Osnove filozofije i metodologije nauke

za studente sociologije
ta je nauka?
1. Postanak moderne nauke i njene karakteristike
(Okaa, Filozofija nauke, 1. poglavlje)
2. ta je nauna racionalnost?
(Poper, Razgraniavanje izmeu nauke i metafizike, iz: Pretpostavke i pobijanja)
3. Objanjenje u nauci
(Nejgel, Struktura nauke, 2. poglavlje)
(Poper, Cilj nauke, iz: Objektivno saznanje)
4. Kritika nauke
(Fajerabend, Kako zatititi drutvo od nauke, u: Sesardi, Filozofija nauke)
(Okaa, Filozofija nauke, 7. poglavlje)
1. kolokvijum, 30% ocene

Nauni zakoni i teorije

1. Priroda i funkcija naunih teorija
(Hempel, Filozofija prirodnih nauka, 6. poglavlje)
(Patnam, ta teorije nisu, u: Sesardi, Filozofija nauke)
2. Opservacije i teorije: potvrivanje i opovrgavanje
(Poper, Logika naunog otkria, 1. i 4. glava)

3. Nauni realizam i antirealizam

(Okaa, Filozofija nauke, 4. poglavlje)
(Nejgel, Struktura nauke, 6. poglavlje)
4. Da li postoji nauka bez optih zakona?
(Nejgel, Struktura nauke (4. poglavlje))
2. kolokvijum, 30% ocene

Metodoloki problemi drutvenih nauka

1. Metodoloki problemi drutvenih nauka
(Nejgel, Struktura nauke, 13. poglavlje)
2. Funkcionalizam u drutvenim naukama
(Nejgel, Struktura nauke, 14. poglavlje, II)
3. Metodoloki individualizam
(Nejgel, Struktura nauke, 14. poglavlje, III)
(Luontin, Rouz i Kamin, Biologija, ideologija i ovekova priroda, str. 1-30)
4. Uticaj vrednosti na istraivanja u drutvenim naukama
(Nejgel, Struktura nauke, 14. poglavlje, V)
3. kolokvijum, 30% ocene

Poglavlje 1
ta

je

nauka?

ta je nauka? Moe izgledati da je jednostavno odgovoriti na ovo pitanje: o p e je poznato da nauku sainjavaju
nauna podruja poput fizike, he ije i biologije, to nije
sluaj sa podrujima kao to su umjetnost, muzika i
teologija. Meutim, takav odgovor nam ne treba ako ovo
pitanje postavljamo sa filozofskog aspekta. Mi ne
traimo samo spisak aktivnosti koje se o b i n o nazivaju
-naukom-. Mi, zapravo, nastojimo saznati koja je to
zajednika osobina svih pobrojanih aktivnosti, tj. ta je
to to neto ini naukom. Ukoliko ga shvatimo na taj
nain, nae pitanje nije tako trivijalno.
Meutim, moda jo uvijek vjerujete da je ovo pitanje
relativno jednostavno. Valjda je nauka samo pokuaj da
se razumije, objasni i predvidi svijet u kojem ivimo? To
je definitivno razuman odgovor. Meutim, da li se pria
ovdje zavrava? Naposljetku, i razliite religije
pokuavaju razumjeti i objasniti svijet, a religija se
obino ne svrstava u naunu disciplinu. Astrologija i
gatanje, takoer, predstavljaju pokuaje da se predvidi
budunost, ali veina ljudi ne bi opisala te aktivnosti
kao nauku. Ili, razmotrimo historiju. Historiari nastoje
da razumiju i objasne o n o to se desilo u prolosti, ali
historija se o b i n o klasificira kao humanistika disciplina, a ne nauka 1 . Kao to ve biva sa mnogim filozof-

1. engl, rije s c i e n c e o z n a a v a e g z a k t n e n a u k e .

skim pitanjima, pitanje ta je nauka? postaje kompliciranije neg o to se inilo na prvi pogled.

Mnogi ljudi vjeruju da karakteristina obiljeja nauke

lee u posebnim metodama koje naunici koriste u
istraivanju svijeta. Ovaj iskaz dosta je vjerovatan, jer
mnogi naunici zaista primjenjuju p o s e b n e metode
istraivanja, koje ne m o e m o nai u nenaunim disciplinama. Oigledan primjer je upotreba eksperimenata,
to se u historijskom smislu obiljeava ka o prekretnica u
razvoju moderne nauke. Ipak, nisu sve nauke eksperimentalne - astronomi, oigledno, ne mogu eksprimentirati na nebu, ve se, umjesto toga, moraju zadovoljiti
paljivim promatranjem. Isto se deava i sa mnogim
drutvenim naukama.

Jo jedno znaajno obiljeje nauke je konstrukcija teorija. Naunici ne vre prosto biljeenje rezultata eksperimenata i promatranja u radni dnevnik - oni o b i n o ove
rezultate ele objasniti putem n e k e o p e teorije. Iako ga
nije uvijek jednostavno ostvariti, ovaj postupak je
poluio velianstvene uspjehe. Jedan od kljunih

problema u filozofiji nauke predstavlja razumijevanje

naina na koji su tehnike poput eksperimenatiranje,
opservacije i konstrukcije teorija omoguile naunicima
da otkriju tako mnogo tajni prirode.
Porijeklo moderne nauke
U savremenim kolama i na univerzitetima, nauka se,
uglavnom, poduava na ahistorian nain. Udbenici
prezentiraju kljune ideje naune discipline u najprihvatljivijoj moguoj formi, navodei malo podataka
dugom i esto m u n o m historijskom procesu koji je
vodio do njihovog otkria. Ovakav nain poduke ima
smisla a k o se promatra k ao pedagoka strategija.
Meutim, izvjesno razumijevanje historije naunih ideja
2

moe nam p o m o i da shvatimo pitanja koja su predmet

filozofije n a u k e. Uistinu, kak o e m o se uvjeriti u
poglavlju 5, posveivanje znaajne panje historiji
nauke, n e o p h o d n o je za bavljenje filozofijom nauke.

Porijeklo moderne nauke vee se za period brzog

naunog razvoja koji se odvijao u Evropi izmeu 1500 1750. godine, kojeg danas poznajemo kao nauna revolucija. Naravno, naunih istraivanja je bilo i u antiko
doba i u srednjem vijeku - nauna revolucija nije dola
niotkud. T o k o m antikog doba, dominantan pogled na
svijet bio je aristotelijanizam, nazvan po drevnom
grkom filozofu Aristotelu, koji je postavio detaljne
teorije na polju fizike, biologije, astronomije i kozmologije. Meutim, Aristotelove ideje i njegove metod e istraivanja izgledale bi veoma udno modernom nauniku.
Da navedemo samo primjer - Aristotel je vjerovao da se
sva tijela na Zemlji sastoje od samo etiri elementa:
zemlje, vatre, zraka i vode. Ovo stanovite je oigledno
u srazu sa onim to nam kazuje moderna kemija.

Prvi kljuni korak u razvoju modernog naunog vienja

svijeta bila je Kopernikova revolucija. 1542. godine,
poljski astronom Nikola Kopernik (1473.-1543.) objavio
je knjigu u kojoj je izloio kritici geocentrini model
svemira, po kojem je statina Zemlja smjetena u centar
univerzuma sa planetarna i Suncem u orbiti oko nje.
Geocentrina astronomija, takoer poznata kao ptolemejska astronomija, nazvana po Ptolomeju, astronomu iz
drevne Grke, nalazi se u centru aristotelijanskog
vienja

svijeta,

koje

nije

osporavano

tokom

punih

1800

godina. Kopernik je ponudio alternativu: Sunce je fiksni

centar univerzuma, a planete, ukljuujui i Zemlju, kreu
se u orbiti o k o Sunca (slika 1 ) . U ovom heliocentrino m
modelu, Zemlja ima status samo j e d n e od planeta, ime
je izgubila jedinstveni status koji joj je dodijelila tradicija.
3

poetku

posebno

je

Kopernikova

Katolike

opreci

sa

knjige

koje

Svetim

crkve

koja

pismom,

propagiraju

teorija
te

je

smatrala

je

kretanje

naila
1616.

Zemlje.

na
da

veliki
je

godine

otpor,

ona

zabranila

Meutim,

periodu od sto godina Kopernikova teorija postala je

utemeljena nauna ortodoksija.
Kopernikova inovacija ne samo da je uzrokovala zamah
u razvoju astronomije, ve je i, indirektno, podstakla

Johannesa Keplera
(1571.-1630.) i Galilea Galileja (1564.-1642.). Kepler je
razvoj moderne fizike kroz rad

otkrio da se planete ne kreu u krunim orbitama o k o

Sunca, kako je Kopernik mislio, ve u elipsama. To je
b i o njegov izuzetno znaajni prvi zakon planetarnog
kretanja; njegov drugi i trei zakon odreuju brzinu
kojom planete krue o k o Sunca.

1. Kopernikov heliocentrini model univerzuma, prikazuje planete,

ukljuujui i Zemlju, kako krue oko Sunca.

Razmatrani zajedno, Keplerovi zakoni predstavljaju

deleko nadmoniju teoriju kretanja planeta nego to
ikad ranije postavljena, jer ona uspijeva rijeiti probleme
koji su stoljeima zbunjivali astronome. Galilej je cijeli
ivot podravao Kopernikovu teoriju, i bio je jedan od
pionira upotreb e teleskopa. Usmjerivi svoj teleskop ka
nebu, Galilej je stvorio obilje udesnih otkria,
ukljuujui i otkrie Mjeseevih planina, ogromnih zvjezdanih grupacija, Sunevih pjega i Jupiterovih prirodnih
satelita.

Sva su

aristotelijanskom
u

preobraaju

se ova

otkria

kosmologijom,
naune

zajednice

sutinski sukobljavala
odigravi
u

kljunu

sa
ulogu

kopernikansku.

Galilejev najtrajniji doprinos, meutim, nije ostvaren u

astronomiji ve u mehanici, kada je p o b i o aristotelijansku teoriju po kojoj tea tijela padaju bre od lakih.
Umjesto te teorije, Galilej je doao do kontraintuitivne
pretpostavke da e sva tijela u slobodno m padu istom
brzinom padati prema zemlji, b e z obzira na njihovu teinu (slika 2 ) . (U praksi se, naravno, deava da, ukoliko
ispustite pero i topovsko dule sa iste visine, topovsko
dule prije dotie zemlju, ali Galilej je tvrdio da je to, jednostavno, zbog otpora zraka. U vakumu, oni bi dotakli
zemlju istovremeno.) Nadalje, on je tvrdio da je ubrzanje
tijela u slobodnom padu jednoobrazano, tj. da im se brzina jednako poveava u istim vremenskim periodima; to
se zove Galilejev zakon slobodnog pada. Galilej je pruio uvjerljive, iako ne besprijekorne dokaze za ovaj zakon, ime su ustanovljeni temelji njegove teorije mehanike.
Galilej se openito smatra prvim istinskim modernim

fiziarem. On je bio prvi koji je pokazao da se jezik

matematike moe koristiti da opie ponaanje stvarnih
predmeta u materijalnom svijetu, kakvi su tijela u slobodnom padu, projektili i sl. Nama to izgleda oigledno
- dananje naune teorije redovno se formuliraju
5

matematikim jezikom, ne samo u fizici, ve i u biologiji

i ekonomiji. Meutim, u Galilejevo doba, to nije bilo
oigledno: matematika se o p e n i t o smatrala disciplinom
koja se bavi iskljuivo apstraktnim entitetima, to ju je
inilo neprimjenljivom na fiziku realnost. Jo jedan

inovativni aspekt Galilejevog rada bio je njegovo

isticanje znaaja testiranja hipoteza eksperimentalnim
putem. Savremenom nauniku to moe opet izgledati
oigledno. Meutim, u Galilejevo doba, eksperiment se
nije niti smatrao kao pouzdano sredstvo sticanja znanja.
Galilejev

naglasak

oznaava

poetak

prirode

koji

se

na

eksperimentalnom

empirijskog
jo

pristupa

testiranju
prouavanju

primjenjuje.

Nakon Galilejeve smrti, nastupio je period punog

zamaha naune revolucije. Francuski filozof, matematiar
i naunik Ren Descartes (1596.-1650.) uspostavio j e
radikalno novu mehanicistiku filozofiju prema kojoj se
fiziki svijet sastoji iskljuivo od inertnih estica materije
koje djeluju jedna na drugu i m e u s o b n o kolidiraju.
Descartes je vjerovao da se u zakonima koji upravljaju
kretanjem ovih estica ili korpuskula nalazi klju za
razumijevanje

strukture

kopernikanskog univerzuma.

Mehanicistika filozofija obeavala je da e objasniti sve

fenomene koje m o e m o promatrati kretanjem ovih
inertnih, neosjetljivih korpuskula i ubrzo je postala
dominantna nauna vizija druge polovine 17. stoljea a
u izvjesnoj mjeri, ona je prisutna i danas. Razliite
verzije mehanicistike filozofije propovjedali su umovi
poput Huygensa, Gassendija, Hookea, Boylea itd.; a
njena iroka prihvaenost obiljeila je konani pad
aristotelijanskog vienja
Nauna

revolucija

svijeta.

dostigla je

svoj vrhunac u

djelu

Isaaca

Newtona (1643.-1727.), uenjaka ija su dostignua ostala neprevaziena u historiji nauke. Newtonovo remek6

2. Vidi se da padaju istovremeno

Crte Galilejevog mitskog eksperimenta brzini objekata
sa Krivog tornja u Pizzi.

koji

su

baeni

djelo, objavljeno 1687. godine, nosi naslov Matematiki

principi prirodne filozofije. Newton se slagao sa

mehanicistikim filozofima da se svemir jednostavno sastoji od estica u kretanju, ali je nastojao da unaprijedi
Descartesove zakone kretanju i pravilima kolizije.
Rezultat je bila izuzetno znaajna teorija dinamike i

mehanike, zasnovana na tri Newtonova zakona

mehanike i njegovom uvenom principu univerzalne
gravitacije. Prema tom principu, svako tijelo u svemiru
ispoljava gravitacijsku privlanost prema svakom drugom
tijelu; sila kojom se privlae dva tijela ovisi proizvodu
njihovih masa, i kvadratu njihovog meusobnog rastojanja. Zakoni kretanja, potom, odreuju na koji nain
gravitacijska sila utie na kretanje tijela. Newton je elaborirao

svoju

teoriju

ciznou

strogou,

sa

velikom

matematikom

pronalazei

matematiku

koju sada nazivamo kalkulus.

pretehniku

Zvui zapanjujue, ali

Newton je mogao prikazati da su Keplerovi zakoni planetarnog kretanja i Galilejevi zakoni slobodnog pada
( o b a uz izvjesne manje izmjene) bili logina posljedica
njegovih zakona mehanike i gravitacije. Drugim rijeima,
isti ovi zakoni mogli bi objasniti kretanje tijela u
zemaljskom i izvanzemaljskom domenu, osim toga
Newton ih je formulirao u preciznoj, kvantitavnoj formi.
Newtonova fizika obezbijedila je okvir za razvoj nauke
tokom nekih 200 godina, brzo zamijenivi Kartezijansku
fiziku. Povjerenje u nauku ubrzano je raslo u ovom periodu, zahvaljujui u velikoj mjeri uspjehu Newtonove
teorije, za koju je vrijedilo o p e uvjerenje da je otkrila
istinsko funkcioniranje prirode, te da je, makar u principu, sposobna sve objasniti. Nainjen je itav niz precizno osmiljenih ogleda u cilju proirenja Newtonovog
modela objanjenja za sve vei broj fenomena. U 18. i
19. vijeku desio se znaajan nauni napredak, p o s e b n o
u oblastima kemije, optike, energije, termodinamike i
8

elektromagnetizma. Smatralo se da najvei dio ovog

razvoja, u o p e m smislu, proizilazi iz Newtonovog koncepta univerzuma. Naunici su prihvatili Newtonovu
koncepciju k a o sutinski ispravnu; sve to je preostalo
da se uradi bilo je popunjavanje detalja.
Povjerenje
poetkom

Newtonovu

20.

stoljea

sliku
zbog

svijeta
dva

bilo

je

poljuljano

revolucionarna

nauna

dostignua u fizici: teorije relativiteta i kvantne

mehanike. Teorija relativiteta, iji je tvorac Einstein,
pokazala je da Newtonova mehanika ne daje prave
rezultate kada se primjeni na izrazito velike objekte, ili
na objekte koji se kreu vrlo velikom brzinom. Kvantna
mehanika, nasuprot tome, pokazuje da se Newtonova
teorija ne moe primjeniti na veoma male veliine, na
subatomske estice. I teorija relativiteta i teorija kvantne
mehanike, a p o s e b n o ova druga, predstavljaju veoma
udne i radikalne teorije, ije su tvrdnje prirodi
realnog svijeta teko prihvatljive, pa ak i nerazumljive
za veinu ljudi. Njihova pojava uzrokovala je znaajnu
konceptualnu pometnju u fizici, koja i danas traje.
Na

kratki

bio usmjeren
pored
stan

toga
nain

pregled
na
to

historije

fiziku.
je

nauke

Ovo

nije

historijski

do

sluajno

veoma

najfundamentalnija

sada

medu

je

jer je

znaajna,
svim

uglavnom

na

fizika,
izvje-

naunim

disci-

plinama. To se objanjava injenicom da su i sami predmeti prouavanja ostalih nauka sainjeni od fizikih
entiteta. Uzmimo za primjer botaniku. Botaniari
prouavaju biljke, koje su, u krajnjoj instanci, sainjene
od molekula i atoma, a to su fizike estice. Dakle,
oigledno je da je botanika manje fundamentalna od
fizike, iako to ne znai da je ona iole manje znaajna.
Ovim pitanjem e m o se pozabaviti u poglavlju 3
Meutim, ak i kratki opis porijekla moderne nauke bio
bi nepotpun ako ne p o m e n e m o ostale nauke.
Istaknuti dogaaj koji je obiljeio razvoj biologije, bilo
9

je otkrie teorije evolucije putem prirodne selekcije od

strane Charlesa Darwina, objavljeno u Porijeklu vrsta,

1 8 5 9 . godine. Do tada je bilo iroko uvrijeeno
vjerovanje da je Bog stvorio razliite vrste, kako
poduava Postanje. Meutim, Darwin je tvrdio da su
p o s t o j e e vrste, ustvari, evoluirale od prethodnih vrsta
( p r e d a k a ) procesom poznatim kao prirodna selekcija.
Prirodna selekcija nastaje kada pojedini organizmi
ostave vie potomaka n e g o drugi, ije preivljavanje
ovisi njihovim fizikim karakteristikama; ukoliko te
karakteristike zatim naslijede njihovi potomci, vremenom

Obespravljeni gorila: "Taj ovjek svojata moj pedigre, kae da je jedan od

mojih potomaka."
Gosp. Bergh: "Pa, g. Darwin, kako ste ga mogli tako uvrijediti?"
3. Darwinov nagovjetaj da ljudi i majmuni vode porijeklo od zajednikih
predaka izazvao je zgraavanje u viktorijanskoj Engleskoj.

10

e populacija bivati sve bolje prilagoena prirodnoj sredini. Darwin je tvrdio da taj proces, ma kako on bio jednostavan, kroz veliki broj generacija, moe dovesti do
toga da jedna vrsta preraste u potpuno novu. Dokazi
koje je Darwin naveo u korist svoje teorije toliko su bili
uvjerljivi da je do poetka 20. stoljea, ve bila
prihvaena ka o nauna ortodoksija, uprkos znatnom
teolokom protivljenju (slika 3 ) . Istraivanja koja su uslijedila, donijela su zapanjujue potvrde Darvinowoj teoriji, koja ini osnovu modernog biolokog vienja svijeta.
Dvadeseto

stoljee

bilo

je

svjedokom

jo

jedne

revoluci-

je u biologiji, koja jo traje: pojava molekularne biologije, posebno molekularne genetike. 1953. godine Watson
i Crick otkrili su strukturu DNA, nasljednog materijala
koji gradi gene u elijama ivih bia (slika 4 ) .
Watsonovo i Crickovo otkrie objasnilo je kako se
genetske informacije mogu kopirati iz jedne elije u
drugu i na taj nain prenositi sa roditelja na potomstvo,
objanjavajui time zato potomstvo preteno slii svojim roditeljima. Njihovo otkrie otvorilo je novu
uzbudljivu eru biolokog istraivanja. Tokom pedeset
godina proteklih od Watsonova i Crickova istraivanja,
molekularna biologija ostvarila je brz napredak, transformirajui nae razumijevanje naslijea i naina na koji
geni izgrauju organizme. Skoranji pokuaj da se ostvari opis kompletnog niza gena ljudskog bia na
molekularnom nivou, poznat kao projekt humanog
genoma, pokazuje k o l i k o je o d m a k a o razvoj
molekularne biologije. 2 1 . stoljee e zasigurno
zabiljeiti niz novih, uzbudljivih otkria na ovom polju.
Za nauna istraivanja izdvojeno je tokom posljednjih
100 godina vie novanih sredstava nego ikada do sada.
Jedan od rezultata je ekspanzija novih naunih disciplina, kao to su kompjuterska nauka, vjetaka inteli11

gencija, lingvistika i neuronauka. Moda je najznaajniji

dogaaj

procesima
razliite
memorije,

posljednjih
spoznaje

aspekte
uenja

30

godina

(kognitivizam),

ljudskog
i

upravo

poput

koja

je

nauke

prouava

koja

miljeljenja

razumijevanja,

razvoj

iz

percepcije,
temelja

izmijenila tradicionalnu psihologiju. Znaajan poticaj za

kognitivizam dolazi od ideje da je ljudski um donekle
slian kompjuteru, te da se aspekti ljudskih mentalnih
procesa mogu razumjeti ukoliko ih usporedimo sa radom
raunara. Kognitivizam jo je uvijek u povoju, ali
o b e a v a da e otkriti mnogo toga funkcioniranju uma.
Drutvene nauke, p o s e b n o ekonomija i sociologija,
takoer su doivjele procvat u 20. stoljeu, iako je
uvrijeeno miljenje da one jo uvijek zaostaju za
prirodnim naukama, u smislu sofisticiranosti i
ureenosti. Ovom pitanju e m o se vratiti u poglavlju 7.
ta je filozofija nauke?
Osnovni zadatak filozofije nauke je da
naunog

istraivanja

koje

se

koriste

analizira metode
naukama.

Mogli

bismo se zapitati zbog ega ovaj zadatak pripada

filozofima, umjesto samim naunicima. To je dobro
pitanje. Dio odgovora lei u tome to da nam
promatranje nauke iz filozofske perspektive dozvoljava
da istraujemo dublje - da otkrijemo pretpostavke koje
su implicitne u naunoj praksi, ali kojima naunici ne
diskutiraju eksplicitno. Da bismo ovo ilustrirali,
razmotrit e m o pitanje naunog eksperimenta.
Pretpostavimo da naunik obavi eksperiment i doe do
odreenog rezultata. Ponovlja eksperiment n e k o l i k o
puta postiui i dalje isti rezultat. Nakon toga, vjerovatno e se zaustaviti, siguran da e, ukoliko nastavi
eksperimentirati pod istim uvjetima, i dalje dobijati isti
rezultat. Ova pretpostavka moe se initi oiglednom, ali
kao filozofi, eljeli bismo je dovesti pod znak pitanja.
12

4. James Watson i Francis Crick sa uvenom dvostrukom zavojnicom

njihovim molekularnim modelom strukture D N A , koju su otkrili 1 9 5 3 .
godine

Zato pretpostaviti da bi budue ponavljanje

eksperimenta dalo isti rezultat? Kako znamo da je to
istina? Naunici vjerovatno n e e gubiti previe vremena
postavljajui ova pomalo udna pitanja. Vjerovatno imaju
vanijeg posla. To su sutinski, filozofska pitanja, koja
emo ponovo razmotriti u sljedeem poglavlju.
Dakle, u odreenoj mjeri,
znak pitanja

zadatak je filozofije da pod

stavi pretpostavke

koje

naunici uzimaju

zdravo za gotovo. Ali, bilo bi pogreno implicirati da

sami naunici nikada ne diskutiraju filozofskim
pitanjima. Istina je da su, historijski gledano, brojni
13

naunici odigrali znaajnu ulogu u razvoju filozofije

nauke. Istaknuti primjeri su Descartes, Newton i
Einstein. Oni su bili jako zainteresirani za filozofska
pitanja nainu na koji nauka treba djelovati, koje
m e t o d e istraivanja treba koristiti, u kojoj mjeri se treba
pouzdati u te metode, da li postoje ogranienja naunog
saznanja i sl. Kao to e m o vidjeti, ta pitanja jo uvijek
predstavljaju sr savremene filozofije nauke. Prema
tome, pitanja koja interesiraju filozofe nauke nisu

samo

filozofska; dapae, ona su privukla panju nekih od

najveih znanstvenih umova svih vremena. Poto smo
ovo ustvrdili, moramo priznati da su mnogi dananji
znanstvenici nedovoljno zainteresirani za filozofiju
nauke i da znaju veoma malo njoj. Iako je to alosna
injenica, to nije pokazatelj irelevantnosti filozofskih
pitanja. Ustvari, ovo je prije posljedica sve veeg
specijaliziranja nauke i polarizacije izmeu prirodnih i
drutvenih nauka koja karakterizira moderni obrazovni
sistem.
Moda se jo uvijek pitate ta je tano predmet
razmatranja filozofije nauke. Ako kaemo da ona
"prouava metode nauke", kako smo to ve uinili, time
ne kaemo previe. Umjesto da pokuavamo uspostaviti
definiciju koja bi nam kazala neto vie filozofiji
nauke, prei e m o na neposredno razmatranje jednog
njenog tipinog problema.

Nauka i pseudonauka
Sjetimo se pitanja koje smo postavili na samom poetku:
ta j e nauka? Karl Popper, utjecajni filozof nauke 20.
stoljea,

smatrao

je

temeljnom

mogunost da bude opovrgnuta.

osobinom

naune

teorije

Nazvati teoriju m o g u e

neistinitom ne znai nazvati je pogrenom. To prije

svega znai da teorija daje odreena predvianja koja se
mogu testirati iskustvom. Ukoliko se ova predvianja
14

pokau pogrenim, tada je dokazano da je teorija

netana, o d n o s n o da je opovrgnuta. Dakle, teorija koja
se moe pokazati netanom je ona za koju m o e m o
otkriti da je pogrena - ona nije kompatibilna sa svakim
moguim t o k om iskustva. Popper je smatrao da n e k e
teorije, za koje se pretpostavljalo da su naune, nisu
zadovoljile ovaj uvjet i na taj nain nisu ni zasluile da
se nazovu naukom, ve samo pseudonaukom.
Freudova teorija psihoanalize bila je jedan od omiljenih
Popperovih primjera pseudonauke. Prema Popperu,
Freudova teorija bi se mogla uskladiti sa bilo kojim
empirijskim nalazom. Kakvo god bilo ponaanje
pacijenta, sljedbenici Freuda bili bi u mogunosti
pronai objanjenje tog ponaanja u okvirima svoje
teorije - nikada ne priznajui da je ona pogrena.
Popper je ilustrirao svoje razmiljanje slijedeim
primjerom. Zamislite ovjeka koji je gurnuo dijete u
rijeku, sa namjerom da ga ubije i drugog ovjeka koji
rtvuje svoj ivot da bi dijete spasio. Sljedbenici Feuda
mogu objasniti ponaanje oba ovjeka sa podjednakim
pojednostavljenjem: prvi ovjek b i o je represivan, a
drugi je ostvario sublimaciju. Popper je tvrdio da bi se,
upotrebom ovakvih koncepat a poput koncepta represije,
sublimacije i nesvjesnih elja, Freudova teorija mogla
pokazati kompatibilnom sa bilo kojim klinikim
podatkom: time, dakle, ne postoji mogunost
dokazivanja njene neistinitosti.
Prema Popperu, isto se moe primijeniti i na Marksovu
teoriju historije. Marks je tvrdio da e u industrijaliziranim drutvima irom svijeta socijalizam zamijeniti kapitalizam, koji e, na kraju, prerasti u komunizam.
Meutim, kako se to nije dogodilo, umjesto da priznaju
da je Marksova teorija pogrena, marksisti su izumili ad
hoc objanjenje zato je o n o to se dogodilo, zapravo u
15

savrenom skladu sa njihovom teorijom. Na primjer,

mogli bi rei da je neizbjeni napredak ka komunizmu
privremeno usporen rastom drave blagostanja, koja je
omekala proleterijat i oslabila njegov revolucionarni
zanos. Na taj nain, Marksova teorija mogla bi se uiniti
kompatibilnom sa bilo kojim moguim tokom dogaaja,
isto kao i Freudova. Stoga, niti jedna od ove dvije
teorije ne moe biti kvalificirana kao istinski nauna, u
skladu sa Popperovim kriterijima.
P o p p e r je usporedio Freudovu i Marxovu teoriju sa
Ensteinovom teorijom gravitacije, poznatom jo pod
nazivom opa teorija relativnosti. Za razliku od
Freudove i Marxove teorije, Ensteinova teorija govori
v e o m a specifinom predvianju: da e svjetlosni zraci
udaljenih zvijezda biti zakrivljeni gravitacijskim poljem
Sunca. O b i n o je n e m o g u e promatrati ovaj efekat osim tokom pomraenja Sunca. 1919. godine engleski
astrofiziar, Sir Arthur Eddington, organizirao je dvije
ekspedicije da promatraju pomraenje Sunca te godine,
te je jedna otila u Brazil, a druga na otok Principe,
blizu Atlanske obale Afrike, sa ciljem da testiraju
Einsteinovo predvianje. Ekspedicije su se uvjerile da je
Sunce uistinu odbilo svjetlost zvijezda, u skoro istoj
mjeri u kojoj je Einstein predvidio. Poppera je izuzetno
dojmio ovakav ishod. Einsteinova teorija nainila je
definitivno, precizno predvianje koje je potvreno
opservacijom. Da se ispostavilo da Sunce nije zakrivilo
svjetlosne zrake zvijezda, to bi dokazalo da je Einstein
pogrijeio. Dakle, Einsteinova teorija zadovoljava kriterij
prema kojem teorija mora biti takva da se moe
opovrgnuti.
Popperov pokuaj da razgranii nauku od pseudonauke
intuitivno je dosta vjerodostojan. Zasigurno postoji n e t o
sumnjivo v e z a n o za teoriju koja se mo e podudariti sa
16

bilo kojim empirijskim podatkom. Meutim, pojedini

filozofi smatraju Popperov kriterij suvie pojednostavljenim. Popper je kritizirao freudovce i marksiste zbog
toga to su objanjenjem uklanjali svaki podatak koji se
inio proturijean njihovim teorijama, umjesto da
prihvate da su im teorije opovrgnute. Ta se procedura
zaista ini sumnjivom. Meutim, postoje dokazi da tu
istu proceduru koja je ipak dovela do znaajnih naunih
otkria, rutinski koriste - ugledni - naunici koje Popper
nije elio okriviti da se bave pseudonaukom.
Za ilustraciju nam moe posluiti jo jedan primjer iz
astronomije. Newtonova teorija gravitacije, sa kojom smo
se susreli ranije, predvidjela je putanje koje bi planete
trebale slijediti dok krue o k o Sunca. U najveoj mjeri,
to predvianje je potvreno opservacijom. Meutim,
opaena orbita Urana konzistentno se razlikovala od one
koju je predviala Newtonova teorija. Tu zagonetku su
1846. godine rijeila dva naunika, Adams u Engleskoj i
Leverrier u Francuskoj, koji su na ovom pitanju radili
neovisno jedan od drugog. Oni su pretpostavili da
postoji jo jedna neotkrivena planeta koja svojom
gravitacijom dodatno djeluje na Uran. Adams i Leverrier
su izraunali masu i poloaj koju bi ta planeta morala
imati ako je njen gravitacijski uticaj zbilja odgovoran za
udno ponaanje Urana. Nedugo nakon toga, otkrivena
je planeta Neptun, skoro tano na onom mjestu koje su
predvidjeli Adams i Leverrier.
J a s n o je da ne bismo smjeli kritizirati Adamsovo i
Leverrierovo ponaanje kao nenauno - napokon, o n o
je dovelo do otkria nove planete. Meutim, istina je i
da su oni uinili upravo o no radi ega je Poppe r kritizirao marksiste. Poeli su sa teorijom - Newtonovom
teorijom gravitacije koja je netan o predvidjela Uranovu
orbitu. Umjesto da zakljue da Newtonova teorija mora
17

biti netana, oni su se drali te teorije i pokuali da

objasne proturjene opservacije pretpostavkom postojanju nove planete. Slino tomu, kada kapitalizam nije
pokazivao znake da ustupa mjesta komunizmu, marksisti
nisu zakljuili da je Marxova teorija pogrena, ve su se
drali te teorije i pokuali da objasne proturjene
opservacije na druge n a i n e . Dakle, sigurno je
n e p o t e n o optuiti marksiste da se bave pseudonaukom,
ukoliko dozvolimo da o n o to su uinili Adams i
Leverrier pripada valjanoj, uistinu egzemplarnoj, nauci?
To sugerie da Popperov pokuaj da razgranii nauku
od pseudonauke, ne moe biti sasvim ispravan, usprkos

njenoj poetnoj vjerovatnoi. Uopeno gledano, naunici

ne naputaju svoje teorije kada god se one nau u
sukobu sa opservacijama. Obino trae naine eliminacije

sukoba

ne

odustajui od svojih teorija;

ova

pitanja

e m o detaljnije razmotriti u poglavlju 5. Treba zapamtiti

da se skoro svaka teorija u nauci sukobljava sa
odreenim opservacijama. Izuzetno je teko pronai
teoriju koja se savreno podudara sa svim podacima.
Oigledno, ukoliko je teorija u sukobu sa sve veim brojem podataka, a nema vjerodostojnog naina da se
objasne nepodudarnosti koje se javljaju, ona e se na
kraju morati odbaciti. Meutim, bi o bi ostvaren veoma
mali napredak da su naunici jednostavno naputali
svoje teorije im naiu na prvi problem.
Neuspjeh Popperovo g kriterija razgranienja ukazuje na
jedno znaajno pitanje. Da li je, zapravo, mogue
pronai neku zajedniku osobinu koja pripada svemu
to nazivamo "naukom", a ne pripada niemu izvan toga?
Popper je pretpostavio da je odgovor na to pitanje
potvrdan. Smatrao je da su Freudova i Marksova teorija
nedvojbeno n e n a u n e, pa bi morala postojati neka
osobina koju o n e nemaju, a koju istinske naune teorije
18

posjeduju. Meutim, bilo da prihvatimo ili ne prihvatimo

Popperove negativnu ocjenu Freuda i Marksa, njegova
pretpostavka da nauka posjeduje esencijalnu prirodumoe se dovesti u pitanje. Napokon, nauka je heterogena aktivnost, koja obuhvata irok opus razliitih disciplina i teorija. Mogue je da o n e dijele nepromjenjljivu
skupinu osobina koja definira ta je to nauka, ali to
inoda i nije tako. Filozof Ludwig Wittgenstein je smatrao da ne postoji odreena skupina osobina koje
definiraju o n o to je igra. Umjesto toga, postoji neodreena grupa osobina i veinu njih posjeduje veina
igara. Ali, m o g u e je da neka igra ne posjeduje nijednu
od osobina iz takve grupe, a da ipak bude igra. Isto
moe vaiti i za nauku. Ukoliko je to tano, vjerovatno
se n e e pronai jednostavan kriterij za razgranienje
izmeu nauke i pseudonauke .

19

ERNEST NEJGEL

STRUKTURA
NAUKE
PROBLEMI LOGIKE NAUNOG OBJANJENJA

UVODNA STUDIJA I PREVOD SA ENGLESKOG

ALEKSANDAR KRON

N O L I T BEOGRAD 1974

2.
MODELI NAUNOG OBJANJENJA

U prethodnom poglavlju tvrdili smo da je osnovni cilj naunog poduhvata da prui sistematska i dobro zasnovana objanjenja.
Kao to emo videti, takva se objanjenja mogu dati za pojedinane
pojave, za procese koji se ponavljaju ili za nepromenljive kao i za
statistike zakonitosti. Ostvarivanje ovog cilja nije jedini zadatak
nauka, ako ni zbog ega drugog, a ono zbog toga to je veliki deo
njihovih napora usmeren ka utvrivanju ta predstavljaju injenice
u novim oblastima iskustva, injenice ija objanjenja moemo tek
kasnije traiti. Sasvim je oigledno da se razliite nauke u svakom
trenutku razlikuju po tome kakav znaaj pridaju razvijanju sistematskih objanjenja, a isto tako i po stepenu potpunosti sa kojim dolaze
do takvih sistema. Pa ipak, traganje za sistematskim objanjenjima
nikada nije potpuno odsutno iz postojeih naunih disciplina. Da
bismo razumeli uslove u kojima dolazimo do naunih objanjenja,
kao i njihovu strukturu, treba da razumemo optu odliku naunog
poduhvata. U ovom poglavlju nastojaemo da pripremimo osnovu za
takvo razumevanje uoavajui prethodno oigledno razliite oblike
objanjenja koje sreemo u razliitim naukama.
I. Primeri naunog objanjenja
Objanjenja predstavljaju odgovore na pitanje Zato?"
Meutim posle vrlo kratkog razmiljanja otkrivamo da re zato"
nije nedvosmislena i da se u razliitim kontekstima na takvo pitanje
daju razliite vrste relevantnih odgovora. Ova kratka lista sadri
primere koji pokazuju kako se re zato" upotrebljava, a neki primeri pokazuju vana ogranienja u pogledu prihvatljivih odgovora
na pitanja koja poinju ovom reci.

14
1. Zato je zbir bilo kojeg broja uzastopnih neparnih
celih brojeva poev od2 1 uvek savreni kvadrat (na primer,
1 + 3 + 5 + 7 = 16== 4 )? Ovde se pretpostavlja da je injenica"
koju treba objasniti (eksplikandum) neto to je potrebno oznaiti
poznatim ali nedovoljno jasnim izrazom nuna istina", u tom smislu
to njena negacija predstavlja logiku protivrenost. Relevantan odgovor na ovo pitanje predstavlja u stvari dokaz koji utvruje ne samo
univerzalnu istinitost nego i nunost eksplikanduma. Objanjenje e
biti zadovoljavajue ako se koraci u dokazu budu slagali s formalnim zahtevima za logiki dokaz i ako su, dalje, same premise dokaza
u izvesnom smislu nune. Premise e verovatno biti postulati aritmetike, a njihov nuni karakter bie utvren ako se, na primer, moe
pokazati da su one istinite na osnovu znaenja koje imaju njihovi
termini.
2. Zato se jue aa zamaglila sa spoljanje strane kada sam
u nju sipao hladnu vodu? Ovde je injenica koju treba objasniti
jedan pojedinani dogaaj. Njegovo objanjenje, izloeno u kratkim
crtama, moe izgledati ovako: temperatura ae, poto sam u nju sipao
hladnu vodu, bila je znatno nia od temperature okolnog vazduha;
vazduh je sadravao vodenu paru, a vodena para iz vazduha, opte
uzev, pretvara se u tenost kada vazduh doe u dodir sa dovoljno
hladnom povrinom. U ovom primeru, kao i u prethodnom, formalna
struktura objanjenja ima oblik dedukcije. Zaista, da su premise objanjenja bile formulisane potpunije i paljivije, deduktivni oblik bio
bi sasvim uoljiv. Meutim, u ovom sluaju eksplikandum nije nuna
istina, a to nisu ni premise objanjenja. Naprotiv, premise su iskazi
koji su verovatno zasnovani na podesnom iskustvenom ili eksperimentalnom svedoanstvu.
3. Zato je manji procenat katolika nego protestanata izvrio
samoubistvo u evropskim zemljama u toku poslednje etvrtine devetnaestog veka? Poznati odgovor glasi da je institucionalno ureenje
u kome su katolici iveli poveavalo drutvenu koheziju" za razliku
od drutvenih organizacija protestanata, i da, uopte, postojanje jakih
drutvenih veza izmeu lanova jedne zajednice pomae ljudima u
periodima linih potresa. Eksplikandum je u ovom sluaju istorijska
pojava koja je statistiki opisana, za razliku od pojedinanih dogaaja
iz prethodnog primera. Zbog toga se predloenim objanjenjem ne
objanjava nijedno pojedinano samoubistvo u pomenutom periodu.
Zaista, iako premise objanjenja nisu izloene ni precizno ni potpuno,
jasno je da neke od njih imaju statistiki smisao, ba kao to je to
sluaj s eksplikandumom. Ali poto premise nisu u potpunosti formulisane, nije sasvim jasno kakva je logika struktura ovog objanjenja. Meutim, mi emo pretpostaviti da se implicitne premise
mogu izloiti eksplicitno i da, tavie, objanjenje onda ima deduktivni oblik.

4. Zato led pliva po vodi? Eksplikandum u ovom primeru

nije istorijska injenica, pojedinana ili statistika, ve univerzalni
zakon koji tvrdi stalnu vezu izmeu izvesnih fizikih osobina. Kao
to je poznato, ta se injenica objanjava tako to se izvodi kao logika
posledica drugih zakona zakona da je gustina leda manja od gustine vode, Arhimedovog zakona da tenost istiskuje telo koje je u
nju zaronjeno silom jednakom teini istisnute tenosti, i drugim
zakonima o uslovima pod kojima tela ostaju u ravnotei kada na njih
deluju sile. Ovde valja zapaziti da su, za razliku od poslednja dva
primera, premise objanjenja, iskazi koji tvrde univerzalni zakon.
5. Zato se taka mrnjenja vode sniava kada joj se doda
so? Eksplikandum je i u ovom sluaju zakon, tako da se u tom pogledu
ovaj primer ne razlikuje od prethodnog. ta vie, uobiajeno objanjenje se sastoji u dedukovanju eksplikanduma iz principa termodinamike i izvesnih pretpostavki o sastavu heterogenih rastvora. Zbog
toga je ovaj primer slian prethodnom upravo u pogledu formalne
strukture objanjenja. Pa ipak, ovaj primer je naveden zbog kasnijih
razmatranja, poto premise objanjenja pokazuju na prvi pogled
izvesne razlike koje su od velikog metodolokog znaaja. To je zbog
toga to su termodinamiki principi, koji su ukljueni u premise objanjenja u ovom primeru, u stvari, pretpostavke mnogo optije nego
bilo koji zakon prethodno naveden. Za razliku od tih zakona, ove
pretpostavke sadre teoretske" pojmove kao to su energija i entropija, koji ne izgledaju povezani s bilo kakvim jasno utvrenim eksperimentalnim postupcima za utvrivanje ili merenje fizikih svojstava
koje bi ovi pojmovi trebalo da predstavljaju. Pretpostavke ove vrste
esto se nazivaju teorijama", i ponekad se otro razlikuju od eksperimentalnih zakona". Meutim, moramo odloiti raspravljanje o tome
da li ova razlika ima neki znaaj, i ako ima, u emu se on sastoji.
Za sada ovaj primer prosto predstavlja jednu naizgled posebnu vrstu
deduktivnih objanjenja u nauci.
6. Zato je u potomstvu hibridnog graka koji se dobija
ukrtanjem glatkih i naboranih roditelja priblino tri etvrtine graka uvek glatko, dok je preostala etvrtina naborana? Eksplikandum
se obino objanjava tako to se dedukuje iz optih principa Mendelove teorije nasleivanja i izvesnih drugih pretpostavki o genetikom sastavu graka. injenica koja se ovde objanjava oigledno je
izvesna statistika pravilnost, a ne nepromenljiva veza izmeu atributa, pravilnost koja je formulisana kao relativna uestalost date
osobine u izvesnoj klasi elemenata. Stavie, kada se premise objanjenja paljivo izloe, onda postaje oigledno da neke od njih
takoe imaju statistiki smisao poto odreuju verovatnoeu (u smislu
relativne uestalosti) sa kojom graak roditelj prenosi determinante
datih genetikih osobina na svoje potomstvo. Ovaj primer slian je
prethodnom po tome to ilustruje deduktivnu strukturu objanjenja
koje meu svojim premisama sadri teoretske pretpostavke. Meutim,

16
on je oigledno razliit od prethodnog primera po tome to i eksplikandum i neke premise oigledno predstavljaju statistike zakone
koji formuliu statistike a ne univerzalne pravilnosti.
7. Zato je Kasije kovao zaveru da ubije Cezara? injenica
koju treba objasniti opet je pojedinaan istorijski dogaaj. Ako moemo verovati Plutarhu, objanjenje treba traiti u uroenoj mrnji
koju je Kasije imao prema tiranima. Meutim, ovaj odgovor je oigledno nepotpun ako se ne prihvate druge opte pretpostavke kao.
to je ona o nainu na koji osobe iz izvesne drutvene grupe u datoj
kulturi ispoljavaju mrnju. Nije, meutim, verovatno da se takve
pretpostavke, ako treba da budu verodostojne, mogu tvrditi sa strogom univerzalnou. Ako pretpostavka treba da se slae s poznatim
injenicama, ona e u najboljem sluaju biti samo statistika generalizacija. Naprimer, jedna verodostojna generalizacija moe tvrditi
da e se veina ljudi {ili izvestan procenat ljudi) odreene vrste u
izvesnom tipu drutva ponaati na izvestan nain. Prema tome, poto
injenica koju u ovom primeru treba objasniti predstavlja pojedinani istorijski dogaaj, dok bitne pretpostavke objanjenja imaju
statistiku formu, eksplikandum nije deduktivna posledica premisa
objanjenja. Naprotiv, eksplikandum je u ovom sluaju samo vero-;
vatan" na osnovu tih premisa. To je bitna odlika ovog primera i ona
ga odvaja od prethodnih. tavie, postoji vana i bitna razlika izmeu
ovog i prethodnih primera u tome to premise objanjenja u ovom
primeru pominju jednu psiholoku dispoziciju (na pr. jedno emocionalno stanje ili stav) kao jedan od podstreka za akciju. Zbog toga,
ako se pitanje zato?" postavlja da bi se dobio odgovor koji e se
pozivati na psiholoke dispozicije, pitanje ima smisla samo ako postoji osnova da se pretpostavi kako se takve dispozicije stvarno javljaju u onome to razmatramo.
8. Zato je engleski kralj Henri VIII nastojao da poniti svoj
brak s Katarinom od Aragona? Poznato objanjenje ove istorijske
injenice sastoji se u tome to se Henriju pripisuje svesni cilj, a ne
psiholoka dispozicija, kao to je bio sluaj u poslednjem primeru.
Tako e istoricari esto objanjavati Henrijeve napore da poniti svoj
brak sa Katarinom navodei injenicu da je on eleo da se ponovo
oeni kako bi dobio mukog naslednika, poto mu Katarina nije rodila
sina. Henri je nesumnjivo imao mnoge psiholoke dispozicije koje bi
mogle delimino da objasne njegovo ponaanje prema Katarini. Meutim, u objanjenju ovakvom kako je ovde izloeno takav psiholoki
podstrek za akciju" u Henrijevom ponaanju se ne pominje, nego
se njegovi napori da poniti svoj brak objanjavaju namerno izabranim nainom za ostvarenje svesnog cilja (ili svesne svrhe). Prema
tome, razlika izmeu ovog i prethodnih primera zavisi od razlikovanja psiholoke dispozicije ili podstreka za akciju (kojih pojedinac
ne mora biti svestan iako one odreuju njegovo ponaanje) i svesno
izabranog cilja (za ije ostvarenje pojedinac moe da izabere izvesna

17
sredstva). Ova razlika se obino prihvata. Ljudsko ponaanje se
ponekad objanjava pomou podstreka za akciju ak i kada ovek
nema svestan cilj svoga ponaanja. S druge strane, nijedno objanjenje jedne druge vrste ljudskog ponaanja nee se smatrati zadovoljavajuim ako se to objanjenje ne poziva na neki svesni cilj radi
ijeg ostvarenja to ponaanje i postoji. Prema tome, da bi se u izvesnim kontekstima razumela pitanja koja poinju sa zato?", moraju
u tim kontekstima postojati eksplicitno formulisani ciljevi ije se
postojanje moe tvrditi.
9. Zato ljudi imaju plua? Ovako kako je napisano, ovo pitanje je dvosmisleno, jer se moe razumeti ili kao da se odnosi na
evoluciju ljudske vrste ili kao da zahteva objanjenje o tome kakvu
funkciju imaju plua u ljudskom organizmu na sadanjem stupnju
evolucionog razvoja. Ovde je ovo pitanje shvaeno u drugom smislu.
Kada se ono tako shvati, uobiajeni odgovor koji daje fiziologija
skree panju na neophodnost kiseonika za sagorevanje hranljivih
materija u organizmu i na instrumentalnu ulogu koju plua imaju
u dopremanju kiseonika iz vazduha do krvi i na taj nain do razliitih elija u organizmu. Prema tome, objanjenje opisuje rad plua <
kao bitan za odravanje izvesnih biolokih aktivnosti. Na taj nain
ovo objanjenje ima oigledno specifian oblik. U objanjenju se eksplicitno ne pominju uslovi pod kojima se deava sloeni dogaaj koji
se zove rad plua". Objanjenje opisuje na koji nain plua, kao
posebno organizovani deo ljudskog tela, doprinose produavanju nekih drugih aktivnosti ljudskog tela.
10. Zato engleski jezik u svom sadanjem obliku ima tako
mnogo reci latinskog porekla? Istorijska injenica za koju se ovde
trai objanjenje predstavlja sloeni skup jezikih navika koje ljudi
ispoljavaju u nejasno ogranienom istorijskom periodu i u razliitim
delovima sveta. Takoe je vano da u ovom primeru pitanje zato?",
za razliku od pitanja u prethodnim primerima, preutno zahteva /
objanjenje o tome kako je izvestan sistem iz nekog svog prethodnog
stanja dospeo do svog sadanjeg oblika. Za sistem koji posrnatramo
mi ne znamo dinamike zakone razvoja" kakvi postoje u fizici, na
primer, zakone razvoja gasovite mase koja rotira. U prihvatljivom
objanjenju istorijske injenice o kojoj je re pominjae se zbog toga
niz promena koje su se desile tokom vremena, a ne samo skup dogaaja koji se desio u nekom prethodnom poetnom trenutku. Prema
tome, uobiajeno objanjenje ove injenice pozivae se na Normana
Osvajaa, na jezik pobednika i pobeenih pre Osvajanja, kao i na
razvoj Engleske i drugih krajeva posle Osvajanja. Stavie, objanjenje pretpostavlja izvestan broj manje ili vie neodreenih generalizacija (koje nisu uvek eksplicitno izloene i od kojih neke nesumnjivo imaju statistiki smisao) o nainima na koje se jezike navike
u razliitim jezikim zajednicama menjaju kada takve zajednice stupaju u odreene odnose s drugim zajednicama. Ukratko, objanjenje
koje se u ovom primeru zahteva naziva se genetikim i njegova /
2 Struktura nauke

18
struktura je oigledno sloenija od strukture objanjenja za koja
smo ve naveli primere. Ovu sloenost ne treba pripisivati okolnosti
to je eksplikandum injenica ljudskog ponaanja. Isto takvu sloenost pokazuje genetiko objanjenje injenice da je salinitet okeana
danas oko tri procenta u odnosu na zapreminu.
II. etiri vrste objanjenja
Navedena lista ne iscrpljuje sve vrste odgovora koji se ponekad nazivaju objanjenjima. Meutim, ta lista je dovoljno duga
da pokae kako 1ak i odgovori na ogranienu klasu pitanja koja
poinju sa zato ' ne pripadaju istoj vrsti. U stvari, lista jasno
nagovetava da objanjenja koja se u razliitim naukama nude kao
odgovori na takva pitanja mogu da se razlikuju po nainu na koji su
pretpostavke objanjenja povezane sa svojim eksplikandumima, tako
da objanjenja pripadaju razliitim logikim vrstama.
Mi emo prihvatiti taj nagovetaj i opisaemo ono to izgleda
da predstavlja razliite vrste objanjenja u koje se mogu svrstati
primeri sa navedene liste. Meutim, mi se ovde neemo baviti pitanjem da li ono to izgleda da predstavlja razliite logike strukture
objanjenja ne predstavlja u stvari samo nesavreno formulisane
varijante ili granine sluajeve nekog opteg modela. U svakom sluaju, mi emo za sada razlikovati etiri glavna i, izgleda, razliita
modela objanjenja.
I. Deduktivni model. Jedan tip objanjenja koji se obino
sree u prirodnim naukama, iako ne samo u tim disciplinama, ima
formalnu strukturu deduktivnog zakljuka gde je eksplikandum logiki nuna posledica premisa objanjenja. Prema tome, u objanjenjima ove vrste premise izraavaju dovoljan (i ponekad, mada ne
uvek, nuan) uslov istinitosti eksplikanduma. Ova vrsta objanjenja
je iscrpno prouavana jo od najstarijih vremena. Ona je bila smatrana paradigmom svakog pravog" objanjenja i esto se usvajala
kao idealni oblik kojem svi napori u objanjavanju treba da tee.
Prvih est primera sa navedene liste predstavljaju prima facie ilustracije ove vrste. Pa ipak, meu njima postoje znaajne razlike koje
valja ponovo razmotriti. U prvom primeru i eksplikandum i premise
bili su nuno istiniti iskazi. Meutim, iako ovo zahteva dalje razmatranje, danas mali broj naunika eksperimentatora veruje da se moe
pokazati kako su njihovi eksplikandumi nuni po sebi. U stvari, zato
to iskazi (bilo da se odnose na pojedinano bilo da se odnose na
opte) koje ispituju empirijske nauke mogu da se poriu a da to ne
bude u suprotnosti sa svedoanstvom dobijenim na osnovu posmatranja koje je potrebno da takve iskaze opravda. Prema tome, opravdavanje tvrdnji o nunosti iskaza nauke kao i objanjavanje zbog ega
su iskazi nuni, zadatak je formalnih disciplina kao to su logika i
matematika, a nije zadatak empirijskog istraivanja.

