Ivan ijakovi

SAVREMENA SOCIOLOGIJA
- Prolegomena za individualistiku teoriju u sociologiji -

Radna verzija

I. PUTEVI I STRANPUTICE SAVREMENE SOCIOLOGIJE

1. Pojam svremana sociologija

Na poetku je potrebno odrediti ta se podrazumeva pod pojmom savremena sociologija,
koje su njene karakteristike, pozicija, osobine, dimenzije i dometi. Savremena sociologija se
moe posmatrati u nekoliko aspekata: vremenskom (temporalnom), vrednosnom, istorijskom i
teorijskom smislu. Temporalna dimenzija ukljuuje odreeni period koji je blizak trenutku kada
posmatra ili govornik koriste pojam savremeni. Pojam savremen(a/i) podrazumeva vreme i
prostor u kome veina aktera deluje zajedno, u kome se naracija odnosi na dogaaje, pojave i
procese kojima je veina tih aktera prisustvovala ili na neki drugi nain u njima uestvovala.
Savremen moze da znai i biti u u korak sa vremenom u kome se neto menja, razvija,
konstituie, rzara ili postoji. Savremost u temporalnom smislu oznaava i neposredno vreme
posle nestanka glavnih aktera jednog procesa ili pojave (revolucije, rata, reforme, verskog
pokreta, sistema obrazovanja), posledice koje su ostale i sa kojima se nove generacije suoavaju.
Savremenost je vremenski okvir koji je neposredno ili uz vrlo malo posrednika dostupan
posmatraima, bilo da ga iskustveno, praktino ili teorijski artikuliu. Savremenost se moe
meriti i duinom jednog prosenog ovekovog ivotnog veka. Savremena sociologija bi se
mogla odrediti kao vremenski period od 30 do 40 godine pre nego to autor ovaj tekst pie ili ga
itaoci itaju. Svremena sociologija je period koji obuhvata vreme poslednje tri decenije XX
veka i prvu deceniju XXI veka.
U vrednosnom smislu savremeno (savremenost) moemo shvatiti kao elemenat za poreenje
sa nekom drugom dimenzijom koja nije u skladu sa vremenom. Savremeno se suprotstavlja nesavremenom, odnosno tardicionalnom, zastarelom, prevazienom i nefunkcionalnom.
Savremeno se moe shvatiti i kao moderno u smislu trenda, tekueg, onog to se odvojilo od
starog, ono to se oznaava kao main stream, neto to je u ovom trnutku nezaobilazno, pa i
neizbeno. Savremeno oznaava i ono to je dananje, to se jasno manifestovalo u vremenu
merljivom od nekoliko godina, pa ak i jedne godine ili nekoliko meseci. Savremeno
oznaavamo i kao sadanje, to se doga dok o njemu govorimo, ija je izmena, nastajanje i
formiranje u toku, zajedno sa naim posmatranjem i razumevanjem oznaenog, uoenog i
obeleenog. Sve ove odrednice savremenog imaju izvesnu dimenziju razlikovanja od ranijeg,
prolog, oznaavaju pomeranje, promenu, neto drugaije. Ovde se uvek trai postavljanje
odreene granice, jasnije ili slabije uoene, traga se za tom granicom, crvenom linijom koja
odvaja, staro i novo, prolo (prolazee) i nastupajue, ve formirano. Savremeno kao vrednosna
dimenzija, zahteva uvoenje takmiarskog u odnosu na prolo, tradicionalno, zastarelo i
prevazieno. Vrednosna dimenzija istie neto drugaije u odnosu na prethodno, nekada insistira
na tome da je bolje, odnosno vrednije od onaga sa ime se poredi.

Vrednosna dimenzija savremenog i savremenosti u sociologiji podrazumeva odnos prema

njenoj tradiciji, klasinim temama i autorima, prama vlastitom razvoju, promenama i strukturi
unutar sociologije kao nauke. Tu se postavljaju pitanja da li je savremena sociologija otila dalje
od klasine sociologije u smislu anlize problema svakodnevnog ivota? Da li savremena
sociologija ima dovoljno razvijen teorijski, metodoloki i pojmovni aparat kojim bi obuhvatila
nove dimenzije i manifestacije osnovnog predmeta sociologije drutva? Kakav je njen
paradigmatski i diskurzivni habitus? Koliko je naunog i praktinog prostora osvojila u
savremenom drutu i kakv mu je peati obeleje dala? Da li moemo rei da je savremena
sociologija unapredila
epistemoloki, teorijski i metodoloki ukupni profil i karakter
sociologije? Odnosno, da li je savremena sociologija bolja, privlanija, popularnija,
uticajnija, prisutnija i pristupanija sentibilitetu i potrebama savremenog oveka, nego to je
to bila klasina, ranija sociologija?
Savremena sociologija podrezumeva istorijski kontekst u kome se odvijaju drutvene
promene koje sociologija prati i analizira u prethodnih nekoliko decenija. To je period velikih i
brzih tehnolokih i tehnikih promena i vidljivog napretka nauke, znanja i informacija. Te
promene su uticale na smer ekonomskog, socijalnog, kulturnog i politikog kretanja drutva.
Sada govorimo o globalizaciji kao dominantnom drutvenom procesu koji utie na sve elemente
i dimenzije drutva i ovekovog ivota. Umesto drutva kao sistema, govorimo o drutvu kao
mrei razliitih odnosa pojedinaca i drutvenih grupa, delovanja i razumevanja, simbola,
znaenja i aktera. Umesto drutva kao skladnog prostora u kome boravi ovek, razvija svoje
potencijale, potrebe, kreira i inovira, govorimo o drutvu kao preteoj sili koja rui sve pred
sobom kao Moloh (Gidens), o drutvu rizika (Bek) u kome nauka proizvodi u podjednakoj
meri uslove za blagostanje, rizik i unitenje; govorimo o drutvu simulacije (Bodrijar) u kome
se ak i odlazak na Mesec moe simulirati u Holivudskom ili nekom drugom filmskom studiju i
time znaajan deo savremene civilizacije postaviti na noge lai i prevara.
Teorijski kontekst savremene sociologije odreen je nasleem koje je ostavio pozitivizam,
funkcionalizam, marksizam i strukturalizam i sve njihove paradigmatske i diskurzivne varijacije
oznaene prefiksom post. Teorijsko naslee karakterie odnos izmeu posmatranja dutva kao
sistema, kao neeg nadreenog oveku (poredak) koje on prihvata, sa manje ili vie otpora i na
drgoj strani, gledanja na drutvo kao proizvod odnosa meu akterima (drutvo aktera i pokreta),
to ukljuuje njihovu slobodnu, svesnu i usmerenu praksu komuniciranja i uspostavljanja odnosa
na osnovu aktivnosti kroz komunikaciju i sporazumevanje. Dakle, teorijski kontekst oznaen kao
odnos izmeu sociologije sistema i sociologije komunikativnog delanja.

2. Nova pitanja ili novi odgovori na stara pitanja o drutvu?

Poi emo od stava da se savremena sociologija legitimie u pozicionira u ukupnom
sociolokom naunom prostoru na osnovu svog odnosa prema klasinoj teoriji i prema

stvarnosti, odnosno konkretnoj praksi. Da li savremena sociologija posmatra ta dva elementa,

dve dimenzije sociologije, jedinstveno ili odvojeno? Isto tako, moramo savremenu sociologiju
meriti i po njenom odnosu prema samoj teoriji. Da li teoriju posmatra kao dati obrazac koji se u
praksi moe primenjivati i u empirijskim istraivanjima moe (ali i ne mora) potvrivati (teorija
kao instrument, kao gotov proizvod), ili na teoriju gleda kao na odvojenu aktivnost, zaokruenu,
samodovoljnu, koja se seamoreprodukuje i gde je stara teorija samo priprema za izgradnju
nove teorije, gde je stara teorija referencijalno polje nove teorije i ne korespondira sa
praksom, sa empirijom, sa stvarnou, bavi se samo sobom. U oba sluaja teorija je data, gotov
proizvod, sa manje ili vie sklonosti da komunicira izvan kruga teorijske (socioloke)
zajednice. Nas zanima da li savremena sociologija ima i tru dimenziju, karakteristiku,
osobinu i znaenje, da li je postala ugao gledanja (Berger-Kellner) na stvarnost, praksu,
drutvo, ivot, oveka i sebe samu. Da li je refleksivna prema drugom (drugima) i
samorefleksivna? Da li moe sa podjednakom snagom, lakoom i preciznou da korespondira
sa novim teorijskim i praktinim izazovima? Sociologija stalno razotkriva nove fenomene,
delovanja, aktere, postupke i stanja. Kao ugao gledanja sociologija se uvek pomera prema
predmetu istraivanja i prema boljim prostornim i vremenskim pozicijama sa kojih e
sagledavati stvarnost, promene, kretanja, razvoj, progres i pad drutva u delovima ili u celini.
Nema optih obrazaca koji vae za svako vreme, za svki prostor i uslove. Teorija se stalno
dograuje na osnovu novih saznanja, istraivanja, razumevanja i objanjenja, ali se opta pravila
i pravilnosti kretanja i razvoja ne odbacuju, oni se uvaju kao oslonac za bolji ugao posmatranja.
Teorijski razvoj sociologije i njena primena u empirijskim istraivanjima moraju se odnositi u
uzrono posledinom i uzajamno recipronom principima da bi savremena sociologija imala
znaaj, uticaj, mesto i povoljnu poziciju u odnosu na ostale drutvene nauke i celokupnu nauku.
Savremena sociologija je velikim delom zapala u stanje empirizma i instrumentalizma,
bavljenja malim pitanjima i temama iz svakodnevnog ivota kao to je ponaanje ljudi na
svadbama i sahranama; rituali i simboli meu navijaima na fudbalskim utakmicama; ta obino
rade aci koji bee sa asova; koju vrstu literature radije itaju ene i slino. Naravno,
sociologija treba da istrauje i male teme i da ih smeta u socioloki teorijski i praktini mozajik,
ali one ne treba da dominiraju u duem vremenskom periodu ili geografskom prostoru, jer se na
taj nain naruava ravnotea i dolazi krize teorijskog dela sociologije. Sociologija se danas sve
vie bavi pitanjima ponaanja pojedinaca, osobenostima komunikacije meu ljudima, njihovim
svakodnevnim navikama i potrebama, to je pomera u prostor nekih drugih disciplina kao to su
psihologija, komunikologija i slino.
Neophodan je povratak sociologije velikim pitanjima i temama u savremenom drutvu,
kako bi sauvala svoj paradigmatski habitus. Osnovno pitanje je kako se transformie savremeno
drutvo, koji su to novi sadraji i forme koje nije obuhvatio klasini pojmovni, teorijski i
metodoloki okvir sociologije? Pitanje ide ak do te take na kojoj se postavlja pitanje postoji li
danas drutvo kao smo navikli da shvatamo i razumemo na bazi dosadanje opte i teoriskih
sociolokih paradigmi? Pojavila se ideja da vie nema drutva (Turen), te da sociologija mora

da se okrene pojedincu, njegovim potrebama, stavovima i ponaanjima. Savremena sociologija

treba da sagleda pravce kretanja, razvoja i transformacije savremenog sveta, sve njegove
nagomilane protivrenosti, rizike, opasnosti, krize i mogunosti prevladavanja kriza i kulturnog
razvoja i napretka. Kako se moe razumeti savremeni svet (da li se uopte moe razumeti) i sve
njegove manifestne i latentne pojave i fenomeni, te kakav je odnos izmeu iskustvenog i
naunog razumevanja savremenog sveta? Savremena civilizacija (pre svega Zapadna) je
izgraena na principima dominacije racionalnog i pragmatskog u odnosu na humanistiko i
utopijsko. Postavlja se pitanje da li racionalno preraslo u iracionalno time to je sve podreeno
profitu, bogaenju i tritu, nelojalnom takmienju, konkurenciji do unitenja. Time se, moda,
savremeni ovek pridruio pojavama i procesima koji su direktno upereni protiv njega, njegovog
standarda, slobode, autonomije, samostalnosti i razuma. Kljuno pitanje koje savremena
sociologija treba da postavi odnosi se na mogunosti oveka da se suprotstavi naraslim rizicima i
da njima upravlja, da postane svestan opasnosti koje dolaze od njegovog delanja i ponaanja.
Savremena sociologija u svim njenim post varijantama, susree se sa dva bitna
problema: prvo, odnos subjektivnog i objektivnog pristupa i udela u istraivanju, analizi,
naunom razumevanju i objanjenju i drugo, problem odnosa i ravnotee izmeu makro i mikro
nivoa analize, meta-teorijskog i konkretno primenjivog u empirijskim istraivanjima. Kada je re
o prvom problemu, ssvremena sociologija sve vie akcenat stavlja na ulogu i aktivnost subjekta
saznanja, na neku vrstu protivljenja ranijem stavu o postojanju objektivne stvarnosti, objektivnih
fenomena, procesa, dogaaja koji postoje bez obzira da li ih je ovek svestan, da li ih uoava,
razume, da li moe na njih da utie. Novi stavovi idu prema tome da se naglasi uloga pojedinca i
pojedinane aktivnosti istraivaa, naunika, onoga koji saznaje, da se istakne subjektivno
naspram objektivno, da se kae da objektivno ne postoji nezavisno od subjekta koji saznaje.
Subjek konstituie i konstruie objekat saznanja postavljajui ga kao predmet istraivanja, on
zavisi od njegove svesne aktivnosti i mogunosti saznanja, on nije akteru saznanja a priori dat,
on je proizvod procesa saznanja i aktivnosti onoga koji saznaje. Moe se rei da je do te promene
dolo pod uticajem rasprava o postmoderni i postmodernistikim drutvenim transformacijama.
Savremena sociologija insistra na delovanju subjekta saznanja u posmatranju individualnih
aktera, njihove odluujue uloge u meuljudskoj komunikaciji i odnosima. Druga dimenzija
pomenutog odnosa subjek objekt, subjektivno objektivno, akcija sistem, odnosi se na
insistiranje na ulozi pojedinca u drutvu i njegovom otporu sistemu i pobuni protiv poretka i svih
oblika podreenosti, zatvaranja i potiskivanja. Prema brojnim autorima, sistem, poredak i
drutvo kao celina (totalitet) ne mogu da uspostave kontrolu nad savremenim socijalnim
akterima artikulisanim kroz brojne drutvene pokrete, pojedinanu svest i aktivnost kojom
pruaju otpor kolektivnoj kontroli i dominaciji. Tu se pojavljuje glavo pitanje odnosa aktera,
pojedinca, subjekta i drutvene strukture, gde savremeni teoretiari (na primer Fuko, Derida,
Burdije, Tarner, Guldner, Gidens i Turen) insistiraju na gubljenju moi, uticaja i znaaja strukture
u odnosu na pojedinca ili kolektivnu akciju, bez obzira da li je re o Parsonsovoj strukturi i moi
sistema ili marksistikoj ekonomskoj dominaciji u drutvu i na njoj zanovanoj odgovarajuoj
strukturi koja je otuena od pojedinanih aktera. Insistiranje na presudnoj i dominantnoj ulozi
5

pojedinca, linosti u drutvu i subjekta u procesu saznanja vodi u subjektivizam kao jednostran i
nepotpun pristup u nauci. Na drugoj strani, insistiranje na potpunoj dominaciji objekticnog
stanja, struktura i sistema nad pojedincem u drutvu, kao i potpuno nezavisno postojanje objekta
u odnosu na subjekt saznanja, vodi u objektivizam kao nepotpun i jednostran teorijski diskurs.
Ovaj odnos se ispoljava kao odnos individualizma i holizma (istina je samo u celini).
Glavna primedba svim ovim raspravama jeste to to su pokuavali da preurede,
transcndiraju, prevladaju i restrukturiu funkcionalistiku, strukturalistiku i marksistiku teoriju
i tu gubili dragocenu energiju i sociologiju usmeravali ka tautoloko samoreferentnom prostoru,
umesto da referentno i istraivako podruje budu drutvene promene i nova istraivanja. Glavno
pitanje koje se ovde postavlja jeste: da li uopte treba tako postupati sa teorijskim nasleem da ga
savremeni autori restrukturiu, rekonstruiu i tumae sa dananjeg istorijskog, drutvenog,
tenolokog i tehnikog nivoa, stanovita i take gledanja. Na odgovor je: ne treba.
Rekonstruisanje, restauracija i revitalizovanje napred pomenutih teorijskih paradigmi nikada ne
moe ii toliko daleko i toliko dobro da bi savremeni teoretiari bili zadovoljno a teorije bile
spremne za primenu u drugim drutvenim okolnostima, jer se to esto svodi na rdukcionizam. 1
Treba ii dalje, postavljati konture za novu teorijsku paradigmu, ako smo dovoljno sigurni da
stara ne prua potpuni uvid u savremenu drutvenu transformaciju i stvarnost.
Problem odnosa subjekt objekt, individualizam holizam reflektuje se na odnos mikro i
makro nivoa u savremenoj sociologiji. Sve je vie radova i teorijskih rasprava koje ele da
nametnu problem odnosa meu ljudima na nivou svakodnevnih aktivnosti, ponaanja, susretanja,
interakcije, kao problem koji treba istraivati i dati mu prioritet u odnosu na velike teme kao
to su klase, drava, poredak, sistem, drutvo i struktura. Nekoliko teoriskih rasprava, nazvanih
ak i kao novi teorijski pravci, nove socioloke teorije (interacionizam, etnometodologija, teorija
razmenei racionalnog izbora, sociologija svakodnevnog ivota) nametnulo je znaaj istraivanja i
prouavanja mikrofenomena u kojim je pojedinac i njegov face to face odnos sa drugim
ovekom glavni predmet istraivanja i glavni zadatak metodolokog i teorijskog postupka u
savremenoj sociologiji. To je uslovilo i odreenu podelu rada unutar savremene sociologije,
gde najvei deo sociolokih disciplina treba da se bavi analizom mikrofenomena praenih kroz
prizmu individualne interakcije (pojedinac), dok se sasvim malo treba baviti pitanjima i
problemima na makro nivou (drutvo, drava, poredak, sistem). Osnovna poruka svih ovih
rasprava jeste da se sociologija mora okrenuti pitanjima interakcije meu individualnim akterima
i napustiti probleme makrodrutvene strukture i makrofenomena. Interakcija postaje centralno
mesto analize,poredak za sebe, sui generis (Gofman), koji se razlikuje kako od samih aktera,
tako i od makrodrutvenih struktura, procesa i tvorevina. Dakle, distincija mikro makro
sociologija upuuje na to da se mikro aspekt usmerava na interakciju meu ljudima a makro
aspekt na interakciju unutar sistema i velikih drutvenih grupa (klase, nacije, organizacije).
1

To je odlino pokazao Nikos Mozelis svojom kritikom post-strukturalistikih autora, kao i svojim pokuajem da
sam doprinese toj rekonstrukciji (Videti: Mouzelis, N., Sociologijska Teorija to je polo krivo, Naklada Jasenski i
Turk, Zagreb, 2000.).

Rasprave koje insistiraju na pomenutoj mikro makro distinkciji, zanemaruju da odnosi

meu pojedincima mogu da imaju ponakada i presudan uticaj na velike drutvene grupe, dravu,
poredak2, stanje u okruenju, postojeu drutvenu hijerahiju i td. Insistiranjem na odnosu mikro i
makro nivoa, zaboravlja se na pitanje hijerahije odnosa od pojedinca do drutva, odnosno
izostavlja se aktivnost i poloaj brojnih manjih drutvenih grupa koje se nalaze u srednjem
prostoru izmeu pojedinaca i velikih kolektiviteta (porodice, sindikati, udruenja, preduzea).
Isto tako, zaboravlja se naraspodelu predmet istraivanja u sociologiji od opteg prema
pojedinanim, neposrednim, malim temama istraivanja i analize. Taj problem je primetio i
Nikos Mozelis, pa je predloio da su u raspravu uvede, pored mikro i makro nivoa i mezo
(srednji) nivo analize u sociologiji, kako bi dolo do povezivanja aktera i njihovih aktivnosti na
svim nivoima drutva. Nae je stanovite da postoji lana dilema i suprotstavljanje mikro i makro
nivoa anlze, jer se ne mogu ozbiljno istraivati i analizirati interakcije na mikro nivou a da se
nemaju u vidu veze koje na srednjem i makro nivou nastaju kao posledica tih odnosa i delovanja
individualnih i kolektivnih aktera. Na drugoj strani, anlize makro nivoa moraju ukljuiti sve
posledice delovanja pojedinaca, kolektiva i drutvenih grupa na mikro i srednjem nivou.
Savremena sociologija vredi samo onoliko koliko potuje i primenjuje princip sagledavanja
celine drutva kroz sve njegove posebne i pojedinane delove, od velikih drutvenih grupa,
poretka, sistema i struktura, pa preko malih drutvenih grupa do aktivnosti pojedinaca, njihovih
odluka, postupaka, potreba, interesa i vrednosti.

