ČAJ ZA JEDNO

Gertruda i Robert su svaki dan sjedili za omalenim stolićem zavaljeni u fotelje od pruća i pili
čaj. Činili su to godinama. I nikada u pet, već u šest časova. Tako su sami sebi bili nekako
posebni, drugačiji od drugih. Ponekad su pili gorki ruski čaj bez imalo mlijeka ili šećera. Kad
god bi Robert spravio gorak čaj, Gertruda je znala da je dobro raspoložen i ona bi se osmjehivala
i prije nego što bi razgovor započeo. Ako bi Robert na stol postavio čajnik ispunjen sladunjavom
voćnom sadržinom, znala bi da nešto nije u redu. A ako bi se na uglu stola našla i činija sa
krupnim kristalima smeñeg šećera, bila bi sigurna da će se posvañati. Znali bi tako posvañani
danima jedva progovarati jedno s drugim, pa ipak, svaki dan u šest bi sjedali u pletene fotelje i
gledali se kroz mistične izmaglice koje su uredno upakovane u kesicama stigle čak iz daleke
Gruzije.
Set za pijenje čaja koji su koristili zapravo nije bio ništa posebno. Čajnik kupljen na
rasprodaji je bio običan, malo pogaravio sa donje strane. Šoljice su bile kičaste, islikane
viktorijanskim motivima u pretežno kraljevsko plavim, zlatnobraon i oker nijansama, a imale su
dvije tanke izuvijane drške nalik na dva uha. Gertruda ih je jako voljela jer ih je dobila od bake
na dan kada su se ona i Robert vjenčali. Omanja posuda za mlijeko je kupljena u Hong Kongu
prilikom jednog od Robertovih poslovnih putovanja kasnih sedamdesetih. Slagao je Gertrudu da
je ta posudica koštala mnogo jer tobože potiče od čuvenih kineskih majstora u proizvodnji
porculana čija se umješnost mjeri vijekovima. Od razlike novca koji je navodno utrošio na
posudu za mlijeko, Robert joj je kupio prekrasnu kućnu haljinu od najfinije svile. Iako je stajala
malo bogatstvo, rekao joj je da se za nju cjenkao sa krezubim preprodavačem na lokalnoj pijaci i
da ju je platio jedva nešto više od pet funti. Lagao je jer je dobro znao svoju Gertrudu; da je
znala koliko je haljina stvarno koštala, vrisnula bi na njega i onda bi danima pili preslañeni čaj,
gust i nalik na mošt. Umjesto toga, Gertruda je godinama poslije s ponosom i ozarena lica
gostima pokazivala bezvrijednu činiju za mlijeko dok je Robert pomalo naivno i nespretno
gledao u svoje tabane kako se nervozno meškolje u platnenim papučama. Omrznuta šećernica je
bila neravna, bez ikakvih ornamenata i načinjena od pečene gline sa tananom glazurom koja je
vremenom ispucala. U mrzovoljnim danima kada su pili pošećereni čaj, i Robertu i Gertrudi je
ova šećernica izgledala kao matora kornjača kojoj je atrofirala prednja lijeva noga.
