Grka knjievnost

Grka knjievnost obuhvata knjievno stvaralatvo na grkom jeziku koje zapoinje

Homerovim epovima oko 8. veka pne., a zavrava se okvirno 529. godine nove ere, kada je
vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku kolu u
antici. Grka je knjievnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske knjievnosti, nego je
izvrila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku knjievnost, kako u tematici tako i u
oblikovanju gotovo svih knjievnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici
osam pre nove ere i pet nove ere stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i
kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proirila su grku
civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika Aleksandrija,
Antiohija i drugi postali vea sredita grke civilizacije od starih grkih polisa. S obzirom na
drutvene, politike i knjievne prilike, moe se celokupna antika grka knjievnost podeliti na
etiri perioda:
1. Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka pne.);
2. Klasino razdoblje (5. i 4. vek pne.);
3. Aleksandrijsko razdoblje (od 3. do 1. veka pne.);
4. Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).

Sadraj/

1 Arhajsko razdoblje
o 1.1 Epsko pesnitvo
o 1.2 Lirsko pesnitvo

1.2.1 Elegija

1.2.2 Jambografija

1.2.3 Monodija

1.2.4 Horska lirika

o 1.3 Prozno stvaralatvo

2 Klasino razdoblje
o 2.1 Tragedija
o 2.2 Komedija
o 2.3 Filozofija
o 2.4 Istoriografija
o 2.5 Govornitvo

3 Aleksandrijsko razdoblje
o 3.1 Pesniko stvaralatvo
o 3.2 Prozno stvaralatvo

4 Rimsko razdoblje

5 Eksterni linkovi

Arhajsko razdoblje
KNJIEVNOST

drevni istok

antika
o

grka knjievnost

rimska knjievnost

srednjovekovna

humanizam

renesansa

barok

klasicizam

prosvetiteljstvo

romantizam

realizam

modernizam
o

esteticizam

avangarda

kasni modernizam

postmodernizam

Najstarije poznato grko pismo jeste mikenski silabiki linear B, koji nam je ostao sauvan na
glinenim tablicama iz toga doba. Te tablice sadre zapise, najee jednostavno u vidu razliitih
spiskova, koji se odnose na trgovinu: prave knjievnosti tu nema, a njeno odsustvo objanjava se
na razliite naine. Prema jednoj teoriji, mikenska se knjievnost, kao to je sluaj i s kasnijim
Homerovim i drugim delima kikline epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to
da linear B nije bio sasvim prilagoen glasovima grkoga jezika. Prema drugoj teoriji, knjievna
dela budui element drutvene elite bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se
meutim nije sauvao.

Epsko pesnitvo
Na poetku grke knjievnosti tako stoje dva njena najvea dela, Homerovi epovi Ilijada i
Odiseja, te nekoliko neznatnih metrikih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesnike tvorevine
svojom sloenom strukturom i stilizacijom daleko odskau od svakoga poetnitva: jasno je da
one, zapravo, predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije iji poeci i razvitak ostaju u tami onih
vekova koji se nazivaju mranim dobom Grke (od 12. do 8. veka pne.). Homer () je
prvi pisac grke knjievnosti i istovremeno najvei epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se
da je iveo negde u 8. veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom ivotu zapravo
nema. Antika tradicija nam kazuje da je Homer bio slepi peva, ali to je najverovatnije samo
preslikavanje lika slepoga pevaa Demodoka iz Odiseje na linost samoga pesnika. Stoga se jo
od antike pa sve do naih dana stvorio itav korpus veoma razliitih teorija o prvom helenskom
pesniku, koji obrauje tzv. homersko pitanje.

Homer
Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodinjeg razvoja usmene narodne
knjievnosti u Maloj Aziji. Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici moda bili pevai
rapsodi (), koji su lutali od grada do grada i zabavljali stanovnike pesmama o "slavnim
delima junaka" ( ) i meu koje tradicija obino ubraja i samoga Homera, te aedi
(), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po potrebi pevali o
junakim delima junaka mitskoga razdoblja. Prema nekim razmiljanjima, ti su rapsodi i aedi
prenosili junake pesme kroz mnoge vekove. Da je u Helena i pre Homera cvetala epska poezija,
potvruju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savrenu epsku tehniku, umetniki izraz,
knjievni jezik, okretan stih, mnotvo ukrasnih prideva, tzv. stalnih epiteta, za koje nema
opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima ne
opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju doe
do odreenog mesta u opisu bitke, plovidbe lae, i na kraju tipine brojeve. Sve te pojave
nesumnjivo su plod dugotrajne umetnike prakse. Moe se pretpostaviti da su helenskoj
herojskoj epopeji prethodile krae pesme u kojima se uz pratnju muzikog instrumenta pevalo o
junakim delima. Te su pesme, kako se ini, bile delo Eoljana Ahejaca, koji su doli iz Tesalije
i drugih delova grkoga kopna i prvi se uvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim
ostrvima. Pesme s likovima i motivima iz kopnene Grke meale su se s onima u novoj
domovini, a bile su podreene jednoj osnovnoj temi borbi sa stanovnicima u novom kraju.
Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je vrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je
najvie umetniko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku pne.
Ilijada (, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (), drugom imenu grada
Troje. Sadraj joj je uzet iz ciklusa pria o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo
vremensko razdoblje, nego je ograniio grau prikazavi dogaaje koji su se dogodili tokom 51
dana u desetoj godini rata. Glavna je tema ovoga epa svaa izmeu Ahileja i Agamemnona zbog
otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio
Ahilejevog prijatelja Patrokla.

Odiseja (, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i
opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodinjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset
godina po raznim morima i doivljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivi u brojnim
opasnostima sve prijatelje, vraa se na Itaku, gde se uz pomo sina Telemaha osveuje proscima
koji su maltretirali njegovu vernu enu Penelopu i na gozbama rasparavali njegovu imovinu.
Tako okosnicu ovoga speva ine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaeni
sintetikim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodinjih lutanja, a pripoveda ih
sam junak na dvoru feakoga kralja Alkinoja (912. pevanja). Osim toga, u spev je umetnut i
motiv o sinu koji kree u potragu za ocem (14. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je
perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja je jednostavna, a to je primetio jo Aristotel,
koji u Poetici 1459b kae: "Svaka mu je naime od pesama sastavljena: Ilijada jednostavna i puna
trpnje, a Odiseja prepletena i mirna". Homer je genijalni pesnik kome je uspelo da narodnu
epsku poeziju uzdigne na umetniku visinu, koju otada vie niko nije dostigao. Homerova
poezija je puna ivog pripovedanja, jasnog izraavanja, paljivog crtanja ljudskih karaktera,
svee ivotne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske knjievnosti nije izvrilo tako snaan
i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi.
Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno epsko
stvaralatvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela ve od 5. veka pne.
podstakao ozbiljnu kritiku, koja i danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim
Homerom podrazumevaju se manja pesnika dela koja su se pripisivala Homeru. Meu njima je
svakako najznaajniji zbornik od 33 homerske himne () napisane u heksametrima i epskom
stilu, u vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju razliita boanstva. Ove su
se himne prvobitno zvale "uvodi" (), to govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su
sluile rapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju
stihova prave male poeme. Tako Himna Demetri obrauje priu o otmici Persefone i tekoj boli
Demetre koja luta po svetu traei kerku. Himna Apolonu opeva roenje ovoga boga na Delosu
i njegove doivljaje tokom osnivanja proroita u Delfima. Himna Afroditi obrauje ljubavnu
avanturu ove boginje s Anhizom, dok je Himna Hermesu puna humora i pria o tome kako je tek
roeni Hermes nestanim lukavstvom prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo
pripadaju Boj aba i mieva (, 303 stiha) koja parodira sadrinu i stil epske
pesme, ali koja je verovatno nastala tek u helenistiko doba, Margit (, od =
budala) koja na podsmeljiv nain govori o nekom junakubudali koji je mnogo znao ali sve
naopako, te Kerkopi () koja je prikazivala dva brata veta kradljivca koje je uhvatio
Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.
Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je
nastao veliki broj pesama koje su se takoe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme
nazivaju kiklinim epovima jer ine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronoloki
prikazan neprekinut krug () mitskih dogaaja u sadrajnoj celini. Kiklike pesme su se
takoe nalazile na recitatorskom repertoaru rapsoda i pruile su bogatu mitoloku grau lirskim,
horskim i dramskim pesnicima. Meutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kikline pesme u drugi
plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sauvale samo u oskudnim
fragmentima, premda nam je njihov sadraj poznat. Tebanskom ciklusu pripadale su pesme
Edipodija (, 6.600 stihova) o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom,
incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatim Tebaida (, 7.000 stihova) o ratu
sedmorice junaka protiv Tebe i izvrenju Edipovog prokletstva meusobnim ubistvom Polinika i
Eteokla, i najzad Epigoni (, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe.

Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (, 11 knjiga) koja je opevala dogaaje

koji su se dogodili pre radnje Ilijade, zatim Etiopida (, 5 knjiga) koja je opisivala
dogaaje nakon Ilijade, ukljuujui kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog vou
Memnona ali i kako sam gine od Parisove strele, zatim Mala Ilijada ( , 4 knjige) koja
je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oruje izmeu Ajanta i Odiseja, Ajantovo samoubistvo,
pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina
Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija ( , 2 knjige)
obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin beg, zauzee Troje, smrt
Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, poar grada i rtvovanje Poliksene na
Ahilejevom grobu. Povratak (, 2 knjige) opevala je povratak helenskih junaka iz Troje,
dok se Telegonija naslanjala na sadraj Odiseje i zapoinjala opisom sahrane Penelopinih
prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i
u neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za enu, a Telemah Kirku.
Velike drutvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini
8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod
(, moda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grki pesnik koji o sebi daje
biografske podatke te se moe smatrati prvom individualizovanom pojavom u grkoj
knjievnosti. Njegova Teogonija ( = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja
prvu grku mitoloku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova.
Ideja joj je da prikae Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim
nemanima iz prolosti postaje svemogui uvar pravde. Isticanje moralnih problema i tenja za
sistemskim shvatanjem sveta najavljuju poetak ruenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna
pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv
Poslovi i dani ( , 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svome
bratu rasipniku upuuje opomene i savete o tome kako e stei imovinu na astan nain.
Meutim, pesnikovo obraanje bratu samo je okvir za pouke koje upuuje svojim savremenicima
o tome da se ovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o
Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da je ljudski ivot nekada bio sladak, a
sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj dravi koja eli biti utemeljena
na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne la, prevara i nasilje vladara.
Premda je Hesiodov pogled na ivot pesimistian velikim delom upravo zbog prilika koje su
tada vladale ipak se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo
revolucionarnih drutvenih stremljenja u odnosu na prethodni ratniki ideal herojske epohe.

Lirsko pesnitvo

Grki svet oko 550. pne.