3. Savremena sociologija izmeu tehnike i ideologije

Dva velika uticaja koja trpi savremena sociologija su nagli tehnoloki i tehniki razvoj i
jaanje ideologija (liberalizam, nacionalizam, verska ideologija i individualizam). Razvoj tehnike
se svakim danom sve vie ubrzava, drutvo je zatrpano tehnikim inovacijama i novim
tehnolokim procesima i postupcima. To je posledica snanog razvoja nauke koj utie na nove
tehnoloke procese a ovi produkuju nesagledive koliine tehnolokih proizvoda. Nauka, tehnika i
tehnologija se uzajamno podstiu i uslovljavaju (nauka zahteva stalnu tehnoloku promenu i
tehniku primenu rezultata, dok tehnika i tehnologija zahtevaju od nauke nova istraivanja jo
dok stara nisu ni iskoritena). Ovo stvara nove potrebe, ubrzano zadovoljavajui i eliminiui
stare potrebe i vrednosti, sve u cilju sticanja profita i finasijskih efekata.
Drutvo mora stalno da se transformie kako bi obuhvatilo nastale tehnike promene,
tako da dolazi od stanja u kome se drutvo deli na dva segmenta koji idu razliitim tempom (dve
brzine): jedano je nauni, tehmiki i tehnoloki napredak, koji ide velikom brzinom; drugo je
ogranizacija drutva sa svojom socijalnom ikulturnom strukturom koja ide veoma sporo. Tu
dolazi do znaajnog raskoraka, jer ekonomski socijalni i kulturni segmenti ne mogu da prate
2

Opredeljenje Mihaila Gorbaova za reformu SSSR-a bilo je uvod u ruenje celog Istonog bloka, socijalizma kao
drutvenog poretka, nastanak velikog broja novih drava, pojavu siromatva, nasilja, korupcije, kriminala, kriza,
ratova meu susednim novonastalim dravama i slino.

takav nauni i tehniki tempo razvoja, zbog toga ove dve dimenzije savremenog drutva dolaze u
konflikt i protivrean odnos, koji proizvodi razliite krize i drutvene potrese. Nauno tehnika
dimenzija savremenog drutva uslovljava stalnu transformaciju ekonomije, pomerajui je sa
proizvodnog sektora prema uslunom, od industrijskog ka informatikom i digitalnom prostoru,
od klasinog poslovanja na realnom tritu ka poslovanju na internetu i virtuelnom tritu.
Pred savremenom sociologijom se pojavljuje ozbiljan izazov da prati uoi, razume i
objasni sve promene u drutu nastale delovanjem nauke i tehnike. Zatim, da ponudi praktina i
kritika reaenja sadanje organizacije drutva i neophodnih inovacija u nekim njegovim
segmentima (obrazovanje, rad, politiki odnosi) kako bi se lae prevaziao jaz izmeu naunotg
i tehnikog napretka i drutvenog zaostajanja. Sociologija treba da ukae transformaciju drutva
u pravcu stvaranja novih oblika drutvenosti (virtuelne mree, komunikacije, aktivnosti i
ponaanje ljudi u cyber prostoru) koji se svakim danom sve vie nameu, nekada kao alternativa
civilnom (face to face) tipu komunikacije i masovnom drutu, a nekada kao njegov produetak,
dopuna i meavina razliitih oblika kontakta (dvostruka mrea odnosa). Drugi poblem koji
sociologija treba da prati u tom trouglu (nauka-tehnika-drutvo), jeste sve vie rizika (od
ekonomskih do ekolokih) koji nastaju kao posledice nekontrolisanog razvoja tehnike. Ovde je
re o dva bitna odnosa izmeu tehnike i drutva: prvo, uticaj drutva na smer tehnikog razvoja
kroz stvaranje uslova za razvoj i upotrebu tehnike u odreene svrhe (etika dimenzija), te
pokuaj kontrolisanja i usmeravanja tog razvoja; drugo, uticaj nauke i tehnike na promene i
razvoj drutva, kao i pokuaj da se ogranii svaka kontrola razvoja tehnike od strane sistema i
drutvenog poretka. U tom donosu se proizvode svi rizici koje poznaje savremeni svet poevi
od zgaene ivotne sredine, genetski modifikovanih proizvoda za ljudsku ishranu, proizvodnje
biolokih agensa, farmaceutskih proizvoda koji istovremeno lee i razaraju ljudski organizam, do
tenikog nasilja putem tetnog zraenja, video ulaska (nadzora) u prostor privatnog ivota,
kulture ratova zvezda i velikog brata, terorizma i rata sa distance.
U stanju drutva rizika, sociologija mora da analizira granice ovekovog delanja i
ponaanja, posledice koje ima odsustvo svesti i odgovornosti dananjeg oveka za zajedniko,
opte, drutveno, kulturno i etiko. Insistiranje na individualnoj koristi, linom zadovoljstu,
uspehu, uticaju i usponu u karijeri, a sve to mereno profitom, bogatstvom, poloajem i moi koje
pojedinac ima, dovodi do stanja u kome ovek nema svesti o dugoronim posledicama svojih
aktivnosti. On nema svesti ni o drugom oveku, njegovim potrebama i interesima, drugi je
izbaen iz njegovog vidokruga. liberalizam je preao od zahteva za slobodom pojedinca, na
zahtev za apsolutnom koristi za pojedinca. Tako se utilitarizam od etikog postupka razvio u
savremenu ideologiju koja zastupa korist za pojedinca na utrb drugog, drugih, kolektiva,
zajednice i drutva. Profit i ekonomski efekti, podstiu oveka da razmilja samo u pravcu kako
danas stei vie nego jue, sutra vie nego danas i tako do kraja ivota. Da bi to postigao,
pojedinac se koristi svim sredstvima: znanjem, vetinama, ali i manipulaciom, prevarom 3,
3

Vlasnik jednog investicionog fonda u SAD, prevario je svoje klijente za 50 milijardi dolara. Mnoga sredstva za
mravljenje ostavljaju trjne posledice na ljudski organizam i uzrokuju veliki broj oboljenja, meu njima i karcinom.

spreavanjem drugih, korupciom i nasiljem. savremeni ovek ne vidi granicu svojim postupcima
koji proizvode rizike od kojih veina ne moe da se kontrolie niti obuzda. On nije svestan
(zaslepljen svetlou profita i bogatstva) da insistiranje na svakodnevnom poveanju stope
privrednog i tehnikog rasta vodi naruavanju ravnotee izmeu resursa i njihovog
iskoritavanja, da ostavlja budue generacije bez resursa i time namee borbu i ratove za resurse
(borba za naftu se ve uveliko vodi a uskoro e poeti borba za pitku vodu i ist vazduh).
Savremeni ovek nije svestan granice izmeu koristi i tete koju proizvodi tehniki napredak,
odnosno upotreba (zloupotreba) tehnike u zadoovoljenju i proizvodnji ljudskih potreba.
Sociologija treba da postavi pitanje mogu li se snanjiti rizici naunog i tehnikog razvoja
i njima uslovljenog ekonomskog, socijalnog i kulturnog stanja u kome se nalazi savremeno
drutvo? Ulrih Bek je istakao da postoje tri vrste rizika 4 sa kojima se susree savremeni ovek, to
su rizici sa kojima se moramo pomiriti i sa njima iveti, rizici koje moramo kontrolisati i rizici
kojima se moramo suprostaviiti. Potreban je visok nivo globalne svesti da bi se rizici koje
proizvodi nauka i tehnika mogli smanjiti. Za sada svet ne ide u tom pravcu, rizika je sve vie i
svakim danom se pojavljuju novi za koje postoje sve manji izgledi da se mogu kontrolisati ili
otkloniti. Takvo stanje dovodi do razliitih deformacija u organizaciji savremenog drutva, u
njegovom funkcionisanju, u njegovim socijalnim i kulturnim prostoru. Drutom dominira strah
kao njegov znaajan pokreta, koji raa nesigurnost, neizvesnost, teskopu, privremenost stanja,
oekivanja i poloaja (nezaposlenost, imigracija, nasilje, korupcija). Na drugoj strani (gle
apsurda!) taj isti strah postaje (kako kae Bek) uzrok jedine solidarnosti koju moe imati
savemeni ovek, solidarnosti iz straha (umesto klasne, rasne, polne, generacijske solidarnosti).
Strah kao pokreta aktivnosti i aktera u savremenom drutvu, javlja se istovremeno, kao pokreta
stvaralaog (u strahu ljudi ure da stvore to vie) i razarajueg delovanja savremenog oveka.
Strah se javlja kao veoma pogodan isnstrument socijalne kontrole. ovek je osloboen delovanja
sisitema (vie prividno) kolektiva i poretka, ali je podreen potpunoj kontroli putem straha. Kada
bi se podigao nivo svesti (pojedinane i kolegtivne), smanjio nivo individualizma i utilitarizma
(pojedinaca i grupa) stvorili bi se uslovi za smanjenje rizik u drutvu, pre svega ekonomskih,
zatim tehnikih i onda socijalnih.
U odnosu sociologije prema tehnici postoji nekoliko izazvova za sociologiju, kao to je
pitanje tehnizacije vlastitig metoda do nivoa pukog empirizma, kvantifikacije rezultata
istraivanja bez njihovog epistemolokog i heuristikog artikulisanja, zatim iskuenje da se
opravdaju ili preute brojne negativne posledice koje ima razvoj nauke i tehnike pod okriljem
njihove komercijalne upotrebe i sluenja interesu velikih kompanija, da se sociologija utopi u
tehnokratsku strukturu neke organizacije5 i da izgubi svoj status autonomne i nepristrasne analize
i kritike tehnokratije, organizacije i etikih posledica razvoja tehnike. Savremena sociologija
4

Videti: Bek, U., Rizino drutvo, Filip Vinji, Beograd, 2001.

.....najvulgarnija deformacija je ona kada sociolog, koji je manje ili vie deo neke tehnokratske organizacije,
svesno ili (verovatnije) nesvesno prilagoava svoje nalaze eljama te organizacije. (Berger, H. & Kellner, P.,
Sociologija u novom kljuu, Gradina, Ni, 1991. str. 135)

treba da pazi na ravnoteu izmeu racionalnog, pragmatskog i utopiskog elementa u svom

istraivanju. Insistiranje na racionalnim postupcima i pristupima predstavlja osnovni duh i
mentalitet savremenog drutva zahvaenog talasom liberalizma, individualizma, profiterstva,
korisnosti, pa i pohlepe. Biti rtacionalan, ponaati se pragmatski u svakoj situaciji podrazmeva da
se sociologija i sociolozi pretvore u puke posmatrae dogaja i fenomena a da se ukljue tek
kada budu pozvani da daju svoj sud u oznaenom okviru i sugerisanoj intonaciji. Sociologija
mora da vodi rauna o racionalnim postupcima, ali pragmatizam nije njen osnovni duh i sutina,
umereno prisusstvo utopijskog takoe je neophodno, jer vodi ka viziji, oekivanju i prognozi
buduih kretanja pojava i procesa koji se analiziraju.
Ideologija je jo vee i opasnije iskuenje za savremenu sociologiju. Sociologija se
suoava sa pokuajima da bude upotrebljena u irokom spektru politikih i ideolokih aktivnosti
od levice (kojoj su neki sociolozi bili tradicionalno skloni), preko konzervativnih politika i
ideologije, do revolucionarnih i radikalnih pokreta i partija. Danas je sociologija pod velikim
uticajem libreralistike ideologije i individualizma (ljudska prava, demokratija, puna sloboda)
kao njenog najistaknutijeg dela, tako da deluje kao da je savim zarobljena i postala instrument
opravdanja i tumaenja liberalistikih postupaka i delovanja. Donedavno je to bio sluaj sa
pokornim odnosom sociologije prema socijalistikoj ideologiji. Sociologija mora da izbegne
mogunost upotrebe i zloupotrebe u ideoloke svrhe, jer je ideologija jednostran pogled na svet i
ivot, ona ne menja svoj ugao gledanja, te je svako pribliavanje sociologije takvoj poziciji i
druenju sa ideologijom pogubno za njen teorijski i praktini, nauni dignitet.

4. Savremenost predmeta istraivanja

Savremena sociologija vredi onoliko koliko moe da dri neophodnu ravnoteu izmeu
teorije i prakse, da bude teorijska i empirijska i praktina nauka istovremeno. U ovoj dimenziji
sociologija je teorijska piramida kroz koju prozati praksa i daje novi spektar prakse, ali se, posle
toga transformie u snop teorijske svetlosti koji prolazi kroz piramidu prakse i daje novi spektar
teorije. Ravnotea izmeu teorije i prakse podrazumeva da se teorija stalno razvija, aktualizuje,
bogati i proverava njena vrednost, kao i da se usmerava u pravcu koji e biti inspirativan i
podsticajan za razvoj prakse, primenu u istraivanju, otklanjanje slabosti u praksi i konstrukciji
idealnih tipova, te stalnu kritiku lenje prakse. Savremena socioloka teorija je, u izvesnom
smislu, napustila principe usmeravanja prakse i pomoi istraivanju savremenih problema i
pitanja. Empirijska istraivanja esto gube kontakt sa teorijom ili ne daju materijal iz koga se
moe indukovati nekakav teorijski doprinos (istraivanja o lovu na lisice ili zato tinejderi
akaju nos vie u urbanom nego u ruralnom podruju).
Neravnotea izmeu teorije i prakse u savremenoj sociologiji dovodi do irenja problema
u unutrnjoj strukturi sociologije, zatim u njenoj poziciji meu drutvenim naukama, kao i
njenom uticaju u drutvu kao akademske discipline i stalne kritike drutva. Socioloka teorija je

10

prethodnih nekoliko decenija pokazala dosta nedostataka i lutanja u pristupu drutvu i njegovim
naglim transformacijama. Pojavilo se dosta pretendenata da zamene, nadomeste, rekonstgruiu
ili transformiu neku od velikih teorija (pozitivizam, strukturalizam, funkcionalizam, marksizam)
sa malim uspehom, ali sa velikim dijapazonom pokuaja i disperzijom teorijskih pristupa.
Problemi u unutranjoj strukturi sociologije ili su u dva pravca: jedan pravac vodi ka pojavi
mnotava teorijskih rasprava koje su pokuavale da se postave u poziciju teorijske paradigme
(simboliki interakcionizam, etnometodologija, teorija razmene, feministike teorije) a njihov
realan domet je bio da ostanu na nivou diskursa; drugi pravac vodi ka atomizaciji savremene
sociologije podelom na mnotvo malih disciplina koje, ponekad, gube vezu sa optim predmetom
istraivanja (sociologija organizacionog ponaanja, sociologija tela, sociologija igre, sociologija
putovanja). Ovakvim delovanjem savremena sociologija simplifikuje, pa i banalizuje mnoga
znaajna pitanja koja se stalno nameu kao predmet istraivanja.
Savremenost predmeta istraivanja podrazumeva dodavanje stalno novih pitanja koja se
odnose na transformaciju drutva (kao opteg predmeta istraivanja sociologije kao nauke),
njegove probleme (rizici, nasilje, terorizam, demografska eksplozija), promene u strukturi
drutva (odnos urbano-ruralno, pojava globalne bogate klase, irenje siromatva), nove oblike
drutvenosti (virtuelne mree), velike svetske procese kao to je globalizacija. Predmet
istraivanja u novim sociolokim disciplinama mora imati kontinuitet sa prethodnim
istraivanjima, sintetizovano praviti pregled najvanijih teorijskih stavova klasine i savremene
teorije, pa tek onda izlagati nove poglede i stavove koji korespondiraju sa novom empirijom i
novim iskustvom. Savremenost predmeta istraivanja znai dodavanje novih kamenia u ukupni
teorijski i predmetni prostor sociologije, vodei rauna o skladnom uklapanju u postojeu
strukturu mozaika, odnosno u sistem sociologije kao nauke. Osavremenjivanje predmeta
istraivanja nema veliki znaaj ako se ostvaruje kao beanje od teorije i prihvata samo
kvantitativne instrumente i tehnike istraivanja ije e rezultate ostaviti slobodnom tumaenju
zainteresovanih posmatraa. Sociologija osavremenjuje predmet istraivanja samo onda ako
otkriva nove uglove gledanja na pojedine oblasti pitanja i probleme savremenog sveta, stojei
vrsto na poznatom teorijskom, metodolokom i istraivakom putu. Osavremeniti predmet
istraivanja znai stalno iriti obuhvat, krug i stepen teorijskih i empirijskih elementata naunog
rada, uspostavljati ravnoteu subjektivnog i objektivnog doivljaja stvarnosti, pojava, procesa i
odnosa u njoj, kao i odnosa mikro i makro nivoa analize (teorije i prakse).
Odnos mikro i makro nivoa uslovljava karakter unutranje strukture sociologije kao
nauke u smislu rasporeda i odnosa mikro i makro sociolokih disciplina. Ta struktura proizilazi iz
odnosa prema predmetu istraivanja i njegovoj ravnomernoj i pravilnoj raspodeli izmeu
pojedinih disciplina. U savremenoj sociologiji postoji neravnotea izmeu makro nivoa i
mnotva (hiper) sociolokih disciplina, mikrosociologija koje atomizuju predmet istraivanja i
zamagljuju glavne teorijske vidike i prave zabunu u poretku sociolokih paradigmi i diskursa.
Sociologija profesije moe da unapredi istraivanje i dopuni predmet sociologije rada, ali
moe da ga odvede izvan predmeta sociologije rada i uvodei ga u diskurs komunikacija, etike,

11

socijalne psihologije, uvede u prostor menadmenta ili neke druge poslovne discipline. To moe
da ima za posledicu gubljenje preciznosti, kritike dimenzije i pozicije jedne takve
mikrosocioloke dicipline, pa i same sociologije rada kao posebne sociologije. Postavlja se
pitanje da li je potrebno konstituisati jednu posebnu disciplinu, kao to je sociologija medicine,
da bi se izloilo socioloko gledite o odnosu drutva i medicine, znaaju medicine i njenog
razvoja za drutvo, ili je to mogue uiniti u okviru standardnog predmeta opte sociologije u
neto osavremenjenijem i prilagoenijem nastavnom predmetu na medicinskom fakultetu.
Naravno, potrebno je provesti vie i ee istraivanja o tom fenomenu i njihove rezultate
ukljuiti u ukupnu socioloku teoriju i praksu, te prezentovati tokom nastave.
Postoji neka vrsta mode da se sociologija prilagoava pojedinim nastavnim i obrazovnim
profilima, preputajui im deo svojih istraivanja i pozajmljujui i ukljuujui u svoj naziv
neki od njihovih pojmova. Tako imamo sociologiju menadmenta, sociologiju poslovanja,
sociologiju komunikacija, sociologiju preduzetnitva, sociologiju tela, sociologiju
turizma, kao i ve pomenute, sociologiju medicine i sociologiju igre. Zamislimo da elimo
da istraujemo i analiziramo probleme, nedostatke i slabosti demokratije. Svakako da nam nije
potrebno da zasnivamo novu mikrosocioloku disciplinu (sociologiju demokratije) da taj posao
dobro obavimo, ve nam je dovoljno da to uradimo u okviru sociologije politike, sa njenim
dosadanjim teorijskim okvirom i pojmovno-kategorijalnim instrumentarijem, uz pomeranje
diskursa ka novim pojmovnim i sadrajnim prostorima u potpunijem shvatanju slabosti, tete i
koristi od demokratije za savremenog oveka i drutvo. Mnotvo novih mikrosociologija se
pojavljuje zato to neki autori ure da budu zaetnici nove discipline, drugi ele da se priblize
ostalim durtvenim naukama shvatajui interdisciplinarnost kao preuzimanje pojmova i termina
iz tih nauka i dodavanje uz pojam sociologija, dok trei to ine pod pritiskom pojedinih
obrazovnih profila koji nastoje da potisnu opteteorijske i opteobrazovne discipline i
obrazovanje pretvore u zanatsko tehniko prikupljanje informacija koje se odmah mogu koristiti
u profesiji i radu. Postoji i otvoreno suprostavljanje sociologiji od strane politikih struktura i
nomenklatura, verskih institucija i ideologija u strahu od njenje kritike otrice i uloge
orjentacije u drutvu, posebno kod mladih ljudi. Zbog toga se sociologija potiskuje iz
obrazovnog sistema a njene teme ukljuuju u druge kolske discipline.

5. Poloaj i uloga savremenog sociologa

Stanje, mogunosti, uloga, ugled i uticaj savremene sociologije zavise od aktivnosti,
razumevanja, ponaanja, odgovornosti i posveenosti sociologa nauci i profesiji. Prvo pitanje i
prvi uslov koji se postavlja sociologu jeste koliko je on u stanju da svoje stavove, ideje i
istraivanja odri neutralnim u odnosu na spoljanje (nenaune) uticaje? Neutralnost je preduslov
traganja za istinom kao idejom vodiljom u naunim istraivanjima, za kritikim pristupom
onome to je predmet istraivanja i to moe dati doprinos ukupnoj nauci. To je uslov da rezultati
naunog rada budu objektivni, proverljivi i korisni za naunu zajednicu. Neutralnost znai da

12

sociolog ne pristaje da svoja istraivanja i analize prilagoava stavovima raznih ideologija ili
interesima odreenih socijalnih subjekata koji e to koristiti za sticanje prednosti na osnovu
potiskivanja i diskriminacije drugih subjekata. Sociolog pomae unapreenju svoje discipline,
snazi, koheziji i ugledu naune zajednice ako se uva primesa ideoloke, tehnokratske,
utilitaristike, provincijalne ili neke druge partikularne svesti.
Postoji nekoliko elemenata, odnosno uslova koje mora sociolog (kao i svaki drugi
naunik) ispuniti da bi postigao i odrao neutralnost u svojim istraivanjima, analizama i
ukupnom radu. Prvi elemenat se odnosi na nezavisnost autora (istraivaa) od sredine i
spoljanjih faktora, kako u materijalnom, tehnikom, organizacionom, tako i u prostornom i
vremenskom pogledu. Nezavisnost prua mogunost slobode izbora predmeta i cilja istraivanja,
uticaja na uslove, resurse i rezultate socioloke analize. Dgrugi uslov neutralnosti sociologa
prilikom analize neke pojave ili fenomena odnosi se na njegovu autonomiju u odnosu na sve
resurse koje koristi, poevi od prethodnih istzraivanja drugih autora, upotrebe pojmovno
kategorijalnog aparata, metodolokog postupka i drugih resursa socioloke zajednice, do
pretpostvaljenih korisnika istraivanja, naruilaca ili finansijera nekog istraivanja i naunog
rada. Trei elemenat neutralnosti rada jednog sociologa odnosi se na njegovu vrednosnu
neutralnost. Sociolog ne moe polaziti, iskljuivo, od unapred formiranih vrednosnih stavova, jer
e oni ograniiti njegovo istraivanje i navesti pogrene zakljuke, odnosno znatno manje
korisne rezultate od onih koji polaze od hladnih i realnih injenica. Kao etvrti uslov da
sociolog ostvari i zadri neutralnost svog istraivanja, da izbegne pristrasnost i podilaenje
nekoj monoj strani, jeste mogunost njegovog uestvovanja i direktnog posmatranja
dogaaja, pojava i odnosa koji su predmet istraivanja i analize. To podrazumeva i slobodan
pristup prostoru i subjektima koji su predmet analize ili mogu da prue argumente i indikatore za
potvrivanje postavljenih teza i dokazivanje iznetih stavova i tvrdnji.
Sociolog danas treba da posveti znaajnu panju odnosu prema injenicama iz
svakodnevnog ivota ljudi, drutvenih grupa, zajednica, komunikacije i odnosa meu ljudima.
Stvarnost, stvarni ivot, dogaaji i odnosi nisu onakvi kakvi nam se ine. Sve je vie skrivenih
injenica, prikrivenih interesa, iracionalnih potreba i bezvrednih stvari i postupaka koji se
prikazuju u drugaijem svetlu. Odnos izmeu manifestnih i latentih pojava, interesa i vrednosti je
sve vie u korist latentnih. Mi vidimo jedno stanje na povrini dogaaja, pojava i odnosa a
sasvim je neto drugo u njihovom korenu. Uzroke drutvenih fenomena sve je tee saznati, ili bar
na vreme otkriti da bio se mogli razumeti i objasniti. Sve izgleda drugaije nego to stvarno jeste,
mnogo je privida, lai, imitacije i simulacije injenica i stvarnog stanja (od ekonomije, preko
socijalnih odnosa do kulture). Svakodnevno primeujemo da se na ivot ubrzava, da se naa
okolina menja, da sve postaje neizvesno i neigurno, relativno i manje vredno, rizino i opasno.
Sociolog ima veliki problem da savremene drutvene injenice uklopi u klasine pojmove i
termine, odnosno postojee pojmovne paradigme. Pred njim je dvostruko iskuenje: da li
odbaciti klasine pojmove i tragati za novim koji e odgovarati promenjenim injenicama i
drutvenom stanju, ili nove injenice i fenomene prilagoditi klasinim pojmovima? Monoge su

13

ranije latentne pojave, procesi, odnosi ili njihovi elementi postali manifestni, pa to unosi dodatnu
zabunu i tekou prilikom analize i istraivanja savremenog drutva, odnosno upotrebe pojmova,
kategorija i termina. I tu je potrebna ravnotea izmeu postepenog menjanja klasinih pojmova i
pritiska novih injenica i argumenata za njihovom brzom promenom ili potpunim odbacivanjem
(klasa, mo, identitet, ideologija, drutvene grupe, promene, znanje, reforme).
Sledee pitanje koje se namee savremenom sociologu jeste odnos izmeu objektivnog
stanja i odnosa u drutvu i njegovog subjektivnog doivljaja stvarnosti. Postavlja se pitanje
postoji li neto to je objektivno, nezavisno od subjekta koji saznaje, objanjava. Da li je re o
konstrukciji stvarnosti ili ona realno postoji (stoji, eka) nezavisno od onoga koji istrauje,
konstruie. ta sociolog (subjekt analize) konstruie? Konstruie li, na primer, latentne pojave
(elemente neke pojave ili odnosa) ili manifestne? Da li on to saznaje ili doivljava? Da li se vie
oslanja na iskustvo i empiriju ili naunu procenu i analizu? Objektivnost naunog istraivanja
podrazumeva da postoji neto to moe biti objekat posmatranja i analize koji reflektuje sline,
ponekad i ilste poruke, karakteristike, osobine i izgled. Ako je neto objektivno, onda to mora
sadravati deo (sutinski deo, jezgro) zajednikih elemenata za svakog istraivaa, naunika (u
naem sluaju, sociologa), koje svako od njih primeuje ili se podudara sa onim to je neko pre
njega primetio, razumeo i objasnio. Subjektu analize, istraivanja (sociologu istraivau) ostaje
deo elemenata koje e na poseban nain doivljavati, razumeti, opisati i objasniti. Subjekt
saznanja ne moe imati potpuno razliite doivljaje i objanjenje nekog predmata (objekta)
istraivanja. Ne moe deset sociologa imati potpuno razliita objanjenja korupcije, odnosa
meu polovima ili kvaliteta obrazovanja u jednom drutvu. Svako od njih moe uoiti neke
razliite uzroke ili nove manifestacije i posledice naznaenih fenomena, ali se mora sloiti sa
veinom osnovnih karakteristika ako se svi oslanjaju na isto teorijsko i metodoloko naslee. Na
drugoj strani, ne moe se svim istraivaima potpuno nametati stav da imaju iste doivljaje,
razumevanja, stavove i zakljuke. Izmeu objektivnog stanja, predmeta, manifesvovanja i
njihovog subjektivnog opisa i objanjenja mora postojati ravnotea.

