Strahinja Stepanov ( Novi Sad)

MARGINALIJE IZ ANDRIEVE SINTAKSIKE STILEMATIKE (U

PRIPOVETKAMA (POST)AUSTROUGARSKOGA PERIODA)
SAETAK: Rad se sastoji iz tri dela: Uvoda, Analize i Zakljuka. U uvodnom se delu obrazlau
potreba i razlozi kojima se autor vodio opredeljujui se za (reeninom razinom ogranienu)
lingvostistilistiku analizu Andrievih pripovedaka. Centrali deo rada posveen je analizi
odreenoga broja sintaksikih figura (elipsa, reticenija, nominativna reenica; kumulacija,
sinatroizam, distribucija; parcelacija) koje je autor ekscerpirao u pripovednom korpusu
Andrieva ranoga (tzv. austrougarskog) perioda. U zavrnom segmentu rada daju se zakljune
napomene o Andrievoj reeninoj stilematici.
KLJUNE REI: sintaksostilistika, eliptine figure, kumulacijske figure, parcelacija, Andrieve
pripovetke (post)austrougarskoga perioda
I. Uvod
Govorei o opravdanosti lingvistikoga (ili bolje: lingvostilistikog) izuavanja knjievnoga dela, K. Pranji
se pozvao na tzv. semantiku definiciju knjievnosti, koju daje M. Birdsli [Beardsley] a prema kojoj,
simplifikovano, knjievno djelo jeste diskurs u kojemu je vei dio znaenja implicitan (nav. prema Pranji
1986: 9). Pranji je pak legitimizirao lingvostilistiku analizu umetnikoga teksta, upitavi se koji bi prosede
mogao biti nauniji u izuavanju knjievnog dela iji je jedini medij jezik od jezikoslovnoga.[1] S druge
strane, opravdanje i uporite za ovakav rad, nalazim u najmanje etirma injenicama: prvo, u tome to
Andriev jezik i njegovo umetniko delo[2] provoktivno prua uslove (: jeziki materijal) za lingvostilistiku
analizu (na praktino svim tradicionalnojezikim razinama),[3] drugo, zbog toga to iako vrlo esto
predmetom knjievnih i knjevnoistorijskih interpretacija, jezikoslovnih ima srazmerno manje, tree, to se
prouavanjem stilem(at)skih znaajki Andrieva knjievnoga opusa iz razliitih perioda
(graki/postaustrougarski-meuratni/ratni/poratni) moe stei jasniji (pravi?) uvid u, ono to bismo zaista
mogli nazvati, Andriev stil (i njegovu eventualnu evoluciju, te fonetiku/morfologiju/sintaksu izraza i sl.)
i etvrto, jer se upotpunjava slika o kontinuitetu srpskoga knjievnog jezika.[4]
Polazei od navedenih razloga, u ovom u se radu zadrati samo na jednom, tradicionalnom jezikom
nivou reeninome. Metoda sintaksostilistike analize poiva na poznatim pretpostavkama i temeljima na
oneobiavajuim (zaudnim) elementima u tekstu, na mogunosti izbora izmeu varijanata i na otklonu od
neutralne forme (a na nivou reenice). Drugim reima, na je zadatak, dakle, da ispitamo sredstva
(sintaksostile me ili stilosintakse me)[5] koja se koriste na sentencijalnoj razini s afektivnim
(ekspresivno-impresivnim) obelejima. Odmah napominjem i da ovakvo suavanje istraivanja - na jedan, i
to sintaksiki nivo nije konano. Mnogi fenomeni, naime, koji pripadaju sintaksikoj razini (ili preciznije,
morfosintaksi), a koji bi ujedno mogli biti i stilistiki interesantni, nee ui u ovo razmatranje kao to su
npr. stilistika glagolskih oblika (njihove vremensko-modalne transpozicije), anastrofe (postponovanje
kongruentnih atributa i preponovanje inkongruentnih), polisindet i asindet, analokut i sl.
II. Analiza
Budui da sam se u prethodnoj analizi bavio detaljnije jednim sintaksostilistikim fenomenom
(parcelacijom) u Andrievim pripovetkama tzv. grakoga perioda,[6] u ovom sam se radu odluio za neto
iru (i raznovrsniju) lingvostilistiku analizu. Pokuau, tako, predstaviti neke stilematske (stilografske)
znaajke Andrievih pripovedaka, koje su (knjievno)hronoloki svrstane u (njegov) tzv. (post)austrougarski
ciklus.[7] Predmetom e moje panje biti sledee figure: elipsa (s reticenijo m i no minativno m
reenicom), kumulacija (s distribucijom i sinatroiz mo m), te parcelacija.[8]
II.1. Eliptine konstrukcije
Govorei o sintaksostilemama u Andrievom delu, moemo otpoeti s analizom uoavajui primere tzv.

