STALJINIZAM I BOLJEVIZAM

BJULLETEN OPPOZICII, No.58-59

septembar oktobar 1937.godine

(Prilog pitanju o istorijskim i teorijskim korenima etvrte Internacionale)

Reakcionarne epohe, kakva je naa, ne samo to razlau i slabe radniku klasu,
izolujui njenu avangardu, nego i sniavaju opti teorijski nivo pokreta, odbacujui
politiku misao unazad ka ve davno predjenim etapama. Zadatak avangarde u takvim
uslovima jeste pre svega u tome da se ne dozvoli povui tim optim regresivnim
tokom mora se plivati protiv struje. Ako nepovoljan odnos snaga ne dozvoljava da
se sauvaju ranije osvojene politike pozicije, treba se, u krajnjoj meri, odrati na
ideolokim pozicijama, jer je u njima izraeno skupo plaeno iskustvo prolosti.
Glupacima e se takva politika uiniti sektakom. Ustvari, ona samo priprema novi
gigantski skok napred, zajedno sa nadolazeim talasom istorijske plime.
Reakcija protiv marksizma i boljevizma
Veliki politiki porazi neizbeno izazivaju reviziju vrednosti koja se uglavnom odvija
u dva smera. S jedne strane, obogaena iskustvom poraza, misao istinske avangarde,
branei zubima i noktima nasledje revolucionarne misli, tei da na tom nasledju
odgoji nove kadrove za budue masovne borbe. S druge strane, uplaena porazima,
misao rutinera, centrista i diletanata, tei da srui autoritet revolucionarne tradicije i,
pod prividom traganja za novom reju, vraa se daleko unazad.
Moglo bi se navesti mnotvo primera ideoloke reakcije koja, uostalom, najee
poprima formu prostracije. Sva literatura II i III Internacionale, kao i njihovih
centristikih satelita iz Londonskog biroa, sastoji se u sutini od takvih primera. Nema
ni traga od marksistike analize. Nijednog ozbiljnog pokuaja da se objasne uzroci
poraza. Ni jedne svee rei o budunosti. Niega sem ablona, rutine, lai i, pre svega,
brige o sopstvenom birokratskom samoodranju. Dovoljno je desetak redaka nekog
Hilferdinga ili Ota Bauera da bi se osetio zadah trulei. O teoretiarima Kominterne i
ne treba govoriti. Proslavljeni Dimitrov neuk je i banalan kao sitni duandija u
pivnici. Misao tih ljudi suvie je lena da bi se odrekla marksizma: oni ga prostituiraju.
Ali, sada nas ne zanimaju oni. Okrenimo se novatorima.
Bivi austrijski komunista Vili lam posvetio je moskovskim procesima knjiicu pod
izraajnim naslovom Diktatura lai. lam je darovit novinar ije je zanimanje
okrenuto uglavnom pitanjima dana. Kritika moskovskih falsifikata, kao i raskrivanje
psiholoke mehanike dobrovoljnih priznanja, izvedeni su kod lama izvrsno. Ali,
on se ne zadovoljava tim, nego hoe da izgradi novu teoriju socijalizma koja bi u
budunosti osiguravala od poraza i falsifikata. A kako lam uopte nije teoretiar i
ak je oito slabo upoznat sa istorijom razvitka socijalizma, to se on, pod prividom
novog otkria, u potpunosti vraa predmarksovskom socijalizmu, i to u njegovoj
nemakoj, tj. najzaostalijoj, najotunijoj i najbljutavijoj varijanti. lam se odrie
dijalektike, klasne borbe, a o diktaturi proletarijata da se i ne govori. Zadatak
preobraaja drutva za njega se svodi na ostvarenje nekoliko venih moralnih istina
kojima se on sprema da prome oveanstvo ve pod kapitalistikim poretkom. U
listu Kerenskog, Nova Rosija (stari ruski provincijski list koji sada izlazi u Parizu),
pokuaj Vilija lama da spase socijalizam cepljenjem moralnom limfom doekan je
ne samo s radou, nego i s ponosom: po ispravnom zakljuku redakcije, lam dolazi
do principa istinski-ruskog socijalizma koji je jo davno suvoj i bezdunoj klasnoj
borbi suprotstavio principe vere, nade i ljubavi. Istina, originalna doktrina ruskih
socijalista-revolucionara bila je u svojim teorijskim postavkama samo povratak

