Vidosav Stevanovi

REFUZ MRTVAK

Vidosav Stevanovi

V
REFUZ MRTVAK

Kragujevac, 2008.

PLOD REVA TVOJEGO

utevi behu postali neprohodni. Ve nedeljama

kia je u neprovidnim vodenim zavesama visila
izmeu niskog neba i razmekale zemlje. Uz huku,
tresak i lomljavu nabujale vode behu odnele brvna
na potocima i klimavu drvenu upriju na Lepenici.
Kroz poplavljene vrbake i topoljake promicale su
naduvene leine pasa, pernate ivine i krupnije stoke. Krovovi na udericama ispod crkve proputali
su vodu kao reeta, a tale pletare polako su utanjale u pihtijasto tle. I svuda po selu plinuli su duboki
glib i itko blato.
Bio je pozni novembar 1945. Oko podneva povremeno su se videli obrisi mokrih i zgurenih brda
iznad druma i eleznike pruge, i moglo se uti zagueno brektanje voza koji je puzao poljem. Nekoliko puta dnevno prugom su kloparali pretovareni
teretnjaci sa iskrpljenim i zaralim lokomotivama,
koje su crn i gust dim od loeg uglja duvale pravo
u potamnelo nebo, u zbijene mase oblaka. Oko pola est ujutro kroz mrkli mrak protandrkao bi lokal
sa radnicima iz fabrika u Kragujevcu, a oko dva posle podne aavi putniki voz usplahireno bi pitao

Vidosav Stevanovi

pred signalima i estim stanicama. U selu se vreme

raunalo prema vozovima.
Jo zarana, oko pet sati posle podne, praen ratrkanim mukanjem goveda, mrak bi se prevalio
preko kua na dva naspramna breuljka i zgomilao
se u tesnoj dolini podno crkve i optine. Neto kasnije, ganjana promuklim pseim laveom, utrnula
bi ukasta svetla u svim prozorima kao da se zatvaraju mnogobrojne mrenaste oi. U selu bee nestaica soli, eera, zejtina, cica i petroleja naroito petroleja.
Bila je no u poznom novembru 1945.
Oni koji su leali budni, starci i bolesnici i porodilje, uli su samo sanjivo disanje ukuana, romoravo i neumorno pljutanje kie po krovu, buni klokot vode u tesnim jarugama povie sela, fijuk vetra
u kronjama drvea i u odaku, noni razgovor nebesa i zemlje. A moda su izotrenim sluhom hvatali, u stvari vie nasluivali, jedva ujno pribliavanje ponoi, laki nestvarni korak boletina i smrti,
u trenutku kada se no raspoluuje, kao satruli
plod, na ono to je ve mrtvo i ono to tek umire.
Tek, verovatno je bilo i budnih, dok su ostali tonuli
u blaenu nesvest kao u mlaku miriljivu vodu.
Najdublje su ipak spavali mrtvaci na groblju.
I tada je Vojina Kukuviju, starog seljaka koji je
hrkao u irokom drvenom krevetu uz kripu dasaka i, umirljivo utanje slame u slamarici, probudilo neije usplahireno dozivanje. Bila je to zagrcnuta
i nerazumljiva vika, promuklo zapomaganje, gotovo kuknjava i vriska, neto slino tualjci, iskidano

Refuz mrtvak

besnim laveom pasa ispod ambara. Napolju je

pljutala kia i oba Vojinova psa, rundave i zle uvarkue na tekim i elinim lancima, oajno su zaurlavali kroz pomrinu kao da je neki tuin ve sasvim blizu, moda na putu pred kapijom, moda
ak i u samom dvoritu. Za trenutak bi umukli kao
da hvataju dah, da odmah potom zaurlaju jo oajnije i benje, trzajui zveketavim lancima.
Pridiui se sa tvrdog uzglavlja, bunovan i oteale glave, sav onemoao i slab, Vojin je prvo pomislio da su to svakako lopovi, pljakai, vojni begunci, zlikovci i zloinitelji. Pomislio je da je nesrea,
eto, sada posle rata, preko ranjave zemlje, dola i na
njegov prag, do sada netaknut, da trai naplatu,
njegovu imovinu, njegovu glavu, da ga opljaka i
pretvori u strv koja e se raspadati kao kokoiji
drob na bunjitu. Pomislio je da je, najzad, dolo
vreme plaanja i podmirivanja ljudskih dugova u
krvi i mesu, koje sleduje svakom ivom nesreniku
kad-tad, ranije ili kasnije, lake ili bolnije, i zaudio
se uzgred to ni najmanje nije uplaen. I ve se maio puke pored kreveta, karabinke donete iz prvog
rata i uvek podmazane i pune, otkoio je i ubacio
metak u cev, maltene radosno oslukujui kljocanje zatvaraa, steui glatko drvo kundaka, kada
mu je namah sinulo neko iznenadno unutranje
prosvetljenje, neko svetlo i sigurno znanje: nikoji
zlikovci ne viu niti uzbunjuju ljude ako neko zlo
spremaju, a uvek spremaju, ve se privlae u muku
i grobnoj tiini, puze na trbuhu kao zmije, vrebaju
kao izgladneli kurjaci, napadaju utke i podmuklo.

Vidosav Stevanovi

Najednom je bio uveren u to kao u ovekovu zlobu

i naopaku e za krvlju drugoga oveka. Znao je da
nikakva opasnost ne preti njemu, bezbednom u zakljuanoj kui, nego onome koji je malopre zapomagao kroz kiu i pomrinu, tom beskuniku koji je
nasumce dozivao pomo sa gole vetrometine.
Dvoumio se stoga, zbacujui sa sebe teke gubere, sedajui na ivicu kreveta, diui hripavo i smireno psujui sebi u bradu, da li da otvori vrata? da li
da izie? da li da izvidi ko je i ta je? da li da svoje
kostobolno telo izlae hladnoi i vlazi? I taman se
odluivao da to nikako ne ini, jer mu se moda priinilo, prisnilo, jer je moda sada zbacio moru sa
grudi, oterao prikaze, jer je pametno biti sebian i
ravnoduan prema tuim patnjama, kada je ponovo uo isto ono dozivanje, kukanje, ta li, ovoga puta blie, otrije i jae, odreenije i neopozivije. Jasno
se u tom zagrcnutom vikanju bez celih rei, izmeu
nerazumljivih povika, mogla razabrati molba i oajanje i nekakva dirljiva nemo, detinja nejakost i naputenost. Bilo je to potpuno beznae, gorko i trpko kao otrov koji klizi niz grkljan, i Vojin Kukuvija,
stari samoivi seljak bez poroda, oseti u sebi snaan
poriv, mutan ali vrst, veliki koliko njegovo telo od
tabana do kose, bolan kao rana po celoj povrini koe: da izie, izloi se bilo emu, uzme u zatitu toga u kii zalutalog nesrenika koji je dotumarao do
njegovih vrata, moda bolestan, moda ranjen, moda gonjen nekom drugom i mnogo stranijom nevoljom, moda izdiui u bolu i muci. Bio se odluio, bez razmiljanja i strepnje. Sada je ostalo samo

Refuz mrtvak

da izie i uini ono na to ga je nagonilo neko tugaljivo i boleivo drhtanje iznutra, neki treptaj samilosti i tuge koji mu je uznemirio grlo, uzburkao prsa,
bolom prostrelio trbuh.
Meutim, dok je pravio ona etiri koraka od
kreveta do vrata, onako bos, u konopljanim gaama
i koulji, drei puku kao nezgodnu cepanicu, rasejano mrmljajui Oena, osetio je da se u njemu
pojavilo neto novo, neko mrsko i straljivo prezanje pred svim to mora da se desi, to posle nee
moi da popravi, neka sumnja u opravdanost dobra i sauea, neko poniavajue uverenje da je sve
uzaludno, blesavo, nepotrebno jer je kraj svima isti,
jer sve umire, jer se nita ne pamti i ne nagrauje
to je sve rovalo u njemu kao grupa slepih krtica i
postajalo sve blie, sve zapovednije, sve nesnosnije.
Sada se ve otvoreno plaio za sebe i oseao kao da
mu je svaki deo tela go, izloen bolu, ranjiv kao oko
van duplje, kao prosuti drob, a istovremeno se muklo plaio za onog drugog, nejakog, za njegovu golotinju i ranjivost, za njegovo uznemireno srce i uzdrhtala plua. Bilo je to neto udno, bolno i slatko.
I dok je skidao ip i okretao klju u bravi, proaputao je za sebe: Zar bilo ta smrtno sme da misli na ita
drugo sem na svoju smrtnost? Boe, daj da sve na dobro
izie. Daj da ne bude nikakve tete i otimaine. Da ne bude jo umiranja i gadosti. Da ivi i zdravi osvanemo. I
tako je zastao pred jo zatvorenim vratima i ponovo oslukivao. Dozivanje je opet bilo zamrlo i samo
su psi zaurlavali kroz neprekidno pljutanje kie
kao da se tamo napolju meaju istrajnost i bes, neu-

10

Vidosav Stevanovi

moljivost i zloba, venost i pomama. I zamalo ga je

pokolebala dosadna jednolikost svega to je bilo i
to e biti pod nebom, kie i lavea, zloina i mrnje, nemoi i straha, starosti i samoe, smrti i raanja, nadasve raanja, izlinog i oajnikog raanja
za grozote, rugobe, pad i trule.
Ali nije ga samo ravnodunost pokolebala.
ta radi, ovee, pobogu? seknu ga s lea
sipljiv enski glas kao pitanje iz provaljenog meha.
To je, valjda i ona istom vikom probuena, sa
svoga kreveta u drugom kraju sobe uplaeno prohripala Vojinova ena Jaglika. S rukom na kvaki,
oslonjen na puku kao na tap, teke glave i oputenih ramena, najednom umoran do sri u kostima,
uzrujan kao uhvaeni u prestupu, prepadnut, okrivljen, Vojin je mogao da zamisli, gotovo da je vidi
kroz mrak gust kao blato: prljavu, sitnu, ostarelu,
zgrenu pod nekolikim guberima, zimogriljivu,
masne i raskutrane kose pod crnom povezaom
stegnutom oko glave, izraenih i sparuenih ruku
koje tumaruju po vazduhu kao paukovi. Bila je tu i
bila je njegova ena etrdesetak dugih i praznih godina, sauesnica u mrtvom ivotu oveka bez poroda, nerotkinja, jalovica kao ovca odreena za klanje, pakosna i mualjiva rugoba koja je rintala u polju i u kui, sebina bogomoljka koja je bolovala od
svih enskih bolesti, ilava samrtnica koja se ludaki bojala smrti to joj se ve uvukla u telo kao crv u
plod. On je bio ovek, ona je bila ena, i zato su se
mrzeli. I zato to su se mrzeli proveli su ceo ivot
zajedno, u istoj kui, u istoj sobi, esto u istom kre-

Refuz mrtvak

11

vetu mu i ena u istoj pomamnoj stravi od samoe i sauea, od pratanja i nenosti.

Ne otvaraj, pobogu! Napae te zlikovci. Zaklae te. Zaklae me. Jesi li se zdrnuo pod starost,
pobogu i zaboga? zabrzala je, guei se sipnjom
koja je jo u poetku rata oborila i privezala za krevet nejaka i otporna usamljenica koju su muile
bolesti, poude, strahovi, jalovost, ohlaeni ugarak
koji lei u pepelu studi, kost kosti.
Bila je jo iva i branila se.
ut, babetino! odreza joj Vojin, grubo kao
to se obrecivao na bandoglavu stoku, i oseti se odmorniji, jai, istiji gotovo mladi koji e sad na
uiniti podvig, dobro delo, maltene spasitelj koji e
rtvom iskupiti svoju i tuu nemo.
I naglo, u inat njoj i sebi, otvori vrata.
Spolja ga zapljusnue vlana pomrina i vlana
hladnoa, koje se smesta ulie u onu iz sobe, vlano
umorenje kie, koje se izjednai s Jaglikinim hripanjem. Svuda bee no, u njemu i van njega, nevidelica opasna i blagotvorna kao ludilo, i on umalo da
bee zaboravio ta ga je to diglo iz sna bez snova i
zavitlalo u javu bez oblika, ta ga je to iailo iz
zgloba obinih postupaka i skrilo kao suv brestov
prut. I tako je stajao na vratima, izloen hladnom jesenjem vetru i kosim kapima kie koju je nebo neumorno izlivalo na zgrenu zemlju kao u danima i
noima potopa, i oslukivao prema putu kao to je
doskora oslukivao svaije vojske koje su prolazile
selom izgladnele i dronjave, osione i krvolone
vojske sa svakojakim znakovima na kapama, ljudi

12

Vidosav Stevanovi

koji su napustili zemlju i rad i grbasanje nad letinom i prigrlili puke i svako zlo, svaku nesreu,
svaku pokoru. Ali dok su psi ispod ambara pomamno zavijali, trzajui i zvekeui lancima, ostrvljeno zaurlavali kao da njue smrad zveri koja se
unja i privlai, Vojinu bi jasno da je neki tuin u
dvoritu, tu negde, blizu, moda kod kapije, moda
ispod samog praga, moda na dohvatu ruke nepoznat ovek u ijem se prisustvu ipak nije oseala
nikakva pretnja, nikakva bliska opasnost. Isprekidana psea jarost, pridavljena lancima, jasno je kazivala da je neko tu.
Ko je tamo? viknu Vojin grubo i osorno, nasumce kao da naslepake gaa kamenom, s uenjem oslukujui svoj promukao glas kao da se odbio od brda i vratio potpuno izmenjen i unakaen
gotovo jecav glas oveka koji cepti od straha i s mukom protiskuje rei kroz grlo.
elja da pomogne onom koji je dozivao, onom
koji se njemu predavao na milost i nemilost, malopre tako jaka i zapovednika, tako zarazna i neopoziva, bee ga sasvim prola, iilela kao bol u pokvarenom zubu, utopila se u vlazi i hladnoi kao
kokoka u bari. Bio se potpuno razbudio, rasanio,
osvestio, i sada je znao da je iza njega soba i Jaglika u krevetu, gore njegov krov i nisko nebo, pod
stopalima hladni kamen njegovog praga, pred
njim neprijateljski mrak i nona neizvesnost. I tako je jo stajao na vratima, jo s pukom u ruci, neodluan, spreman da svakog trenutka korakne nazad i okrene klju u bravi, oekivao odziv i odgo-

Refuz mrtvak

13

vor, i uzgred besneo na Jagliku, koja ga izaziva svojim bljutavim strahom, brigom i nemoi, na sebe samoga to se budalasto izloio tuem nou, metku,
batini, ko zna emu sve ne, pa ak i na molitvu koja ga niim nije zatitila, sem praznom verom da
mu se nita ravo ne moe dogoditi jer sve ini za
drugoga, sabrata hrianina. Zato drugima treba initi pre nego sebi, kad svako ima samo to malo ivota, tu
mrvicu zadovoljstva i bola? Zato pomagati one od kojih
je i sam Bog okrenuo glavu i na njih nahukao patnje kao
opor besnih pasa? Zato jedan bednik kao to je on treba da srlja u opasnost i pogubu da bi spasavao nekog
drugog bednika iz nesree u koju se ovaj sam uvalio?
Zato oekivati nagradu, novac, potovanje sveta, mirnu
savest, kad svakom sigurno sleduje kazna starost i
umiranje u sramu i oajanju? Zato ljubiti blinje kad su
gadni, smrdljivi, pokvareni, gnojavi od greha, ubazdeli
od poroka, zlikovci, lopue, prodane due, kasapi? Ponovo je bio Vojin Kukuvija, stari samoivi seljak bez
poroda, krtica koja se krije u jazbini, pu-gola koji
strepi od tueg dodira kao od gube, i hteo je da se
vrati svom krevetu, miru i toploti, snu bez snova
koji e potrajati sve dok se beumno i bezbolno ne
ulije u nita, ali nije eleo da Jaglika pomisli kako je
popustio, urazumio se, pristao na njene rei, poklekao pred enskom kuknjavom kao muka strina.
Ipak, bio je mukarac, smeten i zamren i podao i
surov kao i svi drugi, i gotovo da je vie voleo nesreu nego sreu, vie uas nego lepotu, vie poraz
nego pobedu.
I zato je jo jae viknuo u vlanu pomrinu:

14

Vidosav Stevanovi

Ko je tamo? Ima li nekoga?

Doista, neko je bio tamo ispod praga. Najzad se
oglasio ljudskim glasom i razumljivim reima, i time potvrdio da sve dosad, vika i Jaglikin cvile i
umorenje kie, nije bilo samo teka nona mora koja se kao mlinski kamen navalila na grudi zaspaloga. Poto Vojin, otkako je priao vratima, za tih nekoliko punih i grozniavih trenutaka koji su izgledali dugi-predugi kao bolesniki asovi, nije vie
uo dozivanje, nita sem kie i pasa, gotovo da se
iznenadio, trgao, pomalo i uplaio i obradovao kada je prozebao i kretav glas mukarca doleteo ispod praga, nimalo sainjen od tame i nesna ve jasan i odreen, vrst kao puana cev u ruci prisna
i bratska javka iz tamnog vilajeta blatnjave vodurine i propitalog gliba. Gotovo da se zaudio i uznemirio to je tako blizu, bezmalo pod rukom, i namah se smirio, opustio, oraspoloio, jer je po neem
jadnom i sirotanskom to je zvualo i damaralo u
tom glasu bio siguran, vie nego siguran, da taj nepoznati, lutalica, namernik, ta li, nikakvo zlo ne
smilja niti ini, i da mu, samotnom i naputenom,
pomo stvarno treba. I tada se ljuto zastideo svojih
gadnih sumnji da je sve prevara, podilaenje, mamljenje, izdajstvo.
Ima! ulo se ispod praga ono prozeblo i kretavo. Namernici smo. Sklonili smo se od kie.
Ali, pre no to je namernik dorekao, iza Vojinovih lea Jaglika zacvile kao prignjavljeno tene i zagrcnu se suvim plaem. Leala je tamo u neprovetrenom i nepretresenom krevetu, koji je sam Vojin

Refuz mrtvak

15

sklepao pre mnogo godina dok su se jo nadali prinovama i kui punoj dejeg plaa, i plakala runo
kao prosjakinja na groblju, naviklo kao narikaa,
tek reda radi, tek da ni ona, onemoala bolesnica,
ne lei besposlena dok se okolo smuca neto nepoznato, udno i naopako, uverena istovremeno da
Vojin nimalo nee hajati za njene suze i da e ga ona
urazumiti i nagnati da se vrati u sigurnost, i namah
neuverena i u jedno i u drugo, jer, doista, ko zna ta
e sve dunuti u ludu muku glavu i kakva e se
strahota sruiti na nju, koja ne moe ni da se mie a
kamoli da se brani. Bila je stara i polumrtva ena,
nije verovala nikom i nita, ni pobonom ni dobrodunom, ni rodu ni tuinu nikakvog dobra i radosti nema na svetu ni na nebu. Ali, jo je bila iva,
jela je, krkljala i vrila nudu, bojala se samoe, buljila u ravnomerno smenjivanje svetlosti i tame jutrom i veerom, oseala toplotu vatre sa ognjita i
hladnou promaje od otvorenih vrata, sluala mukanje goveda i urlikanje pasa, i zato je bila reena
da se brani od napasti, makar noktima, makar zubima, makar kletvama, samo da se brani, otima, bori
za jo jedan dah i pogled, za jo jedan bol i strah
sve ostalo jeste tue, strano i nevano.
Ipak prognjavi kroz stegnuto grlo:
Zatvori vrata, Vojine! Zaringlaj vrata, Vojine!
I nimalo je ne zaudi njegov osoran odgovor:
Zavei, babetino! obrecnu se Vojin preko ramena, jednim uvom lovei Jaglikino stenjanje a
drugim ono to se napolju zbiva star i skren ovek koji eka tuu odluku, milost, spas.

16

Vidosav Stevanovi

Gadilo mu se sada, zbunjenom i rastrojenom,

na tu kukavnu gomilicu mlohavog i ueglog enskog mesa, sipnje, kukumavenja, mrktanja i prenemaganja, koja od poetka rata, a moda jo od
svadbe i prve zajednike noi, trune i raspada se
pored njega, u mrtvakom sanduku velike sobe,
davei ga smradom bezimenog uasa, pritiskujui
sauesnitvom u neem prljavom i gnusnom, opominjui ga da e jednog dana, uskoro, moda ovog
asa, nahrupiti potpuna nemo, slabost tela i lagano umiranje kao u beslovesne ivine, podsmeljivo
mu obznanjujui da ga nee spasti ni dobra dela ni
pobonost, ni nadanje u pravednu nagradu na
onom lepem svetu ni bezbrojni Oenai mrmljani
od jutra do veeri. Bio je sam i zgaen nad svim to
se desilo i to e se desiti, i tada mu sevnu kroz glavu kako bi velika, okrepljujua, melemna, isceliteljska naslada bila uzeti sekiru iz budaka iza vrata,
tu uvek dobro naotrenu sekiru koja s lakoom see drva, i mureki mlatiti, mlatiti, mlatiti po hrpi
smrada i dronjaka u drugom krevetu, dugo, onesveslo, oslobodilaki, sve dok se otud ne bude vie
ulo zagueno disanje i pod iskomadanim guberima ne bude leala okrvavljena leina koja se hladi
i koi kao odrana mrcina obangavele bezube kobile. I tako je, zgaen na takvu pomisao kukavice i
podlaca, udario pesnicom o dovratak, golom pesnicom o tvrdo drvo, i dok ga je potmuli bol u njoj
smirivao, dovodio svesti, urazumljivao, obratio se,
ve gotovo prijateljski, glasu ispod praga, koji je i
dalje neto brzo govorio, urio se, brzao, saplitao,

Refuz mrtvak

17

kao da e urbom istisnuti svu muku iz sebe i namah se osloboditi straha i nedoumice. Bio mu je
bliskiji taj glas iz pomrine nego ljigavo i straljivo
mrcanje u dnu sobe kudikamo prisniji, svetliji,
istiji, neviniji.
ta ree? Neto si rekao? upita Vojin gotovo
ljubazno, ponovo s uenjem oslukujui svoj novi
glas, pun dobrostivog sauea, samilosti i predusretljivosti glas mek kao kudravo runo jaganjaca,
sladak kao eer i med, bistar kao molitva.
A drugi glas produi, smirenije i sigurnije:
Reko da nas primi u kuu! ree namernik
isto onako prozeblo i kretavo ali jasno. Primi nas
u kuu, na konak. Prokisli smo do gole koe, skoanjili se. Molimo te, gazda.
Molimo te!? tre se Vojin i privue puku uz
koleno i butinu. Molimo te? Kako to ovee?
Bio je iznenaen i preseen, uhvaen u neopreznosti, i inilo mu se da mu negde pod grudima tumara neka tvrda grudva gaenja i tanka otrica
strepnje ludo poverljiv i malouman starac koji se
zapleo u mreu lopovskih pretvaranja i lai, raspameena slabotinja koja se batrga u ivom blatu neizvesnosti. I dok je oko sebe prikupljao gunj, koji je
onako u mraku skinuo sa klina iza vrata i prebacio
preko uzdrhtalih ramena, premetajui se s noge na
nogu kao da e ga kretanje izbaviti iz zabune, golim
tabanima oseajui hladnou neravnog zemljanog
poda kao neto domae i ohrabrujue, ve itav korak u sobi, s rukom na ivici vrata i polupodignutom
pukom, spreman da se svakog trenutka brani ili

18

Vidosav Stevanovi

da napada, usplahireno je razmiljao da cela stvar

vie nije bezazlena, nego pre uznemirujua, ak zastraujua, i da ne treba nita odluivati napreac,
pre no to sve pokae svoje pravo nono lice moda aramije koji lunjaju i pljakaju kao kurjaci, moda nonike koji hitaju za svojim skrivenim i neasnim poslovima kao kunica za balavom kujom,
moda ak izbeglice koje se vraaju svojim kuama
kao stoka u talu, ko zna koga i ta iz prepune vree nesrea koja se poderala i prosula nad blatnjavom zemljom kao krupan grad na ozelenelo ito.
Jer, kasnije nee biti povratka ni prilike da se opozovu rei, opasne i zavodljive rei koje vuku niz strminu kao pobesneli konji. Moda e sve biti zauvek
nepopravljivo kao smrt. Zar opreznost kod samotnog
oveka ne treba da ide ispred njegove samilosti, znanje ispred vere? Zar strah nije moniji od saaljenja, udobnost
monija od ovenosti? Zar mrtvac moe da se kaje to je
poverovao ubicama? Zar pravda nije slabija od sluaja i
sudbine? Bio je pun sumnji, neverice, seljakog nepoverenja u svet i njegove zamke, i sebinost se ponovo gnezdila u njemu kao vrana u malopre rasturenom gnezdu.
Zato muklo produi prema onom ispod praga:
Nisi sam, znai! Kolko vas ima tamo?
I pomrina istisnu iz sebe uurban odgovor:
Dvoje nas je, gazda. ena i ja. Samo nas dvoje. Al moe nas uskoro biti troje. ena samo to mi
se nije porodila. Samo to nije, gazda.
Najednom gotovo da nije vie bilo nikakvih
sumnji sve je to samo tu jad, tua beda, tua iz-

Refuz mrtvak

19

gubljenost, nita gore, nita vee. Gore je provaljeno nebo, dole kaljava i klizava zemlja, izmeu njih
slabost i glupost oveija koje se vazda batrgaju
kao slepci na poledici, i nesrea kao pakosni slepovoa koji se ponekad ceri sebi u bradu i zavodi na
stranputice. Bilo je to ve gotovo sasvim umirujue,
uteno bar, za nepoverljivog starog seljaka Vojina
Kukuviju, s nadimkom po oravoj ptici zloslutnici
koji je itav svoj ivot tri krvava rata, nekoliko tekih bolesti, jedna ena nerotkinja, neprekidno eprkanje po zemlji, samoa i beznae, punjenje i pranjenje creva, mnoga oajnika pijanstva proveo u
utanju i oprezu, kao i preci mu pre njega, kao to
su mogli i potomci posle njega, i sada se muio da
u gustom mraku pronae put koji e ga odvesti u
dobrotu, a da pri tom ouva svoju bezbednost i bezbednost svoje imovine, i mrtvo ponavljanje svojih
dana, i svoj staraki mir u puevskoj kuici navike.
I zaglunom eketanju i kretanju te iznenadne muke pridruio se sada narasli Jaglikin cvile, sve glasniji, sve zaptiveniji, i psei lave koji je lagano jenjavao kao da tone u vodu, ve samo reanje i povremeno kevtanje. Pokoleban, zbunjen, rastresen,
ponovo za jedan korak blii kii, oslonjen na puku
kao hromac na taku, Vojin je sluao Jaglikine i namernikove rei kako se koprcaju i glavinjaju iznutra i spolja, uurbane kao klokotanje vode u olucima, i inilo mu se da ga one povijaju napred-nazad,
napred-nazad, kao da stoji izmeu dva vetra koji
naizmenino duvaju, jedan u prsa i trbuh, drugi u
plea i slabine, ledeni.

20

Vidosav Stevanovi

Teraj ume s vrata, Vojine! guio se Jaglikin

glas u dnu sobe. Ne daj da ti se kojeija kopilad po
kui raa. im po ovakvom pasjaluku klipu, dobro ne rade i ne misle. Teraj nesreu s vrata, Vojine.
Goni kurvinsku kopilad, ovee. Pljuni na kurvinsku kopilad.
Ali, i glas namernikov zagrcavao se u pomrini,
isto tako ustraen, iskidan gotovo pronaenom i
snova izgubljenom nadom.
Molimo te! uo se usplahiren, gotovo jecav,
ispod praga kao iz plitkog bunara. eni je teko.
Bolovi su je svitili. Promrzli smo. Putem se dalje ne
moe. Molimo te ka Boga Svevinjega. Ne daj da
nam dete skapa od ladnoe. Budi ovek.
Stenjen izmeu dva grcaja, onog runog iz sobe i onog oajnog iz dvorita, istovremeno Boja i
Neboja, Pravdan i Krivdan, Vojin Kukuvija je razmiljao sporo, muno i teko, pipavo kao da odvaja
plevu od slame i urodicu od ita, kolebljiv kao da
lui la od istine ovek u tamnom vilajetu koji e
se kajati bilo da ponese kamenje bilo da ga ostavi,
oparani putnik na raskru koji e izgubiti duu ili
glavu. I da bi sebi nekako pomogao, zamislio je venu dvojicu, Boga i avola, Milosrdnog i Surovog,
kako mu stoje s jedne i s druge strane kao dva zavaena savetodavca, obojica sigurni u sebe i svoju
istinu, obojica sa primamljivim predlozima, obojica
zavodljivi i bliski, i sebe neodlunog, koji se poimenice obraa as jednom as drugom, kao magarca
izmeu dva plasta sena koji e najzad skapati od
gladi, nedoumice i enje. Bio je starac i nita mu se

Refuz mrtvak

21

nije inilo vredno napora, ni dobrota ni svirepost,

ni sauee ni mrnja, jer mu je mraz strujao ilama
islabela i studena krv koja neumitno otie kao vino iz provaljenog bureta.
Jer Jaglika u svojoj tuposti unekoliko ima pravo,
iako je glupa i matora, bolesna i sebina ensketina,
iako je gomilica mesa i pudre, ueglih konopljanih
koulja i vunenih gubera, iako je njegovo prokletstvo i kamen o njegovom oguljenom vratu, iako nije nita drugo do zla i jalova kokoka koja blesavo
kokodae pred smrdljivim privlaenjem tvora. Jer,
ko zna ko su ti, nesrenici ili unesreitelji, jadnici ili
ojaditelji, koji se po ovakvim potopljenim noima,
po ovakvom nadolom blatu, pod ovim provaljenim nebom, meu ovako svirepim ljudima vlae i
smucaju kroz no i vetar, kroz tmuu i svakakvu
strahotu. Jer, malo li je beskunika i ubica, palikua
i lopua, napasnika i krvnika, onih koji su dobili rat
i onih koji su ga izgubili, ostrvljenih pobedom i
ostrvljenih porazom, krvopija koji po umama i brdima kriju svoje zloine i bezbonika koji po selima
i gradovima prodaju svoje bogohulstvo, poganih i
opoganjenih, razvratnih i razvraenih koji se preganjaju i gloe kao leinari nad skapalom stokom. Jer,
hoe li iko kome svraka starosti i ludosti nije mozak
popila poverovati da je svaki ovek ono za ta se
predstavlja i to sam tvrdi da jeste svojim prezrenim ljudskim jezikom, i da Zlo, ogromno kao svet i
neiskorenljivo kao gamad, nee pronai hiljade tajnih vetina da se prerui, nabeli i narumeni kao iskecana zbabana drolja koja odlazi u manastir, hilja-

22

Vidosav Stevanovi

de lepih rei da prikrije i skrije svoju rugobu, bezbroj skrivenih i zakuastih puteva da dopre do svoga cilja: unitenja pobonog oveka, i njegove znojem i uljevima plaene teevine, i njegove bedne i
kolebljive due.
I tako je Vojin Kukuvija stajao na vratima i zurio
u kiu i pomrinu. Bio je bez poroda, utonuo u prljavtinu i mrtvilo, i zato je siktao i prosipao jed i
u, svetei se svetu i sebi, uivajui u bolu i nedoumici, kao da eprka po zagnojenim ranama. A onda
je zamislio sebe kako veito stoji izmeu one dvojice
iskuitelja, gluv i blaen, pljujui na njihovo blebetanje, eretski im putajui vetrove pod radoznale noseve, drei ipak u depu, i kako nikada, ni ove noi ni sutra, sve dok mu bubnja isto srce u grudima i
umi ista krv u uima, sve dok mrda prstima i treska
mekani ud kad se pomokri, nee morati da se odlui na iju e stranu, gore ili dole, carstvu nebeskome
ili carstvu zemaljskome, nego e tako, neopredeljen i
ukoen kao kamen, potonuti u prazninu u kojoj nema dvoumice i zavrzlama smirena eret budala koja se onereuje na celi ubazdeli svet i zatim gnjije u
smradu svoga gada. I zamalo je hteo da se nasmeje
Jagliki i namerniku, da se isceri tim jadnicima, tim
upljoglavcima koji se nakaradno koprcaju u svojoj
sitnoj patnji kao potrovani pacovi u miolovci, ne
znajui nita, ne videi nita, ne slutei veliku tamu
u koju srlja sve ivo pod nebom ljudi i stoka, drvee i brda, maine i groblja, kamenje i ivotinje, strvine i novoroenad, i voda, nadasve voda koja nadire odasvud, kao u danima potopa.

Refuz mrtvak

23

Ali tada namernikov glas nadjaa sve ostale.

