itije despota Stefana Lazarevia

Preuzeto iz: Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) - itije despota Stefana Lazarevia,
Stara srpska knjievnost u 24 knjige, knjiga 11.
prilagoavanje na savremeni srpski jezik Lazar Mirkovi;
redakcija prevoda Gordana Jovanovi; prir. Gordana Jovanovi,
Prosveta - Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1989.

itije i podvizi uvek spominjanoga, slavnoga, blagoastivoga gospodina despota

Stefana, napisano po zapovesti i zahtevu najsvetijeg patrijarha srpske zelje Kir
Nikona i dvorskih naelnika, i vienjem trisvetoga javljanja, dok je sam Stefan
(despot) traio da ovo bude.
Blagoslovi oe!
(O poreklu despota Stefana Lazarevia)
Ovaj (despot), dakle, zasija od zemlje Dalmatije Dakije, (zemlje) sada nazvanih
Srba, gde mnogi u poslednja vremena procvetae, o kojima e rodoslov rei. I ova
(zemlja) ne samo da, slino onoj obeanoj, toi med i mleko, nego kao da (je) u
sebe primila i vezala etiri vremena i vazduh, i iz sebe (ih) daje ostalima...
(O ulozi kneza Lazara u izmirenju crkava)
Na ovom mestu treba poeti svima slatku i za sluanje milu povest. Ovde raa ta
zemlja dostojan plod sebi, kojim se mnogo vremena ponosila ne samo kao
gospodinom, nego i kao milim ocem i hrabrim drugom, mudrim i po svemu
najkrotkijim. Poto je ta zemlja bila kao pusta i kao isuena, ekae da se napoji
vodom, i izmenjena mnogim gresima, udostojava se mnogo najboljeg nasledstva.
To je ovaj veliki i slavni Lazar, kome je ime kao i sinu njegovu. Jer on ne bee u
jednom za pohvalu a u drugom oskudan, niti se u ovom isticao a u drugom bivao
pobeen, nego u svemu divan bee; a da sve ostalo ostavim, jer je veina od onoga
to u ja rei svima poznata.
Neka odsada ne bude vie razlike (meu) crkvama, a tako je bilo pre; mislim od
dana cara Stefana, zvanoga Duan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade)
tonuti u zlo, kao to se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj. Drugo,
ismailanski rod, koji se na nas izlivae kao neki skakavci - jedne su odvodili,
druge zarobljavali, jedne plenili, duge klali, kao oganj lomei i sve satirui gde god
se nalaahu i uvek se nametahu - ili su da ono to je ostalo pojedu i nemilostivo
pogube. I beznadean je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji greimo i koji se ne
obraamo ka jedinome koji menja sve. Prva briga njemu (Lazaru) bee da je tano
ono to se tie neba (briga) za crkveni mir i ustrojstvo, jer vide njezino (tj. crkveno)
rascepljenje i da je (to) nezgodna stvar. Kao veliki mudrac, uzima slavu u samim

stvarima; i gde je potreban nesavladiv podvig, sam uzima stvar u ruke; i gde je
potrebno domiljati se, nije prenebregao ni jednu stvar; i odmah ustroji da budu
drugarice jedna drugoj obe sestre (crkve), koje su ve mnogo vremena plakale
razdvojena jedna od druge. Ima li to vee kod vladara na zemlji ili ta je Bogu
ugodnije?
Kada je ovo dobro utvrdio, prelazi na druge stvari: gde god je video ma koje vrste
gradove i oblasti i obitelji i crkve blagoastivih, gde su jedne ognjem popaljene, a
druge poruene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slino. Jer
odavno je ve grka mo opadala, a Ismailani su se umnoavali i razlili tako da su
doprli ak i u zapadne krajeve, i imali su sa sobom i Perse...
(O Kosovskom boju)
A kada je umro i Orkan, podie se najmlaih sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori
mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podie na blagoastivoga kneza Lazara.
Ovaj ne otrpe da vie eka i da prenebregne svoje udove, a uz to jo Hristove, da se
seku i kidaju, nego (odlui) ili da ukloni sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i
jo da (to) posvedoi muenjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i poe na
Ismailjane, i sukob je bio na mestu zvanom Kosovo. Meu vojnicima koji su se
borili pred (vojskom), bee jedan veoma blagorodan (Milo), koga ocrnie
zavidljivci pred gospodinom i osumnjiie kao neverna. A ovaj, da pokae vernost,
a ujedno i hrabrost, nae zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom naelniku,
kao da je prebeglica, i put mu otvorie. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari
ma u toga samoga gordoga i stranoga samodrca. Tu i sam pade od njih. U prvi
mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeivali su. Ali ve ne bee vreme za
izbavljenje. Stoga i sin toga cara ojaa opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog
tako dopustio da se i ovaj veliki (Lazar) i oni koji su s njim sveu vencem
muenitva. ta je bilo posle toga? Postie (Lazar) blaenu smrt tako to mu je
glava poseena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne
vide njegovu smrt.
(O prilikama u Srbiji posle Kosovske bitke)
Ova bitka bila je godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi
mueniku smrt i vidi se sada kao iv u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam
sazda, javno uzet od njih (muenika) i s njima zboruje na nebesima. A tada, tada ne
bee mesta u itavoj toj zemlji gde se nije uo tuni glas ridanja i vapaj, koji se ne
moe ni sa ime uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima ovim
predelima Rahila plakala i ne htede se uteiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje,
nego zbog bogoizbranog gospodina, jer ga (Lazara) nema i jer ih (dece) nema.
/Knjiga proroka Jeremije, 31, 15; Jevanelje po Mateju, 2, 18./