Postanak i ujedno najvii domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bila
ve na zalasku. Ona je zapravo melodiki i ritmiki usavreno narodno pesnitvo. Razvoj

umetnike grke lirike uslovila su dva kljuna uzroka. Prvi ine nove drutvene prilike tokom
kojih dolazi do dubokih promena u politikim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do
pokretanja zamane grke kolonizacije irom Mediterana te do izgradnje i uvrivanja polisa
kao osnovnog dutvenog i dravnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni
u muzici otkrie harmonije i usavravanje muzikih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne
muzike, ona je kod njih u irem smislu obeleavala razvitak velikog dela duevnog ivota, pa je
izraz (= muziki ovek) nasuprot izraza (= nemuziki ovek)
oznaavao obrazovanog oveka. Muzika je imala vaan poloaj u grkoj kulturi, i sva se grka
lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme.
Celokupna je helenska muzika naalost propala, ali znamo da su meu najeim muzikim
instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula.
Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i oznaava prvobitno samo one
starogrke pesme koje su se pevale uz pratnju ianih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam
ica sami Grci arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od =
pesma). Ta se melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim to su se razlikovale po
metrima koji su se u njima obino upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to to je
prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvoenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle,
u svom kanonu starogrke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liriare Alkeja,
Sapfu i Anakreonta i horske liriare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara.
Meutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.
Elegija
Spoljanja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesnikih vrsta jeste posebna metrika
graa, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se ini, nastaje u Maloj Aziji kao tubalica i naricaljka,
da bi se u kopnenoj Grkoj esto preobrazila u svojevrsni bojni pokli. Grka se elegija najpre i
razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih
Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog ivota sadraj. Ratni uas i navala severnog
naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesniko stvaralatvo Kalina (), koji se
ubraja meu najstarije elegiare i koji je iveo negde u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam
se sauvao, osim nekoliko fragmenata, poetak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugraane
na oruje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i estok ratni pokli, a sadri ujedno sjajnu
pohvalu dobrom borcu koji se ne plai smrti, te junaki pada u borbi. Ratniku elegiju pisao je i
Tirtej (), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog
mesenskog rata (645628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu
pripisivali zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom
dijalektu, pisao i opomene ili savete (), i to u jonskom dijalektu s neto dorizama.
Njegova je poezija ratna i graanska: glavni su mu motivi odluna borba protiv neprijatelja, smrt
za domovinu i poreenje junaka s kukavicom i njihove razliite sudbine.
Sasvim je drugaiji elegiar Mimnermo (, druga polovina 7. veka pne.),
najverovatnije iz Kolofona, ija je poezija usredsreena na lina oseanja koja su bila uslovljena
i prilikama u kojima je pesnik iveo. Njegova je poezija melanholina i ljubavna. Ljubav,
uivanje i radost za pesnika su eljena dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlai kada
on pomisli da je lepoj mladosti sueno da precvate i proe, a umesto nje e doi starost, bolest i
smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviraici Nani () koju je

pesnik snano ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su enje
i odzvanjaju muzikom.

Solon
Pesmama s drutveno-politikom tematikom vraa se Atinjanin Solon (, oko 638558.
pne.), veliki zakonodavac i reformator atinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izloio
svoje etike ideje i refleksije, objanjenja i opravdanje vlastitoga politikog rada. Pre no to se
594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskoga posla, svojom elegijom Salamina
podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje su tada drali Megarani i suzbijali
slobodu atinske trgovine. Ukupan Solonov pesniki rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas
sauvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu s dosta
atikih elemenata. Pored Salamine, u njegov pesniki opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije u
kojima Solon opravdava i objanjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi, u kojima
izlae svoja etika shvatanja.
U drugoj polovini 6. veka pne. ivi i deluje Teognid (), elegijski pesnik iz Megare, od
kojeg nam je sauvano 1.389 stihova. To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz
njegovih elegija, s gnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu svi Teognidovi, nego
su vremenom bili njima dodati i neki stihovi drugih pesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je
bio aristokratskog porekla i uverenja, te da je uestvovao u sukobima izmeu aristokrata i
demosa koji su razdirali njegovu zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka
izala kao pobednik, aristokrati su morali beati iz Megare, a meu njima i Teognid, koji otada
ivi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove politike borbe i tekoe nale su odraza u
Teognidovim elegijama, iji glavni deo ine (= opomene), koje su upuene mladom
plemiu Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde ispunjene arom, strau i bolom zbog
iskustva oveka koji je ivot proveo u neprekidnoj borbi, u nevolji i siromatvu. Moralna pouka
Teognidova uglavnom je pesimistina: mladost i sam ivot su nestalna dobra, smrt i siromatvo

vrebaju na svakom koraku, dobri propadaju, a zli trijumfuju. Ipak, pomisao na smrt izaziva kod
pesnika uivanje u radosti i mladosti, pa u njegovoj poeziji nalazimo i veselih trenutaka.
Savremenik je Teognidov bio Fokilid (), ije elegije i pesme u tetrametrima imaju
didaktiki karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadrajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U
sauvanom fragmentu od osam stihova oponaa Semonida Amorginca i u satiri na ene razlikuje
etiri vrste ena: jedna je nastala od kuje, druga od pele, trea od svinje, a etvrta od kobile, pri
emu je dakako najbolja ona koja potie od pele. Na osnovu malog broja fragmenata ne moe
se dati prava i potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. iveo je
i prvi helenski pesnik-filozof, Ksenofan iz Kolofona ( , oko 565 oko
473. pne.), koji je po tradiciji bio osniva elejske filozofske kole. Pored epskih poema
Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje, pisao je elegije te prvi u grku knjievnost uveo novu
vrstu poezije pod nazivom (= Rugalice), gde je na satiriki nain otro kritikovao i
ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik, ali je otrom kritikom
tradicionalne percepcije antropomorfnih boanstava i religijskih verovanja i obreda uopte jaao
veru ljudi u njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromiljanje.
Jambografija
Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. , tj. ritmika
recitacija s muzikom pratnjom, a muziki instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi
jambografi bili su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atikom
dijalektu. Jamb doputa itav niz razliitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u
kojem linost dolazi do takvog izraaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno
najsnaniji pesnik jamba bio Arhiloh () s ostrva Parosa, koji je iveo u 7. veku pne.,
burnim i nemirnim ivotom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sauvanih fragmenata.
Izgubivi svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaenik u vojsku Tasoana koji su
ratovali s Traanima, ali bezuspeno, pa se pesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio
vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksoana. ovek estoke udi, nagle i iskrene, uvek
spreman da napada jambima, esto i otrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili takav
utisak stiemo o Arhilohu iz sauvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko oseajan i plemenit,
ali strasna i neuzvraena ljubav prema Neobuli, kerki paroskog aristokrata Likamba, koja je
proizvela istinski nene i oseajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mrnju kad je Likamb
odbio pesniku dati svoju kerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako otrim i
zajedljivim pesmama, da im prema legendi nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova
poezija bila je raznovrsna i kretala se od draesnih i plemenitih slika do najee ironije i
prostote. Arhilohov uticaj na potonje grke liriare bio je ogroman, a meu rimskim pesnicima
posebno se na njega ugledao Horacije.
U 7. veku pne. iveo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac ( ),
roen na Samosu i osniva kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su
sauvani fragmenti, iz kojih se vidi da mu je poezija bila pouna i refleksivna. Najpoznatiji je
ipak po jampskoj satiri O enama ( ), gde duhovito i ironino ocrtava deset tipova
enskog karaktera, koje izvodi iz razliitih ivotinja i elemenata: prljava ena potie od svinje,
lukava od lisice, brbljiva od kuje, troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled na
ivot to ga iskazuje ovaj mizogini pesnik prilino je pesimistian: bolest, starost, rat, brodolomi
i samoubistva to je preovlaujui okvir njegove ivotne stvarnosti. Otprilike jedan vek kasnije
iveo je Hiponakt () iz Efesa, ije je stvaralatvo cvetalo oko polovine 6. veka pne. On

je prvi sasvim izgraeni pesnik realista, pravi i iskreni pesnik-prosjak, oznaen kao pesnik
najbednijih drutvenih slojeva. Od njegove pesnike produkcije najznaajniji su jambi, od kojih
su sauvani samo fragmenti, ali se iz njih moe rekonstruisati niz situacija i tipova, npr. gozba
gde se pije iz vedra, javne kue s prostitutkama, smrdljive krme pune insekata, trg s prizorima
telesnih kazni. Pesmama kao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli koji drhte od
hladnoe, meu njima i sam pesnik. Hiponaktova poezija je nesporedna, silovita, otro
individualizovana, realistina, gorka, ponekada podrugljiva i ironina, pa se moe smatrati
dalekim prethodnikom kinikog morala.
Monodija
Uporedo s elegijom i jambom prilagoavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je
isticalo doba raslojavanja helenskoga drutva. Tako se i grka melika razvijala u vezi sa ivotom
naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih oseanja i crta line biografije
nainili su eolski pesnici, ije je knjievno i muziko sredite bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva
je i Alkej (, roen oko 630. pne.), iji su rodni grad Mitilenu razdirale unutranje borbe,
te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama uestvovao
i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i uestvovao u zaveri koja je dovela
do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil
pao i na vlast doao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, meutim,
nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno iveo
do kraja ivota. Njegove su pesme filolozi podelili na politike i ratnike pesme (),
ljubavne (), vinske ( ili ) i himne bogovima, ali nijedna njegova pesma
nije do nas dola potpuna. Ipak, iz oko 150 sauvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stil bio
uzvien i kratak, draestan i snaan, posebno u politikim pesmama koje su u sebi imale
govorniku estinu (plerumque oratori similis, kae rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez
optereujue retorike. U politikim pesmama estok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej
u drugim pesmama peva i o veselju na gozbama i o ljubavi: boanska Dionisova tenost nala je
u njemu sjajnoga i vatrenoga pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevane su u alkejskoj strofi,
nazvanoj po njemu.

Sapfa
I najslavnija grka pesnikinja Sapfa (, druga polovina 7. veka pne.) bila je s ostrva
Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa, kada je oko 596. pne. vladajua

demokratija proterala plemstvo, sklonila na Siciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao
Pitak. O Sapfi su kolale mnoge legende: da je runa, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladi
Faon nije uzvraao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka po njoj je, najzad, i nazvana istopolna
ljubav izmeu ena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo kako je Sapfa znala snano
ljubiti. Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je pouavala muzici i poeziji, pa je zato svoj
dom nazvala "kuom Muza". Alkej ju je zvao "istom" (), Platon ju je nazvao "desetom
Muzom", a Strabon "neim udnovatim" ( ). Njene su pesme antiki filolozi
svrstali prema metru u devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje
su joj i umetniki svakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safikoj strofi, nazvanoj po
njoj. Sapfina poezija odie dubokim ljubavnim arom, proeta je lepim mislima, puna ljupkih
slika i ispevana lepim jezikom i savrenim stilom. Ljubav, cvee, no puna meseine, priroda,
zvuk, boja to su motivi i slike koji se skladno razlivaju u njenim stihovima.
Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom (, roen oko 570. pne.),
Jonjaninom iz grada Teosa na maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne.,
iselio se Anakreont s jo nekim sugraanima u grad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na
dvoru samoskog tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moi i sjaja. Nakon Polikratova
ubistva, doveo je Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. i Hiparh
pao s vlasti, o Anakreontovu ivotu ne znamo nita pouzdano: po nekima je iveo kod Aleuada
Ehekratida u Tesaliji, a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u
Abderi. Premda Jonjanin, Anakreont je bio pravi nastavlja subjektivne eolske poezije Alkejeve i
Sapfine, iako ne s tako dubokom oseajnou. Njegova poezija, od koje je sauvano samo oko
100 kratkih fragmenata, ima preteno erotski i simpotiki karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva
sauvana fragmenta bila su deo himni posveenih Dionisu i Artemidi, a pisao je i elegije, jambe i
epigrame. Sadraj Anakreontovih pesama je bezbrino uivanje ivota, ali erotika mu nije
neposredna i duboko proivljena kao kod Eoljana: ar njegove strasti je veliki, ali brzo gasne.
Ipak, Anakreontovo pesnitvo vedrog i ugodnog raspoloenja steklo je veliku popularnost ve u
antici, pa su se kasniji pesnici ugledali na njega pevajui pesme istoga sadraja: sauvano je oko
60 takvih pesmica lagodnog sadraja nazvanih Anacreontea (). Na njega se
ugledao i veliki rimski pesnik Horacije.
Horska lirika
Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman (, druga polovina 7. veka pne.), ali je iveo u Sparti, gde
je sastavljao himne, peane (sveane obredne pesme u Apolonovu ast), hiporheme (vesele i
ivahne plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se
najvie proslavio partenijima, pesmama koje su u ast bogova pevali devojaki horovi. Od
oskudnih fragmenata koji su doli do nas najdui je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je,
kako se ini, spevana u ast Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo
prelazi na pohvalu ljupke lepote devojaka, uesnica hora, proetu sjanim slikama iz njihovih
svakodnevnih ivota. Ni o Stesihoru (, kraj 7. i poetak 6. veka pne.), koji se moda
rodio u Metauru u junoj Italiji ali je iveo u Himeri na Siciliji, nije mogue dati neki odreeni
sud, jer se sauvalo premalo fragmenata, od kojih najdui ima est stihova. Ovaj pesnik, kome se
pripisuju inovacije u muzici i metrici meu kojima je najvanija bila podela horske pesme na
trijade koje ine strofa, antistrofa i epoda obraivao je i narodne prie lokalnog karaktera o
strastvenim i nesrenim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je zbog nevere oslepila
ljubomorna nimfa. Iz june Italije bio je i Ibik (, poetak 6. veka pne.) iz grada Regija,
koji je meutim veliki deo ivota proveo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, gde je upoznao i

Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sauvan je jedan vei odlomak na papirusu koji sadri
pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnih
pesama u ast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu
ljubavnu strast prema mladiima.
Simonid Kejanin (, 556468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, iveo na dvorovima
razliitih tirana (Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u
dubokoj starosti u Agrigentu na Siciliji. Na poetku grko-persijskih ratova nalazio se u Atini,
gde je postao pesnikom borbe helenskog naroda protiv Persijanaca: opevao je sve grke pobede i
proslavio u elegijama junake poginule u borbama kod Termopila, Maratona, Salamine i Plateje.
Horske pak pesme zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesme u ast
Dionisa), partenije, peane i himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije
epigrama. U antici je Simonid bio naroito poznat po dubini oseaja koje je svojim tualjkama
umeo pobuditi kod slualaca.