socijalizmu Nemake od pre marta 1848. Bilo bi, medjutim, suvie nepravedno
zahtevati od Kerenskog bolje poznavanje istorija ideja od lamovog. Mnogo je
vanija injenica da je Kerenski, koji se sada solidarie sa lamom, kao ef vlade bio
inicijator proganjanja boljevika kao agenata nemakog generaltaba, tj. organizovao
je ista falsifikovanja protiv kojih lam sada mobilie moljcima izjedene metafizike
apsolute.
Psiholoki mehanizam idejne reakcije lama i njemu slinih veoma je jednostavan. U
toku nekog vremena ti ljudi su sudelovali u politikom pokretu koji se zaklinjao u
klasnu borbu i na reima se pozivao na materijalistiku dijalektiku. U Austriji, kao i u
Nemakoj, stvar se okonala katastrofom i lam izvodi neosnovan opti zakljuak:
evo do ega su doveli klasna borba i dijalektika! A poto je izbor novih otkria
ogranien istorijskim iskustvom i linim obrazovanjem, to u traganju za novom
reju na reformator dospeva do davno odbaene starudije koju junaki protivstavlja
ne samo boljevizmu, nego i marksizmu.
Na prvi pogled, varijanta ideoloke reakcije koju predstavlja lam suvie je primitivna
(od Marksa ka Kerenskom!) da bi se na njoj vredelo zadravati. Medjutim, ona je
ipak krajnje pouna: upravo zahvaljujui svojoj primitivnosti ona predstavlja
zajedniki imenitelj svih drugih formi reakcije, a pre svega one koja se izraava u
generalnom odricanju od boljevizma.
Nazad k marksizmu!
Marksizam je u boljevizmu naao svoj najgrandiozniji istorijski izraz. Pod zastavom
boljevizma ostvarena je prva pobeda proletarijata i osnovana prva radnika drava.
Te injenice vie nikakva sila ne moe izbrisati iz istorije. Ali, poto je Oktobarska
revolucija u danom stadijumu dovela do trijumfa birokratije, sa njenim sistemom
ugnjetavanja, grabea i falsifikovanja do diktature lai, po preciznom izrazu
lama to se mnogi formalistiki i povrni umovi priklanjaju sumarnom zakljuku:
ne moe se boriti protiv staljinizma, a da se ne odrekne boljevizma. lam, kao to
ve znamo, ide dalje: boljevizam, koji se izrodio u staljinizam, sam je izrastao iz
marksizma ne moe se, dakle, boriti protiv staljinizma, ostajui na terenu
marksizma. Manje dosledni, ali mnogobrojniji, govore obrnuto: treba se od
boljevizma vratiti marksizmu. Kojim putem? Kom marksizmu? Pre nego to je
marksizam bankrotirao u liku boljevizma, on je pretrpeo slom u liku
socijaldemokratije. Parola nazad k marksizmu tako oznaava skok kroz epohu II i
III Internacionale do I Internacionale? Ali, i ova je u svoje vreme pretrpela poraz.
Dakle, na kraju krajeva radi se o povratku ka sabranim delima Marksa i Engelsa.
Taj herojski skok mogue je izvesti ne izlazei iz radnog kabineta, pa ak i ne
izuvajui papue. Medjutim, kako potom od naih klasika (Marks je umro 1883.g, a
Engels l895.) doi do zadataka nove epohe, proavi nekoliko decenija teorijske i
politike borbe, ukljuiv boljevizam i Oktobarsku revoluciju? Niko od tih koji
predlau odricanje od boljevizma, kao od istorijski bankrotirane struje, nije ukazao
na nove puteve. Na taj nain, stvar se svodi na jednostavan savet: izuavati
Kapital. Protiv toga se ne moe biti. Medjutim, Kapital su izuavali i boljevici, i
to nimalo loe. Ali, to nije predupredilo izrodjavanje sovjetske drave i insceniranje
moskovskih procesa. Pa ta da se radi?
Da li je boljevizam odgovoran za staljinizam?

Je li tano, medjutim, da je staljinizam zakoniti proizvod boljevizma, kako to veruje

