KRIMINAL I PRESTUPNIKO PONAANJE

SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE

UVOD

Opte je poznata injenica da ovekovim drutvenim ivotom upravljaju pravila i norme.

Ponaanje koje naruava ova pravila i norme naziva se devijantnim i danas nije mogue
navesti primer drutva za koje bi se moglo rei da u njemu nije prisutan nekakav oblik
devijantnog ponaanja. Devijantni pojedinci jesu oni koji odbijaju da ive po pravilima koje
veina ljudi potuje. To su nasilni kriminalci, uivaoci droga, prostitutke i ostali ,,otpadnici,
koji se ne uklapaju u ono to veina definie kao normalne standarde prihvatljivog ponaanja.
Prouavanje kriminala i prestupnikog ponaanja jedna je od najkontroverznijih i
najsloenijih oblasti u sociologiji. Za razliku od nekih sociolokih oblasti u kojima je odreeni
teorijski pristup vremenom postao najuticajniji, za prouavanje prestupnikog ponaanja i
dalje je od znaaja vie teorijskih gledita. Ve su neki od osnivaa sociologije, poput Emila
Dirkema, primetili da stepen devijantnosti raste kako se drutva uveavaju, uslonjavaju i
postaju podeljena iznutra. Takva situacija postaje mogue kada mehanizmi drutvene kontrole
postanu nedovoljni i neodgovarajui.

SOCIOLOGIJA DEVIJANTNOG PONAANJA

Devijantnost u svakodnevnom jeziku oznaava skretanje s prihvaenog puta. Mnoge

socioloke definicije devijantnosti samo razrauju tu ideju. Tako se devijantnost sastoji od
onih inova koji ne slede norme i oekivanja neke odreene drutvene grupe. Devijantnost
moe biti pozitivno sankcionisana (nagraena), negativno sankcionisana (kanjena) ili
jednostavno prihvaena bez nagrade ili kazne. U kategorijama gornje definicije devijantnosti
vojnik na ratitu koji se izlae opasnosti vie nego to to dunost zahteva moe se nazvati
devijantnim, jednako kao i fiziar koji kri pravila svoje discipline i razvija neku novu teoriju.
Njihova devijantnost moe biti pozitivno sankcionisana: vojnik moe biti nagraen ordenom,
fiziar Nobelovom nagradom. Meutim, u sutinskom smislu nijedan od njih nije devijantan,
budui da se i jedan i drugi pokoravaju vrednostima drutva; vojnik vrednosti ratnike
hrabrosti, a fiziar vrednosti naunog napretka. Za razliku od toga, ubica zastranjuje ne samo
od normi i oekivanja drutva, ve i od njegovih vrednosti, posebno vrednosti koja se polae
na ljudski ivot (Haralambos i Heald, 1989: 390). Njegova devijantnost uglavnom dovodi do
opteg neodobravanja i kanjavanja. Trei oblik devijantnosti se sastoji od inova koji se ne
poklapaju s normama i oekivanjima nekog odreenog drutva, ali se uglavnom toleriu i
prihvataju. Na primer, stara dama s kuom punom maaka ili stari gospodin koji je pasionarni
kolekcionar satova spadaju u tu kategoriju. Okolina obino ne nagrauje niti kanjava njihovu
ekscentrinost. Oni su jednostavno definisani kao malo udni, ali bezazleni i stoga se
njihovo ponaanje tolerie.
Vano je napomenuti da devijantnost i kriminal nisu sinonimi, iako se u veini sluajeva
preklapaju. Kako pie Entoni Gidens: ,,Pojam devijantnosti mnogo je iri od pojma kriminala,
koji se odnosi samo na ono nekonformistiko ponaanje kojim se kri zakon. Mnogi oblici
devijantnog ponaanja nisu kanjivi po zakonu. Tako, na primer, studije o devijantnosti mogu
ispitivati potpuno razliite pojave kao to su nudizam, rejv kultura i takozvani putnici Novog
doba (Gidens, 2007: 211). U praksi, podruje prouavanja koje je obuhvaeno sociologijom
devijantnog ponaanja obino je ogranieno na devijantnost koja rezultira negativnim
sankcijama. Ameriki sociolog Maral B. Klinard je predloio da se termin devijantnost
rezervie za one situacije u kojima se ponaanje odvija u nedopustivom smeru i to u dovoljnoj
3

meri da pree granicu tolerancije zajednice. Premda ova definiciju nije opteprihvaena meu
sociolozima, ona ipak opisuje podruje koje istraivanja obino obuhvataju. Prema
Klinardovoj definiciji, zloin i delinkvencija su najoigledniji oblici devijantnosti. Zloin
ukljuuje one aktivnosti koji kre zakone neke zemlje i koji se slubeno kanjavaju. S druge
strane, delinkvencija se odnosi na zloinaku aktivnost mladih ljudi. Meutim, mnogi
devijantni inovi koji se ne odobravaju nisu definisani kao zloinaki. Na primer, alkoholizam
i pokuaj samoubistva u Velikoj Britaniji danas se ne smatraju ilegalnim. Sociolozi se u praksi
uglavnom fokusiraju na sledee tipove devijantnosti koji se obino podvode pod Klinardovu
definiciju: zloin i delinkvenciju, ilegalnu upotrebu droge, prostituciju, duevne bolesti,
samoubistvo, alkolizam i homoseksualizam (Haralambos i Heald, 1989: 391).
Devijantnost je relativna, to znai da ne postoji apsolutni nain da se definie devijantan
in. Devijantost se moe definisati samo u odnosu na neki odreeni standard, a nema
standarda koji bi bili fiksni ili apsolutni. Kao takva, devijantnost varira od vremena do
vremena ili od mesta do mesta. U nekom odreenom drutvu, in koji se danas smatra
devijantnim moda e u budunosti biti definisan kao normalan. in koji je u jednom drutvu
definisan kao devijantan, moe biti shvaen kao potpuno normalan u drugom drutvu. Drugim
reima, devijantnost je odreena kulturom, a kulture se menjaju tokom vremena i razlikuju se
od drutva do drutva. Navedene take mogu se ilustrovati sledeim primerima. U nekim
razdobljima, u zapadnom drutvu smatralo se devijantnim da ene pue, da se minkaju i da
konzumiraju alkohol u javnosti. Danas je situacija znatno drugaija. Isto se tako i definicija
zloina vremenom menjala. Homoseksualnost je nekada u Britaniji bila krivino delo.
Meutim, od 1969. dobrovoljan odnos izmeu dvojice odraslih pojedinaca unutar etiri zida
vie nije ilegalan (Haralambos i Heald, 1989: 391). Do sada predloena koncepcija
devijantnosti razmerno je jednostavna. Pod devijantnou podrazumevamo one inove koji ne
podleu normama i oekivanjima lanova nekog odreenog drutva. U obliku u kojem je
prouavaju sociolozi, ona se obino odnosi na one inove koji izazivaju optu osudu lanova
drutva. Devijantnost je relativan pojam. Postpuci devijantnih samo su u odnosu na norme
nekog odreenog drutva u nekom odreenom razdoblju istorije1.
1 Emil Dirkem je bio prvi sociolog koji je uoio injenicu da ukoliko se u jednom drutvu
odreena pojava prihvata kao normalna, u nekom drugom drutvu ta ista pojava moe biti
tretirana kao patoloka. Kada je u pitanju Dirkemovo razlikovanje normalnog i patolokog,
treba rei da je ovaj autor normalno izjednaio sa onim to se u jednom drutvu uzima kao
prosek, dok se svako odstupanje od proseka shvata kao patoloka pojava. Isto tako, Dirkem je
izneo miljenje da je devijantno ponaanje neizbena pojava u svakom drutvu, te da ono
ispunjava dve vane funkcije. Prvo, devijantnost ima snagu inovacije i dovodi do promene i
4

OBJANJENJE KRIMINALA I PRESTUPNIKOG

PONAANJA

Neki od prvih pokuaja objanjavanja krimalnih dela bili su biolokog karaktera. Izvor
kriminala i devijantnosti po ovim tumaenjima bile su uroene osobine pojedinaca. Italijanski
kriminolog ezare Lombrozo, koji je radio sedamdesetih godina 19. veka, smatrao je da se
kriminalni tipovi mogu prepoznati po odreenim anatomskim karakteristikama. On je
prouava izgled i fizike karakteristike kriminalaca, kao to su oblik lobanje i ela, veliina
vilice i duina ruku i zakljuio da one odraavaju crte koje su se zadrale iz ranijih faza
evolucije oveka. Lombrozo je priznavao da drutvo moe vriti uticaj na razvoj kriminalnog
ponaanja ali je ipak veinu kriminalaca smatrao bioloki degenerisanim ili slaboumnim.
Budui da nije dolo do njihovog potpunog razvitka kao ljudskih bia, oni tee da se ponaaju
na nain koji nije u skladu sa drutvenim principima i normama. Lombrozove ideje potpuno
su odbaene, ali se i dalje predlau slina gledita.
Kao i bioloka tumaenja, psiholoke teorije krivino delo i devijantno ponaanje dovode
u vezu s pojedinanim ljudima, a ne sa drutvom u celini. Meutim, dok se bioloke teorije
usredsreuju na fizike karakteristike koje nekog pojedinca ine predodreenim za krivino
delo, psiholoka gledita zasnivaju se na posebnim tipovima linosti. Rana kriminoloka
istraivanja sprovedena su po zatvorima i drugim institucijama, kao to su duevne bolnice. U
takvim okruenjima, najvie su vrile uticaj ideje iz psihijatrije. Naglasak se stavljao na
karekteristine crte kriminalaca, kao to su ,,slaboumnost i ,,moralna izopaenost (Gidens,
2007: 215). Hans Ajzenk je zastupao miljenje da su abnormalna duevna stanja nasledna;
zbog toga neko moe biti sklon zloinu ili moe imati probleme u procesu socijalizacije. I
bioloka i psiholoka tumaenja kriminaliteta polaze od stanovita da je devijantnost znak
neeg ,,loeg u pojedincu, a ne u drutvu. Po ovim teorijama krivino delo nastaje pod
uticajem faktora koji su van kontrole pojedinaca, a nalaze se ili u njegovom telu ili u
njegovom umu. Prema tome, kada bi kriminologija mogla uspeno da utvrdi uzroke zloina,
drugo, ono ima funkciju odravanja granice izmeu prihvatljivog i neprihvatljivog ponaanja
u drutvu.
5

bilo bi mogue i ,,leiti te uzroke. U tom pogledu, ove teorije krivinih dela, i bioloka i i
psiholoka, po svojoj prirode su pozitivistike. Pozitivizam zastupa stav da ako se naune
metode primene na prouavanje drutvenog sveta, mogue je otkriti osnovne istine o tom
svetu2. U sluaju pozitivistike kriminologije, to je vodilo miljenju da empirijska istraivanja
mogu tano da ustanove uzroke kriminala i, sledstveno tome, da daju predloge kako da se on
iskoreni.
Rana pozitivistika kriminologija naila je na veliki otpor kasnijih istraivaa. Oni su
smatrali da svaka iole zadovoljavajua ocena o prirodi kriminala mora biti socioloka, jer svi
aspekti takvog dela u prvom redu zavise od drutvenih institucija. Tako se vremenom
naglasak sa tumaenja po kojima je zloin povezan sa pojedinanim ljudima premeta na ona
koja istiu socio-kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupnikog ponaanja. Na primer,
prema funkcionalistikim teorijama kriminal i prestupniko ponaanje nastaju kao posledica
strukturalnih tenzija i nedostataka moralne regulacije u drutvu. Ako tenja pojedinaca i grupa
u drutvu nisu na odgovarajui nain zadovoljene i nagraene, taj raskorak izmeu eja i
njihovog ispunjenja rezultirae devijantnim pobudama nekih lanova tog drutva. Robert
Merton, jedan od najpoznatijih predstavnika funkcionalizma, bio je miljenja da je
prestupniko ponaanje prirodna reakcija pojedinaca na situacije u kojima su se nali (Gidens,
2007: 217). On je razlikovao pet moguih naina reagovanja na tenziju koja postoji izmeu
drutveno prihvaenih vrednosti i ogranienih sredstava za njihovo ostvarivanje:

