870. .

. ,
( . ).
. :
1) , ;
, ..
2) : , , ,
: , ; .
3) : ( ), ,
( ).
. :
. , ( ).
.
4) , , .
. . , , :
. .
, .
, ( ,
).
5) .
6) : , ,
. ( )
.
7) . , ,
: ,
. .
8) . (
). ,
;
.
9) , -
. ,
( , ).
10) , . , ,
.
() , .
. , .
, . .
, . ,
.
; .
, .

Jos u 3. veku je Menandar, retor, razlikovao 2 vrste pohvale: 1. pohvalaizgovorena prilikom nedavne smrti 2.
cista pohvala koja ima odredjenu strukturu: pocinje uvodom, zavrsava se epilogom, a izmedju je sama
pohvala kojoj Menandar daje utvrdjenu komp. shemu. Vestina besednika i pisaca sastoji se u ostvarenju
ovihstavova komp. sheme i njihovom jedinstvu sa opstim mestima. Kod Klimenta Ohridskog nailazimo
na niz pravih pohvala, dok ce kasnije, u vizantijskoj knj. Docido promene ovog zanra- priblizice se
zitiju.Pocetak pohvale (apostrofa) cini uvod u kojem nam Kliment otkriva kome ce biti posvecena
pohvala- Cirilu, novom apostolu i ucitelju svih krajeva, i dalje ga poredi sa suncem koje osvetljava
paganski mrak bozanstvenim zracima.Sa uvoda prelazi na narativni deo same pohvale:

1.deo: govori kako Cirilo ostavi slavu, bogatstvo, pa poce pratiti jedan put kojim se uzlazi na nebesa i
primi blagodet boziju, nadahnuce kojim zauvek ubi jeres.

2.deo: govori o stanju u vreme cara Teofila (vladala je jeres), navodi promenu vlasti, dolazak cara
Mihaila i opisuje kratko njegovu borbu protiv jeresi. Dalje daje malo podataka iz Cirilovog misionarskog rada
koj potvrdjuju njega kao borca koji se borio znanjem i otkrivanjem bozije reciuceci ljude hriscanstvu- hazarska i
arapska misija.
3.deo: govori o slovenskom narodu, Sloveni su dugo bili u nerazumlju i mraku, pa im on prevede
jevandjelja i zatvori usta jereticima koji susmatrali slovenski jezik nedostojnim. Zatim se navodi njegov odlazak u
Rim, gde je i preminuo.
4.deo: pisac iskazuje tezinu posla, ne postoji osoba koja bi mogla sastaviti pohvalu tako velikom
ucitelju, koji sve prevazilazi, on je taj koji je prosvetio bezbrojni rod koji je lezao u tami neznanja i njegovi podvizi
su neiskazivi.
5.(stihovna forma je stvar izdavaca) u ovom delu je ton izuzetno podignut, autor izlazi iz 3. lica i
obraca se direktno Cirilu. Sledi opis odozgo nadolegde autor blagosilja prvo njegove usne, pa jezik,zatim lice, oci,
zenice,ruke, prste, utrobu, noge, i na kraju se dobija utisak da se tim opisom onsav razliva na samom kraju u tu
precasnu crkvu.6.Uzdignut ton se smiruje i u zakljucku se vracamo istorijskim podacima i njegovoj
karakterizaciji.

