Dona Haravej

Manifest kiborga

Kiborg je kibernetiki organizam, hibrid maine i organizma, tvorevina drutvene

realnosti i fikcije. Drutvena realnost su ivi drutveni odnosi, naa najvanija
politika konstrukcija, fikcija koja menja svet. Internacionalni enski pokreti
obrazovali su ensko iskustvo koje treba da razotkrije ili da otkrije ovaj krucijalni
kolektivni objekt. Ovo iskustvo je fikcija i injenica najvanije politike vrste.
Oslobaanje poiva na obrazovanju svesnosti, imaginativnom zahvatanju, na
opresiji, i dakle, na mogunosti. Kiborg je stvar fikcije i ivog iskustva koje menja
ono to se krajem dvadesetog veka, shvata kao ensko iskustvo. To je borba na
ivot i smrt, ali granica izmeu naune fantastike i drutvene stvarnosti je optika
varka.
Savremena nauna fantastika je puna kiborga stvorenja koja su istovremeno i
animalna i maine, koja nastanjuju svet i prirodan i vetaki. Savremena medicina je
takoe puna kiborga, sparivanja izmeu organizma i maine, shvaenih kao
kodirane sprave u polnom odnosu sa potencijom nepoznatom istoriji seksualnosti.
Kiborgov pol obnavlja neke od onih predivnih baroknih replika paprati i
beskimenjaka (kakvo lepo organsko preventivno sredstvo protiv heteroseksizma).
Repliciranje kiborga nezavisno je od organske reprodukcije. Savremena produkcija
lii na san o kolonijalnom delovanju kiborga, san koji ini da nona mora tejlorizma
preraste u idilu. Savremeni rat nije drugo do orgijanje kiborga, za koje se iz
amerikog vojnog budeta 1984. potroilo osamdeset etiri milijarde dolara. Kiborg
je fikcija koja iscrtava kartu nae drutvene i telesne stvarnosti; on je, takoe, i
veoma imaginativan resurs koji sugerie neka vrlo plodna sparivanja. Biopolitika
Miela Fukoa (Michel Foucault) je tek slabaan predoseaj kiborg politike, jednog
veoma otvorenog polja.
Do kasnog dvadesetog veka, naeg doba, mitskog doba, mi smo svi postali himere,
izteoretizovani i isfabrikovani hibridi maine i organizma; ukratko, mi smo kiborzi.
Kiborg je naa ontologija; on nam daje nau politiku. Kiborg je kondenzovana slika i
imaginacije i materijalne stvarnosti, ta dva povezana centra koja struktuiraju svaku
mogunost istorijske transformacije. U tradiciji zapadne nauke i politike tradiciji
rasistikog, mukog kapitalizma; tradiciji progresa; tradiciji aproprijacije prirode kao
resursa za proizvodnju kulture; tradiciji reprodukcije sopstva putem refleksije drugog
odnos izmeu organizma i maine bio je granini rat. Ulog u ovom graninom ratu
bile su teritorije produkcije, reprodukcije i imaginacije. Moja argumentacija ide u
prilog uivanju u meanju tih granica, i odgovornosti u njihovom stvaranju.
Inkarnacija kiborga je izvan povesti spasa. Ona, takoe, ne oznaava period na
nekakvom edipalnom kalendaru koji pokuava da zalei uasan rascep rodova
nekom oralnom simbiotikom utopijom ili post-edipalnom apokalipsom. Kao to to

