ODABRANA DELA GINTERA GRASA

Limeni dobo
Maka i mi
Psee godine

Prevela s nemakog
Olga Trebinik

Naslov originala
Gnter Grass
Die Blechtrommel

Copyright Steidl Verlag, Gttingen 1993

Translation copyright za srpsko izdanje 2014, Laguna

Lica i radnja romana su izmiljeni.

Svaka slinost sa nekom ivom
ili umrlom osobom je sluajna.

Ani Gras

Sadraj

PRVI DEO
iroka suknja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Pod splavom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
Leptir i sijalica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
Album fotografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
Staklo, staklo, stakalce . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Raspored asova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
Raspuin i abeceda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
Na daljinu delujue pevanje pevano sa tamnike kule 116
Tribina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
Izlozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152
Nema uda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
Veera na Veliki petak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180
Suenje u pravcu nogu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197
Lea Herberta Trucinskog . . . . . . . . . . . . . . . . 209

Ginter Gras

Nioba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226
Vera Nada Ljubav . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
DRUGI DEO
Olupina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Poljska pota . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kula od karata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Poiva na Zaspi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Marija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Klio . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vanredna saoptenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Gospoi Gref nemo nositi . . . . . . . . . . . . . . . .
Sedamdeset i pet kila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bebrino frontovsko pozorite . . . . . . . . . . . . . . .
Smotra betona ili Mistino varvarski dosadno . . . . .
Sled Hristova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ispraivai . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Boine jaslice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Mravlji drum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bi l, ne bi l . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dezinfekciona sredstva . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rastenje u teretnom vagonu . . . . . . . . . . . . . . .

257
273
290
303
318
333
347
360
377
393
408
430
448
462
477
494
509
523

TREI DEO
Kremenjaci i nadgrobnjaci . . . . . . . . . . . . . . . . 539
Fortuna Nord . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 559
Bogorodica 49 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 575

Limeni dobo

Je . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U ormaru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Klep . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Na kokosovom tepihu . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Cviblkeler . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Na Atlantskom bedemu
ili Bunkeri se ne mogu osloboditi betona . . . . . . . .
Prstenjak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Poslednji tramvaj ili Oboavanje tegle za slatko . . . .
Trideset . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

9
593
609
623
638
652
673
693
708
727

O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 743

PRVI DEO

IROKA SUKNJA

Priznajem: stanovnik sam klinike, moj me bolniar posma

tra, ne isputa me iz vida; na vratima postoji, naime, pijunka
i moga bolniara oko je od one mrke boje koja mene, plavo
okog, ne moe da prozre.
Bolniar mi, znai, ne moe biti neprijatelj. I, eto, zavoleo
sam ga; im mi kroi u sobu, stanem svom posmatrau iza
vrata priati dogodovtine iz svog ivota, e da bi me upoznao,
uprkos pijunki koja ga u tome spreava. Dobriina, izgleda,
ceni moje prie, jer dok mu koju odlaem, pokae mi u znak
zahvalnosti svoju najnoviju vornu tvorevinu. Ne znam da li
je umetnik ili nije. Znam samo to da bi tampa svakako lepo
primila izlobu njegovih kreacija, a namamio bi se, bogme, i
pokoji kupac. Posle poseta zarea ti on, tako, po bolesnikim
sobama, pokupi sve mogue kanape, razmrsi ih, pa ih onda
vezuje, sve vor do vora, u najraznovrsnija udovita koja
onda umae u gips, ostavlja da se stvrdnu i onako stvrdnuta
nabada na pletae igle i uvruje na daice.
esto se nosi milju da svoja dela areni. Odgovaram ga,
pokazujem mu svoj belo lakirani gvozdeni krevet i molim