sva reakcija, kako tvrdi sam Staljin, kako misle menjevici, anarhisti i neki levi
doktrinari koji sebe smatraju marksistima? Mi smo to uvek predskazivali govore
oni poev od zabrane drugih socijalistikih partija, od guenja anarhista, od
uvodjenja diktature boljevika u Sovjetima, Oktobarska revolucija nije mogla da ne
dodje do diktature birokratije. Staljinizam je ujedno nastavak i bankrot lenjinizma.
Greka ovog rasudjivanja poinje sa preutnim izjednaavanjem boljevizma,
Oktobarske revolucije i Sovjetskog Saveza. Istorijski proces koji ini borba
neprijateljskih snaga zamenjuje se evolucijom boljevizma u bezvazdunom prostoru.
Medjutim, boljevizam je samo jedna politika struja, istina, tesno povezana sa
radnikom klasom, ali ne identina ni sa njom. A sem radnike klase u SSSR-u
postoji vie od 100 miliona seljaka, raznorodne nacionalnosti, nasledje ugnjetavanja,
bede i nekulture. Drava koju su izgradili boljevici izraava ne samo misao i volju
boljevizma, nego i kulturni nivo zemlje, socijalni sastav stanovnitva, pritisak
varvarske prolosti i ne manje varvarskog svetskog imperijalizma. Predstavljati proces
izrodjavanja sovjetske drave kao evoluciju istog boljevizma znai ignorisati
socijalnu realnost u ime njenog jednog logiki izdvojenog elementa. Dovoljno je, u
sutini, imenovati tu elementarnu pogreku, pa da od nje ne ostane ni traga.
U svakom sluaju, sam boljevizam nikada nije sebe izjednaavao ni sa Oktobarskom
revolucijom, ni sa sovjetskom dravom koja je nastala iz nje. Boljevizam je sebe
posmatrao kao jednog od faktora istorija, kao njen svesni faktor veoma vaan, ali
ne odluujui. Mi nismo nikada padali u istorijski subjektivizam. Odluujui faktor
na danom fundamentu proizvodnih snaga mi smo videli u klasnoj borbi, i to ne
samo u nacionalnim, nego u medjunarodnim okvirima.
Kad su boljevici ili na ustupke sopstvenikim tendencijama seljaka, uvodili stroga
pravila za ulazak u partiju, podvrgavali tu partiju istki od tudjih elemenata,
zabranjivali druge partije, uvodili NEP, pribegavali davanju preduzea u koncesije ili
zakljuivali diplomatske sporazume sa imperijalistikim vladama, oni su izvodili
posebne zakljuke iz osnovne injenice koja im je od samog poetka bila teorijski
jasna: da osvajanje vlasti, koliko god da je vano samo po sebi, nikako ne pretvara
partiju u apsolutnog gospodara istorijskog procesa. Istina, ovladavi dravom, partija
dobija mogunost da snagom koja joj je ranije bila nedostupna utie na razvitak
drutva; ali zato se i sama podvrgava udesetostruenom uticaju sa strane svih drugih
drutvenih elemenata. Ona moe biti zbaena s vlasti direktnim udarima
neprijateljskih snaga. Pri sporijem tempu razvoja, ona, zadravi vlast, moe da se
iznutra izrodi. Upravo tu dijalektiku istorijskog procesa ne shvataju sektaki rezoneri
koji u truljenju staljinistike birokratije pokuavaju da nadju razoran argument protiv
boljevizma.
U sutini, ova gospoda govore: loa je ona revolucionarna partija koja u samoj sebi ne
sadri garantije protiv svog izrodjavanja. Pred takvim kriterijumom boljevizam je,
dabome, osudjen: on nema nikakvog talismana. Medjutim, sam taj kriterijum je laan.
Nauno miljenje trai konkretnu analizu: kako se i zato partija rastoila. Do danas
niko sem boljevika nije dao takvu analizu. Njima to nije bilo potrebno radi raskida sa
boljevizmom. Naprotiv, u njegovom arsenalu oni su nali sve potrebno za
objanjenje njegove sudbine. Zakljuak do koga su doli glasi: nesumnjivo,

staljinizam jeste izrastao iz boljevizma, ali nije izrastao logiki, nego dijalektiki:
ne kao revolucionarno potvrdjivanje, nego kao termidorsko odricanje. A to uopte nije
jedno isto.
Osnovna prognoza boljevizma
Boljevicima zapravo nije bilo potrebno da ekaju moskovske procese da bi potom
objasnili uzroke rastakanja vladajue partije Sovjetskog Saveza. Oni su odavno bili
predvideli teorijsku mogunost takve varijante razvoja i unapred su govorili o njoj.
Potsetimo se prognoze koju su boljevici dali ne samo uoi Oktobarske revolucije,
nego i godinama pre nje. Posebna konstelacija snaga u nacionalnim i internacionalnim
razmerama vodi ka tome da proletarijat moe doi na vlast najpre u takvoj zaostaloj
zemlji kakva je Rusija. Ali, ista ta konstelacija snaga unapred potvrdjuje da bez vie
ili manje skore pobede proletarijata u naprednim zemljama radnika drava u Rusiji
nee opstati. Preputen samom sebi sovjetski reim e pasti ili se izroditi. Tanije
reeno: najpre se izroditi, a zatim pasti. Lino sam o tome pisao ne jednom, poev jo
od 1905. godine. U mojoj Istoriji ruske revolucije (vidi Priloge uz poslednji tom:
Socijalizam u jednoj zemlji) sabrani su iskazi vodja boljevizma o tome za period
od 1917. do 1923. godine. Svi su saglasni u jednom: bez revolucije na Zapadu
boljevizam e biti likvidiran ili od unutranje kontrarevolucije ili od spoljanje
intervencije, ili njihovim sadejstvom. Lenjin je ne jednom posebno ukazivao na to da
birokratizacija sovjetskog reima nije tehniko ili organizaciono pitanje, nego je
mogui poetak socijalnog izrodjavanja radnike drave.
Na 11. kongresu Partije, u martu 1922.godine, Lenjin je govorio o podrci, koju su
od poetka NEP-a odluili da sovjetskoj Rusiji prue neki buroaski politiari,
posebno liberalni profesor Ustrjalov. Ja sam za podrku sovjetskoj vlasti u Rusiji
kae Ustrjalov zato to je ona krenula putem na kome e postati obina buroaska
vlast. Cinini glas neprijatelja Lenjin pretpostavlja sladjanom komunistikom
laganju. Sa surovom trezvenou, on opominje Partiju na opasnost: Treba rei
otvoreno: takve stvari o kojima govori Ustrjalov, mogue su. Istorija poznaje
preobraaje svih vrsta; uzdati se u ubedjenost, odanost i druga sjajna duhovna svojstva
to u politici nije nimalo ozbiljno. Sjajna duhovna svojstva ima mali broj ljudi, a
istorijski ishod odluuju gigantske mase koje se, ako im taj mali broj ljudi ne pridje,
ponekad s njima ophode nimalo utivo. Jednom reju: partija nije jedini faktor
razvoja, a u velikim istorijskim razmerama nije ni odluujui.
Deava se da jedan narod osvoji drugi narod nastavlja Lenjin na istom kongresu,
poslednjem na kom je uestvovao, To je veoma jednostavno i svima razumljivo.
Medjutim, ta biva sa kulturom tih naroda? To nije tako jednostavno. Ako osvajaki
narod ima viu kulturu od pobedjenog naroda, onda je on namee pobedjenom, a ako
je obrnuto, onda se deava to da pobedjeni svoju kulturu namee osvajau. Nije li se
neto slino desilo u prestonici SSSR-a i nije li dolo do toga da se 4700 komunista
(skoro cela divizija, i to sve najbolji) nalo potinjeno tudjoj kulturi? To je bilo
reeno poetkom 1922. godine, i to ne prvi put. Istoriju ne prave malobrojni, pa makar
i najbolji, ljudi; tavie, i ti najbolji mogu se izroditi u duhu tudje, tj. buroaske
kulture. Ne samo da sovjetska drava moe napustiti socijalistiki put, nego i
boljevika partija moe, pod nepovoljnim istorijskim uslovima, izgubiti svoj
boljevizam.