19
U drugom i treem primeru eksplikandum je istorijska injenica. Meutim, u drugom primeru injenica koju treba objasniti je
pojedinani dogaaj dok je u treem statistika pojava. U oba primera premise sadre bar jednu pretpostavku koja je slina zakonu"
i opta po formi, i bar jedan iskaz o neem pojedinanom (bilo da
je to pojedinano individualni ili statistiki dogaaj). S druge strane,
objanjenje statistike pojave odlikuje se prisustvom bar jedne statistike generalizacije u premisama.
U etvrtom, petom i estom primeru eksplikandum je zakon
u etvrtom i petom primeru to je univerzalni iskaz koji tvrdi postojanje stalne veze izmeu izvesnih osobina, dok je u estom primeru
to statistiki zakon. Meutim, u etvrtom primeru zakon se objanjava tako to biva izveden iz pretpostavki od kojih je svaka eksperimentalni zakon" u smislu koji smo ukratko ve opisali. U petom
i estom primeru, s druge strane, premise objanjenja sadre tzv.
teoretske" iskaze; u estom primeru, pored statistikog zakona kao
eksplikanduma, teorija kojom se objanjava i sama sadri pretpostavke statistike prirode.
Mi smo samo u kratkim crtama opisali razlike koje smo zapazili izmeu objanjenja deduktivnog tipa. Njihov potpuni opis daemo kasnije. Stavie, isto formalni uslovi koje deduktivna objanjenja
moraju da zadovolje ne iscrpljuju sve uslove za koje se esto oekuje
da e valjana objanjenja ove vrste zadovoljiti. Izvestan broj drugih
uslova moraemo posebno razmotriti. Iako smo ve ukratko pomenuli
vanu ulogu optih zakona u deduktivnim objanjenjima, ostaje da
razmotrimo vano pitanje da li se zakoni mogu shvatiti prosto kao
hipotetiki istiniti univerzalni iskazi, ili univerzalni iskazi moraju
pored toga posedovati izvesnu relacionu strukturu posebne vrste da
bi mogli posluiti kao premise u zadovoljavajuem objanjenju. Stavie, iako smo pomenuli injenicu da nauka dolazi do celovitih i sveobuhvatnih sistema objanjenja primenom tzv. teoretskih" pretpostavki, bie neophodno da detaljnije ispitamo osobine po kojima se
teorije razlikuju od drugih zakona, kakve su njihove odlike koje nam
pomau da shvatimo njihovu mo da sistematski objanjavaju raznovrsne injenice i kakav im saznajni status treba pripisivati.
2. Objanjenje po verovatnoi. Mnoga objanjenja u skoro
svakoj naunoj disciplini nemaju na prvi pogled deduktivni oblik,
jer njihove premise ne povlae za sobom eksplikandume. Pa ipak,
iako premise nisu logiki dovoljne da obezbede istinitost eksplikanduma, za njih se kae da eksplikandum ine verovatnim".
Objajenja po verovatnoi obino sreemo kada premise
objanjenja sadre neku statistiku pretpostavku o izvesnoj klasi
elemenata, dok je eksplikandum singularni iskaz o datom pojedinanom lanu te klase. Ovu vrstu objanjenja ilustruju sedmi i deseti
primer, iako je to objanjenje jasnije u sedmom primeru. Kada se
vaj primer iskae jasnije, on izgleda ovako: u starom Rimu posto-j'
jala je velika relativna uestalost (ili verovatnoa) da e pojedinac

20

koji pripada viim slojevima drutva i koji mrzi tiraniju uestvovati

u zaveri protiv ljudi koji su u stanju da steknu tiransku mo. (Pretpostavimo da je ta uestalost vea od jedne polovine). Kasi je je bio
takav Rimljanin a Cezar potencijalni tiranin. Dakle, lako logiki ne
sledi da je Kasije uestvovao u zaveri protiv Cezara, vrlo je verovatno da je on to uinio.
Napomenimo jo i ovo. Ponekad se tvrdi da su objanjenja
po verovatnoi samo usputne stanice na putu do deduktivnog ideala
i da zbog toga ova objanjenja ne predstavljaju posebnu vrstu. Prema
ovakvom miljenju, potrebno je samo zameniti statistike pretpostavke u premisama objanjenja po verovatnoi strogo univerzalnim
iskazom na primer, u ovom sluaju iskazom koji tvrdi stalnu povezanost izmeu izvesnih paljivo odreenih psihosociolokih osobina
(koje je, prema pretpostavci, Kasije posedovao) i uea u zaveri.
Pa ipak, mada ovaj predlog zasluuje panju i moe biti podstrek za
dalje istraivanje, veoma je teko u nekim kontekstima tvrditi strogo
univerzalne zakone ak i sa skromnom verodostojnou, koji nisu
trivijalni i zbog toga izlini. esto je statistika pravilnost sve to se
moe utvrditi sa izvesnom sigurnou. Prema tome, objanjenje po
verovatnoi moemo prenebregnuti samo ako iz raspravljanja o logici
objanjenja iskljuimo vana podruja istraivanja.
Vrlo je vano razlikovati pitanje: da li znamo da su premise
jednog objanjenja istinite od pitanja da li je to objanjenje po
verovatnoi. Moe se desiti da ni u jednom naunom objanjenju
ne postoje opte pretpostavke u premisama za koje se zna da su
istinite, i da se svaka takva pretpostavka moe prihvatiti samo kao
verovatna". Pa ipak, ak i kada je tako, to ne uklanja razliku
izmeu deduktivnog objanjenja i objanjenja po verovatnoi. Ovo
razlikovanje je zasnovano na oiglednim razlikama u nainu na koji
su premise i eksplikandumi meusobno povezani, a ne na bilo kakvoj
razlici u naem znanju o premisama.
Najzad, treba primetiti da nije odgovoreno na pitanje da li
jedno objanjenje mora da sadri bar jednu stitistiku pretpostavku
da bi bilo objanjenje po verovatnoi ili i ne-statistike premise mogu
neki eksplikandum uiniti verovatnim" u izvesnom ne-statistikom
smislu te reci. Isto tako, oni koji prouavaju ove probleme ne slau
se u tome kako treba prouavati odnos izmeu premisa i eksplikanduma, ak i u onim objanjenjima po verovatnoi u kojima su premise statistike a eksplikandumi iskazi o nekom pojedinanom dogaaju. Ovim pitanjima emo kasnije posvetiti panju.
3. Funkcionalna ili teleoloka objanjenja. U mnogim oblastima istraivanja prevashodno u biologiji i prouavanju ljudskog
ponaanja u objanjenjima se ukazuje na jednu ili vie funkcija
koje jedinka ima u stvaranju izvesnih karakteristika sistema kome
pripada, ili se u takvim objanjenjima opisuje instrumentalna uloga izvesne akcije u ostvarivanju nekog cilja. Takva objanjenja se

21

obino nazivaju funkcionalnim" ili teleolokim" objanjenjima.

Osobina funkcionalnih objanjenja je to se u njima upotrebljavaju
tipini izrazi kao to su da bi", u cilju" i slini. Stavie, u mnogim
funkcionalnim objanjenjima postoji eksplicitno pozivanje na neko
jo budue stanje ili dogaaj pomou kojeg se moe shvatiti postojanje neke stvari ili vrenje neke radnje.
U ovome to je reeno podrazumeva se da se mogu razlikovati dva sporedna sluaja funkcionalnog objanjenja. Funkcionalno objanjenje moemo traiti za neki poseban in, stanje ili
dogaaj koji se deava u odreeno vreme. Ovaj sluaj ilustruje osmi
primer sa pomenute liste. Drugo, funkcionalno objanjenje se moe
dati za neku odliku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste,
bez obzira u kojem vremenu takvi sistemi mogu da postoje. Ovaj sluaj ilustrovan je naim devetim primerom. Oba primera pokazuju
karakteristine osobine funkcionalnih objanjenja. Tako se Henrijevi
napori da poniti svoj prvi brak objanjavaju time to se pokazuje
da su oni bili usmereni odreenom cilju: Henri je eleo da ima
mukog naslednika. Prisustvo plua u ljudskom telu objanjava se
time to se pokazuje da ona funkcioniu na odreeni nain kako bi
se izvesni hemijski procesi produili i na taj nain omoguio ivot.
Mi emo kasnije razmotriti tanu strukturu funkcionalnih
objanjenja, kako su ona povezana sa neteleolokim objanjenjima
i zato su teleoloka objanjenja esta u nekim podrujima istraivanja dok su u drugim sasvim retka. Meutim, potrebno je da odmah
razmotrimo dva pogrena shvatanja teleolokih objanjenja.
Pogrena je pretpostavka da se teleoloka objanjenja mogu
shvatiti samo ako su pojave i delovanje koje se objanjavaju na teleoloki nain svesni inioci ili proizvodi takvih inilaca. Tako, na primer, u funkcionalnom objanjenju plua ne pretpostavlja se, ni
eksplicitno ni preutno, da plua imaju bilo kakav svesni cilj ili da
ih je izmislio neki svesni inilac za odreenu svrhu. Ukratko, prisustvo teleolokih objanjenja u biologiji ili u drugim podrujima nije
nuno znak antropomorfizma. S druge strane, neka teleoloka objanjenja oigledno pretpostavljaju postojanje ljudskih planova i svesnih ciljeva, ali takva pretpostavka nije nezakonita kada je injenice
opravdavaju, kao u sluaju teleolokih objanjenja izvesnih aspekata
ljudskog ponaanja.
Isto je tako pogrena pretpostavka da takva objanjenja moraju preutno podrazumevati da budunost uzrono deluje na sadanjost, budui da teleoloka objanjenja sadre pozivanje na
budunost kako bi se objasnilo ono to ve postoji. Tako, na primer,
objanjavajui Henrijeve napore da poniti svoj brak nismo pretpostavljali da je neostvareno budue prisustvo njegovog mukog naslednika bilo uzrok njegovih postupaka. Naprotiv, objanjenje Henrijevog ponaanja sasvim je spojivo s gleditem da je uzrok njegovog
ponaanja bila njegova postojea elja da se u budunosti neto
ostvari, a ne sama ta budunost. Slino tome, u funkcionalnom obja-

22

njenju plua nismo pretpostavljali da je budua oksidacija hrane

u telu uzrok postojanju plua niti ono to je uzrok njihovom funkcionisanju; to objanjenje ne zavisi od toga da li tvrdimo ili poriemo
da je funkcionisanje plua kauzalno odreeno postojeom konstitucijom tela i okolinom. Prema tome, dajui teleoloko objanjenje mi
ne prihvatamo nuno ono stanovite prema kojem je budunost inilac u svom sopstvenom ostvarenju.
4. Genetika objanjenja. Treba pomenuti jo jednu vrstu
objanjenja mada je sporno da li takva objanjenja ine posebnu
vrstu. Istorijska istraivanja se esto preduzimaju kako bi se objasnilo zato odreeni predmet istraivanja ima izvesne karakteristike,
a to se postie opisivanjem naina na koji se taj predmet razvio iz
neega to mu je prethodilo. Takva objanjenja se obino nazivaju
genetikim". Na taj nain se objanjavaju i ive i neive stvari,
osobine pojedinaca kao i karakteristike neke grupe. Deseti primer
u naoj listi pripada ovom tipu.
Genetika objanjenja sastoje se u navoenju niza glavnih
etapa kroz koje je neki sistem proao. Prema tome, premise objanjenja e nuno sadravati veliki broj singulamih iskaza o prolim
dogaajima u sistemu koji istraujemo. Skrenuemo panju na dvEL
momenta u premisama genetikih objanjenja. Prvo, u premisama
se nee pominjati svaki dogaaj koji se desio u razvoju sistema.
Drugo, dogaaji koji se pominju odabrani su na osnovu pretpostavki
(vrlo esto preutnih) o tome kakve su vrste dogaaja kauzalno relevantne za razvoj sistema. Prema tome, pored singularnih iskaza premise e takoe sadravati (implicitno ili eksplicitno) opte pretpostavke o uzronim vezama izmeu razliitih vrsta dogaaja.
Ove opte pretpostavke mogu biti prilino precizni zakoni
razvoja za koje postoji nezavisno induktivno svedoanstvo. (To se
moe desiti kada se sistem koji prouavamo moe shvatiti, sa nekim
posebnim ciljem na umu, kao lan jedne klase slinih sistema koji
imaju slinu evoluciju na primer, u prouavanju razvoja biolokih
osobenosti individualnog lana neke vrste. Vrlo esto je tada mogue
primeniti metode komparativne analize da bi se takvi zakoni razvoja
utvrdili). U drugim sluajevima, opte pretpostavke mogu biti samo
neodreene generalizacije, moda statistike po sadraju, i mogu da,
se ne odnose na neku vrlo specifinu odliku predmeta koji ispitujemo. (To se esto deava kada ispitujemo sistem koji je relativno
jedinstven na primer, kada ispitujemo razvoj neke institucije u
jednoj odreenoj kulturi). Meutim, ni u jednom od poznatih sluajeva genetikog objanjenja premise objanjenja ne iskazuju dovoljne
uslove za nastanak injenice koje je opisana u eksplikandumu, mada
te premise esto iskazuju neke uslove koji su nuni za nastanak te
injenice, pod odreenim okolnostima. Prema tome, razumno je zakljuiti da su genetika objanjenja po svojoj prirodi objanjenja poi'
verovatnoi. Pa ipak, mi emo odloiti dalje razmatranje strukture
genetikih objanjenja a posebno objanjenja u istorijskim naukama.

23

HI. Da li nauke objanjavaju?

Ova etiri tipa objanjenja razlikovali smo zato to izgleda
da oni odgovaraju stvarnim strukturnim razlikama u primerima
objanjenja koja smo naveli, kao i zbog toga to takva klasifikacija
prua podesan okvir za ispitivanje vanih problema u dolaenju do
sistematskih objanjenja. U sledeem poglavlju razmotriemo neke
probleme koji su povezani s deduktivnim objanjenjima, iako se neemo iskljuivo time baviti.
Pre nego to napustimo razmatranje strukture objanjenja
kojim smo se bavili u ovom poglavlju, potrebno je da se ukratko
osvrnemo na jednu istorijski znaajnu primedbu_uperenu protiv tvrenja da nauke zaista objanjavaju. Nijedna nauka (a svakako ne
fizika), tako glasi primedba, ne odgovara stvarno na pitanja zato
se neki dogaaj deava ili zato su stvari povezane na odreeni nain.
Na takva pitanja mogli bismo odgovoriti samo kada bismo bili u
stanju da pokaemo da dogaaji koji se deavaju moraju da se deavaju i da odnosi koji postoje izmeu stvari moraju izmeu njih da,
postoje. Meutim, eksperimentalni metodi nauke ne mogu da otkriju
apsolutnu ili logiku nunost u pojavama koje su u krajnjem sluaju/
predmet svakog empirijskog istraivanja. ak i kada bi nauni zakoni
i teorije bile istinite, one su samo logiki mogue istine o odnosima
zajednikog deavanja ili o odreenom poretku meu pojavama. Prema tome, pitanja na koja nauke daju odgovor jesu pitanja o tome
kako se dogaaji deavaju (na koji nain ili pod kojim uslovima) i
kako su stvari meusobno povezane. Prema tome, nauke dolaze u
najboljem sluaju do onoga to
predstavlja sveobuhvatne i tane
1
sisteme opisa, a ne objanjenja.
Ova primedba pokree mnogo vie pitanja nego to na ovom
mestu moemo dopustiti. Osobito pitanje da li zakoni i teorije predstavljaju samo iskaze o zajednikom deavanju i redosledu izmeu
pojava zahteva vie panje nego to mu sada moemo pokloniti. Ali,
ak i ako prihvatimo ovakvo gledite o zakonima i teorijama, oigledno je da ta primedba zavisi u izvesnoj meri od jezike upotrebe.
Jer, u primedbi se pretpostavlja da postoji samo jedan ispravni smisao u_kome se mogu postavljati pitanja koja poinju sa zato", naime,
onaj smisao u kojem pravi odgovor na takvo pitanje predstavlja dokaz
inherentne nunosti jednog iskaza. Meutim, to je pogrena pretpostavka, kao to potvruje navedena lista primera. Prema tome, dovoljan odgovor na ovu primedbu, kada ona poiva na ovakvoj pretpo1

Vrlo uobiajena tde.1a da je funkcija prirodnih nauka da objanjavaju fizike

pojave ne moe E.e prihvatiti kao istinita, sem <ko se re .objasniti* upotrebi u vrlo ogra!:irenom smislu. FoSto pojmovi eficijentnc uzroknvanosti i logike nunosti nisu primenljivi na svet fizikih pojava, funkcija prirodnih nauka je da pojmovno opisuje nizova
dogaaja koji se mogu opaati U Prirodi. Ali prirodne nauke ne mogu objasniti postojanje takvih nizova, pa zato ne mogu objasniti pojave u fizlCklm svetovima, u najstioijem smislu u kojem se. termin objanjenje moe upotrebni. Tako prirodne nauke opisuju, koliko mogu. kako se. ili u skladu s kakvim pravilima se pojave detavaja. ali
Uopste nisu merodavne da odgovore na pitanje zlSto se pojave deavaju". E. W.
Hobson, The Domain of Natural Science, London, 1923, str. 81S2.

24

stavci, glasi: postoje utvrena znaenja reci zato" i objanjenja",

tako da je sasvim doputeno da se smatra objanjenjem jedan odgovor
na pitanje koje poinje sa zato" ak i kada taj odgovor ne prua
razloge da eksplikandum smatramo sam po sebi nunim. Zaista, ak
i pisci koji zvanino odbacuju gledite da nauke mogu uopte neto
da objasne ponekad prelaze2 na jezik kojim se izvesna nauna otkria
opisuju kao objanjenja".
U onoj meri u kojoj se pomenuta primedba zasniva iskljuivo
na pretpostavkama o jezikoj upotrebi, ona nije ni znaajna ni zanimljiva. Meutim, ova primedba tvrdi, u stvari, mnogo vie. Ta
primedba je prvobitno bila usmerena u nekoliko pravaca. Ona je
bila usmerena protiv antropomorfizama u fizici i biologiji, antropomorfizama koji su se odrali u znaenjima tehnikih termina kao to
su sila i energija, kao i onih koji su prisutni u nekritikoj upotrebi
teleolokih kategorija. U tom pogledu, ova primedba je predstavljala
zahtev za raiavanjem pojmova i bila je podstrek u stvaranju programa briljive analize naunih ideja. Druga meta ove primedbe bilo
je shvatanje nauke koje je nekada vladalo i koje se U razliitim
oblicima jo uvek pojavljuje u koncepcijama znaajnih mislilaca.
Prema ovom shvatanju, zadatak nauke sastoji se u objanjavanju
pojava na osnovu zakona prirode koji propisuju nuan poredak meu
stvarima i koji su prema tome vie nego logike mogunosti. Ova primedba je, na taj nain, negacija tvrenja da zakoni prirode poseduju
neto vie od injenike univerzalnosti, negacija koja se poklapa sa
jednim od glavnih zakljuaka analize uzronosti koju je dao Dejvid
Hjum. Stvarno pitanje koje ova primedba postavlja nije neko trivijalno pitanje o jezikoj upotrebi, ve vano pitanje o adekvatnosti
objanjenja naunog zakona koje je u osnovi Hjumovo. Ovom problemu pokloniemo panju u Poglavlju 4.

* Na primer, Mah opisuje Galilejevu analizu ravnotee na strmoj ravni pomou

principa poluge kao objanjenja za strmu ravan. (Ernst Mach, The Science o; Mectianics, La Salle, Hl-, 1942, str. 31.)

Paul Feyerabend
K A K O ZATITI'DRUTVO OD NAUKE*

Prijatelji i neprijatelji, dame i gospodo, vi koji se bavite

jednim udnim zanatom: pre nego to zaponem svoje preda
vanje, dozvolite mi da vam objasnim kako je do njega dolo.
Pre nekih godinu dana bio sam u kripcu sa novcem.
Zato sam prihvatio poziv da dam prilog za jednu knjigu Koja
se bavila odnosom nauke i religije. Da bih podstakao prodaju
knjige, mislio sam da svoj prilog treba da napravim provo
kativnim, a najprovokativniji stav koji se moe izrei o od
nosu nauke i religije jeste da je nauka, u stvari, religija.
Poto sam ovaj stav uinio jezgrom svoga lanka, otkrio sam
da je mogue pronai mnotvo razloga, i to mnotvo odlinih
razloga, koji e ga podrati. Nabrojao sam ove razloge, zavr
io svoj lanak i primio novac. To je bila prva etapa.
Odmah zatim bio sam pozvan na savetovanje posveeno
zatiti kulture. Prihvatio sam poziv, jer su mi plaali let za
Evropu. A moram da priznam da sam pored toga bio i pri
lino radoznao. Kada sam stigao u Nicu nisam imao pojma o
tome ta u da kaem. Nakon to je savetovanje polo svojim
tokom, uvideo sam da svi prisutni veoma visoko cene nauku
i da su vrlo ozbiljni. Zato sam odluio da objasnim na koji
nain bi se kultura mogla zatititi od nauke. Svi oni razlozi
koje sam nabrojao u svom lanku mogli su biti primenjeni i
ovde, tako da nisam imao potrebe da izmiljam nita novo.
Zavrio sam svoje izlaganje, bio nagraen povikom oko mojih
opasnih i nepromiljenih ideja", naplatio avionsku kartu i
otiao za Be. To je bila druga etapa.
Sada treba da se obratim vama. Imam utisak da se vi,
u izvesnom smislu, veoma razlikujete od mojih slualaca u
* Ovaj tekst predstavlja{revidiranu( verziju predavanja koje je
autor odrao 4. novembra 1974. godine pred filozofskim drutvom J5us
sex univerziteta.
~
350

Nici. Prvo, izgledate mnogo mlai. Moj auditorijum u Nici bio

je pun profesora, biznismena, televizijskih urednika, a njihova
prosena starost bila je oko 58V2 godina. Zatim, sasvim sam
siguran da je veina vas orijentisana znatno vie levo nego
prilian broj ljudi iz Nice. U stvari, govorei malo neobavez
no, mogu rei da ste vi leviarska publika, dok su moji slu
aoci iz Nice bili desniarska publika. Ipak, uprkos svim ovim
razlikama, postoje izvesne stvari zajednike i vama i njima.
Pretpostavljam da i vi, kao i oni, potujete nauku i znanje.
Naravno, smatrate da nauka mora biti reformisana i uinjena
manje autoritarnom. Ali jednom kada se ove reforme izvedu,
ona postaje vredan izvor znanjakojene sme biti kontaminira
no ideologijama raznih vrsta. Drugo, i vi ste, kao i oni, ozbilj
ni ljudi. Znanje je ozbiljna stvar i za levicu kao i za desnicu,
i mora da se istrauje u ozbiljnom duhu. Lakomislenost je
nepoeljna, posveenost i iskrena predanost preduzetom poslu
jeste ono to se trai. Ove slinosti su sve to mi je potrebno
da bih ponovio svoje izlaganje iz Nice i pred vama, skoro
bez ikakvih izmena. Zato, evo ga.
Bajke
elim da odbranim drutvo i njegove pripadnike od svih
ideologija, ukljuujui i nauku. Sve ideologije moraju se po
smatrati u perspektivi. One ne smeju biti uzete suvie ozbiljno.
Treba ih shvatiti kao bajke koje imaju da kau mnogo inte
resantnih stvari, ali koje u sebi takoe sadre i gnusne lai,
ili kao etike propise koji mogu biti korisna praktina pravila,
ali su kobni kada se slede doslovno.
Upitajmo se sada nije li izloeno stanovite udno i
smeno? Nauka je sigurno uvek bila u prvim borbenim redo
vima protiv autoritarizma i sujeverja. Upravo nauci dugu
jemo poveanje nae intelektualne slobode nasuprot religij
skim verovanjima; ona je ta kojoj imamo da zahvalimo za
osloboenje oveanstva od starinskih i krutih oblika milje
nja. Danas ovi oblici miljenja nisu nita drugo do runi snovi
i to smo saznali od nauke. Nauka i prosveenost su jedna
ista stvar ak i najradikalniji kritiari drutva u ovo ve
ruju. Kropotkin eli da ukine sve tradicionalne institucije i
forme verovanja izuzev nauke. Ibsen kritikuje i najskrivenije
ogranke buroaske ideologije devetnaestog veka, ali nauku
ostavlja nedirnutu. LeviStrauss nas je naterao da shvatimo
da zapadna misao nije jedini usamljeni vrhunac ljudskih do
stignua, kako se neko verovalo, ali je iskljuio nauku iz
351

svoga relativiziranja ideologija. Marx i Engels bili su ube

eni da e nauka pomoi radnicima u njihovom traganju za
duhovnim i drutvenim osloboenjem. Da li su svi ovi ljudi
bili u zabludi? Da li su svi oni pogreno shvatali ulogu nauke?
Da li su svi oni bili rtve neke himere?
Moj odgovor na ovo pitanje je odluno da i ne.
A sada mi dozvolite da objasnim taj odgovor.
Moje objanjenje sastoji se iz dva dela, jednog optijeg
i jednog posebnijeg.
Opte objanjenje je jednostavno. Svaka ideologija koja
razbija vlast u kojoj jedan obuhvatan sistem miljenja dri
umove ljudi, doprinosi oslobaanju oveka. Bilo koja ideolo
logija koja podstakne oveka da dovede u pitanje nasleena
verovanja jeste pomo prosveivanju. Istina koja vlada bez
kontrole i protivtee tiranin je koji mora biti svrgnut, a svaka
neistina koja nam pomae da svrgnemo tog tiranina treba da
je dobrodola. Iz toga sledi da su nauka sedamnaestog veka
i nauka osamnaestog veka zaista bile instrument oslobaanja i
prosveivanja. Ali ne sledi i da je nauka obavezna da ostane
takav instrument. Ne postoji nita inherentno nauci ili bilo
kojoj drugoj ideologiji to bi ih inilo sutinskim instrumen
tima oslobaanja. Ideologije mogu da se iskvare i postanu
glupave religije. Pogledajte marksizam. A da je nauka dana
njice veoma razliita od nauke u 1650toj godini oigledno je
ve i pri najpovrnijem pogledu.
Razmotrimo, na primer, ulogu koju nauka danas ima u
obrazovanju. Naune injenice" predaju se ve kod vrlo ra
nog uzrasta dece i na upravo onaj isti nain na koji su se
religijske injenice" predavale pre samo jednog stolea. Ne
ma pokuaja da se probude kritike moi uenika tako da bi
se on osposobio da posmatra stvari u perspektivi. Na univer
zitetima situacija je jo i gora, jer se tu indoktrinacija izvodi
na mnogo sistematiniji nain. Kritikanijesasvimodsutna.Tako
se, na primer, drutvo i njegove institucije najotrije i esto
najnepravednije kritikuju i to ve na nivou osnovne kole. Ali
nauka je izuzeta od kritike. U drutvu u celini sud naunika
prima se sa istim onim pijetetom sa kakvim je priman sud
biskupa ili kardinala pre ne ba tako davnog vremena. Po
kret ka demitologizaciji" je, na primer, uglavnom motivisan
eljom da se izbegne bilo kakav sukob izmeu hrianstva i
naunih ideja. Ali ako do takvog sukoba ipak doe, tada je
nauka izvesno u pravu, a hrianstvo na pogrenom putu.
Produite dalje ovo istraivanje i videete da nauka sada po
staje isto tako opresivna kao one ideologije protiv kojih se
nekada borila. Neka vas ne zavede injenica da danas teko
352

da ikog ubijaju zbog naune jeresi. To uopte nije zbog nauke.

To je u vezi sa optim osobinama nae civilizacije. Jeretici
na polju nauke jo uvek su izloeni najotrijim sankcijama
koje propisuje ova relativno tolerantna civilizacija.
Ali nije li ovaj opis sasvim nepravedan? Nisam li ja
predstavio stvar u veoma iskrivljenom svetlu upotrebljava
jui tendencioznu i neadekvatnu terminologiju? Nismo li du
ni da ovu situaciju opiemo na sasvim razliit nain? Rekao
sam da je nauka postala kruta i da je prestala da bude in
strument promene i oslobaanja, ne dodajui da je ona otkri
la istinu, ili veliki deo nje. Razmatrajui ovu dodatnu inje
nicu, shvatamo tako ide prigovor da krutost nauke nije
rezultat ljudskog htenja. Ona lei u prirodi stvari. Jer jed
nom kada otkrijemo istinu ta drugo moemo da radimo
sem da je sledimo?
Ovaj povrni odgovor je sve drugo nego originalan. On
se upotrebljava kad god jedna ideologija eli da pojaa veru
kod svojih sledbenika. Istina" je tako divno neutralna re.
Niko nee poricati da treba govoriti istinu i da je loe govo
riti la. Niko to nee poricati a ipak niko ne zna ta takav
stav znai. Lako je na taj nain izvrnuti celu stvar i preokre
nuti odanost istini u svakodnevnom ivotu u odanost Istini
neke ideologije, to nije nita drugo nego dogmatska odbrana
te ideologije. I, naravno, nije tano da moramo slediti istinu.
Mnoge ideje su vodii ljudskog ivota. Istina je jedna od njih.
Sloboda i duhovna nezavisnost su druge. Ako se istina, kako
je neki ideolozi shvataju, sukobljava sa slobodom tada smo
u situaciji izbora. Moemo da odbacimo slobodu. Ali moemo
da odbacimo i istinu. (Alternativno, moemo da usvojimo je
dan rafiniraniji pojam istine koji vie ne protivrei slobodi;
to je bilo Hegelovo reenje.) Moja kritika moderne nauke us
merena je na to da ova sputava slobodu miljenja. Ako je
razlog u tome to je nauka otkrila istinu i sada je sledi, tada
bih ja rekao da postoje bolje stvari nego pronai, i dalje sle
diti, takvog monstruma.
Ovim se zavrava opti deo mogobjanjenja.
Postoji jedan specifiniji argument za odbranu izuzetnog
poloaja koji nauka danas ima u drutvu. U jezgrovitom obli
ku ovaj argument kae (1) da je nauka konano nala korek
tan metod za postizanje rezultata i (2) da postoje mnogi re
zultati koji dokazuju superiornost tog metoda. Ovaj argument
je pogrean ali mnogi pokuaji da se ovo pokae vode u
orsokak. Metodologija je danas postala toliko pretrpana praz
nom rafiniranou da je krajnje teko uoiti i proste pogreke
u njenoj osnovi. To je kao kada se bori protiv hidre odsee
23

353

se jedna runa glava, a osam formalizacija zauzme njeno

mesto. U takvoj situaciji jedini pravi odgovor je povrnost:
kada rafiniranost izgubi sadraj jedini nain ostajanja u kon
taktu sa realnou jeste taj da se bude grub i povran. To je
ono to nameravam da budem.
Protiv metoda
Postoji meto, kae deo (1) pomenutog argumenta. Sta je
to? Kako funkcionie?
Jedan odgovor koji vie nije onoliko popularan koliko je
nekada bio jeste da nauka funkcionie na osnovu prikuplja
nja injenica i izvoenja teorija iz njih. Odgovor je nezado
voljavajui zato to teorije nikada ne slede iz injenica u stro
go logikom smislu. Rei da one ipak mogu biti podrane
injenicama pretpostavlja takvu koncepciju podrke koja (a)
ne pokazuje pomenuti nedostatak i (b) koja je dovoljno instan
ana da nam dozvoli da kaemo do koga stepena je, recimo,
teorija relativnosti podrana injenicama. Danas ne postoji
nijedna takva koncepcija, niti je iole verovatno da e ikada
biti koncipirana (jedan od problema je i to da nam je potre
ban takav pojam podrke u kome bi se moglo rei da sivi gav
rani podravaju stav svi gavrani su crni"). Ovo su shvatili
konvencionalisti i transcendentalni idealisti koji su ukazivali
na to da su teorije te koje oblikuju i ureuju injenice i da
stoga mogu biti zadrane, pa ma ta se dogodilo. One mogu
biti zadrane zato to ljudski um svesno ili nesvesno nosi sa
sobom ureivaku funkciju. Tekoa sa ovim pogledima je u
tome to oni pretpostavljaju o umu ono to ele da objasne
o svetu, naime, da on pravilno funkcionie. Postoji samo jedno
stanovite koje prevazilazi sve ove tekoe. Ono je formuli
sano u dva maha u XIX veku; jednom ga je formulisao Mili
u svom besmrtnom eseju O slobodi, a drugi put neki darvi
nisti koji su proirili darvinizam i na borbu ideja. Ovo gle
dite hvata bika za rogove: teorije ne mogu biti opravdane
niti njihova vrednost moe biti pokazana bez pozivanja na
druge teorije. Uspeh odreene teorije moemo da objasnimo
s obzirom na obuhvatniju teoriju (Uspeh Newtonove teorije
moemo da objasnimo upotrebljavajui optu teoriju relativno
sti); i nae preferiranje te teorije moemo da objasnimo pore
dei je sa drugim teorijama. Takvo poreenje ne ustanovljava
intrinsinu vrednost teorije koju smo izabrali. U stvari, teo
rija koju smo izabrali moe biti prilino loa. Ona moe sadr
ati kontradikcije, ona moe protivreiti dobro poznatim i
njenicama, moe biti rogobatna, nejasna, ad hoc na glavnim
mestima i tako dalje. Ali ona jo uvek moe biti bolja nego
354

bilo koja druga teorija raspoloiva u isto vreme. U stvari,

ona moe biti najbolja loa teorija koja postoji. Isto tako, ni
merila procenjivanja nisu izabrana na apsolutan nain. Sva
kim izborom koji inimo naa rafiniranost se poveava i naa
merila se usavravaju. Merila se takmie kao to se i teorije
takmie, i mi biramo merila koja su najpodesnija u onoj isto
rijskoj situaciji u kojoj se izbor odvija. Odbaene alternative
(teorije, merila, injenice") nisu eliminisane. One slue kao
korektori (uostalom, moemo da napravimo i pogrean izbor)
i stoga takoe objanjavaju sadraj preferiranih gledita (teo
riju relativnosti razumemo bolje kada razumemo struktu
ru njenih takmaca; puno znaenje slobode znamo jedino kada
imamo zamisao o ivotu u totalitarnoj dravi, kada znamo
njegove prednosti a postoji mnogo prednosti kao i nje
gove slabe strane). Tako koncipirano znanje jeste okean alter
nativa kanalisanih i razdeljenih okeanom merila. Ono prisi
ljava na um da ini matovite izbore i time ga tera da raste
i razvija se. Ono ini na um sposobnim da bira, matovito
zamilja i kritikuje.
Takvo gledite danas se esto vezuje za ime Karla Pop
pera. Ali postoje neke veoma presudne razlike izmeu Poppera
i Milla. Da ponemo sa prvom razlikom: Popper razvija svoje
gledite da bi reio jedan poseban epistemoloki problem
on eli da rei Humeov" problem. Sa druge strane, Milla su
zanimali uslovi koji su najpovoljniji za ljudski razvitak. Nje
gova epistemologija rezultat je odreene teorije oveka, a ne
obrnuto. Zatim Popper, buduii da je pod uticajem Bekog
kruga, dalje poboljava logiku formu teorije pre nego to raz
matra teoriju, dok Mili uzima teoriju u onom obliku u kome
se ona pojavljuje u nauci. Tree, Popperova merila kompa
racije su kruta i fiksirana, dok Millova mogu da se menjaju
sa istorijskom situacijom. Najzad, Popperova merila elimini
u takmace jednom zauvek: teorije koje nisu opovrgljive, ili
su opovrgljive i opovrgnute, nemaju mesta u nauci. Popperovi
kriteriji su jasni, nedvosmisleni i precizno formulisani; Millovi
to nisu. Ovo bi bila prednost da je sama nauka jasna, nedvo
smislena i precizno formulisana. Na sreu, ona to nije.
Da ponemo sa sledeim: nijedna nova i revolucionarna
nauna teorija nikada nije formulisana na nain koji doputa
da kaemo pod kojim okolnostima moramo da je smatramo
ugroenom: mnoge revolucionarne teorije su neopovrgljive.
Opovrgljive verzije postoje, ali one jedva da su ikada u skla
du sa prihvaenim osnovnim iskazima: svaka osrednje zanim
ljiva teorija je opovrgnuta. Stavie, teorije imaju formalne
nedostatke, mnoge od njih sadre kontradikcije, ad hoc pode
23*

355

avanja i tako dalje i tome slino. Kada bi bili dosledno pri

menjeni, Popperovi kriterijieliminisalibinaukune zamenjujui
je niim slinim. Oni su bezvredni kao pomo nauci. U proloj
deceniji mnogi mislioci su to shvatili. Meu njima Kuhn i
Lakatos. Kuhnove ideje su zanimljive ali, avaj, one su suvie
neodreene da bi podstakle ma ta drugo sem mnotva praz
nih pria. Ako mi ne verujete, pogledajte literaturu. Nikada
ranije toliko mnogo uljeza i nestrunjaka nije prodrlo u lite
raturu iz filozofije nauke. Kuhn je ohrabrio ljude kojiNnema
ju predstavu ni o tome kako kamen pada na zemlju 'da sa
sigurnou govore o naunom metodu. Ja, u stvari, ne stav
ljam primedbu samoj nestrunosti, ve zameram tome &to je
ona praena dosadom i zadrtou. A to je upravo ono to se
deava. Mi ne dobijamo zanimljive lane ideje, ve dosadne
ideje, ili rei koje uopte nisu povezane ni sa kakvim ideja
ma. Zatim, kad god se uini pokuaj daseKuhnoveidejepre
ciznije odrede, nalazi se da su one neistinite. Da li je ikada
postojao period normalne nauke u istoriji ljudske misli? Ne
i ja izazivam bilo koga da dokae suprotno.
Lakatos je neizmerno prefinjeniji nego Kuhn. Umesto
teorija on razmatra istraivake programe koji predstavljaju
nizove teorija povezanih metodima modifikacije, takozvanim
heuristikama. Svaka teorija u datom nizu moe biti puna ne
dostataka. Ona moe biti opsednuta anomalijama, kontradik
cijama i viesmislenostima. Ono to je bitno nije stanje svake
pojedinane teorije, ve tendencija koju pokazuje itav niz.
O istorijskom razvitku i dostignuima sudimo kroz izvestan
period vremena, pre nego po odreenoj situaciji u neko po
sebno vreme. Istorija i metodologija kombinovane su u jedan
jedinstveni poduhvat. Za istraivaki program kae se da je
progresivan ako niz teorija vodi novim predvianjima. Kae
se da je degenerativan ako je sveden na to da apsorbuje inje
nice koje su otkrivene bez njegove pomoi. Bitna karakteris
tika Lakatoseve metodologije jeste to da takva procenjivanja
vie nisu vezana za metodoloka pravila koja nauniku govo
re da zadri ili napusti odreeni istraivaki program. Nau
nici se mogu vrsto drati degenerativnog programa; mogu
ak uspeti da ovaj program prevazie svoje rivale, i oni zato
idu racionalno dalje pa ma ta inili (pod uslovom da nastav
ljaju da degenerativan program nazivaju degenerativnim, a
progresivan progresivnim). Znai da Lakatos nudi rei koje
zvue kao elementi neke metodologije; on ne nudi metodolo
giju. Ne postoji nikakav metod koji je u skladu sa najnapred
nijom i najsavrenijom metodologijom dananjice. Ovim je
zavren moj odgovor na deo (1) posebnog argumenta.
356

Protiv rezultata
U skladu sa delom (2), nauka zasluuje poseban poloaj
zato to proizvodi rezultate. Ovo predstavlja argument jedino
ako se moe uzeti kao injenica da nita drugo nikada ne
proizvodi rezultate. A mora se priznati da skoro svako ko
razmatra ovu materiju tako neto pretpostavlja. Takoe treba
da se prizna da nije tako lako pokazati da je ova pretpostavka
neistinita. Oblici ivota razliiti od nauke nestali su, ili su se
degenerisali, do stepena koji ini nemoguim svaku pravednu
komparaciju. Ipak, situacija nije tako beznadena kao to je
bila pre neku deceniju. Upoznali smo metode medicinske di
jagnostike i terapije koji su efikasni (a moda ak i efikasniji
nego odgovarajui delovi zapadne medicine) i koji su jo uvek
zasnovani na ideologiji koja je radikalno razliita od ideolo
gije zapadne nauke. Saznaii smo da postoje pojave kao to je
telepatija i telekineza, koje je nauni pristup jednostavno iz
brisao a koje bi mogle biti upotrebljene za istraivanja na
jedan potpuno nov nain (raniji mislioci, kao Aggrippa iz Net
tesheima, John Dee, pa ak i Bacon, bili su svesni ovih po
java). A zatim nije li sluaj da je crkva spasavala due,
dok nauka ini neto sasvim suprotno? Naravno, danas niko
ne veruje u ontologiju na kojoj se zasniva ovaj sud. Zato?
Zbog ideolokih pritisaka istovetnih onima koji ine da mi
danas sluamo nauku do iskljuenja svega ostalog. Takoe,
istina je da pojave kao to su telekineza i akupunktura mogu
biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nain na
zvane naunim". Ali zapazite da se ovo deava jedino posle
dugog perioda otpora za vreme koga nauka, ne sadrei jo
ove fenomene, pokuava da uspostavi kontrolu nad onim ob
licima ivota koji ih sadre. I to vodi do dalje primedbe protiv
dela (2) posebnog argumenta. injenica da nauka ima rezulta
te rauna se u njenu korist samo ako su ovi rezultati postig
nuti od same nauke i bez ikakve pomoi sa strane. Pogled
u istoriju pokazuje da nauka jedva da ikada postie rezultate
na ovaj nain. Kada je Copernicus uveo novi pogled na uni
verzum on nije konsultovao naune prethodnike, on je kon
sultovao jednog ludog pitagorejca kakav je bio Philolaos. On
je prihvatio njegove ideje i zastupao ih uprkos svim vrstim
pravilima naunog metoda. Mehanika i optika mnogo duguju
zanatlijama, medicina babicama i veticama. A u naim dani
ma videli smo kako uplitanje drave moe da unapredi nauku:
kada su kineski komunisti odbili da i dalje budu zastraivani
sudom strunjaka i vratili tradicionalnu medicinu na univer
zitete i u bolnice, bilo je povike irom sveta da e nauka u
357