Pindar
Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te ivim slikama i jakim oseajima, zadahnutim
blagim pesimizmom, otvorila je u grkoj knjievnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i
Pindar. Bakhilid (, oko 518450. pne.), neak Simonida Kejanina, rodio se na ostrvu
Keosu. O njegovom se ivotu ne zna mnogo, ali izgleda da je bio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u
Sirakuzi na dvoru Hijerona, gde se nadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda u
grkim narodnim takmienjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih smo pesama imali tek
neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskim papirusima pronaeno 14 epinikija (pesama u ast
pobednika na atletskim takmienjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid posle Pindara
najbolje poznati horski liriar. Bakhilidov epinikij ima istu strukturu kao i Pindarov, tj. aktuelnost
(hvali se pobednik u nekom takmienju, njegovi preci i grad) mit (govori se o nekom heroju
kao pretku pobednika ili se obrauje neki mit vezan za grad pobednika ili mit o lokalitetu
takmienja ili o uvoenju takmienja) aktuelnost (gnomski saveti i opomene kojih se pobednik
treba drati). Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrauju

na lirski nain. Zanimljiv je ditiram Tezej (), koji je ceo u obliku dijaloga izmeu
Tezejeva oca Egeja i hora koji ine Atinjani.
Pindar (, 522. ili 518442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne
aristokratske porodice, pa mu je itavo pesnitvo duboko proeto duhovnim idealima helenske
aristokratije. Pindarov pesniki rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike:
himne, peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose
(tubalice za mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sauvano 44 epinikija ili
oda, koje se prema mestu na kome je postignuta pobeda dele u etiri grupe: Olimpijske
(), Pitijske (), Nemejske () i Istamske ().
Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i metrikih oblika, strukturisane su redovno
prema uobiajenoj shemi aktuelnost mit aktuelnost. Ali pesnikova panja zaustavlja se na
spoljanjim obelejima atletske pobede: samo takmienje nikada ne opisuje, jer njega pobeda
zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli prelaz u podruje mita
(tzv. pindarski let), koji zahvata najdui deo ode i gde najvie dolazi do izraaja pesnikov duh,
njegovi pogledi na ivot i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve negativne
crte heroja i bogova. Veliku slavu postigao je ve u antici, smatran esto najveim helenskim
liriarem kome je pripalo prvo mesto u kanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov
uticaj naroito je vidljiv u horskim delovima tragedije.

Prozno stvaralatvo
Poeci knjievne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za
potrebe svakodnevnog ivota, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim
igrama, spiskove svetenika i inovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su
se tada nalazili najnapredniji i najbogatiji gradovi u celom grkom svetu. Jonjani su bili paljivi
posmatrai prirode i prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokuali ponuditi odgovore na teke
probleme koje im je postavljala priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofi otvorili
su novu eru u filozofiji pitanjem o prapoetku svega to postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao
prvi prozni pisci piu svojim jonskim dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grke proze.
Ve se u antici raspravljalo da li je prvi prozni pisac bio istoriar Kadmo iz Mileta (poetak 6.
veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i cele Jonije ili njegov savremenik, filozof
Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Peina sa sedam skrovita).
Prvi pravi grki filozofi i zaetnici nauke bila su trojica Mileana, ija uenja ine tzv. miletsku
kolu. Prvi od njih, Tales ( ili , 624547. pne) koji izgleda nije ostavio nita
napisano kae da je prauzrok svega u prirodi voda, Anaksimen (, sredina 6. veka
pne.) smatra da sve stvari nastaju zgunjavanjem i razreivanjem vazduha, dok je najapstraktniji
odgovor dao Anaksimandar (, 610547), koji prauzrokom svega smatra
neodreenu materiju zvanu apeiron (), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje
svet. Anaksimandar je neto stariji od Anaksimena i sastavio je prvi filozofski spis, pod
naslovom O prirodi ( ), a zatim je i Anaksimen svoje misli zapisao u jednom spisu
istoga naslova. estom veku pripada i Pitagora (), koji nije ostavio nita napisano i
koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi iz odreenih brojevnih odnosa koji
vladaju svetom: broj je savrenstvo. Pitagora je izvrio ogroman uticaj na antiku filozofiju i
nauku, to neposredno to preko svoje pitagorejske kole.

Najstariji grki istoriografi i geografi obino se nazivaju logografima ( = prozni

pisac), a tako su se u Atini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske
govore. Najvaniji logograf bio je Hekatej () iz Mileta, koji je iveo za vreme
persijskog kralja Darija (vladao 525485. pne.) i koji je napisao dva dela: Genealogije
() sa priama o mitskim junacima gde je nastojao uneti i nekog hronolokog reda i
naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su mu se inile neverovatnima, te Opis Zemlje
( ) s geografskim opisima Evrope i Azije te podacima o narodima i njihovim
obiajima.
Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (, 6. vek pne.), premda se koreni basne
kao knjievne vrste nalaze u dalekoj prolosti i moda su nastali u Indiji. Ezop je bio rodom iz
Frigije u Maloj Aziji i kao rob sluio je vie gospodara. Kako se ini, on svoje basne nije pisao,
ve ih je priao u prozi, a kasnije su se irile usmenom predajom i u svojoj jezgri sauvale su se
u dosta neiskvarenom obliku. Meutim, tokom vekova svaka se basna poela pripisivati njemu,
pa je pod Ezopovim imenom sauvan itav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je prava mala
drama sa zapletom, kulminacijom i raspletom, esto odie sveim humorom, a svoju etiku i
pedagoku vrednost uva i danas.

Klasino razdoblje

Atinski pomorski savez oko 450. pne.

U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom
razvoju grkoga sveta, koje e otada pa tokom itavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna
hegemonija Atine tako se potpuno podudara s njenom politikom hegemonijom, koja je zapoela
sjajnim atinskim pobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokom grko-persijskih ratova i
uvrstila se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza. Atika knjievnost u 5. veku pne. obrauje
razliita pitanja koja su postavljale savremene drutvene i politike prilike dravnu politiku,
moral, vaspitanje, privredu a u sreditu svih tih pitanja nalazi se ovek, njegov poloaj i uloga
u drutvu, kao i njegova moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeleja
klasine knjievnosti bliska povezanost s narodom, obrada svakodnevnih ivotnih problema,
monumentalnost i humanizam. Od knjievnih vrsta glavno mesto zauzima drama tragedija i
komedija koja, uz Homerove epove, predstavlja najvaniji doprinos Helena evropskoj
knjievnosti.

Tragedija
Postanci grke drame padaju u 6. vek pne., a njeni vrhunci u 5. i 4. vek pne. Najstarije i gotovo
jedine podatke o postanku tragedije nalazimo u Aristotelovoj Poetici, gde itamo da je nastala od
improvizovanog poetka, i to od onih koji su zapoinjali pevati ditiramb, da je prola kroz
mnogo promena dok je zadobila svoj uobiajeni oblik. Prikazivanje tragedije u staroj je Grkoj
bila sluba boanstvu, deo dravnoga kulta. Dva bitna obeleja tragedije jesu kult boga Dionisa i
mit. Na razvitak tragedije posebno je uticalo uspostavljanje tiranije u mnogim polisima, jer su se
tirani posebno oslanjali na seljatvo, meu kojima je popularno boanstvo bio Dionis, koji nije
pripadao "aristokratskom" Olimpu. Herodot kae da je Arion iz Metimne "prvi spevao ditiramb,
dao mu naslov i prikazao ga u Korintu", a Suidina enciklopedija: "Kau da je Arion izumeo
tragiki nain, i da je prvi sastavio hor i spevao ditiramb, i prozvao tako ono to je hor pevao, i
uveo da satiri govore stihovima". Dakle, on je od ditiramba stvaorio satirsku pesmu kada je uveo
obiaj da Dionisa slavi njegova pratnja, tj. satiri, koji se u prenesenom smislu, zbog brade i
bludnosti, a moda i zbog kostima, nazivaju (= jarci). Odatle je i postala re tragedija, tj.
pesma koju su pevali ljudi preodeveni u satire.
Atinski tiranin Pizistrat uveo je dve vane svetkovine: Panateneje i Velike Dionisije, za vreme
kojih je 534. pne. prvi put prikazana jedna tragedija pesnika Tespida, koga tradicija smatra
"ocem tragedije". On je prema horu postavio jednog silena kao glumca, koji je horu govorio
neto to je hor podsticalo na pevanje ili je s horovoom zametao razgovor. Za govor toga
glumca, koji je poeo prikazivati viestruke likove, upotrebljen je oblik jampske pesme, tj.
trohejski tetrametar i jampski trimetar. Moe se, dakle, zakljuiti da je tragedija postala u Atini
od satirskog ditiramba, koji je u nju doao s Peloponeza. Ali tragedija svoj prirodni oblik dobija
tek posle pada Pizistratida, jer ono to je stvorio Tespid jo uvek ima vie karakter satirske igre.
Drugi atiki tragiki pesnik, nakon Tespida, bio je Heril, za koga Suida kae da je napisao oko
160 drama, ali je poznat samo naslov jedne drame: to je Alopa, sa graom iz eleusinskog mita.
Najvaniji tragiki pesnik pre Eshila bio je Frinih iz Atine, za koga Suida kae da je prvi tragiku
poeziju izneo na pozornicu, prvi uveo enski lik, izumeo tetrametre (to znai da aleksandrijski
filolozi nisu imali tragiarskih tekstova starijih od Frinihovih) te napisao devet tragedija. Meu
ovih devet tragedija su i dve s istorijskom tematikom: Zauzee Mileta i Fenianke (koja slavi
salaminsku pobedu). Frinihova tragedija ve ima umetniki doteran govor, kako pokazuju dva
odlomka iz njegovih Pleuronjanki, ali prave radnje jo uvek nema mnogo, jer postoji samo jedan
glumac. Tragiki pesnik bio je i Frinihov sin Polifrasimon, za koga Suida pominje da je naposao
tetralogiju Likurgija. Peti tragiar bio je Pratina, koji je navodno napisao 50 drama, od kojih 32
satirske igre. Po imenu su poznate dve njegove drame: Satiri rvai i Dismene ili Karijatide. Misli
se da se u ovoj drugoj drami radilo o dva hora koji se prepiru: naime, Karijatidama su se nazivale
igraice u kultu Artemide u Kariji na severnoj granici Lakonije i Arkadije, a Dismenama seoske
bakhantkinje u Sparti, pa bi ova drama prikazivala sukob izmeu apolonsko-kitaristike i
dionizijsko-auletske muzike. I Pratinin sin Aristija pisao je tragedije: 467. pne. prikazao je oevu
satirsku igru Satiri rvai, a po naslovu su poznate njegove drame Persej, Tantal, Antej, Atalanta,
Kiklop i Orfej.
Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (, 525456. pne.), roen u Eleusini
blizu Atine, koji je uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i
treega glumca. Grau za svoje tragedije uzimao je iz bogate riznice grke mitologije, a naroito
je rado obraivao domete ljudske sudbine kojom upravljaju boanska pravda i veni zakoni

kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe ( ) o borbi

Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsa
zbog svoje pomoi ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sauvane trilogije u helenskoj
knjievnosti, pod naslovom Orestija (), koja obrauje tragediju Atrejeva roda, gde
grozni zloini uzrokuju nove zloine. Prvi deo trilogije je Agamemnon () koja govori
o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova ena Klitemnestra i njen
ljubavnik Egist, zatim sledi rtva na grobu ili Hoefore () o tome kako Agamemnonov
sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se zavrava
tragedijom Eumenide () koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke
proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage
(Eumenide).