I on stie u dobrostojea i vena (mesta), a da ostavimo (njegova) ljuboasna

zdanja crkava i manastira, putanje zarobljenika i milostinju, koja kao iz izvora
izliva oblik svake vrline i (njegovo) izvrenje zapovesti.
U svome ivotu sazda tvrde gradove, sazda i (grad) zvani Kruevac, u kome podie
najkrasniju crkvu velikome prvomueniku arhiakonu Stefanu, radi molitve za
uvek spominjanoga sina svoga (despota Stefana). Toliko o tome.
A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraa na
istok da sedne na presto oev i da utvrdi carstvo odasvuda. A ako mi ko prigovori
zbog ovoga, zbog ega ovo upliem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne
knjige i videe da one izlau vrlo mnogo i opirno o vladaocima, bilo da govore u
Jerusalimu, bilo u Carstvujuem gradu, /Misli se na Carigrad (Konstantinopolj)./ a
ujedno i ivote (vladalaca) okolnih zemalja, da bi time bolje poznatim uinili ivot
blagoastivih i svetih gospodara naih. Dosta je ako se to samo spomene.
A oni koji ostadoe (behu) siroti i uasnuti od njihove pljake, jer nije pretila beda
samo od Ismailjana, nego se i zapadni susedi (Ugri) spremie na rat. Uz to dooe
i meusobne borbe onih koji su im bili podruni; drugi su, meutim, bili kao
samostalni, tako da se moe sa Mardohejem /Mardohej je, zajedno sa persijskom
caricom Jestirom, u vavilonskom ropstvu titio jevrejski narod od progona./ u
zagonetkama i prorokim snovima rei: "I gle glas i vapaj, nemiri, gromovi i
zemljotres, i pobuna na zemlji, i gle sada ne dva zmaja no mnogi sa gmizavcima,
koji dooe da se bore. I bi glas i sve se smuti od glasa vike njihove, o svima
ljudima (bee) danju tama i sumrak i bure i ratovi, i spremi se svaki narod da se
bori." /Knjiga o Jestiri, 1.1./ I zavapismo ka Gospodu zbog glasne vike njihove i bi
od maloga izvora mnoga voda; i velika reka (potee), svetlost i sunce zasija i reke
se uzvisie i progutae slavne. Poto je ovo ovako bilo, dooe im glasnici od
velikoga (turskog cara) i on ree, kao Navuhodonosor u svome umu: "Obuhvatiu
vaseljenu kao i jaje rukom mojom." Glasnici su se saglasili sa blagoastivom
gospoom (Milicom) o najmlaoj keri njezinom Oliveri i po savetu patrijarha i
celoga sabora svetenih lica i celoga sinklita, dade je za enu Amiru velikom
(Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali. A
tada poe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodrcu sa sestrom. I od tada
bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukanom i sa
blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na
poklonjenje. A veliki car od tada se nije kao Maksimijan varljivo krasio
ljuboaem prema velikom Konstantinu kako bi ga pogubio nego se prema ovome
odnosio iskreno i sa istom ljubavlju kao prema ljubljenom sinu, to e nai u
(odreenoj) glavi, i pred svima istonima ovim se (Stefanom) diio kao nekim
drugim suncem ili kao zvezdom danicom.
(O kneginji Milici)