ekspresivne sintakse. U literaturi se istie da ekspresivizacija sintakse poiva na etirma operacijama

oduzi manju, dodavanju, za menjivanju i per mutaciji (ili kombinaciji ovih postupaka) (v. npr.
Kovaevi 1995: 67; Katni-Bakari 1999: 93 i dr.). Elipsa nastala redukcijom (brisanjem) odreenih
reeninih elemenata iz sintaksikog ustrojstva u postupku sintaksike ekspresivizacije karakteristina je
za svakodnevni govor (zapravo, toliko karakteristina da se u razgovornom jeziku ne moe smatrati
stilemom), a u knjievnom se funkcionalnom stilu najee javlja u dijalozima likova. kiljan, stoga,
pootrava kriterije dostatne da bi se neka redukovana reenina formacija odredila kao elipsa, smatrajui
da je prava retorina elipsa ona u kojoj se izostavlja itav dio iskaza inae sintaksiki nuan (kiljan 1985,
cit. prema Katni-Bakari 1999: 94), a ne kao kad, npr., imamo odgovor na postavljeno pitanje, pa se on
stoga, iako (vrlo esto) potpuno rematizovan, i ne smatra knjievnom (ili stilistinom) elipsom; dakle,
stilogenost[9] (figurativnost) elipse poiva na itaoevom poveanom angamanu pri pronalaenju
isputenih dijelova reenice kao i na izboru izmeu leksema pri pokuaju rekonstrukcije cjelovitog iskaza,
odnosno konteksta (Radmilo-Derado 2007: 170). Svi su ovde ekscerpirani primeri morali posedovati te tri
navedene karakteristike izostavljanje sintaksiki nunoga dela iskaza, poveani angaman i izbor leksema
pri rekonstrukciji celovitoga iskaza (ma koliko poslednje dve znaajke bile unekoliko elusivnije u
odnosu na prvu) da bi stekli status elipse.
Pogledajmo paljivije prvi primer:

(1) - Jok, jok danum! dere se erzelez, a lice mu sja od zanosa to mu je neko osporava i
to moe da se za nju bori.
- Bogme, ko prije djevojci onog i djevojka uvjerava jedan sa strane.
- Krila da ima, krila da ima, more! vriti erzelez Foaku, unosei se i kazujui vie
rukama nego rijeima. (PA, 13)
U ovom primeru nalazimo markiranu reeninu formu: redupliciranoj subordiniranoj uslovnoj klauzi (Krila
da ima, krila da ima, more!), nedostaje superordinirana predikacija. Tako ekspliciranjem samo zavisne
reenice, irealno-optativnog tipa, a elidiranjem upravnog (dakle, bitnog) konsituenta, preostaje itaocu da
pretpostavi ta je ono to bi moglo biti u glavnoj reenici, tj. kako bi mogla glasiti nadreena predikacija. A
upravo u toj presumpciji, ili, birdslijevski kazano, u implicitnome, kao neemu to se domilja, to je
potencijalno, dakle, mogue ali ne i sigurno, lei i dra takve elidirane strukture. erzelez ne uspeva izrei
superordinirani deo svog sloenog iskaza (npr. Krila da ima, krila da ima, more, pa nee uspeti//pa
nee stii pre mene//pa ne moe biti bri od mene i sl.), to korespondira erzelezovom
ushienju i uzbuenju (zbog ega on nije u stanju verbalizovati u potpunosti svoj iskaz, uz dodatnu
hiperbatonizaciju kondicionalnog veznika da), i na nobelovac to erzelezovo stanje svesti sjajno artikulie
upravo ne artikuliui glavni deo a potvrdu da je slika potpuna, i da ova elipsa nije samo stilematina nego
i stilogena (tj. da je primerena kontekstu), nalazimo van direktnoga govora, u erzelezovu opisu: kazuje vie
rukama no rijeima, te upotrebi ekspresivnoga glagola (vritati). Korelacija u tekstu je ostvarena: elidirani
direktni govor (koji na jedan nain daje indikacije o psiholokom stanju junaka) prati odgovarajui
auktorijalni opis.
I u brojnim drugim primerima elipse u Andrievim pripovetkama javlja se takav brahioloki efekat. Ilustacije
radi, navodim jo dva sluaja,[10] u kojima se supresijom odreenih reeninih elemenata sugerira itaocu
da ih [te elemente] potom sam iznae, a s druge strane se jednovremeno akcentuju one lekseme koje su
eksplicirane:

(2) Kad su bili kroz donju ariju, poee da im dobacuju pogrde. arilije su skakale sa
epenaka i maui bagavim nogama traile po zemlji nanule.
- Aha!
- Hajduci!
- Sikiru za domuze! (PA, 25)
(3) Pokreti tih ruku, bijeli i veliki a bez ikakve moi i svijesti, savie i slomie uzdrhtala mulu i
on prie da joj sam odrijei dimije.
- I ovo, 'eri, sve treba, sve, sve! (ZL, 19)