14

Ginter Gras

da ovu postelju nad posteljama izvoli sebi predstaviti areno

obojenu. U takvim prilikama, uasnut, pljesne svojim bol
niarskim rukama iznad glave, pokua da na svom, inae
bezizraznom licu, doara sve mogue nijanse straha, i odu
stane najzad od svojih arenih planova.
Moj belo lakirani gvozdeni bolesniki krevet je, dakle,
merilo. Meni je ak i vie: krevet je moj konano postignuti
cilj, moja uteha, a mogao bi mi biti i vera kad bi mi uprava
bolnice dozvolila da na njemu izvedem izvesne izmene:
ogradu bih dao povisiti tako da mi niko vie ne bi mogao
prii suvie blizu.
Moj, meu belim gvozdenim ipkama tkani mir jednom
nedeljno prekida dan posete. Onda dolaze oni koji hoe da
me spasu, oni kojima ini zadovoljstvo da me vole, oni koji
kroz mene hoe sebe da cene, potuju i upoznaju. Kako su
slepi, nervozni, kako su nevaspitani. Makazicama za nokte
struu po mojim belo lakiranim krevetskim ipkama, hemij
skim i mastiljavim olovkama krabaju izduene, skaredne
figure po laku. Moj advokat vam, na primer, s najveom
bukom upadne u sobu i svaki put natakari svoj najlonski
eir na donji levi stub mog kreveta. Dokle god traje njegova
poseta a advokati umeju mnogo da priaju gotovo je
s mojim duevnim mirom i dobrim raspoloenjem, a sve
samo zbog onog njegovog nasilnikog ina.
Poto mi posetioci deponuju svoje darove na beli, vota
nim stolnjakom prekriveni stoli ispod akvarela sasa, poto
uspeju da mi saopte sve svoje tekue i budue pokuaje
spasavanja i ubede mene, kojeg neumorno nastoje da spasu,
u visoki standard svoje ljubavi prema blinjem, poto sve to
urade, oni ponovo nalaze zadovoljstvo u sopstvenom posto
janju i naputaju me. Tada ulazi moj bolniar da provetri i
pokupi kanape s poklonjenih paketia. Na to sedne na moj

Limeni dobo

15

krevet, drei uzice i posle vetrenja esto nae jo toliko vre

mena da iri tiinu, dok mi tiina nije Bruno, a Bruno tiina.
Bruno Minsterberg mislim tu na svog bolniara i osta
vljam igru rei po strani kupio je za moj raun pet stotina
tabaka pisae hartije. Bruno, koji je neoenjen, bez dece i
rodom iz Zauerlanda, opet e otii, ukoliko zaliha pone
stane, u malu papirnicu gde se prodaju i igrake, i stvoriti
mi potrebno nelinirano mesto za moju, nadam se, dobru
memoriju. Nikad za ovu uslugu ne bih mogao zamoliti bilo
koga od svojih posetilaca, advokata, ili moda Klepa. Brina
ljubav, koju su odvojili za mene, svakako bi zabranila pri
jateljima da mi donesu jednu tako opasnu stvar kao to je
neispisana hartija, i predaju je na slobodnu upotrebu mom
neiscrpnom, blagoglagoljivom duhu.
Kad sam upitao Bruna: Oh, Bruno, bi li mi kupio pet
stotina araka nevinog papira?, odgovorio je, zagledan u
tavanicu i kaiprsta uprta u istom pravcu, ne bi li na taj
nain otkrio odgovarajui sinonim: Mislite, beli papir,
gospodine Oskare.
Ostao sam pri reci nevin i zamolio Bruna da tako kae
i u prodavnici. Kad se predvee vratio s paketom, hteo je
da se prikae kao u misli utonuo Bruno, te je nekoliko puta
uporno upiljio pogled u tavanicu, sa koje je dobijao sva
svoja nadahnua, i malo posle izustio: Preporuili ste mi
pravu re. Zatraio sam nevin papir i prodavaica je estoko
pocrvenela pre nego to mi je donela ono to sam traio.
Uplaen da ne razveze razgovor o prodavaicama i papir
nicama, smesta sam se pokajao to sam hartiju nazvao nevi
nom, pritajio se i saekao da Bruno izae iz sobe, pa tek onda
otvorio paket sa pet stotina tabaka pisae hartije.
Nisam previe dugo dizao i odmeravao teko savitljivi
paket. Odbrojao sam deset tabaka, a ostatak stavio u noni