Dostojna slave i veoma mudra mati (Milica), koja je prevazilazila mnoge izabrane
matere, ostavi, kao to kae Solomon, hrabra ena, imala je sve vrline, kao to
znaju svi oko nje koji su pocrpli milost iz njezine ruke i koji su se nadali da je
prime. Ali budui u tolikoj vlasti, znala je i svetske (stvari) u kojima je teko snai
se: i po lepoti bee ne samo ena, nego i Disejs mnogi u savetima. A ko e
pobrojati boanstvene i svetene ukrase i darove crkvama i manastirima? Ko se
nee zadiviti gledajui takvu (njezinu) spregu sa onima koji gledaju ka jedinom
Bogu i kako delima prevazilazi zapovesti; i ila je napred na sve vea (dela).
(O mladosti despota Stefana Lazarevia)
A ta da kaem o onome (Stefanu) koji je od (Lazara i Milice) zasijao, pokazavi u
sebi premnogo od njihovih osobina, i prevashodno i sam pobedivi sve koji su
doli? Trebalo je da bude svestran i iznad prirode plod drvea zasaenih pri izvoru
voda.
Prelazei (na to) da dogovorim o njemu, mislim da sebe bacim kao u okeanske
struje koje se ne dadu preploviti i koje su neispitane; ali, ipak, makar i iban valima
ivota, pooh na plovidbu, drei se kraja; jer nismo doli u slubu njemu od
detinjstva - a ovo je bilo ranije - i govoriti o njemu u to doba nismo u stanju.
On bee izuzetan jo kao mlad; i bio je vaspitavan od blagoastivih i iz dana u dan
pokazivae se da e u svemu biti obdaren: ugovoru, i u delu, ime se isticao. Kao
to kau za Aleksandra Filipova da kada je otac negde ratovao, tuan govorae
svojim vrnjacima: "Otac moj sve vrline izvrava, a ja neu imati ta." Tako i ovaj,
kao dete, gledajui na crkvu (koju je otac podigao), govorae: "Veu i lepu ja u
podii." O ratovima slino; i druge rei sline prorotvu (govorae); prosto u svakoj
vetini, bilo (ona) boanske ili oveanske premudrosti - ega god se dotakao,
ubrzo se pokazivao bolji od svojih uitelja.
Bilo (da je re) o ratovanjima, borbi i umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu
ovome bio je prvi i druge upuivae. U svemu bee savren. I po lepoti tela i snage
bio je meu vrnjacima kao sunce posred zvezda, a (u) besedama izvanredan, kao
niko dotle; i bee kao Solomon kada kae: "Iznad sviju koji su bili pre mene u
Jerusalimu," /Knjiga propovednikova, 1, 16./ (takav bee u) svim obiajima i
reima, kojima se mnogo puta dobivaju mnoge (stvari) i osvajaju se bez krvi.
Gde vie puta nisu uspele vojske, koje su se potrudile, i oruje mnogih laa, tu je
uspevala jedino prosveenost. Mnoge primere za ovo imamo svuda: zauzee
velikih i predivnih gradova Vavilona i Troje; Kir kada brzo napade na Asirce i
Jeline; kada radi ene Menelajeve Jelene Troju razorie, i Temistokle pobedi
Persijance laama i natera Kserksa u beg, komarac estokoga onoga lava, i mnogo
takvoga moe se nai. Poto istota isti duu a hrabrost (je) zgodno spojena sa
dobrom uenou te stopivi se ujedno (to) ostaje nedeljivo, uvek uspeva i tako rei

ostaje uroeno. Sve ovo se (u Stefanu) sastavi kao istota i sveukupnost vrlina.
Toliko o ranoj mladosti.
Kada je postao punoletan, kao pokrivaem zaborava pokrio je ono to je bilo,
dodajui velikim stvarima jo vee, i ako bi ko drugi postigao koji deo (od ovoga),
mudrovao bi da je velik, budui podloan strasti ljudskoj. A ovaj ne samo da ne
(bee) podloan ovome, nego i u tolikoj veliini vladarskoj ne izostavi nita
korisno, ostajui nepokolebljiv, beei od onoga emu se Bog protivi, to je
nezgodno onima koji vladaju, tako da su se i aneli divili. Ne odstupi ni od jednoga
puta pravoga i carskoga.
(O odlascima na Portu)
U poetku vladavine odeva se materinskim molitvama i nasleuje oevo
dostojanstvo, i javlja se kao najsvetliji vladar sveta. Ali ne bee sve savreno, jer
avo koji oduvek seje kukolj, podjari veliku borbu nekih velikaa, koje otac njegov
pokori pod svoje noge - oni su gledali da se sa njime izjednae i izmaknu ispod
njegove vlasti; i izmislie mnoge teke krivice protiv njega, iznosei ih pred
Bajazita, jedni govorei kako podie Ugre protiv njega, a drugi su govorili da su
samostalni i da hoe da slue njegovoj (Bajazitovoj) dravi. I poslae glasnike od
kojih jedan bee po imenu Mihailo, uvek budui blagorodan i veran Stefanu, i
naao se oi u oi sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali.
A ovi behu Nikola Zoi i Novak Belocrkvi sa drugim nekim. I Novak pozvan (od
Stefana) doe, ne znajui nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti
predadoe i (to) po pravdi. A Nikola pobee u utvrenje grada zvanoga Ostrovica;
videvi da mu nije mogue umai iz ruku gospodara svojih, postrie vlasi i primi na
se inoki obraz, sa svojom enom i decom - sa etiri keri. I tako, smilovavi se,
ovaj blagoastivi (despot Stefan) sa svojom materom ostavi ih u svakoj sigurnosti.
A zbog ovoga poe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospoa (Milica); imala je sa
sobom roaku svoju, bivu enu despota Ugljee, a ker nekoga esara. /Despotica
Jelena (u monatvu Jefimija), ki kesara Vojihne, ena despota Jovana Ugljee./
Ova u mnogim reima i stvarima budui najmudrija a koju je uvek spominjana
(Milica) smatrala kao neki stub i pomo, naroito u takvoj stvari koja se dogodila.
Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u uasu to e videti cara.
(Jefimija) joj ree: "Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojie da ga vidimo."
One mudro tada svrie sve svoje potrebe pomou Bogomatere, u koju i poloie
svoju nadu.
Posle otide zbog ovoga i blagoastivi i uvek spominjani knez Stefan i jo u strahu
poto po savetu nekih bee pristao da bude prijatelj sa Ugrima. I kada vide da e
njegova namera u budunosti biti nemogua, on se posavetova sa blagoastivom
materom; doavi istonom (caru Bajazitu), ovde je po Solomonu bilo "srce carevo
u ruci Bojoj", /Prie Solomonove, 21, 1./ od dobrote tvoje, Vladiko, zbog stvari od