Zoe Sofulis (Zoe Sofoulis) pokazuje u svom spisu o aku Lakanu (Jacques Lacan),
Melani Klajn (Melanie Klein) i nuklearnoj kulturi, Laklajn, najuasnija udovita i
verovatno udovita od kojih se u svetu kiborga najvie oekuje, otelovljena su u needipalnim priama sa drugaijom logikom represije, koju treba da razumemo da
bismo uopte opstali.
Kiborg je stvorenje u post-rodnom drutvu; on nije natovaren biseksualnou, preedipalnom simbiozom, neotuenim radom, i drugim zavoenjima na ideju organske
celine putem konane aproprijacije svih snaga njenih delova u jedno vie jedinstvo.
U izvesnom smislu, kiborg nema priu o poreklu u zapadnom smislu to
je vrhunska ironija budui da je kiborg, takoe, uasno apokaliptini telos
eskalirajue dominacije koju nad Zapadom ima apstraktna individuacija, sopstvo
razreeno svake zavisnosti, ovek u prostoru. Pria o poreklu u zapadnom
humanistikom smislu zavisi od mita o izvornom jedinstvu, punoi, blaenstvu i
uasu koji predstavlja falika majka od koje sva ljudska bia moraju da se odvoje,
to je zadatak kako individualnog tako i istorijskog razvoja; to su dva, blizanaka,
mona mita za nas najsnanije upisana u psihoanalizu i marksizam. Hilari Klajn
(Hilary Klein) je dokazivala da se i marksizam i psoihoanaliza, u svojim pojmovima
rada, individuacije i formiranja roda, zasnivaju na zapletu izvornog jedinstva iz koga
zatim moraju biti produkovane razlike koje se upisuju u dramu eskalirajue
dominacije ene/prirode. Kiborg preskae taj korak izvornog jedinstva, identifikacije
s prirodom u zapadnom smislu. To je njegovo veliko obeanje koje moe voditi
podrivanju njegove teleologije.
Kiborg je odluno posveen parcijalnosti, ironiji, intimnosti i perverziji. On je
opozicion, utopian, i potpuno je lien nevinosti. Vie nestrukturiran polaritetom
javnog i privatnog, kiborg definie tehnoloki polis delimino zasnovan na revoluciji
drutvenih odnosa u oikosu, kuanstvu. Priroda i kultura su nanovo nainjene; vie
niko ne moe da bude sredstvo aproprijacije ili inkorporacije drugog. U svetu kiborga
vladaju odnosi kojima se celina oblikuje iz delova, ukljuujui i odnose polariteta i
hijerarhijske dominacije. Za razliku od Frankentajnovog udovita, kiborg ne
oekuje da e ga spasiti otac ponovnim stvaranjem vrta; tj. uspostavom
heteroseksualnog parenja koje se obavlja u dovrenoj celini, gradu ili kosmosu.
Kiborg ne sanja o zajednici zasnovanoj na modelu organske porodice, samo bez
edipalnog projekta. Kiborg ne bi prepoznao Eden; on nije nainjen od blata i ne
moe da sanja o povratku u prainu. Moda zato iekujem da vidim da li e kiborzi
moi da subvertuju apokalipsu povratka u nuklearnu prainu u maninoj kompulziji.
Kiborzi nisu puni potovanja; oni ne pamte kosmos. Oprezni su prema holizmu, ali
potrebne su im veze ini se da imaju prirodni oseaj za ujedinjeni politiki front, ali
bez liderske partije. Glavna nevolja sa kiborzima je to su oni nelegitimni potomci
militarizma i patrijarhalnog kapitalizma, da ne spominjemo dravni socijalizam. Ali,
nelegitimni potomci esto su krajnje neverni svom poreklu. Osim toga, njihovi oevi
ionako nemaju sutinu.

Sada elim da ukaem na tri kljuna sloma granice, koja i ine moguom ovu
politiko-fantastinu analizu. U kasnom dvadesetom veku u naunoj kulturi
Sjedinjenih Drava, granica izmeu ljudskog i ivotinjskog je u potpunosti dokinuta.
Poslednja uporita nesvodivosti su zagaena, ako ve nisu pretvorena u zabavne
parkove jezik, upotreba orua, drutveno ponaanje, mentalni dogaaji, nita
zaista ubedljivo ne osigurava razdvajanje ljudskog od ivotinjskog. A mnogi ljudi vie
ne oseaju ni potrebu za takvim razdvajanjem; u stvari, mnoge oblasti feministike
kulture potvruju uitak u povezivanju oveka sa drugim ivim biima. Pokreti za
prava ivotinja nisu iracionalna poricanja ovekove jedinstvenosti; oni su jasna
uvianja veze koja postoji du sumnjivog jaza izmeu prirode i kulture. Biologija i
evolucionistika teorija su vie od dva veka istovremeno proizvodile moderne
organizme kao objekte saznanja i svodile granicu izmeu ljudi i ivotinja na bledi
trag, ponovo kliiran u ideolokoj borbi ili strunim raspravama izmeu ivota i
drutvene nauke. U ovim okvirima protiv uenja modernog hrianskog
kreacionizma trebalo bi se boriti kao protiv oblika zlostavljanja dece.
Bioloki odreena ideologija tek je jedna od pozicija otvorenih u naunoj kulturi za
dokazivanje znaaja ljudske animalnosti. Ostalo je jo mnogo prostora radikalno
politiki orijentisanim ljudima da nastoje da zadobiju znaenja preene granice.
Kiborg se pojavljuje u mitu tano na onom mestu gde je granica izmeu oveka i
ivotinje prekoraena. Daleko od toga da upuuju na odvajanje oveka od drugih
ivih bia, kiborzi signalizirajuuznemirujua i ugodno tesna povezivanja izmeu njih.
Bestijalnost je u ovom krugu brane razmene zadobila novi status.
Druga poljuljana distinkcija je ona izmeu ivotinjskog-ljudskog (organizma) i
maine. Pre-kibernetike maine mogle su se progoniti; u maini se uvek nalazio
itav spektar utvara. Ovaj dualizam strukturirao je dijalog izmeu materijalizma i
idealizma koga je uspostavio potomak dijalektike, nazvan duh ili povest, ve prema
ukusu. Ali, u osnovi, maine nisu bile samo-pokreue, samo-oznaavajue,
autonomne. Nisu mogle da ostvare san mukarca, samo su mogle da mu se
narugaju. One nisu bile mukarac, tvorac samog sebe, nego tek karikature ovog
maskulinistikog reproduktivnog sna. Bilo je paranoidno misliti da sa njima stvari
stoje drugaije. Danas vie nismo tako sigurni. Maine kasnog dvadesetog veka
uinile su sasvim nejasnom granicu izmeu prirodnog i vetakog, duha i tela,
samo-razvoja i spoljanjeg oblikovanja, kao i mnoge druge razlike koje su se obino
primenjivale na organizme i maine. Nae maine su uznemirujue ive, a mi sami
smo zastraujue inertni.
Tehnoloka determinacija je samo jedan ideoloki prostor otvoren novim shvatanjem
maine i organizma kao kodiranih tekstova kojima stupamo u igru pisanja i itanja
sveta. Marksistike i socijalistike feministkinje osudile su tekstualizaciju svega u
poststrukturalistikoj, postmodernistikoj teoriji zbog njenog utopinog
neuvaavanja ivih odnosa dominacije koja utemeljuje igru arbitrarnog itanja.
Zasigurno je istina da postmodernistike strategije, poput mog mita o kiborgu,
subvertuju mirijade organskih celina ( na primer poemu, primitivnu kulturu, bioloki