I u drugom primeru gde svetina likuje traei krv brae Moria, kao i u treem primeru gde sumasiavi
mula, potpuno izgubivi razum u svojoj pohotnosti, trga dimije mlade devojke njihovi su iskazi elidirani
(to nisu ni dijaloki rematizovani odgovori) (trei primer je dodatno stilematian zahvaljujui epanalepsi
opteimenike zamenice); koncept (ili tip govornog ina, tj. vrstu ilokucije) koji stoji iza takvih iskaza je
jasan, a na itaocima je da odrede intezitet (tj. snagu tih ilokucija). Da li svetina u 2a hoe da kae Aha!
konano ste dolijali ili u 2b Hajduci tako vam i treba i to ste i zasluili, ili pak taj jednoleksemski izraz
kontrahuje (pretpostavljenu) reenicu A poto ste bili hajduci, i treba da visite na trgu ili se tu moguno neto
tree krije preputeno je recipijentu teksta. Isto i u sluaju (3), gde glagol nepotpunog (odn. modalnog)
znaenja (trebati) ostaje bez dopunske semantizacije: I ovo, 'eri, sve treba, sve, sve! da skine/da odreim/
da ti strgnem s tebe/da te razgolitim itd. ilokucioni intezitet je ostavljen itaocu da uita.
Iz navedenih primera uoljivo je da se elizija monoremska, diremska ili poliremska (dodue, neto ree)
javlja ee u dijalokim formama. Naizgled to bi bilo u suprotnosti s prethodno reenim da dijaloka
elipsa nije stilematina i stilogena (nego, naprotiv, oekivana i nemarkirana, nestilematina, da aristotelovski
mimetizira, podraava razgovorni jezik). Ipak, Ivo Andri se veto koristi ovom sintaksostilemom, jer
njegovi dijalozi i inae retki, sagledavajui itav Andriev knjievni opus ee jesu dovreni, s
iskazanim svim konstituentima, a pomenute eliptine strukture nalazimo upravo tako realizovane da bi
mnogo autentinije prikazale, doarale mentalno stanje likova u delu. Zapravo, amigvitetnost ili
neodreenost prethodnih iskaza, to je posledica neekspliciranja ili predikatskog konstituenta ili nekih
drugih, bilo centralnih, bilo i centralnih i perifernih, konstituenata slui tananijem (i literarnijem)
predstavljanju psihologije knjievnih protagonista (njihove spontanosti, emotivnosti, nepripremljenosti,
nepredumiljajnosti), te se elipsa u tim primerima mora smatrati i stilematinom i stilogenom.
Unekoliko drugaiji su sledei sluajevi (4) i (5):

(4) - Ali...
- Ne, ne govorite nita; bili ste tvrda srca. Kako ste mogli tako dugo oklevati!
- Ali...
- Ali sada je sve dobro. Od sada je sve nae zajedniko; ivot i rad i smrt; sad pa doveka!
- Ali!
- Ali ena je padala sve vie u vatru. [...] (oSK, 251)
(5) Tolika ljubav i dosluk, pa ti meni da ree, ovaj ... (i, 211)
Kao to se vidi u poslednja dva primera eliptinu konstrukciju prati njoj srodna (komplementarna) figura
reticenija (aposiopeja). Njome se, naime, istie uzburkanost misli, tako to se na formalnom planu
reenica lomi, ne zavrava, ne dokida. Ovakvim se metalogizmom u prethodnim primerima precizira
psiholoki portret glavnoga junaka, njegova neverica i uzbuenost, njegovo specifino stanje svesti i, usled
toga, njegova nemogunost da da zavri reenicu. Tako je iskaz neokonan, a reenica, kao i misao, stala na
pola puta. Istakao bih da Andri u primeru (4) jo sve dodatno naglaava svoenjem itave reenice samo na
veznik (ali), kojim se daje jedino nagovetaj potonjeg iskaza. Adverzativna intoniranost tog izraza nije do
kraja dokinuta, pa itaocu ostaje da pretpostavi kako izgleda i interpretira potonji iskaz. Zapravo, tu ne da se
reenica lomi, nego praktino ni ne zapoinje detraktivnost iskaza je na vrhuncu! Uz reticeniju, moe se
ak govoriti i o gradaciji, jer je tree ali praeno uzvinikom kojim se sugerira intezitet suprotnog stava
permanentno iekivanog, ali ne i realizovanog.
U okviru eliptinih konstrukcija izdvojio sam i sintaksostilemu koja se u literaturi naziva no minativna
reenica . Kako M. Katni-Bakari (1999:95) kae, nominativne reenice [su] samo jedan tip
jednokomponentnih prostih reenica (shema im je cop N1), sa stilistiko-retorike take gledita one su
markirane [...]. Kao to shema ove strukture kazuje, re je o figuri utemeljenoj na redukciji odreenoga
morfosintaksikog elementa, i to - pomonog glagola.[11] Tako nominativna rije ili sintagma preuzima na
sebe predikativnost, a opa semantika tih reenica jeste postojanje predmeta ili predmetno predstavljanje
pojave, radnje, stanja (Isto).
Za nominativne reenice stilistika literatura konstatuje da su daleko ee kao izrazito ekspresivno
sredstvo u poeziji, te da je deglagolizacija jedan od stilogenih postupaka u poeziji, jo jedan vid
gramatike poezije (Katni-Bakari 1999: 95). U primerima koje sam ekscerpirao nominativne reenice

zapravo preuzimaju neku vrstu ( meta)deskriptivne funkcije[12] (pored estetske koju, dakako,
zadravaju), jer u najveem broju sluajeva imaju ulogu u signaliziranju poetka (ili ree kraja)
deskriptivnog segmenta u tekstu. U tome su one sline inhoativnim i finitivnim reenicama, koje imaju
funkciju jakih tekstnih (kohezionih) mesta (J. Sili).
U primerima iz pripovedaka ZA LOGOROVANJA, ORKAN I VABICA, te PUT ALIJE ERZELEZA podjednako su
zastupljene uslovno ih nazivamo inhoativne i finitivne nominativne reenice, naveujui dalje
oglagoljeni opis ili okonavajui prethodni. Tako se npr. u pripovetki ORKAN I VABICA pojavljuje
introduktivna reenica Blijed sat pred zoru (212-213. str.), otvarajui nokturalnu sliku, da bi zatim usledila
sloena reenica, koja inkorporira pet kopulativno koordiniranih klauza: Blijed sat pred zoru. Tijela se hlade
i zamaraju, slabi vid, trne svijest, apetiti se gase. Ovaj primer potvruje miljenje kako se u nominativnim
reenicama panja [...] fokusira na pojave, [...] ne i na vrioca [...] . I zaista je tako vremenski je
istaknuto, lokalizirano ono doba, onaj bledi sat svanua kada se tela hlade, slabi vid...
Zanimljivo je da, motivski (tematski) posmatrano, u dvema pripovetkama nalazimo de facto identine
nominativne strukture: u i vrisak i smijeh a u PA pljesak, vrisak i smijeh dakle, diremska i triremska
obezglagoljena reenica, kojima se opisuje vrhunac raspojasanosti i derneka. Kako u ovim primerima
nominativne reenice zauzimaju ultimnu poziciju, njima se zaokruuje slika (atmosfera), tanije
kulminativna taka opisivanog dogaaja:

(1) Kolo svrava, a gazda Stanoje nareuje da mu sviraju orkanovu alost. Vriska, smijeh. Pije
se i polijeva. (i, 209)
(2) Foak tape rukama, a gledaoci se savijaju od smijeha. Pljesak, vrisak i smijeh. (PA, 13)
Donekle strukturno drugaiju (osloeniju) ulogu ima nominativna reenica u Andrievoj pripoveci DAN U
RIMU. I u toj se pripovetki naravno nominativne reenice koriste u deskripciji, ali se pojavljuju naizmenino s
glagolskim konstrukcijama. Tako se postie dinamian ritam,[13] pritom se sada glagolskim reenicama
situacionalizuje radnja i zbivanje, dok se nominativnim specifikuje slika, uvode detalji (Vino bijelo, u boci
opletenoj...ili Jugova no bez zvijezda):

(3) Teko se sporazumijeva za jelo; goni kelnera srpski, ali gazda, riokos i okretan, uvjerava
stranca da e on da ga zadovolji. Vino, bijelo, u boci opletenoj tankim aem, resko i dobro. (...).
(DuR, 37)
Opet se pojavi gazda i pogleda prvo na sat pa na gosta. Bila je blizu pono. Mala pjaceta
ispunjena tamom i umom vjetra i vode. Jugova no bez zvijezda. Nasred trga fontana baca
visoko vodu, a vjetar joj zanosi mlaz preko bazena i prosipa s pljuskom po kaldrmi. (DuR, 42)
II.2. Kumulativi
Elipsi nasuprot, uslovno govorei, registrujem u Andrievim pripovetkama figuru (a)ku mulacije, s
podtipovima sinatroiz mo m[14] i distribucijo m, kojima je zajedniko gomilanje slinih izraza za
izraavanje jedne misli, te se u (lingvo)stilistici slobodno moe govoriti o zatrpanosti detaljima, o gomilanju
pojedinosti koje optereuju tekst na nain koji bi formalisti opisali kao otealu for mu (Katni-Bakari
2006: 18). Ovim poliadicionim postupkom, prema tome, prua se potreban (ne i dovoljan![15]) strukturni
osnov za eventualnu stilogenost ove konstrukcije.
Kod Andria nalazimo ove primere sinatroiz ma:

(1) Paa je pisao svim kadijama, muderizima, sarajevskom muteselimbegu, janiarskom agi i
svima agama mrtve strae, barjaktarima, starim odaklijama, ljudima od rijei i posla. (ZL, 9)
(2) I povazdan se ula ala, smijeh, pljesak, glas defa i argije ili zurne, zvuk kocaka na suhoj
dasci od igre ebe, roktanje i cika putene i besposlene eljadi. (i, 10)
(3) Tako se ponavljaju dani sa predstavama i pucanjem i djejom drekom, i skrivenim plaem
po kuama, i velikim bijesnim pijankama [...]. (i, 206)
Navoenje muslimanskih prvaka (semantika kongruencija) u primeru (1) i razliitih zvukova u primerima
(2) i (3) izaziva odreeni efekat pre svega zbog brojnosti tih leksema. Tekst je zatrpan podacima i
detaljima.

Distribuciju karakterie postojanje apstraktnog ili uoptenog (kataforskog) elementa (pilona) koji zatim
biva razloen ili semantiki popunjen, specifikovan veim brojem znaenjski pun(ij)ih izraza. Moe se
govoriti o kombinaciji supstitucije i adicije u primeru distributivne sintaksike figure, jer prvo regresivni
supstituent zamenjuje informativnije lekseme, da bi potom te lekseme bile nagomilane, kumulirane.
(Dodatno u ovom primeru imamo jo i parcelaciju, dakle, re je o distribuciji parcelata.)

Na terasi, naslonjeni na kamenu balustradu, ljudi to posmatraju Rim i sunce koje zalazi.
Talijani. Englezi sa fotografskim aparatima. Neki bradat jermenski episkop, sa pratnjom.
Parovi koji se vrsto dre za ruke. (DuR, 36)
Kumulacija se od distribucije i sinatroizma razlikuje semantiki i stilski: u [...] dosadanjim [dvema
figurama] koordinirani su se elementi odnosili na razliite referente: podudarnost u referentu moe biti samo
sluajna, a ne inherentna osobina. Differentia specifica [kumulacije congeries] jeste u tome to se svi
koordinirani homofunkcionalni lanovi obavezno vezuju za isti referent (Kovaevi 1995: 69), tj. svaki
novi lan koordiniranog niza ponavlja arhisemsku i dodaje diferencijalnu semantiku komponentu, to
omoguuje da se opetovani referent stalno pojavljuje u novom ruhu (Isto, 72).
Videemo u naim primerima upravo kako deluje nominatumna podudarnost i smisaona nepodudarnost,[16]
tj. kako funkcionie ova sintaksiko-semantika reduplikacija:

(1) Nesvijesti mu se, i u snu drhti, stalno je na opasnim visinama, na rubu, i sve se vie penje.
(i, 203)
(2) I poto to u ovom svijetu nije moguno, on je mrzio sav svijet i sve njegove zakone po
kojima se sve koleba, promee, mijenja i troi. Dijabetian i pun kalja i zaduhe, on po cio dan
hripa, iti [...]. (ZL, 10)
U primeru (1) orkana polako naputa svest, a to se doarava etirma slinoznanima homofunkcionalnim (i
homokategorijalnim, reenikim) konstrukcijama (od kojih svaka unosti neku svoju posebnost u doaravanju
orkanova psiholokoga stanja) bilo da mu se nesvesti, ili pak da drhti, da se osea kao da je na opasnim
visininama i sl. Isto i u primeru (2) nailazimo na zakone ija stalna promenljivost[17] preneraava kadiju
(kolebaju se, promeu, mijenjaju i troe), i koji se [kadija] zbog toga oglaava na sline onomatopeine
naine (hripa i iti). Kumulacijom je na nobelovac iako referirajui na istu osobu ili predmet, i
zadravajui se u takvom opisu u istom semantikom polju uvek unosio u tekst i neto novo, novu semsku
komponentu, nijansirajui (kao velerom u likovnoj umetnosti), u ovim primerima, orkana ili promenljivost
zakona.
II.3. Parcelati
Sintaksostilemima pripadaju, svakako, i parcelati. To su reenini elementi koji su poziciono i
intonaciono/interjunkturno izdvojeni iz bazine reenine strukture u procesu parcelacije.[18] U svojim
pripovetkama Andri se takoe koristi parcelacijom, kao postupkom oneobiavanja i ekspresivizacije
reenice. Parcelati u ovim primerima su razliitih funkcija to su socijativni i kontrasocijativni agensi, ili
pak konlativni i sinelativni komitativi, uz verifikativni konektor (istina), kao u primeru (1), ili (klauzalni)
komplementi u primeru (2), odnosno privremeni atribut (aktuelni kvalifikativ) u treem primeru, i adlativna
temporalna klauza u primeru (4). Osim ovih sluajeva, naen je (poslednji primer) i onaj s ekspliciranom
(kataforskom) baznom komponentom (regresivnim supstituentom), iji je subjekat supsumiran,
univerzalizovan, optom imenicom ljudi, da bi potom u parcelatima bio specifikovan, bilo etniki, tj.
nacionalno (Englezi, Talijani...), bilo istodobno etniki i profesionalno (jermenski episkop) itd.

(1) Uoi petka stie paa. Istina, s mnogo pratnjesocijativni agens i sandukakomitativ, ali bez
majmuna, ptice i Arapadikontrasocijativni agens. (ZL, 11)
(2) Tu se tvrdilo da je ciganskog porijekla. Da je iz Stambola kao i iz Bruse morao da ode zbog
stvari o kojima se mnogo ne zna, ali koje su vrlo gadne i nedostojne. Prialo se kako su ga u
Vlakoj zatekli kraj zaklane ene. I kako samo naglom uzmaku vojske, koji je na taj dan
nastupio, ima da zahvali da je stvar zaboravljena. Spominjala se neka hrianka, slukinja, koje
je lani nestalo. Istraga zbog nje zapala je i legla, ali dok je voena, kretala se neprestano oko
medrese. Da uopte ivi neuredno i smijeno kako se ne prilii uenu i svetenu licu. (ZL, 15)