Eshil
Mlai savremenik Eshilov bio je Sofokle (, 495406. pne.), roen u Kolonu blizu
Atine, pravi predstavnik Periklova doba. Na scenu je uveo i treega glumca, ime je poveao
dramatiku radnje, a broj lanova hora poveao je sa dvanaest na petnaest. U odnosu na Eshila,
Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo vie panje i trudi se da im d to vie ljudskih
svojstava te sloeniji i bogatiji duevni ivot. Tragedija Elektra () govori o
Agamemnonovoj kerki Elektri koja ivi za osvetu uekujui brata Oresta da ubije majku
Klitemnestru. Najbolja mu je drama Kralj Edip (o o) koja govori o tome kako je
tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog oca, oenio se vlastitom majkom te na vrhuncu slave i
moi, istraujui uzroke kuge, otkriva straan greh u kojem ivi te oslepljuje sama sebe i odlazi u
dobrovoljno izgnanstvo. Antigona () govori o Edipovoj kerki Antigoni koja nakon
smrti brae Eteokla i Polinika eli po boanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio
protiv grada, to kralj Kreont zabranjuje i Antigonu kanjava smru, to prouzrokuje i njegovu
vlastitu propast. Edip na Kolonu (Oo ) govori o slepom izgnaniku Edipu koji,
po Apolonovom uputstvu, kod Kolona trai smirenje i oienje od greha, i to na samrti i dobija,
zahvaljujui i atinskom kralju Tezeju. Sauvane su jo drame Ajant () o ludilu koje je
spopalo Ajanta nakon to je Ahilejevo oruje dosueno Odiseju, Trahinjanke (T) o tome
kako Dejanira nehotice ubija svoga mua Herakla, te Filoktet () o tome kako Grci

polazei na Troju ostave Filokteta na ostrvu Lemnosu jer mu se iz rane iri nepodnoljiv smrad,
ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez Heraklova luka i strela koje se nalaze kod
Filokteta, te ga poseuju Odisej i Neoptolem, koji meutim ne uspeju dobiti to vano oruje, pa
se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i nareuje Filoktetu da im preda oruje i sam
poe u Troju.
Trei veliki tragiki pesnik Euripid (, oko 480406. pne.) rodio se na Salamini, ali je
vei deo ivota proveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5.
veka pne., kada poinje kriza atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod
uticajem naprednog uenja sofistike i materijalistiko-atomistike filozofije. ovek i sudbina
ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on reava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz
Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi ine neto sramotno, nisu bogovi": Euripid, dakle,
religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih
bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna
prosveenost, koja ima istije i uzvienije predstave o sutini boanstva. Euripid prvi u dramu
unosi psiholoku analizu likova, otkrivajui dotad nepoznat svet duevnog i emocionalnog
ivota, u kome se strast pojedinca sukobljava sa optim principima ve ustaljenog obiaja i
miljenja. Poseban Euripidov znaaj za svetsku knjievnost zasniva se na njegovim enskim
likovima. Pored jedne satirske igre, sauvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, meu
kojima se posebno izdvajaju etiri. Medeja () obrauje temu strastvene ene ija se
ljubav pretvara u mrnju, koja je podstie na grozna dela, ukljuujui ubistvo vlastite dece.
Motiv strasti obrauje i Hipolit ovenani ( ), koji govori o tome kako
Tezejevu enu Fedru mui ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita
odvodi u propast. Ifigenija u Tauridi ( ) sagraena je na intrigi:
Agamemnonova kerka Ifigenija trebalo je da bude rtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida
i uinila je svojom svetenicom u Tauridi, kamo sad stie i njen brat Orest u pratnji prijatelja
Pilada da bi se oistio od greha zbog ubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga
stranca, morala rtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se zajedno vraaju u domovinu.
Zanimljiva je Euripova Elektra jer obrauje istu tematiku kao i Eshilove Hoefore i Sofoklova
Elektra, ali na drugaiji nain: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to opravdava
voljom bogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive i
prestraene nesretnike dostojne saaljenja. Euripid se ubraja meu najvee pesnike svih vremena.

Komedija
Premda je u antici postojalo i miljenje da je re komedija () postala od dorske rei
(= selo), zbog ega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaenju ove
pesnike vrste, ipak je danas opte prihvaeno drugo tumaenje, prema kojem taj termin potie
od rei = buna druina veseljaka koji pripiti nakon gozbe u dionisijskoj razuzdanosti idu
po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardraja. Komedija, dakle, nastaje od improvizovanih
poetaka, i to od pevanja falikih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos ( =
muki polni organ, napravljen od duguljastog komada drveta presvuenog crvenom koom) kao
simbol plodnosti i raanja ljudi, ivotinja i zemlje. Meutim, pre razvoja komedije u Atini
nezavisno od nje razvila se megarska farsa i dorska ili sicilijska komedija, koje su izvrile
odreeni uticaj i na atiku komediju. Od 6. veka pne. javljaju se u dorskim krajevima tipovi
komikih izvoaa, koji se na Siciliji i u junoj Italiji zovu flijaci ( = brbljivac kojem
govor provaljuje na usta). Ti izvoai prikazivalu su radnju zasnovanu na improvizovanom
oponaanju hromih i grbavih staraca i starica, kradljivaca, lekara arlatana, budala, izjelica,

seljaka itd. Tako se radnja i komika flijake farse zasnivala uglavnom na fizikim
karakteristikama, razuzdanoj ali, prederavanju, batinanju i svakodnevnim zgodama.
Megarska je komedija u osnovi flijaka, anonimna i prilino gruba, ali je dobila i svoju
umetniku obradu u delima Epiharma (, 528438. ili 431. pne.) iz Sirakuze, kojem je
Platon davao prvenstvo ispred atikih komediografa. Od njegovih drama ostalo je 37 natpisa i
oko 200 fragmenata. Neke su drame bile inspirisane Heraklom, npr. Herakle na osvajanju pojasa
( ), druge Odisejem, npr. Odisej dezerter ( ), a
bilo je i drama vezanih za mit o Dionisu, za trojansku priu, kao i za Tezeja, Edipa i druge
mitoloke likove. Neke drame obraivale su prizore iz svakodnevnog ivota, npr. Seljanin
(), Grabei (), Megaranka () itd. Osnovne razlike izmeu sicilijske i
atike komedije jesu u tome to sicilijska nema hora i to njen obim ne prelazi 300400 stihova.
Svojevrstan Epiharmov nastavlja bio je Sofron (, roen oko 480. pne.) iz Sirakuze, o
kome znamo vrlo malo. Sastavljao je mime, vrstu narodne lakrdije, u kojoj je oponaao smene i
ponekad ozbiljne prizore iz svakodnevnog ivota. On je mimu dao umetniki oblik i svoje mime
podelio na muke i enske, prema likovima koji se u njima javljaju.
U razvoju atike komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike
stare komedije jesu hor kostimiran u neobine kostime, parabaza, otra lina poruga te obrada
tema iz savremenog politikog i drutvenog ivota. Svoj umetniki oblik komedija je dobila
nakon tragedije, pa je i njena struktura delimino oblikovana po uzoru na tragediju. O najstarijim
atikim komediografima, Hionidu i Magnetu, ne znamo gotovo nita, dok je malo bolja situacija
sa Kratinom i Eupolidom, starijim Aristofanovim savremenicima. Kratin (, 519423.
pne.) iz Atine napisao je 21 komediju, od kojih su sauvani neki fragmenti. U nekim komedijama
otro je napadao Perikla i krug oko njega, dok u nekima parodira mitoloke teme. Najoriginalnija
mu je komedija Flaa (), u kojoj je prikazao samoga sebe: njegova zakonita ena
Komedija preti mu razvodom braka jer ju je prevario s ljubavnicom Pijanstvom (Flaom),
meutim posredovanjem prijatelja dolazi do izmirenja. Kratin je bio osniva politike komedije
koga je krasila velika i originalna pesnika snaga. Atinjanin Eupolid (, 446411. pne.)
napisao je 17 komedija, od kojih su takoe sauvani neki fragmenti. Uglavnom je pisao komedije
s politikom tematikom, napadajui Perikla i demagoga Hiperbola. Satira na drutvene i politike
obiaje onoga vremena bila je komedija Gradovi () koja je kritikovala atinsku politiku
prema saveznicima. Prema nekima, jedna od najboljih bila mu je komedija Optine (): iz
Hada dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle i pomau tekom poloaju Atine kanjavajui
zloince i dounike.

Aristofan
Najvei grki komediograf bio je Aristofan (, oko 445385. pne.) iz Atine, glavni
predstavnik stare atike komedije. Po svojim politikim i etikim shvatanjima Aristofan je
konzervativan i brani stare obiaje, kritikuje novotarije i sofistiku prosvetu. Politiki napadi
upereni su uglavnom na demokratske dravnike, a posebno su otroj poruzi izvrgnuti demagozi
voe radikalne demokratije. Predmet komedije ima fantastini karakter: najee se ostvaruje
neki nemogui plan izmene drutvene stvarnosti, a satira se izlae u obliku utopije, pa
neverovatnost radnje stvara izrazito jak komiki efekat. Od 44 komedije koje su se pripisivale
Aristofanu sauvano je jedanaest. Komedija Aharnjani (, 425. pne.) proeta je jakim
antiratnim duhom i pesnikovom strasnom eljom za okonanjem peloponeskog rata, a govori o
tome kako neki seljak sklapa za svoju porodicu separatni mir sa Spartom i uiva sve ivotne
radosti. U Vitezovima (, 424. pne.) otro se napada voa radikalne demokratije Kleon koji
je tada bio na vrhuncu moi. Oblaci (, 423. pne.) kritikuju sofistiko obrazovanje,
predstavljajui Sokrata kao karikaturu sofistike i prikazujui nadmetanje Pravednog i Krivinog
govora, gde prvi hvali staro i strogo vaspitanje, a drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni
mogu kriti. Ose (, 422. pne.) ismejavaju strast Atinjana za parnienjem prikazujui
sudski proces protiv psa koji je ukrao sir. Komedija Mir (, 421. pne.) prikazana je
nekoliko dana pre Nikijinog mira: jedan seljak odlazi na nebo da oslobodi boginju mira koju
zarobljenu dri bog rata, oslobaa je i donosi za zemlju uprkos protivljenju proizvoaa oruja.
Najduhovitija je komedija Ptice (, 414. pne.) koja parodira politike, socijalne i verske
planove o poboljanju sveta: dva Atinjanina lete prema pticama i izmeu neba i zemlje osnivaju
ptije carstvo, odakle e ptice vladati ljudima i bogovima. enska skuptina u Tesmoforiju
(, 411. pne.) parodira moderne tragike pesnike, posebno Euripida, kojeg
ene osuuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata ( = ona koja rasputa
vojsku, 411. pne.) prikazana je posle atinskog poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju:
ene zaraenih strana uskrauju spolne odnose svojim muevima i time ih prisiljavaju na
sklapanje mira. abe (, 405. pne.) su napisane nakon Euripidove smrti: Dionis, zabrinut
zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da dovede na svet Euripida, a u drugom delu komada
nadmeu se Eshil i Euripid citatima iz svojih tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija ene
u narodnoj skiptini (, 392. pne.) ismeva ene, koje umesto narodnih demagoga
preuzimaju dravnu upravu i uspostavljaju zajednitvo imovine, ena i mueva: to je jedini
eksperiment kae pesnik koji Atina jo nije probala. U komediji Pluto ( = Bogatstvo,

388. pne.) ali se pesnik na nepravedno raspodeljeno bogatstvo, a naroito je uspela scena
nadmetanja Bogatstva i Siromatva.