koje trepetae i uasavae se; zato je sve svrio povoljno i neukrotiv gnev ka
milosti i ljubavi izmeni (tako) da ga je kao najslaeg sina savetovao i uio
najljubaznijim reima.
Kada doe k Bajazitu (bee) obiaj da svi sabrani posle jela odlaze; ovaj ne htede
izii, no stavi stojae. I kada je bio zapitan od cara za uzrok, odgovori:
"Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje (pred) tvojom moi, sam u izneti
sagreenje moje, koje carstvu Tvome neki za mene behu saoptili kako sam
odstupio od slube tvojoj dravi i da sam drug Ugrima. Rasudivi opet da je stvar
neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moi i zakletve i dooh. Evo, ivot je moj pred
Bogom u tvojoj ruci; ta hoe, uini." A on malo poutavi, divei se, odgovorio je
slatkim reima: "O mili! ta si hteo da uspe sa Ugrima? Jer ja sam hteo zemlju
uzeti kao svoju. A ta e ti tamo uiniti? Ko je od onih koji vladaju a (koji)
priklonie glavu (pred) Ugrima postigao to u svome gospodstvu?" I pomenuo je po
imenu bugarske careve i ostale. "A ti, ree, budui sa mnom i ako ide tamo gde ja
ne idem, zaista se smuuje. A ako ide sa mnom gde sam ja, ne treba da se
smuuje. Mi smo vladari, i ako mi ne poemo na druge, drugi na nas nee. Jer
vojskom se najjaa carstva odravaju i ire. Tebe sada smatram kao najstarijega i
vazljubljenoga sina i javljam pred svima - mojima i istonima. Jer ko je kod mene u
takvoj asti kao ti? Ja sam ve u starosti. Zato ili u u boju ili od bolesti umreti. A t
ovako sa mnom ivei (u) vremenu e tada dobiti. Mnogi moji sinovi ustae brat
na brata i svaki od njih slae ka tebi molioce za pomo, ili samo za ljubav, a ne
neprijateljstvo. Doekavi ovo vreme, odrae ne samo svoje krajeve, nego
(osvojie) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazvae se veliki i preslavni
vladar. I sada e drati svoju zemlju u svojoj granici. Posluaj mene i ja u ti
kazati ta treba da ini. Dok sam ja u ivotu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi
na svoju volju, jer tada (posle smrti moje) e hteti i nee nita uspeti. Zato bilo
blagorodne, bilo nite od svojih ljudi izdigni, i uini slavnima te da zajedno s
tobom vladaju. A kletvenike sve uutkaj i njima sline." Ovakvim i mnogim reima
pouie (ga) car, otide Stefan svojoj kui, i, o uda! Ko je takvo to gde uo ili
video? On, koji je doao kao okrivljen i gotov na smrt, primio je kao sin od cara
vlast! I kakve savete i to ne od jednovernih! Ko je takvo prorotvo kada uo od
jezinika?! Jer sve se zbilo u nae dane tako da su svi po svima krajevima mogli i
videti, poto nije sakriveno niti se potajno dogodilo, nego se izvri pred licem
vaseljene. I da niko ne misli da je to neobino to rei oveka Ismailjanina
uporeujemo sa prorotvima; takav neka pogleda na prorotvo Kajafe, koji ree:
"Bolje je da jedan umre za ceo narod." /Jevanelje po Jovanu, 18, 14./ A vrhovni
(apostol Petar) kae: "Ni jedno slovo pisma ne biva po svome skazanju, niti ovek
prorokova kadgod po svojoj volji." /Druga saborna poslanica sv. apostola Petra, 1,
20./
(O pogibiji kralja Marka i Konstantina Dragaa)
Posle ovoga zamisli ovaj gordi i veliavi (car Bajazit) rat protiv Ugrovlaha; i
podigavi se sa svima silama svojim doe i preavi Dunav 6903 (1394) sukobie