(3) Sa niskog rafa on uhvati berbersku britvu. Teko je disao. Vas u ledu od glave do pete. (ZL,
20)
(4) I doe mi neka alost, ini mi se srce mi se ovoliko nadulo. Dok opet ne zaspim. (i, 208)
(5) Na terasi, naslonjeni na kamenu balustradu, ljudi to posmatraju Rim i sunce koje zalazi.
Talijani. Englezi sa fotografskim aparatima. Neki bradat jermenski episkop, sa pratnjom.
Parovi koji se vrsto dre za ruke. (DuR, 36)
Uoljivo je da se u Andrievim pripovetkama (post)austrougarskog perioda parcelacija, kao znaajan
postupak oformljavanja sintaksostilema, tj. promene ustaljenog reeninog reljefa, ipak daleko ree javlja
od tzv. tradicionalne, klasine, tipine andriev(sk)e reenice, jednostavno elegantne, ali da, s druge strane,
kao to pokazuje primer (2), I. Andri ume veto integrisati u tekst sloeni parcelat, i to u distaktnoj poziciji
(izmeu parcelata je interpolirana nezavisna reenica), to je pokazatelj da na pisac uvia razliite
strukturne obrasce parcelacije, a shodno tome, i (potencijalnu) stilogenost ovoga postupka.
III. Zakljuak
Uvodno poglavlje Leieve stilistike otpoinje citatom iz Andrieve TRAVNIKE HRONIKE, to samo po sebi
ne bi direktno referiralo na ono o emu je re u ovom prilogu i ne bi bilo (toliko) znaajno za ovaj rad da
Zdenko Lei odmah, na samome poetku, nije dotakao i pitanje Andrieve reenice (1982: 6-7): navedene
reenice [...] su uzete iz djela koje nosi naslov TRAVNIKA H R O N I K A , ali koje je ro man , tj. delo stvaralake
mate i umjetnosti rijei, a ne nauke, istorije ili biografije. Ali te reenice vjerodostojno saopavaju jednu
istorijsku injenicu. Zato bi mogle stajati i u nekom drukijem kontekstu [...]. Ali ne samo zato to su
vjerodostojne injenici koju saopavaju ve i zato to njihova cijela jezika struktura odgovara
funkcionalnom obliku, recimo, hroniarskog ili biografskog saopavanja te injenice. Ovakvo razmiljanje
je podstaklo sarajevskoga stilistiara da se potom (izmeu ostalog) zapita o prirodi (i razlici) jezika u
knjievnom i neknjievnom delu, dok je mene motivisalo da za predmet stilistikoga istraivanja odaberem
sintaksiku ravan Andrievih pripovedaka i da pokuam utvrditi moe li se ovo miljenje, tj. zakljuak
(izreeno povodom jednoga ro mana ) transponovati i na prie ranoga perioda naega nobelovca. Pokazalo
se da uprkos naunosti (ili istoriografinosti), biografinosti i akribinosti njegove reenice Ivo Andri
oneobiava svoju sintaksu, inei je izrazno i znaenjski stilematinom (a onda i stilogenom). Ve samo na
osnovu analize nekoliko strukturno obeleenih, otealih formi (kao to su elipsa, reticenija, nominativna
reenica; kumulacija, sinatroizam, distribucija; parcelacija), uoava se da ih I. Andri (umereno) koristi u
svojim pripovetkama, stvarajui time afektivni efekat i gradei poetsku poruku teksta. Nesumnjivo je tano,
kao uostalom i najvema za prozu, da Andrieve pripovetke karakterie ornatus facilis, ali i da je to tek
prozirna odea koja se nikada ne da potpuno svui (Lei 1982: 38). Drugaije kazano, iako je
ekspresivnost i matovitost u Andrievim pripovetkama smiljeno podreena verodostojnosti prie i
pripovesti, to nikako ne znai da je sintaksa potpuno svedena, racionalizovana (a i kad jeste, to je opet,
svakako, u funkciji ostavljanja odreenog utiska, poetskoga). Naprotiv! Primeri koji su izdvojeni u ovome
radu to potvruju. I ovaj mikrozahvat u Andrievu stilematiku, s toliko ogranienim poljem (nivoom)
istraivanja, pokazuje nam u kom se pravcu istraivai mogu dalje kretati i da je jezik Ive Andria, kako je
na poetku reeno, prava riznica naega jezika i ne samo iscrpnije sintaksostilistike analize, nego i
fonostilistike, morfostilistike, leksikostilistike i druge analize (npr. na nivou itavoga teksta) predstoje
kako bismo dobili pravu sliku o veliini dela jedinoga naeg nobelovca.
Preformulacija na poetku navedena etiri razloga (za ovakvo istraivanje) u pitanja dovodi, u finalnim
zapaanjima, do sledeeg odgovora: jezik ovih pet Andrievih pria predstavljao je zanimljiv i provokativan
(i plodan) jeziki materijal za sintaksostilistiku analizu, a, ovaj prilog prouavanju stilem(at)skih znaajki
Andrieva (post)austrougarskoga pripovednog opusa ve i u usporedbi s postojeim stavovima drugih
istraivaa , nadam se, barem minimalno doprinosi sticanju prave slike o njegovom stilu (prilog odreenju
celokupne Andrieve stilematike) i upotpunjava argumentaciju o znaaju Ive Andria za razvoj srpskoga
knjievnog jezika.
IV. Literatura
Der Grazer Opus von Ivo Andri 2010: Der Grazer Opus von Ivo Andri / Graki opus Iva Andria (ed.
Branko Toovi). Graz Beograd: Institut fr Slawistik, Karl-Franzens Universitt Beogradska knjiga.

Katni-Bakari 1999: Bakari-Katni, Marina. Lingvistika stilistika. Budapest: Open Society Institute Center for Publishing Development.
Katni-Bakari 2006: Katni-Bakari, Marina. Stilistike skice. Sarajevo: Connectum.
Kovaevi 21995: Kovaevi, Milo. Stilistika i gramatika stilskih figura. Niki: Unireks.
Kovaevi 1998: Kovaevi, Milo. Stilske figure i knjievni tekst. Beograd: Trebnik.
Lei 41982: Lei, Zdenko. Jezik i knjievno djelo. Sarajevo: Svjetlost.
Melvinger 1972: Melvinger, Jasna. Reenica sa redukcijom predikata i reenica sa ekspresivnom pauzom u
delima savremenih proznih pisaca. Suvremena lingvistika 5. Zagreb. S. 71-76.
Melvinger 1973: Melvinger, Jasna. Reenica sa redukcijom predikata i reenica sa ekspresivnom pauzom u
delima savremenih proznih pisaca (zavretak). Suvremena lingvistika 7. Zagreb. S. 61-66.
Radmilo-Derado 2007: Radmilo-Derado, Sanja. Neto o lingvostilistikoj interpretaciji romana Pristajanje
Slobodana Novaka. In: Magistra Iadertina 2(2). S. 151-174.
Pranji 1973: Pranji, Krunoslav. Jezik i knjievno djelo. Zagreb: kolska knjiga.
Pranji 1986: Pranji, Krunoslav. Jezikom i stilom kroza knjievnost. Zagreb: kolska knjiga.
Stanoji 1967: Stanoji, ivojin: Jezik i stil Iva Andria : funkcije sinonimskih odnosa. Beograd: Filoloki
fakultet Beogradskog univerziteta.
Stanoji 1977: Stanoji, ivojin. Andriev jezik i normiranje knjievnog srpskohrvatskog jezika. In:
Zbornik radova o Ivi Andriu (posebna izdanja SANU, knj. DV). Beograd: SANU. S. 659-670
Stanoji 1994: Stanoji, ivojin: Sintaksa Andrieve parenteze. In: Nauni sastanak slavista u Vukove
dane 22/1. Beograd. S. 369-377.
Vukomanovi 1980: Vukomanovi, Slavko. Naknadne odredbe kao stilogeni elementi Andrieva jezika. In:
Travnik i djelo Ive Andria: zaviajno i univerzalno (Zbornik radova sa naunog skupa). Sarajevo: Veselin
Maslea. S. 413-423
Vasi 1996: Vasi, Vera. Neintegrisana klauza sa veznikom jer. In: Srpski jezik 1-2 (Studije srpske i
slovenske, Serija I). Beograd. S. 32-39.