Ne boj se, gazda! namah se die iz pomrine, nekako iljast, igliast, dirljiv. Ne boj se pohare ni napada ni kakvog zla. Nismo zli ljudi. Namernici smo u nevolji, ljudi ko i ti. enu su mi trudovi
spopali. Sa mnom ini ta oe, ali njoj pomagaj,
ako za Boga zna. Pomagaj, ovee!
I tako je Vojin Kukuvija stajao na vratima, zurio
u kiu i pomrinu, i slutio da e se sad, ovog trenutka, neto dogoditi mora se dogoditi, jer se u svakom ivotu bar neto dogaa, bilo ta runo ili lepo, isto ili prljavo, bilo ta to ubija i unitava. Iza
njegovih lea Jaglika bee umukla, uutala se kao
da joj je ponestalo daha, kao da je beznadeno potonula u nemuti mrkli mrak. Namernik je takoe
utao, muao teko, bolno i beskrajno smalaksao
ovek koji se prepustio tuoj samilosti. Sve kao da
najednom bi tiina, i pljutanje kie, i proreeno
kevtanje pasa ispod ambara, i nejasni mrmor izmeu neba i zemlje, i zviduk tanke struje vazduha izmeu Vojinovih usana, i blebetanje one dvojice crvljivih iskuitelja. I tada sa puta, u stvari ispod same kapije, do Vojina dopre slabano jeanje, bolan i
pokoran jauk, neto kao pitanje prozukle svirale,
prepuno slasti, trpeljivosti, predanosti, suludog
uivanja cvile kuke koja se kuci, make koja se
maci, ovce koja se jagnji, vazda isti glas poroajnog
bola. Dok je u sebi poredio taj jauk sa drugima, svima kao od iste pree ispletenim, koje je kriom
oslukivao pod tuim prozorima, iz usta tuih ena, zakljuivao je da vie nema sumnje da se ostva-

24

Vidosav Stevanovi

ruje njegova slutnja i ono to je namernik zagrcnuto tvrdio: to jaue, cvili, piti, stenje i dahe ena koju su trudovi spopali, u ijoj je utrobi muko seme
izraslo u plod kao pile u jajetu, ije je gluvo i neznano zadovoljstvo postalo umiranje i trajanje, trenutak i venost, sada i uvek tako bi se glasao kamen
da je smrtan i kratkovek, tako bi pitali aneli kada
bi nasluivali blaenstva i svetlosti patnje, tako se
javka oivelo rebro ovekovo koje ga kanjava sinovima i kerima. I jo je zakljuio da treba pohitati, pomoi, spasavati dok ne bude kasno, dok se kob
kao jastreb ne strmoglavi na slabaku rtvu sve
ostalo je nita, gore nego nita, mora, san i tlapnja,
ludako buncanje. Kome je posle smrti potrebno saaljenje, kad ni svekoliko seanje, gomila ubreta, ne vredi
piljiva boba, kad posle svega ostaje samo trona kost da
se uludo beli pod zvezdama i mesecom? Zar nisu smeni, gadni i smeni, oni koji mrtvacu, trulom komadu mesa i ila, oblae najbolju odeu, nazuvaju najbolju obuu,
koji ga ispraaju probranim blagorodnim reima i prigodnim tunim oseanjima, njega, ravnodunika, venika, iezloga, izgubljenoga? Tada se napreac odluio,
gurnuvi laktovima onu dvojicu nasrtljivih mudrijaa u mrak iza svojih lea, u kojem mogu da se pridrue Jaglikinom utanju, ili utanju drveta i cigle i
maltera, ili da se sasvim izgube kao para iz lonaca,
kao male pakosne utvare u odaku te dve prilepive lopue koje grickaju i kraduckaju ljudski ivot
kao mievi slaninu.
Ne moete u kuu! ree Vojin Kukuvija prema onom dole, i zaudi se svom istanjenom i pisku-

Refuz mrtvak

25

tljivom glasu kao u enskastog mukarca. tala je

odma tu desno. Tamo moe. Tamo je toplo i suvo.
Boga mi. Ba toplo i suvo.
Bio je sasvim siguran u sebe, i potpuno uveren
u ovenost, ispravnost, srdanost svoje odluke,
najbolje, tavie i jedine mogune. Poslednje rei je,
meutim, dodao ne da se pravda, ne da se iskupljuje, ne da poputa, ve vie da potvrdi reeno, kao
da stavlja svoj krst na ugovor o prodaji i kupovini,
kao neku vrstu zaloge kako njih, porodilju i namernika, tamo u tali, niskoj zgradi od nepeenih cigala podignutoj odmah posle venanja sa Jaglikom i
polupraznoj otkako su mu svaije vojske oduzele
konje, eka sama toplota i suvota, koje, bio je spreman i sam u to da poveruje, ak i da se zakune na
svetoj knjizi kao prilikom svedoenja na sudu, nikako u kui ne bi mogli nai, jer u njoj diu dvoje
starih i onemoalih, dvoje bolesnih i usamljenih u
njoj odavna ak i od vatre bije hladnoa i sunce je
zaobilazi kao jamu u kojoj je zakopana crkotina. Na
kraju, zato bi se on, domain i kuanik, radian
kao rovac i balegar, pravdao pred skitnicama to
prose pomo od svakoga zaludnjaka pod nebom?
Ko u ovim naopakim i posuknulim vremenima moe da oekuje neto vie od sruene kolibe u poupanom vinogradu, plasta sena u polju, naviljka suve slame u neijoj gostoljubivoj tali, ako ve nema
krova nad glavom? Koliko je samo onih koje je rat
ostavio bez kue i kuita, bez ikakvog izgleda da
ih ponovo steknu ili povrate, i koji se smucaju po
selima i gradovima, po umama i brdima kao ukle-

26

Vidosav Stevanovi

te due grenika? I zar svako ne mora da bude ravnoduan da bi preiveo danas i doekao sutra?
Zaudo, izgledalo je da je i namernik mislio tako, ili bar gotovo tako, onako kako to moe da misli onaj koji trpi tuu samovolju, jer se ni prisenkom
protesta, ni jednim jedinim treptajem negodovanja,
ba niim nije usprotivio ravnodunome, sebinome, surovome, koji ga sa svojih vrata, iz svoje bezbednosti, alje meu stoku moda se ak i obradovao, onako kako moe da se obraduje nevoljnik to
sada bar zna na emu je i ta ga eka, poto je dugo
predugo tumarao po neizvesnosti traei sklonite, bilo kakvo skrovito i bezbedno mesto na kojem
e mu se roditi dete, cilj, muka, ponienje, spas.
Dobro! ree namernik iz pomrine. Ti si
gazda i bog. Tvoja je poslednja. Dobro, gazda.
I dodade, sasvim siguran u sebe, miran:
Ipak, uini bar neto. Upali fenjer i pokai
nam put do tamo, i sve. Tolko moe. Tolko, valjda,
moe.
Bio je dirljivo skroman, i to se nekako suvie jako i bolno, kao srdano zahvaljivanje nekog izgladnelog siromaka na grobllju, kosnu Vojina Kukuvije, ogrubelog samotnika, koji je taman oseao ivu
slast to je opet svoj, samostalan, zatien od sauea i saaljenja, to je u poloaju onoga koji daje
bez dvoumljenja i kajanja imunik koji je visoko
nad svakom bedom i jadom, uzvien, gordeljiv, zatvoren u stamenoj kamenoj kuli meu samim oblacima, sused sunca i zvezda. Ali, u sve to umeao se
nekakav neist i uznemirujui oseaj, slian jezi i

Refuz mrtvak

27

groznici pre bolesti, slian gaenju, dubok kao

strepnja od noi i nonih prikaza koje raspameuju,
da je namernik najednom onaj koji usliuje, koji pomae, a on, Vojin, samo onaj koji moli, kome pomau. Bilo je to strano i poniavajue, i on pohita da
sa sebe otrese utisak da sam neto prima, nekakvu
neodreenu milostinju koja se baca s nehajem a prima s tugom, nekakav neizreeni prezir koji se upuuje nitavnima i prljavima, nekakvu gordu i gorku
trpeljivost, koja ne zna za pratanje ni za optubu, i
da sam ponovo postane darodavac, sebian i jak,
gotovo neranjiv, boanski udaljen od svega, stran
ljudima, jer je to bio jedini nain na koji je mogao da
podnosi sebe, svoja prsa i ruke, svoju smuenu glavu, nepotrebnu puku u ruci, topli i teki gunj na
ramenima, hladnou sveta, pljutanje kie, uutalu
samrtnicu iza svojih lea, tamu okolo i tamu u sebi
dve guste i neprovidne, gnjile i neizleive sestrevetice koje se domunavaju kroz prazninu i strah
kao kroz valjive ponjave.
Mogu, mogu! hitro se sloi Vojin s tim
skromnim zahtevom, i gotovo da se uliziki i udvoriki nasmei prema onome u pomrini, i ne zaudi
se samom sebi. Jata nego mogu. Odmah u ja to.
Upaliu fenjer i pokazau. Smesta u ja to. Samo da
neto nazujem. Evo me odma.
Polako, slaui pokret na pokret, mic po mic,
da se ne bi uinilo kao da je on nekome neto duan, ili kako se lomi od revnosti da izvri nareenje, ili da se kao krivac trudi da zataka i zabauri
stvar, ili da je uzrujan i dirnut tuom nevoljom,

28

Vidosav Stevanovi

okrenuo se na petama, hladnokrvno odloio puku

iza vrata kao da je metla ili mouga i dokoraao do
stola kroz gustu pomrinu, mnogo guu od one
napolju iako su obe bile potpuno neprovidne. Zatim je, trudei se da svemu da to obiniji izgled, na
primer onaj koji ovek ima kada nou ide da straari pored krave koja se teli, naviklim i sigurnim
pokretima, pomalo budnim i pomalo mesearskim, napipao ibicu u plitkom udubljenju u zidu,
onde gde je uvek ostavljao da se nae nadohvat ruke kada ujutru pripaljuje vatru u odakliji. Drei
je neno izmeu palca i kaiprsta, ponovo je preao preko sobe, skinuo fenjer sa klina iza vrata,
oprezno ga doneo do stola i spustio na grubu orahovu dasku, sa zadovoljstvom ponavljajui u mraku te bezbroj puta obavljene radnje, kreui se u
poznatom i bezbednom svetu kao slepac po hiljadu puta preenoj stazi. Tek tada je odebljalim i pipavim prstima izvadio palidrvce iz kutije, kaiprstom odredio s koje mu je strane glavi, prislonio
ga uz uu stranu kutije i kresnuo odozdo prema
gore, a onda ga je oprezno gurnuo u zatubasti aavi trbuh fenjera, priekao dok se plamiak razgoreo na nagorelom fitilju, odvrnuo toki sa strane i sklonio palac sa poluice koja die staklo uvis.
mirkajui na utinjavu i nesigurnu svetlost koja je
treperila po prljavim i davno nekreenim zidovima, po aavoj rupi odaklije u kojoj je na crnkastom pepelu lealo nekoliko nagorelih ugaraka, po
gruboj glinenoj iniji s mlekom na kojem se uhvatila skrama kajmaka, po tronoki na kojoj je stajala

Refuz mrtvak

29

cediljka za sir, po mutnim kapima surutke koje su

neujno padale u anak na podu, po limenim tiganjima i drvenim koritima na niskoj sofri, najednom
je bio siguran da ga Jaglika gleda, jer su mu se
marci peli uz lea. I tada se, ne oseajui plamiak
sa dogorelog palidrvca izmeu palca i kaiprsta,
brzo okrenuo prema njenom krevetu u uglu, i tek
je onda ispustio palidrvce.
I doista, Jaglika ga je gledala nije ga, znai,
prevarilo neprijatno oseanje kao da mu neko mokrom krpom prelazi preko lea, preko golih i najeenih lopatica. U stvari, buljila je netremice u njega
praznim i uplaenim oima, mrtvim i belim krugovima sa nateenim kapcima, malo pridignuta u postelji, oslonjena na lakat, prljave i raskutrane kose
koja joj se ispod olabavljene povezae prosula niz
pogrbljena lea i glibavu konopljanu koulju, treskajui podbulom glavom kao da je jedva dri na
iliastom vratu, sa jednom zgrenom rukom pruenom prema njemu kao kandom buljine suluda
samrtnica koju su pritisli, smrvili, satrli nemo i
uas, i ko zna ta jo. I tako je Vojin stajao pred
njom, rukama stiskajui tvrdu plou stola, i gledao
je kako drhturi, trese se i pokuava da protisne neku re kroz stegnute vilice, mislei za sve to vreme:
To je bilo moja ena kroz etrdesetak godina. To sam stiskao i gnjeio. S tim sam se svaao i mrzeo. Od toga sam
hteo dete. Bio je zgaen i ogoren, i oni napolju bili
su mu mnogo prisniji, blii, drai kudikamo neduniji, neviniji, detinjastiji, istiji.
Najzad, Jaglika uspe da progovori uz napor:

30

Vidosav Stevanovi

Pobogu, Vojine! prohripa mlatarajui rukom

i prskajui pljuvakom iz bezube rupe usta. ta ti
je naspelo noaske? Napae nas. Pobie nas. Poludeo si, Vojine. Zdrnuo si se, Vojine.
To unezvereno bulanjenje, ta runa straljivost
i sebinost, crna slika njegovog mraka, naljutili su
ga sasvim, bacili ga u mahnit kovitlac besa, strmoglavili ga u mraan i bezdan bunar bezumlja. Zar
ta dronjava enetina misli da je on postao njen bedni slugeranja i poslunik zato to su zajedno cicijaili i skomraili, zato to se s njom valjao u istom
krevetu, zato to je s njom prevrtao i rio zemlju da
bi napunio ambare i trbuh? Zar ta poluiva kukumavka, koja nijednog sina nije bila u stanju da mu
rodi iz svoje mrtve i proklevene utrobe, smatra da
je njega, otkinutog s lanca i putenog niza stranu,
ba briga za nju, i, moda, za ceo ugavi svet, i za
sve mrtve pod zemljom ili na nebu to se provalilo
kao rasuena kaca? Zato je u sebi pljunuo na sve
zajedniki provedene godine, na zajedniku so i
hleb, na sve skotsko uivanje trbuh uz trbuh, na
njenu podmuklu i stranu nemo, na mrnju koja
bi ga mogla naterati da je zadavi istim ovim rukama to steu ivicu stola, na oltar i boje rei koje su
ih privenale, ak i na grob koji bi ga zauvek ratosiljao prokletstva da diu i jedu u istoj sobi kao dve
beslovesne i gadne ivotinje. Bio je star, ali je bio
raspomamljen, i poeleo je da namah satre, uniti,
smlavi, zagadi sve to je sveto i ljudsko, sve to je
bilo i to e biti, i da nigde ne ostane nita do tame
i crkotina samo izmetine i trule na opusteloj ze-

Refuz mrtvak

31

mlji kao posle velikog potopa iz kojeg nije isplutala nijedna barka.
Ali, tada je uo sebe kako sike prema Jagliki.
Mar, babetino! zareao je teturajui prema
njoj. Da nisi pisnula, gadni nakote. Ja ovde radim
ta ou. Ovo je moja kua i moja zemlja. Sve je moje. Moje su i daske me kojima e smrdeti. ut! Da
nisi pisnula!
Guio se od besa i mnogih brzih rei, i teturao
kao da ga je unik sekire lupio po temenu. Zatim je,
najednom prazan i pust i nikakav, tup toliko da se
jedva seao mrnje i alosti, ljubavi i radosti, i svega pod nebom, ak i namernika i porodilje koji ekaju napolju, odmahnuo rukom prema prepadnutoj i izbezumljenoj Jagliki, koju je bujica odvratnosti
i gaenja skovitlala natrag na zamaene jastuke u
nemo drhtanje i hripanje. Bio je potpuno i neopozivo izgubljen, odaleen od ivota kao telo koje je
duh napustio. Otealim i otromelim nogama jedva
je pogodio u nogavice suknenih akira, zakopao
izlizani kai, nazuo skorele opanke i udrvenjenim
prstima vezao opute, a da nije primeivao ta radi
niti se seao Jaglike. Nekakva otra i arka elja za
osloboenjem i stranstvovanjem vukla ga je napolje, u neumornu jesenju kiu i hladni vetar, i drakala ga nizovima primamljivih slika bekstva iz sela
i lutanja po umama i brdima, bezbrinog i oajnog
bojakog lenstvovanja po kaljavim i pranjavim
drumovima, po arenim vaarima i zabaenim manastirima, samotnikog traganja za iskupljenjem,
stradanjem i podvinitvom meu odbaenima i

32

Vidosav Stevanovi

prokaenima beskrajno tupa i beznadena tuga

samoe, poraza, kraja. Ali pri prvom koraku k vratima, sve to utrnu kao iak u kilji, uminu kao bol
u zubu, i ostade samo bezdana praznina, i Jaglikin
krkljavi hropac, i pljutanje kie na krovu, i ve gotovo smireno reanje pasa ispod ambara, i klimavi
krug ukaste svetlosti pred njim. I tako je, po navici zaklanjajui fenjer skutom gunja, Vojin Kukuvija
tromo i ubijeno iziao u kiu i pomrinu.
Bilo je to jedne noi u poznom novembru 1945.
Docnije je, prosei po drumskim krmama i manastirima, zaboravio sve to se posle toga desilo.
Zaboravio je i namernika, i njegovu mladu ispaenu enu, i teak poroaj u tali, i svoju crnu tugu
nad sluzavim novoroenetom kome su srpom
presekli pupak, i neko neizleivo oseanje ponienja i pada, slino smrti, s kojim se vratio u kuu i jo
jednom, poslednji put, legao pored Jaglike, mrtve i
ve ohlaene, verujui da e se na njega spustiti veliko pratanje, ista i jasna svetlost patnje, znak iskupljenja. Sve je to zaboravio, prosei po drumskim
krmama, saborima i manastirima. Ali se dugo i
dobro seao kako mu se tada priinajvalo da tu, pored sebe, kroz neumorno pljutanje kie uje detinji
pla.
Mnogo docnije je i to potpuno zaboravio.

PSETODER

ivot Filipov poeo je pod naopakim znamenjima. Roen je kao presmake u vetrovitoj noi,
pravoj salaukovini. Curkom je tourala ledena kia
i na zemlji se skorela poledica. Majka mu je odmah
izdahnula, pre nego to su primalje otrim srpom
presekle detinji pupak.
Otac, Nikifor Bara, od zore je ve bio treten
pijan, mraan, izbezumljen. Kleao je i urlao pred
eninim leom. Ispentrao se na tavan, glavom provalio eramidu i oajno zavijao u no. Polomio je
detinju kolevku i drvetom podloio vatru na aavom ognjitu. Dograbio je puku, razbio prozorsko
staklo i pucao u jablanove, koji su hujali na vetru.
Anatemnjak! zgranue se primalje i pobegoe glavom bez obzira, ostavivi pored pokojnice nepovijeno dete, koje je drealo i bacakalo se modrim
i smeuranim nogama i rukama.
Kad svi odoe na sahranu, s odojetom ostade
bradaviava gatara, baba Rola, koja se, pripita, saplete o tronoku i upusti ga. Dete tresnu o dovratak
i uzalud zakmea, jer baba Rola bee zahrkala pored kace s kupusom. Od toga mu glava ostade pljo-

34

Vidosav Stevanovi

snata i okasta, s desnim okom viim i veim od levog.

Na krtenju mu dadoe ime svetoga apostola Filipa i umalo ga ne uguie hladnom vodom iz krstionice. Dojila ga je i uvala maloumna obanica Latinka, ije dete bee rastrgao neiji uireni vepar.
Na crkvenom saboru Latinku fijakerima pregazie
pijani seljaci, koji su se utrkivali, i Bara dovede mravu i pakosnu nadniarku, zlu i dandrljivu udovicu seoskog birova.
Maeha se prema Filipu ponaala maehinski.
Gaala ga je vatraljima i ciglama, bola iglama za pletenje, tukla preslicom. Jednom mu je satarom odsekla prste na desnoj nozi i gurnula bubavabu u uvo.
Kloo! rikao je Bara u pijanstvu o praznicima, mlatei ga im stigne, kunui mu prokletu krv
i seme.
Vrnjaci su Filipa tukli iz obesti i pridenuli mu
nadimak ora. U zabranu su ga jednom raskreili
i zavlaili mu se meu noge. Sa strahom je od tada
isterivao krave i ovce na ispau, krijui se od obana, koji su palili vatre u polju, pekli purenjake i pravili pitaljke od zove. Vrebali su ga na pojilu, hvatali posle dugog ganjanja po vrbacima, i u nedra
mu putali pijavice, slepie i guterove, arili ga koprivom po preponama.
Filip se nikada nije branio. Pokorno je doputao
goljavim obanima da ga pljuju i ibaju kamdijama. Strah mu se bee uvreio u kostima kao pogana boletina. Nije ni pomiljao da pusti na volju
svojim nabreklim pesnicama.

Refuz mrtvak

35

Kod kue je obavljao sve prljave poslove, jeo otpatke i splaine iz drvene inije, spavao u tali na
slami i valjivim guberima. Nedelje i sveanike nije
nikada upoznao. Na telu mu se kao kora uhvatila
prljavtina. U crkvi su svi uzmicali pred njegovim
reskim talskim zadahom na mokrau i trule. Iz
krme su ga izbacili naglavake i jo polili vrelom
vodom, tobo da mu pomore vake. Od opekotina
mu ostadoe runi zbrkani oiljci po licu.
U kolu je mogao da blene samo izdaleka i da
bei kad se aci raspu putem, dok mu kamenice i
crknuti mievi zvide pored glave. Dve razmaene
polusestre jahale su ga, amarale, vukle za kosu. Seljaci, koji su ili za kazanom za peenje rakije, pojili
su ga brljom, naterivali da preskae jame s dibrom, podmetali mu ar pod gole tabane.
Tuio se od ljudi i drugovao sa ivotinjama. unjao se pored plotova i pomalo opao, prezao i od
svoje senke, obilazio malo seosko groblje. Jedva da
je umeo da govori.
aaludi! grohotali su zagrejani seljaci, sedei
u krmi, ispijajui okanje brlje, dimei ljutu krdu.
Sa nepunih dvadeset godina pobegao je od kue i peice dohramao do grada. Pijaari, ija su kola
u zoru kripala drumom, viali su ga kako se krije
iza vrzina. Ispred litije za kiu, koja je s krstovima,
ikonama i barjacima vijugala poljem, mugnuo je u
redak hrastov umarak. Konjokradice su ga zaticale, zaspalog i zgrenog, u jarugama i potocima. Drvosee, koje su se vraale iz brda, spazie visoku
kosturastu priliku kako odmie preko hrbata i sila-

36

Vidosav Stevanovi

zi niz vododerine. Jedino mu oraspoloeni pomeljari udelie komad pogae i kriku sira, i dopustie
da spava s volovima u vrbaku.
Bara je tih dana, od tuge i derta, mokrim konopcem dumanski namestio rebra eni. Spavao je
pored buradi s rakijom, neprestano vukao iz natege, plakao i nije se treznio sve do Boia. Onda je
zanemoao i pao u postelju.
Za Filipa je, krakatog i pleatog, u gradu uvek
bilo dosta posla. Trgovcima je raznosio robu, istio
kaldrmu pred radnjama. Istovarivao je vagone s
ugljem, polagao nove eleznike pragove s prunim radnicima. S grobarom Miljenkom kopao je
rake. S Ikonijom Sakadikom vukao je vodu po kuama. U kuglani oficirske menae nametao je kegle. Ponekad je s ubretarima praznio nunike.
Oseao se slobodniji i jai, gotovo smeo.
ak se pred Erikinim burdeljem potukao sa
nosaima Gavrilom i Matijom, kad su pokuali da
mu skinu pantalone i posade ga u kaljugu. Izbubetao ih je pesnietinama i gurnuo u nadolu mutnu
Lepenicu, iz koje su izili skroz izmoeni i postieni, ozlojeeni, pretei osvetom. Iao je ispren, onako spljeskanog nosa i sa tri izbijena zuba, i hvastao
se kako se i ne strai te dvojice ukoljica, od kojih je
strepeo i bivi sitniar Drda, vratar u burdelju, temeljna ljudina uvek orna za kavgu i tunjavu. Tako
se prouo meu nosaima i prosjacima.
Paklenjak! ree leblebdija Gligor, gledajui
Filipa sa vrata svoje radnjice, grickajui semenke i
pljuckajui kore.

Refuz mrtvak

37

Od baenih dasaka, pleha i svakojakih andramolja Filip je sam sklepao umez, kuicu na kokoijim nogama, iza klanice, odmah pored mesta gde
kasapi bacaju drob. icama je privezao visoki sulundar na krovu od slame i trske, sadeljao vrata, na
prozori prilepio novine. I iveo je mirno nekoliko
godina, druei se sa taljigaima, nosaima, prosjacima i opavom Agatjom.
Gradom se smucalo mnogo pasa lutalica. Kunice su po svu no arlaukale i kevtale pored plotova i sa smetlita. Klempavi, ugavi, opavi, rovaeni psi slono su zavijali na mesec, provlaili se ispod ograda, zavlaili u upe, reali s pragova. Jednog prolea naglo se rairi psee besnilo. Kamenorezac Pantelija, peva u crkvenom horu, pobee od
kue i umre pod mostom, zgren, pomodreo, s belom penom na ustima, iskidanih vratnih ila.
Optina potrai intera i, uz malu platu, uze Filipa, koji se jedini javio. Od tada se uvek mogao videti kako geguca na svojim u kolenima skletenim
nogama, nahramkuje, mlatara rukama, apue sam
sa sobom, koluta krivim oima, zaviruje u dvorita,
kasapnice, prazne placeve, a o ramenu mu zarala
interska ica.
Vaan optinski inovnik! smejuckali su se i
podrugivali za Filipom debeljuni trgovii i nalickani trgovaki pomonici.
Seali su se kako je Filip na vaarima i panaurima za opkladu tamanio hrpe lubenica i dinja,
rvao se s pelivanima i mekama, zadravao kola sa
dva konja, savijao gvozdene ipke i naiskap pio li-

38

Vidosav Stevanovi

tar rakije. Zaludni trgovaki sinovi predlagali su

mu da cedi vodu iz suve drenovine i da jede tanjire
i eksere. Ali njega niko ne bi mogao da odgovori od
interaja.
Ubrzo se izvetio da na prepad, bez trke i jurnjave, uhvati i zadavi svaku pobesnelu, ostrvljenu
dukelu. Zakopavao ih je iza ustajale barutine u
polju pored pruge. Ikonija Sakadika ispriala je
Kristini Grkinji i Mariji Ribanevoj, s kojima je kupala i ureivala mrtvace, da Filipenda omaijava
pse pogledom i vradbinama. Zato ga nosai, taljigai i prosjaci isterae iz drutva koje je o Zadunicama jelo i pilo na groblju.
Otale se, bedeno! zakreta i opava Agatja,
prekidajui naas svoju neprestanu nevestinsku
igru, pljujui preko ramena.
Uvee bi Filip sam sedeo na Jezeru, s flaom rakije meu nogama, piljio u prigradske udere i, beei se, mumlao i grgutao neto nalik na pesmu. Jedino bi jo ponekad s grobarom Miljenkom u marja igrao tablaneta i ajnca na grobinim ploama. A
kad raskvaenu kurvu Jelisavetu zbog starosti izbacie iz Erikinog burdelja, Filip je, klimajui pljosnatom i vorugavom glavom, saeka pred izlazom, uze joj nabijeni zaveljaj i odvede je u svoj zabaeni kuerak na kokoijim nogama.
Mladenci! raspojasano se i pustopano kikotala arija, dok su Filip i Jelisaveta epesali ka mostu i onda putem prema klanici.
Leblebdija Gligor ponudi se da bude kum i da
svoje asno makedonsko ime da buduem produ-

Refuz mrtvak

39

etku loze intera. U stopu ih je pratila opava Agatja, koja je igrala, podvriskivala i traila od trgovia da joj nau dolinijeg mladoenju, i gomila odrpane trbuaste deurlije, koja se nudila za nakonjad i kretala svadbene pesme. Pred kuerkom Filip se okrete, mignu veim okom i podviknu krkljavo da e prebiti svakoga ko ma i na sto metara prie, bio taj bogata ili siromah. I svi poverovae u
pretnju. Toliko je nakostreen i odluan izgledao Filip.
Prestao je da uvee sedi na Jezeru. Samo su ga
pruni radnici viali kako se s veeri vraa svom
kuerku, s veknom crnog hleba pod mikom i flaom rakije u depu, raskreen i epesav, klimatav
kao ergarske taljige, crn u licu i stalno neobrijan.
Tromava i trapava Jelisaveta nije nikuda izlazila, jer
su joj noge otekle od vodene bolesti. Nou je veselo
mirkao prozori na Filipovom kuerku. uvari
na klanici ue nekoliko puta neko mumlanje nalik
na pesmu.
Pala mu sikira u med! zakljuie taljigai,
nosai i prosjaci o Zadunicama, jedui ogrizine i
pijui rakiju, razgovarajui kako je interu Filipu
konano polo nabolje.
I doista se Filip doterao i uljudio, postao istiji i
svetliji. Onako gegucav, sa zaralom interskom icom o ramenu, otresito je pozdravljao trgovce pred
radnjama i oficire po kafanama, namigivao muzikantima, koji su cilikali za lenjim i zaludnim trgovakim sinovima. Koulju je menjao jedanput meseno. Kupio je i areni sportski kaket od Miljenka

40

Vidosav Stevanovi

i polovan austrougarski vojniki injel od Drde. inilo se da kosu mae mau i zejtinom, jer je zadisao kao uegla burad od masti.
Ni zlobni Gligor vie nije s prezirom buljio u
njega s vrata svoje radnjice. iveo je mirno kao i svi.
I tako prooe dve jake mrazovite zime i meave
dvaput zatrpae Filipov kuerak na kokoijim nogama.
Ali, kada andarm Jovan Glavosek dogilja jednom po prenom pozivu iz optine i bez lupanja
upade u nakrivljeni kuerak, zaprepasti se pred
onim to je video i osetio. Unutra se kao dim u pei
kovitlao teak i ustajao smrad leine, od koga se u
glavi mutilo kao u zaptivenoj samici. Jelisavete nigde nema, kao da potvrdie posteljne daske, slamarica, plehana faruna i pocepani poljoprivredni kalendar na zidu pored ikone svetoga apostola Filipa.
Unezvereni Filip je leima zaklanjao ovei nabijen
zaveljaj u oku, migajui veim okom, drhtei.
Jovan Glavosek iskolai iskusne andarmske
oi, dunu kroz vrata i ne zaustavi se ni da podigne
kapu sve do andarmerijske stanice. Setio se Ikonijinih tvrdnji da Filipenda sie krv, da je od te grene rabote maljav po celom telu kao majmun i poudan kao jarac, da ima krvniki pogled od koga deca obolevaju i trudnice pobacuju. Od toga je jo bre trao Jovan.
Psetoder! ruknu, uleui u stanicu, dok su
se napolju jo iuavali debeljuni trgovii.
Filipa uhapsie i prebie, zahtevajui da prizna
zloin. O tome se prialo po kafanama, radnjama,

Refuz mrtvak

41

na veerinkama i u oficirskoj menai. Raspredali su

se razlini naini ubistva, procenjivala kazna. Padoe i prve opklade meu trgovakim pomonicima i
gimnazistima iz boljih kua. Grad je oekivao neto
neobino, strano, rugobno, golicavo. Ali, Filipa naskoro pustie zbog nedostatka dokaza i oigledne
bezopasne aknutosti. andarm Jovan Glavosek
obznani tu novost po ariji.
Jelisaveta je, po reima doktora Preanina, umrla prirodnom smru, od gadne i vodene bolesti zajedno. Nikakvih tragova davljenja niti kakvog nasilja nije bilo na polustrunulom leu. uvari na klanici potvrdie da nisu uli nikakvu kuknjavu i zapomaganje. Jelisaveta nije imala ni rodbine ni prijatelja.
Kuerak na kokoijim nogama izgoreo je jedne
vetrovite noi. Sumnjalo se s poetka da ga je neko,
moda Gavrilo s Matijom, zapalio. Pored mesta gde
se baca drob iz klanice trale su nagorele daske,
pleh, trbuasta furuna i sasvim ouvana ikona svetoga apostola Filipa, sve dok ih nisu razvukli stanari prigradskih udera, mrav i grabljiv ivalj grozniavih oiju, koji se bavio kraom i prevarama.
Pepeo i a sprae jesenje kie.
Ostavi bez uhljebija, Filip je lunjao kojekuda,
gegucav, bez interske ice o ramenu. Dredao je
pred kafanama i Erikinim burdeljom, ekao da neko baci ik. eprkao je po bunjitima, glodao uplesniveli hleb. Krao je ponude sa grobova i klonio se
grobara Miljenika, koji mu je pretio batinom. Jednom ga vojnici naoe kako spava u kuglani i opa-

42

Vidosav Stevanovi

saima poterae na bodljikavu icu, koja ga sveg izranjavi. Svi su ga smatrali neim izmeu ludaka i
zamlate.
Dokoni trgovaki sinovi terali su ga da se za dinar provlai ispod stola, dubi na glavi i rve sa ubretarima, uz cilik muzikantskih emana. Meke i
pelivani sada su ga obarali bez po muke. Golotrba
deurlija ukrade mu areni kaket i kosu mu namaza izmetom dok je hrkao u naputenoj razvaljenoj
bavi na vaaritu. Proganjan, uglavnom je sedeo
pod mostom i utke buljio u prljavu Lepenicu, u
kojoj su trunule psee leine. Uskoro se nauio da
prosi.
Ubogi! ree leblebdija Gligor, posmatrajui
ga kako se vue od vrata do vrata, mumla i bogoradi.
Samo u dugakom ofucanom austrougarskom
injelu, bos, raskutrane i natrunjene kosurine, ukoenog i tupog pogleda, Filip je sve ee zalazio u
sela. Tumarao je pustim raskaljanim putevima, prelazio preko jaruga, u kojima su klokotale mutne jesenje vode, i preko vododerina iz kojih je tralo zubato otro kamenje, preskakao nabujale potoke.
Kao da je traio stazu kojom je nekada doao do
grada, beei od maehe, Bare i obesnih seljaka.
Prolazio je pored drvosea, pored obanskih vatara, koje su tmulo gorele na istinama, kroz hrastove umarke, pored vodenica, i opet spavao po vrzinama i sa volovima u vrbaku. Prolazio je kroz sela,
u kojima su se puili kazani za peenje rakije, i seljaci su ga pojili brljom. Iako je neprestano turobno

Refuz mrtvak

43

utao, rado su mu davali ueglu i ukvarenu hranu,

primali ga da spava po talama, u senu i slami. Govorili su da je na njega pala boja ruka.
Obesna seljaka deurlija pujdala je pse na njega. No psi nikako nisu hteli na Filipa. Samo su kevtali i zavijali izdaleka, i brzo se uklanjali pred njegovom dugakom, kosturastom, pogrbljenom spodobom, koja skorelim stopalima gaca po blatu i drhturi, urei nekuda. Na grad kao da bee sasvim zaboravio.
Ali grad nije njega zaboravio. Ikonija je, kupajui i redei mrtvace, priala Kristini Grkinji i Mariji
Ribanevoj da su vrljavog suklatu Filipendu rastrgli psi na drumu i drob mu vukli preko polja, sve
do ustajale barutine pored pruge. Grobar Miljenko
mu o Zadunicama, zajedno sa taljigaima, nosaima i prosjacima, ispi za pokoj due. Setio se kako su
nekad u marja igrali tablaneta i ajnca na grobinim
ploama.
Mladoenja moj! ustui opava Agatja, prekidajui na trenutak svoju neprekidnu nevestinsku
igru, i zaplaka.
Gavrilo i Matija ga nikad, ni pijani, ne spomenue. Jednom uhvatie nekog vrljavog prunog
radnika, koji je bio u Erikinom burdelju, i bacie ga
u nadolu mutnu Lepenicu. Zatim utke i natmureno ispie litar rakije.
Uskoro se Filip smiri u svom selu. Bara bee
odavno pijan pao sa uprije i usmrtio se. U kuu se
uselio kolar Loa, koji je mravu i dandrljivu Filipovu maehu i dve pousele polusestre tukao dra-

44

Vidosav Stevanovi

ljom od sekire i tojagom za mlaenje ljiva. Filipovi

vrnjaci, isti oni koji su se nekada kliberili njegovom oku iskolaenom kao u urana, klonuli su ga
se i zaobilazili ga. Smatrali su ga zlovesnikom i
baksuzom. A baba Rola, jo bradaviavija, i dalje je
gasila ugljevlje, vraala od uroka, nicine i crvenog
vetra, i nou letela na metli. Tako su priali obani,
sedei oko vatre u polju, pekui purenjake i pravei pitaljke od zove.
Maeha, Loa i polusestre pobojae se deobe
imanja, ali zakratko. Lutajui po selu, Filip natrapa
na naputenu i oronulu kuu, odmah pored duboke jaruge u kojoj muklo klokou prolene vode,
graku gavranovi sa hrastova i huku sove. Litije su
blizu te jazbine molitvale pod golemim hrastom-zapisom. Slepi mievi leprali su i ciktali naokolo.
Na sredini velike sobe, pod provaljenom tavanicom kroz koju se naziralo nebo i lila kia, Filip iskopa prostranu rupu, strane joj obloi kamenjem, a
odozgo natrpa slamu. Rasteravi slepe mieve, tu je
provodio leta i zime, ne izlazei, gotovo nita ne jedui, iako na pragu osvanjivahu hleb i voda u testiji. Seljaci rekoe da se to jamano Filipova pokojna
majka brine o aknutom i nedonesenom sinu, koji je
sasvim enuo i pobenaveo. Verovalo se da je on, aaluda i krvnik, gurnuo maehu i Lou u bunar nasred polja, u kome ih s prolea obani naoe pozelenele i naduvene. A baba Rola se seti kako je maeha pre smrti sanjala zmije, gavranove, crve,
ogromno iskrljeteno oko, okrvavljene odseene prste.

Refuz mrtvak

45

Anatemnjak! govorile su babe, starci i bolesnici oslukujui huktanje sova, i pomeljari jedui
vruu mirisnu pogau i prevreli sir i aci agorei
putem, i svadbari posle besne trke na fijakerima, i
pijanice u krmi kucajui se okanjima.
Seljaci najzad sakupie hrabrost, uprtie vile,
kose, rogulje, sekire i puke, i jedne kiovite jesenje
noi, po pravoj salaukovini, uoe u kuu pored jaruge. Po kiljavoj svetlosti fenjera videe u rupi kostur, na kome su gotovo sasvim strunuli meso i
austrougarski vojniki injel. Na tavanici je bilo puno praznih lastavijih gnezda. Okolo je lealo
mnotvo mrtvih pela. I niko nita ne ree. Samo su
fenjeri mirkali na promaji. Pokisli gunjevi okupie
se oko mrtvaca.
Napolju je pljutala kia i jablanovi su alosno
hujali na vetru. Seljaci pomislie kako je dobro biti
mrtav. Zagledae se sa stidom i prekrstie. Neko na
brzinu promuklim glasom oita molitvu za upokoj.
Zatim kostur zatrpae, onako u rupi. Odozgo pobodoe zailjen glogov kolac, pravo prema srcu mrtvog Filipa. Pokisli gunjevi vratie se u selo, dok su
naokolo klokotale mutne i hladne jesenje vode.
Konjokradice ispriae sutradan kako je usred
noi bletava bela svetlost sinula nad kuom i zabola se u oblana nebesa.

