Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje: Sociologija

Zato se tradicije izmiljaju

Prihvatanje i sledjenje izmiljenih tradicija

Student:

Profesor:

Milovanovi Tamara SO14-97

Vladimir Vuleti

Uvod u sociologiju II

Kako se tradicije izmiljaju?

Kako bi uspeli da prikaemo ovu knjigu, prvo je potrebno da znamo kako izmiljene
tradicije nastaju. Kako do njih dolazi, na koji nain se tradicija izmisli, kako ona opstane i
na samom kraju, koja je svrha izmiljanja tradicija.
Mnoge tradicije koje su nam poznate mogu izgledati jako staro i davno utemeljeno.
Meutim, to nije uvek tako. Veliki broj takvih tradicija je relativno nov i ne tako davno
utemeljen. Pre svega, potrebno je razlikovati pojam tradicija od pojma obiaj.
Svrha tradicija, pa i onih izmiljenih, jeste njihova nepromenljivost. Prolost, bilo da je
ona stvarna ili izmiljena, namee fiksne radnje poput ponavljanja. Obiaj, sa druge
strane, ne spreava promene i inovacije, ali obiaj mora da odgovara ili bude identian sa
prethodnim obrascima i tu imamo vrstu granicu (Hobsbom, 1983:7).
Zato zapravo i dolazi do toga da se neka tradicija izmisli? Nove tradicije nastaju kada
stare tradicije ne mogu vie da se koriste, ili kada ne mogu da se prilagode. Meutm, to
se tie nastanka novih tradicija u posle industrijske revolucije, moemo da razlikujemo tri
tipa koja se donekle preklapaju. Prvi tip je onaj koji slui za uspostavljanje ili
simbolizovanje socijalne kohezije. Drugi tip slui za uspostavljanje ili legitimizaciju
institucija, statusa ili odnosa identiteta. Na kraju, trei tip tradicija su one iji je cilj
socijalizacija, usadjivanje ljudima odredjenih sistema vrednosti i verovanja, uenja o
ponaanju. Da bi zapravo odgovorili na prvobitno pitanje o tome kako se zapravo neka
tradicija izmisli, za primer moemo da iskoristimo bransku tradiciju kotske.

Kada danas posmatramo neko kotsko okupljanje, primeujemo odreene stvari koje ih
izdvajaju od nekog drugog naroda. Oni nose kiltove, koji se smatraju njihovom
tradicionalnom odeom. Svaki kilt je izatkan kao tartan ( karirani uzorak koji se ponavlja,
najee u obliku kvadrata, linija, pravougaonika), ije are i boje oznaavaju pripadnost
odreenom klanu. Sviraju se gajde, koje takoe nisu toliko stare koliko se misli. Zapravo,
ceo koncept o nekoj posebnoj kulturi i tradiciji Gornje kotske je retrospektivan izum.
kotski brani nisu bili formirani kao narod sve do kraja sedamnaestog veka. Do tada su

jednostavno dolazili iz Irske ( Hobsbaum E, Rejndzer T, 1983:27). S obzirom da je bila

zavisna od Irske, kotska kultura je ostala potisnuta. I dok je Irska u kulturnom pogledu
zaista bila istorijska nacija, za kotsku to ne moemo rei- ona jednostavno nije imala
odvojenu i nezavisnu naciju. Krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog veka, poinje
stvaranje nezavisne tradicije Gornje kotske i to se odvijalo u tri faze. Prva faza je bila
kulturna pobuna protiv Irske, gde su se koti ak usudili da kau da su oni zapravo
nezavisna i stara kultura, a da je Irska kulturna kolonija. Druga faza je bila vetako
stvaranje novih branskih tradicija koje su predstavljali kao drevne, originalne. Trea faza
je bila nuenje tih tradicija istorijskoj Donjoj kotskoj, koje su to prihvatile. Upravo ovde
moemo da vidimo primer kako je jedna stara legenda, o tome da su Irci pripadnici
drevne kotske, posluila u samom procesu izmiljanja i prihvatanja tradicija. Ona je,
naravno, pobijena 1729. godine, ali su ljudi nastavljali da staju u njenu odbranu. Veliku
ulogu u stvaranju lane tradicije kota su imala dva mukarca: Don Makfirson,
svetenik, I Dejms Makferson, prevodilac. Oni su radili sporazumno, i uz pomo dva
odvojena ina falsifikovanja, oni su izmislili itavu novu tradiciju i istoriju kotske.
Naravno, ta knjievnost i ta istorija su bili ukradeni od Irske(Hobsbaum E, Rejndzer T,
1983: 30). Njih dvojica su sakupljali Irske balade, epove, literaturu iz koje su besramno
izbacili Irsku i zamenili kotskom. Njihov postupak je ubedio veliki broj ljudi, i na ovaj
nain oni su od kotskih brana, koje su smatrali divljacima, napravili narod sa bogatom
istorijom i uinili ih slavnima. Bio je potreban itav vek da bi se kotska isistila od
Makfirsonovih lai i izmiljotina. to se tie tartankog filibega odnosno modernog kilta,
on takoe nije njihov izum i on se ak i ne pominje do osamnaestog veka. Njega je
zapravo izmislio Englez 1707. godine, a klanovski tartan je ak i jo mlai izum. Kako su
kotski brani bili Irci koji su samo preli sa jednog ostrva na drugo, njihova nonja se
nije nita razlikovala od Irske. Najraniji dokaz za postojanje razliitih ablona na kiltu se
javlja krajem sedamnaetog veka, ali on nije imao nikakve veze sa odreenim klanovima
ve sa lokalitetom. Ideja o posebnim klanoviskim tartanima je krenula od proizvoaa,
koji dugo nisu imali drugih muterija sem brana, i sada kada su videli priliku za
proirenje posla, reili su to da iskoriste.

Ovde moemo da napravimo mali zakljuak i da sumiramo do sad napisano. Ovo je bio
jedan primer kako su ljudi sposobni ne samo da izmisle jednu tradiciju, ve i da stvore
itavu istorju, umetnost, knjievnost. Takoe, moemo da primetimo i koliko su lako ljudi
to prihvatili, menjali odnose izmeu sebe, kako su se menjali odnosi prema odreenim
narodima. Za sve to nije bilo ak ni potrebno mnogo vremena.

Sa druge strane, imamo sluaj gde se u jednoj kulturi javlja paradoks. Tokom
osamnaestog i devetnaestog veka, kulturni ivot Velsa poinje polako da se gubi i da
jenjava. Ono to je paradoksalno je to to u isto vreme poinje da raste zainteresovanost
za sve to je Velko. Velani su u kratkom vremenskom periodu postajali sve slini
Englezima. Nestajala je njihova veselost, jezik je sve vie menjan za engleski i njihova
kultura je poinjala da nestaje. Ono to je zanimljivo jeste to to su oni koji su bili svesni
ovog propadanja culture upravo ti koji su se trudili da je obnove i da ne dozvole da padne
u zaborav. Edvard Douns, koji je bio harfista princa a kasnije i kraja je imao veliku
ulogu u svemu tome. On je nastojao da od Velke kulture koja opada napravi kulturu koja
se stalno obnavlja.
Velka istorija se polako gubila, to je dovelo do toga da se gube i drugi vidovi kulture.
Sve manje ljudi je razumelo i koristilo velki jezik, ak ni velki naunici nisu uspevali
da razumeju gramatiku i spise na velkom. Opadalo je razumevanje tradicije, obiaja,
engleska literatura je sve vie ulazila u upotrebu. Sve vie Velana je za svoj jezik prialo
da je star, a na kraju se govorilo kako se on koristi samo u niim slojevima, da je to jezik
koji nestaje. Ovaj faktor je jako bitan za dalje razumevanje, odnosno kako bi mogli da
vidimo na koji nain su Velani izmislili tradicije. Sem jezika, kulturni prelom je postojao
i u vidu muzike. Velani su poznati kao veseo, muzikalan narod. Meutim, u to vreme je
retko ko znao da proita i razume stare pesme i melodije. To se desilo zbog toga to je
Velka muzika bila usko povezana sa obredima, ritualima koji su isezli.Posle 1660.
godine, pesme po uzoru na engleske su preplavile Vels. Pevanje stihova uz harfu je bila
tradicija koja je takoe nestajala. Mnogi naunici su primetili da ivot Velana postaje
jednolian i dosadan poput ivota Engleza. Ogoreni, smatrali su da je taj nain ivota,

bez pesme, veselja, jezika, zabave, njima stran. Da on nije u njihovim genima, u njihovoj
istoriji i da je to prosto uvoz iz Engleske.
Naunici, koji su nisu bili prijateljski nastrojeni prema Englezima, bili su svejedno
primorani da se jedan drugom obraaju i da piu na engleskom jer su sve sticali upravo na
njemu. Polako su poele da se javljaju promene u odnosu prema velkom
jeziku(Hobsbaum E, Rejndzer T, 1983:106) . To se ogledalo u sve veem broju renika.
Meutim, renici su postajali sve vei, komplikovaniji, ali su otili u krajnost. Naime,
neki pisci su poeli da ralanjuju jezik, dodaju, oduzimaju i tako prave nove i izvedene
rei na velkom. Oni su poeli da izmiljaju nove rei i tako da ire svoj jezik.
Ovde smo kao primer koristili Vels jer je neverovatno koliku je transformaciju doivela
njihova kultura. Od jedne kulture i tradicija koje izumiru, stvoren je pregrt novih obiaja
i tradicija, sve u nameri da se sauva njihova kultura i ne podlegne engleskom nainu
ivota. Vels u osamnaestom veku nije imao neprekinutu a ni preterano slavnu istoriju,
tako da je priseanje starih legendi, heroja, pobeda, kelta, druida imalo veliki uticaj na
Velane (Hobsbaum E, Rejndzer T, 1983:147). Takoe, ono to je omoguilo da se
izmiljene tradicije uvrste i priznaju, jeste to to nisu mogle da budu kritiki razmotrene
ni pobijene. Mnogi rukopisi su se drali zakljuani u bibliotekama, nekima nije bio
mogu pristup, malo tekstova je i bilo objavljeno. Sve to je ilo na ruku falsifikatorima,
koji su mogli lako i puno da obmanjuju narod.
Pokret obnove i proizvodnje mita u Velsu bio je posledica krize u velkom ivotu, kada
se inilo da sama ila kucavica nacije odumire. Zdrav razum i pamet nalagali su
Velanima da prolost posmatraju kao zaokruenu i zavrenu i da, poto su "izbrisani iz
povesnikih knjiga", budu zadovoljni onim to imaju. To je zahtevalo natoveanski
napor malog broja patriota da nateraju zemljake da uvaavaju svoje naslee, da cene ono
to je njihovo. Oni su oseali da se to moe postii samo ako se prolost temeljno pretrai
i preobrazi uz pomo mate, ako se stvori novi,velizam koji e
poduavati,zabavljati,razveseliti i obrazovati ljude. Mitski i romantini Vels koji su oni
stvorili dozvoljavao,je Velanima da izgube svoju neposrednu prolost i dobiju jednu

njenu verziju u umetnosti i knjievnosti; mogli su, da tako kaemo, imati i jare i
pare(Hobsbaum E, Rejndzer T, 1983:148).
U ovom radu iskoristiemo jo jedan primer kako se tradicije izmiljaju i ovaj put
govorimo o izmiljanju tradicija u kolonijalnoj Africi. Sedamdesetih, osamdesetih i
devedesetih godina devetnaetog veka cvetale su izmiljene evropske tradicije. U to
vreme, ljudi iz Evrope su poeli da se sele u Afriku. Za razliku od Indije, mnogi delovi
Afrike su postali kolonije doseljenih belih naroda. Beli doseljenici su sebi davali mnogo
za pravo. Smatrali su da su oni gospodari nad stanovnicima Afrike, a kao potporu ya to su
koristili upravo izmiljene evropske tradicije. Primera radi, ni jedan seljak, zemljoradnik
koji je beo a radi u Africi, nije smatrao sebe seljakom niti zemljoradnikom. Mnogi beli
narodi dolazili su u Afriku kako bi radili u njihovim rudnicima. Meutim, oni nisu eleli
da dozvole da njihova mesta zauzimaju afriki radnici, pa su se koristili izmiljenim
pravilima i tradicijama kako bi na sve naine iskljuili afrike radnike iz rudnika. Beli
radnici traili su da imaju svoj poseban struni status, organizovali su skupove, sindikate i
u neku ruku ponasali su se kao elita. Postojala su dva naina na koje su Evropljani
pokuavali da modernizuju i transformiu afriki ivot i nain miljenja uz pomo
izmiljenih tradicija. Prvi je bio prihvatanje ideje da bi neki Afrikanci mogli da postanu
lanovi vladajue klase kolonijalne Afrike, i stoga su proirivali na njih obuavanje u
neotradicionalistikom kontekstu.
Drugo - uobiajenije - bio je napor da se iskoristi ono to su evropske izmiljene tradicije
imale da ponude u smislu redefinisanja odnosa izmedu voa i voenih (Hobsbaum E,
Rejndzer T, 1983: 323).