Kini biti upropaena. Dogodilo se upravo suprotno: kineska

nauka je napredovala a zapadna je uila od nje. Gde god
gledamo, vidimo da su veliki nauni napretci rezultat nekog
spoljnog uplitanja koje je tako izvedeno da pobeuje uprkos
najosnovnijim i najracionalnijim" metodolokim pravilima.
Lekcija je jasna: ne postoji ni jedan jedini argument koji bi
mogao da bude upotrebljen u prilog ove izuzetne uloge koju
nauka danas igra u drutvu. Nauka je uinila mnogo stvari,
ali to su uinile i druge ideologije. Nauka esto postupa siste
matino, ali tako ine i druge ideologije (konsultujte samo za
pisnike sa mnogih doktrinarnih debata koje su se odigrale
unutar crkve) i, pored toga, ne postoje neka optevaea pra
vila koja se potuju pod svim okolnostima. Ne postoji nau
na metodologija" koja bi se mogla upotrebiti da odvoji nauku
od svega ostalog. Nauka je samo jedna od mnogih ideologija
koje pokreu drutvo, i treba da bude tretirana kao takva
(ovaj stav odnosi se ak i na najprogresivnije i najvie dija
lektike oblasti nauke). Kakve konsekvence moemo izvesti iz
ovog rezultata?
Najvanija konsekvenca je to da je neophodno formalno
odvajanje drave i nauke ba u smislu u kome sada postoji
formalna podvojenost drave i crkve. Nauka moe da vri
uticaj na drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvo
ljeno bilo kojoj politikoj ili nekoj drugoj grupi za vrenje
pritiska na javnost. Naunici mogu biti konsultovani u vezi sa
vanim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demo
kratski izabranim savetodavnim telima. Ova tela e se sasto
jati uglavnom od laika. Da li e laici biti sposobni da dou
do ispravnog suda? To je sasvim izvesno, jer su kompetencija,
komplikovanost i uspeh nauke mnogo preuveliani. Jedno od
iskustava koje moe da razgali u najveoj meri jeste posma
trati kako pravnik, koji je laik, moe da nae rupe u svedo
enju, tehnikom svedoenju najistaknutijeg strunjaka, i tako
pripremi porotu za njenu odluku. Nauka nije zatvorena knji
ga koja je razumljiva tek posle godina provedenih u naunom
treningu. To je intelektualna disciplina koju moe da ispitu
je i kritikuje bilo ko od zainteresovanih i koja izgleda teka
i duboka jedino zbog sistematske kampanje zamagljivanja koju
vode mnogi naunici (mada, sretan sam da mogu da kaem
ne svi). Dravni organi ne bi trebalo nikad da oklevaju da
odbace sud naunika kada imaju razloga da tako postupe.
Takvo odbacivanje e poveati obrazovanje publike; uinie
je samopouzdanijom, a upravo to moe dovesti do pobolja
nja. Razmatrajui povelik ovinizam naunog establimenta,
moemo da kaemo: to vie afera poput one vezane uz Li
358

senka, to bolje (ono emu se moe prigovoriti u sluaju Li

senka nije uplitanje drave, ve totalitaristiko uplitanje koje
radije ubija oponenta nego da naprosto zanemari njegovo mi
ljenje). Tri puta ura" za kalifornijske fundamentaliste koji
su uspeli u tome da se dogmatska formulacija teorije evolu
cije ukloni iz udbenika i da se prikaz Postanja uvrsti u
njih. (Ali ja znam da bi oni postali isto tako ovinistiki i to
talitaristiki nastrojeni kao to su naunici danas, samo kada
bi im bila data ansa da oni sami upravljaju drutvom. Ideo
logije su udesne kada se upotrebljavaju zajedno sa drugim
ideologijama. One postaju dosadne i doktrinarne im njihove
zasluge dovedu do uklanjanja njihovih oponenata.) Meutim,
najznaajnija promena e morati da se dogodi na polju obra
zovanja.
Obrazovanje i mit
Reklo bi se da je svrha obrazovanja da uvede mlade u
ivot, a to znai: u drutvo u kome su roeni i u fiziki uni
verzum koji okruuje to drutvo. Metod obrazovanja esto se
sastoji u propovedanju nekog osnovnog mita. Taj mit dostupan
je u razliitim verzijama. Najsavrenije verzije mogu biti pro
povedane ritualom posveenja koji ih vrsto usauje u svest.
Poznajui takav mit, odrasla osoba moe da objasni gotovo
sve (ili se inae moe obratiti strunjacima za detaljna obja
njenja). Ona je gospodar prirode i drutva. Ona ih razume
i zna kako da stupa u interakciju sa njima. Meutim, ona
nije gospodar mita koji vodi njeno razumevanje.
Predsokratovci su stremili takvom viem gospodarenju,
pa ga delimino i dostigli. Oni nisu samo pokuavali da razu
meju svet. Oni su takoe pokuavali da razumeju i sredstva
za razumevanje sveta, i tako postanu njihovi gospodari. Ume
sto da budu zadovoljni jednim jedinim mitom, oni su razvili
mnogo mitova i na taj nain umanjili uticaj koji dobro ispri
ana pria vri na ljudsku svest. Sofisti su uveli jo mnogq
dodatnih metoda za umanjivanje ovog iznurujueg efekta za
nimljivih, koherentnih, empirijski adekvatnih", itd. itd., pri
a. Dostignua ovih mislilaca nisu bila pravilno shvaena, a
izvesno je da se ona ni danas ne razumeju. Kada propove
damo neki mit mi elimo da poveamo verovatnost da e se
on razumeti (tj. da nee biti zagonetke oko bilo koje take
toga mita), da e se u njega verovati, i da e biti prihvaen.
Nikakvu tetu mitu nee uiniti to to je suprotstavljen drugim
mitovima: ak ni najodaniji (tj. najtotalitaristikiji) uitelj u
odreenoj verziji hrianstva ne moe da sprei svoje uenike
359

da se upoznaju sa Budistima, Jevrejima i drugim ozloglaenim

ljudima. To je sasvim razliito u sluaju nauke, ili racionaliz
ma, gde skoro popuno dominiraju vernici. Od najveeg zna
aja u ovom sluaju jeste ojaati duhove mladih, a ojaati
duhove mladih" znai ojaati ih protiv bilo kojeg lakog pri
hvatanja obuhvatnih stanovita. Ono to nam je ovde potrebno
jeste obrazovanje koje ini ljude kritinim, kontrasugestiv
nim, a da ih ujedno ne onesposobi da se posvete razvijanju
ma kojeg pojedinanog pogleda. Kako ovaj cilj moe biti po
stignut?
On moe biti postignut zatitom ogromne matovitosti
koju deca poseduju i potpunim razvijanjem duha kontradik
cije koji postoji u njima. Gledajui u celini, deca su mnogo
inteligentnija nego njihovi uitelji. Ona podleu uticaju i
odustaju od svoje inteligencije zato to se nad njima vri na
silje, ili zato to njihovi uitelji veinu njih osvajaju emo
cionalnim sredstvima. Deca mogu nauiti, razumeti i odvoje
no vladati sa dva ili tri razliita jezika (pod decom" podra
zumevam one koji su stari tri do pet godina, a ne one od
osam godina, sa kojima je nedavno bilo eksperimentisano i
koji se nisu pokazali ba suvie dobro; zato? Zato to su ve
u ranijem dobu bili upropaeni nestrunim pouavanjem). Na
ravno, jezici moraju biti predavani na mnogo zanimljiviji na
in nego to se to obino ini. U svim jezicima postoje izvan
redni pisci koji su napisali izvrsne prie ponimo nae
uenje jezika sa njima, a ne sa ^gjer Hund hat einen Schwanz".
i slinim kojetarijama Upotreoljavajui prie, moemo tako
e uvesti" n a u n a " "objanjenja, recimo, o postanku sveta,
i tako upoznati decu i sa naukom. Ali nauci ne sme biti dat
nikakav poseban poloaj, izuzev ukazivanja na to da postoji
mnotvo ljudi koji veruju u nju. Kasnije e prie koje su
bile ispriane biti dopunjene razlozima", gde pod razlozima
podrazumevam dalja objanjenja kakva se nalaze u tradiciji
kojoj pria pripada. Prirodno, postojae i kontrarazlozi. I
razloge i kontrarazloge ispriae strunjaci u datim oblastima
i tako e mlada generacija biti upoznata sa svim vrstama be
seda i svim tipovima propovednika. Ona se upoznaje sa njima,
ona se upoznaje sa njihovim priama, pa svaka osoba moe
sama da odlui kojim putem da krene. Svako danas zna da
ako postane naunik moe stei mnogo novca i veliki ugled,
a moda ak i Nobelovu nagradu, tako da e mnogi postati
naunici. Oni e postati naunici iako nisu zavedeni ideolo
gijom nauke; oni e biti naunici zato to su uinili slobodan
izbor. Ali nije li mnogo vremena bilo izgubljeno na nenaune
predmete i nee li to umanjiti njihovu kompetentnost jednom
360

kada postanu naunici? Ne uopte! Progres nauke, dobre nau

ke, zasniva se na originalnim idejama i intelektualnoj slobo
di: nauku su esto vukli napred autsajderi (setite se da su Bohr
i Einstein sebe smatrali autsajderima). Nee li mnogi ljudi
uiniti pogrean izbor i zavriti u orsokaku? To unekoliko
zavisi od toga ta podrazumevate pod terminom orsokak".
Danas je veina naunika liena ideja, puna straha, i usmere
na na produkovanje nekog beznaajnog rezultata tako da ga
mogu dodati poplavi triavih lanaka koji sada konstituiu
nauni progres" u mnogim oblastima. Sem toga, ta je va
nije? Voditi ivot koji ste sami izabrali otvorenih oiju, ili
provesti ivot u nervoznim pokuajima da se izbegne ono to
neki ne ba inteligentni ljudi nazivaju orsokacima"? Nee
li broj naunika toliko opasti da na kraju nee biti nikog
da vodi nae dragocene laboratorije? Ja ne mislim tako. Ako je
data mogunost izbora mnogi ljudi mogu izabrati nauku, jer
nauka koju vode slobodni ljudi izgleda mnogo privlanije nego
dananja nauka koju vode robovi, robovi institucija i robovi
razuma". Pa i ako bude privremenog pomanjkanja naunika,
situacija se moe popraviti razliitim vrstama podsticaja. Na
ravno, naunici nee igrati dominantnu ulogu u drutvu koje
ja zamiljam. Oni e imati vie nego protivteu u vraevima,
svetenicima ili astrolozima. Takva situacija je nepodnoljiva
za mnoge ljude, stare i mlade, desno ili levo orijentisane.
Skoro svi vi imate vrsto uverenje da je bar neka vrsta istine
otkrivena, da mora biti sauvana, i da e je metod pouavanja
koji ja zastupam i oblik drutva koji branim razvodniti, te na
kraju dovesti do toga da ona konano nestane. Vi imate takvo
vrsto uverenje; mnogi od vas moda ak imaju razloge. ^Lli
ono o emu morate voditi rauna jeste da nedostatak dobrih
kontrarazloga predstavlja rezultat istorijske sluajnosti; on
ne lei u prirodi stvari. Izgradite drutvo kakvo preporuujem
i ova gledita koja danas prezirete (i ne poznajui ih, budite
sigurni) vratie se u takvom sjaju da ete morati naporno da
radite da biste zadrali vae vlastite pozicije i verovatno ete
biti potpuno nemoni da to uinite. Ne verujete mi? Tada
bacite pogled u istoriju. Nauna astronomija bila je vrsto
zasnovana na Ptolomeju i Aristotelu, koji spadaju meu naj
vee umove u istoriji zapadne misli. Ko je oborio njihov
dobro argumentovan, empirijski adekvatan i precizno formu
lisan sistem? Philolaos, ludi pitagorejac iz pretpotopskih vre
mena. Kako se desilo da je Philolaos mogao da napravi takav
povratak na scenu? Zato to je naao sposobnog branioca:
Copernicusa. Naravno, vi moete slediti svoje intuicije kao
to ja sledim moje. Ali ne zaboravite da su vae intuicije
361

rezultat vaeg naunog" treninga, gde pod naukom takoe

podrazumevam i nauku Karla Marxa. Moj trening, ili bolje
reeno moj netrening, jeste (ne)trening jednog urnaliste
koji se interesuje za udne i bizarne dogaaje. Na kraju, upi
tajmo se nije li sasvim neodgovorno, u dananjoj svetskoj si
tuaciji kada milioni ljudi gladuju, dok su drugi porobljeni,
ugnjeteni, i u oajnoj bedi tela i duha misliti tako luksuz
ne misli kao to su ove? Nije li sloboda izbora luksuz u takvim
okolnostima. Nisu li neozbiljnost i humor koje elim da vidim
kombinovane sa slobodom izbora isto tako luksuz pod ovim
okolnostima? Ne mcramo li mi prekinuti sa takvim samopo
vlaivanjem i delati? Udruiti se i delati? Ovo je najvanija
primedba koja je danas postavljena protiv takvog pristupa
kakav ja preporuujem. Ona ima ogromnu privlanost, ona
ima privlanost nesebinog posveivanja. Nesebinog posvei
vanja emu? Hajde da vidimo?
Mi treba da odustanemo od naih sebinih sklonosti i
posvetimo se oslobaanju potlaenih. A ta su nae sebine
sklonosti? One su naa elja za maksimalnom slobodom milje
nja u drutvu u kome ivimo sada, maksimalnom slobodom
ne samo u apstraktnom smislu ve izraenom u prikladnim
institucijama i podesnim metodama obuavanja. Ova elja za
konkretnom intelektualnom i fizikom slobodom u naoj vlas
titoj sredini treba zasada da bude ostavljena po strani. To
pretpostavlja, na prvom mestu, da borba za takvu vrstu slo
bode nije na zadatak. To pretpostavlja da mi moemo ispuniti
na zadatak sa sveu koja je vrsto zatvorena za neke alter
native. To pretpostavlja da je ispravan nain osloboenja
drugih oduvek bio poznat i da je sve to je potrebno pri
meniti ga. Ja alim to ne mogu da prihvatim takvu doktri
narnu samouverenost u tako ekstremno vanim stvarima. Da
li to znai da mi uopte ne moemo da delamo? Ne znai.
Ali to znai da dok delamo moramo pokuavati da realizujemo
isto toliko one slobode koju sam ja preporuivao, tako da nae
akcije mogu biti korigovane u svetlu ideja koje doseemo dok
poveavamo nau slobodu. To e nas bez sumnje usporiti, ali
zar mi treba da jurnemo napred samo zbog toga to su nam
neki ljudi rekli da su nali objanjenje za svu bedu, i odlian
nain da se izae iz nje? Takoe, mi elimo da oslobodimo
ljude, ne da bi uinili da oni podlegnu novoj vrsti ropstva,
ve da im omoguimo da realizuju svoje vlastite elje, ma ko
liko razliite ove elje mogle biti od naih vlastitih. Zadrti
i uskogrudi oslobodioci ne mogu to da uine. Kao po pravilu,
oni ubrzo nameu ropstvo koje je jo gore, zato to je sistema
tinije, od vrlo labavog ropstva koje su uklonili. A to se tie
362

humora i neozbiljnosti, mislim da odgovor treba da bude ja

san. Zato neko eli da oslobodi nekog drugog? Sigurno ne zbog
nekog apstraktnog preimustva slobode, ve zato to je to
najbolji put prema nesputanom razvitku, pa na taj nain i
prema srei. Mi elimo da oslobodimo ljude tako da oni mogu
da se smeju. Da li emo biti sposobni da to uinimo ako smo
mi sami zaboravili kako se smeje, i ako se mrtimo na one
koji jo uvek pamte kako se to radi? Neemo li tada proi
riti jednu drugu bolest, koja moe da se poredi sa onom koju
elimo da uklonimo, bolest puritanske zatucanosti? Nemojte
da smatrate da posveenost neemu i humor ne mogu da idu
zajedno Sokrat je izvrstan primer u prilog suprotnom gle
ditu.JJajtei zadatak trai najlaku ruku, inae njegovo is
punjenje nee voditi slobodi ve tiraniji mnogo goroj nego
to je ona koju zamenjujemo.

LITERATURA
1. Hermann von Helmholtz Uber den Ursprung und die
Bedeutung der geometrischen Axiome" u knjizi odabranih
Helmholtzovih tekstova Schriften zur Erkenntnistheorie, Ber
lin, Verlag von Julius Springer, 1921 (preveo Marijan Bobinac).
2. Ernst Mach Die okonomische Natur der physikali
schen Forschung" u Machovoj knjizi Popularwissenschaftliche
Vorlesungen, Leipzig, Johann Ambrosius Barth, 1903 (preveo
Marijan Bobinac).
3. Henri Poincare ,,La Science estelle artificielle?" u
Poincareovoj knjizi La valeur de la science, Pariz, Flammarion,
1970 (preveo Zdeslav Dukat).
4. Pierre Duhem La theorie physique et l'experience" u
Duhemovoj knjizi La theorie physique: son objet et sa struc
ture, Pariz, Marcel Rivire, 1914 (preveo Zdeslav Dukat).
5. Philipp Frank The Chain that Links Science with
Philosophy" u Frankovoj knjizi Philosophy of Science, West
port, Greenwood Press, 1974 (prevela Zvjezdana Duki).
6. Philipp Frank The Rupture of the Chain" u Franko
voj knjizi Philosophy of Science, Westport, Greenwood Press;
1974 (prevela Zvjezdana Duki).
363

7. J. J. C. Smart ,,Philosophy and Scientific Plausibi

lity" u knjizi Mind, Matter, and Method, uredili P. K. Feyera
bend i G. Maxwell, Minneapolis, University of Minnesota
Press, 1966 (preveoNeven Sesardi).
8. Rudolf Carnap The Methodological Character of The
oretical Concepts" u knjizi Minnesota Studies in the Philo
sophy of Science vol. I, uredili H. Feigl i M. Scriven, Minne
apolis, University of Minnesota Press, 1956 (prevela Zvjezdana
Duki).
9. Carl G. Hempel On the 'Standard Conception' of
Scientific Theories" u knjizi Minnesota Studies in the Philo
sophy of Science vol. IV, uredili M. Radner i S. Winokur,
Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970 (preveo Zdes
lav Dukat).
10. Herbert Feigl The 'Orthodox' View of Theories:
Remarks in Defense as well as Critique" u knjizi Minnesota
Studies in the Philosophy of Science vol. IV, uredili M. Rad
ner i S. Winokur, Minneapolis, University of Minnesota Press,
1970 (preveo Vladan Perii).
11. Hilary Putnam ,,What Theories are not" u Putna
movoj knjizi Mathematics, Matter and Method (Philosophical
Papers vol. I), Cambridge, Cambridge University Press, 1975
(preveo Zdeslav Dukat).
12. Karl R. Popper The Aim of Science" u Popperovoj
knjizi Objective Knowledge: an Evolutionary Approach, Oxford.
Clarendon Press, 1973 (preveo Neven Sesardi).
13. Imre Lakatos ,,History of Science and its Rational
Reconstructions" u knjizi odabranih Lakatosevih tekstova The
Methodology of Scientific Research Programmes (Philosophical
Papers vol. I), uredili J. Worrall i G. Currie, Cambridge, Cam
bridge University Press, 1978 (preveo Neven Sesardi).
14. Thomas S. Kuhn Second Thoughts on Paradigms" u
Kuhnovoj knjizi The Essential Tension, Chicago i London, The
University of Chicago Press, 1977 (preveo Zdeslav Dukat).
15. Larry Laudan ,,A ProblemSolving Approach to Sci
entific Progress" u zborniku tekstova Scientific Revolutions,
uredio I. Hacking, Oxford, Oxford University Press, 1981 (pre
veo Vladan Perii).
16. Paul Feverabend How to Defend Society Against
Science" iz asopisa Radical Philosophy 2, 1975 (preveo Sveto
zar Sineli).

364

Poglavlje 7
Nauka i njeni kritiari

Veina nas, iz oiglednih razloga, bez razmiljanja prihvata tvrdnju da je nauka pozitivna. Napokon, nauka nam
je darovala elektrinu energiju, pitku vodu, penicilin,
kontracepciju, putovanje avionom, i jo mnogo toga to je ljudskom rodu nedvojbeno donijelo veliku korist.
Meutim, i pored ovih impresivnih doprinosa ljudskoj
dobrobiti, nauka je podlona kritici. Neki tvrde da
drutvo troi previe novca za nauku na raun umjetnosti. Drugi dre da nam je nauka dala tehnoloke
mogunosti bez kojih bi nam bilo mnogo bolje, naprimjer sposobnost da se proizvede oruje za masovno
unitenje (slika 18). Feministkinje smatraju da je nauka
upitna jer je sama po sebi naklonjena mukarcima; oni
koji su religijski orijentirani esto osjeaju da nauka
ugroava njihovu vjeru, dok antropolozi optuuju zapadnjaku nauku za aroganciju, zbog toga to isprazno pretpostavlja svoju superiornost u odnosu na znanja i
vjerovanja izvornih kultura irom svijeta. Ovo nije kraj
liste kritike iji je predmet nauka meutim, u ovom
poglavlju nau panju usmjeravamo na tri predmeta koja
su posebno zanimljiva sa filozofskog stanovita.

Scijentizam
Rijei nauka i -nauni- ostvarili su poseban status u
modernom dobu. Ukoliko vas neko optui da se
ponaate nenauno, skoro sigurno ste izloeni kritici.
137

1 8 . Mogunosti nauke bez kojih bi nam bilo bolje: toksini oblak u obliku
gljive proizveden atomskom eksplozijom

Nauno ponaanje je razumno, racionalno, i hvale vrijedno; nenauno ponaanje je glupavo, iracionalno i vrijedno prezira. Teko je objasniti zato bi se oznaku
"nauno" trebali povezivati sa ovim karakterizacijama, ali
to je vjerovatno povezano sa neim to ima veze sa
visokim statusom kojeg nauka ima u modernom drutvu.
Drutvo naunike smatra ekspertima ija se miljenja o
znaajnim pitanjima redovno trae i koja se u veini
sluajeva bespogovorno prihvataju. Naravno, svako priznaje da naunici ponekad pogrijee - na primjer,
naunici, savjetnici Britanske vlade su 1990-tih objavili
da kravlje ludilo- ne predstavlja nikakvu opasnost za
ljude, to se pokazalo tragino pogrenim. Meutim,
povremeno zamuckivanje- poput pomenutog primjera,
ne moe poljuljati povjerenje koje javnost ima u nauku,
niti ugled koji naunici uivaju. Barem na Zapadu
naunici imaju poziciju koju su nekada imali religijski
lideri; oni su posjednici specijaliziranog znanja nedostupnog za laike.
138

Scijentizam je pejorativan naziv koji pojedini filozofi

koriste da opiu ono to vide kao oboavanje nauke stav prekomjernog potovanja nauke koji je prisutan u
brojnim intelektualnim krugovima. Oponenti scijentizma
smatraju da nauka nije jedina validna forma intelektualnog napora, niti je jedinstveno privilegiran put ka
znanju. esto naglaavaju da nisu antinauni per se; ono
emu se oni protive je privilegirani status koji je u modernom drutvu dodijeljen nauci posebno prirodnim
naukama, kao i pretpostavci da su naune metode
neophodno primjenjljive za svaki predmet. Dakle, njihov
cilj nije napasti nauku, ve je staviti na odgovarajue
mjesto i dokazati da je nauka jednostavno jedna meu
jednakima, te osloboditi ostale discipline od tiranije koju
nauka, navodno, provodi nad njima.
Scijentizam je, oigledno, prilino nejasna doktrina i
zato to se ovaj termin, u sutini, zloupotrebljava skoro
niko ne eli priznati da vjeruje u njega. Ipak, neto to
zbilja lii na oboavanje nauke predstavlja istinsku
osobinu intelektualnog krajolika. Ovo ne mora uvijek
biti loa stvar - moda nauka zasluuje da bude
oboavana. Meutim, ovo je uistinu tako. Jedno polje
filozofije koju esto optuuju za oboavanje nauke je
suvremena angloamerika filozofija (filozofija nauke je
samo jedan njen ogranak). Tradicionalno filozofija se
svrstava u drutvene nauke, uprkos njenih bliskih historijskih veza sa matematikom i empirijskom naukom, i
to sa dobrim razlogom, jer pitanja kojima se filozofija
bavi ukljuuju prirodu znanja, moralnosti, racionalnosti,
ljudske dobrobiti, i sl., a nita medu nabrojanim pitanjima ne ini se rjeivim putem naunih metoda. Ni jedna
grana nauke ne govori nam na koji nain trebamo voditi
svoje ivote, ta je znanje, ili ta je to ljudska srea; sve
su ovo, prvenstveno, filozofska pitanja.

139

Uprkos oiglednoj nemogunosti odgovora na filozofska

pitanja putem nauke, prilian broj suvremenih filozofa
uistinu vjeruje da je nauka jedini legitimni put do znanja. Pitanja koja se ne mogu rijeiti naunim sredstvima,
nisu uope istinska pitanja, kau oni. To gledite je
esto povezano sa pokojnim Willardom van Ormanom

Quineom, navodno najznaajnijim amerikim filozofom

20-tog stoljea. Osnove za to vienje lee u doktrini
nazvanoj naturalizam, koja naglaava da mi, ljudska
bia, predstavljamo dio prirodnog svijeta, a ne neto
odvojeno od njega, kako se nekada vjerovalo. Poto
nauka prouava cijeli prirodni svijet, sigurno je da bi
trebalo da bude sposobna objelodaniti potpunu istinu o
ovjeku, ne ostavljajui nita filozofiji? Zagovornici tog
miljenja ponekad dodaju da nauka nedvojbeno ostvaruje napredak, dok filozofija, izgleda, u beskraj diskutira o
istim pitanjima kroz stoljea. Prema toj koncepciji, ne
postoji neto poput distinktivnog filozofskog znanja, jer
svako znanje je filozofsko znanje. Ukoliko postoji ikakva
uloga za filozofiju, ona se sastoji u -pojanjenju naunih
koncepata - ienje etke nakon ega naunici mogu
nastaviti sa svojim radom.
Ne iznenauje da mnogi filozofi odbijaju podreenost
svoje discipline u odnosu na nauku: ovo je jedan od
glavnih razloga protivljenja scijentizmu. Oni smatraju da
filozofsko istraivanje otkriva istine o sferama koje
nauka ne moe dosegnuti. Filozofska pitanja ne mogu se
razrijeiti naunim sredstvima, ali to ih ne ini loijim:
nauka nije jedini put ka istini. Zagovornici ovog gledita
mogu dopustiti da filozofija treba imati za cilj da koegzistira sa naukama, u smislu da ne podstie izjave koje su
u suprotnosti sa onim emu nas nauka ui. Takoer,
doputaju da nauka zasluuje da bude tretirana sa
velikim potovanjem. Ono to oni odbijaju je nauni
imperijalizam - ideja da je nauka sposobna da odgovori
140

na sva znaajna pitanja o ovjeku i njegovom mjestu u

prirodi. Zagovornici tog stanovita obino sebe smatraju
naturalistima. Oni ne smatraju da smo mi ljudi neto
izvan prirodnog poretka i, stoga iskljueni iz naunog
interesa. Oni dre da smo samo jedna meu biolokim
vrstama, i da su naa tijela, u krajnjoj liniji, sastavljena
od fizikih estica, kao i sve drugo u univerzumu.
Meutim, oni odriu da to implicira da su naune
metode prikladne za razmatranje svakog pitanja koje bi
nas moglo zanimati.
Postavlja se i slino pitanje koje tretira odnos izmeu
prirodnih i drutvenih nauka. Upravo kako se filozofi
ponekad ale na oboavanje nauke u svom podruju,
tako se naunici drutvenih nauka ponekad ale -oboavanju prirodne nauke u njihovom podruju. Ne moe se
porei da su prirodne nauke - fizika, kemija, biologija i
sl. - u naprednijem stanju nego drutvene nauke ekonomija, sociologija, antropologija itd. Mnogi se pitaju
zbog ega je to tako. To se teko moe povezati sa tvrdnjom da su naunici prirodnih nauka pametniji od
naunika drutvenih nauka. Jedan od moguih odgovora
mogao bi biti da su metodi prirodnih nauka nadmoni u
odnosu na one iz drutvenih nauka. Ukoliko je to tano,
onda bi drutvene nauke trebale jednostavno da kopiraju metode prirodnih nauka. U izvjesnoj mjeri ovo se
zapravo i dogodilo. Sve vea upotreba matematike u
drutvenim naukama moe djelomino biti rezultat
takvog stava. Fizika je napravila veliki iskorak kada je
Galilej poeo primjenjivati matematiki jezik u opisu
kretanja; dakle, primamljivo je misliti da bi se slian
iskorak unaprijed mogao ostvariti u drutvenim naukama
ukoliko bi se mogao pronai komparativni nain
matematiciziranja njihovog predmeta prouavanja.
Meutim, pojedini naunici drutvenih nauka snano se
opiru sugestiji da bi prirodne nauke trebali promatrati
141

na taj nain, upravo kao to se neki filozofi jako opiru

ideji da bi nauku trebali promatrati kao cjelinu. Oni
smatraju da metode prirodne nauke nisu neizostavno
prikladne za prouavanje drutvenih fenomena. Zato bi
potpuno

iste

podjednako

tehnike
korisne

koje
i

za

su

korisne

prouavanje

astronomiji

drutava?

bile

Oni

koji

se zalau za takvo miljenje poriu da se naprednije

stanje prirodnih nauka povezuje sa distinktivnim metodama prouavanja koje one primjenjuju, i stoga ne vide
razlog da se te metode proire na drutvene nauke. Oni
e s t o istiu da su drutvene nauke mlae od prirodnih
nauka, i da kompleksna priroda drutvenog fenomena
ini uspjenost drutvene nauke s ciljem kojeg je veoma
teko postii.
Ni pitanje scijentizma niti paralelno pitanje vezano za
prirodne i drutvene nauke nije jednostavno rijeiti.
Djelomino, to je stoga to je nejasno ta tano metodi
nauke-, ili metodi prirodnih nauka-, zapravo, sadre. To
je moment debate koji obje strane u debati esto
previaju. Ukoliko elimo znati da li su metode nauke
primjenjljive za svaki predmet, ili da li mogu odgovoriti
na svako znaajno pitanje, oigledno moramo precizno
znati koje su to metode. Meutim, k a k o smo vidjeli u
prethodnom poglavlju, to je mnogo manje jasno pitanje
nego to se ini na prvi pogled. Zasigurno znamo da su
neke

od

indukcija,
ska

najznaajnijih
eksperimentalno

konstrukcija,

osobina

naunog

testiranje,

zakljuivanje

do

istraivanja:

opservacija,
najboljeg

teorij-

objanjenja,

itd. Meutim, to nabrajanje ne obezbijeduje preciznu

definiciju naunih metoda-, niti je oigledno da bi se do
takve definicije moglo doi. Nauka se u velikoj mjeri
mijenja tokom vremena, tako da je pretpostavka da postoji fiksna, nepromjenjljiva nauna metoda- koju koriste
sve naune discipline, daleko od neizbjene. Meutim,
ova pretpostavka implicira i tvrdnju da je nauka jedini
142

istinski put ka znanju, i za suprotnu tvrdnju da se na

neka pitanja ne moe odgovoriti putem naunih metoda.
Ovo sugerie da je barem do odreene mjere mogue da
je debata o scijentizmu postavljena na pogrenim pretpostavkama.

Nauka i religija
Napetost izmeu nauke i religije ve dugo traje i dobro
je dokumentirana. Moda je njen najbolje poznat primjer
Galilejev sukob sa Katolikom crkvom. Godine 1633.
inkvizicija je prisilila Galileja da se javno odrekne svojih
kopernikanskih stajalita, osudivi ga da provede svoje
posljednje godine ivota u kunom pritvoru u Firenci.
Crkva je opovrgavala Kopernikovu teoriju jer se ta teorija sukobljava sa Svetim pismom. U novije doba,
najznaajniji sukob izmeu nauke i religije bila je otra
rasprava izmeu darvinista i kreacionista u Sjedinjenim
Amerikim Dravama, koja e biti predmet nae panje
u ovom dijelu teksta.
Teoloko protivljenje Darwinovoj teoriji evolucije ne
predstavlja nikakvu novost. Kada je Porijeklo vrsta
objavljeno 1859. godine, odmah je izazvalo panju
crkvenih zvaninika u Engleskoj. Razlog je oigledan: U
skladu sa Darwinovom teorijom, sve trenutno postojee
vrste, ukljuujui i ljudsku, razvile su se od zajednikih
predaka tokom dugog vremenskog perioda. Ta teorija
jasno proturijei Postanju koje kae da je Bog stvorio
sva iva bia za est dana. Dakle, izbor izgleda
oigledan: ili vjerujete Darwinu ili vjerujete Bibliji, ali ne
oboma. Ipak, mnogi vatreni zagovornici Darwina nali
su naina da pomire kransku vjeru sa svojim vjerovanjem u evoluciju - ukljuujui i izvjestan broj eminentnih biologa. Jedan nain je da jednostavno previe ne
razmiljate o tom sukobu. Drugi, intelektualno poteniji
nain jest razmiljanje da Postanje ne bi trebalo interpre143

tirati doslovno nego bi trebalo biti shvaeno u alegorijskom ili simbolikom smislu, jer, naposljetku, Darwinova teorija prilino je kompatibilna sa postojanjem Boga i
sa mnogim drugim naelima kranstva. Darvinizam jedino iskljuuje doslovnu istinu biblijskog kazivanja o
stvaranju. Dakle, pogodno oslabljena verzija kranstva
moe se smatrati kompatibilnom sa darvinizmom.
Meutim, u Sjedinjenim Amerikim Dravama, posebno
u junim Saveznim Dravama, mnogi evangelistiki
protestanti nisu bili voljni izmijeniti svoja religijska
uvjerenja da bi ih prilagodili naunim saznanjima. Oni
insistiraju na tome da su biblijski opisi doslovno istiniti i
da je stoga Darwinova teorija evolucije u potpunosti
netana. Ovo miljenje je poznato kao kreacionizam, i
prihvata ga 40% odrasle populacije u Sjedinjenim
Dravama, to je mnogo vei procent nego u Britaniji i
Evropi. Kreacionizam je takoer mona politika snaga i
ostvaruje znaajan uticaj u nastavi biologije u amerikim
kolama, to nailazi na snano protivljenje naunika. U
uvenom majmunskom procesu- 1920-tih, nastavnik iz
Tennesseija bio je osuen zbog toga to je uenike
poduavao teoriji evolucije, to je bilo krenje dravnog
zakona. (Ovaj zakon je konano poniten od strane
Vrhovnog suda, 1967. godine). Djelomino zbog
-majmunskog procesa-, predmet evolucija bio je u
potpunosti izostavljen iz nastavnog plana za biologiju u
srednjim kolama u SAD-u tokom itavog niza
desetljea. Generacije Amerikanaca odrastale su bez
ikakvog znanja o Darwinu.
Ta situacija poela se mijenjati 1960-tih, sa novom serijom sukoba izmeu kreacionista i darvinista, dajui
zamah pokretu koji se naziva -kreacijska nauka-.
Kreacionisti su eljeli da uenici srednjih kola ue biblijsko tumaenje stvaranja, tano onako kako je navede-

144

no u Postanju. Meutim, ameriki ustav brani

poduavanje religije u javnim kolama. Koncept kreacijske nauke nainjen je da bi premostio taj jaz. Njegovi
tvorci smatraju da biblijski koncept stvaranja
obezbijeuje bolje nauno objanjenje ivota na Zemlji
nego li to to ini Darwinova teorija evolucije. Dakle,
poduavanjem bibilijske slike kreacije ne kri se ustavna
zabrana, jer se ona smatra naukom, a ne religijom! irom
"dubokog Juga", promovirani su zahtijevi da se kreacijska nauka poduava na asovima biologije, to je veoma
paljivo razmotreno. Godine l981. savezna Drava
Arkansas usvojila je zakon koji poziva nastavnike
biologije da posvete "podjednaku koliinu vremenaevoluciji i kreacijskoj nauci, a ostale drave su slijedile
ovaj primjer. Iako je ovaj arkanzaki zakon federalni
sudac proglasio neustavnim 1982. godine, poziv za "podjednako vrijeme" moe se uti i danas. esto se prezentira kao poten kompromis. Ako ste suoeni sa dva
suprostavljena skupa vjerovanja, ta bi moglo biti
potenije nego da objema stranama date podjednaku
koliinu vremena? Istraivanja javnog mnijenja pokazuju
da se ogromna veina odrasle populacije Amerikanaca
slae sa takvim stajalitem: oni ele da se u javnim kolama kreacijska nauka poduava zajedno sa evolucijom.
Meutim, doslovno svi profesionalni biolozi kreacijsku
nauku smatraju prevarom jer dre da je to nepoten i
manipulantski pokuaj promoviranja religioznih
vjerovanja pod maskom nauke, sa izuzetno tekim
edukativnim posljedicama. Da bi se odbranili od takvog
miljenja, pripadnici kreacijske nauke uloili su mnogo
napora u osporavanju darvinizma. Oni smatraju da su
dokazi za darvinizam veoma neuvjerljivi, dakle,
darvinizam nije utemeljen na injenicama, ve je puka
teorija. Osim toga, oni su se usmjerili na razliite interne
rasprave meu darvinistima, i ukazali na nekoliko neo-

145

preznih primjedbi pojedinih biologa, nastojei da

pokau da je neslaganje sa teorijom evolucije nauno
respektabilno. Oni zakljuuju da bi, poto je darvinizam
samo teorija, uenicima bi trebali govoriti i o alternativnim teorijama - kakva je i kreacionistika, prema
kojoj je Bog stvorio svijet za est dana.
Kreacionisti su na neki nain bili savreno upravu kada
su tvrdili, da je darvinizam -samo teorija-, a ne
injenino znanje. Kako smo vidjeli u poglavlju 2, nikada nije mogue dokazati da je nauna teorija istinita u
smislu strogog dokaza, jer je zakljuivanje od podatka

do teorije uvijek nededuktivno. Ali, ovo je uopena

tvrdnje koja nema nita sa teorijom evolucije per se.
Prema istom principu, mogli bismo tvrditi da je -samo
teorija- da se Zemlja okree oko Sunca, ili da je sastav
vode H 2 0 , ili da e predmeti bez oslonca pasti, te da bi
stoga studentima trebalo da budu prezentirane alternativne teorije. Meutim, zastupnici kreacijske nauke se ne
slau sa ovim. Oni ne iskazuju skepticizam prema nauci
u cjelini, ve prema teoriji evolucije. Dakle, ako se brani
njihov stav, ne moemo se samo usmjeriti na injenicu
da nai podaci ne garantiraju istinitost Darwinove teorije, jer isto vrijedi za svaku naunu teoriju i zasigurno, za
veinu zdravorazumskih vjerovanja.
Ako elimo biti poteni prema zastupnicima kreacijske
nauke, moramo potvrditi da nude argumente koji se
odnose upravo na teoriju evolucije. Jedan od njihovih
omiljenih argumenata je taj da su spisi o fosilima
izuzetno nedosljedni, posebno kada je rije o navodnim
precima homo sapiensa. U ovoj optubi postoji odreen
stepen istine. Evolucioniste su dugo zbunjivale praznine
u spisima o fosilima. Trajna zagonetka je pitanje zbog
ega postoji tako malo tranzicionih fosila- - fosila ili
bia koja su posrednici izmeu dvije vrste. Ukoliko su

146

novije vrste potekle od starijih, kako tvrdi Darwinova

teorija, oekivali bismo da su tranzicijski fosili izuzetno
esti. Kreacionisti razmatraju zagonetke ove vrste da bi
dokazali da je Darwinova teorija naprosto pogrena.
Meutim, argumenti kreacionista su neobavezujui, bez
obzira na stvarne potekoe u razumijevanju historije
fosila, jer fosili nisu iskljuivo, ili nisu ak ni glavni
izvor dokaza za teoriju evolucije, to bi kreacionisti
znali da su proitali Porijeklo vrsta. Komparativna
anatomija predstavlja jo jedan znaajan izvor dokaza,
kao i embriologija, biogeografija, ili genetika.
Razmotrimo, na primjer, injenicu da je struktura DNA
98% jednaka kod ljudi i impanza. Ta, i hiljade slinih
injenica imaju smisla ukoliko je teorija evolucije istinita, to ujedno predstavlja odlian dokaz ove teorije.
Naravno, i kreacionisti mogu objasniti ove injenice. Oni
mogu ustvrditi da je Bog odluio da naini ljude i
impanze genetski slinim, iz njemu znanih razloga.
Meutim, mogunost pruanja takvih -objanjenjauistinu samo podvlai injenicu da Darwinova teorija
nije logiki implicirana podacima. Kako smo vidjeli, isto
vrijedi za sve naune teorije. Kreacionisti su samo
oznaili generalni metodoloki stav da se podaci uvijek
mogu objasniti na itav niz naina. Ovaj stav je istinit,
ali ne dokazuje nita posebno o darvinizmu.
Iako argumenti kreacionista zvue uglavnom nerazumno,
kontroverza izmeu kreacionista i darvinista uistinu
pokree znaajna pitanja vezana za nauno obrazovanje.
Na koji nain se treba rjeavati sukob izmeu nauke i
vjere u sekularnom obrazovnom sistemu? Ko bi trebalo
da odreuje sadraj asova srednje kole? Da li bi trebalo da platie poreza imaju pravo glasa u odluivanju o
nastavnim predmetima u kolama za koje izdvajaju
novac? Da li bi roditelji koji ne ele da se njihova djeca
poduavaju o evoluciji, ili o nekim drugim naunim

147

predmetima, morali biti prisiljeni na to dravnom

odlukom? Pitanja javne politike poput ovih obino ne
izazivaju previe polemike, ali ih je ovaj sukob izmeu
darvinista i kreacionista dodatno naglasio.

Da li je nauka bez etikih vrijednosti?

Skoro svi e se sloiti da se nauno znanje ponekad
koristi u neetike svrhe - na primjer, u proizvodnji nuklearnog, biolokog i kemijskog oruja. Meutim,
sluajevi poput ovog ne pokazuju da postoji neto etiki
sporno u samom naunom znanju. Neetika je upotreba
znanja. Zasigurno bi mnogi filozofi potvrdili da nema
smisla razgovarati o tome da li su nauka ili nauno
znanje per se etiki ili neetiki, jer nauka se bavi
injenicama, a same injenice nemaju etikog znaaja.
Ono to radimo sa njima je ispravno ili neispravno,
moralno ili nemoralno. U skladu sa tim gleditem, nauka
je sutinski vredonosno neutralna. Njen iskljuivi
zadatak je da obezbijedi informaciju o svijetu. Ono to
drutvo odlui da uradi sa datom informacijom neto je
sasvim drugo.
Ne prihvataju svi filozofi sliku nauke koja je vredonosno
neutralna, niti naglaenu podvojenost izmeu injenica i
vrijednosti na kojoj ona poiva. Pojedinci smatraju da je
ideal neutralnosti u pogledu etikih vrijednosti
nedostian jer je nauno istraivanje uvijek optereeno
vredonosnim sudovima. (Ovo je analogno tvrdnji da su
sve opservacije optereene sudovima, kako smo pokazali u poglavlju 4. Istina je da se pomenuta dva iskaza
esto nalaze zajedno.) Jedan argument protiv
mogunosti postojanja vredonosno neutralne nauke
proizilazi iz oigledne injenice da naunici moraju
izabrati ta e prouavati budui da se ne moe ispitati
sve odjednom. Dakle, morat e se oblikovati sudovi o
relativnom znaaju razliitih moguih predmeta
148

istraivanja, a to su sudovi o vrijednosti, u slabom smislu te rijei. Jo jedan argumet proizilazi iz injenice, koja
bi vam do sada ve trebala biti poznata, da u principu
bilo koja skupina podataka moe biti objanjena na
nekoliko naina. Naunikov izbor teorije tako nee
nikada biti jedinstveno odreen njegovim podatkom.
Neki filozofi ukazuju na to da bi pokazali, da su
vrijednosti uvijek ukljuene u izbor teorije i da stoga,
nauka nikada ne moe biti vredonosno neutralna. Trei
argument je da nauno znanje ne moe biti razdvojeno
od njegovih ciljanih primjena na nain kako bi
zahtijevala neutralnost u smislu vrijednosti. Po ovom
gleditu, naivno je zamisliti naunike kako
nezainteresirano sprovode istraivanja za vlastiti raun,
bez razmiljanja o njihovim praktinim primjenama.
injenica da veliki dio naunog istraivanja danas
finansiraju privatne tvrtke koje su oigledno ukljuile u
to svoje komercijalne interese, daje izvjestan kredibilitet
pomenutom gleditu.
Iako zanimljivi, ovi argumenti su na neki nain apstraktni, nastoje dokazati da nauka ne moe biti principijelno
vredonosno neutralna, umjesto da identificiraju stvarne
sluajeve vrijednosti koje zadiru u nauku. Meutim, postoje i specifine optube za optereenost vrijednou.
Jedna od njih povezana je sa disciplinom poznatom pod
nazivom humana sociobiologija koja je izazvala velike
kontroverze tokom sedamdesetih i osamdesetih godina
prolog stoljea. Humana sociobiologija je pokuaj da se
principi Darwinove teorije primjene na ljudsko
ponaanje. Na prvi pogled, ovaj projekat izgleda
savreno razuman, jer su ljudi samo jedna medu
razliitim vrstama ivotinja, a biolozi dijele miljenje da
Darwinova teorija moe objasniti mnogo toga o
ponaanju ivotinja. Na primjer, postoji oigledno
darvinistiko objanjenje injenice da mievi obino
149

bjee kada ugledaju maku. U prolosti mievi koji se

nisu ponaali na ovakav nain, ostavljali su manje
potomaka negoli mievi koji su bjeali, jer bi ih make
pojele; pod pretpostavkom da je to ponaanje bilo
genetski utemeljeno i da se tako prenosilo od roditelja
na potomke kroz niz generacija, proirivi se na cijelu
populaciju. To objanjava zbog ega danas mievi bjee
od maaka. Objanjenja tog tipa poznata su kao -darvinistika ili adapcionistika objanjenja.
Humani sociobiolozi (skraeno sociobiolozi) vjeruju da
se za mnoge osobine ponaanja kod ljudi mogu pruiti
adaptionistika objanjenja. Jedan od njihovih omiljenih
primjera je izbjegavanja incesta. Incest - ili seksualni
odnos izmeu lanova iste porodice - smatra se tabuom
u skoro svakom ljudskom drutvu i predmet je moralnih
i pravnih sankcija u veini drutava. Ta injenica je
prilino iznenaujua s obzirom da su seksualna pretjerivanja inae veoma rasprostranjena u ljudskim
drutvima. Zbog ega zabrana incesta? Sociobiolozi nude
slijedee objanjenje: djeca koja su plod incesta esto
imaju ozbiljna genetska oteenja. Dakle, u prolosti su
oni koji su prakticirali incest imali manje zdravo potomstvo nego oni koji nisu. Pod pretpostavkom da je izbjegavanje incesta genetski utemeljeno, ono se kroz niz
generacija proirilo u itavoj populaciji. To je objanjenje zbog ega se incest tako rijetko sree u savremenim
ljudskim drutvima.
Razumljivo, mnogi osjeaju nelagodu pred ovakvom
vrstom objanjenja, jer ustvari sociobiolozi kazuju da
smo genetiki unaprijed programirani da izbjegavamo
incest. Ovo se sukobljava sa stajalitem zdravog razuma
da izbjegavamo incest zato to su nas uili da je on
pogrean, tj. da se nae ponaanje objanjava bioloki,
umjesto kulturoloki. A izbjegavanje incesta je ustvari
150

jedno od najmanje kontroverznih objanjenja. Ostala

ponaanja za koje sociobiolozi nude adapcionistiko
objanjenje ukljuuju silovanje, agresiju, ksenofobiju i
muki promiskuitet. U svakom sluaju, njihov argument
je isti: pojedinci koji su se tako ponaali, reprodukcijom
su premaili pojedince koji nisu, i poto je ovo
ponaanje bazirano genetski, ono se prenosi sa roditelja
na njihove potomke. Naravno, nisu svi ljudi agresivni,
ksenofobini ili silovatelji. Meutim, to ne znai da su
sociobiolozi pogrijeili, budui da se njihovim argumentom samo insistira na tome da ponaanja imaju
genetiku komponentu, tj. da postoji neki gen ili geni
koji poveavaju vjerovatnou da e njihovi nosioci ispoljavati takvo ponaanje. To je mnogo blae nego da se
kae da su ponaanja u potpunosti genetski odreena,
to je skoro sigurno pogreno. Drugim rijeima, cilj
sociobiologa je da objasni zbog ega postoji sklonost
meu ljudima da budu agresivni, ksenofobini i silovatelji - ak iako su takve sklonosti manifestiraju povremeno. Dakle, injenica da su agresija, ksenofobija i silovanje (sreom) prilino rijetki, samo po sebi ne dokazuje da su sociobiolozi u zabludi.
Sociobiologija je izazvala snaan kriticizam irokog
kruga uenjaka, a jedan dio tih kritika bio je strogo
nauan. Kritiari su ukazivali da bi sociobioloke
hipoteze bilo izuzetno komplicirano testirati, i da bi ih
stoga trebalo promatrati kao zanimljive pretpostavke, a
ne ustanovljene istine. Meutim, jedan dio kritiara imao
je dublje utemeljene prigovore, tvrdei da je cjelovit
sociobioloki program istraivanja, ideoloki sumnjiv.
Oni su taj program vidjeli kao pokuaj da se opravda ili
prui izvinjenje za antidrutveno ponaanje koje obino
ispoljavaju mukarci. Tvrdnjom da na primjer, silovanje
ima genetsku komponentu, sociobiolozi su implicirali da
je silovanje -prirodno" i stoga silovatelji nisu istinski
151

odgovorni za svoje aktivnosti oni se jednostavno pokoravaju svojim genetskim impulsima. Sociobiolozi kao da
kau: Kako moemo kriviti silovatelje, ako su njihovi
geni odgovorni za njihovo ponaanje. Sociobioloka
objanjenja ksenofobije i promiskuiteta kod mukaraca
smatraju se jednako destruktivnim. Ta objanjenja kao
da impliciraju da su fenomeni poput rasizma i brane
nevjere koje veina ljudi smatra nepoeljnim, prirodni i
neizbjeni jer su proizvod naeg genetskog naslijea.
Ukratko, kritiari smatraju da je sociobiologija vrednosno optereena nauka, a da su vrijednosti koje je
optereuju veoma neizvjesne. Meu ovim kritiarima ima
mnogo feministkinja i sociologa, to moda i nije iznenaujue.
Jedan od moguih odgovora na ovu optubu, mogao bi
biti insistiranje na distinkciji izmeu injenica i vrijednosti. Uzmimo sluaj silovanja. Pretpostavka je da ili
postoji gen koji odreuje mukarce da budu skloni silovanju koji se iri prirodnom selekcijom, ili da to nije
sluaj. To je pitanje iste naune injenice, iako ne
takve na koju je jednostavno odgovoriti. Meutim,
injenice su jedno, a vrijednosti drugo. ak iako postoji
takav gen, to ne ini silovanje prihvatljivim ili oprostivim, niti to silovatelja ini manje odgovornim za njegove aktivnosti, jer niko ne smatra da bi takav gen
doslovno tjerao mukarca na silovanje. U ekstremnom
sluaju, ovaj gen moe mukarce uiniti predisponiranim
za silovanje, meutim, uroena predispozicija moe biti
prevazidena kulturolokim obrazovanjem, a svako od
nas je uio da je silovanje pogreno. Isto vrijedi za
ksenofobiju, agresiju i promiskuitet. ak iako su sociobioloka objanjenja ovih ponaanja ispravna, to nema
implikacija na nain na koji treba da rukovodimo
drutvom, ili implikacija vezano za bilo koje drugo politiko ili etiko pitanje. Etika se ne moe dedukovati iz
152

nauke. Dakle, ne postoji nita ideoloki sumnjivo u

sociobiologiji. Kao i sve nauke ona jednostavno
pokuava da nam objasni odreene injenice svijeta.
Ponekad su te injenice uznemirujue, ali moramo se
nauiti pomiriti sa njima.
Ukoliko je ovaj odgovor taan, to znai da bismo trebali
otro razgraniiti 'naune- primjedbe vezane za sociobiologiju od "ideolokih-, primjedbi. Iako to zvui razumno, postoji jedno pitanje koje nismo dotakli: zagovornici
sociobiologije uglavnom su bili politiko desno krilo,
dok su njihovi kritiari dolazili iz politike ljevice.
Postoji mnogo izuzetaka ove generalizacije, posebno
meu zagovornicima sociobiologije, ali malo ko moe
porei da generalizacija izraava trend. Ukoliko je sociobiologija nesubjektivno istraivanje injenica, ta
objanjava taj trend? Zbog ega bi trebala postojati bilo
kakva korelacija izmeu politikih miljenja i stavova i
sociobiologije? Ovo je nezahvalno pitanje, jer iako su
neki sociobiolozi moda prikrili politike programe, te
iako neki od kritiara sociobiologije imaju suprostavljene
sopstvene programe, korelacija se protee ak i do onih
koji raspravljaju ovom pitanju na oigledno naunim
osnovama. To sugerie, iako ne dokazuje, da -ideolokai -nauna pitanja moda i nije tako jednostavno razgraniiti. Dakle, na pitanje da li je sociobiologija nauka
vredonosno neutralna tee je odgovoriti nego to se to u
prvi mah moglo pretpostaviti.
Da zakljuimo, neizbjeno je da se aktivnost poput
nauke, koja zauzima sutinski znaajno mjesto u modernom drutvu, i troi tako mnogo novca drutvene zajednice, nae pod udarom viestruke kritike. Takoer je
korisno znati, da bi nekritiko prihvatanje svega to
naunici kau i uine bilo i nezdravo i dogmatino.
153

Sasvim je sigurno da e nauka u 2 1 . stoljeu svojim

tehnolokim postignuima ostvariti uticaj na svakodnevni
ivot ak i u veoj mjeri no to je to danas sluaj.
D a k l e , pitanje: da li je nauka pozitivna? sve e vie
dobivati na znaaju. Filozofski osvrt moda i nee
proizvesti konaan, potpuno jasan odgovor na ovo
pitanje, ali moe pomoi u izboru sutinskih tema, te
ohrabriti racionalnu i uravnoteenu diskusiju o njima.

154

Hilary

Putnam

TO TEORIJE NISU

U ovom lanku razmatram ulogu teorija u empirijskoj

znanosti i napadam ono to bi se moglo nazvati prihvaenim
gleditem" da o teorijama treba misliti kao o djelomino
interpretiranim raunima" u kojima su samo opaajni termini" izravno interpretirani" (pri emu su teorijski termini
samo djelomino interpretirani" ili, neki ak kau, djelomino shvaeni").
Za poetak prikaimo prihvaeno gledite. To gledite
razdvaja nelogiki rjenik znanosti u dva dijela:
OPAAJNI TERMINI
TEORIJSKI TERMINI
termini kao
termini kao
crven"
elektron"
dodiruje"
san"
tap" itd.
gen" itd.
Osnova za diobu ini se da je slijedea: opaajni termini
odnose se na ono to bi se moglo nazvati javno opaljivim
stvarima i oni oznaavaju opaljive osobine tih stvari, dok
teorijski termini odgovaraju ostalim neopaljivim osobinama
i stvarima.
To podjela termina u dvije klase tada doputa generiranje
podjele iskaza u dvije 1 klase kako slijedi:
OPAAJNI ISKAZI
iskazi koji sadre
samo opaajne termine
i logiki rjenik
1

TEORIJSKI ISKAZI
iskazi koji sadre
teorijske termine

Ponekad se upotrebljava trodjelna dioba: opaajni iskazi, teorijski iskazi (koji sadre samo teorijske termine) i mijeani" iskazi (koji
sadre obje vrste termina). Ta se razrada ovdje ne razmatra, jer ona
ne izmie nijednom od nie iznijetih prigovora.