16

Ginter Gras

ormari; nalivpero sam naao u fioci pored albuma sa foto

grafijama: puno je, u mastilu neu oskudevati, sad samo
kako da ponem?
Priu moe poeti u sredini, pa odande smelo zakora
iti napred ili natrag i stvoriti guvu. Moe se predstaviti
i modernim, pa zbrisati sva vremena i razdaljine i posle
razglasiti ili dati da se razglasi da si napokon i u posled
njem asu reio problem prostora i vremena. Moe ak i
sasvim u poetku ustvrditi da je danas sasvim nemogue
napisati roman, i posle, takorei iza sopstvenih lea, lei na
rudu, da bi se naposletku iaurio u poslednjeg mogueg
romanopisca. Rekli su mi da vrlo lepo i skromno zvui, ako
u samom poetku izjavi: Nema vie junaka romana, jer
nema vie individualista, jer je individualnost nestala, jer je
ovek usamljen, svaki ovek podjednako usamljen bez prava
na individualnu usamljenost i kao takav tvori bezimenu i
bezjunanu masu. Moda je sve to tano i istinito. No za
sebe, Oskara, i svog bolniara Bruna hteo bih da konstatujem
sledee: Obojica smo junaci, sasvim razliiti junaci, on iza
pijunke, ja ispred nje; i kad on otvori vrata, nas dvojica i
pored sveg prijateljstva i usamljenosti jo uvek nismo nika
kva bezimena i bezjunana masa.
Poinjem daleko pre sebe; ne treba, naime, da opisuje
svoj ivot onaj ko nema strpljenja da se pre datiranja svog
roenja ne seti bar polovine svojih deda i baba. Svima vama
koji izvan moje klinike vodite komplikovane ivote, vama
prijateljima i svakonedeljnim posetiocima koji nemate poj
ma o mojoj zalihi papira, vama sada predstavljam Oskarovu
babu s materine strane.
Jednog poznog oktobarskog poslepodneva moja baba
Ana Bronska sedela je u svojim suknjama na kraju krompi
rita. Pred podne ste mogli videti babu kako je grabuljama

Limeni dobo

17

skupila uveli dra u gomile, kako je u podne pojela hleb

sa mau i sirupom, na to jo jedanput prekopala njivu i
naposletku sela u svojim suknjama izmeu dve skoro pune
korpe. Ispred uspravljenih onova od izama sa kapicama
okrenutim unutra, sagorevala je pleva od krompira; pokat
kad bi astmatino palacnuo pokoji plamiak i dim se potr
buke i pipavo raziao po malo nagnutoj zemljinoj kori. Bilo
je to leta Gospodnjeg hiljadu osamsto devedeset i devetog;
sedela je u srcu Kaubije, blizu Bisaua, blie ciglani, pred
Ramkauom je sedela, iza Fireka, u pravcu druma za Brentau,
izmeu Diraua i Karthauza; za leima joj je bila crna uma
Goldkrug, i tu je sedela i leskovim, na vrhu ugljenisanim
prutom gurala krompir pod vreli pepeo.
Ako sam maloas posebno istakao suknju moje babe, i
rekao, nadam se, dovoljno jasno: Sedela je u svojim suknja
ma pa, tavie, poglavlju dao naslov iroka suknja, to
sam uradio zato to sam svestan ta dugujem tom odevnom
komadu. Moja baba nije nosila samo jednu suknju, etiri
suknje je nosila, sve jednu povrh druge. Ali ne moda jednu
gornju i tri donje; sve etiri su bile takozvane gornje suknje,
jedna suknja nosila je drugu, a ona je nosila sve etiri po
sistemu po kome se svaki dan menjao njihov redosled. to
je jue bilo gore, to je danas bilo odmah ispod, a druga je
bila trea suknja. to je jo jue vailo kao trea suknja, to
je danas bilo odmah do tela. Ona jue njoj najblia suknja
danas je javno pokazivala svoj uzorak, to zapravo i nije bio
uzorak, jer sve suknje moje babe Ane Bronske davale su
prednost boji krompira. Mora da joj je ta boja dobro stajala.
Osim ovom bojom, suknje moje babe odlikovale su se i
ekstravagantno bogatim utrokom tekstila. Kad bi dunuo
vetar, one bi se nauurile, naduvale, kad bi mu dodijalo, one
bi splasnule; kad je prolazio kraj nje, one su utale, a kad

18

Ginter Gras

joj je brisao u lea, sve su etiri letele pred mojom babom.

