Karaonija - Marcibanji

Dvorac je graen u etapama krajem XVIII i poetkom XIX veka (od 1797 do
1811) za plemiku porodicu Marcibanji. Dananji izgled zgrada dobija
rekonstrukcijom i dogradnjom iz 1834-6. godine, kada je ureen i park koji ga
okruuje. Dogradnja i rekonstrukcija je izvrena kada je dvorac doao u
vlasnitvo spahijske porodice Karaonji, u ijem vlasnitvu su bila dva dvorca u
Beodri, dananjem Novom Miloevu. Od XIX i poetkom XX veka (do 1918.)
dvorac je bio u posedu porodice Karaonji. Zgrada dvorca je reprezentativna,
kompleksna, spratna, sastavljena od etiri objekta koji formiraju atrijumsko
dvorite. Dekoracija objekta je u duhu klasicistikog stilskog repertoara, sa
dorskim stubovima, dekorativnom plastikom i stilizovanim elementima ograde
terase. Dvorac je jedinstven po tome to je jedini ili jedan od retkih klasicistikih
dvoraca ija osnova nije simetrina. Zgrada je koncipirana u klasicistikom stilu,
a uklopljena je prostor engleskog pejzanog vrta koji je ukraen skulpturama. U
dekorativnoj obradi dosledno je korien klasicistiki stilski repertoar sa
kolonadama dorskih stubova, i stilizovanim ornamentima od kovanog gvoa.
Engleski pejzani vrt sa kamenim platoom se lepo uklopio u obronke Fruke
gore i Dunavom. Park je bio obogaen stablima retkih drvea, egzotinim
etinarima, i ukraen monumentalnim skulpturama, sfingama, pompejskim
stubovima, lavovima i drugim. Pratei ekonomski objekti se nalaze ispred dvorca
prema dunavu, izgraeni su 1850. godine, a u njima su odgajivani konji. I danas
iznad ulaza postoji ploa na kojoj pie da je dvorac sagradila plemika porodica
Marcibanji de Puho, kao i porodini grb na severoistonoj strani. U ovom dvorcu
je boravio panski kralj Filip. Danas dvorac koristi fakultet za evropske pravnopolitike studije. Objekat je u vlasnitvu JP "Vojvodinavode" Novi Sad, ije su
prostorije bile donedavno u dvorcu. Park oko dvorca odrava Gradsko zelenilo,
ali je veina skulptura u parku polomljena ili poruena. Ekonomski objekti su
podeljeni i koriste se kao stambeni stanovi, i u velikoj meri su izgubili
autentinost. Kada je naa ekipa obilazila dvorac u aprilu 2007. zgrada je bila u
dobrom stanju, ako bi se izostavili grafiti koji su naruavali izgled. Dvorac je
spomenik kulture od velikog znaaja.
Legenda:
Krakovska grofica Hana Tomaevska, na svom proputovanju kroz Evropu 1911.
godine se zadrala u Novom Sadu desetak dana. Mladi lekar Jovan Popovi
naao se tu da joj bude na usluzi. Poslednjeg dana grofiinog boravka, mladi je
odluio da prevesla na kameniku stranu, ne bi li u senci dunavskih vrba jo
malo pio zrele, poljske-aristokratske krvi. Bio je kraj septembra. Miholjsko leto.
Dan vreo i uspaljen na kratko, ba kao i grofica. amac su vezali za jednu od
vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priu oprotaja i lanog

