani odlu~ili da ga sodomizuju i na taj na~in ga razbude da shvati stvarnosti `ivota. Sav besan, Jovan je bacio svoj ogrta~ na talase i, koriste}i ga
kao splav, otplovio, dovikuju}i im: Lera! (Olo{u jedan!)
Svakoga jutra baka mi je pri~ala {ta je sawala u toku no}i, ja sam
woj pri~ao svoje snove i proveli bismo doru~ak tuma~e}i ih, jer ona
je bila uverena da mrtvi govore `ivima u snovima i predskazawima.
Posle doru~ka, za vreme odlazaka da sakupqamo kapar, masla~ak i planinski ~aj ili ako je padala ki{a pu`eve, svaka ru{evina, svaka
ku}a, svako stablo i svaka stena u woj bi budili su mnoga se}awa i
anegdote o slikovitim likovima, a ~esto i o wihovim senima i duhovima. Nikada mi nije bilo dosta wenih pri~a i stalno sam tra`io
jo{, dok je ve}ina de~aka mog uzrasta drala svoja kolena po stenama kako bi dospeli do svojih omiqenih mesta za skakawe u vodu na glavu.
Kada bi, po na{em povratku, ponovio dedi neke od tih pri~a u nadi da }u iz wega izvu}i neki detaq od koga se ledi krv, a koji je moja
baka mo`da izostavila, on bi se samo nasmejao wenim neverovatnim
pri~ama, wenom verovawu u snove i, kako ih je on nazivao, isto~wa~75

kim praznovericama. @enama ponekad sva{ta pada na pamet! rekao

bi on glasno kako bi ga ~ula i wegova `ena. Kada ti se ova zemqa jednom na|e preko glave umesto pod nogama, jedino {to }e ostati od tebe jesu neka se}awa u srcima onih `ivih. Kako bi dokazao svoju tvrdwu, pozvao me je da provedem zajedno sa wim no} na grobqu. On je to
jednom u~inio, na ~ikawe, sa jednim prijateqem agnostikom, kako bi
dokazao svojim prijateqima ostrvqanima da, kako dawu tako i no}u,
~ovek treba da se pla{i samo `ivih qudi.
Sa sobom smo poneli veknu hleba, komad sira feta, paradajz, pista}e i vino. Po{to smo se najeli, obojica smo se naslonili na grobove i zaspali. Te no}i, jednom sam ustao da mokrim. Moj drug je mirno
hrkao. Ujutro kada me je pesma ptica probudila vi{e nije hrkao, a nije vi{e ni disao. Kada je stigao doktor, uspostavio je dijagnozu sr~ani udar i svi su bili ube|eni da je moj prijateq agnostik bio ka`wen
zato {to se rugao dragom i milostivom Bogu. Ali kada je do{lo vreme
da se telo moga prijateqa nosi ku}i kako bi ga `ene okupale, posule
talkom i obukle u najboqu ode}u, otkrili smo da su mu pantalone bile
zaka~ene za ekser. Kao i ja, on je, mo`da, hteo da ustane u toku no}i da
isprazni be{iku, i onako u polusnu, mora da je pomislio da ga neko vu~e unazad. Naravou~enije: U nama le`e izvori straha.
Naravno, moja baka i moja mama nisu mi dozvolile da provedem
no} na grobqu s dedom. Me|utim, tamo sam oti{ao sam, narednog jutra. [}u}urio sam se izme|u dva groba i ~ekao. Duvao je neki povetarac, a {um li{}a koje je treperelo pre{ao je u glasove. Jedan je pro{aptao moje ime. Drugi je rekao: Do|i. Nisam pobegao u strahu kako bi to mo`da u~inila moja baka. ^u~ao sam tamo, odlu~no, stiskaju}i zube i govore}i sebi da je to bila samo moja uobraziqa. Tako sam
ja napravio svoj prvi korak od Aninog sveta ma|ije ka Sotirisovoj
zemqi racionalizma i cinizma.