Kad bi sela, skupila bi suknje oko sebe.
Sem ove etiri stalno nabuene, visee, u naborima pada
jue ili kruto i prazno kraj njenog kreveta stojee suknje,
imala je baba jo i jednu petu. Ovaj komad se ni u emu
nije razlikovao od druga etiri komada boje krompira. A
ni ta peta suknja nije bila uvek jedna te ista peta suknja.
Kao i njene sestre suknje su, naime, enskog roda bila
je i ona podlona menama, pripadala je etirima noenim
suknjama i kad joj je dolo vreme, a to e rei svakog petog
petka, morala je kao i one u korito, a sledei dan, u subotu,
na konopac ispred kuhinjskog prozora, i kad je bila suva,
na sto za glaanje.
Kad bi se baba posle takve jedne subote kad je pravila
veliko spremanje, mesila kolae, prala i glaala rublje, posle
mue i polaganja kravi, potopila cela u abar, predala se sva
sapunici, pa onda ustala, usled ega bi voda u abru opet
opala, da bi umotana u krupnocvetasti arav sela na kre
vet, leale su pred njom, rairene na patosu, etiri noene
suknje i ona oprana. Desnim kaiprstom poduprla bi donji
kapak desnog oka i odbivi svaiji savet, ak i onaj svoga
brata Vincenta, brzo donela odluku. Ustala bi bosa i nonim
prstima odgurnula onu suknju iji krompirasti sjaj bee
najvie stradao. Tako upranjeno mesto pripalo bi onda
onoj istoj suknji.
U slavu Isusovu, o kome je imala vrste predstave, baba
bi sutradan, u nedelju ujutro, posvetila osveeni redosled
sukanja na hodoau u ramkausku crkvu. Gde joj je bila
oprana suknja? Moja baba nije bila samo ista ve i pomalo
sujetna ena, i zato je najbolji komad nosila vidno i po lepom
vremenu na suncu.

Limeni dobo

19

Bilo je to, meutim, jednog ponedeljka posle podne kad

je baba sedela kraj vatre od krompirove lesine. Nedeljna
suknja joj je tog ponedeljka dola za jedno mesto blie, dok
je onaj komad, koji se u nedelju grejao na njenom telu, tog
ponedeljka ponedeljski sumorno padao s njenih kukova.
Zvidukala je neto neodreeno i leskovim prutom eprkala
iz pepela prvi peeni krompir. Odgurala ga je prilino daleko
od gorue humke da ga vetar lizne i ohladi. Onda je jedna
zailjena grana nabola napola ugljenisanu, skorelu i popu
calu krtolu, prinela je njenim ustima koja nisu vie zvidala,
ve izmeu vetrom isuenih, ispucalih usana duvala pepeo
i zemlju sa ljuske.
Dok je duvala, baba je murila. Kad je mislila da se dovolj
no naduvala, otvorila je najpre jedno oko pa drugo, zagrizla
rastavljenim, inae besprekornim sekutiima, odmah zatim
ponovo razjapila vilicu da bi zadrala polovinu jo suvi
e vrelog branjavog krompira u otvorenoj usnoj duplji i
zaokrugljenim pogledom iznad rairenih nozdrva, koje su
upijale dim i oktobarski vazduh, zagledala se u bliski hori
zont sa raspodeljujuim telegrafskim stubovima i gornjom
treinom ciglanskog dimnjaka.
Neto se micalo izmeu telegrafskih stubova. Baba je
zatvorila usta, uvukla usne, zamirila i tako vakala krompir.
Neto se micalo izmeu telegrafskih stubova. Neto je tamo
tralo. Tri oveka su trala izmeu bandera, trojica prema
dimnjaku, onda ispred njega naokolo, pa jedan natrag, taj je
uzeo i novi zalet, izgledao je kratak i irok, i skoio je preko,
preko ciglane, druga dvojica, vie tanka i dugaka, takoe
preko ciglane, premda sporije, pa ponovo izmeu bandera, a
onda je onaj kratki i iroki naglo skrenuo i njemu kratkome
i irokome vie se urilo nego onima tankima i dugakima,