II. REFLEKSIVNA SOCIOLOGIJA

1. Refleksivnost i samorefleksivnost
U novijoj literaturi, kako sociolokoj, tako i drugih drutvenih nauka, esto se pominje i
upotrebljava pojam refleksivnost, rafleksivno i reflektujue, u smislu zahteva da se nauka okrene
14

samoj sebi, da sagleda svoju strukturu, kratanje i stanje teorijskog i metodolokog habitusa, kao i
mogunosti povezivanja sa praksom, odnosno, doprinosa i koristi nauke drutvu, drutvenim
kretanjima i socijalnim akterima. U etimolokom i gramatikom smislu refleksivnost i
refleksivan znai odraz, odbijanje, odsjaj, povratan, misaoni, opaajan, onaj koji razmilja i
slino. Refleksivnost je zahtev i sposobnost da se svestrano sagleda pozicija nekog objekta, u
ovom sluaju nauke, da se uoi njeno (njegovo) okruenje, snage, uticaji, okolnosti, prilike koje
deluju, kojima je izloen i u kojima se nalazi (objekat, nauka kao objekat). Potrebno je da
naunik bude svestan okolnosti koje deluju na nauku i na njega kao naunika, da razume mo
objektivnog, objektivnih okolnosti, delovanja spoljanjeg sveta na njega kao objekat, njegovo
delovanje i razumevanje drugih kao objekta (objekata) i sebe kao objekta drugih. Refleksivnost
neke nauke (u naem sluaju sociologije) znai njenu sposobnost i mogunost da uoi sve uloge
koje ima ili bi mogla da ima u drutvu, bliem okruenju, naunoj i akademskoj zajednici. Nauka
treba da razdvoji uloge koje su joj dodeljene i uloge koje je sama sebi dodelila, za koje se
izborila, koje razvija, kontrolie, pomera i unapreuje. Ovaj drugi deo rtazumevanja uloge nauke
najblii je poimanju njen refleksivnosti, ali to maora biti povezano i sa jasnim vienjem
unutranjih snaga kao subjektivne pozicije, snage i delovanja. Refleksivna nauka i fefleksivna
uloga naunika, posmatraa, istraivaa ili obinog svesnog oveka podrazumeva slobodu
delovanja, rada i aktivnosti, podrazumeva svesno i aktivno uee u svim bitnim aspektima
drutva, podrazumeva subjek objekt relaciju u ravnotenom smislu. Reflektovati i biti
reflekjsivan podrazumeva za pojedinca, grupu ili nauku artikulisanje spoljanjih uticaja i
okolnosti u svom unutranjem prostoru, kao i projektovanje svojih individualnih, grupnih ili
posebnih obeleja, uticaja i zanaenja na spoljanji svet, prostor i vreme.
Potpuna refleksivnost je stanje samorefleksivnosti, odnosno, mogunosti da pojedinac
sagleda svoje uloge, dodeljene, nametnute, samoprihvaene ili slobodno izabrane, da se
prilagoava njima, da ih pomera i menja. Pojedinac treba da prilagoava svoje ponaanje i
aktivnost spoljanjim okolnostima, ali i da utie na te okolnosti, da realno procenjuje svoje
snage, da ne zanemaruje okolnosti ni sposobnosti drugih, ali da se a priori ne povinuje ni
drugima ni okolnostima. Sa druge strane, ne prilagoditi se i ne shvatiti druge i spoljanje
okolnosti, znai gubitak pune refleksivnosti, njeno pretvaranje u sebinost i bahatost.
Samorefleksivnost je stanje u kome pojedinac moe da se dovede u poziciju da misli, da se
ponaa i deluje kako drugi to ine, da misli kako oni misle i deluju i oekuju, da prilagoava tom
oekivanju svoje potrebe, interese i ciljeve, ali i da razume i prihvata promene, pomeranja
drugih, da svoja oekivanja od njihovog delovanja i miljenja uini fleksibilnim i sposobnim da
sve te promene prihvati, razume i prati.
Pretea refleksivne sociologije je Dord Herbert Mid (George Herbert Meade) svojim
socio-psiholokim stavovima o svesti, znaajnim simbolima, jeziku, sopstvu, refleksivnosti i
situacije. Mid je poao od poimanja sopstva kao sposobnosti da pojedninac posmatra sebe kao
objekat preko svesti kao postupka u kome ljudi vode razgovor sa samim sobom, imitirajui
razgovor sa drugima. Tako drutveni procesi ili neki dogaaji prethode svesti jer se u njoj

15

artikuliu preko simbola i jezika. Tu sposobnost da se sebe postavimo u poloaj objekta,

odnosno, da se stavimo u poloaj drugih i da mislimo i posmatramo sebe tako kako oni misle o
nama, Mid naziva refleksivnost. To je ozbiljan i teak mentalni napor u kome mi zauzimamo
poloaj drugih, izlazimo iz sebe da bi se sagledali i razumeli oima drugih ljudi ili grupa. 6 U
ovom sluaju re je o samorefleksiji, mi sebe vidimo u drugima kao nekoj vrsti ogledala, mi se
od sebinog i samozadovoljnog ja pretvaramo u mene, postavljamo pitanje kako mene drugi
vide, ja se tako reflektuje kroz druge u mene, kao spoljanje, kao njihovo, to je ono kako me
drugi doivljavaju, ta oekuju od mene, kakvu mi ulogu daju. To mene je mehanizam kojim
grupa ili zajednica kontrolie pojedinca, namee mu svest o sebi. Sopstvo tako postaje kljuni
momenat nae refleksije, nae sposobnosti da sagledamo sebe, da se menjamo, napredujemo, da
menjamo svoje sopstvo prema zahtevima sredine ili prema unutranjim nagonima i motivima da
se ostvarimo, da postiemo, da uspevamo, da neto znaimo. Ako se ja vie suprostavljam
nametnutom mene, onda se ja vie ostvarujem, svoje sopstvo realizujem, onda sam ja
reffleksivan, reflektujem sebe kroz druge, jer je ja sloboda i samostalnost (individualnost) dok je
mene konformizam. Ipak, Mid smatra da grupe, drutvo i pojedinci imaju vie anse za opstanak
i razvoj ako uspostave ravnoteu izmeu ja i mene.
Potrebno je otii korak dalje od Mida i napomenuti da postoji relacija ja jastvo
sopstvo, gde ja moe biti svesno sebe i teiti ka ostvarenju svojih potencijala u susretu sa
drugim (drugima), u razmeni razumevanja, ideja, vrednosti sa drugim, ali se moe i
zadrati na nesvesnom ja, na spontanom ja, moe prihvatiti nametnuto. Ako ja ide dalje od
spontanog sebe, ako samoreflektuje uz tenju da se oslobodi nametnutog ja (spoljanjeg i
unutranjeg), onda ja prelazi u jastvo osveeno, samosvesno ja. Ako jastvo reflektuje prema
drugom, transcendira mene, stupa u slobodan odnos sa drugim (drugima), ako razume druge,
doputa da oni shvate i prihvate mene, onda jastvo prelazi u sopstvo7. Sopstvo je reflektovanje ja
kroz jastvo, preko drugog (drugih), razumevanje, shvatanje i potvrivanje mene u drugom i
drugog u meni, odnosno prihvatanje drugaijeg kao najvii stepen senzibilnosti za drugost.
Izmeu jastva i sopstva postavlja se identitet i uslovljava, odreuje, namee i ograniava
transformaciju jastva u sopstvo i stepen prihvaanja drugog (drugaijeg), odnosno potvrivanja
sopstva u drugom ili njegovo vraanje u jastvo.

2. Guldnerovo poimanje refleksivne sociologije

Prvi zahtev za refleksivnou sociologije kao nauke, postavio je Alvin Guldner 8,
zahtevom da sociologija stvori uslove u kome e se ostvariti veza i odnos izmeu sociologa kao
6

Mead, G.H., Um, osoba i drutvo, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2003.

Kao dobar primer samoreflektovanog jastva, koje ne moe da potpuno pree u sopstvo, mogu se uzeti osobe za
koje kaemo da su asocijalne, koje se teko uklapaju u grupu, ili . osobe koje teko prihvataju drugog.
Takoe, najvei stepen osveenog jastva koji prelazi zamiljeno sopstvo i retko pristupa njegovoj praktinoj
proveri, mogu ostvariti monasi koji ive u svom svetu sa malom potrebom za kontaktima sa drugim osobama.

16

naunika, odnosno njegove uloge sociologa i uloge oveka koji postaje sociologom, odnosno
jeste sociolog. Sociolog mora da sagleda sebe, svoj uticaj i poloaj kao oveka u drutvu i da te
refleksije prenese na svoje stavove i rad a ne da se odvaja od sebe i robuje strogim naunim
zahtevima i paradigmama. Guldner zahteva da se sociolog oslobodi pozicije i uloge izdvojenog,
neutralnog i nepristrasnog, objektivnog posmatraa i da prihvati i druge uloge u svakodnevnom
ivotu koje e se meati sa ulogom sociologa. Zahtev koji se i ranije postavio za sociologiju
sociologije ili sociologiju koja e sebe sgledati iznutra i videti da trpi razliite uticaje, Guldner
je nazvao refleksivnom sociologijom koja moe pokrenuti sociologa da bude svestan ko je i ta
predstavlja u grupi, okruenju i drutvu i kako te njegove drutvene uloge utiu na njega kao
naunika. Guldner smatra da ako se sociolog dri principa objektivnosti, neutralnosti i
izdvojenosti od grupe i onoga to posmatra i prouava, to e tetiti njegovom naunom profilu i
poziciji. On smatra da nijedno istraivanje ne moe biti sasvim objektivno jer sadri odnose koji
utiu na sociologa, kao i na objekat (predmet) koji on prouava. Guldner kae da namera
sociologa nije da taj uticaj prenese na druge ve da ga sazna.
Guldnerova refleksivna sociologija se suprotstavlja vrednosno neutralnoj sociologiji jer
nije mogue biti (nije ni potrebno) izvan uticaja vrednosti i odbaciti vrednosne stavove jer su oni
sastavni deo sih individualnih i grupnih aktivnosti i odnosa. Meutim, strogo pridravanje nekih
visokih vrednosti moe oveka (pa i sociologa) da odvede na pogrean put ili u konflikt sa
drugima, odnosno da pogreno shvati stvari i dogaaje. Refleksivna sociologija zahteva da se sve
vie uvaavaju teoretiarevi (sociologovi) stavovi nastali tako to na njega deluju elementi koje
posmatra, koji su u njegovoj sredini, sa kojima on uspostavlja ljudske odnose a da se odbacuj
dominacija naunih teorija, teorijskih dogmi, da se oslobaa ropstva koje je nametnula
visoka, hiper-teorija (poput funkcionalizma, strukturalizma, marksizma i pozitiivzma), da se
ide preko srednjih teorija ka neposrednom ivotnom doivljaju, uticaju i saznanju. Guldner
smatra da treba osnovati nove teorijske zajednice koje podravaju racionalnu raspravu u
sociologiji i drut venoj teoriji, koje e sociologa osloboditi dominacije drutvene strukture,
poretka, sistema koji nuno proizvode iracionalnu i lanu svest i raspravu uvode u ideoloki
okvir. Takva nova organizacija sociologije (refleksivne sociologije) mora da posreduje izmeu
teorije i prakse i da uspostavi potrebne i nune uslove za teorijsku raspravu u kojoj e uloga
sociologa pojedinca kao naunika i obinog lana drutva doi vie do izraaja.
Guldner smatra da se sociologija stalno nalazi izmeu metodologije (koja je vodi ka
istraivanju i tradicionalnom prouavanju struktura i poretka) i filozofije (koja je vodi ka
misaonom, teorijskom i refleksivnom). Metodologija, prema miljenju Guldnera, donosi
domiinaciju tehnike u sociologiji (istraivakih tehnika) koja vodi sociologiju ka daljnjoj
specijalizaciji, parcijalizaciji i plitkosti u teorijskim dometima. Metodologija je samo loa
savest sociologije, istie Guldner, jer ona ne moe ostvariti neophodnu refleksivnost unutar
8

Videti: Gouldner,A. Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980., kao i Gouldner, W. A., The Coming Crisis of Western
Sociology ,New York, Basic Books, Inc., Publishers, 1970. (posebno poglavlje13: Living as a Sociologist:Toward a
Reflexive Sociology).

17

sociologije koja je potrebna da bi sociologija emancipovala samu sebe od spoljanje dominacije

krutih teorijskih sistema, a samim time i doprinela emancipaciji drutva. Sociologija uz pomo
filozofije moe stei unutranju refleksivnost (sagledati sebe) i tako pomoi ljudima da se
oslobode krive svesti i da se emancipuju. Guldner istie da sociologija ne treba da se zatvara
samo u socioloku zajednicu, ve da se ukljuuje u zajednicu drutvenih teoretiara, jer se tako
mogu svestranije upoznati sve drutvene okolnosti i stanja. Dakle, Guldner daje zadatak
sociologiji da, pored samorefleksivnosti, pokree i refleksivnost unutar drutvenih nauka, kao i
refleksivnost unutar drutva. Takav zadatak sociologiji da bude refleksivna i samorefleksivna,
znaio je za Guldnera pretpostavku i mogunost da sociologija (tokom 70-tih godina 20. veka)
ostvari istovremenu obnovu same sebe i obnovu drutva kao neku vrstu zadatog projekta. Dobru
teoriju, poput zdravlja, vredi imati zbog nje same. Sociologiju i drutvenu teoriju treba imati
zbog njih samih kao i zbog doprinosa koji daju osloboenju oveka jer je u prirodi oveka da
tei za istinom i da istinu eli znati. 9 Sociologija ne moe ostvariti ozbiljniju kritiku drutva ako
ne ostvari kritiku same sebe, s pravom konstatuje Gouldner. Ipak, to nije mogue bez
metodologije, jer metodologija ulazi u sutinu pojave iznosi elemente, karakteristke, znaenja,
uzroke i posledice koje teorija oblikuje i svrstava u teorijski sistem. Zahtev za refleksivnom
sociologijom za Guldnera znai da se sociologija ne moe osloniti samo na teoriju ve mora
saznati potrebu razvoja njene samosvesti i samosveti sociologa istraivaa.
Takva nova sociologija, kako kae Gouldner, treba da pomogne sebi ali i ljudima da se
snau u drutvu, da postanu refleksivna bia, da misle i da deluju. Da bi to postigla sociologija
mora ne samo da menja svoje ideje ve zahteva obnovu, odnosno promenu naina ivota
sociologa, istraivaa i naunika. Guldner smatra da drtveni teoretiari ne mogu znati istinu o
drutvu a da ne znaju istinu o sebi, jer naunik mora razumeti i upoznati svoj poloaj du
drutvu, razumeti svoje potrebe i interese pa tek onda poeti analizu i kritiku drutva. Kritika
drutva ne moe prethoditi saznanju istine o sebi (sociologu, nauniku) ni saznanju stanja
sociologije (drutvene teorije) kao nauke. Takav Guldnerov stav podrazumeva da je potrebno
ostvariti povezivanje izmeu sociologa kao naunika, hladnog i nepristrasnog posmatraa i
sociologa kao oveka, lana zajednice, zabrinutog za sva zbivanja u drutvu, ophrvanog
emocijama, motivima, potrebama i eljama. Sociolog treba da spoji objektivnost i udaljenost
naunika sa subjektivnou i bliskou lana drutva, obinog oveka, odnosno, da spoji
znanje o drutvu sa aktivnou pojedinca, aktera tog drutva.
Guldnerov zahtev za uspostavljanjem refleksivne sociologije, podstakao je Toma
Botomora da se osvrne na nekoliko slinih ideja koje su se pojavile tokom 70-tih godina XX
veka (radikalna sociologija, kritika sociologija, etnometodologija) i koje su nastojale da
se predstave kao nova sociologija. Botomor tano primeuje da su vesnici nove sociologije
svoje ideje pronali u pojavi i usponu novih drutvenih pokreta i drugih socijalnih aktera, zatim
novih kulturnih promena i kontrakulturnih pobuna, kao i u poetku rasprava meu drutvenim
9

Gouldner, W.A., Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980. str. 127. Ovo je jedna od najboljih pohvala sociologiji kao
teorijskoj, praktinoj i pokretkoj nauci.

18

teoretiarima o postmodernizmu. Kriza drutva i drutvenog sistema povezuje se sa krizom

drutvene teorije, pa i sociologije, bez znaajnijeg opravdanja. Sve te nove drutvene promene
mogle su se ukljuiti u postotojee teorijske paradigme uz stalno dograivanje pojmovnih
paradigmi. Botomor duhovito primeuje da Guldnerova refleksivna sociologija predstavlja
sociologiju koja meditira o vlastitom pupku 10, odnosno uzaludno i neproduktivno se bavi sama
sobom umesto da se bavi kritikom drutva i analzom novih drutvenih promena. Guldnerovo
nastojanje da ukae na potrebu transformacije sociologije od kritike drutva u nauku koja
relektuje o sebi i drutvu, kroz pokuaj da se ukae na vei znaaj doivljaja i oseaja u
sociolokom istraivanju od preciznih teorijskih i metodolokih principa i upustava, Botomor
naziva uvoenjem romantiarskog subjektivizma i introspektivne meditacije u sociologi, to ne
doprinosi njenom napretku i razvoju.

3. Gidens, Burdije i Bauman o refleksivnoj sociologiji

Refleksivnost kao oblik shvata svakodnevnog ivota i njena uloga u istraivanju bila je
predmet razmiljanja vie teoretiara i sociologa. Tako Gidens smatra da treba uzeti u obzir
injenicu da su ljudi refleksivni, da stalno razmiljaju o svojim postupcima, delovanju, akcijama i
radu. Ljudi preispituju sve svoje postupke, razmiljaju ta je moglo biti drgaije, korisnije, bolje,
vrednije i znaajnije u njihovom delovanju i radu. Oni podvrgavaju svoje postupke misaonoj
reviziji, ali ih i modifikuju u narednim postupcima i aktivnostima. Gidens smatra da ljudi ne
reflektuju o svojim postupcima, ve i o razmiljanjima o tim postupcima. Refleksivnost je
zahvatila celokupnp ljudsko bie, bez obzira da li je re o obinim graanima ili o naunicima i
istraivaima. Ljudi ne reflektuju samo o svojim postupcima i razmiljanjima, ve i o onome to
ih okruuje o onome to se dogaa svakodnevno, o problemima, strahovima i rizicima. Gidens
posebno iste refleksiju ljudi o drutvenim rizicima (ekoloki, socijalni, ekonomski, tehniki)
kojima je ovek svakim danom sve vie izloen. Tako se refleksivnost pojavljuje kao odbrana od
mehanikog prihvatanja prakse i potinjavanja drutvenim strukturama. Gidens smatra da
ovekove refleksije treba uzeti u obzir prilikom istraivanja drutvenih procesa, da doivaljaj,
oseaj i razmiljanje o procesima i pojavama ima znaaj koliko i teorijske analize.
Refleksivna sociologija za Pjera Burdijea predstavlja postupak kojim sociolozi ukljuuju
svoje prakse i svoje doivljaje u istraivanje i razumevanja drutvenih procesa. Tako sociolozi
koriste sopstvene instrumente (umesto nametnutih i unapred odreenih) za bolje razumevanje
discipline koju prouavaju. Oni objektivizuju sopstvenu praksu, koriste sopstvene termine i
jezik, kao to to Burdije ini uvoenjem termina (polje, habitus, simboli, simboliko nasilje,
drutveni i simboliki kapital) koji treba na drugaiji nain izraze stanje drutvene strukture i
drutvenih odnosa nego to to ine funkcionalizam, strukturalizam i marksizam. Refleksivnost
pomae sociolozima da razumeju delovanje drutvenih sila koje ih okruuju i tako se odbrane da
10

To se moe poistovetiti sa kod nas poznatom metaforom igra make sa vlastitim repom.

19

postanu igrake tih sila i svoj rad oiste od drutvene determinisanosti. Stalnom autorefleksijom
sociolozi, kako misli Burdije, sociolozi postaju svesni vlastitog poloaja, uloge i preenog puta.
Zigmund Bauman smatra da savremena socioloka naliza postaje refleksivna jer se
sociolog u svojim istraivanjima i analizama sve vie oslanja na pretpostavke, utiske i saznanja iz
sopstvenog ivota. Praksa svakodnevnog ivota sve vie uzima prostora u sociologovom
istraivanju i razumevanju drutva i drutvenih okolnosti.