236

Najzad, znanstvena je teorija shvaena kao aksiomatski

sistem koji se moe smatrati prvotno neinterpretiranim i koji
dobiva empirijsko znaenje" kao rezultat specifikacije znaenja samo za opaajne termine. Zatim se smatra da se vrsta
djelominog znaenja prenosi na teoretske termine kao nekom
osmozom.
DIHOTOMIJA OPAAJNO TEORIJSKO
Moe se pomisliti na brojne distinkcije koje vape da budu
provedene (za poetak novi" termini nasuprot starim" terminima, struni termini nasuprot nestrunima, termini manje-vie specifini za jednu znanost nasuprot terminima zajednikima za mnoge). Ono to ovdje tvrdim naprosto je slijedee:
1) Problem za koji je smiljena ta dihotomija (kako je mogue interpretirati teorijske termine") ne postoji.
2) Osnovni razlog koji su neki ljudi naveli za uvo enje te
dihotomije pogrean je: naime, opravdanje u znanosti ne
ide nadolje" u pravcu opaajnih termina. U stvari, opravdanje u znanosti ide u bilo kojem pravcu koji moe odgovarati pri emu se vie opaajne tvrdnje ponekad
opravdavaju vie teorijskima i obrnuto. tavie, kako emo
vidjeti, dok pojam opaajnog izvjetaja ima neku vanost
u filozofiji znanosti, takvi se izvjetaji ne mogu identificirati na temelju rjenika koji sadre ili ne sadre.
3) U svakom sluaju, bilo da su razlozi za uvo enje te dihotomije dobri ili loi, gore izloena dvostruka distinkcija
(opaajni termini-teorijski termini, opaajni iskazi-teorijski
iskazi), u stvari, je potpuno neodriva. To u sada pokuati dokazati.
Na prvome mjestu, treba zapaziti da je dihotomija o kojoj raspravljamo uvedena kao eksplikativna a ne samo stipulativna podjela. To jest, rijei opaajno" i teorijsko" nemaju proizvoljna nova znaenja koja su im pripisivana; naprotiv, otprije postojee upotrebe tih rijei (osobito u filozofiji znanosti), pretpostavljamo, izotruju se i pojanjuju. A na
drugome mjestu, treba se prisjetiti da imamo posla s dvostrukom distinkcijom a ne samo s jednostrukom. To e rei,
dio teze koju kritiziram jest da se, kad se jednom povue
distinkcija izme u opaajnih i teorijskih termina kao gore, pomou nje moe povui distinkcija izme u teorijskih i opaajnih izvjetaja i tvrdnji (otprilike u smislu uobiajenu u metodolokoj raspravi). Sto mislim kad kaem da je ta dihotomija
potpuno neodriva" jest evo:
237

(A) Ako je opaajni termin" onaj koji se ne moe primijeniti na neto neopaljivo, tada opaajni termini ne postoje 2 .
(B) Mnogi termini koji se prvenstveno odnose na ono to bi
Carnap klasificirao kao neopaljive entitete" nisu teorijski termini; a bar neki teorijski termini odnose se prvenstveno na opaljive entitete.
(C) Opaajni izvjetaji mogu sadravati, a esto i sadre, teorijske termine.
(D) Znanstvena teorija, u pravom smislu te rijei, moe se
odnositi samo na opaljive entitete. (Darwinova teorija
evolucije u obliku kako je izvorno bila iznesena jedan je
primjer.)
Da zaponemo s pojmom opaajnog termina": Carnapova formulacija u Testability and Meaning (Carnap, 1955)
bila je da termin, da bi bio opaajni termin, ne samo da mora
odgovarati nekoj opaljivoj osobini, nego utvr ivanje da li je
osobina prisutna ili nije opaa mora biti u stanju izvriti u
relativno kratko vrijeme i uz visok stupanj potvr enosti. U
svojoj najnovijoj mjerodavnoj publikaciji (Carnap, 1956) Carnap je prilino kratak. On pie: Termini u Vo [opaajnom
rjeniku] jesu predikati koji oznauju opaljiva svojstva doga aja ili stvari (npr. plavo", vrue", veliko" itd.) ili opaljive odnose izme u njih (npr. ,,x je toplije od y", ,,x se dodiruje s y" itd.) (Carnap, 1956, str. 41). Jedine daljnje pojanjavajue opaske to sam ih mogao pronai jesu slijedee:
Ime ,opaajni jezik' moe se shvatiti u uem i u irem smislu; opaajni jezik u irem smislu ukljuuje dispozicijske termine. U ovom lanku uzimam opaajni jezik Lo u uem smislu" (Carnap, 1956, str. 63). Opaajno svojstvo moemo smatrati jednostavnim specijalnim sluajem provjerljive dispozicije: na primjer, operacija iznalaenja da li je neka stvar plava
ili siktava ili hladna sastoji se naprosto u gledanju, sluanju,
odnosno doticanju te stvari. Pa ipak, u rekonstrukciji tog jezika [moj kurziv] ini se zgodnim uzeti neka svojstva za koja
je procedura provjeravanja krajnje jednostavna (kao u danim
primjerima) kao izravno opaljiva i upotrebljavati ih kao primitivne pojmove u L 0 " (Carnap, 1956, str. 63).
Ti odlomci pokazuju da bar Carnap smatra da opaajni
termini odgovaraju osobinama koje se mogu otkriti bez pomo2

Ovdje zanemarujem mogunost trivijalnog konstruiranja termina

koji se odnose samo na opaljive entitete: naime, dodavanjem ,,i opaljiva je stvar" terminima koji bi se inae odnosili na neke neopaljive
entitete. Biti opaljiva stvar" u nekom je smislu vrlo teorijski izraz
a ipak se odnosi samo na opaljive entitete!

238

i instrumenata. Ali dadu li se uvijek tako otkriti? Ili se jedan opaajni termin moe ponekad odnositi na opaljivu stvar
a ponekad i na neku neopaljivu? Mada nisam bio u stanju
nai ma koji eksplicitan iskaz o tome, ini mi se da pisci poput Carnapa mora da zanemaruju injenicu da svi termini
ukljuivi opaajne termine imaju bar mogunost da se
odnose na neopaljive entitete. Stoga je njihov problem esto
bio formuliran u kvazihistorijskoj terminologiji Kako su
teorijski termini mogli biti uvedeni u jezik?" A uobiajena
rasprava snano namee zakljuak da se time misli na slijedeu zagonetku: ako zamislimo vrijeme kada su ljudi mogli
govoriti samo o opaljivim entitetima (nisu imali na raspolaganju nijedan teorijski termin), kako su uope uspjeli poeti
govoriti o neopaljivim entitetima?
Mogue je da ovdje inim nepravdu Carnapu i njegovim
sljedbenicima. Ipak, polemike na stranu, slijedee toke moraju biti naglaene:
(1) Termini koji se odnose na neopaljive entitete u stvarnoj
se povijesti znanosti stalno tumae uz pomo ve postojeih
izraza koji se odnose na neopaljive entitete. Nikada nije bilo
jezikog stadija u kojem je bilo nemogue govoriti o neopaljivim entitetima. Cak i trogodinje dijete moe razumjeti
priu o ljudima koji su premali da bismo ih mogli vidjeti" 3
a u tom izrazu ne javlja se niti jedan teorijski termin.
(2) Nema niti jednog termina o kojem je istina da ne bi mogao
(bez promjene ili proirenja svog znaenja) biti upotrijebljen
tako da se odnosi na neopaljive entitete. Na primjer, Newton
je tako upotrijebio crveno" kad je pretpostavio da se crvena
svjetlost sastoji od crvenih estica4.
3

Von Wright je (u razgovoru) nabacio misao da je to proirena

upotreba jezika (jer mi najprije nauimo rijei poput ljudi" u vezi
s ljudima koje moemo vidjeti). Me utim, taj argument iz naina na
koji uimo upotrebljavati tu rije" ini se nevaljanim (usp. Fodor, 1961).
4
Neki autori (premda ne Carnap) tumae razumljivost takva govora pomou logiki moguih submikroskopskih opaaa. Ali (a) takvi
opaai ak niti po Nevvtonovoj teoriji ne bi mogli vidjeti pojedinane
fotone (ili estice svjetlosti); i (b) kad se jednom uvedu takvi fiziki
nemogui (premda logiki mogui) opaai", zato ne ii dalje pa
imati opaae s osjetilima za elektrini naboj ili zakrivljenost prostora itd.? Valjda zato to mi moemo vidjeti crveno, ali ne naboj. Ali
u tom sluaju to upravo i dokazuje da mi razumijemo crveno" ak i
kada se primjenjuje izvan naeg normalnog dosega" ak i ako ga
uimo ostenziono, bez objanjavanja te injenice. (Objanjenje lei u
ovome: da razumijevanje ma kojeg termina ak i crveno" ukljuuje bar dva elementa: usvajanje sintakse prirodnog jezika i stjecanje
neke pozadine Ideja. Prenaglaavanje naina kako se crveno" pouava
dovelo je neke filozofe do toga da pogreno razumiju kako se ono ui.

239

Ukratko: ako je opaajni termin" termin koji se moe,

u naelu, upotrijebiti samo tako da se odnosi na opaljive
stvari, onda nema opaajnih termina. Ako se, s druge strane,
prizna da se izrazi koji se sastoje od samo opaajnih termina
mogu odnositi na neopaljive entitete, nema vie nikakva raztoga da se tvrdi niti da teorije i pekulacije o neopaljivim
dijelovima svijeta moraju sadravati teorijske (=neopaajne)
termine" niti da postoji ma kakav opi problem u pogledu
toga kako se mogu uvoditi termini koji se odnose na neopaljive entitete. Oni filozofi koji vide tekoe u tome kako mi
razumijemo teorijske termine trebali bi vidjeti jednake tekoe u tome kako mi razumijemo crveno" i manje od".
Toliko o pojmu opaajnog termina". Dakako, ovjek moe
priznati to to je upravo dokazivano da se opaajni termini" u nekim kontekstima primjenjuju i na neopaljive entitete a zadrati tu klasu (s prikladnim upozorenjem u pogledu toga kako treba razumjeti oznaku opaajni termin").
Ali moemo li se sloiti s tim da komplementarnu klasu
ono to bi trebalo nazvati neopaajnim terminima" treba
oznaiti kao teorijske termine"? Ne, jer izjednaavanje teorijskog termina" s terminom (razliitim od dispozicijskih
termina" kojima je u Carnapovoj shemi dano posebno mjesto) koji oznauju neku neopaljivu osobinu" neprirodno je i
pogreno. U drugu ruku, jasno je da je to golemo (i, vjerujem,
nedovoljno motivirano) proirenje obine upotrebe da se termini kao to su ljutit", voli" itd. klasificiraju kao teorijski termini" naprosto zato to se, navodno, ne odnose na ono
to je javno opaljivo. Teorijski je termin u pravom smislu
rijei onaj koji dolazi iz neke znanstvene teorije (a u 30 godina pisanja o teorijskim terminima" gotovo je netaknut problem to je stvarno karakteristino za te termine). U tom smislu (a smatram da je taj smisao vaan za raspravu o znanosti)
satelit" je, na primjer, teorijski termin (premda su stvari
na koje se on odnosi sasvim opaljive 5 ) a izraz ne voli" oito
nije.
Na nau bi se dosadanju kritiku moglo odgovoriti tako
da se prva dihotomija (dihotomija termina) preimenuje u opaajno naspram neopaajnog" i da se na prikladan nain suzi"
pojam opaanja". Ali ozbiljnije su tekoe vezane s poistoB

Carnap bi moda iskljuio satelit" kao opaajni termin s razloga da treba razmjerno mnogo vremena da se prostim okom provjeri
da je neto satelit ak i ako je satelit blizu matinom tijelu (premda
bi se o tome moglo sporiti). Ipak, satelit" ne moe biti iskljuen niti
iz sasvim drugog razloga da su mnogi sateliti predaleko da bi se
mogli vidjeti (a to je razlog koji prvi pada na pamet), jer isto vrijedi
i za golemu veinu crvenih stvari.

240

vjeivanjem na kojem se temelji druga dihotomija s poistovjeivanjem teorijskih iskaza" s iskazima koji sadre neopaajne (teorijske") termine i opaajnih iskaza" s iskazima
u opaajnom rjeniku".
Da opaajni iskazi mogu sadravati teorijske termine lako
je ustanoviti. Na primjer, lako je zamisliti situaciju u kojoj
bi se mogla pojaviti slijedea reenica: Mi smo tako er opaali stvaranje dva para elektrona i pozi trona".
S tim se prigovorom ponekad nastoji tako izii nakraj da
se predlae relativiziranje" opaajno-teorijske dihotomije
prema kontekstu. (Carnap, me utim, odbacuje taj nain u lanku to smo ga citirali.) ini mi se da taj prijedlog relativiziranja" dihotomije nije od osobite pomoi. U prvom redu,
lako se moe zamisliti kontekst u kojem bi se izraz elektron" pojavio u istom tekstu i u opaajnim izvjetajima i u
teorijskim zakljucima na temelju tih izvjetaja. (Tako da bi
dolo do iskrivljavanja ako bi se pokualo staviti taj termin
bilo u kutiju za opaajne termine" bilo u kutiju za teorijske termine".) U drugom redu, za koji je filozofski problem
ili svrhu potrebna ak i relativizirana dihotomija?
Uobiajeni je odgovor da se ponekad iskaz A (opaajni)
nudi u potporu iskaza B (teorijskog). Tada, da bismo objasnili
zato i sam A nije stavljen u pitanje u tom kontekstu, treba da
budemo u stanju rei da u tom kontekstu A fungira kao opaajni izvjetaj. Ali time se pogreno shvaa ono to sam htio
dokazati! Ja ne poriem potrebu za jednim pojmom kao to
je opaajni izvjetaj". Ono to poriem jest da distinkcija
izme u opaajnih izvjetaja i, me u ostalim, teorijskih iskaza
moe ili treba da se povlai na temelju rjenika. Pored toga,
relativizirana dihotomija nee posluiti Carnapovim svrhama.
Teko da se moe braniti teza da su teorijski termini samo
djelomino interpretirani, dok su opaajni termini potpuno
interpretirani, ako ne postoji otra crta izme u te dvije klase.
(Prisjetite se da Carnap kao svoj problem uzima rekonstrukciju jezika", ne nekog izdvojenog znanstvenog konteksta.)
DJELOMINA INTERPRETACIJA
Pojam djelomine interpretacije" ima prilino udnu povijest taj termin svakako ima struni prizvuk i netko tko
bi ga susreo u Carnapovim, Hempelovim ili mojim 6 radovima
8

Upotrebljavao sam taj pojam nekritiki u Mathematics and the

existence of abstract entities" (Putnam, 1957). Iz diskusije se ini da
sam imao na umu pojam djelomine interpretacije", (2) dolje, ili neki
srodan pojam. (Vie ne mislim niti da je od pomoi zamiljati teoriju
skupova kao djelomino interpretiran raun" u kojem je samo nominalistiki jezik" izravno interpretiran, niti da je matematiku za svrhe
filozofske rasprave najbolje izjednaiti s teorijom skupova.)

16

241

svakako bi s pravom pretpostavio da je to termin iz matematike logike za iju se tonu definiciju pretpostavlja da je
odve dobro poznata a da bi je trebalo ponavljati. alosna je
injenica da tome nije tako! U stvari, taj je termin uveo Carnap u jednom odjeljku svoje monografije (Carnap, 1939) bez
definicije (Carnap je ustvrdio bez objanjenja da interpretirati opaajne termine nekog rauna automatski znai djelomino interpretirati" teorijske primitivne pojmove) a kasnije
su ga upotrebljavali Carnap i drugi autori (ukljuivi i mene)
uz obilne unakrsne referencije, ali bez daljnjeg objanjenja.
Moe se pomiljati (bar) na tri stvari koje bi djelomina
interpretacija" mogla znaiti. Pokuat u pokazati da nijedno
od ta tri znaenja nije ni od kakve koriste u vezi s interpretiranjem znanstvenih teorija". Na moje raspravljanje imala
je utjecaj opaska Ruth Anne Putnam da ne samo da je taj
pojam bio upotrebljavan bez ikakve definicije nego je bio
primjenjivan bez razlike na termine, teorije i jezike.
(1) Tom bi se terminu moglo dati slijedee znaenje iz
matematike logike (ovdje pretpostavljam upoznatost s pojmom modela" formalizirane teorije): djelomino interpretirati" neku teoriju znai specificirati ne-praznu klasu intendiranih modela. Ako specificirana klasa ima jedan lan, interpretacija je potpuna; ako ima vie od jednog lana, u pravom
je smislu djelomina.
(2) Djelomino interpretirati termin P moglo bi (za verifikacionista kakav je Carnap) znaiti specificirati postupak verificiranja i opovrgavanja. Ako je a x individualna konstanta
koja oznauje jedinku a t (Carnap esto kao jedinke uzima prostorno-vremenske toke pretpostavljajui za fiziku jezik polja") i ako je mogue verificirati P(a t ), onda je jedinka Cj u
dosegu termina P; ako je P(aJ opovrgljivo, onda je a, u dosegu od P, negaciji od P; a ako se postojei postupci provjeravanja ne odnose na <Z[ (npr. ako
ne zadovoljava prethodne uvjete specificirane u postupcima provjere), onda je nedefinirano da li je a x unutar ili izvan dosega od P.
Ovaj pojam djelomine interpretacije termina neposredno
se odnosi na termine uvedene redukcijskim reenicama 7 (Carnap ih naziva istim dispozicijskim terminima"). U tom sluaju jedinka a^ ili je u dosegu od P ili u dosegu od P, pod
uvjetom da je antecedens bar jedne redukcijske reenice koja
uvodi" termin P istinit za ay, a inae je nedefinirano da li je
P(ai) istinito ili ne. Ali to se moe protegnuti na teorijske
primitivne pojmove u nekoj teoriji na slijedei nain: ako
7

242

Za definiciju tog pojma vidi Carnap (1955).

P(a 1) slijedi iz postulata i definicija teorije i/ili skupa svih

istinitih opaajnih reenica, tada % jest u dosegu od P; ako
P(ii) slijedi iz postulata i reenica teorije i/ili skupa svih istinitih opaajnih reenica, tada je a\ u dosegu od P; u svim
drugim sluajevima P(aJ ima nedefiniranu istinosnu vrijednost.
(3) Najjednostavnije bi se moglo rei da djelomino interpretirati formalni jezik znai interpretirati dio tog jezika (npr.
pronai prijevode na obini jezik za neke termine a druge
ostaviti kao obine nespecificirane simbole).
Od ta tri pojma prvi nee posluiti Carnapovim svrhama
zato to je nuno upotrebljavati teorijske termine da bi se specificirala ak i klasa intendiranih modela za uobiajene znanstvene teorije. Razmotrite stoga problem specificiranja intendiranih vrijednosti individualnih varijabla. Ako je taj jezik
jezik estica", onda se individualne varijable proteu preko
stvari" ali stvari u teorijskom smislu, ukljuujui toke
mase i sisteme toaka masa. Sigurno je neobino uzimati pojam fizikog predmeta" bilo kao opaaj ili kao isto logiki
pojam kad on postaje dovoljno irok da ukljuuje tokaste
elektrone na jednom kraju i galaksije na drugom. U drugu
ruku, ako taj jezik jest jezik polja", onda je nuno rei da
se individualne varijable proteu preko prostorno-vremenskih
toaka a tekoa je ista kao kod pojma fizikog predmeta".
Prelazei na rjenik predikata i funkcijskih simbola, razmotrimo, na primjer, problem specificiranja bilo jedinstvene
intendirane interpretacije bilo prikladne klase modela za Maxwellove jednadbe. Moramo u najmanju ruku rei da je za
E i H intendirano da kao vrijednosti imaju vektorske funkcije
prostorno-vremenskih toaka i da apsolutne vrijednosti tih
vektora treba da mjere, grubo reeno, silu nezavisnu o brzini
na maloj probnoj estici po jedinici naboja i silu zavisnu o
brzini po jedinici naboja. Moglo bi se silu poistovjetiti s umnokom mase i (odgovarajue komponente) ubrzanja i izai
nakraj sa spominjanjem (idealizirane) probne estice putem
redukcijskih reenica", ali jo su nam uvijek ostali masa",
naboj" i, dakako, prostorno-vremenska toka". (Naboj" i
masa" imaju kao vrijednosti realnu funkciju, odnosno ne-negativnu realnu funkciju prostorno-vremenskih toaka; a
za vrijednosti tih funkcija pretpostavlja se da mjere intenzitete kojima su odre ene fizike veliine prisutne u tim toj>
kama gdje je posljednja reenica nuna da iskljui oigledno
neitendirane intrepretacije koje se nikada ne mogu eliminirati na drugi nain.)
16*

243

(Jedna ograda: rekao sam da su teorijski termini nuni

za specifikaciju ak i klase intendiranih modela ili modela
koje bi realistiki nastrojen uenjak mogao prihvatiti kao ono
na to misli. Ali fiziki predmet", fizika veliina" i prostorno-vremenska toka" nisu osim ovog posljednjeg
nita vie teorijski termini" u bilo kojem idiomatskom smislu nego to su opaajni termini". Nazovimo ih ovoga puta
naprosto terminima irokog spektra" zapaajui da oni
postavljaju umnogome iste probleme kao i neki metaznanstveni termini, na primjer sama znanost". O njima bismo
mogli rei, kao to Quine veli za ovaj potonji termin (Quine,
1957), da nisu unaprijed definirani prije nam sama znanost
kae (uz mnogo promjena miljenja) to je djelokrug znanosti" ili neke pojedinane znanosti, na primjer kemije, to
je predmet", to su fizike veliine". Na taj nain ti termini, premda nisu teorijski termini", tee da na koncu steknu
struno znaenje posredstvom teorijskih definicija.)
Daljnja je potekoa s prvim pojmom djelomine interpretacije" u tome to teorije s neistinitim opaajnim konzekvencama nemaju nikakvu interpretaciju (zato to nemaju modela koji je standardan" u odnosu na opaajne termine). To
se nesumnjivo protivi naoj uobiajenoj predodbi interpretacije prema kojoj je takva teorija pogrena a ne besmislena.
Drugi pojam djelomine interpretacije to smo ga naveli
izgleda mi potpuno neadekvatan ak i za tzv. iste dispozicijske termine", na primjer otopiv". Pretpostavimo tako za
volju jednostavnosti primjera da postoji samo jedan poznati
nain provjere za otopivost" uranjanje predmeta u vodu.
Moemo li stvarno prihvatiti zakljuak da rei da je otopivo
neto to nikad nije uronjeno u vodu ima potpuno nedefiniranu istinosnu vrijednost?
Pretpostavimo sada da primijetimo da se sve kockice eera koje uranjamo u vodu otapaju. Na temelju tog svjedoanstva mi zakljuujemo da je sav eer otopiv ak i kockice koje nikada nisu uranjane u vodu. Prema gleditu koje
kritiziramo, to treba opisati prije kao lingvistiki uglavak"
nego kao otkrie"! Prema tom pojmu djelomine interpretacije, naime, ono to inimo jest to da dajemo terminu otopiv" novo znaenje ,,otopiv-u-starom-smislu-ili-eer"; i ono
to mi redovno opisujemo kao svjedoanstvo za to da su u
vodu neuronjene kocke eera otopive, trebalo bi prije opisati kao svjedoanstvo da je nae novo znaenje termina otopiv" kompatibilno s izvornom bilateralnom redukcijskom reenicom".
244

Tako er, premda e sad biti istina rei eer je otopiv",

rei, recimo, o mnogim grumenima soli da su oni otopivi, jo
e uvijek imati potpuno nedefiniranu istinosnu vrijednost.
Promjena znaenja" redovno se odnosi na onu vrstu
stvari koja se desila rijei knave" (koja je neko znaila
,,boy") a proirenje znaenja" redovno se odnosi na onu
vrstu stvari koja se u Portugalu desila rijei za obitelj (,,familhia") koja je poela obuhvaati sluinad. U tom smislu,
za koji se ujedno ini da je jedini koji je koristan za lingvistiku teoriju, naprosto je neistinito rei da je u opisanu
sluaju (zakljuivanje da je eer otopiv) rije otopiv" pretrpjela bilo promjenu bilo proirenje znaenja. Otkrie moe
proiriti metodu verifikacije, ali to je samo dokaz da verifikacija nije znaenje.
U svakom sluaju, ne ini se da postoji ma koji razlog
zato se ne moemo sloiti s uobiajenim prikazom. Ono to
smo cijelo vrijeme mislili sa To je otopivo" bilo je, dakako,
Kad bi bilo u vodi, to bi se otopilo"; a sluaj to smo ga opisali moe se ispravno opisati kao sluaj izvo enja induktivnog
zakljuka na konkluziju da svi ti predmeti (grumeni eera, uronjeni u vodu ili ne) jesu otopivi u tom smislu. Takoer, nema razloga da odbacimo gledite koje je zacijelo ugraeno u nau upotrebu termina otopiv", da ima tono odreenu (ali ponekad nepoznatu) istinosnu vrijednost rei za bilo
to (odgovarajue veliine i vrstoe) da je ono otopivo, bilo
da to zadovoljava uvjet za trenutno poznati nain provjere
ili ne. Obino se iznosi prigovor da nije jasno to to znai"
rei Kad bi to bilo u vodi, ono bi se otopilo"; ali nema lingvistikog dokaza za tu nejasnou. (Da li to ljudi tumae na
razliite naine? Da li trae neku parafrazu? Dakako, postoji
filozofski problem koji se tie nune povezanosti", ali ne
smije se brkati to da je neka rije povezana s nekim filozofskim problemom s time da ona ima nejasno znaenje.)
Dolazei sada do teorijskih termina (radi jednostavnosti
pretpostavljam da na svijet nije kvantno-mehanian) ako elimo uope ouvati uobiajenu sliku svijeta, zacijelo elimo
rei da ima odre enu istinosnu vrijednost rei da unutar svakog ne odve malog podruja X postoji jedan helijev atom.
Ali, u stvari, nai uvjeti provjere ak ako i dopustimo provjere koje implicira neka teorija kao to je bilo skicirano gore
pod (2) nee se moi primijeniti, na primjer, na mala podruja X u unutranjosti Sunca (ili u unutranjosti mnogih
tijela u mnogim trenucima). Tako dobivamo slijedei anomalijski rezultat: istina je rei da ima mnogo helijevih atoma u
Suncu, ali nije niti istinito niti neistinito rei da se jedan od

245

njih nalazi unutar bilo kojeg malog podruja X! Slino e se

stvari doga ati u vezi s teorijskim iskazima o veoma velikim
predmetima; na primjer, moglo bi biti niti istinito niti neistinito" da je prosjena zakrivljenost prostora pozitivna ili da
je univerzum konaan. I iznova, savreno uobiajena znanstvena otkria stalno e se morati opisivati kao lingvistiki uglavci", proirenja znaenja" i tako dalje.
Najzad, tree znaenje djelomine interpretacije" vodi
do gledita da teorijski termini uope nemaju znaenja, da su
samo sredstva za raunanje, i stoga je ono neprihvatljivo.
Da rezimiramo: vidjeli smo da je svaki od triju pojmova
djelomine interpretacije" o kojima smo raspravljali ili neprikladan za Carnapove svrhe (zapoinjanje s opaajnim terminima) ili nespojiv s prilino minimalnim znanstvenim realizmom; a pored toga, onaj drugi pojam ovisi o grubim i dubioznim promjenama u naoj upotrebi jezika. Tako ni u jednome od tih znaenja nije djelomino interpretirani raun u
kojem su izravno interpretirani samo opaajni termini" prihvatljiv model za neku znanstvenu teoriju.
UVO ENJE TEORIJSKIH TERMINA
Raspravljali smo o predloenom rjeenju za jedan filozofski problem. Ali u emu jest problem?
O problemu se ponekad govori kao o problemu interpretiranja", to jest davanja znaenja teorijskim terminima
u znanosti. Ali to ne moe biti neki naroit opi problem (dakako, to moe biti problem u specifinim sluajevima). Zato
ovjek ne bi bio u stanju dati znaenje nekog teorijskog termina (upotrebljavajui, ako je potrebno, druge teorijske termine, termine irokog spektra" itd.)? Problem bi se mogao preformulirati dati znaenje teorijskih termina upotrebljavajui samo opaajne termine. Ali tada, zato bismo pretpostavili
da to jest ili bi trebalo biti mogue?
Moe se rei neto poput ovoga: pretpostavimo da sastavljamo rjenik" teorijskih termina. Ako dopustimo da se teorijski termini pojavljuju i kao natuknice" i u definicijama,
tada e u naem rjeniku postojati cirkularnost". Ali cirkularnosti postoje u svakom rjeniku!
Moda smo blie problemu ako opazimo da su rjenici,
mada korisni, korisni samo govornicima koji ve znaju dobar
dio jezika. Ne moe se nauiti svoj maternji jezik zapoinjui
od rjenika. To namee misao da je stvarno problem dati prikaz kako se naui upotreba teorijskih termina (u ivotnoj po-

246

vijesti jednog pojedinanog govornika); ili moda kako se teorijski termini uvode" (u povijesti jezika).
Da uzmemo prvi oblik problema (uenje jezika kod pojedinanog govornika): ini se da se teorijski termini ue u biti
na onaj nain na koji se ui veina rijei. Ponekad nam se
daju leksike definicije (npr. lagar je krianac izme u lava
i tigra"); ee mi naprosto oponaamo druge govornike; mnogo puta kombiniramo to dvoje (npr. daje nam se leksika definicija iz koje dobivamo grubu ideju o upotrebi a onda putem
oponaanja svi vie uskla ujemo svoje jezino ponaanje s
onim drugih govornika).
Pria u vezi s uvo enjem novih strunih termina u jezik
priblino je slina. Obino uenjak uvodi termin putem neke
vrste parafraze. Na primjer, masa" bi se mogla objasniti kao
ona fizika veliina koja odre uje kako se snano neko tijelo
odupire dobivanju ubrzanja, npr. ako neko tijelo ima dvostruku masu, njemu e dvostruko tee biti dati ubrzanje".
(Umjesto fizike veliine" moglo bi se rei obinim jezikom
ona osobina tijela", ono u tijelu t o . . . " Takvi pojmovi iroka spektra" javljaju se u svakom prirodnom jeziku; a na
sadanji pojam fizika veliina" ve je krajnje profinjenje.
Cesto, kao u sluaju sile" i mase", termin e biti jedan od
termina obinog jezika ija se nova struna upotreba u nekom
pogledu sasvim nastavlja na obinu upotrebu. U takvim se
sluajevima leksika definicija esto izostavlja a na njezinu
mjestu imamo samo iskaz o nekim razlikama izme u obine
upotrebe i strune upotrebe koja se uvodi. Obino iz tih eksplicitnih metalingvistikih iskaza dobivamo tek grubu predodbu u upotrebi strunog termina a ta se gruba predodba potom
precizira itanjem teorije ili teksta u kojem se taj termin upotrebljava. Ipak, ne bi trebalo previdjeti ulogu eksplicitnog metalingvistikog iskaza: teko da bi se moglo s razumijevanjem
itati tekst ili struni lanak da nema za ravnanje niti eksplicitnih metalingvistikih iskaza niti prethodne i srodne upotrebe strunih rijei.
Pouno je usporediti ovdje situaciju s logikim veznicima
u njihovoj modernoj strunog upotrebi. Mi uvodimo precizno
i struno znaenje za ili", ne", ako onda" i tako dalje,
upotrebljavajui iz obinog jezika neprecizno ili, i, ne i tako
dalje. Na primjer, kaemo: ,,A V B bit e istinito ako je A
istinito i bit e istinito ako je B istinito a bit e neistinito ako
je A neistinito i B je nestinito. Napose, A V B bit e istinito
ak i ako su i A i B istiniti." Obratite panju na to da nitko
nije predloio da se kae da je ,,V" samo djelomino inter-

247

pretirano" zato to i", ako" itd. upotrebljavamo na obian

neprecizan nain kad ga uvodimo".
Ukratko, mi moemo postii i postiemo to da upotrebljavajui neprecizan jezik uvodimo precizan jezik. To je poput
svake upotrebe oru a: upotrebljavamo manje savreno za izradbu savrenijega. Kao drugo, postoje ak ideje koje se mogu
izraziti u preciznijem jeziku a koje se nisu mogle razumljivo
izraziti u izvornom jeziku. Tako, da pozajmimo primjer koji
potjee od Alonza Churcha, iskaz u obliku {[(A => B) => B] B}
vjerojatno se ne moe razumljivo izraziti u obinom jeziku
premda ga se moe razumjeti im imamo objanjenje za => "
u obinom jeziku.
Mogue je, me utim, da se pretpostavi da je problem u
ovome: formalizirati postupak uvo enja strunih termina. Pokuajmo iskuati taj problem na naem posljednjem primjeru
(logikim veznicima). Jasno je da bismo mogli formalizirati
postupak uvo enja uobiajenih istinosno-funkcionalnih veznika. Samo bi trebalo da iz obinog jezika" uzmemo kao primitivne pojmove i, ili, ne u njihovim obinim (nepreciznim) znaenjima i tad bismo mogli izravno napisati takve karakterizacije poput one gore navedene za veznik ,,V". Ali kad bi netko
rekao: elim da uvedete logike veznike, kvantifikatore i tako
dalje bez ikakvih nepreciznih primitivnih pojmova (jer upotrebljavanje nepreciznih pojmova nije racionalna rekonstrukcija") i tako er bez ikakvih logikih simbola kao primitivnih
pojmova (jer bi to bilo cirkularno")", mi bismo naprosto morali rei da je zadatak neostvariv.
Meni se taj sluaj u velikoj mjeri ini jednakim onome s
teorijskim terminima". Ako kao primitivne pojmove uzmemo
ne samo opaajne termine" i logike termine" nego tako er
termine irokog spektra" koje smo ranije spomenuli (stvar",
fizika veliina" itd.) i moda neke neprecizne ali korisne
pojmove iz obinog jezika na primjer tee dobiva ubrzanje", odre uje" , onda moemo uvesti teorijske termine bez
tekoa.
(1) Neki se teorijski termini stvarno dadu eksplicitno definirati u Carnapovu opaajnom jeziku". Pretpostavimo tako
da imamo teoriju prema kojoj se sve sastoji od klasinih"
elementarnih estica malih protegnutih pojedinanih estica; i pretpostavimo da se dvije od njih ne mogu dodirivati. Tad
bi se elementarna estica", koja je teorijski termin" ako je
ita teorijski termin, mogla eksplicitno definirati: X je elementarna estica = X se ne moe rastaviti na dijelove Y i Z
koji se ne dodiruju i gornja definicija zahtijeva samo pojmove ,,X je dio od Y" i ,,X se dodiruje s Y". (Ako uzmemo

248

dodirivanje" kao refleksivan odnos, onda se dio od" moe

pomou njega definirati: X je dio od Y = sve to se dodiruje
s X dodiruje se s Y. Tako er, Y i Z ine dekompoziciju" od
X ako (i) nita nije dio i od Y i od Z; (ii) X nema dijela koji
ne sadri nijedan dio zajedniki bilo s Y ili sa Z. Me utim,
po mome miljenju, bilo bi sasvim razumno uzeti dio od" kao
logiki primitivni pojam zajedno sa je lan od" premda se
Carnap vjerojatno ne bi sloio.)
Zapaamo da na prvi pogled iznena ujua mogunost definiranja oigledno teorijskog termina elementarna estica"
u Carnapovu opaajnom jeziku" poiva na injenici da je pojam fizikog predmeta prokrijumaren u taj jezik u samoj
interpretaciji individualnih varijabla.
(2) Karakterizacija kakvu smo gore dali za masu" (upotrebljavajui pojam tee dobiva ubrzanje") mogla bi se formalizirati. Opet pojam irokog spektra (fizika veliina") igra
ulogu u definiciji.
Ali nanovo, nitko ne bi normalno elio formalizirati tako
oigledno neformalne definicije teorijskih termina. I nanovo,
ako netko kae: elim da uvedete teorijske termine upotrebljavajui samo Carnapove opaajne termine, moramo rei da se
to, izuzimajui specijalne sluajeve (kao onaj klasinog" pojma elementarne estice), ini nemoguim. Ali zato bi to trebalo biti mogu:e? I kakvu filozofsku pouku bismo morali izvui iz te nemogunosti? Moda samo ovu: da smo kadri
imati tako bogat teorijski rjenik kao to ga imamo zato to,
hvala nebesima, nikada nismo bili u poloaju da imamo samo
Carnapov opaajni rjenik na raspolaganju.

LITERATURA
1. Carnap, R. The Foundations of Logic and Mathematics
u International Encyclopedia of Unified Science, Chicago, University of Chicago Press, 1939.
2. Carnap, R. ,,Testability and Meaning" u Readings in
the Philosophy of Science, uredili H. Feigl i M. Brodbeck, New
York, AppIeton-Century-Crofts, 1955.
3. Carnap, R. The Methodological Character of Theoretical Concepts" u Minnesota Studies in the Philosophy of
Science vol. I, uredili H. Feigl i M. Scriven, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1956.
249

4. Fodor, J. A. ,,0f Words and Uses", lnquiry 4, 1961, str.

190208.
5. Putnam, H. Mathematics and the Existence of Abstract Entities", Philosophical Studies 7, 1957, str. 8188.
6. Quine, W. The Scope and Language of Science", British Journal for the Philosophy of Science 8, 1957, str. 117.

250

Poglavlje 4
Realizam i a n t i r e a l i z a m

Jo od drevnih vremena, u filozofiji se vodi debata izmeu dvije suprotstavljenje kole filozofske misli, realizma
i idealizma. Realizam smatra da fiziki svijet postoji
neovisno o ljudskoj misli i percepciji. Idealizam to
porie i tvrdi da je fiziki svijet na neki nain zavisan
od svjesne aktivnosti ljudi. Veini ljudi realizam se ini
vjerodostojniji od idealizma, jer je on u skladu sa
gleditem zdravog razuma po kojem su injenice o svijetu negdje vani i samo ekaju da ih otkrijemo. To nije
sluaj sa idealizmom. Uistinu, na prvi pogled idealizam
izgleda izuzetno udan. Budui da e stijene i drvee
najvjerovatnije postojati ak iako ljudska vrsta izumre u
kojem smislu je njihovo postojanje ovisno o ljudskom
umu? Ustvari, ovaj problem je ipak suptilniji od pomenutog pitanja, pa filozofi i danas raspravljaju o njemu.
Iako tradicionalni sukob izmeu realizma i idealizma
pripada podruju filozofije koje nazivamo metafizika,
on, zapravo i nema puno toga zajednikog sa naukom.
Predmet nae panje u ovom poglavlju bit e vie usmjeren na modernu debatu koja se tie nauke u uem
smislu, i na neki nain je analogna tradicionalnom
tumaenju. Ta debata se vodi izmeu stajalita poznatog

kao nauni realizam i njegove suprotnosti antirealizma

ili instrumentalizma. U tekstu koji slijedi, rije "realizam koristit emo da oznaimo nauni realizam, a rije
realista emo imenovati naunog realistu.

66

Nauni realizam i antirealizam

Poput veine filozofskih izama, nauni realizam javlja
se u mnogo razliitih verzija, dakle, ne moe biti jednoznano definiran. Meutim, osnovna ideja je jasna.
Realisti smaraju da je cilj nauke obezbijediti istinit opis
svijeta. To moe izgledati kao prilino bezazlena ideja,
jer je sigurno da niko ne smatra da nauka ima za cilj
dati pogrean opis svijeta. Antirealisti ne misle tako. Oni
smatraju da je cilj nauke obezbijediti istinski opis
odreenog dijela svijeta - vidljivog dijela. to se tie
nevidiljivog dijela svijeta, prema miljenju antirealista,
nije znaajno da li nauka kae da je taj dio svijeta istinit
ili nije.
ta tano antirealisti podrazumijevaju pod vidljivim
dijelom svijeta? Oni smatraju da je to svakodnevni svijet
stolova i stolica, drvea i ivotinja, epruveta i plamenika, grmljavine i snjene vijavice, itd. Pojmove poput
nabrojanih, ljudska bia mogu direktno percipirati - to
znai nazvati ih vidljivim. Neke naune grane bave se
iskljuivo vidljivim objektima. Primjer takve naune
grane je paleontologija, ili prouavanje fosila. Fosili se
mogu promatrati na jednostavan nain. Moe ih promatrati svako sa ulom vida koje normalno funkcionira.
Meutim, ostale nauke bave se nevidljivim dijelovima
realiteta. Fizika je oigledan primjer. Fiziari oblikuju
teorije o atomima, elektronima, kvarkovima, leptonima i
ostalim udnim esticama, medu kojima se niti jedna ne
moe promatrati u uobiajenom smislu te rijei. Ovakvi
entiteti su izvan ljudske moi zapaanja.
U odnosu prema naukama poput paleontologije, realisti
i antirealisti su suglasni. Poto su fosili vidljivi, teza
realista da nauka ima za cilj istinski opisati svijet, i antirealista da nauka ima za cilj istinski opisati vidljivi svijet, oigledno koincidiraju, barem kada je u pitanju
67

prouavanje fosila. Meutim, kada je rije o naukama

poput fizike, realisti i anti realisti ne mogu se nazvati
istomiljenicima. Realisti kau da, kada fiziari prezentiraju teorije o elektronima i kvarkovima, oni pokuavaju
obezbijediti istinit opis subatomskog svijeta, upravo kao
to paleontolozi pokuavaju obezbijediti istinit opis svijeta fosila. Antirealisti se ne slau sa tom tezom: oni
vide fundamentalnu razliku izmeu teorija u subatomskoj fizici i teorija u paleontologiji.
ta antirealisti smatraju da fiziari imaju na umu kada
govore o nevidljivim entitetima? Obino smatraju da su
takvi entiteti samo pogodna fikcija koju su uveli fiziari
da bi se potpomogli u predvianju vidljivih fenomena.
Da bismo ilustrirali to o emu govorimo, razmotrit emo
kinetiku teoriju gasova koja kae da svaka koliina gasa
sadri veliki broj izuzetno malih entiteta u kretanju. Ovi
entiteti - molekule - vidljivi su. Iz kinetike teorije moemo dedukovati razliite posljedice o vidljivom ponaanju gasova, npr., da e zagrijavanje gasa uzrokovati njegovo irenje ukoliko pritisak ostane konstantan, to se i
eksperimentalno moe potvrditi. U skladu sa miljenjem
antirealista, jedina svrha pretpostavljanja nevidljivih entiteta u okviru kinetike teorije lei u dedukovanju posljedica takve vrste. Nije znaajno da li gasovi uistinu sadre molekule u kretanju; sutina kinetike teorije i nije
da istinito opie skrivene injenice, ve samo da obezbijedi odgovarajui nain predvianja opservacija. Sada
nam je jasno zbog ega se antirealizam ponekad naziva
instrumentalizam - on naune teorije smatra instrumentima koji nam pomau da predvidimo vidljive fenomene,
a ne pokuajima opisa skrivene prirode realiteta.
Poto se debata izmeu realizma i antirealizma tie cilja
nauke, neko bi mogao doi na ideju da se ona moe
jednostavno razrijeiti postavljenjem pitanja samim
68

naunicima. Zato ne bismo organizirali anketu medu

naunicima koja bi dala odgovor na pitanje: koji je
njihov cilj? Meutim, ova sugestija nema smisla, jer se
njome izraz cilj nauke shvata suvie doslovno. Kada
pitamo za cilj nauke, ne pitamo za ciljeve naunika
pojedinaca, ve postavljamo pitanje tome ne koji
nain dati smisao onome to naunici kazuju i ine - na
koji nain interpretirati nauni rad. Realisti smatraju da
bismo trebali interpretirali sve naune teorije u smislu
pokuaja opisa realnosti; antirealisti misle da je ova
interpretacija neodgovarajua za teorije koje govore
nevidljivim entitetima i procesima. Iako bi, zasigurno,
bilo zanimljivo otkriti stavove samih naunika debati
izmeu realizma i antirealizma, ovo pitanje je sutinski
filozofske prirode.
Veliki dio motivacije za antirealizam proizilazi iz vjerovanja da mi zapravo ne moemo dosegnuti znanje nevidljivom dijelu realnosti - ono je izvan ljudskih mogunosti. U skladu sa ovim miljenjem, ogranienja naunog
znanja su odreena naom moi opservacije. Dakle, nauka nam moe pruiti znanje fosilima, drveu i kristalima eera, ali ne i atomima, elektronima i kvarkovima
- jer druga grupa fenomena je nevidljiva. Ovo gledite
nije potpuno neprihvatljivo, jer nitko ne moe ozbiljno
dovesti u sumnju postojanje fosila i drvea, ali isto ne
vrijedi i za atome i elektrone. Kako smo vidjeli u prethodnom poglavlju, krajem 19. stoljea mnogi vodei naunici ozbiljno su doveli u sumnju postojanje atoma. Svako
ko prihvata to gledite, mora objasniti zbog ega naunici
zagovaraju teorije nevidljvim entitetima, ako je istina
da je nauno objanjenje limitirano na ono to se moe
opservirati. Objanjenje koje pruaju antirealisti kazuje da
se radi pogodnoj fikciji, stvorenoj da nam pomogne u
predvianju ponaanja entiteta u vidljivom svijetu.

69

Realisti se ne slau da je nauno znanje ogranieno

naom moi promatranja. Upravo suprotno, vjeruju da
mi ve posjedujemo znaajno znanje o nevidljivom
realitetu, jer postoje utemeljeni razlozi za vjerovanje da
su nae najbolje naune teorije istinite, a nae najbolje
naune teorije upravo govore o nevidljivim entitetima.
Razmotrimo na primjer atomsku teoriju materije, koja
kae da je svaka tvar sainjena od atoma. Atomska teorija je sposobna objasniti veliki spektar injenica o svijetu.
Prema realistima, to je dobar dokaz da je ta teorija
istinita, tj. da je materija uistinu sainjena od atoma koji
se ponaaju kako teorija kazuje. Naravno da bi teorija
mogla biti pogrena, uprkos oiglednih dokaza u njenu
korist, ali, pogrena bi mogla biti svaka teorija. Samo
stoga to su atomi nevidljivi, nema razloga da atomsku
teoriju interpretiramo drugaije nego kao pokuaj opisa
realnosti - i to, skoro sasvim sigurno kao izuzetno
uspjean pokuaj.
Ako hoemo biti do kraja precizni, potrebno je razgraniiti dvije vrste antirealizma. Prema pripadnicima prve
vrste antirealizma, navode o nevidljivim entitetima
uope ne bi trebalo shvatiti doslovno. Stoga, kada
naunik prezentira teoriju o elektronima, na primjer, ne
trebamo shvatiti da on potvruje postojanje entiteta koji
se nazivaju elektroni. Njegove tvrdnje o elektronima
su, zapravo, metaforine. Taj oblik antirealizma bio je
popularan u prvoj polovini 20. stoljea, meutim sada
on ima izuzetno malo zagovornika. Bio je velikim
dijelom motiviran doktrinom u filozofiji jezika u skladu
sa kojom nije mogue iznositi smislene tvrdnje o entitetima koji se, u principu, ne mogu opservirati, to je doktrina koju prihvata nekolicina savremenih filozofa. Druga
vrsta antirealizma prihvata da se razgovor o nevidljivim
entitetima treba uzeti u smislu uslovne vrijednosti: ako
neka teorija kazuje da su elektroni negativno naelektri70

sani, ona je istinita ukoliko elektroni uistinu postoje i

negativno su naelektrisani, ali je netana ako to nije
tako. Meutim, mi nikada neemo biti u stanju saznati
ta je istina, tvrde antirealisti. Dakle, ispravan stav
prema tvrdnjama koje naunici iznose nevidljivoj realnosti je stav apsolutnog agnosticizma. Oni nisu niti
istiniti niti neistiniti samo to mi to ne moemo saznati.
Veina modernih antirealista pripadaju drugoj vrsti.
Argument nepostojanju u d a
Veliki broj teorija koje pretpostavljaju nevidljive entitete,
empirijski su uspjene - daju odlina predvianja
ponaanju objekata u vidljivom svijetu. Ranije pomenuta
kinetika teorija gasova jedan je primjer, a postoji jo
itav niz primjera takve vrste. tavie, takve teorije
veoma esto imaju znaajne tehnoloke primjene. Na
primjer, laserska tehnologija zasnovana je na teoriji koja
govori tome ta se deava kada elektroni u atomu
preu iz viih u nia energetska stanja. A laseri uistinu
funkcioniraju - omoguavaju nam da korigiramo vid,
napadamo neprijatelje sa navoenim projektilima i si.
Dakle, teorija koja podrava lasersku tehnologiju,
izuzetno je uspjena u empirijskom smislu.