20

Ginter Gras

ta dvojica trkaa morali su opet prema dimnjaku, jer se prvi

ve kotrljao preko, a oni, eto, dva palieva skoka iza njega
uzimali su tek zalet i odjednom nestali, izgubili volju, ta li,
a i kratki je nekako usred skoka pao s dimnjaka i zaminuo
za horizont.
I tamo su ostali i pravili pauzu ili se preoblaili u druge
kostime ili pravili cigle, za ta su ih plaali.
Kad je baba htela da iskoristi tu pauzu i nabode drugi
krompir, promaila ga je. Jer je uto onaj koji je izgledao
kratak i irok u istom kostimu preskoio horizont kao da
je plot, a i kao da je ostavio onu dvojicu hajkaa iza tog
plota, meu ciglama ili na cesti za Brentau, no i pored toga
mu se urilo, hteo je da bude bri od telegrafskih stubova,
pravio je dugake, spore skokove preko njive, sa onova mu
se otkidalo blato, on sam otkidao se od blata, no ma kako
nadugako skakao, ipak je sporo odmicao glibom. Ponekad
je izgledalo kao da se zalepio za zemlju, pa onda, opet, kao
da je lebdeo u vazduhu, stigao je i da usred skoka, onakav
kratak i irok, otre elo pre nego to e mu se noga ponovo
upreti u tek preorano polje koje je pored pet jutara krom
pirita vodilo ka jarku.
I dospeo je do jarka, no tek to je kratak i irok nestao u
njemu, preko horizonta su se popela ona dvojica dugakih
i tankih u meuvremenu su po svoj prilici bila u ciglani
zakoraila krupnim koracima u glib onako dugaka i tanka,
ne ni tako mrava, da moja baba opet nije mogla nabo
sti krompir; jer ne via se svaki dan da se trojica jednako
odraslih, premda ne jednako izraslih, vijaju oko telegrafskih
stubova, zamalo pa da otkinu i dimnjak sa ciglane, i onda u
razmacima, najpre kratko i iroko pa onda tanko i dugako,
ali sva trojica podjednako naporno, ilavo, sa sve vie blata

Limeni dobo

21

na onovima, nacifrano jure preko njive koju je Vincent

preorao pre dva dana, i na kraju iile u jarku.
Sad nije bilo vie nijednog i baba je mogla lepo da nabode
ve skoro ohlaeni krompir. Brzo je oduvala zemlju i pepeo
s ljuske, ugurala odmah itav krompir u usta, pomislila, ako
je uopte ita pomislila: zacelo su sa ciglane, i ve poela da
melje ustima kad je jedan od njih iskoio iz jarka, iznad crnih
brina pogledao divljaki oko sebe, napravio dva skoka u
pravcu vatre, stajao u isti mah i ispred, i iza, i pored vatre,
ovde opsovao, onde obamro od straha, ne znajui kuda, nije
mogao natrag, jer otud su dolazili jarkom tanki i dugaki, pa
se lupio, lupio po kolenima i iskolaio oi da su mu skoro
ispale, a i znoj mu je curkom curio sa ela. Sopui, drhtavih
brkova, usudio se blie, dopuzio do onova, dopuzio sasvim
do moje babe, pogledao u nju kao kratka i iroka ivotinja,
tako da je baba morala da uzdahne, da nije vie mogla da
vae krompir, da je spustila onove od izama, i nije vie
mislila na ciglanu, na cigle, ciglare i crepare, ve podigla
suknju, dapae, sve etiri suknje je podigla, odjednom i
dovoljno visoko da je onaj to nije bio sa ciglane mogao
kratak i irok da se podvue, i tako nije vie bilo brkova
i nije vie izgledao kao ivotinja i nije bio ni iz Ramkaua
ni iz Fireka, bio je sa strahom pod suknjom, i nije se vie
lupao po kolenima i nije bio ni irok ni kratak, a ipak je
stao pod suknje i zaboravio soptanje, drhtanje i lupanje po
kolenima: bilo je tiho kao prvog ili poslednjeg dana sveta,
vetri je arlijao u plevinoj vatri, telegrafski stubovi su se
bezglasno prebrojavali, ciglanski dimnjak je stajao na svom
mestu, a ona, moja baba, ona je smireno poravnala gornju
suknju preko one ispod nje, jedva ga je i oseala ispod etvrte
suknje i svojom treom jo nikako nije shvatila ta se to novo

