UMETNOST RANIH CIVILIZACIJA II

e-SKRIPTA ZA STUDENTE 1. GODINE OSNOVNIH STUDIJA (prvi semestar)

Priredila dr A. Kuekovi

Istorijske prekretnice:
Oko 1570. p.n.e.

Poetak Novog carstva u Egiptu

Oko 1379- 1362. p.n.e.

Akhenaton faraon u Egiptu

Oko 1285. p.n.e.

Egipani i Hetiti definiu zone uticaja

Oko 1100. p.n.e.

Feniani razvijaju alfabetsko pismo

Oko 883.

Asurbanipal proiruje Asirsko carstvo

Oko 612. p.n.e.

Pad Asirskog carstva. Nabopolasar kralj Vavilona

Oko 550. p.n.e.

Kir Veliki postaje persijski kralj

Oko 539. p.n.e.

Persijanci osvajaju Vavilon

Oko 525. p.n.e.

Persijanci osvajaju Egipat

Oko 490. p.n.e.

Persijski pohod na Grku osujeen na Maratonu

HETITI
Ali, brate moj, molim te poalji mi skulptora. im on zavri statue poslau ga nazad i
ponovo e biti sa tobom. Nisam li poslao nazad i prethodnog skulptora? ovako je pisao
Hatusilis III, vladar hetitskog kraljevstva u Anatoliji od 1275 do 1250 p.n.e. kralju Vavilona koji
je bio udaljen nekih 1600 kilometara. ta su ovi vajari konkretno radili ostaje nepoznato, kao to
e i linosti ovakvih umetnika ostati anonimne i u narednim vekovima (sa veoma malim brojem
izuzetaka u Egiptu). Pismo hetitskog vladara veoma je dragoceno jer pokazuje koliko su
umetnici bili visoko cenjeni kao kraljevski slubenici, ali i zbog dokaza o kulturnoj razmeni
meu, za ono vreme, veoma udaljenim regionima i kulturama na Bliskom Istoku sredinom
drugog milenijuma p.n.e. Ono takoe implicira i odreenu vrstu diskriminacije anatolski vajari
nisu bili dorasli zadatku pa ih je trebalo uvesti iz Vavilona. Pismo potie iz kraljevske arhive
glinenih tablica ispisanih klinastim pismom koja sadri veliki broj dokumenata iz diplomatske
1

prepiske izmeu hetitskih vladara i njihove brae (kako su zvanino oslovljavani), vladara
Vavilona, Asirije i Egipta.
Hetiti, narod indo-evropskog porekla i jezika, infiltrirali su se u podruje Anatolije sa
istoka u ranom drugom milenijumu p.n.e. Oko 1600 p.n.e. napreduju niz tok Eufrata i razaraju
Vavilon, ali se potom ponovo povlae na anatolsku stenovitu visoravan. Do sredine 15. veka
p.n.e. postaju jedna od najznaajnijih sila na Bliskom Istoku, osvajajui najvei deo teritorija
dananje Sirije. Posle velike bitke kod Kadea 1286-1285 p.n.e. na sirijskoj teritoriji uspostavlja
se granica uticajnih sfera izmeu Hetita i Egipta.

Mapa Hetitskog carstva i granica sa

Egiptom
Ovi kontakti sa drugim civilizacijama odrazili su se i na hetitsku kulturu. Iako su imali
sopstveno piktogramsko pismo, preuzimaju klinasto pismo iz Mesopotamije, a za diplomatski
jezik usvajaju akadski. U umetnosti su trpeli mnoge egipatske uticaje, pa se tako esto sreu
motivi sfinge i krilati solarni diskovi, ali i iz Vavilona i susedne Sirije. Ipak, hetitska je umetnost
imala veoma jasno markiran osoben karakter.
Glavni grad Hetitskog carstva zvao se Hatua, a njegovi ostaci se nalaze pored dananjeg
turskog sela Bogazkoja. Grad je osnovan oko 1600 p.n.e. na spaljenim ostacima ranijeg,
verovatno asirskog naselja. Pored temelja kua pravilnih pravougaonih osnova izmeu kojih su
prolazile poploane staze, pronaeni su i ostaci pet hramova. Svaki je imao unutranje dvorite
okrueno sa mnogo manjih odaja sa prozorima na spoljnim zidovima. Efekat koji je proizvodila
itava graevina mora da je bio znatno drugaiji od onog kod zatvorenih i strogih hramova
Mesopotamije i Egipta. Najimpresivniji ostaci hetitske arhitekture su masivni zidovi koji potiu
iz oko 1400 p.n.e. Grubo su zidani i punjeni lomljenim kamenom i zemljom, dok su gornji
registri bili zidani od blatne opeke i imali formirane zasvoene delove (kazamate) i parapetirane
2

prolaze. Ova odbrambena arhitektura poneto je slina mikenskoj. U Hatui je postojao isto tako
masivan unutranji zid koji je titio citadelu na vrhu brda, koje je dominiralo nad gradom.
Fortifikacijski sistem bio je veoma snaan i dobro osmiljen, sa velikim brojem podzemnih
prolaza koji su vodili od centra naselja ka ispustima odakle je neprijatelj mogao biti napadnut.
Istovremeno, fortifikacije u Hatui imale su i simboliki smisao.

Kraljevska kapija u Hatui, Turska, oko 1400. p.n.e.

Na glavnu kapiju postavljena su dva ogromna specifino oblikovana monolita blago su
zakrivljeni prema unutra i klesani tako da se ini da dve sfinge ili lava iskorauju iz njih, u
udnoj kombinaciji reljefa i pune skulpture. Za ovako polu-oblikovane skulpture nema
prethodnika u starom svetu. ini se da je i izvorna hetitska ideja da se ovako koncipirana
skulptura formira kao konstruktivni deo graevine, to e kasnije veoma uspeno nastaviti Asirci.
Takoe se i reljefna figura Teshuba, boga klime, moe opisati kao polu-statua. U hetitskoj
arhitekturi po prvi put se pojavljuju klesani ortostati (pojedinani kameni blokovi koji su
postavljeni uspravno u bazi zida), koje su takoe kasnije razvili Asirci.

Figura boga, Hatua, Turska.

U religioznim tekstovima na tablicama sauvanim u kraljevskoj arhivi Hetiti esto
pominju svojih hiljadu bogova od kojih je izgleda najvaniji bio bog klime (vremena u
meteorolokom smislu), odnosno bog oluje to je i dolikovalo okruenju stanovnika ove
visinske, vetrom ibane zemlje. Najvanije svetilite nalazilo se oko 3,5 km daleko od Hatue, u
mestu Jazilikaja, gde je prirodna stenovita formacija pretvorena u izvanredno svetilite na
4

otvorenom. Na ovom lokalitetu postojale su i graevine, od kojih su sauvani samo neznatni

ostaci, ali one su izgledale patuljasto u odnosu na oblinje stene. Ipak, velianstvenost prirodnog
setinga ne umanjuje vrednost relativno malih reljefa koji su uklesani u stene. One su
svedoanstvo o verovanjima u natprirodne sile. Dve dugake pravougaone povrine predstavljaju
bogove i boginje koji izgleda da hodaju u ureenoj procesionoj povorci. Na jednoj od najbolje
ouvanih povrina uklesan je lik kralja Tudhalijasa IV (oko 1250-1200 p.n.e.) koga titi bog
odeven u dugi ogrta i sa visokom rogatom kapom na glavi. Na ovom reljefu egipatski uticaj
jasno se iitava, pogotovo u simbolu krilatog solarnog diska i hijeroglifima koji se itaju
otprilike: Moje Sunce, moj Veliki Kralju kao i u Egiptu i ovde je ostvarena direktna veza
izmeu solarnog boanstva i kraljevskog dostojanstva. I kralj i bog prikazani su u tzv.
egipatskim pozama koje su, naravno, bile uobiajene irom Bliskog Istoka u ovo vreme. U
Jazilikaji u procesiji boginja likovi su, meutim, klesani u punom profilu. Ipak, u optem
pogledu, ova skulptura znaajno se razlikuje od egipatske nita od elegantne linearnosti
egipatskih reljefa ne moe se ovde uoiti. U svojoj stamenosti i robustbosti ovi hetitski reljefi
mnogo vie lie na pokuaj skulptoralnog oblikovanja u tri dimenzije. Sasvim drugaiju
duhovnost nosi i ova predstava boanske zatite ima neto sutinski pijetino i religiozno u
nainu na koji je bog gotovo neno obgrlio lik kralja i prihvatio ga za uzdignutu ruku. Kralj je
istovremeno bio i prvosvetenik i prikazan je u trenutku kada mu bog prua i zatitu i ukazuje
mu na pravi put.

Kralj Tudhahalijas IV i hetitski bog, Jazilikaja,

Turska (oko 1250-1220. p.n.e.)

Otkrie gvoa
Svojim izvanrednim reljefima i gradovima okruenim masivnim zidovima Hetiti su dali
znaajan doprinos vizuelnim umetnostima Bliskog Istoka. U pravljenu ivotinjskih statueta
koristili su bronzu i prirodnu leguru nazvanu elektrum (srebro i zlato sa eventualno malim
primesama bakra). U perspektivi svetske istorije, pomenuta dostignua zasenjuje jedna
tehnoloka inovacija iji je znaaj teko preceniti obrada gvoa. U Anatoliji je ovaj metal bio
poznat jo u 15 veku p.n.e. Gvoe se od bronze razlikovalo po tome to je to bio ist metal, a
njegova nalazita veoma su iroko rasprostranjena. Veoma mali broj starih civilizacija imao je
stalno dovoljno sirovina za proizvodnju bronze, bez ovisnosti o uvozu bilo bakra, bilo kalaja.
Ponuda bronzanog orua i oruja mogla je biti kontrolisana upravo zbog injenice da su se
rudnici nalazili u posedu vladara i da su oni imali i monopol u trgovini meu razliitim
kulturama. Meutim, ukoliko ste imali dovoljna nalazita gvozdene rude, jednostavne pei na
ugalj u kojima je ona bila zagrevana i znanje da se sunerasta masa koja se dobijala zagrevanjem
rude mogla sabiti u poluge prostim udaranjem ekiem, onda ste imali sve to vam je bilo
potrebno za kovanje velikog broja razliitog orua i oruja. Armije su se sada mnogo lake
opremale, a civilizacije koje su se oslanjale na bronzano oruje brzo su izgubile svoju ratnu
nadmo. Gvozdeno oruje se tee lomilo od bronzanog pri udaru i samim tim bilo je i jeftinije.
Hetiti ovaj novi materijal, koliko je do danas poznato, nisu koristili u vizuelnim umetnostima,
iako je njegova upotreba znaila jedan itav novi raspon alatki za vajare i graditelje. Gvozdeno
oruje nije moglo da sprei dezintegraciju Hetitskog carstva oko 1200 p.n.e. otprilike u isto
vreme kada je ugasla i heladska kultura u Grkoj pod najezdama sa severa.