se u bitkama sa velikim i samodravnim vojvodom Jovanom Mirom, u kojima je

bila neiskazana mnoina krvi prolivena. Tada pogiboe kralj Marko i Konstantin. A
tu se, u ovoj bici, nae sa ovim gospodarima i knez Stefan o kome mi govorimo.
Jer svi ovi behu sa Ismailjanima, ako i ne po (svojoj) volji, a ono po nudi, tako da
kau za blaenog Marka da je rekao Konstantinu: "Ja kaem i molim Gospoda da
bude hrianima pomonik, a ja neka budem prvi meu mrtvima u ovom ratu."
/Mnogo upravo u ovom svedoenju Konstantina Filozofa trae korene velike
popularnosti Marka Kraljevia u junoslovenskoj usmenoj tradiciji./ Vrativi se
svojoj kui, car (Bajazit) izmiri se sa njima.
(O Stefanovom junatvu u bici kod Angore)
A da nastavimo priu o velikoj bici. /Bitka kod Angore voena je 28. jula 1402.
godine izmeu mongolske vojske koju je predvodio Timur (Tamerlan), i turske
vojske, na elu sa sultanom Bajazitom. Turci su u ovom boju poraeni, a Bajazit
zarobljen i odveden u ropstvo, gde je umro 8. marta 1403. godine./ Ima, dakle, neka
zemlja, na mei Indije, koja lei na severnoj i istonoj strani ove, zvana Orar. I taj
kraj je meureje koji okruuju dve reke. U toj zemlji prebivae neki ovek, sin
stareine nekoga mesta. I taj mu, imenom Demir, bee svirep i veliki nasilnik.
Ovaj, idui razbojniki, nae neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, gde je bio i
ustreljen u nogu, od ega je i hrom bio. I ovako ustremivi se stee imanja. Sakupi i
tisuu ljudi pod sobom i sa ovima prevarom napade na nekoga poglavara zemlje
kome je ime Kamaradin, koji je imao pod sobom deset tisua vojnika. I pobedivi
ga zauze tu zemlju i najedanput sa tih deset tisua napade na samoga vou
Persijanaca, takoe na prevaru ue u samu Persiju, gde voa persijski pope se na
kulu, uhvati ovoga i najedanput vladae svim Persijancima, i imao je svega vojske
sto i pedeset tisua. Posle ovoga i sve okolne zemlje pokori i otuda, plenom osilivi
se, prevazie i Darija, a okolo drei, razli se kao mnogotoni izvori, ubijajui sve
to se nalo...
...Ovako se ukrepivi i ojaavi, posla poslanike ka munjevitom caru (tj. Bajazitu),
koji se hvalio da e uskoro osvojiti i Carstvujui grad (Carigrad), traei od njega
danak i poslunost, koji je istok i zapad izjedao i izmodavao. A ovaj, uvi ovakve
(rei) i razljutivi se, objavljivae rat i spremae se za borbu, zlo govorae i iljae
estoke rei, "ako, ree, ne doe u boj"...
...Ali persijski (car Tamerlan) /Timur (Tamerlan) - mongolski vladar (1336-1405)./
razljutivi se od zlih rei, estoko se razjarivae, pokrivajui gore i polja vojskom.
A Bajazit sabra svu svoju vojsku i (od) istonih i (od) zapadnih (vladara) i posla ka
uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je mogue doe sa svojom izabranom
vojskom. I Tamerlan, dakle, uavi u krajeve plenjae. A ovaj (Bajazit) gonei, ne
znajui proe (Tamerlana), i naavi ga u Ankari, udari na njega. Pri sudaru gazili
su jedan drugoga. A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek
spominjanoga (despota Stefana); jer, kako je jo pre bilo odreeno, udari na njega; i
onim, uskliknuvi glasovima, udarie i odmah pobeeni bie i poginue od otrica