Crnorizac Hrabar
Brzi razvoj slavenske pismenosti, knjievnosti i kulture inicirali su iril i Metodije aktivnou u moravskoj misiji. U
tom konfliktnom razdoblju, kad susedi sigurno nisu bili zadovoljni uzdizanjem Slavena na razinu evropskih naroda,
javlja se popularni i zanimljiv polemiar Crnorizac Hrabar. O njegovu ivotnom putu, delu i o njegovoj delatnosti
nema, naalost, ni elementarnih podataka. Istoriari knjievnosti, istraivai njegova dela, traili su pod sinonimom
Crnorisca Hrabra autoritete irila Filozofa, Klimenta, Nauma Ohridskog, cara Simeona, Jovana Egzarha, a vei broj
slavista smatra da se pod tim imenom skriva srednjovekovna linost, nov i nedovoljno rasvetljen autor, monah u
crnoj rizi, visokoobrazovan kao to su bili Kliment, Naum ili Konstantin.
Same injenice izvlaimo iz njegova teksta O pismeneh (O slovima). Taj tekst Crnorisca Hrabra je i jedino njegovo
sauvano djelo, pa se samo na temelju tog kratkoga traktata objanjava velika popularnost i vanost autora. Pisana
na slovenskom jeziku, ova prva rasprava meu pravoslavnim Slovenima nastala je svakako neko vrijeme poslije
smrti sv. Metodija, tj. ve u Bugarskoj dravi, gdje su nali utoite irilovi i Metodijevi uenici", najverovatnije u
kritinom razdoblju 891/892. god., moda ba po elji kneza Borisa, kao priprema atmosfere za crkvenu reformu
893. godine." (V. Moin, Jo o Nrabru, slovenskim azbukama i azbunim molitvama, Slovo, 23, Zagreb 1973, str.
13, 14.)
Taj vani dokument ima samo tri stranice, ali je znaajan pogled na stanje slavenske pismenosti.
Delo se kompozicijski sastoji od dva dela. Prvi se deo odnosi na razvitak i istorijat slovenske pismenosti. Sloveni
nisu pre pokrtavanja imali knjiga, te su se u poetku sluili crtama i rezama. Zatim su, bez posebnih pravila, poeli
pisati slovenske rei grkom ili latinskom grafijom. Pisanje na taj nain bilo je neprimereno i teko, pa Crnorizac
kae da se bog smilovao Slovenima i poslao im
...Svetoga Konstantina Filozofa, nazvanoga iril, mua pravedna i istinoljubiva, koji im je stvorio 38 slova, jedna po
uzoru na grku azbuku, a druga prema slovenskoj rei...
Jer ako upita knjievnike grke, govorei: 'Ko vam je pismena uinio, ili knjige preveo, ili u koje vreme?' - to retki
od njih znaju. Ako li upita slovenske pismene ljude, govorei: 'Ko vam je pismena uinio ili knjige preveo?' - to svi
znaju i, odgovorivi, rei e: 'Sveti Konstantin Filosof, nazvani iril, taj nam pismena naini i knjige prevede, i
Metodije, brat njegov.' Jer ima jo ivih koji su ih videli. A ako upita: 'U koje vreme?' - i to znaju, i rei e: 'U
vreme Mihaila, cara grkog, i Borisa, kneza bugarskog, i Rastica, kneza moravskog, i Kocelja, kneza panonskog,
godine od stvaranja sveta 6363'."
Ne zaboravlja istaknuti da su se i Grci pri sastavljanju vlastite azbuke ugledali na hebrejsku. Zatim sledi, u razliitim
sauvanim prepisima ovoga dela, sama azbuka.
Drugi deo Hrabrova teksta je izrazito polemiki. Protivnici slovenske pismenosti, zastupnici trojezinosti koji su
stali na put irilu i Metodiju, postavljaju pitanje zbog ega Sloveni imaju 38 slova, a ne 24 kao Grci. Crnorizac
dokazuje da i Grci imaju 38 slova, zajedno s jedanaest dvoglasa i tri za brojeve 6, 90 i 900. Trojezina hereza
(krivoverno miljenje da je staroslavenski jezik ravnopravan trima jezicima (hebrejskom, grkom i latinskom),