Empirijski uspjeh teorija koje pretpostavljaju nevidljive

entitete predstavlja osnovu za jedan od najjaih argumenata u korist naunog realizma, koji se naziva argument
nepostojanja uda. Prema ovom argumentu, bilo bi
izvanredno neobina koincidencija ukoliko bi teorija
koja govori elektronima i atomima proizvodila tana
predvianja vidljivom svijetu - osim ukoliko elektroni
i atomi uistinu ne postoje. Ukoliko ne postoje atomi i
elektroni, ta objanjava injenicu da se teorija podudara
sa vidljivim podacima? Slino tome, na koji nain
objanjavamo tehnoloki napredak do kojeg su dovele

71

nae teorije, osim pretpostavkom da su teorije o kojima

govorimo tane? Ukoliko atomi i elektroni predstavljaju
samo pogodnu fikciju, kako tvrde antirealisti, zato
laseri funkcioniraju? U skladu sa tim stanovitem, biti
antirealista je analogno vjerovanju u uda. Zato to je
oigledno bolje ne vjerovati u uda ukoliko je dostupna
alternativa za nevjerovanje u uda, mi bismo trebali biti
realisti, a ne antirealisti.
Ovaj argument nema namjeru dokazati da je realizam
ispravan a da je antirealizam netaan. Umjesto toga rije
je o argumentu vjerovatnoe zakljuivanju do najboljeg
objanjenja. Fenomen koji treba objasniti je injenica da
mnoge teorije koje pretpostavljaju nevidljive entitete
uivaju visok stupanj empirijskog uspjeha. Najbolje
objanjenje te injenice, kau zagovornici argumenta o
"nepostojanju uda je taj da su teorije ispravne, da
entiteti o kojima govorimo uistinu postoje i ponaaju se
upravo onako kako teorije kazuju. Ukoliko ne prihvatimo ovo objanjenje, empirijski uspjeh naih teorija predstavlja neobjanjenu misteriju.
Antirealisti su na -argument o nepostojanju uda odgovarali na razliite naine. Jedan od odgovora poziva se
na odreene injenice iz historije nauke. Historijski gledano, postoje mnogi sluajevi teorija za koje sada vjerujemo da su netane, ali koje su, u svoje doba, bile prilino uspjene u empirijskom smislu. U poznatom lanku,
ameriki filozof nauke, Larry Laundan, nabraja vie od
trideset takvih teorija, izvedenih iz niza razliitih naunih disciplina i perioda. Teorija sagorijevanja flogistona
predstavlja jedan od takvih primjera. Po toj teoriji koja
je bila opeprihvaena do kraja 18. stoljea, pri sagorijevanju u atmosferu se oslobaa supstanca koja se zove
flogiston. Moderna kemija nas poduava da je ovo netano: ovakva supstanca ne postoji. Umjesto toga sagori72

jevanja se javlja kada predmeti stupe u reakciju sa kisikom u zraku. Uprkos nepostojanju flogistona, flogistonska
teorija bila je empirijski dosta uspjena: prilino dobro je
odgovarala empirijskim podacima dostupnim u to doba.
Primjeri tog tipa sugeriraju da je argument
"nepostojanju uda" poneto ishitren za nauni realizam.
Zagovornici tog argumenta smatraju emiprijski uspjeh
dananjih naunih teorija dokazom njegove istine.
Meutim, historija nauke pokazuje da su se empirijski
uspjene teorije esto pokazale netanim. Kako moemo
biti sigurni da ista sudbina nee zadesiti i teorije koje
danas vrijede? Dakle, na koji nain moemo saznati da
atomska teorija materije, na primjer, nee zavriti na isti
nain kao i flogistonska teorija? Kada jednom dunu
panju usmjerimo na historiju nauke, tvrde antirealisti,
vidjet emo da se zakljuivanje od empirijskog uspjeha
do teoretske istine, nalazi na veoma labavim temeljima.
Razloan stav prema atomskoj teoriji je agnosticizam teorija moe biti istina, ali i ne mora. Mi to,
jednostavno, ne znamo, tvrde antirealisti.
Ovo je snaan protuargument argumentu nepostojanju
uda, ali nije u potpunosti presudan. Nekolicina realista
odgovorila je djelominim modificiranjem tog argumenta.
U skladu sa izmijenjenom verzijom, empirijski uspjeh
jedne teorije predstavlja dokaz da je to to teorija kazuje
nevidljivom svijetu djelomino istina, umjesto da je
potpuna istina. Ta ublaena tvrdnja manje je ranjiva od
suprotnih primjera iz historije nauke. Takoer je i
skromnija: dozvoljava realisti da prizna da dananje
teorije ne moraju biti tane do najsitnijeg detalja, ali
ostaje pri tvrdnji da su one, u opem smislu, na pravom
putu. Jo jedan nain modificiranja tog argumenta bio bi
proiavanje navoda empirijskoj

usklaivanja poznatih, vidljivih podataka, ve prije neto

to nam dozvoljava da se predvide novi vidljivi
fenomeni koji su prethodno bili nepoznati. U skladu sa
tim stroijim kriterijem empirijske uspjenosti, neto
kompliciraniji zadatak je pronai historijske primjere
empirijski uspjenih teorija za koje se kasnije ispostavilo
da su pogrene.
Diskutabilno je da li pomenute modifikacije mogu
uistinu spasiti argument -nepostojanju uda. One
zasigurno reduciraju broj historijskih protuprimjera, ali
ih ne anuliraju. Jedan od protuprimjera je i talasna teorija svjetlosti, koju je 1690. godine utemeljio Christian
Huygens. U skladu sa tom teorijom, svjetlost se sastoji
od vibracija, slinih talasu, u nevidljivom mediju koji se
naziva eter, a za koji se pretpostavljalo da ispunjava
cjelokupni svemir. (Protuprimjer toj teoriji bila je korpuskulama teorija svjetlosti koju je favorizirao Newton,
prema kojoj se svjetlost sastoji od izuzetno malenih
estica koju emitira svjetlosni izvor.) Talasna teorija nije
bila iroko prihvaena sve dok francuski fiziar Auguste
Fresnel nije formulirao matematiku verziju ove teorije
1815. godine, iskoristivi je da predvidi neke
iznenaujue nove optike fenomene. Optiki eksperimenti potvrdili su Fresnelova predvianja, uvjeravajui
mnoge naunike 19. stoljea da talasna teorija svjetla
mora biti istinita. Meutim, moderni fiziari nam kazuju
da ta teorija nije istinita: eter ne postoji, dakle svjetlost
se ne sastoji od vibracija u njemu. Ponovno imamo
primjer neistinite ali empirijski uspjene teorije.
Znaajna karakteristika ovog primjera je da nam govori
ak i protiv modificirane verzije argumenta nepostojanju uda, jer Fresnelova teorija je uistinu predstavljala
novost u predvianju, dakle kvalificira se kao empirijski
uspjena ak i u odnosu na stroiju ideju empirijskog
74

uspjeha, a teko je uvidjeti na koji nain se Fresnelova

teorija moe nazvati priblino tanom pod uvjetom da
je bila zasnovana na ideji etera koji ne postoji. ta god
za jednu teoriju znai da je "priblino tana", sigurno je
da je neophodan uvijet da entiteti kojima teorija govo
ri uistinu postoje. Ukratko, Fresnelova teorija bila je em
pirijski uspjena, ak i u strogom smislu razumijevanju
te ideje, ali nije bila ak ni priblino istinita. Pouka ita
ve prie je, kako kau antirealisti, da ne bismo trebali
pretpostaviti da su moderne naune teorije ak i pribli
no na pravom putu samo stoga to su empirijski uspjene
Dakle, da li je argument nepostojanju uda valjan
argument za nauni realizam, predstavlja otvoreno
pitanje. Sa jedne strane, kako smo se uvjerili, argument
je prijemiv za prilino ozbiljne primjedbe. Sa druge
strane, postoji i neto intuitivno obavezujue u tom
argumentu. Uistinu je teko prihvatiti da atomi i elektroni moda ne postoje, kada se razmotri zapanjujui
uspjeh teorija koje pretpostavljaju te entitete. Meutim,
kako nam dokazuje historija nauke, trebali bismo biti
veoma oprezni pri pretpostavkama da su nae
trenutano vaee naune teorije ispravne, ma kako
dobro odgovarale podacima. Dokazalo se da su u bili u
zabludi mnogi koji su pretpostavljali na ovakav nain.

Distinkcija izmeu vidljivog i nevidljivog

Centralna tema u debati izmeu realizma i antirealizma
je distinkcija izmeu fenomena koji su vidljivi i onih
koji to nisu. Do sada smo ovu distinkciju uzimali
zdravo za gotovo - stolovi i stolice su vidljive, atomi i
elektroni nisu. Ustvari, ova distinkcija je sa filozofskog
aspekta prilino problematina. Uistinu, jedan od
glavnih argumenata za nauni realizam kae da je
nemogue na principijelan nain povui distinkciju
izmeu vidljivog i nevidljivog.
75

Zato bi to trebao biti argument za nauni realizam?

Stoga to je koherencija antirealizma sutinski ovisna o
postojanju jasne distinkcije izmeu vidljivog i nevidljivog. Sjetimo se da antirealisti zagovaraju razliit stav
prema naunim tvrdnjama, ovisno o tome da li se tiu
vidljivih ili nevidljivih dijelova realiteta: trebali bismo
biti agnostini prema istinitosti tvrdnji o nevidljivom
realitetu ali ne i prema istinitosti tvrdnje o vidljivom
realitetu. Antirealizam stoga pretpostavlja da moemo
podijeliti naune iskaze u dvije vrste: one koji se bave
vidljivim entitetima i procesima, i onih koji se ne bave.
Ako se ispostavi da ta podijela ne moe biti napravljena
na zadovoljavajui nain, onda je antirealizam u
ozbiljnim problemima, a realizam pobijeuje zbog
manjkavosti antirealizma. To je razlog zbog kojeg su
nauni realisti esto spremni da naglase probleme
povezane sa distinkcijom vidljivog i nevidljivog.
Jedan ovakav problem tie se odnosa izmeu opservacije i detekcije. Entiteti poput elektrona oigledno nisu
vidljivi u uobiajenom smislu te rijei, ali njihova prisutnost moe se zabiljeiti koritenjem posebnih aparata
koji se nazivaju detektori estica. Najjednostavniji detektor estica je maglena komora, koja se sastoji od
zatvorene posude sa zrakom zasienim vodenom parom,
(slika 9). Kada naelektrisane estice poput elektrona
prolaze kroz komoru, one kolidiraju sa elektro neutralnim atomima u zraku, konvenirajui ih u jone; vodena
para kondenzira se oko ovih jona uzrokujui formiranje
tenih kapljica, koje se mogu vidjeti golim okom.
Moemo slijediti putanju elektrona kroz maglenu
komoru, promatrajui tragove ovih tenih kapljica. Da li
to znai da se elektroni, ipak, mogu promatrati? Veina
filozofa bi rekla - ne: maglena komora nam dozvoljava
da zabiljeimo prisutnost elektrona, a ne da ih direktno
promatramo. Na vie-manje isti nain, mlazni avioni koji

76

postiu velike brzine mogu se detektovati putem tragova

pare koje ostavljaju iza sebe, ali promatranje tih tragova
ne znai promatranje aviona. Meutim, da li je uvijek
jasno na koji nain moemo razlikovati promatranje od
detektovanja? Ukoliko nije, tada bi pozicija antirealista
mogla biti ozbiljno uzdrmana.
II uvenoj odbrani naunog realizma iz ranih 1960-tih,
ameriki filozof Grover Maxwell postavio je slijedei
problem za antirealiste. Pretpostavimo naredni slijed
dogaaja: promatranje neega golim okom, promatranje
neega kroz prozor, promatranje neega kroz dvogled,
promatranje neega kroz slabi mikroskop, promatanje
neega kroz jaki mikroskop, itd. Maxwell prihvatio je da
se ovi dogaaji nalaze u kontinuitetu. Dakle, na koji
nain moemo odrediti ta se smatra za vidljivo, a ta
ne? Moe li biolog promatrati mikroorganizme kroz svoje
mikroskope velikog uveanja, ili samo moe detektovati
njihovo prisustvo na nain na koji fiziar moe detektovati prisustvo elektrona u maglenoj komori? Ukoliko
neto moe biti vidljivo iskljuivo uz pomo sofisticiranih naunih instrumenata, da li se smatra vidljivim ili
nevidljivim? Koliko sofisticiran treba biti instrument, da
bismo imali sluaj detektovanja umjesto promatranja? Ne
postoji principijelan odgovor na ta pitanja, tvrdio je
Maxwell, dakle pokuaj antirealista da klasificiraju
entitete bilo kao vidljive ili nevidljive osuen je na
propast.
Maxwellov argument je podran injenicom da sami
naunici ponekad govore o promatranju estica uz
pomo sofisticiranih aparata. U filozofskoj literaturi,
elektroni se obino uzimaju kao paradigma primjera
nevidljivih entiteta. Meutim, naunici su esto potpuno
zadovoljni "promatranjem- elektrona pomou detektora
estica. Naravno, ovo ne dokazuje da su filozofi u krivu
77

9. Jedna od prvih fotografija koja prikazuje tragove subatomskih estica

u maglenoj komori, Ovu fotografiju snimio je izumitelj ove komore,
Engleski fiziar, C.T.R. Wilson, u Cavendish laboratoriju u Cambidgeu,
1 9 1 1 . godine. Tragovi su rezultat alfa estica koje emitira mala koliina
radija na vrhu metalne ploice umetnute u komoru. Naelektrisana estica
se kree kroz vodenu paru u komori, jonizira gas, i vodene kapljice se
kondenziraju na jonima, ime se proizvodi trag kapljica na putanji
estice.
78

i da se elektroni mogu promatrati, jer razgovor naunika

je vjerovatno najbolje promatrati kao facon-de-parler
(formalnu debatu). Slino tomu, injenica da naunici
govore o posjedovanju -eksperimentalnog dokaza ne
znai da eksperimenti mogu zaista dokazati da su teorije
istinite, kako smo vidjeli u poglavlju 2. Ipak, ukoliko
uistinu postoji filozofski znaajna distinkcija izmeu
vidljivog i nevidljivog, kako tvrde antirealisti, udno je
da to tako loe korespondira sa nainom na koji sami
naunici govore.
Maxvellovi argumenti su snani, ali niti sluajno nisu u
potpunosti odluujui. Bas van Frassen, vodei suvremeni antirealist, tvrdi da Maxwellovi argumenti samo
dokazuju da je "vidljivo" nejasan koncept. Nejasan koncept je onaj koji sadri granine sluajeve - sluajeve
koji se sa sigurnou niti mogu niti ne mogu podvesti
pod taj koncept. elavost. je oigledan primjer. Poto
gubitak kose nastupa u etapama, postoji veliki broj ljudi
za koje je teko rei da li su elavi ili nisu. Meutim,
van Frassen naglaava da su nejasni koncepti savreno
iskoristivi, i da mogu oznaiti istinske distinkcije u svijetu. (U stvari, veina koncepata je, u odreenoj mjeri,
nejasna.) Niko ne bi doveo u pitanje da je distinkcija
izmeu elavih i proelavih ljudi neralna ili nevana
samo stoga to je pojam elav nejasan. Naravno, ukoliko pokuamo oznaiti otru liniju podjele izmeu
elavih i proelavih ljudi, to e biti sporno. Meutim,
kako ne postoji potpuno odreeni sluajevi ljudi koji su
elavi i potpuno odreeni sluajevi ljudi koji to nisu,
nemogunost povlaenja crte razgranienja nije znaajna.
Koncept je savreno iskoristiv i pored svoje nejasnoe.
Upravo isto primjenjuje se na vidljivo, kako tvrdi Van
Frassen. Postoje savreno jasni sluajevi entiteta koji se
mogu promatrati, na primjer, stolice, i savreno jasni
79

sluajevi entiteta koji se ne mogu promatrati, na primjer,

elektroni. Maxwellov argument naglaava injenicu da
postoje granini sluajevi gdje nismo sigurni da li se entiteti o kojim govorimo mogu promatrati ili samo detektovati. Dakle, ukoliko pokuamo da povuemo otru
crtu razgranienja izmeu vidljivih i nevidljivih entiteta,
nedvojbeno emo naii na neto sporno. Meutim, isto
kao i sa elavou, to ne dokazuje da je distinkcija vidljivog/nevidljivog nerealna i nevana, jer postoje jasni
sluajevi sa obje strane. Stoga, nejasnost u smislu
vidljivog nije ponienje za antirealiste, tvrdi van Frassen.
Ona iskljuivo postavlja vie kriterije za preciziranja
pomou kojih antirealista moe formulirati svoju poziciju.
Koliko je snaan taj argument? Van Frassen zasigurno
ima pravo kada kae da postojanje graninih sluajeva i
posljedina nemogunost povlaenja jasne granica bez
arbitrae, ne dokazuje da je ta distinkcija izmeu vidljivog i nevidljivog nerealana. U tom smislu, njegov argument e prevagnuti nad Maxwellovim. Meutim, jedna je
stvar dokazati da postoji realna distinkcija izmeu
vidljivih i nevidljivih entiteta, a druga dokazati da je ta
distinkcija sposobna da nosi filozofsku teinu kojom je
antirealisti ele opteretiti. Sjetimo se da antirealisti zastupaju stav potpunog agnosticizma prema iskazima o
nevidljivim dijelovima realnosti jer nemamo nain da
znamo da li su istiniti ili nisu. ak iako dozvolimo istinitost van Frassenovog stava da postoje jasni sluajevi
nevidljivih entiteta i da je to dovoljno za antirealiste, oni
jo uvijek trebaju obezbijediti argument za razmiljanje
po kojem je znanje o nevidljivom realitetu nemogue.
Argument nedostatnog odreenja
Jedan argument za antirealizam usmjerava se na odnos
izmeu opservacijskih podataka naunika i njihovih teoretskih iskaza. Antirealisti naglaavaju da je krajnji

80

podatak na kojeg se pozivaju naune teorije odgovorne

uvijek opservacijskog karaktera. (Mnogi realisti bi se
sloili sa ovom tvrdnjom.) Da bismo to ilustrirali,
ponovno razmotrimo kinetiku teoriju gasova koja kae
da se bilo koji uzorak gasa sastoji od molekula u kretanju. Poto se ove molekule ne mogu promatrati, oigledno da ne moemo testirati tu teoriju direktnom opservacijom razliitih uzoraka gasova. Umjesto toga, potrebno je da iz te teorije dedukujemo odreene tvrdnje koje
se mogu direktno testirati, a koje e, nedvojbeno, biti
vezane za vidljive entitete. Kako smo vidjeli, kinetika
teorija implicira da e se uzorak gasa rairiti kada se
zagrijava, ukoliko pritisak ostane konstantan. Ta tvrdnja
moe se direktno testirati, promatranjem oitavanja
mjerenja na relevantnim laboratorijskim aparatima, (slika
10). Taj primjer ilustrira opu istinu: vidljivi podaci
grade krajnji dokaz za tvrdnje o nevidljivim entitetima.
Antirealisti, zatim, tvrde da opservacijski podaci

10. Dilatometar za mjerenje promjene volumena gasa pri promjeni

temperature.

81

nedostatno odreuju teorije koji naunici prezentiraju

na osnovu njih. ta to znai? To znai da odreeni
podatak u principu moe biti objanjen putem mnogo
razliitih, meusobno inkompatibilnih teorija. U sluaju
kinetike teorije, antirealisti e kazati da je jedno od
moguih objanjenja opservacijskog podatka da gasovi
sadre veliki broj molekula u kretanju, kako kae
kinetika teorija. Dakle, prema antirealistima, naune
teorije koje pretpostavljaju nevidljive entiete nedostatno
su odreene opservacijskim podacima - uvijek e postojati izvjestan broj konkurentskih teorija koje podjednako dobro mogu objasniti te podatke.
Nije teko uvidjeti zbog ega argument nedostatnog
odreenja podrava antirealistiko vienje nauke, jer
ako su teorije uvijek nedostatno odreene opservacijskim podacima, kako ikada moemo povjerovati da je
odreena teorija istinita? Pretpostavimo da neki naunik
zastupa odreenu teoriju o nevidljivim entitetima, na
osnovu toga da ona moe objasniti veliki broj vidljivih
podataka. Pretpostavimo da filozof nauke, antirealista
tvrdi da taj podatak ustvari moe biti objanjen putem
razliitih alternativnih teorija. Ukoliko je antirealista
upravu, slijedi da je povjerenje naunika u tu teoriju
iznevjereno. Zbog ega naunik mora slijediti izabranu
teoriju, umjesto da se odlui za neku medu alternativnim
teorijama? U ovakvoj situaciji sigurno je da bi naunik
trebao priznati da nema pojma koja je teorija istinita?
Nedostatno odreenje antirealiste prirodno vodi do
zakljuka da je agnosticizam ispravan stav koji treba
zauzeti prema tvrdnjama o nevidljivom regionu realiteta.
Meutim, da li je zapravo istina da data skupina vidljivih
podataka uvijek moe biti objanjena putem niza
razliitih teorija, kako tvrde antirealisti? Realisti obino
odgovaraju na argument nedostatnog odreenja insisti-

82

ranjem da je taj navod istinit jedino u trivijalnom i

nezanimljivom smislu. U principu, uvijek e biti vie od
jednog mogueg objanjenja date skupine opservacija.
Meutim, kako realisti kau, ne proizilazi da su sva ova
mogua objanjenja podjednako dobra. To to se dvjema
teorijama mogu objasniti nai opservacijski podaci, ne
znai da izmeu njih ne postoji izbor, jer jedna od teorija moe biti jednostavnija od druge na primjer ili moe
objanjavati podatke na intuitivno prihvatljiviji nain, ili
moe pretpostaviti manje skrivenih uzroka, itd. Kada
jednom prihvatimo da postoje kriteriji za izbor teorija,
pored kompatibilnosti sa vidljivim podacima, problem
nedostatnog odreenja nestaje. Sva mogua objanjenja
naih vidljvih podataka nisu podjednako dobra. ak iako
podatak koji objanjava kinetika teorija moe u principu biti objanjen putem alternativnih teorija, odatle ne
proizilazi da ga ove alternative mogu objasniti podjednako dobro kako to ini kinetika teorija.
Takav osvrt na argument nedostatnog odreenja podran
je injenicom da u historiji nauke postoji relativno malo
sluajeva nedostatnog odreenja. Ukoliko se vidljivi
podaci uvijek mogu objasniti podjednako dobro putem
mnotva razliitih teorija, nastavljaju antirealisti, zasigurno bi trebali oekivati da naemo naunike koji se
skoro neprekidno ne slau jedni sa drugima? Meutim,
to nije sluaj. Uistinu, kada se osvrnemo na historijska
iskustva, situacija je skoro potpuno suprotna onomu to
bi nas argument nedostatnog odreenja mogao navesti
da vjerujemo. Suprotno pretpostavci da su naunici
suoeni sa velikim brojem alternativnih objanjenja
vidljivih podataka, oni esto imaju potekoa u
pronalaenju ak i jedne teorije koja adekvatno odgovara podacima. To prua podrku gleditu realista da je
nedostatno odreenja tek filozofska briga, koja ima malo
veze sa aktualnom naunom praksom.
83

Malo je vjerovatno da e antirealisti biti impresionirani

ovim odgovorom. Napokon, filozofske brige su jo uvijek istinske, ak iako su njihove praktine implikacije
malobrojne. Filozofija moda ne moe promijeniti svijet,
ali to ne znai da nije znaajna. I sama sugestija da kriterij kakav je jednostavnost moe biti koriten da se
napravi izbor izmeu konkurentnih teorija, odmah izaziva nezgodno pitanje - zbog ega se vjeruje da su jednostavnije teorije istinitije; podsjeamo da smo se ovog
pitanja dotakli u poglavlju 2. Antirealisti obino tvrde da
se problem pogrene procjene moe eliminirati u praksi
koritenjem kriterija poput jednostavnosti, da se napravi
razlika izmeu konkurentskih objanjenja naih opservacijskih podataka. Jednostavnije teorije mogu biti
pogodnije da se sa njima radi, ali same po sebi one nisu
vjerovatnije od onih kompleksnih. Dakle, argument
nedostatnog odreenja stoji: uvijek postoje viestruka
objanjenja naih podataka, a mi nemamo naina da saznamo koje meu njima je istinito, dakle, ne moe se
posjedovati znanje nevidljivom realitetu.
Meutim, pria se ne zavrava ovdje; realisti ponovno
nude svoje argumente. Realisti optuuju antirealiste da
selektivno primjenjuju argument nedostatnog odreenja.
Ukoliko se taj argument stalno primjenjuje, on ponitava
ne samo znanje nevidljivom svijetu ve i znanje velikom dijelu vidljivog svijeta, kau realisti. Da bi se razumjelo zbog ega realisti ovo tvrde, treba primjetiti da mnoge
stvari koje su vidljive nikada ne bivaju promatrane. Na
primjer, veliku veinu ivih organizama na planeti ljudi
nikada ne promatraju, iako su jasno vidljivi. Ili, razmislimo sluaju kada veliki meteor udari u Zemlju. Niko
nikada nije prisustvovao takvom dogaaju iako je on jasno vidljiv. Jednostavno se dogodilo da nijedan ovjek nije
nikada bio na pravom mjestu i u pravo vrijeme. Samo mali
dio onoga to se moe promatrati uistinu i biva promatrano.
84

Kljuni momenat je slijedei. Antirealisti tvrde da nevidljivi dio realiteta lei izvan granica naunog znanja.
Dakle, oni doputaju da moemo imati znanje o predmetima i dogaajima koju se mogu promatrati ali ostaju
neprimjeeni. Meutim, teorije o neprimjeenim objektima i dogaajima su jednako nedostatno odreene naim
podacima kao i teorije o objektima i dogaajima koji se
ne mogu promatrati. Pretpostavimo na primjer da
naunik prezentira hipotezu da je meteor udario u
Mjesec 1987. godine. On navodi razliite vidljive
podatke da bi podrao ovu hipotezu, npr. da satelitska
slika Mjeseca pokazuje veliki krater koji nije bio tamo
prije 1987. godine. Meutim, ovaj podatak, u principu,
moe biti objanjen putem mnotva alternativnih
hipoteza - moda je vulkanska erupcija stvorila ovaj
krater, ili zemljotres. Ili je moda kamera koja je snimila
satelitsku sliku bila neprecizna, i taj krater uope ni ne
postoji. Dakle, nauna hipoteza je nedostatno odreena
podacima, ak iako se radi o hipotezi o savreno
vidljivom dogaaju - meteoru koji pogaa Mjesec.
Ukoliko konzistentno primjenjujemo argument
nedostatnog odreenja, kako realisti tvrde, prisiljeni smo
da zakljuimo da bi mogli ostvariti znanje jedino o
stvarima koje su, zapravo, bile promatrane.
Ovaj zakljuak je veoma malo vjerovatan i nije zakljuak
koji bi filozofi nauke eljeli prihvatiti, jer mnogo toga o
emu nam naunici govore su pojave koje nisu bile
promatrane - pomislimo samo na ledena doba,
dinosaure, pomjeranje kontinenata, i slino. Rei da je
znanje o nepromatranom nemogue, isto je to i kazati,
da veina onoga to se prihvata kao nauno znanje,
uope i ne predstavlja znanje. Naravno, nauni realisti
ne prihvataju taj zakljuak. Umjesto toga oni ga uzimaju
kao dokaz da argument nedostatnog odreenja mora biti
pogrean.
85

Kako nauka jasno daje znanje o nepromatranom, uprkos

injenici da su teorije o nepromatranom nedostatno
odreene naim podacima, slijedi da nedostatno
odreenje nije barijera znanju. Dakle, injenica da su
nae teorije o nevidljivom takoer bile nedostatno
odreene naim podacima, ne znai da nam nauka ne
moe dati znanje o nevidljivim regijama svijeta.
U sutini, realisti koji zastupaju to vienje, kau da
problem koji se uspostavlja argumentom nedostatnog
odreenja jednostavno predstavlja sofisticiranu verziju
problema indukcije. Kazati da je teorija nedostatno
odreena podacima isto je to i kazati da postoje alternativne teorije koje mogu objasniti iste podatke. U stvari
to je isto to i kazati da podaci ne impliciraju teoriju;
zakljuivanje od podataka do teorije je nededuktivno,
bilo da se radi o teoriji o nevidljivim entitetima ili o
vidljivim ali nepromatranim entitetima nema nikakve
razlike - logika situacije ista je u oba sluaja. Naravno,
dokazivanje da je argument nedostatnog odreenja samo
verzija problema indukcije, ne znai da se on moe
ignorirati, jer postoji slab konsenzus o tome na koji
nain bi se trebalo pozabaviti problemom indukcije,
kako smo se uvjerili u poglavlju 2. Meutim, to uistinu
znai da ne postoje posebne potekoe vezane za
nevidljive entitete. Stoga je stanovite antirealista, u
krajnjoj instanci upitno tvrde realisti. Kakvi god
problemi postojali u razumijevanju naina na koji nam
nauka moe obezbijediti znanje o atomima i
elektronima, isti takvi problemi postoje i kod
razumijevanja naina na koji nam nauka moe obezbijediti znanje o obinim objektima, normalne veliine.

86

ERNEST NEJGEL

STRUKTURA
NAUKE
PROBLEMI LOGIKE NAUNOG OBJANJENJA

UVODNA STUDIJA I PREVOD SA ENGLESKOG

ALEKSANDAR KRON

N O L I T BEOGRAD 1974

114
teorija gravitacije koristi pojmove mase, rastojanja, vremena i trenutnog ubrzanja od kojih je svaki povezan s nekom veliinom koja
se moe eksperimentalno odrediti.
Ova osobina daje apstraktivnim teorijama privid prostih
eksperimentalnih zakona i omoguuje relativno lako nalaenje vizuelno predstavljivog modela. Stavie, u prolosti su apstraktivne
teorije izgraivane, opte uzev, po strogoj analogiji s eksperimentalnim zakonima koji su prethodno bili utvreni u ogranienim podrujima istraivanja. Na primer, eksperimentalno prouavanje irenja
toplote prethodilo je Furijeovoj analitikoj teoriji toplote; eksperimentalni pojmovi i zakoni, koji su prvo bili razvijeni, sugerisali su
teorijske pojmove i matematiki oblik ove teorije. Slina istorijska
povezanost postoji izmeu drugih apstraktivnih teorija (kao to je
Njutnova mehanika ili Maksvelova teorija elektromagnetskog polja)
i rezultata prethodnih eksperimentalnih istraivanja. Pa ipak, uprkos
velikih analogija izmeu apstraktivnih teorija i eksperimentalnih
zakona, ove analogije ne potvruju tvrenje da su apstraktivne teorije
prosto eksperimentalni zakoni, i to iz razloga koje smo ve izloili.21
Dakle, apstraktivne i hipotetike teorije pripadaju istoj grupi
ukoliko je re o njihovoj prevodljivosti na jezik opaanja. U svakom
sluaju, jo niko nije uspeo da pokae kako se bilo koja od ovih
teorija moe bar u principu prevesti na jezik opaanja; teza o prevodljivosti ostala je za obe vrste teorija u velikoj meri sporna za
ralanjavanje teorijskih iskaza, a ne opis neega to je ve utvreno
za neku postojeu teoriju. Odavde proizlazi, na osnovu shvatanja o
gnoseolokom statusu teorija koji smo upravo razmotrili, da se istinitost i lanost ne mogu izricati u pravom smislu o bilo kojoj savremenoj teoriji fizike bar dok se ne utvrdi hipotetika prevodljivost
takvih teorija na jezik opaanja. Dakle, gledite o kome je raspravljano svodi se na ono drugo shvatanje koje smo ranije pomenuli i
prema kome se, u najboljem sluaju, teorije mogu smatrati instrumentima istraivanja, a ne iskazima o ijoj se istinitosti ili lanosti
mogu postavljati smislena pitanja.
III. Instrumentalisticko shvatanje teorije
Gledite koje emo, kratkoe radi, nazivati instrumentalistikim"
shvatanjem
statusa naune teorije imalo je razliite formula22
cije. Meutim, iako postoje vane razlike izmeu nekih formulacija,
Otra kritika tvrenja da apstraktivne teorije ne uvode nikakve ..hipotetike" ili verovatne pretpostavke, kao i odbrana gledita da se apstraktivne i hipotetike
teorije u sutini ne razllKuJu kao feortje mogu se nai u esejima Ludviga Bolcmana:
LUdvvig Boltzmann: ,.Ein Wort der Mathcmatik an die Energetik" i Uetier dio Unentberitchkcit der Atomistik in der Naturwissenschaft", oba iz njegovih Populre Schriften.
Leipzig, 1905.
*-' Vidt C. S. Peirce. Co'lecU Popers, CambridRe. Mass., 1932, Vol. 2. str. 354;
1933, Vol. 3, str. 1046; 1934; Vol. 5, str. 22628; Frank P. Ramsev, The foun.ations of
Mathematics, New York. 1931. str. 194 ff.. 23755; Moritz Schlick, Gesammelte Aufsdtzi,
Wlen. 1938, str. 67U; John Dewey. The Quest for Certalnty, New Yorit. 1929. pogl. 8;
W. H. Wntson, On Vnderstnnding PHysiCS. London, 1938. pogl. 8; Gilbert Ryle. The Concept of Mtn, Ncw York, 1949. str. 12025; Stephen Toulmin, The Phtlosop?ty of Science,
London, 1953, pogl. 3 1 4.

115
nee biti potrebno da o svakoj od tih formulacija raspravljamo posebno. U svakom sluaju, zasluge ovog stanovita ne treba pripisivati
iskljuivo nekoj posebnoj formulaciji. Snaga tog stanovita proizlazi
iz injenice da ono ukazuje na stvarnu funkciju jedne teorije u naunom istraivanju, kao i iz injenice da ovo stanovite zaobilazi
izvestan broj tekoa na koje nailaze alternativna gledita.
Sredinje tvrenje instrumentalistikog shvatanja jeste da
jedna teorija nije ni skraeni opis, niti uopteni iskaz o odnosima
izmeu opaljivih podataka. Naprotiv, prema ovom shvatanju, teorija
je pravilo ili princip ralanjavanja i simbolikog predstavljanja izvesnih injenica grubog iskustva, a istovremeno i instrumenat u
tehnici izvoenja nekih iskaza o onome to se moe opaati iz drugih
takvih iskaza. Na primer, teorija da gas predstavlja sistem molekula
koji se brzo kreu nije opis neega to je bilo opaeno ili to se
moe opaziti. Teorija predstavlja pravilo koje odreuje nain simbolikog predstavljanja, u izvesne svrhe, injenica kao to su opaljivi
pritisak i temperatura nekog gasa; teorija pokazuje, izmeu ostalog,
kako moemo izraunati koliinu toplote koja je potrebna da bi se
temperatura gasa povisila za odreeni broj stepeni (tj. kako moemo
izraunati specifinu toplotu gasa) kada su nam dati izvesni empirijski podaci o tom gasu i kada su ti podaci ukljueni u simboliki
opis. Na taj nain, molekularna teorija gasova (prema nekim predstavnicima instrumentalistikog shvatanja) niti logiki povlai za sobom, niti logiki proizlazi iz nekih iskaza o injenicama opaanja.
Raison d'etre ove teorije jeste da poslui kao pravilo ili vodi u logikom prelaenju od jednog skupa eksperimentalnih podataka do
drugog. Uopte, jedna teorija funkcionie kao rukovodei princip"
ili pravilo zakljuivanja" u skladu s kojima se izvode zakljuci o
opaljivim injenicama na osnovu datih injenikih premisa, a ne kao
premisa iz koje se takvi zakljuci mogu dobiti.
Ova tvrdnja ima nekoliko neposrednih posledica.
1. Shvatanje da je teorija podesna skraenica" za neku klasu
iskaza o neemu to se moe opaati (bilo da je ta klasa konana ili
beskonana) i srodno tvrenje da jedna teorija mora biti prevodljiva
na jezik opaanja predstavljaju irelevantne i pogrene pristupe u
razumevanju uloge teorija. Vrednost jedne teorije u izvoenju istraivanja ne bi se poveala ako bi se sluajno moglo pokazati da je
ona logiki ekvivalentna nekoj klasi iskaza o neemu to se moe
opaati. Nemogunost da se takva ekvivalencija ustanovi za bilo koju
teoriju u fizici ne umanjuje njihov znaaj kao instrumenata za analiziranje injenica iskustva sa ciljem da se rese konkretni eksperimentalni problemi i da se sistematski povezu eksperimentalni zakoni.
Stavie, s instrumentalistikog gledita nema smisla pitati da li jedna
teorija ima viak znaenja" i na ta se ona stvarno odnosi", pored
n
Jenog znaenja i njene referenci je koje otkrivamo u njenoj ulozi
organizatora istraivanja. Takva pitanja, u stvari, preutno pretpostavljaju neku izmenjenu verziju teze o prevodijivosti, prema kojoj

116
jedna teorija, iako po svom znaenju nije ekvivalentna nekoj klasi
iskaza o opaljivim injenicama, ipak se mora smatrati ekvivalentnom
nekoj drugoj klasi injenikih iskaza koja se razlikuje od same teorije. Na taj nain, ova pitanja izazivaju traenje odgovora na pogrenom mestu, a ne u okviru stvarnog konteksta istraivanja gde
jedna teorija ostvaruje svoje funkcije; ovakva pitanja trae da se na
njih odgovori na osnovu predrasuda o tome kakav smisao treba pripisati teorijama.
Moda e jedan primer uiniti jasnijim instrumentalistiko
stanovite o ovom pitanju. eki je svesno napravljeno orue pomou kojeg se razliiti materijali" mogu uobliiti tako da predstavljaju kutije, nametaj ili zgrade. Nain na koji se eki moe upotrebiti ne moe se jednom zauvek odrediti, tako da se proizvodi koji
nastaju njegovom upotrebom poveavaju i po broju i po vrsti. U
svakom sluaju, smatrali bismo besmislicom kada bi neko rekao da
je eki u izvesnom uobiajenom smislu ekvivalentan" onim stvarima koje su proizvedene ili se mogu proizvesti uz upotrebu ekia.
Mi bismo isto tako smatrali udnim pitanja o tome da li eki adekvatno predstavlja" proizvode koji su pomou njega proizvedeni,
ili o tome da li pored ovih proizvoda eki oznaava jo neki" skup
stvari koje bi se mogle proizvesti ekiem. Prema instrumentalistikom shvatanju teorija, jedna teorija je u mnogom pogledu kao
eki ili neko drugo fiziko orue, iako ova analogija ne postoji u
svakom pogledu. Teorije su intelektualna, a ne fizika orua. Teorije
su pojmovni okviri svesno konstruisani da bi se efektivno usmerilo
eksperimentalno istraivanje i da bi se pokazalo postojanje veza
izmeu opazljivih injenica koje bi inae izgledale nepovezane.
Zbog toga nema smisla ak ni pokuaj da se jedna teorija
prevede na neku odreenu klasu iskaza o neemu to se moe opaati. Kao i funkcija fizikog orua, funkcija jedne teorije sastoji se
u organizovanju sirovih podataka", a ne u saetom izlaganju ili
udvostruavanju takvih podataka. Prema ovom gleditu, kao i drugi
instrumenti, teorije imaju injeniku referenciju" naime, odnose
se na injenice radi ijeg objanjenja su i bile konstruisane i u kome
igraju efektivnu ulogu. Stavie, ako jedna teorija ima viak znaenja", pored znaenja koja joj se pripisuju prilikom faktike upotrebe, ona ima takvo znaenje u jednom od sledea dva smisla: ili u
smislu da postoji neki poznati model pomou kojeg se ona interpretira, ili u jednom jo bogatijem smislu, naime, da kao i drugi instrumenti ona moe biti primenjena na nove naine koji jo nisu poznati,
iako se mogu samo neodreeno predstaviti u mati. Na primer, savremena kvantna teorija dovodi u sistematsku vezu veliki skup fizikih
i hemijskih pojava. Meutim, izgleda da fiziari ne veruju kako se
primena ove teorije iscrpljuje primenom na ove pojave i da ona ne
moe posluiti kao rukovodei princip u analizi i organizovanju jo
neispitanih injenica. Naprotiv, fiziari proiruju primenu ove teorije na osnovu manje ili vie neodreenih nagovetaja koje im prua

117
sama ta teorija: sasvim nezavisno od razliitih modela koji se upotrebljavaju u interpretiranju formalnog aparata kvantne mehanike,
ovi nagovetaji predstavljaju operativni viak znaenja" te teorije.
2. Sasvim je obino, ako ne i normalno, da jedna teorija bude
formulisana pomou idealnih pojmova, kao to su geometrijski pojmovi prave i kruga, ili specifiniji pojmovi fizike, kao to su trenutna
brzina, savreni vakuum, beskonano sporo irenje, savrena elastinost i drugi. Iako ovakvi idealni" ili granini" pojmovi mogu biti
nagoveteni empirijskim injenicama, najvei deo ovih pojmova ne
opisuje nita to se moe eksperimentalno opaati. Zaista, za neke
pojmove ove vrste izgleda sasvim nemogue da oni, doslovno shvaeno, mogu biti upotrebljeni u opisivanju neeg postojeeg. Na primer, jednom fizikom telu moemo pripisivati brzinu samo ako se
to telo kree u konanom prostoru i konanom vremenskom intervalu, a ne ako se kree u prostornom i vremenskom intervalu koji se
beskonano smanjuju. Meutim, trenutna brzina je definisana kao
granica kolinika rastojanja i vremena kada vremenski interval tei
nuli. Prema tome, teko je prihvatiti kako numerika vrednost ove
granice moe biti mera neke stvarne brzine.
Pa ipak, postoji racionalan razlog za upotrebu ovakvih graninih pojmova u izgraivanju jedne teorije. Pomou ovakvih pojmova jedna teorija moe dobiti relativno prost oblik u svakom
sluaju dovoljno prost da bi se na nju primenili metodi matematike
analize. Razume se, mere jednostavni su neodreene, one delimino
zavise od intelektualne mode i opte misaone klime i menjaju se
s napretkom matematike tehnike. Ali, u svakom sluaju, razmatranja o jednostavnosti nesumnjivo su prisutna u izgraivanju teorija. Uprkos injenici da se u jednoj teoriji mogu upotrebljavati pojmovi koji suvie pojednostavljuju stvari, takva teorija e se ipak
vie ceniti od druge teorije koja upotrebljava realistinije" pojmove,
ukoliko prva odgovara ciljevima datog istraivanja i ukoliko se s
njom moe baratati lake nego s drugom teorijom.
S druge strane, prisustvo graninih pojmova u formulaciji
jedne teorije predstavlja tekou za gledite da se teoriji moe pripisivati sa smislom istinitost ili lanost. Za jedan injeniki iskaz
obino se kae da je istinit ako izraava neki odreeni odnos ili izmeu postojeih stvari i dogaaja (u najirem smislu reci postoji"), ili
izmeu svojstava postojeih stvari i dogaaja. Meutim, ako jedna
teorija izraava odnose izmeu svojstava koja se ne odnose (ili se
ne mogu) odnositi na postojee stvari, onda nije jasno u kojem smislu
se za ovu teoriju moe rei da je injeniki istinita ili lana.
Na sline tekoe ovo gledite nailazi zbog okolnosti da jedna
teorija, uopte uzev, sadri termine za koje nisu data pravila korespondencije, bez obzira da li za ovu teoriju postoji interpretacija na
osnovu nekog modela. Shodno tome, nijedan eksperimentalni pojam
nije povezan s takvim terminima, tako da oni, u stvari, predstavljaju

118
promenljive. Meutim, iako se takvi termini javljaju u izrazima koji
imaju gramatiki oblik iskaza, mnogi takvi izrazi nisu, u stvari,
iskazi ve samo iskazne forme. Razmotrimo, na primer, izraz Za
svako x ako je a: ivotinja i x je P, onda je x kimenjak". Ovaj izraz
ima gramatiki oblik jednog iskaza, ali poto sadri predikatsku promenljivu ,,P" ije vrednosti nisu odreene, taj izraz predstavlja
iskaznu formu a ne iskaz, pa se za njega ne moe rei da je istinit
ili laan. Iskazna forma daje iskaz ako se, na primer, odreeni predikat sisar"23 stavi umesto (ili se odredi kao vrednost) predikatske
promenljive. Ova injenica moe se ilustrovati primerima iz postojeih teorija fizike. Mi smo ve primetili da u molekularnoj teoriji
gasova ne postoji pravilo korespondencije za izraz brzina pojedinanog molekula", iako takvo pravilo postoji za izraz prosena vrednost brzina svih molekula". Slino tome, izraz ty(x, t) koristi se u
Sredingerovoj (Schrodinger) jednaini u kvantnoj mehanici da bi se
opisalo stanje jednog elektrona. U stvari, postoji pravilo korespondencije za izraz i\'(x, t) "ip*(x, t) (gde je ip* kompleksni konjugat od ij*),
ali takvo pravilo ne postoji za \\>{x, t). Dakle, na prvi pogled, teorije
koje sadre takve termine predstavljaju iskazne forme i za njih se
ne moe rei da su ili istinite ili lane.
Na ovakve i sline tekoe ne nailazi instrumentalistiko
shvatanje teorija, jer prema ovom shvatanju, nema smisla pitati da
li su teorije istinite ili lane, ve da li predstavljaju efektivne naine
opisivanja eksperimentalnih pojava i naine izvoenja zakljuaka na
osnovu opisa tih pojava. injenica da teorije sadre izraze koji ne
opisuju niti oznaavaju nita u stvarnom iskustvu ili izraze koji nisu
povezani s eksperimentalnim pojmovima zaista se uzima kao potvrda
miljenja da se teorije moraju shvatiti na osnovu svoje posrednike,
instrumentalne funkcije u istraivanju, a ne na osnovu toga to bi
bile adekvatni i objektivni opisi nekih injenica. Prema ovom gleditu, na primer, nedostatak molekularne teorije gasova nije u tome
to ona upotrebljava granine pojmove kao to su pojmovi materijalne take, trenutne brzine ili savrene elastinosti. Zadatak ove
teorije nije da prui verni opis onoga to se deava u nekom gasu,
ve metod analize i simbolikog predstavljanja izvesnih svojstava
gasa, tako da kada u nekoj konkretnoj eksperimentalnoj situaciji
postoji informacija o nekim od ovih svojstava, onda teorija omoguuje da doemo do informacije o drugim svojstvima s potrebnim stepenom preciznosti.
Isto tako, za instrumentalistiko gledite izvor tekoa ne
predstavlja injenica to u istraivanjima toplotnih svojstava nekog
gasa mi upotrebljavamo teoriju na osnovu koje taj gas shvatamo
kao skup diskretnih estica, a kada prouavamo zvune pojave u
gasovima, onda koristimo teoriju koja gas predstavlja u vidu jedno11

Drugi nnCin da se dobije iskaz iz iskazne forme Jeste kvantifikovanje"

predikatske promenljive, ime s dobija, na primer, iskaz Postoji svojstvo P tako da
za svako x ako je x ivotinja i x Je P, onda je x kimenjak".

119
like sredine. Kada se ove dve teorije shvate kao iskazi koji su ili
istiniti ili lani, one su oigledno nespojive. Ali kada se ove teorije
shvate kao metodi ili rukovodei principi u zakljuivanju, onda su
te teorije prosto razliiti iako komplementarni instrumenti od kojih
svaki predstavlja efektivno intelektualno orue u bavljenju posebnom vrstom pitanja. U svakom sluaju, fiziari ne pokazuju veliku
grizu sa vesti kada upotrebljavaju jednu teoriju da bi resili jednu
vrstu problema i oigledno drukiju teoriju da bi se bavili drugim
pitanjima. Kada se bave pitanjima difrakcije i polarizacije, fiziari
primenjuju talasnu teoriju svetlosti, na osnovu koje se optike pojave
predstavljaju kao periodino talasno kretanje, ali kada se bave problemima odbijanja i prelamanja svetlosti, oni primenjuju relativno
prostiju teoriju geometrijske optike, prema kojoj se svetlost kree
pravolinijski. Njihova razmatranja zasnovana su na teoriji relativnosti kada primenjuju kvantnu mehaniku u analizi fine strukture
linije spektra; njihova razmatranja nisu zasnovana na teoriji relativnosti kada kvantnu teoriju koriste u analizi hemijskih veza. Moemo
navesti mnogo ovakvih primera; ako nita drugo, oni bar pokazuju
da doslovna istinitost teorija nije osnovni cilj kada se teorije primenjuju u eksperimentalnom istraivanju.
Meutim, odavde ne proizlazi da su teorije prema instrumentalistikom shvatanju samo fikcije", izuzev u sasvim bezazlenom smislu da teorije predstavljaju ljudske tvorevine. U pogrdnom
smislu ove reci, kazati da je jedna teorija fikcija, znai tvrditi da
teorija ne odgovara injenicama, a ovo, opet, ne predstavlja tvrdnju
koja je spojiva s instrumentalistikim shvatanjem da se istinitost i
lanost ne mogu pripisivati teorijama. Zaista se moe tvrditi, u skladu s ovim stanovitem, da mnogi modeli pomou kojih se teorije
interpretiraju zaista predstavljaju fikcije. (U nekim sluajevima oni
se ak eksplicitno uvode kao fikcije, kao to je to bio sluaj s Kelvinovim mehanikim modelima etera). Tvrditi ovo znai samo rei
ili da prosto nema empirijskog svedoanstva koje potvruje pretpostavku o fizikom postojanju ovih modela, ili da je to raspoloivo
svedoanstvo negativno. S druge strane, sasvim je u skladu s instrumentalistikim shvatanjem priznanje da su neke teorije superiornije
od drugih bilo zato to slue kao efektivni rukovodei princip u
mnogo irem podruju istraivanja nego to je to sluaj s drugim
teorijama, bilo zato to jedna teorija prua metod analize i predstavljanja injenica koji omoguuje preciznije i bogatije zakljuivanje
nego to je to sluaj s drugim teorijama. Meutim, jedna teorija je
efektivno orue u istraivanju samo ako su stvari i dogaaji zaista
tako povezani da su nam zakljuci koje nam teorija omoguuje da
izvedemo iz datih eksperimentalnih 'podataka u saglasnosti s drugim
opaenim injenicama. Kao i kada je re o drugim instrumentima,
efektivnost jedne teorije kao instrumenta ili njena superiornost nad
drugim teorijama zavisi od objektivnih odlika predmeta istraivanja,
a ne od linih udi i naklonosti.

120
3. Instrumentalistiko shvatanje teorija objanjava se i potvruje u izvesnoj meri jednim zanimljivim teoremom
formalne lo4
gike koji je poznat kao Gregov teorem (Craig).- Mi emo objasniti
ovaj teorem, ali emo izostaviti tehnike tekoe i finese. Neka L
bude neki jezik", kao to je jezik fizike, koji ne sadri samo uobiajene izraze formalne logike (npr. ,.ako onda", ne", za svako xil)
ve i neku klasu O izraza koji oznaavaju stvari i svojstva za koja u
izvesnom smislu moemo rei da su opaljiva" (npr. bakarna ica",
zeleno" i due od"), kao i klasu izraza T koji se smatraju teorijskim" terminima (npr. elc-ktron" ili svetlosni talas"). Svaki ne-logiki izraz iz L pripada samo jednoj klasi O ili T. Dalje, pretpostavlja se da je L formalni sistem", tako da zadovoljava izvestan broj
uslova koje ne zadovoljava stvarni jezik fizike. Prvo, renik iz L
je potpuno odreen i postoje eksplicitna pravila o graenju iskaza
od rei iz tog renika. Jedan iskaz iji su svi sastavni ne-logicki
izrazi iz klase O zvaemo iskazom opaanja"; iskaz koji sadri bar
jedan izraz iz T zvaemo teorijskim" iskazom. Drugo, dopustivi zakljuci u L odreeni su fiksiranim skupom R pravila logikog zakljuivanja. Tree, L je aksiomatizovano na nain koji je poznat iz
geometrije.
O ovoj aksiomatizaciji treba jo neto rei. Neka je W klasa
svih iskaza iz L koji su stvarno istiniti, bez obzira da U su istiniti
zato to su logiki nuni ili zato to tacno izraavaju neku injenicu;
neka je Wo skup iskaza opaanja iz W koji sigurno nisu logiki istiniti, i neka W-p slian skup teorijskih iskaza iz W. Aksiomi A iz L
predstavljae, u optem sluaju, neku pravu podklasu iz W, tako da
postoje iskazi u W koji nisu logiki ekvivalentni nekim aksiomima
iz A. Stavie, sada je ve oigledno da ukoliko L predstavlja priblino
vernu iako idealizovanu sliku stvarnog jezika fizike, aksiomi e sadravati i teorijske iskaze i iskaze opaanja. Neki iskazi opaanja
bie ukljueni u skup aksioma zato to se ne mogu svi iskazi opaanja
izvesti samo iz teorijskih iskaza. S druge strane, meu aksiomima e
se nalaziti i teorijski iskazi zato to se mnogi iskazi opaanja ne mogu
tvrditi kao istiniti na osnovu neposrednih eksperimentalnih podataka
(npr. iskazi opaanja o prolim dogaajima) i zato to se takvi iskazi
ne mogu logiki izvesti iz drugih istinitih iskaza opaanja ako nemamo i neku teoriju. U svakom sluaju, aksiomi A, zajedno sa svim
iskazima koji su iz njih izvodljivi u skladu s pravilima zakljuivanja
R, sainjavae klasu W istinitih iskaza u L. Meutim, poto, prema
pretpostavci, samo iskazi iz Wrt izraavaju opaljive injenice, dogovorimo se da klasa iskaza Wo koja moe biti konana ili beskonana odreuje empirijski sadraj" jezika L. Dakle, pri ostalim
jednakim uslovima, nijedan injeniki podatak o osnovnom predmetu
istraivanja, recimo fizike, ne moe predstavljati osnovu za opredeljivanje izmeu dva jezika koji imaju isti empirijski sadraj.
" Wtlllam Craig, On Axiomatization withln a Svstem". Journal of SyTnf>o!fe
Logic, Vol. 18, (1953), str. 3032 i u manje tehnikom obliku ..Replacement of Auxiliary
Expressions", Ptiilosophical Revieto. Vol. 65 (1956), str. 3855.

