ura Jaki

SEOBA SRBALJA
LICA
LjUBIA, prvi upan srpski
VLADIMIR, njegov brat
DRAGO
BELU vojvode
VUK
BLAKO
GOLUB poglavari
PAUN
RIMSKI POSLANIK
SVEENIK
PROROK
PRVI STARAC
DRUGI STARAC
TREI STARAC
BORKO
GAVRAN seljaci
ivko
OTAC BORKOV
OTAC GAVRANOV
JEDAN BEGUNAC
JEDAN VOJNIK
JEDAN ROB STARAC
BOSILjKA, ki Dragoeva
PERUNIKA, njsna drugarica
SENKA LALINA
MATI BORKOVA
Stareine i poglavari. Srpski vojnici i kopljanici. Narod. ene i deca. Avarski vojnici. Aarsko
roblje.
Zbiva se oko 640. godine posle Hrista.
PRVI DEO

PRVI POJAV
Pusta ravnica oko Dunava. Narod se srpski seli. ene, deca, ljudi, stareine i poglavari. DRAgo, BELU, PAUN, GOLUB i BLAKO

DRAGO: Stoj, narode, malo i veliko!

Ne mii se sa mesta ovoga,
Ve pogledaj po ravnici daljnoj,
Pak ako ti srce ne zaigra
Pustom eljom, najsjajnijim nadom,
Nema srca, niti krvi vrele!
Gle dolinu, kako se razvila,
K'o misao zaljubljene due;
Tiho s' smei cveem i mirisom
Rumen obraz najlepe devojke!
Tamo opet gora i dubrava
Medom, mlekom rairuje grudi,
Omerno eka sviloruno stado,
Da ga uva od ei i gladi,
A pastira hladovinom hladi.
Ve izi'te, sede stareine,
Mudrim zborom potvrdit' istinu,
Da od ove lepe zemlje nema,
Ol' milija negde otaastva!
BELU: Nikada me elja ne povue,
Da na staru zaboravim Bojku;
Al' na grud'ma ove zemlje nove,
ini mi se da bih sa prezrenjem
Milu majku od sebe tisnuo!
PRVI STARAC: Jest, tako je, vojvoda Belue!
Od Karpata do Srbice nae
Nigde lepa ne videsmo sveta.
DRUGI STARAC: Istina je, sedi poglavari;
Al' nam ovde ne ima Ljubie.
Mlad gospodar, koleno viteko,
Lov lovei po gorama mranim,
Daleko je za nama ostao
A tek niko pomiljati nee
Da bez njega otaastvo novo
Potraimo ili naselimo.
TREI STARAC. Kroz vekove duge i sumorne
Vodie nas dedovi njegovi;
I on isti tri puta se vee
Sa avarskom okupao krvi;
Pak zar danas da bez njega ovde
Budunosti temelj poloimo?
PRVI STARAC: Ne, nikako, brao i glavari!
Bogovi e gnjevno razoriti,
to bez njega ovde uinimo.
BELU: Nas bogovi ne stvorie zato,
Da se volji jednoga oveka,
Ma i hrabrog, lepog, uzoritog,
Da se njemu beudno klanjamo.
DRUGI STARAC: Ne stvorie da mu robujemo,
Ali ljubav bratskog svetovanja
Otisnuti, strahota bi bila!
DRAGO. Znam Ljubiu;
Poznajem mu srce u grudima,
I kap svaku krvi plemenite,
Kojano je Srpstvu posveena;
I to danas reknu poglavari,
Ljubia e ivot rtvovati,
Al' im volje pogaziti nee.
BLAKO: to presudi narod i izree,
To unitit' Ljubia ne moe!
BELU: Ne sme! Ne sme!... Ba da hoe, ne sme!
Za re svaku, to ovde reemo,

Zaklinjem se suncem i ivotom,

Branit' krvlju; al' popustit' slovca
Nikad, nikad za ivota neu!
Nije l' dosta rtve prineseno
Rad' njegove samovolje puste?
Ostaviti otaastvo staro
I u stranstvu gradove sagradit',
Pusta polja plugom uzorati,
Hladno stenje znojem pokapati?
Nije l' dosta, nije li suvie?
To prezreti za ljubav njegovu?
A ta li je krvi proliveno,
Rad' nesloge dva roena brata!
Pak jo hoe? Ne, sunca mi moga!
Dokle moju maem ne prolije,
Kap narodne donde kanut' nee!
GOLUB: Nee! nee!
Vee hajde, glasajte, glavari,
ta mislite, da l' da ostanemo,
Ili da se ropstvu i avarstvu
U naruje povraamo mrsko?
PRVI STARAC: Glas oveji um je bez odjeka,
Kad ga boij blagoslov ne prati;
A ima li onde blagoslova,
Gde upana Ljubie ne ima?
DRUGI STARAC: Vi nukate, tu da ostanemo,
On nas zove pradedovskoj Bojci!
Pak zar ima, ko ga slu'o ne bi?
Sto leta bih za taj trenut dao,
U kome bih Bojku ugledao!
DRAGO: Brao moja, viteki narode!
I meni je ao Bojke stare,
I moja je suza pri rastanku
Gorkom tugom zemlju pokapala,
Na kojoj se raahu junaci.
Ali borba veitih razdora,
to razdvoji upana Ljubiu,
Te s krvavim maem i desnicom
Na neverna jurnu Vladimira,
Te plemena hrabra razdvojie,
I grobove naih praotaca
Sa unukom krvlju poprskae,
Mrskom tamom visoke Karpate
I poljane zamutie rodne,
Da ve mila zemlja roditeljska
Postade mi crna i krvava
Ve glasajte: da l' da ostanemo?
GOLUB: Ba da neu
Ali ova rajevina pusta,
Reka, polje, dubrava i gora,
Silom nuka, tu da ostanemo!
PAUN: Bojka mi je milija od sveta,
ao mi je kosti odvojiti
Od grobova mojih pradedova;
Al' je grozno ropstvo i avarstvo,
Pak alei, ali evo kaem,
Tu da ostanemo!
BELU: Ja iskazah elju svukoliku.
Sad nek narod jednim glasom rei,
Da l' da ostanemo?
PRVI STARAC: Ja ne mogu, do utati samo.
Glas Ljubiin sudbinu reava.
DRUGI STARAC: I ja neu.

TREI STARAC: Sa sudbinom mojom i narodnom

Nek Ljubia sudi i voljkuje;
To ja elim.
MNOGI GLASOVI: Neemo! Neemo! Nek Ljubia sudi!
VEINA: Da ostanemo! Da ostanemo!
BELU: Sa drkueg srca survao se kamen,
Lake mi je dui, kad pomislim samo
Ah, da ostanemo!
DRAGO: A ti, Blako, Paune, Golube,
Sa izbranih nekol'ko staraca
Otidite rimskom poslaniku,
Pozdrav nos'te od svega naroda,
Da smo doli sa severa hladna,
Trait' sebi slobodna kuita
U okrilju rimskoga esara.
Ali tamo u Srbici sami,
Usamljeni, bez rodbine lepe,
Zaelesmo miloga govora,
Kojim bratac, kada ljubav svoju,
Ili izraz srca bratinskoga
Kazat' eli, il' zagrlit' svojtu,
U zvucima umilnim govori
Te doosmo, da u lepoj slozi
S Bugarima i sa Hrvatima
Jo vekove duge preivimo.
Ve molimo da nam se ustupe
Od Dunava do Timoka hladna
Ravna polja i planine krne.
(BLAKO, GOLUB, PAUN i jo nekoliko staraca odlaze.)
DRAGO: Je l' pravo, narode?
NAROD: Pravo! Pravo! ivio Dragoe!
DRAGO: Sad adore bele raspinjite,
Molite se bogovima starim,
I najbolje rtve prinosite,
Da nas silni danas ne ostave.
(NAROD se razilazi.)
DRAGO (sam): Hvala danas silnim bogovima,
to sa svojom voljom svemoguom
Sauvae narod i plemena,
Pruajui rukom milostivom
Novu zemlju, novo otaastvo,
Te smirismo vaskoliki narod,
Da se jadan vie ne potuca,
Trae' udno visoke Karpate,
Jer u njima vie sree nema.
S preziranjem Urisnica lepa
Onog asa i trenuta ode,
Kad maevi bratinske mrzosti
Srodne grudi vrhom zaparae...
Ja ga ljubim, nesrenog Ljubiu!
Najsvetiji on mi je amanet
Od dedova zaostao starih,
Da ga uvam, da ga pazim, hranim,
Mojom krvlju krv njegovu branim.
Ali u ga opomenut' moram!
Dunost mi je, sveta i jedina,
Za nj iveti, za nj poginut' svagda,
Pak zar danas da ga u neznanju
I bunilu nesrene ljubavi
Zaboravim? Ne, vere mi, neu!
Kazau mu, tomi srce titi,
Moju tugu, njegovu porugu...

Mlad, zaljubljen oganj mu je srce,

Dua plamen nesrene ljubavi;
Iz nje mis'o budunosti vadi,
K'o iz sana blistajue lice,
to bi hteli na javu izneti.
Silna ljubav jo ga natrag zove,
Sa rumenim licem i osmehom
Zavarkuje srce zaljubljeno.
On joj sledi...
A narod ga bezgranino ljubi;
Kud on hoe, tamo i on juri,
S kraja na kraj golemoga sveta
Glad, golotu prezirui bedan,
I trudove putova opasnih.
I krv svoju, i krv dece svoje
Ne alei tek da s njime sreu
Il' nesreu podeliti moe.
Veran narod, sunca mi ovoga!
A on ta je? Rob od svoje strasti!
Njojzi dvori, laska i ugaa.
A narodu? Kao psetu vernom
Tek kadikad jedan osmeh tuan,
Ili recu umiljatu daje,
S tim da stia gorke uzdisaje.
Ve poinje u glavara zavist
Grozan koren u srcu hvatati,
Jote tinja u nesrenim grud'ma;
A kad bukne plamenom e arkim
Progutati nesrena plemena...
Kazau mu, neka za sve znade,
Pak da uva i sebe i narod,
ast imena, slavu pradedova.

Sima
Kosm
os
~
redova
n clan
~

Poslao: et Maj 11, 2006 11:22 pm

Naslov:

DRUGI POJAV
uma. LJUBIA i VUK, vraajui se iz loa.

VUK: AL' onako ivot prezirui,

Golim noem i golom desnicom
Pridrui
Na planinsko jurdisati zvere
o: 15
Oh, Ljubia!
Feb
LJUBIA: Zar da uvam teret kletve samo?
2006
Poruke: Il' da svetim oajanje moje?
390
Oh, kam' da sam poginuo, Vue,
Lokacij
U kotacu zvera naopakog!
a: SD
VUK: Oh, kada joj belu penu vioh,
Plam oiju, krgut otrih zuba,
Ve poalih i tebe i sebe,
Proklinjui ivot, mislio sam:
Ja sam vesnik smrti Ljubiine!
Pak mnidijah, kako u izai
S crnim elom pred narod viteki;
Sa kakvim li opisati re'ma
Smrt ljubimca jedinih bogova.
Bog je hteo i nebo je htelo!
To da kaem nebo bi prezreli,

Sa kletvom bi temelj uzdrmali,

Na kom zemlja, sunce, mesec, zvezde,
Prezirui asove i dane,
Vek provode veitosti duge.
LJUBIA: Haj, ne tako, pobratime Vue!
Da si rek'o: Ljubia je mrzak,
Mrzak zemlji, mrzak bogovima,
Sve ga mrzi, prezire i goni,
Jer i on se sam od sebe kloni,
Sam se kune kletvom i proklinje
Sve to vidi u tuinstvu mrskom.
Cvetak bajni, to svojim mirisom
Zrak sunani iz zorice budi,
Njemu j' mrzak!
Mrzi sunce ove zemlje tue,
Zemlju mrzi sve na svetu mrzi!
Samo kutak vasione ljubi,
Svetu Bojku duom oboava.
Oh, Bojko sveta!
To da kae, i da kae jote:
Kam bi cep'o u ovim gorama,
Zemlju par'o, a pukoti njene
S leevi bi zastir'o krvavi,
Da pokaje svoje rane ljute,
Da utia svoju tugu gorku,
Da osveti nau svetu Bojku.
U asovi take mrnje crne
Zver planinska strahovito riknu;
Medved bee, to se u sumraku
Gorostasnih jela i borova
Sa rutavom porodicom ljubi,
Crn stanovnik ove zemlje puste,
Na nj je Ljubi s golim noem jurn'o
I pogin'o.
VUK: ALI hvala bogovima silnim,
Te glas sree i radosti svake
Doma nosim srcem igrajuim:
Pod udarcem smrtonosne ruke
Zver je pala, a Ljubia ivi!
LJUBIA: AH, da mogu i pomis'o ubit',
to nas vodi po tuinstvu mrskom,
Kao to sam gorsko udovite
Svetio bih junaku desnicu!
Al' sve j' pozno! Strani smo u stranstvu.
Dokle opet ponositu Bojku
Sa radosnim srcem ne zgledamo.
Posle samo ko mi ivot uzme,
Izgoniti iz dedovske zemlje
Mrtvo telo samo mrtvo moe!
A dok ivim ne, nikako vie!
I dok elit' ivo srce znade,
Poelie da u Bojci umre.
(Dolazi PROROK)
Jesi l' Srbin? reci!
Jer e t' ova ubojita orda
Rastaviti sa ivotom hudim.
Kosi?
PROROK: ovek.
LjUBIA: Srbin?
PROROK: Srbin.
LJUBIA: Pak ta hoe ovde u planini,
Gde nikoga osim zvera nema?
PROROK: Tebe traim.

LJUBIA: Otkud mene, crni neznanie?

ta e sa mnom?
PROROK: Ima zemlja tajne neuvene,
Od kojih bi srce zadrktalo,
Da ih vidi u sutini svojoj.
Svaka trava znaenja je puna,
Trepet zvezda, pad i nestajanje,
To je pria sree il' nesree,
to sa tavnom koprenom prikriva
Crna pono na grudima tavnim,
I nikome videti se ne da,
Krom onome kome pri roenju
Majka mila posestri se s vilom,
Te zagorka u radosti svojoj
Vidovitost posinku dariva.
JBUBIA: Pak i ti si valjada ljubime
Il' posine zagorkinje bele?
PROROK: Jesam.
LJUBIA: Pak bi l' znao kazati mi danas,
Hou l' videt' pradedovsku Bojku
I zagrlit' edo najmilije?
Hou l' ljubit' one trepavice,
Sa suzama gorkim pokapane,
I ugledat' one oi crne,
to kroz suze mene izgledaju
Da se vratim iz tuinstva mrska?
PROROK: Nikad!
LJUBIA: Nita ne zna!
Umlje ti je pomraeno tamom,
Nikad iskra nebeske svetlosti
Tvoju duu obasjala nije!
Videu je videti je moram!
I uz prkos nebu i proroku,
U grobnicu mojih pradedova
Poloiti kosti izmuene!
PROROK: Nikad nee!
(Odlazi.)
LJUBIA: TO ne ubih ovoga proroka,
to protivno govori razumu?
Videu je videti je moram,
Ma izda'n'o u tom zagrljaju,
U pogledu najlepe devojke,
Na grudima pradedovske Bojke!
VUK: A meni je hladno u prsima,
K'o da ih je zmija opasala,
Pak da srce svojom krvi ledi,
Da ga poji smru jeda svoga.
Oh, Ljubia! To je slutnja samo!
Al' istina na grudima svojim
Pokaza mi jedne noi mrane
Crni venac zavere podmukle.
utao sam sad vie ne mogu.
Video sam okom proziruim
Kolovou vojvodu Belua.
LJUBIA: Zar Belua?
VUK: Jest Belua! Bogom ti se kunem!
Neto ima, to neverstvo plete,
A uvaj se nevere proklete!
LJUBIA: Nikad, nikad verovat' ne mogu!
Ta nije li Belu od mladosti
Krv junaku sa mnom prolevao?
Pak zar sada u tuinstvu ovde,
Da vernou posrne vitekom?

