Lutrija

Iako je bilo vlano, kino popodne, radovao sam se to me je tetka povela na

pijacu. ak ni tetkin verski fanatizam, koji je ponekad u njoj podsticao
prozelitski poriv prema potpunim neznancima, i tako izazivao neprijatne
situacije, nije bio dovoljan da ubije moje dobro raspoloenje. Kina sezona u
Nigeriji bila je moje omiljeno doba, ak i kao desetogodinjaku. To je imalo
neke veze sa svetlom. Bilo je blistavo, kao tek izdata novanica ili neto
oprano i utirkano. A i nain na koji je sve odisalo inio je svoje.
Duboko sam udahnuo. Miris uravnoteene smese mokre zemlje i suve
hrapavosti konopca. Taj miris je odavao neku trajnost, kao da je bio sr
samog tla. Zamurio sam na tren. Drugi mirisi pijace probijali su se kroz
zadah mokre zemlje vatrena otrina papriica, suena riba, ivotinjski vonj
koza i kokoaka.
Iznenada, izdvojen glas povika nekoliko puta jednu te istu re: Lopov!
Lopov! Lopov! Polako se zapatila i meu ostalima, kao da je rominjava
kia tog popodneva ve natopila miris krvi. Tetka se ukoi i okrenu prema
buci, njuei vazduh kao lavica kad namirie plen. Glas nekog oveka,
umoran i bez daha, pokuavao je da nadjaa sve glasnije skandiranje
slabanim odgovorom: Lae! Lae!
Pribio sam se jo vie uz tetku, zbunjen i nemalo uplaen, ali ona otrese
moju grevitu ruku. Glava joj se okrenu kao antena koja trai signal. Zvuk
potere se bliio bat oajnikih stopala i povici. Neki ovek divljeg izraza
lica izleti iza ugla i gotovo prevrnu tezgu. Mladii su mu bili za petama, a
iza njih je na izvesnoj udaljenosti ila vea grupa. ovek protra pored nas,
te mi se uini da sam mogao da mu vidim pore na koi. Dok je jurio pored
nas, tetka mu lupi amar. Trgnuo se, ali nije stao; iao je prema istini nasred
pijace, gde su umirovljene starine svakodnevno zasedale da dele pravdu.
Zamislio sam kako ovek izlee na istinu dok mu se s usana otrgavaju
povici Spasite me, spasite me!. Vee staraca je bilo najvii sud u mom
mestu, pored, naravno, graanskopravnog sistema. Ono je presuivalo o
svemu, od ubistava do branih razmirica, a njegov autoritet se nikad nije
dovodio u pitanje. Bio sam ubeen da e ovek tamo biti bezbedan.
Bila je to pravda rulje o kojoj sam itao u urednikim tekstovima novina
koje mi je otac davao da proitam za domai. Bremeniti osudom linovanja
koja su postajala uobiajena sedamdesetih godina, ti tekstovi su isticali da

rtve osvetnike pravde nisu izlazile pred sud i da nikad nije bilo istrage
zloin za koje su bili optueni. Uredniki tekstovi su ili i korak dalje,
ukazujui da je veina tako ubijenih bila verovatno nevina. Ali usred uasa
tog trenutka, uredniki tekstovi bili su od male koristi oveku koji je beao
da sauva ivot i ne bi mogli mnogo da urade kako bi primirili ljutu hordu.
Tetka me je vukla za masom koja je projurila pored nas.
ovek je stajao nasred istine, okrenut starcima, dok se svetina stiskala oko
njih. U sreditu tog svetog mesta, jednog starca koji ustade i pozva na
trpeljivost izvidae i pogodie trulom vokom. Brzo je seo i okrenuo se na
drugu stranu. Bio sam ubeen da e oveka ubrzo linovati. Kako je masa
mogla da zanemari starevo posredovanje? I zato se ostali starci nisu
oglasili?
Rulja je bila neobino tiha; njeno buno disanje ispunjavalo je prostor.
Optueni poe da preklinje, ali ljudi su bili prezauzeti kupljenjem kamenja i
tapova, bilo ega to je moglo posluiti kao oruje. Jedan mladi se probi
kroz masu sa starom gumom i metalnom konzervom u rukama. Obesi gumu
optuenom o vrat. Taj puki postupak okona ovekove molbe za milost.
Nemoan, tiho je jecao, nerazgovetno mumlao, ali nije se pomerao dok ga je
mladi posipao sadrinom konzerve. Mladi se smejao i priao dok je
izvravao svoj zadatak: Vidi zato se zloin ne isplati? Ovo inim za tvoje
dobro, zna. Ako ovde izgori, nee goreti u paklu. Bog je razuman.
Zavravajui, podigao je kutiju ibica. Masa zaurlika. Onaj starac to je
pokuao da se umea ponovo progovori, ali niko ga vie nije sluao. Neko
viknu: Pustite decu ispred da mogu da naue. Tetka me izgura napred.
Pored mene je stajala neka devojica. Lice joj je bilo bezizraajno; ja sam se
stideo svog straha. Nisam video kad je ibica pala, ali sam osetio vrelinu dok
je ovek sukljao u buktinji, gorei kao svetionik na rominjavoj izmaglici.
Gledaj, rekla mi je tetka dok sam pokuavao da skrenem pogled sa
zgrenog tela.
Dok je ovek goreo, ljudi su poeli da prolaze pored njega u koloni,
skrueno kao u ofertorijskom redu u katolikoj crkvi u koju sam iao. Dok
su prolazili, pljuvali su na uareno telo. Tetka je pljunula. Ja sam pogledao u
stranu, drei ruku preko nosa zbog mirisa spaljenog mesa, uasnut to me je
podsetio na kebab. Pljuni, rekla je ljutito i vrknula me zglavcima ake po
glavi. Pljunuo sam.