4. Znaaj i domet refleksivne sociologije

Rerleksivna sociologija se pojavila kao reakcija na velike teorijske pomalo zatvorene
sisteme i obrasce (paradigme). Pojava velikog broja sociologa uinila je da se njihova
razmiljanja i istraivanja susreu sa ozbiljnim tekoama razumevanja metateorijskih principa i
metateoretisanja i primene tih principa u razumevanju pojava i zbivanja iz svakodnevnog ivota.
To je bila i reakcija na velike teorije kao to su pozitivizam, funkcinalizma, strukturalizam i
kritika teorija drutva. Refleksivna sociologija je traila svoj prostor u okviru sociologije,
elelea je da nametne jedan drgi pogled na drutvo osloboen stega i dominacije teorije i
metodologije kojoj je pripadala klasina sociologija.
Prvi problem sa kojim se susrela refleksivna sociologija jeste pitanje objektivnosti u
analizi i istraivanju, odnosno pitanje da li postoji objektivna stvarnost odvojena od
subjektivnog, emotivnog i vrednosnog doivljaja, razumevanja i pristupa sociologa istraivaa.
Taj problem odnosa objektivno subjektivno prati sociologiju ve dugo vremena. Stalno se
postavlja pitanje postojanja objektivne stavarnosti, nezavisno od sociologa istraivaa, odnosno
pitanje da li je re o postojanju objekta (predmeta) istraivanja nezavisno od toga da li e ga
naunici otkriti, razumeti i objasniti, ili je re o konstrukciji objekta (kroz predmet istraivanja).
Da li objektivno postoji unapred ili se konstruie, koliku ulogu ima istraiva, naunik (sociolog)
u konstruisanju objekta (objektivnog) u svom istraivanju? Da li je subjekt toliko vaan da ne
moe vie postojati dominacija objekta u smislu teorijske i metodoloke istote, objektivnog koje
je osloboeno bilo kog delovanja vrednosnog i ideolokog.
Refleksivna sociologija je pokuaj da se ukae na vano pitanje odnosa teorije i prakse,
pribliavanja ta dva kljuna elementa svake nauke, pa i sociologije. Refleksionisti su istakli
zahtev da se sociologija spusti sa teorijskih visina i pone baviti malim pitanjima i temama
koje su iz svakodnevnog, neposrednog ivota oveka, pojedinca, individue. Da bi se to postiglo
potrebno je da se sociologija okrene pitanjima neposrednog doivljaja, iskustva i line prakse
sociologa i da to kroz instrumente istraivanja uvodi u analizu i sagledavanje problema, pojava,
procesa i drugih elemenata drutvo koji se istrauju. Ovde se zahteva stalno poveavanje uloge
linog dometa sociologa istraivaa.

20

Moe se zakljuiti da je refleksivna sociologija previe oslonjena na individualni

doivljaj, iskustvo, praksu, rad i lini pristup sociologa istraivaa. Time su narueni neki
osnovni principi sociologije kao opte i sistematine nauke kao to su odnos teorije i prakse,
objektivnog i subjektivnog, zdravoraumskog i naunog, poretka socioloke paradigme, odnosa
paradigme i diskursa, vanosti diskursa za razvoj sociologije, kao i uticaja i ugleda sociologije u
drutvu i akademskoj zajednici. Refleksivna sociologija je pokrenula neka znaajna pitanja u
sociologiji u smislu oivljavanja diskursa o poloaju pojedinca, istraivaa i uloge sociologa u
svemu tome. Domet refleksivne sociologije je veoma skroman, ona se moe smatrati samo kao
jedan od posebnih aspekata i pokuaja kritike funkcionalizma i strukturalizma.

III. TEORIJA RACIONALNOG IZBORA I SOCIOLOGIJA

1. Osnovi teorije racionalnog izbora

Teorija racionalnog izbora se zasniva na neoklasinoj ekonomiji i teoriji igara. U neoklasinoj
(kao i u klasinoj) ekonomiji glavni stav se odnosi na korisnost, ostvariti linu individualnu
korist od izbora i uea na tritu. Polazi se od pretpostavke da e se ljudi u zadovoljenju svojih
potreba, odnosno usmerenja ka cilju koji e zadovoljiti potrebu i ispoljenih interesa da stignu do
tog cilja, rukovoditi idejom line koristi. Ekonomija se oslanja na pretpostavku o racionalnoj
koristi kojom e se ljudi rukovoditi kada nastupaju kao akteri na tritu. Ljudi na tritu nailaze
na razliite prepreke i ogranienja koja mse nalaze u okruenju, u nastojanju da zadovolje svoje

21

potrebe i ostvare cilj. Jedna od osnovnih i najaih prepreka jesu ogranieni resursi, pre svega
ekonomski ali i prirodni, socijalni i kulturni. Sueni sa ogranienim resursima ljudi e se
racionalno ponaati u izboru sredstava za zadovoljenje svojih potreba. Glavna teza neoklasine
ekonomije odnosi se na stav da e se akteri racionalno ponaati kako bu u uslovima ogranienih
resursa, sa to manje resursa, maksimizirali dobit, odnosno ostvarili veu korist. Ekonomija
traga, analizira i ui kako u uslovima brojnih ogranienja (lini budet, ogranieni resursi,
ekonomski uslovi u uem i irem okruenju) napraviti dobar izbor i ostvariti svoje ciljeve,
maksimirati dobit i zadovoljiti potrebe. Dakle, svaki od uesnika na tritu rukovodi se tenjom
da napravi najbolji izbor koji e mu doneti najvie koristi. Da bi u tome uspeo, svaki uesnik
mora da bude snabdeven znanjem i informacijama o uslovima i stanju na tritu kako bi mogao
doneti najbolju (racionalnu) odluku. Trite (sve na trite), slobodna razmena i lina korist su
osnvni postulati neoklasine ekonomije racionalnog izbora. Neoliberalizam je do savrenstva
doveo i plasirao ovu ideju o linoj koristi kao jedinom podsticaju drutvenog razvoja. Ponaanje
zasnovano na usko shvaenom linom interesu u proizvodnji i razmeni vodi kolektivnoj dobiti u
formi opteg uveanja bogatstva. Prema savremenoj varijanti Mandevilovog zakona, pohlepa je
ono to Ameriku ini jakom i prosperitetnom dravom.11
Treba analizirati nedostatke teorije racionalnog ekonomskig izbora sa stanovita
mogunosti i ogranienja koje pojedinci imaju (resursi, alokacija resursa, grke u izboru, line
sposobnosti, okruenje) prilikom nastupa na tritu i ponaanja u promenjenim
okolnostrima............... Olson sugerie da postoji prag iznad kojeg trokovi i dobici utiu na
akciju pojedinca i ispod kojeg ne utiu (Brajan Beri, Isto, 78) ...............
Drugi vaan momenat na koji se oslanja neoklasina ekonomija racionalnog izbora jeste
teorija igara. Teorija igara se najee koristi tako to se traga za idealnim strategijama i
taktikama u kojima e se ostvariti ekonomski dobitak. Koji su to uslovi u kojima akter na tritu,
odnosno igra, moe pronai put za ostvarenje dobitka u uslovima kada su i drugi usmereni
istom cilju, koje su preferencije jednog i drugih igraa. Svaki racionalan izbor strategije igre
podrazumeva par dobitaka (Hadrin, 49). .... ri igr nstl d pnudi dgvr n sm
n pitnj kk mgu ukluiti prtpstvku grnin rcinlnsti u mdl igr,
ng i n ki nin mguiti d rzultt igr gd su igri grnin rcinlni knvrgir
rzulttu igr u k ustvuu svrn rcinlni igri (B.Stojanovi, Uspostavljanje
konvencija, primena teorije igara, 376)................
Rasprava o racionalnom izbru kod Hobsa i Makijavelija prethode ovim teorijama
ekonomskog racionalnog izbora i ponaanja na tritu ......... Treba dodati i Hjuma, Popera,
Smita..........
Deims Koleman. Akteri ciljevi delanja. Pojedinci i lina korist. Oskudnost resursa i
ostvarenje ciljeva. Troak proputenih prilika (kod izbora cilja). Primena principa ekonomske
teorije racionalnog izbora i ponaanja na tritu pokuava se transponovati na ponaenje ljudi u
ostalim oblatima: politikim odnosima, socijalnom stanju, svakodnevnom ivoru, kulturi,
obrazovanju, interakciji, zaposlenju, ulogama i poloajima u kompaniji, odnosima meu
polovima i slino.

11

Hardin, R., Javni izbor versus demokratija, Trei program radio beograda, III-IV, 2008. Str. 86.

22

2. Teorija racionalnog izbora i socioloki makro i mikro nivo

Ustanove kao ogranienje delovanja aktera, pojedinaca (porodica, kola, sredina, posao).
Znaaj individualnih radnji , individealnih kombinacija i informacija prilikom racionalnog izbora. Teorija
racionalnog nivoa, prema Kolemanu, treba da povee socioloki mikro i makro nivo. Sociologija treba da
se bavi drutvenim sistemima kroz objanjenje unutranjih inilaca pojedinaca. Drutvena teorija

treba da bude ne samo akademska disciplina, ve da utie na drutvo. Pojedinci uvek nastoje da
ostvare svoje ciljeve na svrhovit nain uslovljen sistemom vrednosti. Maksimalizacija koristi,
potreba i elja. U T.R.I. vidimo uticaj individualizma i savremenog liberalizma

3. Distribucija moi i teorija razmene

Mo kao osnava teorije razmene (distribucija moi. Odnos drutvene moi, drutvene
strukture i drutvene razmene (Dord Homans). Psiholoki (mikro) nivo razmene (pojedinci).
Odnosi razmene i mrena struktura (makro nivo - grupe). Zavisnost je potencijalni troak koji
akter u okviru jednog odnosa moe (eli) da tolerie, odnosno spreman je da plati (Emerson).

4.

Integracija drutvenog mikro i makro nivoa na osnovu razmene

Drutveno ponaanje kao razmena. Drutvena struktura kao razmena. Integracija

drutvenog mikro i makro nivoa na osnovu razmene. Teorija razmene ima integrativni karakter u
drutvenoj strukturi (dijade, trijade i druge grupe). Koje teoretiare iz SST moete povezati sa
teorijom racionalnog izbora i teorijom razmene? Da li je teorija racionalnog izbora teorija ili
diskurs?

IV. SOCIJALNI KONSTRUKCIONIZAM

1. ta je socijalna konstrukcija (socijalni konstrukcionizam)?

Svaka konstrukcija se deava (ili poinje) unutar uma, u unutranjoj mentalnoj strukturi
pojedinca. ovek konstruie svoje predstave o drugom oveku, o svom okruenju, svom polu,
prijateljima, potrebama, vrednostima i ciljevima. Moe se rei da ovek konstruie svoje
poimanje stvarnosti, realnosti, stvarnog ivota i aktivnosti. ovek ima zamisao, imaginaciju
svega to je povezano sa njim, ima razumevanje i poimanje sebe i svoje pozicije kao i pozicije
drugih ljudi u toj stvarnosti i kroz naraciju stavara slike i pojmove o tome, prenosi ih drugima i
razmenjuje predstave sa drugima. Naunik konstrue svoje predstave o svetu oko sebe, o
23

pojavama i procesima koje uoava, prati i analizira. Naunik konstruie na bazi naunih
kategorija, teorijskih i metodolokih instrumenata. On uzima u obzir konstrukcije drugih
naunika, kao istorijsko i teorijsko naslee, kao simbole, kao objektivizovane, proverene i
potvene konstatacije i injenice i dodaje im svoje vienje specifinog i konkretnog stanja,
produava postojeu i pravi svoju naraciju. Naunik se ukljuuje u ve naznaene ili
uspostavljene konture ili okvire pojmovnog ili teorijskog diskursa o nekom fenomenu,
drutvenom procesu, tvorevini, sistemu ili neposrednom opaanju neke pojave ili stanja. Naunik
nekada daje i pojmovne konstrukcije, on je svestan da konstrukcija ukljuuje socijalnu
interakciju, kao i vezu izmeu teorije i prakse. Dakle, konstrukcija je aktivnost: mentalna,
intelektualna, spontana, planirana, organizovana, zdravorazumska ili nauna. Konstrukcija je
normalno stanje aktivnosti obinih ljudi ili naunika. Ona se javlja kao instument i pretpostavka
njihovog poimanja sveta, obajnjenja i razumevanja, akcije i odustajanja, spoljanjeg nametanja
i/ili unutranjeg otpora i prihvatanja. Zdravorazumska konstrukcija je esto nesigurna,
nepotpuna, jednostrana, pod dominacijom emocija, vrednosnih stavova, stereotipa, iskustvenih
aktivnosti, pa ak i iracionalnih postupaka. Nauna konstrukcija mora biti pouzdana, objektivna,
svestrana i proverljiva. mora da bude rezultat konsensusa naunika (jedne ili vie generacija), ali
i posebnog napora, imaginacije i kreativnosti naunika - pojedinca. Socijalna konstrukcija je
rezultat (istovremeno) individualnih i kolektivnih napora i aktivnosti naunika, kao to je i
zdravorazumska (svakodnevna) konstrukcija rezultat individualnih i kolektivnih aktivnosti,
interakcije i komunikacije meu ljudima.
Potrebno je napraviti razliku izmeu pojmova konstrukcija, konstruktivizam i
konstrukcionizam. Konstrukciju sam prethodno objasnio i ovde dodajem stav da je re o
socijalnoj (drutvenoj) konstrukciji, jer nastaje u interakciji, kontaktu i komunikciji izmeu
pojedinaca, drutvenih grupa, institucija i zajednica, dakle u drutvenim (socijalnim) odnosima,
kao i to da je nanici (sociolozi) prate, posmatraju, izdvajaju i stvaraju kao naunu(e)
kategoriju(e), instrument i teorijsku pretpostavku u istraivanju i analizi drutvenih injenica,
pojava, procesa i tvorevina.
Konstruktivizam podrazumeva aktivnost pojedinca, njegovog uma, razuma, svesti, mentalnih
i intelektualnih resursa u pravcu stvaranja slike, predstave, poimanja i objanjenja svega to ima
dodira sa linou, njgovim stanjem i mogunostima. Konstruktivizam je preteno individualno
psiholoka karakteristika linosti. On se odvija u okviru ovekovog jastva i na poetnim fazama
prelaska jastva u sopstvo. On je pokazatelj osveenog, snanog i delimino zatvorenog jastva.
Konstruktivizam se oslanja iskljuivo na pojedinca, njegovu predstavu i razumevanje sveta i
vlastitog okruenja. On se pretvara u izam kada zanemaruje znaaj interakcije i odnosa sa
drugim (drugaijim) u postupku i toku vlastite (pojedinane) aktivnosti u konstruisanju pojmova,
stavova i predstava o sebi, drugima, pojavama, dogaajima i kada sve podreuje vlastitoj
naraciji. Konstruktivizam je prisutan u stavovima, istraivanjima i analizi psihologa, psihijatara,
psihoterapeuta, ponekad i kod filozofa.

24

Konstrukcionizam polazi od stava da socijalna konstrukcija nastaje u kontektu i

komunikaciji meu ljudima. Odnosi meu ljudima se posmatraju kao mesto konstrukcije sveta
(Kenet Gergen ). Konstrukcija sveta, stvarnosti, svega oko nas, ideja, znanja, prema miljenju
predstavnika konstrukcionizma, nastaju kao rezultat meuljudskih odnosa (drutvenih odnosa),
one ne postoje samostalno, prethodno, nisu unapred date, ve su rezultat razmene ideja, stavova,
predstava, moi, poloaja i uloga koje pojedinci imaju u grupi, zajednici i drutvu. Sve stvarno je
drutvena konstrukcija, nita nije stvarno dok se ljudi ne sloe oko toga. Kontstukcionizam se
razlikuje od konstruktivizma jer akcenat stavlja na momenat socijalnog (a ne individualnog)
momenta, odnosno, meusobne razmene i borbe oko konstituisanja predmeta i pojmova. Zato je
i konstrukcionizam preao iz socijalne konstrukcije u izam? Zbog toga to jednostrano gleda
na problem konstrukcije stavova, predmeta, objekata i svega ostalog to moe biti poetak ili
rezultat ljudske aktivnosti. Konstrukcionizam ne doputa da postoji neto, to je predmet nae
panje i aktivnosti, pre nego mi o njemu raspravljamo, da nema objektivno datih i postojeih
fenomena, va da oni nastaju kao rezultat nae konstrukcije u socijalnoj interakciji. U ovom radu
koristiu pojam konstrukcionizam jer on najbolje odraava sutinu problema socijalne
konstrukcije kao zanimljivog diskursa u individualistikoj teoriji koju ovde nameravam
predstaviti.

2. Osnovni stavovi konstrukcionizma

Konstrukcionizam polazi od stava da ne postoji objektivna istina, ve da ona zavisi od

lokalnih drutvenih i kulturnih dogaaja, zbivanja, odnosa. Odnosno, istina i istinito saznanje je
neto to zavisi od ugla gledanja, od perspektive posmatranja, od snage, motiva, umea,
ambicije i sposobnosti pojedinca, posmatraa, onoga koji iznosi stavove, istrauje, saznaje i
prezentuje istraivanje ili posmatranje. Konstruktivizam se, dakle, odmah suprotstavlja
mogunostima objektivnog, racionalnog, opteg i integralnog saznanja i znanja u nauci, posebno
u drutvenim naukama, bez obzira da li se radi o metafiziom (odnos prema svetu kome u
ivimo); epistemolokom (ta moemo saznati o tom svetu) ili semantikom konstruktivizmu (ta
se i na koji nain moe rei o svetu).12 Konstrukcionizam ne prihvata stav prema kome postoji
jedna istinita verzija nekog dogaaja, uzroka neke pojave, sutine odreenog drutvenog procesa
ili delovanja drutvenog subjekta, aktera. Nema jedne istine, postoji mnotvo istina i
istinitihverzija vienja sveta, koje se meusobno bore za primat u odreenoj sredini. Sve te
istine su proizvod razliitih konstrukcija dogaaja, odnosa i stvarnosti. Koja e istina imati
odluujuu mo, prema konstrukcionistima, zavisie od kulturnih, socijalnih, tradicionalnih i
vrednosnih karakteristika sredine u kojoj se istina konstruie, ali se svim istinama u tom
prostoru i vremenu treba dati isti status i vrednost. Ako istina ne postoji, onda sve pretpostavke
12

Zanimljivi podelu konstrukcionizma (konstruktivizma) i konstruktivistiki domet u sociologiji nauke videti u:

kori,M., Sociologija nauke, IKZS, Karlovci-Novi Sad, 2010, str. 314-423.

25

moraju biti podjednako validne. Jedno stanovite se, prema tome, moe ocenjivati samo u
odnosu na neko drugo stanovite, a ne u odnosu na neki krajnji standard ili istinu.13 Tu se istina
smatra relativnom i umesto standarda, postojanosti, proverljivosti nudi relativnost i
ravnopravnost svih istina, bez obzira kojim naunim, metodolokim ili zdravorazumskim
postupkom i nainom se dolo do istine. To je relativizam koji Miel Fuko zastupa u
Arheologiji znanja stavom da ne postoji istina ve razliiti reimi istine, te da nijedna reim ne
moe biti ispravniji od drugog. Konstrukcionisti smatraju da svaki oblik istine ili utvrene
stvarnosti treba dekonstruisati uvoenjem principa relativnosti u objanjenje i razumevanje
predmeta, dogaaja, injenica i stvarnosti. Konstrukcionisti smatraju da je sve ega smo svesni,
pa i samo ljudsko bie, proizvedeno u drutvenom diskursu, da niega nema izvan diskursa. Ipak,
ima konstrukcionista, kao to je Jan Parker 14, koji doputaju postojanje izvesne objektivne
dimenzije linosti i stvarnosti izvan diskursa i izvan teksta.
Socijalni konstrukcionizam se oslanja na "nauni" relativizam, odnosno epistemoloki
princip prema kome priroda i prirodni svet imaju malu ulogu, malo utiu na sadraj naunog
objanjenja, ve odluujuu ulogu ima konstrukcija koju naunici-sociolozi prave u svom
izolovanom naunom prostoru. Konstrukcionisti na taj nain osporavaju mogunost empirijskih
dokaza, pa i prirodu kao nezavisni, objektivni prostor, kao i njenu direktnu vezu i uticaj na
drutveni prostor. Prema njihovom stavu, pretean uticaj na nauno znanje ima dutveno poreklo
i socijalni stavovi autora, istraivaa-naunika, kao i nepostojanje mogunosti konsensusa
naunika oko prihvatanja pravila tanosti i istinitosti i naune vrednosti neke tvrdnje.
Konstrukcionizam osporava nauni kontinuitet, integritet i kumulativnost naunih znanja.
Prema konstrukcionistima nauka i njen sadraj vie zavise od socijalnih procesa, sluajnosti,
tehnike opremljenosti istraivaa, jezikih i retorikih sposobnosti ubeivanja od strane
naunika, nego od objektivnih, prirodnih okolnosti i ranijeg naunog konsensusa. Prema tim
stavovima znanje vie kopira, ponavlja, nego to otkriva i objanjava stvarni svet, dok akteri
znanja sami konstruiu drutvenu stvarnost ili su njihove konstrukcije pod dominantnim uticajem
socijalnih determinanti i nemaju objektivnu epistemoloku dimenziju. Naravno, sasvim je
prihvatljivo da znanja budu pod uticajem socijalnih aktera, ali ne toliko da se ne moe postii
objektivno, proverljivo i pouzdano znanje o nekom fenomenu koje e biti osnov naunog
konsenzusa. Kada Gergen(ovi) kau da ljudi stvaraju znanje na osnovu inherentnih tendencija
koje podstiu njihovo miljenje, a ne na osnovu karakteristika samog sveta15, onda je to
jednostran pristup. Naime, to upuuje na stav da naunici ne dolaze do saznanja na osnovu
13

Ber, V., Uvod u socijalni konstrukcionizam, Zepter Book, Beograd, 2001. str. 120.

14

15

Prker, I., Discourse Dynamics: Critical Analysis for Social and Individual Psychology , Routledge, Londaon,
1992.

Gergen, Kenet & Meri, Socijalna konstrukcija ulazak u dijalog, Zepter Book, Beograd, 2006.