To nikada nemoj mislit', Vue!

VUK: Kam' da nije!
Al' me oko prevariti nee;
Uvo uje kam' da ulo nije!
Tamo dole, kuda prohodismo,
Kad je narod rad' odmora stao
No je bila, mesec me je bledi
Svojim zrakom na seir pozvao
Iao sam lugom i planinom,
U seanju bezbrinog detinjstva
Nesam uo kako potok huji.
Sad se trgoh. Tri, etiri senke
Tajno zbore, sa umom govore.
Ko je, ta je? a najvie, ta e
U ponoi u planini mranoj?
Raspoznadoh Belua i Blaka.
Dugo su se neto prepirali,
Tajno, nemo, kao pono mukla,
Dok Belua u besnilu planu:
,,Mora pasti!" ree, i u gnjevu
Britkim maem strahovito zveknu.
Blako uti i druba ostala.
Posle opet aptanje i prepir,
Dok i Blako ne potvrdi sobom:
Pre nego se povratimo Bojci,
Pasti mora, drugog leka nema!
LJUBIA: Sanjao si, vere mi, da jesi!
Il' pri sebi onda bio nesi,
Kad razgovor, bog e znati kakvi,
Za zaveru dri i kazuje.
VUK: AH, san da je,
Znamenja bi neastivog bio!
LJUBIA: AL' sad hajde,
Jer nas narod nestrpljivo eka.
Kratki su mu dani i konaci,
Duge noi bez pokoja tija,
Zora hladna, veeri sumorne
Na grudima ove zemlje tue.
(Odlaze.)

TREI POJAV
BLAKO i PERUNIKA pred Dragoevim adorom.
BLAKO: Zvezdo moja, ljubavi najvea!
De kai mi, ljubi li me jote,
Il' me srce samo zavarava?
PERUNIKA: A zar sumnja?
BLAKO: Nesam sumnj'o nikada, do sada!
Ali sada, otkako sam uo
Da Bosiljka ne ljubi Belua,
E sad mogu verovati, zlatO,
Da zvezdice mesec ne miluju,
Il' da mesec vema zemlju ljubi,
Nego nebo, na kome se koi.
PERUNIKA: AH, BOSILJKO! Sirota Bosiljka!
ao mi je, teko mi je gledat'
Tugu njenu, njene suze gorke,
Al' je dosad uteit' ne mogoh.
BLAKO: Pak zar nikad ni reice jedne

O Beluu da je prozborila?
PERUNIKA: NI O sebi vie ne govori,
Ni o ocu, koga silno ljubi,
Ni molitvu ne ati pobonu,
Kad se rtve jutrom i veerom
Bogovima silnim ukazuju
Ni o kome, tek o njemu samo!
BLAKO: A jesi l' joj kadikada, zlato,
Beluevo ime spomenula?
Jesi li joj opisala ljubav,
Kojom Belu svoje sunce ljubi,
Kako plamti i gine za njome?
PERUNIKA: Jesam!
BLAKO: Pak ta veli?
PERUNIKA: NIT' ne veli, samo sa suzama
I uzdiu' tuno odgovara:
Ja Ljubiu ljubim, za njim u umreti,
Ljubii u ivot na rtvu prineti!
BLAKO: A da l' joj se katkada Jubia
Sa osmehom, il' sa dobro jutro,
Il' drukije umiljato javlja?
PERUNIKA: Nikad, nikad!
Ba i jue pred adorom proe,
Al' ni recom, a kamol' osmehom
Da s' osmehn'o kraljici lepote.
(Oe da odlazi.)
Moram ii.
Ve je vreme da sam kod nje, Blako,
Da je teim. ao mi je, veruj,
Kad je vidim u suzama gorkim,
Gde joj belo polevaju lice.
BLAKO: Zbogom, duo!
Al' odrei poljubac mi nee?
(On je ljubi, PERUNIKA odlazi.)
Sve vas mrzim Belua i tebe!
Samo sebe jedinoga ljubim,
I to inim sve za sebe samog;
Ta i ja se tek nadati mogu!
Zato ne bih? Kad svi izumredu,
Nije l' carstvo ivome na redu?
'Ajd' odlaz'te! bijte se! kolj'te se!
Moj je pos'o, iz prikrajka gledat',
Smejati se muci i muenju;
A ugasne l' oganj od zavisti,
Hitrim dahom potpirit' ga snova,
Dok u njemu svi ne poskapate.
(BELU dolazi.)
Ha, Belue!
Otkud tako? Pak to tako tijo,
Kao da se krade u riznicu,
Da pohara Dragoevo Blago?
BELU: Jest, ovde je riznica nebeska!
U njoj nebo svoje sunce skriva,
Tu u hladu Bosiljka poiva!
BLAKO: Al' to sunce za tebe ne sija!
BELU: AL' e svetlit' u naruju mome!
BLAKO: Nikad, nikad! Jer tebe ne ljubi,
Svojim zrakom sad Ljubiu greje.
BELU: Lae, pseto!
Pak da nebo kae: veruj veruj, lae!
Jer Bosiljka samo mene ljubi.
(Odlazi.)
BLAKO: Namere mi nemilosne, grozne,

Crn podzemnik voljno izvruje.

Il' zar nije?
Da ko onda ljubavnika arkog
Sad u asu oajnikom stvara?
Ko rastura otrov po prsima?
Ko ga pali osvetom krvavom?
Ko e drugi, ve podzemnik crni,
Od koga se i bogovi groze?
Samo ja se sa njime bratimim!
Ljubia se otaastvu nada,
Da na grud'ma najlepe devojke
ivi, umre. Lepo, lepo!
Ja u viknut' crnog pobratima,
Sto putova to spasenju nose,
Korakom e jednim prepreiti.
A Belua?
arku ljubav od Bosiljke eka...
ekaj, ekaj! Pobratim e doi,
Ledom e joj prsi skameniti,
Plam ljubavi u njima uguit'...
ekaj, ekaj!
Ugledae svoje sunce jarko,
Gde za drugim vene i uzdie.
(Odlazi. BELU se vraa od Drtoevog adora.)
BELU: Svet nek pada!
Nevera je, ubica, laljivac!
Na kom sunce, na kom mesec lae,
Na kome se najhue pritvorstvo
Istinitom i pravom ljubavlju
Pokazuje lakovernicima.
Ha, il' nije nikad me ljubila?
Onda lau bogovi i nebo;
Jer otkud bi toliko miline
Na ljubljenom pokazali licu?
Ljubila me j' sada me ne ljubi,
Prezire me, mrzi me strahota!
Hui sam joj od svakoga skota!
Njega ljubi ha, da pono ljubi,
Il' ma kakvo udovite sveta;
Ali njega oh, eno prokleta!
Koga mrzim od kolevke svoje
Sad za njime nevesta mi lepa
Plae, vene, a mene prezire!
Grozno, grozno! Da poludim skoro!
Ha, il' bolje, jer bih besnit' mor'o
Njega ljubi! ekaj, ekaj!
Ba da sunce, nevernico, ljubi,
Zrake bih mu maem potlaio,
Mrtvog bih ga tebi poloio,
Da mu lice ledeno celiva.
Nevernico! Ja te mrzim ne treba mi vie!
Sa lepom se nevesticom grlim,
Sa osvetom, najmilijom keri
Razjarenog neba i bogova.
Nju u posad oboavat' verno,
Da mi sjajna srcem zapoveda;
Da ne klone pri pogledu suza,
Il' pri reci prolivene krvi.
Smejau se, a ti e plakati,
Zaplakae, ako suza ima,
Ali zima mojega osmeha
Suze e ti slediti neverne.

Nevernico!
Evo ujte, bogovi otaca!
Zaklinjem se sa imenom vaim,
Osvetiti ast imena moga,
Na rtvenik osvete krvave
Doneu vam upana Ljubiu!
(Odlazi.)

Sima
Kosm
os
~
redova
n clan
~

Poslao: et Maj 11, 2006 11:25 pm

Naslov:

DRUGI DEO

PRVI POJAV
Pridrui
o: 15
Feb
2006
Poruke:
390
Lokacij
a: SD

Ravnica oko Dunava. BORKO, IVKO i GAVRAN.

BORKO: Lepa zemlja ta veli, Gavrane?
GAVRAN: Divna zemlja, bogata i rodna;
Ali me je ao Bojke stare,
Njenog kama i njenih kreva
Nit' ne hajem za lepotu ovu!
BORKO: Ta pogledaj, od roenja slepe!
Vidi Dunav, gde u peni mutnoj
Nosi soma, tuku i keiku,
A obala divlja svakojaku,
Divokozu, vuka i medveda;
Srna skae od jele do jele
eka samo lovca i tetivu,
Da je bije, da se njome hrani,
A sa koom od divije zveri
Nagost tela srameljivo skriva.
GAVRAN: Lepo, lepo, ali onde mreti,
Gde su nai stari umirali!
BORKO: Man'se, brale, sulude starine!
ivot gledaj, to ti zemlja nova
Oberuke daje i prosiplje.
Mahni vrgom po studenoj reci,
Zahvatie vode i ribice;
Baci kamom u jelaje gusto,
Pogodie srnu il' lisicu.
Kud e lepe na svetu ovome?
Gle, ovde u zemunicu gradit',
Tamo dalje vinograd posadit'.
ivko: Ja do tebe, da ti sused budem,
A u nudi i pobratim pravi.
'Ajd' i ti, Gavrane.
GAVRAN: Ne, sunca mi!
Jer ne lii ni u dlaku Bojci.
Idem tamo u kreve mrane,
Gde se gore u oblake diu,
Da se seam pradedovske Bojke,
Hladnog kama trpatskih vrhova.
BORKO: Ti, Gavrane, k'o da ali, bolan,
to si s nama u tuinstvo po'o?
GAVRAN: I da alim, prealiti neu,
Da se kajem, prekajati neu!

BORKO: A ja, vidi, ovako veselo,

Pevajui domovinu menjam.
Svud je dobro, gde god ribe ima
I debela mesa od divljai.
(Kopa i peva.)
ta e mi stara Bojka,
Matora, seda devojka,
ta e mi njezin kam?
Kad evo nova zemlja
Mirisne grudi iri
Da je okopam.
Brdo mi vinom rodi,
A Dunav ribom plodi,
Streljati srnu znam!
ta e mi stara Bojka,
Matora, seda devojka,
ta e mi njezin kam?
Ta gle samo, kako lako ide,
Od po muke kopati se daje.
Kajae se, ognja mi, Gavrane!
(OTAC GAVRANOV dolazi.)
OTAC GAVRANOV: TO I TI ne kopa,
K'o to vidi da ti braa ine?
Lepa zemlja, sjajnoga mi sunca!
Ve od ove lepe nai nee.
Kopaj!
GAVRAN: Nemoj ovde, preklinjem te, oe!
Vidi tamo gora i planina,
A gora je mojoj dui draga,
Dedovske me svakad sea Bojke.
OTAC GAVRANOV: Ovde hou, i nikuda dalje!
GAVRAN: Nemoj ovde, oe!
OTAC GAVRANOV: Kopaj, hro i huljo lenjiva!
Jer to sada nee dragovoljno,
Sutra u te biem nagoniti.
GAVRAN: Ah, kopau; al' prealit' neu
Milu Bojku, kamenu kolevku,
Koja me je milim povetarcem
U svom krilu odnijala verno!
(Kopa. OTAC BORKOV i MATI BORKOVA dolaze.)
OTAC BORKOV. ta tu radi, Borko?
BORKO: Kopam zemlju, zemunicu gradim!
OTAC BORKOV: A za koga zemunicu ovde?
BORKO: I za mene i za tebe, babo;
Svi emo se slomiti u njojzi.
OTAC BORKOV: u li, sine, ja ba ovde neu,
'Ajd'mo tamo u bregove daljne.
BORKO: Neu dalje nikuda odavde.
OTAC BORKOV. Mora!
BORKO: Neu!
OTAC BORKOV: (otima mu aoC: Mora, mora,
pseto jogunasto!
Pusti aov!
(Bije ga.)
BORKO: Jesam pseto, al' ti si mi otac,
Hui mnogo od svakoga pasa.
(Udara oca.)
GAVRAN: Ne, pobogu, Borko!
Putaj oca, ne bij roditelja,
Bogovi e t' nakazati kletvom!
BORKO: Ne bojim se boga nijednoga!
Nova zemlja, bogovi su novi,
Stari nai ve ovde ne sude!

OTAC BORKOV: ut', prokleto kopile avarsko!

MATI BORKOVA: Mu', grenie, mukom umukao!
(Udara ga.)
BORKO: Ne diraj me!
Jer tako mi sunca i meseca,
U temelju ove zemunice
Stare u ti kosti poslagati.
OTAC BORKOV: Hro jedna, huljo i nesreo,
Sto put' gori od ubreta ova,
Koje rije, na pakost bogova!
Desna ti se, bog d'o, osuila!
Onemio jezikom poganim!
U najgrim mukama izda'n'o,
Prezren, proklet, k'o kue smrdljivo,
to u ambiz orlovima surim
Sa vilama kotrljaju ljudi!
MATI BORKOVA: OH, prokleta zemljo i sudbino,
Kojom danas neastivi vlada!
Gde je bilo to u naoj Bojci,
Da na majku il' na oca svoga
Sin desnicom grozno zamahuje?
(LJUBIA dolazi iz lova, a za njime pratnja nosi
pobijeni lov.)
LJUBIA: ta je ovo?
Kakva vreva i zavada preti
U tuinstvu vama?
MATI BORKOVA (pokazujui na BORKA):
Ova hra,izrod srca moga,
Gadno edo strahovite kletve,
Grozan porod moga preziranja,
U noima neizmernih muka
Kretajui ruitelj sanova
Sad na oca pest pomalja kljastu,
Mene bije, bogova s' ne boji,
I na grud'ma ove zemlje gnjile
Sebi jadnu zemunicu gradi.
LJUBIA: Zemunicu?
A ko ti je kopat' dopustio
Tuu zemlju u stranom tuinstvu?
BORKO: Poglavari.
LJUBIA: Poglavari?
Zar ne znate svoga poglavara?
Ja sam glavar, ja, i niko drugi!
Ja sam upan!
U mojoj je zapovedat' vlasti;
to ja hou, ono biti mora!
Sad odlaz'te pod adore svoje,
A sa zorom koja prva sine,
Doznaete ta vam init' valja.
(Svi se razilaze. LjUBIA sam.)
ta, zar tako brzo
Vernost srpska i poslunost vetri?
Il' zar ovde bogovi otaca
Ne karaju poruenu kletvu?
Poglavari otaastvo novo
Bez Ljubie osnivaju svoga?
A kad bojnim maem na bojitu
Krv proliti, ili okom bistrim
Bojno polje pregledati valja
Ljubia je, to ivot ne tedi,
Ljubia je, koji sred maeva
Maem svojim kroz Avare juri,
Ljubia je, koji sa narodom

Od Karpata do Srbice tamo

Kroz divije varvare prodire!
Ljubia je il' nije Ljubia?
(Drlji haljinu na prsima.)
Oh, svedoci krvavoga doba!
Sjajna eda groznog ratovanja!
Rane moje uspomeno gorka!
Posvedo'te to glavari greni
Sebi taje i narodu mome!
Nemim glasom bogovima ka'te:
Ljubia je!
DRAGO (dolazi): Dobro do'o, mladi gospodaru!
LJUBIA: Bolje na'o... bruku i neverstvo!
DRAGO: ta, zar prekor za nae staranje?
LJUBIA: Hvala lepo na mukom staranju!
Naoste nam otaastvo novo,
Kao kad bi jadnoj siroadi
U tuinstvu hteli majke nai!
Mauha je, kad rodila nije,
A tuinstvo ostaje tuinstvo,
Nit' e ikad na grudima mekim
Voljno nijat' sinove Karpata.
DRAGO: Oh, Ljubia!
Gledaj reku, dubravu i polje,
Kako s' smee na Srbina tvoga,
Grudi ire i strancu i svome,
Jer je pusta, samo'rana, lepa!
Sama sebe svakome poklanja,
Koji doe, tom je majka prava!
LJUBIA: Lepa majka, koja svakog ljubi,
Tek ne svoga sina i jedinca!
DRAGO: Oh, Ljubia!
LJUBIA: E, taki su i srpski glavari!
Izgubie sebe u tuinstvu,
Sami sebe tuincima nude,
Da im stranstvo mila majka bude!
DRAGO: Oh, Ljubia, seaj se bogova,
I seaj se slavnih pradedova,
Koji svakad prezirahu sebe,
Tek da narod usree junaan.
LJUBIA: I ja sam se o srei brinuo,
Krv prolev'o, da sreni budemo.
Il' zar ne bi srea bila ovo,
Slavno umret' u dedovskoj Bojci,
Nai brata, nai bratueda,
Otac sina, a sin oca svoga,
A ljubavnik ljubaznicu divnu?
Al' ledeno srce poglavara
Drugu sreu na silu namee!
DRAGO: Ti nas kori. A ne vidi jote
Da je narod ogolio bedan,
Da skapava po predeli pusti,
Slede' stope stareine svoga?
Ti nas vodi; a ko tebe vodi?
Da li razum, ili srce samo,
Oarano sa pogledom jednim?
Ne mogu te opomenut' vie,
Da na staru zaboravi Bojku,
Jer je i ja zaboravit' neu;
Ali ljubav nata ljubav hranit',
Kad ve Lala drugog oboava?
LJUBIA: ut', Dragoe! Ne diraj svetinju!
Mene Lala mene sunce ljubi!

DRAGO: E, pak ta e? Zar da se vraamo,

Na porugu sebi i svojima?
Ti nas pozva iz dedovske Bojke
I dovede do u Tesaliju,
Sagradismo sela i gradove,
Zasadismo sade vinograde,
Ali tebi miris od cvetia,
Svei vazduh otaastva nova,
Bledom tugom preko ela pree,
Te otatvo ostavismo lepo,
Da se s tobom ropstvu povraamo!
Sad naosmo jo i lepe zemlje,
Divne gore, reke i dubrave,
Pak sad opet zar da narod kree?
Ne, Ljubia, mrtvih ti dedova!
LJUBIA: Moram, moram!
Smrt je grozna u tuinstvu mrskom,
ivot mrzak, asovi prokleti
Moram ii! oh, Dragoe, moram!
DRAGO: Mora ii, a narod prezreti?
Ta prezren je, Ljubio, i tako,
Ostavljen je u ljubavi svojoj,
Jer ga ti ne ljubi!
LJUBIA: Jaoh, srce, veita morijo!
Ljubim Lalu ljubav neizmerna!
Oboavam zemlju pradedovsku!
I danas mi pred oima stoji,
Uzviena kamenim gorama,
Otkle hitra divokoza oi
Kroz oblake i gromove hune,
Prezirui lovca i tetivu,
U kamene ponore obara.
Ali narod oh, narode mili,
Krv otaca u ilama mojim
Smrzla bi se, i kap svaka,
to mi danas po grudima juri,
Otrovom bi ile iskidala,
Prokletstvom bi ivot otrovala,
Da u asu moga oajanja
Tu svetinju nogama pogazim!
Poznaje me, vojvoda Dragoe;
Video si rane mi krvave,
to avarska koplja i maevi
U danima borbe strahovite
Po grudima tvrdim urezae;
Video si, slu'o si, znao si,
Pak i opet moja tuga gorka
ini ti se da neverstvo nosi!
DRAGO: Ne, ognja mi,
Na kom rtve nebu prinosimo!
Znam da ljubi Srpstvo i Srbina,
O tome se posumnjao nesam;
Al' ga tamo tvoja ljubav vodi,
Gde ga sramni jaram iekuje!
LJUBIA: A zar ovo nije ropstvo crno,
to nam esar s lepim obeanjem,
Glatkim re'ma svojih poslanika,
Zanaveki spravlja?
DRAGO: Tek ni nalik na ono avarsko.
LJUBIA: AH, moj boe! Kad pomislim samo
Na budunost vekova preteih,
Na plemena, kavgom razdvojena,
Na dve pole srca raskinuta!

Mi smo ovde, oni kod Avara

Nikada se sastati neemo,
A nestati ujedanput moda!
DRAGO: Pak ta emo u takom teretu?
U glavara plam mrzosti bukti,
Protiv tebe zavidljivo viu,
Narod gladan, izmuen krvavo
De, kai mi, ta initi znamo?
Da idemo daleko je Bojka,
A u Bojci ledeno ognjite,
I besnilo bratsko i avarsko
Iekuje narod malaksali.
LJUBIA: Poglavari na Ljubiu mrze?
To e rei: mrak na sunce mrzi,
Mali vorak silnog orla mrzi,
tene hudo gorskog lava mrzi!
Poglavari na Ljubiu mrze?
Neka mrze!
A Ljubia prezirati znade!
Samo narod oh, narode mili!
Tebe ljubim, tebe oboavam!
Idi, sedi vojvoda Dragoe!
Zovi narod; kai, da ga ljubim!
Na poslednji sobet ga pozivam.
I glavare zovi;
Pak to narod sam za sebe rei,
Ono neka bude! Idi! Idi!
DRAGO: Idem, idem!
A bogovi silni i jedini
Da umudre narod i glavare!

DRUGI POJAV
BOSILJKA i PERUNIKA pod adorom.
BOSILJKA: Vide li ga, kad iz lova doe?
Ono elo, ono lice belo,
A po njemu rumen umiljata,
Kao zraak sunca rumenoga,
to zatrepti po belome listku
Ranom zorom nenoga liljana!
PERUNIKA (U sebi.): Al' je vihar dunuo nenadan,
Jetkim dahom razorio cvetak,
Te sad tui, vene i umire!
BOSILJKA: P' onda osmeh na mednim usnama,
Kad zaigra najveom milinom
ini ti se da se dua cela,
Duh bogovski onde razigrao,
Te kazuje neuvene tajne
Od ljubavi, od plamena iva,
to on krotak s osmehom prikriva.
PERUNIKA (U sebi.): Al' je osmeh tunoga zlamenja,
K'o veerom kad poslednji zraak
Po sutonju zadrke i umre!
BOSILJKA: Lep je, lep je ah, moj mili babo!
Ta zato me njemu ne dariva
Za ljubavcu il' ropkinju vernu?
PERUNIKA (Glasno.): A zar Belu nije junak dobar?)
Lep, uzorit, kao soko sivi,
U kom nada, u kom ljubav ivi!

BOSILJKA: Ah, Belue!

PERUNIKA: Jest, tako je! Sueno je tebi
Da Beluu verna bude ljuba,
To ti otac, to bogovi ele!
BOSILJKA: Sueno je, da ga pogled jedan
Za vekove istrgne iz grudi;
Sueno je, da Ljubiu vidim,
Pak da sebe i da oca svoga
Jednim asom zaboravim tuna!
Sueno je, da ljubei umrem
Sueno je
PERUNIKA: OH, sudbine crne!
BOSILJKA: S Beluem sam najmilije dane,
Po stenama otaastva stara,
Igrajui provodila mlada;
Il' u polju na zelenoj travi
Brala cvee, oplela venie,
Da Belua okitim sa cveem;
Il' ljubei one oi crne,
Gledala sam u smeee lice,
Na kom svaka crta kazivae
Rajske slasti, nebesku milinu,
to u dui uivae srean.
Ali onda nije srce znalo
Oseati plamen u prsima,
Kojim ljubav saie devojku;
Jedno bee uspavanoj dui,
Ljubit' njega, il' goluba bela,
Koji pitom, gukajui mio,
S vite grane meni doletae.
Al' on me je plameno ljubio.
Zavidljivo gled'o je goluba,
Kad me pitom sa kljuniem svojim
Po belome milovae vratu.
Al' sve proe, kao sanak jedan,
Ne ljubim ga, ne ljubim ga vie,
Dua, srce sve je kod Ljubie!
PERUNIKA: Zaboravi zabranjenu ljubav.
Nata ljubit', kad Ljubia davno
Drugu ljubi, sreniju od tebe?
Ta za nju je itav narod kren'o
Da se vraa pradedovskoj Bojci;
Ta za nju bi krunu pradedovsku
S dine glave u prah oborio,
Kao to je za poljubac jedan
Svaku radost iz srca iup'o.
Zar ne vide ono elo bledo,
A na njemu onu alost crnu,
to se veno u bistrini oka
Tuan oblik alosno ogleda?
To je ljubav silna, bezgranina.
BosiljkA: Pak ta u, ta u srcu?
Zaboravit' ne mogu ga vee,
A ljubavi oda nj se ne nadam.
Drugu ljubi, sreniju od mene,
Za njom tui, vene, plae nemo,
Pak oboje tako umiremo!
PERUNIKA: uti, uti, eno ga gde ide!
(LJUBIA prolazi ispred adora.)
JUBIA: AH, OVO je otaastvo novo!
Puno cvea i puno mirisa,
Zelenila, kao mladost moja,
A pak pusto, kao tuga gorka,

to mi srce u grudnjma mori.

Vi' onamo gore i planine
Slika Bojke, zemlje pradedovske;
Ovde ravno, reka i dubrava,
Da se oko nagledat' ne moe
Te divote, toga zelenila.
Ali mrzim svu lepotu ovu,
Mrska mi je, crna mi je sjajna,
Miris cvea k'o da hladno elo
Najmilijeg mrtvaca oblee,
Poj slavuja tako tuno huji,
Kao da mi najsjajnije nade
Tunom pesmom u grobnicu prate.
BOSILJKA: u li tugu, kako je umilna,
Kao pesma tunoga slavuja
Peruniko, sluaj!
LJUBIA: Jeste, jeste, to je mrtvac mili
alosne ga pesme sahranjuju!
To je nada umorene due,
To je ljubav, koju videt' neu,
To je Lala, u pesmu se stvara,
Pak me pesmom tuno razgovara!
BOSILJKA: Sluaj, sluaj!
LJUBIA (Peva.):
Oh, Bojko, sveta zemljo
Tunog naroda,
Plaua mila majko
Planog poroda!
Ti si mi nebo plavo,
Ti si mi due raj,
Na tome nebu trepti
Najlepe zvezde sjaj.
Oh, Bojko, nebo moje!
Oh, Bojko, raju moj!
Onde je moja Lala,
Onde je ivot moj!
Pa gde su sinci tvoji,
Gde ti je s grudi cvet?
Po belom svetu blude,
Pak im je mrzak svet!
Hou li je videt' u ivotu?
Grenik pita s puine zemaljske,
Hoe l' videt' presto svevinjega,
Na kom gospod vasione cele
U bogovskoj tiini poiva.
I ljubavnik drktajui pita,
Hoe li se zagrliti s suncem;
A sunce ga sa visine dalje
Vrelim zrakom ponosno ismeva:
Nikad! nikad!
Oh, narode!
Tvoja zima moje leto krade,
Tvoja tuga cele moje nade
Oh, narode!
Tebi dua svoje sunce daje,
Tebi ivot, tebi ljubav svoju
Sve ti daje,
Van jedine gorke uzdisaje!
(Odlazi.)
PERUNIKA: Lep je, lep je
Teko onoj, koja njega ljubi!
BOSILJKA: Teko meni, teko srcu mome,
Bez ljubavi zaljubljenoj 'vako!

Pak ni pogled jedan pogled samo

Da je posl'o iz oiju crnih!
Jednu recu sa medenih usta!
Oh, al' nita, osim tuge gorke,
Koja mu se po licu ogleda
Nita, nita samo uzdah jedan,
Mislim da sam drktajui ula,
Pak sam i ja gorko uzdahnula.
PERUNIKA: Teko tebi!
BOSILJKA: Oh, umreu, umreu, duo!
Nestae me u golemoj reci,
U koju je srce zaplivalo,
Bez obale, bez ljubavi arke.
PERUNIKA: Utei se, ako ljubav ima
Bez ljubavi uteenja mila.
A sad zbogom; ja u opet doi.
BOSILJKA: Zbogom!
Doi skoro, da ti ream jade,
to mi grudi celom svetu taje,
Moju tugu, moje uzdisaje
Sve da uje, doi!

TREI POJAV
DRAGO i BOSILJKA pod adorom.
DRAGO (Miluje BOSILJKU po obrazu):
Kako ti je, moje edo drago,
U mirisu cvea svakojaka,
Na grudima otaastva nova?
BOSILJKA: Dobro, babo.
DRAGO: Poljubi me, moja jedinice.
BOSILJKA (Ljubia.): Ah, moj mili babo!
DRAGO: to si tuna, moje milo dete?
Ve od nekog vremena se vide
Znaci tuge na belom ti licu.
ta e tuga u srdacu tvome?
BOSILJKA: Nesam tuna, ini ti se, babo!
DRAGO: Al' to pitam!
Svakad sama, edo samo'rano!
Ve trei put otaastvo menja.
Majke nema, da te blagim re'ma,
Il' sa svojim mekim zagrljajem
Razveseli il' utei mladu.
BOSILJKA: Vesela sam, oe,
A osama meni nije teka.
DRAGO: Al' je teko bez roene majke.
BOSILJKA: Tvoje srce za dva srca ljubi,
Ti si, babo, i otac i majka!
DRAGO: Nikada te ostavio ne bih
Usamljenu, u osami, dete;
Al' me narod na posao zove.
Nova zemlja, poslovi su novi.
Ali nita; jote danak koji,
Pak te vie ostaviti neu.
Tek ako me, moje edo drago,
Ti s Beluem kako ne zameni...
Belua te prosi.

BOSILJKA: Nikada se udavati neu!

Kod tebe u izda'nuti, babo,
Na grudima ljubavi najvee!
DRAGO: To od tebe ne zahteva babo,
Njega ljubi, to mi srce udi,
Sa Beluem, duo, najsrenija budi.
BOSILJKA: Ah, moj babo!
DRAGO: (Ljubi je u elo): Ostaj zbogom, moje milo
dete!
Ii moram, tebe ostaviti,
Jer Ljubia na sabor pozivlje.
(BOSILJKA ljubi u ruku, DRAGO odlazi.)
BOSILJKA: Ode srea moja!
Ona zvezda, to je u ivotu
Na sumornom nadanja mi nebu
Zatreptala, sa trenutom jednim
Izgubi se, nestade i ode!
Ah, moj mili babo!
Da zna tugu, koja srce mori,
Da zna ljubav, koja duu gori,
Moda bi se smilovao, babo.
Ali ne zna; to je tajna sveta,
Koju uvam u grudima tunim,
Tek katkada u mislima svojim,
Uzdiui, ponoi se javljam;
Ona znade, ona tugu uje,
Pak i ona sa mnom jadikuje.
Zbogom, sreo, mlada urisnico!
Nikada mu iskazati ne smem,
to mi srce u grud'ma osea.
Oh, da imam moje mile majke,
Kazala bih moju alost crnu,
Tugu gorku, a ljubav najveu;
Ali ocu? nikad, nikad neu!
(Plae. Odlazi.)

ETVRTI POJAV
Pod Beluevim adorom. BELU sam, posle dolaze
BLAKO, GOLUB i PAUN.
BELU: Njega narod ljubi,
Vie njega, nego otaastvo,
Koje ga je negom svakojakom
Od kolevke podiglo do koplja.
Sedi starci ostavie Bojku,
Braa brau, muevi neveste,
Da sa njime u tuinstvo pou,
Kao zvezde to drktaju' ure
Da se negde u ponoi mranoj
Ne izgube od bleda meseca.
Kada poe: Eno ga gde ide!
Slepo jure njegovim stopama.
Babe uje, kada decu ljube:
Bie junak, k'o Ljubia to je!
Il': Gle oi isto Ljubiine,
Stas je taki, hod i pogled svaki!
Ba i sunce da oblikom menja,
elilo bi u ognjenim grud'ma,
Da se stvori licem u Ljubiu.

Pak i Drago, glavar od starine,

Sedu glavu duboko obara,
I nikad se protivio nije
Strogoj volji svoga gospodara.
Pak sve zato? Zbog dedovske slave
I junatva nekad na megdanu,
to desnicom uini krvavom,
eljan drelo nenasite krvi
Leevima mrtvim nasititi,
Svog junatva slavu uzvisiti.
Ali nee, vere mi otaca!
Pae, pae, kao trunak mali,
to u oblak oinut vihorom
Pada posle strmoglavce dole,
Trae' groba u ponoru mranom.
Pae, pae!
A ja u se podii iz praha,
Na kom puze', dedovi mi lenji
Stoletija duga preivee.
Ha, il' neu?
Moda nikad postii ne mogu,
O emu je dua u bunilu,
Sanjajui bogovske sanove,
Grlila se sa prestolom zlatnim,
Gledajui sa visine svoje
U praini smrvljenog JBubiu.
(BLAKO, PAUN i GOLUB dolaze.)
ta je novo, moje vojevode?
Jer to ete skorim postanuti,
Ako bog da i desna junaka,
Te Ljubiu sa prestola zbacim,
A sam sednem na stolicu zlatnu.
ta je novo? Je li po nas dobro?
BLAKO (Za sebe.): Sve je dobro, svakome i za sve;
Samo tvome umlju oskudeva
Zrak svetlosti, il' iskra pameti!
(Glasno.)
Ljubia je iz lova doao
To je novo.
BELU: Zar to samo?
BLAKO: To je dosta!
Jer ga narod svugde pozdravljao,
K'o podzemnik, kad posle godina
eljnim okom u zoru pogledi.
GOLUB: Oh, Belue! Pak da vidi ljubav,
Sa kojom ga plemenske starie
Pozdravljahu u sredini svojoj!
PAUN: GGonda gordost,
Sa kojom je poglavare sret'o
Kao da je sin bogova silnih.
BLAKO: I jo da si iz prikrajka gled'o,
Gde Bosiljka svoje suze roni,
I kroz rosu bisernih kapljica
Svoga srca sunce oboava
E, to da si video pao bi,
Pak da nesi Belua koji si,
U mukoj bi presvisnuo zlobi!
BELU (Maa se sablje.): uti, kaem!
Ne pominji to sam sebi tajim,
Teret srca, a kletvu ivota!
GOLUB: Pa kada je u povratku svome
Kopajue video seljake,
Gde u novom otaastvu sebi

Zemunice diu i ognjita

BELU: Pak ta ree? Kako mu je bilo?
BLAKO: Seljake je povratio doma,
udei se namerama drskim,
Da bez njega biramo kuita.
Vikao je: Ja sam glavar, ujte,
I van mene nema gospodara!
A Dragou, posle karbe mnoge,
Zapovest je svoje volje dao,
Da se sabor jo ovoga asa
Pod adorom njegovim sakupi.
BELU: Dakle sabor?
To li edo razmaeno trai,
Da sa suzam' pred skuptinu stupi,
Nariui, k'o ena mekuna:
Srce boli, a grudi me tite!
Ili: Moja dua plae pri pogledu
Ove strane i pustone zemlje!
Ali nee! I ja imam rei!
Imam sablju i desnicu jaku,
Pa gde ne mo' re prodreti silna,
Tu e sablja pobedu odrat'!
BLAKO: Sad sa silom treba pregnut' celom,
Da sokolu salomimo krila.
Posle j' lako puzeega tia
Sa ubojnom oboriti strelom.
BELU: Napred, napred!
Ako i sad hrabro ne prodremo,
Samovoljstvo sa porugom groznom
Smejae se unuetu naem.
PAUN: Hajd' na pos'o, jer su asi skupi.
Eno vee stareine sede
Sa svih strana na skuptinu hite.
BLAKO: Hajd'mo tamo!
BELU: Samo srca umekat' nemojte,
Ve nameri ostanimo verni,
Da u krilu otadbine nove
Il' padnemo, ili ostanemo.
Za sada toliko;
A posle u otvoriti srce,
Koje mrzost golema potresa.
Hajd'mo!
(Svi odlaze.)

Sima
Kosm
os
~
redova
n clan
~

Poslao: et Maj 11, 2006 11:28 pm

Naslov:

TREI DEO

PRVI POJAV
Pridrui
o: 15
Feb
2006
Poruke:
390
Lokacij
a: SD

Pod Ljubiinim adorom narodna skuptina. U

zaelju sedi LJUBIA, do njega sa desna DRAGO, a sa leva
BELU; svugde unaokolo sede poglavari i stareine.
GOLUB, PAUN, BLAKO, i VUK.
LJUBIA: (Die se.): Krv mi sama kipi

Od uvreda jote neuvenih!

Da je otrov srce pokapao,
Il' vrh maa dodirnuo ivac,
Gde se ivot sa smru celiva,
Ne bi dua bolom uzdahnula,
Kao to je pri neverstvu mrskom,
ta glavari danas uinie.
Pradedovi mojih pradedova
Vas vodie kroz vekove duge,
Za vas svoju krvcu prolevahu;
A nagrada?
Preziranje, mrzost i neverstvo!
Gde je vera, kojom se zakleste
Sa unukom njinim poginuti,
U ivotu svaku bedu snosit',
A u bedi viteko muenje
Mukim srcem hladno prezirati?
Ili vas je ova zemlja tua
Sa osmejkom zelenila svoga
Opinila i umlje zanela,
Te ve srpsku elju pogaziste:
Nikad vie ne videti Bojke,
Ne politi pokajnim suzama
Crno groblje svetih pradedova!
BELU: elili smo, u elji goresmo,
Da u svetoj Bojci ostanemo;
Pa ko nas je poveo iz Bojke?
Reci, ko je?
LJUBIA: Ne Ljubia! Nije, nije, nije!
Rat krvavi, zloba strahovita,
Razdor crni, greno otimanje
Grabeljiva brata Vladimira.
BELU. I sam kae,
Pak zar danas da ustupi ono,
to je s maem jue zadobio?
DRAGO: Ne, Ljubia! Mrzak e mu biti,
Dok god duom otrovanom die.
LJUBIA: Crnu mrzost iz gnjevnih prsiju
Vreme upa;
A na mesto jarosti krvnike
Bratska ljubav umiljato stupa.
BELU: ALI bratsku mrzost i osvetu
Jo vremena utiala nesu.
LJUBIA: uj, Belue!
Nije mrzost to krvavim maem
Brata moga na osvetu nuka.
Nije mrzost; ve gramzenje hudo
Za prestolom mojih pradedova.
A kad eli eno mu prestola!
eli l' krune eno krune sjajne!
Nit' ne traim, samo Bojku milu,
Jedno pare zemlje pradedovske,
Gde u kosti izmuene teko,
Kada asak doe umiranja,
Do kostiju mojih pradedova
Poloiti.
To mi srce od bogova prosi;
Jer mi dua u grudima plae,
Gledajui suze ovolike,
to j' u stranstvu pokapao mrskom
Tuan Srbin za zemljom otaca.
NAROD: MI u Bojku hoemo! U Bojku!
BELU: Zar smo take kukavice, jadni?

to radismo jue na saboru,

To za kapku pritvorljivih suza
Da gazimo i da poreemo?
BLAKO: To ne moe biti, poglavari,
Ja bez muke, il' borbe krvave!
BELU: I sam znade, a narod se sea
Krvavoga doba i ratova,
Gde krv bratska gore i dubrave
U dedovskoj polevae Bojci.
I sam znade da nas tamo ropstvo,
Mrzost crna i osveta eka.
Pak zar danas poeliti moe,
Da se opet ropstvu povraamo?
Da krv bratsku s razjarenim srcem
U dedovskoj prolivamo Bojci?
LJUBIA: Pet godina alosni vekovi!
Otkako se evo potucamo,
K'o mauhom siroad prognana.
Pet godina traimo kuita,
Ali Bojke nigde nali nesmo,
A nekmoli brata u tuinstvu,
Koji bi nam srca razigrao
Razgovorom jezika maternjeg.
Pet godina ne videsmo svoga,
Niti brata, niti bratueda,
Ni poljane lepe i cvetnave,
Ni lugova, kao to je Bojka
Na grudima svojim negovala,
Ni sumornih vrhova karpatskih,
Koji suncem letnjim obasjani
Na kamenu ela orijakog
Sneg ledene pokazuju zime.
Za pet leta svugde strani besmo,
Svud nas tuin varvarima zvae.
Pak zar jote eliti moemo,
Da vekove duge u tuinstvu
K'o varvari provodimo mrski?
JEDAN STARAC: Ne nikako! Mi doma hoemo!
NAROD: Doma! doma! Mi natrag hoemo!
BELU: Ta pogledaj okolinu, rode!
Vidi reku, goru i dubravu,
A osea miris od cvetia,
to s istoka mili povetarac
Na laganom donosi ti krilu!
A pomisli ta te eka tamo,
U avarstvu, u alosnoj Bojci
Ropstvo crno osveta krvava.
LJUBIA: Ja rtvujem sebe osvetniku,
Mojom krvi vau da iskupim;
edan li je neka je prolije!
'Ajd'mo samo!
NAROD: Doma! doma! 'Ajd'mo! 'ajd'mo!
DRAGO: To nek danas stareine mudre
Jednim glasom, jednom voljom ree.
A svak znade da nas ovde slava
I budunost lepa oekuje.
BLAKO: Nevera je narodu i nebu,
Koji ovde s nama ostat' nee!
VUK (Trzajui sablju.): Kukavica svaki i izdajnik,
Koji zemlju svojih roditelja,
Ostavljaju' prezire i grdi!
BELU (Trza sablju.): Evo sablje, a edna je krvi!
Udri, trzaj! Ti e pasti prvi!

( uje se zveket sabalja.)

NAROD: Dole s njima, to u Bojku nee!
Dole, dole!
LJUBIA (U sebi.): Ne, krv bratska ne sme kanut' vie!
Svaka kap je jedna crna kletva,
to mi ivot omrazan igoe.
NAROD: Dole, dole s njima!
LJUBIA (Glasno.): Stoj, narode!
A ti, Vue, sablju u nonice!
I pre nego krv potee srpska,
Najvee u rtve uiniti.
Evo ja se rtvujem narodu;
ivot dajem, dajem ljubav svoju,
Tebi zemlju pradedovsku dajem,
Da te recom jedinom usreim:
Tu da ostanemo!
NAROD (Radosno.): Tu da ostanemo, kad Ljubia hoe!
DRAGO (Radosno): Lepe zemlje nai ne moemo,
Nit' na svetu nigde lepe ima
Ve da ostanemo!
NAROD: Da ostanemo, da ostanemo!
Jer Ljubia hoe!
LJUBIA: Jest, ja hou! da vam srea sine!
Oh, narode ti e srean biti,
Al' ja nigda.
Id'te zov'te rimska poslanika,
Da ujemo poruku njegovu,
Krepku elju cara njegovoga.
(Nekoliko od poglavara odlaze.)
LJUBIA (U sebi.): ivot, bie, krv i slavu svoju
Sve za narod rtvov'o bih rado;
Ali ljubav oh, ljubavi vena!
Negovana na grudima mojim,
Odgojena mojom venom tugom,
Uljuljkana uzdasima mojim
Oh, ljubavi!
Veeg blaga nemam, vee tuge nemam,
Tebe dajem svo spasenje dajem,
Vee rtve nikad ne poznajem!
(Poslanik dolazi.)
POSLANIK (Klanjajui se.): Caru rimskom, mudrom
Irakliju,
Milo j' vrlo i srcem je ves'o,
to u svojoj mirnoj carevini
Poglavara srpskoga naroda
Pozdraviti k'o upana moe.
LJUBIA: ta j' poruka cara estitoga?
POSLANIK ( Klanjajui se.): Car vam daje rukom milostivom,
to iskaste i moliste oda nj'
Gore, reke, dubrave i polja,
Od Dunava do Timoka hladna
Sve je vae, kuda pogledate.
Samo caru kada nuda doe,
Pet stotina najboljih sinova,
Da na bojno polje opravite.
To je elja, volja i uglavlje,
Pod kojim se staniti moete!
LJUBIA: Hvala caru, i pozdravlje nosi,
Da e narod uza nj vojevati,Sve dok traje krvi i miica.
DRAGO: Svi ljubimo u skut i u ruku,
I zakletvom kunemo se svetom,

Za nj i presto njegov poginuti!

POSLANIK: Va e pozdrav cara obradovat'.
Sad zbogom!
(Klanja se i odlazi.)
LJUBIA (U sebi.): Sve s osmejkom i poklonom smernim;
A u srcu jetke smije skriva!
Poznajem te, avolski porode!
Znam ta misli, ta krije i hoe;
Al' prevarit' ne moe me nigda,
Nit' rtvenik nesitosti tvoje
Sa narodom srpskim podmiriti,
Dok ja ivim, ne!
( Glasno.)
Sad rastur'te kroz narod glasnike,
Da zidaju kue i oltare,
I slobodno u daljne bregove
Gone stado, svilorune ovce!
(Svi se razilaze. LJUBIA sam.)
Stanite se, na'te sebi mira!
Nova zemlja na grudima svojim
Za vas krije radost i tiinu,
A za mene samo jedan cvetak:
Gorke tuge i kajanja nema,
Njim da kitim moje tune grudi,
Da miriim, da gorko uzdiem,
Za nadeom sahranjenom veno!
Nikad, nikad videti je neu
Moje nebo, moje sunce jarko!
Nikad, nikad za ivota vie!
Nit' poloit izmuene kosti
Do kostiju mojih pradedova!
Tua zemlja isturie stranca,
A vetar e na pomnome krilu
Rasturiti smrvljenu prainu,
Nosit' moda po predeli daljni
U Karpate il' u Bojku milu
Ali zemlja vitekih otaca
Izdajnika prihvatiti nee!
Nju da vidim oh, nikada! nigde!
Dan ne nosi na sjajnome krilu
Oblik dragi najlepe devojke,
Svetlost sunca no ne nosi mrana!
Samo potok usirene krvi
Moje brae i mojih otaca
Sjajan oblik pokazati moe
Grozno, grozno!
Sudbina je nenasita rtvi:
Narod hoe, ili ljubav moju
Eno ljubav!
Oh, dadoh joj srce iz nedara,
Dadoh Bojku! Je li dosta, sudbo?
Vee rtve dua ne poznaje!
(PROROK laganim korakom stupa u ador.)
Evo tice, zlokobnice teke,
to ivota oveijeg tajne
Nade, elje i budunost skoru
U grudima svevideim krije!
O proroe!
Tako, mislim, da te negde zovu;
Al' ja neu ja u: zlokobnie!
Otkud tako? Il' zar ima tajne
alosnije i crnje od onih,

to si pree u mranim gorama

Ove strane i proklete zemlje
Sa zloslutnim otkrivao glasom?
Reci, ta je? Verujem ti tvrdo,
Jer dobra mi nikad don'o nesi,
A zlu svakom od sada se nadam;
Samo reci!
PROROK: Crna zemlja u utrobi svojoj
Tajne krije nikad neuvene,
I nikad ih niko doznat' nee,
Dok sam sobom pod zemlju ne rine,
Ispituju' otvorenim okom,
to bi dua rada bila znati.
Kai, ta e, upitaj me za sve;
A ja u ti odgovora dati.
LJUBIA: Zna li rei to o Vladimiru?
Kaje li se za grehove svoje,
to uini desnicom krvavom?
PROROK: Ne kaje se!
No osvetom sve to veom plamti,
Kao zvere se ranjenim grud'ma,
rtvu trai, sebe ne alei,
Tek da vidi krv dumansku gnjevan
Bratimi se s Avarima besnim.
Vojsku kupi, ete krvolone,
Da na tvoje granice udari,
Da te smrvi, il' Srpstvo istrebi.
LJUBIA: OH, krvnika, crnog osvetnika,
Kome vreme, kao kamu sinjem,
Grudi ledi, a u grud'ma srce
Sve to veim plamom raspiruje!
Zar ne ive bogovi otaca,
Da sa gromom strahovite kletve
Satru porod bratoprognanika?
PROROK: ive! ive!
Praunuk e pod kletvom bogovskom
Propitati u proleu jada!
ta jo hoe? Upitaj me, ue!
Jer odlazit' moram.
LJUBIA: A da l' znade oseanje grudi,
Tajnu ljubav, alost, ili tugu,
to devojka sama sebi skriva?
Da l' je ikad krvnik roda svoga
arku ljubav uivao Lale?
PROROK: Nikad!
LJUBIA: OH, znao sam!
Gde se liljan grli sa stenom,
Belo janje s mrkim gorskim vukom!
Oh, znao sam! A da l' mene ljubi?
PROROK: Ne ljubi te vie!
LJUBIA: ta, ne ljubi? Crni klevetnie!
to jezikom potvaranja grdna
Sunce bedi da ne sija vie,
I ravna ga tvojemu obrazu,
Na kome se sramei i stida
Sjajna rumen ogledala nije,
No sve laa, neverstvo, izdaja!
Ka', bednie, ljubi li me jote?
PROROK (Hladno.): Ne ljubi te!
A zar mogu mrtve grudi ljubit?
Ledno srce moe l' oseati
arku ljubav, koja oarava?
Lale nema! Umrla je vee

Smrvljen cvetak ljubavi najvee!

(Odlazi.)
LJUBIA. Lae, lae jote Lala ivi!
Ta kako bi boginja umrla,
Il' treptanje nestanulo zvezda,
Ili sunce palo i uvelo,
A da plavo nebo ne pocrni,
Ne pokae na alosnim grud'ma,
Da je svetlost sveta nestanula?
ivi Lala! Al' jase ne nadam!
Nikad, nikad, zagrlit' je neu!
(VUK dolazi.)
VUK: Jedan ovek iz zemlje daleke
Hitno trai upana Ljubiu,
I na putu pripoveda udo:
Da Avari s bratom Vladimirom
Sa krvavim maem i desnicom
Napred jure, palei, robei;
Zahumlje su porobili vee,
I sad urno srcem krvolonim
Na Dunav su hladan nagrnuli.
Tebe trae nenasiti vuci,
Tvojom krvcom eu da ugase!
LJUBIA: Gde je ovek? Neka amo doe!
(VUK odlazi i dovodi begunca.)
Otkuda si? Kakve nosi glase?
Kazuj bre!
BEGUNAC: Zahumlje je otadbina krna,
Nova zemlja, ali meni draga.
No sad vie otadbine nemam,
Nikog svoga, do bogova silnih,
Koji e nas jednom osvetiti.
Jer Avari zemlju opustie,
Porobie, ognjem popalie,
A to ivo osta u ivotu,
Za hladan je prikovano lanac,
I u Bojku odvedeno staru,
Avarima da robuje crnim.
LJUBIA: Kazuj bre, jer mi srce kipi,
Gde su sada, vraaju l' se vee,
Il' sve dalje satirui jure?
BEGUNAC. Pjani vuci oveijom krvlju
Ne seaju s' domovine svoje,
No sve dalje maem krvolonim
Od granice na granicu lete.
Sad daleko ve ne mogu biti.
No ako si vitez, kao to su
Tvoji sedi pradedovi bili,
Napred s maem, doekaj krvnike,
I osveti grdne osvetnike!
JBUBIA: A je l' s njima i Vladimir mrski?
BEGUNAC: Jeste, jeste! Oh, da s njima nije!
On je krvnik, on ih napred vodi,
Da osveti krvavoj ugodi!
LJUBIA: IDI, Vue, Dragoa mi zovi,
A kroz narod trubom ratobornom
Hitro proi, kori, opomeni,
Da se Srbin na orue die!
(VUK odlazi.)
A ti, brate iz zemlje daleke,
Glaj, odmori umorenu snagu.
A ako si rad svetiti mrtve,
Doba ide, gde e s maem ljutim

Osvetiti brau i rodbinu.

BEGUNAC: OH, hvala ti na utehi lepoj!
A bogovi nek ti snagu dadu,
Da neveru smrvi i pobedi!
(Odlazi.)
LJUBIA: Ha, pakosti, zlobo i nevero!
I van svoga praga se pomalja!
Je l' to bratstvo? Oh, nebrate hudi!
to me svetom kao zvere goni,
eljan ruke orudije pakla
O bratinskoj omastiti krvi!
Ali nee, sunca mi i vere,
Koju su mi dedi verovali!
Pae, pae, sam u svojoj zlobi,
Izmuene poloie kosti
U grobnicu zlobe i pakosti!
DRAGO (Dolazi.): ta e zvuci trube ratoborne?
ta li hitno pozivanje tvoje?
Je l' opasnost, to narodu preti?
Ili e mu radosti doneti?
LJUBIA: S Avarima Vladimir se mrski
Podigao s ognjem i sa maem.
Zahumlje su vee porobili,
Te sad maem nepobeenime
Na granice novog nam kuita
Istrebljenjem celoj zemlji prete.
No na noge! asa ne poasi!
Danju, nou pod orujem da si!
Dvoje emo, ja i ti, Dragoe,
Hrabrom micom Srpstvo predvoditi,
Il' poginut' ili pobediti!
DRAGO: Il' poginut' ili pobediti!
(Odlazi.)
LJUBIA: Zemljo nova nemila, nedraga!
Sada e mi postati draija.
Mrkom u te krvcom okupati,
Da na tebi crven rubin sija,
Kao rosa na rumenoj zori,
Kad kroz svitak sa plamenom gori.
(Napolju se uje glas od rube.)
To je truba! Ha, kako se ori!
Porodilja sad u nesvest pada,
A edo joj u naruju vriti,
Strepe' jadno s krnoga odjeka,
to k'o tresak lugom i planinom
Svetu volju ratnika ponavlja.
Nove zemlje to j' blagoslov prvi
Zvuci trube reka mrke krvi!...
Al' bog hoe tako neka bude!
Bar e unuk zemlju pradedovsku
Po krvavim potocima cenit',
I dumanu poznijih vekova
Sa krvavim maem i desnicom
Put prepreig na pragu ognjita:
Dovde samo, dalje ne sme prei!
To je zemlja svetih pradedova,
Potokom je krvi posveena,
Samo gosta, samo brata prima,
A smrt svima smrt prokletnicima!

DRUGI POJAV

Pod Beluevim adorom. BELU I BLAKO.

BELU: Ne moe se! Ve ako u srce
Da u grud'ma prepukne i svisne!
Gnjev ga pali, mrzost i osveta
Sav zadrkem, kad ga vidim samo,
ini mi se da se smirit' neu,
Dok ne zgledam onu rusu glavu,
Gde se mrtva po praini valja.
BLAKO: I pravo je!
Ta ne l' nas je sa svetlou svojom
Pomraio i u prah tisnuo,
Te puzei k'o crvii mali
Vijemo se, prezreni od sveta?
Al' jo kucn'o nije
Mio asak osvete krvave.
BELU: Nije kucn'o?
Kad nas s Bojkom rastavio starom,
Ne alei krv i suze nae,
Poveo nas u zemlju tuinsku
Ni tad nije?
Pet godina, kako njega radi
Rob umire od ei i gladi,
Slede' stope gospodara svoga,
Koga strasti, srca samovolja,
Svetom gone i puinom morskom
Ni tad nije?
Da kada e, robe strpeljivi!
Kad e doi as osvete grozne?
Ili eli, da te veno gazi
Sa osmejkom pritvorstva svojega?
Ne, sunca mi! Nee dugo vie
Sa opsenom laskave lepote
S bratom brata rastavljati mila,
Verenika s verenicom divnom!
Bl AKO (Porugljido.): Ni Belua sa lepom Bosiljkom!
BELU: uti, uti! Neverstvo e njeno
Sto njegovih osvetiti muka!
BLAKO: Al' sad ne mo' on sad ne sme pasti!
BELU: Sada mora! Zato sad da ne bi?
Nema asa u venbsti dugoj,
U kome bi desnica krvava
Potedila crnoga krvnika!
BLAKO: Al' sada ga potediti mora!
BELU: Zato? Reci!
Bude l' samo malo pomicanja
Ti e prvi pasti, nevernie!
Ne sme pasti! I opet e pasti!
Samo sada ne sme!
Tako valjda zmije u kamenu
Zmijadima zagonetke pletu,
Da otrovno izue sikanje.
Zato ne sme?
Odgovaraj, zmijo otrovana!
BLAKO: Sad Ljubia poginuti ne sme,
Jer Avari s Vladimirom silnim
Sve to napred, palei, robei,
Ka otatvu primiu se naem.
BELU: Zato bolje da ga ja ubijem,
Nego ete divijih Avara.
BLAKO: Ali ko e, kad Ljubia padne,

Pod barjakom slave i junatva

Predvoditi viteka plemena?
BELU: Ja u!
BLAKO: Ti e?
Tebe narod prezire i mrzi;
Vole pasti, neg' pobedu slavnu
Na megdanu s tobom odrati.
BELU: Nek Drago predvodi;
On je junak od starina slavan.
BLAKO: Njega narod ljubi;
Ali mladi, to u srcu snage
I plam silni osea vitetva,
Taj Ljubiu za vojvodu trai.
BELU: E pak dokle da plamen prikrivam,
to mi srce nemilice mori?
Dokle gnjeva zmiju otrovanu?
to sa jedom moju duu pori,
Dokle da je hranim?
BLAKO: asak ide!
Kad pobedu nad Avari silni
Odrimo na ljutom bojitu,
Tad e pasti s prestola Ljubia.
BELU: Pak zar slavom uvenan da padne?
ta e na to rei poglavari?
ta li narod, to ga silno ljubi?
Ta ne bi l' me u jarosti svojoj
Sa kamenjem pod gomilu vrgli,
K'o ubicu slavnog pobednika?
BLAKO: Ne bi!
BELU: Kako, ne bi? Zar ne vidi, bolan,
Da ga narod vie sebe ljubi?
BLAKO: Opet ne bi!
Jer nikada to doznati nee,
Kako j'Ljubia oti'o sa sveta.
BELU: Pak zar tajno? To ne mogu, Blako!
BLAKO: Ti i nee!
BELU: KO e dakle?
BLAKO: Otrov.
BELU: ta, zar otrov ast imena moga
Da opere sa tenou jetkom?
Sablja mora! Krv potei mora,
Da krvavim pozorom utiam
Svetu elju osvete krvave!
BLAKO: Al' se onda nikada ne nadaj,
Da e postat' velikim upanom.
BELU: Pak da ta u reci!
BLAKO: Kad se rtve bogovima silnim
Na rtvenik poloe posveen,
I sveenik s blagoslovom svojim
Stareinu ponudi sa vinom,
Nek u vino otrova nacedi.
Tad e narod pogruenim srcem
Za katigu primiti bogovsku;
Re' e starci, da je grean bio,
I zato ga na svetom oltaru
Pokarae bogovi otaca.
BELU: AL' sveenik gde je,
to bi otrov sa desnicom grenom
Posveenom pridruio piu?
BLAKO: Ima i tog!
Sutra e ga pod adorom svojim
Zagrliti kao gosta svoga.
A ja danas idem, da ga lepo

Na veliko delanje pouim.

Sveenik je ... slavoljubiv ... grabljiv!...
Zlatnu krunu prvosveenika
Obeaj mu sve e za nju dati!
ast, i obraz, i narod, i sebe
Ta za nju bi oca otrovao!
BELU: Dobra mis'o vere mi i sunca!
Samo bre! radi! delaj! idi!
Jer svak' trenut novu slavu nosi!
Ha, postau velikim upanom,
Ti vojvodom vitekih plemena,
A sveenik prvosveenikom!
Idi! idi! asa ne poasi!
Jo pre zore i kod mene da si!
(Odlaze.)

TREI POJAV
Prolaze kopljem i strelama oruane ete naroda.
IVKO, GAVRAN, i BORKO.
GAVRAN: ENO tamo gomile naroda
Pod barjak se skupljaju Ljubiin.
'Ajd'mo tamo!
ivko: Ljubia je junak, vatra iva,
Smrt prezire, straha ne poznaje.
GAVRAN: Pak ba zato 'ajd'mo k njemu!
BORKO: Ja, da vidi, nemam tako volje;
Vema elim starome Dragou.
On je mudar, zaklanja se veto,
A JBubia arom i plamenom
Sred dumana golim maem juri:
Tu je kao lake poginuti.
ivko: I ja mislim starome Dragou,
A i nai mudri poglavari,
Belu, Blako, i Golub, i Paun,
Svi se njemu samo pridruuju,
Pak i ja bih.
GAVRAN: AL' ostalo sve to srca ima,
Pod barjakom kune se Ljubii:
S njime pasti, poginuti, mreti,
Al' s bojnoga ne ustupit' polja.
Ja u tamo, jer Ljubiu ljubim,
Pak ako je asak pogibije,
Voleo bih poginuti s njime.
(VUK dolazi sa grdnim rogom u ruci, o pojasu mu sablja.)
VUK: Napred! Napred! ta ekate, jadni?
Zar dumani da vas ovde nau?
BORKO: K'o vol'o bih, da me ba ne nau,
Pak ne ovde, nego nigde vie.
VUK (Zamahuje rogom.): 'Ajd' odlazi hro i kukave!
eno huda!
(BORKO, GAVRAN i IVKO odlaze.)
VUK(Duva u rog, narod se kupi.): Narode! Napred! Koje
junak hrabar!
Nova zemlja ite rtve nae,
Pak ko kadar krv proliti nije,
Nije vredan da se u njoj stani!
(Duva u rog.)
Napred! Napred! Ljubia vas eka,

Da sa maem dumanu pokae,

Ko je Srbin, kakva li je soja.
Samo za njim pobeda e doi,
Nee Avar u Srbiju moi!
(Odlazi. BELU, GOLUB, PAUN i BLAKO. ete
naroda jednako prolaze.)
BELU: Hej, narode! Kuda vi mislite?
Il' Dragou, il' ete Ljubii?
GLASOVI: Svi Ljubii, s njime da ginemo!
(Odlazi NAROD.)
BELU: Nije l' ovo neuvena ljubav!
Tako ljubit' jednoga oveka!
Nije mudrost, vetina u vladi,
Ili strogost vladalake krvi
Jedna ljubav njega odrava
Na tronome prestolu dedova.
Kad poosmo iz dedovske Bojke,
Listom narod za Ljubiom grnu.
Posle: natrag! i natrag hoemo!
Sad: sa njime svi ^da izginemo!
BLAKO: Pak ne samo gomilu naroda
Da je jednim oar'o pogledom,
Ve i srce
BELU: Mu', kletnie!
Tu e ljubav ivotom platiti!
(Izdaleka se uje zvuk trube.)
GOLUB: u li sada glas trube ubojne?
'Ajd'mo, 'ajd'mo, da ne zakasnimo!
( uje se dika i opet Glas trube.)
BELU: Napred! napred!
BLAKO: Oh, kol'ko je bolje pod adorom!
isto mi se na bojite nee,
Voleo bih izdaleka gledat'
Pozorije krvavoga rata.
(Jedan VOJNIK hitno).
VOJNIK: Jeste l' vid'li glavara Beluu?
BELU: Ja sam! ta e?
VOJNIK: Avari su blizu do bojita
Vojevoda Drago te poziva!
Bre! bre! jer ve ujem trubu,
Gde trei put na borbu pozivlje.
(VOJNIK odlazi, uje se truba.)
BELU: 'Ajd'mo!
BLAKO: Sve zbog njega, da ga bog ubije!
On je uzrok ove pogibije!
(Odlazi.)

ETVRTI POJAV
Bojno polje. uje se zveka sabalja, ranjenici se
pronose, BORKO bei. OTAC BORKOV.
OTAC BORKOV: Stoj, zlikove, kud si naumio?
BORKO: Ah, oprosti!
(Bei.)
OTAC BORKOV: Sve da prostim,
Al' ti majci oprostit' ne mogu,
to je takog kukavca rodila!
Hro jedna, to bogove grdi,
A na oca pesnicu podie!

Gde je hrabrost, gde je mica srpska,

to prkosi gromovima gromkim?
Stoj, pudljive!
(BORKO bei.)
Idi tamo nestalo te, bog d'o!
U ubretu il' u kalu negde,
Kad poginut' n' ume na bojitu!
(Nekoliko vojnika pronose ranjenog BLAKA.)
Al' ko j' ovo?
A, ta to je Blako!
E, i ti si vee dolijao!
Znam ga dobro, tajnog zlokovnika!
I otac mu bijae lisica,
Duman sebi i narodu svome.
'Ajd', neka vas, svi na red idete!
( uje se Vika.)
Gde je upan? Nigde se ne via!
Napred! Napred!
(Odlazij
(LJUBIA sa VLADIMIROM bijui se.)
LJUBIA: Nee dalje od ovoga mesta,
Tu e skonat' pakost svukoliku!
VLADIMIR: Ti si ovu otadbinu sebi
Za najlepu izbir'o na svetu;
Ona e te na ledenim grud'ma
Prihvatiti. Padaj!
(Biju se, VLADIMIR pada ranjen.)
LJUBIA: elja te je krvava vodila,
Besnim srcem gonio si brata,
Padaj!
Pravda te je boja porazila!
VLADIMIR: Ah, Ljubia... oprosti... oprosti!...
(Umire.)
LJUBIA (Nekolicini Vojnika): Ovo telo brata
jedin^ga
Odnesite mojemu adoru.
(Vojnici nose mrtvog VLADIMIRA.J
Bog milosti neka mu oprosti!
A od mene sve neka je prosto!
(VUK duva u rog Pred njime bei itava gomila
Avara, a na sablju nosi glavu vojvode aarskog)
VUK: Juri, brao! Secite! Koljite!
Stari su nam Avari krvnici!
Napred! Napred!
(Duva u rog.)
LJUBIA: Dosta, Vue! Ili nije dosta
Krv bratinsku potokom prolevat'
Od uranka do veeri tavne?
Dosta, dosta!
Duvaj u rog, da se narod kupi,
Da od krvi noeve opere
Bratinska je!
I da ide sa molitvom smernom
Bogovima prinaati rtve!

Sima
Kosm
os
~
redova

Poslao: et Maj 11, 2006 11:30 pm

ETVRTI DEO

Naslov:

n clan
~

PRVI POJAV
Pridrui
o: 15
Feb
2006
Poruke:
390
Lokacij
a: SD

BOSILJKA i PERUNIKA pred Dragoevim adorom.

BOSILJKA (U mislima.): Ovuda e proi!
PERUNIKA: KO?
BOSILJKA: On e proi!
To kad kaem, ne mislim na sunce,
Nit' me njegov zraak oarava;
On e proi sunce, ivot, bie...
U Ljubii sve to razumevam!
GAVRAN (dolazi ranjen.): Ali evo jednoga vojnika,
On e znati o boju priati.
Zapitaj ga, Peruniko moja!
PERUNIKA: Otkud ide, neznani junae?
GAVRAN: S boja, gospo,
Jer pod mirnim adorom se rane
Ne razdaju ovake, ka' ove.
BOSILJKA: Pak ija je pobeda, vitee?
GAVRAN: Ljubiina, gospo i bogovska.
Tri puta je sa zornim juriem
Povratio od mrskih Avara.
Gde najvee gomile bijahu
Crnih eta, besneih krvnika,
Ismevaju' nae napadaje,
Onamo je Ljubi jurdisao
Golim noem, a golom desnicom,
Kroz sredinu smrvljenih dumana.
Pak uj, gospo, da kad sina rodi,
Da uutka edo rasplakano,
O pobedi Ljubiinoj priaj,
Smirie se na majinom krilu.
Strana vojska bratska i avarska
Jednim mahom, jednom snagom grnu,
Da sredinu raskomada nau.
Od strela je nebo pomralo,
Od sabalja pomrina sinu;
Sila strana, a elja krvava.
Ve ustupa vojvoda Dragoe,
Klonu snaga, malaksa desnica
Pri sukobu zornog dumanina;
Al' Ljubia rukom smrtonosnom
Jurnu silan sred maeva ljutih.
Napred, brao! strahovito viknu.
Popadae avarske vojvode.
Jo Vladimir srcem razjarenim
Krv prosiplje, ivot unitava.
Al' i tigar, kada lava vidi,
Zatreperi od pogleda arkog,
I Vladimir pada pred vitezom,
Na samrti oprotaja trae'
Od naega junakog Ljubie.
Al' me rana strahovito titi
Zbogom, mila gospo!
(Odlazi.)
BOSILJKA: Taki junak, tako srce hrabro!
Peruniko, ta da vid'la nesam
Svetlost lica, no oiju crnih,
I stas viti, to kretanje svako
Kao vitu jelu zaljuljkuje

Al' pri prii njegova vitetva

Slabo bi se srce razigralo,
I ako bi jo poelit' znalo,
elilo bi da za njega umre.
(Jedna eta vojnika prolazi. Pred njima VUK nosi
glavu avarskog vojvode.)
VUK: Ajd' sad doma svaki s svojim plenom!
Previjajte rade na grudima,
to dumani urezae mrski!
Ali suzom kanuti nemojte,
Il' uzdahom grenoga kajanja,
to krv svoju potokom proliste;
Jer kap svaka biser je i rosa,
Sa kojom ste okitili ljuljku
Dece vae i unuka vaih.
(Odlaze.)
PERUNIKA: OH, al' Blaka jote nigde nema,
Ne vidoh ga, niti uh za njega
Tek da nije kako poginuo?
Al' ko j' ovo?
(LJUBIA prolazi, pred njime zarobljenici, a za
njim silan NAROD Vie.)
ivio Ljubia! ivio! ivio!
LJUBIA: Ne mogu vas okrivit', vitezi,
to sa maem jurnuste krvavim,
Smrvit' brau i rodbinu svoju.
Oh, vi ne bi znam da nikad ne bi!
Al' Vladimir s Avarima mrskim
Nagoni vas ivot okaljati.
Greh je straan!
Ali za sve, znam da se kajete.
(uje se zveka od lanaca, zarobljenici iadaju na
kolena. JEDAN STARAC ROB izlazi.)
STARAC ROB: Kajemo se kajanje je teko!
Prokleti smo kletva je golema!
U bogova oprotaja nema!
Al' ti nam oprosti! Oprosti nam sada!
A posle nas zasluenom smru
Karaj, kazni za neverstvo crno!
LJUBIA Pokajnima prataju bogovi;
A ja ivot brai ne uzimam.
Kam' da mogu i onima dati,
to u ljutom boju izgiboe!
Ustaj, stare!
(Die ga i ljubi.)
Odsada ste moja braa draga;
I na grud'ma otaastva nova
Podelite milost svukoliku,
to vam zemlja izobilno daje:
Gore, reke, dubrave i polja
Sve je vae, kuda pogledate!
(Odlazi, narod ga blagosiljajui prati.)
BOSILJKA: Vide l' toke na grud'ma vitekim,
to su mrkom krvlju pokapane?
Oh, da mogoh na grudima istim
titom biti, srce zatititi!
Pak da onde poginem na njima,
Sluajui vrelo aputanje
ivog srca, milog ljubavnika.
Oh, ala bih rado poginula!
Il' da postah robom pokajnikom,
Da me die sa poljane hladne
I poljupcem posveenih usta

Celu venost trenutom oara!

Ili da sam duman roda svoga,
Da me s konjem pregazi pomamnim
Ili grudi sa maem zapara
Kad ne ljubi, da me vie nema!
PERUNIKA (U sebi.): Slutim, ekam o dugo ekanje!
Hou li ga doekati igda?
Svi prooe njega nema nema!
Il' je mrtav?
(Glasno.)
'Ajd', Bosiljko, 'ajde da idemo!
Jer mi srce pokoj ne poznaje.
Njega nema, nema!
(Odlazi.)
BOSILJKA (Sama.): Ne ljubei, zgreila bih nebu Ta stvoren je da ga sunce ljubi,
Da u tekoj ljubomori ognjem
Mesec spri i zvezdice sjajne,
Ako bi se u svojoj nesvesti,
Oarane lepotom najveom,
U njegovom izgubile licu.
A ljubei strahovito greim!
Udubljena u pogledu jednom,
Prezrela sam vasionu celu
Pored stvora zaboravljam tvorca!
Gde je otac? Oh, bogovi sveta,
Oprostite zaljubljenoj dui!
Rat krvavi... Oh, ta nije valjda
Ranom tekom pocepao grudi,
U kojima j' samo ljubav arku
Od roenja negovao za me!
Valjda nije poginuo?
Kuku, kuku, tuna!
(DRAGO, BELU, GOLUB i PAUN dolaze.)
BOSILJKA: Oh, babajko!
(Plae od radosti i pada mu na grudi.)
DRAGO: Jedinice, moje edo drago!
Evo baba iz boja krvava,
Dve-tri rane spomenik je celi,
to sam s ovog razbojita don'o,
Brane' krvlju domovinu novu.
BOSILJKA: Rane, babo?
Kuku, rane teke!
DRAGO: Ah, ne boj se, moja keri mila!
Smrt ne nose, olake su samo.
(BELU sa GOLUBOM i PAUNOM hoe da odlaze)
BELU: Zbogom ostaj, vojvoda Dragoe!
I ti zbogom, najlepa Bosiljko!
DRAGO: ta, zar tako brzo?
Bar sa vrgom studene vodice
Da te mlada nevesta poslui,
Da rashladi onaj plamen ivi,
to bacanjem ubojita koplja
Krv propiri u prsima vrelim.
Hajd' ulaz'te pod ador, glavari,
Gde vas mili odmor iekuje.
BELU: Zar je umor otaastvo branit',
Koje uva celo nae blago?
(Gledi u BOSILJKU)
I nijaju' na prsima mekim,
Sankom krepi uspavano zlato?
Ali zbogom; ve i sunce seda,
A Bosiljka moda na sanak izgleda.

(BELU, GOLUB i PAUN odlaze.)

DRAGO: Zbogom!
BOSILJKA: Znam, kako je njemu; al' je meni tee.
Crnja mi je dua od ponoi same,
Tee mi je srce od kamena sinja
Al' ljubavi nema nema srce moje,
Za Ljubiu daje i spasenje svoje.

DRUGI POJAV
BELU i SVEENIK.
BELU: Zna kud teim.
Video si srce otvoreno,
Ka'to gleda lica u potoku;
Vidi boru, rumen, pegu svaku,
to na njemu vremena ostave.
Ja gospodar, ti do mene prvi,
Meni narod, tebi da se klanja
Oltar sveti, rtvenik i rtva
Samo vere pogaziti nemoj!
SVEENIK: Tvoj sam tvoj sam! to ti hoe, hou!
Za nagradu taku oltare da ruim!
Ja sveenik prvi! Ta ni svoje krvi,
Ni ivot jedinca, to uljuljkan sankom
Na majinom krilu, smeei se, spava,
Potedila ne bi desnica krvava.
Samo reci, ta e?
BELU: I jo ne zna ta u?
SVEENIK: Ne znam!
BELU: DOK Ljubia sa prestola svoga
ivim okom prezirui gleda,
Ropski e se poklanjati, robe!
Svetlost slave, o kojoj ti srce
U eljama neizmernim sanja,
Svojim okom ugledati nee
Dok on ivi, ne!
Smrt njegova, meni presto sjajan,
Tebi slavu i prvenstvo nosi,
Zlatnu krunu prvosveenika
On poginut' mora!
SVEENIK: Zar Ljubia?
BELU: ON!
SVEENIK: To nikad ne dajte, bogovi otaca!
Samo to ne mogu ne mogu ne mogu!
Kai mog jedinca neka rtvom pada!
Kai mene, sebe, poslau te bogu
Al' Ljubidgu? ne mogu, ne mogu!
BELU: Onda nikad prvosveenikom
Postat' nee, robe od roenja!
SVEENIK: Ha, goleme rtve!
Oh, nagrade puste vea je od rtve!
Pae, pae samo reci, kako?
Ja u postat' prvosveenikom
Neka pada otac, mati, sestra,
I Ljubia samo reci, kako?
BELU: Veeras e, kad mesec izae,
Narod svoje prinositi rtve
Na oltaru novog otaastva

U slavu bogova i pobede nae,

to nad vojskom besneih Avara
Odrasmo oruijem bojnim.
Ti e sluit' molitvom pobonom.
Tu e biti sedi poglavari
I Ljubia.
Pruie mu blagoslova radi
Soli, hleba i rumena vina
SVEENIK: Oh, bogovi!
BELU: EVO listak najlepega bilja!
Kap od njega smrt je Ljubiina,
Tvoja slava, moja veliina.
(Prua mu jedan zelen struak.)
Uzmi struak, u vino nacedi,
Svakoj kapi smrt ledena sledi.
SVEENIK (Uzima listak.): Drke mi srce i silno bije,
Dua se boji grehova svojih
I opet greim!
Oh, ovee, najgre stvorenje!
Srce ti je ljue od otrova,
Re je grena, greh je pomisao,
to pomisli, oganj je i pak'o!
elja ti je crna, nemilosna,
Nada otrov, smrt namera grozna!
Al' ta me je do grehova stalo?
Ja u postat' prvosveenikom!
Da otrujem boga i bogove
Zato ne bih, da bogom postanem!
Da se igram s suncem i mesecom,
Smejui se alim sa sudbinom!
Sad u kneza, sad unitit' cara,
A sad onoj bednoj siroadi
Oca, majku i nadu uzeti...
I bogovi gree.
Ili moda to grehovi nisu,
Sa suzama plauega sveta
Svog obraza osmeh okititi?
Nisu? nisu?... Ljubia e pasti,
A ja postat' prvosveenikom!
BELU: Tako dakle, kao to rekosmo,
Kap otrova promaiti nee?
SVEENIK: Kad zaplamti oganj s rtvenika,
I pun mesec sa visine svoje
Bledim zrakom u ponor pogledi,
Ljubia e pasti i umreti.
Ti upanom, a ja u krvnikom
Ah, postau prvosveenikom!
(Odlazi.)
BELU (Sam, gledi kroz ador.): 'Ajd', zalazi, sunce,
ta okleva?
Mojom sreom mesec gospodari.
I dok budem velikim upanom,
Najstroiju zabranu u dati:
Koji bi se suncu poklonio,
Il' prineo rtve bogovima,
Kad rumenom zore usijane
Zatreperi nebo na uranku,
Mesec e se sa zracima bledim
U njegovoj krvi ogledati!
No je mila, mesec je svetinja!
Njima e se rtve prinositi
To ja hou!
A to hou, ono biti mora!

ta, il' ima u Srpstvu robova,

Koji bi se protiviti smeli
Svetoj volji velikog upana?
Dokle grmnem sa stolice zlatne:
Ja sam upan!
Klanjae se narod i glavari,
I puzei ono e uinit',
to mi dua uzviena gordo
Sa visine najvee zaeli.

TREI POJAV
Pod adorom lei ranjen BLAKO. PERUNIKA mu
previja rane.
BLAKO: Oh, previ' je! Ala strano boli!
Boli! Boli! Boli!
PERUNIKA (previjajui rane.): Prokleti krvnici!
A prokleta ona ruka, bog d'o,
to j' tetivu dodirnula vitu!
Iskapao oi u suzama,
Kojima je nianio grudi,
Te slep i'o od stene do stene,
Dok ga pono slepila i mraka
Ne navede u ponore crne,
Pljen otrovu jedovitih zmija!
(Plae.)
Kuku, rane! Kuku, grudi mile!
Oh, kako su nagrene tuno!
Kuku! Kuku! Kuku!
BLAKO (U bunilu.): Boli! Boli! Boli!
PERUNIKA: Kuku, boli!
Znam da boli, moja bolna duo!
Znam da tite, mili ljubavnie!
Znam, oseam, kao da me tunu
Hladne smrti ruka dodirkuje!
BLAKO (U bunilu.): Smrt! Smrt! Smrt!
Idi, smrti, prokletinjo crna!
Neu mreti! Je l' da nikad neu?
PERUNIKA: Nikad! Nikad!
Besmrtan si, ka' bogovi to su;
Il' ako ti srce slome gnjevni,
Nisu vie bogovi koji su.
Al' to bledi? Kuku, rane teke!
BLAKO: Smrt! Smrt! Smrt!
(Die se i jarosno kida zavoje.)
'Odi, smrti! 'Odi! 'Odi! 'Odi!
Kani otrov sa ledenih usta,
Ta i on e s otrovom umreti!
Al' nek pada!
Boli! Boli! Boli!
Smrt ga ljubi
Smrvie ga u ljubavi svojoj
Svi ga ljube
I ti njega ljubi...
PERUNIKA (Uplaeno.): Koga?
BLAKO: Svi ga ljube svi na mene mrze!
PERUNIKA: Ja te ljubim!
Oh, kako te strahovito ljubim!

(Ljubi ga i plae.)
BLAKO (Otiskuje je jarosno od sebe.): Ne ljubi me
lae!
Ko me ljubi, taj mrziti mora
Svet ostali, kao zmiju jetku!
PERUNIKA: Tebe ljubim!
Vasionu prezirem i mrzim,
Ta zar ne zna da i oca prezreh,
Brau, sestre, tebe ljube' arko!
BLAKO: Ne ljubi me!
PERUNIKA: OH, ljubim te, moje sunce jarko!
San ne ljubim, to mi telo krepi,
Dan ne ljubim, to mi ivot dri,
Zrak ne ljubim, kojim diem evo
Samo tebe jedinoga ljubim!
(Oe da ga poljubi, BLAKO je otiskuje.)
BLAKO (Mirno.): Kada e se prinositi rtve?
PERUNIKA: DOK MI ovde plau' previjamo
Rane teke krvavoga rata,
Poglavari i sveenik blagi
Oganj loe, bogovima silnim
Da prinesu zahvalnosti rtvu
Za pobedu ...
BLAKO (Grohotom smejui se.): Ha! ha! ha! Sad e
pasti!
Kap otrova jedna kapka samo
Sunce e mu pomrati veno ...
PERUNIKA: Kome?
BLAKO: Ljubii!
On e pasti, to Blako zakteva!
PERUNIKA (Uplaeno.): Ljubia?
Zar on sjajan da na rtvu padne?
A ko mu je otrov pripravio?
Reci, ko je,
Da krvnika bogovima tuim!
BLAKO: Ja sam!
PERUNIKA: TI SI, Blako? ti otrovnik crni?
Bog je Ljubi bogove ubija,
Sreu roda i blagoslov zemlje!
S tvoga greha propitae unuk
Pod teretom strahovite kletve!
BLAKO: Svi ga ljube ha! ha! ha!
Svi na mene mrze!
PERUNIKA: Kam' da mrzit' mogu,
K'o to mrzim tvoje delo crno,
Otrovnie mrski!
Idem, idem. Moda nije jote
Otrov kan'o na usnice bajne.
Idem, svetu svetlost da povratim,
Noci zvezde, danu sunce jarko,
A Srbiji upana Ljubiu.
(Hitno odlazi.)
BLAKO (U bunilu.): Boli! Boli! Boli!
Smrt je hladna ne diraj me, smrti!
Otrov ljubav Ljubia
Njega ljubi ceo svet ga ljubi!
Otrov nosi smrt smrt smrt...
(Udara Glavom o zemlju.)
Otrov... smrt...
(Umire.)

PETI DEO

PRVI POJAV
Vee. Kroz ador gledi mesec. LJUBIA sam.
LJUBIA: OH, svetinjo bledoga meseca,
Keri boga golemoga sveta,
Sveta kruno mojih pradedova!
to me gledi sa svetlou bledom?
Ili moda pozdrav nosi mio
Od devojke najlepe na svetu?
(Gledi u mesec.)
Tako tuna video te nesam,
Tako bleda nikad jo do sada!
Oh, bledosti jaoh, sliko moja,
Moje due, moga oseanja!
Ha, il' plae? Zar je mrtva vee,
K'o zlokobnik to prorie crni,
Pak po tebi alost poruuje?
Mrtva, mrtva za mene doveka,
Jer je vie nikad videt' neu,
Rumen lica, no oiju crnih,
Nikad, nikad oh, nikada vie!
(Ukazuje se SENKA LALINA.)
Ha, moj ume, tako l' me izdaje?
Srce moje, tako li me vara?
Pokazuju' senku najmiliju,
Dovodite ivot u bunilo
Ne znam ta u, do umreti samo...
Je li ona? Oh, ona je, ona!
Al' je elo bledo i ledeno,
Osmeh tuan, rumen je nestala,
to se tijo po belome licu
Pri osvitku nevine ljubavi
Razvijae negovana stidom.
Oh, ona je!
Al' joj vie u oku ne sija
arka ljubav, ar srca i due,
to mi plamen u prsima tunim
Svojim plamom podsticae mila,
A posle ga medenim usnama,
Belih ruku mekim zagrljajem
Utiala, kao suza tugu.
Oh, ona je! Ali mrtva ledna,
Divnog stvora samo senka bedna!
Lalo! Lalo!
Otrov' rei medenih usana,
Poljupcima mojim posipane!
Kai, duo, ivi? ol' me sila
Tuge moje strahovito vara?
Kai! Kai!
SENKA LALINA: ivela sam samo za ivota
U mom raju, tvome zagrljaju;
ivela sam sad ivota nemam,
Bogovm me odzvae sa sveta!
LJUBIA: Ha, bogovi, ovetva muenje!
Pogledajte na lepotu njenu
Grean darak zemlji i truleu!

Ta moete l', a da ne plaete,

Vi, to munjom nebo razdirete,
I oblake teke i sumorne,
Kao gore divijih Karpata,
Povlaite po podnoju svome,
Ili dahom jednim i jedinim
Svet i buru, sunce, mesec, zvezde,
Kao krpu pauine trone,
U prainu sitnu razdirete
Moete li dodirnuti cvetak,
Nean, mlaan, kao zora rana,
Il' k'o rosa, to jo u visini
O sunevom zatreperi zraku?
Moete li sa bezbotvom svojim
Cvet ukinut', svet ojadit' sobom,
U groblje pretvorit' sa jedinim grobom?
SENKA LALINA: OH, ne diraj bogove otaca!
Jedini su, silni, svemogui
Ne diraj ih!
LJUBIA: OH, SILNI su nasilnici crni!
Svemogui, jer su svet potresli!
Jedini su hladni nemilosni,
Mog ivota ruitelji grozni!
SENKA LALINA: Ne diraj ih!
Ve uj glase iznemogle due,
uj to srce s one strane groba
Ljubavnika ojaenog kori:
Ljubi narod! besmrtan je, vean!
Vena ljubav, koja njega ljubi!
Njega ljubi verno,
Jer te ljubi silno, neizmerno!
LJUBIA: OH, narode!
Nikada te ljubiti ne mogu,
Sve dok spomen najvee lepote
Sjajnim likom po dui treperi!
SENKA LALINA:Spramspomenamogatekjesenkanarod?
Ha, Ljubia!
Nikada me ugledati nee,
Nit' e pono ikada doneti
Sliku bednu, to ti dua jadna
U spomenu tako oboava.
Nikad, nikad jer ne ljubi Srpstvo!
(Senke polako nestaje.)
LJUBIA: OH, priekaj! ekaj! Postoj malo!
Da poljubim tvoje elo bledo,
Da orosim sa gorkim suzama
Venim ledom umivene grudi!
Oh, priekaj samo trenut jedan,
Da za trenut vekove preivim!
Stoj, boginjo, stoj!...
(Senke nestane, LJUBIA pada u nesvest. Spolja se
uje glas BOSILJKIN.)
BOSILJKA: Ovde, kau, da je ador njegov,
Beo, sjajan, k'o krilo labuda,
A u njemu on umoran moda
Sad u ovo lepo doba noi
Naslonio glavu na uzglavke,
A kosa se, kao prami svile,
Niz rumeno lice poigrava.
Idem, idem, da ga vidim samo,
Jer bi srce puklo i umrlo.
(Stupa u ador.)
Spava, spava... Polako! polako!

Da ga koji korak ne probudi.