obeanja sa grofiinog vrata na njene grudi, zaula se pesma. Obalom je hodio

ovek veoma star i upao neku travu to je rasla u pliaku. Nije ih toliko
iznenadila ni starost ni odrpanost oveka koliko jezovitost melodije koja je
izlazila iz njegovih usta. Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresioniralaiako je starac iao muljevitim delom, tik uz vodu nije ostavljao trag. Starac ih je
pogledao samo jednom i rekao: Idite. Uskoro e sumrak, a onda e poeti pesma
mrtvih. Danas im je stogodinjica." Grofica i lekar su otili nedoreenog
oprotaja, a lekar je sve ovo nakon izvesnog vremena zapisao u svoj dnevnik.
ini se da je u tom zapisu bilo vie ala za nedosegnutim grofiinim telom, no
zapitanosti o ijoj se stogodinjici radilo, i kakvu je pesmu oekivao tog
miholjskog sumraka starac koji je hodao muljem ne ostavljajui trag. Zamak
Karaonija u Sremskoj Kamenici je graen od 1797. do 1811. godine. Tokom tih
15 godina gradnje Dunav je svake godine na Kuninsko leto" (doba kada je
vodostaj najvei i kada se, po predanju ne sme kupati) uzimao po jednog
radnika. Uvek bi se neki od njih, onako oznojan, pokuavao okupati u
bremenitoj, goropadnoj reci, ne hajui za Kunin. Interesantno je da nikada ni
jedno telo nije isplivalo. Ludi su prepriavali da ih je zadrao kod sebe veliki
reni bog, da bi mu ti vredni nevernici sagradili prelepo zdanje, onakvo kakvo su
gradili i na kopnu. Nakon to je zamak sagraen, u njega su se uselila dva
Karaonijeva sestria sa familijama. No, treba rei i to da je svake godine na
kuninsko leto, preko vode, zajedno sa junim vetrom dolazila i pesma utopljenih
neimara, najavljujui jesen, kiu i bolest. Krakovska grofica i mladi lekar su
eleli da ovekovee svoje kratko poznanstvo, ba na stogodinjicu zavretka
zamka i stogodinjicu poslednjeg udavljenog neimara. Prvi stanovnici zamka u
Sremskoj Kamenici su bili veoma boleljivi. Uostalom, smatra se da su vlasnici
zamkova pored voda bili osueni na dve stvari - na mudrost (koja se esto
graniila sa ludilom) i na preranu smrt iji je uzrok ponajee bivala
tuberkuloza. Uzrok mudrosti je verovatno bio Dunav, koji svojom neumitnou
upozorava, a uzrok bolesti je bila njihova mazohistika zaljubljenost u reku.
Dunav se ne podaje niti trpi ljubavnike. On trai danak... Dunav je posesivan, i
nametljivcima, mesto svoga okrepljujueg mirisa, nudi vlagu pod kostima.
Vlasnici zamka Karaoni su bili mudriji i preduzimljiviji, ali samo do svoje 50.
godine. Kasnije, tamudrost je prelazila u ludilo, koje je uvek bilo protkano
tuberkulozom i kratkovenou. Porodini lekar ogranka familije Karaoni u
Sremskoj Kamenici je zapisao da su naroito bili osetljivi na miris ozona posle
kie i na tople june vetrove koji su dolazili sa Dunava. Jo jedna interesantna
stvar: svi su bolovali od identinih AUDITIVNIH halucinacija. im bi leto poelo
da uranja u jesen, sa svakim sumrakom bi esto stavljali dlanove na ui. No ni to
im nije pomagalo. U septembru i oktobru, svaki put, nakon kie bi sedeli
sklupani u uglovima svojih soba, i pod nos sami sebi stavljali miriljavu so i
sire, samo da ne osete miris ozona. Nakon izvesnog vremena, vetar bi, po

njihovom prianju, donosio neke zvuke samo njima dostupne. Ubrzo posle toga,
poeli bi da kalju. Ponekad je u goste vlasteli dolazio i travar Andrija. O tom
oveku se nita nije znalo - ni gde ivi ni koliko godina ima. Za njega se govorilo
da se rodio star i prestar. Bio je toliko mrav i lak da se nije uo kada bi hodao
hodnicima zamka. Sestrii Karaoni bi ga primetili tek kada bi stao tik uz njih,
ili kada bi nm svoju vazduastu ruku stavio na rame. Andrija bi esto govorio da
je lek od tuberkuloze u aju od pomeanog umskog bilja. To 6ilje se bere i na
obali Dunava i u umi, ali svako svoj lek mora sam brati i sam spravljati, da bi
ovaj bio delotvoran. No, vlastela ga nije sluala. Iako su i u samom njihovom
zamku stilovi bili pomeani (prvi red porte su jonski, a drugi korintski stubovi),
travu nisu meali. Razlog nije bio taj, to Andriji nisu verovali, no zato to su se
bojali da idu u umu ili na obalu reke. ta, ako ih u umi uhvati kia, ozon ojaa,
a oni nemaju sobe u ijem uglu bi se skupili. S druge strane, Dunav je u sebe
unedrio pesmu mrtvih neimara koja tako slatkasto i zamamno zove sebi. Kada
ne bi uspevao da ih nagovori, Andrija bi odlazio i ne bi prolo puno vremena, a
negde bi se iz kamenike ume zaula pesma identina onoj koju bi svakog
miholjskog leta donosio juni vetar s Dunava. Dunav prezire kaljanje, zato je
esto pozivao vlastelu k sebi. Ali, ljudi su kukavice. Bilo im je drae da godinama
kidaju kaljem plua, nego da brzo skonaju... U vreme rekonstrukcije i
dogradnje zamka od 1834. do 1836, pa sve do 1850, dok nisu potpuno dovreni i
ekonomski objekti, u mnogim pukotinama zidina, i spod drvea, parka i u
paprati, mogle su se pronai bele svilene maramice sa krvavim ispljuvcima. Ovo
bi bio kraj prie o Karaonijevom zamku u Sremskoj Kamenici kraj Novog
Sada. Moda bi jo trebalo dodati i ovo: svoj dnevnik lekar Jovan Popovi
zavrava podatkom da Krakovska grofica Ana Tomaevska nikada nije stigla u
Poljsku. Pri povratku u svoju zemlju se razbolela i ubrzo umrla u Solnoku, u
Maarskoj, gde je i sahranjena. Oevici su javili da se sve desilo u nekoliko dana.
Kau naglo prokaljala krv... (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI
ZATRAVLJENIH KULA" Milana Belegianina)
Dvorac nije otvoren za posetioce!