26

istraivanja sveta koji ih okruuje, ve unapred konstruiu svoje prdstave o svetu i njih se dre
bez obzira da li se konstrukcija i stvarnost susreu i "prepoznaju". Saznanje o svetu se mora stei
kroz njegovo posmatranje i prouavanje, polazei od pretpostavki koje su rezultat ranijeg
iskustva i pojmovnih konstrukcija kojima se naunik pribliava fenomenu koji posmatra i
istrauje. ......
Konstrukcionisti pokuavaju da ospore stavove klasine sociologije prema kojima iri
drutveni interesi utiu spolja na nauno znanje i oblikuju ga dok unutranja strana znanja
(naunici) ostaje nedovoljno zainteresovana i neiskoritena. Konstrukcionisti ovim ele da
istaknu kako je klasina sociologija zarobljena sistemskim pristupom i shvatanjem drutva kao
nadreenog, nametnutog, samostalnog i autonomnog entiteta koji je nadreen pojedincunauniku, odnosno sociologiji kao nauci. To oteava istraivanje i saznanje, jer sociolozi kao
pojedinci i sociologija kao nauka nemaju autonoman poloaj u procesu saznanja, nisu subjekti
saznanja, ve receptori i prenosioci spoljanjih drutvenih uticaja i kolektivnih interesa. Ovaj
stav je samo delimino taan. Naime, klasina sociologija se oslanjala na shvatanje drutva kao
zasebnog, specifinog, od pojedinca nezavisnog dela stvarnosti (priroda, drutvo, ovekov umljudsko miljenje), koji ima svoje specifine zakone egzistencije, pravila organizacije, principe i
mehanizme kontrole i zatite. Klasina sociologija traga za zakonima na kojima poiva i na
osnovu kojih egzistira drutvo, kao i uzrocima njegove stagnacije, promene, uspona i propadanja.
Klasina sociologija naglaava ulogu nauke kao kolektivne snage i resursa iz koga se crpi znanje,
ali ne zapostavlja ulogu naunika (sociologa) kao subjekta saznanja, bar ne u toj meri kako to
tvrde konstrukcionisti. ...vidi ejpin u literaturi...(doraditi)
Glavna teza konstrukcionista jeste da teorija ne opisuje svet ve ga konstruie. Ovom tezom
se konstruktivizam suprotstavlja stavu da su injenice nezavisne od ljudske aktivnosti, a taj stav
se pripisuje klasinoj sociologiji nauke. Ovde konstrukcionizam sam konstruie stav klasine
sociologije i pripisuje joj neto to se ne nalazi u sutini uenja i vrednosti klasine sociologije.
Klasina sociologija doputa da postoji objektivna stvarnost, nezavisno od toga da li je mi
razumemo i da li je moemo objasniti, ali to ne znai da je ona potpuno nezavisna od ovekove
aktivnosti, pa i aktivnosti sociologa-naunika. Naunici (sociolozi) stalno tragaju za uzrocima,
korenima i nainima manifestovanja drutvenih pojava, procesa i odnosa i na taj nain uestvuju
u drutvenoj stvarnosti, postaju subjekti saznanja. Njihove konstrukcije nastaju iz dodira sa
stvarnou, one su proizvod unutranje artikulacije doivljaja stvarnog sveta oko nas. To je
ospoljenje unutranjeg doivljaja naeg kontakta sa spoljnjim svetom, ali i uticaj spoljanjeg
sveta na nae razmiljanje i konstruisanje ideja, simbola, pojmova o tom svetu. Te konstrukcije
su teorijski, metodoloki i filozofski okviri i instrumenti pomou kojih se pristupa istraivanju i
traganju za saznanjem sutine, ili bar glavnih karakteristika drutvenih fenomena. Postavlja se
pitanje, da li je mogue tvrditi (kao to to kau konstrukcionisti i pripisuju to klasinoj
sociologiji) da konstrukcije ontoloki prethode stvarnosti? To nije mogue, ako se stvarnost
posmatra kao trodimenzionalni odnos: priroda drutvo ovekovo miljenje (um, razumevanje
i saznanje). Mora se dopustiti da konstrukcije postoje, ali da nisu apsolutne, nepromenjive,

27

apriorne, ve se usklauju, menjaju i razvijaju. Teorija se preplie sa stvarnou. Empirija i

iskustvo postaju resurs za konstrukciju, kao to i konstrukcija usmerava iskustvo.
Konstrukcionisti svoju raspravu, osporavanje i suprostavljanje stavovima klasine
sociologije, kao i ukljuivanje u novi pojmovni diskurs, usmeravaju ka dualnim relacijama,
dihotomijama: objektivnosti-subjektivnosti, racionalizmu-iracionalizmu, realizmu-relativizmu,
pojedinac-drutvo, sloboda i atonomija-determinizam, makro-mikro odnosu i nivou, kao i
razumevanju-objanjenju. Ovo su, svakako, osnovni prostori, okviri i polja na kojima deluje
savremena sociologija i ukrta svoje stavove sa stavovima klasine sociologije. Objektivnosubjektivno-intersubjektivno je vrlo sloen, raznovstan, komplikovan, neuhvatljiv i teko
razumljiv skup odnosa, pa je i objanjenje tih odnosa veoma teko. Sve socioloke teorije,
teorijski i pojmovni diskursi, nailaze na problem kako da objasne te odnose, kao i pojave,
procese i strukture koji iz njih nastaju. Ako se tome dodaju i ostale prethodno pomenute relacije,
onda dolazimo do prostora i predmeta na kome se stalno proverava vrednost, konstantnost i
snaga savremene sociologije i njenih klasinih temelja. Konstrukcionisti smatraju da klasini
sociolozi uzimaju spoljanji svet kao gotov, dat, odreen i zadatak sociologije je samo da ga to
objektivnije tumai i predstavi. Ako se tako shvati klasina socioloka teorija, onda bi to
predstavljalo njenu veliku slabost i jednostranost. Klasina sociologija polazi od stava da postoji
objektivni svet, nezavistan od subjekta saznanja, u smislu njegovog postojanja pre i posle
saznajne aktivnosti tog subjekta, ali ne govori o tome da nije mogue saznati (saznavati)
objektivno date injenice, pojave, procese i drutvene tvorevine 16. Drugi deo stava objektivnosti,
od koga polazi klasina sociologija, odnosi se na sam in i proces saznanja. On mora biti
usmeren ka konkretnom objektu, predmetu saznanja i u njegovom objanjenju ne mogu
dominirati line, subjektivne impresije, emocije, vrednosti i doivljaji, ve to objanjenje treba
da bude (to je vie mogue) neutrano, nepristrasno, precizno, zasnovano na injenicama i
sveobuhvatno. Trei deo stava objektivnosti o kome govori klasina sociologija odnosi se na
primenu teorijskih pravila, metoda i instrumenata koje je usvojila sociologija kao nauka i koji su
rezultat kolektivnog rada i delovanja brojnih generacija sociologa i drugih naunika. To
podrazumeva da su izneti stavovi jasni i da ih mogu proveriti (bar delimino) svi koji su
savladali i poseduju teorijski i metodoloki pojmovno-kategorijalni aparat socioloke analize i
istraivanja. To podrazumeva da nauni metod bude objektivan, da istraiva, naunik otkriva
elemente pojave ili nekog drutvenog fenomena, a ne da ih izmilja, iz-um-eva 17 ili u
potpunosti konstruie, nezavisno od njihove manifestacije i uzrono-posledine strukture.

16

Drutvene grupe postoje, obrazovanje takoe, kriminal, nasilje, konflikti, sukobi, socijalna mobilnost, ekonomski
usponi i padovi, tehnologija, tehnika, mo. Sve to postoji bez obzira da li mi to uavamo, razumemo, pratimo,
istraujemo ili ne. To sve postoji pre i posle ivota i rada bilo kog naunika, pa i sociologa.
17

Nikola Tesla je skretao panju svojim sagovornicima da njegove pronalaske ne nazivaju izumima, ve
otkriima, naglaavajui da on to nije izumeo (umom proizveo), ve samo otkriva ono to u prirodnom i
duhovnom odnosu i strukturi sveta ve postoji. Slino bi se moglo rei i za istraivae i prave naunike i u
drutvenim naukama.

28

Konstrukcionisti polaze od stava da istraivai nisu u stanju da se odmaknu od vlastite

ljudskosti i otkriju objektivnu prirodu fenomena koje prouavaju, jer ne mogu postii takvu
nepristrasnost i da rezultate istraivanja oslobode svojih vlastitih interesa. 18 Nije mogue
postii objektivnost rezultata istraivanja, jer smo svi mi suoeni sa svetom iz neke vlastite
perspektive, te i rezultati moraju biti suoeni sa naim stanovitem i uklopljeni u to
stanovite. Konstrukcionisti idu jo dalje u svojoj jednostranoj kritici principa objektivnosti i
istinitosti saznanja, tvrdnjom da nijedno ljudsko bie ne moe iskoraiti iz svoje ljudskosti i
posmatrati svet bez zauzimanja bilo kakve pozicije, kao to sugerie princip objektivnosti 19, to
se odnosi, kako kau konstrukcionisti, podjednako na naunike i na ostale ljude. Naravno, nije
potrebno nauniku da iskorai iz svoje ljudskosti da bi suvao potreban nivo nepristrasnosti,
racionalnosti, distance i objektivnosti prema predmetu istraivanja, ve da odri ravnoteu
izmeu vlastitog doivljaja nekog drutvenog fenomena i doivljaja drugih istraivaa, kao i
obinih posmatraa, te da odgovorno i moralno primeni potrebne metodoloke i teorijske
principe u vlastitom istraivanju. Nema nita sporno u stavu da svaki naunik daje svoj lini
peat nekom istraivanju i saznanju, ali ne na taj nain da to niko drugi ne moe (bar priblino)
tako shvatiti, razumeti, podrati i prihvatiti. Nije re o apsolutno istom doivljaju sveta kod svih
istraivaa (ljudi),20 ve o razumevanju tog doivljaja i postojanju minimuma zajednikih
elemenata u doivljaju i razumevanju koji se dalje mogu artikulisati u bliske saznajne stavove.
Problem kod konstrukcionistikih rasprava i stavova jeste (kako primeuje i Vivijen Ber)
relativizam prema kom se ne moe doi do objektivnog stava i istine, ve se mora dopustiti
postojanje vie alternativnih koncepcija i konstrukcija dogaa, pojave, odnosa ili nekog
drutvenog stanja. Ako tako posmatramo stvari, onda nije re o otkrivanju uzroka i injenica u
odnosima meu ljudima, drutvenim grupama i u drutvu, ve o prihvatanju mnotva razliitih
stavova koji ravnopravno polau pravo na istinito ili pogreno vienje nekog drutvenog
problema, stanja ili dogaaja.
Teei da pobegnu od pozitivizma ili da trae zamenu za njega, konstrukcionisti, kao i
predstavnici drugih diskursa o kojima govorimo u ovom radu, odlaze u subjektivizam i esto ne
uspevaju da sauvaju ravnoteu epistemolokog i ontolokog21, ideje i predstave o svetu i realnog
18

Ber, V., Uvod u socijalni konstrukcionizam, Zepter Book, Beograd, 2001. str. 207.

19

Isto, str. 208.

20

Ovo moemo povezati sa stavom Ronalda Leinga koji kae da svet, premda 'zajedniki' za sve osobe i u tom
smislu 'deljiv', verovatno nikad nije doivljen od dve osobe na istovetan nain. Sloenost zajednikog doivljaja
sveta Leing vidi i na drugi nain, ....ironija je da se esto ono ta ja uzimam za javnu stvarnost, kod drugih pokazuje
kao moj lini fantazam, a ono to ja snatram da je moj lini unutranji svet ispada da je to ono to ja u najveoj meri
delim sa drugima. (Leing, R., Jastvo i drugi, Svetovi, Novi Sad, 1989. str. 30/31).
21

Jan Parker je ukazao na problem relativizma koji stoji kao realna opasnost konstukcionistikim stavovima i
istraivanjima i predloio da se uvede pojam stvarnosti izvan teksta i stvarnosti izvan diskursa, to bi
podrazumevalo da postoji odreeni stepen objektivnosti saznanja. Parker govori o tri stepena objektivnosti,
ontoloki, epistemoloki i moralni/politiki, pri emu svaki nivo objektivnosti ima odreenu samostalnost i

29

sveta, objekta i subjekta saznanja, makro i mikro nivoa u analizi i istraivanju. Parker dobro
primeuje da ontoloko nisu samo svojstva (naeg) tela, ve tu treba ukljuiti svojstva okruenja
koja strukturiu nae delovanje, kao to su grupe, organizacije i instirtucije (porodica,
kompanija, kola). Naglaavanje individualnog pristupa ne treba da zanemari sistem, drtvo i
socijalne injenice. Isticanjem individue i individualnog pristupa u istraivanju, stvara se
odreeni vakum izmeu pojedinca (individue) i socijalnog prostora, okruenja, socijalnih aktera.
Jasno je da ne moe svaka individua imati samo svoj socijalni svet. U tom smislu,
kanstrukcionizam svoj ugao gledanja pomera od individualnog, kao izvora smisla i znaenja 22,
prema odnosu, prema socijalnom i komunikaciji. Socijalne konstrukcije nastaju u odnosima i
kroz odnose meu individuama, subjektima i akterima, naravno, pogledi na svet podrazumevaju
dimenziju pluralistikog koja se prelama kroz epohalne i kulturne sadraje i nosi njihova
obeleja.

3. Socijalni konstrukcionizam i dekonstrukcija tradicionalnog shvatanja

Konstrukcionizam je svojim upadanjem u relativizam stvorio utisak (samoutisak) da je
uticao na proirivanje granica saznanja i istraivanja. Socijalni konstrukcionizam kao teoriska
orjentacija iji je cilj da ponudi alternativu tradicionalnoj nauci i miljenju pokuava da
dekonstruie tradicionalno nauno shvatanje objektivnosti, istine i dihotomije pojedinac
drutvo. Jezika, slike, praksa, dodatne radnje i znaenje su njegovi isntrumenti kojima upuuje
na potrebu dekonstrukcije tradicionalnog naunog miljenja i istraivanja. Konstrukcionisti
polaze od De Sosirovog23 stava da su znak (oznaitelj) i ono to on podrazumeva, njegovo
znaenje (oznaeno) vrto (fiksirano) vezani (jedan od osnosvnih strukturalistikih stavova) i
ele da zaponu dekonstrukciju tog stava, posebno kada je re o odnosu pojedinac-drutvo, kao i
nekim drugim socijalnim dihotomijama. Oni smatraju da se oznaitelj, odnosno rei, stalno
menja/ju, te da njihovo pravo znaenje zavisi od konteksta, prostora i vremena. Konstrukcionisti
prihvataju Deridin stav da je teko doi do konanog znaenja neke rei (oznaitelja) jer se
znaenje svake rei stie na osnovu druge rei, odnosa prema toj rei (svetlost u odnosu na tamu,
drvo u odnosu na cvet ili grm i slino). Tragajui za znaenjem neke rei (razum, maka,
ljubomora, drutvo) ukazuje se, implicitno, na ono ta je u njenom oznaitelju odsutno, ta te
stvari, predmeti, zamisli i sadraji nisu, ta se jo moe pronai da one ne sadre u poreenju sa
nezavisnu egzistenciju. Ontoloki nivo daje predmete o kojima razmiljamo, epistemoloki nivo ih unosi u
diskurs, dok moralni/politiki nivo moe tim predmetima da poseban status i znaenje (komunikacija,
inteligencija, mo, adolescencija, izofrenija, presti, bolest). Nijedan od tih nivoa ne treba da dominira nad ostalim
delovima objektivnosti, posebno se to odnosi na moralni/politiki nivo, kako kae Parker, jer se on ne sme smatrati
kao ontoloki nivo Videti: Prker, I., Discourse Dynamics: Critical Analysis for Social and Individual Psychology ,
Routledge, Londaon, 1992. str. 23-37.
22

Gerge, K. Gergen, M. Socijalna konstrukcija, ulazak u dijalog, Zepter Book World, Beograd, 2006.

23

Videti: Ferdinad de Sosir, Spisi iz opte lingvistike; Kurs opte lingvistike, Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia, N.Sad, 2004, 1996.

30

drugim reima koje se dovode u vezu. Da bi se u tome uspelo potrebno je svaku konstrukciju rei
ponovo razmotriti, pronai u njoj ta to jo ne sadri, izazivajui potrebu za novim znaenjima.
Na taj nain se vri dekonstrukcija znaenja rei (oznaitelja) kako bi se (kroz razne tekstove)
pronalo ono to ona ne sadri, odnosno ono to nije ranije utvreno kao deo znaenja.
Konstrukcionisti kroz dekonstrukciju ranijih i/ili postojeih znaenja rei i pojmova ele
da skrenu panju na to da identitet svakog objekta nae svesti (sto, drvo, pas, sloboda) ne lei
jedino u samom objektu24, ve i u svim stvarima koje nisu taj objekat, dakle u odsustvu kao i u
prisustvu elemenata u znaenju tog objekta, stvari, misli i predstave. Za svaki konstruisani
identitet potrebno je dekonstrukcijom pronai i to ta on nije i ta ne sadri, ta je odsutno iz
njegovog identiteta. Kvalitet nekog identiteta i znaenja zavisie od od srazmere onoga to jeste i
onoga ta nije, onoga ta sadri i ta ne sadri. Dekonstrukcija se primenjuje kod pojedinanih
identiteta, pojmova, rei (pojedinac, drutvo, sloboda, determinizam), kao i kod njihovih
binarnih odnosa (pojedinac/drutvo, sloboda/determinizam). Problem sa kojim se susreu
konstrukcionisti jeste opasnost da jedan od elemenata u binarnom odnosu dominira nad drugim
(pojedinac nad drutvom, sloboda nad determinizmom), kako bi se naglasila jasna linija
dekonstrukcije i promene tradicionalnog znaenja i identiteta. Tako se moe desiti da se odbaci
pravo znaenje drutva i bilo kakve kontrole i regulacije odnosa meu ljudima u ime slobode i
samostalnosti pojedinca. Vivijen Ber pominje dva tipa dekonstrukcije koje konstrukcionisti
koriste. Jedan se oslanja na stavove aka Deride 25 i bavi se analizom tekstova u okviru neke
nauke, pokuavajui da otkrije ono to u njima nije sadrano i to je odsutno u konstrukciji
znaenja i identiteta. Konstrukcionisti ovde istrauju koliko je autor prisutan i da li njegov lini
stav daje odluujui doprinos znaenju i identitetu predmeta (oznaitelja), kao i govor, jezik i
komunikaciju ijim bi se sadrajem ispitalo ne samo ono to je sadrano u tekstu (implicitno ili
explicitno) ve i ono to je odbaeno ili je trebalo biti odbaeno, odnosno sadrano. Drugi oblik
dekonstrukcije Ber oznaava kao ralanjavanje diskursa a podrazumeva ispitivanje
preovlaujuih diskursa u kojima nastaje konstrukcija nekog pojma i njegovog znaenja (rod,
seksualnost, mo). Ovaj tip dekonstrukcije oslanja se na Fukoov pojam geneologije 26. Kod
ralanjavanja diskursa traga se za subjektima diskursa, za uesnicima u diskursu,
pretenzijama onih koji se ubacuju u igru, za odnosima moi u diskursu, kao i privilegovanje i
marginalizovanje pojedinih diskursa. Posebno se naglaava pozicija u diskursu koja omoguava
pojedincu, autoru da uspostavi i sauva subjektivnost ili bude potisnut od strane privilegovanog
diskursa ili nekog kolektivnog subjekta koji namee istinu i objektivnost.

4. Osnovni elementi sociolokog konstrukcionizma

24

Ber, V., Uvod u socijalni konstrukcionizam, Zepter Book, Beograd, 2001. str. 148.

25

Derrida, J., Writing and Difference, University of Chikago Press, 1978.

26

Videti: Fuko, M., Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998.

31

Raspravu o socijalnom konstruktivizmu u sociologiji zapoeli su Berger i Lukman u

knjizi Socijalna konstrukcija stvarnosti (The social construction of reality) 27, sa namerom da
uaku na potrebu zasnivanja jedne nove sociologije nauke. Ono ime treba da se bavi ta nova
sociologija nauke jeste pitsnje ta je stavrnost i ta je znanje i kako se oni razumeju od strane
obinog oveka a kako od strane sociologa. Socioloko razumevanje stvarnosti, prema miljenju
Bergera i Lukmana, nalazi se na sredini izmeu miljenja obinog oveka i miljenja filozofa.
Obian ovek prihvata znanje i stvarnost zdravo za gotovo, filozof se pita za njihovu sitinu i
sumnjii o mogunosti sigurnog, jasnog i krajnjeg statusa nekog znanja i stavrnosti, dok sociolog
razmatra injenicu da ljudi u razliitim drutvima imaju razliita, sigurna razumevanja stvarnosti
i znanja. Sociolog(ija) se pita kako to da se razumevanje slobode ili odgovornosti u jednom
drutvu prihvataju kao date, bez posebnog razmatranja, dok u drugom ne. Kako se i zato
doivaljavanje, odravanje i promena stvarnosti u jednom drutvu prihvataju na jedan nain a u
drugom drugaije i kako se todraava na pojedince i grube u tim drutvima. Berger i Lukman u
toj razliitosti vide injenicu drutvene relativnosti jer ono sto je zbiljsko tibetanskom
monahu ne mora biti zbiljsko amerikom biznismenu28. Slino se moe rei za
odnos prema znanju, kao i prema drugima injenicama, predmetima i pojavama u drutvu, pa se
sociologija znanja mora baviti svim tim ta znanje predstavlja u nekom drutvu, kako se ono
razume, kakv je odnos prema njemu, te kakav je odnos izmeu znanja i stvarnosti (zbilje).
Drugim reima, Berger i Lukman tvrde da se sociologija znanja bavi analizom socijalne
konstrukcije zbilje, sa epistemolokim pitanjima na teorijskom i intelektualnom istorijom na
empirijskom nivou29.
U anlizi socijalne konstrukcije zbilje, Berger i Lukman polaze od stava da je bitno
prihvatiti ono to ljudi u svakodnevnom ivotu, zdravorazumski, misle o znanju i stvarnosti, te
da je to osnova socijalne konstrukcije stvarnosti. Oni polaze od ideje da se drutvo pojavljuje kao
objektivna injenica, ali da je ono izgraeno delovanjem koje ima subjektivno znaenje. Zbog
toga se za sociologiju postavlja kljuno pitanje da utvrdi kada, kako i na koji nain se
subjektivna znaenja pretvaraju u objektivna injenina stanja?, odnosno kako ljudsko
delovanje proizvodi stvarni svet ili svet stvari a to dalje znai da razumevanje stvarnosti
podrazumeva istraivanje kako se ta stvarnost konstruie 30. Predmet sociologije (empirijske
sociologije) tako postaje razumevanje svakodnevnog ivota. Ljudi u svakodnevnom ivotu
doivljavu stvarnost, svet i drutvo kroz subjektivno znaenje svojih postupaka i intersubjektivnu
27

Berger, P. L. & Luckmann, T., The social construction of reality, Random House, N.Y. 1966. Ovde emo se
koristiti izdanjem obajavljenim u Zagrebu 1992. (Berger, P.L. i Luckmann, P., Socijalna konstrukcija zbilje,
Naprijed, Zagreb, 1992.).
28

Berger, P.L. i Luckmann, P., Socijalna konstrukcija zbilje, Naprijed, Zagreb, 1992. str. 16.

29

Isto, str. 17.

30

Isto, str. 34.