NOVO CARSTVO U EGIPTU

U periodu poznatom kao Novo Carstvo (1570-1085 p.n.e.), pod faraonima osamnaeste,
devetnaeste i dvadesete dinastije, stari Egipat uzdie se do vrhunca svoje moi, a umetnost i
bogatstvo postaju raskoniji nego ikad pre, ili posle. Sve je poelo kada su iz Donjeg Egipta
uspeno isterani Hiksi, narod iz Azije koji se na ovom podruju utvrdio krajem Srednjeg carstva,
oko 1670 p.n.e. Odmah potom, oko 1570 p.n.e. Egipat ulazi u izraziti ekspanzionistiki period.
Prvo se dogodila aneksija Nubije sa njenim bogatim rudnicima zlata, a pre 1500 p.n.e. Egipani
su ve napredovali na zapad u Libiju i na istok u Aziju, ak i do Eufrata u jednom naletu,
stvarajui carstvo od zavisnih dravica koje su im plaale danak, a koje je bilo vee od Hetitskog
carstva na severu.
Ova ekspanzija donela je Egiptu bliskije kontakte sa kulturama bronzanog doba na Egeju
i na Bliskom Istoku. Ipak, u umetnosti nije bilo mnogo stranih uticaja. Pojavljuje se motiv konja
sa dvema prednjim nogama u vazduhu koji vuku dvokolice, slino reljefima iz Mikene.
Najznaajnije inovacije na polju vizuelnih umetnosti generisane su u samom Egiptu. Slikarstvo u

grobnicama skrenulo je ka novoj tematici pokojnik je sada bio prikazivan u scenama

svakodnevnog ivota koje su slikane slobodnije no ikada pre.
Osamnaesta dinastija posebno je volela temu banketa, predstavljanih sa velikom ivou,
pa ak i strau. Fragment slike iz jedne grobnice u Tebi pokazuje grupu muziara i dve nage
devojke izvijenih tela koje pleu. Iznad njih ispisan je tekst prolene pesme:
Bog zemlje posejao je svoju lepotu u svako telo.
Stvaralac uini ovo sa svoje dve ruke i to bee melem za njegovo srce.
Kanali su ponovo puni vode
A zemlja je poplavljena njegovom ljubavlju.
Natpis iz jedne druge grobnice razvija temu svesti o smrti kao poziv na uivanje u radostima
ovozemaljskog ivota:
Sledi svoju elju dog god da ivi
pomai svoju glavu mirom i stavi fine tkanine na se,
Namirii se istinskim udima boanskih ulja!
Uivaj to vie ume...
Jer ovek ne moe svoju imovinu poneti sa sobom
Jer od onih koji odu nikada se niko ne vraa.

Scena banketa (donji registar) iz grobnice Netamuna

(Nebamuna), Teba, oko 1400. p.n.e.
Raspoloenje utkano u ovakve tekstove veoma je efektno doarano kroz scene banketa u
grobnim odajama gde su se roaci preminulih okupljali zbog ritualnih radnji, ukljuujui i
sveane bankete na godinjice. Kako su ove slike sada bile namenjene ivima, umetnici su
slobodnije tretirali kanon i znatno odstupali od njega ove slike nisu imale polu-magijsku snagu
7

koju su ranije nosile predstave u grobnicama i bile namenjene bogovima i duhovnim

emanacijama preminulog. Na gornjoj sceni banketa dve figure muziara prikazane su en face i
ak nam je dozvoljeno da vidimo i njihove none prste! Koliko je naturalizam u Egiptu u ovo
vreme dobio mesta svedoi i jedan mali crte na plosnatom komadu kamena (koji se nazivao
ostrakon) predstavljena je devojka akrobata koja se prevre, sa kosom koja prirodno pada na
dole.

Akrobatkinja, bojeni crte na kamenu, oko 1180 p.n.e.

U Tebi, prestonici Novog carstva, lokalni kamen na mestu gde je bila nekropola nije bio
dovoljnog kvaliteta, pa u tamonjim grobnicama ima mnogo vie slikarstva nego reljefa ili pune
skulpture. Unutranji zidovi grobnica su obino bili premazivani gipsom i potom oslikavani.
Ipak, grobnica Ramosea (vezira faraona Amenhotepa III, 1417-1379 p.n.e. i Amenhotepa IV,
1379-1362) bila je graena od tvreg kamena, a ulazna prostorija ukraena je izvanredno finim
reljefima. Posebnom elegancijom i nenou odlikuju se predstave Ramoseovog brata i njegove
ene. Finoa tretmana laganih tkanina ispod kojih se naziru konture tela ini se da je specifina
odlika umetnosti Novog carstva i da je u vajarstvu razvijena pod uticajem slikarstva.

Grobnica

vezira

Ramosea,

nekropola u blizini Tebe, oko 1370. p.n.e.

Drugi reljefi iz perioda Novog carstva klesani su drugaijom tehnikom, gotovo
jedinstvenom za stari Egipat, a koja je nastala jo u vreme Starog carstva. Re je o utonulom
reljefu, pri emu su linije crtea urezivane u kamenu, a figure su zatim raene dubljenjem tako
da izgleda kao da su utonule u kamenu povrinu. Ova tehnika reljefa najvie je upotrebljavana
pri izradi velikih reljefnih ciklusa na spoljanjosti arhitekture i snano je iskoriavala efekte
8

koje je blistavo sunce stvaralo kada je obasjavalo uklesane figure. Sutinski linearni stil ovakvih
reljefa znaajno je time dobijao na punoi i ekspresiji. Tehnika je bila i ekonominija jer je od
vajara zahtevala manje posla. Tehnika visokog reljefa je, meutim, bila napornija jer je
podrazumevala obradu i klesanje kompletene povrine pozadine. Karakteristika celokupne
umetnosti novog carstva je efektno kombinovanje snage i masivne jednostavnosti optih
koncepata dekoracije sa izvanrednim rafinmanom i delikatnou u tretmanu detalja.

Reljef sa palog obeliska kraljice Hatepsut

u Karnaku, oko 1480. p.n.e
Izvori i dokumenti:
Faraon Tutmosis daje uputstva svom veziru
Hijeroglifski zapisi uz reljefe u grobnici vezira Ramosea belee njegov visoki poloaj
najveeg slubenika carstva pod faraonima Amanhotepom III i njegovim naslednikom
Amenhotepom IV; potonji je kasnije promenio ime u Akhenaton. Ipak, mnogi natpisi iz ove
grobnice su uniteni. Bolji uvid u dunosti jednog faraonskog vezira dobijamo iz zapisa u
grobnici Ramoseovog prethodnika Rekhmira koji je bio vezir za vreme vladavine Tutmosisa III.
Najznaajnija funkcija vezira bilo je administriranje sistemom pravde, pa tako Tutmosis savetuje
Rekhmira da ne bude:
9

...nepravedno besan na oveka, ali budi besan onda treba da bude besan; istakni strah od tebe;
neka te se plae, jer princ je princ i treba da ga se plae. Pravi strah od princa je kada on slui
pravdi.
Vezir je takoe bio i ef policije, ministar spoljnih poslova i, zajedno sa glavnim
rizniarem, kontrolisao je finansije carstva. Arhitektura i umetnosti takoe su spadali u njegove
odgovornosti, pa je ak morao i lino da nadgleda rad dvorskih umetnika koji:
... prave sve sudove za kraljevske udove, umnoavaju vaze od zlata i srebra u svim nainima
obrade koji odolevaju zauvek... donose azijski bakar koji je njegovo velianstvo zarobilo u
pobedama Retenua, kako bi izlili dvoja vrata Amonovog hrama u Karnaku. Njegov pod bio je
poploan zlatom kao nebeski horizont... Prave kovege od slonovae, ebanovine i najbolje od
kedrovine.
Pri gradnji Amonovog hrama u Karnaku kao ciglari i zidari bili us angaovani ratni
zarobljenici koji su gradili spretnim prstima prema sauvanom zapisu, a Rekhmir je nadgledao
njihov rad:
... inei da pobeeni budu na oprezu koji sluaju ta kae ovaj dostojanstvenik vian gradnji i
koji njihovim nadzornicima izdaje uputstva. Oni kau: On nam daje hleb, pivo i svakovrsno
dobro, on nas s ljubavlju u srcu predvodi za kralja. Onaj koji pie tekst kazuje graditeljima:
tap je u mojim rukama, neka ne bude beskoristan.
Koliko je posao vezira bio dobro nagraen pokazuju veoma luksuzne opreme grobnica i
Rekhmira i Ramosea. Iznad vrata u Ramoseovu grobnicu ispisan je natpis koji se moe tumaiti
kao svojevsrsno samoopravdanje:
Stigoh u svoju grobnicu u miru, u milosti Dobroga Boga. inio sam kralju po volji u moje
vreme; nisam se ogreio ni o jedno pravilo koje je on naredio, nisam varao narod kako bih
mogao dobiti grobnicu na velikom Zapadu Tebe.