22

Ginter Gras

i udnovato zbiva s njenim telom. I jer je, prvo, sve to bilo

udnovato, mada gore sasvim normalno, a drugo i tree,
nije jo nita shvatala, ieprkala je iz pepela dva-tri pee
na krompira, izvadila etiri presna iz kotarice pod svojim
levim laktom, gurnula presne krtole jednu za drugom u vreli
pepeo, pokrila ih sa jo vie pepela i prodarala vatru da je
dim ponovo oiveo a ta bi drugo i radila?
Tek to su se babine suknje smirile, tek to se gusti dim
vatre od krompirove lesine, koji je zbog estokog lupanja o
kolena, zbog skakanja i arkanja izgubio svoj pravac, ut i
puzav ponovo okrenuo ka jugozapadu i tako se povio prema
vetru, iz jarka su ispala ona dvojica dugakih i tankih to su
bila za petama kratkome a irokome, sada pod suknjama
dredeem deliji, i pokazalo se da su zaista dugaki i tanki,
i profesionalni nosioci uniforme poljske andarmerije.
Skoro bi i proiali pokraj moje babe. Nije li jedan ve
preskoio vatru? No odjednom su se ipak dosetili da imaju
potpetice a u potpeticama svoj mozak, zakoili su, okrenuli
se, ukipili, stajali su tako uniformisani, uizmljeni u dimu
i kaljucajui izvlaili uniforme iz dima, vukui za sobom i
sam dim, kaljucali su i onda kad su oslovili babu i upitali je
da li je videla Koljaeka, a morala ga je videti, jer sedi, eto,
tu kraj jarka, a on, Koljaek, pobegao je jarkom.
Moja baba nije videla nikakvog Koljaeka, jer nikakvog
Koljaeka nije ni poznavala. Je li sa ciglane, raspitivala se, jer
ona poznaje samo one sa ciglane. Ali uniforme su joj opisale
Koljaeka kao oveka koji nema nikakve veze sa ciglama, koji
je, tavie, kratak pa irok. Moja baba se odjednom setila da
je videla jednog takvog gde juri, pokazala vrelim krompirom
na iljatom prutu u pravcu Bisaua, koji bi, prema krompiru,
trebalo da lei negde izmeu estog i sedmog telegrafskog
direka brojei od ciglanskog dimnjaka nadesno. No da li

Limeni dobo

23

je taj trka bio ba Koljaek, to moja baba nije znala; svoje

neznanje pravdala je vatrom pred izmenim onovima, a
ova joj zadaje sasvim dovoljno posla, jer slabo gori, pa zato
i ne moe da vodi brigu o ljudima koji protravaju ovuda ili
stoje u dimu, i, uopte, ona nikad ne vodi brigu o ljudima
koje ne poznaje, a poznaje samo one iz Bisaua, Ramkaua,
Fireka i sa ciglane a to joj je sasvim dosta.
Kad je moja baba to rekla, uzdahnula je tiho, no ipak
dovoljno glasno da su je uniforme radoznalo upitale ta tu
ima da se uzdie. Klimnula je glavom prema vatri, to je
trebalo da znai da je uzdahnula neto zbog nikakve vatrice,
a neto i zbog mnogih ljudi u dimu; potom je iroko rasta
vljenim sekutiima odgrizla pola krompira, sasvim se preda
la vakanju i zakovrnula onim jabuicama nagore, pa ulevo.
Oni u uniformi poljske andarmerije u odsutnom pogle
du moje babe nisu mogli nazreti nikakvo ohrabrenje, nisu
znali da li da iza telegrafskih bandera potrae Bisau i zato
su u prvi mah zaboli bajonete u susedne, jo nezapaljene
gomile draa. Potom su, predavi se iznenadnom nadahnu
u, prevrnuli istovremeno obe skoro pune korpe krompira
pod babinim laktovima i dugo nisu mogli shvatiti, zato su
se iz pletera pred babine izme otkotrljali samo krompiri
a ne i Koljaek. Sumnjiavo su obilazili oko hrpe kao da je
Koljaek u tom kratkom vremenu mogao da se pretvori u
krompir, pa su ga i boli, dobro ciljajui, no nisu uli nikakve
jauke bodenoga. Njihova podozrivost pogaala je svaki i
najkrljaviji grm, svaku miju rupu, svaki krtinjak i uvek
iznova moju babu koja je sedela tu kao prirasla, uzdisala,
uvlaila zenice pod kapke, otkrivala beonjae i prizivala sve
kaubijske svece poimence to je zbog slabe vatre i dve
prevrnute kotarice zvualo jo upeatljivije i bolnije.