Ako je Ana i primetila neku promenu u meni, ni{ta mi nije rekla. Jedino sada, kadgod bi me deda, sede}i u senci svog vewaka vinove loze, dr`ao zato~enog s pri~ama s wegovih putovawa, ona bi me poslala da obavim neki posao, daju}i mi jo{ malo para, kako bih sebi
kupio kornet sladoleda ili neki zabavnik. A kada je do{lo vreme da
napustimo ostrvo, ona nije poqubila Sotirisa za rastanak. Kada joj
je moja majka to prebacila, odgovorila je da nikada ne bi mogla da zagrli, a kamoli poqubi, pijanduru koja bazdi na alkohol.
Sotirisov zadah je zaudarao na recinu onoliko godina koliko mu
je zemqa bila pod nogama. Meni su porasle stidne dlake, {to je meni
izgledalo ~udesnije nego {to su mi moji baba i deda bili. A i ja sam
imao decu i na mene je do{ao red da ih odvedem da vide svog pradedu i
da im poka`em sva mesta koja mi je Ana pomogla da otkrijem, a koja je
i sama ve} po~ela da zaboravqa.
76

Krajem leta 1975, ona je izgleda bila zaboravila i svoju re{enost

da nikada ne poqubi, ni na rastanku, svog mu`a alkoholi~ara. Imala
je osamdeset tri godine. Sotiris je imao osamdeset pet. Sneli smo na{e kofere dole u dvori{te i upravo se spremali da jedno drugome ka`emo zbogom kad, najednom, moja baka prigrli svog mu`a ~vrsto i re~e: Zbogom zauvek, Sotirise.
O~i moje majke wihove }erke ispunile su se suzama.
Moj deda, ne izustiv{i ni re~, progurao se pored nas i oti{ao gore u svoju sobu.
Umro je {est meseci kasnije. Jedne no}i, vra}aju}i se ku}i s jedne
od wegovih lumperajki, proma{io je jedan stepenik idu}i gore u svoju sobu. Polomio je kuk, i kada je saznao da se nikada ne}e potpuno
oporaviti, po`eleo je da umre. Po{to je mnogo voleo da hoda, toliko
voleo da su mu se cipele pretvorile u papu~e. Kad bi mu tako do{lo,
on bi lutao po ostrvu u bilo koje doba dana ili no}i, zastao tu i tamo da popu{i cigaretu, priseti se trenutaka iz svog `ivota ili jednostavno da broji talase. Ana je isto tako, volela da hoda, i za vreme
posledweg Sotirisovog leta, video sam kako se {eta padinama koje
bi wenu }erku oborile na kolena.
Bili smo u Montrealu kada smo saznali da joj je mu` preminuo.
Nije plakala. Samo je rekla: Najzad, vi{e ne}e biti sam.
Godinu i po dana kasnije, kada se vratila na Leros s mojim roditeqima, okliznula se na istom stepeni{tu. Dok je bila u ostrvskoj
bolnici odbijala je svu hranu. Vide}i kako se topi moja majka ju je
prekliwala da jede i da prestane sebe da mu~i. Ana je jednom rastavila stisnute zube da bi rekla svojoj }erki: Ti mu~i{ mene. Umorna
sam. Pusti me da se odmorim.
Mesec dana kasnije, preminula je, na ostrvu na kome je bila ro|ena, a po{to je `ivela na tri kontinenta. A kada je do{lo vreme da bude sahrawena, jedino mesto koje je bilo slobodno na grobqu bilo je
ono pored Sotirisovog groba.
Tog leta nisam uspeo da odem na Leros da prisustvujem sahrani osobe koja je imala najve}i uticaj na moj `ivot i moju percepciju `ena.
Ali ~etiri godine kasnije, na{ao sam se na grobqu u pet sati izjutra,
kako bih u~estvovao u ceremoniji u toku koje su, prema obi~ajima,
ostaci Ane i Sotirisa bili ekshumirani, oprani vinom i stavqeni u
porodi~nu grobnicu. Od tada, kadgod odem na Leros, prvo odem da posetim tu grobnicu. I ako vam ja danas o tome pri~am, to nije zato da
biste poverovali da su fenomeni koji }u upravo opisati izazvali moji baba i deda. Samo imam `equ da vas upoznam s posledwim stanovnicima ku}e gde su se te pojave dogodile. Pre babe i dede, u toj ku}i su
`ivele mnoge generacije predaka. ^ak se u wu uselio jedan nema~ki
oficir u toku posledwe dve godine rata. Ali ja sam poznavao samo
77

dvoje wenih stanovnika Anu i Sotirisa. I tako, ja ne verujem u duhove. Ali vi{e ne mogu da pobijam wihovo postojawe s istim uverewem
koje sam imao pre nego {to sam prisustvovao ovim doga|ajima, ma koliko bih voleo da poreknem, ~ak i ono {to sam video ro|enim o~ima.