Oh, lep li je, umilan, k'o cvetak,
Kad ga rosa sa sveinom svojom
Preko lica polije mirisnog.
Oh, gle osmeh i u sanu jote
Po usnama alosno oblee!
Pogle elo, to ga tuga gorka
Sa bledilom umilnim pokriva.
(Ona ga ljubi, LJUBIA se trza.)
Zbogom, raju! Eno ve se budi!
Dan izlazi, ja zamurit' moram,
Da u sunce ne pogledim vie.
Svet se stvara, a ljubavnik sveta
U luinu sakriti se mora,
Da ne vidi sunce, mesec, zvezde
Zbogom, svete, ja te videt' neu!
('Oe da odlazi.)
LJUBIA (Die se polako.): San je, san je! Sanjao sam
samo.
Nikada me ugledati nee,
Jer ne ljubi Srpstvo!...
To je slika oaranog sanka
Sa usnama aputala bajnim.
Ostavih te, samo Srpstva radi,
Prezreo sam sreu i spasenje,
Samo njega radi!
Oh, pak ta u? Zar i spomen sjajan
Da za ljubav njegovu rtvujem?
Nikad, nikad!
Tu e ivit' u prsima ovim,
Sve dok srce, dokle dua die!
(Vidi BOSILJKU.)
Al' ko j' ovo?
Nije ona, nije njeno lice!
Ili sanak sjajan oblik menja?
Ko si? Ko si?
BOSILJKA (Klei pred njime.): Ja sam plamen ljubavi
nesrene
Sama sebe saiem i palim.
Ja sam ljubav neljubljena nikad,
Samo zato roena i iva,
Da ljubei umrem!
Tebe ljubim oh, ne preziri me!
Tebe dua, tebe srce ljubi
Oh, ne ostavi me!
(Ljubi mu kolena. LJUBIA se sagiba da je digne, u
tom saginjanju poljubi ga BOSILJKA.)
BOSILJKA: Sad umreti mogu! ivela sam dosta!
Nije l' mnogo jedan trenut ia?
To je venost carstva nebeskoga!
(LJUBIA je zaueno gleda.)
Oh, gledaj me!
Za tobom sam 'vako bleda, duo!
Ti si rumen povratio licu,
ivot dao sa trenutom ovim.
Oh, gledaj me dugo, dugo gledaj!
Da s' u tvome rastopim pogledu,
Da me ovde u podnoju tvome,
Disajui onaj isti zraak,
to i tebe sjajnog okruava,
Svest ostavi, ivot izneveri.
LJUBIA: Ustaj, edo, idi domu svome!
Vi', doba je uspavane noi,

A dua je umorena sankom;

Idi domu svome!
(On je die.)
BOSILJKA: Oh, da idem! Zbogom, sunce jarko!
Nikad vie videti te neu!
Jer im odem, svet e mi pomrat',
Odletie ivot iz nedara.
Zbogom, duo moga oseanja!
Zbogom, srce ljubavi najvee!
Zbogom, zvezdo iz krune bogovske!
Zbogom, boe!
Jer tebe mi dua oboava!
LJUBIA: IDI, IDI!
Vi' da grei u bunilu svome
Tvoja dua zanesena tugom.
Idi domu svome!
BosiljkA: Idem, idem!
Al' jo pogled jedan pogledaj me, duo!
Jer poljubac poiskati ne smem.
I kako bi grenik zaiskao
Zvezdu s' neba, ili sunce isto,
Njim da prnje alosne okiti!
Zbogom, sunce! Idem! Idem! Idem!
(Die se i odlazi.)
LJUBIA (Gleda za njom.): San je, san je! Sanjao sam
samo!
To su lica privienja moga,
to bogovi mojih pradedova
Rad' utehe unucima alju.
San je bio najlepih sanova;
U izvoru j' pokazao svome
Sjajnu sliku uvenutog cveta,
Sjajnu zvezdu poruenog sveta...
Zbogom, sanu! Zbogom, moja Lalo,
Jer je vie nikad videt' neu!
Tako ree rasreni an'o.
A ja gledam jote lice belo,
Grudi bajne i te oi arne,
Gledam groblje svet u grobu jednom,
Gledam Lalu zbogom, moja Lalo!
Zbogom, sane!
Al', da l' i to samo sanak bee?
Ova moma, ova ljubav arka?...
San je i to san je bio samo!
Zbogom! Zbogom!...
(UK dolazi.)
VUK: 'Ajd\ Ljubia!
Eno vee poglavari eku,
A na svetom rtveniku oganj
Silan miris prinesene rtve
Bogovima svemoguim nosi.
LJUBIA: EVO idem. Al' bogovi silni
Nek oproste mome crnom grehu,
Jer sa tekim srcem idem.
'Ajde, Vue!
Tek da hoe primiti bogovi
Grean darak njihova stvorenja;
Ali nee!
Jo se zemlja grozi i uzdie,
Pod krvavim potocima ljulja
To je krvca brata roenoga.
VUK: BOGOVI su nai svemogui,
I grehove slaboga oveka

Oprataju srcem milostivim.

LJUBIA: Nikad, nikad oprostiti nee!
Ta kakvi bi i bogovi bili,
Da ne polju kugu i moriju,
Il' ratova bieve krvave,
Za nakazat' pakost u prsima,
Kojom bratac protiv brata die?
Il' da polju u pravednom gnjevu
egu leta, da zemlju opale,
Da osue reke i potoke,
Suvim listom, uvenutim cvetom,
Da popune zemaljske pukoti,
A oveku svaku kapku krvi
Da otruju otrovnim zadahom.
Idem, idem; al' je srcu teko,
Kao da je asak umiranja,
to sa hladnom rukom pokucava
Na grudima umorene due.
Idem, Vue.
Ali danas prvom mi je teko.
Ne znam vee, il' je sa kajanja,
Il's nepravde, to pakost i zloba
Krv prolie vitekog naroda.
'Ajd'mo, Vue! A bogovi silni
Nek oproste grehe i pokore,
Kojima se zemlja okaljala.

DRUGI POJAV
Vee. Na rtveniku gori vatra, okolo vatre klee
svi glavari. SVEENIK poji, a sa njime eav narod.
SVEENIK (Poji sa narodom):
Bogovi silni naih otaca!
Primite svoga poroda dar!
Prostite nae grehove teke,
Svojega gnjeva stiajte ar!
Bogovi mira! Sa svetim mirom
Mirnoga Srba darujte dom!
Bogovi rata! U besnoj borbi
Srbinu svakom podajte grom!
Bogovi reka, gora, dubrava!
Svugde nam dajte snagu i mo!
Na vodi hladnoj, u gori mranoj,
Svetlou svojom vedrite no!
Bogovi! Nikad ne dajte da se
Razdorom cepa viteki rod!
Blagoslovite novih zemalja,
Narod i stado, njivu i plod!
LJUBIA (Kleei govori) : Bogovi mira, rata i kletve!
Sa milostivim okom gledajte
Na prezreno staro otaastvo,
Na grobove naih pradedova,
Na oltare sramno poruene!
Bogovi kletve! Nemojte narod
Sa zasluenom porazit' kletvom!
Oprostite srcem milostivim,
to greei grehovima tekim
Ostavismo kamene Karpate,
I krvavim ratom izagnani,

Nepoznate zemlje naselismo!

Oh, pratajte, bogovi otaca!
Glavarima, meni i narodu,
Da na poznom unuiu kletva
Ne ostane grenih pradedova!
NAROD (Peva): Oh, pratajte, silni, svemogui,
Slabosti ljudske, grehova as!
Primite suze i iokajanje,
A ujte srca drkui glas!
(Nekoliko konjanika donose crvenom kadivom pokriveno telo Vladimirovo i polau ga blizu do rtvenika.)
LJUBIA (Dignuvi se): Primite, bogovi, i ovu rtvu
Mrnje i zlobe, grabei crne!
Oprostite mu grehove teke!
Jer u grehu neoprosnom pliva,
Gone' brata po predeli pusti,
eljan krvi iz roenih grudi,
Ma podie i desnu krvavu,
Da me stopi u tuinstvu mrskom.
Oprostite srcem milostivim!
Jer u dui nije umlja im'o,
Plamen ivi raspinj'o mu j' grudi.
Oh, prostite, bogovi dedova,
Njemu, meni i narodu mome!
SVEENIK (U sebi): asak se blii.
Oh, strahote, oh, pokora crna!
Srce drke, a grudi se tresu,
Kao da se u ovome asu
Mog ivota skonanije blii.
Grozno! Grozno!
Jedna kapka iz ovog pehara
Snane grudi veno e mu sledit',
Srce smrvit', a usne pobledit'.
LJUBIA: Ja mu pratam.
I to ljubav oveka i brata
Pokojniku darovati moe,
To je poast bratska i viteka.
Sutra zorom, kada sunce sine,
Jo u rumen i u svetlost bledu,
Dre' lice na grudima neba,
Spalie se ovo mrtvo telo,
A prah troan grobnici poloit'.
To je ljubav vie nemam, brate!
Jo da mogu u Bojku poneti
Grean spomen razdora i krvi,
Da poloim ovo bratsko telo
U grobnicu mojih pradedova;
Ali Bojke za nas vie nema,
Ni mrtve nas prihvatiti nee!
BELU (Lagano sveeniku): Sad je asak!
uj, postae prvosveenikom!
SVEENIK (U sebi): Ti upanom, a ja u krvnikom
Ah, postau prvosveenikom!
(Uzima u jednu ruku pehar sa vinom, u drugu hleb i
so. Glasno poji.)
Bogovi! Nikad ne dajte da se
Razdorom cepa viteki rod!
Blagoslovite novih zemalja
Narod i stado, njivu i plod!
NAROD (Die se sa molitve, dovrujui pesmu): Blagoslovite novih zemalja
Narod i stado, njivu i plod!

SVEENIK (U sebi): Ali ovo delo strahovito

Blagoslov e stvoriti u kletvu!
(Glasno. Pruajui LJUBII SO i hleb.)
Primi darak hleba bijeloga!
Znak je ovo ljubavi i sloge;
I k'o to se u ljubavi ive
So i hlebac, tako, bog d'o, braa
U otatvu grlila se novom!
(Pruajui mu vino.)
Uzmi kapku!... samo jednu uzmi!
To je darak ove zemlje nove!...
(LJUBIA umoivi zalogaj u so, pojede ga, a posle
uzme pehar iz ruke sveenika i pije.)
To je darak najlepi, najjai!
Jer od bola svakoga liava.
to ne pije? Sve, sve, sve!
Idi podaj, da ga zemlja pije!
(PERUNIKA uasnuta tri unutra.)
PERUNIKA: Ne pij! Ne pij! Smrt je! Otrov! Pak'o!
Oh, Ljubio! Smrt te eka svugde,
Jelo, pie sve je otrovano!
I dim ovaj s svetog rtvenika
Otrov sipa sa tavnim pramenjem,
Smrt razdaje u plamenu svome!
Ne pij! Ne pij!
Nit' se ljubi s ikime na svetu!
Jer glavari, sveenik i narod
Otrov nose na usnama crnim,
U poljupcu tebe da otruju.
SVEENIK: uti eno! Nema tu otrova!
Kaem nema u srcu je otrov!
Ti si otrov tvoj je jezik otrov!
(Uzima pehar i pije.)
Otrov! Otrov! Otrov!...
LjUBIA: Otrov!
Kroz srce mi strahovito dere
To je otrov!
Usta sui, a po grud'ma pee,
Krv mi truje, po ilama juri
Otrov! Otrov!
Crna me je zloba otrovala!
Ha, neverstvo! Izdajo! Zavisti!
Gde ste, pitam, gde ste, kaite se!
Da vas vidim u poslednjem asu
Sa pogledom gorkog preziranja!
SVEENIK (Pokazuje na BELUA) :
To j' otrovnik! Ja sam otrov isti!
Ko me takne, il' prstom dodirne,
Smrt ga eka! Ja sam otrov, svete!
BELU: TI SI otrov!
(Probode ga maem.)
Padaj!
Da nikoga ne truje na svetu!
VUK: TI otrovnik! Udri! Padaj, robe!
(Biju se. BELU pada.)
Da te nema na ovome svetu,
Da se sunce od prezrenog lica
Ne zastidi sijati na nebu,
Il' da zrake blagodati svoje
U plamene bieve ne stvori!
Ha, zlikovci! Ima l' jote koji,
Da ga maem odvojim od sveta,
Bojeg prokletnika!

LJUBIA: Lalo, ekaj! Lalo, sad u doi!

Sve mrak gui; je li svetlost tamo?
Ta da j' nebo kao pono mrano,
Svetlilo bi, sijalo bi, Lalo!
Tvoje bi ga lice obasjalo
Idem, idem, Lalo!
(Dolazi BOSILJKA sa rasputenom kosom.)
BOSILJKA: Je li mrtav?
(Prigiba se nad njim.)
Nije, nije! Jote oi sjajne
Isiod tavnih trepavica glede
Zavist, zlobu, pakost i nesreu!
(Pokazuje na BELUA.)
To j' otrovnik! Proklet bio, bog d'o,
I ovoga i onoga sveta!
(Ljubi LJUBIU.)
Oh, Ljubia! Kai, ljubi li me?
Tek zvuk jedan srca slomjenoga!
Reci: ljubim
LjUBIA: Ljubim!...
(Umire.)
BOSILJKA: Ree: ljubim!
Idem, idem s njime!
Da me ljubi na onome svetu,
Gde Ljubavnik zlatni svoji krili
Ljubaznike zakriljuje smerno,
I u aru vrelih poljubaca
Krila svoja milim povetarcem
Preko vrelih grudi razmahuje.
(Uzima pehar sa rtvenika i pije.)
Idem, idem! Evo vee svetlost
Na otrovnom rtveniku gasne.
Ve ne vidim plamen igrajui
Ne vidim ni oca! Oe, gde si?
Oh, oprosti! Oprosti!...
Oe mili!...
(Umire.)
DRAGO: Smrt porazi cvet sa zemlje ove!
Smrt sa hladnim svojim zagrljajem
Sve to drago i umilno bee,
Sa korakom tlaeim uniti!
Il' bogovska valjda volja htede,
Da nakae grehove sinova.
Greili smo!
Ta nesmo li maevi krvavi
Bratske grudi besno razdirali?
To su gresi!
A greh svaki slaboga oveka
Svojim gnjevom karaju bogovi,
I bi njihov trpeti smo duni!
Eno onog bednog sveenika,
to s peharom sa svetog oltara
Smrt razdaje; sada mrtav lei!
Lice tavno, gadno, smeurano,
Greh uasan, osvetu bogovsku
Na crtama pokazuje mrskim.
Mrtav lei i Vladimir eno!
Zloba, pakost i nenavist crna
U grudima ledenim poiva,
Grde' slavu pradedova silnih.
I Blako je izdahnuo grean,
Prezren, proklet na ovome svetu:
To j' osveta boga Osvetnika!

Belu mrtav!
Kao oro silan, nedomaan,
Hvagtao se za suneve zrake,
Dok u propast survao se nije.
(Prigiba se nad BOSILJKOM.)
Hladna, hladna!
(Ljubi je u elo.)
Ledno elo, ledeno je srce,
to je bilo, ljubilo i palo
Pod teretom milog oseanja,
Zakucalo, stalo, malaksalo
Zbogom, edo drago!
Sad nek plamen gori rtvenika!
Mile rtve poivaju ovde,
rtvovane gnjevu Pravednika;
A pak zorom, koja sutra sine,
Mrtve emo poloiti kosti
U grobnicu otaastva nova,
Sa natpisom istine i pravde:
,,Ovde unuk slave i junatva,
rtva zlobe i zavisti bratske,
Prvi upan Srbije poiva!"
Tamo dalje, nad nevernom glavom,
Sa prezrenjem neka unuk ati:
Nejdi blizu, zemlja je prokleta!
Nevernika Vladimira skriva!"
Tamo: Krvnik", tu Otrovnik lei,
to sa silom jedne kapi samo
Sjajno nebo u tamu obue!"
(Opet se sagiba i ljubi BOSILJKU.)
A tebi e napisati babo
Na kamenu svoje tuge gorke:
Tu neljubljen, a ljubei cvetak
Na grudima lednog ljubavnika
I u smrti ljubei poiva."
(Brie suze i odlazi.)
VUK: Zbogom, jadu ojaene due!
Zbogom, slavo naroda srpskoga!
(Ljubi LJUBIU i odlazi.)
PERUNIKA (Celiva BOSILJKU): Drugarice moga oseanja!
eljo tuna! Moje sunce jarko!
Zbogom!...
Zbogom i ti, mili samrtnie,
Oh, zbogom, Ljubia!
(Odlazi. NAROD pogruen razilazi se.)
PAUN: Zbogom, zbogom, al' uti, Belue!
Greh ne kazuj bogovima silnim,
to s ubistvom upana Ljubie
Na nas pada, crne prokletnike!
GOLUB: ut' Belue! Taji pred vinjima,
Da j' i Golub otrov zmije jetke
Na upana prosipao prvog.
(Odlaze.)
BORKO: Sad koji e upanom postati?
ta ti misli, ivko?
ivko: Niko drugi, do sedi Dragoe!
BORKO: ivio Drago!
GAVRAN: ivio!
A bogovi nek oproste silni,
to je narod sagreio celi!

KRAJ