Strahinja Stepanov (Novi Sad)

Marginalien zu Andris Syntaxostilematik in seiner (post)sterreichisch-ungarischen Periode
In dieser Arbeit beschftigt sich der Autor mit der Untersuchung von Syntaxostilemen in Andris
frhen Werken (den Werken, die traditionell zur (post)sterreichisch-ungarischen Periode
gerechnet werden). Folgende Stileme werden gesondert hervorgehoben: Ellipsis (zusammen mit
Aposiopese und Nominalstzen), Kumulation (zusammen mit Distribution und Sinatroismus) und
additiver Anschlu (Ergnzungsanschlu). Es zeigt sich, dass Andri seine Syntax geringfgig
mittels Stilemen ausgestaltet. Als Fazit wird die Funktion solch kreativer, stilematischer und
stilogener Lsungen in diesen Werken bestimmt und wie sie zum sogenannte Andri-Stil
beitragen. Abschlieend wird ein Vergleich zwischen der Syntax der frhen Erzhlungen Andris
und seiner reifen Periode vorgenommen.
Strahinja Stepanov
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Dr Zorana inia 2, 21 000 Novi Sad

E-mail: strax.stepanov@yahoo.com

Kako Birdslijevo lingvistiko poimanje knjievnosti poiva najvema na implicitnosti

znaenja (u knjievnom tekstu), to bi zapravo shodno takvom tumaenju najprecizniji put ka
interpretaciji literarnoga dela bila kombinacija gramatikoga i pragmatikoga pristupa.
[1]

Stevanovi je opisivao Andriev jezik kao bogatu riznicu najsavrenijih sredstava za

meusobno optenje i komunikaciju (cit. prema Stanoji 1967: 291; izvorno u M. Stevanovi,
Odnos gramatiara prema normi knjievnog jezika)
[2]

Tako je postupao i . Stanoji (1967: 6) u svojoj monografiji o jeziku i stilu Iva Andria, u
kojoj on naglaava da je jedinica stila, vredna prouavanja [...] samo ono to odstupa od
komunikativne norme ili pak ono to se u odreenom jezikom kontekstu javlja kao neoekivano.
Stanoji bazira svoju analizu na interpretaciji tzv. sinonimskih vrednosti; prema tome, prirodno je
to uzimamo da lingvistika definicija stila, po kojoj je to posebno korienje sredstava koja nose
istu ili priblino istu informaciju, i pri emu se ta sredstva razlikuju u svojoj jezikoj strukturi,
nesumnjivo implicira injenicu da se on po sebi najpotpunije moe dati u opozicijama sinonimskih
vrednosti (Isto, 12-13). A u svojoj sutini, opozicije meu sinonimskim vrednostima predstavljaju
klasian primer izbora, na kojem poiva moderna stilistika. Neto dalje Stanoji (1967: 87) kae
da se stilske osobenosti mogu svesti da odstupanja u relativnom smislu, tj. na utvrivanje
pojedinih u komunikativnom jeziku manje obinih primera, i na vezivanje njihovo za kontekstualne
uslove u apsolutnom smislu, meutim, i ovde pod stilskom osobenou podrazumevamo unutranji,
kontekstualni odnos sinonimskih kategorija, ije se razlike utvruju u uzajamnoj vezi i u vezi sa
svim oni to jezika situacija podrazumeva.
[3]

Ovo istie i Stanoji u svom radu (1977: 659-660) namee se potreba odreivanja graninih
epoha u kontinuitetu [knjievnog jezika] i, u tome, potreba utvrivanja odnosa dvaju korpusa:
celine knjievnog jezika i jezika pisaca koji su relevantni za izgradnju prvoga korpusa.
[4]

Piui o sintaksikim figurama u poeziji S. Mrkalja, M. Kovaevi (1998: 28) kao njihovu
differentia-u specifica-u istie to da su one vezane ili za kategoriju reda rei ili za kategoriju
konstrukcija rei.
[5]

Vid. u Zborniku sa II grakog meunarodnog skupa posveenog knjievnoteorijskom,

lingvistikom i istorijskom prouavanju Andrievog dela (DER GRAZER OPUS VON IVO ANDRI 2010).
[6]