24

Ginter Gras

Uniformci su ostali dobrih pola sata. Nekad su stajali dalje

od vatre nekad opet blie, premeravali ciglanski dimnjak,
hteli da zauzmu Bisau, odgodili napad i drali pomodrele
ruke nad vatrom dok nisu od babe, koja nije prekidala da
uzdie, dobili svaki po jedan raspuknuti krompir na tapiu.
No usred vakanja prisetili su se uniformci svojih uniformi,
otrali na kamenomet u polje, pa du utilovki u jarku i iste
rali jednog zeca koji se, meutim, nije zvao Koljaek. Kod
vatre su ih opet ekali branjavi, mirisavi i vreli krompiri,
pa su se odluili, sad ve miroljubivi, a donekle i premoreni,
da ponovo pokupe presne krtole u one iste korpe iz kojih
su ih pre toga istresli, smatrajui to za svoju svetu dunost.
Tek kad je vee iz oktobarskog neba poelo cediti sitnu,
kosu kiicu i mastiljavi sumrak, latili su se jo na brzinu i bez
volje dalekog, crnog kamena meaa i kad su ga sruili, digli
su ruke od dalje potere. Jo malo cupkanja i dranja ruku,
kao da blagosiljaju, nad pokislom, dimljivom vatricom, jo
jedno kaljanje u zelenom dimu, jedno suzljivo oko u utom
dimu, onda kaljucajui, suzljivi odlazak u izmama u prav
cu Bisaua. Ako Koljaek nije ovde, mora Koljaek da je u
Bisauu. andari znaju uvek samo za dve mogunosti.
Dim polako zamirue vatre zavio je babu u petu i tako
iroku suknju da se u svoje etiri suknje, sa uzdasima i ime
nima svetaca, nala slino Koljaeku i sama pod suknjom.
Tek kad su uniforme bile jo samo klackave take koje su
polako tonule u sutonu izmeu telegrafskih stubova, digla
se baba tako teko kao da je pustila korenje pa sada, upajui
ilice i zemlju, prekida upravo zapoeto rastenje.
Koljaek se stresao od hladnoe kad se kratak i irok
iznenada naao bez kape na kii. urno je stao zakopavati
pantalone koje je bio otkopao pod suknjama od samog
straha i bezgranine potrebe za sklonitem. ustro je baratao

Limeni dobo

25

prstima bojei se da mu se kita suvie brzo ne ohladi, jer je

vreme bilo puno jesenjih opasnosti od prehlade.
I tada je moja baba nala pod pepelom jo etiri vrua
krompira. Tri je dala Koljaeku a jedan sebi i pre nego to
je zagrizla, upitala ga je da li je sa ciglane, premda je znala
da je Koljaek doao odnekud drugde a ne od cigala, no
bilo joj je sasvim svejedno ta joj je odgovorio, uglavnom,
utrapila mu je laku korpu, sama se nakrivila pod teom, u
slobodnu ruku uzela motiku i grabulje i odvejala s korpom,
krompirom, motikom i grabuljama sa svoje etiri suknje u
pravcu Bisau-Abaua.
Nije to bio ba tano Bisau. To je lealo vie u pravcu
Ramkaua. Ostavili su ciglanu s leve strane, uputili se prema
crnoj umi u kojoj se nalazio Goldkrug a iza njega Brentau.
A ispred ume, u udolini, leao je Bisau-Abau. Onamo je
dopratio moju babu kratki i iroki Josip Koljaek, koji se
nije vie mogao odlepiti od sukanja.