kojima je bila zapisana Hristova osuda na krstu) postavlja pitanje zbog ega je potrebna slavenska pismenost kad je
natpis na Hristovu krstu bio ispisan samo na tri jezika: hebrejskom, grkom i latinskom. I u ovom sluaju autor ima
odgovor, jer istie: zar ne znaju da Bog nije stvorio prvo ni hebrejski, ni latinski, ni grki, nego sirijski,
... kojim je govorio Adam, i od Adama do potopa, i od potopa do vremena kad je Bog razdelio jezike kod podizanja
stuba...
(podizdnje stuba odnosi se na podizanje vavilonske kule koja je prema Bibliji trebala dopreti do neba, ali je
izgradnju spreila jezina pometnja graditelja; znai i nered, zbrku i sl.).
Dalje se u tekstu naglaava da jo uvek ima ivih ljudi koji su videli irila i Metodija, po emu se moe zakljuiti da
je i Hrabar bio Klimentov, Naumov i Konstantinov suvremenik, a svojim delom jedan od izravnih nastavljaa irilometodijskog dela. U tekstu je navedena i godina kad je nastala slovenska azbuka, a to je poetak moravske misije
863. godine. Borba za prevlast nad Slovenima izmeu Istone i Zapadne crkve dominirala je u IX. veku. U
srednjovekovnoj bugarskoj dravi prevladao je grki uticaj. U tom je razdoblju bila neminovna obrana i zatita
slovenske pismenosti. Vatrena i iskrena zatita slovenske pismenosti mogla se oekivati od Ohridskog knjievnog
centra, gdje je Klimentova irilo-metodska glagoljska tradicija nastavila iveti, neposredno posle Metodijeve smrti
885. godine.
U ohridskom srednjovjekovnom centru negovala se glagoljska tradicija, o emu svedoe brojni spomenici koji su
potekli iz njega. U slavistici prevladava miljenje da je autograf toga teksta, koji nije sauvan, napisan glagoljicom,
kao to je i Azbuna molitva episkopa Konstantina napisana glagoljicom. Nije sluajnost da je nekoliko naunika
nastojalo povezati linost Crnorisca Hrabra s Klimentom ili Naumom, jer tekst prua brojne argumente o autoru kao
pripadniku ili predstavniku Klimentova Ohridskog knjievnog centra.
Ime Srba vezuje se neposredno za vreme posle graenja Vavilonske kule. O tome se ukratko govori u takozvanom
Pajsijevom rodoslovu, koji je sastavljen svakako pre 1642. godine: Jo posle deobe naroda Srbe je nazvao neki
Jelin, koji je Jeladu naselio. I u graenju kule izmeae se jezici i otada prozva se Srbin i otada je prolo mnogo
godina." (Stari srpski rodoslovi, str. 40)
U XVII veku, uporedo sa sve veim zanimanjem za hronografe, u srpskoj knjievnosti su se nali mnogi izvodi iz
Povesti minulnh leta kijevo-peerskog monaha Nestora. Tako, u jednom srpskom zborniku s kraja XVII veka itamo
Nestorovo kazivanje i o slovenskom kao jednom od sedamdeset i dva jezika:
O slovenskom jeziku i ruskom i od kojega su Nojevog sina. U graenju kule kada je Bog razdelio ljude na 72
naroda (= jezika), rasejao ih po zemlji i kulu razruio velikim vetrom, ostalo je izmeu Sirije i Vavilona 5433
seanja, i u irinu toliko. I posle izmeanosti jezika primie Simovi sinovi istone strane, Hamovi june strane, a
Afetovi zapad i severne strane. I od sedamdeset i dva jezika bejae jedan slovenski jezik od plemena Afetova."
Ime uz naslov (O pismenh rnorizca Hrabra) odnosi se na sastavljaa spisa, kako je pretpostavljeno jo
poetkom XIX veka, kada je delo postalo predmet filolokih prouavanja. Veina istraivaa je u rnoriscu Hrabru"
nalazila pseudonim iza kojega bi se krio neko od poznatih linosti iz vremena posle Metodijeve smrti i progona
uenika Solunske brae. Tako, pretpostavlja se da bi meu Metodijevim uenicima to mogao biti Naum Ohridski
(M. Vajngart, A. Mazon, A. Vajan, J. Vajs, F. Grivec, B. Koneski, V. tefani) ili Kliment Ohridski (F. Snopek; V.
Moin dok je bio u Bugarskoj, pred odlazak u Makedoniju). U prestonici Preslavu raspravu je mogao da sastavi
Jovan Egzarh (K. F. Kalajdovi, G. A. Iljinski), car Simeon (V. Zlatarski dok je Simeon bio monah, izmeu 889. i
893) ili monah Doks, Simeonov brat (E. Georgijev).
Izvorni, staroslovenski tekst Hrabrova spisa nije sauvan. Danas se, meutim, irom Svete Gore, Srbije, Jadranskog
primorja, Rumunije i Rusije nalazi osamdeset prepisa (od XIV do XIX veka) u svim slovenskim redakcijama.
Tradicija Hrabrove rasprave vrlo rano je prihvaena u srednjovekovnoj Srbiji. Od dva sauvana srpska prepisa,
jedan, stariji (Pivski) iz XVXVI veka, u tekstolokom pogledu ide u red dobrih prepisa.
Pored osnovnog Hrabrovog teksta, kod Srba je bila poznata i dosta retka prerada O pismeneh (Maranska varijanta),
slina sa jednom bugarskom.
Maranski tekst se nekim svojim osobenostima razlikuje od drugih redakcija i varijanata (naslov kao u sinaksarskom
itiju ili pohvali; poetak kao u sinaksarskom itiju; Adamov jezik je bio ruki", a ne sirski").
Suprotstavljajui se nepomirljivom shvatanju trijezinika o iskljuivoj vanosti jevrejskog, grkog i latinskog,
Hrabar se u filoloko-istorijskom postupku svoje rasprave dotakao mnogih pitanja, koja izlaze iz okvira ovog
ogleda. Izdvojiemo samo jedan odlomak u kome Crnorizac izlae podelu na narode, jezike i vetine. I pored toga
to je osnovni sklop i sadraj preuzeo od vizantijskog pisca Teodorita Kirskog (V vek), Hrabar je svoju priu trajno