121
Prirodno je, dakle, pitanje da li se posle svega ovog moe
konstruisati jedan jezik koji bi imao isti empirijski sadraj kao L,
ali koji ne bi sadrao teorijske iskaze. Mi smo ovo pitanje ve razmatrali u vezi s tezom da su teorije prevodljive na iskaze opaanja i
zakljuili smo da ova teza nije potvrena. Meutim, time nije iskljuena mogunost da postoji neki drugi nain da se resimo teorija, a da
pri tome ne umanjimo empirijski sadraj jednog jezika.
Kregov teorem je ba u ovom pogledu relevantan. Kregov
pristup razliit je od pristupa koji su izabrali predstavnici stanovita
0 prevodijivosti. On ne predlae da se teorije prevedu na iskaze opaanja, ve da se, u stvari, jedan formalni jeziki sistem koji sadri
teorijske izraze zameni drugim formalnim sistemom koji nema teorijske termine, ali jo uvek ima isti empirijski sadraj kao i prvobitni sistem. Tanije, Kreg pokazuje kako se konstruie formalni
jezik L*: ne-logiki izrazi iz L* jesu termini opaanja O iz L; pravila
zakljuivanja R* iz L* ista su kao R (izuzev nebitnih izmena); jedini
ne-logiki istiniti iskazi koji su ukljueni u aksiome A* iz L* jesu
iskazi opaanja koji su specifikovani jednim efektivnim postupkom
(isuvie sloenim da bismo ga ovde opisali) koji se primenjuje na
istinite iskaze opaanja W iz L. Tada se moe dokazati da je proizvoljni iskaz opaanja S teorem u L ako i samo ako je S teorem u L*,
tako da je empirijski sadraj jezika L* isti kao i u L. Dakle, svaka
sistematizacija iskaza opaanja koja je postignuta u L pomou teorija rnoe se oigledno postii u L* bez teorija. Sa stanovita formalne
logike izgleda, dakle, da teorije nisu bitni instrumenti u strukturi fizike.
Meutim, Kregov rezultat ne opravdava takav zakljuak,
kako je on sam pokazao. Sasvim nezavisno od injenice da jezik fizike
ne predstavlja formalni sistem i da je neverovatno da e on to ikada
postati, zbog toga to se ne moe predvideti kako e se taj jezik menjati, dve odlike Kregovog metoda u konstruisanju jezika L* ozbiljno
umanjuju znaaj njegovog teorema za nauno istraivanje. Prvo,
iako njegov metod pokazuje kako se aksiomi A* iz L* mogu efektivno
odrediti, taj metod ne jami da e broj aksioma biti konaan (izuzev
ako je klasa Wo iskaza opaanja iz L konana). Isto tako, taj metod
ne jami ako je A* ili beskonano ili ako sadri konaan ali vrlo veliki broj aksioma, da e se moi ovi aksiomi tako odrediti da neko
psiholoki bude u stanju da ih uspeno primenjuje u deduktivnom
zakljuivanju. Treba podsetiti da uobiajene aksiomatizacije u razliitim oblastima ne samo da sadre konaan broj aksioma ve i relativno mali broj aksioma. Kad bi broj uobiajenih aksioma bio ak
1 umereno veliki (na primer, kada bi bilo potrebno milion aksioma
za geometriju ravni, za ljude bi bilo nemogue da ih sve dre u svesti,
25
a sporno je da li bi se mogli dedukovati znaajniji teoremi. Dakle,
* Znaaj ove okolnosti ne umanjuje injenica da su konstruisani razni formalni sistemi sa beskonano mnogo aksioma, ovi sistemi koriste ono to se zove
..sheme aksioma", od kojih svaka opisuje odreeni oblih aksioma, koji moe biti otclotvoren u beskonanom bro}u specifinih iskaza. Meutim, iako je broj aksioma u takvim
sistemima beskonaan, broj shema aksioma je konaan i sasvim mali.

122

aksiomi za L koji odreuje Kregov metod, mogu biti toliko nepodesni

da se ne mogu upotrebiti ni u kakve efektivne logike svrhe.
Drugo, po Kregovom metodu, za svaki iskaz S u Wn postoji
jedan aksiom u L* koji je logiki ekvivalentan iskazu S. Na primer,
ako je S istiniti iskaz opaanja iz L, onda je konjunkcija 8 i 8 i . . . i
5, (u kojoj se S ponavlja izvestan broj puta koji se moe izraunati)
aksiom u L*. Ukratko, svi istiniti iskazi u L* bie, u stvari, aksiomi
u L*. Ova osobina Kregovog metoda dovoljna je da taj metod sasvim
obezvredi u naunom istraivanju. Takav skup aksioma L* ne prua
uproenu formulaciju empirijskog sadraja iz L*, a, u stvari, ga
samo ponovo formulie, tako da aksiomi ne pruaju nikakvu prednost
veu od one koju bi pruala lista svih istinitih iskaza opaanja. 3tavie, da bismo odredili aksiome za L*, morali bismo unapred znati
svaku posledicu koja se iz njih moe izvesti, sve istinite iskaze u L *
drugim recima, Kregov metod pokazuje kako se moe konstruisati
jezik L* samo poto je obavljeno svako mogue istraivanje u podruju na koje se L* odnosi. Znaaj ove injenice za instrumentaHstiko shvatanje teorija je oigledan. Ova rasprava skree panju
na injenicu da su naune teorije znaajne, pre svega, ne zato to
mogu biti istinite, ve zato to mogu posluiti kao vodii u istraivaju, formulisanju i organizovanju opaljivih injenica ak i pre
nego to su svi iskazi opaanja utvreni kao istiniti (ili verovatno
istiniti). Zakljuak koji se moe izvesti iz Kregovog teorema, bez
obzira da li ima smisla rei da su teorije istinite ili lane, pokazuje
da to ni u kom sluaju nije jedino relevantno pitanje u odreivanju
mesta teorija u nauci.
4. Vreme je da ukaemo na neke ogranienosti instrumentalistikog stanovita. Predstavnici ovog shvatanja izgleda da esto
veruju da poto je jednom utvrena instrumentalna uloga teorija,
samim tim teorije ne mogu biti oznaene kao istinite" ili lane".
Meutim, ne postoji nuna protivrenost izmeu tvrenja da je jedna
teorija istinita i tvrenja da ta teorija ima vane funkcije u istraivanju. Malo ko e poricati da iskazi kao to je Rastojanje izmeu
Njujorka i Vaingtona je priblino 225 milja" mogu biti istiniti, a
da jo uvek igraju vanu ulogu u naim planovima- Naravno, veina
zdravorazumskih iskaza koji se sa smislom mogu tvrditi kao istiniti
ili lani mogu se takoe prouavati u pogledu njihove upotrebe.
Ukratko, ne sledi da se teorije ne mogu smatrati iskazima u pravom
smislu" i da se ne moe ispitivati njihova istinitost ili lanost samo
zato to teorije imaju izuzetne funkcije u istraivanju.
tavie, oni koji teorije smatraju rukovodeim principima,
pravilima na osnovu kojih se mogu izvoditi zakljuci, a ne premisama iz kojih se zakljuci izvode, esto previaju injenicu da ova
razlika zavisi od konteksta. Danas je svima poznato da se u jednom
zakljuku kao to je onaj u kome iz premisa Svi ljudi su smrtni"
i Vojvoda od Velingtona je ovek" sledi Vojvoda od Velingtona je
smrtan", preutno pretpostavlja logiko pravilo zakljuivanja (ili

123
rukovodei princip) koji je poznat kao princip silogizma (jedan iskaz
oblika x je P" moe se izvesti iz dva iskaza oblika Svi S su P" i
,,x je -S"). Taj rukovodei princip nije premisa u zakljuivanju, i zakljuak se ne izvodi iz njega, ve u skladu s njim. Stavie, to je formalni princip poto se odnosi samo na formu iskaza, bez obzira na
ta se njihovi termini mogu odnositi.
Meutim, isto je tako dobro poznato da se jedna argumentacija koja se odvija prema nekom pravilu zakljuivanja moe rekonstruisati, tako da se isti zakljuak moe dobiti iz nekog podskupa
prvobitnih premisa, u skladu sa injenikim rukovodeim principom
koji nadoknauje izostavljene premise. Na primer, ispravno je zakljuiti Vojvoda od Velingtona je smrtan" na osnovu jedne jedine
premise Vojvoda od Velingtona je ovek"f pod pretpostavkom da
prihvatimo injeniko pravilo zakljuivanja Bilo koji iskaz oblika
,x je smrtno' moe se izvesti iz iskaza oblika ,x je ovek'1'. Za rukovodei princip u ovom sluaju kae se da je injeniki zato to se
u njemu pominju termini koji se odnose na neki odreeni sadraj
i ovi termini se moraju javljati u klasi zakljuaka koju ovaj princip" odreuje.
S druge strane, ovaj se postupak, u optem sluaju, moe
obrnuti tako da se u nekoj argumentaciji injeniki rukovodei princip moe izostaviti i zameniti odgovarajuom premisom. Na primer,
zakljuak koji sledi iz premise Ovaj komad bakarne ice bie zagrejan" u skladu s injenikim rukovodeim principom Iskaz oblika
,x e se rairiti' moe se izvesti iz iskaza oblika ,x je bakar i x e biti
zagrejano'" moe se dobiti i bez ovog rukovodeeg principa ako se
on izostavi i zameni iskazom Svaki komad bakra iri se kada se
zagreje". Oigledno je stvar pogodnosti na koji e se od ova dva
naina izvesti neka argumentacija. Dakle, iako je razlika izmeu
premisa i pravila zakljuivanja i opravdana i znaajna, dati iskaz
moe imati ulogu premise u jednom kontekstu, ali se u drugom kontekstu moe upotrebiti kao rukovodei princip, i obratno.
Okolnost koju smo ilustrovali ovim prostim primerima oigledno postoji i u sluaju sloenijih argumentacija u kojima teorije
imaju osnovnu ulogu. Skoro je nesumnjivo, na primer, da se u mnogim sluajevima talasna teorija upotrebljava ili tako da se moe
shvatiti kao rukovodei princip ili kao metod izvoenja iskaza o injenicama koje se mogu eksperimentalno potvrditi na osnovu drugih
takvih podataka. Isto je tako nesumnjivo da ovaj nain posmatranja
teorije istie njenu ulogu u istraivanju koja bi se inae mogla zanemariti; nesumnjivo je takoe da ovo stanovite onemoguuje dogmatska tvrenja kako neka posebna teorija predstavlja konanu istinu
0
prirodi" stvari. Odavde, ipak, ne proizlazi da teorije ne slue ili
da ne mogu sluiti kao premise u naunim objanjenjima i predvianjima kao bona fide iskazi o kojima ima smisla postavljati pitanja
o istinitosti i lanosti.

124
U stvari, teorije se obino prikazuju i upotrebljavaju kao
premise, a ne kao rukovodei principi; to vai i za naune rasprave
i za lanke koji saoptavaju rezultat teorijskog ili eksperimentalnog
istraivanja. Mnogi ugledni naunici svakako su teorije smatrali iskazima o prirodi i strukturi datog predmeta; oni su obavljali svoja
istraivanja pretpostavljajui da je teorija slika nekog dela prirode,
a ne skup principa na osnovu kojih se do takve slike moe doi.
Mnoga eksperimentalna istraivanja nesumnjivo su inspirisana eljom da se utvrdi da li se razliiti hipotetiki entiteti i procesi koje
neka teorija postulira (npr. neutroni, mezoni i neutrini savremene
atomske fizike) zaista javljaju u okolnostima i u odnosima koje ata
teorija izraava. Meutim, istraivanje koje je oigledno usmereno ka proveravanju jedne teorije poiva prima fade na pretpostavci da ta teorija neto tvrdi a neto porie. Ukratko, ni logika, ni
injenice iz naune prakse, ni este eksplicitne izjave naunika ne
dokazuju tvrdnju da se teorije ne mogu drukije shvatiti nego kao
metodi zakljuivanja.
Stavie, kao to smo ve nagovestili, o jednoj se teoriji mogu
postaviti ista pitanja i kada se ona smatra rukovodeim principom
i kada se ona koristi kao premisa. Bez obzira da li je jedan injeniki
rukovodei princip teorija ili ne, taj princip je pouzdan samo ako se
zakljuci izvedeni iz istinitih premisa u skladu s tim principom slau
s injenicama opaanja u izvesnoj meri koja je unapred odreena.
Prema tome, postoji samo verbalna razlika izmeu pitanja da li je
jedna teorija zadovoljavajua (kao metod zakljuivanja) i pitanja
da li je teorija istinita (kao premisa).
Tvrenje nekih predstavnika instrumentalistikog stanovita
da se ni iz jedne teorije ne mogu logiki izvesti iskazi o injenicama
opaanja mora se na isti nain oceniti. To tvrenje je, oigledno,
zasnovano ukoliko se teorija shvati kao rukovodei princip, budui
da jedno pravilo zakljuivanja nije premisa u ispitivanju injenica
i nije neto o emu bi se moglo rei da logiki nuno povlai za
sobom zakljuke o injenicama. Ovo tvrenje je takoe zasnovano
ukoliko se pod njim podrazumeva da ak i kada se jedna teorija
primenjuje kao premisa, iz same te teorije ne slede zakljuci o pojedinanim sluajevima izuzev ako se dodaju podesna pravila korespondencije zajedno sa iskazima o poetnim uslovima. S druge strane,
ovo tvrenje je sasvim pogreno ukoliko se njime tvrdi da jedna
teorija ne povlaci za sobom nijedan iskaz o opaljivim injenicama,
ak i kada su ispunjeni uslovi iz prethodne reenice. Takva tvrdnja
opovrgnuta je kad god se jedna teorija primenjuje na pomenuti
nain na primer, kada se talasna teorija svetlosti koristi u objanjavanju hromatske aberacije optikih sociva.
Na kraju, instrumentalistikom shvatanju moramo uputiti jo
jednu primedbu. Ve smo ukratko pokazali da predstavnici ovog
shvatanja nemaju jednoznano objanjenje za razliite ..naune
objekte" (kao to su elektroni ili svetlosni talasi) koje mikroskopske

125
teorije oigledno postuliraju. Moramo jo dodati da uopte nije jasno
na koji se nain o ovim naunim objektima", sa stanovita instrumentalizma, moe rei da predstavljaju postojee objekte. Ako je
jedna teorija samo rukovodei princip tehnika u izvoenju zakljuaka zasnovana na metodu opisivanja pojava onda termini kao
to su elektron" i svetlosni talas" verovatno funkcioniu samo kao
pojmovne veze u pravilima opisivanja i zakljuivanja. Tada se znaenje takvih termina iscrpljuje njihovom ulogom u usmeravanju
istraivanja i u sistematisanju podataka opaanja; u ovom smislu,
izgleda da je iskljuena pretpostavka da bi se takvi termini mogli
odnositi na fiziki postojee objekte i procese koji ne bi predstavljali pojave u strogom smislu. Predstavnici instrumentalistikog
shvatanja ponekad su zaista u ovom pitanju protivreili samima sebi.
Tako neki pisci, tvrdei da je atomistika teorija materije prosto
tehnika u zakljuivanju, ipak su ozbiljno raspravljali o pitanju da
li atomi postoje i tvrdili su da ima dovoljno svedoanstva koje pokazuje da atomi stvarno postoje. Drugi su eksplicitno tvrdili da su
atomi i drugi nauni objekti" uopteni iskazi o odnosima izmeu
skupova pojava i da ne mogu biti pojedinane postojee stvari; meutim, oni su isto tako izjavljivali da se atomi kreu i da imaju
masu. Ovakve protivrenosti navode nas na pomisao da njihovi tvorci
ipak nisu spremni da iskljue kao besmislena sva pitanja o istinitosti i lanosti jedne teorije. U svakom sluaju, sasvim je jasno da
nije protivreno pretpostavljati logika svojstva takvih pitanja i
istovremeno priznavati vanu instrumentalnu funkciju naunih
teorija.

IV. Realistiko shvatanje teorije

Da li su onda teorije stvarno" iskazi o kojima ima smisla
rei da su istiniti ili lani, uprkos tekoama na koje ovo shvatanje
nailazi? O tome smo ve dosta rekli da bismo nagovestili kako odgovor na ovo pitanje ne mora biti iskljuivo racionalan, bez obzira da
li je afirmativan ili negativan. Zaista, oni koji se razlikuju po svojim
odgovorima na ovo pitanje esto se slau i u odreivanju podruja
eksperimentalnog istraivanja, u pogledu formalne logike, kao i u
pogledu injenica koje se mogu utvrditi naunim postupkom. Ono
to ih esto razdvaja delimino se moe pripisati pripadnosti razliitim intelektualnim tradicijama, a delimino ukusu u pogledu najpodesnijeg naina prilagoavanja naeg jezika opte prihvaenim
injenicama. Istorijska je injenica da su mnoge istaknute linosti
nauke i filosofije prihvatale kao jedino adekvatno ono shvatanje prema kojem su teorije istiniti ili lani iskazi, a da je isto tako grupa
istaknutih naunika i filozofa bila za ono shvatanje prema kojem
teorije predstavljaju instrumente istraivanja. Meutim, nije dovoljno da se predstavnik jednog ili drugog shvatanja samo pozove na
neki autoritet da bi opravdao svoje stanovite; s malo smisla za

126
dijalektiku, on obino moe da izbegne aoku oigledno ozbiljnih
primedbi upuenih njegovom stanovitu. Prema tome, ovaj ionako
ve dugi spor o tome kako treba shvatiti teorije moe se produavati
u beskonanost. Poto su oba pomenuta shvatanja tako izloena da
svako od njih moe da izbegne oigledne tekoe na koje nailazi, iz
ove rasprave treba izvesti zakljuak da pitanje o tome koje je od
ova dva shvatanja istinsko stanovite" predstavlja samo terminoloki spor.
1. Razmotrimo osnovne tekoe na koje nailaze oba pomenuta shvatanja; ponimo s tekoama na koje nailazi shvatanje da
su teorije istiniti ili lani iskazi.
a. Postoji, pre svega, isto formalna tekoa koja se sastoji
u tome da jedna teorija nije iskaz ve samo iskazna forma. Ako neki
termini teorije nisu povezani ni s jednim pravilom korespondencije,
kao to se esto deava, ovi termini su, u stvari, promenljive, tako
da teorija oigledno ne zadovoljava gramatike uslove da bi bila
iskaz. Ova se tekoa moe resiti jednim formalnim metodom koji
je prvi eksplicitno predloio Remzi (Ramsey).- Metod se sastoji u
uvoenju takozvanih egzistencijalnih kvantifikatora" kao prefiksa
za iskazne forme, tako da izraz koji nastaje na ovaj nain formalno
gledano predstavlja iskaz. Na primer, izraz Ako neki ovek ima
osobinu P, onda takva osoba ima plave oi" predstavlja iskaznu formu, ali kada ovom izrazu dodamo prefiks postoji osobina P", dobijamo iskaz Postoji osobina P tako da ako neki ovek ima osobinu P,
onda ta osoba ima plave oi". Slino tome, pretpostavimo da su termini masa" i ubrzanje" povezani s pravilima korespondencije, ali
da to nije sluaj s terminom sila". Izraz Ako neko telo trpi promenu u kretanju, onda je proizvod mase i ubrzanja tog tela jednak
sili F koja na njega deluje" predstavlja, u stvari, iskaznu formu iz
koje moemo dobiti iskaz Ako neko telo trpi promene u kretanju,
onda postoji (merljivo) svojstvo F, tako da je proizvod mase i ubrzanja tog tela jednak F". Uopte, neka je T(M,N,P,Q)" jedna
teorija iji su teorijski termini ,.M" i ,,N" povezani s pravilima korespondencije, dok to nije sluaj s teorijskim terminima ,,P" i ,,Q",
tako da ,,T(M, N, P, Q)" predstavlja, po pretpostavci, iskaznu formu.
Tada Postoji neko P i postoji neko Q tako da vai T (M, N, P, Q)"
predstavlja iskaz. Budui da se Remzijevim metodom ne menjaju
posledice koje se mogu izvesti iz teorije i koje se odnose na opaanje, njegov metod je dovoljan da se izbegne formalna tekoa o kojoj
raspravljamo.
b. Drugo, postoji ve pomenuta primedba da teorije obino
sadre granine pojmove koji ne opisuju nita postojee, pa se
takvim teorijama nikako ne moe pripisivati injenika istinitost.
Ova primedba se moe izbei na vie naina. Poznato je da se moe
** Frank P. Ramsey, Navedeno elo, str. 212236.

127

osporiti tvrdnja kako se granini pojmovi ne odnose na postojee

stvari. Naravno, mi ne moemo, na primer nekim oiglednim merenjem odrediti trenutnu brzinu izvesne veliine koja se kree i za
koju se teorijski pretpostavlja da je jednaka kvadratnom korenu iz
dva. Meutim, to ne znai da tela ne mogu imati trenutne brzine
ili duinu jednaku nekom realnom broju, ukoliko, tako se ponekad
kae, mogunost oiglednog merenja (ili, opte uzev, opaanja) ne
uzmemo kao kriterijum fizikog postojanja. Naprotiv, ako postoji
odgovarajue svedoanstvo za teoriju koja postulira takve vrednosti,
onda na osnovu svega to smo rekli postoji dobar razlog za tvrenje
da ovi granini pojmovi zaista oznaavaju izvesne faze stvari i procesa. Odgovor na primedbu o kojoj raspravljamo moemo iskazati
ovako: poto u proveravanju jedne teorije proveravamo celokupnost
njenih pretpostavki, ako neku teoriju smatramo potvrenom na
osnovu raspoloivog svedoanstva, onda moramo smatrati da su i sve
njene sastavne pretpostavke takoe potvrene. Dakle, sve dok ne
uvedemo sasvim proizvoljne kriterijume, mi ne moemo izabrati i
izdvojiti pretpostavke koje emo smatrati deskripcijama neeg to
postoji i pretpostavke koje to nisu.
Postoji i drugi nain da se odgovori na primedbu o kojoj je
re. Tada se odgovor sastoji u tvrenju da granini pojmovi predstavljaju metode uproavanja i da teorija u kojoj se takvi pojmovi
nalaze ne predstavlja, opte uzev, tvrenje za koje se sa smislom
moe rei da je istinito. Pa ipak, postojee stvari imaju osobine koje
esto ne moemo razlikovati od idealnih" osobina koje se pominju
u teoriji, ili se od takvih idealnih" osobina sasvim malo razlikuju.
Prema odgovoru na ovu primedbu, za jednu teoriju se kae da je
istinita ako je nesaglasnost izmeu onoga to teorija tvrdi i onoga
to se moe otkriti najsuptilni]im posmatranjem dovoljno mala da
bismo je mogli pripisati eksperimentalnoj greki.
c. Trea vrsta tekoe u shvatanju da su teorije istiniti ili
lani iskazi, tekoa na koju smo ve skrenuli panju, proizlazi iz
injenice da se ponekad oigledno nespojive teorije koriste u objanjavanju istih injenica. Tako, na primer, tenost ne moe biti i
sistem diskretnih estica i kontinuirana sredina, iako teorije o osobinama tenosti u nekim sluajevima prihvataju jednu pretpostavku,
a u drugim sluajevima drugu.
Uobiajeni odgovor na ovu primedbu sastoji se iz dva dela.
Jedan deo te primedbe predstavlja, u sutini, ponavljanje odgovora
koji smo pomenuli u prethodnom odeljku. Jedna teorija se moe
koristiti u datom podruju istraivanja iako je oigledno nespojiva
s nekom drugom teorijom koja se -takoe upotrebljava zato to je
prva teorija prostija od druge i zato to u reavanju odreenih problema sloenija teorija ne prua zakljuke koji se bolje slau s injenicama nego zakljuci prostije teorije. Dakle, prostija teorija se
moe smatrati u izvesnom smislu specijalnim sluajem sloenije teorije, a ne suprotnom teorijom.

128
Drugi deo ovog odgovora kae da iako se za izvesno vreme
mogu koristiti nespojive teorije, njihova primena je samo privremeno pomono sredstvo koje e se napustiti im se izgradi neprotivrena teorija optija od obeju prethodnih. Tako, na primer, iako su
postojala ozbiljna neslaganja izmeu atomistikih teorija koje su se
koristile na poetku ovog veka u objanjavanju mnogih injenica
fizike i hernije, ove suparnike teorije bile su zamenjene jednom
jedinom teorijom o atomskoj strukturi koja se sada primenjuje i u
fizici i u herniji. Zaista, protivrenosti koje mogu postojati izmeu
razliitih teorija, od kojih je svaka ipak korisna u nekom ogranienom podruju istraivanja, predstavljaju esto veliki podstrek u
izgraivanju optije ali neprotivrene teorijske strukture. Dakle,
predstavnik shvatanja da su teorije istiniti ili lani iskazi moe
izbei svaku tekou u svom stanovitu koja proizlazi iz injenice
da se u naukama ponekad primenjuju nespojive teorije. On moe
naglaavati da se svaka teorija uvek ispravlja, pa se, prema tome,
ni jednoj teoriji ne moe pripisivati konana istina. On ak moe
tvrditi da i jedna pogrena teorija moe biti sasvim korisna u reavanju mnogih problema; on, pored toga, moe jo tvrditi da niz teorija u izvesnoj grani nauke predstavlja niz sve boljih aproksimacija
nedostinom ali valjanom idealu konano istinite teorije.
d. Najzad, jedna primedba koja se obino upuuje shvatanju
o kojem raspravljamo ukazuje na tekoe u interpretiranju kvantne
mehanike pomou nekog poznatog modela. Teorijska i eksperimentalna razmatranja navela su fiziare da elektronima (i drugim entitetima koje kvantna teorija postulira) pripisuju oigledno nespojiva i
u svakom sluaju neobina svojstva. Tako se elektronima pripisuju odlike koje ima neki sistem talasa; s druge strane, elektroni takoe imaju osobine koje nas navode da ih zamiljamo kao estice od
kojih svaka ima prostorni poloaj i brzinu, mada se u principu nijednom elektronu ne moe pripisivati odreeni poloaj i brzina istovremeno. Mnogi fiziari su zbog toga zakljuili da se kvantna teorija
ne moe shvatiti kao iskaz o nekom objektivno postojeem" domenu stvari i procesa, kao slika koja bar priblino odraava mikroskopsku strukturu materije. Naprotiv, ova se teorija mora smatrati
konceptualnom shemom ili principom kojim se sluimo u izvoenju
eksperimenata.
Odgovor na ovu primedbu ima poznati oblik. On izgleda
ovako: injenica da se za kvantnu teoriju ne moe nai vizuelno
predstavljiv model, kao u sluaju zakona klasine fizike, ne predstavlja adekvatnu osnovu poricanja da kvantna teorija opisuje strukturna svojstva subatomskih procesa. Nesumnjivo je poeljno imati zadovoljavajui model za neku teoriju. Meutim, vrsta modela koja se
smatra zadovoljavajuem u nekom datom trenutku predstavlja funkciju preovlaujue intelektualne klime. Iako nam savremeni modeli
kvantne teorije mogu izgledati neobini i ak nerazumljivi", ne
postoje ubedljivi razlozi da ne pretpostavimo kako ova nerazumlji-

129
vost nee ieznuti kada se na ove modele naviknemo, ili da neemo
nai bolju interpretaciju kvantne teorije. Nerazumljivost sadanjeg
modela zasniva se, u velikoj meri, na naoj nesposobnosti da uoimo
kako se reci kao to su talas" i estica" upotrebljavaju u tom
modelu kao metafore. Elektron je samo u prenosnom smislu estica
(u uobiajenom znaenju ove reci), ba kao to je u vrlo nategnutom
smislu V1 broj (u smislu u kojem je 3 broj). Za jedan elektron
se kae da je estica (ili talas) zato to su neka svojstva koja se pripisuju elektronima slina izvesnim svojstvima klasinih estica (ili
talasima na vodi), iako takva analogija ne vai za druga svojstva.
Kada se jezik estica" i talasa" shvati na osnovu naina na koji
se ove reci stvarno upotrebljavaju u kontekstu kvantne mehanike,
tako se bar tvrdi, onda se u opisivanju elektrona pomou kvantne
mehanike ne javljaju ak ni prividne protivrenosti. Osnovni problem
se ne sastoji u tome da li je neki poseban supstantivni model
subatomskih procesa zadovoljavajui. Osnovni problem je da li su
odnosi izmeu elementarnih konstituenata fizikih objekata i procesa adekvatnije opisani matematikim formalizmom kvantne mehanike ili nekim drugim formalnim modelom kojim sada raspolaemo.
U tom pogledu, svi kompetentni poznavaoci slau se da je matematiki formalizam kvantne mehanike za sada najbolji.
Primedbe upuene gleditu prema kome su teorije istiniti ili
lani iskazi dovoljne su da pokau kako ovo stanovite ima u sebi
prilino dijalektike snage da se odbrani od otrih kritika. Neosporno
je da se za odgovore na ove kritike mogu nai nove kritike primedbe,
mada na svaku novu primedbu predstavnik shvatanja koje se napada
moe nai bar na prvi pogled zadovoljavajui odgovor. Zbog toga
sada ne bi bilo korisno nastavljati ovu raspravu. Umesto toga, vratimo se nekim kritikim primedbama upuenim instrumentalistickom
gleditu.
2. Postoje dve osnovne tekoe koje smo zapazili u instrumentalistickom shvatanju u obliku u kome se to shvatanje obino
iskazuje. Prva je tekoa to je najvei deo eksperimentalnog istraivanja usmeren ka traenju svedoanstva za ili protiv neke teorije
to je to poduhvat koji oigledno nema smisla ako teorija nije pravi
iskaz ve samo nain i pravilo istraivanja. Meutim, ova primedba
se lako moe obesnaiti. Dovoljno je ako odgovorimo da se jedna
teorija zaista moe proveravati" traenjem svedoanstva koje e
tu teoriju ili potvrditi" ili opovrgnuti", ali samo u tom smislu
to se pozitivno ili negativno svedoanstvo trai za zakljuke o injenicama posmatranja, zakljuke koji slede iz premisa o neemu
to se moe opaati, u skladu s datpm teorijom. Kao to smo videli,
jedini problem koji se na ovaj nain postavlja odnosi se na relativnu
pogodnost upotrebe injenikih, a ne isto formalnih, rukovodeih
principa u deduktivnom zakljuivanju.
Druga i ozbiljnija tekoa sastoji se u tome to dosledno
instrumentalistiko stanovite ne dozvoljava pretpostavke o fizikoj
B Struktura nauke

130
realnosti" (ili fizikom postojanju") bilo kojeg naunog objekta"
koji se u nekoj teoriji postulira. Ako je teorija u kojoj se nalaze
termini kao to su atom" ili elektron" samo rukovodei princip,
onda je neumesno pitanje da li stvarno postoje" atomi; tada je vrlo
udna izjava da smo, kao to to neki fiziari ine, poto eksperimentalno svedoanstvo sada ukazuje" na atom, ubeeni u njegovo
fiziko postojanje kao to smo ubeeni u postojanje naih ruku
i nogu".
Meutim, snaga ove primedbe nije jasna zbog oigledne dvosmislenosti ako ne i opskurnosti izraza ..fizika stvarnost" ili fiziko
postojanje". Pisci koji ove fraze upotrebljavaju ne shvataju ih,
opte uzev, u istom smislu. Zbog toga e biti korisno ako razmotrimo neke kriterijume koji se eksplicitno ili preutno upotrebljavaju
kada se tvrdi ili porie fiziko postojanje naunih objekata kao to
su elektroni, atomi, elektrina polja itd.
a. Moda je najpoznatiji uslov da se jedna stvar smatra fiziki realnom da ta stvar ili dogaaj bude javno uoljiva kada su
ostvarene odreene mogunosti opaanja. Na osnovu ovog kriterijuma, moe se rei da fiziki postoje tapovi, kamenje, bljesak munje, mirisi iz kuhinje i slino, ali se to ne moe rei za bol koji
ovek osea kada iai nogu niti za crvene slonove koje pijanac vidi
u delirijumu. Meutim, veina naunih objekata nije fiziki realna
u ovom smislu. Tako su osvetljene povrine fiziki realne na osnovu
ovog kriterijuma, ali to nisu svetlosni talasi; iako je kondenzacija
vodene pare u kojoj se vide tragovi u Vilsonovoj komori realna, to
nisu alfa estice (koje prema savremenoj teoriji fizike) ostavljaju
ove tragove. Sigurno je da mi nismo na osnovu ovakve interpretacije
izraza fiziki realno" ubeeni u fiziko postojanje atoma, kao to
smo ubeeni da postoje nae ruke i noge. S druge strane, ak i kada
bi neki hipotetiki nauni objekti bili fiziki realni u ovom smislu
na primer, kada bi se mogli videti geni koje postulira savremena
bioloka teorija nasleivanja uloga teorijskih pojmova, pomou
kojih se odreuju ovakvi objekti, ne bi se nimalo izmenila. Naravno,
sasvim je mogue da bismo odgovorili na jo uvek sporna pitanja o
molekulima kada bismo ih mogli opaati, pa bi se teorija molekula
mogla poboljati. Pa ipak, teorija molekula jo uvek izraava osobine
molekula relacionim pojmovima opisujui odnose u kojima se
molekuli nalaze prema drugim molekulima i prema drugim stvarima a ne pojmovima koji se odnose na osobine molekula koje
bismo mogli neposredno ulno opaati. Raison d'etre teorije molekula nije u tome da prui obavetenja o ulnim kvalitetima molekula, ve da nam omogui da razumemo (i predviamo) pojavljivanje
dogaaja i odnosa u kojima se oni meusobno nalaze, i to na osnovu
poznavanja opte strukture koju oni grade. Dakle, u ovom smislu
fiziko postojanje teorijskih entiteta nema vei znaaj za nauku.

131
b. Drugi, iroko prihvaeni, kriterijum fizikog postojanja
skoro je suprotan prvome i ve je uzgred bio pomenut. Prema tom
kriterij umu, svaki ne-logiki termin jednog zakona (eksperimentalnog ili teorijskog) oznaava neto to je fiziki realno, pod uslovom
da je taj zaiton potvren empirijskim svedoanstvom i da je u naunoj zajednici prihvaen kao verovatno istinit. Prema ovom kriterijumu, fiziko postojanje se ne pripisuje samo entitetima koji se
mogu eksperimentalno odrediti, kao to je kinetika energija metka,
napregnutost jednog tela na koje deluju sile, viskozitet neke tenosti
ili elektrini otpor jednog provodnika, ve i teorijskim objektima
kao to su svetlosni talasi, atomi, neutrini i talasi verovatnoe. Svako
ko primenjuje ovaj kriterijum smatrae da su mnogi objekti koje
postulira neka prihvaena teorija fiziki postojee stvari, ak i pre
nego to postoji empirijsko svedoanstvo koje u pojedinostima potvruje odreene pretpostavke o tim objektima. Ovaj kriterijum prihvataju, izgleda, mnogi savremeni fiziari koji veruju u fiziko
postojanje antiprotona onako kako ih postulira kvantna teorija, iako
bar za sada ne postoji odreeno eksperimentalno svedoanstvo. S druge strane, oni koji prihvataju ovaj kriterijum poricae fiziko postojanje naunog objekta u ije se postojanje nekada verovalo (kao to
je flogiston, koji je postulirala flogistonska teorija sagorevanja)
ukoliko je teorija koja taj objekat postulira naputena kao nezadovoljavajua izuzev, naravno, ako jedna druga prihvatljiva teorija
postulira sasvim slian objekat.
c. Ponekad se upotrebljava trei kriterijum fizikog postojanja koji kae da termin koji oznaava neto fiziki realno mora
biti prisutan u vie eksperimentalnih zakona, pod pretpostavkom da
su ovi zakoni logiki nezavisni jedan od drugog i da nijedan od njih
nije logiki ekvivalentan nekom skupu od dva ili vie zakona. Ovaj
se zahtev, oigledno, moe pojaati ukoliko se jo zahteva da postoji
vei broj takvih eksperimentalnih zakona. Na osnovu ovog zahteva,
kao fiziki realne mogu se opisati one stvari koje se mogu identifikovati drukije i nezavisno od postupaka kojima te stvari definiemo.
Na primer, veliina gravitacione sile kojom Zemlja deluje na neko
telo javlja se kao konstanta ,,g" u Galilejevom zakonu slobodnog
pada. Kada bi to bio jedini zakon u kome se javlja ,,g", onda, po
ovom kriterijumu, termin gravitaciona sila" ne bi oznaavao nita
to je fiziki realno. Meutim, ,,g" se javlja u vie drugih eksperimentalnih zakona, kao to je zakon klatna. Prema tome, gravitacionoj sili Zemlje moe se pripisivati fiziko postojanje. S druge strane,
stvari izgledaju drukije kada je re o pojmu elektrinog polja. Jainu elektrinog polja u odreenom" podruju moemo odrediti ako
u to podruje unesemo jedno telo iju masu i elektrini naboj znamo,
a onda izmerimo silu koja deluje na to telo. Tada se jaina polja
definie kao kolinik iz sile i elektrinog naboja tela; eksperimentalni je zakon da pod odreenim uslovima ovaj kolinik ima istu
konstantnu vrednost za svako telo relativno malih dimenzija. Iako

132
se na ovaj nain elektrino polje" javlja u jednom eksperimentalnom zakonu, izgleda da je ovo jedini eksperimentalni zakon u kojem
se ovaj termin javlja. Ako je to tako, onda se, prema ovom kriterijumu, fiziko postojanje ne moe pripisivati elektrinim poljima.
Primena ovog kriterij uma na naune objekte koje postulira ju
mikroskopske teorije sadri izvesne tekoe, poto se teorijski termini
ne javljaju u eksperimentalnim zakonima. Daleko bi nas odvelo detaljno ispitivanje ovih tekoa. Za sada e biti dovoljno ako pretpostavimo da ovaj kriterijum fizikog postojanja teorijskih entiteta
kae da teorijski termin koji se oigledno odnosi na takve entitete
mora biti povezan pravilima korespondencije s eksperimentalnim
pojmovima i da ovi eksperimentalni pojmovi moraju biti prisutni u
bar dva logiki nezavisna eksperimentalna zakona koja se mogu
izvesti iz te teorije. Na primer, u kinetikoj teoriji gasova teorijski
izrazi kao to su masa molekula", prosena kinetika energija
molekula", broj molekula" i drugi povezani su s eksperimentalnim
pojmovima kao to su masa jednog gasa", temperatura jednog
gasa" i kolinik proizvoda pritiska i zapremine jednog gasa i njegove temperature". Ovi eksperimentalni pojmovi javljaju se u nekoliko eksperimentalnih zakona kao to su Bojl-Carlsov zakon, Daltonov zakon o parcijalnim pritiscima ili zakon da je pri datoj temperaturi i datom pritisku razlika izmeu dve specifine toplote po jedinici zapremine ista za sve gasove a svi ovi zakoni mogu se izvesti
iz kinetike teorije gasova.
Treba obratiti panju da se prema ovom kriterijumu fizikog
postojanja nee za svaki entitet koji jedna teorija postulira rei da
postoji, ak i kada je teorija kao celina potvrena eksperimentima
i prihvaena kao verovatno istinita. Tako su neki fiziari sumnjali
u fiziko postojanje neutrina, koji su bili postulirani da bi se u
kvantnoj teoriji sauvao princip odranja energije. Mogue je da je
ova sumnja bila zasnovana na injenici da termin neutrino" nije
zadovoljavao uslov koji postavlja ovaj kriterijum. Isto tako, kada je
Plank prvi uveo teorijski pojam diskretnih kvanta energije da bi
uspeno objasnio distribuciju energije u spektru zraenja tamnog
tela, fiziari su (ukljuujui samog Planka) sumnjali u postojanje
takvih kvanta. Situacija se izmenila kada je pojam kvanta energije
bio povezan s konstantom ,,h", koja se javlja ne samo u Plankovom
zakonu radijacije ve i u drugim eksperimentalnim zakonima o fotoelektrinom efektu, liniji spektra razliitih elemenata, o specifinoj
toploti vrstih tela itd., i kada su svi ovi zakoni bili izvedeni iz teorija
koje su sadravale kvantnu hipotezu kao jednu od pretpostavki.
d. Cesto se usvaja etvrti i na neki nain ui kriterijum fizikog postojanja. Prema ovom kriterijumu, jedan termin oznaava
neto fiziki realno ukoliko se taj termin javlja u nekom potvrenom
kauzalnom zakonu" (teorijskom ili eksperimentalnom), u odreenom
smislu reci kauzalno". Prema odreenijoj verziji ovog kriterijuma,

133
jedan termin mora opisivati ono to se tehniki zove stanje jednog
fizikog sistema", tako da ukoliko je At" opis stanja sistema u trenutku t, onda kauzalni zakon tvrdi da e iz datog stanja uvek proizai
(ili prethoditi) stanje At> u trenutku t' koji dolazi posle (ili pre)
trenutka t. 2 7
Na primer, u mehanici se stanje jednog sistema estica opisuje
skupom brojeva koji odreuju poloaje i brzine estica. Uzroni zakoni mehanike omoguuju nam da odredimo njihove poloaje i brzine
u bilo kom trenutku ako su nam dati poloaji i brzine estica u
nekom poetnom trenutku. Prema tome, mehaniko stanje jednog
sistema je fiziki realno. Isto tako, stanje jednog sistema u kvantnoj
teoriji opisuje se izvesnom funkcijom (koja je poznata kao Psi-funkcija) poloaja i energija elementarnih estica, pri emu ova funkcija
predstavlja reenje osnovne talasne jednaine kvantne teorije. Ova
jednaina tvrdi da je Psi-stanje jednog sistema u datom trenutku uvek
praeno izraunljivim Psi-stanjem toga sistema u nekom odreenom
buduem trenutku. Dakle, na osnovu ovog kriterijuma, Psi-stanje je
fiziki realno. S druge strane, poto u kvantnoj mehanici koordinate
poloaja i brzine jedne pojedinane elementarne estice kao to je
elektron ne predstavljaju opis stanja te estice, one ne opisuju nita
to je fiziki realno. Prema miljenju bar nekih fiziara, fiziko
postojanje se ne moe pripisivati pojedinanim elektronima i drugim
takvim subatomskim entitetima. 28
e. Na kraju, treba pomenuti jo jedan kriterijum fizikog
postojanja prema kome je realno ono to je nepromenljivo za neki
unapred dati skup transformacija, promena, projekcija ili naina
posmatranja. Jedan primer iz elementarne geometrije objasnie optu
ideju na kojoj poiva ovaj kriterijum. Zamislimo da je na jednoj
horizontalnoj staklenoj ploi nacrtan krug i zamislimo da se na izvesnom odstojanju, pod pravim uglom iznad centra kruga, nalazi
mali izvor svetlosti. Tada e se ovaj krug projektovati kao senka na
zastoru koji je paralelan sa staklenom ploom i ova senka e takoe
predstavljati krug. Pretpostavimo da staklena ploa rotira oko osovine koja kroz nju prolazi i koja je paralelna sa zastorom, a da izvor
svetlosti i zastor ostanu u prvobitnim poloajima. Senke na zastoru
nee vie biti krugovi; one e prvo imati oblik elipsi, a zatim moda
i oblik parabola. U ovoj projekciji, senka kruga na zastoru nee sauvati ni oblik ni obim ni povrinu kruga na staklu. Pa ipak, u ovoj
projekciji neke osobine kruga ostaju nepromenjene. Na primer, ako
se na staklu nacrta prava koja preseca krug, senka ove prave uvek
e presecati senku kruga u bar dve take. Ako se na ovaj primer
primeni na kriterijum, onda bismo morali rei da fiziki ne postoje
" O pojmu ,,stanja" raspravlja emo potpunije u sledeem poglavlju.

* vidi diskusiju o ovom pitanju u debati izmeu dva vodea savremena fiziara, Erwln Schridinger, ,,Are There CJiianturn Jumps?" Brltisti Journal for the Philosophy of Science, Vol. 3, (1952). str. 109123, 233242 i Max Bom, The Interpretation of
^uantum Mechanlcs", Britisft Journal for the Phllosophij Sctcnce, Vol. 4, (1953). str.
95106

134
ni oblik ni obim ni povrina geometrijske figure na staklu, ve samo
one osobine te figure koje ostaju invarijantne u ovoj projekciji (kao
to je ona koju smo pomenuli).
Oigledno je da se prema ovom kriterij umu za razliite vrste
stvari moe rei da fiziki postoje ukoliko se odredi skup transformacija. Tako su mnogi pisci poricali fiziko postojanje neposrednih
ulnih kvaliteta, budui da se ovi menjaju u zavisnosti od fizikih,
fiziolokih pa ak i psiholokih uslova. Ovi mislioci su fiziko postojanje pripisivali takozvanim primarnim kvalitetima" stvari, iji su
meusobni odnosi nezavisni od fiziolokih i psiholokih promena, pa
se mogu iskazati zakonima fizike. Isto tako, numerika vrednost
brzine jednog tela nije invarijantna kada se kretanje tog tela opisuje
u razliitim koordinatnim sistemima, tako da prema ovom kriterijumu relativna brzina fiziki ne postoji. Mnogi pisci su o teoriji relativnosti tvrdili da prostorna rastojanja i vremenski intervali, onako
kako su shvaeni u pre-relativistikoj fizici, nisu fiziki realni, poto
nisu invarijantni za sve sisteme koji se kreu u odnosu jedan prema
drugom konstantnim relativnim brzinama. Prema ovim piscima, fiziko postojanje moe se pripisati samo onim odlikama stvari koje
se mogu opisati invarijantnim zakonima relativistike fizike (kao
to je relativistika kinetika energija tela ili njegov relativistiki
momenat). Na slian nain se fiziko postojanje pripisalo teorijskim
entitetima kao to su atomi, elektroni, mezoni, talasi verovatnoe i
drugi zato to oni zadovoljavaju neki pomenuti uslov invarijantnosti.
Da bismo izbegli mogue nesporazume, moda je korisno ako
naglasimo da su kriterijumi koje smo pominjali u dosadanjoj
raspravi namenjeni objanjavanju onoga to se podrazumeva kada
se u nekim kontekstima kae za neto da je fiziki realno. Pripisivanje fizikog postojanja u nekom pomenutom smislu ne srne se,
dakle, pogreno razumeti. Kada za jednu stvar kaemo da fiziki
postoji, onda to ne znai da ta stvar ima mesto u nekom sistemu
stvari za razliku od nekih drugih stvari koje nazivamo omrznutim
imenom ist privid", ili da je stvar koja zadovoljava uslove odreenog kriterijuma neto to je vrednije ili sutinskije od svega drugog to te uslove ne ispunjava. Mnogi naunici i filozofi esto su
upotrebljavali termin realno" na uzvieni nain kako bi izrazili
jedan vrednosni sud i da bi stvarima o kojima se kae da su realne
pripisali neki vii" status. Moda postoje razlozi za ovakve uzviene
konotacije kad god se ova re upotrebljava. Dodue, postoje i suprotne eksplicitne izjave, a sigurno je da ova uzvienost ide na tetu
jasnoi. Iz ovog razloga, bilo bi poeljno ovu re uopte ne upotrebljavati. Meutim, jezike navike su tako duboko ukorenjene i
tako rasprostranjene da je ovo nemogue. Dakle, upozorenje koje
smo dodali treba da objasni kako je svaka omrznuta razlika na koju
bi nas re realno" mogla navesti sasvim irelevantna za ovu raspravu.
Ova kratka lista kriterijuma ne iscrpljuje sav smisao izraza
realno" i postoji" koji se moe uoiti u raspravama o realnosti

135
naunih objekata. Zahtevalo bi suvie vremena ako bismo hteli pokazati da predstavnik instrumentalistikog shvatanja teorija nije u
stanju da prui nedvosmislen odgovor na dvosmisleno pitanje: da li
je u skladu s njegovim stanovitem prihvatanje fizike realnosti
stvari kao to su atomi i elektroni. Meutim, ova lista je dovoljno
duga da nagovesti kako postoje bar neka znaenja izraza fiziki
realno" i fiziki postoji" u kojima bi ironini instrumentalist mogao
priznati fiziku realnost ili postojanje mnogih teorijskih entiteta.
Tanije, ako se prihvati trei od navedenih kriterij uma u
odreivanju smisla izraza fiziki realno", sasvim je oigledno da je
instrumentalistiko shvatanje potpuno spojivo s tvrenjem da su
atomi fiziki realni. injenica je da mnogi instrumentalisti prihvataju takvo tvrenje. Prihvatiti ovo tvrenje znai verovati da postoji
izvestan broj potvrenih eksperimentalnih zakona koji su na neki
nain meusobno povezani, a isto su tako povezani s drugim zakonima posredstvom teorije atoma. Ukratko, tvrditi da u ovom smislu
atomi postoje znai tvrditi da je raspoloivo empirijsko svedocanstvo
dovoljno da ustanovi adekvatnost ove teorije kao rukovodeeg principa u irokom podruju istraivanja. Ali, kao to smo ve primetili, ovo se samo terminoloki razlikuje od izjave da je teorija tako
dobro potvrena svedoanstvom da se moe prihvatiti kao verovatno istinita.
Razume se, predstavnici instrumentalistikog shvatanja mogu
se uzdrati od suda o tome da li stvarno postoje i drugi teorijski
entiteti koje ova teorija postulira, budui da nije jasno da li su, na
osnovu prihvaenog kriterijuma, ispunjeni uslovi za njihovo fiziko
postojanje. Ali, u ovakvim spornim pitanjima i predstavnici shvatanja da su teorije istinite ili lani iskazi mogu oklevati. Zato je teko
izbei zakljuak da ukoliko se ova dva oigledno suprotna shvatanja
o gnoseolokom statusu teorija izloe paljivije, onda svako od njih
moe ukljuiti u sebe ne samo osnovne injenice koje se utvruju
eksperimentalnim istraivanjem, ve i sve relevantne injenice o
logici i metodu nauke. Ukratko, suprotnost izmeu ova dva gledita
predstavlja spor o nainu izraavanja.

ERNEST NEJGEL

STRUKTURA
NAUKE
PROBLEMI LOGIKE NAUNOG OBJANJENJA

UVODNA STUDIJA I PREVOD SA ENGLESKOG

ALEKSANDAR KRON

N O L I T BEOGRAD 1974

4.
LOGIKI KARAKTER NAUNIH ZAKONA

U dosadanjem raspravljanju o zahtevima koji se postavljaju

za adekvatna objanjenja, mi smo samo uz put pominjali prirodu odnosa o kojima se neto tvrdi u naunim zakonima i teorijama. Preutno smo pretpostavljali da zakoni imaju oblik uoptenih kondicionalnih iskaza koji se u najprostijem sluaju moe predstaviti shemom1
za svako x, ako je x A, onda je x B" (ili drukije Svi A su B)".
Meutim, to nikako ne znai da e se svaki istinit iskaz koji ima
ovaj oblik smatrati zakonom prirode. U svakom sluaju, uprkos
injenice da predloena objanjenja mogu biti u skladu s ve pomenutim zahtevima, ona se esto odbacuju kao nezadovoljavajua na
osnovu bar dva razloga: mada se moe priznati da su univerzalne
1
Pretpostavka da ova prosta shema adekvatno predstavlja logiki oblik naunog zakona esto je isticana u prethodnim poglavljima, a istlcaemo je i kroz itavu
knjigu. Meutim, ova pretpostavka se uglavnom usvaja kako bi se izbegle tekoe koje
bi nastale kada bismo prihvatili manji- prostu ali realistiniju shemu teskoe koje su
u velikoj merl irelevantne za glavni problem o kojem raspravljamo. Nesumnjivo je da
postoje mnogi nauni zakoni koji pokazuju tu prostu formalnu strukturu koju srao pomenull. Pa ipak, postoje mnogi nauni zakoni ija je logika forma sloenija to je
injenica od prilinog znaaja u analizi racionalnog jezgra induktivnih i veriftkacionih
postupaka u nauci, mada Je u ovom kontekstu od sporedne vanosti.
Jednu vrstu sloenosti formalne strukture zakona ilustruju sledea dva primora.
Sadraj zakona da se bakar Siri ako se zaj?reje moe se jasnije izloiti ako se kae: ,,Za
svako x i za svako y, ako je x bakar i ako se x zagreje u trenutku y, onda se x iri u
trenutku y". Kao i u drugim kondicionalnlm Iskazima (ili izrazima koji sadre ,ako-onda'), reenica koja poinje Ka ,,ako" poznata je kao ,,antecedens", a reenica koja poinje sa onda" kao konsekvens". Ovaj primer sadri kao prefikse" dva izraza ,,za svako
* " 1 ,,za svako y" (koji se tehnikim jezikom zovu univerzalni kvantifikatori"), za
razliku od jednostavne sheme u tekstu
koja sadri samo jedan univerzalni kvantifikator.
Opet takozvani zakon biogeneze-1, da sve ivo potie Od ivog koje je pre toga postojalo, moe se izraziti sa Za svako x postoji jedno y, tako da ako je x ivi organizam, onda je y roditelj x". U ovom sluaju iskaz sadri ne samo univerzalni kvantifikator za svako x" ve i izraz postoji jedno y" (koji se zeve egzistencijalni kvantifikator''). Ovaj iskaz tako sadri viSe od jednog kvantlflkatora. a ovi nisu svi iste vrste
{.,meovlti" su). Veliki deo kvantitativnih zakona, naroito u teorijskoj fizici, sadri nekoliko kvantifikatora, esto mesovitih. Meutim, izgleda neverovatno da bi se bilo koji
iskaz smatrao zakonom ukoliko ne bi sadravao bar jedan univerzalni kvantifikator,
obino na mestu prvog prefiksa, Zbog toga uproeena pretpostavka koju smo usvojili u
tekstu ne izgleda kao preterano uprosavanje.