Njih dvoje su uz čaj razgovarali o svačemu. U početku su to bili razgovori o tome šta bi
Robert želio za večeru, ili kakve su kritike novog Hofmanovog filma, ili recimo da li kuhinju
treba okrečiti u neku drugu boju osim bijele. Kasnije su pričali o problemima na poslu, o odjeći
koju je njihov sin Martin već prerastao i o fantastičnim ponudama za ljetovanje na toplim
plažama juga. U potonjim godinama omaleni stolić je bio poprište žestokih rasprava, tugovanja i
radosti. Pili su indijski čaj kada im je Martin rekao da odlazi u Ameriku, zbog čega je Gertruda
dobila težak napad panike. Iz bakinih dvouhih šoljica se pušio najfiniji zeleni čaj kada je Robert
polutiho izjavio da odlazi u penziju, a kiselkasti hibiskus im je peckao nepca kada su saznali da
su postali djed i baka. Još kasnije su raspravljali o vremenu, zemljotresu u Japanu i nezgodnom
novom terminu izvlačenja dobitnih kombinacija na lotu.
Bilo je pet do šest i čajnik je upravo flautao dobro poznatu melodiju. Bio je to lijep dan i
Robert je kompletan pribor postavio na stol, osim hromave kornjače, razumije se. Krenuo je po
Gertrudu u sobu u kojoj je odmarala poslije ručka. Popodnevno sunce je nekako pronašlo način
da se ušunja kroz trakaste zavjese i sklupča se na njenom torzu. Sjena na njenim usnama nije
mogla da prikrije blagi poluosmjeh. Dugački prsti te iste sjene ležali su nepomični na
Gertrudinim grudima.
Sahrana je bila dirljiva i brza. Mnoštvo sijedih glava i prevelikih šešira vremešnih engleskih
gospoña raštrkalo se izmeñu mermernih drvoreda. Čak je došao i Martin sa suprugom i djecom.
Nakon posljednjeg pozdrava ćutljivi gosti su otišli svojim putem. Robert je došao kući. Bilo je
vrijeme za čaj i on je rutinski napunio čajnik i čekao da voda proključa. Onda je uredno postavio
stol za dvoje i popravio jastučiće na isušenim, škripavim pletenim foteljama. Sjedio je tako
satima. Više je izgledao kao neko ko pokušava protumačiti vječite tajne univerzuma nego kao
neko ko je potišten ili u žalosti. Potom je prosuo čaj koji nije ni probao i otišao na počinak. Isti
ritual se ponavljao danima. Zatim je jedno vrijeme kuvao čaj i postavljao samo jednu šoljicu na
stol. Izgledalo je kao da će konačno ponovo osjetiti onaj stari prekrasni ukus tanina. Ali svaki put
bi mu ruka zadrhtala i otkazala poslušnost u odsutnom času kada se na nosu već kondenzuju pare
vrelog napitka. A onda se jednog popodneva čajnik zakašljao duboko, starački, kao nikada do
tada i Robert je počeo da plače a njegovi jecaji pomješani sa tužbalicom iz čajnika su zvučali kao
veličanstvena simfonija očaja. Nikada više nije pio čaj. Nije ni pokušao.