Bilo je to leto 1983. Moji roditeqi su ve} bili na Lerosu i kada
sam stigao sa suprugom i dve }erke, zatekao sam majku u stra{nom stawu. Dr`im sliku tvoje bake u svojoj spava}oj sobi, rekla je. Ali
~ak i po mraku, uvek sam imala utisak da me gleda. I zato sam sino}
snela sliku dole u dnevnu sobu. Ovoga jutra slika se na{la na svom
starom mestu, u mojoj spava}oj sobi.
Od smrti bake, majka nije mogla da spava u potpunom mraku, iako
je patila od nesanice. Po re~ima oca, wena nesanica je bila izgovor
za jednu do dve ~a{ice pre spavawa, jer majka je uvek tvrdila da joj je
viski pomagao da se opusti pre nego {to krene u krevet. I tako, ja sam
je upozorio na me{avinu alkohola i straha od mraka pre nego {to sam
ozbiqno shvatio wenu pri~u o bakinoj fotografiji rekav{i da su te
halucinacije bile izazvane velikim uzbu|ewem i dugim besanicama.
Jer ja bio sam siguran da je imala halucinacije, ne kada je zatekla vra}enu sliku wene majke u spava}oj sobi, ve} kada je mislila da ju je prenela u dnevnu sobu u prizemqu.
Nekoliko sati kasnije, `ena me je probudila iz sna, {apu}u}i mi
na uho: Ima neko dole u prizemqu, ~ula sam korake u dvori{tu.
Na}ulio sam u{i u polusnu.
Ni{ta. Nije ~ak bilo ni {uma treperewa li{}a vinove loze i jasmina koji su se peli skroz gore do krova, s obe strane na{eg prozora, koji smo no}u uvek dr`ali otvorenim.
Mo`da je to bila moja majka, rekao sam. Prenosi bakinu sliku
gore na sprat kako bi nam ujutro pokazala da sve to nije izmislila. A
onda sam zaklopio o~i kako bih opet zaspao, a onda sam, najednom, za~uo
razgovetan bat koraka u dvori{tu. To je momentalno odagnalo posledwe tragove sna s mog uma. Nije bilo nikakve sumwe, neko je dole hodao.
Ustao sam iz kreveta i na vrhovima prstiju pri{ao prozoru. Ali ~im
sam stigao do wega, koraci su prestali isto onako naglo kao {to su i
po~eli. Pogledao sam dole u dvori{te. Nije bilo nikoga. Nije bilo
nikoga ni na putu koji je prolazio pored na{e ku}e. To sam mogao da vidim pod svetlo{}u uli~ne svetiqke. ^itavo ostrvo je spavalo.
Kao {to sam ranije rekao, sve spava}e sobe bile su na drugom spratu. Tako sam zakqu~io da je neko si{ao dole do kupatila i nisam mnogo razmi{qao o koracima, iako nisam video nikakvo svetlo u kupatilu u prizemqu. Kogod da je bio, vratio se u krevet, rekao sam `eni
dok sam se okretao od prozora i kretao prema krevetu.
Upravo sam hteo da legnem u dvori{tu kada je ponovo odjeknuo bat
te{kih koraka. Ovoga puta, jurnuo sam ka prozoru.
78

Bat je prestao ~im sam se nagnuo preko prozora kako bih pogledao dole.
Ko je to dole? rekao sam. Ima li koga u dvori{tu?
Ti{ina.
Stajao sam tako neko vreme, napet da ~ujem bilo kakav zvuk koji
nije tipi~an za no}.
Ni{ta.
Mo`da je to neko pro{ao pored na{e ku}e, ulicom, rekao sam `eni.