U kontekstu:
Hatepsut
ene u starom Egiptu
Hatepsut je bila najznaajnija od nekoliko ena koje su u starom Egiptu imale mo. Ni
jedna nije vladala toliko dugo i nijedan faraon nije poruio grandiozniji funerarni hram od onoga
koji je ona sagradila u Dair el Bahariju za sebe i svoga oca Tutmosisa I. Podigla je tri svetilita
dravnom bogu Amonu Ra, Anubisu, akalu-bogu nekropole, i Hator, kravi-boginji koja je
donosila plodnost i titila ene, ije se poreklo moe traiti u brojnim majkama boginjama
10

Glava statue
Hatepsut, oko 1480, mermer
potovanim irom zapadne Azije. Na ovaj su nain u Deir el Bahariju ujedinjena mnoga
staroegipatska verovanja vezana za bogove i boansko poreklo faraona kako bi proklamovala
pravo Hatepsut da vlada. injenica da je oblik samog hrama bio potpuna inovacija moda nije
sluajna.
Tokom Novog carstva ene iz vladarske krvne loze dobijaju sve vei znaaj, sudei po
retorici zapisa i likovnih predstava, iako kombinacija bogobojaljive fikcije sa istorijskim
injenicama u zapisima esto ini njihovo znaenje nejasnim. Uloge faraona i njegove supruge
su veoma dugo, moda od samih poetaka dinastikog perioda, bile meusobno zavisne, o emu
svedoe i njihova zajednika predstavljanja u vizuelnim umetnostima. Po tome su oni veoma
nalikovali bogovima i boginjama iz egipatskih mitova o stvaranju sveta. Bog stvaralac, koji je
11

sadravao oba pola, masturbaciojom proizvodi prvi par mukog i enskog boanstva, bogove
vazduha i vlage. Njihovi potomci, bog zemlje i boginja neba, bili su roditelji Ozirisa i Izide,
centralnih figura staroegipatskog panteona. Zajednica Ozirisa i Izide bila je presudna za
celokupnu staroegipatsku koncepciju kosmike atmosfere. Ovaj, kao i drugi brakovi izmeu
boanstava brae i sestara, imali su svoj odraz na zemlji, jer su se faraoni enili sa svojim
sestrama, bilo da su oni bili ili nisu bili seksualno potvreni. U dvorskim i hramovnim ritualima
znaajno mesto imala je i faraonova majka, a u zapisima se govori kako je ona ostala trudna sa
samim bogom Amonom Ra. Za egipatske faraone njihovo kraljevsko dostojanstvo se, prema
tome, prenosilo po majinoj, a ne oevoj liniji, iako i za ovo tumaenje, kao i mnoga druga
vezana za stari Egipat, postoji vie razliitih interpretacija u modernoj egiptologiji.
Natpis Amosisa, faraona koji je bio osniva osamnaeste dinastije i Novog carstva, a
vladao je od oko 1570 do 1546. p.n.e, svedoi o kompleksnosti itavog pitanja pola kraljevske
linosti i njegovog statusa. Natpis je uklesan u stelu u Karnaku posveenu njegovoj majci Ahotep
i nju opisuje kao onu koja se stara o zaposlenima na kraljevskim grobnicama u Dolini Kraljeva.
Amosisova glavna ena Nefertari smatana je suprugom boga Ra. Njen sin je postao Amenosfis I
koji nije imao mukog naslednika, pa ga je nasledio Tutmosis I, otac kraljice Hatepsut, pa
Tutmosis II koji je kratko iveo. Kada je umro oko 1504. p.n.e. na presto je seo njegov sin kao
Tutmosis III, ali kako je zabeleio hroniar, boja ena Hatepsut upravljala je dravnim
poslovima.
Posle nekih sedam godina koliko je bila regent, Hatepsut je postala vladarka, nominalno
vladajui zajedno sa svojim neakom, ali oko 15 godina ona je bila dominatna u tom odnosu.
Opisivana i predstavljana kao faraon, ona se u kostimu i regalijama spolja ne razlikuje od
Tutmosisa III u sluajevima kada su predstavljani zajedno. Ipak, nema pokuaja da se osobine
njenog pola i enstvenosti igde prikriju. Krajem duge vladavine Tutmosisa III njene statue i
predstave na kojima je prikazana kao faraon su bile oteene, ali ne i one koje su je prikazivale
kao kraljicu. Ponekad su predstave bile poteene, ali je iz zapisa brisano njeno ime, kao na
obelisku koji je podigla u Amonovom hramu u Karnaku, gde je prikazana kako klei ispred boga
na prestolu. Zato je ovo uraeno ostaje nepoznato, ali je sumnja stavljena na muko svetenstvo
kome se nije dopadalo da centralnu ulogu u kultu preuzme ena.
Uloga ena u ritualu bila je ograniena. U Starom i Srednjem Carstvu ene iz plemikih
porodica ponekad su bile nazivane svetenicama boginje Hator, ali i u kultu molitve su itali i
administraciju vrili mukarci. Ve poetkom Novog Carstva sveteniko zvanje postalo je
iskljuivo muko zanimanje poput dravne birokratije, a titula svetenice se vie ne pojavljuje.
Kao kompenzacija, mnogim je enama i erkama iz bogatih porodica dozvoljavano da imaju
sitne uloge u dravnim i hramovnim ritualima. One su opisivane kao muziari, obino sa
imenom boanstva ijem su kultu sluile. Bile su zaduene za trupe ena nieg socijalnog ranga
koje su mahale zvekama, koje su se zvale sistre, svirale na tamburinama i pljeskale rukama dok
je svetenik sluio. Slian obiaj zadrao se i do danas na venanjima u Egiptu.
12

Za Henout-oudjebou, Amonovu sviraicu, enu i gospodaricu kue pisara Haitaja,

koji je bio nadzornik poseda Atenovog hrama, napravljen je veoma fin koveg od drveta koji je
bio oslikan i pozlaen i dodatno ukraen inkrustracijama od stakla. Ova kombinacija njenih
titula, veoma esta u Egiptu u to vreme, ukazuje na ulogu ena u viim slojevima drutva koje su
svoje vreme provodile u ritualnim zaduenjima i kunim poslovima. Sudei po kovegu za njenu
mumiju, Henout-oudjebou mora da je bila veoma bogata, verovatno sa mnogim slugama koji su
u njenoj kui pripremali hranu, pravili lanenu tkaninu i tako dalje, sve pod njenim nadzorom.

Deo kovega za mumiju Henout-oudjebou, oko 1375 p.n.e.

U scenama iz svekodnevnog ivota u grobnicama ove kune poslove, kao i poljske
radove, nadgleda pokojnik sa svojom suprugom, ukoliko je ona prikazana, koja stoji stidljivo iza
njega. Veina grobnica je, naposletku, ipak podizana za mukarce i enskih likova u grobnim
dekoracijama ima daleko manje nego mukih. One se najee pojavljuju u prikazima pogrebnih
obreda kao narikae i oplakivae sa konvencionalnim gestama alosti, ali i u scenama banketa
kao roake ili muziarke potpuno obuene, ili kao plesaice koje u nosile samo narukvice i
pojaseve oko vitkih bokova. Golotinja je uvek ukazivala na niski drutveni status.

Zidna slika iz grobnice Minnakhta u Tebi, oko

1480. (u donjem registru friz narikaa)
13

Na tim slikama brani parovi su uvek zajedno, muevi ispred ena. U grupama, ene i mukarci
su uvek razdvojeni. Teko je proceniti koliko su ovakve predstave verno odraavale drutvenu
realnost. Ipak, ostaje malo sumnje da su drutvom starog Egipta dominirali mukarci; samo su
oni bili pismeni i kvalifikovani za birokratske poslove. Religiozna uvrenja o meusobnoj
zavisnosti mukog i enskog principa donekle su se reflektovala i u svakodnevnom ivotu. ene,
bez obzira na klasu, mogle su nasleivati i posedovati imovinu, na primer. U ovom su pogledu
imale znatno vea prava nego u bilo kojoj drugoj ranoj civilizaciji.

Arhitektura Novog carstva

Novo Carstvo donelo je veliku promenu u arhitekturi Egipta. Nisu se vie gradile
piramide. Zbog uestalih pljaki, faraoni su sada sahranjivani u grobnicama useenim duboko u
kamen Doline Kraljeva u zapadnoj pustinji u blizini Tebe. One su ponekad imale tunele duboke i
do 150 metara. Lokus Teba (ime je grkog porekla) znaio je istovremeno i grad ivih na
istonoj obali Nila, ali i grad mrtvih na drugoj strani. Prostor nekadanjeg grada danas delimino
zauzima Luksor. Uprkos svim merama predostronosti, netaknuta do modernog doba sauvae se
samo Tutankamonova grobnica. Grobni hramovi bili su odvojeni od samih grobnica i graeni su
kao prominentne stukture moi iznad zapadne obale Nila. Najvei i najbolje ouvani hram
podigla je kraljica Hatepsut, erka Tutmosisa I, treeg kralja osamnaeste dinastije i ena
Tutmosisa II, posle ije smrti je ona preuzela vlast koju je zadrala ak i kada je muki naslednik,
njen posinak, postao punoletan. Ona je vladala sama od 1504 do 1482 p.n.e. i najraniji je enski
egipatski monarh, koliko je do danas poznato. Smatra se da je njem funerarni hram dizajnirao
njen savetnik i nadstojnik Senmut, prethodno vojnik u armiji njenog oca. Verovatno je da je on
bio samo glavni nadzornik radova na gradnji hrama, pre nego arhitekta u modernom smislu te
rei.
Hram kraljice Hatepsut sagraen je neposredno uz raniji grobni kompleks iz Srednjeg
carstva koji je podigao Mentuhotep I i koncipiran je slino, na terasama. Ipak, skulptoralna
dekoracija bila je mnogo bogatija, a grandiozni donji deo kompleksa koji se otvara prema Dolini
kraljeva predstavlja upeatljivu kombinaciju arhitekture i prirodnih oblika litice. Koliko je ova
odlika bila rezultat namere, ne moe se utvrditi, ali svakako nije bila sluajnost to se njegova
glavna osa tano poklapala sa osom Amonovog hrama u Luksoru, udaljenog 8 kilometara preko
Nila. Na rubu doline nalazila se monumentalna kapija koja je vodila u veliko dvorite sa prvom
rampom flankiranom oslikanim sfingama i kolonadama. Rampom se pelo na drugu terasu na
kojoj je bilo posaeno drvee mirte, svete biljke boga Amona. Ova terasa bila je zatvorena
dubokom kolonadom iza koje su bili podignuti zidovi na kojima su bili reljefi sa predstavama iz
ivota kraljice Hatepsut. Oni se danas, naalost, ne mogu zadovoljavajue fotografisati. Sa ove
terase ponovo se uzdizala rampa na jo jedan nivo sa dugim portikom, koji je prvobitno imao
statuu kraljice ispred svakog stuba. Iza se nalazio prostor okruen dvostrukom kolonadom, dok
14

Funerarni

hram

kraljice

Hatepsut u Deir el-Bahariju, oko 1480 p.n.e.

