Marija Velinov FS 07/37

1. Koje su osnovne karakteristike prostora?

Prostor je jedna od dve iste forme ulnog opaanja (druga je vreme) koje su principi
saznanja apriori. Mi predstavljamo sebi predmete kao neto izvan nas u prostoru
posredstvom spoljnih ula. On je forma spoljanjeg ula uopte to jest formalno
svojstvo u subjektu koje mu omoguuje da bude aficiran objektima i da o njima
dobija neposrednu predstavu (opaaj), to znai da o njemu moemo govoriti samo s
gledita oveka van toga on ne znai nita ( to ne znai da ga kao vreme,
posmatramo kao neto u nama). Ne predstavlja nikakvu osobinu ili odredbu stvari po
sebi, jer se one ne mogu opaati pre egzistencije stvari kojima pripadaju to jest a
priori, a prostor se iskljuivo tako opaa. Kant dakle tvrdi empiriki rialitet
(objektivno vaenje) prostora u pogledu svega to nam moe biti dato kao spoljanje
iskustvo, ali istovremeno i njeg transcendentalni idealitet to jest da je prostor nita
ako ga posmatramo kao neto to lei u osnovi stvari po sebi ( mi o njima nita i ne
moemo saznati). Predstavu prostora ne moemo dobiti spoljanjim iskustvom, ve je
spoljanje iskustvo mogue jedino pomou predstave prostora on je uslob
mogunosti spoljanjih pojava. To se najlake moe prikazati injenicom da mi, i
ako bez ikakvog problema moemo zamisliti da se u prostoru ne nalaze nikakvi
predmeti, ipak ne moemo stvoriti predstavu ne postojanja samog prostora. On nije
opti pojam o odnosim stvari uopte, ve jedan ist opaaj i moe se zamisliti samo
jedan jedini prostor ( kada se govori u mnoini, misli se na delove opti pojam o
prostorima uopte se zasniva na ogranienjima). Predstavlja se kao jedna data
beskonana veliina koja u sebi sadri beskonanu mnoinu predstava ( jer svi
beskonani mnogi delovi prostora jesu istovremeni). Dakle, u osnovi, predstava u
prostoru je opaaj a priori ( koji nije empiriki), a ne pojam. Zbog toga je mogua
geometrija kao nauka koja odreuje osobine prostora sintetiki, a ipak a priori.
1. Distinkcije analitiko sintetiko i a priori a posteriori
Odnos subjekta prema predikatu u sudovima mogu je na dva naina: predikat
pripada subjektu to jest sadri se u njemu na neki skriven nain ( analitiki sud ) ili se
nalazi izvan njega i stoji u vezi sa njim ( sintetii sud ). Prvi se, dakle, zasnivaju na
identitetu subjekta i predikata, to kod drugih nije sluaj. Analitike Kant takoe
naziva objanjujuim, jer pojam samo raslanjuju, dok sintetike naziva proirujuim,
jer pojmu neto dodaju. Primer analitikog suda je Sva tela su rasprostrta, a primer
sintetikog Sva tela su teka. Iskustveni sudovi to jest koje saznajemo aposteriori
( posredstvom iskustva) su svi sintetiki, dok su svi analitiki sudovi a priori to jest
zasnovani nezavisno od iskustva.
Meutim postoje i sintetiki sudovi a priori to jest proirujui sudovi za ije
zasnivanje nije neophodno iskustvo, na primer Sve to biva ima svoj uzrok. Dakle,
pojam uzroka bi trebalo da nuno pripada pojmu onoga to biva, i ako se od njega
potpuno razlikuje ( nema identiteta koji je potreban za obrazovanje analitikog suda) i
u njemu se ne sadri. Veza izmeu ova dva pojma se ne moe nai u iskustvu, jer
podrazumeva preveliku optost koja je za nas iskustveno ne proverljiva i takoe
nunost, to znai da se zasniva potpuno a priori. Upravo na ovim sudovima to jest na
mogunosti ovih sudova se zasniova bilo kakva nauka, jer nam omoguuju proirenje

saznanja ( zato to su sintetiki ), a ujedno garantuju nunost i izvesnost ( zato to su

a priori ).
3. Koje su osnovne karakteristike vremena?
Vrema je druga od dve iste forme ulnog opaanja koje su principi saznanja a priori.
Mogunost opaanja jednovremenosti ili sledovanja podrazumeva predstavu vremena
kao njihov osnov a priori. Samo vreme se ne moe unititi, iako se pojave mogu
odvojiti od njega. Ono je dato a priori i nuna je predstava koja omoguava opaaje.
Ima samo jednu dimenziju razna vremena nisu jednovremeno, ve jedno za drugim.
Ovaj stav je sintetian, to znai da ne moe proizai samo iz pojmova, te se stoga
sadri neposredno u opaanju i predstavi vremena. Dakle, ono nije neki opti pojam,
ve ista forma ulnog opaanja. Kada je u pitanju beskonanost vremena, to znai da
je svaka odreena veliina vremena mogua samo na osnovu ogranienja. Iz toga
sledi da tu ne sme da bude data cela predstava na osnovu pojmova (jer oni sadre
samo delimine predstave), ve u njihovoj osnovi mora da lei neposredni opaaj.
Pojmovi promene (spajanja kontradiktorno suprotnih predikata u jednom istom
objektu, kao to su bie i nebie iste stvari na jednom istom mestu) i kretanja
(promena mesta) mogui su samo u predstavi vremena (jedna za drugom) i na osnovu
nje. Dakle, pojam vremena objanjava mogunost sintetikih saznanja a priori koja
izlae dinamika.
Vreme je subjektivni uslov pod kojim su jedino mogui opaaji u nama, a ne neto to
postoji samo za sebe ili to pripada stvarima kao njihova objektivna odredba. Ono je
forma unutranjeg ula to jest opaanja nas samih i naeg unutranjeg stanja nije
odredba spoljanjih stvari, ve odreuje odnos predstava u naem unutranjem stanju
(ne pokazuje nikakav oblik te se stoga radi mogunosti zamiljanja pravi analogija sa
linijom). Sve pojave uopte kao odredbe svesti pripadaju naem unutranjem stanju
koje potpada pod vreme kao formalni uslov unutranjeg opaanja. Dakle, Kant
prihvata empiriki realitet vremena, ali odbacuje njegov transcendentalni ili apsolutni
realitet ono samo po sebi nije nita. Prigovor na ovo je da su promene stvarne, a
mogue su samo u vremenu, te stoga i samo vreme mora biti neto stvarno. Kantov
odgovor je da ono i jeste neto stvarno stvarna forma unutranjeg opaanja. To
znai da vreme ima subjektivni realitet u pogledu unutranjeg iskustva te stoga nije
stvaran objekat, ve nain predstavljanja mene samog kao objekta. Ono je vezano
samo za subjekat, a ne za predmete koje on opaa.
4. ta je receptivitet ulnosti, a ta spontanitet razuma?
Receptivitet ulnosti je sposobnost naeg duha da prima predstave u koliko biva na
neki nain aficiran, a spontanitet razuma je njegova sposobnost da proizvodi
predstave. Prvo podrazumeva ulno opaanje, a drugo mogunost zamiljanja. Za
saznanje su nam potrebne obe sposobnosti duha, jer misli bez sadraja jesu prazne,
opaaji bez pojmova jesu slep. Obe moi su nam neophodne i one ne mogu da
menjaju svoje funkcije ili da se pomeaju. Te stoga razlikujemo estetiku kao nauku o
pravilima ulnosti uopte od logike kao nauke o pravilima razuma uopte.
5. Da li je ( i zato ) mogue intelektualno opaanje?
Intelektualnim se naziva ono unutranje opaanje koje je samodelanje ( sud o samom
sebi ) to jest ono koje ne predstavlja subjekat samo kao pojavu. Dakle, promatra se

subjekat koji opaa sam sebe iznutra. I kad bi prostom predstavom po Ja to jest
sveu o samom sebi ( a percepcijim ) spontano bila data sve raznovrsnost u subjektu,
unutranje opaanje bi bilo intelektualno. Takvom opaanju bi bila data sama
egzistencija objekta i ono od nje ne bi bilo zavisno to jest ne bi bilo neophodno da
objekat aficira sposobnost predstavljanja subjekta. To bi bio prvobitan nai
unutranjeg opaanja i moga bi da pripada samo prabiu. Meutim, ovek, kao bie
koje je zavisno u svojoj egzistenciji i opaanju, ne moe posedovati nikakvu drugu
vrstu opaanja osim ulnosti.
6. Koju funkciju razum ima u odnosu na ula?
Razum je sposobnost saznanja koja nije ulna, te stoga nije sposobnost opaanja.
Jedini drugi nain saznanja je pomou pojmova, pa je prema tome saznanje razuma
saznanje pomou pojmova. Dok se opaaji zasnivaju na afekcijama, pojmovi se
zasnivaju na funkcijama (jedinstvo radnje koja razne predstave podreuje pod jednu
zajedniku predstavu). Dakle, pojmovi se zasnivaju na spontanitetu razuma, dok se
opaaji zasnivaju na receptivitetu utisaka.
Razum se slui pojmovima da pomou njih sudi. Sud je posredno saznanje predmeta
(predstava njegove predstave), jer se osim opaaja ni jedna druga predstava ne moe
odnositi neposredno na predmet. Razum je sposobnost sjedinjavanja ili sintetisanja
predstava bez ega saznanje nije mogue. Svi sudovi su funkcije jedinstva meu
naim predstavama, jer se koristi via predstava koja pod sobom obuhvata jednu koja
se neposredno opaa i vie drugih i tako se spajaju mnoga mogua saznanja. Razum
se uopte moe predstaviti kao mo suenja i odnosi se na bilo koju predstavu
predmeta koji jo nije odreen.
7. ta je aprehenzija?
Pod sintezom aprehenzije Kant razume ono sastavljanje raznovrsnosti u jednom
empirikom opaanju kojim se omoguuje opaaj to jest empirika svest o njemu
(kao pojavi).
Saznanje poinje iskustvom. Mi sukcesivno primamo neke senzacije stvari u prostoru
ili naih mentalnih stanja. Primanje tih senzacija Kant naziva sukcesivnom sintezom
aprehenzije. Aprehenzija je, dakle, primanje utisaka koje dobijamo iskustvom. Odvija
se u vremenu te je stoga sukcesivna. Takoe je nazivamo sintezom zato to opaajne
predstave tim inom bivaju stavljene u vremenske, a neke i u prostorne odnose.
8. ta je apercepcija?
Apercepcija je svest o samom sebi prosta predstava o Ja. To je formalna predstava
koja ,,koja mora moi da prati sve moje predstave ukoliko te predtave treba da imaju
sadrinu. Kant pod ovim podrazumeva da mi nismo uvek svesni svog sopstva
prilikom miljenja to jest da nismo ba u svakom trenutku svesni da smo mi ti koji
mislimo neki sadraj, iako jesmo u mogunosti da postanemo toga svesni.
Ona je predstava koja prati sve druge predstave i zato omoguuje da se izmeu njih
postavi veza. Da nema te osnovne predstave, nae iskustvo bi bilo rapsodino i slabo
povezano. Dakle, apercepcija je prvi, osnovni i izvorni in naeg razuma.

9. Koje funkcije ima uobrazilja?

Uobrazilja je, kako Kant kae, jedna slepa, iako neophodna funkcija due. Mi smo je
retko svesni, ali bez nje ne bi imali nikakvo saznanje. Uobrazilja sintetie
raznovrsnost istog opaanja, ali nam time jo ne daje saznanje. Ona sintezom
senzacije koje primamo iskustvom stavlja u jedan vremenski tok tako to pamti
ranije senzacije, prethodna stanja naeg duha, a zatim novu senzaciju pridodaje tom
nizu. Dakle, proizvodi jedinstvo vremena i omoguava nam da nova iskustva stavimo
u isti niz sa starim.
10. ta je ematizam razuma?
Kada se opaanje podvodi pod pojmove, izmeu njih mora da postoji izvesna
slinost, homogenost njihovog sadraja. Meutim, s obzirom da su kategorije
potpuno nezavisne od iskustva, traena slinost izostaje. Te je stoga, prilikom
podvoenja opaaja pod kategorije, potrebno umetanje posreujue predstave koja bi
bila slina i opaanju i kategoriji. Kant takve predstave naziva transcendentalnim
emama. One su, za njega, apriorne funkcije koje omoguuju da intelektualna sinteza
miljenja u pojmovima bude primenjena na ulnu raznovrsnost to jest obrasci koje
sintetiki procesi treba da slede.
11. ta su kategorije?
Kant kategorije definie kao pojmove o nekom predmetu uopte pomou kojih se
opaaj tog predmeta smatra kao odreen u odnosu na jednu od logikih funkcija
suenja.
Razum je, dakle, mo suenja slui se pojmovima da pomou njih sudi, a pravila za
primenu tih sudova na ulnu raznovrsnost su kategorije. One bi trebalo da spree
proizvoljnu upotrebu sudova. Na primer, one omoguuju da ne bude sve jedno ta se
uzima za subjekat, a ta za predikat jednog suda. Kant nije sasvim objasnio kako to
funkcionie, ali on uvodi vremenske eme koje odreuju pravila primene kategorija
u odnosu na vremenske odnose u kojima se nalazi neki ulni sadraj, odreuje se koju
kategoriju treba na njega primeniti.
12. Razlike izmeu metafizike i transcendentalne dedukcije
Transcendentalna dedukcija je objanjenje naina na koji se pojmovi mogu odnositi a
priori na predmete. Ona je potrebna za pojmove prostora i vremena kao formi
ulnosti, kao i za kategorije kao pojmove razuma koji se takoe odnose na predmete a
priori ( bez da sz njihovu predstavu uzeli iz iskustva). Njen princip je da se ovi
pojmovi moraju saznati kao uslovi a priori mogunosti iskustva (opaanja ili
miljenja). Iz ovoga sledi da je mogua jedino ona dedukcija istog saznanja a priori
koja lei na transcendentalnom putu. Iako je transcendentalna dedukcija nesavrena i
puna prepreka, ona je ipak nuna da bi se napravio i jedan korak u polju istog uma,
da se ne bi postupalo slepo i iznova vraalo neznanju.
U metafizikoj dedukciji je uopte dokazano poreklo kategorija a priori na osnovu
njihovog potpunog podudaranja sa optim logikim funkcijama miljenja. Dakle,

nezavisno od bilo kakvog opaanja i ulnosti apstrahuje se od naina na koji biva

data raznovrsnost za jedan empiriki opaaj i obraa se panja samo na jedinstvo koje
pridolazi u opaaj od strane razuma posredstvom kategorije. U trascendentalnoj
dedukciji je, dalje, predstavljena mogunost kategorija kao saznanja a priori o
predmetima nekog opaanja uopte.
Dakle, metafizika dedukcija je prvi, a transcendentalna drugi korak dedukcije iji je
cilj dostignut tek kada se objasni vaenje kategorija a priori za sve predmete naih
ula.
13. ta su fenomeni, a ta noumeni?
Fenomene moemo nazvati ulnim biima. To su predmeti kao pojave. Razlikujemo
nain na koji se opaaju od osobina po sebi, jer o tim osobinama razum ne moe da
obrazuje pojmove.
Noumene moemo nazvati bia razuma. To su stvari koje nisu objekti naeg ulnog
opaanja. Razlikujemo noumen u negativnom i noumen u pozitivnom smislu.
Noumen u pozitivnom smislu bi predstavljao intelektualno opaanje koje za nas nije
mogue. Kad je u pitanju noumen u negativnom smislu, mi apstrahujemo od naeg
naina opaanja i uenje o ulnosti podrazumeva uenje o ovoj vrsti noumena to jest
o stvarima koje razum mora da zamisli bez odnosa na prirodu naeg opaanja dakle,
stvari po sebi (ali tom prilikom nemamo na ta da primenimo kategorije).
Meutim, pojam nekog noumenona (stvari po sebi koja nije predmet ula) nije
protivrean; ak je i nuan da bi se ograniilo objektivno vaenje ulnog saznanja.
Na razum ovim dobija negativno proirenje, jer ne ograniava njega ulnost, ve on
nju time to stvari po sebi zove noumena. Ali one i dalje ostaju neto nepoznato.
14. Funkcija uma u saznanju
Um je, nakon ula i razuma, poslednji stadijum preraivanja materijala koje nam daje
opaanje i njegovo podvoenje pod najvie jedinstvo miljenja. On poseduje jednu
logiku i jednu transcendentalnu mo. Prva je mo posrednog zakljuivanja, a druga
je mo koja sama proizvodi pojmove. Um Kant razlikuje od razuma, koji naziva mo
pravila, tako to ga naziva moi principa (podrazumeva saznanje koje moe da se
upotrebi kao princip, iako po sebi i po poreklu to nije na primer matematike
aksiome). Svaki zakljuak uma je jedna forma izvoenja saznanja iz jednog principa,
tako to je saznanje pomou principa ono u kom se pomou pojmova saznaje posebno
u optem. Dakle, razum je mo koja pomou pravila ujedinjuje pojave, a um je mo
koja pomou principa (to manjeg broja) daje jedinstvo tim pravilima. To znai da se
um ne odnosi na iskustvo, ve na razum, da bi mu dao jedinstvo koje ne moe sam da
proizvede jedinstvo uma koje se sastoji u tome to raznovrsnim saznanjima daje
jedinstvo a priori na osnovu pojmova.

15. Kako Kant shvata dijalektiku?

Traei logiki kriterijum istine, Kant logiku deli na analitiku (negativni kriterijum
istine ispitivanje forme, a ne sadraja saznanja) i dijalektiku (kritika dijalektikog

privida kada pokuavamo da logiku posmatramo kao organon). Ona predstavlja

kritiku preteranih zahteva razuma i uma i ogranienje njihovog prava na pronalaenje
i proirivanje na ocenjivanje istog razuma i njegovu zatitu od sofistikih opsena.
Dakle, Kant analitiku naziva logikom istine, a dijalektiku logikom privida (s tim to
se privid ne sme meati sa pojavom, jer je pojava vezana za opaanje predmeta, a
privid ili istina su vezani za sud o zamiljenom predmetu). Dijalektika, iako ne moe
uiniti da privid nestane (jer je to prirodna i neizbena iluzija), zadovoljava se time da
otkrije privid sudova i sprei da nas obmanjuje.
Dakle, postoji prirodna i neizbena dijalektika koja je nerazdvojno vezana za ljudski
um; koja i nakon to je otkrijemo, nee prestati da ga gura u trenutne zablude koje se
stalno iznova moraju otklanjati.
16. Koje su Kantove zamerke na ontoloki dokaz?
Kant na prvom mestu dovodi u pitanje zamislivost apsolutno nunog bia. Ovim
pojmom se ne garantuje da mi pod njim neto zaista i zamiljamo. To je jedna prosta
ideja i, iako se Kant slae da je ona potrebna umu, time nije dokazan njen objektivni
realitet.
Dalje Kant razmatra pojam nunosti uopte i dolazi do zakljuka da je njegova
upotreba, koja se uglavnom objanjava pomou primera, vezana za sudove, te je stoga
ne treba prenositi na stvari i njihovu egzistenciju. Ova logika nunost izaziva iluziju
da, ako ja u pojam neke stvari stavim i njenu egzistenciju, nju mogu, prema pravilu
identiteta, vezati i za samu stvar.
Kant zatim razmatra ta bi se desilo ako bi u nekom sudu unitio, ne samo predikat,
ve zajedno sa njim i subjekat. Naime, ako se uniti samo predikat, dolazi do
protivrenosti. Ali ako uz to nestane i subjekat, takva protivrenost se ne javlja, jer
nema niega emu bi se moglo protivreiti. To bi se desilo ako bi prosto rekli ,,Bog ne
postoji unitenjem egzistencije unitavamo i samog Boga.
Neko svakako moe rei da je Bog izuzetak i da bi unitenje njegove egzistencije
dovelo do protivrenosti, ali mogunost takvog izuzetka je samo logike (pojmovne)
prirode i niim ne garantuje mogunost (realnu) stvar. Meutim, ukoliko to ipak
prihvatimo, kao to to i Kant za trenutak ini, dolazimo do toga da, s obzirom na
celokupan realitet koji se pripisuje Bogu, egzistencija lei u pojmu onog to je
mogue, te stoga prilikom unitenja ipak dolazi do protivrenosti.
Ali problem se sastoji u samom unoenju egzistencije u pojam stvari iju smo
mogunost hteli da zamislimo, jer time dobijamo samo jednu prostu tautologiju. Na
prvom mestu treba ukazati na dve mogunosti: stav ,,ova ili ona stvar egzistira je ili
analitian ili sintetian. U prvom sluaju mi egzistencijom nita ne pridajemo to
znai da ili izjednaavamo misao i samu stvar ili izvodimo prostu tautologiju; u
drgom sluaju nemamo prava da tvrdimo protivrenost prilikom unitenja tog
predikata.
Zatim, koristei primer sa sto talira, Kant objanjava da egzistencija ne moe da bude
predikat neke stvari koji se analitiki nalazi u njenom pojmu, jer bi to znailo da,
kada neto ne egzistira ima odredbu manje, te stoga nedostaje identitet pojma i same
stvari. To znai da je egzistencija neto to se pridodaje pojmu, a ne neto to u njemu
postoji.

Kant zakljuuje da, bez obzira na injenicu da je u pitanju neko najvie

(najsavrenije) bie, Bog za nas ostaje samo jedna korisna ideja, ije postojanje na
ovaj nain ne moemo dokazati.
17. Koje su Kantove osnovne zamerke na fiziko teoloki dokaz?
Na prvom mestu Kant prigovara da ovaj dokaz ne moe sam da utvrdi egzistenciju
nekog najvieg bia, jer mu nedostaje apodiktina izvesnost, ve uvek mora da
prepusti ontolokom dokazu (iji je on uvod) da dopuni ovaj nedostatak.
Dalje Kant primeuje da u ovakvom dokazu um prelazi sa kauzaliteta koje zatie u
prirodi, te bi stoga mogli da kaemo da ih poznaje, na nejasne i nerazumljive principe
koje ne poznaje.
Zatim ukazuje na to da fiziko teoloki dokaz dokazuje samo sluajnost forme, ali ne
i materije (supstancije), za ta bi morali da pribegnemo nekom transcendentalnom
argumentu.
U nastavku, Kant razmatra pojam tog najvieg uzroka i dolazi do toga da on mora da
nam da jedno sasvim odreeno saznanje o njemu, a da predikati o moi i
izvanrednosti koje su vrlo velike, zadivljujue i neizmerne, ne daju nikakav odreeni
pojam i ne govore nam ta je zapravo stvar po sebi, jer ih mi zapravo i ne moemo
saznati. Dakle, fizikoteologija ne uspeva da nam da jedan odreen pojam o najviem
uzroku sveta, te stoga nije dovoljna za jedan princip teologije koji treba da ini osnov
religije.
Kant na kraju zakljuuje da u osnovi fiziko teolokog dokaza lei kosmoloki, iji
osnov ini ontoloki, na koji smo zamerke ve izneli.
18. ta su paralogizmi i koliko paralogizama postoji?
Paralogizmi su dijalektiki zakljuci uma (prvi od tri vrste). Kant sve ovakve
zakljuke naziva sofizmima. To su posredni zakljuci koji nemaju nikakve empirike
premise i posredstvom kojih zakljuujemo od neeg to ne poznajemo na neto o
emu nemamo nikakvog pojma.
Same paralogizme Kant definie kao zakljuke u kojima se zakljuuje od
transcendentalnog pojma o subjektu koji ne sadri nikakvu raznovrsnost na apsolutno
jedinstvo tog istog subjekta o kome se na taj nain ne dobija nikakav pojam.
Logiki paralogizam se sastoji u formalnoj lanosti, nezavisno od sadrine, a
transcendentalan poseduje neki transcendentalan razlog formalne lanosti svog
zakljuivanja. Iz toga sledi da e takva greka imati razlog u prirodi ljudskog uma i
povlaie neizbenu iluziju, koja ne mora da bude nereiva.
Postoje etiri paralogizma istog uma i oni polau temelj za dijalektiku psihologiju.
To su: Dua je supstancij;, po svom kvalitetu je prosta; to se tie raznih vremena u
kojima postoji, numeriki je identina, to jest jedinica, (ne mnoina); u odnosu prema
moguim predmetima u prostoru je.
19. ta su antinomije?
Kant antinomije definie kao stanje uma pri dijalektikim zakljucima istog uma
koji se osnivaju na transcendentalnom pojmu o apsolutnom totalitetu niza uslova za
jednu datu pojavu uopte; i iz toga to uvek imamo jedan protivrean pojam o

bezuslovnom sintetikom jedinstvu niza na jednoj strani izvodimo tanost njemu

suprotnog jedinstva o kome ipak nemamo nikakvog pojma.
Antinomije su, dakle, sukobi zakona istog uma. One slue za to da pokau
transcendentalne osnovne stavove neke iste (racionalne) kosmologije. Razlog za to
nije da bi se uvidela njihova istinitost i da bi ih usvojila, ve, kao to sam naziv
(sukob uma) nagovetava, da bi ih predstavila u njihovom sjajnom, ali lanom prividu
kao jednu ideju koja se ne moe dovesti u sklad sa pojavama.
Um se primenjuje na objekte iskustva sluei se osnovnim stavovima razuma. Ali ako
upotrebu tih stavova protegnemo van iskustva dolazi do sofistikih tvrenja koje
iskusvo ne moe ni da potvrdi ni da opovrgne. Meutim, to vai i za njihove
suprotnosti to nas vodi u antinomiju.
Bitno je napomenuti tri pitanja koja se tiu ovoga: (1) Kod kojih stavova, zapravo, um
neizbeno zapada u antinomiju? (2) Na kojim se uzrocima ova antinomija zasniva?
(3) Da li umu u ovoj protivrenosti ostaje otvoren neki put koji vodi izvesnosti i na
koji nain?
Skeptiki metod (ali ne skepticizam) koji se ovde koristi se sastoji u tome to
posmatramo ili izazivamo jedan sukob tvrenja, ali ne u cilju biranja strane, ve da bi
ispitali mogunost varke samog predmeta spora.
Za transcendentalni um, s obzirom da izlazi van iskustva, te u istom ne moe traiti
nikakvu potvrdu, potreban je pokuaj izmirenja njegovih tvrenja, te je stoga
neophodan i njihov sukob.
20. Koja je razlika izmeu matematikih i dinamikih antinomija?
Postije dve matematike (prva i druga) i dve dinamike (trea i etvrta) antinomije.
Matematike se tiu beskonanosti , a dinamike pitanja ovekove slobode i boijeg
postojanje pitanja tipa Koje bie je stvorilo svet? Prve se odnose na pojave, a druge
na egzistenciju predmeta.
Kant razreava antinomije tako to odbacuje poetnu pretpostavku. On odbacuje
transcendentalni realizam i uvodi transcendentalni idealizam i to je klju reenja. To
stanovite daje razliita reenja za matematike i dinamike antinomije. Naime, kod
matematikih se dolazi do toga da su i teza i antiteza lane, dok se kod dinamikih
dolazi do siteze raznovrsnosti i teza i antiteza su istinite.