Leva opozicija, koja se konano obrazovala 1923. godine, polazila je upravo od

jasnog razumevanja te opasnosti. Registrujui iz dana u dan simptome degeneracije,
ona je pokuavala da narastajuem termidoru suprotstavi svesnu volju proleterske
avangarde. Medjutim, taj subjektivni faktor nije bio dovoljan. One gigantske mase
koje, po Lenjinovim reima, odluuju ishod borbe zamorile su se od unutranjih
liavanja i odve dugog ekanja svetske revolucije. Mase su pale duhom. Birokratija
se uzdigla. Ona je uutkala proletersku avangardu, zgazila marksizam, prostituisala
boljeviku partiju. Staljinizam je pobedio. U liku leve opozicije, boljevizam je
raskinuo sa sovjetskom birokratijom i njenom Kominternom. To je stvarni tok
razvitka.
Istina, u formalnom smislu staljinizam jeste proizaao iz boljevizma. Moskovska
birokratija ak i danas nastavlja da sebe naziva boljevikom partijom. Ona se
naprosto koristi starom etiketom boljevizma da bi lake obmanjivala mase. Utoliko
su jadniji oni teoretiari koji omota uzimaju za sadraj, privid za sutinu.
Izjednaavajui staljinizam sa boljevizmom oni ine najbolju uslugu termidorcima i
samim time igraju nesumnjivo reakcionarnu ulogu.
U uslovima odstranjenja svih drugih politikih partija sa politike pozornice,
protivreni interesi i tendencije morale su, u ovoj ili onoj meri, nai svoj izraz u
vladajuoj partiji. U meri u kojoj se politiko teite premetalo od proleterske
avangarde ka birokratiji, partija se menjala, kako po socijalnom sastavu, tako i po
ideologiji. Zahvaljujui burnom toku razvitka, ona je tokom poslednjih petnaest
godina pretrpila radikalniju transformaciju, nego socijaldemokratija za pola veka.
Dananja istka povlai izmedju boljevizma i staljinizma ne samo krvavu crtu,
nego celu reku krvi. Istrebljenje celog starog pokoljenja boljevika, znatnog dela
srednje generacije koja je uestvovala u gradjanskom ratu, i onog dela omladine koji
je ozbiljno prihvatio boljevike tradicije, pokazuje ne samo politiku, nego i
doslovno fiziku nespojivost staljinizma i boljevizma. Kako je mogue ne videti to?
Staljinizam i dravni socijalizam
Sa svoje strane, anarhisti pokuavaju da u staljinizmu vide organski produkt ne samo
boljevizma i marksizma, nego i dravnog socijalizma uopte. Oni su saglasni su sa
tim da patrijarhalnu bakunjinsku federaciju slobodnih obina zamene
savremenijom federacijom slobodnih sovjeta, ali su, kao i pre, protiv centralizovane
drave. Za njih je jedna grana dravnog marksizma, socijaldemokratija, doavi na
vlast, postala otvorena agentura kapitala, a druga grana je porodila novu kastu
privilegovanih. Dakle, jasno je: izvor zla je u dravi. Pod irokim istorijskim uglom
gledanja, u tom rasudjivanju moe se nai zrno istine. Kao aparat prisile, drava
nesumnjivo jeste izvor politike i moralne zaraze. Kako pokazuje iskustvo, to vai i za
radniku dravu. Moe se, dakle, rei da je staljinizam proizvod onog stanja drutva
kada ono jo nije bilo kadro da se istrgne iz ludjake koulje drave. Medjutim, ta
konstatacija, ne dajui nita za ocenu boljevizma ili marksizma, karakterie samo
opti kulturni nivo drutva, a pre svega odnos snaga izmedju proletarijata i
buroazije. I nakon toga to se sloimo sa anarhistima da drava, pa i radnika, jeste
plod klasnog varvarstva i da e istinska ljudska istorija poeti sa ukidanjem drave,
pred nama, u svoj svojoj teini, ostaje pitanje: koji su to putevi i metodi koji konano
mogu dovesti do ukidanja drave? Svee iskustvo potvrdjuje da to nikako nisu metodi
anarhizma.