maa i kopalja srpske vojske. A videi gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara
(Bajazita), neiskazana mnoina, i (Stefan) hotei ga kao osloboditi, tri puta ulaae
u borbu, sasecajui i pobeujui. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske,
vrati se. Jer ta je mogao i uiniti u tolikim tisuama i desetinama tisua bez Boje
volje! A (o) veliini njegove tadanje pobede svi su priali i dosta je uvena. I vrati
se poto su se varvari rairili i poto su se napred svuda razlili; pobeivae pojedine
gonioce i imaae okrvavljenu desnicu...
(O dobijanju despotskog dostojanstva i enidbi)
Ali mi emo se vratiti na prethodno. Blagoastivi knez Stefan stigavi, dakle, u
Carstvujui grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju sluae ljubazne rei i
(svi) miljahu kao da gledaju u neko sunce. Tada dobi i despotsko dostojanstvo od
blagoastivoga cara Jovana. /U Carigradu, avgusta 1402. godine, vizantijski regent
Jovan VII Paleolog dodeljuje Stefanu Lazareviu visoku titulu despota. Car
Manojlo II Paleolog potvruje ovu titulu 1410. godine./ Jer ovoga svoga neaka
bee ostavio car kir Manojlo mesto sebe, pritenjen napred pomenutim Bajazitom;
bee otiao ka Rimljanima staroga (Rima) radi sjedinjenja crkve (kao) i da die
vojsku na odmazdu i izbavljenje. Jer ve mnogo godina drae Carstvujui grad
zatvoren jer propada od gladi. neki nou izbegavahu, a ostalim siromanim
zapovedahu da iziu.
Ovaj, dakle, blagoastivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate
(enovljani); kada vide (Stefana) u Carstvujuem gradu, veselei se sa njim u
carskim (dvorima) dade (mu) venac despotskog dostojanstva koji bee sam sebi
ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima. Car Jovan ga posla da
ode s laama njegovom tastu na Mitilensko ostrvo da ga sa laama sprovede u
Arbanase. Jer ovaj nameravae da tamo ide. A ovaj (tast) preduze (sve) jer mu se
ukaza prilika da vidi svetlu danicu u svome gradu; i u ovom najizabranijem i
krasnom gradu Mitileni ne bee mesta gde ga ovaj Kateoluz nije gostio, spremajui
provode i gozbe u svojim batama i vrtovima uz klicanje: "Mnogaja leta, Vladiko",
kao to je obiaj vladalakom inu.
Tada je ovaj previsoki (Stefan) o kome je re, ugledao i ker ovoga vladara, koju
posle uze za enu. /Stefan se 1405. godine oenio Jelenom, keri Franeska II
Gatiluzija, gospodara Lezbosa, bliskom srodnicom dinastije Paleologa./ Jer po
materi je i ova neaka caru Manuilu, od koga se i gospoda i taj rod nazivaju
Paleolozi. Tada mu ree ovaj Kateoluz: "Koju hoe od mojih keri, uzmi sebi za
enu." A ovo se dogodi uz savet i sudelovanje carice Jovanove, njezine sestre.
I dok je istoimeni despot (Stefan) ekao na ostrvu da se spreme lae, i dok je sa
bratom svojim Vukom bio u njima (tj. laama), doe do zapadnih strana car grki
Manojlo ka Kalipolju; tu doe sa istoka posle Angorske bitke i najstariji sin ovoga
munjevitoga, tj. Bajazita. Tu, dakle, ovaj (Manojlo) na moru (tj. na lai), i ovaj
(Sulejman) na suhu, uinie krepko prijateljstvo, kao otac sa sinom.

Tada se i Solun vrati u ruke Grcima. A ovoga Sulejmana cara sva dela behu dobra i
dobrorazumna, samo inom pobeen bivae vie od sviju drugih vladalaca i nikada
ga ne ostavljae, tako da se posle zbog vina i carstva liio.
Radosno, dakle, bie se carem grkim, dostojni jedan drugoga.
Doe, dakle, grki car u Carstvujui grad, a (car) Jovan, pokoravajui mu se kao
ocu, skloni se u Solun; jer ovaj (Solun) mu tada dade na upravu. A tada se
Carstvujui grad prostirao do Vize i dalje po Crnom moru do silivrijske strane, i
ostalo, a jo i po ahajitskim stranama sa solunskim stranama i po Svetoj gori
Atonskoj. A kau i to da mnogi govorahu o Kantakuzinu: "Ustani i uzmi dravu
svoju, kao potomak blagorodnijih i svetlijih starijih grkih careva." Jer njega tada,
umesto vazljubljenoga brata, bee ostavio car sa Jovanom; ali on ne htede ruke
podii na blaenoga Manojla. I car, dakle, izabrani ovaj sede na svoj presto,
blagodarei Boga za sve to se dogodilo, koji ga je proveo kroz oganj i vodu u mir.
I bi, dakle, velika bitka kod Angore, godine 6911 (1403). /Treba 1402./ A deca
Bajazitova odrae se u istonim (predelima): Mehmet sultan u gornjoj zemlji, koji
najposle carstvova bolje i svetlije od svoje brae; i Musa (pribee) Tatarima,
Asebeg u Anatoliju, dok ga ne ubi Sulejman. A Mustafa umre.
(O vladavini despota Stefana Lazarevia)
Ko e iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, vaistinu zapustela, opet
primila takva pastira! Doavi u svoje otaastvo kao Koil, (koji), iziavi iz
dubokih uma, straan dolazi, oganj izbacujui i uasavajui blinje i daljnje; ovako
iziavi i obiavi, kao munja sijae grmei, zbunjujui nepokorne (koji to behu)
zbog mnogih metea. I svako beae bi zgaeno i ustrai se: odsekoe se ruke
onih koji su inili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod
donosila. Ne izgonjae brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je moni uzimao
predele blinjih, niti je vaen ma silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je
postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv naelnika, niti preziranje preslavnih po
inu, niti slino tome. I ta je sve tada po svetu ara (Bajazita) uinio. Ako je ko
zbog nevere svoje (to) izgubio ili (zbog) loeg sluenja ili kojim drugim nainom
postade siromah, njih (despot) postavljae na prvo dostojanstvo i potovanje pa
makar da su bili u bednim prilikama - da se niti ne lii mesta otaaskoga ili
dedovskoga ili pradedovskoga. Jer prema sudbinama boanstvenim govorae o
onima koji su sagreili - da ne treba da budu dvaput kanjeni. A onoga koji nije
sagreio, kao siromaha, solomonski volei potovae. Bee podigao, od poetka
tako rei, svoj veliki vrt krsni: jedne kao naelnike nad poslovima (postavi), druge
kao telohranitelje svoje to bee i najpoverljiviji j(unutranji) in. A onda (postojao
je i) drugi in. Zatim trei, spoljanji, da su trei u zajednici sa drugima i drugi sa
prvima, tako rei po anelskom inu, i mogla se videti Aeropagitova slika.
/Konstantin Filozof uporeuje vladavinu despota Stefana Lazarevia sa delom O
crkvenoj jerarhiji Dionisija Aeropagita, odnosno nepoznatog autora s kraja IV i
poetka V veka./ Jer i Bog po svojoj slici urui ljudima dravnu vlast. A o stvarima