organizam). Ukratko, izvesnost onoga to se shvata kao priroda izvor uvida i

obeanje nevinosti je podrivena, verovatno fatalno. Izgubljeno je transcendentno
ovlaenje za tumaenje, a sa njim i ontologija na kojoj se temeljila zapadna
epistemologija. Ali, alternativa nije cinizam ili gubitak vere, tj. neka verzija
apstraktnog postojanja, poput opisa tehnolokog determinizma koji mainom
unitava oveka, ili tekstom smislenu politiku delatnost. Radikalno pitanje je
ko e biti kiborzi; odgovori su stvar opstanka. I impanze i artefakti imaju politiku,
zato ne bismo i mi?
Trea razlika je podskup druge: granica izmeu fizikog i nefizikog za nas je veoma
neprecizna. Popularni prirunici iz fizike koji razmatraju kvantnu teoriju i naelo
nemogunosti predodreivanja su neka vrsta popularnog naunog ekvivalenta
Harlekinovoj romansi koja oznaava radikalnu promenu u amerikoj beloj
heteroseksualnosti: oni sve shvataju pogreno, ali su uvek na pravoj strani. Moderne
maine su sutinski mikroelektronine sprave: one su svuda, i one su nevidljive.
Moderna mainerija je nepotovani skorojeviki bog, koji se podsmeva
Oevoj jedinstvenosti i spiritualnosti. Silikonski ip je povrina za pisanje; upisuje se
u molekularne skale koje ometa jedino atomska buka, krajnja interferencija
nuklearnih brazdi. Pisanje, mo, tehnologija, to su stari partneri u zapadnoj prii o
poreklu civilizacije, ali je minijaturizacija promenila nae iskustvo o mehanizmu.
Ispostavilo se da je minijaturizacija postupak povezan sa moi; malo nije toliko lepo
koliko je, pre svega, opasno, kao to je to sluaj sa krstareim raketama. Uporedimo
televizore iz pedesetih ili novinarske kamere iz sedamdesetih sa televizorima
okaenim za zglob, ili video kamerama veliine ake koje se sada reklamiraju. Nae
najbolje maine napravljene su od sunevog sjaja; one su sve svetle i iste jer nisu
nita drugo do signali,elektromagnetski talasi, deo spektra, i zato su ove maine
nadasve male, pokretne stvar koja je u Detroitu i Singapuru uzrok ogromne ljudske
patnje. Ljudi nigde nisu toliko blizu neemu tako fluidnom i materijalnom i
neprozirnom. Kiborzi su etar, kvintesencija.
Tako moj mit o kiborgu govori o transgresiji granica, potentnim fuzijama i opasnim
mogunostima koje bi progresivni ljudi mogli istraiti kao deo neophodnog politikog
rada. Jedna od mojih premisa je da veina socijalistiki i feministiki orijentisanih
Amerikanaca uoava produbljeni dualizam izmeu duha i tela, ivotinje i maine,
idealizma i materijalizma u drutvenim praksama, simbolikim formulacijama i
fizikim artefaktima povezanim sa visokom tehnologijom i naunom kulturom.
Od oveka jedne dimenzije (Marcuse) do Smrti prirode (Merchant), analitika
sredstva koja su razvili zastupnici progresa insistirala su na nunoj dominaciji
tehnike i pozivala nas na zamiljeno organsko telo koje bi moglo da integrie na
otpor. Moja druga premisa je da potreba za ujedinjavanjem ljudi koji pokuavaju da
se odupru svetskom intenziviranju dominacije tehnike nikada nije bila akutnija. Pa
ipak, laki perverzni okret perspektive mogao bi nas bolje pripremiti za zadobijanje
znaenja kao i drugih oblika moi i uitka u tehnoloki posredovanom drutvu.
Prevela s engleskog Branka Arsi

(Iz: Donna J. Haraway, Simians, Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature,
Routledge, New York 1991)