NE VEROVATI GLADNOM

jutro je mraz popustio. Sa belog obzorja dotumaralo je plaviasto zubato sunce. Zacrveneli
su se obrazi nad alovima i podignutim kragnama,
koji su hitali uskim krivudavim prtinama. Iza visokih snenih nasipa nazirale su se kape i lopate istaa. Zvuci crkvenog zvona bili su krti kao led.
Sklanjajui natrulu dasku, ovla privrenu ekserom, iz upe direktora fabrike lanaca izvukao se
oduzeti stari prosjak. Pogladio je prljavu masnu
bradu, protrljao udrvenjene prste, pripretio direktorovom psu, koji je virio iz kuice s njukom meu
apama. Prosjak je zagunao:
Izigrava uvarkuu? Prei bolje od sebe,
dukelo.
Zatim je pljunuo, provukao se kroz rupu u
ogradi, izbio pred svetle redove novih viespratnica i zakoraio pored ogolelog drvea sa snenim
ubarama na granama.
Vazda je razgovarao sa sobom. Upitao bi se:
Ko si ti, Care? Zverka li si? Kamen li si?
Onda bi jetko odgovorio:
Niko i nita. Nita i niko. ubre.

48

Vidosav Stevanovi

Zatim bi dodao, kiljei veselije:

Ko zna ta je taj nije ubre. Nikako. Taj je
sveznalica. Taj je pravi ovek. ida i po. Je li, Care?
Zakikotao bi sebi u bradu, lukavo i potuljeno i
prezrivo, dok mu je krkljalo i pitalo u grudima. Kikotao se i krkljao i dok je ulazio u dvorita, kucao na
vratima, prosio. Samo to bi zdravu ruku stavio na
srce, smerno, nakrivio glavu, utanjio glasom i cvileo:
Udelite sirotanu. Adrapovcu. Poslednjem
bedniku.
Ili, pokazujui na svoje resaste dronjke i rite:
Izalom iz bolnice. Plavljeniku. Pogorelcu.
Ili, ako bi zakljuio da pred sobom ima oveka
od vlasti:
Ratnom invalidu. rtvi faistikog terora.
Stradalniku.
I udeljivali su mu. Skoreo hleb, ogrizine, ukisle
orbe, kourice od slanine, proju. Kako ko. Obino
bez rei i saaljivo, pomalo nestrpljivo, uz dug uzdah olakanja, uz roako coktanje jezikom. Ali, ne
uvek tako. Poneko bi dodao, suznih oiju, uzdrhtale brade, stegnuta grla:
Za pokojnike. Za bolesnike. Za putnike.
Tada se presamiivao, klanjajui se:
Neka im Bog da rajsko naselje. Zdravlje. Povratak.
Dok je u sebi cedio psovke, uvrede, kletve:
Nagrdo. Utvo. Dabogda te crvi jeli. Zemlja ti
koske izbacivala, more te ne primalo.
Zatim bi, mirno i ista srca, iao dalje, klanjao
se, prosio, zahvaljivao. Ponovo iao dalje, klanjao

Refuz mrtvak

49

se, prosio, zahvaljivao. I ponovo. I tako do veeri,

kada se s prvim mrakom vraao u direktorovu naputenu upu, s dobro nabijenim depovima, ponekad s okanjem-dva rakije, utruen i zadovoljan.
Davno, pre desetak godina, podelio je Kragujevac na oblasti, ne strogo razgraniena podruja za
pronju. Iskoriavao ih je redom, jednu pa drugu
pa treu pa ostale. Prsio se u sebi:
Nae parohije goleme su ko popovske. Samo,
nama niko ivi ne zirka preko ramena. Mi smo sasvim svoji. Privatnici.
Znao je kada je koja oblast iscrpena, slabonosna,
i kada treba prei u drugu. Dok ga u ranijim ne zaborave. Dok ne skupe samilosti. Govorio je:
Niko ne voli da dvaput ini isto. Niko pod nebom.
Dodavao je, cerei se i povlaujui sebi:
Samo budala premara kravu muzaru. Samo
blesavko.
I pored sve vetine, pronja nije uvek ila glatko. Zapinjala je, zastajkivala. Jer penzioneri, dokoni
starci, nakostreene usedelice, hteli su da dobiju
neto za svoju milostinju. Bar zadovoljstvo da nekog grde, ispituju. Natresali su se:
Zato ne radi? Lenugo. Posla ima za sve. Svi
rade.
Ili, drhturei od sauea i osude:
Zar nema nikog da se stara o tebi? Zar si bez
kue i kuita? Nije li sramota tvoju rodbinu?
Najgori su bili utogljeni penzioneri sa eirima,
tapovima, kolicima, mekim cipelama:

50

Vidosav Stevanovi

A staraki dom? Zato ne ode u staraki dom?

Takvima je odgovarao osorno, piljei u zemlju:
Ne primaju besparie. Moda bi da imam
neku crkavicu. Ja nita nemam. Bio sam nosa, teglea marva.
Penzioneri bi produili, prskajui pljuvakom,
uljeui kroz vetake zube:
Nisi valjda nita drugo ni pokuao. Vredan
uvek zaradi za crne dane. Snae se nekako.
On se ljutio i jo jae krkljao, tresui ritama,
mlatarajui oduzetom rukom:
Prodavao sam cicane marame, eljeve, ogledalca, pantljiice. Zatim lozove i mutikle. Zatim
ukrase od slame. Skupljao sam priloge za crkve. Boletinu sam zaradio.
Dok je u sebi besneo i psovao:
Dimrije. Lopue. Pleme li vam i seme.
Sreom, takvih nije bilo ba premnogo. I nisu
uvek bili dosadni i napasni, ti onemoali pakosnici.
Samo kad ih ukoe kostobolje. Samo pred kiu i u
jesen, kada oblano olovno nebo legne na mokre
krovove. I, ponekad, kada zakasne penzije. A to se
ipak moglo lako podneti. Tei se:
Nikom nije sve potaman. I bogatunima doe
crni petak. I popovima kad se niko ne raa i ne
umire. I oficirima kad zapuca i zagusti. Svakom doe meka pred kuu.
Godinama se koristio tuim saaljenjem, prosio
svuda pomalo. Upoznao je kue vile, straare, barake. Upoznao je ljude dobriine, prznice, nederibunde, pakosnike. Upoznao je krajeve grada Va-

Refuz mrtvak

51

arite, Suicu, Pivaru, Palilule, Abisiniju. Znao je o

njima sve to je trebalo, ak i neto preko toga, za
svoju duu. Mogao je da pria o svemu i svaemu.
Mislio je:
Neki se penju. Neki jure enskadiju. Neki odlaze. A svi se boje i drhte.
Dodavao je, uivajui u svojoj pameti:
Niko nije siguran. Niko miran. Nema srenih
i zadovoljnih.
I jo, likujui nad tuom bezmernom glupou:
A sve je prosto. isto i jasno. Ko nita nema
nema ta ni da izgubi. Mi nita nemamo. Je li, Care?
Svoje ponaanje podeavao je prema prilikama,
uz nekoliko pravila. U viespratnicama treba samo
zazvoniti, pognuti glavu, utati. U kuama sa terasama biti smeran, utiv, kratak. A u periferijskim
straarama treba pomenuti mrtve, nesreu, zlehudu sudbinu, opsovati vlast. Svega toliko.
To su bila njegova jedina pravila. Sasvim jednostavna, ali primena kojih zahteva otro oko i pronicljiv um. Stoga je laskao sebi kad su mu punila
depove i okanj-dva rakije:
Treba se zavui pod kou. Nekad obrlatiti reima. Nekad utanjem. To je dvaputdvaetiri.
I tako je ilo godinama, gotovo bez promene.
Samo to bi ga katkad povijali psi ili deurlija. Ili to
bi mu se izrugivali regruti, svadbari, pijanci, dokonjai. Nita vie.
Ali, najzad su ga skoletale nevolje. Snegovi, koji su nedeljama neprestance vejali i vejali, kao da su,
zajedno s prugama, drumovima, ulicama i drve-

52

Vidosav Stevanovi

em, zatrpali i ljudsku predusretljivost, zapretali je

duboko pod smetovima.
Najednom se pokazalo da dva puta dva nije ba
uvek etiri. Najednom su poeli da ga teraju sa svih
vrata. Dreali su:
isti se, neradnie. Gubi se, prokletinjo. Jo
nam se ti na vrat tovari. Nestani, dok dlanom o
dlan.
I svuda tako. Majuna starica u crnini, pre dobra i blaga jednom mu je dala stare sinovljeve izme siknu:
Dok se jadni mrtvi u grobu smrzavaju, takvi
kao ti kue zemlju. Smrt bih ti udelila.
Uukani i umotani penzioneri u vatiranim kaputima usljetali su kroz vetake zube:
Takvog nikogovia ni zub da zaboli. Boe,
dumanine, ta smo ti skrivili? Zar smo krali? Zar
smo ubijali?
On im je s mrnjom odgovarao u sebi, zatvarajui vrata:
Krivi ste to ste siti. Krivi ste to ste ivi.
Zatim je uskim prtinama odlazio dalje, sledeim vratima, veran svom osvetanom pravilu da nikad ne treba ujedati ruku koja te hrani. Jer izbesni
se ovek, izvie, istrese jad i gorinu, pa e kasnije,
zbog grie savesti, dati i preko mere. Teio se, opipavajui prazne depove:
Jee ih kajanje to su gladnog oterali. Pobojae se da im Dobri Bog ne stavi to na rabo.
I zatim, zakiljivi lukavo i nabravi sitne bore
po licu:

Refuz mrtvak

53

Kad bi ga bilo gore, na nebesi, Oca, Svedritelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidimog i nevidimog. Kad bi se eloveeske muke ticale matorog sebinjaka. Boli ga oe.
Kad su posredi bili darodavci, retko se varao.
Ali, ovoga puta se prebacio. Svuda su bili isti, kada
je navratio po drugi put, i po ko zna koji put, jedva
se probijajui kroza sneg, pavi nekoliko mahova u
smetove, skoanjen i pomodreo. Nije pomagala nijedna toliko puta oprobana vetina. udio se:
Ni kad umire niko ti ne veruje, Care. Prokletstvo.
U rabatnoj ledenoj straari pored pruge, punoj
musave promrzle dece i nabusitih ena, dreknue,
ne sasluavi ga:
ta? Jo nam na muke staje? alu tera? I sami koske gloemo. Mar, il e ti koa pucati.
Pregojeni beznogi starac, koji je i ranije pokuavao da ga sa kreveta opaui tapom, zlobno priupita:
Nisi probao sneg da dere? Bie sit do groba.
Zatim dometnu, pripremajui tap u potaji:
Naui se da ne jede. Taman se naui i vie
ti nita ne treba. Dva metra zemlje jedino.
Onako otromeo, jedva se uklonio veto hitnutom tapu. Nije se ak ni naljutio. Bio se navikao na
uvrede. Smatrao ih je ravim stranama svoga zanata, rasprostranjenog bezmalo koliko i prodaja ljubavi. Smatrao je da ivi u surovom i svirepom dobu,
pod vladom Njegovog Velianstva Dinara.

54

Vidosav Stevanovi

Muilo ga je neto sasvim drugo. Jer, psovanje

i govorenje u sebi, naslada i zabava i osveta i
strast i nadoknada, nikako mu vie nisu ili od ruke. Ba nikako. Jer, jezik mu ni izdaleka nije bio
otar i pogan kao ranije. Jer, kao da su se, sa vodom, prozorima i nosevima, zamrzle i rei. Reao
je, po navici:
Zlikovci bez obraza. Funjare smrdljive i slinave.
I zatim, traei u sebi staro uivanje:
Jalove rogonje. Izmetine iz slivnika Vrengai.
Uzalud. Uzalud bi ispovratio celu svoju bogatu
i slikovitu zbirku uvreda, psikova, kletvi, zlokobnica, podsmeha. Nisu ga vie veselili ti usiljeni razgovori sa sobom. itao je u mrak i hladnou:
I jeste mi zadovoljstvo svaa s gladnim i ednim. Naderi ga i napij pa e brbljati kao vorak.
Propevae.
Odbijan i teran odasvud, uverio se kako je pogreno njegovo miljenje da nesree ak i oluje,
sue, gradovi i snegovi omekavaju ljudska srca.
Naprotiv. Postala su ledenice, ta smeurana i samoiva srca. Postala su gvoe. Jer, ve dva dana, dva
duga dana, dva ledena dana, nita nije okusio, nita nije stavio u usta.
Prekjue je direktorovom psu ukrao neoglodanu kravlju kost, isisao joj sr. Bila je to ukusna, ali
nedovoljna i slaba hrana. Podsmeh, a ne hrana. A
kada je jue pokuao ponovo, pas je zareao, skoio, otkinuo mu nekoliko dronjaka. Zamalo mu nije razderao grlo. Inae, podnosili su se i iveli u mi-

Refuz mrtvak

55

ru ve pet godina, on i pas. Mrmljao je sebi u bradu:

I dukela uva svoje. I dukela ne da svoje.
Zar ne uzima koji je jai? Zar krupan ne dere manjega? Je li, Care?
Ipak, nije sasvim izgubio nadu. Postoji jo jedan
izlaz, koji je ostavio za krajnju nudu. Jedino taj,
poslednji.
Pre desetak godina, dok je jo valjao, grbava i
runa udovica nekog lonara platila ga je da spava
s njom. Mu joj je bio dimrija, krvolok i mekokiti.
Posle njegove smrti, patei zbog nestaice mlaanih
egrta, snalazila se kako je umela. Uglavnom je potkupljivala uliare, protuve i dangube. Tako je natrapala na njega, dok je pijan spavao u jarku poto je
sa proneveraima propio poslednje cicane marame,
ogledalca i lozove. Dopadala joj se njegova vorugava i ilava prilika.
Smesta ga je odvela svojoj kuici na periferiji,
odmah iza fabrike lanaca. Okupala ga je, nahranila,
napojila, obukla u pokojnikova odela. Danima i noima cedila je snagu iz njega, drakala ga, gnjeila,
izazivala, pridizala biberom i rakijom. I on je poteno ispunjavao ugovor, jer se onda jo nije bio oduzeo. To se desilo koji mesec docnije.
Zatim ga je lonarka, naavi nekog blesavog,
ireg nego dueg kestendiju, oterala. Prosto ga je
metlom najurila iz kuice ispred fabrike lanaca, uzgred ga okrivivi da je ukrao lonarev depni sat.
Vritala je na njega:
Nisam znala da gajim guju u nedrima. Iskoristio si me, upropastio si me. Razbojnie.

56

Vidosav Stevanovi

Kretala je s praga, dok su susedi virili preko tarabe:

Bog mi je svedok da uspomenu na pokojnika
nisam ukaljala. ista sam i slaba. Prokleta da je moja dobrota.
I on je otiao, pobegao glavom bez obzira, isceen i smalaksao pod udoviinom neutaivom poudom, iz kue u koju se uselio blesavi kestendija.
Nikada se vie nije vratio. Ali, sada je zakljuio da
moe uiniti dve stvari odjednom: najesti se i osvetiti se. itao je kroz pomodrele usne:
Hoemo li potenu razmenu? Mi njoj utanje,
a ona nama hleba i peenih koka. Je li, Care?
Trljao je udrvenjene ruke i gladio prljavu bradu:
Mi smo potena enska, udova potenog lonara. Obraz nam je ist pred ljudima. Neemo nikakvu bruku.
Cerio se, unapred uivajui u svemu:
A kad budemo siti i napiti, moda emo i neto drugo hteti? Neto masnije? Kako nam bude ef,
Care.
Na uskim prtinama grubo su se gurali zimski
kaputi sa podignutim kragnama. Izgledalo je da
negde u daljini brundaju kamioni. Po belim ubarama grana vrapci su jo prosipali sitna divdanja. Mrmljao je, prebrojavajui straare pod snegom:
I ptiice se raduju. Bie peenih koka i supe i
mekanog hleba. Bie i jo neeg. Radujte se, ptiice.
Proao je kroz malo dvorite i zakucao na niska
vrata:

Refuz mrtvak

57

Kuc, kuc, Care. Otvorte se, rajska vrata, vrataca.

I doista su se otvorila. Zakripala su i raskrilila
se. Pred njim je stajao nizak, iri nego dui ovek u
potkoulji. Bio je znojav, razbaruen, riokos, sav
natopljen mirisima rakije, masnih jela, neoprane
koe i pregrejane sobe. Zabobonjao je, eui se po
maljavim prsima i diui spale pantalone:
Trai li neto, priko? Da nisi neto izgubio,
prikane?
Iznenaen ali ravnoduan, Car je zdravu ruku
stavio na srce, nakrenuo glavu, zakiljio i skupio sve
sitne bore po licu. Procvileo je prozeblim glasom:
Traim gospoa Tinu. Nju lino traim.
Debeljko se zabrektao, zapahnuvi ga mirisom
rakije i zasenivi crvenilom dubokog drela iza krnjavih zuba:
Kasni, prikane. Mnogo kasni. Gospoa je
odapela jo lane. Naisto je odapela gospoa. Valjda se ve s nekim saivela dole pod zemljicom.
Njen udovac ti to jami.
Zatim je zabrzao, eui se sve benje po prsima:
Kasni sa saueem, priko. Mnogo kasni. Jer
nisi ti jedini koga je gospoa smrtno ucvelila. Bilo je
mnogo takvih ucveljenih. Pokojnica je, neka joj je
carstvije nebesko, bila iroke ruke. Njen udovac ti
to jami.
Rokui, tresui trbuhom, diui spale pantalone, blistajui znojem i crvenilom drela, zalupio mu
je vrata pred nosem.

58

Vidosav Stevanovi

Car je jo nekoliko trenutaka stajao na pragu,

promrzao i ravnoduan, buljei u belinu svud oko
sebe. Video je jasno kako u blistavoj daljini stoji
grad, u gradu ena, u eni toplota, u toploti grob, u
grobu deak Car sa cicanom maramom oko vrata i
zlatnim prstenom iza temena. Video je psa kako kida deakovo grlo. Zatim je poao prema njima i pao
u smet.
Uvee je mraz ponovo stegao. Sivo halapljivo
nebo progutalo je smrznuti sunev kotur i prepletene vence gradskih svetiljaka. A sneg, koji je ponovo
vejao odasvud, zatrpao je uskoro i krte zvuke crkvenog zvona.

PTICE ZEMALJSKE

ofiju su izbacili iz stana. Tofija nikako ne moe

da se skrasi na jednom mestu. Tofija luta.
Gluvi momak Mugdo, koji za razliku od Tofije
zna da govori, otperjao je iz grada, odleprao kao
ptica nebeska. U Tofijinoj materici raste plod, za neki mesec rodie se mali Mugdo. Gazdarica Kapitolina, lisiije glave popadija, koja u dvema tesnim sobama gaji ugave make, mrzi decu, smeh i trudne
ene. Zato je, topui nogama, pokazala vrata Tofiji: Toj raepulji to zaudara ko tvor piliar a para nema
ni za bindu. Oskudne Tofijine i Mugdove stvari zadrala je mesto kirije.
Toplo je napolju. Moe se dobro i bezbrino spavati u bagremaru ispod hipodroma, vie niskih radnikih kua. Pod bagrenjem je svee, mirie na konjski bosiljak. Pele zuje nad stubovima biljnog praha.
Nou se na svakom koraku valjukaju i maze etvoronoga, etvororuka i dvoglava telesa. Prskaju poljupci
kao zvonii ladolea. Legne na zemlju, pokrije se
nebom. Rosa te hladi. Bubamare, skakavci i mravi zavlae se pod haljinu. Predano testeriu zrikavci. U Tofijinoj kosi uvek ima granica, lia, travki.

60

Vidosav Stevanovi

U Tofijinom svetu nita se ne uje ljudi koraaju, promiu kamioni, klize oblaci, gazdarica otvara i zatvara usta kao riba crvenperka. Tofija mumla,
grgoe, gluke, vriti. Nita ne naruava njenu potpunu tiinu. Grom joj ne grmi, kia ne pljuti. Tofija uje koliko i kamenje na groblju, na kojem se moe dobiti neto za jelo iz punih udovikih korpi, koliko i gvozdena kapija pred radnikom kolonijom,
koliko i dombava kaldrma na pranjavim sokacima. Kolonska deca gaaju je kamenjem koje ne zvidi u letu. Rumeno, belo, modro, crno.
Kad pred kafanom na uglu kod gimnastike sale Tofija sretne pleatog i krivonogog gluvonemog,
koji istovaruje sanduke s pivom, iznosi ubre i pere sudove u kuhinji, rukama mu pokazuje kako je
gladna, gladna. Mljasnjam, mlatara Tofija, vae na
prazno, gladi se po trbuhu. Huphuphup, odgovara
gluvonemi, donosi joj buav hleb, neoglodane kosti, uskislu orbu. Zatim je vodi u zadnje dvorite,
iza klozeta i hrpe cigala, obara je, leima meu pomije i otpatke, cmae i gnjei. Vatren je i nespretan
gluvonemi. Znaju to i kuvarice.
Tofija misli: Niko to ne radi kao Mugdo, kezavi,
dugaki, kao kua veliki momak Mugdo s vrelim
crvenim jezikom. Tofija pokorno lei, vae, sklanja
kamiak ispod pleke, gleda u slepe zadnje zidove
kolonskih kua, u izmet i mokrau to cure ispod
klozeta. Sunce sija pravo u oi.
Tofija zna: to je sve to mukarci trae za hleb i,
ponekad, rakiju. Nita vie. Neka im kad ne znaju
nita bolje, neto kao arena gumena lopta u izlogu.

Refuz mrtvak

61

Mugdo zna neto bolje. Mugda vie nema ni danju

ni uvee na krevetu u Kapitolininoj sobici. Bubri
Tofijin trbuh kao mahuna pasulja i ona esto tuca,
podriguje, povraa. Na Tofijinoj crvenoj cicanoj haljini skorele su se bljuvotine kao tanke krive svilene
trake. Gluvonemi tromo ustaje, zeva, brie kolena.
Prohladno je u kafani. Mirie na olaj kao u onoj
velikoj kui u kojoj su joj nekada, davno, strogi i namrteni ljudi zavlaili prste u usta i nametali jezik,
pre nego to su Tofija i Mugdo pobegli preko visokog zida. Seda Tofija za sto pored zadnjih vrata, eka da joj neko plati rakiju, koja tako prijatno pali u
crevima i greje, greje. Mukarci to ine ponekad.
Mukarci sve smeju i mogu: da te udaraju pesnicama, da ti zavlae ruku pod haljinu, da pljuckaju na
pod. Tofija se boji mukaraca koji uvee lupaju ae, skau po stolovima, udaraju se stolicama.
Pod velikim ogledalom u bronzanom ramu sedi elavi Bire, otputeni fabriki radnik uar. Smejulji se, pilji u ljivovicu pred sobom, podriguje. Vire mu ukoso izrasli sitni zubi. Umiljato se smei Bire na Kadriju, gazdu, koji proviruje iz kuhinje, guna iz bavaste telesine. Tofija se boji Bireta jer je do
krvi tipa za stranjicu, i jo vie Kadrije jer je, kad
je nedospavan i mrzovoljan, nogom izbacuje napoje. Dremljivi pijanci, koje dosada i mamurluk peckaju gore nego muve, zunzarave i neumorne muve
kafanske, uvek iznova zapoinju istu alu. Tofija sedi, gleda, trepe.
Ko li ti je sada kod ene, Bire, burazeru? Ostavi li kod kue nekog radenika, nekog pregaoca,

62

Vidosav Stevanovi

drugare, da se sigra idimidoimi? kreti spadalo

kolonsko, zalizane kose buoglavi Divac, poslovoa u tekstilnoj radnji. Ostali se druzi podgurkuju,
ispuzavi naas iz mrtvila pijanakog. Iz kuhinje
ve vire oznojene kuvarice.
Niko nije, leba mi to ga izedem, izvidio sam
pre nego sto sam izmileo! Ko bi trebalo da bude,
brao moja? I pod krevet sam viruckao i u lavabo, a
ifonjer smo nakjue Piretu moleru prodali, i u pe
sam gledao nikoga nao nisam. ta e koj da trai
u moju kuu, drugari, recte po pravdi? Znam ja
znanje, nije lepo da se sa siromaja oveka egaite.
Sirotinjo, i bogu si teka, a nekmoli kui u kojoj si!
uljee Bire, pijue, uvija se, poskakuje, trese, kri
ruke.
I mule ti zna znanje, podobro ga zna. Ispekla
je ona zanat i vetinu kod Erike pre rata, pitaj ovog
Simana ovde, askera starog, on joj je prva ljubav i
uitelj bio. On je isti na put uti izveo! nastavlja
aljivdija Divac i s potom zagleda sebe u ogledalu, paljivo gladi kosu.
Ima pravo Bire, nikog tamo nema obuenog
kripi zaralim glasom Siman, kroja narodnog
odela, abadija negda, kome je majstor pre rata utijom probio lobanju i gotovo ga usmrtio. A onaj zaskoljivi i naskoljivi Kide, koji malopre sve njitei i nogom ledinu kopajui nekuda ode, sigurno je
u crkvu svratio, mesta dui za ivota da uhvati!
Podrhtava Simanu tanka crvena koica na glavi,
onde gde je majstorska teka utija kosti polomila i
do samog mozga uletela. Kikou se kuvarice.

Refuz mrtvak

63

Dobrrr! upada Tofija, jer to je jedino to ume

iole razumljivo da izgovori. Dobrrr!
I sestra se Tofija slae! graknu pijanci i komeaju se u ogledalu. Je l tako, Tofija, lue molovano? Je l tako, ruzmarine na zeleni, peruniko slikovana?
u s ubijem, leba mi to ga jedem! rasplae
se Bire, tuno mu klone elava glava na sto, sjajna
kao izribano dno ae. u se bacim pod voz, pas
da sam ako neu! u se ukokam i srama reim zasvagda! ivim, a nemam rata ni kroto da ivim,
ko jalov pevac na bunjitu! Muko moja neizmerna,
emere i jadu moj vazdanji! U koliko ima prvi voz,
brao moja roena, ako ste braa?
- -Ima, ljudeskaro, ima brzi u jedanaest i lokale u dva i tri, pa biraj volj ti gospodski, volj ti
dulovski. Najbolje saekaj neki teretnjak, stradalnie rogati, ima da ne oseti kad se meu pokojnike preseli i od sebe rastavi. I ne zaboravi nas,
grenike i bludnike, pred licem Svevinjega, budi
nam advokat teinjavi! spremno uzvraaju pijanci, kucaju se, rakolje, zadovoljno proteu u ogledalu, namiguju razveseljenim kuvaricama.
Ne s ubijem! cmizdri Bire, otputeni fabriki
radnik uar, pesnicama brie suze, razmazuje ih,
otire aravom. Kakva mi korist od toga, drugari,
promislite ako due imate? Moda ba to oni prieljkuju, u smrt me guraju. Zakovrne ko pile i gotova rabota, a neprijatelji se tvoji po svetu bakare,
uivaju, slade. Nju i njega u ubijem. u iskasapim
ko peeno prase na panju. u sa sikiru dupljeskam

64

Vidosav Stevanovi

i na rezance diseckam i u prainu da satrem. Nek se

uje moja osveta i kako Bire ast svoju brani! Leba
mi to ga jedem, drugari!
Dobrrr! dodaje Tofija u optem smehu koji
erei lica u ogledalu. Dobrrr!
Tofija svuda trai gluvog momka Mugda, svuda po gradu i oko grada. Nema ga pod mostom,
gde trunu lipsale kokoi, ni u bagremaru ispod hipodroma. Nema ga na groblju, gde se povorke u crnini okupljaju oko iskopanih raka, s cveem, vencima, krstovima, kadionicama. Nema ga iza ustajale
bare pokrivene abokreinom i evarom, pored koje do oiju crni radnici istovaruju ugalj. Nema ga na
klupama u parku. Nema ga ni u dubokim jendecima na strelitu ispod stadiona ograenog bodljikavom icom koja razdire dlanove. Naroito ga nema
ispod pruge, tamo gde je Tofiju obarao na lea poto su pobegli preko visokog zida, nekada, davno.
Dala bi Tofija sve rakije ovog sveta, sve crvene
cicane haljine i arenu loptu iz izloga, kolonsku kafanu i hrpu cigala, grad sa svim kuerinama, kuama i kuercima, samo da vidi kezavog momka
Mugda. Tofija alosno gleda gluvonemog, pijance,
prljavu reicu koju moe da preskoi, deurliju
kolonsku koja gaa kamenjem.
Tofija sve ee odlazi u polja, pored ciglane i
majdana i brda, tabana putem kroz penice i kukuruze. Ovde bar nema gluvonemog, ni namrtenih
mukaraca koji zavlae prste u guu i nametaju jezik, ni Kadrije koji udara nogom u cevanice i trpa
alevu papriku u nozdrve, ni ugavih maaka koje

Refuz mrtvak

65

liu noge, ni kamiona koji se zaleu iza lea. Tofiji

se ljuti skorela rana na vratu. Uivajui, vlai noge
po praini koja lepra nad penicom kao marama sa
prozora, aravi sa ice. Blublublu, pevui Tofija,
mirka na crveno toplo sunce.
Tofija polako ide putem, sunce nebom, korak po
korak, slono. Trbuh, u kome raste mali Mugdo,
gura se napred, uri kao da bei. Po njivama seljaci
kose penicu, lee snopovi nauznak kao kosci u
podne pod bagrenjem. Na utrinama pasu krave i
ovce ije su njuke vlane, dah topao kao Mugdov
jezik. Okolo su brda kao vrljike oko aira. U bunju
ima mnogo gloginja, od kojih usne trnu i skupljaju
se. Opojnoslatko mirie seno i lepo je u plastovima.
Kapci se sami sklapaju u prohladnim umarcima,
panjevi se sami podmeu pod glavu. Luta Tofija poljem. Grad se vie ne vidi, nestali su dimnjaci, dim.
Toplo je, toplo. Dareljivi su kosci u podne, prija kiselo mleko i mek upljikav hleb. Tofija je sita, sita i
ne povraa joj se. Svetlo, mirisno, sanjivo.
Kad sunce zapadne iza brda kao deak iza plota, iz umarka se poput jazavca iunja mesec i krade nebom izmeu bubica zvezda. Tofija spava u
tali, upavi pas pred pragom. Krave je njue, bocka mirisna slama, kroz prozore sipi svetlucava izmaglica. Kad seljaki deaci na prstima uu u talu,
Tofija opet mora da legne na lea, da posmatra nemirne kravlje repove. Deaci se brzo smenjuju, vrlo
brzo. Zora belasa kao magla. Jutro ve ulazi na vrata kao seljak s vilama preko ramena. Sirotica, govore znojave seljanke, tutkaju Tofiji u ruke skorelu

66

Vidosav Stevanovi

proju. Ide Tofija putem i vidi kako se isparava rosa

sa lia i trave, kako trepere granice na drveu.
Dobrrrdobrrr, dovikuje Tofija suncu koje proviruje iza brda a crvenim okom strelja kroz kronje
bagremova, jasenova. Sunce se dobroudno osmehuje, palaca jezikom, kao Mugdo ispod pruge, nekada, davno. Tofija je zaboravila sve na Mugdu, crnu kosu, snane ruke, tanak nos, ali se uvek sea jezika, nestanog. Dosta je Tofiji i Mugdovog jezika,
samo da lisiije glave Kapitolina ne skae i ne vrti
se pred oima, zevajui kao riba crvenperka.
Blubluuublu, pevui Tofija i radosno igra na proplanku iza hrastova, vornatih golemih staraca. Izmeu stabala vidi se esma, kamena ploa sa lulom, u podnoju okruglastog breuljka. Dobro je
piti hladnu vodu kada si sit i ne povraa ti se, i te
kako dobro. Na pozelenelom valovu seljaci poje
krave i konje, akama rasteruju obade, gunaju. Poneki svrati Tofiji u grmlje, dok se ostali klibere:
Odr, Rogonja, nije ti to Petrija. Grmljem puze zmije
arke, zlih sitnih oiju. Dronjava je Tofijina haljina,
podrpana.
Idu dani kao litije koje mole kiu, dugaki, s
barjacima, morni. Jo je leto, ute se strnjike i modre vinogradi. Jo se moe bezbrino iveti, kao
ptica nebeska, kao vrabac, vorak, eljugar, grmua, kao grlica i senica. Tofija luta kud je oi vode i
noge nose. Tofija legne na zemlju, pokrije se nebom, rosa je hladi, rosa je umiva. Tofija misli: Dobro je biti iv, samo kada bi kezavi momak Mugdo
radio ono to ostali ne umeju. Toliko bi joj bilo do-

Refuz mrtvak

67

voljno, a sve preko toga... sve preko toga je suvie

za kratke Tofijine misli. Idu dani kao skitnice sa
tapom i torbom.
Kad se drum provue kroz tesna brda i preskoi most, vidi se pe za gaenje krea, nalik na veliku
stupu. Naokolo lebdi sitna praina, uvlai se u nos,
tera na kijanje kao aleva Kadrijina paprika. Oko pei se kao muve motrljaju radnici, goli do pojasa, prljavi, znojni, zapeklih oiju. Drumom jure kamioni,
automobili-kornjae.
Zaparno je u radnikoj baraci. Smrdi na olaj kao
na naslaganim eleznikim pragovima. Mukarci
su ugurali Tofiju unutra, strpali je na krevet, povalili je kao vreu s kreom i brzo se smenjuju. Tofija
se ne brani jer mukarci rade to ponekad. Takva je
njihova muka volja. Tofija gleda pravo u zid: smernotuna Bogorodica sa detetom Isusom, zlaane
kose i punakih ruica. Tofija muri, dahe.
Nahranili su je posnim pasuljem, dali joj da pije
vode iz drvenog bana, prostrli joj iza vrata. Tofija
posluno spava na ebadima, prevre se u snu. Bolje je spavati na zemlji koja i hladi i greje, ta ogromna crna lopta. Tofija se budi, bunovno pilji u mukarce koji se kartaju pod karbituom. Smrdi na sagoreli karbid i Tofiji se povraa.
Sedi na oblinjem krevetu opavi Landa. Skinuo je pantalone, skupio noge poda se. Razvija zavoje, teinjavom krpom brie otvorene rane iz kojih
curi sugnojica, stenje od bolova, mrti se, psuje. Ljut
je Landa, onesposobljeni seljak, na itavi svet surovi, na rat: De mi murdari i alamunje noge upropastie,

68

Vidosav Stevanovi

na osmora usta kod kue koja treba prehranjivati s

deset prstiju i jednom grbaom. Ljuti ga i blaena
ravnoduna Bogorodica, svetla i lepa majka punakog deteta. Isusa.
Raj ti potkeim i Mariju iz Nazareta i svih etres iljada velikomuenika i veliki post i boju matericu! kree Landa bezboniki, seajui se lagodnog gradskog ivota i debelih kapetanica, mirisavih i podanih, crvenih usta, mlenosjajne koe. Kad na prokletom snegu mesecima spava, vie za rmbanje nisi, kolko ni jektiavko za kolovou. Majko moja Stamenijo, to si me rodila, u usta
te blaena! Kad bi ivot bio dobar bog bi po zemlji iao, kue gradio, zemlju orao, ene gaao i
puku prtio!
ta ti vredi da sike, sinak? dobacuje kao
mi sitan stari sa jareom bradicom, koji kae da
se zove Luka, da je od tuge i samotinje pobegao sa
kunog praga. ta vredi psu to na mesec laje? Posluaj: tri sina mi je vetar ludi odneo. iveli, ivovali sinovi, ko tri bora tankovita, starost mi blaili. Zaratile besne drave i sinovi u rat otili, svaki za svojom vojskom, svaki za svojom glavom. I nijedan se
nije vratio meni, starcu. Doao sam glas: Izginuli sinovi, svaki se u svojoj vojsci s duom rastavio, zemlju krvlju zalio i kostima potrusio, svaki za svoju pravdu. Pitam ja svakoga: Je li po pravdi da se ljudi ubijaju? Po
ijoj je to, velim, pravdi? Evo vam zemlje, rekoh, zasejte je mrtvima i bogaljima! Mnogo mrtvih imam ja, sinak, toliko da ih ni pobrojati ne mogu. Posete me
ponekad, u snu mi dou, rastue me, starca. Pona-

Refuz mrtvak

69

dam se da u ih na onom svetu videti, kad zagrme

trube i grobovi se otvore.
Dupli ajnc! kae zelenooki mladi, koji Tofiji lii na gluvog momka Mugda, i lupa kartama o
klimav sto po dvaes banci svaki, deder! Kaplje parica ko kiica, nikako druke!
Dobrrr! ubacuje Tofija, gleda kako se duvanski dim koluta ka tavanici, kako se tuno smeka
Bogorodica njiui u naruju zlatokoso dete Isusa,
meu uznemirenim senkama. Dobrrr!
Pare, puste pare! komea se Landa i uzdie.
Da su mi pare, poto Dunavo da pitam i Sava pride i sve enske gradske od Danilovgrada do Zvornika. Pogledo ne bih nita ispod kapetanice, to je za
duu radnike i seljake klase, meko i toplo za tvrdu i sledenjenu duu nau. Sve neto mislim: im
ima siromanih, Lando, ima i bogatih, ne preteu terazije tek onako, od vazduha. A im ima siromanih,
mislim, gde je tu jednakost? Voleo bih da je vidim, tu
jednakost, isto kao to bedu gledam i oseam!... ekam da mi loz premiju izvue i na Kukuljevdan u
doekam. Eh, kapetanice, kapetanice...
Jok, sinak! Nita su ene, zlo svetsko i napast,
jeve to se sa zmijama zdogovaraju. Doe dan kada
si ko ja, slabaak, oficirke ti iste ko obanice neoprane. Bio sam ja u nedoinu, sedamdeset i sedam gradova do mora proao, Vrancusku video ko tebe sada, Albaniju po snegu gazio, s avolom tikve sadio,
s Arapima iz istog anka kaamak kusao, boletine
bolovao i kaem: Nema ivota dok ne zaboli do svisnua. Imao sam ene i ene, trgovake i okake, sve

70

Vidosav Stevanovi

sam imao, i opet sam na golom lebu ostao, s mukom ko s ovim gunjom. Svega ima u ivotu, iino,
naroito zla i ponienja, tavni vilajet je ovo. Ljubav
i sloga i razumevanje treba da kolo vode, a mrnja
i oajanje u crno more, u nepoin-goru! A posle
doe revolucija, narodna revolucija, sinak, kad dobri ljudi vladaju dobrotom...
ta revolucija, ta kontribucija! guna Landa
nad zavojima i otvorenim ranama. Nisi ti ko ja na
snegu spavao, ko trupac se mrznuo, dabogda ga
sunce sprilo. aliu se do boga, u Maralat u
pravce: Taka i taka stvar, drugovi, presuujte po
zakonu, valjda je zakon i za bednike pravljen. Noge
sam svoje za dravu dao, nisu noge take da ih na
vaaru kupi. ta je dvaes iljada za devetora usta,
drugovi? Tako u ja, pa kud puklo da puklo.
Dobrrr! kae Tofija zlatokosom detetu Isusu
koji se vedro i ravnoduno osmehuje u Bogorodiinom naruju. Smrdi karbitua. Smrad je nepodnoljiviji od ugavih maaka koje liu noge u Kapitolininoj sobici. Povraa Tofija. Kockari narpegnuto zure u karte.
Sutradan opet breke pe za peenje krea. Dim
i praina. Sunce eta nebom, Tofija sporo tabana putem. Brda se stisla kao ovce u toru, podmeu lea
jedna drugima. Mora se Tofija sve ee pentrati uzbrdo, pa silaziti nizbrdo. Kae poslovica: Nizbrdo
se i mrtav kotrlja. Izgubila se nekuda arena lopta,
odletela u bezdanu jamu nonu, potonula u duboku vodu. Seljaci beru ljive po kosinama, slatke modre visuljke. Seljanke vie ne apuu saaljivo: Siro-

Refuz mrtvak

71

tica bez igde ikoga, crna crnjojka. Od Tofijine crvene

cicane haljine, koju joj je nekada, davno-predavno,
Mugdo kupio poto su pobegli preko visokog zida,
ostale su samo krpe i dronjci, i rese i rojte. Deaci
ganjaju Tofiju, pujdaju pse koji strano keze zube i
ujedaju za listove. Opasni su i bolni psei zubi.
Mummuuumuu, cvili Tofija, teko nosi naduven
trbuh. Gladna je Tofija, gladna, gladna. Rairila se i
podljutila rana na Tofijinom vratu, rascvetala se kao
bour, bolno je eprkati je noktima. Slama bode u
ranu, acka kao jelove iglice. Mesec prosipa hladnu
rosu od koje se koa jei, telo koi. Raste mali Mugdo, umorna je Tofija.
Lagano idu dani kao kazani za peenje rakije,
kao kola sa kukuruzom. Kovrdavi oblaci guraju se
preko neba. Vidi se kako sunce bubri i zri kao kruka medenjaa, samo to se ne otkine i ne pljesne u
travu, prezrelo i sono. Otkinue se dune li vetar,
zanjie li se zemlja, ta uzrela kugla, zaobrui li se
mnogobrojna duga nad umom. Tofija zna: Treba
jesti, piti, koraati. Treba traiti Mugdov crveni jezik koji e inae pobeleti i sasuiti se u glavi kao dimljeno meso u odakliji. Nigde nema rakije da zagreje veliki trbuh, nabreklu skitniku torbu.
Tofija nikako ne moe da se skrasi na jednome
mestu. Tofija luta po selima. Grom joj ne grmi, kia
joj ne pljuti. Samo munje sevaju, sevaju. Tofija uje
koliko i krstaa na groblju, na kojem se kupe zabraene seljanke, koliko i vratilo na bunaru. Seljaka
deca gaaju je iz praaka, kamenjem koje ne zvidi.
Rie, mrko, prohladno.