doma carskoga, mnoina ovih bee u svakom inu, tako da ih bude dovoljno u
svako vreme, da ih ima dosta (pa) i suvie. I svi sa strahom behu kao aneli gledani
oima onih koji dolaze u udivljeni pobonou, a svi su se jedan prema drugom
(ponaali) kako dolikuje i sa lepom uzdranou; jo vie oni, unutranji, koje je
ova zraka (Stefan) nadgledao, odreivao i osijavao. Vika, lupanje nogama, smeh ili
nespretna odea nije se smela ni pomenuti, a svi behu obueni u svetle odee, koju
je razdavao lino despot. I u svakoj carskoj naredbi sijahu carske (rei). Sa strahom
su svi gledali na njega. A treba da se i ovo zna da niko nije mogao sagledati oiju
njegovih, ak ni oni najvii. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoe i svi koji su
to iskusili. A onaj koji se zaricao da e ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti.
A ovo je jo udnije od prvoga: u takvoj vladavini poneko izbee ponekad od
enske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa ta vie i odbacio. Samo koliko
treba muzike za rat, ree, da se nae.
(O etovoi Karaljuku - Novaku)
Bee neki mu po prirodi slian lavu (neki Novak); /Karaljuk (Novak) - etovoa u
oblastima pod Despotovom vlau koji je svojim upadima nanosio velike tete
turskim posedima./ i taj (je bio) od presvetlih iz davnine, (kao i) pod rukom
istoimenoga (Stefana) i pre ovoga; i on na hajduki nain uznemiri srca
ismailjanskih zemalja. I zato ga je traio car (Sulejman) da ga pogubi. Odgovor
(Stefanov) bee da on kao razbojnik u gorama obitava. A i gradovi bugarski behu
se pobunili (pod vostvom) sinova careva bugarskih. Zato pre ovoga podie se car
Musulman i doavi na Temsko, zauze ga u boju. I posla poslanike ka
blagoastivom ovom despotu rekavi: "Samo hou da proem kroz predele tvoje
bez ikakve tete." Jer jo ne bee zemlja razdeljena. Nju, polazei ka Ovem polju
Toplicom, napred reeni mu, Karaljuk mu je ime (odn. Novak), uzevi neke stvari
od carskih stanova donese, a despot opet ove vrati.
(O oporuci despota Stefana)
Blagoastivoga despota Stefana hvatae sv vie nona bolest od koje odavno
stradae. Zato, veoma se pobojavi smrti, posla po svoga sestria, gospodina ura,
i ovaj doe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od
asnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi
njega (ura) na gospodstvo, govorei: "Od sada ovoga smatrajte gospodinom
mesto mene." Uinie i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu
budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega
samoga da nee prezreti njegovo vaspitanje, "nego kako sam ja samo o svemu
mislio, tako ini i ti. Jer mnogi su mi posluili kojima ne uspeh dati nagrade." I
mnogo (ga) poui o pobonosti i zapovestima. Zato od tada mnogo vernije se
priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije. A blagoastivi, ozdravivi od
one bolesti, hodae dobro inei.
(O smrti Despotovoj)