42

premise nekog objanjenja istinite, za njih se iz ovog ili onog razloga moe rei da nisu pravi zakoni"; i, mada se univerzalnoj premisi
moe priznati status naunog zakona, moe se desiti da drugi uslovi
nisu ispunjeni, na primer, da to nije kauzalni" zakon.
Pretpostavimo, na primer, da u odgovoru na pitanje zato je
neki zavrtanj s zarao, neko kae da su svi za vrtnji u Srni tovim
kolima zarali i da je s zavrtanj iz Smitovih kola. Takvo objanjenje
e se, verovatno, odbaciti kao sasvim nezadovoljavajue jer univerzalna premisa nije uopte zakon prirode, a da i ne govorimo da nije
kauzalan zakon. Prima jacie, razlika izmeu univerzalnih iskaza koji
su slini zakonu" (tj. iskazi koji, ako su istiniti, mogu da se nazovu
zakonom prirode") i univerzalnih iskaza koji nisu slini zakonu
predstavlja tekou u predloenom objanjenju.
S druge strane, objanjenje injenice da je neka ptica b crna
zato to su sve vrane crne i zato to je b vrana ponekad se odbacuje
kao neadekvatno zato to ak i kada se pretpostavlja da je univerzalna premisa zakon prirode, ona stvarno" ne objanjava zato je
b crno. Prema jednoj interpretaciji ove tekoe, u ovakvom sluaju
prenebregava se razlika izmeu dve razliite stvari: izmeu objanjenja injenice da je b crno i objanjenja zakona da su sve vrane crne.
Prema tome, otklanjanje ove tekoe moe se sastojati u tvrenju
da dok predloeno objanjenje ne kae zato su sve vrane crne, ono
ipak kae zato je b crno; u najgorem sluaju to objanjenje kae da
boja perja ptice b ne predstavlja idiosinkraziju ptice b, nego je osobina koju b ima kao i sve druge ptice koje su opet, kao i ona, vrane.
Pa ipak, ova tekoa se takoe moe shvatiti kao izraz nezadovoljstva
s predloenim objanjenjem injenice da b ima crno perje, zbog toga
to pomcnuti zakon ne daje kauzalno objanjenje te injenice.
Ovi primeri koji ilustruju rasprostranjeno i preutno prihvatanje uslova za zadovoljavajua objanjenja, pored onih o kojima smo
ve raspravljali, navode nas da razmotrimo neke osobine koje verovatno razlikuju prirodne zakone od drugih univerzalnih kondicionalnih iskaza, kao i kauzalne zakone od nekauzalnih. Zato moramo ispitati nekoliko problema koji nastaju uvoenjem ovih razlika.
I. Akcidentalna i nomika univerzalnost
Termin zakon prirode" (ili slini termini kao to su nauni
zakon", prirodni zakon" ili prosto zakon") nije tehniki termin
koji se definie u prirodnim naukama. On se esto upotrebljava, naroito u svakodnevnom govoru, uz pridavanje izvesnog poasnog mesta,
ali bez preciznog znaenja. Nesumnjivo postoje mnogi iskazi koje bi
veina lanova naune zajednice nazvala zakonima", ba kao to
postoji jo vea klasa iskaza na koje se ovaj termin retko primenjuje,
ako se uopte primenjuje. S druge strane, naunici se ne slau u

43

pogledu mnogih iskaza koje treba nazvati zakonom prirode", pa e

ak i pojedinac esto menjati svoje miljenje o tome da li dati iskaz
treba smatrati zakonom. To je oigledno sluaj sa razliitim teorijskim iskazima koje smo pomenuli u prethodnom poglavlju i koji se
ponekad formuliu samo kao proceduralna pravila, pa prema tome
nisu ni istiniti ni lani, iako ih drugi smatraju zakonima prirode par
excellence. Postoje razliita miljenja o tome da li iskaze o pravilnostima koji sadre bilo kakvo pozivanje na pojedinane objekte (ili
grupe takvih objekata) zasluuju naziv zakon". Na primer, neki
pisci su raspravljali o tome da li se iskaz da se planete kreu po eliptinim putanjama oko Sunca moe nazvati zakonom, budui da se u
njemu pominje jedan pojedinani objekt. Slino tome, postoje neslaganja u pogledu primene termina zakon" na iskaze o statistikim
pravilnostima, a izraene su i sumnje da se ijedna formulacija pravilnosti u ljudskom drutvenom ponaanju (npr. one koje prouava ekonomija ili lingvistika) moe u pravom smislu nazvati zakonom".
Termin zakon prirode" nesumnjivo je neodreen. Prema tome,
svako objanjenje znaenja ovog termina u kome se povlai otra
razlika izmeu iskaza koji su slini zakonu i onih koji to nisu mora
biti proizvoljno.
Zbog toga uzaludnost pokuaja da se s velikom logikom
preciznou definie ta je zakon prirode nije samo prividna pokuaji koji esto polaze od preutne premise da je neki iskaz zakon na
osnovu toga to poseduje inherentnu sutinu" koja se mora iskazati
definicijom. Jer ne samo da je termin zakon" neodreen u postojeoj upotrebi nego je i njegovo istorijsko znaenje pretrpelo mnoge
promene. Mi svakako imamo pravo da pod zakonom prirode podrazumevamo svaki iskaz koji elimo. Vrlo esto postoji nedoslednost
u nainu na koji upotrebljavamo ovaj termin i vrlo esto injenica
da se neki iskaz naziva ili ne naziva zakonom ne utie na nain na
koji se taj iskaz moe primeniti u naunom istraivanju. Pa ipak,
lanovi naune zajednice u velikoj meri se slau u pogledu primenljivosti ovog termina na prilino veliku iako nejasno razgranienu
klasu univerzalnih iskaza. Prema tome, postoji izvesna osnova za
tvrenje da se ovaj termin moe upotrebiti, bar u onim sluajevima
gde postoji opte slaganje, u zavisnosti od toga da li se osea razlika
u objektivnom" statusu ove klase iskaza i njihovoj funkciji. Bilo bi
zaista uzaludno traiti definiciju prirodnog zakona" koja bi bila
potpuno precizna i strogo ekskluzivna. Zbog toga bi bilo razumno da
ukaemo na neke vanije razloge na osnovu kojih se jednoj velikoj
klasi iskaza obino pripisuje posebno mesto.
Prima facie, razlika izmeu univerzalnih kondicionalnih iskaza koji bi mogli biti zakoni i onih koji to nisu moe se napraviti na
nekoliko naina. Jedan efektivan nain zavisi, u prvom redu, od toga
kako moderna formalna logika gradi iskaze koji imaju oblik univerzalnih kondicionalnih iskaza. S ovim u vezi moramo primetiti sledee.
U modernoj logici se takvi iskazi interpretiraju kao da tvrde samo

44

ovo: svaki pojedinani objekat koji ispunjava uslove koji su opisani

u antecedensu, takoe ispunjava uslove koji su opisani u konsekvensu, i to je kontingentna injenica. Na primer, prema ovoj interpretaciji iskaz Sve vrane su crne" (koji se obino rhvata kao ;,Za svako
x, ako je x vrana, onda je x crno") samo kae da je svaka pojedinana stvar koja je postojala u prolosti, sadanjosti ili budunosti
i koja je vrana takoe crna. U skladu s tim, smisao koji se prema
ovoj interpretaciji pripisuje pomenutom iskazu moe se izraziti ekvivalentnim tvrenjima da nikada nije postojala vrana koja nije bila
crna, da sada ne postoji takva vrana i da je nikada nee ni biti. Za
univerzalne kondicionalne iskaze koji su konstruisani na ovaj nain,
tako da tvrde samo postojanje injenickih veza, kae se ponekad da
iskazuju konstantnu konjunkciju" osobina i da izraavaju akcidentalnu" ili de jacto univerzalnost.
Drugo to u ovoj interpretaciji treba zapaziti neposredna je
posledica prve. Prema ovoj interpretaciji, univerzalni kondicionalni
iskaz je istinit ako ne postoji stvar (u svim vremenima) koja zadovoljava uslove iskazane u antecedensu. Tako, na primer, ako ne postoje
jednorozi, onda su svi jednorozi crni, 2ali isto tako, ako ne postoje
jednorozi onda su svi jednorozi crveni. Dakle, na osnovu ove konstrukcije u formalnoj logici, de jacto univerzalni kondicionalni iskaz
je istinit bez obzira na sadraj reenice u njegovom konsekvensu,
ukoliko stvarno ne postoji nita to bi zadovoljavalo reenicu u njegovom antecedensu. Za takav univerzalni kondicionalni iskaz se kae
da je irealno" istinit (ili irealno" zadovoljen").
Da li jedan zakon prirode tvrdi samo akcidentalnu univerzalnost? Odgovor koji se obino daje je negativan. Cesto se smatra da
zakon izraava jau" vezu izmeu uslova izraenih antecedensom
i uslova izraenih konsekvensom nego to je istovremeno injenicko
ispunjenje jednih i drugih uslova. U stvari, za ovu vezu se esto
kae da sadri elemenat nunosti", iako se ova hipotetika nunost
shvata na razne naine i opisuje sea pridevima kao to su logika",
kauzalna", fizika" ili realna". A sporno je da li tvrditi da je
iskaz Bakar se uvek iri kada se zagreje" zakon prirode znai
tvrditi vie nego da nikada nije postojao i da nikada nee postojati
komad zagrejanog bakra koji se ne iri. Pripisivati ovom iskazu sta1

Ovo e bili jasno Iz sledeeg: ako ne postoji nijedno x, tako da je x Jednorog, onda oigledno ne postoji nijedno x takvo da ]e x Jednorog boji nije crn. Na
osnovu standardne interpretacije univerzalnog kondicionalnog iskaza, ovaj poslednji iskaz
neposredno daje zakljuCak da za svako x ako je x jednorog, onda je x crno. Prema
tome, ako ne postoje Jednorozi, onda su svi jednorozi crni.
Moe se takoe pokazati da je univerzalni konriiclonalni iskaz istinit bez
obzira kakav je njegov antecedens, pod pretpostavkom da konsekvens zadovoljava sve
ono o emu se konsekvens moe sa smislom izricati. Ali mi emo zanemariti sve tekoe
koje nastaju iz ove odlike univerzalnih kondicionalnIh Iskaza.
Vidi A. C, Ewing, idealism, London, 1934., str. 167; C. I. Lewis, An Anall/ji*
of Knovcledge and Valuation, La Salle, I!l 1946, str. 228; Arlhur w. Burks, ,,The Logic
of Causal Propositions", Mind, Vol. 60 (1951), str. 36382.

45
tus zakona znai tvrditi, na primer, ne samo da takav komad bakra
1
nije postojao ve da je fiziki nemogue ' da takav komad bakra
postoji. Kada se pretpostavlja da je ovaj iskaz zakon prirode, onda
se tvrdi da zagrevanje svakog komada bakra fiziki nuno uslovIjava" njegovo irenje. Za univerzalne kondicionalne iskaze shvaene
na ovaj nain esto se kae da su univerzalni zakoni" ili nomoloki
univerzalni iskazi" i da izraavaju nomiku" univerzalnost.
Razliku izmeu akcidentalne i nomike univerzalnosti moemo napraviti i na drugi nain. Pretpostavimo da smo usredsredili
panju na neki komad bakra c koji nikad nije bio zagrevan i koji je
zatim uniten tako da nikada nee biti zagrejan. Pretpostavimo dalje,
da poto smo ga unitili postavimo pitanje da li bi se c proirilo da
smo ga zagrejali i pretpostavimo da je odgovor potvrdan. Najzad,
pretpostavimo da taj odgovor moramo obrazloiti. Kakav emo razlog
navesti? Razlog koji bi, opte uzev, bio prihvaen kao razuman jeste
da prirodni zakon Bakar se iri kada se zagreje" opravdava irealnu
kondicionalnu reenicu Da smo c zagrejali, ono bi se proirilo".
U stvari, veina naunika bi verovatno tvrdila da nomoloki univerzalni iskaz opravdava kondicionalni iskaz Za svako x, kada bi x bio
bakar i kada bi se zagrejalo, onda bi se x irilo".
Zakoni prirode se obino upotrebljavaju za opravdavanje irealnih kondicionalnih iskaza i ova upotreba je karakteristina za sve
nomoloke univerzalne iskaze. tavie, ova funkcija univerzalnih iskaza koji predstavljaju zakone takoe nagovetava da sama injenica
to ne postoji nita (u svim vremenima) to zadovoljava antecedens
nomolokog kondicionalnog iskaza nije dovoljna da utvrdi istinitost
ovog iskaza. Tako, na primer, pretpostavka da u svemiru ne postoje
tela na koja deluju spoljanje sile nije dovoljna za utvrivanje istinitosti ni irealnog kondicionalnog iskaza da kada bi takva tela postojala, njihove bi brzine bile konstantne, ni nomolokog univerzalnog
iskaza da nijedno telo na koje ne deluju spoljanje sile nema konstantnu brzinu.
S druge strane, oigledno akcidentalno univerzalni iskaz ,;Svi
zavrtnji u Smitovim kolima su zarali" ne opravdava irealni kondicionalni iskaz Za svako x, da je x zavrtanj u Smitovim kolima, x bi bilo
4
zaralo". Sigurno je da niko nee tvrditi na osnovu ovog de facto
univerzalnog iskaza da ukoliko bi neki odreeni mesingani zavrtanj
koji se sada nalazi u prodavnici bio stavljen u Smitova kola, taj zavrtanj bi bio zarao. Na taj nain, prima facie razlika izmeu akcidentalne i nomirke univerzalnosti moe se saeti u reenici: Univerzalni iskaz koji je zakon opravdava" irealni kondicionalni iskaz,
dok to nije sluaj sa akcidentalnim univerzalnim iskazom.
* Ovaj irealni kondicionalni iskaz ne sme se shvatiti kao da kae da kada bi
bt!o koji zavrtanj bio Ulcnri-an s jrdnim zavrtnjem u Smltoviii kolima, on til bio zarao.
Ovaj drugi irealni kondicionalni Iskaz je oigledno istinit ako su zaista svi zavrtnji u
Smitovim kolima zarali. Irealni kondicionalni Iskaz u tekstu treba razumeti kao da
liae da za svaki objekat x bez obzira da li Je identian s nekim zavrtnjem koji se
ada nalazi u Smitovim kolima kada bi x bio zavrtanj u tim kolima, on bi bio zarao.

46

II. Da li su zakoni logiki nuni?

Niko ozbiljno ne osporava tvrenje da se u obinom govoru
i u praksi uvia razlika izmeu onoga to smo nazvali akcidentalnom" i nomikom" univerzalnou. Sporno je pitanje da li prima
facie razlike koje smo uoili zahtevaju da prihvatimo nunost" koja
se pripisuje univerzalnim nomolokim iskazima kao neto osnovno"
ili se nomika univerzalnost moe objasniti pomou manje nejasnih
pojmova. Ako se ova nunost interpretira, kao to se to inilo, kao
oblik logike nunosti, znaenje termina nuno" je sasvim jasno.
Tada nam logika prua sistematsku i opteprihvaenu analizu takve
nunosti. Prema tome, iako gledite da su nomoloki univerzalni
iskazi logiki nuni, kao to emo videti, sadri velike tekoe, ovo
gledite je bar jasno. S druge strane, oni koji tvrde da je nunost
univerzalnih iskaza koji su zakoni neto sui generis i neto osnovno
to se dalje ne moe ralanjavati, pretpostavljaju postojanje jednog
svojstva ija je priroda u sutini nejasna. Ova nejasnoa samo se
imenuje, a ne objanjava terminima kao to su fizika nunost" ili
realna nunost". tavie, poto se opte uzev pretpostavlja da se
ova posebna vrsta nunosti moe prepoznati samo pomou nekog
intuitivnog razumevanja", pripisivanje ovakve nunosti (iskazima ili
odnosima izmeu dogaaja) izloeno je svim udima intuitivnih procena. Svakako, nunost koja oigledno odlikuje univerzalne iskaze
koji su zakoni moe zaista biti jedinstvena i moda se ne moe ralanjavati, ali iz navedenih razloga izgleda preporuljivo prihvatanje
ovog zakljuka samo u krajnjem sluaju.
esto se zastupa gledite da univerzalni iskazi koji su zakoni,
opte uzev, a kauzalni zakoni posebno, izraavaju logiku nunost.
Meutim, oni koji prihvataju ovo gledite obino ne tvrde da se
logika nunost nomolokih univerzalnih iskaza moe stvarno utvrditi u svakom pojedinanom sluaju. Oni samo tvrde da su pravi
nomoloki iskazi logiki nuni i da se to u principu" moe pokazati,
ak i ako za veinu takvih iskaza nedostaje dokaz njihove nunosti.
Na primer, raspravljajui o prirodi kauzaliteta jedan savremeni pisac
tvrdi: Uzrok logiki povlai za sobom efekat, tako da bi bilo mogue, uz dovoljno udubljivanje, videti kakva vrsta efekta mora da
sledi iz ispitivanja samog uzroka, bez prethodnog iskustva o tome
ta su bili efekti slinih uzroka." 5 U nekim sluajevima takvo gledite
je zasnovano na navodno neposrednoj percepciji logike nunosti bar
nekih nomolokih univerzalnih iskaza i na pretpostavci da svi ostali
nomoloki iskazi moraju takoe imati ovu osobinu. U drugim sluajevima, ovo gledite se prihvata zato to se smatra da od toga zavisi
' A. C. Evving, Mecharical and Teleologlcal Causation", -Aristotelian Soctetv.
Dodatak sv. 14 (1935), str. 66. Vidi takoe G. F. Stout: Kad bismo imali dovoljno obuhvatno i tano znanje o onome to se stvarno deava, videli bismo kako i zato efekat
proizlazi iz uzroka s logikom nunou". Aristotelian Society, Dodatak sv. 14, (1935),
str. 46.

47
6

valjanost naune indukcije, a bar jedan predstavnik ovog shvatanja

iskreno je priznao da su najjai argumenti u prilog tog gledita,
u
7
stvari, primedbe koje se upuuju alternativnim shvatanjima.
Pa ipak, tekoe s kojima se suoava ovo gledite su ogromne.
Prvo, nijedan iskaz koji se obino naziva zakonom u razliitim pozitivnim naukama nije, u stvari, logiki nuan, poto negacije takvih
iskaza sigurno nisu kontradikcije. Prema tome, predstavnici gledita
o kome raspravljamo moraju ili odbaciti sve te iskaze budui da ne
predstavljaju sluajeve pravih" zakona (i na taj nain moraju tvrditi da u empirijskim naukama jo nije otkriven ni jedan takav
zakon) ih" da odbace dokaze da ovi iskazi nisu logiki istiniti (i da
tako posumnjaju u ispravnost tehnike logikog dokazivanja). Nijedan
rog ove dileme nije primamljiv. Drugo, ako su zakoni prirode logiki
istiniti, onda pozitivne nauke ine nekoristan napor kad trae eksperimentalno ili empirijsko svedoanstvo za takav zakon. Odgovarajui
postupak za utvrivanje logike istinitosti jednog iskaza sastoji se
u pronalaenju dokaza za taj iskaz, kao to se to ini u matematici,
a ne eksperimentisanje. Danas niko ne zna da li je logiki istinito
Goldbahovo tvrenje (da je svaki paran broj zbir dva prosta broja),
ali isto tako niko ko razume ovaj problem nee pokuati da taj iskaz
utvrdi kao logiki istinit vrei fizikalne eksperimente. Fantastino
je ako se predlae da fiziar treba da postupa kao matematiar kada
nije izvesno da li je neki fizikalni zakon taan, na primer neki zakon
o svetlosti. Najzad, uprkos injenici to se ne zna da su iskazi za koje
se veruje da predstavljaju zakone prirode logiki istiniti, ovi iskazi
uspeno vre funkcije koje im se u nauci pripisuju. Zbog toga je proizvoljno tvrditi da ukoliko ovi iskazi nisu logiki nuni, oni ne bi
mogli obavljati funkcije koje oigledno obavljaju. Na primer, Arhimedov zakon nam omoguuje da objasnimo i predvidimo veliku
klasu pojava ak iako postoje savreni razlozi za verovanje da ovaj
zakon nije logiki nuan. Pa ipak, pretpostavka da zakon stvarno
mora biti nuan ne proizlazi iz injenice da se on uspeno upotrebljava
u objanjavanju i predvianju. Prema tome, ova pretpostavka postulira izvesnu osobinu za koju se ne moe utvrditi da ima neku ulogu
u stvarnoj primeni zakona.
Pa ipak, nije teko razumeti zbog ega ponekad izgleda da
su zakoni prirode logiki nuni. Jedna data reenica moe imati sasvim razliita znaenja tako da dok u jednom kontekstu izraava
logiki moguu istinu, u drugom kontekstu ista reenica moe izraavati neto to je logiki nuno. Na primer, nekada se bakar identifikovao na osnovu svojstava meu kojima nije bilo nijedno elektrino
svojstvo ove materije. Kada je elektricitet bio otkriven, reenica
j.Bakar je dobar provodnik elektrine struje" mogla se tvrditi na
osnovu eksperimentalnih podataka kao zakon prirode. Meutim
kasnije je dobra provodljivost mogla biti ukljuena u svojstva koja
* A. C. Ewing. ..Mcchanical and Teleological Causation", Aristotelian Sodety,
dodatak sv.7 14 (1935). str. 77.
C. D. Broad, Aristotelian Society, dodatali sv. 14 (1933). str. 84.

48
definiu bakar tako da je reenica Bakar je dobar provodnik elektrine struje" mogla dobiti novu upotrebu i novo znaenje. U svojoj
novoj upotrebi, ova reenica vie ne izraava samo logiki moguu
istinu, kao to je to ranije bio sluaj, ve slui za saoptavanje logiki
nune istine. Nesumnjivo je da ne postoji otra granica koja odvaja
one kontekste u kojima se bakar identifikuje bez pozivanja na svojstva provodljivosti od onih konteksta u kojima se podrazumeva da
je dobra provodljivost deo prirode" bakra. Shodno tome, status
onoga to se tvrdi reenicom ,.Bakar je dobar provodnik elektrine
struje" nije uvek jasan, tako da Se logiki karakter ovog tvrenja u
jednom kontekstu lako moe
pobrkati s karakterom tog tvrenja u
8
nekom drugom kontekstu. Ova promenljiva upotreba iste reenice
pomae nam da objasnimo zato su mnogi mislioci smatrali da su
zakoni prirode logiki istiniti. Ona ukazuje da je izvor ovog uverenja
u injenici to su alternativna gledita apsurdna, kao to je jasno iz
ovakvih izjava: Ja ne mogu pripisivati nikakav smisao uzronosti
u kojoj cfekat nije nuno odreen, niti mogu pripisivati smisao nunoj
determinaciji koja bi ostavljala mogunost da nuno determinisani
dogaaj bude drukiji, a da to ne protivrei
njegovoj sopstvenoj
9
prirodi ili prirodi onoga to ga odreuje." U svakom sluaju, promene
u smislu reenica posledica su napredovanja saznanja i predstavljaju
vanu odliku u razvoju sveobuhvatnih sistema objanjenja. Ovoj
odlici posvetiemo panju u kasnijim poglavljima.
Pitanje o prirodi tobonje nunosti nomoloki univerzalnih
iskaza zaokupljalo je mnoge mislioce, poto je Hjum predloio analizu
kauzalnih iskaza pomou konstantnih konjunkcija i de facto pravilnosti. Zanemarujui vane detalje u Hjumovom objanjenju prostorno-vremenskih odnosa izmeu dogaaja za koje se kae da su uzrono
povezani, sutina Hjumovog gledita izgleda ukratko ovako. Objektivni sadraj iskaza da je dati dogaaj c uzrok nekog drugog dogaaja e jeste prosto to da c predstavlja sluaj nekog svojstva C, da e
predstavlja primer nekog svojstva E (ova svojstva mogu biti vrlo
sloena), i da je C u stvari E. Na osnovu ove analize, navodna ,,nu* Jedan drugi primer moe nam Domoi da ovo bolje objasnimo. Posmatrajmo
zakon poluge u obliku koji kne da ako se icla Jednake teine stave na krajeve homogene vrste ipke koja je okaena po sredini, onda je poluga u ravnotei; pretpostavimo
da nijedan Izraz koji se koristi u ovom zakonu nije definisan tako da to pretpostavlja
ponaanje poluga. Uz ovu pretpostavku taj iskaz je oigledno empirijski zakon, a nije
logiki nuan Iskaz. S druge strane, pretpostavimo da smo definisali kako su dva tela
iste teine ukoliko su terazije u ravnotei kada se na njihove strane stave ta dva tela.
U kontekstima u kojima se upotrebljava takva definicija ..jednakosti po teini", gornja
reenica c polugama ne moe se poricati, a da to ne izazove protivrecnost. tako da ona
ne Izraava empirijski zakon za koji Je relevantno eksperimentalno svedoanstvo. ve
iskazuje logiku nunu istinu. Reenice koje izgleda da izraavaju zakone, ali koje se,
u stvari, upotrebljavaju kao definicije, esto se nazivaju ,,konvencije"; o ulozi takvih
konvencija i njihovom odnosu prema zakonima kasnije emo mnogo vie raspravljati.
A. C. Ewing. c'anale naveden u napomeni 21. Samo se u prenosnom smislu
kiize da se efekti mogu izvesti iz uzroka, poto Iz iskaza da se neki navodni uzrok desio
logiki ne sledi iskaz o deavanju odgovarajueg efekta. Da bi se izveo takav iskaz o
efektu, iskaz o uzroku se mora dopuniti opstim zakonom. Tako iskaz da se data bilijarska kugla sudara s drugom kuglom ne povlai logiki za sobom nikakav Iskaz o
doonijem ponaanju druge kugle. Takav se iskaz moe izvesti samo ako se neki zakor.
(npr. o odranju momenta) doda poetnom iskazu. Teza da iskazi o uzrocima losikl impliciraju iskaze o efektima na taj nain brka relaciju logike nunosti, icoja vai izmeu
jednog skupa objaSnjivakih premisa i eksplananduma, s kontigentnom relacijom- koju
tvrde zakoni sadrani u ovim premisama.

49
nost" koja karakterie odnos c prema e ne poiva na objektivnom
odnosu izmeu samih dogaaja. Ova nunost poiva prema Hjumu u izvesnim navikama da neto oekujemo, navikama koje su
nastale kao posledica stalnih ali de jacto konjunkcija Ci E,
Hjumovo objanjenje kauzalne nunosti bilo je esto predmet
kritike, delimino na osnovu toga to je poivalo na sumnjivoj psihologiji; danas se uopte uzev priznaje opravdanost ovih kritika. Meutim, Hjumove psiholoke predstave nisu bitne za njegovo osnovno
tvrenje naime, da se univerzalni iskazi koji su zakoni mogu
objasniti bez upotrebe nesvodljivih modalnih pojmova kao to su
fizika nunost" ili fizika mogunost". Prema tome, jezgro veine
kritikih primedaba koje se upuuju Hjumovoj analizi jeste u tome
da je upotreba takvih modalnih kategorija neizbena u svakoj adekvatnoj analizi nomoloke univerzalnosti. Ovaj problem nije reen i
o njemu se i dalje raspravlja, a o nekim pitanjima koja se na ovaj
problem nadovezuju raspravlja se na visokom tehnikom
nivou. Ne
10
bi bilo korisno da ispitujemo ove tehnike detalje, pa emo zbog
toga razviti samo osnovne crte Hjumove interpretacije nomoloke
univerzalnosti.
III. Priroda nomike univerzalnosti
Imajui u vidu ovaj cilj, razmotrimo da li se kondicionalni
iskazi mogu smatrati iskazima slinim zakonu ukoliko zadovoljavaju
izvestan broj logikih i epistemolokih zahteva (pri emu su univerzalni kondicionalni iskazi shvaeni kao u modernoj formalnoj logici,
kako je to ve objanjeno). Bie korisno ako ponemo s uporeivanjem oigledno akcidentalnog univerzalnog iskaza (Svi zavrtnji u
Smitovim kolima su zarali" ili, optije reeno, Za svako x, ako je x
zavrtanj u Smitovim kolima u vremenskom periodu a, onda je x
zaralo u periodu a", gde a oznaava neki odreeni vremenski period)
s jednim drugim iskazom koji se obino shvata kao nauni zakon:
Bakar se iri kada se zagreje", ili eksplicitno, Za svako x i za
svako t, ako se x zagreje u trenutku t, x se iri u trenutku t".
1. Moda e nau panju prvo privui injenica da akcidentalni univerzalni iskaz sadri termine koji se odnose na neki pojedinani dogaaj ili na odreeni trenutak ili vremenski period dok to
nije sluaj s nomolokim univerzalnim iskazom. Da li je to bitna
10
Neki od ovih tehnikih detalja relevantni su samo pod pretpostavkom koja
ne izgleda razborita. Implicitna je pretpostavka, izuzev ako usvojimo neke modalne pojmove kao krajnje, da ukoliko treba da dobijemo adekvatno objanjenje nomoloke univerzalnosti, svaki se univerzalni zakon mora smatrati Jedinicom i mora se pokazati da
ga je mogue prevesti na ispravno konstruisani de facto univerzalni Iskaz koji se takoe
smatra kao celovita jedinica. Ali svakako postoji l alternativna pretpostavka: to je,
naime, objanjenje nomolokih univerzalnih iskaza tako Sto e se pokazati koji su
'oglkl i epistemoloki uslovi pod kojima se de facto univerzalni iskazi prihvataju kao
univerzalni zakoni. Stavlse. neke sitnije tehnike tekoe nastaju zbog tenje da se iskljui
svaki mogui udan" sluaj koji teorijski gledano moe nastati, iako se u naunoj
praksi Javlja retko, ako se uopte javlja.

i Struktura nauke

50

razlika? Ne, ukoliko elimo da smatramo zakonima prirode i izvestan

broj iskaza koje esto tako shvatamo na primer, Keplerove zakone
0 kretanju planeta ili iskaz da je brzina svetlosti u vakuumu 300.000
kilometara u sekundi. Keplerovi zakoni pominju Sunce (prvi od
njegova tri zakona, na primer, tvrdi da se planete kreu po eliptinim
putanjama u ijoj se jednoj ii nalazi sunce), a zakon o brzini svetlosti preutno podrazumeva Zemlju, jer se jedinice mera i vremena
obino definiu u odnosu na veliinu Zemlje i na period njene rotacije. Iako moemo svaki ovakav iskaz iskljuiti iz klase zakona, to
bi bilo sasvim proizvoljno. Stavie, odbijanje da ovakve iskaze smatramo zakonima vodilo bi zakljuku da postoji vrlo mali broj zakona
a pogotovo ako uzmemo u obzir (o tome mnogo vie raspravljamo
u Poglavlju 11) da odnosi zavisnosti koje klasifikujemo kao zakone
trpe evolucione promene. Naime, razliite kosmike epohe odlikuju
se razliitim pravilnostima u prirodi, tako da svaki iskaz kojim se
iskazuje jedna pravilnost mora da sadri upuivanje na neki odreeni vremenski period. Meutim, nijedan iskaz koji sadri takvo
upuivanje ne bi se mogao smatrati zakonom ako mislimo da je
prisustvo jednog imena neeg pojedinanog nespojivo s nomoloski
univerzalnim iskazom.
U nekoliko skoranjih rasprava o iskazima koji su slini zakonima predloen je izlaz iz ove tekoe. Pre svega, povuena je
razlika izmeu predikata koji su isto kvalitativni" i onih koji to
nisu, pri emu se za jedan predikat kae da je isto kvalitativan ako
iskaz o njegovom znaenju ne zahteva pozivanje na neki pojedinani
objekat ili prostorno-vremensku lokaciju"11. Tako su bakar" i ,,vea
jaina struje" primeri isto kvalitativnih predikata, dok Meseev"
1 vei od Sunca" to nisu. Drugo, uvodi se razlika izmeu osnovnih"
i izvedenih" iskaza koji su slini zakonima. Ne ulazei u detalje,
za univerzalni kondicionalni iskaz se kae da je osnovni ako ne sadri
imena pojedinanih objekata (ili individualne konstante") i ako su
svi njegovi predikati isto kvalitativni; za univerzalni kondicionalni
iskaz se kae da je izveden ako je logika posledica nekog skupa
osnovnih iskaza koji su slini zakonima; najzad, za univerzalni kondicionalni iskaz se kae da je slian zakonu ili ako je osnovni ili ako
je izveden. Shodno ovome, Keplerovi iskazi mogu se smatrati zakonima prirode ako su logike posledice verovatno istinitih osnovnih
zakona, kao to je Njutnova teorija.
Na prvi pogled, ovo predloeno objanjenje je najprivlanije
i ono odraava nesumnjivu tendenciju u savremenoj teorijskoj fizici
da se osnovne pretpostavke formuliu iskljuivo pomou kvalitativnih predikata. Pa ipak, taj predlog vodi dvema nereenim tekoama.
Prvo, injenica je da se univerzalni kondicionalni iskazi koji sadre
predikate koji nisu isto kvalitativni ponekad nazivaju zakonima,
ak i kada se ne zna da li ti iskazi logiki slede iz nekog skupa osnovii Carl G. Hempel and Paul Oppenheim, ,,Stuies tn the Logic of Explanation",
Philo$ophy of Science, sv. 15 fl948). str. 156.

51
nih zakona. To je, na primer, bio sluaj s Keplerovim zakonima pre
Njutna, a ako nazovemo zakonom" (kao to to neki ine) i iskaz
da se planete okreu oko Sunca u istom smeru, onda je sa ovim
zakonom to sluaj i danas. Drugo, daleko je od izvesnosti da se iskazi
kao to su Keplerovi zakoni stvarno mogu logiki izvesti ak i danas
iskljuivo iz osnovnih zakona (kao to se zahteva na osnovu predloga
o kome raspravljamo, ako takve iskaze treba smatrati zakonima).
Izgleda da ne postoji nain da se Keplerovi zakoni dedukuju iz zakona Njutnove mehanike i teorije gravitacije samo zamenjivanjem
promenljivih koje se javljaju u zakonima Njutnove mehanike i teorije gravitacije individualnim konstantama, bez korienja drugih
premisa iji predikati nisu isto kvalitativni. Ako je to tako, onda
bismo na osnovu predloenog objanjenja izostavili
iz klase zakona
12
veliki broj iskaza koje obino smatramo zakonima . U stvari, predloeno objanjenje je suvie restriktivno i ono ne uspeva da opravda
neke vane razloge na osnovu kojih jedan iskaz smatramo zakonom prirode.
Uporedimo zato paradigmu akcidentalne univerzalnosti Za
svako x, ako je x zavrtanj u Smitovim kolima u vremenskom periodu a, onda je x zarao u periodu a" s prvim Keplerovim zakonom
.,Sve se planete kreu po eliptinim putanjama i Sunce se nalazi u
jednoj od ia svake elipse" (ili, izraeno u odgovarajuoj logikoj
formi Za svako x i za svaki vremenski interval t, ako je x planeta,
onda se x kree po eliptinoj putanji u periodu t i Sunce se nalazi
u jednoj ii te elipse.") Oba iskaza sadre imena pojedinanih objekata kao i predikate koji nisu isto kvalitativni. Pa ipak, meu njima
postoji razlika. U akcidentalnom univerzalnom iskazu objekti o kojima se izrie predikat zarao u vremenskom periodu a" (nazovimo
klasu takvih objekata podruje predikacije" univerzalnog iskaza)
strogo su ogranieni na stvari koje se nalaze u odreenom prostoru i
vremenu. U iskazu koji je slian zakonu podruje predikacije neto
sloenijeg predikata kree se po eliptinoj putanji u vremenskom
intervalu t i Sunce se nalazi u jednoj ii te elipse" nije na ovaj nain
ogranieno: ne zahteva se da planete i njihove putanje budu smetene u odreeni prostor ili u dati vremenski interval. Podesnosti radi,
nazovimo univerzalni iskaz ije podruje predikacije nije ogranieno
na objekte u odreenom prostoru ili u odreenom periodu vremena
.neogranienim univerzalnim iskazom". Tada moemo zahtevati da
iskazi koji su slini zakonima budu neogranieni univerzalni iskazi.
" S druge strane, ako se oslabi zahtcv da sve premise iz kojih se moe dedukovati jedan izvedeni zakon moraju biti fundamentalne, iskazi koji oigledno nisu slini
zakonu, kao to Je ona] o zavrtnjlma u Smitovim kolima, morae se smatrati zakonima.
Tako ovaj iskaz sledi Iz verovatno osnovnog "zakona da svi gvozdeni zavrtnji koji su
izloeni
dejstvu kiseonika raju, koji je dopunjen premisom da su svi zavrtnji u Smif
ovim kolima gvozdeni i da su i/.loeni dejstvu kiseonika. Zaista se moe iz Njutnove
teorije dedukovati tvrenje da e se jedno telo za koje vai zakon o obrnutom kvadratu
Nastojanja kretati po orbiti koja je konusni presek i u ijoj se iJi nalazi izvor centralne
sile. Ali da bi se izveo dalji zaklj-.iak <\a je taj konusni presek elipsa, neizbene su,
Ogleda, dodatne premise premise koje odreuju relativne mase i relativne brzine
Planeta 1 Sunca. Ova okolnost predstavlja razlog za sumnju da se Keplerovi zakoni mogu
Oeukovati iz premisa koje sadre samo osnovne zakone.

52

Moramo, meutim, primetiti da se ne moe samo na osnovu

gramatike (ili sintaktike) strukture reenice kojom je izraen kondicionalni iskaz odrediti da li je univerzalni kondicionalni iskaz neogranien, iako je gramatika struktura esto dobar vodi. Na primer,
neko bi mogao izmisliti re autozavrtanj" da bi zamenio izraz ,,zavrtanj u Smitovim kolima u periodu a" i da onda zameni odgovarajui akcidentalni univerzalni iskaz izrazom Svi autozavrtnji su zarali". Meutim, sintaktika struktura ove nove reenice ne otkriva
nam da je podruje njene predikacije ogranieno na objekte samo
u jednom odreenom vremenskom periodu. Prema tome, moramo poznavati upotrebu ili znaenje izraza koji se javlja u jednoj reenici
da bismo odredili da li je iskaz koji nam ta reenica saoptava neogranieni univerzalni iskaz. Isto tako moramo zapaziti da iako je neki
univerzalni kondicionalni iskaz neogranien, njegovo podruje predikacije moe stvarno biti konano. S druge strane, iako to podruje
moe biti konano, ne sme postojati mogunost da se na osnovu
termina iz univerzalnog kondicionalnog iskaza koji odreuje to podruje predikacije izvede injenica da je to podruje stvarno konano,
nego se to mora utvrditi na osnovu nezavisnog empirijskog svedoanstva. Na primer, mada je broj poznatih planeta konaan i mada
imamo neko svedoanstvo na osnovu koga verujemo da se planete
okreu oko Sunca samo jedno konano vreme (u prolosti ili u dalekoj budunosti), to su injenice koje se ne mogu dedukovati iz
Keplerovog prvog zakona.
2. Ali iako se neograniena univerzalnost esto uzima kao
nuan uslov da bi se jedan stav smatrao zakonom, ona nije dovoljna.
Jedan neogranieni univerzalni kondicionalni iskaz moe biti istinit
prosto zato to je irealno istinit (tj. nita ne zadovoljava njegov antecedens). Ali ako se takav kondicionalni iskaz prihvata samo na osnovu
ovih razloga, malo je verovatno da e ga iko smatrati zakonom prirode. Na primer, ako pretpostavimo {poto zato imamo dobar razlog)
da ne postoje jednorozi, onda nam pravila logike nalau da prihvatimo kao istinu da su svi jednorozi brzonogi. Meutim, uprkos tome,
ak e i poznavaoci formalne logike oklevati da ovaj iskaz shvate
kao zakon prirode pogotovu to nam logika takoe nalae da prihvatimo kao istinu, na osnovu iste poetne pretpostave, da su svi
jednorozi spori. Kada bismo univerzalni kondicionalni iskaz smatrali
zakonom zato to je irealno istinit, veina ljudi bi na to gledala, u
najboljem sluaju, kao na manje uspelu alu. Razlog ovakvom ponaanju treba pre svega traiti u nainu na koji obino upotrebljavamo
zakone: da bismo objasnili pojave i druge zakone, da bismo predviali
dogaaje, i da nam, opte uzev, slue kao instrumenti za izvoenje
zakljuaka u nekom istraivanju. Meutim, ako se univerzalni kondicionalni iskaz prihvata zato to je irealno istinit, onda ne postoji
nita na to bi se mogao primeniti, pa tako ne moe obavljati funkcije
u zakljuivanju to se inae od zakona oekuje.

53

Moe, dakle, izgledati verovatno da se jedan univerzalni kondicionalni iskaz ne sme nazvati zakonom ukoliko ne znamo da li
postoji bar jedan objekat koji zadovoljava njegov antecedens. Meutim, ovaj zahtev je suvie restriktivan, jer mi nismo u stanju da to
uvek znamo, ak i kada smo spremni da jedan iskaz nazovemo zakonom. Na primer, moe se desiti da ne znamo da li stvarno postoji
komad bakarne ice na temperaturi od 270 C, a jo uvek moemo
eleti da smatramo zakonom iskaz da je svaki komad bakarne ice
na temperaturi od 270C dobar provodnik elektrine struje. Ali,
ako ovaj iskaz prihvatimo kao zakon, na osnovu kakvog svedocanstva
ga prihvatamo? Prema pretpostavci, mi za to nemamo neposredno
svedoanstvo, jer smo pretpostavili da ne znamo da li postoji neka
bakarna ica na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, pa prema
tome, s takvom icom nismo izvodili nikakve eksperimente. Prema
tome, svedoanstvo mora biti posredno: ovaj iskaz se prihvata kao
zakon, verovatno zato to je posledica nekih drugih zakona za koje
postoji neka vrsta svedocanstva. Na primer, ovaj iskaz je posledica
oiglednog zakona da je bakar dobar provodnik elektrine struje, za
koji postoji prilino veliko svedoanstvo. Prema tome, moemo na
sledei nain iskazati jedan novi zahtev koji se preutno pretpostavlja
u klasifikovanju neogranienih univerzalnih iskaza: irealna istinitost
neogranieno univerzalnog iskaza nije dovoljna da bismo taj iskaz
smatrali zakonom; mi emo takav iskaz smatrati zakonom samo ako
postoji skup drugih zakona iz kojih se taj univerzalni iskaz moe
logiki izvesti.
Na taj nain, neogranieni univerzalni iskazi za koje veruje
se, u svemiru ne postoji nita to zadovoljava njihove antecedense
stiu status naunih zakona zato to predstavljaju deo nekog sistema
deduktivno povezanih zakona i zato to empirijska evidencija
esto vrlo obuhvatna i raznovrsna potvruje itav sistem. Moemo
se, meutim, zapitati zato jedan univerzalni iskaz, ak i kada za
njega postoji takvo svedoanstvo, treba smatrati zakonom ako takoe
znamo da je irealno istinit. Postoje dva mogua razloga za takvo
tvrenje. Jedan je: da nisu naeni objekti koji zadovoljavaju antecedens takvog zakona uprkos stalnom traganju za takvim objektima.
Iako negativno svedoanstvo ove vrste moe ponekad biti impresivno, ono esto nije vrlo pouzdano, jer se takvi objekti mogu javiti
na mestima koja smo prevideli ili u specijalnim okolnostima. Tada se
takav zakon moe koristiti u izvoenju logikih posledica iz pretpostavke da pozitivni sluajevi stvarno postoje u nekim neispitanim
podrujima ili pod zamiljenim uslovima. Ovo izvoenje moe, na taj
nain, nagovestiti na koji nain podruje budueg traganja za pozitivnim sluajevima moemo suziti ili kakve eksperimente treba
izvesti da bismo takve sluajeve stvorili. Drugi, i obino odluujui,
razlog za verovanje da je jedan zakon irealno istinit predstavlja neki
dokaz da je pretpostavka o postojanju pozitivnih sluajeva na koje
se zakon odnosi logiki nespojiva s drugim zakonima koji pripadaju
istom sistemu. Irealno istinit zakon moe zaista biti suvian i moe

54

predstavljati balast zato to nema nikakvu funkciju u zakljuivanju.