Dakle, koji zakljuak moemo da izvedemo iz cele ove prie?

Pre svega, moemo da zakljuimo da, iako zvui kao teak i dugotrajan posao, tradiciju je
veoma lako izmisliti. Toliko lako koliko je moemo izmisliti, istom tom lakoom je ljudi
prihvataju i veruju u nju, sleduju je i uine svojom. U nekim sluajevima koje smo mogli
da vidimo u knjizi nije bio potreban ni itav vek da se neka tradicija izmisli, sleduje I
prihvati. A jo je tee neku kulturu i naciju oistiti od lane istorije i tradicije. Dalje,

videli smo da moe da postoji vie razloga za izmiljanje tradicije i istorije. U gore
navedenom sluaju kotske, to je bilo zbog elje za nezavisnou. kotski brani su
eleli da imaju svoju, nezavisnu od Irske, kulturu. U svemu tome su ili toliko daleko, ne
prezajui ni od oiglednog plagiranja, do potpunog izmiljanja novih tradicija poput
narodne nonje i klanovskih tartana.
U primeru Velsa izmiljanje je moda malo opravdanije nego to se tie kotske. Velani
su bili u strahu, jer su bili na rubu gubitka svoje kulture i naina ivota. Gubile su se
njihove istorije, njihove karakteristike kao naroda, miljenja. U strahu da postaju dosadni,
grubi i od neprepoznavanja sebe, okrenuli su se ka prolosti. Koristili su stare heroje,
mitove, prie, pesme. Pravili su obnove svog polako izumirujueg jezika time to su
pisali renike, dodavali i izmiljali nove rei, pokuavajui da na taj nain sauvaju tu
posebnost. I to m je polazilo za rukom jer nikog nije bilo da ih pobije ili kritiki razmotri.
Dok, to se tie Afrikih kolonija I izmiljanja evropskih tradicija moda moemo da
kaemo da je najmanje opravdano. Dok su se kotska i Vels trudili da sauvaju svoju
kulturu od isezavanja, ili se pak borili za svoju nezavisnost, Evropljani su eleli vlast.
Izmiljali su tradicije kako bi pokazali nadmo nad stanovnicima Afrike. Oni su doli u
tuu zemlju i pokuavali da nametnu svoja pravila, svoje obiaje, smatrajui da su bolji
samo zbog boje koe.
Dakle, videli smo da se tradicije lako izmiljaju, lako pamte i sleduju. Neke razloge za
njihov nastanak moemo da opravdamo, dok su neki potpuno neopravdani. Ostaje nam
jos da razmotrimo zbog ega ljudi tako lako pristaju na lane tradicije?
Moda je u pitanju strah od gubitka nekog nacionalnog identiteta. Moda ljudi, i u
situacijama u kojima mogu da provere tanost, prost one ele, jer je bolje imati nezavisnu
i linu, originalnu istoriju i tradiciju. A opet, moda smatraju da je u redu koristiti se
starim priama i na neki nain iveti od stare slave.
Na kraju krajeva, razlog moda nije ni bitan. Iako izmiljanje tradicija nije etiki, nije
pravo, opet iz toga mogu da proiziu i zanimljive stvari. koti se zahvaljujui tome
razlikuju od ostatka sveta zbog svojih arenih kiltova i gajdi. Velani su se izborili za to
da ne budu poput Engleza, da sauvaju svoj jedinstveni jezik, svoju veselost, muzikalnost

i da ne zaborave svoju istoriju i slavnu prolost. Iz svega toga, pa ak i ako je neistina,

proizilazi mnogo razliitih kultura, jedinstvenih , nezavisnih i toliko drugaijih da
jednolinosti i nezanimljivosti nema mesta. Izmiljanje i sledovanje tradicija je puno
doprinelo kulturolokoj raznolikosti.

Literatura
Hobsbom, Erik. Rejnder, Terens. 2002. Izmiljanje tradicije, Knjiara krug, Beograd.