Ali blaeni (Stefan), s jedne strane obilje i darove caru iljae, a s druge strane
obilazio je zemlju kako bi jo podigao boanstveni hram. I odatle u da je to ostrvo
(ugarsko) zauzeto. Podigavi se iae ka Beogradu. Kada je bio na mestu zvanom
Glavica, obedovavi, izie da lovi; i dok je jo lovio, uzeo je kragujca na ruku
svoju. Uzevi ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na
udivljenje izvodio i inio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da e sa konja
pasti. Obuhvativi ga sa obe strane, voahu ga do stana. I kad je bio u atoru, on
leae - a to bee svima dirljiv prizor - ispustivi samo jedan glas: "Po ura, po
ura" - govorae. I tako nita nije govorio do ujutro, kada i duh svoj predade
Gospodu.
Prestavi se godine 6935 (1477) u 19. dan, meseca jula, u subotu, u 5. as dana.
(O udima u asu smrti Despotove)
Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu najedanput takav straan grom iznenada,
kakav nikada nismo uli; od toga asa i tama bi u celom tom kraju tako da se
mislilo da je no koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo bee u podne...
...I u ostalom, dakle, moglo se sa Jeremijom prorokom oplakivati opustenje Novoga
Siona, kao on tada (to oplakivae). Jer, vaistinu, gde se najedanput dede sve svetlo
i krasno to je unutra i napolju? Gde su kola onih koji igraju, gde crkvena sabranja?
Gde su saborne sveanosti i molitvene litije u okolna (mesta)? Najedanput sve
postade gadost pustoi, sve se preobrazi, sve postade kao da niega i nema, sve se
ispuni gorinom; humke se raspadahu i sagorevahu, a narod je jedanput bio
izgonjen, a drugi put se useljavae; esto se dogaahu neke nove i neugodne
(stvari) onima koje vladaju i videlo se ono to se zaista pre ovoga u snovienju
predskazivae: od zapada kao da stari orao, pokislog perja, ovde od kule na kulu
preletae i obladae.
A dogodi se i drugo znamenje. Kada je pala duboka no, a mi nismo spavali,
vaistinu Hristovu dolaae sa zapada, s one strane reke (Save), kao jeanje trube i
po malo se povisivae dok nije izgledalo da je na Savi (na polovini Save), zatim
pred kulom, a onda po celom gradu, od vrata do vrata. A ovo nije brzo prolazilo,
nego (je trajalo) dva ili tri asa tako da je izgledalo kao da dolazi istoimeni (Stefan)
kada (glas) ne bi dolazio od Zapada, ili (kao) da je neka vojska, tako da smo izili
da vidimo ta se dogaa i upalili smo oganj.
Dogodi se i ovaj prizor: iz gradske velike crkve u vazduh podigle su se asne ikone,
i, gle, kao po inu koji e biti prilikom drugoga dolaska (stranoga suda): Carica,
dakle, i Vladiica i Jovan Pretea sa obe strane lika Spasitelja; i ikone dvanaest
apostola - po est kako treba sa svake strane - to smo mislili da je u slavu i zatite
grada. A ono bee u asu smrti, jaoj!

Dogodi se pre prestavljenja istoimenoga (Stefana) 17. dan toga meseca; pustio je
vazduh s neba kao iskre na grad koje i paljahu, a onda se ugasie. A pre ovoga uzvitlani vihor skinu krovove crkvene u gradu i svre (ih) na zemlju i porui mnoge
kue i kuu sestre despotove.
(O postanku ovog dela)
A mi, iako primismo zapovest koja prevazilazi nae snage od sveosveenoga kir
Nikona patrijarha, srpskih i pomorskih zemalja, (da napiemo ovo itije), (a) on je
tada tamo doao; pa jo i od vojskovoe i ostalih izabranih (ovo primismo), ali
poto je tada takvo vreme bilo, ostavismo da se (oko ovoga) potrudimo. etvrte
godine od njegova (tj. Stefanova) odlaska Gospodu, on se sam javio i kao kaznom
je pretio da e biti kanjen (ko (ovo) ne izvri). Posle ovoga, opet, kada sam sa
svima svojima bio u stranstvovanju, doao je u moju kuu, gde sam bio nedostojan
da ga primim, i zapovedi mi da izvrim obeanje. Zato ako i nismo bili u
mogunosti, potrudismo se izloiti (njegov) ivot.
Ako postoje neki koji vie znaju (Stefanova dela) i koji su tamo bili saitelji
njegovi, ili su veoma pismeni i otroumni, dobro je zaista. A ako se do danas niko
ne potrudi i ovde (nae) koje nedostatke ili (to) izlino, to nije potrebno ili je
grubo, poto je dola zapovest i odreen nain (rada), neka se (kasnije) sve dovede
na svoje mesto.
// Projekat Rastko / Knjievnost / Liturgika knjievnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomo ]