JACQUES ELLUL

Izbor tekstova

a ta`
2015.

SADRAJ:
Jacques Ellul
Hitlerova pobeda?

(str. 6)

Tehnoloka izdaja
- Portret aka Elila

(str. 14)

Od Biblije do istorije nerada

(str. 32)

Uvod u Politiku iluziju

(str. 45)

udnja za moi

(str. 52)

Adonide
Vrijednost ivota

(str. 67)

Dominique Misein
Manje zlo

(str. 83)

Johann Most
Betija privatnog vlasnitva

(str. 94)

Religijska kuga

(str. 110)

Hitlerova pobeda?
Uvodna napomena
Hitlerova pobeda je jedan od najveih presedana u evropskoj publicistici posle Drugog svetskog rata. lanak je objavljen je 23. juna 1945,
svega mesec i po dana posle kapitulacije nacistike
Nemake. Kia samo to je stala (na Pacifiku je i
dalje pljutala, sve do avgusta 1945). Sve se jo puilo od baruta i krvi, ali i odjekivalo od pobednikih
poklia i neobuzdanih izliva oduevljenja. Dobro
je konano pobedilo zlo. Neki trezveniji duhovi su
u svojim belekama upozoravali na osvetniki ar,
suvie slian nervu poraene nemani, kao i na druge klopke koje nosi novo doba, oblikovano ratom i
zlokobnim spojem tehnike perfekcije i totalnog
slepila (Adorno, Minima Moralia, 19441947, na
vie mesta, naroito u br. 33). Ali, sve se to pojavilo
kasnije ili je bilo drugaije usmereno. Nijedan tekst
objavljen u to vreme nije toliko odudarao od preovlaujueg raspoloenja i pri tom otvarao sasvim
novi front.
Najsaetije reeno, Elil ovde ukazuje na razvoj
u koji Hitler nije uneo toliko mnogo inovacija, koliko mu je dao odluujui podsticaj. Novo doba poinje s razvojem tog sistema (Nemaka 19331939),
a ne pobedom nad njim. Poraz Hitlerove vojske bio
5

je samo epizoda u optoj konsolidaciji novog modela masivne tehnike organizacije.

Tekst jasno najavljuje i Elilovu kapitalnu studiju tehnikog fenomena, Tehnika ili ulog veka (La
technique ou lenjeu du sicle; eng., The Technological Society; videti Anarhistiku biblioteku ili Porodinu biblioteku anarhije/ blok 45), ije se prvo
izdanje pojavilo 1954. Neto detaljniji prikaz ovog
teksta objavljen je i u urnalu anarhije/ blok 45,
od od 08. 05. 2011 (http://anarhija-blok45.net1zen.
com).

AG, 2012.

Hitlerova pobeda?
U trenutku kada su Nemaka i nacizam zgaeni, a saveznika vojska konano slavi pobedu,
postavlja se pitanje u vezi dva poslednja Hitlerova
saoptenja. Samo mesec dana pre poraza, objavio
je da je njegova pobeda izvesna. Tome su se tada
svi smejali, zato to je bilo oigledno da Nemakoj
nema spasa. Mislilo se: to je samo pokuaj da ohrabri svoje ljude, ludilo. Danas se toga niko ne sea,
jer je stvar zavrena.
6

Ipak, zar ne bismo morali imati oprezniji stav

prema tvrdnjama tog oveka? Kada je 1938. pretio,
svi su govorili: to je samo ucena. Kada je u januaru 1940. rekao da e u julu biti u Parizu, prialo
se: to je samo razmetanje. Kada je 1938. govorio
kako e napasti Rumuniju i Ukrajinu, ko ga je uzimao za ozbiljno? Ipak, da smo Mein Kampf shvatili
ozbiljno i da smo u njemu videli plan delovanja, a
ne samo izborni program, za koji smo navikli da
ga nai politiari nikada ne sprovode, moda bismo
preduzeli neke mere. Naime, Hitler je sve objavio
jo u Mein Kapmpfu: ciljeve, metode i posledice.
On nije mogao da svoje planove sprovede do kraja, ali volje mu nije nedostajalo. Sve to je rekao,
uradio je. Moemo li onda olako prihvatiti to to je
objavio svoju pobedu u trenutku kada je vrlo dobro
znao da su njegove armije poraene?
Pre svega, treba imati u vidu da u svojim izjavama Hitler oigledno nije mislio na pobedu savremene Nemake, niti na vojnu pobedu. Hteo je da
pobede nacizam i vena Nemaka. Drugim reima,
bila mu je vana politika pobeda. To nije prvi put
da vojno poraeni politiki porazi svog osvajaa.
Tako su vojske Revolucije i Carstva na kraju bile
poraene, ali su irom Evrope pronele ideju Republike i oseanje slobode, posle ega vie niko nije
mogao zaustaviti trijumfalni mar XIX veka.
Ali, ta imamo danas?
7

Hitler je, pre svega, promovisao totalni rat, koji

podrazumeva totalnu mobilizaciju, a s druge strane,
totalni masakr. Poznata su nam ratna pravila: svi
se moraju uskladiti s njima, da bi rat bio totalan
to znai, rat za istrebljenje civilnog stanovnitva
(u emu smo svi bili prilino uspeni!) i da bi se
postiglo neogranieno korienje svih snaga i resursa nacije za potrebe rata. Da bismo pobedili, ne
moemo postupati drugaije. To je oigledno. Ali,
da li se zlo zaista moe pobediti zlom? U svakom
sluaju, nema sumnje da nas je Hitler, time to nas
je naveo da prihvatimo nunost masakriranja civilnog stanovnitva, odluno poveo putem zla. Nije
sigurno da se iz toga moemo tako brzo izvui. I
ako pogledamo nain na koji, u reorganizaciji dananjeg sveta, postupamo sa manjinama ili odluujemo o premetanju celih populacija, itd., moemo
se zapitati da li je na to, u mnogo veoj meri nego
to se misli, uticao prezir prema ljudskom ivotu
(uprkos lepim reima o ljudskom dostojanstvu!).
S druge strane, totalna mobilizacija je imala dve
istovremene posledice. Ne samo da su ene mobilisane da obavljaju poslove za koje nisu stvorene,
nego je, to je jo vanije, drava sebi dodelila apsolutnu vlast.
Naravno! Nismo mogli drugaije. Ali, zaista je
neobino kako smo i tu morali krenuti Hitlerovim
stopama. Da bi se mobilisala celokupna nacija, dr8

ava mora drati u svojim rukama sva finansijska i

ekonomska sredstva, sve to je od vitalnog znaaja
i staviti se na elo svih tehniara, koji su postali
najvaniji u drutvu. Ograniavaju se sloboda, jednakost, sledovanja, pravo na kulturu, odbacuju se
stvari, a ubrzo i ljudi koji nisu od koristi za odbranu
zemlje. Drava preuzima sve i sve obavlja preko
tehniara. ta je to, ako ne diktatura? U svakom
sluaju, to je ono to je uspostavljeno u Engleskoj i
Americi... o Rusiji da i ne govorimo. Apsolutistika
drava. To je primat tehniara. Oigledno ne patimo od antijevrejskog mita, ali da li to vai i za onaj
antinacistiki ili antikomunistiki? Oigledno ne
patimo od mita o rasi, ali ta je sa mitom o slobodi?
Naime, to moe biti samo mit, kada se u svakom
javnom govoru neko poziva na slobodu, iako je ona
skoro svuda praktino ukinuta.
Ali, moemo rei da je to samo privremeno, da
je to bilo nuno zbog rata i da emo se u miru vratiti
slobodi. Nema sumnje da e se u odreenom periodu posle rata, u nekim zemljama favorizovati odreene slobode, ali to e sigurno biti kratkog daha.
Posle 1918, prialo se kako vie nee biti nikakvih
ratova... Znamo ta se dogodilo... Pored toga, treba imati u vidu dve stvari: prvo, nekoliko poznatih ekonomskih planova Beveridov plan (opte
socijalno i zdravstveno osiguranje), Plan pune zaposlenosti, Finansijski plan SAD reito pokazuju
9

da je uticaj drave na ekonomski ivot nesporna

injenica i da se svet kree u pravcu ekonomske
diktature. Tu je zatim i sledea istorijska zakonitost: istorijsko iskustvo nam govori da sve drave
jaaju svoju mo i da je nikada ne gube. Moda najzanimljiviji primer je upravo naa Revolucija, koja
je poela 1789, u ime osloboenja od apsolutizma,
a 1791, opet u ime slobode, dovela do Jakobinske
diktature. Zato moemo oekivati da e se ve sutra u svim zemljama sveta uspostaviti preruene
diktature, kao nunost na koju nas je naveo Hitler.
Naravno, moemo reagovati, moemo se boriti, ali
ko, na tom planu, zaista namerava da neto uini?
I to je jo jedna Hitlerova pobeda. Mnogo priamo o demokratiji i slobodi. Ali vie niko ne eli
da u njima ivi. Navikli smo da im neto krene naopako drava radi ta hoe, zato to smo joj prepustili svu odgovornost. ta bi se tu moglo rei, osim
da sami traimo da drava preuzme svu odgovornost za ivot nacije? Kome je jo stalo do stvarne
slobode? Zahtevi da se nadlenosti drave ogranie
zvue suludo. Radnici e prvi zahtevati diktaturu.
Samo je pitanje ko e tu diktaturu sprovesti. Zato
pokret za politike i ekonomske slobode jedva opstaje, osim u Americi, a i tamo samo meu kapitalistima, koji bi da se oslobode tutorstva drave.
Svi ljudi u Francuskoj i SAD spremni su da prihvate diktatorsku vlast i dravno kontrolisanu pri10

vredu. Opta birokratizacija je gotova stvar i ostvaruje se svakodnevno, a oigledna nezainteresovanost stanovnitva za politike razmirice zlokobni je
znak nesumnjivo predfaistikog mentaliteta.
Naravno, moemo pokuati da reagujemo. Ali,
u ime ega? Sloboda je zanela sve u Francuskoj,
sve dok je znaila osloboenje od vaba. Sada
gubi svaki smisao. Sloboda u odnosu na dravu?
To ne zanima nikog. Da bismo ponovo zategnuli
olabavljene opruge i pokrenuli naciju, ostaje nam
samo da se pozovemo na duhovne vrednosti. Ah,
da... kao Hitler... kao Hitler koji je pronaao neverovatnu formulu za stavljanje duhovnog u slubu
materijalnog, za pretvaranje duhovnog u sredstvo
za ostvarivanje materijalnih ciljeva.
Re je o doktrini o oveku, svetu i religiji koja
slui sticanju ekonomske i vojne moi. Postupno
emo i mi krenuti tim putem. Traimo neku mistiku, bilo kakvu, samo ako slui moi, koja e dotai
srca svih Francuza, ispuniti ih entuzijazmom, navesti ih da se rtvuju sa ushienjem. Svi izraavaju
potrebu za takvom mistikom. Svi oekuju da ta diktatura, koju smo preutno prihvatili, bude totalitarna, to jest, da obuhvati celog oveka, njegovo telo,
duh, srce, da ih stavi u slubu nacije, u apsolutnom
smislu. To je ofanziva, koju smo svi iskusili, u korist jedinstvenog obrazovnog sistema, u koji treba
ukljuiti sve graane. To je ofanziva u korist se11

kularizma, koji reaguje na stav crkve, po kojem je

crkva ispred drave. Sve su to znaci totalitarizma,
koji raste lagano, podmuklo i koji ljude priprema da
se rtvuju Molohu Drave.
Oni koji e rei da preterujem, ne vide da je realnost vanija od lovorika i govora. Ako uporedimo
ekonomski, politiki, drutveni i administrativni
ivot od 1935. do 1945, videemo da je u tih deset
godina ostvaren ogroman napredak. Ali, ako mislimo da reagovati znai preduzeti neto protiv daljeg
jaanja drave, protiv planske ekonomije, protiv
policije i socijalne pomoi, oigledno je da bismo
protiv sebe imali celokupnu naciju, zato to reagujemo protiv stvari koje se smatraju dobrim, za koje
danas niko ne moe rei da ih se moemo otarasiti!
Hitlerova pobeda ona nije u formi ve u sutini. To to imamo nije njegova diktatura, njegov
misticizam, njegov totalitarizam, ali jeste diktatura,
misticizam, totalitarizam, za koji smo sa entuzijazmom pripremili postelju (time to plaamo Hitlerov
vojni poraz) i za koji nismo ni primetili da se ve
dogodio. Vie nego masakri, to je pravo delo sotone, a Hitler je bio samo njegov izaslanik na zemlji.
Samo izaslanik, zato to nije izumeo nita novo.
Postoji duga tradicija koja je pripremila tu krizu.
Imena Makijavelija, Rieljea i Bizmarka spontano
nam padaju na pamet, kao i primeri drava koje su
jo od 1918. oigledno ivele u toj vrsti diktature i
12

totalitarizma. Hitler je samo doveo do vrhunca ono

to je ve postojalo. Ali, on je taj virus proirio i
podstakao njegov nagli razvoj.
ta onda moemo rei? Da li emo se poviti
pred tim zahuktalim svetom, kojem je sueno da
nas savlada? Ne, naravno.
Ali, ono to je izvesno jeste da ne postoje nikakva politika i tehnika sredstva kojima bi se taj
proces mogao zaustaviti. Toj plimi koja unitava
sve duhovne vrednosti i smog oveka, tako to ga
okiva zlatnim lancima, mogu odoleti samo ljudi,
koji, upravo zato to e u potpunosti biti ljudi, nee
dopustiti da ih apsorbuje ova civilizacija, niti e
pristati na ropstvo. Ali, kako da ljudi, u svojoj slabosti i grehu, prue otpor i odbrane svoje sudbine
od tog mravinjaka koji donosi budunost?
Toj plimi, koja unitava sve duhovne vrednosti i smog oveka, moe se odupreti samo ovek.
Evo oveka. ovek Isus Hrist, koji je sam izmenio sudbinu sveta, koji je sam uutkao Moloha, i
sutra e sam osloboditi ljude od ropstva, koje nam
svet ve danas priprema.
ak Elil, nedeljnik Rforme, 23. 06. 1945.
Jacques Ellul, Victoire dHitler?, Rforme, 23 juin 1945.
http://maurice-darmon.blogspot.com/2009/07/jacques-ellul-victoire-dhitler-23-juin.html;
http://www.jesusradicals.com/wpcontent/uploads/hitlersvictory.pdf
Preveli i priredili bata Nea, Nenad iz Erevona i Aleksa Golijanin, 2011. http://anarhija-blok45.net1zen.com

13

Jacques Ellul i Jan van Boeckel

Tehnoloka izdaja
Portret aka Elila
Prevod transkripta razgovora sa akom Elilom
(1992)

Uvod
ak Elil: Tehnika, s velikim T, je...
(U sobi nestaje struje.)
Snimatelji: Saekajte malo, sad e doi!
ak Elil: Ah...
Prvi deo
1
ak Elil (kao i sav ostali tekst): Jedan od mojih
najboljih prijatelja je... bio je veoma struan hirurg.
U jednoj raspravi o tehnologiji i progresu, u kojoj je
uestvovao, neko mu je rekao: Vi, kao hirurg, sigurno znate sve o tehnikom napretku u hirurgiji?
Kao i uvek, odgovorio je na duhovit nain: Naravno da sam svestan napretka u oblasti medicine.
Ali, samo se upitajte sledee: danas izvodimo tran14

splantacije srca, jetre, bubrega. Ali, odakle ti bubrezi, srca i plua u stvari dolaze? To moraju biti
zdravi organi. Nenaeti nekim oboljenjem ili neim
slinim. Povrh svega, moraju biti svei. U stvari,
postoji samo jedan izvor: saobraajne nesree. Znai, da bismo obavili vie operacija, potrebno nam je
vie saobraajnih nesrea. Ako saobraaj uinimo
bezbednijim, neemo moi da obavljamo toliki broj
tih udesnih operacija.
Naravno, svi su bili prilino zapanjeni i donekle okirani. To je zaista bilo duhovito, ali je bilo i
pravo pitanje.
Pano: Tehnika s velikim T nije konkretna kao
neka maina ili elektricitet. Tehnicki fenomen postoji nezavisno od maine. ak Elil
ak Elil: Jedna od iluzija koje neki danas nameu ljudima jeste ona koja treba da ih navede
da poveruju kako ih tehnologija ini slobodnijim.
Ako koristite dovoljno tehnikih pomagala biete
slobodniji. Slobodni da radite... ta? Slobodni da
jedete fine stvari. To je tano, ako imate novca, naravno. Slobodni da kupite kola da biste mogli putovati. Moete otii na drugi kraj sveta, na Tahiti.
Eto: tehnologija donosi slobodu. Moemo prikupiti
znanja iz svih delova sveta. To je fantastino. Prema tome, svet slobode je otvoren za nas.
Da navedem samo jedan primer, u vezi s korienjem automobila: im ponu praznici, 3 miliona
15

Pariana, nezavisno jedni od drugih, odluuje da

kolima krene ka mediteranskoj obali. Tri miliona
ljudi odluuje da uradi istu stvar. I onda se pitam da
li nam automobil zaista donosi toliku slobodu... Svi
ti ljudi ni za trenutak ne pomiljaju da su zapravo
odreeni tehnologijom, kao i ivoti koje vode; da
zapravo ine masu, koherentnu celinu.
2
U drutvu kao to je nae, za neku osobu je skoro
nemogue da bude odgovorna. Jedan prost primer:
negde je izgraena brana, ali je onda popustila. Ko
je odgovoran? Na njoj su radili geolozi; oni su ispitali teren. Inenjeri su napravili projekat. Radnici
su je izgradili. A politiari su odluili da e brana
biti na tom mestu. Ko je odgovoran? Niko. Nikada
niko nije odgovoran. Nigde. U celom naem tehnolokom drutvu rad je toliko fragmentiran, razbijen
na sitne delove, da niko nije odgovoran. Ali, zato
nije ni slobodan. Svako ima svoj odreeni zadatak.
I to je sve to mora da uradi.
Pogledajte samo ovaj uasavajui primer. To
je jedna od najstranijih stvari koje sam uo u ivotu. Osobu zaduenu za koncentracioni logor
Bergen-Belsen, pitali su, u procesu oko Auvica...
u Nirnberkom procesu, povodom Auvica i Bergen-Belsena: Zar ne mislite da je to uasno? Svi ti
16

leevi? Odgovorio je: ta sam mogao da uradim?

Kapacitet mojih krematorijuma bio je tako mali.
Nisam mogao da obradim sva ta tela. To mi je pravilo velike probleme. Nisam imao kad da mislim
na te ljude. Bio sam suvie zaokupljen tehnikim
problemom mojih krematorijuma.
To je klasian primer neodgovorne osobe. Ona
obavlja svoj tehniki zadatak i ne zanima je nita
osim toga.
Drugi deo
1
U takozvanim tradicionalnim drutvima, kao to
je, na primer, bilo i zapadno drutvo srednjeg veka,
tehnologija je bila kontrolisana odreenim pravilima. Na primer, religioznim. Tako je u nekim civilizacijama bilo zabranjeno obraivati zemlju gvozdenim oruem. Zemlja je bila smatrana majkom i
niste je smeli povrediti nekim tvrdim oruem. To je
bilo pravilo. Iz slinog razloga, Egipani nisu koristili toak. Hiksosi (Hyksos, azijatski narod koji se
naselio u dolini Nila za vreme XII dinastije; prim.
prev.) su odavno znali za toak. Znali su i Egipani.
Ali, nisu ga koristili jer je izgledao kao Zodijak. A
smrtnicima nije bilo doputeno da koriste Zodijak
u materijalne svrhe.
17

Iskreno, mislim da se tehnika iz prolosti ne

moe uporeivati s ovom dananjom. U prolosti,
tehnika je bila sredstvo za ostvarenje nekog cilja.
To je mogla biti skulptura ili poljoprivreda ili lov,
svejedno. Koriena tehnika bila je relativno stabilna. Ostajala je manje-vie ista, ali je ponekad
bila zaista ingeniozna. Na primer, lovake tehnike
Bumana bile su ingeniozne. Bili su neverovatno
veti u lovu na slonove. Prema tome, njihova tehnika bila je veoma inteligentna; ali, bez tog elementa
preterivanja, karakteristinog za dananju tehniku.
To su bile tehnike koje su se prenosile s generacije na generaciju, s vrlo malo promena. Na osnovu
istraivanja razvoja tehnnike iz doba Rima i srednjeg veka znamo da je bio potreban ceo vek da bi
dolo do tehnoloke promene. Naravno, i ta tehnika
se odlikovala odreenom efikasnou. Ali, ona je
bila potpuno podreena stabilnosti.
U srednjem veku su postojala religiozna pravila, delom hrianska, delom izvuena iz narodnih
verovanja, koja su se primenjivala na rad i slina
pitanja. Ta pravila su bila mnogo vanija od opreme
ili alata. Ali, negde tokom XIV ili XV veka, ljudi iz
zapadnog sveta su poeli da sve dovode u pitanje.
Sve postojee izvesnosti i uverenja bili su odbaeni. Preispitivan je sam koncept tradicije. To je veoma vano. U prolosti, sve je poivalo na tradiciji.
Iznenada, na primer, u Francuskoj u XV veku, sve
18

tradicije su bile odbaene. Odjednom vie nisu bile

vane. Stare vrednosti i obiaji postali su suvini.
Svi su se odjednom osetili slobodnim da rade ta
im je volja. U isto vreme, u oblasti nauke, otkriven
je odreen broj istina, da tako kaem, koje su podrile postojea uverenja. Iz tog perioda datira i rasprava o tome da li je Zemlja sredite univerzuma.
Sve to je vrlo tipino.
2
Mislim da je to naa najvea tragedija, ali i najvei greh... Uli smo u ta drutva sa idejom da su ti
ljudi divljaci. Da skoro i nisu ljudi. Nismo shvatili
da je u njihovim konceptima moglo biti neke istine.
Dva primera. Prvo, verujemo kako smo iskoristili sva bogatstva tih zemalja. Ali, uglavnom samo
s naeg industrijskog stanovita. Tako smo unitili
tradicionalnu poljoprivredu i zamenili je onim to
nazivamo industrijskom poljoprivredom. To znai proizvodnju kikirikija za ulje, kakaoa, eerne
trske, itd. U isto vreme, primorali smo ljude iz tih
drutava da se potine svojim osvajaima. Kontakt
je bio mogu samo ako bi smo ih pokorili. A uvek
smo pobeivali, jer smo tehnoloki bili mnogo razvijeniji. Mnogo temeljnih istina bilo je uniteno u
to vreme. Stvari koje su neophodne da bi se stekla
sposobnost za ivot. Odakle dolazimo? Koja je svr19

ha ivota? Ti ljudi su pronali odgovor na ta pitanja.

Nismo imali pravo da taj odgovor unitimo. Unitili smo njihove drutvene strukture, ali i ceo sistem
njihove filozofije ivota, njihova shvatanja sveta i
univerzuma.
Trei deo
1
Ono je to sveto u jednom drutvu ne mora biti
sveto u drugom. Ali ljudi su oduvek potovali svete
stvari. I ako bi se pojavila neka sila koja bi unitila
te stvari, te elemente koji su u nekom drutvu smatrani svetim, onda bi ljudi oboavali i potovali tu
novu silu, zato to je oigledno bila jaa. Tako bi se
pojavila nova svetinja, jo vea od prethodne.
Ono to je u naem drutvu zaista strano, jeste
injenica da je tehnika ta koja unitila sve ono to
su ljudi ikada smatrali svetim. Na primer, prirodu.
Ljudi su se sami priklonili tehnici kao neemu svetom. To je zaista strano. U prolosti, svete stvari
su uvek dolazile iz prirode. Danas je priroda potpuno desakralizovana, a tehnika ta koju smatramo
svetom.
Pomislite samo, na primer, na onu skandalizovanost koja prati svake demonstracije. Svi su tada
tako zgroeni ako izgori neki automobil. Unitena
je svetinja.
20

2
Tu je i jedno od osnovnih pravila tehnike, u to
nema sumnje. Svaki tehnoloki korak napred ima
svoju cenu. Ljudska srea ima svoju cenu. Uvek se
moramo pitati koju cenu plaamo za neto. Treba
samo da razmotrimo sledei primer. Kada je Hitler
doao na vlast, svi su mislili da su Nemci poludeli.
Skoro svi Nemci su ga podrali. Naravno. On je
okonao nezaposlenost. Ojaao je marku. Stvorio
je nagli ekonomski rast. Kako je slabo obaveteno
stanovnitvo, koje je gledalo sva ta uda, moglo biti
protiv njega? Trebalo je samo da se upitaju: koliko
e nas to kotati? Koliko emo morati da platimo
za taj ekonomski progres, za jaku marku i zaposlenost? Koja je cena? Onda bi shvatili da cena mora
biti visoka.
Ali, to je tipino i za moderno drutvo.
Ipak, takva pitanja su uvek bila postavljana u
tradicionalnim drutvima. U tim drutvima ljudi se
pitaju: ako ovim to hou da uradim poremetim poredak stvari, kakve e biti posledice po mene?
Mudrost ne dolazi iz intelektualne refleksije.
Ona se dostie kroz dugi period prenoenja s generacije na generaciju. To je akumulacija iskustava
direktno povezana s prirodnom drutvenom klimom. Priroda nam je sluila kao uzor. Ali, toga smo
se morali otarasiti, jer se u tehnolokom drutvu
tradicionalna ljudska mudrost ne uzima za ozbiljno.
21

3
Tehnika nas primorava i da ivimo sve bre i
bre. Unutranju refleksiju zamenjuje refleks.
Refleksija znai da kada proem kroz neko
iskustvo, razmiljam o njemu. U sluaju refleksa,
odmah znate ta vam je initi u odreenoj situaciji.
Bez razmiljanja. Tehnika od nas zahteva da vie ne
razmiljamo o stvarima. Ako vozite kola brzinom
od 160 km/h i razmiljate, doiveete udes. Sve zavisi od refleksa. Sve to tehnika zahteva od nas je
sledee: ne razmiljaj o tome. Koristi reflekse.
4
Zbog svoje efikasnosti, tehnika donosi sve vie
moi. Ali, donosi i vie rizika. Efikasnost je sve.
Sve ostalo je sporedno. Prema tome, i rizici. Ali,
u sluaju sve vee moi i poveanih rizika i sami
ljudi se moraju promeniti. Oni moraju biti dovoljno nezavisni da bi kontrolisali tu mo, tako da je
moda i ne koriste u potpunosti. I moraju nastojati
da izbegnu rizike. Zato se ljudi moraju brzo promeniti da bi tehniku primenili na pravi nain, ne samo
efikasno. To je razlog zato mora doi do neke promene. Kao to je francuski filozof Bergson rekao
jednom davno, jo 1930-ih: to vie moi imaju,
ljudima je potrebna vea snaga duha. Mora doi do
nekog oplemenjivanja. Ali, ako ljudi misle samo na
22

jednu stvar, na mo, i ako im se prepusti kontrola

nad instrumentima moi, oni e tu mo upotrebiti
to je bre mogue, bez trunke razmiljanja.
etvrti deo
1
Tehnika ne tolerie nikakav sud o sebi. Ili, drugaije: tehnolozi ne prihvataju lako kada ljudi izraze neki moralni ili etiki sud o onome to rade. Ali,
u izraavanju etikih, moralnih i duhovnih sudova
lei najvea sloboda ljudskog roda. Prema tome,
oduzima mi se moja najvia sloboda. Sve to bih
mogao rei o tehnici ili tehniarima, njima je savreno nevano. Ne mogu ih odvratiti od onoga to
rade. Oni su postavljeni na svoj kurs. Oni su potpuno odreeni. Naime, ni tehniar nije slobodan.
On je uslovljen. Svojom obukom, svojom praksom
i ciljem koji mora ostvariti. On nije slobodan u
obavljanju svojih zadataka. Radi samo ono to tehnika zahteva od njega. Zato smatram da se sloboda
i tehnika nalaze u kontradikciji.
2
Ljudske tehnike su nastale u trenutku kada se
shvatilo da ljudi nisu sreni. Na primer, stanovnici
gradova ive u potpuno mrtvom okruenju. Gra23

dovi se sastoje od cigli, cementa, betona. Ljudi ne

mogu biti sreni u takvom okruenju. I zato pate
od raznih psiholokih poremeaja. Oni su uglavnom posledica drutvene klime, ali i brzine kojoj
su ljudi prisiljeni da prilagode svoje ivote. ovek
je posebno prilagoen ivotu u prirodi. Zato postaje
mentalno bolestan. I da bi se oslobodio tih psiholokih poremeaja, razvijene su ljudske tehnike,
slino medicinskim. Ali, ljudske tehnike treba da
omogue oveku da ive u nenormalnom okruenju. To vam je kao u sluaju dubinskog ronjenja.
Ronioci imaju posebna odela i boce sa kiseonikom,
da bi preiveli u za njih nenormalnom okruenju.
Takve su i ljudske tehnike.
Poznajem dosta ljudi koji vole da gledaju reklame jer ih smatraju zabavnim. One ih oputaju
i skreu im misli. Ljudi se vraaju kui posle dana
provedenog na poslu, u kojem nalaze veoma malo
zadovoljstva, i imaju potrebu za razonodom i neim
to bi im skrenulo misli. Re skrenuti je veoma
vana. Kada je Paskal govorio o skretanju, mislio je
na ljude koji slede put boga, ali ga onda naputaju,
zbog zabave ili zato da bi skrenuli misli. Umesto da
misle na boga, zabavljaju se. Znai, umesto da mislimo na probleme koje nam stvaraju nae tehnike i
na rad, mi traimo razonodu. A nju nam obezbeuju tehnoloka sredstva. Ali, tehnolokim sredstvima
koja nastaju na osnovu ljudskih tehnika, ljudima se,
24

na primer onima koji rade, nudi skretanje koje mora

delovati kao kompenzacija.
Doba medija je i doba usamljenosti. To je veoma
vana injenica. To moemo primetiti i kod mladih.
Godine 1953. imali smo sluaj takozvanih buntovnika bez razloga. Mislim na pobunu studenata
u Stokholmu. Bila je to prva pobuna buntovnika
bez razloga. Imali su sve. Bili su sreni. iveli su
u dobro ureenom drutvu. Nisu oskudevali ni u
emu. Ali, iznenada, na novogodinje vee, izali
su na ulice i unitili sve pred sobom. Niko to nije
mogao da shvati. Ali njima je samo bilo potrebno
neto drugaije od potronje i tehnologije.
3
Kada ljudi izgube motivaciju za ivot, deavaju
se dve stvari. Ree se deava da ljudi prihvate tu injenicu. U tom sluaju, razvijaju sklonost ka samoubistvu. Ali, ee pokuavaju da pronau izlaz u
nekom obliku skretanja. O tome smo ve priali. Ili
tonu u depresiju i poinju da gutaju lekove. Znai,
ako ljudi postanu svesni svoje situacije, onda na to
reaguju na nain tipian za zapadno drutvo: postaju depresivni i obeshrabreni. Zato naprosto ne razmiljaju o svojoj situaciji i samo guraju dalje. Voze
sve bre i bre. Nije vano gde, sve dok je brzo.
25

Peti deo
1
Zbog tehnike kakva je naa, ivimo u svetu u
kojem se poloaj ljudi potpuno promenio. Mislim
na sledee: u tehnolokom svetu, ljudi su spremni
da se odreknu svoje nezavisnosti u zamenu za razna
tehnika sredstva, potrone robe i odreenu sigurnost. Ukratko, u zamenu za paket socijalnih pogodnosti koji im ovo drutvo nudi. Kada razmiljam o
tome, ne mogu a da se ne prisetim prie iz Biblije, o
Isaiji i orbi od soiva. Gladni Isaija, spreman je da
se odrekne boijeg blagoslova i obeanja u zamenu
za malo orbe od soiva. Tako su, na neki nain, i
moderni ljudi spremni da se odreknu svoje nezavisnosti u zamenu za neto tehnolokog soiva.
Stvar je prosto u tome to je Isaija pristao na
veoma lou razmenu, odnosno u tome to osoba
koja se odrie svog nezavisnog poloaja doputa
da ga tehnoloko drutvo grubo prevari. Ta osoba
potiskuje injenicu da se odrie svoje nezavisnosti
u zamenu za veliki broj lai. Ona ne shvata da je u
svom izboru izmanipulisana. To jest, da se menja
iznutra, pomou reklame, medija, itd. A kada pomislite da je i manipulator, to jest autor reklame ili
propagande, i sam izmanipulisan, onda ne moete
ukazati samo na jednog krivca. To nije ni proizvoa reklama, niti njegova jadna publika. Svi smo
odgovorni, u istoj meri.
26

2
(Kadrovi iz Elilove biblioteke)
Ono tamo su sve Marksove knjige. Karl Marks,
socijalizam, itd.
Ovo su knjige koje stalno koristim.
Ono su uglavnom knjige poezije. A ono moji
renici, itd. Knjige poezije su mi uvek na dohvat
ruke. itam dosta poezije dok radim.
Ono su knjige iz sociologije tehnologije.
A ono su moje teoloke knjige.
Kada piem neku knjigu, uvek pri ruci imam
magnetofon i gramofon, koji stalno rade. Naime,
doslovno za svaku knjigu izaberem neku plou,
koju sluam sve vreme. To je veoma... Svaka knjiga
je povezana s nekom muzikom i nadahnuta njome.
3
Od samog poetka bio sam otro kritikovan,
posebno u SAD, na primer, zato to sam navodno kalvinista. A kalvinista je pesimista, itd. Ali, ja
uopte nisam kalvinista. Nisu shvatili nita od moje
teologije, ali to sada nije vano.
Ono to je vano je da u drutvu kao to je nae
pesimizam moe da vodi samo u samoubistvo. To
je razlog zato morate biti optimista. Morate provo27

diti svoje odmore u Diznilendu. Tek onda ste pravi

optimista. Sa svime onim to tamo vidite oko sebe,
ne morate misliti na bilo ta drugo. Drugim reima,
oni koji me napadaju zbog pesimizma, zapravo mi
govore: ne dozvoljava ljudima da mirno spavaju.
I zato, ako pusti da sve ide svojim tokom, ako se
nikada ne mea i mirno odlazi na poinak, sve e
na kraju biti dobro.
Sigurno ne elim da moje rei budu suvie pesimistike ili neprihvatljive. Zato mi je stalo da objasnim kako su ljudi jo uvek donekle ljudi kaem,
donekle, pomalo i da jo uvek imaju ljudske potrebe. I da jo uvek mogu osetiti ljubav ili saaljenje i da jo uvek mogu biti prijatelji.
esti deo
Pitanje je samo da li su ljudi spremni ili ne, da
shvate kako su podreeni tehnici. I da shvate kako
ih tehnika pokorava i prisiljava da preuzmu odreene obaveze i tako ih uslovljava. Njihova sloboda poinje kada toga postanu svesni. Naime, kada
postanemo svesni onoga to odreuje nae ivote,
onda dostiemo najvii stepen slobode. Moram se
uveriti kako to mogu analizirati, kao to bih mogao
ispitivati neki kamen ili predmet, i zahvatiti ga iz
svih uglova. im razbijem ceo tehnoloki sistem na
njegove najsitnije sastavne delove, moja sloboda
28

poinje. Ali, isto tamo znam da sam u isto vreme

potinjen tehnici. Zato ne kaem: toliko sam snaan da tehnika nada mnom vie nema nikakvu mo.
Naravno da ima; znam to vrlo dobro. Uzmite samo,
na primer... telefon, koji stalno koristim. Stalno
imam koristi od tehnike.
Zato se moramo upitati da li uopte ima nekog
smisla za kojim bi vredelo tragati. Ali, ta potraga
ne moe biti samo intelektualna aktivnost. Potraga za smislom podrazumeva radikalnu raspravu o
modernom ivotu. Da bismo ponovo otkrili smisao,
moramo ispitati sve ono to nema nikakvog smisla.
Okrueni smo svim tim stvarima koje su, istina,
efikasne, ali koje su apsolutno besmislene. S druge
strane, umetniko delo ima smisla, na vie nivoa ili
u meni podstie neko oseanje ili raspoloenje kroz
koje moj ivot dobija smisao. To nije sluaj s nekim
tehnolokim proizvodom.
S druge strane, imamo obavezu da ponovo otkrijemo neke fundamentalne istine, koje su nestale
zbog delovanja tehnologije. Te istine moemo nazvati vrednostima, vanim, pravim vrednostima,
koje postiu da ljudi svoje ivote osete kao neto
ima smisla.
Drugim reima, kada nastupi taj as, kada pomislim da je situacija zaista opasna, onda vie nita
ne mogu postii isto tehnikim sredstvima. Tada
29

moram upotrebiti sve svoje ljudske i intelektualne

sposobnosti, kao i sve svoje odnose s drugim ljudima, da bi se napravila protivtea. To znai da kada
vidim da preti propast, da taj razvoj preti da postane
sudbina oveanstva, kao to sam pisao o razvoju
tehnike, onda, kao ovek, moram pruiti otpor i odbiti da prihvatim takvu sudbinu.
U tom trenutku, radimo ono to su ljudi oduvek
radili kada im je pretila takva sudbina. Pomislite
samo na sve one grke tragedije, u kojima oveanstvo ustaje protiv sudbine i kae: Ne. elim da
oveanstvo preivi. elim da bude slobodno da
preivi.
U takvim trenucima, morate nastaviti da gajite
nadu, ali ne i nadu u neku brzu pobedu ili, jo manje, nadu da nas oekuje laka borba. Morate biti
ubeeni da emo nastaviti da ispunjavamo svoju
ulogu kao ljudska bia. To zapravo nije neka nereiva situacija. Nema te sudbine koju ne bismo
mogli prevazii. Samo morate imate dobre razloge da se ukljuite u borbu. Potrebna vam je vrsta
reenost. Morate zaista eleti da, na kraju krajeva,
ostanete ljudi.
Ta borba protiv tehnoloke sudbine, u koju smo
se upustili, vodi se kroz akcije malih razmera. Moramo nastaviti s malim grupama ljudi koji se meusobno poznaju. Nikakva velika masa ljudi, neki
30

veliki sindikat ili velika politika partija, nee moi

da zaustave ovaj razvoj.
Sve ovo to sam rekao, naravno, ne zvui mnogo efikasno. Kada se suprotstavljamo neemu to
je suvie efikasno, moramo nastojati da ne budemo
jo efikasniji. Naime, pokazae se da to nije najefikasniji nain.
Ali, moramo nastaviti da se nadamo, da oveanstvo nee odumreti i da e nastaviti s prenoenjem istina s generacije na generaciju.
Jacques Ellul i Jan van Boeckel, 1992.

Jan van Boeckel, The Betrayal by Technology:

A Portrait of Jacques Ellul, documentary, ReRun
Produkties, 1992, 54 min. http://archive.org/details/TheBetrayalByTechnologyAPortraitOfJacquesEllul1992
Preveo Aleksa Golijanin, 2009. http://anarhijablok45.net1zen.com
31

Od Biblije do istorije nerada

Uvodna napomena
Ovaj tekst se prvi put pojavio u asopisu Foi et
Vie (Vera i ivot, br. 4, 1980), koji je ureivao ak
Elil. Celo izdanje bilo je posveeno temi rada. Pored ovog teksta i uvodnika za taj temat, koji je sam
priredio, Elil je napisao jo pet lanaka, od toga
tri pod pseudonimima: Travail et vocation (Rad i
poziv, kao Y. Veoulay, tekst napisan i objavljen jo
1972), Lidologie au travail (Ideologija rada, kao
P. Mends), Les possibilits techniques et le travail (Tehnike mogunosti i rad, kao G. German),
Pour qui, pour quoi travaillons-nous? (Za koga i
zato radimo?, kao ak Elil) i Thses sur lthique
chrtienne du travail dans un monde ou svit le
chmage (Teze o hrianskoj radnoj etici u svetu
velike nezaposlenosti, nepotpisan tekst, verovatno
Elil).

AG, 2012.

Od Biblije do istorije nerada

Jedva da znam za neki biblijski tekst koji rad
predstavlja kao neto dragoceno, dobro ili estito.
To se mora jasno rei. Rad je u Bibliji nunost,
prinuda, kazna, osim u svega nekoliko netipinih
32

tekstova. Naravno, svakome je poznata pria iz

Knjige postanja (2:15),[1] u kojem se oveanstvo,
pre raskida s Bogom, poziva da obrauje zemlju i
uva Rajski vrt. Tako smo dobili celu armiju teologa koji u tom tekstu vide izvor rada i koji na osnovu
njega tvrde kako raspolau dokazom da je rad deo
ljudske prirode. Ono na ta bih hteo da ukaem,
meutim, jeste paradoks da prema tom izvornom
shvatanju rad nema nijednu od tih karakteristika!
Istina, nalae se obraivanje zemlje, ali od toga ima
malo koristi, zato to Vrt ve cveta, sam od sebe,
bez neke naroite ljudske pomoi. Pored toga, Vrt
treba i uvati; ali, od koga? Neemo ulaziti u raspravu o preegzistenciji zla u stvaranju; od takvog
zla, u Bibliji ne vidim ni traga. Tu nema neprijatelja, nema naela zla, nema Sotone. Tu je samo
jedna zmija, ne neka mitska ili metafizika zmija,
ve prosto zmija, ivotinja. Ipak, Adamu je reeno
da obrauje zemlju i da je uva, da se bavi savreno
beskorisnim i nepotrebnim poslovima. To nije ni
zakon, ni prinuda, niti nunost. U isto vreme, razlika izmeu takvih aktivnosti i igre jo uvek ne postoji. Ne moemo govoriti o radu, u uobiajenom
smislu.
Posle raskida izmeu Boga i oveanstva, pojavljuje se rad kao takav, to jest, kao neto neophodno i mukotrpno. Posebno se naglaava da je
re o neemu mukotrpnom (Sa znojem lica svog
33

jee hleb, 3:15 pored toga, treba se podsetiti

da se povezana re labor tradicionalno odnosi na
poroaj i da je taj enski rad takoe postao mukotrpan.) Prema tome, rad se u biblijskom pripovedanju nikada ne predstavlja kao neki radosni poduhvat, kao ljudski procvat, ve kao teka, zamorna i
bolna realnost. Takoe, u mom tumaenju Biblije,
rad postaje nuan, zato to niko ne moe da ivi,
a da ne radi. To nije prirodni zakon ve prinuda
koju nameu nesigurni uslovi u kojima ljudska bia
zatiu sebe. Postaje nemogue iveti bez prinude,
spontano, razigrano. Rad, kao aktivnost, nije ni slobodan, niti prijatan i sutinski se razlikuje od igre.
Kada govorimo o nunosti, pod time podrazumevamo suprotnost slobodi. To oseanje nunosti,
koje prati neto navodno dobro ili legitimno, onda
se mora odbaciti (oseanje koje, na primer, vodi ka
ideji o legitimnoj odbrani ili o pravednom ratu, u
kojoj pojam nunosti postaje izgovor ili opravdanje). Rad koji je neizbean nije slobodna aktivnost.
Takvo znaenje teko mogu pronai u biblijskim
tekstovima o radu.
Naravno, u Poslovicama (Prie Solomunove),
na primer, ima tekstova koji pozivaju na rad; u njima nailazimo na osudu lenjosti, ali, ako pogledamo
paljivije, videemo da je u tome prisutna i svest da
je re o neemu nunom za preivljavanje, na koje
smo osueni. I ta je sa uvenim Pavlovim rei34

ma Oni koji ne rade, ne treba da jedu[2] koje

se uvek pobedniki navode kao dokaz uzvienosti
rada? Ali, to je upravo nunost: da bi se jelo, mora
se raditi. To je sutina. U tome nikakve vrline, nikakve vrednosti. Takoe, zarad mira je bolje raditi,
nego krasti, iveti u pometnji i praviti budalatine. Pored toga, ukazuje se na drugu vrednost (mir
meu nama), a ne na vrednost rada.[3] Nasuprot
tome, moemo pronai mnogo tekstova, naroito u
Propovedniku, u kojima se rad prikazuje kao neto
bedno, zamorno, budalasto, to budi zavist i emu
nema kraja.[4] Ali, nije to ono to elim da razmotrim.
Treba u stvari primetiti dva teoloka shvatanja.
S jedne strane, rad sam po sebi ne znai poslunost
prema Bogu, ali, kao i sve ostalo, moe se obavljati
u slavu Boga. Drugo shvatanje je mnogo vanije.
Biblijski govorei, rad sam po sebi, za sebe ili
na osnovu neke uzrono-posledine veze nije taj
koji donosi rezultate, novac, nagradu, profit. Biblijsko uenje je radikalno: treba da radi. To je sve to
kae. A Bog e, ako eli, podariti nagrade, plodove.
Proizvod rada je uvek poklon, dat slobodno, a ne
obavezno, i moe doi samo od Boga. To je uslov
pod kojim se prinose sve rtve i ponude. Prema
tome, rad ostaje u domenu sluaja i neizvesnosti;
on ne donosi nagradu automatski. Bog moe da
nagradi i one koji ne rade nita, kao i one iji rad
35

ne donosi nuno neke opipljive rezultate. Tu smo

zaista daleko od oduevljenja radom!
Ta biblijska perspektiva, koju neki shvataju
kao re boiju, esto se razmatra kao odraz nekog
prolaznog stanja civilizacije ili kao pisani tekst.
Verujem da je sada neophodno odagnati jednu
rairenu zabludu. Za primitivna ljudska bia se
obino smatra da stalno gladuju i da im svo vreme odlazi na pokuaje da preive (odakle potie
ideja o prinudnom i neizvesnom karakteru rada).
Ali, sve vie istraivanja govori suprotno. Ekonomisti koji istrauju primitivne kulture, etnografi i
istoriari drevnih civilizacija, sada tvrde da su u ta
preistorijska vremena, kao i u mnogim tradicionalnim drutvima, ljudi iveli u nekoj vrsti prirodnog
izobilja. Ljudska populacija bila je veoma mala i
ratrkana, i raspolagala je izuzetno obilnim izvorima prirodnih plodova, ribe, divljai, itd., tako da
je na obezbeivanje hrane ljudskim biima odlazilo
relativno malo vremena. Ne samo da opstanak nije
bio nesiguran ve je i rad bio lagan.[5] To je bio
nain na koji su se tradicionalna drutva izdravala
tokom istorije.
Pored toga, ne smemo dopusti da nas zavede
pitanje robovskog rada. Robovi iz antikog perioda nemaju nita zajedniko s crncima sa Kariba, iz
XVII i XVIII veka, iji je poloaj bio zastraujui.
Za razliku od njih, grkim i rimskim robovima nije
36

pucala lea od rada. Njihove svakodnevne obaveze

bile su generalno lake i ostajalo im je dosta slobodnog vremena. Ropstvo je vie znailo lienost slobode ili graanskog statusa, a ne rad. Ako se ima u
vidu koliko je robova bilo potrebno da bi se obradio
komad zemlje, jasno je da njihova produktivnost
nije bila velika. Savremeni istraivai naglaavaju
i da su se robovi, poto su predstavljali kapital, koristili paljivo i tedljivo. Mnogi robovi su se bavili vanim zanimanjima (pravnici, lekari, uitelji,
trgovci) i imali pristup viim nivoima vlasti. Ali,
ne elim da pravim opti portret robovskog poloaja. Dovoljno je naglasiti da ti robovi nisu radili
nita mukotrpnije od slobodnih zanatlija. Razlika
izmeu prosenog rada onih koji nisu radili nita
i robova, u antikim drutvima je bila zanemarljiva. Naravno, bilo je izuzetaka, kao to su robovi sa
galija ili iz rudnika (rudnika soli i onih iz Lavrija,
na primer), ali treba imati u vidu da su to uglavnom
bili osueni kriminalci i da su samo kao prestupnici
bili upuivani na opasne ili najtee poslove.
Najzad, ta drutva su imala periode krize, gladi
ili oskudevanja u resursima, ali takvi periodi su bili
neto izuzetno, esto izazvani naglim promenama
klime, prenaseljenou ili ratnim pustoenjima. U
celini gledano, ljudima iz primitivnih drutava nije
stalno pretila glad. Marksovo shvatanje ljudskog
bia pre svega kao radnika, koji mora da radi da bi
37

preiveo, samo odraava verovanje njegovog doba,

oaranog progresom od XVII do XIX veka, koji je,
kroz rad, ublaio glad i patnju iz prethodnih vekova. Ne elim da ovde upadnem u suprotnu greku i
poverujem kako su ta ranija vremena bila prijatna.
Svestan sam nedaa, zlostavljanja, muenja, epidemija, itd. Ovde govorim samo o radu i kaem da je
rad, kako ga mi shvatamo, tada bio zastupljen u veoma maloj meri. U najoptijem smislu, idealni ljudski ivot je podrazumevao potpuno odsustvo rada.
Za rad se nije vezivala nikakva moralna vrednost.
Naprotiv, rad je bio znamenje podreenog poloaja, ponienja (utoliko to je bio negacija slobode,
kao sastavni deo poretka nunosti!). Ideal slobodnog Rimljanina, ne samo nekog patricija ili bogataa, ve svih graana, bila je dokolica ne kao
lenarenje ili odmor, ve kao odreeno poimanje
ivota. Dokolica (otium) ne znai ispraznost ve
ljudske odnose, razgovor, razmatranje politikih
pitanja, uee u brojnim skupovima, drutvima
i udruenjima ukratko, ivot posveen drutvenim i politikim stvarima, koji ne odlazi samo na
rad. Rad ima negativan kvalitet kao neslobodno
vreme (non-otium), odsustvo dokolice, odsustvo
slobodnog ivota. Takvo shvatanje rada, kao neeg
mukotrpnog, tekog i poniavajueg, sreemo uvek
iznova, manje ili vie naglaeno, u razliitim vremenima i sredinama. Nijedno drutvo nikada nije
38

bilo posveeno radu. Rad je, naravno, bio stalno

prisutna injenica. Ali, nije se doivljavao kao teak i prekomeran sve dok gradovi nisu poeli da
dobijaju na znaaju. S razvojem urbanog ivota,
rad postaje sve nuniji i, ironino, sve beskorisniji.
Ali, korisno je razmotriti i teoloke perspektive
iz srednjeg veka. Meu brojnim teolozima, mogu
se, naravno, pronai tekstovi koji slave rad. Ali ne
verujem da su takvi tekstovi tipini ili da izraavaju
opti stav. Izgleda da se na rad po pravilu gledalo s
dva stanovita. Prvo, tu je ideja da je oveanstvo
osueno na rad, to je bilo u skladu s tradicionalnim vienjem (mukotrpan, porobljujui, itd.),[6] po
kojem je rad bio samo pravedna boija kazna. Prema tome, nuno je raditi da bi se prihvatilo ljudsko
stanje koje je propisao Bog i koje je zato prirodno
stanje. Dalje, tu je ideja upisana u teologiju patnje,
o mistinom jedinstvu s mukama Hristovim i iskupljujuoj vrednosti ljudske patnje. To je, u sutini,
ugao iz kojeg se rad posmatrao pozitivno. On je
muan, potinjavajui, iscrpljujui, ali uzrok toga
se mora prihvatiti pozitivno, zato to je to kao i
bolest, nemo, itd. prilika da se bude jedno sa Isusom u njegovim mukama i nain na koji neka osoba
moe da obezbedi sebi spasenje. U prouavanju teolokih tekstova u prilog rada, mora se imati u vidu
ta dimenzija. Drugi aspekt ukazuje da se, u svim
sluajevima, prljavi rad mora oplemeniti, ako se
39

posveuje direktno Bogu. A ako se ljudi udruuju

da bi gradili katedrale ili manastire, prema pravilima koja rad nameu svakome, to je opet patnja koja
se prihvata u slavu Boga.
Drugim reima, kada se rad posmatra sam po
sebi, kakav realno jeste, on je uvek neto loe, to
se trpi, neto neprijatno. Ali, kao sastavnom delu
ukupnog ivota pred Bogom, njemu se dodeljuje vrednost izvan njega samog, sa strane, tako da
moe da igra pozitivnu ulogu u hrianskom ivotu, u kojem je sve to pravimo posveeno Bogu.
Ipak, nijedno drutvo pre ovog naeg nije bilo posveeno radu.
Doba u kojem ivimo je u isti mah doba velikog
stvaralatva i velikog siromatva. To nam izgleda
kao paradoks, zato to se drimo suprotne ideje,
uvereni da su ljudska bia u prolosti oskudevala u
svemu i da je tehniki razvoj taj koji stvara obilje,
iako u stvari vai obrnuto. Ekonomska nauka je ta
koja stvara oskudicu i siromatvo. Mi smo drutvo
koje se od samih svojih poetaka pokazalo kao lo
tvorac. Istina, naa industrijska proizvodnja bila je
masivna, ali tako smo u isto vreme iscrpeli prirodne resurse, kao to su vazduh, voda i drugi osnovni elementi. Vano je sagledati te odnose. to vie
radimo, to vie iscrpljujemo spontano bogatstvo
prirode, utoliko vie elimo da troimo sve sloenija i sve raskonija dobra. A to zahteva ukljuiva40

nje nove radne snage u nove proizvodne procese.

Kao to sam rekao, istorija ljudskog drutva bila je
istorija nerada, koju je nae doba napustilo. Svesni
izbori u pogledu rada mogu se izraziti na sledei
nain: raditi vie i troiti vie, ili troiti manje i odmarati se, igrati, provoditi vreme u razgovoru. Tradicionalna drutva su po pravilu usvajala ovu drugu
orijentaciju. Mi smo prvo drutvo koje se potpuno
posvetilo radu, koji zahteva sve vie primarnih resursa i njihovu sve veu potronju, to za posledicu
ima da prividno obilje postaje organizacija oskudice, neposredno ili u budunosti (zbog iscrpljivanja
tla i njegovih resursa).
U prvoj reakciji na taj prekomerni rad, okrenuli
smo se ka stranim zemljama. Rutinski smo unitavali njihove osetljive ekonomije, koje su zahtevale paljiv pristup. Zbog potrebe za proirivanjem
svog rada (o emu se obino govori kao o kapitalizmu i tehnici, to nije pogreno, iako je ta celina
organizovana oko polova rada i novca), meovite
useve, kulture za proizvodnju hrane, itd., zamenili smo monokulturama. To je bilo profitabilno za
odravanje nae industrije i katastrofalno za ljude
iz tih kultura (koji su, na primer, morali da izvoze dobra neophodna za sopstveno izdravanje). Ili
smo, ako ne bismo naruavali njihov kulturni integritet, unitavali njihove osnovne resurse, koji su za
njihove male populacije bili vie nego obilni kao
41

u sluaju foka i kitova kod Eskima i arktikih naroda. U tim kulturama smo mogli da se upoznamo s
detaljno organizovanim ivotom, sa zadivljujuom
ekonomskom ravnoteom (koja je zatim proizvela
veoma prefinjene drutvene institucije), zasnovanoj
na preciznoj srazmeri izmeu potronje i reprodukcije, s najekonominijim moguim raspolaganjem
radom i resursima. Poto smo se pojavili kao neka
vrsta uda od civilizacije, doli smo u te zemlje
kao buldoeri, pokuavajui da sve okrenemo naglavake, u ime rada, industrije i progresa. Istorija
ljudske vrste bila je istorija umerenog rada, a ponekad i njegovog odbijanja. Mi smo to iz korena
promenili. Postali smo posveeni radu i svojim delima.[7]

[1] Ili Prva knjiga Mojsijeva, 2:15: I uzevi

Gospod Bog ovjeka namjesti ga u vrtu Edemskom, da ga radi i da ga uva. Prevod ure Daniia i Vuka Karadia. (Prim. prev)
[2] Novi zavet, Poslanica Solunjanina, 2, 3:10:
Jer kad bijasmo u vas, ovo vam zapovijedasmo da
ako ko nee da radi da i ne jede, u prevodu ure
Daniia i Vuka Karadi. (Prim. prev.)
42

[3] Ibid., (3:11) Jer ujemo da neki neuredno

ive meu vama, nita ne radei, nego okraje i mijeaju se u tue poslove. (3:12) Takovima zapovijedamo i molimo ih u Gospodu naemu Isusu Hristu
da mirno radei svoj hljeb jedu. (Prim. prev.)
[4] Stari zavet, Propovednik, 2:11: A kad pogledah na sva djela svoja to uradie ruke moje, i
na trud kojim se trudih da uradim, gle, sve bjee
tatina i muka duhu, i nema koristi pod suncem.
Videti i ostalo, iz dela 2:12:11. (Prim. prev.)
[5] Videti, Marshall Sahlins, Stone Age Economics (Chicago: Aldine-Atherton, 1972); Marvin
Harris, Culture, People, Nature: An Introduction
to General Anthropology, 4th edition (New York:
Harper & Row, 1985); Lizet, LEconomie primitive
(Paris: Presses Universitaires de France, 1978); E.
E. Evans-Pritchard, The Nuer, A Description of the
Modes of Livelihood and Political Institutions of a
Nilotic People (London: Oxford, 1974); Georges
Hubert de Radkowski, Les Jeux du dsir, de la techniques lconomie (Paris: Presses Universitaires
de France, 1979). (Napomena aka Elila.)
[6] Podsetimo se da francuska re travail (rad)
dolazi od kasnolatinskog triupalum, ili tri koca.
Neki su shvatili da se to odnosi na neku spravu za
muenje. Ali, nita ne potvruje takvo tumaenje.
Pre e biti da je re o prostoru u kojem su se drali
nemirni konji, krave, itd. (Napomena ak Elila.)
43

[7] Re posveeni ovde treba itati malo naglaenije, u smislu posveenosti novim idolima, to
je esta Elilova tema, kao u tekstovima Moderno
idolopoklonstvo (Elil kao glavne moderne idole
navodi novac, dravu i nauku i opisuje ih kao
radikalno zlo), eng. Modern Idolatry (1982),
http://www.jesusradicals.com/wp-content/uploads/
modern-idolatry.pdf i Moderni mitovi, eng., Modern Myths (1958), http://www.jesusradicals.com/
wp-content/uploads/modern-myths.pdf, ili u knjizi
Lhomme et largent: Nova et vetera (1954), eng.
Money and Power, http://www.jesusradicals.com/
wp-content/uploads/money.pdf (Prim. prev.)

Jacques Ellul, De la Bible lhistoire du nontravail, Foi et Vie no. 4, julliet 1980, str. 28. Eng.,
From the Bible to a History of Non-Work, Cross
Current, Spring 1985. Na engleski preveo David
Lovekin. http://www.jesusradicals.com/wp-content/uploads/from-the-bible-to-a-history-of-nonwork.pdf
Preveo Aleksa Golijanin, 2012. anarhijablok45.net1zen.com
44

Uvod u Politiku iluziju

Ljudi e se zanositi prividom slobode; iluzija
e biti njihova domovina. Sen-ist (Saint-Just,
17671794)
U sedamnaestom veku, mogli smo pisati o kominoj iluziji. U nae doba, iluzija je postala tragina. Ona je sada politika.[1] Ljudi naeg doba,
s jo veim arom nego oni iz devetnaestog veka,
vezuju za politika pitanja svoje strasti i nade, ali
ive u neobino munom politikom transu. Uprkos prethodnim iskustvima, nismo stekli realistiku predstavu o svom poloaju, dok stalno uplitanje
mita osujeuje politike impulse, a naa razmiljanja ini zastarelim. Tanije, okolnosti nas navode
da se bavimo jueranjim izvesnostima; postajemo
svesni beznaajnosti javnog mnenja, ak i kada se
ono afirmie nekim velianstvenim plebiscitom;
znamo da je suverenitet naroda etioloki mit, koji
se ne moe ostvariti; znamo da opte glasanje nije
ni efikasan proces kontrole ili ocenjivanja reima,
ni najbolje sredstvo arbitrae u borbi izmeu sukobljenih politikih i drutvenih sila, niti proces primeren izboru najsposobnijih voa.[2]
Iako su nam dogaaji iz dvadesetog veka jasno
pokazali da su politki pojmovi iz devetnaestog
veka, negovani kao istine, za nas postali samo bledi
mitovi, veina naih sugraana i dalje ivi u njima.
45

Meu njima su i sentimentalne demokrate, hrianski idealisti, kao i oni toliko odani prolosti, da kao
dokaz promene ne prihvataju nijedan politiki dogaaj od Francuske revolucije na ovamo. Ali, dogaaji su ipak uzdrmali ta starinska uverenja. Pravne
i ustavne strukture, koje su odgovarale starim mitovima, morale su postati sve sloenije, da bi zadrale privid efikasnosti. Ali, ak su i ti prividi izgubili
svoju privlanost. Posledica toga je da poslednjih
dvadeset godina prisustvujemo usponu novih zvezda na horizontu, postepenom razvoju novih mitova, koji zamenjuju one zastarele, stvaranju nove
politike iluzije, koja bi kao i uvek trebalo da
prikrije stvarnost koja nas pritiska i koju ne moemo kontrolisati. Zato mislim da ako jo imamo bilo
kakve anse da ponovo pronaemo neku vrednost
u zajednikom ivotu, moramo odbaciti sve prole i sadanje mitove i stei punu svest o politikoj
stvarnosti, kakva zaista jeste.
Ali, ne verujem da se ta stvarnost moe sagledati pomou alata koji je danas najire prihvaen: pomou matematike, eksperimentalne i mikroskopske sociologije. Takvi pokuaji, u nekim aspektima
tako impresivni, donose pouzdane podatke samo po
cenu naputanja predmeta istraivanja. Zanameriti
mnotvo faktora zato da bi se prouio samo jedan,
ematizovati ponaanje da bi se ono moglo klasifikovati, preputanje predrasudama briljivo ma46

skiranim u krajnje objektivne metode to su samo

neki od nedostataka takve sociologije.[3] Njeni metodi nam ne mogu omoguiti prelaz s mikroskopske analize ka makroskopskim zakljucima. Jedna
novija studija[4] ukazala nam je na svu sloenost
tog problema i otkrila kako ekstrapolacija rezultata
mirkoskopske analize vodi u udnovati svet, koji
se nikako ne podudadra s politikom stvarnou.
Takva istraivanja nameu odreene predstave o
politikoj stvarnosti i pokuavaju da ustanove odreene obrasce, a da se nikada ne hvataju u kotac s
pravim politikim pitanjima: neki sutinski element
uvek nedostaje, neki osnovni aspekt uvek ostaje zanemaren! Diskurzivni metod, iako naizlged manje
precizan, na kraju se pokazuje tanijim.
Kao i neki hriani koji stalno priaju o bogu,
hrianstvu i svojoj veri, zato to bi se, ako prestanu
da govore, mogli suoiti s neizmernom prazninom,
tako i mi priamo o politici, u nesvesnom nastojanju da prikrijemo svu ispraznost naeg stvarnog
poloaja. Re je zamena za ono to izostaje, prizivanje nekog neuhvatljivog entiteta, magijski obred,
iluzorno prisustvo neega za ta ovek misli da se
moe uhvatiti pomou jezika. U tome ima i autosugestije: kaem neto i to onda ponavljam; prema
tome, to postoji. Tano je da ovekova re postoji
i da se, na neki nain, time moemo zadovoljiti.
Moda su rei nesvesna reakcija na sporo i kritiko
47

buenje nae svesti. Poto bi praznina, kao neizbena injenica, bila nepodnoljiva, moramo unititi tiinu svojim govorom i ispuniti prazninu zvukom,
da ova ne bi postala suvie zastraujua. Upotreba
zvuka i govora kao zamena za supstancu, obred je
koji see sve do poetaka ljudske vrste. De Sad je
pisao svoj dnevnik da bi uzdigao osrednja iskustva i nekako nadoknadio odsustvo svojih amorous
ancillaries (ljubavnih pomagaa). Sredinom XIX
veka, ljudi su poeli da priaju o kulturi, samo zato
da bi jadikovali kako je ona u krizi. Beskrajne prie
su doprinele naglom propadanju kulture, kao to i
zemlja koja se masovno naoruava stalno govori o
miru i nastavlja da u prvi plan istura goluba i maslinovu granicu. Isto tako, neki diktator, sa svojom
policijom i partijskom organizacijom, jeste taj koji
e svoje najvatrenije pristalice podsticati da dre
govore o tome kako je sloboda konano steena, a
demokratija ostvarena.
Ako je neka stvar reena, zato priati o njoj?
Ako se zaista ivi u miru i slobodi, zato od njih
praviti predmet prie? Samo njihovo postojanje i
uivanje u njima trebalo bi da su dovoljni. Ako neeg ima u izobilju, ta bi se tu jo moglo dodati?
Ljubavnik sjedinjen s voljenim biem nikada ne
pie pesme; poezija nastaje samo kao posledica
odsustva i gubitka. Poezija je samo verbalna afirmacija ljubavi, kada je od nje ostao samo oblak,
48

aljenje, strepnja koja samo pogorava nau nesigurnost.

Ponekad zatiemo na delu makijavelistiku volju, namerne prevare ljudi potpuno svesnih pravog
stanja diktatorske vladavine, magijskog obreda
kao i ljude koji na delotvoran nain, posredovanjem
nadahnute rei, doivljavaju neku stvarnost koja
samo simulira ono to im je oduzeto. Sloboda ak
moe delovati stvarnije kada je proglasi neki voa,
u senci svog Gestapoa, nego u paralizi koja nastaje zbog razliitih mogunosti koje nam nudi naa
oslabljenja sposobnost odluivanja. Ipak, mnogo
ee, verbalizacije politikih voa dolaze iz ljudskog srca kao spontani, duboki odgovori, koji treba
da prikriju nepodnoljivu situaciju u kojoj bi se za
ono do ega nam je najvie stalo moglo pokazati da
je zapravo poraz, senka, odsustvo, iluzija. Ali, mi
se drimo te iluzije; izabrali smo je kao svoju vrednost; moramo verovati u nju; ona mora ostati nezavisni i postojani predmet na koji se moemo osloniti, od kojeg moemo iveti. Onda moemo priati o
njoj i ponavljati to kao arobne rei, da bismo sebe
uverili kako to posedujemo, poznajemo, uivamo u
tome. Iluzija postaje duboko pravilo, koje se stalno potvruje, ali i teorema politike interpretacije:
reim koji najvie govori o nekoj vrednosti jeste
reim koji svesno ili nesvesno porie tu vrednost
i spreava je da se ostvari. To je ono to nas doti49

e na skromnijem politikom planu. Svakog dana

pojavljuju se nove naune, polemike, didaktike i
filozofske studije o politici i demokratiji. Svaka od
tih studija i ova moja, iznad svih svedoi o naoj
privrenosti tim ovekovim dostignuima, politici
i demokratiji, ali i o strahu koji nas mui, zato to,
u dubini due, dobro znamo da od njih nije ostalo
nita osim rei.

ak Elil, 1965.

[1] Ne moe se pronai nijedna definicija politikog koja bi bila u isti mah iscrpna i opte prihvatljiva. Razlike u stavovima u toj oblasti su dobro poznate. Ipak, ovde u taj pojam koristiti delom
u uobiajenom smislu, delom u ogranienom smislu, to jest, ne samo u odnosu na odreeni sistem.
Na primer, to se mene tie, politika materija (le
politique), jeste domen, odnosno sfera od javnog
znaaja, koju proizvodi i predstavlja drava. Politika (la politique) se odnosi na delovanje koje se
odvija u tom domenu, na ponaanje politikih grupa
i bilo kakav uticaj koji se moe postii na osnovu
tog ponaanja. Zato u taj drugi pojam ukljuujem i
bavljenje javnim pitanjima, kao oblik konkurencije izmeu grupa koje za sebe tvrde da mogu reiti
probleme koji se javljaju u drutvu.
50

[2] Ltat et le citoyen, u izdanju Club Jean Moulin, Paris, ditions du Seuil, 1961.
[3] Pitirim Sorokin: Tendances et dboires de la
sociologie amricane, Paris, ditions Montaigne,
1959. Originalno objavljeno kao Fads and Foibles
in Modern Sociology and Related Sciences, Chicago, Henry Regnery Co., 1956. Jacques Ellul: Propagandes, Paris, A. Colin, 1962.
[4] Franois Bourricaud, Esquisse dune thorie
de lautorit, Paris, Plon, 1961.

Jacques Ellul, Lillusion politique. Paris: Robert

Laffont, 1965. The Political Illusion. Trans. Konrad
Kellen. New York: Knopf 1967. New York: Vintage
1972. str. 27.
Preveo Aleksa Golijanin, 2011. http://anarhijablok45.net1zen.com
51

udnja za moi
Prvo to moramo imati u vidu jeste da udnja za moi nije neto isto subjektivno. To nije
ni neto isto moralno, psiholoko ili socioloko:
udnja za izrabljivanjem i dominacijom nad drugima nije svojstvena samo jednoj kategoriji ili klasi
(pokvarenima, buroaziji, kapitalistima ili imperijalistima). Takvo shvatanje je potpuno pogreno.
Celo pitanje udnje za moi zapravo se okree oko
sprege i shvatanja objektivnih sistema, akumulacije sredstava ija je sama snaga ujedno i njihova
logika. To, naravno, ukljuuje i ljudska bia koja
stvaraju sistem i stiu subjektivnu ili klasno oblikovanu udnju za moi, kroz taj sistem ili pomou njegovih sredstava. Na primer, neka osoba ima
automobil. Obino se kae da je automobil samo
instrument. Ako ide prebrzo ili se kree opasno, to
je samo greka vozaa: on je svakako slobodan da
postupi i drugaije. Voza ima oseaj moi, kojem
se preputa, u korist automobila i brzinometra, koje
moe da skoi na 140 ili 160 km/h. I ta osoba je deo
drutva opsednutog rekordima, brzinom i ekonomijom vremena u kojem se gledaoci oduevljavaju
automobilskim trkama, a mediji objavljuju svakakve brzinske rekorde. Samim tim, na voza nije
tako potpuno slobodan dok vozi svoj automobil.
Drugo, moglo bi se rei da je mo sama po sebi
ravnoduna; moe se koristiti za dobro ili za zlo;
52

ona je deo drutvene realnosti. Tu je onda i autoritet kao pozitivna ideja, zato to stvara utisak da
je mo, u isti mah, regulisana institucijama i prihvaena kao vlast od svih ljudi. A tu je i sila, koja
esto ima negativnu konotaciju kao dominacija
jednih na drugima, uz pomo nasilja. Verujem, meutim, da su te distinkcije suvie pojednostavljene
i neprecizne, kada je re o realnosti posmatranih
fenomena. Vlast, kao i mo, podrazumeva silu, dominaciju i (u nekoj meri) nasilje. Nema vlasti koja
bi bila ista, objektivna, miroljubiva, dobrovoljno
prihvaena. Svaka vlast psihika, harizmatina ili
funkcionalna nuno je povezana sa silom, to jest,
s nekim oblikom sputavanja i tlaenja. Isto tako, ne
moe se govoriti ni o nekoj objektivnoj, neutralnoj
moi. Svaki oblik moi je povezan s primenom sile,
prema tome, s nekim stegama, a ponekad i s nasiljem. Nikakva ustavna promena ne moe da preobrazi organizaciju sile u neki moralno ist autoritet. Prema tome, injenice moi, sile i vlasti su u
odreenoj meri uzajamno kontaminirane.
Kada to kaemo, moramo napomenuti i da ima
raznih struktura moi: postoji mo novca na koju
smo moda najosetljiviji, o emu svedoe i njene
osude, koje stiu od liberala, socijalista i humanista.
Ali, politika mo u naem svetu nije nita manje
zastupljena. U stvari, hteli ne hteli, nalazimo se izmeu najmanje dva sistema moi. Po jednima, mo
53

novca je najstranija; ona je ta koja kvari sve. Oni

misle da se mora stvoriti narodna drava, slobodna
od moi novca, nezaprljana njome i sposobna da
svojim graanima prui garancije. Prema drugima,
najvea opasnost lei u politikom totalitarizmu,
u svemoi drave. U tom sluaju, prvi zadatak je
borba protiv diktature, zalaganje za potrebe ljudi,
za ouvanje sloboda. Naravno, zloupotreba e biti
uvek i mo novca moe da prevlada, ali to bi bilo
manje zlo. Pored ta dva objektivna oblika moi,
postoji, meutim, i mo nauke i tehnike. Ta mo je
takoe ista dominacija. Ona predstavlja odreeni
sistem; i tehnika se, naime, povinuje vlastitim zakonima. Tehnika nuno podrazumeva dominaciju,
silu, totalnu efikasnost; ne moe biti drugaije.
U ta tri sluaja, vano je upamtiti da je novac
sam po sebi mo, kao i drava i tehnika. To uopte nije stvar izbora to je stvar logike svojstvene
tim sistemima. Postoji samo utopijska mogunost
da prosto preemo s jednog sistema na drugi, ubeujui sami sebe kako smo slobodni. Ali, u sva tri
sluaja, suoavamo se s nezavisnim procesima,
koji nuno proizvode ili akumulaciju novca ili poveanje dravne dominacije ili geometrijski porast
tehnoloke efikasnosti. Svialo se to nama ili ne,
to su zakoni po kojima ti sistemi rade. Naravno, ti
sistemi se onda spajaju s glau za moi, sa eljom
za dominacijom. Upravo tu, u taki susreta tih or54

ganski nezavisnih i kvalitativno razliitih faktora,

otkrivamo pravi problem moi danas.
*
Kada je neki ovek, koji je hteo da vlada drugima, na raspolaganju imao samo gruba sredstva
srednjeg veka, njegov kapacitet za dominaciju bio
je nuno ogranien. On se nije bavio mogunostima
savremenih sredstava za delovanje, koja mi ovde
razmatramo, prosto zato to su njegova sredstva
bila ograniena. Ali, kako su ta ogranienja poela
da se smanjuju, metodi moi su stekli autonomiju,
koja je srazmerno poveala ovekov kapacitet za
dominaciju nad drugim ljudima to se dogodilo, a
da ovek pri tom nije svesno napravio jasan izbor u
korist dominacije. Danas, meutim, objektivni stav
tehniara ili ak neutralni stav politiara, koji donosi odluke u odnosu na najrazliitije zadate ciljeve,
u stvari su samo velovi koji prikrivaju pravu tenju
ka moi. to su metodi moi razvijeniji, manje je
obzira u agresiji s kojom se primenjuju. Borba prsa
u prsa podrazumeva grimase, krike i pokrete koji
treba da zastrae neprijatelja. Pritiskanje dugmeta
za lansiranje atomskog projektila moe se obaviti bez naruavanja line smirenosti, zato to je to
samo odgovor na tehniki proraun, koji nema nikakve veze sa saveu. U inu pritiskanja dugmeta
nema ni agresije, niti mrnje. To je glavna karakteristika preobraaja sile u naem drutvu: racional55

na, strastvena i ivotna stvarnost prosto se svodi na

puku primenu tehnike.
To se vidi kao prednost. Obeava nam se prelazak iz politike sfere u onu administrativnu.
Kreemo se od politike udnje za dominacijom i
manipulacijom ka hladnom, bezlinom obliku ponaanja, koji deluje kao prava garancija nedominacije. Hoemo da eliminiemo lino odluivanje
pojedinca sklonog dominaciji, pomou proste upotrebe mehanike efikasnosti. U stvarnosti, to je vie
izraz duha moi nego tehnike objektivnosti. Ali,
onaj ko koristi tehniku nije prosto robot: on sam
je posveen moi i moe da prepozna mogunosti
svojih postupaka. Samim tim, on ide dalje pod izgovorom naune objektivnosti, da bi dao oduka
svojoj udnji za moi, na nov nain: on nije tiranin,
ve tehniar koji primenjuje mo, ak i bez neke
tehnike organizacije, u uem smislu. Tako do rasta
moi u naem drutvu dolazi kroz spregu sredstava
za primenu sile i novog duha moi. Malo po malo,
apsolutna efikasnost se postie na objektivan i bezlian nain, bez strasti, bez oseanja.
*
Prethodna razmatranja su neophodna da bi se
procenilo dejstvo moi u naem savremenom drutvu, ne samo izvan tradicionalnih kategorija dobra
i zla ve i izvan isto psiholoke analize. Prvo pita56

nje koje se namee jeste da li se mo moe upotrebiti za neko Dobro. To je pozicija onih koji se, na
primer, zalau za diktaturu, kao garanciju ljudskog
blagostanja: ako bi pravedni, moralni i mudri ljudi
imali apsolutnu mo, one bi mogli da oveanstvo
povedu putem blagostanja i Dobra. Tu se, meutim,
suoavamo s dve potekoe. Uvek moramo imati
u vidu da mo tei da se otme kontroli. Od trenutka kada bi se bilo koji sistem moi stavio u pogon,
mo se nikada nije zadovoljavala samom sobom. S
jedne strane, to znai da se mo, kojom se u datom
trenutku raspolagalo, nikada nije smatrala dovoljnom za ostvarivanje velikih ciljeva koje je vlast
imala pred sobom. Mo se morala stalno uveavati,
sa uverenjem da e budunost konano doneti sredstva za ostvarenje prvobitne vizije; ovek s takvim
idejama nikada se ne miri s nedostatkom moi. S
druge strane, mo narasla u neposrednoj prolosti
ne moe da obuzda sopstveni rast. Naprotiv, ona
nuno nastavlja da se kree u istom smeru. U fazi
prvobitne akumulacije, mo je u isto vreme preduslov i nunost daljeg sticanja moi. Na primer,
objanjeno je da kada neki ekonomski sistem ima
godinju stopu rasta od 5%, u periodu od deset godina, ne moe doi do stope rasta od nula procenata; sistem je ekonomski i tehnoloki osuen da sledi
stopu rasta u dovoljno dugom vremenskom periodu. Prema tome, princip moi tei beskonanom.
57

Nema granice moi, osim one koja se faktiki moe

dostii vremenom, ali to ne ukida elju za prevazilaenjem te granice isto temporalne nemoi, da
bi se konano ostvarilo ono to je do jue izgledalo
nedostino.
Princip neogranienog rasta postavlja nas, meutim, pred odluujui problem: da li u drutvu
podreenom neogranienom rastu uopte moe biti
nekih vrednosti? Pozivam se na uvenu Taleranovu
izreku: Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari
apsolutno.[1] (Kao i na duboku Jingerovu analizu
iz romana Staklene pele, u kojoj je pokazao kako
rast moi nuno i neminovno vodi ka unitenju
vrednosti.)[2]
Ako vrednosti postoje, to znai da postoje i
oblasti koje mo ne moe da dosegne ne zato to
je slaba ve zbog same prirode stvarnosti. Shodno tome, mo je uvek izloena sudu, zato to postoji stvarnost koja ne podlee sudu moi. Bez ta
dva uslova, nema vrednosti. Ali, to su upravo oni
uslovi koje mo (novca, drave, nauke ili tehnike)
ne moe da trpi. Kako bi moglo da postoji neto to
je nedostupno moi? To bi moglo da bude samo ona
oblast koju mo mora da nacilja i stavi pod kontrolu. Svaku mo zanimaju upravo izvori vrednosti i
njihov razvoj, zato to se mo nikada ne zadovoljava postojanjem u nekoj neutralnoj situaciji. Moi,
kao takvoj, potrebni su uvek novi dokazi, deklara58

cije i priznanja, da je dobra, ispravna i zakonita. U

samoj prirodi moi je da eli da bude sve to. Mo se
nikada ne zadovoljava pukim ispoljavanjem moi.
Kako bi neke nezavisne vrednosti ikada mogle
da sude o moi? Mo ne moe da tolerie sudove,
zato to bi to znailo da postoji neka druga mo,
koja je u stvari vea od nje same. Mo i oni koji je
primenjuju, ne mogu da shvate nita, osim u okvirima moi. Za one koji su posveeni potrazi za moi,
sudovi su mogui samo zbog nadmone vlasti sudije. Mehanizam rasta moi neminovno unitava
moralne i duhovne vrednosti, bez obzira o kojoj
je grupi ili drutvu re. (Videti zadivljujuu knjigu
Hajnriha Bela, Bilijar u pola deset.)[3]
*
Problem moramo razmotriti s jo jednog stanovita. Mo nuno podrazumeva potinjenost oveka. Mo uvek radi protiv oveka, kao i protiv prirode i stvari. Kada se mo koristi, ona se nuno okree
protiv drugih. To da li manjina podjarmljuje veinu
ili obrnuto, nije mnogo vano. Tokvil (Tocqueville)
je pokazao da diktatura veine nije manje strana
od diktature manjine. On je bio u pravu, a ne Marks. Diktatura proletarijata ne moe stei legitimitet
na osnovu broja sledbenika. Mase ili rulja koja primenjuje mo, jesu radikalno zlo, kao i neki diktator.
(Demon se zove legija.) Pored toga, kada se mo
59

usmerava na oveka, neminovna posledica je vrlo

radikalna: ovek postaje stvar, on se postvaruje (to
je neto sasvim drugaije od otuenja). Mo se
obruava na oveka kao na svoju pravednu i pravu
rtvu. Prema tome, ona moe da ga vodi, da manipulie njime, da ga preobraava; moe ga liiti
njegove ljudskosti, da bi ga svela na puku funkciju
ili, u najboljem sluaju, na pomonika moi. Tako
preobraen ovek dopustie moi pun raspon delovanja. Mo nema nikakvo potovanje prema oveku, zato to bi to bila kontradiktorno. Mo koja bi
na svakog oveka gledala kao na pojedinca, koja
bi uvaavala njegove vrednosti i oseanje ivota,
takva mo vie ne bi bila mo. Od kada su u njih
prodrle psihologija i psihoanaliza, sudnice su u
stvari odustale od donoenja presuda: im optueni
postane pojedinac, ije se ponaanje moe objasniti i ije lice odaje neku sloenu priu, nemogue
ga je osuditi. Mo gubi svoju realnost, zato to je
realnost moi negacija ljudskosti u onima koji je
sprovode, kao i u onima nad kojima se sprovodi. To
je drama Hegelove prie o gospodaru i robu.
*
U takvim uslovima, pravi problem u ouvanju
mogunosti za ljudski ivot u drutvu, jeste kako
ograniiti mo. Izgleda da imamo tri mogunosti.
Prva je ono to bih nazvao konvencionalnim ograniavanjem moi, naime, zakon i ustav. Ko god da
60

ima mo, povinuje se zakonu i pristaje da potuje

odreena ogranienja. To je cela teorija koja stoji
iza demokratske liberalne drave: princip podele
vlasti. Ali, to je u praksi zapravo neefikasno: taj sistem funkcionie samo u meri u kojoj ga onaj ko
ima mo prihvata i zaista potuje. Krajnja slabost
ustavne teorije lei u tome to politika mo sama
donosi ustav. Tako mo moe da po volji (uprkos
referendumu) pree s jednog ustava (kada postane
problematian) na drugi. (To smo videli u Francuskoj posle 1793.) Drugo: ako zakon izvire iz drave, oigledno je da drava ograniava mo samo
u meri u kojoj ova to doputa. Mo treba samo da
promeni zakonska pravila, da bi uklonila ono to
je ograniava. (Delo Hansa Kelsena ne samo da
identifikuje te principe, nego navodi i njihove posledice.)[4] Ako zakon poiva na neemu drugom,
a ne na dravi, onda se drava nee smiriti sve dok
njena mo ne osvoji taj izvor zakona i svede ga na
puki instrument same drave. Tree: slabost Monteskjeove teorije ravnotee vlasti; zakonodavni
akti kao protivtea izvrnom ogranku vlasti i sudski
akti kao protivtea i kontrola druga dva ogranka.
Ali, ako se ta tri ogranka vlasti poveu u jedan skup
dravni poredak oni ne mogu da slue kao protivtea jedan drugom. Prosta reorganizacija drave
moe da neutralizuje neki ili sva tri ogranka vlasti
i ko bi se suprotstavio takvoj reorganizaciji?
61

To nas vodi do druge take: ravnotea, zakon,

ustav, itd., mogu biti zatita od moi samo ako su
utemeljeni u neemu to nije organizam moi. Ako
je zakon izgraen kao obiaj, onda je nezavisan od
drave i predstavlja pravu prepreku moi. Ako se
sudska vlast prenese u neku autonomnu drutvenu grupu (kao u sluaju parlamenta i buroazije u
Francuskoj u XVIII veku), drava onda ne moe da
je uniti. Naprotiv, ta drutvena grupa e u stvari
imati ingerencije drave. Drugim reima, da bi mo
bila ograniena, ona se mora suoiti s preprekama
koje svoj izvor i realnost imaju u nezavisnim, autonomnim drutvenim grupama, koje mogu da prue
otpor. Ta prepreka mora biti spoljanja u odnosu na
organizam moi i ne moe biti prosto neko moralno
pravilo, ideal ili ustav. Realnost tih prepreka mora
biti duboko ukorenjena. Na primer, crkva je sve do
XVII veka bila prava prepreka autokratskim sklonostima monarha i drave.
Da bi demokratija ivela, nije dovoljno da se
legalizuju samo njena formalna pravila. Mnogo je
vanije da bude prisutna u drutvenom telu neke
grupe, zajednice ili organizacije, koja upuuje svoje detinjaste izazove vladajuem poretku i prepoznaje i zatim napada strukture same moi, njene ciljeve, birokratske tendencije, tehnoloki sistem, itd.
To je jedina prava kontramo. Ali, ovde moramo
biti oprezni. Ako je cilj naeg suprotstavljanja moi
samo osvajanje vlasti, zamena jednog reima dru62

gim, onda to ne znai nita. Jo gore, to nije nita

drugo nego nova inkarnacija duha moi, kao to se,
na primer, svuda dogodilo s komunistikim partijama. Prava protivtea moi ne tei vlasti, niti da
uniti vladajui sistem. Ona pre nastoji da u drutvu
stvori zonu neizvesnosti, da uvede nasuminost, da
podmee klipove pod tokove jedne suvie savrene, suvie efikasne maine. Svako suprotstavljanje
moi neminovno tei da smanji njenu efikasnost,
unosei tenzije, probleme, neizvesnosti, slabljenje, itd. i to ne iz pakosti, ve prosto na osnovu
svesti i uverenja da se mo, ako se ne ometa, povinuje samo vlastitim zakonima. Naravno, ideja o
protivljenju moi ne podrazumeva istu spontanost
ve svestan otpor.
Posle svega reenog, ova ideja o suprotstavljanju moi nije sasvim zadovoljavajua. Ona neminovno vodi u sukob. Vladajui poredak e uvek
nastojati da uniti, asimiluje, apsorbuje ili preotme
otpor moi, koji ne moe veno da tolerie. To onda
ima samo dve posledice: otpor moi se ili pojaava
i tako ulazi u ciklus ostalih rastuih moi; ili naputa svoj trenutni oblik i trai druge osnove, druge izraze, druge principe reorganizuje se, itd. On
menja svoje bojno bolje, front i izgled. To je jedini
zadovoljavajui odgovor, ali nema razloga da se
to krije koji je krajnje teko ostvariti. (Ta pitanja
sam detaljnije razmotrio u svojoj knjizi Autopsija
revolucije).[5]
63

*
Ali, postoji jedna jo radikalnija mogunost:
svestan izbor ne-moi, odbacivanje svakog oblika moi, nezavisno od toga da li je i u kojoj meri
legitiman. Ne-mo oigledno see mnogo dalje
od nenasilja ili suprotstavljanja ratu. Ne-mo je radikalno odbacivanje jedne normalne ovekove
sklonosti agresije, nasilnog reagovanja na nasilje,
pravila oko za oko, kao i svih vrednosti i institucija naeg drutva, naroito ekonomske organizacije, ideje o konkurenciji, da je ivot borba, u kojoj
najbolji pobeuje. Sve dok se drimo te ideologije
neminovno utiremo put komunistikim i faistikim diktaturama i njihovim tehnostrukturama. Ne
smemo, naravno, pasti u zamku idealizma naime,
ne smemo se uzdati u neko budue drutvo koje bi
poivalo na etici totalne ne-moi. Nema potrebe da
se bavimo nekom anarhistikom utopijom.
Danas, u ovom naem drutvu, koje je izabralo
mo, moramo imati neprekidno i beskompromisno
odbacivanje moi. Mi, mali, ali sutinski glasovi
otpora, moramo izabrati ne-mo. A na otpor je
sutinski, zato to ako ne istrajavamo u onome za
ta se zalaemo i ako to ne ivimo, onda je nae
drutvo osueno na propast. Sledbenici ne-moi
neuspenosti, neefikasnosti, promaaji, itd. ive
u istini tako to stalno dovode u pitanje sve drutvene ideologije. Ni proizvodnja bogatstva, ni uspe64

na sredstva i sistemi za proizvodnju, distribuciju i

potronju, niti neki pravedni politiki poredak, ne
mogu da obezbede drutvu budunost.
Budunost naeg drutva poiva samo na slobodnim osobama u naem drutvu. Sledbenici nemoi su jedine slobodne osobe u naem okruenju,
zato to se oni koji naginju moi opiru sociolokoj
promeni, naroito zbog onoga ime im ona preti
kao pojedincima.
*
Nema drugog naina. U stvari, ovaj nain ima
mnogo vee implikacije i mogunosti nego to u
prvi mah izgleda; to su skrivene i duboke implikacije za svakog od nas.

[1] Charles Maurice de Talleyrand-Prigord

(17541838), uveni francuski diplomata. Verovatno Elilova greka; ta izreka se pripisuje Lordu
Aktonu (John Emerich Edward Dalberg-Acton,
(18341902).
[2] Ernst Jnger (18951998), Glserne Bienen, 1957.
[3] Heinrich Bll, Billard um halbzehn, 1959. U
tekstu, prevodioci na engleski su napisali, The Sacrament of the Bull, moda sledei Elila i francu65

ski prevod naslova Belovog romana, ali to je motiv

iz romana Bilijar u pola deset (na francuskom, Les
Deux Sacrements, Dva sakramenta; jedni primaju sakrament jagnjeta, drugi sakrament zveri ili
bika).
[4] Hans Kelsen (18811973), Reine Rechtslehre (ista teorija prava), 19341960.
[5] Jacques Ellul, Autopsie de la rvolution, Paris, Calmann-Lvy, collection Libert de lEsprit,
1969 (2008).

Jacques Ellul, Lust for Power, Katallagete,

Fall 1979, str. 3033, http://www.fraw.org.uk/files/
politics/ellul_1979.pdf
Preveo: Aleksa Golijanin, 2015. http://anarhijablok45.net1zen.com
66

ADONIDE
Vrijednost ivota
Salvador Dal, slavni panjolski slikar, napisao
je da ga nita ne moe toliko uzbuditi kao prizor
vagona treega razreda puna radnika, poginulih u
eljeznikoj nesrei. to ne znai da je on bio ravnoduan prema smrti, duboko ga je pogodila na
primjer smrt njegovog prijatelja, princa Mdinavija,
u cestovnoj nezgodi. Dal je jednostavno smatrao
da je samo smrt princa vrijedna oplakivanja. Nema
nikakve veze s vagonom krcatim leevima radnika.
Ovo ne smije izgledati kao nekakva nastranost
osobe poznate po svojoj ekscentrinosti. U biti,
smrt ljudskoga bia predstavlja vaan dogaaj
samo drugim ljudima. Samo oni koji su ga nadivjeli vrednuju okolnosti smrti i razinu panje.
Dakle, vanost koja se pripisuje ovom dogaaju
(u stvari, potpuno uobiajenom) ne ovisi o samom
dogaaju. Ovisi ponajprije kako osoba koja komentira taj dogaaj poima smrt i kakvo miljenje ima o
pokojniku.
Svi smo mi naviknuti razlikovati takozvanu prirodnu smrt od navodne nasilne smrti. Ako
preskoimo komine aspekte ova dvaju pridjeva,
moemo se usredotoiti na njihovo znaenje: jednu smrt smatramo na neki nain zakonitom, onu
67

prirodnu, dok ovu drugu smatramo vjetakom,

tj. onu nasilnu. Prirodna bi smrt dakle bila djelo sudbine, udesa. Kad se umre, umre se! Da li je
osoba napustila ovu zemlju na kraju svoga ivotnoga puta, starosti radi, ili je pak neizljeiva bolest uranila taj trenutak, izgleda da i ne pravi neku
razliku. Sve to pripada redovitom toku stvari. Meutim, nasilna se smrt dijeli na dvije kategorije:
jednoj pripada smrt uzrokovana nezgodom, a druga
je posljedica odluke jedne svijesti, bila umirueg
(samoubojstvo) ili druge osobe (ubojstvo). Upravo
ovaj posljednji oblik smrti, svjesne, uzrokuje vee
zgraanje i uznemiruje ljudsku duu.
Gradei, u biti, neku vrstu hijerarhije razliitih
naina umiranja, koju namee moral, granice izmeu ovih razliitih definicija smrti pretapaju se
ovisno o okolnostima. Na primjer, iako nas smrti
prouzrokovane nezgodom nasilne ponekad
iznenade svojom mnogobrojnou, malokad potiu na raspravu ili izazivaju osobitu preneraenost.
Isto vrijedi i za uestale smrti na radnom mjestu na
koje se rijetki obaziru, poto je ovaj svijet sve vie
uvjeren u potpunu prirodnost svoga drutvenoga
ureenja. Mada kapitalizam nije jedan od brojnih
oblika koje drutvena struktura moe poprimiti, a
predouje nam se kao jedna jedina mogunost na
raspolaganju, oito je da nam sve smrti koje uzrokuje izgledaju neizbjene, plod zle sudbine no ipak
68

neminovne. Stoga, radnik koji izgubi ivot pod preom ili padom sa skele, umire dakako nasilnom
smru, ali njegova se smrt ionako smatra prirodnom a ne ubojstvom. Na isti nain promatramo
osobu ija je smrt posljedica karcinoma: rtva neizbjene sudbine. Nikad ne znamo koga e nesrea zadesiti. Meutim, to rei ako je taj karcinom
posljedica napose zagaujue tvornice? Ne dokazuju li brojna suenja koja se redovito vode protiv
multinacionalnih kompanija, zbog teta nanesenih
industrijskom proizvodnjom, odgovornost njihovih
rukovoditelja za ove tragine dogaaje? Mogu li se
ove smrti ubrojiti meu nasilne, ili ne mogu?
Kao to moemo vidjeti, im uemo u dublju
analizu problema sva se razlikovanja raznih naina
umiranja poinju kolebati. A potpuno se urue ako
pokuamo razmisliti o iskreno svjesnoj smrti, izvan
okvira predodbi koje nam namee moral Dravnoga Interesa, ako se suoimo s pitanjem da li je
zakonito usmrtiti drugo ljudsko bie. Oigledno je
da pitanje postavljeno na ovako apstraktan nain ne
moe ba pobuditi zanimanje, radije zgraanje, dok
e odgovor biti samo jedno odrjeito ne. U krajnjoj liniji, tko bi ikad mogao opravdati ubojstvo?
U stvari, to inimo svi mi tijekom naega ivota.
Nekoliko nedavnih epizoda iz crne kronike pomoi
e nam da bolje shvatimo ovu tvrdnju.
69

Kad drava ubija

U SAD-u je dravni stroj smrti i dalje u pogonu,
bez zastoja. U Teksasu su poetkom kolovoza izvrene dvije smrtne kazne u roku od pola sata, mala
montana traka. Jedan od osuenika proglaen je
duevno poremeenim u vrijeme dogaaja u kojem
je uestvovao, no to mu nije potedilo ivot. Ove su
egzekucije kao i obino bile prethoene i popraene brojnim polemikama.
Pitanje smrtne kazne rjeivo je s nekoliko rijei:
odluiti da li drava ima pravo ubiti. Ve znamo
da drava putem iznimke legitimne obrane to
pravo dodjeljuje napadnutom pojedincu. Meutim,
drava opravdava ratove koje pokree pozivajui
se na tu istu iznimku, pod isprikom izvanrednoga
stanja. Paradoksalno je da rezon koji odobrava sline pothvate u biti brie tu iznimku u istom onom
trenutku kad hini da je potvruje: vojna nas vjetina
ui da je napad najbolja obrana. Da se ne bi objavljeni rat doimao kao neopravdano nasilje, drava
mora dokazati da brani nekoga ili neto: amerika
vojska bombardira Irak ili Srbiju u svrhu obrane
jednog principa. Ovaj primjer dokazuje kako svaki
napad moemo nazvati obrambenim, budui da se
napadom uvijek brani neki vii interes ili princip. No, potreba da se opravda obrana na djelu,
da se drugi prikae kao agresor, laov, nije stvar
70

sluajnosti, jer je u biti djela potrebno uskladiti s

pravilima igre koja su u demoliberalnom drutvu u
rukama medija.
Isto vrijedi i za osuenike koji bivaju pogubljeni na elektrinoj stolici. U svojstvu graana
oni pripadaju dravi. U svojstvu osuenika nisu
udovoljili obavezama drave. Drava koja je ve
raspolagala njihovim ivotima moe dakle raspolagati i njihovom smru. Krivina je presuda samo
odavanje poasti pravilima igre: krivi ili ne, u emu
je razlika?
Glede mene, odbio sam ustupiti odgovornost za
moj vlastiti ivot drutvenoj organizaciji zvanoj drava, ali ta mi je odgovornost zaplijenjena, bez da
me itko ita pitao, niti da li sam sluajno imao neku
bolju ideju u vezi toga. Drava je dakle zapljena
najprije mojega ivota a zatim svih ostalih, ona je
zbroj svih ovih zapljena. Navedeni skup zapljena
proizvodi pravila igre koja se zovu zakoni, kojima
me pokoravaju i koje, koliko mi je mogue, ne potujem. No, nije da ne potujem ovaj ili onaj zakon
kad mi se za to ukae prilika ili zato jer se ne slaem s pokojim detaljem, ja to inim iz principa, ja
sam protiv cjelokupnoga zakona. Neprikladan mi je
svaki zakon drave poto se svi temelje na uzurpaciji mojega suuesnitva.
Ova je rasprava o smrtnoj kazni pokrenuta da
bi naglasili moralistiko licemjerje obiju strana.
71

Pobornici smrtne kazne podravaju Rousseauov

Drutveni ugovor: ako smrtna kazna sprjeava
da jedno ljudsko bie ubije drugo, dobivamo aritmetiku korist u ljudskim ivotima. Uostalom,
protivnici smrtne kazne bi vrlo rado bili potpisali,
po toj raunici, ubojstvo Hitlera (zar nije i on bio
ljudsko bie?). Drugi pak pobornici vjeruju u razuvjeravajuu mo smrtne kazne, ali i ovdje je rije o
istoj matematikoj raunici, mada nije provjeriva.
Zatim postoje oni, vrlo rijetki, koji odobravaju
smrtnu kaznu iz istih razloga koji su naveli Lacenairea, uvenog kriminalca devetnaestoga stoljea,
da je priziva za sebe: bolje smrt negoli doivotna
robija. Suoeni s izvjesnou doivotnoga zatvora,
beskrajne kazne, mogli bi se i sloiti s navedenom
afirmacijom. No, tko potie tue pogubljenje trebao bi se barem zdravorazumski suzdrati od prie
o svetoj vrijednosti ivota.
to se pak tie protivnika smrtne kazne, oni
nemaju ni konkretnih argumenata. Imaju samo
moralno pravilo ispunjeno svetou o onome to
nazivaju ivot, te ovu vjersku zapovijed isprepliu
s licemjerjem laike dobrote. Protivni su smrtnoj
kazni sve dok im netko ne siluje ker, zlostavlja
psa, ukrade novanik. Protivni su smrtnoj kazni, ali
zatim prizivaju vojsku i policiju. Protivni su smrtnoj kazni, ali istovremeno rade za neku vojnu industriju. Protivni su smrtnoj kazni, no ne pruaju ruku
siromanima koji e moda umrijeti od gladi.
72

U ratu, u svakom ratu (stoga i u onom zvanom

svakidanji ivot), ubiti i biti ubijen su sasvim logike mogunosti. Kad drava ubije iz nepanje, iz
ekscesa ili radi vlastitoga Interesa, smatra se pravednim, ne samo na temelju pravila koje ona postavlja, ve i zbog graanskoga rata u toku. Oigledno je da drava podrava i propagira pojam
potivanje ivota u svrhu primjene mjera sprjeavanja, kako bi smanjila broj pretrpjelih gubitaka u
ovom ratu. Namjera joj je zamijeniti smrt zatvorom
(kad kriminalac riskira smrt riskira i ivot, kad riskira zatvor riskira da bude osuen na preivljavanje), a negira pojedincu moralnu mogunost ubojstva, osim kad ga treba obraniti od napada njenih
neprijatelja. Drava u biti nije protivnik ubojstva
(svretka ljudskoga ivota), ona jednostavno eli
moralni i pravni monopol nad njim. Dati svoj pristanak dravi znai pristati i na njen monopol nad
ubojstvom.
Ubiti ili ouvati?
U Toscani je prolog ljeta deko pogoen neizljeivom boleu umro zahvaljujui pomoi jednoga prijatelja, kojem se obratio. Nije imao hrabrosti
sam to izvriti. Roditelji, koji su bili upoznati sa
sinovim oajem i beznaem, smjesta su izjavili da
uope ne zamjeraju prijatelju koji je ubio njihovo
73

dijete. Ovaj sluaj dokazuje kako se autentini odnosi meu pojedincima nee nikada moi uokviriti
u ikoju drutvenu normu, i da svaki zakonik jami i
titi samo slobodu... drave.
Zabrana eutanazije je najoitiji dokaz svetosti
ivota u obliku pukog biolokog ouvanja. Samovoljno se, a priori, odluuje da je izmeu bola i
smrti, bol kudikamo bolji izbor. Kad se netko nalazi pred dilemom biti hendikepiran, do te granice da
ne moe vie dostii ciljeve koje je sebi postavio,
ili dokrajiti nepotrebnu patnju, sa svih ga strana
podsjeaju na zabranu smrti: poevi od zakona i
praznovjerja pa do drskosti svemonih lijenika.
Postoje osobe koje su ve godinama u nepovratnoj
komi, odravane u ovom larvalnom stanju u ime
vjerske superiornosti preivljenja, mada su postale
definitivno nesposobne voditi vlastiti ivot.
Iako eutanazija ima brojne neprijatelja (usprkos
preprekama humanitarne ideologije), moe se osloniti i na sve brojnije prijatelje. Osobno smatram
da bi eutanazija morala biti dozvoljena, osim po
elji samoga bolesnika, u sluaju njegova gubitka
svijesti i na zahtjev najbliih, partnera ili prijatelja
(poto roaci kroz zakonska prava i koristoljublje
esto osnauju svoju tiraniju nad bolesnicima).
Eventualne greke i prekoraenja koja bi se mogla
pojaviti zasigurno ne bi bila ni traginija ni brojnija
od terapeutske upornosti. Terapijska upornost poi74

stovjeuje ivot s preivljavanjem u korist iskljuivo ovog posljednjeg, koje danas lijenici nasilno
primjenjuju, bazirajui svoju mo na povrnom
znanju.
Eutanazija, in pruanja smrti, stoji na granici
izmeu ubojstva i samoubojstva jer predmet eutanazije moe biti i netko drugi. Nedavno je jedan
Englez izvrio samoubojstvo nakon to su novine
objavile njegovu fotografiju popraenu imenom
i adresom na popisu navodnih pedofila. Naspram
skandala i moguih neprijatnih posljedica sline reklame ovjek je radije izabrao suicid. Sumnjam da
je sljedbenike humanitarne religije ganuo gubitak
ovog ljudskog ivota, koji je oito izgubio na vrijednosti zbog seksualne orijentacije.
Protivnici samoubojstva takoer temelje svoju
teoriju na istoj ideji: ouvanje degradirajueg ivota i njegovo pretvaranje u preivljavanje. Razliiti
oblici samoubojstva, od vjeanja pa do trovanja tabletama, sve do brojnih formi jeftinoga nihilizma,
sadre sve priznate nemogunosti ivota, ali rijetko
si gladne osobe oduzimaju ivot jer ne mogu preivjeti: ba je ovo osnovni razlog tabua ivota. Budui da bi rasprava o nesposobnosti realizacije vlastitoga ivota na javnom mjestu prijetila svrgnuem
onih koji rukovode tuim ivotima i izbjegavaju
istraiti druge mogunosti. Jedan je samoubojica
u prolom stoljeu rekao: A vi, bucmasti popovi,
75

rumeni, akademski, jezuiti svake sorte i svakoga

otrova, da li bi me takvom briljivou podsjeali
na zadau da vam ne ide bestidno u korist? Kad ne
bi imali toliko koristi od mog ivota, zato bi vas
zanimala moja smrt?.
Ako uzmemo u obzir da danas nijedan ivot ne
dosegne granice svih svojih ansi, samoubojstvo bi
trebalo biti in koji odaje poast bistrini svjesnosti ove rezignacije. Ako samoubojstvo oznaava
nadasve odsutnost vlasnitva nad ivotom
oznaava i prisustvo svjesnoga izbora okonanja ivota, naspram njegovog pretvaranja u svoju
suprotnost, otuenje i ivljenje bez prava na ivot.
Samoubojstvo e harati meu ljudima sve dok ne
pronau put koji vodi ka srei.
Pretpostavljam da bi ovakav obrat perspektive barem revolucija dodijelio preivljavanju
najprikladniju ulogu alona ivota i shodno tome
pretvorio dar smrti sebi i drugima u jednakovrijedan in, budui da bi novi pojam potivanja ivota implicirao i sasvim drugaiju odgovornost pojedinaca. Govorili o patetinoj nadi ili o minimalnoj
potrebi, u svakom sluaju ova predodba nadilazi
smeteno grizoduje u koje je danas ambalairano
samoubojstvo.

76

Svi smo ubojice

Smrt je oduvijek bila tabu tema. Tabui su zabrane namijenjene odravanju integriteta organiziranoga svijeta, a istovremeno i dobroga fizikoga te
mentalnoga zdravlja onih koji se tabua pridravaju:
tko prekri tabu osporava svjetski poredak i ba
zbog toga mora biti kanjen. Meutim, tabui predstavljaju zabrane samo unutar zajednice koja ih je
usvojila, te stoga vrijede samo za njene pripadnike.
U prolosti je u mnogim drutvima bilo zabranjeno
ubiti samo lana vlastite zajednice, dok je ubojstvo
stranca bilo dozvoljeno. Jedino je ubojstvo sebi
slinih osuivano, do te granice da neka drutva
nisu ak ni kanjavala zloince (za mnoga eskimska plemena svako je ubojstvo bilo nehotino). U
sluaju kanjavanja prekritelj bi bio udaljen bez
sredstava za preivljavanje, ali ne ubijen. Moemo
dakle shvatiti znaenje koje su neki naunici pripisali arapskoj definiciji klana: grupa u kojoj nema
krvne osvete. Osveta je bila, uz brak, sredstvo za
ispoljavanje odnosa izmeu razliitih drutvenih
grupa: osveta je priliila ratnom stanju, vjenanje
miru. Izmeu pripadnika iste grupe, istoga klana,
iste obitelji, nisu bili dozvoljeni osveta i brak (iz
ega proizlazi tabu ubojstva i seksualni). Osveta i
brak morali su ujedinjavati i udaljavati samo one
osobe koje nisu bile ve vezane identitetom imena
i osobine.
77

No, danas postoji samo jedna zajednica koja sve

snabdijeva imenom i identitetom: zajednica Kapitala. Prvo smo potroai, a zatim ene ili mukarci,
zapadnjaci ili istonjaci, bogati ili siromani. Ako
su nam doputeni seksualni odnosi, ali s ogranienjima, ne znai da se moemo i meusobno istrijebiti. U ime mira, onoga to nas ujedinjuje mir
trita vodio se rat protiv onoga to nas razdvaja
rat protiv Pojedinca. Sad nam je jasnije zato
je vladajui moral pretvorio potivanje ivota u
svoj omiljeni refren: potivati ivot, poimati ga
svetim, nikad ne pribjegavajte nasilju.
Danas je tolerancija, u svakodnevnom obliku
kojeg nam nameu Mediji, postala obavezna i ograniavajua prisila u neposrednoj slubi drave. Kao
to je tolerancija u doba Inkvizicije bila poziv na
toleranciju prema lomaama i netoleranciju prema
herezi, na isti nain tolerancija modernoga demokratskoga humanitarizma poziva na snoljivost prema postojeem i nesnoljivost prema onima koji se
njemu opiru. Ah, da, zato to ispod cementa supermarketa pulsira nikad uspavana jedinstvenost naih
elja, naih interesa, naih sklonosti, naih snova,
koji nas meusobno razlikuju. Ako bogati moraju
tolerirati siromane a siromani moraju tolerirati
bogate, ini mi se da je sva ta silna tolerancija na
iskljuivu korist prvih. Kad dobro razmislim, tko
govori o toleranciji ima puna usta trulog lea. Tajnu
78

koju nemate hrabrosti otkriti, lako u vam objelodaniti: nitko ne tolerira sve, kao to nitko ne tolerira nita. Svatko od nas tolerira neke stvari, osobe i
ideje, dok ne tolerira druge. Bez izuzetaka. Iz tog je
razloga humanitarna ideologija potivanja ivota
pokvareno licemjerstvo.
Licemjeri su svi oni koji govore o svetoj vrijednosti ljudskoga ivota. Licemjer je demokratski politiar koji, kad nije pobornik smrtne kazne,
glasa za pokretanje humanitarnih bombardiranja;
njegovi glasai koji pred ekranom nazdravljaju
smrti jednog mafijaa; andari, legalizirane ubojice, i njihovi prijatelji; svi oni koji bi ubili tiranina ali u ime nekog plemenitog ideala; pojedinci
samoubojice, svi oni koji prakticiraju eutanaziju i
njihovi prijatelji; silovane ene koje bi ubile svoga
silovatelja. Svatko je u stanju nastaviti listu ovih
primjera.
U biti, svi smo ubojice, barem potencijalne.
Ako nam ruke ve nisu ukaljane krvlju, mogle bi
se okrvaviti u svakom trenutku, samo je stvar okolnosti. Dok s jedne strane kliemo svetom ivotu, s
druge pak mislimo da ga ne zavrjeuju ba svi. Ali,
to onda daje vrijednost ljudskom ivotu? ivot
koji treba potovati razlikuje se od onoga koji
ne zasluuje potovanje, jer postojanje ovog prvog sadri nama zajedniku perspektivu. I jedino ta
perspektiva odreuje pred naim oima vrijednost
79

pojedinca, a ne apstraktna pripadnost ljudskom

rodu. Pripadnost moe postati vrijednost samo u
potpunom nedostatku tonijih podataka. ivot sasvim nepoznate osobe moe nam izgledati nepovrediv, ali im bi saznali da je ubojica djece naa
bi ruka potraila pitolj. Koristim se jednostavnim
primjerom koji je u stanju potaknuti na jednodunu
suglasnost: ubojica djece. Dodue, svi mi imamo
na umu neke druge ivote kojih bi se rado rijeili,
ivote u kojima ne pronalazimo vrijednosti koje bi
trebalo titi.
Meutim, perspektiva ivota, kad je perspektiva naa, moja, nikada nije suvina. Ono to mislim,
to radim, volim, u to vjerujem, sve je to moj svijet. Kad ga ne bih posjedovao moja bi egzistencija
na ovoj zemlji bila suvina. Bio bih na sve sposoban za obraniti, razviti i ostvariti ovaj moj svijet.
ak i ubiti. Zato ne? Indiferentan sam prema smrti
osobe koja dovodi u opasnost ovaj moj svijet. to
ne znai da imam namjeru ubiti svaku osobu koja
se razlikuje od mene, naprosto njihova smrt ne bi
nita izmijenila u mom trenutnom ivotu. Usred
ravnodunosti prema svakodnevnom masakru,
oplakujem samo meni sline, ija se djela makar
djelomino podudaraju s mojim eljama. Samo me
njihova smrt pogaa, ostalih ne.
Ako prosudim da je za ostvarenje mojih elja potrebno pobiti jedan dio ovjeanstva, to u
80

uiniti?Moram slijediti svoj cilj ili odustati zbog

navodno viih principa, ali bez obrazloenja te superiornosti? Ne postavljam ovo pitanje jer mi je namjera pobiti dio ovjeanstva (mada bi skup osoba
koje vladaju naim ivotima zasluio vie truda oko
postizanja ovoga cilja), ve da bi oskrnavio tabu
smrti, prepreku ostvarenju svih elja.
Dio ivota
Smrt je potresna. No, ono to uznemiruje nau
duu nije tobonji instinkt ouvanja, koliko nezadovoljstvo to nismo uspjeli realizirati sve ono prema emu svatko od nas tei. Smrt uvijek prerano
stie. Zbog ove je ukupnosti (koju je danas nemogue ostvariti) uostalom svaka smrt neprihvatljiva.
Naravno, poimanje smrti nije svugdje jednako. U
Somaliji bi, gdje se umire zbog gladi i zbog oruja,
bilo nemogue uvjeriti siromahe, kao u Europi, da
mogu umrijeti zadovoljni nakon to su proveli ivot
na tako nezadovoljavajui nain, ili da je smrt nedaa, bez obzira na rtvu.
Ope miljenje da su ivot i smrt suprotnosti
je posljedica zloupotreba zabrana kojima je nae
drutvo opteretilo smrt. ivotu najvie tete nanosi
podrazumijevati smrt kao neto spoljano: smrt je
dio ivota budui da je ona njegov kraj, njegova
granica, njegov rub. Smrt je kraj, prebitan kraj za
81

jedan ivot, stoga ju ne moemo prepustiti sluaju.

No, bitnost naina umiranja znaajna je samo osobi
kojoj je stalo do naina ivljenja.
... mudro izbjegavajui elemente smrti, mi ciljamo samo na ouvanje ivota, dok ulazei u prostor koji nam mudrost savjetuje da izbjegnemo, mi
ga ivimo.

Objavljeno u asopisu Diavolo in corpo, br. 3,

2000, Italia
S talijanskog prevela: Erika Preden

82

DOMINIQUE MISEIN
Manje zlo
Zaboravlja se da opredeljivanje za neko zlo,
makar to bilo i manje zlo, jeste najbolji nain da
se ono produi.
Kada pred sobom ima samo dve mogunosti,
izaberi treu. (Jevrejska poslovica)
***
Pre nekoliko godina, u vreme izbora, jedan poznati italijanski novinar pozvao je svoje itaoce da
zapue noseve i da svoju graansku dunost ispune
tako to e glasati za partiju koja je tada bila na
vlasti. Novinar je dobro znao da se narod ve decenijama gui od smrada prave institucionalne trulei
u koju je ta partija utonula, zbog zloupotrebe vlasti,
korupcije, prljavih poslova, itd. Ali, jedina alternativa na politikom tritu u tom trenutku bila je levica, to je izgledalo jo gore. Prema tome, oveku
nije preostalo nita nego da zaepi nos i da glasa za
one koji su ve bili na vlasti.
U to vreme, iako je izazvao prilino burne polemike, taj poziv je imao nekog uspeha i ak bi se
83

moglo rei da je bio hit dana. To ne treba da nas

udi. U osnovi, argument koji je taj novinar upotrebio poivao je na toliko puta proverenom, uslovnom drutvenom refleksu: na logici manjeg zla,
koja rukovodi svakodnevnim izborom veine ljudi. Suoen sa ivotnim injenicama, zdrav razum
je uvek tako hitar kada treba da nas podseti kako
izmeu jednako odbojnih alternativa uvek treba da
izaberemo onu koja e imati najmanje neprijatne
posledice.
Zar moemo da osporimo da se ceo na ivot
svodi na dugu i iscrpljujuu potragu za manjim
zlom? Da se opredeljivanje za neto dobro ne u
nekom apsolutnom smislu, ve prosto onako kako
svako od nas to vidi unapred odbacuje? Nae celokupno iskustvo, kao i iskustvo prethodnih generacija, ui nas da je ivot umee najtee od svih,
a da najsmeliji snovi mogu imati samo tragian
ishod: rtve budilnika, u odjavnoj pici nekog filma, na poslednjoj stranici neke knjige... To je tako
oduvek, govore nam kroz uzdah, sve dok ne poverujemo da e tako zauvek i ostati.
Naravno, nita od svega toga ne spreava nas da
shvatimo koliko je tetno sve ono s ime se suoavamo. A ipak dobro znamo kako da izaberemo zlo.
Ono to nam nedostaje a to nam nedostaje zato
to nam je oduzeto nije toliko sposobnost da vrednujemo svet u kojem ivimo i sve strahote koje nam
84

on baca u lice, koliko sposobnost da idemo dalje od

ponuenih mogunosti. Ili da to makar pokuamo.
I tako, pod veitim izgovorom da moemo izgubiti sve ako nismo zadovoljni sa onim to ve imamo, vijugamo kroz ivot pod zastavom stalnog samoodricanja. Na svakodnevni ivot, sa svim svojim nepromiljenostima, prua nam obilje primera
za to. Koliko nas, iskreno govorei, moe da kae
kako uiva u ivotu, da je njime zadovoljan? Da je
zadovoljan svojim poslom, tim satima proeradnim
bez svrhe, bez zadovoljstva, bez kraja? A opet, suoeni sa baukom nezaposlenosti, brzo prihvatamo
bedu najamnog rada, da bismo izbegli bedu ivota
bez ikakve nadnice. Kako objasniti sklonost tolikog
broja mladih ljudi da produe studije koliko god je
to mogue, osim kao odbijanje da se zakorai u
svet odraslih, to znai kraj ionako ve nesigurnoj
slobodi. ta nam tek ostaje da kaemo o ljubavi,
toj grevitoj potrazi za voljenom osobom, koja se
najee svodi na parodiju iste, gde u elji da samo
ublaimo oseanje usamljenosti radije produavamo ve istroene veze? Siromani u zadovoljstvima
i aroliji, sve to nam dani koje provodimo na ovoj
planeti pruaju jeste dosada veitog ponavljanja
istog.
Uprkos stalnim pokuajima da se umanje ili
prikriju povrede koje nam nanosi sadanji drutveni sistem, mi ih ipak vidimo, i to sve. Znamo sve
85

o ivotu u svetu koji nas unitava. Ali, da bismo

nekako podneli ono to je nepodnoljivo i tako ga
uinili prihvatljivim, dovoljno je da ga racionalizujemo, opravdamo istorijskim razlozima i podupremo neumoljivom logikom, pred kojom naa svest
sitnog raunovoe moe samo da kapitulira. Da bi
se odsustvo ivota i njegova prostaka zamena za
puko preivljavanje i sve njegove uase dosadu
godina provedenih pod teretom obaveza, nasilno
potiskivanje ljubavi i strasti, prerano starenje ula,
ucenjenost poslom, ekoloko pustoenje i najrazliitiji oblici samoponiavanja lake podneli, ta
ima bolje nego da se cela ta situacija relativizuje
poreenjem sa situacijom onih koji ive pod teretom jo vee strepnje i nasilja? Ima li efikasnijeg
sredstva od poreenja sa neim to je jo gore?
Naravno, pogreno je verovati da se logika manjeg zla ograniava samo na regulisanje naih svakodnevnih, kunih poslova. Ona pre svega regulie
i upravlja celinom drutvenog ivota, ega je na
novinar bio itekako svestan. U stvari, svako ljudsko
drutvo bilo je manjkavo. Bez obzira na razlike u
idejama, svako je nekada sanjao o ivotu u drutvu
drugaijem od ovog: u svetu s vie predstavnike
demokratije, ekonomski jo slobodnijem od meanja drave, pre federalizovanom nego centralizovanom, o naciji bez stranaca i tako redom, sve do
onih najekstremnijih aspiracija.
86

Ali, elja da se snovi ostvare vodi ka akciji, jer

jedino akcija moe da promeni svet, da ga uini
slinim snu. Akcija: za duh, to su trube jerihonske. Ni jedan drugi imperativ ne deluje na duh tako
snano, nagonei na neodlono i bezuslovno delovanje. Ali, svakome ko krene tim putem stvarnost
ubrzo poinje da uzvraa na udan i neoekivan
nain. Posveenik brzo poinje da ui da se jedina delotvorna akcija ograniava na svedene, mutne
i tugaljive snove. Ne samo da one velike utopije
ostaju van naeg domaaja, nego se i sasvim skromni ciljevi pokazuju kao jedva ostvarivi. Uskoro,
onaj ko je hteo da promeni svet u skladu sa svojim
eljama, uvia da je sve to moe da uini neto
sasvim suprotno: da promeni svoj san, prilagoavajui ga neposrednoj realnosti ovog sveta. U nastojanju da postigne makar neto, ovek poinje da sve
vie potiskuje san. I tako, posle prvog samoodricanja, koje zahteva produktivna akcija, ubrzo sledi
prilagoavanje sna razmerama postojeeg. Tako
na kraju dolazimo do saznanja da je epoha u kojoj
ivimo doba kompromisa, polovinih rezultata, zapuenih noseva. Ili, u dve rei, manjeg zla.
Ako paljivo razmotrimo taj problem, ini se da
se da koncept reforme, za koji danas svi glasaju,
predstavlja krajnji izraz politike manjeg zla. On se
dalje ispoljava kao krajnje razborit oblik ponaanja uvek otvoren za dalje prilagoavanje i stal87

nu proveru svoje prihvatljivosti koje se izvodi sa

obazrivou dostojnom najprefinjenije diplomatije.
Nastojanje da se izbegne svako talasanje je tako
snano da kada do njega ipak doe, usled nekih
nepovoljnih okolnosti, to se odmah opravdava kao
pokuaj da se izbegne jo vee zlo. Zar prolog leta
nismo imali rat koji je bio opravdavan kao manje
zlo u poreenju s divljakim etnikim ienjem,
na isti nain kao to je pre pedeset godina bacanje atomskih bombi na Hiroimu i Nagasaki bilo
opravdavano kao manje zlo u poreenju sa daljim
produavanjem svetskog rata? I to uprkos sveanoj
obavezi, koju su sve vlade ovog sveta preuzele, da
e se u reavanju konflikata uzdravati od upotrebe
sile.
Kako da ne! Danas ak i vladajua klasa priznaje da u sadanjem drutvenom poretku ima osnova
za kritiku, za ta je inae sama odgovorna. Njeni
glasnogovornici ponekad su ak meu prvima kada
treba osuditi diskriminatorsku prirodu zakona trita, totalitarizam vladajue misli, zloupotrebe
liberalizma, itd. ak i za njih to predstavlja zlo. Ali,
to je neizbeno zlo. Najvie to tu moemo da uinimo jeste da ublaimo njegove posledice.
Zlo o kojem je re i kojeg se neemo reiti
s tim treba da budemo naisto jeste drutveni
poredak zasnovan na profitu, na novcu, na svoenju ljudi na stvari, na moi i dravi kao nunom
88

sredstvu prinude. Tek kada se kapitalizam ustalio i

pokazao sve svoje posledice, postalo je mogue da
se iza scene politiki eksperti upitaju koji bi oblik
kapitalizma, kao manje zlo, trebalo podrati. Danas
prevagu odnosi demokratski sistem, za koji je, ne
sasvim nesmotreno, reeno da predstavlja najmanje lo od svih poznatih politikih sistema. Jasno
je zato za zapadnjaki zdrav razum taj sistem ima
prednost nad faizmom i staljinizmom. Pored toga,
la tog sistema poiva na (navodnoj) participaciji
graanstva u voenju javnih poslova, to zvui skoro savreno. U tim okvirima ljude je onda relativno
lako ubediti da su pravednija drava, pravednija
distribucija dobara i racionalno korienje prirodnih resursa jedine mogunosti kojima raspolaemo u reavanju problema moderne civilizacije.
Ali, ako se to prihvati, previa se samo jedna
sitnica upravo ona koja sutinski povezuje sve
ponuene alternative. Sve one podrazumevaju dalje
postojanje novca, razmene, klasa, moi. Zaboravlja
se da opredeljivanje za neko zlo, makar to bilo i
manje zlo, predstavlja najbolji nain da se ono
produi. Da se jo jednom pozovemo na gornji primer: jedna pravednija drava odluuje da bombarduje celu jednu zemlju zato da bi odvratila jednu
zlu dravu od operacije etnikog ienja koju
ova sprovodi unutar svojih granica. Nema svrhe
sporiti se oko toga da li izmeu tih drava zaista ima
89

neke razlike, ali na taj nain samo se daje za pravo

dravi, kao takvoj, da nesmetano sprovodi svoju
logiku, poigravajui se sa sudbinama hiljada ljudi
izloenih masakru i bombama. Slino tome, bolja
distribucija dobara trebalo bi da izbegne koncentrisanje plodova rada velikog broja ljudi u rukama
nekolicine. Ali, ta to stvarno znai? Ukratko, no
kojim gospodari ovog sveta seku kola moda e
se promeniti i moda e jo nekome biti doputeno
da zauzme mesto za trpezom. Ostatak oveanstva
i dalje e morati da se zadovolji mrvicama. Najzad,
ko bi se usudio da porekne da ekspolatacija prirode
nije izazvala bezbrojne ekoloke katastrofe? Nije
potrebno biti strunjak u ovoj oblasti da bi se shvatilo da zagovaranje jedne racionalnije eksploatacije nee spreiti nove katastrofe, ve samo uiniti
da se i one prikau kao racionalne. Ali, moe li
se uopte govoriti o racionalnim ekolokim katastrofama? I na osnovu kojih parametara?
Mali rat je bolji od velikog rata; biti milijarder
je bolje nego biti milioner; ograniena katastrofa
bolja je od opte katastrofe. Kako to da ne uviamo
da e na ovaj nain drutveni, politiki i ekonomski
uslovi, koji izazivaju ratove, akumulaciju privilegija i neprestano izbijanje katastrofa, samo nastaviti
da se obnavljaju? Kako to da ne uviamo da takva
politika ne nudi ak ni minimum praktinosti; da
kada je aa puna jedna kap moe biti dovoljna da
90

je prelije? Od asa kada odustanemo od toga da kapitalizam, kao totalitet zajedniki svim varijetetima
politike regulacije, dovodemo u pitanje, ograniavajui se samo na puko poreenje razliitih tehnika
eksploatacije, zlo je zagarantovano... Umesto da
se upitamo da li su na uopte potrebne gazde, mi se
zamajavmo oko toga koji gazda bije manje. Na taj
nain svaki nemir, svaka tenzija, svako stremljenje
ka slobodi svodi se na svoju senku; umesto da napadamo zla koje nas satiru, mi ih opisujemo samo
kao incidente svojstvene sistemu.
Onima koji su na svojoj koi osetili neko zlo,
nije do ale. to vie odmiemo tim putem, sve
vie nas uveravaju kako ono ka emu idemo nikako ne moe biti gore od onoga kroz ta smo proli,
da e nova, ali uvek nasilna politika koja stalno
tei nekakvom napretku blokirati one jo konzervativnije trendove i da se nakon svega to smo
propatili sada konano nalazimo na pravom putu.
Od jednog manjeg zla do drugog, armija reformista
koja upravlja ovim drutvom vodi nas iz rata u rat,
iz katastrofe u katastrofu, od jednog odricanja do
drugog. I zato to pristajemo na tu pogubnu, bednu
raunicu, kao i na potinjavanje dravi, stalno vagajui koje je od neka dva zla manje, moe nam se
dogoditi na tu istu vagu jednog dana stavimo i svoj
ivot: moda nam se uini da je bolje cri odmah,
nego se i dalje vui po zemlji. Moe biti da je upra91

vo to ona misao koja na kraju povue okida. Ako

stalno drimo zapuen nos, samo zato da bismo glasali u tuu korist, na kraju emo prestati da diemo.
Kao to smo videli, upranjavanje logike manjeg zla nije mnogo zahtevno. Tekoe nastupaju od trenutka kada se izae iz tog kruga, u asu
kada se on razbije. Sve to treba da uradimo je da
afirmiemo stav po kome je od izbora izmeu dva
zla gore jedino izabrati bilo koje od njih. I to je to:
evo ih, ve su na vratima. Kada je neko neprijatelj
svake partije, svakog rata, svih kapitalista, svakog
unitavanja prirode, taj na sebe navlai svu sumnju
vlasti. I tu, u stvari, poinje pobuna. Odbijanje politike manjeg zla, odbacivanje drutveno uslovljene
navike da se ivot samo odrava umesto ivi, znai
dovesti u pitanje itavu stvarnost i sve njene nunosti, koje iz nje isisavaju svaki smisao. Ni Utopije nisu imune na ovu logiku, koja je u mnogim
revolucijama obuzdavala gnev pobunjenih ljudi.
Kada je taj gnev pretio da sa lice zemlje jednom za
svagda zbrie njihove neprijatelje, tu bi se uvek naao neki malo realniji revolucionar koji bi nastojao
da pobunjnike usmeri ka razumnijim zahtevima.
ak i oni koji su hteli da iz korena promene ovaj
svet, na kraju bi se uplaili da ne izgube sve. ak
i onda kada tu ne bi bilo nieg to bi im stvarno
pripadalo.

Dominique Misein, 1999.

92

Il male minore, Diavolo in corpo, no. 1, Torino, 1999. The Lesser Evil, What Democracy Looks Like, A Venomous Butterfly Publication, 2001.
http://www.reocities.com/kk_abacus/vbutterfly.
html
Preveo Aleksa Golijanin, 2002. http://anarhijablok45.net1zen.com

93

JOHANN MOST
Betija privatnog vlasnitva
ovjek je najgora meu grabeljivim zvijerima. To je izjava koju dan-danas mnogi izriu, ali
koja je samo uvjetno tona. Nije ovjek kao takav
grabeljiva zvijer, nego samo ovjek u vezi s bogatstvom. to je ovjek bogatiji, to je jaa njegova
pohlepa za veim imutkom. Takva neman, koja se
moe nazvati betijom vlasnitva, i koja danas vlada svijetom, unesreuje ovjeanstvo i s napredovanjem takozvane civilizacije zadobiva u grozoti
i prodrljivosti, treba se u onome to slijedi oznaiti
i preporuiti iskorjenjenju.
Osvrnite se! U svakoj takozvanoj kulturnoj
zemlji ima meu svakih sto ljudi oko 95 onih koji
vie ili manje savreno nita nemaju i otprilike pet
razmetljivih bogataa.
Nije potrebno potraiti sve tajne putove na kojima su posljednji stekli svoj imutak. Okolnost da oni
posjeduju sve, dok ostali samo egzistiraju, odnosno
vegetiraju, ne doputa nikakvu dvojbu o tome da se
malo njih obogatilo na raun mnogih.
as direktnim brutalnim pravom jaega, as
lukavstvom, as prijevarom ta se eta doepala zemljita i svih dobara to se na njemu nalaze. Na94

sljeivanje i mnogostruko prelaenje iz ruke u ruku

toj su pljaki dali izgled asne starine i izbrisali
njenu istinsku bit; stoga betija vlasnitva jo uvijek kao takva nije spoznata; nego se ak bogobojaljivo respektira.
A ipak su svi koji ne pripadaju tom soju njezina
rtva. Svaki potomak nekog nevlasnika(siromani)
nalazi pri svom ulasku u svijet zaposjednut svaki
komadi Zemlje. Nema nikakvih dobara koja ne bi
imala takvog gospodara. Ali bez rada ne nastaje
nita; a da bi se danas moglo raditi, nisu potrebni
samo sposobnost i volja, nego i orue, sirovine i
ivene namirnice. Siromah se stoga pritisnu nevoljom obraa onima koji sve te stvari posjeduju u
izobilju. I gle, njemu bogatai dozvoljavaju da dalje
egzistira. Ali za to se on mora tako rei liiti svoje
snage i umjenosti. Njih nadalje za sebe upotrebljavaju tobonji spasitelji njegova ivota. Jer posljednji ga jednostavno upree u jaram rada; sile ga
da do krajnje granice tjelesnog i duhovnog napora
proizvodi nova blaga, za kojima on pak nije ovlaten ispruiti ruke. Ako bi se htio dugo premiljati
da li da sklopi takvu nejednaku trgovinu, ve bi ga
ubrzo pouilo kranje njegova eluca da siromah za
to nema vremena.

95

A budui da se mnogi milijuni nalaze u posve

istom poloaju kao on, to se on povrh toga izlae
opasnosti da se, dok se on premilja, stotinu drugih
natjee za njegovo mjesto, tako da on ponovo visi u
zraku. Strano fijue bi gladi iznad glave siromaha. Da bi ivio, mora on svoje vlastito ja dobrovoljno prodavati svakoga dana i svakoga sata.
Uasna su to bila vremena kad su vladajue klase polazile u lov na robove i one koji bi im
pali u ruke bacali u okove i silom tjerali da rade.
udovino je izgledalo u svijetu kad su kranskogermanski pljakai pokrali cijele zemlje, oduzeli
narodima tlo pod njihovim nogama i natjerali ih na
tlaku. Ali vrhunac sramote proizveo je tek dananji
poredak: jer on je vie od devet desetina ovjeanstva prevario za uvjete njihove egzistencije, uinio ih ovisnima o jednoj siunoj manjini i prokleo
na samoportvovnost, no istovremeno taj odnos
toliko prikriva svakojakim formulama da podanici
novoga vijeka najamni robovi samo djelomice
spoznaju svoju bespravnost i ropstvo i skloni su ih
pripisivati sretnom, odnosno nesretnom sluaju.
Ovjekovjeiti to grozno stanje, to je jedina tenja otmjenog svijeta. Meu sobom bogatai dodue nisu uvijek sloni, naprotiv, jedan drugoga nastoje izigrati trgovakim spletkama, pekulantskim
lukavstvom i konkurentskim maksimama; jedino
su nasuprot proletarijatu kao jedna zatvorena neprijateljska masa.
96

Stoga je njihov politiki ideal bez obzira na

sve slobodoumne fraze to jaa i otrcanija pandurska drava.
Prosjai li siromah, koji momentalno nije u
stanju da se prodaje neko izrabljivau, ili koga je
betija vlasnitva ve izmrcvarila do radne nesposobnosti, tada siti buruj kae da je to vagabundaa,
i zove policiju; zahtijeva pendreenje i zatvore za
siromaka koji nee da skapa od gladi meu brdima
ivenih namirnica.
Posegne li nezaposleni ak za inae toliko velianom samopomoi, uini li on na malo ono to
bogatai svakodnevno nekanjivo ine na veliko, tj.
ukrade li neto da bi mogao egzistirati, buroazija
tada skuplja eravicu udorednog negodovanja
nad njegovom glavom i stroga izraza lica izruuje
ga dravnoj tamnici, da bi ga ondje jo odlunije
(jeftinije) izrabljivali.
Poveu li se radnici da bi zajedniki iznudili
vie nadnice, krae radne dane i sl. razmetljivci
odmah zapomau da je to konspiracija koja se mora
sprijeiti. Organiziraju li se proleteri politiki, tada
je to prijestup protiv boanskog svjetskog poretka koji se mora unititi izvanrednim zakonodavstvom.
Pomilja li naposljetku narod na pobunu, tada
se u sijelom svijetu razlijee bjesomuno urlikanje
97

tigrova novca bez kraja i konca. Oni ude za masakrom i njihova je e neutaiva.
ivot siromaha bogataa ionako nita ne vrijedi.
Kao brodovlasnik stavlja na kocku itave posade
ako se radi o tome da iskami visoke premije osiguranja za napola sagnjile brodove. Loa ventilacija,
predubok kop, nedostatni potpornji itd. donose godinje smrt mnogim tisuama rudara, ali poveavaju dobit, stoga je za posjednike rudnika stvar time
rijeena. Ni tvorniki paa ne mari vie za to koliko
njegovih radnika rastrgnu strojevi, truju kemikalije ili se polako gue u pari i prljavtini. Profit je
glavna stvar.
ene su jeftinije nego mukarci, stoga svaki
kapitalistiki vampir s osobitom naklonou sie
ensku krv. Povrh toga enski mu rad isporuuje
jeftine metrese. Djeje je meso najjeftinije ;kakvo
udo da kanibali modernog drutva stalno keze
zube prema mladim rtvama. to oni imaju pitati
o tome da siroti maliani na taj nain postaju zaputeni i zakrljali! Dok se tisue njih u njenoj dobi,
iscijeeni i bijedni, sputaju u rudnik, akcije se penju. To je dovoljno!
Budui da buroazija pomou svog kapitala sve
nove izume upotrebljava samo za sebe, svaki novi
stroj ima za posljedicu, umjesto skraenja radnog
vremena i poveanja ivotne sree za sve, samo ot98

putanje s posla za jedne, snienje nadnica za druge, jae osiromaenje za cijeli proletarijat. Ako ja
pak umnoavanje produkata praeno rastuim osiromaenjem narodnih masa, konzumacija istodobno mora opadati; moraju nastupiti zastoji i krize.
Obilje blaga u rukama malobrojnih mora u masi
proizvesti tifus prouzroen glau. Naopakost, tovie suludost takvoga stanja sasvim je oigledna.
Ali razmetljivci na to slijeu ramenima. To e oni
initi tako dugo dok nad njihovim ramenima dobro
obavijeno ue ne okona sva slijeganja ramenima.
Ali ne puta se radniku na najrazliitije naine
krv samo kao producentu, nego i kao konzumentu.
Njegov oskudni dohodak brojni mu nametnici nastoje najbre opet oteti.
Kad su robe ve prole kroz svakakve burze i
skladita trgovaca naveliko i poskupjele zbog raznovrsnih meetarskih i preprodavakih profita,
zbog carine i pristojbi, dolaze one najzad kramaru, ije su muterije gotovo iskljuivo proleteri.
Krupni kapitalisti prave tj. izmamljuju moda
10 20 posto dobiti u robnom prometu;kramar
hoe imati najmanje 100 posto. Da bi postigao taj
cilj, on se slui raznovrsnim smicalicama; osobito
se bavi najbesramnijim patvorenjem robe. Srodni
s tim obmanjivaima jesu bezbrojni pivski bukuriari, kvaritelji rakije i ostali trovai koji u svim
velikim gradovima i industrijskim distriktima sva99

ku uliicu ine nesigurnom. Nadalje kuevlasnike

pae neprestano razmiljaju o tome kako bi mogli
proleterima zagorati ivot. Stanovi postaju sve loiji, stanarine vie, ugovori podliji. Sve vie i vie
sabijaju se radnici u torove u dvorinim zgradama,
u tavanskim sobicama, i podrumskim rupagama,
koje su pune stjenica, vlane i pljesnive. Zatvorske
su elije esto desetostruko zdravije.
Ako je radnik nezaposlen, vreba opet itava
banda pekulanata s glau da ga potpuno ruinira.
Zalagaoniari i sline hulje pozajmljuju na onu posljednju bijednu imovinu siromaha male iznose uz
visoke kamate. Njihovi su ugovori sastavljeni tako
da ih se ljudi ne mogu lako pridravati, zaloenom
dobru istjee i rok proleter svaki put tone za jedan
stupanj dublje. Oni pak, gulikoe prikupe sebi goleme imutke.ak i prosjaka promatraju mnogi paraziti kao rentabilnu figuru. Svaki novi koji si je
on mukotrpno pribavio, izaziva udnju vlasnika
prljavih svratita i pelunki.Da, ak ni lopovi ne
umaknu kapitalistikom izrabljivanju. Oni su robovi rafiniranih utajivaa i davalaca skrovita, koji
od njih za bagatelu otkupljuju dragocjenosti. A one
sirote djevojke koje je dananja sramotna privreda
otjerala u ruke prostitucije; njih ogavno pljakaju
gazdarice bordela i slino sramne spodobe.
Tako je siromahu od kolijevke do groba. Bilo
da producira, bilo da konzumira; bilo da egzistira
100

ili vegetira; on je vazda opkoljen etom prodrljivih vampira koji ude za svakom kapljom njegove
krvi. Na drugoj strani bogata nikad ne obustavlja
svoj izrabljivaki zanat, ako je jo imalo u stanju
navesti neki razlog za svoju gramzljivost. Tko ima
jedan milijun, hoe da ima 10 milijuna; tko ih posjeduje 100, polakomi se za milijardom itd. Gramzljivosti se pridruuje vlastoljublje.

Posjed upravo nije samo sredstvo za sve vee

obogaivanje, nego i politika mo. U sadanjem
sistemu kapitala potkupljivost je gotovo opi porok. Radi se obino samo o tome da se odredi prava
cijena da bi se kupili oni koji mogu biti prikladni da
govorom ili utnjom, spisima ili tiskom, nasiljem
ili ime god slue betiji vlasnitva. Ona je pomou
svojih zlatnih diktata istinsko svemono boanstvo.
U Evropi i Americi izdrava se vise od 500.000
popova, da bi, kako se moe itati u mojoj Bojoj
kugi (broj 3 internacionalne biblioteke), narodne
mase liavali njihova zdravog ljudskog razuma. Uz
to se brojni misionari klate od kue do kue da
bi dijelili budalaste traktatie ili drukije irili duhovnu zbrku. U koli se ini sve da se ono malo
dobra, to bi ga svakako mogla donijeti dresura itanja, pisanja i raunanja, uini to krhkijim. Blesa101

vo maltretiranje povijesti proizvodi onu napuhanu umiljenost koja oneiuje narode i ne da im da

spoznaju da su se njihovi ugnjetai odavno sloili
protiv njih, i da je u osnovi cijela dosadanja politika imala svrhu samo da uvrsti mo onih koji vladaju i osigura izrabljivanje siromaha od bogataa.
Za pokuarsku trgovinu bukuriem lojaliteta
i poretka opirnije se brinu posebice piskarala
dnevne tampe, bezbrojni literarni krivotvoritelji
povijesti, politiki svadljivci jednog tisuustruko
razgranatog drutvenog i skuptinskog ivota, parlamentarna naklapala s vjeito slatko nasmijeenim
licima, stalnim obeanjima na usnama i izdajom u
srcu, i stotine drugih politiara vie ili manje s kvalitetom propalica i protuha.
Specijalno na zamraenju socijalnog pitanja
rade takoer itavi eskadroni pustahija. Profesori
nacionalne ekonomije glume tako dobro osobne
kozake buroazije time to zlatno tele veliaju kao
istinsko sunce ivota a tavljenje radnike koe
znanstvenim laima pretvaraju u ope dobroinstvo ovjeanstvo. Dio tih kolskih popova ipak
preporuuje socijalne reforme, tj. dakako drugim
rijeima procedure pri kojima bi krzno trebalo oprati ali ne i smoiti. Osim toga se rugaju radnicima
preporuujui im recepte za tednju i obrazovanje.
Dok tako obijeni kapitalistiki pljakai daju
narod vui za nos, proiruju oni na drugoj strani sve
102

odlunije pravi mehanizam svoje vlasti. Osniva se

sve vie slubi. Na njihov se vrh u Evropi namjetaju potomci nekadanjih drumskih razbojnika (plemii), u Americi najvjetiji lovci na poloaje i najprepredeniji lupei, koji sa svojom pravom svrhom,
autoritarnim sputavanjem proletarijata, povezuju
jo i ugodni posao obijaa blagajni i krivotvoritelja vieg stupnja. Oni dirigiraju itavim armijama
vojnika, andara, policajaca, pijuna, zatvorskih
uvara, carinika, utjerivaa poreza, egzekutora itd.
posljednji sojevi pandurstva gotovo se posvema regrutiraju iz naroda koji nita ne posjeduje, takoer
su rijetko plaeni bolje od proletera. Ipak oni nadasve revno igraju uloge uhoda, njukala i prislukivaa, kande, zube i rila drave, koja naposljetku
tako oigledno nije nita drugo negoli politika organizacija gomile obmanjivaa i izrabljivaa, koji
se bez takve mainerije moi i tiraniziranja ne bi
ni jedan jedini dan mogli odrati pred pravednim
gnjevom i negodovanjem oguljenog i opljakanog
naroda.
U veini starijih zemalja taj je sistem dakako
bio dokraja zaotren i u vanjskom obliku. itav
se dravni represivni aparat koncentrira u jednom
monarhijskom vrhu. Njegovi reprezentanti u milosti bojoj, jesu i uzor svakog nitkovluka. U njima
su do udovinosti utjelovljeni ukupni proroci i
zloini vladajue klase. Njihov je omiljeni posao
103

masovno ubjstvo (rat); kad kradu, (a kradu esto)

uzimaju uvijek odmah itave zemlje i stotine, ak
tisue milijuna. Pale u golemoj mjeri slui im
samo za osvjetljenje njihove grozote. U njihovim
se lubanjama ustalio hir da ovjeanstvo postoji
samo zato da bi ga oni izudarali i popljuvali. Najvie smatraju vrijednim truda odabrati najljepe ene
i djevojke svojih zemalja za zadovoljenje svoje
ivinske pohote. Ostali imaju pravo da najpokornije crknu.

U direktnoj ucjeni ubiru ti okrunjeni grabeni

ubojice u Evropi godinje 200 milijuna maraka.
Militarizam, njihovo dijete, stoji, uope ne uzimajui u obzir gubitke u dobrima i krvi koji iz njega
proistjeu, godinje daljnjih 4000 milijuna maraka,
a jednaka svota plaa se u kamatama za 80.000 milijuna dravnog duga, koji su te nitarije napravile
u razmjerno kratkom vremenu. Tako monarhizam
u Evropi stoji godinje 8200 milijuna maraka, tj.
vie nego 10 milijuna radnika, odnosno hranitelja
50 milijuna ljudi primi u nadnicama!
U Americi mjesto monarha zauzimaju monopolisti. I bude li se u navodno slobodnoj republici
Sjedinjenih Drava Sjeverne Amerike monopolizam samo jo kratko vrijeme dalje razvijao ovako
104

kao u posljednjih 25 godina, ve uskoro e samo

jo zrak i svjetlost ostati poteeni monopoliziranja. 500 milijuna jutara zemlje, otprilike estostruka povrina tla Velike Britanije i Irske, u toku
jednog ljudskog vijeka pripalo je u Sjedinjenim
Dravama pola eljeznikim drutvima, a druga
polovica krupnim zemljoposjednicima (evropskoaristokratskog porijekla). U nekoliko desetljea
samo se Vanderbilt doepao 200 milijuna dolara.
Nekoliko tuceta njegovih razbojnikih kolega kani
ga sustii. San Francisko je osnovan prije 30 godina
i danas ba ondje ima ve 85 milijunaa! Sva dosad otkrivena nalazita ugljena i metala, svi naftni
izvori, ukratko sva bogatstva tla te goleme divne
zemlje pripadaju ve sada (nakon jedva 100-godinjeg etabliranja republike) ne vie narodu, nego
aici odvanih pustolova i rafiniranih lupea.
Pred utjecajem tih kraljeva burze, eljeznikih
magnata, baruna ugljena i tvornikih junkera tone
suverenitet naroda doslovce u ulino blato. Ti
momci imaju cijele Sjedinjen Drave u depovima,
a ono to se tu epiri u prividno slobodnom zakonodavstvu i glasanju, tati je krabuljni ples.
Ako se takvo to dogaa u zelenom drvu, to
li e tek nastati u trulim gredama? Ako se mlada
amerika republika isprva imala samo jednu kulturnohistorijsku svrhu, da puku s ove kao i s one
strane Atlantskoga oceana neuvenim injenicama
105

pokae kakva je neman betija vlasnitva, i da ni

kakvoa tla, ni proirenje zemlje, ni politiki oblici
drutva ne mogu izmijeniti opakost te grabeljive
zvijeri, ak da se ona pokazuje utoliko opasnijom
to je manje nunost za individualnu gramzljivost
dana od prirode. Neka radno ovjeanstvo iz toga
izvue pouku da se ta neman ne moe pripitomiti
ili uiniti bezopasnom ili ak opekorisnom, nego
da protiv nje postoji samo jedan lijek: neumoljivi,
nemilosrdni i najpotpuniji rat do unitenja!
Na miroljubiv nain tu se niemu ne moe nadati; najvie proletarijat mora oekivati porugu i
pakost ako je tako djetinjast da kod svojih smrtnih
neprijatelja hoe izazvati respekt peticijama, glasanjima i sl. bezazlenostima.

Sveope prosvjeivanje naroda, kau neki, stvorit e promjenu; sam taj savjet ostaje bitno takoer
samo fraza; jer prosvjeivanje naroda bit e openito mogue tek tada kad bude uklonjene zapreke
koje mu danas stoje na putu. A to nee biti prije
nego cijeli dananji sistem bude iz temelja razoren.
Time se dakako ne eli rei da se u tom smjeru
ba nita ne treba ili ne moe dogoditi. Ne! Tko je
god spoznao podlost sadanjeg stanja, ima najsvjetliju dunost da posvuda podie svoj glas kako bi
106

narodu o tim stvarima otvorio oi. Valja se meutim uvati toga da se ta svrha nastoji postii veleuenim razmatranjima. Neka se to prepusti asnijim ljudima znanosti, koji na taj nain takozvanom
obrazovanom svijetu struu minku humanosti s
runih gubica grabeljivih zvijeri. Jezik koji treba
razumjeti proletarijat, mora biti jednostavan i snaan.
Tko tako govori, stalno ga vladajua mafija
okrivljuje za podbunjivanje, estoko ga mrzi i progoni. Iz toga moemo vidjeti da jedino mogue i
praktiko prosvjeivanje mora biti pobunjivake
prirode. Dakle pobunjujmo!
Pokaimo narodu kako ga seoski i gradski kapitalisti obmanjuju za njegovu radnu snagu; kako
kramari, kuevlasnici, i drugi gazde otimaju od bijedne nadnice; da mu propovjednici, novinski, partijski i drugi popovi nastoje ubiti razum, kako su
bezbrojni panduri vjeito spremni da ga maltretiraju i tiraniziraju napokon mora izgubiti strpljenje.
On e se pobuniti i smlaviti svoje neprijatelje.
Revolucija proletarijata, rat siromanih protiv
bogatih, jedini je put koji moe voditi do spasa.
Ali, prigovaraju drugi, revolucije se ipak ne
mogu initi. Zacijelo ne, ali mogu se pripremiti,
time to se narod upozorava da su takvi dogaaji
pred vratima,i time to ga se izaziva da se spremi.
107

Kapitalistiki razvitak, o kojem mnogi teoretiari tvrde da mora doprijeti do potpunog unitenja
svih malograanskih egzistencija prije nego budu
dani preduvjeti za socijalnu revoluciju, ve je dosegnuo takav vrhunac da je njegovo daljnje nastavljanje postalo nemogue. Openito se krupnoindustrijski moe proizvoditi samo tada i opa krupna
poljoprivreda moe se odravati samo tada ako je
drutvo organizirano komunistiki i ako to se
posljednjem sluaju razumije posve samo od sebe
s razvitkom tehnike dre korak skraenje radnog
vremena i poveanje potronje.
To je takoer lako uvidjeti. Budui da se u velikom poduzeu producira 10 puta, u nekim struka 100 puta vie nego to njegovi radnici potroe
jednako vrijednih roba, bubanj uskoro dobiva rupu.
Dosad je ta preostala razlika bila manje zapaena stoga to se kudikamo najvei dio takozvane
dobiti svaki put kapitalizirao, tj. upotrebljavao
za nova kapitalistika ulaganja, i jer su nerazvijene zemlje eksportirale ogromne mase roba u manje uznapredovale zemlje. Ali sad stvar poinje u
tom odnosu silno zapinjati. Industrijalizam je silno
uznapredovao; time izvoz i uvoz dolaze sve vie
u ravnoteu i ve se stoga sve manje isplate nova
ulaganja kapitala, ona e se ak u takvim okolnostima ubrzo pokazati po svemu nemoguima. Goleme
svjetske krize taj e nerazmjer ak uskoro dovesti
do sveopeg razumijevanja.
108


Time je sve zrelo za komunizam; treba samo
odstraniti njegove zainteresirane protivnike, kapitaliste i njihove pomagae. U vremenu, kako je
reeno, predstojeih kriza narod e takoer biti dovoljno pripremljen za borbu. A tada se radi samo
o tome da li posvuda postoji primjerno kolovana
revolucionarna jezgra koja umije oko sebe kristalizirati nezaposlenou i bijedom svake vrste na
pobunu natjerane narodne mase i tako oblikovanu
silovitu snagu uvesti u igru radi ruenja postojeeg.
Poradimo dakle posvuda na revoluciji prije
nego bude kasno! Pobjeda naroda nad njegovim krvopijama i tiranima tada nee moi izostati.

http://old.kontra-punkt.info/index.php?module
=CMpro&func=viewpage&pageid=174
Prvo izdanje: Johann Most, Die EigenthumsBestie, New York, 1887. Prijevod: Dubravko Grbei
109

JOHANN MOST

Religijska kuga
Od svih psihikih bolesti koje su se sistematski
uvukle u ovjeji mozak, religijska kuga svakako
je najstranija.
Kako sve ima svoju povijest, tako ni ova zaraza
nije bez svoje; samo je zaista velika teta to njeno
izlaganje nee biti ba najprijatnije.
Stari Zeus i Jupiter su bili vrlo pristojne osobnosti, da kaemo, ak dosta produhovljene, u usporedbi sa svetom Trojicom, potomcima rodoslovnog stabla dobroga Boga, koji nimalo ne zaostaju
za prvima po svireposti i brutalnosti.
Uostalom, neemo troiti svoje vrijeme uzalud
na umirovljene i zbaene bogove, jer oni sada vie
ne prouzrokuju nikakvu tetu, naprotiv, beskompromisno emo kritizirati tvorce kie i lijepog vremena i teroriste pakla.
Krani imaju Trojicu, dok su se njihovi preci
idovi zadovoljavali samo jednim boanstvom; a
oni zajedno ine vrlo zabavno drutvo. Stari i Novi
zavjet su za njih izvor svekolike mudrosti. A, ako
neko hoe upoznati ove svete spise i slatko im se
nasmijati, trebao bi ih i proitati.
110

Ispitajmo, isto povijesno, ova boanstva i vidjeti emo da je to sasvim dovoljno kako bi dobili
sliku cjeline. Evo, dakle, te prie ukratko:
U poetku bog stvori nebo i Zemlju. On se prvobitno nalazio usred nitavila, i zbilja je bila alosna situacija za jedno boanstvo da tu ami. I, kako
njegova zabava bjee stvaranje svjetova ni od ega,
on stvori nebo i Zemlju, kao to maioniar vadi
jaja ili talire iz rukava. Poslije stvori i Sunce, i Mjesec i zvijezde.
Neki heretici, koji se zovu astronomi, odavno
su dokazali da Zemlja nije, niti je ikada bila, centar svemira, kao i da nije postajala prije Sunca oko
koga se okree. Ve uvelike svaki kolarac zna da
je Sunce zvijezda, da je Zemlja jedan od njegovih
satelita, a da je Mjesec i Zemljin i Sunev pratilac. On takoer zna da Zemlja u svemiru ne igra
neku vanu ulogu, budui da je samo zrnce praine
u prostoru.
Ali, zato bi se Bog zamarao astronomijom? On
radi to hoe i ruga se nauci i logici. Zbog toga je
prvo stvorio Zemlju, zatim svijetlost, pa tek onda
Sunce. I Hotentot sigurno zna da svijetlost bez
Sunca ne moe postojati, ali Bog hm Bog nije
Hotentot.
Pogledajmo dalje: do ove toke stvaranje bjee sasvim uspjeno, ali kao da je neto nedostajalo
111

 sve stvari su djelovale pomalo beivotno. Tvorac

je, pak, elio zabavljati se, pa konano stvori ovjeka. Samo sada je odstupio od metode koju je prethodno primjenjivao. Umjesto stvaranja pomou
proste zapovijesti neka bude..., on se dade na posao: prvo uze pare ilovae, i naini od nje po svome liku ovjeka i udahnu u njega svoj dah. Kako
je bog svemogu, pravedan, dobar, jednom rijeju
prava savrenost, uvidje da je usamljenom Adamu
(tako bjee nazvao svoj proizvod) vrijeme strano
dugo i (moda prisjeajui se kako njemu samom
bjee u nitavilu) stvori mu enu divnu Evu. Jamano mu iskustvo bjee pokazalo da je za jednog
boga takav rad da gnjei ilovau dosta neist, pa
zbog toga sada to uini na drugaiji nain. Moda
je i vie puta pokuavao, no o tome nema ni rijei u
Bibliji: svaka njegova zamisao uvijek je bila okrunjena uspjehom. On izvadi jedno rebro Adamovo
i pretvori ga u trenu u malu lijepu enicu, u trenu
kaem, jer brzina nije arolija za boga. Povijest
ne govori da li rebro Adamovo bjee zamijenjeno
drugim ili se je morao zadovoljiti onim koja mu
bjehu ostala.
Moderne prirodne nauke su utvrdile da su sve
ivotinje i biljke morale prei put od nekoliko miliona godina kako bi se razvile od jednostavnih elija
do svojih sadanjih oblika. Osim toga, one su dokazale da je ovjek postao tek dugim i neprestanim
112

razvojem najsavreniji proizvod, a da prije nekoliko hiljada godina ne samo da nije znao govoriti i
da je u komunikaciji bio nalik ivotinji, nego vodi
porijeklo upravo od ivotinja vrlo niskog stupnja.
Prema tome prirodna povijest igoe boga sa
njegovim stvaranjem ovjeka kao smijenog
hvalisavca; ali od toga nema koristi. Bog ne trpi
ale! Bilo da su njegove prie naune ili ne, on zapovijeda da se u njih vjeruje, inae e vas poslati
avolu (vlastitom konkurentu), koji je vrlo neprijatan. Jer u paklu ne vladaju samo pla i krgut zuba,
ve tamo bukti i vjeiti oganj, a jedan neumorni crv
vas nagriza i vi osjeate sumpor i smolu. Dakle, bestjelesni ovjek u paklu navodno doivljava mnoge
neudobnosti. Njegovo meso koga nema biva peeno, zubi kojih nema cvokou; on plae bez oiju i
plua, crv grize njegove kosti davno pretvorene u
prainu; on bez nosa udie miris sumpora i to sve
vjeito! avolska pria! Uostalom bog, kako sam
ree u svojoj kronici Bibliji jednoj vrsti autobiografije, jeste preko svake mjere udljiv i eljan
osvete; reklo bi se, despot nad despotima.
im je stvorio Adama i Evu, kojima je trebao
vladati, taj osvetnik odmah izdade jedan zakonik
sa sljedeim paragrafom: Strogo je zabranjeno jesti plod drveta saznanja. Od tada je svaki tiranin
sa krunom ili bez nje, nametao istu ovu zapovijest
narodu.
113

Ali Adam i Eva se ne pokorie i odmah bjehu

prognani (kao prosti socijalisti) i osueni da sa svojim potomcima rade najtee poslove. tovie, Evi
bjehu oduzeta prava i sada postade slukinja Adamova, kome je morala da se pokorava. Osim toga,
oni su bili pod nadzorom visoke boanske policije.
Zacijelo ni Leman nije otiao tako daleko u svom
despotizmu, ali nije li bog njegov starjeina?
Boja svirepost prema ljudima, meutim, nije
posluila svrsi; naprotiv, ljudi su ga sve vie ljutili,
to su se vie mnoili. Moe se zamisliti brzina tog
razmnoavanja kada itamo povijest o Kainu i Abelu. Kain najprije ubi Abela, pa ode u jednu stranu
zemlju i oeni se! Dobri bog nam ne kae gdje je
ta strana zemlja i odakle je ta ena to, uostalom,
nije nikakvo udo jer u ono vrijeme bog bjee zaboravan zbog prezauzetosti drugim poslovima.
Najzad se aa prelila, te bog odlui da vodom
satre ljudski rod. Izabra samo jedan par za posljednji pokuaj. Naalost, on vie nije bio sretne ruke
usprkos svojoj premudrosti, jer Noa, starjeina preivjelih, pokaza se kao velika pijandura obuzeta
svojim kerima. to je moglo dobro izai iz takve
porodice?
Ljudski rod se ponovo razmnoi i nastadoe
siroti grenici. Dobri bog je pucao od boanskog
gnjeva kada je video da sve vrste njegovih kazni,
114

kao na primjer unitenje gradova vatrom i sumporom, nita ne pomau. Tada odlui da istrijebi sav
taj olo, ali jedan vrlo udnovat dogaaj promijeni
njegovo miljenje te on odlui da ovo popravi ovjekoljubljem.
Jednoga dana doe nekakav sveti duh. I nitko
ne znade odakle je doao. Pisac Biblije (tj. bog) rekao je da je on sam sveti duh. Prema tome mi imamo posla sa jednim bogom u dva lica. Ovaj sveti
duh uze oblik goluba i upozna se sa jednom nepoznatom enom zvanom Marija. U momentu blagog
izlijevanja on je sakri svojom sjenkom, i gle, ona
svijetu rodi sina ostavi, kako pie Biblija, potpuno
nevina. Bog se tada nazva bog-otac, jednako uvjeravajui da on nije samo isto to i sveti duh, nego i
sin. to znai da otac u stvari bjee vlastiti sin, sin
vlastiti otac i, tovie, obojica bjehu sveti duh! Tako
postade Sveta Trojica.
A sada, siroti ljudski razume dobro se pripremi,
jer ono to sada sledi moglo bi i konja oboriti.
Mi znamo da je bog otac rijeio, istrijebiti ljudski rod. Tada sin (koji je bio vlastiti otac) uze na
sebe obavezu da umiri svoga oca (koji bjee u isto
vrijeme i sin) i pusti da ga razapnu oni koje htjede
da spasi od istrebljenja. Ova sinovljeva rtva (koji
je isto to i otac) toliko se dopala ocu, da je objavio
opu amnestiju koja je jo i danas na snazi.
115

Ovo je povijesni dio tzv. svetog pisma. U

njemu je koncentracija besmislica i gluposti toliko
velika da oni koji ga zbog svoje imbecilnosti konzumiraju, boluju od napada najluih halucinacija.
Pogledajmo sada dogmu o nagradi i kazni ovjejoj
na drugom svijetu. Odavno je nauka dokazala da
dua ne moe postojati nezavisno od tijela. (Napomena; nauka na tom podruju je veoma nategnuta)
Ono to religijski arlatani nazivaju duom nije
nita drugo do dio mozga koji prima utiske od ulnih organa, a ovaj proces nuno prestaje sa tjelesnom smru. Ali zakleti neprijatelji ovjejeg razuma bave se rezultatima naunih ogleda samo u onoj
mjeri koliko je potrebno da bi sprijeili da istina
dopre do narodnih masa.
Zbog toga sveenici propovijedaju vjeni ivot
due. A teko njoj u drugom svijetu ako se tijelo, u
kome je stanovala, nije pokoravalo boanskim zakonima. Jer ovi nas ljudi uvjeravaju da je bog predobar, svepravedan, ali uz to i veliki sitniar
koga zanimaju i najmanje pogreke koje zapisuje u
svoju biljenicu (kakva savrena kontrola i raunovodstvo?!). Osim toga, on je ponekad i komian u
svojim eljama. ujte dalje:
On zahtjeva da se novoroena djeca krste hladnom vodom u njegovu ast (mada su izloena prehladi); uiva u vrlo udnovatom zadovoljstvu da
slua blejanje vjernih ovaca iz crkvenih torova ili
116

da mu najprivreniji sljedbenici upuuju molitve za

sve vrste moguih i nemoguih stvari; dok se on
mijea u krvave ratove doputajui da ga pobjednici slave i oboavaju kao boga ratova.
On se veoma rasrdi kada neki katolik jede meso
u petak ili ne ide pobono na ispovijed. Razjari se
takoer ako je neki protestant zaboravio da ukloni kosti svetaca, sliku Bogorodice i druge svetinje
koje su propisane u katolikoj crkvi, ili ako ma koji
vjernik ne putuje bar jednom godinje na sveto
mjesto i tamo mu se iskrivljenih lea i sklopljenih
ruku ne moli. Kada takav ovjek umre, neosjetljivi
andar, dobri bog, mu kao kaznu odredi udarce batine i bia, da trpi sva muenja zakona i progonstva,
da osjea kao svi koji su osueni na smrt, da iskusi bolove od tiranina muitelja, koji njemu samom
izgledaju kao prijatno golicanje.
Ovaj dobri bog u svojoj ivotinjskoj svireposti,
nadmauje sve najgadnije stvari na Zemlji. Njegova
tamnica se zove pakao, njegov delat je Sotona, a
njegove su kazne vjene. Ali za lake pogreke i pod
uvjetom da je grenik katolik, daje pomilovanje poslije jednog boravljenja u istilitu due, koje se
razlikuje od pakla kao to se kod Prusa razlikuje
zatvor od prisilne kue . Iako i u istilitu gori
vatrica, ipak, s obzirom na relativno kratko boravljenje, disciplina nije suvie stroga. Za poinioce
smrtnih grijehova kazna je bila pakao a ne istilite.
117

U njih spadaju i oni koji vre huljenje boga rijeju,

milju i pisanjem. Bog ne samo da ne trpi slobodnu
tampu i rije, ve zabranjuje i proganja jo neizgovorene misli koje bi mu mogle biti neprijatne.
Vi, zatucani despoti i tirani svih zemalja, ovim ste
nadmaeni! Dakle ovaj bog je najvee strailo koje
se moe zamisliti. Njegovo ponaanje utoliko je
gnusnije ako se uzme u obzir da je cijeli svijet, a
posebno ovjeanstvo, reguliran svemoguim boanskim provienjem. On zlostavlja ljude za djela
iji je sam poticatelj! Zemaljski tirani iz prolosti i
sadanjosti puno su bolji kad se usporede sa ovim
udovitem! Ali, ako bog i dopusti ovjeku da ivi i
sretno umre u skladu sa njegovim zakonima, on ga
jo gore mui, zato to je obeani raj pakleniji od
samog pakla. Tamo ne postoje nikakve elje i svi su
navodno zadovoljni. Ali bez udnje i potreba nema
ni nagrade, pa je boravak na nebu bez prave radosti.
Neprekidno se mora razmiljati o bogu; sviraju se
uvijek iste melodije na istim harfama; neprestano
se pjevaju himne, i ovjek jednostavno ne zna ime
bi ispunio vrijeme koga ima na pretek. To je dosada
najvieg stupnja. Boravljenje u usamljenoj peini
je sasvim sigurno puno bolje. Bogatai i posjednici
koji imaju raj na zemlji sa podsmijehom ponavljaju
Hajneove stihove:
Raj ostavljamo pticama, anelima i glupacima.
118

A upravo su bogatai i posjednici ti koji njeguju

boanski idiotizam i religioznu zatucanost. Zapravo, to je sastavni dio njihovog poslovanja. Za klasu
eksploatatora buroaziju od ivotne je vanosti
da narod bude zaglupljen religijom. Njena mo se
uveava ili smanjuje u proporciji sa religijskim ludilom.
to se vie ovjek dri za religiju, vie vjeruje.
to vie vjeruje, manje zna. to manje zna, gluplji
je. to je gluplji, lake se vlada nad njim. to se lake vlada nad njim, lake se eksploatira. to se vie
eksploatira, bogatija je i monija vladajua klasa.
to je bogatija i monija vladajua klasa, vri je
njen stisak oko gue naroda.
Ova logika je bila poznata tiranima svih vremena; stoga se oni udruuju s popovima. Povremene
arke izmeu ovih neprijatelja ovjeanstva su
male porodine svae da bi se utvrdilo pravo prvenstva. Svaki pop vrlo dobro zna da je njegova
karijera okonana bez bogatake kese. Bogatai i
posjednici su svjesni da ovjek nee vie dopustiti
da se vlada nad njim i da ga eksploatiraju, im uvidi
da gavranovi (popovi) malo vjeruju u crkvu kojoj
pripadaju, a vie se staraju da u glave masa uliju
ideju da je Zemlja dolina suza i da ih prisile da vjeruju u njihovu vlast, mamei ih obeanjem sretnog
ivota na drugom svijetu.
119

Vindhorst , jezuita najvieg stepena, rekao je

jednoga dana dosta otvoreno, u estini govornikog
zanosa, to zapravo ovi svjetski lupei i arlatani
misle: Kada se vjera ugasi u narodu, on nee vie
moi podnositi bijedu i pobuniti e se.
Ova je fraza jasna, i treba raditi na tome da radnici shvate njenu sutinu. Ali, naalost, mnogi od
njih su toliko obuzeti pobonou da i ako uju ove
stvari, ipak ih ne razumiju. Stoga nije udno to se
popovi, bolje rei crni andari despotizma, trude da
upotrebe svu svoju mo protiv opadanja interesiranja za religiju, mada se, ope je poznato, oni previjaju od smijeha meu sobom na raun onih kojima,
za dobru nagradu, propovijedaju.
Tokom prolih stoljea ovi poremeeni mozgovi su vladali masama pomou terora, bez koga
bi religijska zatucanost odavno propala. Tamnice i lanci, otrov i bodei, vjeala i ma, zasjede i
muka ubojstva, sve u ime Boga i Pravde, eto to
su sredstva koja su upotrebljavana za odranje ove
gluposti, koja e biti samo mrlja u povijesti ovjeanstva. Hiljade ljudi je baeno na lomae u ime
Boga, samo zato to su se usudili da posumnjaju
u sadraj Biblije. Milioni su bili, za vrijeme dugih
ratova, primorani ginuti, dok su branitelji vjere kugom pustoili zemlju koju su ostavljali za sobom,
nakon to su je ve sasvim opljakali i spalili, samo
da bi nametnuli svoju religiju. Najgora muenja su
120

izmislili popovi i njihovi pomonici da bi vratili u

okrilje crkve one koji se nisu bojali boga. (Npr. inkvizicija nije smjela proliti muenicima krv pa su
im kidali komade mesa uarenim klijetima)
Zloincem se smatra svako tko osakati ruku ili
nogu svoga blinjeg. Kako e se onda zvati onaj
tko ispire mozak blinjem i koji, kada ovaj to nee
trpjeti, baca njegovo tijelo u vatru sa najsvirepijom
surovou?
Istina je da ove kreature ne mogu obavljati svoj
zanat sada kao nekada i zato se oni trude da uu
u obitelj i da tamo utjeu na ene, otimaju djecu
i zloupotrebljavaju kole za svoje sramne ciljeve.
Njihovo licemjerstvo se ak prije povealo no smanjilo. Poto su shvatili da slobodna tampa ne moe
ieznuti, oni su postepeno uspjeli da je podine.
Jedna stara poslovica kae: Gdje jednom pop
proe, tu vie deset godina trava ne raste, a to
znai da kad se neki ovjek nalazi u popovskim
kandama, onda njegov mozak postaje nesposoban
misliti, njegova inteligencija prestaje funkcionirati
i pauci tamo tkaju svoje mree. Tada je slian brljivoj ovci.
Nesretnici koji se nalaze u takvom poloaju izgubili su ivotni cilj, a jo je alosnije to se oni
pokazuju kao protivnici znanja i svjetlosti, revolucije i slobode. Zbog svoje glupe zatucanosti uvijek
121

su spremni pomagati novim tiranima ovjeanstva.

Dakle, lijeiti ove bolesnike, ne samo da je korisno
za njih, ve se time moe ukloniti crv koji gloe narod, a koga je neophodno unititi. A to treba uiniti
ako se eli da zemlja bude dom ljudi, a ne teren za
igru avola i bogova, kao to je do sada bila.
Stoga istjerajmo iz mozga religijsku kugu i
dolje sa popovima! Oni esto imaju obiaj rei:
cilj opravdava sredstvo. Lijepo! Posluimo se
i mi ovim receptom. Na cilj je osloboenje ovjeanstva od sveg ropstva, od drutvenog jarma,
od okova politike tiranije i izlazak iz religijskog
mraka. Sva sredstva za ispunjavanje ovog najveeg
zadatka trebaju biti dozvoljena istinskim prijateljima ovjeanstva i trebaju se upotrebljavati u svakoj
zgodnoj prilici.
Svaki ovjek koji je protivnik religije, nemaran
je u svojim zadacima ukoliko svakodnevno i svakog
trenutka ne ini ono to ubija religiju. Svaki e ovjek biti slobodan od religije im popovtina bude
potpuno unitena. Zato rat, svuda rat do istrebljenja
ove crne rase. Pobunimo narod protiv razvratnika
i vratimo vid zaslijepljenima! Upotrijebimo svako
oruje za ovaj cilj: ismijavajmo besmislice i neka
svuda gori naa buktinja znanja a ovo nee ostati
bez posljedica. Na najlaki zadatak je da u svakoj
prilici, a posebno na skupovima gdje se rjeavaju
narodni interesi, ubacimo neku aluziju na boga i
122

religiju. Isto tako privatno vlasnitvo i njen oruani uvar drava, moraju biti ukinuti u socijalnoj
revoluciji ono to je van revolucije, prirodno je
da je reakcionarno zbog toga ni za religiju nema
mjesta u njoj. Religijsko brbljanje meu radnicima
je takoer opasno.
Svako tko propovijeda religiju, moe biti samo
budala ili lupe. Ove dvije vrste ljudi nee postii
svoj cilj jedino ako je nepokolebljivo uvjerenje njihovih protivnika. Oportunistika politika u ovom
sluaju ne samo da je zlo, ve je pravi zloin. Ako
radnici dopuste popovima da se mijeaju u njihove
poslove, ne samo da e biti prevareni ve e jo
biti izdani i prodani. Isto tako je logino da proletarijat koji se bori protiv kapitalizma tei unitenju njegovog mehanizma drave, a isto tako i
sistematskom unitenju religije, odnosno crkve, jer
se bez svega toga on nikada ne moe osloboditi.
Navesti emo nekoliko pitanja za koja nam se ini
da mogu izlijeiti budale to jest one koji su zaglupljeni religijom:
Ako Bog eli da ga poznaju i potuju, zato se
ne pokae?
Ako je tako dobar kao to kau sveenici, zato
ga se onda treba bojati ?
Ako sve zna, zato mu dosaujemo naim privatnim poslovima i molitvama ?
123

Ako je na svakom mjestu, zato mu zidaju crkve?

Ako je pravedan, zato kanjava ljude koje je
sam stvorio sa mnogim slabostima?
Ako su ljudi dobri samo zahvaljujui bojoj milosti, zbog ega ih on na onom svijetu nagrauje?
ga?

Ako je svemoan, zato doputa da hule na njeAko je nepojmljiv, zato nam priaju o njemu?

Ako je poznavanje boga potrebno, zato ostaje

skriven? itd., itd..
Pred ovakvim pitanjima vjernik ostaje zabezeknut. Ali svaki inteligentan ovjek mora priznati da
ne postoji nikakav dokaz o postojanju boga. tovie, nema nikakve potrebe za boanstvom. Jedan
bog unutar ili izvan prirode nije nikakva nunost,
kad se znaju ova pravila, a svako moralistiko pravdanje njegovog postojanja jo je besmislenije.
Postoji jedno veliko carstvo kojim upravlja jedan gospodar (to carstvo je ovaj svijet u kome ivimo) iji je posao da unese pometnju u glave svojih podanika. Taj gospodar hoe da bude ljubljen,
poznat i potovan, ali se nikada ne pokazuje. Pokorni narodi znaju samo za ideje svog nevidljivog
suverena, dok su o njegovim zakonima i karakteru
obavijeteni od njegovih ministara koji i sami pri124

znaju da je njegova volja neobjanjiva, a njegove

namjere i zamisli nepojmljive. Naredbe i zakoni
koji se smatraju dunostima, sasvim su zamreni.
Ovo su rebusi koji se niti mogu razumjeti, niti podanici mogu pogoditi njihovo znaenje, ali trebaju
biti po njima kolovani.
Zakoni monarhije negiraju potrebu za objanjenjem i zato oni koji ih tumae, nikad nisu u meusobnom suglasju; sve to govore o svom gospodaru
pokriveno je kaosom kontradikcija. Oni ne izgovaraju nijednu rije koja nije izmiljena i oigledna
la. Govori se da su njegove zapovijesti najvee dobro, a nema ovjeka koji se ne tui na njih. Govori
se da su mudre i jasne, a sve u njegovoj administraciji opire se zdravom razumu. Slavi se njegova
pravda, a najvei dio njegovih podanika obino je u
bijedi. Kae se da je on prijatelj reda, a u njegovoj
dravi vladaju zbrka i rasputenost. Sve se navodno
dogaa po njegovoj volji, ali dogaaji rijetko kad
slijede njegove prvobitne planove. Vidi sve unaprijed, a ne zna to e se dogoditi. Ne doputa da ga
nekanjeno vrijeaju, a sam vrijea svakoga. Divi
se svome znanju i savrenstvu svojih djela, a ona
su neuspjena i kratkog vijeka. On stvara, unitava,
popravlja ono to je uinio i nikad nije zadovoljan
svojim proizvodom.
On od svega to je stvorio zahtjeva da ga slavi;
ak i ako nije postigao cilj, eli biti hvaljen u svemu
125

i svuda. On radi samo za blagostanje svojih podanika, ali veina ivi u potpunoj neimatini.
Oni koje navodno pomae, veinom su nezadovoljni svojom sudbinom. Svi se podiu protiv
gospodara, ijoj bi uzvienosti trebali se diviti, iju
bi mudrost i dobrotu trebali hvaliti, pravdu odobravati, a zapovijesti vriti.
Ovo carstvo je svijet, ovaj gospodar je bog,
njegovi su ministri popovi, a ljudi su podanici. Da,
lijepe li zemlje! Bog krana je zaista jedan poseban bog. Mi smo ga prozreli: on kri obeanja, on
prosipa kugu i bolesti na ljude da bi ih unitio. Bog
koji stvara ljude po svojoj slici, a koji meutim ne
preuzima odgovornost za zlo, koji vidi da sva njegova djela, koja bjehu dobra, sada ne vrijede nita,
koji kanjava cijeli ljudski rod samo zbog toga to
su dva prva stvora jela zabranjen plod. Bog, koji je
tako slab da ga vara jedan avo, i tako surov kao
nijedan zemaljski tiranin. Takav je bog idovskokranske mitologije. Stvorio je navodno ljude savrene, a nije bio u stanju da ih sauva od grijeha.
Stvorio je avola, a nema moi da jednog radnika
natjera da religiju prizna kao vrlo mudru stvar. Za
religiju on je svemogu jer je osudio milione nevinih, a zatim istrijebio sve ljude osim nekoliko,
koji stvorie poslije rasu goru od prve. Napravio je
nebo za budale koje vjeruju u evanelje, a pakao za
pametne ljude koji ovo smatraju lanom knjigom.
126

To je bog koji je sam sebe stvorio pomou svetog duha; on sam je bio posrednik izmeu sebe samog i ljudi; prezren i uvrijeen od svojih neprijatelja dao je da se prikuje na kri kao slijepi mi na
gredu kakve upe, a zatim je dopustio da ga zakopaju i ponovo oive iz mrtvih i ponovo se popeo na
prijestolje boanski i sjeo s desne strane svoga oca,
to jest pokraj samog sebe (!!!) da sudi ivima i mrtvima dokle god bude ivota. Kada se sve to uzme
u obzir, to nije bog, ve jedan nebeski arlatan. To
je grozan tiranin, ija je krvava djela zabiljeila povijest, jer je i ona takoer religija nasilja. Bjei to
dalje od nas mitologijo kranska. Bjei to dalje
od nas boe koga su popovi pronali, i kojima si
potreban jer bi bez tebe brzo propali sa svojom krvavom vjerom. Dalje od nas i ti svirepo Trojstvo,
sastavljeno od oca-zloinca, sina koji je roen natprirodnim putem, i svetoga duha bludnika. Bjeite od nas vi neasne sjenke koje poniavate ljude do
stupnja ropstva i irite lai o mukama ovog i radosti
onog svijeta! Dalje i vi zatucani svetim ludilom, jer
predstavljate okov za sreu i slobodu ovjeanstva!
Boga su izmislili vrlo prepredeni religijski arlatani
i odravaju ga sredstvima koja tiraniziraju i zastrauju ljude. Ali on je skoro nestao od kako je utvreno razumom da ne postoji, a prevarene mase, rasrene zato to su tako dugo vuene za nos, ispjevale
su popovima ovakve stihove:
127

O, boe neka si proklet, jer mi ti se molimo

na cii trpei glad; mi smo se molili, nadali smo se
tebi, a ti umjesto nagrade od nas napravi budale,
gorko nas prevari i ismija!
Nadajmo se da se mase nee jo dugo zavaravati i biti predmet podsmijeha i da e doi dan kada
e raspee i svece baciti u vatru, putire i koveie
pretvoriti u korisne sudove, crkve u dvorane za
koncerte, pozornice i skupove, a u sluaju da se za
ovo ne mogu upotrebiti, neka se pretvore u tale za
konje.
Nadajmo se da e doi dan kada narod opameen nee trpjeti gadna popovska prenemaganja.
Ako se na ovaj nain djeluje brzo i energino,
plod e biti vidljiv kad bukne socijalna revolucija
koja se blii, to jest, u trenutku kada bude spremljen
no za popovske suuesnike: birokrate, kapitaliste i
kraljeve, i kada e drava, kao i crkva potpuno biti
zbrisana sa kugle zemaljske!

http://www.anarhizam.hr/teorija-i-praksa/64-johannmost-religijska-kuga
Prvo izdanje: Johann Most, Die Gottespest, 1883. Prijevod: Socijalistika aka grupa Osloboenje (1911).
Srpsko-hrvatsko izdanje: Johan Most, Religijska kuga i
drugi spisi (str. 9-27), Liber CLS, Beograd, 2005.
128