Menandar
O srednjoj komediji, koja otprilike obuhvata razdoblje od 385. do 330. pne., ne znamo gotovo
nita, ali je produkcija bila veoma bogata, sa oko 800 komedija od 57 pisaca. Od svega toga,
osim sasvim kratkih fragmenata i mnogo naslova, nije nam se sauvalo nita. ini se da su
najpoznatiji pisci srednje komedije bili Antifan (), Anaksandrid () i
Aleksid (). Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitoloka parodija, intrige i
ljubavne zgode, prizori iz svakodnevnog ivota.
U novoj komediji, koja obuhvata razdoblje od oko 330. pne. do oko 260. pne., hor vie ne
uestvuje u radnji nego svojim pesmama ispunjava razmake izmeu inova, lini napadi su rei i
bezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Na strukturu radnje nove komedije
posebno je uticala tragedija, i to naroito Euripid. Osnovni motivi nove komedije su svakodnevni
porodini ivot i ljubav: zaljubljeni mladi mora savladati razne prepreke kako bi doao do
devojke koju voli, a u tome mu pomae njegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake tekoe.
Motiv spaavanja devojke spaja se s motivom izloenog i naenog deteta: silovana devojka raa
i izlae dete koja biva spaeno i na toj osnovi razvija se zamrena intriga koja dovodi do srenog
zavretka. Najvei pesnici nove komedije bili su Filemon, Difil i Menandar, ali od prve dvojice
sauvani su previe kratki fragmento da bi se mogla dati ocena o njihovoj umetnosti. Menandar
(, oko 343oko 291. pne.) iz Atine napisao je 105 komedija, od kojih su sauvani
brojni kratki fragmenti, znatniji odlomci komedija Samljanka (), Devojka s podrezanom
kosom () i Parniari (), ali i jedna cela komedija ovekomrzac
(, 317316. pne.). Osnovni motiv Menandrovih komedija jeste privatni ivot atinskih
graana, naroito ljubav i savlaivanje raznih prepreka ka srenom zavretku. Pesnikova
originalnost sastoji se u pronalaenju neoekivanih reenja i manevrisanju u strogim okvirima
nove komedije. Pesnik uspeva da individualizuje tipske likove (starca, mladia, roba, hetere,
parazita itd.) i uini ih umetniki uverljivim. Komedije esto odiu sentimentalnou i
romantikom, humor je blag i diskretan, s malo isto akcionih scena. Menandar je, posebno preko

svojih rimskih podraavalaca Plauta i Terencija, snano uticao na evropsku dramsku tradiciju do
modernih vremena.

Filozofija
U klasinom razdoblju antika filozofija doivljava svoje najvee vrhunce. Od presokratskih
filozofa hronoloki je prvi Heraklit (, oko 535oko 475. pne.), koji je smatrao da je
praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u
neprestanoj promeni i kretanju koje se vri sukobom suprotnosti, i koji premda je pisao u prozi
svoje misli izraava u pravim pesnikim slikama kratkim i jedrim stilom. Parmenid
(, oko 515. pne.), glavni predstavnik elejske kole, svoje miljenje o jednom,
venom, nepokretnom i nepromenljivom bitku izloio je u poemi O prirodi ( ), od
koje su sauvani oskudni fragmenti iz kojih se vidi da je bio osrednji pesnik ali veliki mislilac.
Zenon iz Eleje branio je i tumaio filozofsku misao svog uitelja Parmenida i u poznatim
aporijama nastojao dokazati nemogunost kretanja. Empedokle (, oko 495435.
pne.) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivaem atomizma, a pripisuju mu se dva epa u
heksametrima: O prirodi ( ) i Oienja (), gde objanjava da se sve
postojee sastoji od etiri elementa zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva
suprotstavljena principa ljubav i mrnja. Na ovu misao naslanja se Anaksagora (,
oko 500428. pne.), ali je razvija u apstraktnije tumaenje: svet se sastoji iz jednako deljivih i
nepromenljivih estica koje on zove homeomerije ( ), a koje su nekada bile
sastavljene u jednu masu, u celinu, ali ih je u pokret stavio svetski um (), prvi pokreta.
Anaksagora je pripremio teren atomizmu Leukipa (), o kome ne znamo nita
pouzdano, i Demokrita (, oko 470oko 360. pne.), koji za bitak uzimaju atome
( = nedeljiv, termin koji potie od njih), koji se razlikuju po obliku, redu i poloaju i
nalaze se neprekidno u kretanju. Od Demokritovih 60 dela u jonskom dijalektu sauvani su
fragmenti. Svojom materijalistikom flozofijom Demokrit je preko Epikura uticao na sva
duhovna strujanja u grkom svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao i u Rimu.
Njegov je savremenik bio i najvei antiki lekar Hipokrat (, oko 460oko 377. pne.),
otac naune medicine, pod ijim su imenom sauvana 52 spisa, ali ne potiu svi od Hipokrata. U
njima se mogu nai i genijalna predvianja koje je moderna nauka potvrdila, npr. teorija o
ustrojstvu ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o etiri soka (krv, sluz, uta i crna u)
od kojih zavisi karakter i zdravlje svakog oveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju
svojevrsni povratak Hipokratu. Znameniti su njegovi Aforizmi (), koji su bili raireni u
srednjem velu ("ivot je kratak, a umee dugo") i spis O vazduhu, vodi i mestima ( ,
, ) u kojem se ispituju odnosi izmeu klime i zdravlja.

Sokrat
Na dalji razvoj filozofije snano su uticale drutvene, politike i ekonomske prilike. Nakon
pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo iv privredni, politiki i prosvetni rad. Filozofsko
razmiljanje tada naputa problematiku prirode i usredsreuje se na na oveka () i
celokupnu drutvenu problematiku time poinje antropoloki period grke filozofije. Drutvena
previranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat, odvodili su interes ljudi od od
pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali oveka, njegovu drutvenost,
sposobnost njegove spoznaje, njegovu optu vrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti
(), putujui uitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i
polemikama obrazuju slobodne grke graane. Najznamenitiji sofist bio je Protagora
(, oko 481411. pne.) iz Abdere u Trakiji, iji je stav da je "ovek merilo svih stvari,
postojeih da jesu, a nepostojeih da nisu" izazvao je jo u staroj Grkoj velike polemike: jedni
su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogunosti ljudske spoznaje i da je s
tim u vezi istinito samo ono to neki pojedinac moe spoznati, dok su drugi drali da je pod
"ovekom" Protagora ipak mislio na oveka kao generiko bie, a ne individualno. U
polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izotravao misli zadivljujui tom
svojom sposobnou sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument,
Protagora nije smatrao da je doao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izotrio sofist
Gorgija (, oko 480oko 370. pne.) iz Leontina na Siciliji, koji je bio vie govornik nego
sofist. On je smatrao da se uopte nita ne moe dokazati, izrazivi time krajnju skepsu u
mogunost dolaenja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista
relativizam i skepticizam u etici: nema optevaeih etikih normi, one se razlikuju od naroda do
naroda, od vremena do vremena.
Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (, oko 470399. pne.) koji je, kao i
sofisti, oveka uinio sreditem svoga prouavanja. ini se da on nikada nije zapisao svoje misli,
tako da njegovo uenje poznajemo iz Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela.
Zainteresovan u prvom redu za etiku problematiku, koja je kao "etika" bila ugroena
sofistikim tumaenjem moralnih normi, Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost
pojedinih moralnih normi, ime je eleo da pobije sofistiki relativizam u etici, koji se zasnivao
na ulno-pojedinanom kriteriju. Postupak je pritom bio dijalektiki, to znai da je u toku
razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje
ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju odreenog pojma.
Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije" () iskuavao

neproverene etike stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su otru kritiku
sofistikog naina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevi, bili ideolozi demokratije, koja je
tada u Atini predstavljala nastupajuu snagu i upravo proivljavala tekoe uspona.
Najgenijalniji Sokratov uenik i jedan od najveih svetskih idealistikih filozofa uopte bio je
Atinjanin Platon (, 427347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u
obliku dijaloga. On nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao
knjievni postupak javlja i ranije, ipak je filozofski dijalog pravu umetniku obradu dobio tek u
Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz
Sokratovog drutva. Sva ta lica su istorijske linosti, i dijalog obino nosi naziv po nekome od
njih, a glavni lik u veini dijaloga je upravo Sokrat, i ti su dijalozi meu najuspelijima s
knjievne take gledita (Gozba, Fedon, Fedar). Platonovi dijalozi pokazuju autorovu
sposobnost za ivo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao to je okupljanje
graana povodom dolaska jednog uvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragikim
takmienjima u Gozbi, izlet za vreme vrueg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s
prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno
individualizovana, ime se istiu njihovi meusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski
sofisti, dati satiriki. Od svih likova najuspeliji je Sokratov. Dijalozi su proeti sjajnim pesnikim
slikama i poreenjima, koje esto predstavljaju sredstvo Platonovog knjievnog stila, posebno u
motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Meu knjievno
najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetian i proet herojskim
arom Sokrata koji ide u smrt ostajui veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju
Sokrat svojom vedrinom uspeva ublaiti; Fedar, koji sadri mnogo pesnikih slika, od pejzaa
do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s knjievnog
stanovita, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz ive iskre ivotne radosti
pria o ljubavi.

Aristotel
Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel (, 384322. pne.), uenik Platonov i
osniva peripatetike filozofske kole. Napisao je ogroman broj spisa koji su se bavili svim
podrujima znanja. U njegovom duhovnom razvoju mogu se razlikovati tri razdoblja: u prvom
on je sledbenik i nastavlja Platona, u drugom podvrgava Platonovu filozofiju otroj kritici,
posebno teoriju ideja, dok u treem razdoblju razrauje svoju vlastitu filozofiju i posveuje se
prouavanju prirodnih nauka. Od filozofskih spisa najznaajniji mu su Organon ( =
Orue filozofiranja), gde se pokazuje kao osniva formalne logike, te Metafizika gde se
raspravlja o odnosu materije i forme i o sutini entelehije, dakle o najoptijim principima koji su

osnova svega pojedinanoga. Za istoriju knjievnosti posebno su znaajna dva Aristotelova

spisa: Retorika ( ), gde se daju uputstva za govornitvo, i znamenita Poetika
( = O pesnikom umeu), gde se daje opti uvod o pesnitvu, razmatra se epika i
najzad analizira sutina i znaenje tragedije. Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je
oponaanje () ljudi i prirode, ali ne ropsko, nego ono koje je stvaralako i kreira tipove,
dakle ono opte, koje je bolje i vie od pojedinanoga. Cela Poetika, posebno deo o katarzi, tj.
oienju afekata saaljenjem i strahom, ime tragedija postie svrhu, proeto je protestom protiv
Platonove negacije umetnosti. Najznaajniji je Aristotelov uenik bio Teofrast (, oko
372oko 287. pne.) koji se nakon Aristotela dugo vremena nalazio na elu peripatetike kole.
Za knjievnost mu je najznaajnije delo Karakteri ( ), u kojem je skicirao
trideset tipinih nosilaca neke ljudske mane ili slabosti (laskavac, brbljivac, klevetnik, pristalica
oligarhije, praznoveran ovek itd.), a zatim dao primere kako odreeni tip postupa u
svakodnevnom ivotu. Ovim su delom udareni prvi temelji karakterologije.

