IVOTNI VOZ

Autor naalost nepoznat.

Aranirao, propratio tekstom i muzikom Dottore El Cidre

Nedavno sam itao knjigu u kojoj se ivot poredi sa

putovanjem u vozu. Bila je to veoma zanimljiva knjiga.

ivot je kao putovanja u vozu. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom

nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenaenja.
Ljudi proivljavaju srene trenutke, ali ima i nezgoda, nesrea,
tuge.

Kad se rodimo i zakoraimo u voz, sreemo se sa ljudima za

koje mislimo da e nas pratiti tokom itavog naeg putovanja.
Na primer, nai roditelji

Naalost, kad-tad oni

e sii sa voza i
ostaviti nas bez svoje
ljubavi, brinosti,
nenosti, bez svoga
prijateljstva i
drutva.

Meutim, u voz e ui
druge osobe
koje e nam, takoe, biti
veoma vane.

To su naa braa i sestre,

nai prijatelji i ljudi koje
sreemo i koje emo
zavoleti tokom putovanja.

Mnoge osobe koje ulaze

u voz gledaju na
putovanje kao na kratku
etnju, Oni ne uivaju u
predelima kraj kojih
prolaze, ne ele da se
zbliavaju sa drugima,
pa kraj putovanja
doekaju sami.

Drugi u ovoj
vonji
kroz ivot
nailaze samo
na alost i
tugu.
Ali ima i onih
koji su u
vozu, u toku
vonje,
uvek
nadohvat
ruke i
spremno
pomau onima
kojima je
pomo
potrebna.

Mnogi, kada siu sa

voza, ostavljaju iza
sebe trajnu enju.
Neki nas uvaljuju
i u nevolje.
Mnogi ulaze i silaze
a da ih nismo ni
zapazili.

udi nas to su
mnogi putnici koji
su nam veoma
dragi negde u
nekom drugom
vagonu.
Ostavljaju nas
same u delu naeg
putovanja.
Ponekad
pokuavamo da ih
pronaemo i da se
smestimo u njihov
kupe.

Meutim, na
nau alost,
esto ne
moemo da
sednemo
kraj njih.
Mesto
pored neko
drugi je ve
zauzeo.

I takav je ivot. Prepun izazova, snova, matanja, nadanja, prepun

sastanaka i rastanaka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenuci
nee vratiti. Zato, pokuajmo da svoje putovanja kroz ivot uinimo
najlepim moguim.

Pokuajmo da
sa svima u
vozu budemo
u ljubavi.
Pokuajmo da
u svakom
putniku
vidimo ono
najbolje u
njemu.

Setimo se i toga da na
svakom ukrtanju
ivotnih koloseka

neki od vagona moe da

isklizne iz koloseka i da je
putnicima u njima moda
potrebna naa pomo.

I sami moemo doiveti

iskliznue. Nadamo se da emo
tada naii na putnika koji e nas
razumeti.

Najvea misterija
putovanja je to ne
znamo kada emo
zauvek sii sa voza.
Takoe ne znamo ni
kada e nai saputnici
sii. Pa ni oni koji sede
do nas.

Sigurno u biti
veoma tuan
kada budem
morao zauvek
da napustim
voz.
Verujem da e
veoma boleti
rastanak sa
nekim
prijateljima
koje sam sreo
za vreme
putovanja i
koji su mi
Meutim, gajim nadu da postoji glavna stanica i postali dragi.
da u videti kako svi moji dragi pristiu, sa
prtljagom koji nisu imali kada su ulazili u voz. I
biu srean to se ponovo sreemo.

Usreie me
pomisao da
sam im ba ja
pomogao do
uveaju svoj
prtljag i da
sam u njega
stavio prave
sadraje.

Moramo se truditi
da imamo sreno
putovanje i da
znamo da se na
kraju sva muka
stostruko isplati.
Pokuajmo da pri
silasku sa voza
ostavimo prazno
sedite koje kod
ostalih putnika, koji
nastavljaju
putovanje, budi
enju i lepa i
prijatna seanja.

Svima elim sreno i prijatno putovanje!