Hram Amona Ra, Luksor, 1417-1397 p.n.e.

je na njegovom zadnjem kraju bio postavljen granitni ulaz u svetilite Amona Ra. Oko 200 ili
vie statua Hatepsut izraenih u mermeru bile su uklonjene i oskrnavljene (odbijeno im je lice)
nakon njene smrti, verovatno po nareenju Tutmosisa III, njenog posinka, neaka i zeta, kome je
ona uskratila uspon na tron.
Dramatini dizajn hrama kraljice Hatepsut nee biti ponovljen. Ipak, upravo pod
osamnaestom dinastijom staroegipatski hram dobija svoju konanu formu. To postaje graevina
okrenuta na unutra, ograniena visokim i preteim perimetarskim zidovima, sa procesionom
sekvencom dvorita sa kolonadama i dvoranama sa mnogo stubova. Na ovaj nain stvorena je
arhitrektura gotovo nehumanih i apersonalnih karakteristika i obeshrabrujue monumentalnosti.
Jedan od najboljih primera predstavlja relativno mali hram Khonsua u Karnaku ouvan unutar
mnogo veeg kompleksa hrama Amona Ra. Ovi hramovi nisu imali nikakvu specifnu funerarnu
funkciju. Prvi su bili posveeni Amonu, lokalnom bogu Tebe koji je bio ujedinjen sa solarnim
boanstvom Ra i, kao kompozitno boanstvo Amon Ra, uzdignut na rang egipatskog nacionalnog
boanstva. Njegov hram u Karnaku na istonoj obali Nila, tik izvan grada Tebe, postepeno je
15

obogaivan, posebno ratnim plenom, sve dok nije postao institucija ogromnog bogatstva. Do
ranog 12 veka p.n.e. imao je 86 486 robova, oko milion grla stoke, vie od 200 000 hektara
zemlje, 65 gradova i varoi od kojih se devet nalazilo u Siriji i ogromne zalihe blaga u zlatu i
srebru. Prvobitna graevina postepeno je proirivana i postala je jedan od najupeatljivijih
hramova staroga sveta, duine 370, a irine 100 metara i povrine osveenog prostora od oko 25
000 hektara.

Hram Khonsua u Karnaku, proelje.

Osnova i presek hrama Khonsua u Karnaku

Oko 3,5 kilometara dalje, juno od Luksora, sagraen je jo jedan hram, tek neto manje
grandiozan, posveen Amonu, njegovoj eni i njihovom sinu Khonsuu. Ovaj hram je proao kroz
16

manje prepravki od hrama u Karnaku, a hipostilna dvorana (velika otvorena dvorana sa

tavanicom koju nose stubovi, grka re) sa velikim stubovima u obliku stabljika papirusa
podignuta je u vreme Amenhotepa III (1417-1379 p.n.e.) i do danas je ouvana gotovo netaknuta.
Hramovi u Luksoru i Karnaku bili su povezani avenijom sfingi, od kojih jo oko 100 stoji
na svom mestu. Hramove je takoe povezivao i vodeni put. Na dan velikog godinjeg festivala
posveenog Amonu, statua boga je barom prevoena iz Karnaka u posetu svom haremu u
Luksoru. Kao i svi drugi staroegipatski hramovi i ova dva su bila osmiljena prvenstveno kao
poprita rituala, pa je panja njihovih arhitekata bila najvie usmerena na enterijere u koje su
ulazili samo privilegovani pojedinci. Eksterijeri nemaju nikakvu unificirajuu strukturu
ponekad su to samo prosti zidovi, koji u Karnaku imaju obim od 1,6 kilometara. Jedina upadljiva
karakteristika spoljanjosti bio je ulaz artikulisan dvema ulaznim kulama koje se nazivaju piloni.
Njihova gradnja u kamenu poinje u Novom Carstvu. Pilon, esto nazivan horizontom neba,
obino je graen tako da mu je fasada bila okrenuta na zapad. Tako je faraonu bilo omogueno
da se ceremonijalno pojavi ulazei kroz velika vrata hrama iznad kojih se videlo sunce dok se
uzdizalo iznad pilona. Unutranjost hrama planirana je u strogoj bilateralnoj simetriji kao niz
prostorija koji se postepeno nizao i zavravao u najudaljenijoj prostoriji. Utisak na one koji su
ulazili u hram pojaavan je kako su napredovali prema unutranjosti, jer su prostori postajali sve
ui, tavanice sve nie, a svetlost sve priguenija.
Konstruktivni sistem ovih hramova bio je veoma jednostavan i zasovan na osnovnom
principu nosa-greda. Kod nekih sauvanih egipatskih graevina u opeci, meutim, postoje
dokazi i o upotrebi sofisticiranijih tehnika pronaeni su poluobliasti svodovi od opeke sa
rasponom od preko 4 m u Tebi. Velike horizontalne kamene grede nosili su masivni stubovi koji
su simulirali svenjeve papirusovih stabljika koje su izlazile iz baze i bile povezane u vrhu. Neki
kapiteli stubova bili su oblikovani kao svenjevi palminih listova i ponekad su bili toliko blizu
jedan drugog da se inilo da formiraju neprekinute zidove koji su snano naglaavali aksialni put
vernika kroz hram. Strukturna uloga ovih stubova kao nosaa tereta nije bila naglaena. ak
naprotiv, kao da je bila i negirana horizontalnim trakama utonulih reljefa i hijeroglifa na njima.
Reljefi su se nalazili i na zidovima i bili su obojeni jarkim bojama. U kombinaciji sa obilnom
upotrebom zlata ovi su reljefi unutranjosti hramova davali izuzetnu spektakularnost. Ipak, oni
nisu bili tu na divljenje ivima, kao ni dekoracije grobnica. Mnoge od tih fantastinih kreacija u
hramovima nikada nisu mogle jasno da se vide, a neki reljefi su bili i sasvim nevidljivi, toliko je
svetlost bila priguena. Njihova jedina svrha bila je deklaracija faraonove pobonosti prema
bogovima iji je inkarnirani sin on bio i o kome je zavisila celokupna sudbina i prosperitet
zemlje zbog toga su ove velike strukture tako masivne. Trajnost je bila od presudne vanosti.
Amenhotep III je hram koji je podigao opisao kao venu tvravu od finog belog peara, celu
ukraenu zlatom; pod joj je ukraen srebrom, svi njeni ulazi elektrumom; nainjena je da bude
veoma iroka i velika i utvrena zauvek... Pred njom su postavljeni barjaci na visokim motkama
ukraenim elektrumom; pilon lii na horizont na nebu kada se Ra na njemu uzdie.
Akhenaton
17

Tokom vladavine Amenhotepa III u starom Egiptu kult boanstva Atena, odnosno
sunevog diska, dobija na znaaju. Oficijelno je priznat za vreme njegovog sina Amenhotepa IV
koji je promenio ime u Akhenaton ili onaj koji je Atenu po volji (1379-1362 p.n.e.). Akhenaton
je Atena proglasio jedinim bogom i nakon sukoba sa svetenstvom, zabranio je Amonov kult, ali
i kultove drugih dravnih bogova. Ova promena od politeizma ka monoteizmu sa sobom je
donela i zamisao o bogu koji nije imao ljudski oblik. Novi kult se fokusirao na vidljivi sunev
disk, davaoca svetlosti, toplote i ivota. Aten je predstavljan kao sunce koje emanira zrake
zavrene ljudskim akama.

Faraon Akhenaton i njegova porodica se

klanjaju bogu Atenu
Duh Atenovog kulta najbolje je izraen u himnama za koje se veruje da ih je sastavio sam
Akhenaton. Neke od njih imaju upadljive slinosti, kako u sistemu miljenja tako i u strukturi, sa
hebrejskim psalmima koji su sastavljeni est ili sedam vekova kasnije odatle su potekle i brojne
spekulacije o vezama izmeu Atenovog kulta i jevrejske religije. uvena Himna Atenu je
svakako prva istinski monoteistika kompozicija u istoriji svetske literature, sa temom koja je
usredsreena na ljubav sveukupnog boga prema svemu to je stvorio.
Atenov kult u doba Akhenatona nije proslavljan u tamnim enterijerima hramova kao u
vreme njegovih prethodnika, ve u svetilitima na otvorenom od kojih je najvei podignut u
Akhenatonovoj prestonici, koja se takoe zvala Akhenaton. Novi grad se nalazio oko 320 km
nizvodno Nilom od Tebe i danas se zove Tel el Amarna. Najvei deo ovog ogromnog kompleksa
inili su oltari na otvrenom koji su bili pogodni za oboavanje solarnog boanstva. Zatvorene
kultne prostorije bile su retkost. Oko svetilita sagraen je luksuzni grad-vrt sa upravnom
palatom i rezidencijalnom palatom za kraljevsku porodicu uz koju se nalazio manji hram sa
18

izvanredno dobro ouvanim zidovima od blatne opeke i pilonima. U kompleksu su pronaene i

prostrane i udobne kue za dvorane i slubenike, dok su radnici iveli u odvojenom kvartu.

Plan Akhenatona, Tel el Amarna

Arhitektura, skulptura i slikarstvo nastali u vreme kratkotrajne 17-godinje Akhenatonove
vladavine najbolje su svedoanstvo do koje je mere umetnost u Starom Egiptu bila podreena
potrebama monarhije. Iako je i u ranijoj umetnosti Novog Carstva prepoznata tendencija ka
veem stepenu naturalizma, Akhenatonova patronaa dovela je ovaj trend do veoma brze
kulminacije. Za dokaz o radikalnom kidanju sa tradicijom dovoljno je pogledati portrete samog
faraona. Najupeatljivije njegove kolosalne statue, vie od dvostruko vee od prirodne veliine,
nalazile su se u Atenovom hramu u Karnaku. U ovim kraljevskim ikonama nema nita herojsko.
Njegove individualne odlike, izdueno i oputeno lice, debeli teki kapci i izbaena brada, uzak
grudni ko i tanune ruke, oputeni miii, naduveni stomak i gotovo enske obline kukova sve
je tretirano sa tako upadljivim realizmom da je u moderno doba bilo mogue uspostaviti
dijagnozu jedne vrste poremeaja rada lezda koji je doveo do takvog telesnog izgleda. Lice
faraona, zamiljeno i rafinisano, gotovo introspektivno, naglaava njegov intelektualni karakter.
On ne lii ni na jedan od prethodnih, ali ni potonjih zvaninih faraonskih portreta, ali nije nita
manje hijeratian i udaljen od stvaronsti obinih smrtnika. Akhenatonovi portretu u Karnaku
predstavljaju izvanrednu kombinaciju realnog i formalnog, psiholoke dubine i konvencionalne
stilizacije. Na nekim reljefima u Amarni njegov lik doveden je gotovo do karikature. Ponekad je
prikazan u intimnim grupama kako, na primer, na kolenima cupka svoju najmlau erku ili kako
miluje svoju enu Nefertiti, iako uvek u okviru religiozne aure predstavljene simbolom boga
Atena.

19

Kolosalna statua Akhenatona iz hrama u Karnaku, oko 1375. p.n.e.,

pear, 9,96 m.

Reljefni potret Akhenatona, Amarna

Nita manje upeatljivi nisu ni portreti nekoliko lanova Akhenatonove porodice koji su
pronaeni u ateljeu njegovog glavnog skulptora Tutmosisa u Amarni. Meu njima je verovatno i
20

najlepi i najpoznatiji portret staroegipatske umetnosti oslikana krenjaka portretna glava

kraljice Nefertiti. Ona je idealno lepa, kozmetiki savreno doterana, ali i istovremeno veoma
naturalistina u uglovima usana vidljivi su znaci njenog izlaska iz perioda prve mladosti. Njena
glava sa visokim i tekim ukrasom izvanredno je balansirana na dugom i vitkom vratu. Ipak,
koliko god se danas divili svim aspektima tehnikog umea i estetskih ideala kojima je izveden
ovaj portret, moe se sa sigurnou rei da je on predstavljao tek model za veliku statuu koja bi,
gotovo je sigurno, bila znatno manje realistina. U istom ateljeu pronaene su nezavrene statue i
glave u tvrem kamenu, ukljuujui i neke nedovrene i neoslikane glave kraljice Nefertiti i
faraona Akhenatona. Otkrie ovog prostora veoma je dragoceno, pogotovo to su u njemu
pronaeni i glineni modeli za skulpture, kao i posmrtne maske koji nam daju jedintven uvid u
karakteristike same vajarske prakse.

Bista kraljice Nefertiti, oko 1360. p.n.e,

oslikani krenjak, visina oko 48 cm
Piktoralni stil koji je razvijen u Amarni najbolje ilustruje jedna drvena ploa sa veoma
plitkim reljefom na kojoj je uuvana prvobitna pozlata i svetle boje. Na njemu je prikazan
Tutankamon, Akhenatonov zet i naslednik, kako sedi na tronu dok ga pomazuje njegova ena
ispod simbola boga Atena. Upadljiv je nedostatak striktne formalnosti poza koji je ranije bio
obavezan u prikazivanju kraljevskih figura. Dve vitke figure adolescenata gotovo da su oputene,
uprkos ogromnim krunama; postoji ak i nagovetaj ljudske nenosti u njihovoj fizikoj
21

bliskosti. Ipak, relativna sloboda od konvencija, koja je omoguila ovaj porast naturalizma,
praena je slabljenjem tehnike vetine. Ovaj reljef nema preciznost ranijih reljefa u faraonskim
grobnicama.

Tutankamon i njegova ena, naslon

Tutankamonovog trona, oko 1355-1342.
Ovaj reljef predstavlja naslon trona koji je pronaen u Tutankamonovoj grobnici zajedno
sa mnogim drugim komadima nametaja. Oni nam daju jedintven uvid u fantastian luksuz koji
je okruivao faraone osamnaeste dinastije. Ni jedna druga faraonska grobnica nije pronaena
netaknuta. Tuatankamona su, nakon to je nasledio presto 1361. p.n.e. svetenici ubedili da izvri
restauraciju starih politeistikih verovanja u Egiptu, da uzme ime po kome nam je danas poznat
(kao znak odanosti bogu Amonu Ra) i da preseli prestonicu nazad u Tebu. Prozrani hramovi i
druge graevine u Amarni bile su sruene. Nastupilo je doba reakcije. Njen uticaj na vizuelne
umetnosti jasno se ogleda na jednom od najpoznatijih artefakta staroegipatske epohe uopte
maski sa kovega za Tutankamonovu mumiju, gde su kralju dati atributi vaskrslog Ozirisa,
vladara zagrobnog sveta. U ovoj bezoseajnoj, gotovo apersonalnoj predstavi bogolikog faraona
nema ni traga prefinjenog i oseajnog naturalizma koje je nosilo Akhenatonovo doba.

22

Tutankamon, maska sa kovega za mumiju, Teba, oko 1340.

p.n.e. (zlato, emalj, lapis lazuli, poludrago kamenje, visina 54 cm)

Umetnost Ramzesovog doba

Jo radikalnija reakcija usledila je u potonjem periodu kao svestan povratak na tradicije
pre Novog Carstva. Faraon Seti I naruio je reljefe u hramovima u Karnaku i Abidosu na kojima
je bio prikazan kako ponizno oboava bogove. Na eksterijeru u Karnaku izraeni su reljefi koji
ga prikazuju kao pobednika u ratu koji pod egipatsku vlast vraa teritorije izgubljene u Aziji dok
je Akhenaton bio zabavljen pitanjima prave vere. Setijev polazak u boj, scene u kojima
neprijatelj bei u panici pred njegovom pojavom, njegov trijumfalni povratak i prinoenje ratnog
plena bogu Amonu sve je to zabeleeno u oivljenom stilu Starog carstva. Verovatno i zbog
Akhenatonove jeresi, faraoni devetnaeste i dvadesete dinastije imali su izraenu potrebu da
ispolje svoje borbeno junatvo kroz prikaze osvajanja, esto klesane na spoljanjim zidovima
pilonskih kapija, kako bi ih svi mogli videti. Iz istog razloga raste i veliina kako hramova, tako i
statua cilj je bio utvrivanje pobedonosne moi apsolutne monarhije.

Faraon Seti I u sceni bitke, Karnak, Egipat.

23

Faraon Ramzes II (1304-1237 p.n.e.) sagradio je velelepan hram u Abu Simbelu,

graevinu koja je bukvalno isklesana u ivom kamenu. Posvetio ga je Amonu, bogu Tebe, RaHorakte bogu sunca Heliopolisa, Ptah bogu stvaraocu Memfisa i sebi. Hram je sagraen na
tradicionalnoj osnovi i izdubljun je u dubinu stenovite litice 55 metara. Fasada je koncipirana
kao ogroman pilon ija centralna vrata flankiraju etiri sedee figure Ramzesa visoke 20 metara.
Manje, ali opet vee od prirodne veliine, figure lanova njegove porodice stoje izmeu njegovih
gigantskih nogu. U unutranjosti su stajale faraonove statue visoke 9 metara, kao i rejefi na
kojima je veoma detaljno bila prikazana njegova bitka sa Hetitima kod Kadea u Siriji. Hram je
ustvari spomenik Ramzesu, ali poto je on sam smatran inkarnacijom boga, u ovom inu autoglorifikacije nema nieg sekularnog ni nereligioznog. Zbog izgradnje Asuanske brane 1968. ceo
hram bio je iseen iz stene i podignut uz liticu za itavih180 metara.
Grandioznost kompleksa u Abu Simbelu moe se uiniti donekle praznom. I zaista, pre
kraja duge vladavine Ramzesa II mo Egipta je poela da slabi. Ramzes III (1198-1166) bio je
zadnji faraon koji je gradio kolosalne graevine. Jedina bitka kojom je on mogao da se ponosi
voena je oko 1170. p.n.e kada su Egipat napali ljudi sa mora odnosno kada je do egipatskih
granica stigao ogranak migracija koje su oznaile kraj heladskih grkih kultura i sa lica zemlje
zbrisale Hetitsko carstvo. Ramzes III je morao da se bori i protiv invazije iz Libije. Egipat se
naao u totalnoj defanzivi. Naruene politike prilike mogle su se odraziti i u slikarstvu grobnica
koje gubi svoj veseli prizvuk. Kao ilustracija ove promene moe posluiti grobnica oveka koji
se zvao Senedem u Deir el Medini, selu koje su nastanjivali umetnici i zanatlije zaposleni na
izgradnji i dekoraciji grobnica ogromne nekropole pored obljinje Tebe. Vlasnik ove grobnice
vie nije dominantna figura koja veno stoji i posmatra svet u savreno mirnoj odsutnosti. Figure
Senedema i njegove ene su male u odnosu na predstave bogova i prikazani su kako naporno
rade na Ozirisovim poljima nakon putovanja kroz donji svet, tokom kojeg su njihove due
izvagane u ravnoteu.

Scena iz grobnice Senedema,

Deir el Medina, oko 1150. p.n.e.
Motiv vaganja dua esto se pojavljuje u ilustracijama tzv. Knjige mrtvih (ovaj naziv su
40-ih godina 19. veka naunici dali kolekciji bajalica, inkantacija i molitvi koje su bile zamiljne
kao vodii kroz onaj svet). Isti e se motiv pojaviti mnogo kasnije u hrianskim predstavama
Stranog suda. Knjiga mrtvih bila je ispisivana i slikana na papirusu ili na koi i postavljana u
24

koveg sa statuetom Ozirisa ili je ostavljana u sarkofagu, ili u povojima mumije pokojnika, kako
bi mu omoguila da probranim himnama pozdravi Sunce, da se identifikuje sa Ozirisom, pobedi
svoje line neprijatelje, ubije krokodila ili zmiju, ili da pobegne od ribareve mree. Ilustracije su
obino bile kontinualne, a ne posebne kao u kasnijim oblicima rukopisnih kodeksa ili knjiga.
Ovakve rolne papirusa mogle su biti i po 10 i vie metara dugake.

Sud

pred

Ozirisom, iz Huneferove Knjige mrtvih, oko 1300 p.n.e. (visina 7 cm)

Tokom mnogih vekova sporog opadanja, kada je Egipat bio plen stranih osvajakih sila
(Asirci 670-664, Persijanci 525 i naposletku Aleksandar Veliki 332 p.n.e), vizuelne umetnosti
preivele su gotovo neizmenjene. Neke forme, poput kubino definisane skulpture ili pilonske
kapije, u potpunosti su odolevale svim stranim uticajima. Arhitektura se takoe veoma sporo
menjala. Hram posveen bogu Horusu u Edfuu, podignut u treem veku p.n.e, imao je sasvim
tradicionalan plan sa longitudinalnom osom od ulaza ka svetilitu koje se nalazilo u udaljenom i
najmranijem delu hrama. Hram ima i dva pilona na ulazu, potpuno dosledna tradiciji usvojenoj
ve poetkom Novog carstva, a neke figure utonulih reljefa imaju uzore u jo ranijim dinastikim
predstavama. Ovako izvanredna dugovenost umetnikih oblika nije zavisila samo o postojanosti
religioznih kultova kojima su u najveoj meri sluili, ve prvenstveno od trajne opsednutosti
starih Egipana kategorijama venog i nepromenljivog, koja stoji kao okosnica itave njihove
civilizacije.

Osnova Horusovog hrama u Edfuu, Egipat, 237212 p.n.e.

25

Piloni Horusovog hrama u

Edfuu

ASIRIJA I VAVILON
Asirija je dobila ime po mesopotamskom bogu Asuru ili Auru, po kome je ime dobio i
jedan grad na reci Tigris. On se prvi put pominje u treem milenijumu p.n.e. kao granina postaja
Akadskog carstva. Meutim, Asirija dobija na znaaju u ovom podruju tek od druge polovine
14. veka p.n.e. kada ona postaje nezavisna sila. Krajem drugog milenijuma p.n.e. Asirci su
proirili svoju vlast, na kratko dodue, sve do Sredozemlja, a pod Asurbanipalom II (883-859)
krenuli su da stvaraju veliko carstvo koje se u svom najveem obimu prostiralo od Kaspijskog
jezera do Nila, pokrivajui dananji Irak, Siriju, Jordan, Libanon, vei deo Palestine i dobar deo
june Turske i severnog Egipta. Asirci su bili dominantna sila na Bliskom Istoku vie od 300
godina sve do 612. p.n.e. kada su ih sruili Skiti. Imali su reputaciju kao brutalni i efikasni
ratnici organizovani u vojsku naoruanu gvozdenim orujem. Bili su stalno dominantni, ali
veoma retko stabilni i sigurni, iveli su u stanju gotovo stalnog ratovanja, a njihova istorija je
ustvari istorija serija vojnikih pohoda, prvo u osvajanju, a potom u odbrani ogromnog carstva.
Asirska umetnost nastajala je u ovim posebnim okolnostima i imala je relativno
ogranienu namenu promociju i glorifikaciju asirske moi i vojne snage. Ta umetnost bila je
iskljuivo javna, oficijelna i ak, moglo bi se rei, propagandistika. Figurativne umetnosti bile
su uglavnom posveene poduhvatima asirskih kraljeva i njihovih armija. Mnoge scene pokolja,
bilo ljudi bilo ivotinja, danas mogu izgledati ponavljajue i degradirajue ali one su vodile
izumu prve prave narativne umetnosti u istoriji. Raniji umetnici priali su prie i beleili
istorijske dogaaje, ali su to inili slaui scene koje itamo kao nepovezane reenice (na
primer u vreme Novog carstva u grobnicama u Beni Hasanu i Dolini Kraljeva). Asirci su uspeli
da prikau kako je jedan dogaaj vodio ka drugom, kao u dobro isprianoj prii ili hronici
26

vojnog pohoda. Samo neprekidno ratovanje moglo je doprineti izotravanju oseanja za prostor i
vreme o kojima zavisi naracija u umetnosti, a pri tom je obezbeivalo i stalan izvor tema za
prikazivanje.
Mnoge istaknute odlike asirske umetnosti pojavile su se pre kraja drugog milenijuma
p.n.e. Mnogo toga preuzeto je od Sumerana, ali je i znaajno transformisano. Zigurati koje su
gradili Asirci razlikovali su se od onih u junoj Mesopotamiji po tome to nisu imali
monumentalna spoljna stepenita i do njihovih gornjih etaa se stizalo odozgo, preko krova
oblinjeg hrama ili preko posebne graevine sa stepenicama. Sumerski bogovi su i dalje
potovani, ali su se oni povukli iz ivota obinih smrtnika. Na mnogim reljefima prikazani su
samo kao ruke koje se ukazuju sa nebesa, a kada se pojavljuju zajedno sa kraljevima prikazani su
ne kao iva bia ve kao statue na pijedestalima. Asirska literatura otkriva da je samo kralj imao
pristup bogovima, a on je i sam bio bog za obine ljude. Postojao je i nii rang natprirodnih bia
geniji i demoni, koji su svugde vrebali i esto su prikazivani na stelama i zatitnim amuletima.
Meu najinteresantnije predmete spadaju asirski peati i oni ujedno predstavljaju i
najbolje umetnike proizvode ove kulture u kasnom drugom milenijumu p.n.e. Njihove
kompozicije odlikuju se ivou koja se retko gde ranije sree. Otro rezane figure ljudi,
natprirodnih bia i ivotinja kreu se po cilindrima peata. Na jednom su prikazani lav i propeti
konj kako stoje jedan nasuprot drugog, na drugom jelen gipko skae iznad drvea, dok na treem
krilati demon progoni noja i njegove mladunce noj okree glavu prema svom progonitelju u
punom trku.

Asirski cilindrini peat sa predstavom genija koji progoni noja, oko 1250 p.n.e.

27

Ovi peati potiu iz otprilike 1250 p.n.e. i ve ukazuju na sposobnost kreiranja dramatinih
situacija paljivim rasporeivanjem figura, kao i talenat za veoma ivotno prikazivanje ivotinja
koje e se pojaviti i na kasnijim i mnogo veim reljefima u palatama asirskih kraljeva.
Svaki od glavnih asirskih kraljeva ranog prvog milenijuma p.n.e. proirivao je stariju
palatu ili je gradio sasvim novu kako bi proslavio svoju mo: Asurnasirpal II (883-859) u
Nimrudu, Sargon II (721-705) u Dur arukinu, Senakerib (705-681 p.n.e) u Ninivi i Asurbanipal
(669-626 p.n.e.) takoe u Ninivi. Najsistematinije je istraivana palata Sargona II, dovrena
neposredno pre vladareve smrti, a potom naputena. ira struktura palate i ostalih graevina bila
je formirana kao zatvorena citadela. Graeno je blatnom opekom, ali su zidovi bili obloeni
kamenim ploama ortostatima, koji postaju prepoznatljiva karakteristika asirske arhitekture.
Plan palate je sasvim poseban i pojavio se u Asiriji u 13 veku p.n.e. Dvorane i prostorije nisu bile
organizovane oko longitudinalne, ve dijagnalne ose, ali je simetrija u dizajnu zadrana, posebno
kod podizanja monumentalnih ulaza.

Rekonstrukcija palate Sargona II, dananji Korsabad, Irak

Svaki od ulaza uvale su kolosalne statue bikova sa ljudskim glavama i krilima koje su se
zvale - lamasu. One su predstavljale genije (dinove) za koje se verovalo da teraju zle duhove.
Svi ambasadori, zarobljenici, vazali itd. morali su da prou izmeu njih na svom putu ka glavnoj
prestonoj dvorani. Slini lamasui uvali su strau i na ulazima drugih palata. Masivni, ali ipak
28

klesani sa savrenim oseanjem za detalj (kovrde brade i kose, perje orlovih krila, miii i ile
na nogama) i predstavljaju impresivne primere arhitektonske skulpture. Najraniji su pronaeni u
Nimrudu. Potiu iz 9 veka p.n.e. i imaju lavlja umesto bivolja tela. Pre Asiraca, Hetiti su uveli
skulpture lavova i sfingi u artikulaciju monumentalnih ulaza na veoma slian nain, kao to su i
svoje graevine oblagali klesanim ortostatima. Asirska praksa je verovatno nastala pod hetitskim
uticajem, iako je arheologija jo daleko od pouzdanog mapiranja struja meusobnih umetnikih i
kulturnih uticaja na Bliskom Istoku u ovom periodu.

Lamasui na ulazu u citadelu Sargona II, oko 720. p.n.e, za vreme iskopavanja.
Neki od asirskih lamasua imaju posebne odlike koje se nigde vie ne mogu nai. Kada se
gledaju iz frontale pozicije oni stoje vrsto ukopani, a kada se gledaju s boka, oni polako
koraaju unapred udna posledica ovoga je pojava pet nogu na figuri! Ovo ukazuje da oni nisu
bili koncipirani kao samostalne pune skulpture ve kao dva reljefa koji su spojeni pod pravim
uglom. Slino robustni su i visoki reljefi sa predstavama genija koji nose kante sa svetom
vodom, ili nadljudi sa lavljim mladuncima u rukama. Oni su, meutim, nespretni na drugaiji
nain. Njihove robustne bradate glave i torzoi su strogo frontalni, dok su im stubaste noge sa
nabujalim listovima postavljene ulevo ili udesno, na egipatski nain. Ukoenost njihovih poza
naglaena je naturalizmom tretmana aka , zglobova i drugih detalja, posebno malih lavova koji
su ivi u svakom centimetru - od repova koji se trzaju i kandi kojima grebu sve do namrtene
njuke dok pokuavaju da se istrgnu iz vrstog stiska tih brutalnih figura, koje su ponekad
identifikovane kao predstave sumerskog heroja Gilgamea.