72

Vidosav Stevanovi

Putuju runjavi oblaci nebom, Tofija kaljavim

putem preko jaruga, dolom i gorom. Pogurila se brda kao radnici pod tekim vreama. Ogolela su drveta, tre grane. Kunjaju ilavi hrastovi, oronuli
starci, na obroncima. Teko se vuku bose noge po
glibu, iz kaljuge u kaljugu, iz brloga u brlog. Sve je
tei i vei trbuh u kojem skakue i premee se mali
Mugdo kao buva pod kouljom. Seljaci ne putaju
Tofiju u tale: Be, baksuze, mimoii mi kuu. Vise poslednje rite Tofijine haljine. Poplaveli su listovi koje
su psi proarali otrim zubima.
Muhmuuhmuh, jaue Tofija, vukui se pored
mokrih plotova, svaljujui se na slamu po gumnima koja zaudara na konjsku mokrau, trule i naduvene leine iz potoka. Sporo se vije dim nad krovovima, jo sporije die ka oblainama iza kojih su,
zna Tofija, pomodrelo sunce i sledenjeni mesec. Poput zverinja umskog zavukli su se u jazbinu, duboku jamu nebesku. Otperjale su i odleprale ptice,
laste, senice, grlice, grmue, otile kud ih oi vode i
krila nose, kao Mugdo nekada iz Kapitolinine sobice. Boji se Tofija seljanki koje sa pragova prete pesnicama: Be morijo, kuga te odnela, psi ti kosti razneli.
Vuku se dani jedan za drugim kao umorni Tofijini koraci. Tofija misli: Dobro je disati, pa makar te
bolelo sve od glave do pete. Samo kada bi kezavi i
veseli momak Mugdo, doao da ogreje svojim crvenim jezikom, veselim. Mugda nema ni danju ni nou, kia ga je odnela i ubila, vetar ga je odneo i ubio.
Stanite, kie i vetrovi, vratite moga Mugda sa kojim
se smelo beati iz velike kue, preko visokoga zida.

Refuz mrtvak

73

Padaju kie jesenje i duvaju vetrovi jesenji preko sela i gradova, na Tofiju i malog neroenog Mugda.
Mukarci vie nita ne trae za hleb i rakiju. Umorna je Tofija i slaba.
Iz pokisle vrzine iskoi seoski mutavko i kopilan Kalavrda, ogrnut guberom, sa cokulom na jednoj i provaljenim opankom na drugoj nozi, sa
ogromnom kapetinom natuenom sve do klempavih i prozirnih uesa kopilanskih. U rukama pomodrelim dri Kalavrda oljutenu harmoniku sa povaenim tipkama, privija je na grudi kao odoje, mazi je i tepa joj, grdi, kara, opominje, tetoi. Gleda Tofija, gluvonema i zalutala: u Kalavrdinoj kosi ima
slamki, blata, gujih pera. Gleda Kalavrda, mutavko i kopilan: u Tofijinoj kosi ima granica, blata, izmeta.
Grake garvan! ree Kalavrda Grake graaa!
Dobrrr! odgovori Tofija.
Uhvatie se za ruke, odoe kaljavim putem, dok
sipi kia i natmureno nebo prilazi sve blie kuama,
brdima, plotovima, oborima. Izgubi im se svaki
trag na tom krivom-krivudavom putu koji se krije
iza prozeble hrastove ume, stoveke starice, i cvokotavog bagremara. Odoe Tofija i Kalavrda preko
kaljavih mea, glibavih oranica, klokotavih potoka,
preko gora i dolova. Pred njima kia i blato. Za njima kia i blato. Odoe u nikudi i ne vratie se, Tofija i Kalavrda. Grake gavran, graa, grake.
Pada krupan i gust sneg. Pada na gradove i sela, mostove i drumove, fabrike i brda, pada na gro-

74

Vidosav Stevanovi

blja, pei za peenje krea, kazane za peenje rakije,

ume i useve, pada na ptice nebeske i ptice
zemaljske. Debelim pokrivaima sneg
krije zamrlu zemlju, crnu teku
loptu, koja se sve sporije
okree, sve sporije,
jo sporije,
sporije...

MUKOENSKO

red samo svitanje donjali i dosaivali se na eleznikoj stanici trojica drugara: zbog prekosti i
naprasitosti ozloglaeni vulkanizer Kursula, povratnik sa robije Sekula i mokrom arapom udareni moler Canko.
Nakon zatvaranja poslednjih periferijskih kafanica, nakon raspodeljivanja kelnerica i ankua i
kuvarica meu nalokanom bratijom, nakon dranja i
smucanja praznim nonim ulicama, nakon neuspele tue sa radnicima iz druge smene i deurnim vatrogascima, obree se Kursula, Sekula i Canko u
staninoj restoraciji, jedinom utoitu pijanaca i
nonika, i navalie na rakiju eeruu.
U restoraciji, prljavoj i mranoj bivoj ekaonici
sa visokom tavanicom i velikim prozorima, bee
uobiajena guva i krkljanac pre jutarnjih vozova,
arena gungula saterana unutra prohladnom oktobarskom noi, umorom i dremeom.
Za klimavim drvenim stolovima bez arava,
ispolivanim piem i pljuvakom, ivrljanim svaijim imenima i svakojakim psovkama, konjosali su
gradski beskunici u ofucanim konfekcijskim ode-

76

Vidosav Stevanovi

lima, krvavooki i zabagreli kafandije besparii,

masnih keia testerai sa nogarima i testerama,
bez prenoita ostali seljaci sa torbama i kotaricama, preplanuli sezonski radnici sa zaveljajima prnja, promukli preprodavci lozova, satova i mutikli. Po sumranim uglovima, slabo osvetljeni utinjavom svetlou sijalica, praeni cilikom ratimovanih emana i drhtavim ciganskim glasovima,
drali su se taljigai, sitni kockari, badavadije, priipetlje, zazjavala i nekolike olinjale kretave vojnike kurve, svi raspomamljeni, radilitani, raspojasani. Trbuasta buhava telesina kelnera inde
sa spljeskanim i krompirastim nosem, nezgrapni
zidni sat sa iscifranim brojanikom i krivim klatnom, potamnele i muvoserinama istakane reklame sajmova i deterdenata, kratka i opora upozorenja pijanim gostima i neopreznim putnicima,
duvanski dim i smrad neopranih nogu nadnosili
su se nad sve to. Kroz galamu i dranje povremeno
se ulo resko pitanje elezniarskih pitaljki,
brektanje manevarki i metalna lupa odbojnika na
vagonima.
Drugari Kursula, Sekula i Canko behu ozlojeeni i ostrvljeni, uznemireni i nabusiti. I pored sveg
truda, govornike vetine i neumerenih obeanja,
noas nijednu ensku nisu uspeli sebi da izdvoje.
Bili su sami, ljuti i ena eljni. Oseali su se kao bez
krivice krivi osuenici koji su proterani sa svekolike noanje muskoenske gozbe, nemoni da pokau svoju snagu, prinueni na bedno zadovoljstvo
prianja skarednosti uz pie i nebrojene psovke.

Refuz mrtvak

77

Stoga su nemilosrdno tamanili gorku eeruu i

pripaljivali cigaretu za cigaretom.
Kelnerice, ankue i kuvarice iz periferijskih kafana i mnogobrojnih bifea, inae uvek uslune dajke, vazda gotove na sestrinske usluge nonicima i
uspaljenicima, veeras su se, kao po preutnom dogovoru, rasprile kud koja, razletele se tamo i amo
kao preplaeno jato vrana. Neke su se sa krnijim
oferima teretnjaka i transportera razvezle na terevenke po estim drumskim krmama oko grada,
neke se sa harmonikaima i platenijim gostima povukle u smrdljive sobice iza kuhinja, neke otile na
produeni rad i dopunsku zaradu u novi burdelj
Rujke Petobanke ili u portirnicu hotela, da se na
radna mesta vrate tek sutra navee, izujedane, potamnele, izmodene, osorne prema stalnim ljubavnicima. Ove noi nijedna nije hajala za poznatu i
priznatu trojku: vatrenog i smodavajueg Kursulu, slatkoreivog i veselog Sekulu, istrajnog i nastranog Canka.
Najzad, prezaposlene i kosturaste vojnike kurve nije bilo uputno dirati, jer su njihove mnogobrojne neizdovoljene muterije, pleati taljigai i
hitrooki kockari i ulizice badavadije s kojima su
svaki as odlazile iza staninog klozeta ili na poljane sa krljavom travom, bili oprezni i na tuu
do istrage spremni, svi polupijani, mamurni, uzrujani. Uostalom, dvojica milicionera ve su nekoliko
puta kroz vrata pomolili sivoplave uniforme sa revolverima i gumenim palicama o crnim konim

78

Vidosav Stevanovi

opasaima, promotrili levo-desno i nastavili etnju

pored nezastrvenih prozora. Stoga su Kursula, Sekula i Canko turobno i namrteno cevili glavobolnu rakiju eeruu, tek reda radi kokali se i psovali s dremljivim indom iza niskog anka pored crne gvozdene pei, muvali pospance i hrkadije izvaljene na olajisanom podu izmeu stolova, zadirkivali ravnodune i otupele sezonske radnike, pretili poniznim preprodavcima, puili, pljuvali i zakrvavljenim oima gledali kako se velika kazaljka
na zidnom satu trza i pomera svaka dva i po minuta. Sve eim kucanjem i pranjenjem bokastih aa od debelog i mutnog stakla ubijali su vreme, desetke za desecima minuta.
Kursula ree: Nee nam vidi buda rupu!
Sekula ree: Odnee nam lovani enskadiju!
Canko ree: I muvu bi u letu i zmiju u oko!
inda ree: Uetvorite Canka, valeri!
Uz potmulo kloparanje maina u aavim fabrikim halama, uz zveckanje labavih stakala u
prozorskim ramovima i periferijskim uderama, uz
kripu i cvile rasklimatanih kapija na zaralim
arkama, nad gradom je letela oktobarska no, noena neumornim i hladnim vetrom.
Svitalo je i razdanjivalo se nad brdima kad u
stanicu dobrekta kripavi lokal iz Lapova, iz kojeg
kuljnue oniski i zdepasti seljaci sa prepunim torbama i kotaricama, okrugloglave i zabraene seljanke
pod krivim obramicama sa tekim kofama i upovrenim loncima, zamazani fabriki radnici u plavim
bluzama i sa limenim porcijama punim hrane, na-

Refuz mrtvak

79

trontane babe i ugunjeni starci koje mlaarija vodi

lekaru, razblebetani tuitelji i tueni koji ve zapoinju psovaku raspru, vani i pogoreni efovi
mesnih kancelarija sa inovnikim tanama, i, na
kraju, kondukteri s fenjerima i etvrtastim torbama,
klonuli i pocrneli od gara i nespavanja.
Drugari Kursula, Sekula i Canko smesta istrae na peron, muvajui pospale i nemilosrdno udarajui laktovima u oblinje slabine, psujui stoku
giliptersku i dronjke lufterske, uzgred ne plativi
nekoliko poslednjih rakija. Razdremani inda
dreknu za njihovim leima i uzvrpolji se, ak zamaenim rukavom kelnerske bluze ubrisa znoj sa
crvenog ela, ali ne smede da ank prepusti badavadijama i pijancima. Ogroman izmeu zapraenih flaa i uplesnivelih kobasica, stie samo da drugarima skree oca lopovskog i majku barapsku.
Sivkasta ranojutarnja svetlost, ce sa ravne
ploe neba, cedila se kroz dronjke oblaka i kapala
na sjajne i zmijaste ine preko katranjavih pragova, na stupasti silos pod brdacem iznad stanice
okruen crnkastomrkim jablanovima, na bodljikavom icom ograeni vojni magacin levo pred kojim je straario ukoeni vojnii s pukom, na crvenomrkom rom zasute starudije na stovaritu Otpada, na prljavi retki evar i zelenjikavu muljavu
abokreinu Lekine bare, na etvrtastu i uskoprozorastu garavu staninu zgradurinu, na krljave i
voraste kestenove pored oguljene gvozdene
ograde, i curkala po svemu kao olovnoteka kinica. Slaba i retka magla, pocepana kukurikanjem

80

Vidosav Stevanovi

petlova, praminjala je pored uzviice vie stanice,

dok su na zgurenim kuicama pozadi sjajkali ovlaeni krovovi.
I u komeavoj gunguli, punoj agora i neopranih lica, drugari Kursula, Sekula i Canko spazie
debelu glavatu seljanuru Sibinku, po svim okolnim selima razglaenu kajmakulju i papriarku, brbjivu pijaarku, enu svinjara u zemljoradnikoj zadruzi kome su etnici monice odsekli. Setie se namah, sva trojica odjednom, kako je Sibinka, onako
gorolomna i mekasta, halapljiva i nezajaljiva,
zdrava i pohotljiva, po saborima, vaarima, mobama, vrajima i prelima pila barabar sa mukarcima,
neumorno uskala u kolu, leima ravnala kukuruze, livade i umarke, uvek rascerekana i na bezobratine spremna. Silno se zaradovae drugari videvi je onako sisatu, pleatu, kukatu i trapavu kako pogledom iz razrogaenih oiju akarastih prebira po mukarcima, oblizujui debele usne crvenim jezikom i prtei teke kotarice s paprikama i abri kajmaka.
Zgledae se drugari, razumedoe, bacaknue,
ritnue, podvrisnue, ahnue, roknue, zarzae, odgurnue neku stariicu iljonosu i pogrbljenu, oborie neko natrontano dete slinavo, po glavi klepie
nekog zvekana sa ustima razjapljenim, sklonie nekog mruljavog opavka sa takama, i Sibinki priletee.
Kursula ree: De si, roditeljko i sejo naa?
Sekula ree: Da te nije mrtve bi nas zemlja doekala!

Refuz mrtvak

81

Canko ree: Moleraj ostavljam, samo da ti tuca

budnem!
Sibinka ree: Odbi, dezvarijo! Nema ribe danaske!
Kursula ree: e padne lova do pet soma!
Sekula ree: I svakom bar po drugi metak pride!
Canko ree: I da mo u uni da pljusnemo!
Sibinka ree: De u s kajmak i papriku, narode?
Kursula ree: Otkupljujem sve bez razlike!
Sekula ree: Po pijanoj ceni plaam i po lecka
doturam!
Canko ree: Alat u da prodam robu da ti platim!
Sibinka ree: to se mora nije teko, dezvari!
Sibinkinim cerekanjem dogovor bi zapeaen.
Zaradovae se drugari Kursula, Sekula i Canko, rukovae se i jedan drugom na ubedljivosti estitae,
po ramenima se pljesnue, laktovima u slabine rebnue, opsovae mater lopovsku indi, koji je sa vrata restoracije viui traio novac i pretio milicijom,
rekoe mu da moe da se slika sa providnim kelnerskim uzimala-davala ujdurmama i ostalim alabajzerskim prevarancijama. ivahni, uzdrhtali, uz
stamenu Sibinku pribijeni, i paprene su ale i zaskoice sebi doputali: trojica drugara i lovaca na
ene u tmurnom oktobarskom jutru sa obesnim
hladnim vetrom.
Potom, dok je svetina kuljala kroz etvrtasta crna usta stanice, peron se praznio i na trokavim
prozorima restoracije klatila se bunovna prazna lica pijanaca i preprodavaca, dok je inda praskao i

82

Vidosav Stevanovi

psovao na vratima, drugari uzee Sibinku u sredinu, uskikotani i uzrujani Kursula obujmi je oko zamanog naduvenog pasa i trbuha, Sekula i Canko
dohvatie kotarice i abri, naprtie ih, zarzae i potrae preko svetlucavih ina, skaui velikim i nejednakim skokovima. Za njihovim pogurenim prilikama u izguvanim i naflekanim odelima osu se kikot i raskalaeno dobacivanje badavdija, taljigaa i
kockara, koji su se naetili pred restoracijom, kliberili se i pesnicama bubetali po leima, zvidali u prste i putali gromke vetrove.
Tada elezniari dunue u pitaljke, garavi mainovoa pritite sirenu i lokomotiva se zavi belom
parom, ukoeni vojnii brzo i spretno pozdravi
pukom, zaangrljae i zaklepetae signalni ureaji. inda zalomata velikom i maljavom pesnicom, i
pijanci lupie kape o zemlju.
Pored mrenaste Lekine bare, pored Silosa i stovarita Otpada, pored reda mrkih radnikih baraka
za stanovanje, krivudavom uskom stazom koju su
utabali prosjaci, beskunici, berai lekovitih trava,
uputie se drugari u oretku i rujem jesenjim osutu
umicu iza klanice, potrkujui, poskakujui, zviduui, dahui, pevuei. Kursula je kakljao Sibinku, tipao je i drpao, na brzinu svuda opipavao,
dok su se malo zaostali Sekula i Canko zabavljali,
jednu po jednu papriku bacajui, gaajui se, jedui mirisavi kajmak iz aka, maui se njime po licu,
vratu, ueglim vunenim kouljama.
Dok su, podvriskujui i krekeui, ulazili meu
krljavo i vorasto bagremovo drvee sa neto ma-

Refuz mrtvak

83

lo zaostalog lia, dok su koraali crvenkastom golom zemljom koja je na sve strane otvarala plitke jaruge i gotovo zatrpane rovove od vojnikih vebi,
naokolo je postajalo sve vidnije i svetlije i obrisi drvea ocrtavahu se sve jasnije i otrije. Njihove
ogromne i nakazne senke, trorakljaste i viestruke,
kose i neprirodno izduene, lepetave i ustumarane,
nabadale su se na golo otro iblje. agor petlova i
pasa, nesloan i jo slabaak, sputao se sa brdaca
vie stanice, iz hrpe arenih radnikih straara,
Jo se od stanice ulo drndavo kloparanje manevarki i zagluno pitanje signalnih pitaljki kada
drugari preoe raskaljanu jarugu sa neto mutne
vode u jalaku, raskvaeni i naputeni majdan utog
peska i zaustavie se na omanjoj istini, ocedini
nagnutoj prema drumu, popritu gradskih nedeljnih izleta, gde su se valjale zamaene hartije, izguvane i pocepane novine, potamnele ogrizine od
sendvia, bele kokoije kosti, prazne flae od piva i
vonih sokova, naeti liciderski kolai, probuene
papirnate loptice ispunjene sitnom strugotinom, epovi i pocepane krpe. Pod njihovim blatnjavim cipelama krckala je i lomila se sra, svetlucava, slina
kapima rose.
Sibinka ree: Prvo pare, narode, pa onda rabota.
Kursula ree: Zar nama na re da ne poveruje!?
Sekula ree: Robiju smo zbog potenja zaglavljivali!
Canko ree: Vera nam je od kamena tvra!
Sibinka ree: Jok, narode! Prolog sabora optinar me batunjski Mida pored Lepenice odveo, i-

84

Vidosav Stevanovi

vu me namuio, petli cvrcan, novu mi nalivau

pocepao. Pare na sunce, kaem ja posle svega. Kakve pare, pita Mida. Ne zezaj, velim ja, neg reci de
su pare. Pare su u banku, veli Mida, lopua batunjska.
Za sve vreme dok je Sibinka pounu priu priala, Kursula ju je, iskrljetenih oiju i pocrvenelih
uesa, polako povaljivao na svoj isflekani mantil,
suknju joj nalivau zadizao, brekui i stenjui. A
ona se nije branila, krkljava, s prevrnutim beonjaama, raskutrana, raskreena.
Sekula i Canko zavitlali su kotarice i abri u iblje za svojim ustumaralim senkama i, onako s rukama, licima i kouljama zamazanim kajmakom,
skakutali, ipali i usali, lomili se u pasu i previjali, boksovali i aketali po mrkom opalom oktobarskom liu, klizali se i posrtali po vlanoj travi, zgrenih i zguvanih crta, razjapljenih usta, znojavih
ela, stisnutih pesnica, dok su im nabrekli crveni
vratovi rasli iz ramena. Uagrelim i obnevidelim
oima gutali su etvoronogu, etvororuku i dvoglavu ivotinju, koja se valjala, stenjala, prevrtala,
kretala, kriala, belasala debelim Sibinkinim butinama i golom Kursulinom zadnjicom. I dopadoe
joj obojica, svaki sa svoje strane, dok njihove senke
naglo mugnue u crnu masu na sredini proplanka
i ulie se u brektavo klupko.
Veliko crveno sunce kotrljalo se i ipalo po brdima, rasturajui retke oblake, ibajui kosim zracima po nerazmrsivom spletu gnjatova, ruku, glava,
koulja, obue i gaa, koji se sve vie stezao, sku-

Refuz mrtvak

85

pljao, valjao se preko ogrizina, zguvanih novina,

zejtinjavih i ulubljenih konzervi, kourica salama i
kobasica, praznih flaa i vlanih natrulih krpa.
Ogolelo drvee povi se i zanjiha jer je iznad svega
jurcao obestan i hladan vetar, mekeui kao jarac,
kretei kao droplja, grakui kao gavran, udno i
pohotljivo. Bio je to isceliteljski, otkupljujui i sagnjili vetar-apkun, koji je upio mirise i vonjeve strnjika, kravlje mokrae, previrue ire, vrele komine
ispod kazana za peenje rakije, izrovanih ugara i
satrulog lia.
U hrpi smeuranih radnikih straara utiao se
agor petlova i pasa. Za njim se die drugi smueniji i raznovrsniji agor ustajanja, hripanja, pljuvanja, umivanja, stenjanja, psovanja, dovikivanja, zvidanja, kripanja i lupanja kapija, urlikanja radija,
tropota cipela na kaldrmi, mnogostruko pojaan
hladnim bistrim vazduhom i ravnom ploom zvonkoga neba. U klopot manevarki umea se visoki cik
trube iz kasarne na brdu, pio-ia-bozu-pa-needa-plati, a zatim nad zgurenim i ovlaenim krovovima kriknu fabrika sirena, ustaj-narode-ljakanjepoinje. Makadamskim drumom tandrkale su taljige, kripala seljaka volovska kola, trakarale eze i
brektali kamioni vozei prema klanici, sa koje se ulo muklo, ustraeno i samrtniko rikanje goveda i
grubo dovikivanje masnih radnika sa keceljama od
jute, koji su na pitavim tocilima otrili sjajne, tanke
i duge noeve.
etiri goliava tela mirno su sada leala na prohladnoj zemlji.

86

Vidosav Stevanovi

Kursula ree: Ovo se zove ivot!

Sekula ree: I nek se ponovi!
Canko ree: I dvama i trima i mnogo puta na
mnogaja ljeta!
Sibinka ree: Amin, dezvarijo!
Zgledae se drugari Kursula, Sekula i Canko,
obradovae se, ponovo zarzae, arlauknue, kriknue, zarevae crvenom razigranom suncu na istoku, krljavom bagremovom umarku, sivoj stupi silosa, krmeljivoj i ubazdeloj restoraciji, zdepastom
vojnom magacinu, polomljenim i rasturenim konzervama, ustajaloj i abokreinastoj Lekinoj bari, taljigaima i njihovim kosturastim ragama, olinjalim
vojnikim kurvama iza klozeta i na poljanetu, ponovo otvorenim periferijskim kafanicama, umezima Rujki Petobanki, prljavoj i od jesenjih kia mutnoj Lepenici, enama i mukarcima, deci i starcima,
psima i kokoima, kaldrmi, parkovima i bronzanim
kipovima, probuenom Kragujevcu, ivima i mrtvima, celom bogovetnom venom svetu.
I razlee se kroz vetar: iveli!

TUTUMI

Upueno tovanoj majci Boginji Kora-Ganovi

udovi dvostrukoj na atresu ul.nar.heroja
Straka Pidurova br. 23. Bgd.
Kragujevac 1 septembar 1963.
pola dva posle podne.
jubljena majice oprosti svojoj nesrenoj eri
Menki to ti ranije nije pismo poslala o svemu u
ivotu to se zbilo. Imala je zato Menka hiljadu debelih i mali milion mravih razloga meu njima i
obnovljeni sekret 5. grupa i 1 abortus bez veze i tromesenu suu i e ovdanju. enskai postojavaju na
svetu da se pumpaju a ja da vam vadim slatku deicu iz
droba rekla je nezakonita babica Rumena Trpkovi i
bacila ti unue u kofu s pomijama i krvavom vatom. Dok sam kui ila niz nogu mi curkalo i haljina nova pozadi mi bee krvava ko kad me Tanasije
prvi put u bunju koutnjakom. Nemoj dragi slatki
mili cakani rekla sam ja ali je Tanasije hteo a posle
sam i ja htela s drugima. Stvar zbog koje smo ja i
moj naopaki mu Slavuj doli u Kragujevac jo maja meseca vozom u 9 i 35

potraga za nesretnim i nestalim sinom tvojim a polubratom mojim Istokom Ganoviem

nije naalost makla s mrtve take. Zata treba okrivljavati slepu Sudbinu i Sluaj i Nesreu koji nas

88

Vidosav Stevanovi

vavek prate Gospode Boe Na. Nikako tvoju er

Menku. Ljubljena majice uinila sam sve to je bilo u mojoj slaboj enskoj i ljudskoj moi
menjala sam stanove ni manje ni vie nego etiri puta za tri i neto jae meseca gulei pasulj po tri dana
i krpei pocepane arape iglom i koncem zbog nematine
uzimala ljubavnike razne kad vie nisam mogla ali
u srcu uvajui vernost nenost i ljubav prema jedinome Istoku.
raspitivala se levo i desno i onda kada su svi navaljivali da me to pre povale iako sasvim ostah bez
vea.
odlazila kod gatara i vraara naroito kod Nikolije
iz Mekovca Mare Bubalo iz Komarica i Saje iz pitome Drae.
davala oglas u novine jedine ovdanje Svetlost koje
su novine ne moe biti gore pedeset banki po jednom oglasu:
Trai se Istoe javi se oglasnom odeljenju tvoja s. Menka
kanarinci su ivi i zdravi. Brige nas izedoe sasvim. ifra
ekanje.

sve nadahnjivana ljubavlju prema vama dvoma enjom za tvojim toplim materinskim krilom i Istokovom muanskom zatitom od zla svetskoga. Poto zna da se u Slavuja niko ne moe pouzdati to
dokazuje svojom grudnom boleu. Ima da se uda
za njega i da ne bere brigu rekao je Istok one zime kada ga je smrznutog dronjavog i ostalog doneo kui

Refuz mrtvak

89

naoj. Bie mi ena ljubaznica i majka rekao je Slavuj

kad se oporavio i nou mi dolazio bez gaa. Tako
sam se zakopala 13 januara po gadnom snegu u
optini Vodovac i od tada venanicu nosim u tani pored line karte i Anovlara. Saranila sam dva mua i obojica su bili svinje rekla si ti posle matiara dok
ruasmo s uzvanicama. I pored svih neuspeha i
udaraca moja vera u Istokovo postojanje na Zemlji
jeste neoboriva svetla kao zvezda Zornjaa. Takvi
kao on nikad ne umiru napreac rekla si ti kroz pla
neke noi. Nadam se kao to se pouzdano nadam u
tvoju i svoju buduu sreu da sam iznebuha nabasala na trag koji e me uz Boju pomo odvesti u
njegov muanski zagrljaj. Napominjem samo Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam vreme pola tri posle podne utanje i tiina. Neu da brbljanjem ucvelim
tvoje majinsko srce. Majku i vazduh boli koji joj deca
sama diu rekla si ti kad je Istok netragom nestao u
februaru po onoj lapavici. Shvatila sam to dok mi je
Rumena vadila plod na tvrdom stolu u pokrajnjoj
sobi a sunce sijalo u dvoritu kao ludo. Sijalo je i
dok sam se vukla kui i curkalo mi niz nogu levu i
deurlija pored tarabe vukla vezanu crnu maku.
Sledei glasine razne
prianje kominice edomire kako se Istok navodno
zaposlio u fabrici automobila kragujevakoj kao cenjeni strunjak za autodelove i samostalni komercijalista
prianje ia Metodija kako su ga njegovi sinovi
mangupi Mileta i Petar videli na berbi groa u gra-

90

Vidosav Stevanovi

diu Topoli u atoru gde se toilo vino uz evape

prianje Musavere igraice u baru Lotos kako joj je
neko slian Istoku ljubio kolena u kragujevakoj kafani Zlatibor i pokazivao spolni ud uasne veliine
prianje mainovoe Dragorada kako na kragujevakoj taciji neko pleat kao Istok saekuje i ispraa sve vozove sa juga i severa maui belom maramicom

zatim peate na potanskim kartama svima bez

adrese.
Dobro sam to i vama ravnom merom elim poz. Istok od
27 februara iz Rankovieva sa slikom novog hotela
spreda i udericama pozadi.
Menka reci Slavuju da u mu razbiti nos ako te bude tukao voli te tvoj brat od 5 marta iz Stalaa sa kafenom
mrljom u obliku srca i veriga.
Mama nema ta da brine. inim ono to moram jer mi je
tako pisato u Rodeniku. Pripazi na moje kanarince. Ljubi te sin Istok u oba obraza od 12 marta iz Lapova.
Molite se za mene. Va nesreni Taj i Taj. od 19 marta iz
G. Milanovca sa slikom spomenika nekom bradonji
i kojeim to se ne da videti zbog loe fotografije

koji gradovi obrazuju krug oko Kragujevca i tako

pokazuju centar Istokova ivota. iveu tamo gde me
budu potovali i gde u biti bog bogova rekao je Istok
kada se nou vratio pripit iz bara Lotos od pomenute Musavere njegove oboavateljke. Bolje prvi lopov u selu nego drugi robija u gradu rekao nam je

Refuz mrtvak

91

kad smo ga posetile u Cezeu ili u Padinburgu. Povodom toga mrzim zakon i sudije a naroito udbae. Sledei zatim ljubavni magnetizam tajne struje
privlanosti skrivene talase enje koji su me upuivali da on negde ovde provodi svoj zanimljiv
udni izuzetni junaki divni sunani
IVOT VELIKOG OVEKOLJUPCA
ISTOKA GANOVIA
sina Boginjinog brata Menkinog
obretoh se u Kragujevcu. To je neka izumrla ptica
to je ovde kljuvala oi ljudima i mrtvacima u zajednici sa zmajevima adahama vasiliscima i sukubama. Mu mora da brine o rodbini ene svoje rekla
sam Slavuju u maju i spakovala svoje stvari u tvoj
stari kartonski kufer. To jest tri haljine dva kombinezona neto donjeg vea dvoje cipele Istokove razglednice fotografije iz kole sa letovanja sa moga
venanja. Seli smo na jutarnji voz u 9 i 35 i doputovali ovamo nekako u podne. Na putovanja treba nositi samo svoje srce i etkicu za zube rekao je Istok kad
je polazio na lutanje po sajmovima. I svoju bolest i
svoj strah rekao je Slavuj i pljunuo krv. Bila je ve ega i sua i svi su imali skorela usta. Ja bejah uzrujana blizinom boanskom brata mojega a Slavuj gunav i glupav i slabotinja i kukavica. Svi mi ovde lie
na mrtvace i ubice rekao je dok smo s kuferom klancali uz ulicu pa preko kamenog mosta. Bilo je tu
mnogo aavih kovanica i potkivanica i smrdljivih opanarnica i gadnih buregdinica. Videla sam

92

Vidosav Stevanovi

nekoliko pijanih njuki kako vire iz prljavih kafanica pored Lepenice. Dole crvendai iveo kralj drao se
pored trafike dronjavi i masni starkelja s drvenom
nogom i kasapskim noem za pojasom. Te noi nekako prespavasmo u sobi 31 hotela Dubrovnik u
jednoj uskoj postelji pod jednim ebetom posle obaveznog pokazivanja venanice. Gospoa mi ba ne lii na udatu enu a gospodin jo manje na mua priapnuo mi je kuljavi portir i namignuo prema Slavuju
nitavilu. Ostao mi je u nasledstvo od brata rekla sam
ja. Iste veeri gostovali su u gradu u sali bioskopa
Pionir pevai narodne muzike i folklorni ansambl
umadija. Mrzim vlast i miliciju gore nego spolne bolesti rekao je Istok nekada kad sam ga oianog doekala pred Cezeom. Nikada neu da ulazim u njegove razloge poto sve zna o drmatorima.
kako za dravne pare kupuju kola strana i prave vile po moru i koluju decu u Francuskoj dok ostali
gule proju trboboljnu i seku ui pa krpe dupe
kako matorci sa kilama zavode sirote devojice po
sajmovima i kupuju im bunde garsonjere i plaaju
manikirke a ostali grizu nokte i jedu se ko pun mesec
kako ima para da se prave bazeni bez vode na vrh
brda a nema za bolnice ve po dva samrtnika umiru
u jednoj postelji i po deset bednika gura se u jednoj
vlanoj sobi
kako svake godine lebac poskupljuju za deset din. a
tramvajske karte takoe za banku a radnici primaju
osminu plate a nezaposleni duvaju u prste

Refuz mrtvak

93

i jo dosta to nesmem da napiem u pismu zbog A.