Konformisti prihvataju i opteprihvaene vrednosti i konvencionalna sredstva za

njihovu realizaciju, bez obzira da li su u tome uspeni ili ne. Veina ljudi spada u

ovu kategoriju.
Inovatori nastavljaju da se pridravaju drutveno prihvaenih vrednosti ali koriste
nelegitimna ili nezakonita sredstva da do njih dou. Primer ovog tipa

predstavljaju kriminalci koji stiu bogatstvo kroz neke nezakonite delatnosti.

Ritualisti se pridravaju drutveno prihvaenih standarda iako gube iz vida
vrednosti koje stoje iza tih standarda. Pravila se slepo potuju radi njih samih, bez
nekog ireg cilja. Ritualisti bi bili oni ljudi koji ostaju privreni dosadnim

2 Osniva pozitivizma kao pravca u filozofiji ujedno je i zvanini osniva sociologije Ogist
Kont. Kont je sociologiju u njenom zaetku nazivao socijalna fizika, iz razloga to je fizika
kao najrazvijenija prirodna nauka trebala da slui kao uzor drutvenim naukama. Kont je bio
ubeen da je nauno prouavanje drutva mogue koliko i nauno prouavanje fizikog sveta,
kao i da je nauno znanje o drutvenim fenomenima mogue upotrebiti za reavanje
drutvenih problema.
6

poslovima ak i kada ti poslovi ne pruaju nikakve izglede za uspenu karijeru, a

ni dovoljno beneficija.
U kategoriju onih koji se povlae spadaju ljudi koji su potpuno izgubili
takmiarski duh, istovremeno odbacajui i dominantne vrednosti i odgovarajua
sredstva za njihovo ostvarivanje. Takvi pojedinci, uglavnom, ,,naputaju drutvo.
Primer za ovu kategoriju mogli bi biti pripadnici zajednica koje se same

izdravaju i sami su sebi dovoljni.

Buntovnici odbacuju i postojee vrednosti i sredstva za njihovo ostvarenje, ali
imaju jaku elju da ih zamene novim i da na taj nain rekonstruiu drutveni
sistem. U ovu kategoriju spadaju lanovi radikalnih politikih grupa.

Sociolozi

koji

kriminal

prestupniko

ponaanje

prouavaju

sa

stanovita

interakcionizma stavljaju naglasak na devijantnost kao na drutveno oblikovanu pojavu.

Takvi autori odbacuju ideju da postoje tipovi ponaanja koji su uroeno ,,devijantni.
Interakcionisti su pre zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponaanje
uopte definie kao devijantno i zato se odreene grupe za razliku od drugih obeleavaju kao
devijantne. Jedan od prvih pisaca koji su smatrali da se devijantnost stie kroz interakciju sa
onima koji su presupnici bio je Edvin H. Saderlend. 1949. godine on je izneo ideju koja je bila
od velikog uticaja na kasnije radove interakcionista; naime, on je povezao kriminal sa, kako je
on to nazvao, diferencijalnim udruivanjem (Gidens, 2007: 218). Ova ideja u osnovi je vrlo
jednostavna. U drutvu u kojem postoji mnotvo subkultura, neka drutvena okruenja
podstiu nezakonite delatnosti, dok drugi to ne ine. Pojedinci postaju delinkventi dolaenjem
u kontakt sa ljudima koji su nosioci normi kriminalnog ponaanja. Veim delom, prema
Saderlendu, kriminalno ponaanje ui se u okviru tih osnovnih grupa, naroito u grupama
vrnjaka. Ova teorija je suprotna stanovitu prema kojem psiholoke razlike odvajaju
kriminalce od onih koji to nisu. Po ovoj teoriji, kriminalne aktivnosti ue se na slian nain
kao to se ue i one koje su u skladu sa zakonom, i kao da su usmerene ka istim potrebama i
vrednostima. Na taj nain, lopovi su ba kao i oni ljudi koji na opteprihvaen nain rade da bi
zaradili novac, samo to biraju nezakonita sredstva da bi taj cilj ostvarili.
Jedan od najvanijih pristupa u objanjavanju kriminaliteta je teorija etiketiranja.
Zastupnici ovog pristupa tumae devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa,
ve kao proces interakcije izmeu prestupnika i onih koji to nisu. Po njihovom miljenju,
moramo otkriti zato se neki ljudi etiketiraju kao ,,devijantni da bismo mogli razumeti samu
7