32

aktivnost. Oni na taj nain konstruiu stvarnost, ine je realnom, razumljivom i sebi dostupnom.
Stavrnost je stvarnost svakodnevnog ivota obinih ljudi. Takvu stvarnost, prema Bergeru i
Lukmanu, sociologija uzima kao predmet svog istraivanja.
Za razliku od drugih konstrukcionista, Berger i Lukman doputaju mogunost da je
ovekova konstrukcije stvarnosti, pa i samog sebe, drutveno uslovljena. Odnosno, proizvodnjasamoproizvodnja oveka i sveta predstavlja drutveni poduhvat, zato to ljudi zajedno
proizvode ljudsku okolinu, s totalitetom njenih socio-kulturnih i psiholokih formacija.
Bioloke i psiholoke karakteristike oveka su samo pretpostavke i granice za shvatenje kako i
kada je mogue realizovati vlastito sopsto. To podrazumeva komunikaciju i odnos sa drugim(a),
jer se ovek ne moe realizovata u izolaciji i tu proizvesti ljudsku okolinu, zato to je
usamljeno bie ostaje na animalnom nivou, to dalje podrazumeva da je homo sapiens uvek i
na svakom mestu homo socius31. Tako dolazimo do stava da je drutveni poredak iskljuivo
ovekov proizvod, odnosno da ga ovek proizvodi u toku svoje realizacije i samoproizvodnje. To
je rezultat empirijskog, jasnog i vidljivog delovanja oveka kroz ekonomiju, tehniku,
tehnologiju, obrazovanje i slino. Poredak nije rezultat samo prirodnih okolnosti ili samo
ovekovih biolokih elemenata, iako oni imaju odreenog uticaja na nastajanje i promenu nekog
poretka.32 Ljudsko bie ne moe ostati zatvoreno u svojoj unutranjostu (jastvu), ono se mora
ispoljiti kroz delovanje sa drugim (sopstvo). To je antropoloki zakon koji oveka upzuuje na
stvaranje odreenih okolnosti koji njemu pogoduju, koje mu pruaju sigurnost i oslonac za dalje
delovanje. Dakle, biloke i psiholoke, unutranje karakteristike i osobine podstiu oveka da
stvara drutveni poredak kao deo ukupnpg vlastitog okruenja. Navike, ponavljanje i rutina su
postupci koje ovek prihhvata kao optu zalihu znanja(A. ic) i od koji polazi u buduoj
aktivnosti. Naviknuto i rutinsko su osnova za promiljnje buduih inovacija i promena (nije
potrebno uvek iznova poinjati iste korake). Sve to potvruje da ovek konstruie svoje
okruenje, drutveni poredak i stavrnost kroz socijalizaciju, institucionalizaciju i razliite sisteme
socijane kontrole pojedinaca i grupa.33 Kroz institucionalizaciju, socijalizaciju i socijalnu
kontrolu postie se objektivnost sveta i objektivna stvarnost.34
31

Isto, str. 44.

32

Drustveni poredak nije dio 'prirode stvari', niti se moze izvesti iz 'zakona prirode'. Drustveni
poredak postoji samo kao proizvod ljudskog djelovanja. Ne moze mu se pripisati nikakav drugi
ontoloki status a da se ne zamrae njegove empirijske manifestacije (Isto, str. 45).
33

Rei da je neki segment ljudske aktivnosti institucionaliziran ve znai reci da je taj segment
ljudske aktivnosti supsumiran pod socijalnu kontrolu (Isto, str. 47).
34

Institucionalan svijet se, dakle, dozivljava kao objektivna zbilja. On ima povijest koja datira
ranije od pojedinevog rodenja i nije dostupna biografijskom pamenju. Bila je tu prije no to se
rodio, i bie je nakon njegove smrti. Sama ta povijest, kao tradicija postojecih institucija, ima
karakter objektivnosti. Pojedineva biografija zahvaena je kao epizoda smjetena unutar
objektivne povijesti drustva. Kao povijesna i objektivna injenicna stanja, institucije se
pojedincu suprotstavljaju kao neosporne injenice. Institucije su tu, njemu izvanjske, postojane u
svojoj realnosti, svidalo se to njemu ili ne (Isto, str. 51).

33

Berger i Lukman govore o tri mehanizma, tri momenta pomou kojih se konstruie
objektivnost institucionalnog sveta: eksternalizacija, objektivacija i internalizacija.
Eksternalizacija je postupak kojim ljudi svoje misli, ideje, aktivnosti iznose u okruenje, u
drutveni prostor i kroz delovanje, posebno naraciju (prinjem i itanjem) ulze u domen
drutvenog. Objektivacija (u Marksovom smislu postvarenje) prihvata ideje iz pria i knjiga,
prenosi ih dalje, iri i pretvara ih u objekte, one/oni postaju obkektivne/objektivni, prisutni i
dostupni. Internalizacija je proces prihvatanja objektivizovanih ideja kao svojih od strane drugih
ljudi, posebno od strane novih generacija. Te ideje i aktivnosti se pojavljuju drugima kao vane i
bitne, izabrane, uslovljene ili neizbene. Posebno je vano da ih nove generacije unesu u svoj
unutranji svet, da ih internalzuju35. Berger i Lukman upozoravaju da e analiza koja izostavi bilo
koji od ova tri momenta rizikovati da iskrivi stvarnost. Svaki od ova tri momenta odgovara
jednoj od bitnih karakteristika objektivnog sveta: eksternalizacija potvruje da je drutvo ljudski
proizvod; objektivacija potvruje da je drutvo objektivna stvarnost; dok internalizacija ukazuje
da je ovek drutveni proizvod. Na ovaj nain se pokazuje postojanje dijalektikog odnosa
izmeu oveka (stavaraoca, proizvoaa) i drutva kao njegovog proizvoda. Uzajamno jedni
druge proizvode i istovremeno su proizvodi jedni drugih. Zbog toga izgleda udno i
paradaksalno da ovek, koji je sposoban da proizvede drutvo i svoj svet, dolazi u situaciju da taj
proizvod ne doivljava kao svoj, ve neto to nije njegov proizvod.
Objektivacija je najvaniji momenat u konstrukciji objektivne stvarnosti i objektivnog
sveta, zboh toga se ona gradi i odrava na razliite naine a pre svega kroz legitimaciju
instizucionalizovanog i objektivizovanog sveta.36 Jezik je jedan od instrumenata u kome se taloe
navike, tradicija, iskustvo i znanje prethodnih generacija i prenose na sledee. U jeziku je
sadran najvaniji deo konstruktivistike ideje i strategije koja objektivizuje svet i svarnost.
Jezikom se mogu rekonstruisati, dekonstruisati izmeniti (u smislu promene znaenja) mnogi
elementi tredicije, kako bi se lake i uverljivije legitimisala i objektivizovala stvarnost. 37 Jezik je
instrument kojim se stvara znanje i kroz socijalizaciju internalizuje u pojedincu. Znanjem se
objektivizovane drutvene strukture i drutvena svest internalizuju u ovekov individualni,
unutranji svet i tako stavaraju objektivno vaee istine. Uloge koje svaki pojedinac stie u
drutvu, predstavljaju oblik objektivizacije sveta i participacije u drutvenoj strukturi. Uloge su,
takoe, utemeljene u jeziku i putem jezika se internalizuju stvarajui kod pojedinca oseaj
subjektivne realnosti objektivnog sveta. Uloge i institucije imaju isto poreklo u navikama,
tradiciji i drugim oblicima taloenja derutvenih aktivnosti i proizvoda koje ovek internalizuje i
35

Tek sa pojavom nove generacije moze se primjereno govoriti o drustvenom svijetu (Isro, str.
51).
36

Funkcija je legitimacije da 'prvostepene' vec institucionalizovane objektivacije uini

objektivno raspoloivima i subjektivno uvjerljivima(Isto, str. 71).
37

Fundamentalno nametanje logike objektiviranom socijalnom svijetu osigurava jezik. Velika

gradevina legitimacije izgradena je na jeziku, i koristi jezik kao svoje prvorazredno sredstvo
(Isto, str.54).

34

daje im vlastiti smisao i doivljaj. Drutveni poredak se objektivizuje i prihvata, prema miljenju
Bergera i Lukmana, tek tada kada se uini individualno razumljivim i smislenim. Tada je
legitimacija nekog poretka ili objektivna stvarnost, dostigla nivo objanjenja i opravdanja. Tada
su individualna biografija i povijest postigle jedinstvo i totalitet. Da bi se sledeim
generacijama lake prenela objektivizacija drutvenog poretka, legitimizacija ne moe biti samo
pitanje sistema vrednosti, ve i pitanje znanja. Jezik, iskustvo, teorija, znanje i simboliki
univerzum38 predstavljaju okvir u kome se konstruie drutvo kao objektivna stvarnost.
Sve, ipak, zavisi od pojedinca. Bez obzira to je stvarnost drutveno definisana, osnovu
te definicije i donosioce definicija ine pojedinci, konkretni ljudi i grupe, u njima su definicije
stvarnosti otelovljene. Za potpunije razumevanje konstruisane drutvene stvarnosti potrebno je
videti karakter organizacije drutva u kome se proizvode socijalne konstrukcije stvarnosti i
postaviti sva tri pitanja: ko kae, ta kae i zato to kae? Mogueje autoritetom i moi
socijalnog poloaja nametnuti konstrukciju drutva39; mogue je policijskom silom i drugim
elementima militarizacije drutva nametnuti definiciju zbilje; mogue je segregacijom od drugih,
konkurentskih definicija stvarnosti, nametnuti svoju definiciju i vienje. Drugaije reeno, onaj
ko ima mo nametanja mehnizma i instrumenata socijalizacije, taj ima i mo proizvodnje
definicije stvarnosti. Bez obzira na oblike legitimacije i nametanja definicije stvarnosti, ostaje
uverenje da sve oblike legitimacije i simboliki univerzumi proizvode konkretni ljudi sa
svojim osobinama, komunikacijom i ukupnom egzistencijom. Najbolje je shvatiti drutvo kao
isovremeno objektiovnu i subjektivnu stvarnost, objektivno konstruisanu od strane konkretnih
ljudi, pojedinaca, kroz njihovu aktivnost i komunikaciju, legitimaciju i socijalizaciju.

5. Socijalni konstrukcionizam u socijalnoj psihologiji

Socijalni konstrukcionizam i psihologiji (nastanak socijalne psihologije): Jezik

(granice mog jezika su granice mog sveta-Ludvig Vidgentajn); Miljenje; Nain
razumevanja ljudskih bia; Diskurs, mo, identitet; Linost kao neto to se stie (nalazi
izmeu nas); Postoji li stvarni svet izvan diskursa (stvarnost, istina, relativizam) svet je moja
predstavaA..
38

Simboliki univerzum se poima kao matrica svih drutveno objektiviranih i subjektivno

zbiljskih znaenja; itavo povijesno drutvo i itava biografija individuuma sagledavaju se kao
zbivanja koja se odvijaju unutar tog univerzuma(Isto, str. 73). Ovim se jasno pokazuje da je
simboliki univerzum socijalna konstrukcija. Mitologija, terapija, teologija i nihilacija su
instumenti kojima se konstruie i odrava simboliki univerzum. Terapija koristi pojmovnu
maineriju da bi svakoga zadrala unutar univerzuma o kojem je rijec. Nihilacija sa svoje strane
koristi slinu maineriju da bi pojmovno likvidirala sve izvan tog univerzuma (Isto, str.84).
39

Bramani su, kao strucnjaci za najvisu zbilju, u zapanjujucoj mjeri uspijevali utisnuti svoje
definicije zbilje drutvu u cjelini(Isto, str. 87).

35

6. Socijalni konstrukcionizam i pojmovni diskurs

Konstrukcija prolosti (Hejden Vajt). Konstrukcija seanja (Todor Kulji). Konstrukcija
klase. Konstrukcija pola. Konstrukcija nacije (B.Anderson-nacija kao imaginarna zajednica).
Konstrukcionizam relativizuje odnos nauka religija (vera). Demokratija u mrei socijalnog
konstrukcionizma. Socijalni konstrukcionizam i dijalog ili naracija . Konstrukcija zajednice (danas
posebno: virtuelne). Svet kao dramaturgija, performans .

V. SIMULACIJA I STVARNOST

1. ivot u svetu opte simulacije

Govor bez odgovora; simbolika razmena; simulacija i simulakrum; hiperrealizam
simulacije; svi fenomeni su transfenomeni; teritorije i metamorfoze (an Bodrijar).

2. Nestajanje granica izmeu imaginarnog i realnog, istinitog i lanog

Opti relativizam u eri simulacije uklanja garnicu izmeu realnog i imaginarnog
doivljaja, rada, ivota, komunikacije, ropstva i lobode. Simulacija pravi zamenu izmeu istine i
lai i ovek esto nije svetan kada je okruen stanjem lai kada stanjem istine (Diznilend, Las
Vegas, Holivud kao primeri simulacije, CER, globalno otopljavanje, rat protiv terorizma).
3. Potroako drutvo kao simulacija integralnog drutva opteg zadovoljstva
Potronja kao opti model ivota i rada, svuda potronja umesto proizvodnje i tednje kao
opti model simulacije ivota savremenog (zapadnog) oveka. Kao to je Dekart rekao Mislim,
dakle postojim, tako liberalizam sada uzvikuje troim, dakle postojim. Stalna destrukcija,
stalna dekonstrukcija, razaranje da bi se izgradilo novo, stalno novo u slubi poveane potronje.

4. Internet i sajber svet kao simulacija drugog stepena (ivot bez izlaska iz
kue)
36

Virtuelni prostor, virtuelne mree, socijalni ili individualni prostor, skraeno vreme
proireni prostor. Virtueelni ivot kao simulacija ivota ili stvarni ivot. Virtuelne potrebe,
virtuelne grupe, virtuelna stvarnost. Spektakl kao simulacija u realnom i virtuelnom prostoru i
vremenu.

VI. FIGURACIJE I ODNOSI MEUZAVISNOSTI

............................................................................................................................................................
............................................................................................

VII. SOCIOLOGIJA SVAKODNEVNOG IVOTA

1. Odnos zdravorazumskog i naunog u sociologiji

Problem svakodnevnog ivota naputa zdravorazumsko polje i ulazi u drutvene
nauke; Zdravorazumsko daje podsticaj naunom ili ga potiskuje.

2. Sociologija svakodnevnog ivota kao reakcija na funkcionalizam,

strukturalizam, marksizam.
Postmodernizam kao okruenje; Sociologija traga za novim temama; Odnos
visokoteorijskog i svakodnevnog razumevanja, uoavanja i objanjenja.

3. Problem oveka, pojedinca i njegovog neposrednog ivota i rada

Izmie li ovekova svakodnevica sociologiji? Konstruisati stanje iveti konkretan ivot.

Zahtev da se istrauju neposredni dogaaji, pojave, stanje, razmiljanje,
komunikacija. Potraga za novim... : nova kultura, nova levica, nova ekonomija, nova moda,

nova muzika, nova kola, nova porodica........i neobinim : ponaanje u lovu, crnake etvrti,

37

putovanje do kole, kraa u prodavnicama, beskunici u pdzemnoj eleznici, kosmiki turizam,

prikriveni profili na komunikatorima....

4. Sociologija svakodnevnog kod klasika

Dirkem (samoubistvo), Veber (delanje pojedinaca, interakcija, stalei), Zimel (uslovi ivota u
velikom gradu i ponaanje njegovih tanovnika).

5. Savremeni izvori sociologije svakodnevnog ivota

Fenomenologija svet ivota (Huserl). Intersubjektivni mi odnos ic. Proces
svakodnevne interakcije, sve se stvara u svakodnevici, sociologija je samo jedna od praksi koja
razume svakodnevno etnometodologija (Garfinkel). Kritika svakodnevnog ivota kao otuenja
neomarksizam. Svakodnevica kao ensko polje delovanja, potiskivanja i dokazivanja
feminizam. Pojam ivotnog stila kao svakodnevni ivot Torsten Veblen. Svakodnevni ivot kao
meusobna komunikacija i delanje komunikativno delanje (Habermas).

6. Problemi koje ne moe da rei sociologija svakodnevnog ivota

Makro mikro nivo istraivanja. Objektivno subjektivno. Nauno zdravorazumsko.
Pojedinac drutvo. Pouzdano, sigurno - relativno

38

VIII. SAVREMENE FEMINISTIKE I RODNE TEORIJE

1. Postoji li enski pogled na svet, svet sagledan iz enske perspective?

Poloaj ene u drtvu. enska svest o sebi, drugima (mukarcu) i drutvu. enski
aktivizam, feministiki pokreti. Osnovi momenat enske posebnosti u drutvu nikad dovoljno
ostvarena, priznata; uvek potisnuta, udaljena od moi, poloaja i privilegija

2. Kreativni , radikalni i liberalni feminizam kao opta teorija i delanje

(delovanje

3. Socioloka teorija feminizma zato se sve to deava enama, gde su koreni i

putevi promene
Rodne razlike (bioloke, institucionalne, kulturne Drugi pol). Radna nejednakost
(seksizam kao muka praksa i iskustvo, dvostruki brak Desi Bernard). Rodna eksploatacija,
represija (dominacija, kontrola, iskoritavanje). Pojedinci kao akteri ena kao akter.
Proivljeno iskustvo na terenu .

4. Pogled kroz ensko jastvo i sopstvo

39

Odnos objektivnog i subjektivnog. Makro i mikro drutveni i socioloki nivo. Socijalni

konstrukcionizam, knstruktivizam i enski pogled. Rod i manjine ( specifino: crni feminizam).
ene i religija (vera, ideologija). Svest i solidarnost kroz rodni pristup
5. Postfeminizam i relativizam
ene i patologija (posebno loin). Feministika metodologija: Muka istraivanja (muki
mainstream) u sociologiji (Ana O/u/kli Ann Oakley). Istraivanje i aplikacija mukaraca.
Muki uzorci ili generalizacija populacije. Previanje tema interesantnih za ene. Sporadino,
seksistiko ukljuivanje ena u istra. Pol i rod retko ukljueni kao varijable. Feministiko
istraivanje: ene da budu intervjuisane umesto da iskljuivo intervjuiu . ene kao saradnice u
istraivanju. ene kao rukovodioci istraivanja u meovitom timu. Feministika epistemologija
(ensko stanovite o nauci, znanju, drutvu, ivotu).

IX. VREME, BRZINA I VIRTUELNA REALNOST

1. Slom fizikih granica

Komunikacije i nove tehnologije donose brzinu a ona skrauje vreme i iri prostor
(dromologija - Pol Virilio)
2. Endokolonizacija kolonizacija ljudskog tela (tehnika pomagala i
transplantacija)
3. Virtuelna realnost mentalni sklop i tehnika kontrola

40

X. MEKDONALDIZACIJA SVETA

Mekdonaldizacija racionalizacija, efikasnost, jednostavnost, unifikacija, kvantitet, kontrola =

globalizacija, kulturna homogenizacija (D.Ricer).

41

XI. PROBLEMI PARADIGME U SAVREMENOJ SOCIOLOGIJI

1. Znaaj i uloga paradigme za savremenu sociologiju

Jedno od vanih ali zapostavljenih podruja u savremenoj sociologiji jeste pitanje

socioloke paradigme (paradigmi). Ovaj problem je prisutan u skoro svim postmodernistikim
teorijama (teorijskim pravcima, kolama miljenja) u sociologiji (simboliki interakcionizam,
etnometodologija, teorija razmene i racionalnog izbora, integrativne teorije, feministike teorije i
sociologija svakodnevnog ivota). To se odnosi, pre svega, na nastojanje ovih teorijskih pravaca
da nametnu nove poglede i stavove bez prethodnog jasnog ukazivanja na stanje paradigme u tom
teorijskom prostoru kojim se ele baviti. Beei od velikih pitanja i velikih teorija,
postmodernistiki teorijski pravci i sociologije svakodnevnog ivota daju prednost malim
temama i pitanjima i tako se udaljavaju od osnovne socioloke paradigme. Na taj nain se
savremena sociologija susree sa vanim problemima koje ne moe da rei: odnos makro i mikro
nivoa u istraivanjima; odnos objektivnog i subjektivnog; sve vei ulazak zdravorazumskog
shvatanja u nauni prostor; tenja za dekonstrukcijom i relativizovanjem osnovnih teorijskih
struktura, kao i pokuaj da se predmet sociologije pomeri od drutva ka pojedincu.
Zapostavljanje pitanja paradigme u savremenim sociolokim raspravama, anlizama i
istraivanjima vidi se u nekoliko aspekata. Kao prvo, bei se od rasprave o ulozi i znaaju
paradigme u sociologiji, kao orijentacije, naunog prostora i metodolokog usmerenja koje daje
savremena nauna zajednica (u ovom sluaju socioloka zajednica) svakom istraivau

42

(sociologu). Drugo, u savremenim sociolokim istraivanjima nema znaajnije i precizne

rasprave i naune brige o poretku pardigmi. Tree, nema jasne razlike izmeu paradigme i
diskursa, kao dva najvanija nauna prostora koji daju znaaj i dinamiku sociolokim
istraivanjima. etvrto, uoava se poveano prisustvo pojednostavljenog, skoro
zdravorazumskog, poimanja paradigme, koje se ogleda u tome da se svaki stav, miljenje, nova
tema ili teorijski pristup proglaava paradigmom. O ovim problemima u savremenoj sociologiji
bie vie rei u nastavku ovog rada.
Kakva je uloga i znaaj paradigme za savremenu sociologiju? Pre svega, treba poi od
stava o znaaju paradigme za svaku nauku, da bi se kasnije razumeo njen znaaj za sociologiju.
Podsetimo se da paradigma predstavlja siguran put koji je usvojila (izgradila, utemeljila) neka
nauna zajednica kao skup pravila, zakona, teorija, metodolokih instrumenata i naina
povezivanja teorije i prakse, od kojih jedan naunik ili grupa istraivaa polaze u svom radu. To
je svojina jedne naune zajednice u smislu resursa koji nisu vremenski i prostorno ogranieni i
koje naunici koriste shodno svojim sposobnostima i senzibilitetu. Tomas Kun je zasluan za
otkrie i formulisanje naune paradigme, kao i ukazivanje na njen znaaj u konstituisanju,
razvoju i stanju svake normalne, zrele nauke.40 Bez poznavanja, usvajanja i pozivanja na
paradigmu (paradigme) nauka se ne moe razvijati a naunici su preputeni lutanju bez sigurnog
kompasa i pravila koja e im pomoi u odgonetanju prirodnih i drutvenih zagonetki. Ako se ne
dre paradigme, naunici i istraivai e sve (ili veinu) injenice i pojavne elemenate, uzimati
kao podjednako relevantne za predmet istraivanja. Naunici e tada ostati na onim injenicama i
pojavnim manifestacijama koje su dostupne obinom posmatrau, ili kako bi Kun rekao, u
pred-paradigmatskoj fazi nauke, odnosno, nee biti u mogunosti da ispune zahteve paradigme
i unee u svoje istraivanje duh pred-paradigmatske nauke. Njihovi napori i njihov rad
izgledae kao da poinju od poetka neki nauni rad, umesto da ga nastavljaju, dograuju,
dopunjavaju i ire. Takav naunik ili grupa naunika (istraivaa) nisu svesni da paradigma
sadri elemente koji su trajni, koji ostaju ak i onda kada jedna paradigma bude zamenjena
drugom paradigmom.
Jedan od razloga naputanja paradigme ili izbegavanja njenih strogih pravila i naunih
procedura, od strane istraivaa, jeste to to neki istraivai nisu razumeli sutinu paradigme,
koja je razvojna i ostavlja prostor za stalne dopune, dorade i kreacije. Mnogi savremeni nanici i
istraivai paradigmu shvataju kao obrazac, emu, model kome se treba slepo pokoravati i bez
ostatka ga primenjivati. Ako u tome ne uspeju, onda bee od paradigme u instrumentalizam,
empirizam, svakodnevni ivot, razvijajui, ponekad, esejistiki, urnalistiki i literarni pristup
predmetu istraivanja. Ovi naunici, istraivai ne shvataju da paradigma baca svetlost i na one
probleme i injenice koji se nalaze izvan njenog okvira a koji su vani za ukupno stanje nauke,
posebno kada su u pitanju drutvene nauke. Postoje i istraivai koji ignoriu paradigmu ili je
40

Paradigma je ono to lanovi jedne naune zajednice dele i, obrnuto, jedna nauna zajednica sastoji se od ljudi
koji dele jednu paradigmu Prema tome, nauna zajednica sastoji se od onih koji se aktivno bave jednom
naunom specijalnou (Kun, T., Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974., str. 240, 241).