R. Stoga sam daleko zaobilazila prijavnicu i milicajce na dunosti. U cveare i pozorite nisam htela ni
da zavirim zbog Istokove mrnje na mirise i glumu.
Svi su umetnici pekiri i nadribudale rekao je Istok nekada kad se vratio od Zmajka sa pijanke. Ovde majice okreni list 5 i pogledaj beleku sa strane
Da raskrstim s ovim. Slavuj se jo u hotelu bio razboleo
od neke stomane bolesti. Dobio je gadan srakavac jer
mu boem ne prija kragujevaka zaraena voda. To je slabost volje po mom miljenju i zato sam odbila vrenje
branih dunosti. Ubrzo sam ga isterala iz postelje i preko portira Muje zaposlila u kujni hotela Dubrovnik kroz
koji prolazi pola grada i svi trgovaki putnici i fudbaleri i
muzike kapele. Ipak sam s njim muku muila prilikom
seoba. Prezirem mukarca koji ni svoju patku ne moe da
digne. To nije mukarac nego filozofija.

i odsad sama itaj beleke sa strane. Sigurna budui da Istokov ivot mora da ostavi neizbrisiv upeatak na sve gnjide koje danas nose pantalone i suknje poela sam da se raspitujem levo i desno. U takim zabitim sredinama zna se ak i kad neko pusti vetar
rekla si ti kad smo se poljubile na kapiji dok su radoznalci zijali s prozora. Pitaj prodavce novina i sreaka pitaj kelnere i prodavce pitaj burekdike na pijaci pitaj nosae prosjake i klozetarke rekla si ti briui suzu
u kutu desnog oka. Pitala sam. Ne znamo nikog sem
muka svojih odgovarali su svi bilmezi. ika Metodijevi sinovi Musavera i mainovoa Dragorad ipak nisu

94

Vidosav Stevanovi

pricani u mozak kao kominica edomira mislila sam i

dalje pitala. Ako nema Istoka onda ne postoje ni kue
kafane esme ni ulice i Slavuj mislila sam i dalje pitala. Saznala sam sledee injenice.
da povremeno neki lepotan lumpuje po periferijskim umezima i grdne pare razbacuje na pevaljke
gladnice pijandure i besposlene vatrogasce iz Pirotehnike
da je izvestan mladi kockar na pokeru opeljeio Gaju Coju ivka Duha i Joka Muziku u kui Jule servirke za pola milioneta i jo pride spavanje sa enom ivka Duha
da se u burdeljima Rujke Petobanke i Maride Butrike pojavljuje neki drebac koji izrea po desetak
kurava u vremenu izmeu pola jedanaest i etiri
ujutru
da su indivile iz gimnazije i raznih kola naglo poele da zatrudnjuju i da se odaju bludu po kapelama
na groblju uz votanice kandila popovsku odedu i
paljenje tamjana

to sve podsea na Istokovu snagu spretnost matu

i snalaljivost. Vata senke u mraku i uvatie krasnik
rekao je slaboduni Slavuj i pokuao da padne niz
stepenice u hotelu. Malo suzama malo amarima
naterala sam ga da se svakih nekoliko nedelja seli
sa mnom u drugi kraj grada i u drugu sobu za izdavanje. On mora da je samac a za samcima ostaju tragovi rekla si ti kad smo se poljubile na kapiji. Tada Slavuj i ja zamalo da zakasnimo na voz u 9 i 35. Nai

Refuz mrtvak

95

u ga pa makar prevrnula zemlju nebo zatvore i groblja

zarekla sam se pred tobom. Sve je od treeg dana
naeg dolaska ovamo teklo ovako uz suu sa pustinjskom vruinom i usijanim suncem. Sutradan
uvee ili smo u bioskop Kragujevac i gledali film
Dogodilo se lane u banji i ja sam sauvala karte parter
levo 22 red sedite 9 i 11 predstava od pola osam. U
bioskopu nikog ivog sa glavom Istokovom. Uskoro
e ljudske glave biti nalik na nule na nunicima rekao je
Istok kada se vratio sa stadiona i oprao ruke.
Kao prvo uselili smo se u rabatnu kuerinu Manasija Manasijevia penzonisanog kapetana kraljevske vojske koga zovu Mane Fikus. Kua se nalazi u Palilulama odmah ispod groblja Ciganmale i
fabrike konzervi dvospratna je i u prizemlju je frontovska organizacija sa drutvenim televizorom. Neu ni da ujem ispod dvadeset iljada pa da ste od vazduha rekao je Mane Fikus izaav pred nas u gaama sa
razvezanim uzicama. Ne izdajem ja sobu za orasi ve
za dengi rekao je i poeao se po maljavim prsima. U
sobi smo imali esmu s lavaboom tako da se moj sekret 5. grupa nije mnogo oseao. Ljubavno ulo jeste
ulo njuha rekao je Istok vraajui se od Musavere.
Tek posle tri nedelje mrljavi Slavuj smogao je snage
da ustane od gripe sa bacanjem krvi. Mane Fikus je
nou dolazio pred naa vrata i gvirio kroz kljuaonicu i dahtao. On je posigurno zaduen odozgo da motri na nas rekao je Slavuj i ponovo dobio proliv. Periferijska boranija koja dredi pred televizorom u
prizemlju zavirivala mi je pod suknju i svlaila me
oima. ene ene uzronice zla ljudskog stenjao je Ma-

96

Vidosav Stevanovi

ne Fikus pred vratima i lupao glavu u zid. Meu

komijskim staricama usedelicama torokuama i
alapaama nisam skoro nita saznala sem
da niko pametan nee ostati da ivi u Kragujevcu
meu krokodilima majmunima korpijama i ostalom ivinom sem ako nije bogalj ili osuenik na
smrt
da kogod doe sa strane uvati tutanj i dadu im
preboli prve bolesti kao to su eer u krvi i utica i
da posle obilaze kao kia oko Kragujevca
da se nijedan mlad jebivetar nije vratio poto su se u
Nemakoj prouli kao izuzetni jahai i poto se veruje da im ona stvar raste na tetu mozga
da kragujevake ene znaju samo jedan lek protiv
zaea a to je Vadi Ga Brzo i stoga Rumena Trpkovi
radi bogovski jer prosipa bar dve pune kofe dnevno

i kako e uskoro proraditi jo jedna kafana na uglu

Radnike i Cerske na mestu predratnih est Topola
Ovde su svi varalice i lopovi ero moja zato pazi s kim
legne rekla mi je Kinka iz ulice 17 udarne divizije
kad sam kod nje pila kafu i stvarno sam vrlo pazila
u izboru partnera
Vrlo vano. Kinki je nou dolazio jedan Beograanin lep
ko upisan. Nije se bojao ni njene svekrve ni mua konduktera na eleznici ni komijskog straarenja. Rekao je da
se zove Kamenko nadimkom Kama i da ima stariju sestru
Menku koja mu je zenica onjega vida i ivo srce u grudima. Motao se neto po pijaci sa sanitarcem Kutulom i

Refuz mrtvak

97

otkupljivao paradajz od Piroanaca. Imao je mlade na

desnom obrazu i ovde su smatrali da je propali filmski
glumac koji je preao u druge privredne delatnosti zbog
opte nematine. Inae se na njemu videlo da je stvoren za
velika dela u ivotu.

Sve sam pitala za Istoka. Upuivali su me na sledee graane

Milana Gruanina koji se u starom Plimutu bez prozora i sedita pojavio u Palilulama i prosio udavae
sa mirazom meu njima i erku ivoslava Perinovia
boksera polusrednje kategorije Komatinu uvenog
fajtera i nokautera koji se pre desetak dana udavio u
ladnom Ibru kod sela Vitanovac jer se prejeo bostana
armunikaa Cigovca iz bogtepitaodakle to je kupio
armuniku Dalape od pomenutog ivoslava Perinovia za dvesta hiljada plus polovna ivaa maina
Bagat
belomusastog bricu Dojina S. Markovia to su ga
tu skoro uorkirali zbog zavoenja maloletnih deaka zajedno sa Tomom Roljom i Dikom Grobljancem

i jo na dvojicu lanih svedoka bez pravog imena

koji kau da se zovu Mule i ule. Mane Fikus inae je povazdan dredao na prozoru prema ulici i
derekao se na deurliju prolaznike i prosjake. Besposliite utve a tamo nam propadaju drumovi vritao je
i gaao ih trulim krastavcima kokoijim kostima i

98

Vidosav Stevanovi

sveskama raskupusanog Policijskog glasnika. Fali

mu neka daska ako ne i itav nametaj iz glave aputao
mi je Slavuj i ui punio vatom. Sve bilmeze treba proterati u bratsku Bugarsku da sade rue i kupus rekao je
Fikus Slavuju dok su praznili treu flau rakije iz
radnje na uglu i mezetili paradajz. Kinkin sadanji
mu opalio ga je stolicom po tintari ali Fikusu nita
nisu mogli ni Nemci ni partizani ni sifilis. U krevetu
e ti sve kazati o braci Istoku pa i o svekolikoj brai na
svetu rekao mi je razgaeni Mane u hodniku gde je
lovio stonoge i paukove i muve. On je ustvari moj
ura Jagurida trostruki naslednik rekao je i nasrnuo na
mene sa svim smradom rakiine duvana pomija i
znoja. Pobegao je u Australiju s etnicima i sada tamo
gaji zeeve kengure i ljudodere za ameriki cirkus Linkoln i Komp dodao je s poda kad sam ga ritnula od
sebe. Dau ti kuu i krv za lecka donjeg vea cvileo je
spolja dok sam uala na klozetskoj olji. Majice
moja ljudi su stenice i uholae.
Pomozi mi Boe da naem Istoka pa u ti paliti sveu od
pedeset banki svake nedelje u crkvi Sv. Marko misliu samo na boanstvene stvari a pred smrt u otii u kaluerice kao Marina s Brda s tim da se kasnije posvetim i userafimim. Ako ne bude tako mrzeu te vie nego komunizam.

Kao drugo Manetu Fikusu dadosmo dvadeset hiljada za sobu plus stosedamdesetipet banki za struju vodu i ubre. ovek je inae stvoren da pravi ubre
i smrad rekao je Mane u hodniku i pokuao da mi

Refuz mrtvak

99

zadigne suknju. Za prenoenje kufera iptar nam

uze stopedeset din. u gotovu i pola flae rakije. Nikada neemo imati svoju kuicu s baticom u cveu rekao je Slavuj i zakaljao se do daske. Pred fotografskim radnjama u centru Fotos i Argus videli smo
etiri svadbe i jedan pogreb sa crnim kolima. Ou
svoju kuicu pre nego izdanem raspizdio se Slavuj
pred pratnjom i pokuao da klekne na trotoar. Bilo
je oko pola jedanaest i neka dronjava starica povraala je u parkiu preko puta hotela Dubrovnik a
klozetarka Marijana virila je ispod podzemnog javnog klozeta. Zato sunce sija kad svi umiremo naglabao je Slavuj dok sam ja gledala iptarove zglobove
na nogama skorele od troke. Tako preosmo kod
eleznike tacije u sokak Brae Poljjakovia kod
dve sestre bliznakinje kondukterke inae na tek
uvedenim autobusima izmeu Iline Vode i Stanova. Sestre Jelenike oe da potuku svetski rekord u tucanju promrndao je Slavuj posle dva dana i pokazao
mi trinaest recki
posle tri dana bilo ih je sedamnaestorica ako se ne
raunaju oni to dooe nou oni to nisu imali para ili oni koji tek tako ostadoe suva k.
posle pet dana bilo ih je trideset trojica povremenih
sa etvoricom stalnih muterija i badavadija koji su
odlazili samo da jedu i da promene koulju.
posle sedam dana utonula sam u duboka razmiljanja o smislu prirodnog zakona po kome jedna ena
moe da primi onoliko mukaraca koliko ima vremena

100

Vidosav Stevanovi

posle deset dana usamljenosti i ja sam se pridruila

Jelenikama i primala muterije kad pre podne kad
uvee posle druge smene kad iza novih samakih
stanova

i Slavuj je esto bio u zatvoru jer je opet poeo samoubilaki da pije i da dobija debele batine po kafaninama. Ne ustei se nieg jer e te stizati etiri daske rekla si ljubei me na kapiji. Izuzetni ljudi ne podleu pravilima za ovce i blesonje rekao je Istok kada je
prvi put osuen zbog podvoenja Musavere onda
obine fuksice iz kafane Moskva. Tvoj brat je dojio
tri godine i est meseci zato je jak i mudar rekla si kada je Istok nestao po onoj lapavici. Znam da je u ratu bilo teko snalaziti se za mleko kao danas za stanove. Ubrzo sam stekla brojne muterije i kupila
dve nove haljine jednu svilenu pa na tufne drugu
vijolet. Ubiu se ako nastavi sa kurvanjem pripretio
mi je Slavuj na Dan Borca i opet nije odrao re. Ne
brini se za Istoka jer napominjem Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam vreme pola tri posle podne utanje i tiina. Rumena Trpkovi mi je izvadila plod iz
utrobe i bacila ti unue u kofu s pomijama i krvavom vatom. Mi smo ih etres dva komata zajedno bogu fala rekle su mi Jelenike i zaprale mi krv na nozi levoj. Leala sam tri dana i sluala glasove iz njihove sobe. Duo moja digni nogu jer sam omirglo
muda o ebe alio se prvi vapijui. Ako ti to nije preklapaa ja sam rimski papa tugovao je drugi vapijui
dok se sunce nije skidalo s neba. Kom se ne svia nek
pree kod konkurencije odgovarale su vredne sestre

Refuz mrtvak

101

uglas i putale rokenrol na gramofonu. Njima smo

davali 13 hiljada i strujavoda popola ekstra to su
pile moju kafu
Boe boe kada u najzad zagrliti Istoka telom svojim
kada u mu pokloniti svoj trougao za veni spomen i
dugo seanje. Boe moj topim se ponekad od milja
kao maslac na vreloj plotni. Zaelim da on opet bude
mali i da ga drim u krilu rumenog i tustog. Mrzim
ovaj svet jer se vreme ne vraa kao gramofonska ploa i sve prolazi kao rabadija pored kue.
i tako su nam prolazili vreli dani. Pored sve moje
vetine u krevetu to je tvoja udovika kola majice opet nisam doznala nita odreeno sem vajkadanje istine
da su svi mukarci isti kad hoe da te imaju jer lau
mau i kunu se u ta im padne na pamet naroito na
brak i vernost do starosti i groba tavnoga
da je Anovlar najbolje sredstvo kad se redovito uzima ali da oas posla ostane nosea i nabreena kad
prekine jedno vee kao ja izmeu juvelira i sajdije
da je skoro istina ono to se pria o Crncima jer su
neki bili na praksi u fabrici automobila pored Lepenice i kolebali se izmeu mene Jelenika i Lole koniarke
da svi bez razlike tvrde kako su poznavali Istoka ko
iz vienja ko iz prianja ko direktivno sa kockanja
kod Jule servirke ko iz novina

102

Vidosav Stevanovi

a naroito neki ofer Miladin Kreslo iz preduzea

galovih lanaca i kuglinih leaja Filip Kljaji. Kunem
se majinim grobom i sinom prvim Bobanom da je to posigurno ininjer Trifkovi Trile rekao je Miladin kada
se od Jelenika preselio meni jer ih ne razlikuje im
promene ve i frizuru. Slubeno sam ga vozio po burdeljima Rujke Petobanke i Maride Butrike sve dok nije
nestao proneverivi grdne pare u fabrici rekao je Miladin muei me francuskim nainom po vruini. Slavuj se tada teko razboleo od malih boginja iz pakosti i zavisti
Izuzetnih podataka nema. Kreslo kae da je ininjer Trifkovi imao medaljon sa slikom neke Menke i pramenom
smee kose. alio se inae kako ga na ovom svetu vole dve
due o koje se teko ogreio i greh koji mu nagriza jetru
kao rakija. Kosu je svakog jutra mazao briljantinom i brijao se dvaput dnevno zbog kosmatosti. Govorio je kako je
kraa prirodan oblik nadoknade u drutvu lane jednakosti. Kad sam Kreslu pokazala oevu i Slavujevu fotografiju kleo se da je Trile-Istok na obe samo preruen. Kao to
vidi nikakva korist od laljive ljudske prirode. Budui
vlastodrcima morae da izmisle neto novo makar istinu.

i sunce je palilo i u gradu nije bilo dovoljno vode za

pie i zapiranje. Slavuj je povraao od kisele vode
iz bakalnice kod tacije. Nosie moju smrt na svojoj
crnoj dui rekao je i opet nije umro iz inata. Svako li
danas oe da bude kurva govorile su Jelenike mukarcima u drugoj sobi ciljajui tim na mene i moju popularnost. Iskvario se i pronevaljalio na zanat alile

Refuz mrtvak

103

su se radnicima iz tree smene i jednom ceduljom

na vratima obnarodovale kako imam opasan sekret 5. grupa. Osvetila sam se objavivi kako imaju
trule jajnike. Tavanica nam se osipala i ujutru smo
liili na zidarske radnike petkom uvee. isti se
odavlen inae emo ti sipat miomor u jelu zapretile su
mi Jelenike jednom ceduljom bez potpisa. Ubrzo
sam se ljubljena majice okanula toga posla to
strano iscrpljuje a donosi vrlo malo obavetenja
para i uivanja. Seau se uvek vae dobrote koja mi na
nos izae rekla sam opratajui se sa Jelenikama u
kafani Prolee pored tamparije Jovan Dutovac-Pera. Na postrestantu nita posebno sem jedne cedulje sa reima
Draga menka evo ti javljam Ljubav svoju jer si opasna
kurva pua ena Prodo sam motokota Javu 250 kub. i
pare te ekaju (kolko to e vidi!) kod prodavca lozova Tadije Batlije kod drugog kamenog mosla Ubiemo ti mua
ko gnjidu iliti vaku pa stat pred matiara da nam spoji
ruke i srca venim okovima ekau te u Dubrovnik (kafanu!) sa crvenim cvetom u reveru sakoa Tvoj Nepoznati
Ljubavnik K. Pieta

i tvog pisma od 22 juna tekue godine sa obavetenjem o iznenadnom nestanku ia Metodijevih sinova Mileta i Petra. Sa Grozdincem i Robijom triput
osvanuh u eleznikoj restoraciji ali ne naoh nikakav trag Istokov. Nijednom tipu s tim imenom ne bih
dao pie rekao je kelner inda izbacujui nogom nekog naljokanog nosaa u zimskom kaputu. Mrzim

104

Vidosav Stevanovi

Ruse i osvedoeni sam zapadnjak rekao je inda i utinuo me za stranjicu dok je Robija gepisao flau vinjaka. Nismo blizu Istoka ali sam ja blizu groba rekao
je pizdonja Slavuj i sasvim omrao zbog mrnje na
moju mladost i lepotu. Priroda izvodi neslane ale
im daje ivot ovakvom slepom crevu.
Kao tree stvarno opet puim po etrdeset sarajevskih Zeta na dan i usta maem izazovno crveno. ene se farbaju da nas prefarbaju rekao je Istok
kada se Musavera prvi put udala za krivonogog
Alirca i otputovala na svadbeni put do mora. Bio
je etvrtak predvee i manguparija mi je zvidala i
dobacivala sa okova kod bioskopa Kragujevac i
radnje Central. Smemo li da te ratosiljamo mua gospoa Menka kliberili su se fifirii u tesnim pantalonama i neki su kukurikali i rzali. Moja ast je u pitanju i pokazau svima pesnicu rekao je dibidus propali Slavuj i pokuao da padne s fijakera Svetozara Prelevia. Kljuse Zekan toliko je matoro da mu
je zadnji kraj ve mrtav dok prednji jo kobajagi
kasa. Prestizali su nas svi sem kua i drvea. Moe da radi ta oe da erei i ubija al samo brez miliciju rekla mi je nova gazdarica ve pomenuta Rumena Trpkovi. Mu joj je pre rata bio papuar i
umro je od zaptiva kad su pred njim pomenuli slobodu. Varaj i pusti druge, neka varaju rekla je Rumena pokazujui mi sobiak u stvari letnju kujnu u
dvoritu pored drvenog klozeta sa dve crvene nule na vratima. Sa duda pored prozora nou uori
Rumenina ivina tri urke deset kokoaka leghorn
i jedan pevac

Refuz mrtvak

105

61. ovde se desilo pomraenje sunca sa malim skretanjima u ludilo. Crne nakaze igrale su oko odaka kreveljile
se i vikale antidravne parole. Jedan se deak popeo na
orah i nije hteo da sie sve dok ga nisu oborili tojagom.
Udbai su kau bili mirni kao jagnjad i delili su okolade
enama i deci. Majice nigde ne videh ovakvu alajbegovu
slamu. Ko kae da se u Kragujevcu ne pojavljuju duhovi
kad se iz kapela nou uje vriska i pevanje. Ostoja s Vaarita nekada je popio ivu sodu i sada govori na dugme.
Ovdanji slepci napravili su radiostanicu.

i Rumenini subotari skupljaju se uvee u pokrajnjoj

sobi da pevaju pobone pesme u slavu Srca Isusovog. Ima ih svakojakih ko da su na bukalo vatani.
Smak Sveta i Strani Sud doi e sedamdeset sedme godine sedmog sedmog u sedam sati uvee sve po starom kalendaru posle jednog lakeg zemljotresa rekla je glavna
subotarka Simka Kokarda i pozvala nas da svoj ivot posvetimo nezi ivotinja. Istina o budunosti prebiva u bobu i kafenim arama ponekad u ptijem letu kae Rumena dok vadi plodove i podvodi malodobne
devojice. Ubrzo sam joj se uvukla u kuu boem da
je poduavam u vezendlu i pomaem pri pobaajima to mi ide od ruke. Traei Istoka upoznala sam
starice subotarke koje po okolnim selima prodaju
svetske knjige udotvorne ikone sa Svete Gore i
osvetanu lekovitu vodicu iz manastira Granarice,
Ljubostinje i ie
bogalje i bolesnice koji kod Rumene trae pomoi
bolima svojim i lekove jer se u ovdanjoj bolnici va-

106

Vidosav Stevanovi

di jetra mesto slezine i zaboravljaju makaze u trbuhu

posrnule devojurke izmeu 15 i 19 godina koje za
neku stotku odlaze sajdijama obuarima drmatorima iz optine arhitektima mastiljarima i sekretarima
prokurvane udate ene fabrikih radnika koje se pre
podne uz kuvanje ruka kokaju sa studentima i dabalebaroima dok im deca na ulici ue razne vetine
za ivot

i jednu ininjerku najposle koju je u Ilinoj Vodi

zmija apila za stranjicu kad je sa Mikulom iz
Paraina legla u bunje pa je tako pukla bruka. Nemoj Tanasije jer posle prvoga dolaze veliki brojevi rekla
sam ja onda u Koutnjaku ali je Tanasije hteo a posle sam i ja htela s drugima. Samo sebe i svoje telo i
sve muke i radosti njegove ima rekao je Istok onda
kada je napustio erku mainovoe Dragorada jer
je zahtevala da vode ljubav na duhovnoj bazi,
Mukarci su iskreni samo kad su goli rekla si ti kad se
sa Slavujem vratih sa venanja. Meutim nigde Istoka. Mnogo puta mi se uinilo da sam pred vratima tajne da treba uiniti jedan korak i pred mojim
zasenjenim oima pojavie se bajoslovna muanska prilika i lepota nadzemaljska Istokova kao
boje ovaploenje drugo posle Hrista. Koga po svu
no eka pred vratima i uzdie nevernice pitao me
Slavuj kad se ponovo pridigao i nastavio s radom
u hotelu Dubrovnik. Dobijao je svega pedeset sedam hiljada i neto jae uz neku porciju orbe fraj.
ekam sunce svoje da mi zasija sa istoka i obasja me

Refuz mrtvak

107

zracima radosti odgovarala sam i nastavljala da se

rvem sa neizleivom vruinom. Uvek bi ispalo da
sam kriomice ila
za nekim sitnim deparoem koji se kod Rumene
krije dok ne proe milicijska potraga i spava u podrumu na uglju i trza se od svoje senke na zidu
za nekim proneveriteljem koji poslednje dravne
pare troi i kocka sa mizlama i flundrama u pokrajnjoj sobi s gramofonom i ve priprema zglobove za
lisice
za kockarima udbaa Gaje Coje koje je Jula servirka
isterala iz kue vie generalskih stanova pa se sad ispomau kod Rumene i daju joj lovu za pikslu
za nekim ljubomornim i razjarenim muem sa dignutom jakom i natuenim kaketom koji se smuca
po dnu dvorita i od svakog drveta misli da je njegova enetina sa cegerom.

i za kojekakvim deakim druinama iz Palilula i

Pivare sa lancima i bokserima. Desila se zatim jedna provala oblaka s gromom u dud pod naim prozorom i suva zemlja zaas upi svu vodu. Bog opominje za nae grehe i doi e tama velika rekao je Slavuj i
sedam dana pio po drumskim krmama sa oferima taljigaima i sezonskim radnicima. Idui put
grom e u nae pokvarene glave kukumavio je zatim
iz kreveta i pijuckao Rumeninu vinjevau. Ljudi
kao tvoj Istok ne ostavljaju tragove za sobom jer su laki
kao perje i neuhvatljivi kao vazduh rekla mi je Rumena
i bacila neije unue u kofu s pomijama i krvavom

108

Vidosav Stevanovi

vatom. Jednom sam upala u neki memljivi podrum

iza suda na sastanak grupe radnika koji su se spremali da bee u inostranstvo. Ja od detinjstva navijam
za radniku klasu govorio je Slavuj kad sam ga psovala zbog lenjosti. Zamalo me ne silovae. Pored
prozora stajao je Ria sa crvenom kosom i predlagao da sama legnem. Imam mua rekoh ja. Baci ga na
ubre ree Rida. Imam ljubavnika rekoh ja i zamrkah. Otruj ga miomorom ree Ria. Imam brata Istoka koga nigde nema zaplakah ja. Polji ga za nama u Legiju Stranaca ree Ria i jurnu prema meni. Prevrnuo je petrolejku i ja sam u mraku nekako napipala vrata zdrava i itava.
Za ta imam da zahvalim Rii. Sutradan mi je u krevetu
ispriao da ga podseam na sestru Mirelu to se bacila
pod voz kod eleznikog mosta 7. aprila tekue godine verovatno zbog Istoka. Ne zna se da li je bila trudna ili je sebi smrsila konce zbog neutoljene ljubavne enje jer nije
ostavila oprotajno pismo. Rda kae da je pre toga bila
triput verena za sanitarca Kutulu. Ree da je verovatno
Istok osvojio gimnastiko prvenstvo grada u aprilu u
gimnastikoj sali DTV Partizan u staroj radnikoj koloniji zapanjivi sve novim vebama na konju i razboju. Ko
zna.

i uvee sam ila u bugarski internacionalni cirkus

Central od pola devet. Ja sam igra na trapezu i zatitne mree nema pod mojim nogama rekao je Istok kada je uhvaen pri kockanju i milkan za njim zatvarao vrata na marici. Onaj sa trapeza odozdo je liio

Refuz mrtvak

109

na Istoka ali sam iza atre opazila da ima kriv nos i

tetovirana prsa u stvari dve ptice to se kljunovima
ljube. Ubiu svakog dripca koji te bude pipnuo bez moje
dozvole rekao je te noi Slavuj posle dve flae Rumenine vinjevae i prekrstio se s dva prsta. Ovakvi
kao Slavuj ipak ne umiru bez sekire. Gospode spri
munjom i gromom mene grenicu vavilonsku zavijala je
Rumena od mnogog piva dok su njeni subotari pevali u pokrajnjoj sobi Jutarnja zvezdo biseru spasenja
obasjaj nas i oporativno plakali nam tugom i bedom ovog svela. Sutradan me Simka Kokarda optuivala da podilazim njenom ivadinu jednom kilavom i balavom starkelji to lii na ia Metodija na
odru. Taman ena smogne neto malo mukarca a odnese ga neka mladunica okrivljavala me je kominica
edomira povodom njenog penzionera a-Proke
vaarskog fotografa. Oe droca da nam digne dvesta
tries iljada to ih uvamo u slamaricu vritala je Kokarda i pokuala da mi poupa tek nafriziranu kosu.
Ostavila sam joj samo uperak na vrhu glave i gurnula je u veliku Rumeninu vanglu.
Neu nikad u kaluerice zbog bogomoljki starake zavisti
posta i molitava. Pogotovo danas jer manastiri ostadoe
sa neto malo posne zemljice i tavore od priloga brae iz
inostranstva. Jede se tamo krompir kupus pasulj proja i
neto malo slojanjene ovetine. Marina s Brda nije u pravu jer je jo imala prou kod postarije gospode i mladih
provincijalaca. Da bi mi dao Istoka Boe moj baviu se dobrim delima i vratiu Musaveru na put potenja i zaposliu je kao krojaicu. Prvog maja kuvau jagnjeu orbu

110

Vidosav Stevanovi

za prosjake iz nae ulice i astiu ih prezlama sve u Tvoje veliko i isto ime Oca Naega.

Kao etvrto isplatismo Rumeni 7 hiljada svega

poto sam ja pomagala pri pobaajima. Ostane li
uveu te u posao i bie moja naslednica za srez kragujevaki govorila mi je Rumena pre nego sam spakovala svoje dreje u kufer i prekrstila se prema raspoluenom dudu. Zakunte se da nikad nijedna re o meni
nee pre preko vaih usana rekla je Rumena i mi se zaklesmo na Sveto Pismo preminulog papuara. iptar nam ovog puta uze tries banke i dve ljute u bifeu
Avala. Drugi gule moju kou pa to ne bih ja vau rekao
je pred kapijom i zabazdeo na znoj prljavtinu loj i
uegle obojke. Ne alite pare Istoka traei jer su pare
trica i kuina rekla si ti briui suzu u kutu desnog
oka i maui mi drhtavom rukom majinskom. Sprena i gurava babuskera poznata mi odnekud prosila je pored konjskog restorana Radnik. Ispljunuu
jednog dana cela plua i pola utrobe alio se Slavuj i
kaljao kao da je zbog toga doao na svet i vukao se
za mnom kao crkotina. Bila je to soba za Izdavanje
branom Paru bez dece cena po Dogovoru perka ivkovi
Naselje abisinija upitat kod Lonara Bogoljuba. U stvari
bila je vie tenara ili trap za krompire nego soba ali
besparica ne pita za udobnost. Zbog ove boguizalea
Abisinije potroie mi se noge kao sapun zacvileo je Slavuj i navalio da aka svoje uljeve krupne kao orasi. Okolo su stanovali sve sami doseljeni seljaci prosjaci sirotinja sitne zanatlije fabriki radnici i nou se
do izginua tukli u kafani kod Save Gegule. Dimnja-

Refuz mrtvak

111

ci fabrike konzervi zasipali su nas gustim dimom i

gareom kroz sve tri smene. Za neku godinu a moda
i pre svi emo liiti na Crnuge i jeemo ugljenu prainu rekao je oduzeti starac to se pod naim prozorom suna i trebi od vaaka. Pod nam je bio nepatosan zemljan a u pukotinama klimavog stola krile su
se uholae i meso smo jeli samo nedeljom. I kad nema para treba iveti na velikoj nozi i na tu raun rekao
je Istok kada se nekada vratio sa letovanja i pokazao
nam poklone od Nemice Helge iz Diseldorfa tranzistor i runi sat Helvecia i elektrini aparat za brijanje Filips. Gospoda kao to je tvoj brat ne ive meu nama jer smo neznatni kao ljunak rekao je starac to se
suna pod naim prozorom i digao garave dlanove
k nebu. Sua je trajala kao dosadan film i ja sam se
zapirala kiselom vodom iz bakalnice kod Ciganmale. Kajem se zbog greaka u ivotu i zbog lanog predstavljanja i zbog niskog porekla cvileo je Slavuj dok se
branio od zmija paukova belih mieva i ostalih pijanakih utvara. Uz pomo portira Muje koji me nije
preesto ucenjivao traganje sam nastavila u kafani
hotela Dubrovnik sedei pre podne s Desom Kesom
Janom Pikljom i Lunom Markizom. Uskoro sam
upoznala sledee dokone graane
M. upca i V. Stevanovia besposliare ovdanje koji mi predloie bogovsku ljubavnu trojku u stanu
kod Z. Derija jer su mu roditelji otili u selo na vridbu
profesora fizike Svetolika koji je kupio rashodovani
Plimut od Milana Gruanina i vazda mu menjao de-

112

Vidosav Stevanovi

love kod parkia i palio ga kurblom i vozio samo

nizbrdo
milicajca Vuurovia koji uva psa tragaa Musu i
nosi nekoliko medalja zbog hvatanja lopova i ubica
iako sam nije njuio tragove i razgovara samo o ginekologiji
efa stanice Karajovia koji se udvarao nalickanim
budama iz optine i plaao im rukove zbog svastike daktilografkinje koja mu se okaila o vrat

i jednog pleatog studenta tehnologije prehrambeni

odsek vabu zvanog. Sem to su svi hteli da spavaju sa mnom niko nita nije znao jer se nikog ne tiu
tue muke i muice. Kad ti dosadi traganje upucaj se
lepo u elo i ist raun rekao mi je V. Stevanovi i na
zidu nakrabao pesmuljak o lepoti smrti i trulei
koja sve lei. Majice moja ima tu i neeg pametnog
ako se odbije ludilo i zanos. Tvoj sekret 5. grupa zaleiemo samo mojim konim metkom rekao je Z. Deri i
ponudio me da ukradenim kolima odemo do planinarskog doma na brdu eelj na putu za Jagodinu.
Venau te i uvesti u najcenjeniju familiju kragujevakih
predratnih rakidija rekao je Svetolik i ponudio mi
pomo uvenog advokata Jevevia prilikom razvoda od naisto pobolelog Slavuja. Nema ti pojma
kako se ovde dobijaju stanovi i slube rekao je Karajovi kada sam odbila sastanak sa udbaem Bajetiem jer mu se nos vue po zemlji. Uvee sam sluala pevaljku Mirijam koja takoe nita nije znala
iako ivi sa Lajzerom iz odseka za kocku i prostituciju. Duo tako sam ja traila ljubav moju Bogdana pa

Refuz mrtvak

113

sam natrapala na tugu i alost do groba rekla mi je Mirijam i otila mesto mene na sudar s udbaem Bajetiem
Student vaba kae kako je s nekim mangupom iz Beograda u aprilu iao po igrankama i ganjao droculjke iz gimnazije i medicinske kole. Taj je u pijanstvu govorio kako
nikada nee zaboraviti Menku sunce svoje neljubljeno
krizantemu svoju neuvelu. Tako oaloen otputovao je
za Kraljevo povodom tajnih poslova. vaba smatra da je
Beograanin bio fudbaler ili bar ahista jer je imao para
ko blata. Na visokom elu bila mu je jasno ispisana patnja
i neobina sudbina. Predamnom je stalno bila senka Istokova.

i tako sam sedei u kafani reila da posle kraja izuim bar krojaki zanat kod kominice edomire jer
e se ene uvek lickati i doterivati. Poto nikom nita
ne pie na elu sumnjivi su svi sem robijaa rekao je milicajac Vuurovi i pozvao me da Istoka potraim
meu zatvorenicima. Pristala sam jer se bojim sumnje i kajanja. Sunce je strano prilo kad smo ulazili u rabatnu zgradu iza suda i deurni me je stalno
tapao po stranjici. Samo budale sede ovde a pametni
drmaju odozgo rekao mi je belomusasti brica Dojin
S. Markovi i nastavio da riba hodnik jednom prljavom mokrom krpom. Svuda je zadisalo na karbol i
strah. Neki mravko u nanulama trkarao je pred
nama i nije smeo da nam pogleda u oi. Taj je obio
trafiku i misli kako smo doli da mu traimo popueni
duvan rekao je deurni i dodao kako sa mnom oba-

114

Vidosav Stevanovi

vezno mora da se nae u civilu jer tek onda lii na

oveka. Ko esto ima posla s milicijom progutae na kraju nekoliko puanih metaka rekao je Istok kada smo u
novinama proitali da je njegov drug Pidula osuen na smrt. Jedan podrpani starac to prodaje
zveke loptice na lastiu i pitaljke odveo me tih dana u polusruenu kuu ispred Stanovljanskog polja. Makedonac to tamo umire trai svoju rodbinu rekao mi je starac u parku kod pijace kad sam sela pored njega da se odmorim i jadala mu se na neuspeh.
Lako je nai druge ali je teko otkriti i prepoznati sebe rekao je starac i ponudio me sonim crvenim krikama lubenice. Karakuljivi Slavuj vie nije naputao
krevet i videla sam da su ga sasvim ophrvali lenjost
i malodunost. Kroz prozore su virile uvele zborane babetine i kretanjem se dovikivale preko naih
glava. Tamo smo nali uasno ispijenog oveka u
bunilu i valjivim ebadima. Trojano moja opratam
ti sav blud neverstva i pohotu samo ostani uz mene do
asa samrtnoga vritao je mravi i lamatao kosturastim rukama kao oerupanim krilima. Starac iza
mojih lea mrmljao je molitve i kletve protiv enske prevrtljivosti nestalnosti pokvarenosti. Trojano
moja kumim te bogom uvaj mi decu malodobnu i roditelje iznemogle zavritao je onaj izdiui i poklonio
mi bezvredan medaljon sa fotografijom devetoro
dece u ritama.
Predamnom je stalno bila senka Istokova. Maui
mi bacajui poljupce bliila mi se senka Istokova.
Telo moje trnulo je i jeilo se kao u bolesti.