ugradio u shvatanje o skladnosti podele na narode, jezike i vetine. Podstaknut iskljuivou trijezinika, Crnorizac
u dokaze svog polemikog postupka uvodi vanu injenicu sirijskog jezika i sve to je vazano za njegovu sudbinu:
Ali da kaemo kako se iz svetih knjiga nauismo da sve po redu biva od Boga, a ne od drugoga. Jer Bog prvo
nije stvorio jevrejski jezik, ni latinski ('rimski'), ni jelinski, ve sirijski, kojim Adam govorae, pa i od Adama do
potopa i od [potopa] pa dokle Bog ne razdeli ('razdeli') jezike prilikom graenja kule, kao to pie (u knjizi Postanja)
kada se razdelie jezici. I kao to se jezici razdelie ('razmesii'), tako se i naravi ('nravi') i obiaji ('obiaje') i propisi
('ustavi') i zakoni ('zakoni') i vetine ('hitrosti') [razdelie] na narode ('jeziki'). Egipanima [se dade] zemljomerstvo
('zemljemerije'), a Persijancima i Haldejcima i Asircima zvezdarstvo ('zvezdoatije'), vraanje ('vlvenije'),
leenje ('vraevanije'), aranje ('arovanije') i sve vetine ljudske. Jevrejima, pak, svete knjige u kojima je napisano
kako Bog stvori nebo i zemlju i sve to je na njoj i oveka i sve po redu, kao to pie. Jelinima gramatiku,
retoriku, filosofiju."
Evo jedan citat iz starijeg prepisa:
PREDE UBO SLOVENE NE IMEHU KNIG NO RTAMI I REZAMI TEHU I GATAAHU POGANI
SUE. KRSTIVEES RIMSKAMI I GRSKIMI PISMEN NUAAHUS SLOVENSKU RE BEZ
USTROENI.
Prema tome, kaduer Hrabar je razlikovao dva stepena slovenske pismenosti: 1) do prihvatanja hrianstva, 2) posle
primanja hrianstva. Sa prihvatanjem hrianstva, Sloveni su poeli da piu latinskim i grkim slovima, ali "bez
pravila", odnosno, kako se kome dopadalo ili inilo zgodnim. Tako je trajalo dugo, nastavlja Hrabar, i zapravo je
prolo vie od 220 godina (ogroman period) dok se nije pojavio Konstantin Filozof. Za poetak irilovske
pismenosti Hrabar smatra 863.godinu. Hrabru je bio poznat i predhodni, dohrianski stadijum pismenosti "crtama i
rezovima". Naunici smatraju da je u tom odlomku sve jasno i razumljivo, ali u stvari ba i nije tako.
Izraz "tjohu" i "gataahu" ne moe se tretirati kao jasno razumljiv. Po smislu reenice, moe se pretpostaviti da se
radi o "itali" ili "pisali", ili tanije "brojali" i "itali". Meutim, re "gataahu" se ne uklapa. Ni za re "tjohu"
takoe ne moemo biti uvereni da je ispravno razumemo, poto postoje dve bliske rei "est"- brojati i "itat" itati. "tjohu" bi prevashodno valjalo smatrati za "sitat", odnosno, da su za brojanje koristili crte i rezove. to se
tie rei "gataahu" ini se da je re o lapsusu: ne "gataahu", ve "ataahu" poto se slova i G piu vrlo slino i lako
se mogu zameniti. Pretpostavljamo, dakle, da se u originalu radi o "atjahu", to jest itahu, a da je prepisiva
netano proitao tu re.
U svakom sluaju, Hrabar je poetkom 10. veka jasno ukazivao da su u prolosti Sloveni imali sopstvenu pismenost.

U slovenskoj rukopisnoj batini, inae, Proglas nije sauvan u velikom broju prepisa, a javlja se u spomenicima od
XIII veka. U irilskoj zaostavtini obino se pominju etiri prepisa, od kojih su tri srpska (jedan iz XIII i dva iz XIV
veka) i jedan ruski iz XVI veka. Najstariji pomenuti prepis srpskom redakcijom iz XIII veka nalazi se u jednom
hilandarskom zborniku i prethodi tekstu etvorojevanelja. Zbog svetovnog imena pisara koji se u njemu pominje,
za ovaj zbornik se pretpostavlja da je bar delimino prepisan negde u Srbiji. U njemu se Proglas imenuje kao
blaenago uitelja Kostantina filosofa slovo. Jezika analiza teksta pokazala je prisustvo izvesnog broja ruskih i
staroslovenskih crta, to je posebno zanimljivo, jer jasno upuuje na postojanje ranijih predloaka. Sve to, dakle,
svedoi o tome da je u to rano vreme Proglas kruio po slovenskim zemljama i, nema sumnje, bio mnogo ee
prepisivan nego to bi se to moglo zakljuiti na osnovu sauvanih rukopisa.

... Da bismo pravilno shvatili Proglas, treba ga itati zajedno sa biografijom Konstantina (irila), prvom slovakom i
slovenskom prozom. Ovo knjievno blago, odmah posle irilove smrti i pod nadzorom brata Metodija, verovatno je
napisao sv. Kliment Ohridski. Kljunu ulogu u biografiji Konstantina-irila ima 14. poglavlje, u kojem se govori o
pronalasku glagoljskog pisma za staroslovenski jezik kojim su govorili Sloveni u okolini Soluna, a koji je bio veoma
blizak i jeziku Slovena u Velikoj Moravskoj.
Glagoljicu (od staroslovenskog glagola glagolati govoriti), prvo nae pismo, izmislio je Konstantin, kada je za
svoj pronalazak najpre traio saglasnost od cara, a zatim je za njega izmolio i pomo Boiju...
... Proglas je, zaista, najlepe, jedinstveno slavljenje Pisma i Rei, odnosno Drugog Boijeg lika Hrista u njima! ak
i samo slovo s, koje se u glagoljici naziva slovo, svojim slikovnim oblikom iskazuje prve, ve citirane rei iz
Jevanelja po Jovanu! U tom slikovnom pismu slovo s gore ima krug (kao simbol Boga, Boije beskrajnosti, bez

poetka i kraja), iz koje nadole izrasta trougao kao simbol Svetog Trojstva. Dakle, ova slika sama govori da u
poetku bjee rije (Hristos, drugo Boije oblije), i da je to bilo kod Boga-Oca i da zajedno sa Svetim Duhom ini
sastavni deo Svetog Trojstva ...
U vezi sa Svetim Trojstvom, Konstantin je odabrao i stih, ve pomenuti trimetar, tri stope od kojih svaka ima po dva
sloga. Kao da ve sama metrika stiha sa tri etverca nagovetava Sveto Trojstvo, a etvorka etiri kraka krsta,
simbol spasenja i raspea Hristovog. A u trojstvo trostrukih anafora (pesnika figura gde se na poetku stihova
ponavlja ista re), oznaenih veznikom i, slovenskim sliite (u prevodu sluajte) i imenicom re (u stihovima 1927), Konstantin je koristio jo jednu pesniku figuru, paronomaziju (dve rei sa zajednikim korenom), i to slovenislovo, kojom, kao da je izvodio poreklo Slovena od slova (od Hrista) videvi u slovenskom narodu nov odabrani
narod Boiji. I zaista, kompozicija, odnosno, umetnika strana Proglasa, moe da se poredi sa najsavrenijim
svetskim pesnikim kompozicijama.

Zitije Svetog Aleksija Bozijeg coveka

Legenda o Aleksiju Bojem oveku, rasprostranjena u proznim i stihovanim itijima irom hrianskog sveta, bliska
je i folklornoj kulturi na socijalno-antropolokom i kognitivno-psiholokom planu. Shema Aleksijevog itija
podudara se s optom inicijacijskom strukturom folklornih anrova, to omoguava prepoznavanje zajednikih
kulturnih modela i srodnih motiva. Roen kao boanski dar, Aleksije izrasta u uzor vrline i milosra u zemaljskom
ivotu, a posle smrti nastavlja da daruje i isceljuje kao posrednik izmeu ljudi i Boga, pa u narodnoj pobonosti i
folklornoj kulturi konotira simboliku dara i boanske razmene. Analize Aleksijevog proznog itija i versifikovane
legende Vientija Rakia, i narodnih pesama koje su zabeleili Andrejevi, Vukovi, Kraus, Jastrebov, Nikoli,
Kaikovi i auli, pokazuju da lik ovog svetitelja posreduje izmeu zvanine i narodne kulture upravo time to
postaje dar narodu, sirotinji i blinjima, i na ovaj nain uspeva da donekle prevazie protivrenost izmeu otelnike
i narodne kulture.
itije svetog Aleksija Bojeg oveka je nastalo u Siriji i posveeno je hrianskom podviniku koji je iveo krajem
4. i poetkom 5. veka, a ije moti danas lee u crkvi Svetog Bonifacija u Rimu. Na staroslovenski je sa grkog
prevedeno u 10. veku, a najstariji srpski prepisi ovog itija potiu iz 14. veka. Delo je komponovano u skladu sa
simbolikom broja 17, 17. mart se pominje u podnaslovu a itije opisuje tri perioda Aleksijinog ivota od po 17
godina (izmeu prva dva nema konkretne naznake da je razgranienje ba ova godina, ali se to zakljuuje po motivu
sklapanja brak to je tada bilo karakteristino za taj uzrast, dok trei govori o povratku iz Rima). Pisac se ne uputa
toliko u psiholoko tumaenje dogaaja koje predoava ve uvodi uoptene motive. itije poinje predstavljanjem
Aleksijinih roditelja, oca Jefimijana i majke Aglaise, njihovog bogatstva, ali i pobonosti i milosra. Aglaisa se kao
nerotkinja obraala Bogu molitvama i molbama da im podari sina, to je Bog i usliio. Potom su prikazani proces
detetovog obrazovanja (naui svu gramatiku i crkvenu istoriju i postade veoma mudro) i venanje sa nevestom iz
carskog roda. Od svoje zarunice se na dan venanja i oprostio, ostavivi joj prsten i rekavi joj da e izmeu njih
biti Bog. Ovaj deo predstavlja preokret i, budui da je uveden bez psiholoke pripreme, deluje neobino. Aleksije
zatim brodom stie u Laodikiju, grad Magnareju, i na obali se u formi molitve obraa Bogu traei da ga spasi od
sujetnog ivota. Tada poinje njegov novi ivot, bez materijalnih dobara i u drutvu prosjaka, uz stalan post i priest.
Opti motiv koji autor sada uvodi je motiv potrage, njegov otac alje za njim sluge koje na njega nailaze ali ga zbog
fizikog preobraenja koje je posledica drugaijeg naina ivota ne prepoznaju. Narednih 17 godina Aleksije
provodi u priprati Svete Bogorodice i ugodi Gospodu, do trenutka kada od strane crkvenjaka biva prepoznat kao
ovek dostojan carstva nebeskog na koga su mu u snu ukazivali Bog i Marija. Zbog odjeka kojeg je to imalo u
narodu, vraa se u Rim, kod oca, znajui da ga ovaj nee prepoznati. 17 godina provodi u domu svog oca, od
njegove strane zbrinut, iako nepoznat, ali od strane slugu poniavan i stavljan na velika iskuenja, gde se i
demonstrira ogromna duhovna snaga. Na njega potom u crkvi upuuje nevidljivi glas iz oltara savetujui narodu da
potrai Bojeg oveka koji e se moliti za njih, a koji je u Jefimijinom domu. Ve na samrti, Aleksije im daje hartiju
na kojoj je ranije napisao svu istinu. Slede prizoru teke tuge i oaja roditelja, supruge koja ga je sa njima ekala ali
i svih okupljenih ljudi koji su, stekavi se pored njega, iscelili svoje rane. Odar na koji su ga poloili odnose u crkvu
Sv. Bonificija na osveenje, a 17. dana njegovo telo su stavili u za njega izraen zlatan koveg iz koga je isticalo
miomirisno miro kojim su se bolesni isceljivali.