prirodu devijantnosti u odnosu na prestupniko ponaanje. Ljudi koji predstavljaju snage

zakona i reda ili su u stanju da nametnu odreenja konvencionalne moralnosti drugim
ljudima, najvie ,,priivaju etikete. Uglavnom, pravila po kojima se definie prestupniko
ponaanje donose bogati za siromane, mukarci za ene, stariji za mlae, i etnike veine za
manjinske grupe. Na primer, mnoga deca igraju se u tuim batama kada pobegnu iz kole ili
da bi krala voe. U delovima grada gde ive bogatiji, roditelji, nastavnici i policija na ovo
gledaju kao na nevinu deju razonodu. Meutim, u siromanijim delovima na ovo bi se,
moda, gledalo kao na dokaz sklonosti ka maloletnikoj delinkvenciji. Kada dete jednom
dobije etiketu delinkventa, ono se igoe kao kriminalac, a nastavnici i budui poslodavci
verovatno e ga smatrati nepouzdanim. U oba sluaja, postupci su isti, ali dobijaju razliita
znaenja. Hauard Beker jedan je od sociologa koji se najvie dovodi u vezu sa teorijom
etiketiranja. On je eleo da pokae kako se identiteti prestupnika stvaraju kroz etiketiranje pre
nego kroz devijantne pobude ili ponaanja. Prema ovom autoru devijantno ponaanje jeste
ono ponaanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. On je uputio velike zamerke pristupima u
kriminologiji koji su naglaavali otru podelu izmeu normalnog i devijantnog. Po miljenju
ovog autora, devijantno ponaanje nije odluujui inilac da neko bude oznaen kao
devijantan. Pre e biti da postoje procesi koji nisu povezani sa ponaanjem kao takvim a koji
su od velikog uticaja na to da li se neka osoba etiketira kao devijantna ili ne. Zemlja porekla,
nain oblaenja ili govora mogu biti kljuni inioci koji odreuju da li e se nekom priiti
etiketa devijantnog. Najvanije Bekerovo delo na temu devijantnog ponaanja nosi naslov
Autsajderi3, u kojem je zapisao sledee: ,,devijantnost nije jednostavno svojstvo, kojeg ima u
nekim vrstama ponaanja, a nema u drugim. Naprotiv, ona je proizvod procesa koji ukljuuje
reakcije drugih ljudi na to ponaanje. Isto ponaanje, moe biti povreda pravila u jednom
trenutku, ali ne i u drugom; ono moe biti prestup kad ga poini jedna osoba, ali ne i ako je u
pitanju neka druga; neka pravila se kre nekanjeno, druga ne. Ukratko, da li je dati in
devijantan ili nije zavisi delom od prirode ina (to jest, da li se njime kri neko pravilo), a
delom od toga ta drugi ljudi povodom njega preduzmu (Beker, 1998: 84).