Refuz mrtvak

115

i uvee je moj naopaki Slavuj izdahnuo iz inata oko

devet sati ba kada je crveni mesec zaigrao nad fabrikom konzervi. Rodio se slep iveo bolan umro nem
rekao je starac to se bite pod naim prozorom i
pozvao nekoliko zbabanih vetica da ga okupaju i
pripreme za ukop. Od neznatne uteevine jo sam
i popu morala da platim. Sahranismo ga u sredu na
palilulskom groblju na kome se sahranjuje sirotinja
i najzad
MOJ ISTOK BIE USKORO
U MOM ZAGRLJAJU
jer ljubljena majice Boginja ovo pismo zato aljem
tvom ljubavlju ispunjenom udovikom srcu. Bez vas
dvoje svaki minut bie mi mesec i svaki sat godina rekla
si ti blagosiljajui me i elei mi mnogo sree u traganju. Predamnom je utrven put ka srei i nikakva
Nesrea i Sudbina huda koje prate Istoka od kolevke do brkova nee moi da me sprei. I sa mrtvakim pokrovom ustala bih i otila k njemu. ivim zato da drugima pruim razloge da ive rekao je Istok onda kada mu je Musavera rekla da je najlepi mukarac na svetu i bog svekolike enskadije. Jue mi je
plavokos mladi u beloj koulji kratkih rukava priao na ulici. Istok eka sutra pola tri posle podne Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam utanje i tiina rekao je taj aneo glasnik i smesta se izgubio u orsokaku iza drvare kod ulice Crveno Barjae. Sunce je
bletalo u izlogu fotografskog drutva i grbavi rabadija na placu pored galanterijske radnje istova-

116

Vidosav Stevanovi

rivao je crvenu ciglu. Moj ivot bie pesma kad se vas

dvoje budete sreli rekla si ti ljubei me na kapiji i briui suzu u kutu desnog oka. Nadam se da si pazila Istokove kanarince jer njegovo veliko srce viak
svoje ljubavi rasipa na ivotinje. Smesta sam kupila
hartiju i olovku u knjiari kod bioskopa Pionir. Moje srce ispunjeno je radou likovanjem enjom
strahom. Gledam kako se pod prozorom bite garavi starac i oseam kako se usijano sunce okree u
nebu. Ne verujem u Strani Sud jer e doi svetlost
blaga i velika. Raduj se ljubljena majice. Ljubi te u
oba isplakana obraza
tvoja erka Menka
ena tvog sina Istoka s. r.
Zariem se da u odsad svakom prosjaku dati neki dinar
naroito na Prvi maj. Da u roditi svakad kad budem zanela. Da u strogo paziti na leenje sekreta 5. grupa. Da
u greniku Slavuju podii spomenik od trideset hiljada
kod kamenoresca Proke. Da neu psovati hulnim reima.
Da u oprostiti Tanasiju to me neku pretvorio u hoku.
Blagoslovi nas Gospode Boe Na za buduu radost i stradanja.

Isti dan u istom gradu Kragujevcu u istoj sobi oko

est sati popodne.
Bila je grozna la. Istok ne postoji. Menka takoe. Postoji kraguj ptica koja kljuje oi ivima i mrtvima zlobnica i zlokobnica. Hohtapleri znaju svaku rupu u zakonu i putevi vode na sve etiri strane

Refuz mrtvak

117

sveta dok je svaki komad zemlje kostima nagnojen.

Kau da se u ovdanjem muzeju nalazi kostur majmunooveka i da sva deca pre roenja lie na njega.
Zlo e nas progutati. Crnica e nas izbacivati a more nas nee hteti. Slavuj je govorio kako Istoka ima
samo kad ga nema. Nije nam potreban nikakav
Strani Sud jer dovoljni smo sebi kao prokletstvo.
Sunce danas bee jae nego ikad i e je velika.

Uas i samo uas je svuda oko mene. Ali nita

me nee spreiti ni pokolebati majice ljubljena
moja. Nita na ugavom svetu vie to ne moe. Jer
bez obzira koliko smo slabi i laljivi i povodljivi i
glupi i pokvareni i poroni i svirepi i gadni mi emo ipak pobediti nesreu pa makar svojom dragovoljnom smru svojom poslednjom moguom slobodom svojom patnjom i ponienjem. I stoga pljujem na grad koji nema bar tri drveta sa pogodnim
granama duboku reku ili viespratnicu. Moje stvari zavetavam Jelenikama a fotografije tebi. Mane
Fikus svakako je imao pravo svojim seenjem vena
u toploj vodi. Kad se nita vie ne moe onda bar
to blaenstvo.

LEINARI

ve noni vazduh malo ih je pokolebao. U stvari, gotovo ih je istreznio. Poduhvat, koji im je

malopre u kafani izgledao lak i veseo, bezbrian
kao Davletovo brbljivo navaljivanje, bezmalo aljiv, sada je sa svakim korakom postajao sve blii,
stvarniji, opasniji. Ipak, bilo je kasno da se vrate u
sigurnost i toplotu kafanskog dima. ef Stanoje je
za njima podigao stolice na sto i zatvorio vrata. Kasirka je ve zakljuila dnevni pazar i abicama pritegla arape na krivim i pikljavim nogama. Obojica
kelnera jo su ranije otili sa sudoperom i kuvaricom. Pevaljka Rola strusila je poslednji vinjak i odvezla se s novim muem u nekoj krntiji bez blatobrana. Stoga su utei klancali uz opustelu nonu
ulicu, nehotice zaobilazei svetle prostore oko svetiljaka na banderama.
Na raskrsnici nekoliko krivih uliica i orsokaka, sredinjoj petlji paukove mree staza i bogaza
ispod Stare radnike kolonije, vie zamraene
zdravstvene stanice, zastali su da se jo jednom dogovore. Na prstima su zali u senku iza tek zapoete novogradnje, ije su rbine trale prema svetlosti

120

Vidosav Stevanovi

sa ulice kao krnjaci zuba. Leerno su se naslonili na

skele, oprezno pripalili cigarete i poluglasno govorili, pogledajui u modrocrno nebo preko kojeg su,
ispred crvene kugle punog meseca, promicali pramiasti oblaci. Odnekud, verovatno sa smetlita pored prve tarabe, do njih je dopirao otuan smrad
neke strvine, kokoke, make ili psa. Bilo je teko i
prohladno.
Veito je knap puno! ree Davle. ikai,
preduzimai, oferi, ljakaroi, bokseri. Sve sami levaci. Sve sami dukci. Retko kad i neka mastiljara.
uli smo! ree Murat. To smo ve uli, brale. Neto drugo nas zanima. Ima li zaista fljaskara?
Nego kako! ree Davle. Bar dve-tri. Ne
vodim vas valjda na partijski sastanak!?
Ne bi ni mogao, brale! ree Murat. Odavno smo se upisali u samostalne mukaroe. Sami
varamo.
Blizanci Kalanci utali su u najguoj senci. Crvene eravice cigareta rumenile su im dlanove,
usta, brade i noseve. Bilo je nemogue razlikovati
njihove zdepaste prilike u vazda istim kariranim
sakoima i tesnim pantalonama. Oiljak koji je stariji, utljiviji i opasniji, imao na bradi nije se dobro video ni pri elektrinoj svetlosti. Prialo se da ih je
majka, matora Kalanka, nekada razlikovala samo
pomou crvene i plave pantljike, koju im je vezivala oko vrata, ili pomou mesinganih ploica sa
ugraviranim imenima Mileta i Jaka, koje su nosili
oko zglobova na rukama kao vojnici u ratu. Za krivicu jednog, bilo kojeg, otac, matori stolar Kalanac,

Refuz mrtvak

121

tukao je i devetao obojicu kaiem za otrenje brijaa, svakog u drugoj sobi. U akim kuhinjama
ljampave kuvarice nikada nisu znale kome daju
kutlau s mlekom i crni hleb s margarinom. esto
su se menjali na istoj eni, obino nekoj kafanskoj
kurvi ili radnici iz fabrike konzervi, koja ne bi mogla da se naudi tolikoj neprestanoj poudi. Bezuspeno su, enidbe radi, traili sebi podobne bliznakinje. Nekoliko meseci dopisivali su se sa dvema sestrama iz Valjeva, koje su sakupljale razglednice i ljubavna pisma. Prialo se da su dve Valjevke,
prodavaice u radnji sa obuom i glasovite droce,
traile da im poalju tanu meru obima grudi, miica, butina, ak i duinu i debljinu udova u napetom
i splasnutom stanju. Poto ih dobijeni podaci nisu
zadovoljili, dopisivanje se prekinulo. Matori Kalanac i Kalanka sada su se po selima raspitivali za pogodne udavae sa mirazom i preko navodadike
Boandrce obznanjivali da imaju kuu sa okunicom u ulici Kraljevia Marka i sedamdeset tri ara
placa pored gronike stanice. Meutim, blizanci su
i dalje lutali po kafanama i igrankama, tukli se, ganjali ankue i sudopere, prodavali ulaznice za
boks-meeve i u gromoglasnom duetu pevali makedonske pesme. Ponekad su samo, kao sezonski radnici, odlazili na branje kukuruza i groa po Grui
i Levu, ali su se ubrzo vraali, pocepani, neobrijani, pretueni, grdei seljaki tvrdiluk i pasjaluk.
Zatim su mesecima spavali i jeli za etvoricu.
Pujko naisto trokirao! ree jedan. Balsumirao se ko Dane troarinac. ta da mu radimo?

122

Vidosav Stevanovi

Noge mu se odsekle! ree drugi. Zabole me

rame od pridravanja. Da mu gurnemo prst u guu?
Izmeu blizanaca mogla se nazreti Pujkova
tamna i pogurena senka kako se njie i leluja. Moglo se uti njegovo ubrzano dahtanje, praeno povremenim stenjanjem i tucanjem. Bio je potpuno
pijan. Kada je, posle jalovog pribiranja poslednjeg
sitnia iz depova, Murat iznenada u klozetu dobio
na par-neparu deset hiljada od brice Maligana i pohitao da asti drutvo, Pujko se opredelio za pivo s
vinjakom. Ve kod druge ture traio je da se premeste za sto blie muzici. Kod etvrte je opsovao sestru funjarsku moleru Bujcu i glasno rekao da e
polomiti koske novom muu pevaljke Role. Kod
pete je poeo da tvrdi kako ima strica u Sinsinatiju,
Ohajo, Amerika, i kako e ih posle strikanove sahrane sve kupiti za crno ispod nokata. Kod sedme
je poeo da vie kako mu puca prsluk za supovce i
ljude u utim demperima, da juri pevaljku Rolu
izmeu stolova, a lupa ae sebi u glavu, pentra se
na sto i jede pepeo iz pepeljara. Prsatoj plavui za
Maliganovim stolom, koja je taman veerala, pokuao je da ukrade pljeskavicu sa tanjira. Naroguenoj
kasirki Emi rekao je da je krmaa koja se vucara s
kuljavim parajlijama i drljavim starkeljama, i da je
ne bi opalio ni kroz tri ponjave. Na kraju je poeo
da laje i da sve redom, od molera Bujca do novog
mua pevaljke Role, trca sodom iz sifona. Moler
Bujac je dreknuo da e mu stolicom razlupati tintaru. Novi mu pevaljke Role rekao je da je to bruka
za jednu cenjenu kafanu i da e odsad doputati e-

Refuz mrtvak

123

ni da peva samo u lokalima gde nema takvih zvrndova i drmadija. Grbavi ef Stanoje, poznata utva
palilulska, pripretio je milicijom i zabranio da se toi pie za njihov sto. Dve sledee ture Murat je naruio preko brice Maligana, koji je svoju prsatu i
jenu plavuu ubeivao da nije zaraen. Kada je
Pujko plavui rekao da je Maligan prole nedelje
zaradio triperinu od ivke Kava, Murat se iznervirao i naljutio. Rekao je da svi drugari mogu da mu
slobodno pljunu u njuku ako ikada bude seo s tim
brljivkom i da najvie mrzi ljude koji ne umeju da
se ponaaju kako dolikuje mangupima i vaaroima. Davle je poluozbiljno predloio da Pujka ostave dve ture. Zagrejani Kalanci na to su se uskikotali i uzmuvali laktovima u slabine. Mulja, koji im se
naknadno prilepio iz Maliganovog drutva, kazo je
da Pujka ostave iza anka da se ispava. Brica Maligan, koji je taman odlazio s odobrovoljenom plavuom, poznatom rasputenicom iz Nove radnike
kolonije, doviknuo im je da pozovu kola za hitnu
pomo. Grbavi ef Stanoje, koji je smirivao uplakanu Emu, ponovo je pripretio milicijom. Moler Bajac je ljutito i uvreeno napustio kafanu, zaboravivi uzgred da plati pozamaan ceh. Novi mu pevaljke Role dreknuo je da on ovde titi ast i est
svoje ene i da e ubudue svakom napasnom dripcu grkljan prerezati. Mulja je proaptao da je novi
mu pevaljke Role nekada bio kasapin i da se tek
odskora bacio na umetnost. Davle i Kalanci hteli
su da sami pou na noni poduhvat, jer je Pujko
oigledno nesposoban i svoj pupak da napipa, kako

124

Vidosav Stevanovi

je smatrao Davle. Mulja je smatrao da je Pujko

uprskao kao uran motku. Ali, najzad je Murat natmureno odluio, rekavi da ta strvina ima da se
povede u unjainu pa makar svi prisutni zevzeci
kenjali dramlije.
Posluali su ga bez pogovora, kao i uvek. U Palilulama, meu nonicima i pijancima, smatralo se
da nije ba naroito pametno protivreiti Muratu,
osvedoenoj prznici. Znalo se da je kao etrnaestogodinjak zaglavio popravni dom u Kruevcu,
zbog dve-tri provale u trafike i bakalnice. Posle neuspelog bekstva iz doma i hvatanja u Trsteniku izgledalo je da se smirio. Puten je na slobodu kao izueni tapetar, ali nikako nije hteo da se zaposli.
Vremenom je postao est gost prepunog kragujevakog zatvora. Pera Slapek i ile Zum, stalni
pretplatnici na posnu zatvorsku hranu, govorili su
da e ih Murat uskoro naslediti u rabatnoj i prljavoj
zgradetini iza suda. Njegova prva ena, Milijana
Ramaanka, imala je sva lea oiljena od rana nanesenih mokrim konopcem, kojim je tukao, poto bi
je prethodno zavezao za krevet, uvi posle vojske
da se tu i tamo drocala s kojekim. Bokserski sudija
Midalo imao je njegovom udarcu da zahvali za
ukoenu desnu stranu lica i poluzatvoreno oko.
Opte tue na igrankama i fudbalskim utakmicama
nisu se mogle zamisliti bez njegovog uea. Jednom je u Izletnikom domu u umaricama pola sata izdravao jurie sedmorice milicionera, iskoio
kroz prozor i pobegao preko potoka i Stanovljanskog polja. Ponekad, kada je bio dobre volje, hvali-

Refuz mrtvak

125

sao se kako pravi posao zubarima i kako jednim

udarcem izbija bar tri zuba u gornjoj i dva u donjoj
vilici. Njegov otac, mlinar Midule, koji se obesio
posle poara u Akcionarskom mlinu, govorio je da
e zavriti na vealima, ako ga pre toga neko ne ucmeka zbog nasrtanja na ene. Davle je, meutim,
smatrao da je takav ovek duu dao za vou druine i da bi u nekom veem gradu bio neosporni ef
podzemlja. Kalanci su ga kovali u zvezde i vukli se
za njim kao paad. Jedino ga njegova majka Miladija nije zarezivala ni u ta. Nazivala ga je izrodom,
odljudom, dindumaninom svoje starosti, naterivala da joj donosi drva i ugalj iz podruma, da riba podove i pere sudove. Govorkalo se da ga ponekad,
kad je stegne reumatizam ili kad se posle Zadunica vrati sa Midulinog groba, voti oklagijom da sve
puca. Ali, u druini je oduvek Muratov ugled bio
neprikosnoven i nikad niko nije ni pokuao da ga
narui. Zaudo, o Pujku, koji mu je preko Miladije
bio dalji roak, Murat se esto starao briljivije nego o sebi. Uio ga je da pliva i roni, da lajmom hvata kanarince u jovanovakom polju, vukao ga sa sobom po igrankama u Vatrogasnom domu i Milicijskoj bati, uvodio bez ulaznice na boks-meeve,
branio kad zabrlja na korzou i pokarabasi se s jaim
od sebe, pijanog dovodio kui i trpao u krevet. Znalo se da ga nikada nije ostavio na cedilu i da je u milicijskoj stanici esto primao svu krivicu na sebe.
Turite ga u dep! ree Davle blizancima.
Bacite ga u kreanu. Ili ga nosite meu sebe. To-miga-uz-radoja!

126

Vidosav Stevanovi

I zatim dodade, okreui se Muratu, bacajui

opuak i gnjeei ga petom:
Svega ima kod mama Papane, brale. Mandovki uglavnom koliko oe. Sve same mealjke. Tuctucaljke. Rade ko singerice. Al pudljive su do zla
boga, radi cajkana. Zato neu da bude tabae. Privrlji, radi radnju i utac!
Murat je utao i odbijao kratke dimove.
Oajdari! javi se i priipetlja Mulja nekim piskutavim i uzrujanim glasom. Oho-ho-ho. Iz mrtvaka bih ustao za tako neto ebeljivo. Brao moja roena!
Dosta, pikolo! otro ree Murat siunoj prilici, koja se pribila i drhturila uz njegov lakat. Da
nisi vie zucnuo. I da te ne vidim kako tamo pravi
neku pokoru. Inae e sa mnom imati posla.
Imau posla s jo nekim! nastavi Mulja, vrtei se i struui nogama. Videete vi rusvaja, dramoseri. Tri dana se ne skidam, ko dete s beloljive.
Majko moja roena!
Zavei, pikolo! ree Murat Mulji i zatim,
okreui se blizancima:
Vi, burazeri, Pujka meu sebe i ne putajte ga
ni koraka samog. Odgovarate za njega.
Razume se, brale! rekoe uglas blizanci.
Naravski. Nema glava da te zaboli.
Murat prvi preskoi zgomilane daske i doe do
ugla novogradnje. Oprezno je zevao nadole i nagore. Znao je da milicioneri ba ovom ulicom odlaze u
Lekinu kafanu u Staroj radnikoj koloniji. Znao je
da su u ovo doba uvek orni da nekog zalutalog pi-

Refuz mrtvak

127

janca privedu u stanicu na putu za groblje. Znao je

da milicioneri tako izigravaju savesnu slubu, jer
pijanci obino nisu opasni. Putaju ih tek sutradan,
posle sasluanja kod sudije za prekraje. Pre mesec
dana to se dogodilo Muratu, kada se s nekim Suianinom podaveljao oko pevaljke Role. Celu no
se u prepunoj zatvorskoj eliji kokao s ispizmljenim Suianinom. Mastiljavom olovkom zapisao je
na zidu: Jeste l uli na radio Niu kako ljudi koParcovi
diu! i doe i moji pet minuta ciketani. Suianin je tada zareao da e Muratovih pet minuta doi na Kukindan, Murga meseca, kad mu on bude sredio cuflu. Pred zoru su se ipak izmirili, raspriali o zajednikim poznanicima i mnogobrojnim muevima
pevaljke Role, i zajedniki popuili poslednje Suianinove cigarete. U svitanje su otkrili da su obojica vojsku sluili u Bosni, Suianin u Slavonskom
Brodu, Murat u Banjaluci, da su obojica znali kapetana Nenezia i prevrnuli po nekoliko majorica i
pukovnikovica. Dogovorili su se da se ne terete
pred sudijom prekrajcem i da se koliko dovee nau kod privatnika Kadrije uz vino i prena crevca.
Ali, iako su obojica tvrdili da su samo neto bunije raspravljali o udaji Suianinove najmlae svastike i da se cenjenom drugu sa linije mora biti priinilo kako hoe da se pomakljaju, jedva su se izvukli
sa novanim kaznama od pet hiljada u gotovu ili
pet dana zatvora. Jo je prekrajac Dragan Tronja
vrsto obeao Muratu da e ga idui put rebnuti bar
sa mesec dana uze. Tada je Suianin priapnuo
Muratu da Tronji sino ena sigurno nije delnula ri-

128

Vidosav Stevanovi

bu. Muratu se nije jela kukavna zatvorska hrana,

niti mu se radilo na kaldrmisanju ulica i ravnanju
drumova, i zato se sveano zarekao da ga oi cenjenog sudije nee vie videti na ovom mestu. im je
doao kui Miladija ga je, onako mamurnog i neispavanog, naterala da plevi travu u dvoritu i da
popravlja rasueno bure za kinicu. Uvee mu je
Suianin kazao da se pevaljka Rola, uzronica njihovog stradanja, udala prole noi za nekog debelog tipa iz Aranelovca i da je obnarodovala vest
kako vie nee da se bavi bludnim rabotama.
Ulica pred Muratovim oima, osvetljavana retkim celim sijalicama sa bandera, bila je pusta kao i
ranije. Nita se nije ulo iz grada, sem to je odozdo,
od Male Vage, dopiralo nejasno pevanje i galama.
Znailo je to da je ve fajront i kod privatnika Kadrije, koji nikad ne zatvara dok poslednji gost ne iskapi poslednje pie. Moralo je biti negde oko dva
sata posle pola noi, jer su fosforne kazaljke na Muratovom runom satu zaklapale otar ugao. Znailo
je to da imaju bar dva sata pred sobom pre nego to
radnici iz prve smene pou na posao. Dotle se na
ulicama mogu sresti samo oni koji idu na prvi jutarnji voz, dripavi ubretari sa kolicima i metlama,
mokri polivai sa dugakim i debelim crevima preko ramena, poneka bunovna i raupana ena koja
hita u stanicu za hitnu pomo. Murat je to znao iz
mnogih ovakvih noi. Znao je koja se kafana prva
otvara i gde se najranije moe kupiti vru burek.
Znao je gde na ploniku stoje iane korpe sa teglicama kiselog mleka, koje blai i lei upaljeno nepce.

Refuz mrtvak

129

Znao je ak i na kojim e se prozorima pojaviti sanjive i razgoliene ene, lica masnih od kremova i
pomada, plinulih podonjaka, izguvanih spavaica. Kroz sve te letimine misli ona strvina sa smetlita smrdela je sve gadnije, kao da sve bre truli,
punei mu nozdrve neim slatkastim i zaguljivim.
Pljuckajui kroz retke zube, Murat izae na ulicu i
osvrte se prema ostalima. inilo mu se da ih je gusta senka potpuno skrila, progutala, svarila i da sada tamo nema nieg drugog do malo skorelog izmeta i ustajalog vazduha iz creva.
Idemo li, drugari? ree.
Idemo rekoe oni.
Bili su ve sasvim trezni i pokolebani. Mislili su
kako bi kudikamo bolje bilo oterati sve kalature u
materinu i lepo otii na spavanje. Pljuvakom su
vlaili ispucale usne. Bili su gladni i podrigivali su.
Mislili su kako e ih kod kue moda ekati neko
ohlaeno jelo u rerni. Jedino je Mulja drhturio od
uzbuenja i strepnje. Unapred je zamiljao ceo doivljaj, ulazak, pijanku, prevrtaljku. inilo mu se da
je propustio neku primamljivu mogunost, neku
golicavu pojedinost, pa je sve zamiljao iznova,
drukije, pononije, skarednije. Ponavljao je bezbroj
puta u sebi pokrete, dodire, uvijanja, drmusanja. U
mislima se ustremljivao na pojedine slike, delove
slika, uveliane do bola, opipljive do ludila, i grickao ih, njukao, lizuckao. Istovremeno se gluvo bojao da se nita nee dogoditi, da e sve otprhnuti,
nestati, iileti. Znao je da mu se dugo nee pruiti

130

Vidosav Stevanovi

takva prilika. Znao je da jedino noas moe biti

osloboen oseanja siunosti, nitavnosti, poniznosti, straha i neumenosti. Zavideo je ostalima,
Muratu, Davletu, Kalancima, ak i Pujku, na visini, snazi, grubosti, smelosti, nehajnosti. Mrzeo ih je
i eleo im bolest, nesreu, nemo, ponienje. Mrzeo
je ak i njihove brundave i hrapave glasove, koji
trae, zahtevaju, prisiljavaju, zapovedaju. Ali bojao
ih se, svih, naroito Murata, i zato im se umiljavao,
udobravao, ulizavao. Bio je njihovo prezreno i jedva podnoeno trkaralo.
Polako su koraali uz blagu strminu vie raskrsnice. Islabelim nogama epali su po dombavoj
kaldrmi. Davle ree da je tu kaldrmetinu poslednji
popravljao car Murat s tevabijom. Mulja, koji je napred trkarao pored krakatog Murata, ree kako
njemu lino vie lei kaldrma nego asfalt. Murat
kratko opsova sunce krvavo. Davle ree da su bar
uredni Nemci mogli da je poprave i kako bi on voleo da Nemci Srbima bar tri dana poteraju suku.
Kalanci, koji su sa strane pridravali onemoalog i
oklembeenog Pujka, zareae kako Nemci mogu
slobodno da se kokaju u mozak. To polurazumljivo
reanje znailo je da su blizanci besni i da se svakog
asa mogu potui meu sobom. Davle ih je bezbroj puta gledao kako se utei makljaju tekim pesnicama, obojica s visokim gardovima, pogureni,
raskreenih nogu, nabreklih ila na vratovima. Nijedan nije udarao u glavu i lice, ve samo u prsa kada nije padao. Tua se zavravala napreac, iznenada kao to je i poela, bezrazlono, udno. Davle

Refuz mrtvak

131

ih je esto gledao kako potpuno mirni i sabrani, sa

istovetnim tupim izrazom na etvrtastim licima,
steu ruke jedan drugom i tapu se po leima. Tako su jedan drugome estitali istrajnost u tui. Zatim bi odlazili u prvu kafanu, sa istim tupim izrazom na licima, i cevili rakiju dok im ne nabreknu
ile na vratovima, mrki, natmureni, zlovoljni, osorni, usamljeni. Pijanka se obino zavravala novom
tuom ili jurnjavom za kuvaricama, koje su esto
odvlaili od samog rotilja i seckanog crnog luka.
Masnice i ugrizi na vratu sutradan su pokazivale
radoznalijim gostima s kim su prole noi bile. Jednom su pokuali da otmu kasirku Emu, ali je stariji osvanuo s razbijenom glavom a mlai sa oguljenom ijom. Privatnik Kadrija, koji je svoje kuvarice
ustupao platenijim gostima, nije ih od Nove godine putao u kafanu. Tvrdio je da je zbog njih pevaljka Rola prela u socijalistiki sektor. ef Stanoje jedino njima, kao neuraunljivima, nije davao pie na
veresiju niti je pevaljki Roli dozvoljavao da ih poljubi za petsto dinara. Davle je znao da su zbog neeg bili otputeni iz vojske kao trajno nesposobni.
Mulja je laparao okolo da su iz kole izbaeni zbog
maloumnosti, kraa kolskog pribora i mokrenja u
uionici.
Koraali su polako pored zamraenih kuica iza
visokih taraba i zaipljenih kapija. Iz malih dvorita sa baticama paradajza i krompira, s ponekom lejom sparuenog cvea, na njih su reali psi na dugakim lancima. Nikog nije bilo na ulici ni u dvoritima. Na periferiji nije vladao obiaj da se nou iz-

132

Vidosav Stevanovi

lazi napolje ak ni radi nude. Znali su da pod svakim krevetom stoji nokir, u svakoj bravi klju. Jedino je hrkanje tu i tamo pokazivalo da ima nekog
unutra. Druine deaka i mladia iz raznih krajeva
grada (Parkanci, Vaaranci, Staniarci, Grobljanci,
Palilulci, Suiani, Pivarci, Vardarci, Brdarci, Dokejci, Kolonci, Stanovljanci, Abisinci) ponekad, naroito u prolee i jesen, tukle su se, vikale i zapomagale po sat-dva, a da se nijedan prozor ne otvori.
Povreeni, ostavljeni od svojih druina, sami su se
pored taraba vukli kuama, pljujui krv i parie
zuba, motreni iza sputenih zavesa. Jednom je Mulja, uprepodobivi se, hotei da nasmeje Murata,
desetak minuta zvao u pomo, drao se kako ga ubie, ali se niko nije pomolio na vratima i kapiji. Oko
Mulje i Murata bila je sama tiina i utanje. Bilo je to
zato, smatrao je Murat, jer su se u Kragujevcu poslednjih meseci desila dva ubistva, oba jo nerazjanjena. Telo sredovenog seljaka bez ake na desnoj
ruci, prethodno zaklanog, sasvim su zdruzgali tokovi teretnog voza vie eleznikog mosta i ranoranioci su naili na krvavu smeu kostiju, ila i prosute iznutrice. Prialo se kasnije da je to nekadanji
etniki vojvoda, begunac i odmetnik Mili Gluva.
Uenica uiteljske kole naena je vezana za jelu u
pivarskom parku, gola, modra, sa slepljenom kosom i osmuenim maljama pod pazuhom i meu
nogama. Pretpostavljalo se da je silovana i udavljena ili obratno. Krivci nisu pronaeni, iako je odmah
pritvoreno i sasluavano nekoliko skitnica, deparoa, povratnika sa robije i doljaka. ene su govor-

Refuz mrtvak

133

kale kako se po mraku unja neki seksualni manijak, koji ne pravi razliku izmeu mukaraca i ena.
Neke su ak tvrdile kako su napastvovane, sreom
bezuspeno, i kako napasnik ima mantil ukavac,
kaket i ogromne svetlucave onjake, koji mu kao
noevi tre iz usta. Bilo kako bilo, posle toga niko
nou nije hteo da se paa u tue poslove.
Na mestu gde ulica zavija udesno, prema bagremaru ispod naputenog hipodroma, Davle ree da su pred samom jazbinom. Murat smesta upozori ostale da budu to tii. Ree da Pujku, ukoliko
mu dou lutke te navali da se dereka, pesnicom zapue pljucu. Blizanci ponovo ljutito zareae i jae
pritegoe Pujka izmeu sebe. Mulja prosikta da e
mu on sam razbiti njokalicu ukoliko ne bude miran
kao boja bubica. To ih namah razveseli. Mulja ih je
od detinjstva zasmejavao svojom eljom da pokae
snagu. Uvek je bio neka sredina izmeu odraslog
oveka i kepeca. Od malih nogu druio se sa fudbalerima i bokserima. eril, uvar stadiona, putao
ga je besplatno na sve utakmice zajedno sa uvenim
navijaima Strujom, Danetom i Pampuraem.
Boks-klub uzeo ga je za maskotu, saio mu trenerku sa bojama kluba i vukao sa sobom na gostovanja
i turneje po Bosni, Crnoj Gori, Bugarskoj i Rumuniji. Pored ringa se vazda mogla videti mala prilika
kako ustro mlatara pesnicama i upuuje savete
bokserima izmeu rundi. Osvojeni kup on je uneo
u grad, stojei na krovu klupskog autobusa. Maser
nicla stavljao ga je na ramena i trao po sali za trening, uz tapanje i smeh oznojenih boksera sa ban-

134

Vidosav Stevanovi

daima na rukama. Do ena je dolazio vrlo retko,

na redaljkama Muratove druine ili u novogodinjoj pononoj guvi, dva-tri puta godinje. Patuljasta kerka nekog pekara iz Suice, koju je jednom
sveano zaprosio, odgovorila mu je da bi pre skoila u bunar nego to bi njega zamilovala. Drugu
gradsku patuljicu, Zozu iz apoteke, on sam nije
hteo zbog njenih krivih nogu i jednog vanbranog
deteta. Ponekad su mu kockari doputali da kibicuje poker i barbut u zabaenoj kui Jule servirke iznad kasarne i generalskih stanova. Jednom je za opkladu pojeo pedeset evapia i tri ranjia, i posle
toga bio dve nedelje u bolnici. Inae, uvek je mogao
da popije desetak flaa jagodinskog piva.
Smejuckali su se Mulji i prilazili bletavoj sijalici
na banderi pred duguljastom i oniskom kuicom, iji su krivi i podlupljeni zidovi bili obojeni dreee
uto. Iza ebadi na malim i etvrtastim prozorima
videli su tanke trake svetla. uli su neku ratimanu
muziku, verovatno sa emaneta ili gramofona sa istupljenom iglom, i prigueno vriskanje dva enska i
jednog mukog glasa. Davletu je izgledalo kao da
krete svrake u kavezu. Muzika i vriskanje neskladno su parali nonu tiinu, koja je grudaki legla na
zaspali grad kao pijanac na nerazmeteni krevet.
Tek pred zoru na prilaznim putevima i drumovima
zakloparae seljake taljige i volovska kola, zadrndae prvi lokali iz Lapova i Kraljeva sa radnicima iz
fabrika, zabrundae kamioni transporteri koji su
prenoili u gradu, ispraznie se stanina ekaonica i
restoracija, i u nebo e se zakolutati crni dimovi.