29

ovek sa mladunetom lava, Khorsabad, oko 720.

p.n.e. (krenjak, danas u Luvru)
Narativni reljef
Asirski reljefi na ortostatima datuju iz perioda od vladavine Asurnasirpala II (883-859) do
Asurbanipala (669-626). Najraniji poznati potiu iz prestone dvorane palate u Nimrudu: kamene
ploe visoke vie od dva metra nose figuralne reljefe podeljene u dva registra centralnom trakom
sa zapisima. Ove ploe su pred skulptore postavile ogromne kontinualne povrine koje je trebalo
reiti prikazivanjem kraljevih vojnih pohoda. Reenje je pronaeno u tekuim narativnim
scenama, pri emu jedna epizoda sledi onu hronoloki prethodnu. Slian je sistem primenjen i u
kasnijim palatama, a tematika se veoma malo menjala. To su bile prie o velikom nasilju, grad za
gradom je opsedan, pjakan i ruen, zarobljenici su ubijani ili odvoeni u ropstvo, kralj koji
ritualno ubija lavove ili bikove. Samo u scenama gde se ponizni vazali klanjaju moe se nai
malo oduka u ovim hronikama pokolja. Opti utisak pri tom nije monotonija varijeteti i
vitalnost hiljada figura su izvanredni. Tokom dva i po veka, tehnike predstavljanja su se menjale.
Ve u najranijim reljefima vide se odstupanja od ranijih tradicija Mesopotamije i Egipta.
Likovi nisu vie bili projekcije na zidu, ve se ini kao da se pomaljaju iz pozadine koja
30

predstavlja integralni deo svake slike. Figure unutar jednog posebnog odeljka su iste veliine,
bilo da su u prvom planu ili na kulama udaljenog grada, a asirski kralj pri tom nije vei od svojih
vojnika, pa ak ni svojih protivnika. Razlika u veliini prestaje da oznaava status. Postoje
sluajevi kada veliine figure sugeriu udaljenost od posmatraa, pri emu jedna figura preklapa
drugu i ona koja se nalazi iza je neto manja. Znaaj kraljevske figure suptilnije je markiran
njegovom pozicijom, obino na poetku scene prema kojoj upire i odapinje svoj luk ili praznim
podrujem koji okruuje njega i njegovu svitu poput neke aure. Figure stoje u egipatskim
pozama, ali na kasnijim reljefima isti profili postaju sve uestaliji. Istovremeno, motivi koji
oznaavaju pejzano okruenje postaju sve manje konvencionalni, a njihov tretman kao posebnih
segmenata sve naglaeniji. Gotovo realistian tretman figura u prostoru postignut je na
ortostatima klesanim za Tiglatpilesera III (745-727 p.n.e). Na jednom je prikazano odvoenje
stanovnika pokorenog grada kako bi bilo naseljeno na drugom mestu, odnosno prema Drugoj
knjizi o Carevima (17,6): ...i odvede Izrailja u Asiriju i naseli u Alaju...

Vazali se klanjaju Tiglatpileseru III, Nimrud, Irak (745-727 p.n.e)

Najimpozantniji asirski reljefi su oni koji prikazuju figure u samo jednom planu i
postavljene udaljenije jednu od druge nego na egipatskim reljefima. Pri tom, znaajno su uveani
naturalistiki efekti i akcenat na detaljima, kao i dramatika scena. Najlepi su moda reljefi na
kojima je prikazan Asurbanipal kako ubija lavove. Njih ne treba, kako se to esto radi, shvatiti
kao scene lova jer su sve ivotinje prethodno uhvaene, a potom putene iz kaveza kako bi ih
kralj ubio u manifestaciji koja je delomino bila sport, a delomino ispoljavanje kraljevske moi.
Na jednom panelu prikazan je kralj kako juri na svojim kolima u areni i za sobom ostavlja
gomile mrtvih i umiruih ivotinja. Umirua lavica probodena strelama u agoniji vue zadnji deo
tela jer joj je probodena kima izvanredan ivotinjski portret. Ipak, saaljenje koje izaziva kod
modernog posmatraa moe esto dovesti do pogrene interpretacije da su asirski vajari bili i
31

sami poneseni ovim oseanjem patosa. Ipak, da su bili potpuno svesni dramatike onoga to su
prikazivali, sasvim je nesumnjivo. Lavovi ni u kom sluaju nisu samo uplaene rtve koje se
bore za goli opstanak, a u nekim scenama gotovo da su anse za pobedu kod ljudi i zveri
podjednake kako je i moralo da bude kako bi kraljevska hrabrost i sposobnost zasjala u punom
sjaju.

Umirua lavica,
Niniva, Irak, oko 650. p.n.e

Asurbanipal ubija putenog lava,

Niniva, oko 650. p.n.e
Ovakvi dramatski efekti bili bi nemogui bez izuma kontinualnog narativnog
prikazivanja koje je, s druge strane, dovelo do jo rafiniranijih razvoja. Scena kulminacije radnje
hvatana je u deliu sekunde i naponu akcije gotovo kao na filmskoj traci tako da je
uhvaeno i uzbuenje posmatranja ivotinja u pokretu. Ve u 13. veku p.n.e. Asirci su uspeli da
komprimuju sekvencu akcija u jedan piktoralni prostor. U sedmom veku p.n.e. otili su i mnogo
32

dalje na reljefu na kom Asurbanipal ubija lava prethodno zarobljenog pa putenog iz kaveza,
ivotinja je prikazana tri puta kako istrava iz kaveza, kako je pogaa strela u trenutku kada
skae i potom kako oajniki skae prema svom ubici. Figure kralja i njegovog posilnog, koji
dri tit prikazani su u dva posebna momenta narativa kralj napinje luk u trenutku putanja
ivotinje, a sluga lavu dok skae zabija koplje u srce. Ispravno itanje reljefa zahteva mentalno
odvajanje ova tri sloja. Sama figura lava tretirana je sa izuzetnom otrinom opaanja, potpunom
sveu o njegovoj teini, telesnoj snazi, ali i teksturi krzna.
Reljefi su gotovo sigurno bili bojeni, a palate koje su ukraavali takoe su imale slikane
dekoracije (od kojih su preostali samo fragmenti) i veoma bogat nametaj. Na glinenim
tablicama iz kraljevskih arhiva ostali su zapisi o stolicama od slonovae, krevetima i tronovima
koji su kao vazalski pokloni stizali iz Damaska i fenianskih gradova u Libanonu, koji su inili
deo Asirskog carstva od oko 743. p.n.e. Veoma mali deo opreme palata je sauvan. Za rezbarije u
slonovai naene u Nimrudu i na drugim asirskim lokalitetima veruje se da su fenianskog
porekla. Neke oigledno potiu od egipatskih prototipova, dok drugi odaju asirske uticaje.
Naturalizam je posebno prisutan, kao i na velikim zidnim reljefima u palatama, na predstavama
ivotinja krava koja doji svoje tele, na primer. Ipak, ovi mali reljefi imaju gotovo neni,
sentimentalni ton. ak i scene nasilja tretirane su dekorativno i neno kao da je u pitanju gluma
ili igra. Ove figure su u punijem reljefu od palatinskih frizova, ali im nedostaje njihova
izvanredna ivost i akcija. Naglasak je stavljen na delikatnost obrade i rafinman. Na jednom od
najlepih u pozadini se vide stilizovani egipatski cvetovi tretirani zlatom, crvenim fajansom i
lapis lazulijem, deakov kilt je pokriven zlatnim listiima, a njegova kosa je napravljena od
rezbarene pozlaene slonovae. Ovaj rad nije zanimljiv samo zbog izvanredne izrade, ve i zbog
internacionalizma prilika koje stoje u njegovoj pozadini slonovaa je dopremana verovatno iz
Indije, lapis lazuli iz centralne Azije, cvetovi su egipatske stilizacije, deak je iz Nubije, rezbar iz
Fenikije, a poruilac je Asirac. Reljef potie s poetka sedmog veka p.n.e. kada su Grka i Italija
bile uvuene u kulturnu orbitu bliskoistonih civilizacija. Tendencija fenianske umetnosti da
spaja ponekad i veoma divergentne uticaje uinila ju je posrednikom na ovom podruju, iako je
imala i svoj poseban karakter, posebno u obradi metala.

Lavica ubija deaka iz Nubije, iz Nimruda, oko 700. p.n.e. (visina 7

cm)
Vavilon
33

Nakon Asurbaniopalove smrti asirska mo ubrzano opada. Ninivu osvajaju Skiti 612.
p.n.e. Oni su se udruili sa Nabopolasarom, bivim asirskim vojnim zapovednikom, koji se
utvrdio kao kralj Vavilona. Grad je tada postao prestonica najveeg dela bive asirske teritorije i,
ponovo, centar civilizacije u Mesopotamiji, iako tek neto due od 70 godina ( do 539. p.n.e kada
ga je osvojio persijski car Kir Veliki). Nabopolasar i potonji vavilonski kraljevi sebe su nazivali
vernim pastirima gradskog boga Marduka, ali se ini da nisu bili nita manje agresivni od
Asiraca dva jevrejska plemena je u zarobljenitvo odveo Nabopolasarov mnogo poznatiji sin
Nabukodonosor. Umetnost koja je cvetala u ovom kratkom periodu dugovala je donekle asirskoj
tradiciji, ali je bila sutinski drugaija: teocentrina, statina i sklona obnavljanju ranijih
obrazaca. Vajari su usvojili pune profile figura poznijih asirskih reljefa, ali su se vratili mekim i
zaobljenijim formama i kompozicijama bez pokreta karakteristinim za Hamurabijevu stelu, koja
je tada bila stara ve skoro 1000 godina.
Razlika izmeu asirske i vavilonske umetnosti najbolje se vidi u arhitekturi i
arhitektonskoj dekoraciji, iako gotovo nita nije sauvano od hramova i zigurata, osim temelja
onog najveeg biblijske Vavilonske kule. Kraljevska palata u Vavilonu bila je velika gotovo
kao i asirske, ali bez njihove nadmone monumentalnosti. Sastojala se od brojnih, relativno
malih prostorija araniranih oko pet dvorita sa jednim uglom kompleksa u kom su bili
legendarni visei Nabukodonosorovi vrtovi. ini se da u palati nije bilo reljefa niti prikaza
kraljevskih trijumfa, a ni velikih lamasua na ulaznim kapijama. Zidovi prestone dvorane i
procesionog puta koji vode ka Itarinoj kapiji bili su dekorisani lavovima i udovitima od
reljefne opeke, bojene i glazirane. Ovo su, meutim, sasvim mirne ivotinje u odnosu na divlji
asirski bestijarijum. Svaka pojedinana figura identina je sa svim ostalim figurama iste vrste;
one nisu prikazane u akciji ve u laganom koraanju ritualnog mara. Ipak, ovo su remek dela
neo-vavilonske umetnosti dugovrati zmajevi boga Marduka u beloj boji sa utim detaljima,
bikovi boga klime Adada u utoj boji sa plavom grivom. Na kompleksu Itarine kapije ovih
figura ima ukupno 575. Dodatnih 120 belo-utih lavova ukraavalo je zidove procesionog puta
od kapije ka glavnoj grupi hramova.