APOKRIFI

20.
apokrifos (, ), ,
. ,
. , .
. . ,
(. ). ,
2. . ; .
: 1. ( , , ), 2.
(, , , ,) 9.
, ,
, .
21.
1. 2. , . .
. .
. : , ,
. (7 ). :
, . . 2 :
. . .
, .
22.
.
. : . . ,
, . .
, . , .
, , .
. , ( ).
. .
, .
. , ,
. . : ,
. .
. ,
( ).
(). . . .
. * ,
. ( ) .
23.Osnovni motivi u apokrifu Jevanelje mladenstva

Ovaj apokrif, koji nazivaju i Tomino jevanelje, nastao je tokom 2. veka, a na srpskoslovenskom jeziku je poznat u
pet prepisa koji potiu iz 14.,15. i 16. veka (i meusobno se znatno razlikuju). U odnosu na kanonska jevanelja
Novog zaveta, ovo se razlikuje detaljnim i celovitim opisom Isusovog detinjstva. Isusov lik je paljivo psiholoki
graen, prikazan je kao nestano dete koje se ponaa i kao ovek i kao Bog, govori se i o Hristovim moima koje u
detinjstvu nije uvek upotrebljavao na pravi nain. Toma poinje jevanelje isticanjem namere opisivanja detinjstva
Hristovog koga je devica Marija rodila u Nazaretu, a potom se dogaaji opisuju hronolokim redom. Svaka Hristova
re se ostvaruje, bilo gnevna ili isceliteljska. Sa dve godine Isus je od blata sa zemlje stvorio dvanaest ptica, oiveo
ih i vinuo u nebo, ali je i osuio dete knjievnika Ananija jer mu je rasturilo barice koje je u igri napravio i kletvom
ubio dete koje mu je skoilo na rame. Josifu saoptavaju da, ukoliko ele da ostanu meu njima, dete mora nauiti
da blagosilja, a ne da kune decu nau. Uvidevi potrebu za obrazovanjem petogodinjeg Isusa, Josif ga odvodi kod
uitelja koji e sa detetom zapravo zameniti uloge uvi njegovu mudrost i zakljuivi da dete nije od zemnih, ili je
Bog ili aneo. Nakon toga Isus, pominjui svoju boansku prirodu o kojoj ima punu svest, plodovima za zdravlje
stade iscelivati one koji su pali od njegove kletve. Sledei podvig koji je uinio je vaskrsavanje deaka Zinoja koji je
pao sa visokog zdanja. Ta Isusova sposobnost se pominje u jo dva navrata, kada je vaskrsao padnika palog sa
graevine i bebu koja je umrla u majinom krilu. Pominju se jo neka pozitivna ali i negativna uda: mladiu je
vratio stopalo odseeno sekirom, sa est godina majci je doneo vodu u platnu, sa osam godina istegao deblo
potrebno ocu za rad, bolesniku je povratio vid, Josifovog sina Jakova je iscelio od ujeda zmije dok je narednog
uitelja prokleo i decu koja nisu elela da se igraju pretvorio u svinje. itava struktura apokrifa je bazirana na
principu smenjivanja dobrih i loih dela Isusovih poinjenih u detinjstvu reju, a on je prikazan kao blagodatno ali i
srdito dete koje katkad ne potuje ni roditelje. U delu se istie i Hristova mudrost koja nadmauje mudrost uitelja,
lekara i propovednika a koju priznaju i fariseji. Jevanelje se zavrava proslavljanjem Marije i samog Isusa koji
mudrou i telom uini velika uda.
24.Prizori muka u apokrifu Hod Bogorodice po mukama
Ovaj apokrif najverovatnije potie iz 6. veka, a sauvani su srpski prepisi u dve razliite varijante iz perioda od 14.
do 17. veka. Nastao je pod velikim uticajem tematski srodnog Vienja apostola Pavla a ova dva apokrifa posluila