Refuz mrtvak

135

Davle je to znao jo otkako su kao deaci saekivali svanua pod tuim otvorenim prozorima, lovei
sanjive umove jutarnjih ljubavnih asova. Prestali
su da se smeju Mulji, koji se i dalje kooperio pored
Murata i mahanjem malih pesnica pokazivao kako
se niega ne boji. Uozbiljeno su piljili u kuicu na
laktu ulice, neograenu na prostranoj poljani, sklepanu od nepeenih cigala i polomljene eramide sa
sruenih udera vie Stare radnike kolonije. Trudili su se da to neujnije diu. Grla su im bila suva
kao ujutro posle pijanke i mamurnog sna. Kalancima su beonjae svetlucale i sevale na crnpurastim licima kao porculanske aice na banderama. Davle
se seao kako su ih nekada u koli zadirkivali da
imaju ciganske krvi u sebi i kako su se zbog toga tukli s celim razredom. Meutim, Murat ih je ponekad
zvao Gavrani i blizanci se na njega nisu ljutili. Davle je podignutom rukom sada pokazivao kako ima
neto da kae svima. Zastali su i okupili se oko njega. Muzika i vriskanje iz kuice kao da su jenjavali.
Nalete li cajkani, obrali smo bostan! ree
Davle. Ovde smo kao na tanjiru izloeni. Bie
bajbokane, drugari!
Murat se sae i poe da pipa po kaldrmi, dok
mu je na potiljku bleskala briljantinom zalizana
kosa.
Posrana sijalica! ree. Kamenom u je. eknite.
Nikako, brale! ree Davle, hvatajui ga za
ruku. ue se. Poplaiemo tiice. Znam ja neto
bolje.

136

Vidosav Stevanovi

Pre nego to Murat zausti psovku, Davle, rukama i nogama obuhvativi banderu, poe da se
pue uvis ka sijalici, mic-po-mic, sporo i veto, odravajui se samo stiskom butina. Murat sono
opsova mater frajersku. Mulja ree da je Davletov
otac posigurno bio impanzo. Prigueno se nasmejae, iako su svi dobro znali starog Taka. Istina,
Tako je u starosti, kada je po ulicama kupio opuke i po kafanama moljakao za ljivovicu, stvarno liio na impanza itu, Tarzanovog pratioca. Preko
bezubih usta spajali su mu se nos i brada. Ponekad
je za opkladu donjom beskrvnom usnom obuvhatao baburasti nos sa mnogim plaviastim ilicama.
Govorilo se da je nekada bio kaplar u kraljevoj vojsci, ali se propio i propao. Imao je ve sedamdeset
godina kada mu se rodio Davle, iznenada, na veliko iznenaenje i same Takove osme ene Rabije.
Ona je bila istaica na pijaci, povremeno klozetarka po kafanama, i smatrala se nerotkinjom. Stoga je
slobodno spavala sa svima redom. Ve sa zaobljenim trbuhom, nikako nije mogla da se naudi toj
kasnoj trudnoi. Deset meseci posle Davletovog
roenja umrla je na drugom poroaju, ostavivi za
sobom i drugog sina, golubara i tapkaroa Lanju.
Do poslednjeg daha tvrdila je da su deca Takova i
da za poslednje tri godine nijednog stranog mukarca nije sebi pripustila. Tako je neko vreme svakodnevno iao na njen grob na Palilulskom groblju,
redovno poseivao Staru crkvu, ak prodavao svee sa crkvenjakom Vasilijem. Jedne zime druio se
sa subotarima iz naselja Abisinija i svima delio tvr-

Refuz mrtvak

137

do ukorienu knjigu Borba izmeu videla i tame. Govorio je da su i katolici i pravoslavci sluge repatoga
i da se treba moliti bogu koji prebiva u biljkama,
zverima i deci. Potom se naglo zapustio, ponovo
propio i odao prosjaenju. Vucao se od vrata do
vrata i traio milostinju od brae po Hristu. Bio je
nadaleko uven sa svoje dugovenosti i zdravlja.
Nita mu nisu mogli ni glad ni rakija ni kia ni zima. Jednom, po tekim mrazevima, nali su ga smrznutog u bunju iza muzeja, i lekari su utvrdili kliniku smrt. Raskravio se tek u mrtvanici i poeo
da se dereka kroz prozor kako hoe ivog da ga zakopaju. Urlao je kao lud i psovao sve redom, od boga do komunista, na uas bolniarki i bolesnika na
hirurkom i grudnom odeljenju. Dugo se posle po
kafanama hvalisao kako njemu treba bar sekira da
bi skiknuo. Priao je kako se malice proetao do
onoga sveta, ali mu se tamo ni najmanje nije svidelo, jer nema rakije, psovanja i enskog sveta. Prorokovao je lakovernijim staricama sa groblja i ubezeknutim seljankama sa pijace. Najzad je navukao upalu plua i umro na Veliki Petak. Sinovima je ostavio
neto dronjaka, neispravan depni sat, dva drenova
tapa, jednu Rabijinu minuu i raskupusanu knjigu Borba izmeu videla i tame. Kasnije se prialo da je
umro od neke azijske kuge, koju su u grad doneli
Burmanci na radu u fabrici automobila. Davle i
Lanja odrasli su kod Takove polusestre Stanojke,
koja je uvala i neke dve gluvoneme devojke koje
su se odnekud obrele u Kragujevcu za vreme velike letnje sue. Tek kasnije je Murat nauio Davleta

138

Vidosav Stevanovi

da sa punjenim kockama vara na barbutu i da prilikom tua gaa nogom u protivnikove monice.
Kalanci su odozdo blenuli u Davletovu mravu priliku u otrcanim farmerkama i ukavac vindjaci. Izgledalo im je da Davle pue kao gusenica
uza stablo. Bili su tromi, medvedasti i nespretni, i
divili su se svaijoj okretnosti. Iskoristivi njihovu
nepanju, Pujko se otre i dotetura do bandere. Obuhvati je rukama, nasloni elo na katranjivo drvo i
poe da povraa. Muratu se inilo da e se Pujko
svakog asa uguiti. Uvijao se celim telom i lagano
klizio niz banderu. Mulja pisnu da e taj zinzov najzad poljubiti zemlju. Kalanci, plaljivo pogledajui
u Murata, stadoe iza Pujka i obuhvatie ga oko
struka. Jedan mu podmetnu dlan pod elo. Murata
zapahnu otar smrad bljuvotine, koja se cedila iz
Pujkovih usta i oticala mu izmeu nogu. inilo mu
se da to ponovo smrdi ona strvina sa smetlita kod
novogradnje. Svuda se osealo na nesvareni alkohol. Kad rigljanje prestade, Kalanci ispravie Pujka
i ubrisae ga po licu maramicama iz malih depova
svojih jednakih kariranih sakoa. Mulja siknu da e,
ako ne budu bolje pripazili na svoje presisano dojene, on lino morati da se umea. Murat je izbliza
posmatrao Pujkovo oputeno i zelenkasto lice, na
kojem su se crnele okrugle rupe oiju i otvorenih
usta. Liio mu je sada na crknutu i usmrenu ribu.
Izgledalo je da Pujko vie nije pri svesti. Stajao je izmeu Kalanaca i klatio se levo-desno kao oveuljak ispunjen olovom. Koulja mu se bila izvukla iz
spalih pantalona. Razbaruena kosa trala mu je

Refuz mrtvak

139

na sve strane kao uzjogunjeni dronjci. Jedan od Kalanaca nije ga vie pridravao. Stajao je pored Mulje i gledao prema sijalici. Davle, smanjen i nejasan
pri pogledu odozdo, bio je ve pod samom sijalicom i pruao ruku. Zaustavljenog daha, Mulja je
ponavljao njegove pokrete i naginjao se zajedno sa
golemom senkom, koja je kao ptiurina leala preko ulice. Bio je sav zgren, glave uvuene u ramena
kao ep u zdepastu bocu. Blizanci su reali otrije i
ljutitije, sevajui klikerastim beonjaama. Murat je
priguenim glasom upozoravao Davleta da se ne
opui. Davle tada zastenja i glasno opsova sunce
krvavo. Svetlost namah utrnu. Kroz pomrinu, koja se kao ponjava prevali preko glava dignutih prema nebu, sa zveketavim praskom razbi se staklo.
Dok su im se oi sporo privikavale na oskudnu svetlost iza zamraenih prozora, neto se smulji niz
banderu. Muratu se uini da je to raskriljena i strmoglavljena buljina. Davletove cipele meko lupie
o kaldrmu. ulo se kako Mulja prestravljeno dahe.
Lebac mu poljubim! prostenja Davle.
Opeko sam se krvniki. Jesam dilea. Jesam laponac,
brale!
- -ut! odreza Murat. Mora da su nas uli!
Za trenutak je uutao i zatim pribrano zapovedio:
Kalanci s Pujkom pozadi! Davle i Mulja
za mnom! Spremi se! Sad!
Potrae zbijeni u gomilu, pognutih glava, isturenih ramena. Uz priguene uzvike grunue u niska drvena vrata na kuici. u se pratanje polo-

140

Vidosav Stevanovi

mljenog drveta i vrata popustie, zaklatie se na izvaljenim arkama, lupie o zid. Svetlost iz sobe prosu se po guvi glava, ramena, nogu i koulja. Davle, koga je unezvereni Mulja gurnuo ispred sebe,
saplete se o niski prag i ljosnu koliko je dug. Uzreali Kalanci nosili su Pujka na rukama kao stvar kojom se kri put. Trapavi, s oputenim telom izmeu
sebe, zaglavie se u vratima. Zgren iza Muratovih
lea u kariranoj koulji, Mulja je za sobom oseao
njihovo silovito batrganje. Murat pre svih rupi unutra i zastade posle dva koraka, napet, s pesnicama
spremnim za tuu.
irok, etvrtastih ramena, nabreklog vrata, napetih miia, s pesnicama spremnim na tuu, Murat
je stajao korak ispred ostalih. Crna kosa, sjajna od
briljantina, bila mu se rasula po znojavom elu. Odmah je zakljuio da im, bar zasad, ne preti nikakva
tua sa pijanim gostima zabaenog Pampur-bara.
Davle, koji je ovamo dolazio s nekim trgovakim
putnikom iz Loznice za vreme praznika, nije bio u
pravu kada je kod novogradnje nabrajao koga sve
mogu zatei u kuici. Verovatno je bio zaboravio da
je petak i da se kragujevaki nonici odmaraju i
skupljaju snagu za subotu i nedelju. Murat je znao
da subotom kafane rade itavu no i da bezbrojne
muzike trete sa svih strana. Znao je kako se praznici slave bar tri dana, dok i najizdrljiviji ne popadaju pod sto. Zatvor iza suda punio se tada kao bure za kinicu za vreme provale oblaka. Jednom u
novembru za dvadesetak pijanaca i siledija nije bi-

Refuz mrtvak

141

lo mesta u elijama. uvari su ih prebrojali i ostavili u poljunanom zatvorskom dvoritu. Kia je rominjala do jutra i svi su bili mokri i prozebli. Istrenjeni, kijali su, kokali se, psovali uvare i dravu
kopilansku. Jedino su nosai Karanfil i Krklja hrkali pored visokog zida i povremeno se mekoljili pod
debelim dronjcima. Pera Slapek je rekao da e im
vodurina sigurno pomoriti vake. Bolesni Pujko
povraao je sebi u krilo. ile Zum je dreknuo da je
dolo poslednje vreme, jer jae lud zbunjenog. Posle toga nastavio je da nesuvislo vie kako u njemu
ive dve due, jedna u drugoj, svetiteljska i zlikovaka. Pera Slapek je objanjavo Muratu kako
Zum stalno sanja svoju glavu u svojim rukama i kako mu se ta glavurda pokvarenjaki plazi i krevelji.
Pujko je slabakim glasom pitao da neko nema pilule za smirivanje eluca i tvrdio je kako je dosad
povratio bar slezinu i pola jetre. Nosa Karanfil neprestano je putao smradne vetrove i ritao se u snu.
Trojica Pivaraca predlagali su da se bei pre nego
to i zdravi uhvate jektiku. ile Zum je riknuo kako
je edan ljudske krvi i kako e koliko sutra smeniti
vladu. Rekao je da e u njegovoj dravi moi da ive samo lufteri, kurve, kelneri i golubari, jer su svi
ostali trice i picajzle. Nosa Krklja pomokrio se na
kaput jednom nosatom Koloncu i ovaj ga je nemilosrdno iukao. Krklja se pravdao time da je jo pijan i da je mislio da mokri uz oluk. Kolonac je zaurlao kako uz oluk zvrdi i kako kod njega ne pale barapski folovi. Pivarci su ozbiljno predlagali da se
Kolonac pomokri na Krkljin kaket sa brojem 1. Pe-

142

Vidosav Stevanovi

ra Slapek se umeao i rekao kako se i Krkljin kaket ima raunati u rekvizite javnih slubi. Pujko je
dobio proliv i uao je, stenjui i drei se za oluk.
Kia je pojaala i svi su poeli da cvokou. Matori
prodavac lozova Joksim prouljetao je kako mu
vetake vilice zvekeu u ustima. Trojica Pivaraca i
nosati Kolonac poeli su da zavijaju pesmu: to
imam enu, jednu fuksu finu, podanu i jenu u boju
materinu! i Curo moja lepotice lika, daj da vidim kolka
ti je kosa! Pera Slapek je ispriao kako je posle rata
pevao u kulturno-umetnikom drutvu, sve dok ga
etrdeset osme nisu pritvorili zbog sitnosopstvenikog skretanja u vode narodne svojine. Matori Joksim rekao je kako je svojim oima video kralja Petra
Mlaeg na belom konju i kako je od tada ubeeni
kapitalista. ile Zum je dreknuo kako e sve kraljeve smazati za uinu i kako je jedna glasovita srpska
kraljica imala sto etrdeset i sedam ljubavnika. Nosa Krklja rekao je da je on osvedoeni sin radnike
klase, koja mu je za to odala zaslueno priznanje u
vidu nosakog kaketa broj 1. Jedan uvar sa kancelarijskog prozora zapretio im je pendreenjem. Trojica Pivaraca odvratili su mu uglas da moe da ih
poljubi u guzicu. Pred zoru je ile Zum pokuao da
siluje onesveslog Pujka i Murat ga je jednim aperkatom svalio na mokri ljunak. Sutradan su ih sve
potrpali u kamion i odvezli u prazno krilo nove kasarne. Osudili su ih na vremenske kazne od sedam
do pedeset dana. itavu kaznu Pujko je izdrao u
bolnici i kui se vratio laki za dvadeset kilograma,
teak svega pedeset tri kilograma i sedam stotina

Refuz mrtvak

143

grama. Murat se onda kod privatnika Kadrije javno

zarekao da e olakati nekog milkana bar za tri frtalja kile mesa.
Stojei korak ispred ostalih, Murat je, na brzinu
i nehajno, uporeivao unutranjost jazbine sa Davletovim oduevljenim opisima. inilo mu se da na
nepcima osea gorki ukus razoaranja. Pomalo se
udio i sebi, jer je sve nekako sasvim drukije zamiljao, zabavnije, ivlje, nonije, pijanije i lue,
moda ak i gore, samo ne ovako glupo, obino,
smrdljivo. Bila je to niska i dugaka soba bez mnogo nametaja. Po utabanom zemljanom podu valjalo se mnotvo umazanih i kaljavih krpara. Pored
potklobuenih i riastih zidova, iaranih vlagom i
plesni, guvalo se nekoliko tankih vunenih jastuka.
Vie njih su o koncima visile poutele fotografije
filmskih glumaca i glumica (gola Merilin Monro
koja klei, neija razbaruena glava na dojci ane
Moro, prazni osmeh i ensko lice Riarda emberlena, porculanska glavica Odri Hepbern), iseene iz
novina i asopisa, i nekoliko izbledelih skarednih
fotografija. Na krajnjoj je debela ena s kovrdastom i runastom kosom kleala na nekom otomanu,
oslonjena o laktove, sa dugakom kariranom suknjom zadignutom na lea, dok joj je izmeu gojaznih i mlohavih butina tralo crno runo i zjapila
koljkasta i sluzava rupa. Preko okruglog i masnog
eninog lica, okrenutog kameri, razlio se blesav i
pohotljiv cerek, kao u kuke koja eka parenje. Na
srednjoj fotografiji dva usukana i gola mukarca
splela su se u neprirodni gr, krivih i maljavih no-

144

Vidosav Stevanovi

gu, ispalih jabuica, razjapljenih usta. Sparuena

mukost prednjega, obrasla u retku maljavost, mlitavo mu je visila preko butine kao prazno crevo.
Ostale fotografije prikazivale su ljubavne parove na
zemlji, etvorke na gomili, runa i zgrena telesa u
nasilnim zagrljajima, izobliena i tupa lica u trenucima iznuene slasti. Muratu se inilo da se sve te
rugobe uvijaju i prepliu pod mutnom skramom
vode, unakaene i mrtve kao raspadnute leine maaka, kokoaka i pasa. inilo mu se da kroz lagano
strujanje sveeg vazduha spolja i ustajalog iznutra
do njegovih nozdrva dopire otuan i slatkast smrad
leine sa smetlita iznad zdravstvene stanice. Nesvareno pie komealo mu se i burlalo u crevima.
Mislio je kako sve to nije bilo vredno nikakvog posebnog truda i napora, jer se mnotvo slinih burdelja moglo nai svuda po periferiji Kragujevca. Poslednjih godina, sa otvaranjem novih fabrika i doseljavanjem stanovnitva iz svih krajeva Srbije, ponovo su, kao i odmah posle rata, nicali na sve strane
kao burjan na bunjitu. Davle je govorio da e ih
uskoro biti na svakog Kragujevanina po jedan.
Murat je ve odlazio u umeze Rujke Petobanke,
Eme Potarke, Margite Parkanke, sestara Jelenika,
kerke krojaa Meule, Maride Butrike. Naroito
je bio na glasu burdelj Slovenke Ani, udovice starijeg vodnika Momira abarkape, u koji su svraali ininjeri, lekari, zubari, sudije, poslovoe, proneveritelji, fudbaleri, sekretari. Prialo se da tamo dve
Dalmatinke izvode pravi striptiz, uz muziku sa ploa, priguenu svetlost i optu guvu na kraju.

Refuz mrtvak

145

Jo uvek stojei korak ispred ostalih, nepomian

i zategnutih miia, pobelelih zglobova na pesnicama koje su se polako oputale, Murat je radoznalo
zverao oko sebe i oslukivao. Iz samog ugla, sa hoklice, jednoliko je drnkao i kripao gramofon. Zatupljena igla neprestano se vraala na isti napev: Ruse su joj kose, ruse su joj kose, ruse su joj kose. Dok je levom rukom smirivao uzreale blizance iza sebe,
Muratu se priinjavalo da je vreme stalo i da se svaki protekli trenutak vraa na poetak kao igla na prvi slog napeva. Odglavivi se, Kalanci su se gurali
napred, s Pujkom ispred sebe kao titom. Iza Muratovih lea usplahireni Mulja jo je nepotrebno mahao pesnicama i brbljao neto bez ikakvog smisla.
Trljajui naboj na elu i opipavajui povreeno koleno, Davle je ustajao muno i sporo. inilo se da
je nezgodno pao, jer su mu oi bile iskolaene i zamuene od bola. Preko njihovih glava i ramena ponovo su se meali vazduh iznutra i vazduh spolja.
Muratu se inilo da je vreme oivelo i da trenuci
ponovo brzo promiu, odbrojavani slogovima jednolikog napeva sa gramofona. Tada se u sobi zaori
neodluan i slab enski vrisak. Muratu je izgledalo
da to piti zalutali slepi mi i skoro da ga potrai
pogledom.
Ku! Zapui pljucu! siknu Murat.
I zatim dodade, blae i meke, gotovo prijateljski:
Da niki nije pisnuo. Ni dlaka s glave nee vam
fali. Za one na drugom mestu kako vam se zalomi.
Gosti smo. Primajte nas na veselinku, kaldusi!

146

Vidosav Stevanovi

Mulja hitro izviri ispod Muratovog lakta. Na

njemu je sve drhtalo: ui, usne, nos, kosa, oi, odelo.
Mirni gosti! dodade. Oemo samo lecka da
se proveselimo. Samo malice da se provedemo.
Bez sve ale.
Tek tada pred Muratovim oima nestade ukoenosti, zbog koje su ljudi izgledali kao stvari koje diu. Nastade lagano kretanje po uglovima, uzdisanje, njihanje, lelujanje, kao da se stvari bude i oivljavaju. Ugruvanom Davletu inilo se da se to
njegov bol na elu i u kolenu ovaplouje i komea u
izmaglici duvanskog dima. Svetlost mu se priinjavala kao smesa lepka i blata, koja se polako istee i
curi po zamuenim oblicima. Uzdrhtali Mulja liio
mu je na drevnog oveuljka u koga pucaju po vaarskim strelitima. Gotovo da mu je video nacrtane obrve, oi, nos, usta kako se ljuljaju posle pogotka. Nije bio siguran da li zaista uje cvokotanje Muljinih zuba i neko krkljanje iz svoga grla. Kroz kripanje gramofonske igle po ploi i jednolik napev
nita se nije moglo jasno razabrati, izdvojiti. Dve
mlade Ciganke, razgoliene, u crnim pamunim
kombinezonima, bose, masnih kosa raspletenih niz
mrava lea, ispalih lopatica, unezverenih oiju
mutnog i ukastog sjaja, stisnute uz proelavog
nosonju sa sitnim oicama duboko u dupljama pod
elom, polako se odmakoe od njega i opruie po
jastucima. Netremice su piljile u nove goste i osmehivale se krajevima debelih i namazanih usana.
Davletu su kroz duvanski dim izgledale kao deji

Refuz mrtvak

147

crtei na vlanom zidu koji se kruni i osipa. Uini

mu se da gleda kroz ogaravljeno staklo, jer crnilo
ocrta pred njim obrise tree ene. Bila mu je vrlo
blizu, gotovo na dohvatu ruke. Oamuen, zamalo
je pokuao da je opipa. Trea Ciganka, postarija i
krupna, okruglog lica sa zatupastim nosem, pleata
i kukata, plavooka, u kratkoj cicanoj haljini i pocepanim crnim arapama, stajala je, podboivi se rukama, pored loptastog debeljka, koji je bezbrino
hrkao, izvaljen nauznak pored hoklice sa gramofonom, sa pupavim i belim trbuhom ispod zadignute
koulje. Bila je to Papana, vlasnica i gazdarica Pampur-bara. Iako je nikada ranije nije video, Murat je
znao sve prie, koje su o njoj kruile po gradu. Pre
rata je bila poznata i podatljiva pevaljka u kafani
Toketa Bogievia. Zbog nje se Toke zakrvio sa
svojim kumom Aleksom i najurio enu Ljubicu.
Govorkalo se da je u svojoj uspaljenoj mladosti satirala mukarce i da joj cela eta vojnika Sedamnaestog puka nimalo nije naudila. Tri klomfera, dva
opanara i jedan vatrogasac dolazili su joj zajedno
petkom posle podne. Radi nje je porunik Karaonji
pokuao da prekolje narednika Jefrema Klenka. Iznenada se udala za barbutaa, pevaa i deparoa
Gurka, koji taman bee doao sa dvogodinjeg izdravanja kazne u Zabeli. Svakog novembra zamuila bi se Papana i rodila jo jedno crnoputo i plavooko dete. Prialo se da Gurko, koji je stalno tumarao
po vaarima i saborima, svaku prinovu belei na
rabo i prebrojava svu decu kada se vrati u kuicu
ispod Stanovljanskog polja. Pod starost je napustio

148

Vidosav Stevanovi

barbut i munte, zanemario deparenje, prodao

trange-frange, manuo se vetina sa tri karte. estario je po gradu na rasklimatanim kolima sa nejednakim tokovima, kupovao staro gvoe, krpe i
hartiju i prodavao ih uz malu zaradu. Ponekad je
opravljao kiobrane, lemio lonce i erpe, krpio plehane furune. S vremena na vreme ponovo se laao
emaneta i vukao po kafanama pored fabrike oruja i automobila, ali bee davno izgubio sigurnu ruku i glasovito grlo. Papani se sve ee vraao bez
prebijene pare, oronuo, krmeljiv, grudobolan, maloduan. Da bi prehranila silnu decu, Papana se
vratila svom starom zanatu, ali bez nekadanjih
uspeha. Podavala se vojnicima po smetlitima i kukurizitima vie Stare radnike kolonije. Saekivala
je ponone pijance kod Male Vage i Troarine. Seljaci su joj ponekad davali krompir, kupus i paradajz,
i zatim je vodili pod most. Viali su je kako po parkovima vue za rukave kljakave i slinave penzionere, uvek u drutvu neke mlade Ciganke sa oiljkom
na obrazu. Toke Bogievi, koji se posle rata vratio
iz ludnice u Toponici kod Nia, rekao je kumu
Aleksi da je od nekadanje drusle ostao samo glas i
zadah previne. Gurko je tada za opkladu naiskap
popio litar prepeenice i umro u mukama. Navodadika Boandrca priala je uz kafu da je od njega teklo i curilo i gore i dole. Na sahrani mu je bila itava Cigan-mala i sanduk su nosili njegovi drugovi
Piskaravlo, eprka, Mra i Firga. Cigani su govorili da e veselnik Gurko na onom svetu biti uvek uz
samog konjanika Pengu. Da bi nekako pomogli si-

Refuz mrtvak

149

roiima, svi su svodili Papanu. Najzad su crnoputa i plavooka deca odrasla i otila svojim putem,
jedno za drugim. ulo se kasnije da sviraju po
drumskim i seljakim svadbama u Grui i Levu.
Najmlaa kerka udala se za nekog eerdiju iz
Uica i s njim prebegla preko granice. Nakupci paradajza doneli su glas da su dvojica najstarijih sinova skapali od grudobolje negde na Kosovu i da im
se ne zna grob. Papanin miljenik Kosta otiao je u
fudbalsku pealbu, prozvao se Zizinjo, zaglavio zatvor u Loznici i o njemu se vie nita nije ulo. Toketova Ljubica rekla je da to Papanu stie boja kazna i sasvim se bacila na bogougodna dela. Ostavi
sama, Papana je svoju kuicu ispod Stanovljanskog
polja pretvorila u tajno mesto za pie i zabavu oloa kragujevakog. Svoju radnju vodila je vrstom
rukom, po neprekrljivim pravilima. Nije trpela
tunjave i teka pijanenja. Prialo se da je sama izbacivala nasilnike. Kroz stisnute kapke mirno je sada posmatrala estoricu uljeza.
Kaki je to nain, lafovi? ree Papana. Mislite li da je ovo samousluga, lafovi? Dafto bule bar!
Stajala je podboena, krupna, vrsta, ogromnih
i oputenih dojaka, nabreklog trbuha, raskreenih
snanih nogu. Nad njenom prosedom glavom sijalica o tankom nuru, uvijena u crvenkastu hartiju,
lila je tamnokrvavu svetlost, pod kojom su jastuci,
zgrena lica, fotografije na zidu i gramofon na hoklici izgledali zaprljani, ugavi, natruli. inilo se da
e se sve to raspasti, razleteti, razii pri prvom jaem pokretu, uzviku, udarcu. Kretavi glas sa plo-

150

Vidosav Stevanovi

e bio je samo to propadanje, raijavanje svih tela

u crvotone estice, ruenje niske i krive tavanice,
padanje vlanih i tankih zidova, cepanje satrule istanjene tkanine.
Moemo mi lepo i bez vas, momci! produi
Papana. Odma da ste se istili iz moje kue. Nije
ovo alajbegova slama. Dafto bule bar!
Govorila je hrapavo i sporo, slaui re na re.
Bila je sigurna u sebe i u neprikosnovenost svoje
kuice. Izgledalo je nemogue ne posluati tako
snanu i vrstu zapovest. Psovku je propratila pokretom ruke prema vratima i preteim njihanjem
velikog tela. Ispod Muratovog lakta Mulja se namah uzruja, usplahiri. Na odlunu zapovest Papanine ruke, mrave i mrke ruke sa nateklim zglobovima i naduvenim ilama, zamalo da je stuknuo
prema vratima. Napreac su se ostvarivale njegove
najcrnje slutnje: opet se nee doepati enskog tela,
lei e pred zoru u prazan krevet, zamiljae pomamljene i jadne nizove skarednih slika, bievae i
muie svoja iznemogla priseanja, grie se kao
pod udarom struje, s mrnjom, prezrenjem, ogorenjem, jadom i tupou gledae svoje mokre dlanove
u prvoj svetlosti jutra. Zanesen u strah, sasvim je
preuo Davleta, koji mu je traio no da ga stavi
na uboj, jer e mu inae izii vorugetina kao rog.
Nije uo reanje Kalanaca iza svojih lea ni Pujkovo stenjanje. Srce mu je tuklo u podgrlcu i neto mu
je pitalo u uima. Opet mu je sve izmicalo, brzo i
neumitno, kao dugonogi drugari u pijanim trkama
po ulicama. Jednom mu je Davle dao pedeset me-

Refuz mrtvak

151

tara fore i prestigao ga na kratkom rastojanju izmeu Kadrijine kafane i Male Vage. Murat je tada tvrdio da bi Mulja mnogo bolje trao unazad. Seajui
se uskih Davletovih lea kako hitro odmiu uz
pustu ulicu, uinio se samom sebi jo manji, slabiji,
neugledniji, runiji, bedniji, sitan kao gnjida, omraen i prezren kao stidna va. Prezirao se, mrzeo,
pljuvao. Nekada je s udnom nasladom ereio i
davio svoj odraz u ogledalu. Pokuavao je, kada bi
se sam naao na suncu, da svoju kratku senku petama sabije u prainu. Svoje zakrljalo i smeno telo
muio je piem i prljavtinom. Davle je tvrdio kako ga jedino kia ponekad umije i spere mu krupne
krmelje. Po vruini je naroito gadno zadisao na
znoj i Murat mu nije dozvoljavao da prilazi blie od
dva koraka. Jednom su ga uskikotani Kalanci silom
okupali u mutnoj Lepenici. Na redaljkama je morao
da bude poslednji i da se prikui tek kada i blizanci po drugi put ustanu sa ene. S poslednjim trakom nade pogleda sada u Murata i uuri se ispod
njegovog lakta kao prepadnuta zverica.
Neemo tako, mamice! suvo i oporo procedi
Murat. Nismo se tako dogovorili.
Bio je siguran u sebe, nadmen i drzak. Odavna
se ogluivao o tue pretnje i uvek je radio ta je
hteo. Prialo se da je nekada na sasluanjima u milicijskoj stanici davao lano ime, lane podatke o
sebi. Nekoliko meseci predstavljao se uenicama
Uiteljske i Srednje ekonomske kole kao Sozontije
Muibabi, veterinar iz Drlupa, i svima redom obeavao brak. Prvu enu, Milijanu, doveo je iz Rama-

152

Vidosav Stevanovi

e tvrdei kako ima privatnu staklorezaku radnju

i odmah joj prodao sav miraz, nametaj za sobu i
kujnu, radio, posteljine i petnaest dukata sa niske.
Jednom ga je po Kragujevcu traila neka konjasta i
motkasta Zagrepanka, koja je svima priala kako
joj je Murat uzeo nevinost u vozu Beograd-Ruma,
predstavivi se prethodno kao neki poznati fudbaler, i kako je ona odmah posle gubitka telesne istote izgubila i duhovnu, to jest kako je prestala da veruje u Boga Gospodina, potenje i ljubav, i odala se
piu, kraama i bludu sa deacima ispod etrnaest
godina. Jedino mu pevaljka Rola nikada i nita nije
verovala, ak ni kada joj se kleo kako je u popravnom domu nauio da pomou kalauza otvara sva
vrata i brave. Udavala se levo i desno za preduzimae, kelnere i zanatlije, ali ni jednom za Murata.
Davle je smatrao da je to zato jer je Murat zbog neega podsea na bricu Maligana, koji joj je kao trinaestogodinjoj devojici skinuo junfer i podveo je
moleru Bujcu. trkljasti Suianin, Muratov suparnik i kasniji pobratim, u poverenju je ispriao privatniku Kadriji da je Rola doula kako Murat jo nije zaleio kapavac, zaraen od ivke Kava drugog
dana Nove godine u podrumu suda, i da mu se nikad nee dati bez urednog lekarskog uverenja. Meutim, stara Miladija je uvek, poto bi se vratila sa
Midulinog groba vritala kako Murata vie nee nijedna pristojna i uljudna ena jer je utva, lezilebovi, paavra i neradnik.
Ve potpuno oputen, Murat je stajao ispred
Mulje i polako stavljao levu ruku u dep. Desnom

Refuz mrtvak

153

je nemarno gladio svoju sjajnu i namazanu kosu.

Da bi pokazao kako se ovde osea kao kod kue, sae se i podie zelenkastu flau, prevrnutu prilikom
Davletovog pada, iz koje je s klokotom oticala rakija. U flai je rakije bilo jo za itav dlan. Murat pomirisa, liznu grli, coknu jezikom, namrti se i flau
tutnu u ruke Davletu, koji je smesta pritite na
uboj na elu. Kalanci progunae kako bi i oni mogli da se ogrebu za koji gutljaj i kako i oni bagateliu ivot bez rakije. Nehajnim i domainskim pokretom Murat im pokaza da Pujka smeste pored hrueg debeljka.
Ne moe to tek tako, mamice! produi Murat. Nismo mi ciketani, gilipteri. Tu smo i nema
izlaska pre onog. Nas je estorica, vas je tri, ako sebe urauna. Znai, nee biti guvanjca. Nismo mi
zagoreli. Podeliemo bratski.
Obradovani Mulja udari se akama o bedra i
utae se izmeu Murata i Papane, jo uvek zagledanih jedno u drugo. Trljao je ruice, prskao pljuvakom i brzao od radosti. iroke pantalone, neveto
prepravljene od konfekcijskih, tresle su se na njemu
kao krpe na strailu. iljati nosi mrdao mu je levodesno kao deji prsti.
Petorica nas je! ree Mulja. Svega petorica.
Jedan od nas, onaj to ga smetaju burazeri Kalanci,
nije sposoban veeras, noas. I onaj trbonja pored tebe izgleda mi da nije ba pri utu. I ovaj dugaki dovoljno se ve naprovodio. Je li tako, lepojke?
Obraao se sada mladim Cigankama, koje su
ostavile nosonju skupljenog na jastucima, gurkale

154

Vidosav Stevanovi

se laktovima u slabine i glavama pokazivale na

Mulju. Oigledno im je bilo smeno da takav malian izigrava mukarca, prsei se kao pleati oferi i
bokseri, koji s noi na no prelaze preko njihovih
tela kao opor uspaljenih mujaka. Davletu se
kroz staklo flae inilo da se njihova mrava, isceena, izgriena tela udvostruuju, utrostruuju,
udesetostruuju, krivei se u nakazne oblike izumrlih vodozemaca, guterova, aba-krastaa. Video je golema iskrivljena ela, dvoja orava usta sa
krnjavim i utim zubima, debele bieve ulepljene
kose, koje su se lelujale i uvijale kao podvodna travuljina. Video je etiri mlohave dojke kako kao
prazne kone kese vise ispod vreastih i otegnutih
kombinezona. Papana je i dalje netremice posmatrala nabijenog i pleatog Murata, koji je, s rukama
u depovima, raskoraen, udno gledao njenu stasitu priliku i njena krupna kolena izmeu podvezanih arapa i kratke, napred malo zadignute haljine. Oboje se nisu micali i samo su im se oi lagano
okretale u dupljama.
Nek vam bude, momci! ree Papana. Nek
vam bude noaske. Samo, svaka stvar se plaa. Kod
mama-Papane uvek je prima roba. Me aj dafto bule i som? Kapirate?
Kapiramo! promuklo ree Murat.
Kalanci spustie Pujka pored nepominog debeljka i uspravie se. Klimali su etvrtastim glavama i reali veselije i bodrije. Davle skide flau sa
ela i pljucnu u stranu. Mulja se uvi u ramenima i
samo to ne zapljeska. ak se i nosonja uliziki na-

Refuz mrtvak

155

ceri, poljupcem u vrhove skupljenih prstiju pokazujui kako su Ciganke vatra iva. Neto eretsko,
iskusno, oguglalo i prezrivo zatitra u kutovima Papaninih beskrvnih usana, dok je irom otvorenih
oiju, nepominih i rairenih zenica kao u buljine,
gledala razdraenog Murata. Videla je kako u njemu raste pouda kao kljuala voda, kako mu koa
tamni od nadole krvi, kako mu se cakle oi i grakasti znoj na elu. Vie iskustvom svoje mutne i prljave krvi, vie buhavim i smrdljivim znanjem svoga snanoga mesa, vie utrobom nego razumom,
nego sveu, poele jo jedno padanje u nesvesticu
i vrelinu, jo jedno samoubilako trcanje i upijanje
semena. Grevito poele oajniko batrganje sa tekim mukarcem meu butinama, na skupljenom
trbuhu i upaljenim prsima, i mrak sladostraa, neprekidni i neprozirni mrak sa crnim munjama slasti i bola.
I dok je gramofon, zaboravljen od svih, neumorno ponavljao: Ruse su joj kose, ruse su joj kose, ruse su joj kose, iz jastuka i ponjava iza Papane iskobelja se mali crnpurasti Ciganin sa oguljenom starom
gitarom, s dugakom crnom kosom palom po ramenima, nabeljen i narumenjen kao utvara. Tada se
Pujko teko pridie, sede, leima oslonjen o zid, zanosei otealom glavom i mrtvo piljei zakrvavljenim oima. Skakuui i vrckajui kukovima, s neprirodnim oponaanjem enskog izazivakog hoda, isturajui okruglu stranjicu, mali Ciganin prie Pujku i uz nakaradan naklon klee pred njim na
levo koleno. Gledali su se izbliza, sauesniki. Puj-

156

Vidosav Stevanovi

kove ruke neprestano su se dizale gore i nemono

klizile niza zid. Glava maloga Ciganina padala je
sve nie u dubokom naklonu. U svim uima neprijatno zazvua tanuan i enskast glas.
Samo izvolte, gospodo! procvile mali Ciganin. Ja sam Baroigra i stojim vi na uslugu. Ovden
sam radi pevaine, ikaine i tucaine. Zbog radi raznolikos, ako se kom svidi. Zovu me Baroigra i
stojim vi na uslugu.
Potom hitro ustade, poskoi, udari petom o petu. Poe da preplie nogama, da poskakuje, poukuje, pevui, malen, zboranog lica, s dugakom kosom palom po ramenima, nabeljen i narumenjen
kao utvara.
oek, cure! zapovedi Papana.
Navalte, drugari! ruknu Murat.
Svitalo je nad ovlaenim krovovima. Mrava i
bleda svetlost praskozorja cedila se kroz poderotine oblaka, koji su hrpimice promicali prema istoku,
kada estorica drugara posle zavrene terevenke
zaoe iza novogradnje vie palilulske zdravstvene
stanice. Ponovo su se nad njihovim glavama crnele
rbine nedoetih zidova. Puei, utke, piljili su u
malterom uprskane skele, u visoke hrpe crvenkastih cigala, u etvrtastu rupu kreane. Natenane su
odbijali dimove i polako pljuckali kroz zube. Ponovo je sa smetlita pored taraba do njih dopirao otuan i slatkast vonj strvine.
Imali smo sree! ree Davle. Vie sree nego pameti.