Korpus je, prema tome, ovoga puta ogranien na pet Andrievih pripovedaka PUT ALIJE
ERZELEZA (skra. u daljem tekstu PA), ZA LOGOROVANJA (ZL), ORKAN I VABICA (i), ENA OD
SLONOVE KOSTI (oSK) i DAN U RIMU (DuR). [Sve pripovetke, koje smo koristili kao korpus u ovom
istraivanju, objavljene su u SABRANIM DELIMA IVE ANDRIA (31967) (prir. Muharem Pervi i Petar
Dadi), Beograd: Prosveta]
[7]

Opravdanje za ovakav (sueni) izbor prouavanih fenomena nalazim u dvema injenicama:

prvo, sutinski manje bitno, u tome to je obim rada ogranien, pa shodno tome i autor mora
napraviti restrikcije u analizi, i drugo, to navedene stilematine formacije nisu bile odve esto
predmetom izuavanja u naoj prozi (pa tako ni kod Andria), te je autor smatrao da je solidnije
detaljnije predstaviti nekoliko sintaksostilema, nego povrno bez udubljivanja ukazati na vei
broj sintaksikih figura.
[8]

ini se da je neophodno ovde uvesti i estetski/vrednujui parnjak termina stilematino, a to je

stilogeno (kao funkcionalno primereno odreenom tekstu, diskursu). To znai da elipse koje
posmatram u sledeim primerima jesu i stilogene (bie razvidno zbog ega nakon objanjena
[9]

pojedinanih primera) i, naravno, stilematine. (Druge, koje ne poseduju obe ove karakteristike,
dakle, koje ne prati povean angaman pri pronalaenju isputenih delova, nee biti predmetom
razmatranja.)
Opet zbog preporuka i propozicija koje je odredilo urednitvo Zbornika, oprimerenost
sintaksikih figura, tj. dati broj (ekscerpiranih) primer (pojedinanih) figura maksimalno je
redukovan, te e stoga biti navedeno svega nekoliko egzemplarnih sluajeva (za svaku obraenu
sintaksostilemu).
[10]

Nominativnu reenicu izdvajam od ostalih eliptinih konstrukcija iz dva razloga: prvo, jer
poiva iskljuivo na elidiranju pomonoga glagola i, drugo, jer je to uobiajeno u novijim
stilistikim pristupima. Inae, u nekim gramatiarskim studijama svi ovi fenomeni (elipse,
nominativne reenice, pa i parcelati, odreene dijaloke sekvence i sl.) podvode se pod tzv. reenice
s redukovanim predikatom (v. npr. J. Melvinger).
[11]

Svestan sam da termin nije posebno transparentan, ali u nedostatku boljega, odluio sam se za
njega (i konkurentski termini poput metanarativna funkcija ili metatekstna funkcija i sl. nisu mi
se uinili solidnijim) - a eleo sam, dakle, da ukaem na takvu funkciju nominativnih reenica da se
njima ovde oznaava poetak (ili kraj) nekog opisnog bloka.
[12]

O ritmu je pisao i . Stanoji (1967: 284-285), primetivi da se kod Andria nalaze ciklino
primeri tzv. klasinog oblika nepotpune reenice (reenice s nerazvijenim predikatom), i to najee
u opisima, posle reenica s kvalifikativnim prezentom (na trei primer to potvruje), dodajui da je
mali broj nepotpunih reenica drugih tipova, tj. onih gde se nalaze samo dopune ili odredbe
upravnog lana.
[13]

Kako demonstrira Kovaevi (1995: 67) u svojim analizima, generiki (dubinski) posmatrano,
sinatreza (ili sinatroizam) i nije nastala gomilanjem razliitih izraza, nego, paradoksalno na prvi
pogled, elidiranjem, tj. redukcijom!, jer se multiplikacija sintaksike pozicije vri brisanjem
repriznog predikata. Meutim, mi emo, tradicije radi, sinatrezu pribrojati kumulativnim
figurama (povrinski ona to i jeste).
[14]

Ova opaska (ili restrikcija) neophodna je, a na nju najjasnije i najdoslednije upuuje (ili
upozorava) M. Kovaevi (1995: 65) kada kae da ima autora koji uzimajui jedino formu kao
kriterij svaku koordinaciju homofunkcionalnih sintaksikih jedinica proglaavaju kumulacijom
kao stilskom figurom, temeljei njenu stilogenost na izraavanju vrtlonih zbivanja. (To u
konanici, istie Kovaevi, dovodi u pitanje i samo postojanje kumulacije kao stilske figure,
Isto.)
[15]

Nominatum i smisao koristimo u onom znaenju koje im pripisuje, pozivajui se na Fregea,

Kovaevi 1995: 70.
[16]
[17]

Ova konstanta u menjanju oituje se i u upotrebi (relativnog) kvalifikativnog prezenta.

Parcelacija se odnedavna izuava intenzivnije i u naoj sredini. Ona se odreuje kao realizacija
jedne reenice u vie tekstovnih jedinica (ili jednog iskaza u nizu intonaciono izdvojenih segmenata
meusobno odvojenih takama). Prvi je obimniju sudiju o parcelaciji napisao M. Radovanovi, da
bi potom sledila istraivanja Lj. Suboti i M. Kovaevia (navodimo samo neke od lingvista koji su
se bavili ovim fenomenom).
[18]