43

proglaavaju zastarelom, pravdajui to slobodom naunog stvaralatva i potrebom irenja

individualizma i subjektivizma u nauci. Kun je bio svestan tih opasnosti, zbog toga je
napomenuo da pojmovi kao to su model i obrazac nisu dovoljni za potpuno definisanje i
razumevanje paradigme. Paradigma nije objekat koji se kopira, ve okvir iji se prostor i
sadraj dalje artikulie i specifikuje pod novim i stroijim uslovima. 41 Paradigma kao okvir
naunog istraivanja (ispunjen zakonima, metodama, instrumentima, pojmovnim kategorijama,
naunim jezikom i teorijom) slui za proirivanje naunog znanja kroz otkrivanje novih
injenica, kao i podudaranje tih injenica sa normama, zakonima i predvianjima koje je
paradigma prethodno postavila. Na taj nain, paradigma ostavlja prostor za stalna dodavanja i
doterivanja naunih elemenata, inei i samu sebe predmetom daljnje dopune, usklaivanja sa
okruenjem (naunim i empirijskim) i menjanja prevazienih elemenata u vlastitom poretku, kao
i u poretku nauke koju reprezentuje i ije delove dri na okupu.
Drugi bitan razlog beanja savremenih naunika od naune paradigme i traganje za
lakim i jednostavnijim pravilima i principima naunog istraivanja, vidimo u delovanju
postmodernizma i postmodernistikih rasprava koje su zahvatile ukupan svetski kulturni prostor
u drugoj polovini XX veka. Postmodernizam je doao u konflikt s naunom paradigmom, pre
svega, svojim insistiranjem na dekonstrukciji i ralativizaciji svega postojeeg, kao i davanjem
prednosti subjektivnom doivljaju, pogledu i pristupu (subjektivizam) nad objektivnim stanjem
stvari. Naunici koji nisu mogli da odgovore strogim zahtevima paradigme ili nisu izdrali njen
pritisak na vlastiti nauni habitus, rado su prihvatili principe postmodernizma i postepeno ih
unosili u savremene naune rasprave. Tako su ponekad uspevali da izbegnu kontrolu i redukciju
koju paradigma namee kako bi spreila upotrebu nejasnih pojmova, stavova i formulacija.
Kao trei razlog izbegavanja naune paradigme moe se uzeti veliki uticaj korporacija i
ekonomskih centara moi na nauku i nauna istraivanja. Nauka se industrijalizuje, ona se uvodi
u korporacijski sistem, slui korporacijskim interesima i interesima velikih centara moi. Nauka
tako postaje zanat, neosetljiva na probleme koje u drutvu stvaraju njeni rezultati istraivanja
(ekoloki, zdravstveni, bezbednosni rizici); prioritet postaje sticanje novca i dobijanje sredstava
za projekte koji e opravdati zahteve i nastojanja velikih kompanija. Tako dobijamo
preduzetniku nauku42 koja gubi nepristrasnost i objektivnost u svom istraivanju i koja rtvuje
paradigmatska pravila i procedure kako bi prihvatila tehnoloku i korporacijsku dominaciju. U
ovu grupu razloga udaljavanja naunika od naune paradigme, moemo dodati i uticaj razliitih
ideologija, politikih ideja i praksi, kao i socijalnog kulturnog okruenja.
Prva dva razloga udaljavanja od naune paradigme posledica su unutranjih slabosti
nauke, kao i snage i vrstine naune zajednice. Trei razlog je posledica spoljanjeg pritiska na
41

Kun, T., Isto, str. 65-67.

42

U veoma inspirativnoj anlizi odnosa nauke, znanja i drutvenih uslova, Deri Ravec pominje etiri aspekta, etiri
metamorfoze savremene nauke koje dolaze do izraaja u njenom prilagoavanju dominaciji tehnoloke i
korporacijske logike: slaba (traljava) nauka; preduzetnika nauka (trka za novcem); bezobzirna nauka i etvrto,
prljava nauka. (Ravetz, J., Scientific Knowledge and its Social Problems, Transaction Publishers, 1996.)

44

nauku i naunu zajednicu od strane ekonomskih, politikih i ideolokih subjekata u drutvu i

centara moi od lokalnog do globalnog nivoa. Prva dva razloga udaljavanja od naune paradigme
dovode do slabljenja naune preciznosti, jasnoe, izraajnosti i sistematinosti, odnosno do
pojave metodoloke i teorijske erozije nauke. Trei razlog dovodi do parcijalizacije, atomizacije
pojedinih nauka i otvara pitanje etke dimenzije nauke.
Kako su se tri prethodno pomenuta razloga udaljavanja od naune paradigme
manifestovala u sociologiji? Nerazumevanje sutine i znaaja univerzalne paradigme dovelo je
do pojave velikog broja teorija i teorijskih pravaca u sociologiji, koji su eleli da nadoknade
nedostatke svake prethodne teorije, ali na takav nain da odbacuju i negiraju osnovne elemente
tih teorija, umesto da ih proiruju i dodaju nove stavove, prilagoavaju istorijskom i praktinom
kontekstu. Posebno je interesantna pojava ignorisanja jednih teorijskih paradigmi od strane
drugih i izostanak njihovog meusobnog dijaloga. Tako funkcionalizam potpuno zaobilazi
Marksovo poimanje konflikta i drutvenih promena, pa ponekad izgleda kao da te dve teorije ne
pripadaju optoj sociolokoj paradigmi. Zimelovi sledbenici ne uzimaju u obzir Marksove
analize podele rada, uloge i znaaja velikih drutvenih grupa i slino. 43 Nedostatak meusobnog
dijaloga i sueljavanja osnovnih postavki tri najvee klasine teorijske paradigme (marksizam,
funkcionalizam i strukturalizam) i isticanje vrednosti koje su preivele posle prolaska njihove
dominacije, ukazuje na slabosti diskursa u okviru teorijske paradigme kod savremenih
sociologa.44 Ova slabost je dovela, na jednoj strani, do beanja od sve tri pomenute paradigme i
pojave mnogo novih teorijskih rasprava i kola miljenja koje su pretendovale da postanu
savremene grand teorije. Na drugoj strani, diskontinuitet u razvoju teorijskih sociolokih
paradigmi manifestovao se kao neravnotea izmeu makro i mikro nivoa u sociolokoj analizi
(prevlast mikrosocioloke analize) i prevlast empirijskog, isnstrumentalno-tehnikog nad
teorijskim delom metodolokog postupka u sociolokim istraivanjima. To je uinilo manje
koherentnom i nestabilnom unutranju strukturu sociologije i promenilo njen odnos prema
drugim srodnim disciplinama.
43

Luis Kozer je dao opirnu i vrednu analizu uloge i znaaja konflikta u drutvu i drutvenoj grupi, oslanjajui se
iskljuivo na Zimelove stavove i ne ukljuuje stavove Marksa, Gistava le Bona ili nekog drugog klasika
sociologije (Coser, L., The Function of Social Conflict, videti prevod na srpski: Kozer, L., Funkcije drutvenog
konflikta, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2006.) Na drugoj strani, Tomas Veber svoju analizu konflikta ne oslanja
ni na Marksa, ni na Zimela, ni na Kozera, ni na Darendorfa, ak ni u poglavlju u kome objanjava uzroke i sutinu
konflikta (Weber, T., Conflict Resolution and Gandhian Ethics, videti prevod na srpski: Veber, T., Pojedinac i
konflikt iz Gandijeve perspektive, Prometej, Novi Sad, 2007.). Ova dva primera pokazuju kako se zanemaruje opta
socioloka paradigma koja uvek treba da zadraava neke elemente koji prate pojmovni i teorijski diskurs.
44

Osamdesetih godina XX veka odvijao se irok diskurs unutar marksistike teorijske paradigme, koji je
samodovoljno i trijumfalno sugerisao reafirmaciju i vitalnost Marksove teorije 100 godina posle njegove smrti, ali
taj diskurs nije ukljuio i dijalog sa funkcionalizmom, strukturalizmom i drugim teorijskim diskursima koji su se
uporedo odvijali u okviru sociologije. Naprotiv, on im se suprotstavljao i ukazivao na njihovu teorijsku
insuficijentnost i nemogunost konekcije sa praksom. Slino se dogaalo i funkcionalistikom diskursu tokom
pedesetih i esdesetih godina XX veka. Ako sa strane posmatramo, izgleda kao da te tri teorijske paradigme dolaze
iz tri razliite opte paradigme (ekonomije, lingvistike, istorije).

45

Drugi, ranije pomenuti razlog udaljavanja od teorijske paradigme doveo je do

relativizacije nekih vrstih stavova o drutvu iz ranijih klasinih teorijskih principa i uvoenja
novih nesociolokih elemenata u teorijski i pojmovni diskurs (mekdonaldizam, figuracije, svet
ivota, dramaturgija, saoseajna introspekcija, etnometodologija, mrea razmene i slino). Sve to
je dovelo do atomizacije opteg teorijskog okvira i do podele na brojne ue socioloke discipline,
bez jasne raspodele predmeta istraivanja. Nastupila je dominacija tumaenja ponaanja i
simbola u svakodnevnim ljudskim postupcima (hermeneutizacija sociologije), umesto
istraivanja, analize, dokazivanja i teorijskog proveravanja. Hermeneutika je sastavni deo
socioloke teorije, neophodno je da se stalno unapreuje, ali ako se udaljava od epistemolokog,
metodolokog i teorijskog diskursa i previe pribliava relativizmu i ad hoc konstruktivizmu,
onda je ona manje produktivna za sociologiju. Sociologija ne moe biti hermeneutikocentrina
nauka, kao to ne moe biti ni epistemocentrina 45, pretvarajui istraivaa sociologije
(sociologa) u apstraktnog i zarobljenog homo academicusa.
Trei razlog je doveo do gubljenja kritike dimenzije sociologije kao jedne od njenih
najvanijih dimenzija i uloga u drutvu. To je dovelo do jaeg uticaja ideolokih i politikih
subjekata na socioloka istraivanja i nauna objanjenja. Skretanje glavnog toka sociologije na
primarno empirijska pitanja, bez vrste teorijske koordinacije dovelo je sociologiju u poziciju da
se bavi malim pitanjima i da deo svog predmeta istraivanja prepusti drugim naukama kao to
su poltike studije, psihologija, marketing, organizaciono ponaanje i komunikologija.
Nova,preduzetnika sociologija je beei od svoje sutine (paradigmatskog, diskurzivnog i
metodolokog habitusa) dovela do dalje atomizacije sociologije i nejasne veze sa bliskim
disciplinama, slabei svoju poziciju u akademskom drutvenom prostoru i umanjujui svoj
eksplanatorni kredibilitet. Ono to Agamben konstatuje za filozofiju 46, desilo se i savremenoj
sociologiji: postala je razbacana na svojoj teritoriji, prepustila je deo svojih resursa drugim
naukama, otupila teorijsku i kritiku otricu.
Paradigma koju je utemeljio Kun jeste univerzalna paradigma i podrazumeva okvir,
stavove, principe i procedure koji se odnose na sve nauke (prirodne, tehnike i drutvene).
Paradigma, shvaena u Kunovom smeru razmiljanja, predstavlja stalni dijalog i interakciju
izmeu naune zajednice, njene naune tradicije i njenog okruenja, to mora dovesti do
potrebnog konsenzusa o osnovnom sadraju paradigme.47 Nauka se konstituie, postaje zrela i
normalna tek onda kada je u stanju da prihvati, apsorbuje i artikulie univerzalnu naunu
paradigmu. Neko istraivanje, analiza, rasprava ili uenje postie nauni dignitet tek onda, kada
primenom pravila univerzalne paradigme uspe da iskristalie bar jednu teorijsku ili vie
pojmovnih paradigmi. Kako kae Merton, paradigma je temelj na kome poiva zgrada teorije,
45

Bourdieu, P., Marcel Mauss aujourd'hui, Sociologie et socits vol. 36, 2004., n 2.
Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben, August 2002. (www.egs.edu/faculty/agambenresources.html)
46

47

Sardar, Z., Thomas Kuhn i ratovi znanosti, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2001.

46

interpretacije i analize.48 Univerzalna paradigma je posebno vana za drutvene nauke. Ona je od

strane sociologije (sociologa) odmah prihvaena i predstavljala je osnovu njene daljnje izgradnje
i razvoja kao samostalne nauke, kao to je pruila i mogunost za zasnivanje jedne posebne
socioloke discipline, sociologije saznanja, odnosno sociologije nauke, koja se brine o teorijskom
i metodolokom stanju, vitalnosti i praktinoj ulozi i poziciji sociologije.

2. Poredak paradigmi
Da bi se razumela sutina i znaaj paradigme za savremenu sociologiju, potrebno je
ukazati na poredak paradigmi u celokupnoj zgradi sociologije. Pre svega, treba pronai
kriterije na osnovu kojih se moe uspostaviti podela paradigmi i njihov meusobni poredak. 49 Mi
uzimamo tri kriterija koja nas vode ka mogunosti da izvrimo podelu na tri grupe paradigmi.
Prvi kriterij je pitanje optosti i irine obuhvata predmeta istraivanja, odnosno totalitet i
kontinuitet zadravanja opteg predmeta sociologije (ili bilo koje druge nauke) i ravnomerne
raspodele predmeta istraivanja izmeu pojedinih disciplina iste nauke (u naem sluaju
sociologije). Prema tom kriteriju mogu se identifikovati etiri paradigme: univerzalna
paradigma; opta paradigma; teorijska paradigma i pojmovna paradigma. Drugi kriterij uzima
u obzir funkciju i zadatak paradigme u nauci i drutvu. Na osnovu ovog kriterija razlikujemo dve
paradigme: teorijsku i praktinu. Trei kriterij polazi od upotrebe jezika i kategorijalnog aparata
u analizi i objanjenju nekog problema. Prema ovom kriteriju moemo razlikovati naune i
zdravorazumske paradigme.
Prethodno smo napomenuli da je univerzalna paradigma u osnovi svake nauke, pa tako i
sociologije. Univerzalna paradigma se moe zamisliti kao skup proverenih teorijskih,
metodolokih, sistematizovanih i organizovanih, ka praksi usmerenih, rezultata istraivanja, koje
je jedna nauna zajednica usvojila i u kontinuitetu ih predaje u nasledstvo svakoj novoj
generaciji naunika. Univerzalna paradigma je orjentir i putokaz svakom pojedinanom nauniku
ili grupi naunika, istovremeno data i zadata od ukupne naune (svetske) zajednice i svakog
njenog posebnog dela nastalog na osnovu podele po pojedinim vrstama nauka, vremenu i
prostoru.
paradigme unapreuju kumuliranje teorijskih interpretacija. Paradigma je temelj na kome se gradi kua
interpretacije. Ako se novi sprat ne moe sagraditi na takvom temelju, onda se mora posmatrati kao novo krilo
totalne strukture, a temelj pojmova i pretpostavki mora biti proiren da bi podupirao to krilo. (Merton, R. K., O
teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998., str. 106).
48

49

Rejmon Budon govori o etiri vrste paradigmi: 1. metateorijske (opti stavovi o nastanku neke teorije); 2.
pojmovne (slue za klasifikaciju); 3. poredbene, analogijske ili paradigme slinosti (drutvo je slino pozoritu); 4.
formalne paradigme (principi analize drutvenih pojava). Vidimo da ova podela paradigmi nema poseban kriterij
podele, da li je to prema optosti, irini, predmetu ili neem drugom. ak se moe rei da postoji vie kriterija u
jednoj takvoj podeli, dok trea paradigma (analogija, slinost, poreenje) moe biti prisutna (ak se to i
podrazumeva) u svakoj od preostale tri. Tu je vie re o metodolokom postupku. (Videti: Boudon, R. & Bourricaud,
F., Dictionnaire critique de la sociologie, deuxime dition, Presses universitaires de France, Paris, 1986., Boudon,
R., The Social Sciences and Two Types of Relativism, Journal of Classical Sociology, 2005., Vol. 5).

47

Kao sledeu fazu, nauka mora da razvije svoju optu paradigmu, odnosno kostur koji
e nositi i drati celu zgradu, vrsto vezanu za temelje (univerzalnu paradigmu). Za sociologiju,
opta paradigma je istovremeno i njen opti predmet istraivanja, a to je drutvo shvaeno kao
totalitet drutvenih odnosa, pojava, procesa, tvorevina i struktura posmatranih kroz prizmu
ovekovih aktivnosti. Opta socioloka paradigma ini njen osnovni okvir (kostur) koji nastaje
kao rezultat primene principa univerzalne paradigme na analizu drutva. Opta paradigma
obezbeuje nauni dignitet sociologiji i daje joj zadatak da u centar prouavanja postavi drutvo
u svim njegovim oblicima, stanjima, vremenskim i prostornim dimenzijama.
Kako e se ostvariti zadatak koji opta paradigma postavavlja sociologiji, zavisi od
naunih teorija koje e se razviti kao skup otkria, razumevanja i objanjenja kroz primenu
adekvatnih metodolokih principa i pravila. Naune teorije, teorijske paradigme, su trei nivo u
poretku scociolokih paradigmi (kao i paradigmi drugih nauka). One obezbeuju sadraj, razvoj,
dinamiku, snagu i perspektivu nauke. Ono to je sociologija, kao drutvena nauka, do sada
postigla, sadrano je u njenim glavnim teorijama (pozitivizam, funkcionalizam, marksizam,
strukturalizam) i njihovom objanjenju drutva. Zbog toga se i namee to krucijalno, trostepeno
pitanje: da li savremena sociologija razvija, unapreuje, dograuje i jaa svoju optu paradigmu,
ili je naputa (kako sugerie Turen), odnosno, da li je zamenila stare teorijske paradigme,
iscrpivi njihov okvir i uvela novu (nove) paradigmu (paradigme) ili se prilino udaljila od
naune paradigme (kako smo to konstatovali u uvodu ovog teksta) i dopustila da bude
zarobljena u svom neparadigmatskom prostoru?50
Pojmovna paradigma predstavlja okvir u kome se nalaze elementi koji grade i razvijaju
pojedine socioloke pojmove i termine. Ova paradigma prua svu potrebnu infrastrukturu za
razvoj jedne nauke. Kvalitet sociolokih teorija i stabilnost njenih paradigmi zavisi od kvaliteta
pojmovnih paradigmi, kao to kvalitet i trajanje pojmova i termina zavise od toga da li su nastali
iz elemenata paradigme ili su uzeti iz neparadigmatskog prostora. Otkrie, razumevanje i
objanjenje, kao tri elementa socioloke naune poluge, direktno zavise od upotrebe proverenih
pojmova, kao i konstrukcije novih koji e popuniti nastalu prazninu u brzom razvoju teorijskog
diskursa. Sociologija e biti nauka o drutvu sve dok njena pojmovna paradigma (paradigme)
bude mogla potvrivati vrednost starih pojmova i konstruisati nove koji e obuhvatiti nove
oblike drutvenosti, koji nastaju kao posledica stalnog tehnikog razvoja i demografskog rasta.
Zbog toga je neophodno da se savremeni sociolozi vie bave starim pojmovnim paradigmama
kao to su: drutveno bie (ovek kao drutveno bie), klasa, otuenje, mo, drava,
socijalizacija, kontrola, uticaj, vlast, demokratija i slino; da bi se videlo koliko su te paradigme
jo upotrebljive, koliko su dograene, osavremenjene ili ostale zaputene. To je vano isto kao i
rasprava o novim pojmovnim paradigmama kao to su: virtuelna zajednica, sajber drutvo,
umreeno drutvo, drutvo znanja, Moloh, Automaton, figuracije, nova kulturna istorija,
inkluzija, postmodernizam, strah, rizici, polje, socijalni kapital i slino. Potrebno je utvrditi da
50

Bilo bi znaajno da se pokrene svestrana diskusija o ovom pitanju I da se socioloka zajednica ozbiljno posveti
problemu paradigmatskog i diskurzivnog stanja dananje sociologije.

48

li su nove pojmovne paradigme nastale iz elemenata starih paradigmi, da li se zadrao nauni

kontinuitet i da li e novi paradigmatski okvir biti iri, sadrajniji i podsticajan za dalja
istraivanja.
Poredak paradigmi u sociologiji vaan je zbog njenog ukupnog razvoja, karaktera,
naunog habitusa i perspektive. Isto tako, treba stalno voditi rauna o poretku paradigmi jer nije
mogue preskakati taj poredak prilikom izmene istroenih i nedovoljno produktivnih
elemenata neke paradigme ili paradigme u celini. Naime, nije mogue zameniti optu socioloku
paradigmu ako nije izvrena svestrana priprema kroz promene pojmovne i teorijske paradigme.
Redosled u izmeni paradigme je obrnut od redosleda njenog konstituisanja. 51 Prvo se menjaju
pojmovne paradigme, pa zatim teorijske, dok opta paradigma ostaje, samo se dograuje i
ojaava. Univerzalna paradigma je logiko-epistemoloki okvir, apstraktno-teorijska
konstrukcija, dovoljno fleksibilna da njena izmena nema smisla. Zbog toga nije u pravu Turen
kada postavlja pitanje zamene opte socioloke paradigme, stavom da sociologija vie ne
prouava drutvo, da vie nije nauka o drutvu, ve o pojedincu i da vie nema drutva. 52 Bez
obzira to Turen sugerie da su se izmenili socijalni akteri na drutvenoj sceni, to su se akteri
odvojili od sistema, to je dolo do uspona individualizma, buenja subjekta, do provale
demokratije, nastanka drutva ena ili drutva bez ena; mi i dalje ne moemo govoriti o
nestanku drutva ve o njegovim viestrukim i radikalnim promenama. Potrebno je razviti
diskurs u okviru nekih pojmovnih paradigmi, kao to su drutveno bie, globalno drutvo,
predstavljanje, izbor, socijalizacija, komunikacija, emancipacija, socijalni odnosi, dominacija,
otuenje, mo i manipulacija; da bi se neto vie saznalo o vrednosti teorijskih paradigmi koje
odbacuju stare i prihvataju nove pojmove. Tek posle toga bi mogla krenuti rasprava o stanju
opte socioloke paradigme, o potrebi i mogunostima njene izmene, odnosno, o Turenovom
predlogu za novu optu paradigmu sociologije, koja e trasirati put u sociologiju slobode,
osloboenu od drutvenog determinizma.