To je zemqani put, uzvratila je. A to je bio zvuk cipela po kamenim plo~ama.
Bila je u pravu. Dvori{te nam je bilo poplo~ano kamenim plo~ama,
kao neki stari mozaik. A po{to je kapija koja vodi na ulicu bila zatvorena rezom, samo sam mogao da odgovorim: Nije mogao da bude lopov.
Ako je ~ekao da padne mrak kako bi usko~io unutra, preko zida koji je
dva metra visok, obazrivo bi hodao, ne bi se {etkao tamo-amo, i lupkao
cipelama kao igra~ flamenga. I ja sam se udaqio od prozora i krenuo
ka krevetu.
Spavali smo u staroj dedinoj spava}oj sobi. Tako smo mogli da iza|emo na wegov privatni balkon. Vrata koja su vodila na balkon bila su
sme{tena izme|u prozora i kreveta i mi smo ih dr`ali zatvorenim preko no}i. U ta~no odre}enom trenutku prolazio sam ispred wih, kako
bih stigao do kreveta, zanemaruju}i uzbu|ewe moje `ene. Za~uo se zvuk,
glasniji od grmqavine i stra{niji od bilo ~ega {to sam ikada ~uo u
`ivotu. Nije to bio jedan od onih neobja{wivih zvukova no}i, koji se
prolome u potpunoj ti{ini, izdignu u vazduh, ostanu tako neko vreme i
polako se izgube. Bio je to udarac, tako grub kao da je neki xin stajao na
balkonu, s druge strane vrata, pa je udario u dowe okno iz sve snage.
Stajao sam zapawen, a moja `ena je posko~ila, zgrabila uvojak svoje
kose i stavila ga u usta kako je to uvek ~inila kad je bila uzbu|ena. Me|utim, ja sam brzo uspeo da se povratim iz obamrlosti, i pet sekundi kasnije, otvorio sam vrata i isko~io na balkon.
Tamo nije bilo nikoga. Nije bilo ni vetra, a na nebu se nije videla
nikakva nepogoda. Pa ~ak i da je bio vetar, taj zvuk ne bi bio tako o{tar
kao udarac nogom. Neka no}na ptica, mo`da? S vremena na vreme, po
mraku, poneki slepi mi{ bi udario o vrata. Ali taj udarac bio je tup,
kao zvuk koraka po pra{wavom putu. Kamen doba~en s ulice? Nije bilo
nikakvog kamena na balkonu.
Ostatak no}i proveo sam tra`e}i logi~an odgovor. U svesti su mi
se stvarale slike o stvarima o kojima sam razmi{qao u detiwstvu, a
kasnije odbacio kao apsurdne. Sve sam ih odbacio, ali kolikogod da
sam nastojao da racionalizujem, moja `ena je odbacivala obja{wewa
jedno po jedno, govore}i: Kako je mogu}e da neko `iv u|e u dvori{te
preska~u}i zid visok dva metra, {eta po dvori{tu, a onda ponovo
presko~i zid, zatim obi|e oko ku}e, zatim se popne na balkon na dru79

gom spratu, pa {utne u balkonska vrata, a zatim opet sko~i dole s visine od ~etiri metra, a da ni kost ne polomi, i onda nestane u no}i
a sve to za mawe od dva minuta?