3 Ova Bekerova knjiga je prvobitno objavljena 1963. godine.

8

STRATEGIJE ZA SMANJENJE KRIMINALA

Kriminal je jedan od najveih problema u savremenom drutvu. Jedan od osnovnih

zadataka socijalne politike u modernim dravama jeste kontrola kriminala i prestupnikog
ponaanja. Dok su nekada drave nastojale da svojim graanima garantuju sigurnost, danas je
socijalna politika usmerena na ,,kontrolu nesigurnosti (Gidens, 2007: 231). Najee
primenjivani naini obraunavanja sa kriminalom jesu pojaana upotreba policijske snage,
efikasno pravosue i izricanje sve duih zatvorskih kazni. ,,Situaciona prevencija kriminala
kao to su zatita mete i sistemi prismotre bili su popularni pristupi u upravljanju rizikom od
kriminala. Kreatori politike rado se opredeljuju za pomenute tehnike jer su relativno
jednostavne za uvoenje i primenu pored postojeih metoda odravanja reda, a deluju i kao
sredstvo za smirivanje graana jer stvaraju utisak da se preduzima odluna akcija protiv
kriminala. Meutim, poto se takve metode ne bave sutinskim uzrocima kriminala kao to
su drutvene nejednakosti, nezaposlenost i siromatvo najvei uspeh postiu u zatiti
odreenih segmenata stanovnitva od kriminala i u premetanju delinkvencije u druga
podruja. Jedan primer delovanja pomenutih metoda jeste fiziko izoptavanje odreenih
kategorija ljudi sa javnih mesta kao to su biblioteke ili parkovi da bi se smanjio i predupredio
kriminal. Takva mesta sve vie se pretvaraju u ,,bezbednosne balone. Aktivnosti upravljanja
rizikom kao to su policijske kontrole, timovi za pruanje line bezbednosti i sistemi
prismotre usmereni su na zatitu javnosti od potencijalnih opasnosti. Na primer, u trgovakim
centrima takve mere sigurnosti sve su uoljivije i predstavljaju deo ,,pogodbe izmeu
preduzea i potroaa. Da bi privukle i zadrale potroae, kompanije svojim klijentima
moraju osigurati bezbednost. Sve vie se javlja tendencija da se mladi udaljavaju sa takvih
mesta jer se smatraju veom pretnjom po bezbednost. Jedna od posledica takve politike jeste
da mladi sve vie uviaju da je sve manje javnih mesta koja su im dostupna (Gidens, 2007:
232).
9

Kao odgovor na poveanje kriminala povean je broj policijskih jedinica. Kada dolazi do
porasta stope kriminala, gotovo neizbeno dolazi do zahteva javnosti za veim brojem
policajaca, a drava, u elji da pokae odlunost u obraunu sa kriminalom, to spremno
prihvata. Odravanje reda popularno se smatra temeljom odravanja zakona i drutvenog
poretka. Ipak, treba dodati i to da je suzbijanje kriminala usko povezano sa stvaranjem jakih
zajednica. Veoma dugo su u centru panje bila skoro samo teka kriminalna dela, kao to su
pljake, fiziki napadi ili nasilniko ponaanje. Meutim, ini se da znaaj sitnijih kriminalnih
dela i izazivanje nereda na javnim mestima sve vie raste. U evropskim i amerikim
gradovima, graani kao probleme navode naputene automobile, pisanje grafita, prostituciju,
maloletne bande i sline pojave. Ponaanje kojim se remeti red i mir predstavlja znak za
graane da taj deo grada nije bezbedan. Graani u strahu nastoje da to manje izlaze iz svojih
kua, izbegavaju da idu u odreene delove grada i smanjuju broj svojih uobiajenih aktivnosti
i druenja. Poto se fiziki povlae iz drutva, oni se istovremeno povlae i iz raznih akcija
meusobne pomoi i podrke, odbacujui na taj nain one oblike drutvene kontrole koje su
ranije omoguavale da se odri pristojno ponaanje u okviru zajednice. Zbog toga se postavlja
pitanje kakve mere treba preduzeti da bi se spreio takav razvoj dogaaja? Prema jednoj ideji
smatra se da bi policija morala usko da sarauje sa graanima kako bi se unapredili standardi
lokalne zajednice i pristojno ponaanje, i to preko sistema obrazovanja, ubeivanja i
savetovanja, umesto stavljanja u zatvor. Odravanje reda u zajednicama ne podrazumeva
samo ukljuivanje samih graana, ve i menjanje stanovita koja su karakteristina za
policiju. Ponovni naglasak na suzbijanju kriminala, a ne na sprovoenju zakona moe ii u
korak sa uspostavljanjem mera za odravanje reda u zajednici. Izolovanost policije od onih
kojima bi trebalo da slui esto kod policajaca izaziva oseaj napetosti, ba zbog nedovoljnog
broja redovnih kontakata sa obinim graanima.
Da bi delovalo na pravi nain, saradnja vlade i raznih slubi, pravosua, lokalnih
udruenja i lokalne zajednice mora ukljuivati sve ekonomske i etnike grupe. Vlada i biznis
mogu delovati zajedno u uspostavljanju reda u gradovima. Jedan model takve zajednike
akcije jeste stvaranje podruja za unapreenje privrede, u kojima korporacije uestvuju u
stratekom planiranju i koje nude investicione programe za ta podruja. Da bi ovi programi
bili uspeni, potrebna je dugorona posveenost drutvenim ciljevima. Ipak, vano je naglasiti
da postoji vrsta veza izmeu nezaposlenosti, siromatva i kriminala. Borba sa ovim
drutvenim problemima mora biti usaglaena sa programima zajednice u suzbijanju kriminala.
Ti programi mogu zapravo dati posredne i neposredne dorinose unapreenju socijalne pravde.
10