Druga grupa paradigmi, zasnovana na kriteriju njihovog zadatka i funkcije u nauci i

drutvu, ukljuuje teorijske i praktine paradigme. Kao to smo prethodno pomenuli, teorijska
paradigma podrazumeva okvir koji je nastao kao logiko-epistemoloka i metodoloka
konstrukcija koja sadri sve potrebene elemente za nauni rad, koji su rezultat stalnog
istraivanja, odnosno, otkria, razumevanja i objanjenja nekog zakona. Njena funkcija je da
usmerava nauku, vodi rauna o njenoj unutranjoj strukturi, razvija i bogati njen diskurzivni
51

Da se posluimo Mertonovom metaforom o paradigmi kao temelju (teorijske) zgrade i da konstatujemo da nije
mogue menjati temelj zgrade, a da spratovi, unutranjost spratova i krov ostanu sauvani. Popravljanje zgrade
mogue je od prepravke krova (u naem sluaju to su socioloke pojmovne paradigme), pa tek spratova i njihove
unutranjosti (u naem sluaju to su socioloke teorije). Ako temelji nisu vrsti, nije mogue dodavati nove spratove.
52

Videti: Touraine, A., A new Paradigm for understanding today's world, Polity Press, 2007.; Touraine, A.,
Sociology without Societies, Cuurent S oci ol ogy, March 2003., Vol. 51(2), 123-131.; Touraine, A., Is
Sociology still the Study of Society?, Thesis Eleven, No. 23, 1989.

49

prostor i verifikuje objanjenja koja su nastala kao rezultat znaajnog i irokog naunog diskursa.
Teorija definie i operacionalizuje pojmove, povezuje ih u jedan sistem i osigurava njihov razvoj,
upotrebu i svrsishodnost. Praktina paradigma se odnosi na iskustvene i empirijske injenice53 i
podrazumeva pravila u svakodnevnom ivotu i radu ljudi. To je, najee, skup rutinskih
postupaka i ponaanja u svakodnevnoj komunikaciji, ali i novih formi i akcija koje ele da
prevaziu neko postojee stanje i uspostve nove odnose. Prakse su, da parafraziramo Burdijea,
aktivnosti ljudi koje nisu ni objektivno definisane, ni potpuno slobodne. Rad u koli, ivot u
porodici, uspeh u poslu, upravljanje gradom imaju svoje praktino-paradigmatske okvire, koji se
razlikuju od teorijskog pristupa obrazovanju, drutvenoj grupi ili vlasti. Teorija prolazi kroz
prizmu prakse, kao to se i praksa oplemenjuje teorijom. Nauka mora da ukljuuje i teorijske
i praktine paradigme u njihovom odnosu ravnotee.
Kada je re o podeli paradigmi na naune i zdravorazumske, moe se rei da nauna
paradigma koristi metod, teoriju i nauni jezik koji je specifian za svaku nauku i ima zadatak da
sprei upliv nenaunih pojmova i kategorija u diskurzivni prostor nauke, odnosno njihovo due
zadravanje ili preovladavanje u tom prostoru.54 Zdravorazumska paradigma podrazumeva
uoavanje drutvenih injenica na osnovu utiska, rutinski odnos prema njima, ostajanje na
manifestnim elementima neke pojave ili procesa, bez traganja za uzrocima i latentnim
elementima procesa i odnosa. Zdravorazumska paradigma moe da dopusti da se neki problem
proglasi reenim tamo gde nauka vidi tek njegovo skriveno ili novo i ire ispoljavanje. Naravno,
zdravorazumsko miljenje i znanje je esto polazna taka za uoavanje neke injenice koja e tek
naknadno postati predmet teorijske rasprave i analize i tako omoguiti nauno (sa)znanje.
Meutim, ne sme se dozvoliti konverzija zdravorazumskog, obinog jezika (pojmova, termina,
simbola i stavova konstrusanih iskustvom) u nauni jezik (epistemoloki konstruisan pojmovno
kategorijalni aparat naune empirije). To e dovesti (dovelo je) do relativizovanja naunog
znanja i problema sa poimanjem objektivnosti naunog znanja i odnosa: predmet istraivanja
in saznanja akter (subjekt) saznanja.

53

Razliku izmeu iskustva i empirije ovde pravimo u znaenju koje je ponudio Bernard Valdenfels. U tom smislu
videti: Valdenfels, B., Topografija stranog, Stilos, Novi Sad, 2005, str. 20.
54

Kako kae Mileva Filipovi, parafrazirajui Burdijea: sociologija se moe izboriti sa zdravorazumskim
kriterijima pod uslovom da ih izriito uzme za predmet, umjesto da ih pusti da se uvedu u nauni diskurs (Filipovi,
M., Sociologija i postpozitivistike paradigme: neke saznajne tekoe savremene sociologije, Sociologija, br. 3,
2008., str. 255). Upozorenje o opasnostima oslanjanja na zdrav razum i nemogunost njegovog olakog odbacivanja
u sociolokom diskursu, izneo je jo i Emil Dirkem u predgovoru Pravilima sociolokog metoda.

50

XII. SOCIOLOKI DISKURS

1. Pojam i uloga diskursa

Pod diskursom podrazumevamo skup aktivnosti koje ukljuuju misao o neemu, govor i
rasprave o predmetu istraivanja, simbole, znaenje i jezika usmerenja, zatim put od uoavanja
problema do njegovog objanjenja, mo poricanja i mo dokazivanja,55 pokretanja, razdavajanja i
uslovljavanja ukupnih teorijskih dogaanja u okviru jedne paradigme i meu paradigmama.
Diskurs je energija i pokretaka snaga teorije, metodologije i nauke, ali i spona teorije i prakse,
vetina prevoenja teorije u praksu i obrnuto. Diskurs je istovremeno kontinuitet i diskontinuitet
u teorijskom nizu i u praktinom manifestovanju predmeta istraivanja.
Socioloki diskurs obuhvata skup iskaza, stavova i ideja kojima se konstruie odreeni
pojam pomou koga se ulazi u prostor razumevanja, istraivanja i objanjenja neke pojave,
procesa i odnosa u drutvu. Diskurs je postupak komunikacije, rasprave i dijaloga izmeu
naunika (sociologa), zatim naunika i naune zajednice, kao i naune zajednice i drutvenog
okruenja. Diskurs podrazumeva odreeni stepen apstrakcije kojom se dolazi (konstruie) do
neke definicije, zbira neophodnih elemanata koji odreuju neki pojam (obrazovanje, zanimanje,
igra, porodica, potrebe, grupa). Ali, diskurs mara da obuhvata i dovoljno elemenata i
karakteristika koji omoguavaju da ljudi lako definisani pojam mogu prevesti u konkretno
prepoznatljivo znaenje. Diskurs mora da bude fleksibilan da obuhvata stalno nove elemente
koje e neko navoditi kao primer razliitog tumaenja ve definisanog pojma, ali i da zadri
jezgro obaveznog znaenja koje je ranije konstruisano, provereno i prihvaeno u naunoj
(sociolokoj) komunikaciji. Socioloki diskurs stalno pokree na proveru znaenja termina i
pojmova iz kateorijalnog prostora sociologije, traga za njihovim poboljanjem,
osavremenjivanjem i efikasnou. Diskurs povezuje teorisku konstrukciju sa praktinim,
iskustvenim i empirijskim istraivanjima, kao to prikuplja elemente iz prakse i svakodnevnog
dogaanja koje teoriski artikulie i ukljuuje u novu konstrukciju, odnosno definiciju.
Sa socijalno psiholokog stanovita diskurs se odnosi na jezik kao instrument koji
proizvodi sliku dogaaja, stanja, prilika, uslova i osoba. Jezik stvara razliite verzije dogaaja i
55

Fuko istie da je diskurs mo koju treba zadobiti (Fuko, M., Poredak diskursa, Karpos, Loznica, 2007., str. 9).

51

na taj nain se diskurs iri, komplikuje, diverzifikuje, ponekada i suprotstavlja, ali i prua priliku
za obuhvatniju sliku dogaaja, ponaanja, delovanja i odnosa. Socijalno psiholoko vienje
diskursa podrazumeva skup znaenja, metafora, predstava, slika, pria, iskaza, koji, na neki
nain, zajedno proizvode odreenu verziju dogaaja.56
Socioloko i socijalno psiholoko poimanje diskursa upuuje na njegov znaaj stalnog
pokretanja, pomeranja granica teoriskog i praktinog istraivanja a time i ukupnog razvoja
sociologije kao nauke. Ako je diskurs u krizi, onda je i nauka u krizi. Nae je miljenje da je
diskurs u savremenoj sociologiji u znaajnoj krizi i da je to uslovilo mnoge teorijske, praktine i
kritike nedostatke koje danas uoavamo kao prepreku njenoj dinamici, aktuelnosti i daljoj
afirmaciji.57 Mnogi problemi u razvoju savremene sociologije potiu od nedovoljnog
razumevanja i prihvatanja uloge i znaaja naunog diskursa.

2. Odnos diskursa i paradigme

Kao prvi problem moe se uoiti nedovoljno isticanje i uoavanje razlike izmeu
diskursa i paradigme. Ako je paradigma opti okvir naune aktivnosti, onda je sve to se deava u
tom okviru nauni diskurs. U okviru savremene sociologije, posle opadanja aktuelnosti
strukturalizma i marksizma kao dominantnih teorijskih paradigmi, pojavila se tendencija
zasnivanja novih paradigmi. Moe se rei da veina njih predstavljaju diskurse u okviru pokuaja
oslobaanja od klasinih teorija i zasnivanja novih. Tako sve varijante post-stukturalizma i
neo-marksizma predstavljaju diskurs koji iri, jaa ili slabi prostor pomenutih teorija, pre nego
to zasniva novu teorijsku paradigmu. U okviru sociolokih rasprava oznaenih kao teorije o
postindustrijskom drutvu i postmodernizmu, re je razvoju diskursa koji pokuava da uvede
u teoriju brojne iskustvene injenice i praktine promene u socijalnoj i kulturnoj dimenziji
drutva, izazvane brzim tehnolokim, tehnikim i ekonomskim razvojem. Najbolji primer
zamene diskursa i paradigme jesu teorije svakodnevnog ivota i rasprave o globalizaciji, koje
su pretendovale da zauzmu poziciju novih sociolokih paradigmi, a stvarno su ostale na nivou
diskursa. Celokupan spektar analiza oznaenih kao sociologija svakodnevnog ivota,
predstavlja skup pojmovnih diskursa o individualizmu, slobodi, refleksivnosti, komunikaciji,
stilu i nainu ivota; podstaknut dominacijom (neo)liberalne ekonomije i liberalne ideologije.
Rasprave o globalizaciji su samo novi diskurs na ve davno istaknute probleme brzog
ekonomskog, naunog, tehnikog i tehnolokog razvoja, koji donosi sve vee socijalne i kulturne
tekoe kolektivitetima kao to su drava, nacija, vera i tako pojaavaju problem individualnog i
kolektivnog identiteta. Uporedo sa ekonomskim i tehnikim promenama, rastu i brojni rizici u
drutvu, ija kontrola postaje sve manje mogua.
56

Ber, V., Socijalni konsrtukcionizam, Zepter Book, Beograd, 2001.str. 83.

57

Zanimljivu i podsticajnu raspravu o krizi diskursa u sociologiji videti u: Stridom, P., Discourse and Knowledge,
The Making of Enlightenment Sociology, Liverpool University Press, 2000.

52

Jedan od problema nerazumevanja znaaja i funkcije diskursa javlja se kod pokuaja da

se izdvoji jedan elemenat iz diskursa, koji se eli nametnuti kao paradigma. Takav je sluaj sa
nastankom feministike teorije (teorija), gde je rodni elemenat u diskursu o meuljudskim
odnosima izdvojen i nametnut kao teorijska paradigma.
Sledei problem je zanemarivanje diskursa u elji da se pobegne od stare paradigme i
zasnuje nova. Da li je, zbog toga, potrebno neke analize Gidensa, Burdijea, Baumana, Deride,
Homansa, Gofmana ili Vilirija proglasiti novim paradigmama, ili prihvatiti kao diskurs u okviru
teorijske paradigme oznaene kao strukturalizam? Zato beati od strukturalizma, kada je
struktura jedna od temeljnih kategorija u pojmovno kategorijalnom prostoru sociologije?
Izostajanje diskursa o konfliktu, klasama, eksploataciji i otuenju, zbog beanja od marksizma,
napravilo je prazninu u teorijskoj zgradi sociologije koju nisu uspeno popunili pojmovi
dromologija, rodna nejednakost, simulacija, interakcionizam, dramaturgija, razmena i slino.
Zapostavljanje diskursa u okviru pojmovne paradigme predstavlja, moda i najvei
problem u savremenoj sociologiji. Ovde emo to pokazati na dva primera. Pojam globalno
drutvo u klasinoj sociolokoj teoriji odnosi se na opte drutvo shvaeno kao teorijska
konstrukcija, najvieg nivoa logike i epistemoloke apstrakcije. U misaonoj operacionalizaciji
tog pojma imaju se u vidu tri nivoa: materijalna osnova drutva; pravna i politika organizacija i
kultura. Praktina i empirijska operacionalizacija ovog pojma nije bila mogua, jer ne ukljuuje
prostornu i vremensku dimenziju. Danas je ova pojmovna paradigma zastarela, neproduktivna i
potrebno ju je zameniti. Oigledno je da pojam globalno drutvo, sada, ukljuuje vremensku i
prostornu dimenziju. Ono se razvija ovih godina i decenija i obuhvata prostor celog Globusa.
Odnosi, procesi, pojave, pa i neke institucije u tom drutvu prostiru se na globalnom nivou,
imaju globalne posledice, ukljuuju globalne resurse,58 globalnu migraciju, globalnu radnu snagu
i globalne lance majinske brige.59 Tek posle dovoljno razvijenog diskursa u okviru pojmovne
paradigme globalno drutvo, mogue je postavljati vrednije prognoze o putevima, znaaju i
posledicama procesa globalizacije i govoriti o sociolokoj teoriji globalizacije, kao novoj
teorijskoj paradigmi.
Drugi primer na koji elimo da ukaemo kao predmet ozbiljnog i svestranog diskursa
jeste pojmovna paradigma koja postavlja okvir za razumevanje oveka kao drutvenog bia. U
Marksovom i Dirkemovom uenju ovek je shvaen kao drutveno bie, s tom razlikom to je
kod Marksa ovek prinudno (pod prinudom) drutveno bie, otueno od svoje sutine a tei da
bude slobodno drutveno bie, jer se jedino u drutvu moe izgraditi i stei sloboda; dok je kod
Dirkema ovek podreen drutvu kao viem sadraju, viem biu, jer je za oveka drutvo sve,
potpuna ispunjenost. Ovu paradigmu je potrebno podvrgnuti novoj diskurzivnoj proveri, kako bi
se videlo da li je savremeni ovek drutveno bie ili slobodna i emancipovana linost, ili moda
58

Strunjaci govore o pretpostavljenim globalnim resursima nafte, gasa, plemenitih metala, pitke vode i iznose
prognoze o vremenskom trajanju postojeih rezervi.
59

Hohild, E.R., Globalni lanci brige i emotivni viak vrednosti, u Hanton, V., Gidens, E., Na ivici, Beograd, 2003.

53

usamljena, izolovana i izgubljena jedinka. Na je stav da ovek vie nije drutveno bie, ni
prinudno, po sebi, ni samosvesno, sa ispunjenim i ispoljenim potencijalima, za sebe. Tokom
istorijskog razvoja, ovek je eleo da se oslobodi svoje prinudne, nametnute, date drutvenosti i
da stekne slobodnu, po vlastitom izboru zadatu drutvenost. Savremeni ovek ponovo postaje
peinsko bie, ali sada ne na osnovu gubljenja i smanjenja potreba 60, odricanja i oskudice, ve
naprotiv, na osnovu rasta i gomilanja potreba, stalnog poveanja potronje, izraene elje i
motiva da svaki dan ima vie nego prethodnog dana. ovekova nova peina nije neudobna
jazbina, ve udobna palata ili luksuzni stan snabdeven sofistikovanim ureajima i
komunikatorima kako se ne bi oseao izolovano u svojoj dobrovoljnoj usamljenosti. Savremeni
ovek je razvio potrebu za virtuelnom zajednicom, za virtuelnim drutvenim mreama. On je
tako postao bie mree, globalne mree, dovoljno udaljen od drutva da ne uestvuje ukoliko
nema potrebu, ali i dovoljno blizu da koristi sve drutvene resurse, da se takmii, da se bogati, da
neizmerno poseduje, da vlada, da je moan, pohlepan i neodgovoran. Na odgovor na Turenov
izazov bio bi da drutvo i dalje postoji, da je ovek sve manje drutveno bie (ne doivljava
drutvo kao svoju sutinu) a sve vie novo peinsko bie i da se razvijaju novi oblici
drutvenosti, zasnovani na novim oblicima komunikacije (kao to su virtuelne mree i cyber
prostor). Istina je da drutvo kao celina, kao poseban entitet, 61 nema onu nadmo i nadreenost
nad ovekom, kakvu je imalo u prethodna dva veka, ali sada neki njegovi elementi (kompanije,
mediji, ideologija) ostvaruju punu dominaciju nad ovekom i drutvenim odnosima.
Postoji jo mnogo pojmovnih paradigmi koje bi diskursivna teorija i diskursivna praksa
savremene sociologije mogla (morala) proveravati i menjati (klase, drava, mo, ideologija 62,
socijalizacija, znanje, demokratija). Tako bi, recimo, kroz jedan diskurs, pojmu demokratije, kao
vladavine veine, trebalo supotstaviti pojam meritokratije kao vladavine znanja (najboljih
biografija). Verujemo da bi se u tom diskursu pokazalo da je demokratija iscrpela sve svoje
potencijale i da bi je trebalo zameniti, kao pojmovnu paradigmu i kao praktinu paradigmu.
Poseban doprinos razvoji diskusa dao je Fuko u ve pomenutom delu Poredak diskursa.
Fuko je stalno isticao vanost diskursa razvoj kako teorije, tako i prakse bilo koje nauke,
posebno istorije, psihologije i sociologije. Fuko je ukazao na elemente, uslove i pretpostavke za
razvoj diskursa, kao to su volja i elja za diskursom, diskurs kao igra, razvijanje, diferencijacija
i spreavanje, pravila, novi metodoloki i pojmovni instrumenti, disciplina diskursa kroz igru
identiteta,63 mree praksi, autori, knjige, primarni i sekundarni tekstovi, komentari, izdavai i
biblioteke. Fuko govori o nekoliko oblika diskurzivnih praksi, odnosno oblika diskursa kao to
60

Marks u Ranim radovima govori o povratku oveka-radnika u peinu (figurativni naziv za neudobni radniki
stan), koja je otrovana smrdljivim dahom civilizacije. Radnik to ini zbog nedostatka sredstava za ivot, pa je
prinuen na razna odricanja, oskudicu, tednju, na sniavanje potreba, ak za vazduhom i kretanjem.
61

U klasinj paradigmatskoj i diskurzivnoj aktivnosti, stvarnost se deli na tri entiteta: prirodu, drutvo i ovekovo
miljenje.
62

O diskursu vezanom za ideologiju, njen uticaj i posledice u drutvu, videti: Tauren A. Van Dijk., Ideology and
Discourse, A Multidisciplinary Introduction, Barselona, 2003.

54

su govorni rituali, diskurzivna drtva, doktrinarne grupe i drutvena prisvajanja. Ovi

pojmovi su apstraktni i upuuju na to da Fuko mea prostor diskursa i paradigme. Taj na stav
potvruje jo jedno Fukovo miljenje gde on pokuava da zapone poredak diskursa istiui da
doktrina (politika, religiozna, filozofska) potinjava govorne subjekte diskursima a diskurse
grupi govornih individua. Umesto doktrine, treba slobodno uvesti teorijsku paradigmu, u
okviru koje se razvijaju razliiti diskursi. Fuko nastoji da uspostavi poredak diskursa kroz etiri
principa: princip preokretanja (pozitivna i negativna igra sasecanja i proreivanja diskursa),
princip diskontinuiteta (diskurs kao dikontinalna praksa), princip specifinosti (diskurs kao
nasilje nad stvarima ili bar praksa koja im se namee), princip spoljanjosti (diskurs ne ide ka
unutranjem jezgru, ve ka spoljanjim granicama).
Na kraju, potrebno je postaviti jo jedno znaajno pitanje: da li su brojne rasprave, grand
teorije, kole miljenja, svrstane u okvir postmodrnistikih teorija i teorija o
svakodnevnom ivotu, teorijske paradigme ili samo pojmovni i teorijski diskursi? Postavljamo
tezu da je re o diskursima i da se svi ovi diskursi mogu svrstati u jednu teorijsku paradigmu koja
bi se oznaila kao teorija o individualizmu ili individualistika teorija. Namera ovih diskursa je
da istaknu afirmaciju individue, njenu slobodu, odvojenost od sistema, da ukau na relativizaciju
svega postojeeg u drutvu, pod uticajem postmodernizma i liberalizma. Naravno, tu je i veliki
uticaj razvoja nauke i tehnike koji je doveo do nove evolucije oveka preko optikog oka,
alarma, video nadzora, biotikih delova organizma i drugih oblika jaanja ovekove snage, moi
i kontrole, sve u korist sticanja profita i linog bogatstva, bez obzira na rizike. 64 Ovo je podstaklo
sociologe da razmiljaju o individui, linosti, pojedincu kao novom, kljunom akteru u
sadanjem drutvu.

63

..... diskurs je uvek samo igra: igra pisanja u prvom sluaju, itatanje u drugom i razmene u treem. (Fuko, M.,
Poredak diskursa, Isto, str. 37).
64

ovekova tehnika evolucija stalno napreduje, biotiki delovi organizma (vetaki

inplantati) postaju sve savreniji, ali se javljaju i novi problemi. Tako bakterije i novi virusi
postaju otporni na antibiotike i vraaju se neke stare bolesti. Do toga je dovela trka
farmaceutskih kua za profitom i nametnuta potronja lekova koja je izvala rezistentnost.

55

XIII.

SOCIOLOGIJA BEZ DRUTVA, IZAZOV ALENANA TURENA

1. Postoji li jo drutvo?
2. Da li mondijalizacija i globalizacija unitavaju ili transformiu drutvo?
3. Moe li individualizam bez socijalnog?
4. Subjekt, antisubjekt i laicizam

XIV.

LITERATURA
1. Shapin, S. History of science and its sociological reconstructions. History of
science 20 (3), 157-211
2. vidi to Bunge, M. realism and antirealism in social science(208.str)1993. god.

Realism and antirealism in social science

Mario Bunge Theory and Decision

Volume 35, Number 3, 207-235, DOI: 10.1007/BF01075199

3. mkjjdds

56