Vodji panske Federacije rada, jedine znaajne anarhistike organizacije na svetu, u

kritinom trenutku postali su buroaski ministri. Svoju otvorenu izdaju teorije
anarhizma oni objanjavaju pritiskom izvanrednih okolnosti. Ali, nisu li isti razlog
navodili u svoje vreme i vodji nemake socijaldemokratije? Najzad, gradjanski rat
nije mirna, nije obina, nego je izuzetna okolnost. A upravo za takve izuzetne
okolnosti se i priprema svaka ozbiljna revolucionarna organizacija. Iskustvo panije
jo jednom je pokazalo da se drava moe negirati u knjigama koje se tampaju u
normalnim okolnostima, uz dozvolu buroaske drave, ali da uslovi revolucije ne
ostavljaju nimalo mesta za odricanje drave, nego, naprotiv, zahtevaju njeno
osvajanje. Mi uopte nemamo nameru da optuimo panske anarhiste za to to nisu
likvidirali dravu prostim potezom pera. Revolucionarna partija ni onda kada osvoji
vlast (to panski anarhisti nisu umeli da uine, uprkos heroizmu radnika anarhista)
uopte nije apsolutni gospodar drutva. Utoliko stroije mi optuujemo anarhistiku
teoriju koja se pokazala sasvim pogodnom za miran period, ali koja je urno morala
biti naputena im su nastupile vanredne okolnosti revolucije. U davnim
vremenima bivalo je generala ima ih verovatno i danas koji su smatrali da armiju
vie od svega upropauje rat. Od njih nisu mnogo bolji oni revolucionari koji se ale
da revolucija rui njihovu doktrinu.
Marksisti su u potpunosti saglasni sa anarhistima u pogledu konanog cilja:
likvidacije drave. Marksizam ostaje dravotvoran samo utoliko ukoliko likvidacija
drave ne moe biti dostignuta naprosto njenim ignorisanjem. Iskustvo staljinizma ne
opovrgava marksistiko uenje, nego ga potvrdjuje metodom suprotnosti.**
Svakako, revolucionarna doktrina koja ui proletarijat da se pravilno orijentie u
situaciji i aktivno je koristi ne sadri u sebi automatsku garanciju pobede. Ali, zato je
pobeda mogua samo pomou te doktrine. Uz to, ta pobeda se ne moe zamiljati kao
jednokratan akt. Pitanje treba posmatrati u perspektivi velike epohe. Prva radnika
drava na niskoj ekonomskoj osnovi i u imperijalistikom okruenju pretvorila se
u andarmeriju staljinizma. Medjutim, pravi boljevizam poveo je protv te
andarmerije borbu na ivot i smrt. Da bi se odrao, staljinizam je danas prisiljen da
vodi pravi gradjanski rat protiv boljevizma, nazvanog trockizam, ne samo u SSSRu, nego i u paniji. Stara boljevika partija je umrla, ali boljevizam svuda die
glavu.
Izvoditi staljinizam iz boljevizma ili marksizma sasvim je isto kao i, u irem smislu,
izvoditi kontrarevoluciju iz revolucije. Po tom ablonu uvek se kretala liberalnokonzervativna, a potom reformistika misao. Revolucije su, snagom i uslovljenou
klasnog ustrojstva drutva, uvek radjale kontrarevolucije. Ne dokazuje li to upitae
rezoner da revolucionarni metod sadri nekakvu unutranju manu? Medjutim, ni
liberali, ni reformisti nisu do danas pronali ekonominije metode. A ako nije lako
na delu racionalizovati ivi istorijski proces, to nije nimalo teko racionalistiki
protumaiti smenu njegovih talasa, logiki izvodei staljinizam iz dravnog
socijalizma, faizam iz marksizma, reakciju iz revolucije, jednom reju: antitezu iz
teze. U toj oblasti, kao i u mnogim drugim, anarhistika misao je zarobljenik
liberalnog racionalizma. Istinski revolucionarno miljenje nije mogue bez
dijalektike.
Politiki gresi boljevizma kao izvor staljinizma

Ponekad argumentacija racionalista poprima bar naizgled konkretniji karakter. Oni