Model procesionog puta i Itarine kapije u Vavilonu

34

Restaurisana Itarina kapija, oko 575 p.n.e.

IRAN
Umetnost Ahemenida
Iran je dobio ime po nomadskom plemenu iz stepa Irancima ili Arijevcima (originalno
znaenje ovog esto zloupotrebljavanog termina), koji su se doselili na centralnoazijski plato
neto pre kraja drugog milenijuma p.n.e. Govorili su indo-evropskim jezikom srodnom sanskritu,
grkom, latinskom i gotovo svim modernim evropskim jezicima. Ipak, oni nisu inili homogenu
grupu. Razliita plemena Medijci, Persijanci, Skiti, Kimerijanci, selili su se u razliita
podruja. Medijci su bili najbolje organizovani i zajedno sa Skitima sruili su Asirsko carstvo
612. p.n.e. Kir Veliki bio je njihov vazal do otprilike 550. p.n.e. kada se sa svojim persijskim
sledbenicima pobunio i potinio svojoj vlasti ceo Iran. Njegovo carstvo bilo je najvee koje je
svet dotada video ukljuivao je celu asirsku teritoriju, evrospki deo Turske, Bugarsku i vei
deo severne Grke, Egipat i Libiju. Dinastija Ahemenida, koja je dobila ime po Kirovom pretku
Ahemenu, vladala je ovim ogromnim podrujem dok je nije sruio Aleksandar Veliki 332. p.n.e.
35

Ahemenidi su prigrlili sve razliitosti koje je nosilo podruje kojim su vladali, a njihova
umetnost i kultura predstavljaju odraz njihove unificirajue ambicije. Kir Veliki je ak vratio
jevrejska plemena u Izrael iz vavilonskog ropstva i, prema Bibliji, naredio obnovu hrama u
Jerusalimu (Druga Knjiga dnevnika, 36:23). Darije I (521-486 p.n.e.) u natpisu na svojoj palati u
Susi navodi razliito poreklo materijala koji su korieni u njenoj izgradnji i dodaje:
Kamenoresci koji su obraivali kamen bili su Jonjani i Sardinjani. Zlatari koji su obraivali
zlato bili su Medijci i Egipani. Ljudi koji su obraivali peenu ciglu bili su Vavilonjani. Ljudi
koji su ukraavali zidove bili su Medijci i Egipani.
Sami Persijanci se ne pominju, ali su upravo oni bili ti koji su omoguili ovu kosmopolitsku
sintezu stilova i verovatno su doprineli elementima iz sopstvene tradicije.
Najznaajnija umetnika dostignua Ahemenida ostvarena su na polju arhitekture. Nisu
gradili velike hramove jer su bogovi potovani na ostvorenim oltarima vatre, ak i pre no to je
Zaratustrin (628-551 p.n.e) monoteistiki kredo postao oficijelni iranski kult (verovatno nakon
pada Ahemenida).

Persepolis
Darije I, koji je nasledio Kirovog sina Kambisa II (osvajaa Egipta) 521. p.n.e. preselio je
prestonicu u bivi elamitski grad Susu. Palata koju je tamo podigao oigledno je inspirisana
onom u Vavilonu i po arhitektonskoj koncepciji i po dekoraciji. Na zidovima su se nalazili lavovi
i bikovi od polihromne glazirane opeke, u drutvu sa figurama strelaca Darijeve uvene carske
garde 1000 besmrtnika, kako su ih zvali. I ova palata imala je grandioznu dvoranu za carske
audijencije sa 72 stuba visoka oko 20 metara. Palata je sruena i spaljena negde izmeu 465 i 425
p.n.e. Mnogo bolje je sauvana palata u Persepolisu koju je Darije poeo da gradi 518. p.n.e, a
dovrili su je njegov sin Kserks i unuk Artakserks Isom 70-ak godina kasnije.
Plan palate nema pravilan izgled, ve vie podsea na raspored vojnikog kampa
izgraenog u kamenu. Glavne zgrade nalazile su se na uzdignutoj terasi do koje su vodile
stepenice, plitke i iroke tako da su se i konjanici mogli uspeti uz njih. Bile su izgraene dve
ogromne hipostilne dvorane, dvorana za audijencije (apadana) i jo vea Dvorana sto stubova u
kojoj se nalazio carev presto. Car je u apadani primao persijske i medijanske plemie, a delegate
vazalnih drava u prestonoj dvorani. Stubovi u tim dvoranama imali su jedinstven oblik baze
su bile zvonastog oblika koji se blago irio prema dole, tela stuba su bila veoma vitka, uska i
kanelirana, sa kompleksnim kapitelima u vidu palmovih listova povijenih nadole, sa volutama i
impostnim blokovima (poslednji su bili komponovani u obliku prednjih delova lavljih figura,
bikova ili bikova sa ljudskim glavama).

36

Plan Persepolisa
Jo interesantnija od oblika stubova bila je njihova konstrukcija. Iako se u Persepolisu
gradilo i opekom i postojali su svodovi od opeke, kamen je ovde koriten u meri koja dotada nije
viena u Aziji. Kamen je, pritom, oblikovan na veoma udan nain. Pojedinani tamburi stubova
su nejednake visine, a spojevi sa njima ne poklapaju se sa dekorativnim podelama. Prozori na
rezidencijalnoj palati nisu konstruisani od zasebnih horizontalnih i vertikalnih elemenata, ve je
jedan komad kamena klesan tako da od njega bude napravljen ceo ram prozora u jednom
komadu; stepenice nisu bile sastavljene od pjedinanih gazita i vertikalnih delova, ve je iz
37

kamena klesano po nekoliko kontinualnih celih stepenica odjednom. Ovakva praksa nije mogla
proizai iz prethodnih tradicija drvene gradnje ili opeke. Izgleda da je arhitekta Persepolisa uzor
imao u graevinama direktno klesanim u stenovitim liticama, ije je odlike efikasno kombinovao
sa lakim dvoranama koje su podseale na prostornu prozranost nomadskih atora.

Persepolis, oko 500. p.n.e.

Adiministrativna prestonica Ahemenida bila je Susa, Persepolis je bio imperijalni simbol,
spektakularna pozornica za ceremonije gde su se Velikom caru, Caru careva, Caru Persije
klanjali brojni podanici. Svaki od nekoliko stotina stubova komponovan je od razliitih
nacionalnih elemenata kanelirani jonski stub sa volutama, lisni motivi sa Nila, bikovi i lavovi
iz Mesopotamije sve je to bilo stopljeno u novo carsko jedinstvo. Ipak, Persepolis je imao jo
jednu dimenziju znaenja: mnogi detalji skulptoralne dekoracije ukazuju da se radilo o ritualnom
centru na prvom mestu to je stalno ponavljajui motiv lava koji ubija bika, a koji je bio
protumaen kao znak spajanja zodijakih znakova Lava i Bika na dan prolene ravnodnevnice.
Pesepolis je tako moda bio zamiljen kao veiti spomenik u kamenu koji stalno ponavlja rituale
persijske Nove godine, kada se verovalo da svet biva porobljen pa ponovo stvoren, najpre od
strane boga, a potom simbolino - od cara. Bojeni i glazirani reljefi na zidovima terase verovatno
odraavaju godinje ceremonije koje su se tu odravale red za redom Medijaca i Persijanaca sa
njihovim posebnim ukrasima za glavu, trupe vojnika i horovi sluga koji nose jela za banket koji
je prethodio krunisanju Velikog cara (ime je zavravan festival), duge procesije predstavnika
pokorenih naroda, Baktrijanac sa kamilom, Vavilonac sa grbavim volom, Sirijci koji nose
predmete izraene od metala sve u ast povoljnog poetka Nove godine i nastavka
ahemenidskog svetskog poretka. Sve figure kreu se istim, laganim korakom sa preciznou
38

vojnikog mara, svi imaju podjednako bezizraajna lica i svi su klesani istim stilizovanim i
uniformnim nainom.

Kapitel u obliku bikove glave, Persepolis

Reljef sa stepenita, Persepolis

39

Ove figure slede stilske konvencije koje su ustanovljene skoro 3000 godina ranije u
Sumeru i Egiptu. Bilo da su predstavljeni u punom profilu ili sa uvrnutim torzoima, njihove noge
su uvek prikazane kako vrsto stoje na beskrajnoj liniji tla. Neki asirski reljefi mogli su da im
budu inspiracija, ali u Perzepolisu nema traga njihovoj nervoznoj energiji i dramatinom
intenzitetu. Tela figura su, dodue, tretirana sa snanijim oseanjem za trodimenzionalnu formu,
ali to moe biti posledica gostovanja jonskih vajara za koje se zna da su bili poslani na
persijski dvor. Ipak, razlika izmeu ovih figura i onih koji su tek dve decenije po dovrenju
Persepolisa klesani na Partenonu, ne moe biti upadljivija. Svaki Grk je nezavisno bie i
slobodno se kree u logiki zamiljenom prostoru izvan prednjeg plana. Figure u Persepolisu
ostaju sasvim sputane zakonima gramatike i sintakse vizuelnog jezika koji je mediteranski svet
ve poeo da odbacuje.

40