S druge strane, ako su zakoni koji su upotrebljeni da se utvrdi ova
irealna istinitost i sami sumnjivi, onda se oigledno irealno istinit
zakon moe upotrebi ti kao osnova za dolaenje do novog kritikog
svedoanstva 2a ove zakone. Nesumnjivo je da moemo zamisliti i
druge primene irealno istinitih zakona. injenica je da ako se nigde
ne upotrebljavaju, onda nije ni verovatno da e biti shvaeni kao deo
naeg saznanja.
Potrebno je ukratko razmotriti jo jedno pitanje. Cesto se
tvrdi da se za neke zakone fizike (kao i u drugim disciplinama, na
primer u ekonomiji), koji se prihvataju bar kao privremeno osnovani, zna da su irealno istiniti. Prema tome, ovo objanjenje ne
izgleda adekvatno, jer se neogranieni univerzalni iskazi nazivaju
zakonima" uprkos injenici to nisu izvedeni iz drugih zakona.
Poznati primer ovakvog osnovnog irealno istinitog zakona je Njutnov
prvi zakon kretanja, prema kojem telo na koje ne deluju spoljanje
sile zadrava konstantnu brzinu. Poznato je da se tvrdi kako u stvari
nema ovakvih tela, jer je pretpostavka da ona postoje nespojiva
s Njutnovom teorijom gravitacije. O ovom primeru sada neemo nita
vie rei, poto emo mu posvetiti veliku panju u jednom docnijem
poglavlju. Daemo samo dve kratke napomene. Cak i ako se prihvati
tvrenje da je ovaj Njutnov zakon irealno istinit, on se kao zakon ne
prihvata iz tog razloga. Zato se onda prihvata? Izbegavajui pitanje
o tome kako treba interpretirati ovaj Njutnov iskaz (npr. da li je to
definicija neega to predstavlja telo na koje ne deluju spoljanje
sile) i izbegavajui takoe pitanje da li se taj iskaz moe dedukovati
iz nekog drugog zakona (npr. Njutnovog drugog zakona kretanja),
ispitivanje naina na koji se on upotrebljava pokazuje da kada se kretanja tela ralane na vektorske komponente kretanja, brzine tela su
konstantne u pravcima du kojih nema sila koje deluju na ta tela.
Ukratko, tvrdnja da je ovaj zakon irealno istinit predstavlja veliko
uproenje. Taj zakon je elemenat u jednom sistemu zakona za koje
svakako postoji potvrdno svedoanstvo. Opte uzev, kada bi jedan
osnovni" zakon bio irealno zadovoljen, bilo bi teko razumeti kako
bi se on mogao koristiti u sistemu iji je deo.
3. Izgleda da je potrebna pretpostavka da zakon prirode"
mora da zadovolji jedan drugi uslov koji je nagoveten u prethodnim
razmatranjima. Nezavisno od injenice da paradigmatiki sluaj akcidentalnog univerzalnog iskaza o zaralim zavrtnjima u Smitovim kolima nije neogranieno univerzalni iskaz, on ima jo jednu odliku.
Taj univerzalni kondicionalni iskaz (oznaimo ga sa S) moe se shvatiti kao skraeni nain tvrenja jedne konane konjunkcije iskaza
u kojoj je svaki lan konjunkcije jedan iskaz o nekom pojedinanom
zavrtnju iz jedne konane klase zavrtanja. Na taj nain, S je ekvivalentno konjunkciji Ako je s, zavrtanj u Smitovim kolima u periodu a, onda je S! zarao u periodu a, i ako je sa zavrtanj u Smitovim
kolima u periodu a, onda je s2 zarao u periodu a i . .., i ako je s
zavrtanj u Smitovim kolima u periodu a, onda je s zarao u periodu

55
a", gde je n neki konaan broj. Prema tome, istinitost iskaza S moe
se utvrditi ako se utvrdi istinitost konanog broja iskaza koji imaju
oblik Si je zavrtanj u Smitovim kolima u periodu a i s,- je zarao u
periodu a".
Shodno tome, ako prihvatimo S, mi to inimo zato to smo
ispitali jedan odreeni broj zavrtanja za koji verujemo da iscrpljuje
podruje predikacije iskaza S. Da smo imali razloge da sumnjamo da
ispitani zavrtnji iscrpljuju skup zavrtanja u Smitovim kolima, i da
postoji neodreeni broj drugih zavrtanja u njegovim kolima koje
nismo ispitali, ne bismo bili u stanju da tvrdimo S. Tvrdei S, mi,
u stvari, kaemo da je svaki ispitani zavrtanj zarao i da su ispitani
zavrtnji svi zavrtnji koji postoje u Smitovim kolima. Ovde je vano
da se razume ono to se naglaava. Prvo, S smo mogli prihvatiti kao
istinito ne zato to smo utvrdili da je svaki zavrtanj u Smitovim kolima zarao, ve zato to se S moe izvesti iz nekih drugih pretpostavki. Na primer, S smo mogli izvesti iz premisa da su svi zavrtnji
u Smitovim kolima od gvoa, da su bili u dodiru s kiseonikom i da
gvoe uvek ra u prisustvu kiseonika. ak i u ovom sluaju prihvatljivost iskaza S zavisi od toga da li smo utvrdili odreeni broj
iskaza koji imaju oblik ,,s; je gvozdeni zavrtanj u Smitovim kolima
i on je bio u dodiru s kiseonikom", pri emu ispitani zavrtnji iscrpljuju podruje primene iskaza S. Drugo, S smo mogli prihvatiti na
osnovu toga to smo ispitali samo dovoljno veliki uzorak" zavrtanja
iz Smitovih kola i to smo izveli zakljuak o prirodi neispitanih zavrtanja na osnovu prirode opaenih zavrtanja u uzorku. I ovde smo u
zakljuivanju pretpostavili da zavrtnji u uzorku potiu iz jedne konane klase zavrtanja i da se ona nee poveavati. Na primer, mi
pretpostavljamo da niko nee izvaditi jedan zavrtanj iz kola i zameniti ga nekim drugim i da niko nee izbuiti novu rupu u kolima da
bi u nju stavio novi zavrtanj. Ako iskaz S prihvatamo kao istinit na
osnovu onoga to smo otkrili u uzorku, mi to inimo delimino zato
to pretpostavljamo da je taj uzorak dobijen iz jedne klase zavrtanja
koja se nee ni poveavati ni menjati u vremenskom periodu koji se
u S pominje.
S druge strane, izgleda da sline pretpostavke nisu potrebne
kada je re o svedoanstvu na osnovu kojeg se prihvataju iskazi koje
smatramo zakonima. Tako, na primer, mada je zakon da gvoe ra
u prisustvu kiseonika bio u poetku zasnovan iskljuivo na svedoanstvu dobijenom ispitivanjem konanog broja gvozdenih predmeta
koji su bili izloeni uticaju kiseonika, za to svedoanstvo se ne pretpostavlja da iscrpljuje podruje predikacije tog zakona. Meutim, da
je postojao razlog da se pretpostavi kako taj konaan broj predmeta
iscrpljuje klasu gvozdenih predmeta, koji su izloeni kiseoniku, klasu
objekata koji su postojali ili e ikada postojati u budunosti, sumnjivo je da bismo taj univerzalni kondicionalni iskaz nazivali zakonom. Naprotiv, ako se za posmatrane sluajeve veruje da iscrpljuju
podruje primene kondicionalnog iskaza, verovatnije je da e se taj
iskaz shvatiti kao da saoptava neku istorijsku injenicu. Nazivajui

56
jedan iskaz zakonom mi oigledno bar preutno tvrdimo da, koliko mi
znamo, ispitani sluajevi na koje se iskaz odnosi ne ine klasu svih
moguih takvih sluajeva. Shodno tome, da bismo jedan neogranieni
univerzalni iskaz nazvali zakonom, verovatno je potrebno da ne
znamo da li se njegovo svedoanstvo poklapa sa podrujem njegove
predikacije i da, tavie, ne znamo da se to podruje ne moe
poveavati.
Racionalno jezgro ovog zahteva opet nalazimo u nainu na
koji upotrebljavamo iskaze koje nazivamo zakonima. Osnovna funkcija takvih iskaza sastoji se u objanjavanju i predvianju. Ali, ako
jedan iskaz ne tvrdi, u stvari nita vie nego to se tvrdi u njegovom
svedoanstvu, mi se ponaamo nerazumno kada taj iskaz upotrebljavamo u objanjavanju ili predvianju neega to je u to svedoanstvo
ve ukljueno i nismo dosledni kada ga upotrebljavamo u objanjavanju ili predvianju neega to u to svedoanstvo nije ukljueno.
Nazivati jedan iskaz zakonom predstavlja zbog toga neto vie nego
izjava da je to verovatno istinit neogranieni univerzalni iskaz. Nazivati jedan iskaz zakonom znai pripisivati mu izvesnu funkciju i
samim tim to znai rei da se ne pretpostavlja kako svedoanstvo
na kojem je zasnovan predstavi]a celokupno podruje njegove
predikacije.
Ovaj je zahtev, izgleda, dovoljan da naziv zakon" osporimo
izvesnoj klasi izmiljenih iskaza koje normalno ne bismo smatrali
zakonima, ali koji oigledno ispunjavaju uslove o kojima smo ranije
raspravljali. Razmotrimo iskaz Svaki ovek koji prvi vidi ivu
mrenjau ljudskog oka doprinosi utvrivanju principa ouvanja
energije". Pretpostavimo da ovaj iskaz nije irealno istinit i da predstavlja neogranieni univerzalni iskaz, tako da se moe prevesti u
iskaz Za svako x i za svako t ako je x ovek koji vidi ivu mrenjau
ljudskog oka u trenutku t i nijedan ovek ne vidi ivu mrenjau
ljudskog oka u bilo kom trenutku
pre t, onda x doprinosi utvrivanju
13
principa ouvanja energije". Svako ko se sea istorije nauke prepoznae ovde aluziju na Helmholca, koji je i prvi video ivu mrenjau ljudskog oka i bio utemelja principa konzervacije. Prema
tome, navedeni iskaz je istinit i prema naoj pretpostavci zadovoljava
uslov za neogranienu univerzalnost. Pa ipak, moemo pretpostaviti
da bi veina ljudi nerado to nazvala zakonom. Razlog ovom odbijanju
postaje jasan kada ispitamo svedoanstvo na osnovu kojeg se moe
utvrditi istinitost ovog iskaza. Da bi se utvrdilo da je on istinit, dovoljno je da se pokae da je Helmholc zaista bio prvi ovek koji je
video ivu ljudsku mrenjau i da je on doprineo zasnivanju principa
konzervacije. Meutim, ako je Helmholc bio takva osoba, onda, na
osnovu prirode ovog sluaja, ne postoji logika mogunost da postoji
drugi ovek koji zadovoljava uslove opisane u antecedensu navedenog
iskaza. Ukratko, mi u ovom sluaju znamo da se svedoanstvo na
Hans Retchenbach, Nomotoglcal statements and Admisstble Operatlons.
Amsterdam, 1954, str. 35.

57
osnovu kojeg se ovaj iskaz prihvata poklapa s podrujem njegove
predikacije. Taj iskaz je beskoristan u objanjavanju i predvianju
neega to nije ukljueno u njegovo svedoanstvo, pa mu se zbog toga
ne daje status zakona prirode.
4. Kada je re o iskazima koje obino nazivamo zakonima,
potrebno je da jo neto zapazimo, iako je teko, u ovom sluaju,
iskazati neto kao zahtev" koji iskazi slini zakonu moraju uvek
zadovoljavati. To se odnosi na mesto koje zakoni imaju u naem
znanju i na kognitivni odnos koji esto prema njima pokazujemo.
Svedoanstvo na osnovu kojeg se jedan iskaz L naziva zakonom moe se podeliti na neposredno" i posredno", (a) To moe biti
..neposredno" svedoanstvo, u uobiajenom smislu, i ono se sastoji
od sluajeva koji pripadaju podruju predikacije iskaza L, pri emu
svi ispitani sluajevi imaju osobinu koju L predicira. Na primer,
neposredno svedoanstvo za zakon da se bakar iri kada se zagreje
dobija se merenjem duine bakarne ice koja je bila zagrevana. (b)
Svedoanstvo za L moe biti posredno" u dva smisla. Moe se desiti
da se L moe zajedno s drugim zakonima L,, L2 itd. izvesti iz nekog
optijeg zakona (ili vie njih) M, tako da se neposredno svedoanstvo
koje ide u prilog ovim drugim zakonima smatra (posrednim) svedoanstvom za L. Na primer, zakon da je trajanje jedne oscilacije klatna
proporcionalno kvadratnom korenu njegove duine i zakon da je
rastojanje koje pree telo u slobodnom padu proporcionalno kvadratu
vremena mogu se zajedno izvesti iz pretpostavki Njutnove mehanike.
Obino e se potvrdno neposredno svedoanstvo za prvi od ovih zakona smatrati potvrdnim svedoanstvom, iako samo posrednim" potvrdnim svedoanstvom za drugi zakon. Meutim, svedoanstvo za L
moe biti posredno" u neto drukijem smislu, tako da se L moe
spojiti s razliitim posebnim pretpostavkama kako bi se dobili drugi
zakoni, od kojih svaki ima posebno podruje predikacije, a neposredno
svedoanstvo za ove izvedene zakone smatra se posrednim" svedoanstvom za L. Na primer, kada se Njutnovi zakoni kretanja spoje
s razliitim posebnim pretpostavkama, onda se iz njih mogu dedukovati Keplerovi zakoni, zakoni kretanja klatna, zakon slobodnog pada
i zakoni o oblicima masa koje rotiraju. Prema tome, neposredno svedoanstvo za ove izvedene zakone slui kao posredno svedoanstvo za
Njutnove zakone.
Pretpostavimo da je deo svedoanstva za L neposredan, ali
da takoe postoji znatno posredno svedoanstvo za L (u bilo kom smislu reci posredno"). Pretpostavimo takoe da smo naili na neke
oigledne izuzetke od L. Pa ipak, mi emo vrlo nerado napustiti L
uprkos ovim izuzecima, i to bar iz dva razloga: prvo, neposredno i
posredno potvrdno svedoanstvo za.L moe biti vee nego negativno
svedoanstvo. Drugo, zbog svojih odnosa prema drugim zakonima
i prema svedocanstvu za te zakone, L nije izolovano; njegova sudbina
utie na sudbinu sistema zakona kome L pripada. Shodno tome, odbacivanje L zahtevalo bi ozbiljnu reorganizaciju izvesnih delova naeg
znanja. Meutim, takva reorganizacija moe biti neizvodljiva zato

58
to trenutno nemamo podesnu zamenu za sistem koji je do sada bio
adekvatan, a osim toga takva reorganizacija moda se moe izbei
ponovnim interpretiranjem oiglednih izuzetaka od L, tako da se
posle toga ovi ne moraju shvatiti kao pravi" izuzeci. U svakom sluaju, i L i sistem kojem on pripada mogu se spasti" uprkos oiglednom negativnom svedoanstvu za L. Ovaj sluaj moe se ilustrovati
primerom kada prividno opovrgavanje zakona dolazi kao rezultat
nebriljivog posmatranja ili nestruno izvedenog eksperimenta. Ono
se takoe moe ilustrovati i znaajnijim primerima. Zakon (ili princip)
odranja energije bio je ozbiljno doveden u sumnju eksperimentima sa slabljenjem beta zrakova iji se rezultat ne moe opovrgavati.
Pa ipak, taj zakon nije bio naputen, a da bi se zakon uskladio s novim
eksperimentalnim podacima, bilo je pretpostavljeno postojanje jedne
nove vrste entiteta (nazvane neutrino"). Racionalno jezgro ove pretpostavke jeste u tome to bi odbacivanje zakona odranja liilo
veliki deo naeg znanja u fizici njegove sistematske doslednosti. S
druge strane, zakon (ili princip) odranja pariteta u kvantnoj fizici
(koji tvrdi, na primer, da u izvesnim vrstama interakcija atomska
jezgra usmerena u jednom pravcu emituju beta estice istog intenziteta kao to to ine jezgra usmerena u suprotnom pravcu) nedavno
je bio odbaen, mada je na prvi pogled relativno malo eksperimenata
pokazivalo da taj zakon ne vai u optem sluaju. Razliitost sudbina
zakona energije i zakona pariteta pokazuje razliita mesta koja ove
pretpostavke imaju u datom trenutku u sistemu fizike; kada bismo
napustili prvu pretpostavku, nastao bi vei intelektualni haos nego
to se to desilo naputanjem druge pretpostavke.
Uopteno reeno, mi smo obino sasvim spremni da napustimo
neki zakon za koji je svedoanstvo iskljuivo neposredno im otkrijemo prima jacie izuzetke. Zaista, mi esto nismo spremni da jedan
univerzalni kondicionalni iskaz L nazovemo zakonom prirode",
uprkos injenici da on zadovoljava razliite uslove o kojima smo ve
raspravljali, ako za njega imamo samo neposredno svedoanstvo.
odbijanje da takav iskaz L nazovemo zakonom" utoliko je verovatnije ukoliko, pretpostavljajui da L ima oblik Svi A su B", postoji
klasa stvari C koje nisu A, ali koje lie na stvari koje jesu A u izvesnom pogledu koji nam izgleda znaajan", tako da iako neki lanovi
C imaju osobinu B, B ne odlikuje uvek lanove klase C. Na primer,
iako sve raspoloivo svedoanstvo potvruje univerzalni iskaz da su
sve vrane crne, izgleda da ne postoji posredno svedoanstvo za taj
iskaz. Pa ipak, ak i kada se taj iskaz prihvati kao zakon", oni koji
to ine verovatno ne bi oklevali da ga odbace i da ga vie ne smatraju
zakonom kada bi se otkrila ptica koja je oigledno vrana ali ima belo
perje. Stavie, zna se da boja perja predstavlja promenljivu odliku
ptica i da su otkrivene vrste ptica koje su po bioloki vanim osobinama sline vranama ali nemaju sasvim crno perje. Prema tome,
budui da ne znamo zakone pomou kojih bi se objasnila crna boja
vrana i budui da nemamo sveobuhvatno i raznoliko posredno svedoanstvo za tvrenje da su sve vrane crne, na odnos prema tom

59
iskazu je manje odluan nego prema iskazima koje nazivamo zakonima za koje takvo posredno svedoanstvo postoji.
Ove razlike u naoj spremnosti da napustimo univerzalni
kondicionalni iskaz kada imamo oigledno suprotno svedoanstvo
ponekad se ogleda u nainu na koji upotrebljavamo zakone u naunom
zakljuivanju. Mi smo do sada pretpostavljali da se zakoni upotrebljavaju kao premise iz kojih se izvode posledice u skladu s pravilima
formalne logike. Ali kada se smatra da je jedan zakon potvren i
kada on zauzima vrsto mesto u sistemu naeg znanja, taj zakon se
moe primenjivati kao empirijski princip u skladu s kojim se izvode
zakljuci. Ova razlika izmeu premisa i pravila zakljuivanja moe
se ilustrovati primerima iz elementarnog silogistikog rasuivanja.
Zakljuak da je dati komad ice a dobar provodnik elektrine struje
moe se izvesti iz dve premise: da je a bakar i da je bakar dobar provodnik elektrine struje, u skladu s pravilom formalne logike koje
je poznato kao dictum de orani. Meutim, isti zakljuak moe se
dobiti i iz jedne jedine premise da je a bakar ako prihvatimo kao
princip zakljuivanja pravilo da iskaz oblika ,,x je dobar provodnik
elektrine struje" moe da se izvede iz iskaza oblika ,,x je bakar".
Na prvi pogled, ova razlika je samo tehnike prirode. S isto
formalnog stanovita, uvek se moe otkloniti univerzalna premisa
a da to ne obesnai deduktivni argument, pod pretpostavkom da tu
premisu zamenimo podesnim pravilom zakljuivanja. Pa ipak, ovaj
tehniki postupak obino se koristi u praksi samo kada univerzalna
premisa ima status zakona koji nismo spremni da napustimo samo
zato to sluajno postoje oigledni izuzeci od tog zakona. Jer, kada
takvu premisu 2amenimo pravilom zakljuivanja, postoji mogunost
da promenimo znaenja nekih termina koji se javljaju u premisi,
tako da se njen empirijski sadraj postepeno pretae u novo znaenje
tih termina. Tako se u gornjem primeru pretpostavlja da iskaz kako
je bakar dobar provodnik predstavlja iskaz o injenici u tom smislu
.to dobra provodljivost nije osobina kojom bismo definisali ono to
bakar treba da bude, pa je zato potrebno empirijsko svedoanstvo
da bi se utvrdila istinitost tog iskaza. S druge strane, kada se taj iskaz
zameni pravilom zakljuivanja, provodljivost elektriciteta postaje
manje ili vie bitna" osobina bakra, tako da se na kraju nita nee
smatrati bakrom ako nije dobar provodnik elektrine struje. Kao
to smo ve primetili, ova tendencija nam pomae da objasnimo gledite prema kojem pravi zakoni izraavaju odnose logike nunosti.
U svakom sluaju, kada ova tendencija doe do punog izraaja,
otkrie materije koja loe sprovodi elektrinu struju i koja je u drugom pogledu slina bakru, zahtevalo bi ponovo klasifikovanje materija i odgovarajuu reviziju znaenj,a koja su povezana s terminima
kao to je bakar". Zbog toga menjanje oigledno empirijskog zakona
u pravilo zakljuivanja nastaje obino samo kada se pretpostavlja da
je istinitost zakona dobro utvrena tako da je potrebno ogromno svedoanstvo koje bi ga uzdrmalo. Prema tome, iako nije potrebno da
budemo skloni da ponovo interpretiramo oigledno negativno svedo-

60
anstvo kako bismo jedan univerzalni kondicionalni iskaz nazivali
zakonom i kako bismo ga sauvali kao sastavni deo naeg znanja,
mnogi iskazi smatraju se zakonima delimino zato to prema njima
imamo upravo takav stav.

IV. Protivinjeniki univerzalni iskazi

Postoje etiri vrste razmatranja koje izgledaju relevantne za
klasifikovanje iskaza kao zakona prirode: (I) sintaktika razmatranja
koja se odnose na oblik iskaza slinih zakonima; (2) razmatranja koja
se odnose na logike odnose izmeu iskaza u jednom sistemu objanjenja; (3) razmatranja o funkcijama iskaza slinih zakonima u
naunom istraivanju i (4) razmatranja o kognitivnim odnosima prema jednom iskazu s obzirom na prirodu raspoloivog svedoanstva.
Ova se razmatranja delimino proimaju budui da, na primer,
logiko mesto jednog iskaza u nekom sistemu zavisi od uloge tog
iskaza koju on ima u istraivanju, kao i od vrste svedoanstva koje
se za njega moe nai. tavie, ne tvrdimo da su uslovi koji su pomenuti u ovim razmatranjima dovoljni (ili moda u nekim sluajevima
ak i nuni) da bi se ti iskazi smatrali zakonima prirode". Nesumnjivo je da moemo konstruisati iskaze koji zadovoljavaju ove uslove
ali koji se obino ne bi smatrali zakonima, ba kao to postoje iskazi
koje nazivamo zakonima ali koji ne zadovoljavaju jedan ili vie ovih
uslova. To je neizbeno iz razloga koje smo ve pomenuli, budui da
nije mogue precizno odrediti znaenje termina zakon prirode" koje
bi bilo u skladu sa svakom upotrebom ovog neodreenog izraza. Pa
ipak, iskazi koji zadovoljavaju ove uslove izgleda da ne podleu primedbama koje postavljaju kritiari Hjumove analize nomike univerzalnosti. Ovo tvrenje zahteva obrazloenje, a neto se takoe mora
rei i o srodnom pitanju o logikom statusu protivinjenikih kondicionalnih iskaza.
1. Moda je argumenat da de facto univerzalni iskazi ne
mogu potvrivati irealne kondicionalne iskaze najupeatljivija rasprostranjena kritika Hjumovih analiza nomike univerzalnosti. Pretpostavimo da znamo da nikada nije postojala vrana koja nije bila
crna, da sada nema vrane koja nije crna i da nikada nee biti vrane
koja nee biti crna. Na taj nain imamo pravo da tvrdimo kao istinit
neogranieni akcidentalni univerzalni iskaz S: ,,Sve vrane su crne".
Meutim, neki autori su tvrdili da S ne izraava ono to bismo obino
nazvali zakonom prirode. 14 Pretpostavimo injenicu da nijedna vrana
11
Willlam Kneale. Natural Laws and Contrary-to-Fact Conditionals", Analy~
sis, sv. 10 (1950), str. 123. Vidi takoe Willlam Kneale, Probabillty and Indvction, Oxfor.
1949, str. 75. PodsticaJ za veliki deo savremene anglo-amerike rasprave O nomoioSklm
univerzalnim iskazima kao i o irealnim i ,,protivinjenikim" (ili kontrafaktiklni")
kondicionalnim iskazima dali su Roderick M. Chisholm, The Contrary-tO-Fact Conditional- Mind, sv. 55 (1946), str. 289307, i Nelsor. Goodman, The Problem of Counterfactual Conditionals", Journal of Philosophy, sv. 44 (1947), str. 11328, pri emu je ovaj
drugi lanak pretampan u Nelson Goodman, Fact, Fiction, and Forecast, Cambridge,
Mass., 1955.

61
nije nikada ivela niti e iveti u polarnim predelima. Ali pretpostavimo, dalje, da ne znamo da li ivot u polarnim predelima utie na
boju vrana, tako da postoji mogunost, koliko nam je poznato, da
potomstvo nekih vrana koje bi mogle odleteti u takve predele ima
belo perje. Prema tome, iako je S istinito, ta istinitost moe biti
samo posledica historijske sluajnosti" da nijedna vrana ne ivi u
polarnim predelima. Zbog toga akcidentalni univerzalni iskaz S ne
potvruje irealni kondicionalni iskaz da kada bi stanovnici polarnih
predela bili vrane oni bi bili crni, a poto jedan zakon prirode mora,
po pretpostavci, da potvruje takve kondicionalne iskaze, S se ne
moe smatrati zakonom. Ukratko, neograniena univerzalnost ne
objanjava ta podrazumevamo pod nomikom univerzalnou.
Ali, iako ovo moe biti tano, ne sledi da S nije zakon prirode
zato to ne izraava nesvodljivu nomiku nunost. Jer uprkos injenici da se pretpostavlja istinitost iskaza S, iskazu S se moe poricati
status zakona bar iz dva razloga od kojih se nijedan ne odnosi na
pitanje o takvoj nunosti. Prvo, svedoanstvo za S moe se poklapati
s podrujem predikacije iskaza S, tako da niko ko to svedoanstvo
poznaje ne moe primeniti S na nain na koji se primenjuju zakoni.
Drugo, iako svedoanstvo za >S moe biti po pretpostavci logiki dovoljno da utvrdi S kao istinito, to svedoanstvo moe biti iskljuivo
neposredno svedoanstvo, a neko moe odbiti da S smatra zakonom
na osnovu toga to se samo oni iskazi mogu nazvati zakonom za koje
postoji posredno svedoanstvo (takvi iskazi moraju imati odreeno
logiko mesto u sistemu naeg znanja).
Jedno drugo razmatranje je takoe relevantno za ovo pitanje.
injenica da S ne moe potvrivati irealni kondicionalni iskaz koji
smo pomenuli posledica je injenice da se istinitost iskaza S tvrdi u
jednom kontekstu pretpostavki koje same mogu izazivati sumnju u
konjunktivni kondicionalni iskaz. Na primer, iskaz S se tvrdi poto se
zna da u polarnim predelima nema vrana. Ali, mi smo ve nagovestili da o pticama postoji dovoljno znanja da bismo znali kako boja
njihovog perja nije nepromenljiva za svaku vrstu ptica. Iako sada ne
znamo tano od kojih inilaca zavisi boja njihovog perja, mi imamo
razloga da verujemo kako ta boja bar delimino zavisi od genetike
konstitucije ptica, a isto tako znamo da na ovu konstituciju utie
prisustvo izvesnih faktora (npr. zraenja visoke energije) koji mogu
postojati u posebnim okolnostima. Prema tome, S ne opravdava navedeni irealni kondicionalni iskaz, ne zato to S ne moe da opravda
nijedan takav kondicionalni iskaz, ve zato to celokupno znanje
kojim raspolaemo (a ne samo svedoanstvo za S) ne opravdava ovaj
posebni kondicionalni iskaz. Moe biti plauzibilna pretpostavka da S
opravdava irealni kondicionalni iskaz da kada bi u polarnim predelima postojala vrana koja nije izloena X-zracima, ta vrana bi
bila crna.
Treba, dakle, imati na umu da odgovor na pitanje da li S
potvruje dati irealni kondicionalni iskaz ne zavisi samo od istini-

62
tosti S ve i od drugog znanja koje moemo imati, u stvari, od stanja
u kojem se nalazi nauno istraivanje. Da bismo ovo objasnili, primenimo kritiku o kojoj raspravljamo na neki iskaz koji se obino
smatra zakonom prirode. Pretpostavimo da ne postoje (u svim vremenima) fiziki objekti koji se meusobno ne privlae silom srazmernom kvadratu njihovih odstojanja. Tada moemo tvrditi kao istinit
neogranieni univerzalni iskaz S': Sva fizika tela privlae jedna
drugo silom koja je obrnuto srazmerna kvadratu njihovih rastojanja". Ali, pretpostavimo takoe da su dimenzije svemira konane i
da nikada nismo uoili fiziki objekat na rastojanju veem od, recimo, 50 triliona svetlosnih godina. Da li S' potvruje irealni kondicionalni iskaz da kada bi postojali fiziki objekti na rastojanjima
veim od 50 triliona svetlosnih godina, oni bi se meusobno privlaili
silom srazmernom kvadratu njihovog rastojanja? Na osnovu argumenta o kojem raspravljamo, odgovor mora, verovatno, biti negativan.
Ali, da li je taj odgovor stvarno verovatan? Zar nije razumnije rei
da nikakav odgovor nije mogu, bilo potvrdan bilo odrean ukoliko ne uvedemo neke nove pretpostavke? Jer, u odsustvu takvih novih pretpostavki, na osnovu ega neko moe dati neki odreen odgovor? S druge strane, ako uvedemo takve nove pretpostavke na
primer, ako pretpostavimo da je sila gravitacije nezavisna od ukupne
mase svemira nije nezamislivo da ispravan odgovor moe biti
potvrdan.
Sve u svemu, kritika o kojoj raspravljamo ne umanjuje znaaj Hjumove analize nomike univerzalnosti. Ova kritika nedovoljno
objanjava vanu injenicu da se neki iskaz obino smatra zakonom
prirode zato to taj iskaz zauzima odreeno mesto u sistemu objanjenja u nekom podruju naeg znanja i zbog toga to taj iskaz potvruju svedoanstva koja sa svoje strane zadovoljavaju izvesne specifine uslove.
2. Kada donosimo planove za budunost ili kada razmiljamo o prolosti, mi esto razmiljamo pravei pretpostavke koje su
protivne poznatim injenicama. Rezultate naih razmiljanja tada
esto iskazujemo protivinjenikim kondicionalnim iskazima (ili
kontrafaktualnim" iskazima) koji imaju oblik Kada bi a bilo P, onda
bi b bilo Q" ili Da je a bilo P, onda bi b bilo Q". Na primer, fiziar
koji opisuje jedan eksperimenat moe u svojim proraunima tvrditi
protivinjeniki iskaz C: Kada bi se duina klatna a skratila na 1U
sadanje duine, trajanje jedne oscilacije bi se skratilo za polovinu".
Slino tome, moemo zamisliti fiziara koji, pokuavajui da objasni
neuspeh u nekom prethodnom eksperimentu, tvrdi protivinjenicki
iskaz C: Da se duina klatna a skratila na etvrtinu njegove stvarne
duine, trajanje jedne oscilacije bilo bi iznosilo polovinu stvarnog
trajanja jedne oscilacije". U oba kondicionalna iskaza i antecedens
i konsekvens opisuju pretpostavke za koje se zna da su lane.
Ono to se naziva problemom protivinjenickih iskaza"
jeste problem eksplicitnog izraavanja logike strukture takvih iskaza

63
i problem analize razloga na osnovu kojih se moe utvrditi njihova
istinitost ili lanost. Ovaj problem je usko povezan s problemom
objanjavanja pojma nomike univerzalnosti. Protivinjeniki iskaz
se ne moe na neposredan nain prevesti u konjunkciju indikativnih
reenica uz upotrebu iskljuivo uobiajenih nemodalnih iskaznih veza
formalne logike. Na primer, protivinjeniki iskaz C' preutno tvrdi da
se duina klatna a, u stvari, nije skratila na etvrtinu njegove stvarne
duine. Meutim, C se ne moe prevesti iskazom: Duina a nije se
skratila na etvrtinu i ako se duina a skratila na jednu etvrtinu
stvarne duine, onda je trajanje jedne oscilacije iznosilo polovinu
stvarnog trajanja oscilacije." Ovaj predloeni prevod nije zadovoljavajui zato to na osnovu pravila formalne logike sledi da ako se
duina klatna a skratila na etvrtinu njegove stvarne duine, trajanje jedne oscilacije nije iznosilo polovinu stvarnog trajanja jedne
oscilacije budui da je antecedens indikativnog kondicionalnog iskaza laan sledi dakle zakljuak koji sigurno ne bi prihvatio niko
ko tvrdi C'15. Prema tome, kritiari Hjumove analize nomike univerzalnosti tvrdili su da se poseban tip ne-logike nunosti sadri ne
samo u univerzalnim iskazima koji su zakoni ve i u proti vinjenikim kondicionalnim iskazima.
Sadraj protivinjenikih iskaza ipak se moe objasniti na
prihvatljiv nain bez pribegavanja neralanjivim modalnim pojmovima. Ono to fiziar kae kada tvrdi C, moe se prevesti na jasniji,
iako zaobilazniji nain, ovako: Iskaz Trajanje jedne oscilacije klatna
a iznosilo je polovinu stvarnog trajanja oscilacije" logiki sledi iz pretpostavke Duina a iznosila je etvrtinu sadanje duine", kada se
ova pretpostavka spoji sa zakonom da je trajanje jedne oscilacije
obinog klatna proporcionalno kvadratnom korenu njegove duine,
kao i sa izvesnim brojem drugih pretpostavki o poetnim uslovima
za primenu zakona (npr. da je a klatno, da je zanemarljiv otpor vazduha). Stavie iako su i pretpostavka i iskaz koji je iz te pretpostavke izveden pomou pomenutih pretpostavki verovatno lani, njihova lanost nije sadrana u premisama ove dedukcije. Prema tome,
iz tih premisa ne sledi da ako je duina klatna a iznosila etvrttinu njegove sadanje duine, onda je trajanje jedne oscilacije klatna
a iznosilo polovinu sadanjeg trajanja. Ukratko, protivinjeniki iskaz
C tvrdi se u nekom kontekstu hipoteza i posebnih pretpostavki, i
kada smo ovih pretpostavki svesni, uvoenje modalnih kategorija,
pored onih koje postoje u formalnoj logici, sasvim je proizvoljno.
Uopte uzev, protivinjeniki iskaz moe se interpretirati kao implicitni metajeziki iskaz (tj. iskaz o -drugim iskazima, a naroito o
logikim odnosima izmeu tih drugih iskaza) koji tvrdi da indikativni oblik njegovog konsekvensa logiki sledi iz indikativnog oblika
" Ova] zakljuak sledi na osnovu logikog pravila za upotrebu veze aleo-^nda".
Prema ovom pravilu, oba iskoza cbllka Ako Si, onda S" i Ako Si onda ne Si" istinita
su ukoliko Je Si lano, bez obzira Sta je St.

64
njegovog antecedensa kada se ovaj drugi spoji s nekim
zakonom i
16
potrebnim poetnim uslovima za primenu toga zakona.
Shodno tome, rasprave o tome da li je dati protivinjeniki
iskaz istinit mogu se resiti samo kada se ekspliciraju hipoteze i pretpostavke na kojima se on zasniva. Protivinjeniki iskaz koji je nesumnjivo istinit na osnovu jednog skupa takvih premisa moe biti
laan na osnovu drugog skupa i moe imati neodreenu istinonosnu
vrednost na osnovu treeg skupa. Tako, na primer, fiziar bi mogao
da odbaci C' u korist protivinjenikog iskaza Da se duina klatna
c skratila na etvrtinu njegove sadanje duine, trajanje jedne oscilacije a bilo bi iznosilo znatno vie od polovine njegovog sadanjeg
trajanja". On bi mogao da opravda svoj postupak kada bi, na 3primer,
pretpostavio da je luk vibracije skraenog klatna vei od 60 i kada
bi takoe pretpostavio izmenjeni oblik zakona o trajanju oscilacije
koji smo mi naveli (koji se odnosi samo na klatna sa sasvim malim
lukom klaenja). Opet, jedan poetnik u izvoenju eksperimenata
moe da tvrdi kako je C istinito, iako izmeu ostalog pretpostavlja
ne samo da kruni teg klatna ima prenik od tri ina nego takoe
da kutija u kojoj se klatno nalazi ima sa donje strane otvor koji je
za dlaku iri od tri ina, tako da bi se teg skraenog klatna nalazio
ba u tom okviru. Meutim, oigledno je da je sada C lano zato to
se pod ovim pretpostavkama skraeno klatno uopte ne klati.
Razliite pretpostavke pod kojima se tvrdi jedan protivinjenicki iskaz nisu izraene samim protivinjenikim iskazom. Procenjivanje valjanosti protivinjenikih iskaza moe zbog toga biti
veoma teko ponekad zato to ne znamo pretpostavke pod kojima
se on tvrdi ili zbog toga to nam nije jasno kakve su nae precutne
pretpostavke, a ponekad prosto zato to nismo sposobni da procenimo
logiki smisao tih pretpostavki ak i kada su one eksplicitne. Na
takve tekoe esto nailazimo naroito kada je re o protivinjenikim
iskazima koji se tvrde u svakodnevnom ivotu ili ak u istorijskim
spisima. Razmotrimo, na primer, proti vinjeniki iskaz da Versajski
ugovor nije Nemakoj nametnuo velike ratne odtete, Hitler ne bi
doao na vlast". Ovo je bilo kontroverzno tvrenje ne samo zato to
su uesnici u raspravi o tom pitanju prihvatili razliite eksplicitne
pretpostavke, ve zato to se dobar deo rasprave vodio na osnovu
implicitnih premisa koje niko nije potpuno objasnio. U svakom sluaju, ne moe se navesti opta formula koja bi propisivala ta se
mora ukljuiti u pretpostavke na kojima se jedan protivinjeniki
iskaz zasniva. Pokuaji da se nae takva formula bili su uvek bezuspeni, a oni koji vide problem protivinjenikih iskaza u pronalaenju takve formule osueni su da se uhvate u kotac s jednim nereivim problemom.
11
Iako smo do stanovita koje je prihvaeno u tekstu doli nezavisnim putem,
za njegovu sadanju formulaciju treba da zahvalim gleditima koja SU izraena u Henrv
Hiz, On the Inferential Sense of Contrary-to-Fact Conditionals", Journal of Pfiilosopftv,
sv. 48, (1951), str. 58687; Julius H. Weinberg, ..Contrary-to-Fact Conditionals". Journal
of Philosaphy, sv. 48 (1951). Str. 1722; Roderick M. Chlsholm, ,,Law Statemer-.ts and
Counterfactual Inference", Analysls, sv. 15 (1955), str. 97105 i John C. Cooley, Professor
Goodman's .Fact, Fiction and Forecast'", Journal of Philosophy, sv. 54 (1957) str. 293311.

65

V.

Uzroni zakoni

Najzad, neto moramo rei i o uzronim zakonima. Bio bi

nezahvalan i nekorisan pokuaj da ak i delimino navedemo sva
znaenja koja su se pripisivala rei uzrok" znaenja koja su se
menjala od antikih pravnikih asociacija ove reci preko popularnog
shvatanja uzroka kao eficijentnih inilaca do razraenih modernih
pojmova uzroka kao nepromenljive funkcionalne zavisnosti. injenica to ovaj termin ima ovako irok spektar upotreba odmah otklanja mogunost da postoji samo jedno ispravno i povlaeno objanjenje ovog pojma. Pa ipak, i mogue je i korisno ako se odredi neko
znaenje ove rei u mnogim podrujima nauke kao i u obinom
govoru, sa ciljem da se na osnovu toga doe do grube klasifikacije
zakona koji slue kao premise u objanjenjima. S druge strane, bila
bi pogrena pretpostavka da zbog toga to u jednom smislu ove rei
pojam uzroka ima vanu ulogu u nekom podruju istraivanja, taj
pojam je neophodan u svim drugim podrujima ba kao to bi bila
pogrena tvrdnja da taj pojam, zato to je nekoristan u nekim granama nauke, ne moe imati opravdanu ulogu u drugim vrstama naunog istraivanja.
Smisao rei uzrok" koji elimo da odredimo moe se ilustrovati sledeim primerom. Elektrina varnica prolazi kroz meavinu vodonika i kiseonika; eksplozija koja posle toga sledi praena
je iezavanjem ovih gasova i kondenzacijom vodene pare. Iezavanje
ovih gasova i stvaranje vode u ovom eksperimentu obino se smatra
efektom koji je prouzrokovan varnicom. Stavie, generalizacija zasnovana ovakvim eksperimentima (npr. Kad god varnica proe kroz
meavinu vodonika i kiseonika, gasovi iezavaju i stvara se voda")
naziva se uzronim zakonom".
Za ovaj zakon se kae da je uzroni zakon oigledno zato
to odnos izmeu pomenutih dogaaja, ije postojanje on tvrdi, verovatno zadovoljava etiri uslova. Prvo, taj odnos je nepromenljiv i
uniforman u tom smislu to kad god se pretpostavljeni uzrok desi,
deava se i pretpostavljeni efekat. Postoji preutna pretpostavka da
uzrok predstavlja i nuan i dovoljan uslov za nastanak efekta. U
stvari, veina reenica koje tvrde uzroni odnos i koje iskazujemo
u svakodnevnom ivotu, kao i veina uzronih zakona koji se esto
pominju, ne izraavaju dovoljne uslove za nastanak efekta. Tako, na
primer, esto kaemo da je paljenje ibice uzrok plamenu i pri tome
preutno pretpostavljamo druge uslove bez kojih se efekat ne bi desio
fnpr. prisustvo kiseonika, suvo palidrvce). Dogaaj koji se uzima kao
uzrok obino je dogaaj koji upotpunjuje skup dovoljnih uslova za
nastanak efekta i taj se dogaaj iz razliitih razloga smatra vanim".
Drugo, uzroni odnos postoji izmeu dogaaja koji se prostorno dodiruju, u onom smislu u kome se i varnica i pojavljivanje vode deavaju u priblino istom prostoru. Shodno tome, kada se tvrdi da su
prostorno udaljeni dogaaji uzrono povezani, preutno se pretpostavlja da su ovi dogaaji samo karike u lancu uzroka i efekata, pri
5 Struktura nauke

66
emu se dogaaji koji ih povezuju prostorno dodiruju. Tree, u uzronom odnosu postoji vremenska sukcesija u tom smislu to dogaaj
koji je uzrok prethodi efektu i nastavlja se" efektom. Shodno tome,
kada se za dogaaje koji su odvojeni vremenskim intervalom kae
da su uzrono povezani, onda se takoe podrazumeva da su oni meusobno povezani nizom uzastopnih i uzrono povezanih dogaaja.
Konano, odnos uzronosti je asimetrian u onom smislu u kome je
prolazak varnice kroz smeu gasova uzrok njihovog pretvaranja u
vodu, ali stvaranje vode nije uzrok prolaska varnice.
Ideje pomou kojih se opisuje pojam uzroka esto se kritikuju zbog neodreenosti. Stavljene su primedbe naroito na zdravorazumska shvatanja o kontinuitetu prostora i vremena zato to ona
predstavljaju izvor nejasnoa. Stavie, nesumnjivo je tano da je u
nekim razvijenim naukama, kao to je matematika fizika, ovaj pojam sasvim suvian. Sporno je ak da li su etiri navedena uslova
stvarno zadovoljena u ilustracijama koje se navode za pojam uzroka
(kao to je na primer) kada se ove ilustracije analiziraju pomou
pojmova modernih teorija fizike. Pa ipak, ma koliko ovaj pojam
uzroka bio neadekvatan u teorijskoj fizici, on i dalje igra izvesnu
ulogu u mnogim drugim granama istraivanja. To je pojam koji je
vrsto ukorenjen u jeziku koji upotrebljavamo, ak i kada apstraktne
teorije fizike primenjujemo u laboratoriji ili kada obavljamo praktine poslove da bismo dobili razliite rezultate korienjem odgovarajuih sredstava. Zaista, zato to izvesne stvari moemo koristiti
kako bismo dobili druge stvari, ali ne obratno, uzroni jezik predstavlja legitiman i podesan nain opisivanja odnosa izmeu mnogih
dogaaja.
S druge strane, nisu svi zakoni prirode uzroni u navedenom
smislu ove reci. To e biti oigledno posle kratkog pregleda vrsta
zakona koji se upotrebljavaju kao premise objanjenja u razliitim
naukama.
1. Kao to smo ve pomenuli, osnovna i proimna vrsta zakona prisutna je u pretpostavci da postoje prirodne vrste" ili supstancije." Pod odredujuim" svojstvom podrazumevaemo svojstvo
kao to je boja ili gustina, koje ima izvestan broj specifinih ili odreenih" oblika. Na primer, meu odreenim oblicima odreujue boje
nalaze se crveno, plavo, zeleno, uto itd.; meu odreenim oblicima
odreujue gustine nalazi se gustina veliine 0.06 (mereno na neki
uobiajeni nain), gustina veliine 2, gustina veliine 12 itd. Na taj
nain, odreeni oblici nekog datog odreujueg svojstva ine porodicu" svojstava tako to svaki pojedinani objekat kome se sa smislom moe predicirati odreujue svojstvo mora na logiki nuan
nain da ima jedan i samo jedan oblik odreujueg svojstva.17 Zakon
ove vrste (npr. Postoji materija kamena so") tvrdi da postoje objekti
razliite vrste tako da se svaki objekat date vrste odlikuje odreenim
1T
Za ovu terminologiju vietl W. E. Johnson, Logic, sv. i, Cambridge, England,
1921, Poglavlje 11; 1 RudoLf Carnap, Loglcal Founatlons of Prot>abiltty, Chicago, 1P50,
sv. 1, str. 75.

67
oblikom iz jednog skupa odreujuih svojstava i tako da se objekti
koji pripadaju razliitim vrstama razlikuju meusobno bar u jednom
odreenom obliku jednog zajednikog odreujueg svojstva (obino
u vie takvih oblika). Na primer, rei da je dati objekat a kamena so,
znai rei da postoji skup odreujuih svojstava (kristalna struktura,
boja, taka topljenja, tvrdoa itd.), tako da pod uobiajenim uslovima
a ima odreeni oblik svakog od tih odreujuih svojstava (a ima kocc
kaste kristale, bezbojan je, ima gustinu 2.163, taku topljenja 804 C,
stepen tvrdoe 2 po Mohovoj skali itd.). Stavie, a se razlikuje od
objekta koji pripada drugoj vrsti, na primer od talka, bar po jednom
obliku (u stvari, po velikom broju oblika) ovih odreujuih svojstava.
Shodno tome, zakoni ove vrste tvrde da postoji stalno zajedniko
javljanje odreenih osobina u svakom objektu koji pripada izvesnoj
vrsti. Jasno je da zakoni ove vrste nisu uzroni zakoni oni, na
primer, ne tvrde da gustina kamene soli prethodi (ili sledi) stepenu
njene tvrdoe.
2. Druga vrsta zakona tvrdi nepromenljivi poredak u zavisnosti izmeu dogaaja ili svojstava. Ovde moemo razlikovati dve
podvrste. Jedna od ovih podvrsta predstavlja klasu uzronih zakona
kao to je zakon o efektu varnice u smei vodonika i kiseonika ili kao
to je zakon da kamenje baenu u vodu proizvodi niz koncentrinih
talasa koji se ire. Druga podvrsta predstavlja klasu razvojnih"
(ili istorijskih") zakona, kao to je zakon Formiranje plua u ljudskom embrionu nikada ne prethodi formiranju krvotoka" ili zakon
Posle uzimanja alkohola uvek dolazi do irenja krvnih sudova". Obe
podvrste su este u podrujima istraivanja gde kvantitativne metode
nisu u veoj meri primenljive, mada, kao to to primeri pokazuju,
takvi zakoni mogu da se nau i u ovim podrujima. Zakoni razvoja
imaju oblik Ako x ima osobinu P, u trenutku t, onda x ima osobinu
Q u trenutku f, koji je kasniji od trenutka t". Oni se obino ne smatraju uzronim zakonima, oigledno iz dva razloga. Prvo, mada zakoni razvoja mogu izraavati neki nuan uslov za nastanak izvesnog
dogaaja (ili kompleksa dogaaja), oni ne izraavaju dovoljne uslove.
U stvari, mi obino na krajnje neodreen nain znamo kakvi su ti
dovoljni uslovi. Drugo, zakoni razvoja, opte uzev, izraavaju odnose
u redosledu dogaaja koji su meusobno odvojeni nekim vremenskim
intervalom. Shodno tome, ponekad se smatra da takvi zakoni predstavljaju samo nepotpunu analizu injenica, i to na osnovu toga to
posle ranijeg dogaaja neki faktor moe uticati tako da se kasniji
dogaaj ne desi, pa redosled izmeu dogaaja ne izgleda da je nepromenljiv. Pa ipak, ma kakva bila ogranienja u vaenju zakona razvoja, i ma kako bilo poeljno da se oni mogu zameniti zakonima druge vrste, i uzroni zakoni i zakoni razvoja veoma se iroko primenjuju u sistemima objanjenja savremene nauke.
3. Trea vrsta zakona koja je zajednika biolokim i drutvenim naukama kao i fizici tvrdi nepromenljive statistike odnose
izmeu dogaaja ili svojstava (to se naziva i odnosima verovatnoe).

68
Evo primera jednog takvog zakona: Ako se geometrijski i fiziki
simetrina kocka baca vie puta, verovatnoa (ili relativna uestalost) da e se na toj kocki pojaviti odreena strana okrenuta na gore
iznosi 1/6". Druge primere smo ve ranije pominjali. Statistiki
zakoni ne tvrde da je deavanje jednog dogaaja stalno praeno deavanjem nekog drugog dogaaja. Oni samo tvrde da je u dovoljno
dugom nizu pokuaja pojavljivanje jednog dogaaja praeno pojavljivanjem nekog drugog dogaaja uz stalnu relativnu uestalost.
Takvi zakoni oigledno nisu uzroni iako su spojivi s kauzalnim
objanjenjem injenica o kojima govore. U stvari, pomenuti statistiki zakon o ponaanju kocke moe se dedukovati iz zakona za koje
se ponekad kae da su uzroni, ukoliko se prihvate podesne pretpostavke o statistikoj distribuciji poetnih uslova na koje se ovi uzroni zakoni primenjuju. S druge strane, postoje statistiki zakoni
ak i u fizici za koje bar za sada nisu poznata uzrona objanjenja.
Stavie, ak i ako pretpostavimo da su ,,u principu" svi statistiki
zakoni posledice nekog postojeeg uzronog poretka", postoje podruja istraivanja u fizici kao i u biolokim i drutvenim naukama u kojima se praktino ne moe doi do objanjenja mnogih
pojava pomou strogo univerzalnih uzronih zakona. Razumna je
pretpostavka da ma koliko se nae znanje moglo poveavati, statistiki zakoni e se i dalje koristiti kao neposredne premise u objanjenju i predvianju mnogih pojava.
4. etvrta vrsta zakona, koja odlikuje modernu fiziku, tvrdi
postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti (u matematikom smislu
reci funkcija") izmeu dve ili vie promenljivih veliina koje su
povezane s osobinama ili procesima o kojima se govori. Ove moemo razlikovati dve podvrste:
a. Prvo, postoje numeriki zakoni koji izraavaju uzajamnu
zavisnost izmeu veliina, tako da promena jedne od njih biva praena promenama u drugim veliinama. Primer takvog zakona je
Bojl-Carlsov (Boyle-Charles) zakon za idealne gasove da je pV = aT,
gde je p pritisak gasa, V njegova zapremina, P njegova apsolutna
temperatura i a konstanta koja zavisi od mase i prirode posmatranog
gasa. Ovo nije uzroni zakon. On, na primer, ne tvrdi da promenu
temperature prati (ili da joj prethodi) neka promena zapremine ili
pritiska; on samo tvrdi da se promena u T deava istovremeno s promenama u p ili V, ili i u jednom i u drugom. Prema tome, odnos
koji ovaj zakon izraava moramo razlikovati od redosleda izmeu
dogaaja koji se mogu desiti kada se ovaj zakon ispituje ili primenjuje u predvianjima. Na primer, proveravajui ovaj zakon u laboratoriji, neko moe smanjiti zapreminu nekog idealnog gasa tako
da njegova temperatura ostane nepromenjena a zatim da utvrdi kako
se njegov pritisak poveava. Ali, ovaj zakon ne kae nita o redosledu u kome se ove veliine mogu menjati, niti o vremenskom nizu
u kome se pomenute promene mogu opaziti. Zakoni ove podvrste

69
ipak se mogu upotrebiti i za predvianje i za objanjavanje. Na primer, ako se u podesno izolovanom" sistemu veliine koje se u ovakvom zakonu pominju nalaze u pomenutom odnosu u jednom trenutku, one e biti u tom odnosu u nekom buduem trenutku, ak iako
su u meuvremenu te veliine pretrpele izvesnu promenu.
b. Druga podvrsta sastoji se od numerikih zakona koji opisuju na koji se nain izvesna veliina menja u vremenu i, uopte
uzev, kako promena jedne veliine u jedinici vremena utie na
druge veliine (u nekim sluajevima, mada ne uvek, kako utie na
trajanje nekog procesa). Galilejev zakon slobodnog pada u vakuumu
predstavlja ilustraciju takvog zakona. On kae da je rastojanje d
2
koje pree telo koje slobodno pada jednako gt f2 gde je g konstanta
a t trajanje pada. Galilejev zakon se moe drukije izraziti ako se
kae da je promena rastojanja u jedinici vremena za telo koje slobodno pada jednaka gt. U ovoj formulaciji je oigledno da je vreme
promene jedne veliine povezano s nekim vremenskim intervalom.
Drugi primer zakona koji pripada ovoj podvrsti jeste zakon o brzini
tega matematikog klatna du putanje njegovog kretanja. Taj zakon
kae da ako je vv brzina tega u najnioj taki njegovog kretanja,
ako je h visina klatna iznad horizontalne linije koja prolazi kroz ovu
taku i ako je k konstanta, onda u svakoj taki na luku njegove putanje teg ima brzinu v tako da je u2 u 0 2 kh2. Poto je brzina v
promena rastojanja u jedinici vremena, ovaj zakon kae da je promena rastojanja na putanji tega u jedinici vremena izvesna matematika funkcija njegove brzine u najnioj taki njegove putanje
i njegove visine. U ovom sluaju, trajanje promene jedne veliine
nije dato kao funkcija vremena. Zakoni koji pripadaju ovoj podvrsti
esto se nazivaju dinamikim zakonima" zato to iskazuju strukturu
nekog procesa u vremenu i obino se objanjavaju pomou pretpostavke da izvesna sila" deluje na sistem koji posmatramo. Ovakvi
zakoni se ponekad ukljuuju u uzrone zakone iako u stvari nisu
uzroni u specifinom smislu koji smo ranije u ovom odeljku odredili. Odnos zavisnosti izmeu promenljivih koje se u zakonu pominju je simetrian, tako da je stanje sistema u potpunosti odreeno
i nekim docnijim i nekim ranijim stanjem. Tako, na primer, ako
znamo brzinu tega matematikog klatna u nekom datom trenutku,
onda pod pretpostavkom da ne postoji spoljanji uticaj, ovaj zakon
nam omoguuje da izraunamo njegovu brzinu u svakom drugom
trenutku bez obzira da li je on raniji ili docniji u odnosu na dati
trenutak.
Ne smatramo da je predloena klasifikacija zakona iscrpna;
u svakom sluaju, mi emo u docnijim poglavljima mnogo vie raspravljati o strukturama izvesnih vrsta zakona. Meutim, ova klasifikacija pokazuje da nisu svi nauni zakoni jedne iste vrste i da se
jedno nauno objanjenje esto smatra zadovoljavajuim ak i kada
zakoni koji su navedeni u premisama nisu uzroni" ni u jednom
Uobiajenom smislu.