su Danteu Aligijeriju da napie Pakao. Bogorodica umoljava sina Isusa da joj omogui da poseti pakao i da se
pomoli za grene i sa arhanelom Mihajlom i mnotvom anela ga obilazi. Nadalje delo obiluje naturalistikim
scenama pakla sa velikim repertoarom muka onih koji u njemu ispataju za grehe u ovom ivotu. Osnovni knjievni
postupak pri opisivanju muka je gradacija, svaka muka je adekvatna stepenu teine greha od kojih su sedam,
pobrojanih na poetku u katalogu, neoprostivi. Takvi su odbijanje od Hrista, zatvaranje od suseda, skrnavljenje
sopstvene due i tela i neverovanje u Gospoda Boga, nepotovanje crkvenih zapovesti, rodoskrvne veze,
uskraivanje milostinje sirotima koji prose u ime Boije i nedolaenje u crkvu na svetu nedelju, petak i velike
Gospodnje praznike. Pakao je prikazan vie kao apstraktan prostor koji zauzima sedam nebesa, Bogorodica prolazi
kroz njegove razne delove gde biva suoena sa najstranijim prizorima muka. Mue se i ene i mukarci, i mirjani i
svetenika i monaka lica, a osuuju se podjednako i konkretna ogreenja o veru i ostala. Ljudi koji su poinili
neverstvo su povezani ognjenim lancima, edomorke su takoe vezane i iz njih ispadaju crvi, na veni pla su
osueni oni koji nisu verovali u ime Oca i Sina i Svetoga Duha dok one koji nisu verovali da se od Bogorodice rodi
Hrist prekrivaju kipua smola, plameni onjen i gmiue zmije. Na junoj strani nalazi se ognjena reka u kojoj su do
pojasa potopljeni oni koji su dobijali kletve od svojih roditelja, do prsa koji nisu potovali svoje kumove, do grla
koji su jeli ljudskog mesa a do vrha koji su se krivo kleli asnim krstom. ovek koji visi i kog jedu crvi je zelenaio,
a u nekim prizorima su greh i kazna simboliki vezani pa je tako ovek koji je klevetao svoje susede obeen za jezik
a ena koja je prislukivala, svaala se i klevetala za jezik. Na zapadnoj strani Bogorodica vide ljude koji su bili u
mogunosti a nisu ili nedeljom na jutrenje, koji sada lee na ognjenom oblaku i po kojima gmiu zmije, zatim drvo
na kome su visili ljudi, klevetnici, zlotvori, vraare i krivotvorci, na udicama obeeni za jezik, ui, vee ili srce.

Iguman koji se nije povinovao Bojoj volji i koji je crkveno imanje razdavao bludnicama visio je za nokte i od glave
do pete bio obavijen zmijom koja mu je ulazila u usta, knjievnika koji je ljude uio Bojoj volji ali je sam nije
potovao rastrzale su zveri a kaluerima koji su inili blud crvi su jeli meso sa lica, popadije koje su se kao udovice
udavale gorele su u vatri. U ognjenom jezeru nalazili su se Jevreji koji su raspeli Hrista. Sve ove slike propraene su
dijalogom arhanela Mihajla i Bogorodice, koja daje poune komentare i saosea sa grenicima. Svoju empatiju
izlae i Gospodu, govorei mu da patnje vie ne moe gledati ve bi se i ona muila sa njima, i sa svim svetima moli
se za hriane i od Boga trai oprost. Zbog suza majke on im oprost i daje zbog ega ga aneli, apostoli i muenici
jednim glasom slave.