Narednog dana, ni re~ nisam rekao majci o doga|ajima u toku no}i. To bi samo u~vrstilo weno uverewe da ku}u pose}uju duhovi. Ali
radoznalost se pove}ala kada sam svakoga pitao da li su silazili u
kupatilo u toku no}i. Moja majka je rekla da je ona toliko upla{ena
da dr`i no}nu posudu ispod kreveta. A za{to pita{? rekla je. Kada joj je moja `ena ispri~ala o zvucima koje smo ~uli, ona se skoro
onesvestila. Kako bih je razuverio, pri~ao sam joj o halucinacijama
sluha i uslovima koji su najpovoqniji za wihovo pojavqivawe: kada
~ovek pada u san ili se budi, wegov nivo pa`we po~iwe da opada i vi{e ne mo`e da {titi svest od navale nesvesnih misli; snovi koji se
nastavqaju i u budnom stawu, koji se ~esto javqaju kada je ~ovek jo{
uvek u krevetu a wegovu svest i daqe ugro`avaju nesvesne misli. To su
bila obja{wewa koja treba da razuvere koliko mene toliko i wu, mada nisam bio sam kad sam ~uo sna`an, jasan i brz zvuk koraka u dvori{tu. @ena i ja smo tada bili u polusnu, i svakako smo bili potpuno
budni kada smo ~uli sna`an zvuk udaraca koji su tako `estoko zatresli vrata koja vode na balkon. Upravo u tom trenutku, skoro da sam
osetio prisustvo nekoga ili ne~ega s druge strane, a odvajala su nas
samo vrata. Sve sam to znao, a ipak sam racionalizovao i ponavqao da
mora da postoji neko obja{wewe.
I daqe sam tragao za nekakvim obja{wewem kada sam se te ve~eri
pridru`io majci u kuhiwi. Kuvala je planinski ~aj jer, rekla je, ona
ne}e mo}i ni na tren da zaspi ~ak i kada bi ispraznila ~itavu bocu
viskija. Pridru`ila nam se moja `ena po{to je smestila na{e }erke
u krevet, na drugom spratu.
Majka se trzala i na najmawi zvuk, a ja sam joj se smejao ba{ kao
{to se nekada deda smejao baki.
Majka se namrgodi. [ta je jo{ tu potrebno da bi ti poverovao?
^ak i budale popu{taju pred takvim ~vrstim dokazima.
On je intelektualac, rekla je moja `ena. On ne mo`e da podnese ono {to je o~igledno.
Bila sam uz postequ moje majke kada je umrla, nastavila je moja
majka. Istopila se kao sve}a. Posledwih dana ~ak nije mogla ni da
me vidi. Pa ipak je o~i dr`ala {irom otvorene i gledala, s osmehom,
na levu stranu, a zatim na desnu, kao da se pored wenog kreveta okupila gomila qudi. S vremena na vreme bi rekla: Da, o~e. Dolazim, mama. Gde je Sotiris? Kako je on? Halucinacije, rekao sam. Halucinacije i izmi{qotine grozni~avog uma.
Da bih je razveselio, odlu~io sam da joj ispri~am o no}i koju je
moj deda proveo na grobqu sa svojim prijateqem agnostikom. Samo
80

{to sam po~eo, kad najednom, nekakav predmet pade izme|u na{ih {oqa s planinskim ~ajem.
Bio je to komplet ve{ta~kih zuba.
Za trenutak je zavladala ti{ina, a onda smo pogledali gore u tavanicu.
Nije bilo nikakve rupe u kojoj su mogli da budu sakriveni ve{ta~ki zubi, ~ak ni ekser o kome bi mogli da vise oka~eni. Uostalom, ko
bi svoje ve{ta~ke zube dr`ao na visini od ~etiri metra iznad zemqe? Pa ~ak i da je neko bio toliko lud da to u~ini, otkud to da niko nije primetio tu protezu, naro~ito moleri koji su kre~ili zidove svake druge godine? Pa ipak, proteza je pala na na{ sto s plafona.
A kada je moja majka stavila nao~are za ~itawe, da bi je ispitala, rekla je, poku{avaju}i da suzbije krik: To je o~eva proteza. Koristio
ju je samo kad smo jeli meso.
Nikada ne bih u to poverovao da nisam video ro|enim o~ima. Ma
daj, komplet stare proteze, i to proteza mog dede pride, da padne odozgo, ba{ u trenutku kada sam hteo da ispri~am kako je proveo no} na
grobqu? [ta, prislu{kivao nas je i hteo da mi da do znawa da pre dvadeset pet godina nije bio u pravu kada je tvrdio da mrtvi nisu ni{ta
drugo do prah i se}awe? Na sre}u, imao sam dva svedoka. I sve troje
bili smo budni i pili planinski ~aj.