Tamo gde dolazi do propadanja drutvenog poretka zajedno sa javnim slubama, dolazi do
smanjenja i drugih mogunosti, kao to su nova radna mesta. Ponovno uspostavljanje takvih
mogunosti moe se postii poboljanjem kvaliteta ivota u lokalnoj sredini (Gidens, 2007:
235).

ZAKLJUAK

Na kraju treba pomenuti da se tradicionalni strah od kriminala zasniva na prestupima kao

to su kraa, provala, fiziki napadi i silovanje, to jest na obicima ,,ulinog kriminala za koje
se, uglavnom, vezuju mladi mukarci iz radnike klase. Medijsko izvetavanje poveanih
stopa kriminala esto u prvi plan istie ,,moralno posrnue mladih ljudi i probleme kao to su
nasilniko ponaanje, neopravdano izostajanje iz kole i uzimanje droge. Po miljenju nekih
sociologa ovo izjednaavanje mladih sa krivinom aktivnou nije novo. Analiza kriminalne
aktivnosti meu omladinom retko kad je jednostavna. I dok pojam kriminala podrazumeva
krenje zakona, kriminalitet meu omladinom esto se dovodi u vezu sa aktivnostima koje,
strogo govorei, i nisu zloini. Antisocijalno ponaanje, subkulture i nepriznavanje
opteusvojenih normi kod mladih ljudi moe se smatrati delinkvencijom, ali ne i kriminalom.
U svakom sluaju, kriminal i prestupniko ponaanje e nastaviti da predstavljaju gorue
probleme savremenog drutva, a pravi pristup u njihovom reavanju moda jo uvek nije
otkriven.

11

LITERATURA

1. Beker, Hauard S. (1998). Devijantnost i devijantni. U: Spasi, Ivana. (prir.).

Interpretativna sociologija: socioloka hrestomatija. Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
2. Gidens, Entoni. (2007). Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet.
3. Haralambos, Michael i Robin Heald. (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus.

12

SADRAJ

UVOD2
SOCIOLOGIJA DEVIJANTNOG PONAANJA.....................................................................3
OBJANJENJE KRIMINALA I PRESTUPNIKOG PONAANJA.......................................5
STRATEGIJE ZA SMANJENJE KRIMINALA........................................................................9
ZAKLJUAK...........................................................................................................................11
LITERATURA..........................................................................................................................12

13