Berislav Blagojević

ЧАЈ ЗА ЈЕДНО

Гертруда и Роберт су сваки дан сједили за омаленим столићем заваљени у фотеље од

прућа и пили чај. Чинили су то годинама. И никада у пет, већ у шест часова. Тако су сами
себи били некако посебни, другачији од других. Понекад су пили горки руски чај без
имало млијека или шећера. Кад год би Роберт справио горак чај, Гертруда је знала да је
добро расположен и она би се осмјехивала и прије него што би разговор започео. Ако би
Роберт на стол поставио чајник испуњен сладуњавом воћном садржином, знала би да
нешто није у реду. А ако би се на углу стола нашла и чинија са крупним кристалима
смеђег шећера, била би сигурна да ће се посвађати. Знали би тако посвађани данима једва
проговарати једно с другим, па ипак, сваки дан у шест би сједали у плетене фотеље и
гледали се кроз мистичне измаглице које су уредно упаковане у кесицама стигле чак из
далеке Грузије.
Сет за пијење чаја који су користили заправо није био ништа посебно. Чајник купљен
на распродаји је био обичан, мало погаравио са доње стране. Шољице су биле кичасте,
исликане викторијанским мотивима у претежно краљевско плавим, златнобраон и окер
нијансама, а имале су двије танке изувијане дршке налик на два уха. Гертруда их је јако
вољела јер их је добила од баке на дан када су се она и Роберт вјенчали. Омања посуда за
млијеко је купљена у Хонг Конгу приликом једног од Робертових пословних путовања
касних седамдесетих. Слагао је Гертруду да је та посудица коштала много јер тобоже
потиче од чувених кинеских мајстора у производњи порцулана чија се умјешност мјери
вијековима. Од разлике новца који је наводно утрошио на посуду за млијеко, Роберт јој је
купио прекрасну кућну хаљину од најфиније свиле. Иако је стајала мало богатство, рекао
јој је да се за њу цјенкао са крезубим препродавачем на локалној пијаци и да ју је платио
једва нешто више од пет фунти. Лагао је јер је добро знао своју Гертруду; да је знала
колико је хаљина стварно коштала, вриснула би на њега и онда би данима пили
преслађени чај, густ и налик на мошт. Умјесто тога, Гертруда је годинама послије с
поносом и озарена лица гостима показивала безвриједну чинију за млијеко док је Роберт
помало наивно и неспретно гледао у своје табане како се нервозно мешкоље у платненим
папучама. Омрзнута шећерница је била неравна, без икаквих орнамената и начињена од
печене глине са тананом глазуром која је временом испуцала. У мрзовољним данима када
су пили пошећерени чај, и Роберту и Гертруди је ова шећерница изгледала као матора
корњача којој је атрофирала предња лијева нога.
Њих двоје су уз чај разговарали о свачему. У почетку су то били разговори о томе шта
би Роберт желио за вечеру, или какве су критике новог Хофмановог филма, или рецимо да
ли кухињу треба окречити у неку другу боју осим бијеле. Касније су причали о
проблемима на послу, о одјећи коју је њихов син Мартин већ прерастао и о фантастичним
понудама за љетовање на топлим плажама југа. У потоњим годинама омалени столић је
био поприште жестоких расправа, туговања и радости. Пили су индијски чај када им је
Мартин рекао да одлази у Америку, због чега је Гертруда добила тежак напад панике. Из
бакиних двоухих шољица се пушио најфинији зелени чај када је Роберт полутихо изјавио
да одлази у пензију, а киселкасти хибискус им је пецкао непца када су сазнали да су
постали дјед и бака. Још касније су расправљали о времену, земљотресу у Јапану и
незгодном новом термину извлачења добитних комбинација на лоту.
Било је пет до шест и чајник је управо флаутао добро познату мелодију. Био је то лијеп
дан и Роберт је комплетан прибор поставио на стол, осим хромаве корњаче, разумије се.
Кренуо је по Гертруду у собу у којој је одмарала послије ручка. Поподневно сунце је
некако пронашло начин да се ушуња кроз тракасте завјесе и склупча се на њеном торзу.
Сјена на њеним уснама није могла да прикрије благи полуосмјех. Дугачки прсти те исте
сјене лежали су непомични на Гертрудиним грудима.
Сахрана је била дирљива и брза. Мноштво сиједих глава и превеликих шешира
времешних енглеских госпођа раштркало се између мермерних дрвореда. Чак је дошао и
Мартин са супругом и дјецом. Након посљедњег поздрава ћутљиви гости су отишли
својим путем. Роберт је дошао кући. Било је вријеме за чај и он је рутински напунио
чајник и чекао да вода прокључа. Онда је уредно поставио стол за двоје и поправио
јастучиће на исушеним, шкрипавим плетеним фотељама. Сједио је тако сатима. Више је
изгледао као неко ко покушава протумачити вјечите тајне универзума него као неко ко је
потиштен или у жалости. Потом је просуо чај који није ни пробао и отишао на починак.
Исти ритуал се понављао данима. Затим је једно вријеме кувао чај и постављао само једну
шољицу на стол. Изгледало је као да ће коначно поново осјетити онај стари прекрасни
укус танина. Али сваки пут би му рука задрхтала и отказала послушност у одсутном часу
када се на носу већ кондензују паре врелог напитка. А онда се једног поподнева чајник
закашљао дубоко, старачки, као никада до тада и Роберт је почео да плаче а његови јецаји
помјешани са тужбалицом из чајника су звучали као величанствена симфонија очаја.
Никада више није пио чај. Није ни покушао.

Берислав Благојевић