Istoriografija

Tukidid
Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484oko 425. pne.) iz Halikarnasa. Osnovna
tema njegove Istorije ( , tj. izlaganje onoga to je ispitivanjem saznao) jeste
grko-persijski sukob, ali u tom okviru pria nam Herodot i ono to je tom sukobu prethodilo i
ono to mu je usledilo, unosei i mnoge ekskurse o drugim narodima i zemljama, od kojih je
najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima itavu drugu knjigu. Delo je podeljeno na devet knjiga,
nazvanih prema imenima Muza, ali ta podela potie od aleksandrijskih filologa. Herodot je ovim
delom znatno obogatio spoznaje iz etnografije, geografije i istorije onih podruja koja opisuje.
Opisujui grko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu kao spasiteljicu Helade. Sa stanovita
naune istoriografije Herodot, i pored svih nedostataka, daleko premauje svoje prethodnike
jonske logografe, a sa knjievne take gledita, Herodotov se stil odlikuje jednostavnou i
jasnoom, te se moe uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija
se mirno, bez estine ili strasti. Plastinost slikanja, iva karakterizacija i jasan stil ine Herodota
velikim majstorom pripovedanja, to je naroito vidljivo u novelistikim delovima njegove
istorije.

Pravi nauni istoriar je Tukidid (, oko 460oko 399. pne.). Naslov njegovog dela:
Istorija peloponeskog rata ( )
izvodi se iz prve reenice uvoda, a podela na osam knjiga pripada aleksandrijskim filolozima.
Tukidid je nameravao opisati ceo peloponeski rat, ali ga je u tome spreila smrt, pa se njegovo
delo zavrava dogaajima iz 411. pne. Tukidid u istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku,
koja razlikuje istinito od lanoga, dokazano od verovatnoga, te otkriva veze izmeu razliitih
dogaaja. Da bi to bolje dokumentovao dogaaje, uneo je u delo i neke isprave. Posebno su
vani govori dravnika i vojskovoa, jer sadre komentar istorijskih zbivanja, a pievom
izlaganju daju dramatinost i ivost. Posebnu vrednost daju saeti i plastini opisi, od kojih je
najznamenitiji opis kuge u Atini u drugoj knjizi.
Plodan pisac bio je Ksenofont (, oko 430354. pne.) iz Atine, iji je ivot bio obeleen
prijateljstvom sa Sokratom, kako se posebno vidi u njegovom delu Uspomene na Sokrata
(). Kao pisac nije samo istoriar, nego i filozof, politiar i didaktiar.
Uestvovao je u Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlai pokrenuo protiv svoga brata Artakserksa
401. pne., o emu pie u svom delu Anabaza ( = tj. uspinjanje), u kojem opisuje
Kirovu smrt i povratak grkih plaenika kroz Persiju. U Helenskoj istoriji () nastavlja
prikaz grke istorije na mestu gde je Tukidid zavrio, tj. od 411. do 362. pne., slavei Spartu i
kralja Agesilaja. Sliku idealnog vladara prikazao je u delu Kirupedija ( = Kirovo
vaspitanje), gde prikazuje ivot Kira Starijeg (558529. pne.), osnivaa velike persijske drave,
kao uzora vladara i vojskovoe. Ksenofont pie atikim dijalektom, jednostavnim i jasnim
jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i istoe, pa su ga zato nazvali atikom muzom ili
pelom. Samo oskudni fragmenti sauvani su od dela manjih istoriara 4. veka pne., meu
kojima su se najvie isticali Efor (, oko 400330. pne.), koji je prvi napisao veliku
optu istoriju cele Grke, i Teopomp (, oko 375306. pne.), koji je, izmeu ostaloga,
u delu Helenska istorija () dao nastavak Tukididove istorije od 410. pne. do bitke kod
Knida 394. pne.

Govornitvo
Najstariji atiki govornik bio je Antifont (, 480411. pne.), koji je bio logograf,
odnosno pisao je govore za druge ljude, koji su morali govoriti na sudu. Iz sauvanih petnaest
govora, od kojih je njih dvanaest napisano za izmiljene sluajeve, vidi se da je po jezgrovitom
stilu i antitetinou rei i mislio bio Tukididov pretea. Vie istorijski nego knjievni dokument
predstavljaju nekoliko sauvanih govora Atinjanina Andokida (, 440385. pne.).
Poreklom iz Sirakuze bio je Lisija (, oko 445oko 380. pne.), koji se rano preselio u Atinu
i tu iveo kao metek, tj. stranac bez graanskih prava. U govoru Protiv Eratostena ('
, 403. pne.) optuio je Eratostena, jednog od Tridesetorice tirana, kao ubicu svoga
brata. Jednostavnim prianjem izvranredno jasno izlae Lisija svu pohlepu, nasilje i okrutnost
Tridesetorice. Kao metek i logograf radio je u Atini i Isej () iz Halkide na Eubeji, koji je
bio Iskoratov uenik i Demostenov prijatelj i ija delatnost pada u period izmeu 390. i 344.
pne.. Uzor mu je bio Lisija kojemu je slian po jasnoi i kratkoi stila, a po snazi izlaganja,
saetosti i izbruenom izrazu on je bio uzor Demostenu. Meu najpoznatijim govornicima i
najveim proznim piscima uopte bio je Isokrat (, 436338. pne.), koji je kao uenik
sofista stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. u Atini otvorio svoju kolu, gde se pored
opteg obrazovanja pouavala i teorija i praktina primena govornitva. Od sauvanih dela (21
govor i 9 pisma) najuveniji je govor Panegirik (, 380. pne.) u kojem se svi Heleni
pozivaju na slogu i podstiu da pod vodstvom Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala

Atine, a u antici je smatran stilistikim remek-delom. U Panatenejskom govoru (,

399. pne.) ponovo zanosno hvali Atinu, ali i tato velia samoga sebe. Najvea je Isokratova
zasluga u tome to je usavrio umetniku prozu i uticao na sve potonje antike pisce, a posebno
na Cicerona.

Demosten
Najvei grki govornik bio je Demosten (, 384322. pne.), koji je meu prvima
naslutio opasnost koju je za nezavisnost Helade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno
upustio u politiku borbu i sav ivot povezao s istorijom svoga grada. Najpoznatija su mu tri
govora Protiv Filipa ( ), koja su kod nas poznata kao Filipike, u kojima otro
napada makedonskog kralja i podstie Atinjane na otpor njegovim osvajakim ambicijama.
Protiv Filipa i promakedonske stranke u samoj Atini uperena su i tri Olintska govora
( ' ' '). uveni govor O vencu ( ) za povod ima odbranu nekog
Ktesifonta, koji je bio optuen da je nezakonito predloio da Demosten bude odlikovan zlatnim
vencem, ali zapravo ovim svojim najduim govorom Demosten je ne samo odbranio svoga
klijenta, ve i sebe samoga i svoju politiku delatnost. Govornika veliina Demostenova lei u
snazi njegovog patriotizma, usredsreenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti i blagoj
dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi argumenata.
Iz Atine je bio i Eshin (, roen oko 390. pne.), govornik i politiar konzervativnih
ubeenja, koji je bio pristalica Filipa II i voa promakedonske stranke u Atini. Odlikovao se
jednostavnom elegancijom svojih govora, od kojih je najvaniji govor O krenju poslanike
dunosti ( ), u kojem se branio, i odbranio, od Demostenovih optubi da je
prekrio poslaniku dunost pri sklapanju tzv. Filokratovog mira time to se dao podmititi i to je
podneo netaan izvetaj. U govoru Protiv Ktesifonta ( ) optuio je ovoga da
je nezakonito predloio da Demosten bude ovenan zlatnim vencem, ali se Demosten uspeno
odbranio govorom O vencu, pa je Eshin morao otii u progonstvo. Govornik Likurg (,
oko 390324. pne.) bio je vatreni pristalica Demostenove politike. Od 75 njegovih govora
sauvan je samo onaj Protiv Leokrata ( ), koga optuuje za izdaju. Nedostatak
govornikog dara nastoji da nadoknadi uenou, pa su mu govori bili puni citata iz pesnika. Od

ostalih manjih govornika ovoga razdoblja znaajni su jo Hiperid (, 389322. pne.)

iji je Nadgrobni govor () znaajan kao jedini nadgrobni govor koji je zaista i odran,
zatim Dinarh (, roen oko 360. pne.), koji je bio pripadnik promakedonske stranke u
Atini i iji je govor Protiv Demostena o Harpalovom blagu znaajan jer je pun istorijskih
podataka, i najzad Demad () koji je posle atinsko-tebanskog poraza kod Heroneje 338.
pne. kao pristalica Makedonaca snano uticao na politike prilike u Atini, i koji svoje govore
nikada nije objavio.

Aleksandrijsko razdoblje

Carstvo Aleksandra Velikog

Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prve treine 6. veka nove ere, ali u grkoj
knjievnosti u okviru ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovati dva perioda, od kojih se
prvi najee naziva aleksandrijskim, zbog toga to Aleksandrija postaje sreditem ekonomske i
kulturne moi tadanjeg helenskog sveta, koji traje do osvajanja Egipta od strane Oktavijana
Avgusta 30. pne., dok se drugi period naziva rimskim, koje traje sve do 529. nove ere. Porazom
kod Heroneje 388. pne. grka su polisi izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije,
koja meutim nije dirala u kulturne tekovine osvojene zemlje jer je i sama stajala pod njenim
jakim uticajem. Osvajanja Aleksandra Velikog proirila su grku kulturu sve do Indije i Etiopije.
Nakon Aleksandrove smrti 323. pne. raspala se njegova ogromna drava na Egipat Ptolemeida,
Siriju Seleukida te mnoge manje dravice, od kojih su najznaajnije bile Bitinija, Antiohija i
Pergam. Atina gubi sav politiki znaaj, ali uz Aleksandriju i Pergam, ostaje jednim od kulturnih
sredita helenizma. Uz izuzetak Atine i demokratske republike Rodosa, sve su helenistike
drave bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge graanina, pa stoga ovek, s jedne strane,
od graanina skuenog polisa postaje "graaninom sveta", a s druge se okree samome sebe i
svom intimnom ivotu: tako su kosmopolitizam i individualizam osnovne odlike helenistike
kulture i provejavaju kroz sve vane filozofske pravce toga vremena epikureizam, stoicizam,
kinizam. Do velikih promena dolazi i na podruju religije: tradicionalna mitologija gubi
aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prolosti, a njeno mesto zauzimaju razliiti mistini
kultovi koji obeavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doivaljavaju veliki procvat, sve
vie se izdvajajui iz krila filozofije i stupajui u blii dodir s naunim dostignuima Vavilona i
Egipta. U ovom je razdoblju nauno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj
biblioteci. Menja se i sadraj knjievnosti: u uslovima helenistikih monarhija govornitvo
nestaje ili se u retorskim kolama bavi izmiljenim predmetima, ali se zato obogauje patetikom.
Knjievnost s politikih i drutvenih tema prelazi na porodinu tematiku, privatni ivot i
individualne oseaje.