tada staljinizam ne izvode iz boljevizma u celini, nego iz njegovih politikih greha.*
Boljevici su kau nam Gorter, Panekuk, neki nemaki spartakisti i dr. zamenili
diktaturu proletarijata diktaturom partije, a Staljin je diktaturu partije zamenio
diktaturom birokratije. Boljevici su unitili sve partije sem sopstvene, a Staljin je
uguio boljeviku partiju u interesu bonapartistike klike. Boljevici su ili na
kompromise sa buroazijom Staljin je postao njen saveznik i oslonac. Boljevici su
priznali neophodnost uestvovanja u starim sindikatima i u buroaskom parlamentu
Staljin se sprijateljio sa sindikalnom birokratijom i buroaskom demokratijom. Takvih
sueljavanja moe se navesti koliko god se hoe. Bez obzira na spoljanju efektnost,
ona su potpuno prazna.
Proletarijat ne moe doi na vlast drugaije sem u liku svoje avangarde. Sama
neophodnost dravne vlasti proistie iz nedostatnog kulturnog nivoa masa i njihove
raznorodnosti. U revolucionarnoj avangardi, organizovanoj u partiju, kristaliu se
stremljenja masa ka oslobodjenju. Bez poverenja klase u avangardu, bez podrke
avangarde sa strane klase, ne moe biti ni rei o osvajanju vlasti. U tom smislu,
proleterska revolucija i diktatura delo su cele klase, ali ne drugaije, do pod
rukovodstvom avangarde. Sovjeti su samo organizaciona forma povezanosti
avangarde s klasom. Revolucionarni sadraj toj formi moe dati samo partija. To je
dokazano pozitivnim iskustvom Oktobarske revolucije i negativnim iskustvom drugih
zemalja (Nemaka, Austrija i, na kraju, panija). Niko ne samo da nije praktino
pokazao, nego nije ni pokuao da artikulisano na papiru objasni kako proletarijat
moe osvojiti vlast bez politikog rukovodstva partije koja zna ta hoe. Ako ta partija
politiki podredjuje sovjete svom rukovodstvu, to ta injenica, sama po sebi, jednako
malo ukida sovjetski sistem, kao to vladavina konzervativne veine ne ukida sistem
britanskog parlamentarizma.
to se tie zabrane drugih sovjetskih partija, ona ni kom sluaju nije proistekla iz
boljevikih teorija, nego je bila mera odbrane diktature u zaostaloj i iznurenoj
zemlji, okruenoj neprijateljima sa svih strana. Boljevicima je od samog poetka bilo
jasno da je ta mera, potom dopunjena zabranom frakcija u samoj vladajuoj partiji,
signalizirala najveu opasnost. Medjutim, izvor opasnosti nije bio u doktrini ili u
taktici, nego u materijalnoj slabosti diktature, u tekoama unutranje i svetske
situacije. Da je revolucija pobedila makar samo jo u Nemakoj, potreba za zabranom
drugih sovjetskih partija smesta bi otpala. Nesporno je da je vladavina jedne partije
juristiki posluila kao polazna taka staljinskog totalitarnog sistema. Ali, uzrok
takvog razvoja nije u zabrani drugih partija, kao privremenoj ratnoj meri, nego je u
nizu poraza proletarijata u Evropi i Aziji.
Isto vai i za borbu sa anarhizmom. U herojskom periodu revolucije boljevici su sa
pravim revolucionarnim anarhistima ili rame uz rame. Mnoge od njih partija je
uvukla u svoje redove. Autor ovih redova ne jednom je razmatrao sa Lenjinom pitanje
o mogunosti da se, u saglasnosti sa lokalnim stanovnitvom, anarhistima prepusti deo
teritorije za njihove bezdravne eksperimente. Ali, uslovi gradjanskog rata, blokade i
gladi, ostavljali su premalo prostora za takve planove. Krontadtski ustanak? Pa
razume se da revolucionarna vlada nije mogla pobunjenim mornarima pokloniti
tvrdjavu, koja brani glavni grad, samo po tom osnovu to su reakcionarnoj seljakovojnikoj pobuni prili i neki sumnjivi anarhisti. Konkretna istorijska analiza

dogadjaja ne ostavlja ni kamen na kamenu od onih legendi koje su iz neznanja i

sentimentalizma stvorene oko Krontadta, Mahnoa i drugih epizoda revolucije.
Preostaje injenica da su boljevici od samog poetka primenjivali ne samo
uveravanje, nego i prisilu, pa i najsuroviju. Takodje je nesporno da je birokratija koja
je izrasla iz revolucije potom monopolizovala taj sistem prinude u svojim rukama.
Svaka etapa razvitka, pa i kada se radi o takvim katastrofalnim etapama kao to su
revolucija i kontrarevolucija, proistie iz predhodne etape, ima u njoj korene i
preuzima neka njena svojstva. Liberali, ukljuujui i brani par Veb, uvek su tvrdili
da boljevika diktatura predstavlja samo novo izdanje carizma. Pri tome su zatvarali
oi pred takvim sitnicama kao to su ukidanje monarhije i stalea, predaja zemlje
seljacima, eksproprijacije kapitala, uvodjenje planske privrede, ateistiko vaspitanje i
sl. Liberalno-anarhistika misao isto tako zatvara oi i pred tim da je boljevika
revolucija, sa svim njenim me-rama represije, znaila prevrat socijalnih odnosa u
interesu masa, dok Staljinov termidorski prevrat prati transformaciju sovjetskog
drutva u interesu privilegovane manjine. Oito je da u izjednaavanjima staljinizma i
boljevizma nema ni traga od socijalistikog kriterijuma.
Pitanja teorije
Jedna od najvanijih crta boljevizma jeste strog i rigidan, ponekad ak i cepidlaki,
odnos prema pitanjima teorije. Lenjinovih 26 tomova e zauvek ostati obrazac najvie
teorijske savesnosti. Bez tog temeljnog svojstva, boljevizam nikada ne bi izvrio
svoju istorijsku ulogu. Grubi i neuki, sasvim empiristiki staljinizam u tom je pogledu
potpuna suprotnost.
Jo od pre vie od deset godina, opozicija je u svojoj platformi izjavljivala: Od
Lenjinove smrti stvoren je ceo niz novih teorija iji smisao je u tome da pravdaju
klizanje Staljinove grupe sa puta medjunarodne proleterske revolucije. Ovih dana,
ameriki socijalista Liston Oak, neposredan uesnik panske revolucije, napisao je:
Zapravo, staljinisti su danas ekstremni revizionisti Marksa i Lenjina u reviziji
Marksa Berntajn nije smeo da ide ni upola toliko koliko Staljin. To je sasvim tano.
Treba samo dodati da je Berntajn imao stvarne teorijske potrebe: on je savesno
pokuao da uspostavi sklad izmedju reformistike prakse socijaldemokratije i njenog
programa. Staljinistika birokratija, pak, ne samo da nema nita zajedniko sa
marksizmom, nego su joj i uopte strani svaki sistem ili doktrina. Njena ideologija
potpuno je proeta policijskim subjektivizmom, a njena praksa empirizmom golog
nasilja. Po samoj biti svojih interesa, kasta uzurpatora neprijateljski se odnosi prema
teoriji: ona ni sebi ni drugima ne sme razjasniti svoju socijalnu ulogu. Staljin revidira
Marksa ne perom teoretiara, nego izmama GPU-a.
Pitanja morala
Na amoralnost boljevizma naroito imaju obiaj da se ale one naduvene nitarije s
kojih je boljevizam strgnuo jeftine maske. U sitnoburoaskim, inteligentskim,
demokratskim, socijalistikim, literarnim, parlamentarnim i slinim krugovima
postoje sopstvene uslovne vrednosti, ili sopstveni uslovni jezik za prikrivanje otsustva
vrednosti. Ta iroka i arolika bratija uzajamnog prikrivanja ivi i pusti i drugog da
ivi! uopte ne trpi dodir marksistikog skalpela na svojoj osetljivoj koi.
Teoretiari, pisci i moralisti koji se kolebaju izmedju raznih tabora, smatrali su i

smatraju da boljevici zlonamerno preuveliavaju nesuglasice, da su nesposobni za

lojalnu saradnju i da svojim intrigama naruavaju jedinstvo radnikog pokreta.
Osetljivom i uvredljivom centristu uvek se, povrh toga, inilo da ga boljevici
kleveu samo zato to su umesto njega njegove polumisli dovodili do kraja: on
sam je za to apsolutno nesposoban. Medjutim, samo ta dragocena svojstva:
netrpeljivost prema svakoj polovinosti i neodredjenosti, mogu da vaspitaju takvu
revolucionarnu partiju koju nikakve izuzetne okolnosti nee iznenaditi.
Moral svake partije, u krajnjoj instanci, proistie iz onih istorijskih interesa koje ona
zastupa. Moral boljevizma, moral koji ukljuuje samopregor, nekoristoljubivost,
odvanost, prezir ka svemu to je prevrtljivo i lanog sjaja najbolja svojstva ljudske
prirode! potekao je iz revolucionarne nepomirljivosti u slubi ugnjetenih.
Staljinistika birokratija na tom podruju imitira rei i gestove boljevizma. Ali, kada
se nepomirljivost i nesalomivost ostvaruju policijskim aparatom koji je u slubi
privilegovane manjine, onda postaju izvor demoralizacije i gangsterizma. Prema
gospodi koja izjednaavaju revolucionarni heroizam boljevika sa birokratskim
cinizmom termidoraca ne moe se odnositi drugaije nego sa prezirom.
*.*
Jo uvek, bez obzira na dramatine injenice poslednjeg perioda, prosean filistar
sklon je da misli da se u borbi izmedju boljevizma (trockizma) i staljinizma radi o
sukobu linih ambicija ili, u najboljem sluaju, o borbi dvaju nijansi boljevizma.
Tom gleditu najgrublji izraz daje Norman Tomas, lider amerike socijalistike
partije. Malo je razloga da se veruje pie on (Socialist review, septembar 1937,
str.6) da bi, da je Trocki dobio igru(!) protiv Staljina, nastupio kraj intrigama,
zaverama i carstvu straha u Rusiji. I taj ovek smatra sebe marksistom. Sa
jednakim osnovom se moe rei malo je razloga da se veruje da bi, ako bi umesto
Pija XI na rimski presto bio ustolien Norman I, katolika crkva postala bedem
socijalizma. Tomas ne shvata da se ne radi o natjecanju izmedju Staljina i Trockog,
nego o antagonizmu izmedju birokratije i proletarijata. Dodue, vladajui sloj u
SSSR-u jo je prisiljen da se prilagodjava nasledju revolucije koje nije sasvim
likvidirano, istovremeno, metodom pravog gradjanskog rata (krvava istka
masovno istrebljivanje nezadovoljnih), pripremajui promenu drutvenog poretka. A
u paniji staljinistika klika ve danas nastupa otvoreno, kao bedem buroaskog
poretka protiv socijalizma. Borba protiv bonapartistike birokratije pred naim oima
prelazi u klasnu borbu: u borbu dva sveta, dva programa, dva morala. Ako Tomas
misli da pobeda socijalistikog proletarijata nad podlom kastom nasilnika ne bi
moralno i politiki preporodila sovjetski reim, onda on time samo pokazuje da je, bez
obzira na sve ograde, okolienja i bogobojaljive uzdahe, znatno blii sovjetskoj
birokratiji, nego radnicima. Kao i drugi otkrivai boljevike amoralnosti, Tomas
naprosto nije dorastao do revolucionarnog morala.
Tradicije boljevizma i etvrta Internacionala
Kod onih leviara koji su inili pokuaje da se vrate marksizmu zaobilazei
boljevizam, stvar se obino svodila na pojedine panaceje: bojkotovati stare sindikate,
bojkotovati parlament, stvarati prave sovjete. Sve je to moglo izgledati vanredno
duboko u aru prvih dana posle rata. Ali danas, u svetlu predjenog iskustva, te deje

bolesti izgubile su ak i zanimljivost kurioziteta. Holandjani: Gorter, Panekuk, neki

nemaki spartakisti, italijanski bordigisti, pokazivali su svoju nezavisnost od
boljevizma samo u tome to su jednu njegovu crtu, vetaki preuvelianu,
suprotstavljali drugim. Od tih levih tendencija nije preostalo nita, ni praktino ni
teorijski: to je posredan, ali znaajan, dokaz injenice da je boljevizam jedina forma
marksizma za svoju epohu.
Boljevika partija pokazala je na delu sjedinjenje najvie revolucionarne smelosti sa
politikim realizmom. Ona je prva uspostavila onaj odnos izmedju proletarijata i
avangarde koji je jedini kadar da obezbedi pobedu. Ona je iskustvom pokazala da je
savez proletarijata sa ugnjetenim masama seoske i gradske sitne buroazije mogu
samo putem politikog ruenja tradicionalnih partija sitne buroazije. Boljevika
partija pokazala je celom svetu kako se izvodi oruani ustanak i osvaja vlast. Oni koji
apstrakciju sovjeta suprotstavljaju diktaturi partije morali bi da shvate da su se samo
zahvaljujui rukovodstvu boljevika sovjeti uzdigli iz reformistikog blata na nivo
dravne forme proletarijata. Boljevika partija je ostvarila pravilnu integraciju ratne
vetine sa marksistikom politikom u gradjanskom ratu. Ako bi staljinistikoj
birokratiji i uspelo da srui ekonomske osnove novog drutva, iskustvo planske
privrede, steeno pod rukovodstvom boljevike partije, za uvek e ui u istoriju kao
najvia kola za celo oveanstvo. Sve to ne mogu da vide samo sektai koji,
uvredjeni zadobijenim bubocima, okreu ledja istorijskom procesu.
Ali, to nije sve. Boljevika partija je mogla izvriti tako grandiozno praktino delo
samo zato to je svaki svoj korak osvetljavala svetlom teorije. Boljevizam nije
stvorio tu teoriju: ona je bila dana marksizmom. Ali, marksizam je teorija kretanja, a
ne stagnacije. Samo injenice grandioznih istorijskih razmera mogle su obogatiti samu
teoriju. Boljevizam je uneo dragocen prilog u marksizam svojom analizom
imperijalistike epohe kao epohe ratova i revolucija; buroaske demokratije u epohi
truleeg kapitalizma; odnosa izmedju generalnog trajka i ustanka; uloge partije,
sovjeta i sindikata u epohi proleterske revolucije, svojom teorijom sovjetske drave;
prelazne ekonomije; faizma i bonapartizma epohe kapitalistike dekadencije i, na
kraju, analizom uslova izrodjavanja same boljevike partije i sovjetske drave. Ko
moe da navede neku drugu struju koja je dodala ita sutinsko zakljucima i
uoptavanjima boljevizma. Vandervelde, De Bruker, Hilferding, Oto Bauer, Leon
Blum, iromski, da se i ne govori o pukovniku Atliju i Normanu Tomasu, ive od
teorijski i politiki otrcanih ostataka prolosti. Izrodjavanje Kominterne najotrije se
izrazilo u tome to se ona na teorijskom planu skotrljala na nivo II Internacionale.
Raznorodne prelazne grupe (Nezavisna radnika partija Velike Britanije, POUM i
njima sline) svake nedelje iznova prilagodjavaju sluajne mrvice iz Marksa i Lenjina
svojim tekuim potrebama. Od tih ljudi radnici nemaju ta da naue.
Ozbiljan odnos prema teoriji, zajedno sa svom tradicijom Marksa i Engelsa, prihvatili
su samo graditelji etvrte Internacionale. Neka se filistri smeju nad tim to su, dve
decenije nakon Oktobarske revolucije, revolucionari ponovo odbaeni na pozicije
skromne propagandistike pripreme. Krupni kapital je u tom pitanju, kao i u drugima,
znatno pronicljiviji od sitnoburoaskih filistara koji uobraavaju da su socijalisti ili
komunisti: pitanje etvrte Internacionale ne silazi sa stranica svetske tampe i to
nije bez razloga. Gorua istorijska potreba za revolucionarnim rukovodstvom obeava
etvrtoj Internacionali izuzetno brz tempo rasta. Najvanija garantija njenih daljih

uspeha jeste injenica da ona nije nastala po strani od velikih istorijskih tokova, nego
je organski izrasla iz boljevizma.
Lav Trocki
28.avgusta 1937.g.