Tog leta nije bilo vi{e nikakvih doga|aja. Moje naredne tri uzastopne posete toj ku}i tako|e su pro{le bez incidenata. Moram da dodam, me|utim, da su to bile kratke posete od ~etiri do pet dana i da je
moja majka obavila opse`na renovirawa kako ku}a ne bi izgledala tako deprimiraju}e. Moj tata se penzionisao, pa je ona htela vi{e vremena da provodi u Gr~koj. I tako, stara dedina ostava bila je pretvorena u moderno kupatilo, a one ~udne plo~e u dvori{tu bile su pokrivene betonom, isto je u~iweno i na balkonu na drugom spratu i na terasi. Bilo je promena i na samom ostrvu. Svako je stekao automobil
ili motocikli, a mnogi i jedno i drugo. To je dovelo do nadimawa strukova kod nekada izdr`qive i vitke rase moreplovaca i ribara. I kako nije bilo trotoara, ~ovek je stalno morao da gleda preko ramena,
ma gde i{ao. Zar ba{ mora{ svuda pe{ice?, sad mi je majka govorila. Uzmi ponekad taksi. [ta }e qudi da pomisle?
Po povratku s mog posledweg puta, na{ao sam se sa sinom moje sestre u jednom kafeu u ulici Bernar kako bih mu pokazao slike koje
sam napravio. On nije bio na Lerosu nekoliko godina, i tako smo nas
dvojica jadikovali zbog promena, naro~ito zbog renovirawa koja je
obavila moja majka. Da bi osve`ila ku}u, ona ne samo da je betonirala dvori{te, ve} je i i{~upala lozu i jasmin koje je posadio wen
otac tamo posle rata, kako bi video da `ivot buja i cveta nanovo u ku}i. Ta loza je dosegla do wegovog privatnog balkona i pokrila ga kao
kakva tenda. Jasmin je dostigao do krova s druge strane ku}e, i svake
81

no}i, wegov opojni miris me{ao se blago s morskim povetarcem pretvaraju}i terasu u lete}i tepih koji lebdi ispod nebeskog svoda. Jer
no}u, po{to bi se sve svetiqke pogasile, nebo nad Lerosom je jo{
uvek najzvezdanije od svih koje sam ikada video. I ma koliko se ja udaqavao od wega, kao i moji baba i deda, ono nastavqa da svetluca u mojim se}awima, jer ono je ostavilo svoj otisak usred mog srca.
Jesam li ti pri~ao {ta mi se dogodilo na terasi, 1984?, pitao
me je moj sestri}. Letovao sam na Lerosu s mojim roditeqima i spavao sam u sobi koju ti zaposeda{ kad tamo ode{.
Sotirisovu sobu.
Ja sam ga samo jednom video 1975 a tada sam imao godinu i po
dana. A 1984, imao sam deset, i ~esto sam hodao u snu. Jedne no}i, ustao
sam iz kreveta, otvorio vrata sobe i iza{ao na terasu. Svi su spavali. Spavao sam i ja, isto tako, i nisam bio svestan {ta radim. Najednom, ugledao sam Sotirisa onamo, ispred mene, na terasi. Rekao je
Kuda si to krenuo, dete moje? Ja sam se probudio i zatekao sebe kako stojim na parapetu terase. Bio je debqine zidova ku}e bar pedeset centimetara. Ipak, da sam samo jo{ jedan korak napravio u snu,
pao bih preko tog parapeta i poginuo.
PAN BUJUKAS je kanadski pisac gr~kog porekla. Ro|en je 1946. godine
u Bejrutu, a u Kanadi `ivi od 1963. Na univerzitetu Konkordija diplomirao
je na odseku za film i pozori{te. Radio je kao novinar i filmski kriti~ar.
Napisao je sedam romana, zbirku pripovedaka, jednu kwigu za decu Tezej i Minotaur i bezbroj radio drama i pozori{nih komada. Izdava~ka ku}a Filip
Vi{wi} iz Beograda objavila je do sada wegovu dramu Hipatija i roman
^ovek koji je hteo da popije more.
Pripovetka Ana i Sotiris prvo je objavqena na francuskom, u zbirci
pripovedaka Docteur Loukoum (Trait dUnion 200). Pripovetku je na engleski
preveo autor.
Preveo s engleskog i bele{ku sastavio \OR\E KRIVOKAPI]

82