Pesniko stvaralatvo

Na poetku aleksandrijskog razdoblja grke knjievnosti stoji poezija koja zbog toga to su njeni
najistaknutiji predstavnici iveli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta
poezija obrauje uene i mitoloke teme s preteno ljubavnim sadrajem, a zaetnikom se smatra
Fileta sa Kosa (, oko 340285. pne.), koji je pisao melanholine elegije posveene
voljenoj Bitidi. Elegije takve sadrine pisao je i njegov uenik Hermesijanakt (,
roen oko 300. pne.), dok je Fanokle () u elegijama opevao ljubav bogova i heroja
prema lepim deacima. Najznaajniji je elegiar toga doba bio Kalimah (, oko 310
240. pne.), koji u elegijama pod naslovom Uzroci (, 4 knjige) pie o poreklu obiaja i
kultova vezanih za mit. Posebno je znaajna elegija Berenikina kosa, sauvana fragmentarno, ali
poznata po obradi rimskog pesnika Katula (carm. 66). Smatrajui "veliku knjigu velikim zlom"
stvara mali ep, tzv. epilij, Hekala (), u kojem praktino ostvaruje svoje teorijske nazore o
knjievnosti: mali obim, neobinost i novost predmeta i briljivu i originalnu tehniku obradu.
Kalimah je veliki majstor stila, ali zbog tenje ka "uenou" i erudiciji ve je njegovim
savremenicima bio potreban komentar.
Meu najvee pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (, oko 300oko 250. pne.), koji
je stvorio posebne pesnike kompozicije idile, kojih nam je sauvano oko trideset i koje se dele
na dve grupe. Prvu ine pastirske ili bukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i
bezbrini pastiri postaju idealni likovi koji vreme provode uvajui svoja stada i pevajui o
svojim draganama. Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokrit pokazuje kao
majstor u slikanju ljubavnih zanosa, ali i u dinaminom opisivanju prirode. Druga grupa pesama
predstavlja male prizore iz gradskog ivota s obinim ljudima kao glavnim likovima. Teokrit je
snano uticao na Vergilija u njegovim Eklogama, ali i na kasnije pesnike pastoralne lirike.
Neposredno se na Teokritovo pesnitvo nastavljaju Bion iz Smirne (, kraj 2. veka pne.), od
koga je sauvano 17 manjih pesama, i Mosho (, oko 150. pne.), koji je pored idila
napisao i omanji epilij Europa ().
Ponovni procvat u ovom razdoblju doivljava i mim, iji je glavni predstavnik bio Heronda
(, 3. vek pne.). Premda je u svoje mime nastojao uneti odreenu dozu "uenosti", ipak
nije zazirao od vulgarnosti karakteristine za mimsku poeziju. Najee su mu teme svodnici,
ljubomorne ene, zanatlije, malograanke itd.
Kalimahov uenik Apolonije Roanin (, oko 300230. pne.) krenuo je sasvim
suprotnim putem od svoga uitelja te je stvorio najobimnije delo helenistike knjievnosti spev
Doivljaji Argonauta (, 4 knjige sa 5.835 heksametara), koji za osnovu ima priu o
putovanju Argonauta u Kolhidu po zlatno runo i o njihovom povratku. Ep nema unutranjeg
jedinstva i radnja nije kao kod Homera koncentrisana oko jednog dogaaja. Osim toga,
Apolonije u svoje delo unosi mnotvo "uenih" digresija, fantastinih geografskih i etnografskih
podataka, tumai manje poznate etimologije. Sluei se istovremeno lakim i jasnim
pripovedanjem te ivim i slikovitim opisima, ova je poema pobudila znatan interes, posebno kod
rimskih epiara. Najistaknutiji pesnik didaktike epike ovog doba bio je Arat (, oko 305
oko 240. pne.), koji je napisao astronomski ep Pojave () delo suvoparno i bez
pesnikog zanosa, ali zbog zanimljivosti teme veoma popularno u antici. Nikandar (,
2. vek pne.) svojim Preobraenjima (), u kojima pie o pretvaranju ljudi u
ivotinje i bilje, uticao je na Ovidija (Metamorfoze), a svojim Georgikama () na
Vergilija (Georgike).

Karakteristian oblik u kome je svoj izraz nala helenistika poezija bio je epigram, koji
obrauje najraznovrsnije teme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami doli u dve
velike zbirke nastale u Vizantiji. Prva je i poznatija Palatinska antologija, nastala poetkom 10.
veka, sa oko 4.000 epigrama na grkom jeziku od vremena grko-persijskih ratova pa sve do
vizantijskog srednjeg veka. Druga i manje poznata je Planudska antologija, koju je u 14. veku
sastavio monah Maksim Planud. Meu mnogim epigramatiarima aleksandrijskoga razdoblja
nalaze se i dve ene: Anita (, oko 300. pne.), predstavnica peloponeske kole, i Nosida
() ije su pesme uglavnom vezane za kult Afrodite. Uz Asklepijada, Leonidu i mnoge
druge, ipak je navei helenistiki epigramatiar bio Meleagar iz Gadare (, 1. vek
pne.), koji je sastavio zbirku epigrama pod naslovom Venac (). Od oko 130 sauvanih
epigrama veina je ljubavnog karaktera. On je, uz Filodema (, oko 11040. pne.),
takoe epigramatiara te epikurejskog filozofa i teoretiara umetnosti, izvrio jak uticaj na
rimske elegijske pesnike.
Od drugih posrednika izmeu aleksandrijske i rimske knjievnosti istiu se Euforion (,
roen oko 276. pne.) koji je pisao epilije i elegije optereene uenou i nejasnoom, i Partenije
(, 1. vek pne.) koji je kao zarobljenik doao u Rim, a zatim bio osloboen i postao
Vergilijev prijatelj, i od koga su nam sauvane samo ljubavne pripovesti u prozi, pod naslovom
Ljubavne patnje ( ), to ih je sakupio od razliitih autora i posvetio Korneliju
Galu.

Prozno stvaralatvo
Za razliku od pesnike, prozna produkcija ovoga razdoblja sauvana je u vrlo malom obimu, pa
se nae znanje o njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj
knjievnosti. U prozi su pre svega pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatiari,
naunici, dakle uglavnom oni koji su se vie zanimali za naunu stranu nego za umetniku
obradu odreenog predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralatvu pribliavaju svojim
pesnikim savremenicima. Osvajanja Aleksandra Velikog proirila su znanje Helena o novim i
nepoznatim zemljama, pa raste zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i sline discipline,
ali i u tim delima prevladava "uenost" u vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti
ispitivanje istine i ispunjava se novelistikim, retorikim i dramatskim elementima.
Meu onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov neak
Kalisten (), koji u Helenskoj istoriji () obrauje period od 387. pne. do
357. pne., i pod ijim se imenom sauvao i spis O Aleksandrovim delima ( ).
Ovo Pseudo-Kalistineovo delo postalo je veoma popularno i tokom mnogih vekova preraeno je
na mnoge druge jezike. Tu se Aleksandrov ivot pretvara u legendu, a njegovi pohodi u
putovanja po bajkovitim i legendarnim krajevima. Lokalnu istoriju obradio je Timej (,
oko 345250. pne.), ija je Istorija Sicilije () u 38 knjiga obuhvatala razdoblje od
najstarijih vremena do 289. pne. U Atini su tzv. atidografi analistiki beleili dogaaje u Atini i u
Atici. Slinoga su oblika bile i hronike, meu kojima je vaan tzv. Parski mermer (Marmor
Parium), mramorna ploa naena 1627. na ostrvu Parosu, na kojoj su ispisani dogaaji u Atici od
mitskog kralja Kekropa do 263. pne.
Najznaajniji je istoriar ovoga doba bio Polibije (, oko 201120. pne.), jedan od retkih
koji je tada shvatio ulogu Rima u svetskoj istoriji. Za vreme treeg makedonskog rata (171168.
pne.) aktivno je delovao u Ahejskom savezu pa je nakon poraza stigao kao zarobljenik u Rim,

gde se upoznao sa aristokratskim porodicama i uao u krug Scipiona Mlaeg. Uz manje spise
glavno mu je delo Istorija (, 40 knjiga), gde je opisao istoriju Rima i Kartagine od 266.
pne. do 221. pne., zatim optu istoriju Grke, Azije, Italije i severne Afrike, irenje Rima i
sukobe s Hanibalom i Antiohom, te najzad osvajanje Grke i pad Kartagine. U celini je sauvano
prvih pet knjiga, a ostale fragmentarno. Posebno je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske
Republike i njegova teorija pragmatike istoriografije: smatrao je, naime, da je za istoriara
osnovno prouavanje dokumenata, ali i lino upoznavanje s popritem istorijskih zbivanja i lino
politiko iskustvo.
Promenom politikih prilika govornitvo gubi svoj raniji znaaj i karakter i povlai se u retorske
kole, gde postaje veba u raspravljanju o temama esto sasvim udaljenih od stvarnog ivota. U
nedostatku sadraja retori tee za formalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva
osnovna pravca u govornitvu: azijski i atiki. Prvi se posebno negovao u Maloj Aziji, pa mu
odatle i ime, i bio je kien, pun patetike i traenih metafora.
Do velikih promena dolo je i na polju filozofije. Sve filozofske kole toga doba u sredite
panje postavljaju probleme etikog delovanja oveka, traenje smisla ivota i puta do njega.
Najsnanija linost helenistike filozofije bio je Epikur (, 341270. pne.), koji je
prihvatio Demokritov atomizam i zastupao materijalistipko shvatanje sveta, odbacujui
mitoloka i religijska verovanja, te smatrajui da samo osloboen zabluda i neznanja ovek moe
postii nepomuenost (). Izvrio je snaan uticaj na rimskog pesnika i filozofa
Lukrecija. Stoicizam, koji je zaeo Zenon iz Kitija (, 331264. pne.), u etici je dosta slia
Epikuru, premda polazi od drugaijih osnova. Stoici postavljaju zahtev za povratkom prirodi i
spoznajom prirode i njenih zakona kako bi ovek mogao iveti u skladu s njom, jer je i sam deo
te stvaralake i umne prirode.
Od brojnih znaajnih naunika, filologa, geografa i drugih uenjaka toga vremena meu
kojima su matematiku proslavili Euklid (, oko 300. pne.) i Arhimed (, oko
237212. pne.) najsvestraniji je bio Eratosten (, oko 275195. pne.), ije je glavno
delo Geografija (, 3 knjige), gde je raspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao
kuglom i pokuao odrediti njen poluprenik izmerivi luk jednog meridijana od Aleksandrije do
Sijene.
Na istorijskoj, poluistorijskoj i mitolokoj tradiciji (Odiseja) razvila se pripovedna proza.
Euhemer (, poetak 3. veka pne.) pie Sveti zapis ( ), neku vrstu utopije
koja govori o idealnom ureenju ostrva Panheje, koje je Euhemer navodno posetio. Aristid iz
Mileta (, kraj 2. veka pne.) sastavio je jednu od prvih zbirki ljubavnih pripovedaka
lascivno-erotskog sadraja, pod naslovom Miletske prie (). Poseban knjievni oblik,
koji je po njemu dobio i ime, stvorio je Menip iz Gadare (, 3. vek pne.), koji je pisao
spise sa satirinom notom, i to meavinom proze i stiha, pa se taj oblik naziva menipskom
satirom. U tom je obliku napisan poznati Petronijev Satirikon.

Rimsko razdoblje
Rimsko razdoblje grke knjievnosti zapoinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje
sve do 529. pne., kada su po Justinijanovom nareenju u Atini bile zatvorene i poslednje
filozofske kole, premda hrianske pisce ovoga razdoblja iz vie razloga treba zapravo smatrati
delom vizantijske knjievnosti. Ve u 2. veku pne., a naroito od 1. veka pne. (Grka je pokorena

146. pne.) poinje ekspanzija Rima na helenistiki Istok. Helenistike drave jedna za drugom
postaju rimske provincije, a na elo im umesto dotadanjih monarha dolaze rimski prokonzuli.
ivot u provincijama polako zamire, a grka inteligencija poinje da se seli u Rim i meu
Rimljanima iri interes za grka kulturna dostignua. S propau republike i s osnivanjem
principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraa odreenu ekonomsku snagu istonim
provincijama. To se naroito osetilo u doba Antonina u 2. veku, kada je Italija izgubila
ekonomski primat u Rimskom carstvu.
Veliki deo proznoga stvaralatva u ovom razdoblju pripada istoriografiji. Diodor Sicilijski
(, 1. vek pne.), koji je iveo u Rimu, napisao je opseno delo u 40 knjiga pod naslovom
Biblioteka (), od kojeg nam je u potpunosti sauvano samo 15 knjiga, i koje je
nazvano tako jer je prenosila odlomke iz razliitih drugih dela, a analistiki je obraivala
razdoblje od mitskih vremena do polovine 1. veka pne. Meu grkim piscima koji su obraivali
rimsku istoriju bio je i Dionisije Halikarnaanin ( , 1. vek), koji je
napisao Staru rimsku istoriju ( ) koja je obraivala period do prvog
punskog rata, dakle do poetka Polibijeve Istorije. Od 20 knjiga sauvano je prvih deset i prvi
deo jedanaeste, iz kojih vidimo da je voleo kieni stil i da je na istoriju gledao kao na vrelo
primera za ljudsko delovanje. Pisao je i spise o istoriji i teoriji govornitva, te rasprave o
Demostenu i Tukididu. Teorijom govornitva bavi se i anonimni spis O uzvienom ( ),
verovatno s polovine 1. veka, u kome se osuuje i suvoparnost aticistikog stila i bujnost
azijanizma, pa i "uenost" helenistikih pisaca, te se promovie povratak na obrasce klasine
epohe helenske knjievnosti. Vie geografijom nego istoriografijom bavio se Strabon (,
oko 64. pne.19. n.e.), koji je napisao Istorijske napomene o vremenu pre i posle Polibijeve
Istorije, ali koji je mnogo poznatiji po svojoj Geografija (, 17 knjiga) gde je opisao
tada poznate krajeve Evrope, Azije i Afrike.
Jevrejsku istoriju obradio je Josip Flavije (, oko 3797), koji je napisao delo O
judejskom ratu ( ), gde opisuje Vespazijanove i Titove pobede u tzv.
judejskom ratu (6470), te spis Stara judejska istorija ( ), gde nastoji
pokazati kako je Biblija starija od grke istorije.

Plutarh, Johann Rudolf Holzhalb (17231806)

Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenistike, nego itave antike knjievnosti bio je
Plutarh (, 46posle 120), iz Heroneje u Beotiji, ija se velika knjievna batina od
preko 120 naslova deli na dve velike grupe. Prvu ine Etiki spisi (, lat. Moralia), u kojima
sa stanovita etike problematike obrauje najraznovrsnije teme filozofiju, religiju,
knjievnost, politiku, muziku, vaspitanje ali bez vlastite misaone orginalnosti, ve na osnovi
goleme naitanosti. Drugu grupu naslova ine Paralelni ivotopisi ( ), paralelne

biografije po jedne rimske i jedne grke istotrijski znaajne linosti, od kojih je sauvano ukupno
46 biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poreenja nametala sama od sebe (npr.
Ciceron i Demosten), ali veinom su vetaka (npr. Tezej i Romul), premda to nema znaaja jer
svaka biografija ini zasebnu celinu. Prema izvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritiki.
Meutim, Plutarh i nije istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka linost iji ivot opisuje
treba zapravo da posluio kao jedan moralni primer, bilo lo bilo dobar. Zbog toga su linosti
koje opisuje previe statine s ve izgraenim karakternim osobinama, ali nadareno
pripovedanje, interes za zanimljive anegdotske detalje i isticanje etikih vrednosti doneli su
Plutarhovim ivotopisima veliku slavu u potonjim vremenima.
Dugotrajni mir i procvat istonih provincija u 2. veku nove ere doveli su do kulturnog
oivljavanja koje se naziva "drugom sofistikom" ili "grkim preporodom", tokom kojega se budi
interes za starinu, za oivljavanje starih kultova i obiaja, a otvaraju se i slubene filozofske i
retorske kole koje potpomae drava. Ponovo se razvija javno govornitvo, a putujui uitelji,
koji sebe nazivaju sofistima, pouavaju deklamatorskoj vetini raspravljanja. I premda je druga
sofistika podstakla interes za stare atike govornika, bila je previe sadrajno isprazna i
izvetaena da bi znaajnije doprinela knjievnosti. Najpoznatiji sofista toga doba bio je Dion
Hrizostom ( , umro oko 112), od koga je sauvano oko 80 govora o raznim
moralnim i knjievnim temama. Filozofska misao ovog razdoblja, preteno eklektika, ivotari
bez originalnosti u filozofskim kolama: novih sistema nema, ve se obnavljaju stari pravci.
Filon (, roen oko 20. pne., umro izmeu 41. i 54) pokuao je povezati Mojsijevo uenje s
grkom filozofijom, pre svega Platonom.
Filozof i istoriar Flavije Arijan (, 95175), Epiktetov uenik, objavio je svoje beleke s
predavanja, na kojima se uglavnom i zasniva nae znanje o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo
delo Aleksandrova anabaza ( , 7 knjiga), koja je na trezven nain i s
osloncem na pouzdane istorijske izvore obraivala itav ivot Aleksandra Velikog. Indijska
istorija () vie je geografija nego istorija Indije, Taktika ( ) obrauje vojnu
vetinu, dok je spis O lovu () dopuna istoimenog Ksenofontovog dela. Stoika je
filozofija imala mnogo pristalica u Rimu, pa je tako na tragovima stoicizma i car Marko Aurelije
(121180) napisao u obliku aforizama u 12 knjiga delo Razmiljanja sa samim sobom (
). Popularna je bila i filozofija skeptika, iji je glavni predstavnik Sekst Empirik (,
oko 200) koji je prikazao filozofiju Pirona, osnivaa skepticizma, u delu Pironove postavke
( ). Za istoriju filozofije od velikog je znaaja zbornik Diogena Laertija
( , 2. vek) ivoti i miljenja znamenitih filozofa (
, 10 knjiga).
Jedan od najjaih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim
uticajem raznih religioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam. Zaetnik neoplatonizma je
Plotin (, 204270), ije je spise sredio i izdao Porfirije (, 233304) pod
naslovom Eneade ( = devetice, po 9 knjiga). Poslednji znaajni neoplatoniari bili su
Jamblih (, oko 330), Porfirijev uenik i osniva neoplatonike kole u Siriji, zatim
Proklo (, 410485), koji je uglavnom pisao komentare na Platonova dela, te Simplikije
(, 6. vek), poznati komentator Aristotelovih spisa.
Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, jo nekoliko imena, ali ona nemaju veliku
vrednost za istoriju knjievnosti, premda su za istoriju veoma znaajne. Apijan (, 2.
vek) napisao je Rimsku istoriju () obradivi dogaaje od Enejina dolaska u Italiju pa sve

do svoga vremena. Najistaknutiji grki istoriar carskog razdoblja bio je Dion Kasije (, oko
150235), ija je Rimska istorija ( ) u 80 knjiga najopsenija rimska istorija.
Ovo je delo vaan izvor za poznu republiku i rano carstvo i pisano je plastinim stilom, s
oiglednim uticajima Tukidida. Veliki je znaaj Pausanijinog (, 2. vek) putopisnog
dela Opis Helade ( , 10 knjiga), koje donosi opis spomenika, graevina,
skulptura, slika itd. iz razliitih delova Grke, koje je veinom sam video. Glavni izvor za
istoriju 4. veka je Zosim (, 6. vek) koji je obradio rimsku istoriju od Oktavijana Avgusta
do Teodosija II.

Lukijan
Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grki satiriar Lukijan (, oko 120180) iz
Samosate u Siriji, koji je kao uitelj retorike proputovao veliki deo carstva. Sauvano nam je vie
od 80 njegovih spisa, veinom u dijalokom obliku, koji obrauje razliite strane ivota:
filozofiju, umetnost, knjievnost, religiju, moral itd. U poetku aljov i duhovit, Lukijan u
starosti postaje otar kritiar i sarkastiar. Glavni predmeti njegove kritike su glupost, sujeta,
licemerje, filozofska pretencioznost, praznoverice, verski fanatici, ukljuujui i hriane. Na
primer, Razgovori bogova ( ) prikazuju bogove kao nemoralne i nitavne linosti
koji sve vreme samo spletkare jedni protiv drugih; Tragini Zevs ( ) je najsnanija
satira protiv praznoverja gde se prepiru po jedan epikurejac i stoiar; Istinite pripovesti (
) satira su na raun neverovatnih pria raznih romanopisaca o udesima bogova i heroja.
Meu naunim piscima ovoga razdoblja vani su geograf Klaudije Ptolemej (, 2.
vek), autor Velikog sistema astronomije u kojem zastupa geocentrini sistem i lekar Klaudije
Galen (, 2. vek), uz Hipokrata najpoznatiji antiki lekar, iji spisi sadrinski
predstavljaju vrhunac antike medicine.
U 4. veku sofistika je zastupljena jo nizom istaknutih imena od kojih su najznaajniji Libanije
(, 314393), Temistije (), Himerije (, oko 315386) i car Julijan
Apostata (, 331363).
Tematika privatnog ivota i intimnih oseaja obrauje novi oblik, koji su antiki teoretiari
nazvali "pripoveu o osobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman. Od
grkih romana sauvani su uglavnom oni koji obrauju ljubavnu tematiku: tu se veinom opisuju
izmiljena lica, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka
ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sraan ivot. Najvaniji od sauvanih antikih grkih
romana jesu Haritonova (, 2 vek) Povest o Hereji i Kaliroji (
) te Efeske prie () Ksenofonta iz Efesa (, 2 vek). Sredinom 2.
veka na roman poinje uticati druga sofistika, pa on postaje jedan od oblika sofistike proze,

kako se najbolje vidi iz dela Longa (, 23. vek), autora pastirskog ljubavnog romana
Dafnis i Hloja ( ). Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji se tu u tome to je
za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i to se umesto uobiajenih lutanja i pustolovina
opisuju etape otkrivanja ljubavnih oseaja. Meu sofistike romane pripadaju jo Heliodorove
(, 3. vek) Etiopske prie o Teagenu i Harikleji i Prie o Leukipi i Klitofontu Ahileja
Tatija ( , 3. vek).
Dominacija proze na gotovo svim knjievnim poljima potisnula je u drugi plan poeziju. Na
kratko je u 4. veku zablistala epska poezija. Kvint Smirnjanin ( ) sastavio je
poduu poemu Posle Homera ( ' ) o dogaajima u trojanskom ratu nakon Ilijade,
Nono () je napisao veliki ep o Dionisu (, 48 knjiga), a Muzej sastavio je Priu
o Heroji i Leandru ( ' ) draesnu priu o mladiu Leandru koji je s
azijske obale Helesponta svake noi plivao na evropsku obalu svojoj voljenoj Leandri, ali se
jednom prilikom utopio, pa je u smrt za njim krenula i njegova dragana. Od lirskih vrsta najdue
se zadrao epigram, a polovinom 6. veka sastavio je Agatija () zbirku njemu savremenih
epigrama, od kojih 100 iz njegovog pera, koja je posluila kao jedan od izvora za Palatinsku
antologiju.
kola neoplatonizma bila je uperena protiv hrianstva, koje je sve vie prodiralo u sve slojeve
helenistikog drutva, pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih kola u
Atini. Time se zavrava antika grka knjievnost, hrianstvo postaje drutveni i kulturni pokret
novog doba koje je upravo nastupilo, a Evropa ubrzano zaboravlja gotovo svu kulturnu batinu
stare Helade. Proi e skoro hiljadu godinu pre no to e ueni ljudi na Zapadu ponovo otkriti
grku knjievnost i, oduevljavajui se njome, njene vrednosti odluno uperiti protiv hrianskih
dogmi u nastojanju da od religije emancipuju drutvo, kulturu, nauku i filozofiju, zapoinjui
tako period humanizma i renesanse.