Refuz mrtvak

157

Prikupljao je skutove, vindjakne oko sebe i grio se u njihovoj oskudnoj toploti. inilo mu se da
je hladnoa jutra, hladnoa sivocrnog neba i reskog
vazduha, sve predmete, golubije plave zidove
zdravstvene stanice, zaipljene kapije sa tablicama:
Pazi pas ujeda, mrenaste prozore na kuicama duboko u dvoritima, zelene tarabe, mrkouto lie oraha u baticama, prevukla tankim slojem slane kao
srebrnastom i istom opnom. I samo nisko nebo izgledalo mu je kao poderana i debela opna nad gradom.
Kakva srea? promrsi Murat. ta trua?
Naslonjen na skelu, posmatrao je Davleta.
to nije bilo nikog sem one dvojice klipeta iz
Pivare ree Davle. Obino je guvanjac ko da se
lebac deli. Jednom bila cela bokserska ekipa, od pero do teke, sa pomonim trenerom i maserom. Dovuko se ak i onaj ilager to pere dresove i isti patike.
Valjda im to bio najtei me! ree Murat.
Jeste, brale! ree Davle. Odma u nedelju
izgubili su u Niu sa 15:5. Obrukali se potenski.
Ostali su utali. Namrteni, umornih i zelenkastih lica, odbijali su guste dimove, koji su se, ve sasvim vidljivi, blago dizali i kolutali pored skela i
neomalterisanih zidova. udno su udisali prohladni vazduh, pitak kao izvorska voda. Odozdo, od
pruge, ulo se kloparanje jutarnjeg lokalnog voza iz
Kraljeva, tandrkanje kao da neko vue praznu plehanu kantu po kaldrmi. Mulja se zakikota i lupi po
bedrima kao pevac koji kukurie s plota.

158

Vidosav Stevanovi

Kalature su ko sozgajs! ree Mulja. Naroito ona mravija sa oiljkom. Mislio sam da u da
zakovrnem ko pile. Zapamtiu to za drugi put.
Sluajui ga rasejano, ne razumevajui sasvim taj
brzi i usceptali govor, s gorinom na nepcima i goruicom u grlu, Davle je leno i gadljivo razmiljao da
li e biti tog drugog puta, drugog dana, druge noi.
Zakljuio je letimice, ne domislivi misao do kraja,
da je tako otkad je veka, ili bar dok bude ovoga grada i njih i njima slinih u njemu. Oduvek je bilo glupo, runo, smrdljivo i sramno, i zauvek e biti tako
blesavo, rugobno, prevno i sramotno. Osetio je neobino i gorko zadovoljstvo, neku prijatnu pomirenost sa sobom i svetom, to tu nikada nee biti nikakve promene, nikakvog boljitka, nikakvog izlaza i
spasa, to e sve tako taljigati godinama i godinama,
ukoeno, isto, do starosti i dalje, dok se ne udrvene
kao mrtvaci pre njih i ovim istim ulicama ne pronesu ih na groblje pored mladia slinih njima, mrtve
pored mrtvih, nikakve pored nikakvih, leine na leima pored leina na nogama. inilo mu se da stoji
negde daleko i visoko, iza sedam gora i sedam voda,
i da pod sobom vidi majuni grad, majunu novogradnju, majune mladie pored nje i sebe majunog
meu njima. Potom se zakikotao i on, otresajui san
sa kapaka i gledajui kako skakutavi mali komedija
Mulja rukom pokazuje ta e biti drugi put, ivahan,
srean, ozaren, prevrnutih oiju. Murat je, ustro cimajui dimove iz cigarete dogorele do prstiju, posmatrao demekaste blizance, oiljak na bradi starijega, njihove karirane sakoe sa maramicama u ma-

Refuz mrtvak

159

lim depovima i uske pantalone, njihove nakostreene kratke kose. Izmeu njih je, sav oklembeen, stajao Pujko i podrigivao. Po duguljastom licu razlivala mu se modrina kao da se lagano smrzava. inilo
se kao da nije sasvim pri svesti, jer su mu beonjae
bile mrtve i bez sjaja.
Pustite tog kreleta, burazeri! ree Murat.
Moe valjda sam da stoji. Niste mu vi stric iz Amerike.
I dodade, obraajui se pogurenom Davletu i
palcem gadljivo pokazujui preko ramena na ravnodunog Pujka:
Vide li valera, brale? Nisam znao da je iz iste
klape ko i onaj Baroigra. Da sam jue umro, danas
to ne bi znao. Ni posumnjao nikad nisam. Jo sam
mu i trebe nametao.
I ja sam! ree Davle. Trifunovoj eni zajedno smo odlazili. Svaki je svoj dan imao.
Kako li je samo godinama to skrivao od nas?
ree Murat. Nikako mi to ne ide u glavu. esto
smo i spavali zajedno.
Poto mu Davle ne odgovori, on produi:
I otkud se samo dovukao taj mandov? Davle
se ispravi i rukom pree preko voruge na elu.
Letos se pojavio u Ciganmali! ree Davle
mrtvo. Ni on sam ne zna otkud je doao. Zar je malo kurvarnica po zemlji Srbiji?
Sloboda, brale! ree Murat. Svako ima pravo na svoju privatnu kundaarnicu.
Pojavio se letos i smesta se obnarodovao ko je
i ta je? ree Davle. Papana ga odmah iznajmi-

160

Vidosav Stevanovi

la za valera s posebnom krvnom grupom. Za ovake ko to se Pujko pokazao. Ima dobru prou ovde,
kau. Bolju nego one dve olinjale drombulje.
To je zato jer je jedini zvanini pekir u gradu!
ree Murat. I jedini poten. Oni drugi kokaju nas
u mozak.
Pripalili su po drugu cigaretu. Puili su i drhturili od hladnoe, posmatrali pepeljasto nebo nad
krovom zdravstvene stanice, oslukivali pitanje
lokalnog voza. Smrad strvine sa smetlita pored tarabe ponovo im je punio nozdrve. Ne gledajui na
satove znali su da e uskoro, za desetak minuta moda, prvi radnici pohrliti na posao i milicioneri poi na prvu jutarnju ljutu kod privatnika Kadrije. Od
Male Vage ulo se tandrkanje seljakih kola koja ure na pijacu.
Ti, Mulja! ree Murat. ta ti je naspelo da
onoj rarafljenoj umal odgrize cilku? ta ti bi, pikolo?
Od strast! uskikota se Mulja. Taki sam vatren od roenja. U vojsci su me zvali Tigri.
Svi, Murat, Davle, Kalanci, ak i Pujko, nasmejae se hvalisanju prvog palilulskog karta. Ali Davle se odjednom uzvrpolji i uzmlatara rukama.
Lebac mu! prostenja Davle. Sasvim sam
zaboravio, brale. ta misli ako smo neki andrak
dobili? Neto prilepivo, brale? Da ne bude kapkap-ka-panja prekosutra?
Triu ree Murat. Tog se ni ja nisam setio,
matorog Trileta. Znao sam ipak da je on stalno s nama.

Refuz mrtvak

161

I dodade, iskeen i zlurad:

Odma se ispiajte! Svi. I ti, Pujko. Ti najpre.
Okreui lea klimavom Pujku, psujui i cerei se,
arajui po daskama i betonu isprskanim
malterom i kreom, diui visoko
svetlucave mlazeve, mokrili su
prema jutru, koje se kotrljalo
preko ovlaenih krovova
tmurno i ljutito
jutro.

POMETINE

lakao je i vriskao prodornim dejim glasom kad

se nad njim sae Agatja, opava prosjakinja, i
poe da pucketa prstima i da tepa prozuklim i hrapavim glasom: Mati, kuence, dojene, crviu, kezei
krezuba i valava usta. Plakao je.
Uuta naglo kad Agatja poe da se trese, uvija
ramenima, vrti kukovima, povodi se i skakue na
nesigurnim nogama, izvodei prvu jutarnju kljastu
igru. Prosjakinja je zaneseno igrala pred zatvorenim prozorima, praznim plonicima, pred zapraenim drvoredom i ukoenim detinjim oima. utao
je, gledao.
Sunce ibnu preko bledozelenih kronji, zapalaca utim zmijskim jezicima na staklu izloga. Agatja se povodila u korenu svoje dugake krive senke,
pored same prepunjene kante za ubre. Nije vie
plakao.
Mamurni i raupani nosa Teofilo koji je spavao u retkom bunju na ivici parka, preko puta Suda, podie ogromnu pljosnatu glavu, razbuen dosadnim muvama, pomislivi odmah kako i gde da
nade rakiju za lek. Mrenastim ribljim oima zable-

164

Vidosav Stevanovi

nu se u razigranu Agatju. Zatvori oi, protrlja elo,

a onda ponovo, s naporom i nevericom, utrati u
opavu igraicu. Nije mogao da veruje da je ve... a
i zavideo joj je. Majku joj, pomisli, majku joj opavu
nataknem, naljemala se, naroljala ko zemlja, ve! I
savlaujui svoje nekorisno dostojanstvo biveg
nonog uvara, pljunu i zakreta:
Matora, ej, matora! Gde samo nae rakiinu
od sabajle, krst ti poljubim cuganovaki?
Preseena usred zanosa, kao ubodena tim napasnikim glasom, Agatja zastade i umiri se. Nije plakao. Ona se ustro okrete i ratoborno upilji u Teofila, u njegovu zgurenu i speenu priliku sa debelim,
pocepanim zimskim kaputom i plavim teniskim
patikama na vorugavim stopalima.
Pitam te gde se od jutra napi? pomirljivo
kveknu Teofilo.
Njuei svau, on vre natae slepljenu kaketinu. Ne treba izazivati blesavu lajavuu, jo manje kad gleda da se ovajdi, pomisli. Oeknu.
Pijan si ti, ivotinjo pogana! siknu acnuta
Agatja i namreka bore po sitnom svrajem licu,
oko iskrivljenih konastih usnica.
Ne vriskaj, more! Sigurno si trezna kad se rita ko junica! dodade, ve sasvim prijateljski, Teofilo.
ta te se tie, prokletinjo! Nije to za tebe! To je
njemu! I starica pokaza rukom negde pored
kante za ubre.
Teofilo ubezeknuto i tupo zagleda prljavosive
plehane kante, opuke, kore od pomorandi, is-

Refuz mrtvak

165

pljuvke, pocepane novine, zaveljaj nalik na Agatjine prnje, nju i dignutu ruku. Trepnu i prekrsti se.
Kaljucnu.
Njemu? procedi zbunjeno, osvrui se i zakljuujui da to nisu ista posla. Njemu, veli? Kome to, bre, suklato matora? Kome? Tvom pokojom
ocu Kristiforu, valjda! Kome, ako je taj iva i krtena dua?
Uurba se, prepliui ukoenim jezikom, i sede.
Mom pokojnom ocu Kristivoru! naruga se
Agatja, mirkajui pakosno. Mom pokojnom emer-deki! Njemu. Ovom detecetu, oravko! Jedno
je moje lue-gugue!
Detetu!!? bleknu naisto uprepaeni Teofilo
i zinu, eui se po ugavom vratu. Detecetu! Kakvom detetu, ludao?
Mom detetu, mom jedinetu, pinetu! materinski zapevui Agatja. Mom najroenijem detencetu, dabome, onom tamo! Oi e ti isterati, Pali
moj!
Teofilo jo jednom podrobno osmotri nepomine kante, dripavi zaveljaj, prosjakinju i njenu otronosnu glavicu, oklembeene i natrontane prnje,
tanke noge opletene modrocrnim venama, razjapljene i kaljave cokuline. I nita ne shvatajui od
sveg Agatjinog trabunjanja, zinu kao riba.
Tvom detetu, ha! zakikota se preko volje, da
razbije strah i nedoumicu i opasnu jezu uz kimu, i
uhvati dugme na pantalonama, da rastera ini i odstrani baksuza, i pljucnu preko levog ramena: Anatema te bilo! Poludela si naisto, treba te u ludu ku-

166

Vidosav Stevanovi

u, i kvit! Treba te u orku, dabome i peki! Budiboksnama!

Kao da ometa Agatju, koja se taman spremala
da jurne na bezobraznika, neto vrisnu i zakmea.
Prosjakinja zamaha rukama, okrete se i potra prema zaveljaju, tepajui pod nos i zunzaravo pevuei. Pored same kante ona se sae i, na najvee zaprepaenje Teofilovo, podie neto majuno i ruiasto u emu on na prvi pogled, sav usplahiren i
ustraen, prepoznade dete, pravo pravcato ljudsko
dete, dojene kakvih se nagledao po crkvama na
krtenjima.
Boe, zabrza, ta je to jutroske sa mnom, goni
neistu silu, sanjam li, avolje prikazanije, pijan
sam jo, zgazio sam na vrzino kolo, Boe Svemoni,
pomozi i sakloni, molim ti se! Utinu se krvniki za
krastu na bolesnoj nozi, prekrsti i ponovo zablenu
u udo nevieno. Ludim li, zavapi, pobrljavio li
sam dokraja? Majko Boja, pomozi!
Agatja je nenaviklo i nespretno njihala na rukama dete koje je vritalo, zapevala, mrmljala uspavanke, brojalice, brzalice, beila oi, upinjala se da
se osmehne. Najzad, kada nita ne pomoe, ponovo
zaigra. Okretala se sve bre, neoprezno gazei na
krau i sasuenu nogu, vitlajui suknjama, kloparajui cokulama, diui s naporom, hripavo. Igrala je
pod samim kafanskim prozorom. Dete je piskalo.
Sa crkve, pored zasjaktelog krsta, uznemiri se,
prhnu i zalepra jato golubova, udno lupajui krilima, s kljunovima uvis. Raznobojne grudve perja
hitnue se prema gore, susreui se u vazduhu s

Refuz mrtvak

167

otegnutom piskom voza. Duguljast tanak oblak visio je na bistroplavom zapadu. Otvori se najvii
prozor na potamneloj demekastoj zgradi pored bioskopa i tanka enska ruka prosu na trotoar pikavce iz pepeljare. Zanjiha se i sklopi zavesa.
Pod kestenovima mirisalo je na istrunulo lie,
na ustajalo pivo i vlanohladne hodnike, na prosuti benzin i nagorele gume. Na zavijutku izmeu bioskopa i gradilita pomolie se Konstantin Gora i
Pangaj.
Teturali su se, posrtali, pijani, hvatali se islabelim rukama za kapije, za prijatnohladne ipke na
gvozdenim ogradama, za okatranjene bandere,
psovali, kaljali, pevuili, svaali se. Alkohol im je
prosuo snagu da bi se tukli, ali su rei jo mogle da
vreaju i poniavaju. Siktali su uvrede i kletve, drmusali revere jedan drugome, mlatarali akama. Bili su onemoali, kao lutke iz kojih curi strugotina.
Izmileli su iz noi i pijanke, slini pacovima, i jutarnja svetlost sruila se na njih poput pesnice. Moda
su psovke bile upuene sunevim otrobridim strelicama, toploti koja je ve drhturila po ulazima i dodirivala asfalt. Mrzeli su se. Noge su im se lagano
punile olovom, a plea probadima, usijanim iglama.
Barabo! prsnu pljuvakom Pangaj okreui se
zaostalom sadrugu. Dripino valjiva, kurvin sine!
ta ti zna o njima, droljetinama? ta ti zna, mlakonjo, kad veito u sobi smrdi i po knjigama rije?
Konstantin sae duguljastu glavu, iskezivi pomodrela usta. Pored razvezane kravate, uprljana i

168

Vidosav Stevanovi

vinom polivena bela koulja otvarala se, kao rana

nazubljenih ivica, iscepana. Ulepljena kosa, eljana
sa temena prema napred, raskutrala se, pokazujui sjajnu elu nad ulubljenim elom. Oi su mu se
crvenele, skrivene duboko u dupljama.
Stoko! zapita prezrivo merei protivnika,
koraajui raskreeno, poguren. Stoko laljiva
bokserska! Sam si kriv. S takvim majmunom, orangutanom, nijednoj eni koja neto vredi nije do kreveta i strndanja. Pogledaj samo svoju nosinu, nosinu i glavurdu ko mericu.
Pangaj stee vilice i krupnom maljavom rukom
opipa slomljen nos. S dlakama koje su virile iz uiju, niskim elom, izboenom donjom vilicom, zejtinjavim oima liio je na svinju i gorilu istovremeno.
Ispod pupavog stomaka visile su mu iroke vreaste pantalone.
Mar! zarea, pokazujui tupe sitne zube.
Mar, buljino od artije! Nos! Slepili su mi ga mukarci, na mukom poslu. ta to ima s njom? Udarali su me flaama i nogama dok sam leao u krvi i sri. Nije valjda zato otila. Kurva je to, ala nezasita.
Zato je i otila s onim mrljavkom, pobegla nou, odnela pare i odela, do koe me opeljeila, satrla, bez
metka upucala, bez konopca jobesila!
Kurva! izrugivao se Konstantin, stiskajui
krmeljive kapke, klatei se na obruastim, dralovski tankim nogama. Kurva! Ko ne bi postao
kurva pored tebe, koja ne bi? Ruan si ko Franketajn, glup ko tocilo, pijan, smrdljiv, gotov na svaki gadaluk, prodana dua. Svaka bi se, pa da je

Refuz mrtvak

169

sveta Genoveva, prokurvala pored takvog sirovog panja.

Zavei, kad kaem! Zavei, zaepi gubicu! ta
ti zna, ceketane? Nikad enski trbuh video nisi,
ako majci pod suknju nisi virio. Nikad nisi legao sa
pravom enskom. Nikad i nee.
I ne moram. Znam ja ko su, do danca ih skroziram, ne moram da im brljam meu nogama, ne
moram da se valjam sa svakom fljaskarom upianom. Znam ja sve o njima, sve, a ti... ti... pfuj. Rodio
se majci enskaro, ha!
Pangaj iznenada zaplaka, neveto i grcavo.
Cmizdrio je bez stida, dok su mu suze kapale sa
neobrijane brade, mrktao, roptao, ciao. Bio je bespomoan, otkriven, slab. Liio je na uvreenog deaka.
Prijatelju! prostenja, okreui se moleivo
Konstantinu. Prikane dragi! Pomozi, burazeru, ko
boga te molim. Reci, zato je otila? Budi iskren, kai mi sve, bie mi lake. Laknue mi, majicu mu!
Konstantin oseti muninu u stomaku, nesvesticu, otar bol u preponama. tucnu i opsova. Oseao
se izgubljen, preputen samom sebi, ostavljen na
milost tuoj slabosti.
ta li mu je, pomisli unezvereno, ta li mu je, do
vraga? Pita mene, moli, slini, preklinje. Kao da ja
znam, kao da ja neto znam, kao da ja neto mogu.
Trpeo je mutan strah i nelagodnost, zagluno lupanje srca.
Strino! ohrabri se i pokua da se brani, zaguen. enturao u pantalonama! Vue se ko crv,

170

Vidosav Stevanovi

nitarijo, kumi. Zna zato? Zato to si neradnik,

paavra, niko i nita, propalica. Ko moe da ivi s
takvim dripcem?
Burazeru, mili! jeknu Pangaj i tresnu se pesnicom u grudi. Nisam ja tu nimalo kriv, ist sam
ko sunce sjajano, prav ko vladika. Otila je s onim
fibajnom zato to je kurva da joj ravne nema, to
joj nikad nije dosta trkeljanja, kobili preanskoj. to
oe svi da je jau. Svi i jesu, svi koji ne ure na voz.
I ti si, tuberane!
Nisam poslednji valjda! umorno odvrati
Konstantin i oseti se istiji, sveiji, jai. Nisam
spao na toliko niske grane da tvoju naopaku enu
rendiem. Nisam pas.
Jesi. Priznaj mi, roeni, budi drugar. Reci, je l
ti bilo ohoho, je l si uivao do gue, a? Je l uivala
ona, onako jaosadjaojtako, reci mi? Sa mnom nikad
nije ni ovolino, uvek je govorila pouriohpouri,
jer je umorna jer je boli glava, jer ima na sebe, jer su
joj plodni dani. Nikad nisam mogao da je zadovoljim do svravanja, alila se da sam grub, sebian,
nespretan, debelokurat, da je muim jer sam poudan ko jarekanja. Reci mi, jesi l je bar ti zadovoljio?
Budi ovek, braco moj lepi!
Nitaku! otpljunu Konstantin postajui sve
mirniji i otporniji, sve hladniji. Govnaro smrdljiva! Zato je i otila, jadnica. Jer si ljubomoran ko uspaljena dukela, podao, puzav, bolestan od sumnje.
Jer si pokvaren i perverzan ko najposlednje pozorino glumetalo.
Pangaj zarida iz sveg glasa, mlatnu se pesnicom

Refuz mrtvak

171

po glavi, zakuka, balei i prskajui pljuvakom. Urlao je ba pod natkriljenom kamenom kapijom tako
da se jauk udvajao i dobijao prizvuk tutnjave. Prljava voda, prosuta sa balkona vie njegove glave,
pljusnu mu pred nogama. Niko se nije video. U
dvoritu su se uli teki tromi koraci, kripa stepenica, lupanje vrata, ali na ulici nije bilo nikoga. To
ga je plailo i hrabrilo, smetalo mu i podsticalo ga.
Uivajui, on produi.
Jesam, Gora, jesam, ljudi moji, jesam naopak
i zao. Gori sam od ivine, jesam, gori sam, od jarca.
Znam to i kajem se, od sveg srca se kajem, al ne mogu nita protiv zla svoga, lupam se u glavu, al opet
me vue neto, svaka me stvarka kua i izaziva.
Nita ne vredi to kaem da neu, kad volje nemam. Jedino da sebi smrsim konce.
Lud je, pomisli Konstantin, dilkan kolko je teak. Kako mu se ovako zavue pod kou? Kako ga
zalude, fuksa, kako mu mozak popi? Neu vie s
njim, zbrisala s nekim kurajberom, ovaj hoe da se
ubije. Bolje nemati s njima nikakva posla. Najbolje
je tako, Konstantine Gora. Ne meaj se s tricama
da te ne pojedu svinje. Ostavi ene budalama,
uspeh lopuama.
Stajali su pred gimnazijskim vratima, ispod velikih stepenica, debelih iscifranih stubova, pod
ogromnim pokvarenim satom s kazaljkom na pet
do devet. Jablanovi su umeli iznad njihovih glava,
blago se njiui. Sunce ih je drailo te su kijali, utei i klatei se, bledoutih lica, mlitavi, pospani. Nisu se vie svaali. Pangaj je zautao, a Konstantin

172

Vidosav Stevanovi

se radovao to je sve gotovo, svreno do kraja i zauvek, mrtvo, pusto.

Gledali su pravo pred sebe ka malom parku
pred kafanom, gde je na ploniku, u irokom krugu
suneve svetlosti, stara Agatja igrala divljaki pozdrav jutru, diui neto uvis, vritei opijenim glasom. Vrtela se i vrtela, izbacujui zdravu nogu, kloparajui cokulama i promuklo uzvikivala, dajui
sebi takt.
Okolo je bila tiina. Nad bolnicom se dizala peruka dima, uvijala se, rasipala i lebdela nad crvenkastim oljutenim zidom. Tiina, kao debeo gust
pokriva nad svim, nije se micala.
Iz krljavog bunja, iz samog bokora imira,
klimala je kutrava glava kljakovog Teofila, mirkala jednim okom, nagnuta na jednu stranu kao da
neto muno premilja. Ispod kaketa trala je kosa, puna lia i granica, a pod baburastim crvenim
nosem ugnezdila se skorela krasta.
Majicu mu, pomisli Pangaj drei dlan nad veama, kakva je ovo Bela Poklada, koji je ovo cirkus?
Ne privia mi se valjda, nisam dotle dogurao, nisam izlapeo. Zdravlje me umno sluilo ne moe biti bolje.
Gospode, zavapi u sebi Konstantin dok mu se
munina komeala u stomaku. Smrdljiva prosjakinja na suncu, vene na nogama. I ovaj kreten utih
zuba, ubazdao od znoja i troke.
Sae se pored trafike, pritisnu ramenom lesonitni zid i poe da povraa, s naporom. Gurao je
prst duboko u guu, stenjui i rigljajui. Oseti

Refuz mrtvak

173

olakanje pod grudima, bistrinu u glavi, goruicu

u grlu, otuno gorki ukus sline na nepcima. Pljunu u itku zelenkastu tekuinu od nesvarene salate i rakije, koja se puila i oticala ka otvoru kanalizacije.
Pa to je opavela Agatja, ona bojakinja s groblja! viknu Pangaj, razveseljen i oraspoloen, i lupi Konstantina po ramenu, drugarski, prisno. Vidi li, burazeru, uskanjac? Pomamila se od pia,
matora kalatura, razigrala se sve u esnaest. Vidi
li? Skae ko gumalastika.
Vidim, kleo je u sebi Konstantin, jetko, s mrnjom. Vidim, prokleti bili, rugobe i nakarade. ta
mi ostaje nego da gledam nakaze? Nisam ja to izsmislio, svu tu kojetariju. Nisi, apnu onaj drugi
iznutra, i ne moe, dragi moj stvaraoe, i ne moe. Nema ti dara za to, veleumni. E imam, inatio
se Konstantin malom jektiavom dvojniku, tebi u
inat imam. I pokazau ti. Izmisliu neto da na dupe tresne. Izmisliu, vaistinu.
Vidim! procedi Pangaj dok su koraali preko skvera. Vidi i ti! Da te priupitam neto, Franketajne. Jesi li siguran da je ona besnulja ba krezuba Agatja, vena mlada i udavaa? Jesi li siguran
da je ono kragujevaki nosa broj dva, Teofilo, bivi kaplar, kako sam kae? Jesi li, ampione?
Naravski da sam siguran. Siguran ko jedanijedandva, ko triloaubiemiloa, ko ljubiblinjegasvoga, ko ta oe. Ko bi drugi i bio, majicu mu?
zabrza Pangaj, svetei se pomalo rasejanom Konstantinu.

174

Vidosav Stevanovi

Moda je ono zajedljivo poe Konstantin, zagledajui ga iskosa neka lepotica, neka glumica,
na primer, neka strankinja koju iz prikrajka posmatra zaljubljeni mladi. Moda je to ona devojica to
se letos bacila pod voz, sa nekim muziarem, saksofonistom, oboistom. Moda je vaskrsla sama ruska
cariica Anastazija.
Trabunja, strese se Pangaj u sebi i odmae se malo od sagovornika, lupa ko maksim po trnju. Jo samo
da vidi bele mieve ili zmije s krilima ili ribe na tokovima, pa gotov belaj. Jo samo to. I oi su mu nekako,
blesave. I celo je ovo jutro nekako umurasto.
Zamorena, Agatja se okretala sve sporije, sve
nesigurnije, sve zamiljenije. Pokreti su joj zamirali
zajedno sa sve nejasnijim unutranjim taktom.
Sklopljenih oiju, stisnuvi dete na grudi, gegala je
s noge na nogu, uutavi sasvim, diui teko i ubrzano. Dete je utalo, nepomino.
Gazei iz svetla u senku, iz senke u svetlo, Pangaj i Konstantin su prilazili utei, oborenih glava.
inilo im se da ne uju svoje korake kolovozom pa
plonikom. Konstantin je oprezno stupao na svaku
drugu plou. Pangaj paljivo nogom odgurnu iskrivljenu i zejtinjavu konzervu.
Na uglovima su straarile iane korpe s flaama mleka, svetlosrebrnasta telefonska govornica,
prazan kiosk istaa cipela, afie na oglasnim tablama, posmrtni plakati na banderama. Tiho zazuja telegrafska ica. trale su pored zida rude nosakih
kolica. Veliki olinjao pas protra na tri noge, njukajui po okovima.

Refuz mrtvak

175

Teofilo se, stenjui i othukujui, podie sa zemlje i namesti kaput na ramenima. Pijani su ko majke, obradovano zakljui gledajui im oputene ruke
i pogrbljena lea, pijanili su celu celcatu no kod
Jezde, idu iz kafane i ekaju da se otvori kafana.
udno ponjui miris alkohola, koji se irio oko Pangaja i Konstantina, i oseti kako mu se nepca sue i
gore i kako ga pee u crevima. Daj, boe, da me pozovu, daj da kupe rakiju, slatku rakiju, prokletu rakiju, molio se brzo i zaptiveno. Uini, boe, da me
aste bar jednom ljivovicom, tenom vatricom.
Dete!!? zablenu se i uprepasti Pangaj zavirujui u stariino naruje. Primae se blie. To je dete, tu, kod matore. Nita drugo nego dete. Pravo
pravcato dete. Je l mogue, majicu mu, je l mogue. Nisi brbljao u vetar. Il ima neega, il sam ja poblesavio od nokauta.
Eto ti, lepotane, izmislio sam, nasamario sam te,
svaao se i likovao Konstantin obraajui se onom
drugom iznutra. Izmislio sam neto to si najmanje
oekivao, zaprepastio te, izradio te ko najposlednju
budalu kragujevaku, kikotao se Konstantin nad
pobeenim i satrvenim dvojnikom i vraao mu svaku zapamenu pakost.
Videi kuda obojica gledaju, Teofilo prui ruku
prema Agatji, kao da hoe da pomiluje, i ree, ulagujui se:
Dete, boga mi! i u tiini, koja ga je okruivala, dodade kao pravdajui se: Nita manje nego dete, pravo pravcato dete. Kao u crkvi. Izistinsko dete.

176

Vidosav Stevanovi

Agatja pogleda oko sebe, tek sada svesna prisustva ostalih, u ljubopitljiva uta lica, u Teofilovu crnu ruku sa polomljenim noktima, pruenu kao kanda, u rumenkasto detinje lice malo oznojeno u
snu. Naglo ga tre k sebi, brinim pokretom, sevajui beonjaama kao maka u mraku.
Sunce je ibalo po njenoj prljavosedoj kosi, po
stisnutim konastim usnicama, po umazanoj arenoj krpi oko tankog i iliastog vrata, po zgrenoj i
naboranoj ruci. Upiralo je ut prst u detinje elo kao
u nestanoj igri. Okolo, senke se nisu micale.
Lealo je tamo, pored kante, kad sam se probudio, ba tamo, kao da ga je neko bacio! produi Teofilo, koji se jo nadao da e iz svega potei rakija, brzao, eprtljio i gutlavu ruku krio iza lea,
eui polako uzsvrbelu krastu na kuku. Sigurno
su ga ostavili noaske, biva to. Mnogo dece ima, ko
utijeh mrava. Nije ga bilo sinoke kad sam zaspao, nikoga nije bilo, boga mi i asti, nikoga. Svaki noni uvar mora pomalo i psiholog da bude,
velim.
Visoko gore kruili su golubovi, udarajui krilima. Prevrui, jedan je padao kao kamen, rairio
krila sasvim blizu krovova, sleteo na zvonik i stao
na zvono. Jato je, meutim, letelo sve vie, smanjujui se, komeajui i ukrtajui.
Na balkonima je belesalo rublje na konopcima i
mirovale su saksije s cveem. Zapita negde automobilska sirena.
To je, obradova se Pangaj i zagrcnu od iznenadnog otroumlja. Baeno dete, nahoe, kako se kae.

Refuz mrtvak

177

Nita vie. Ostavila ga majkana da se smrzne, da ga

psi rastrgnu, da ga milicajci pokupe. Kurva neka,
uf. A rupu je znala svoju da zatisne.
Ostavila ga majina! ree otro, osuujui,
svetei se, likujui. Sve su takve, bile sekadae il
Genoveve. Samo da im je da odu, da se valjaju s kojekim, s cilemile pekirima, da svinje jaojsadjaotako, a mu, roditelji, deca o plot. Trebalo bi ih ive
sahranjivati, sunce im jarko, pei ih na tihoj vatri,
drati im kou, na krst ih raspinjati. Ne dola im moja vlada.
Eto ti, naceri se onaj drugi iznutra, Gospode
Stvaraoe. Kakva tvoja ideja, kakvo izmiljanje, kakvi bakrai. Neija prljavtina i nita vie. Neiji
strah i sebinost i surovost i sramota, Agatjine bube
i Teofilov blesavluk nita vie. Pogledaj, Gospode,
delo misli svojih, uivaj i divi se moi svojoj. Nesposobnjakoviu moj.
ije ti je to derite? upita Konstantin Agatju,
tuno i pogrueno, gurei se jo vie.
Evo ti, ree dvojniku, diem ruke i ta mi moe! ta mi moe, poklonie rugoba? Ne ide ti dalje od mrtvakog sanduka. Nisi ni seanje ni zaborav. Nita si, nitavilo.
Agatja se osvrnu na bledozelenkasta lica oko sebe, na kestenove koji su mirovali. Uzdrhta i vre
stee dete na grudi. Strah je potrese i uznemiri.
Neto je izmicalo i ostavljalo je, a ona nije mogla ni
da se makne. Nije mogla da se pomeri kao u tekom
snu kad utvara dahe za leima.
Moje! procvili, spremna da se bori, da brani,

178

Vidosav Stevanovi

grebe, ujeda, bez nade. Jadine moje, deai majkin, mamina maza, Pali. Gugutka majina.
Kakvi tvoje! zarea Teofilo, okreui se Pangaju, koji je jae bazdio na rakiju. Kakvi njeno. Luda je i pijana ve ko zemlja. Gde li samo nae rakiju od sabajle? Ni tene ne moe da okuci, kamoli
dete. Otkud bi? Otkad je znam ni orav je ne bi dirnuo, ko ni u smrad, ko ni u oca joj Kristifora.
ta sam rekao? viknu pobesneli Pangaj i
podnese pesnicu pod nos Konstantinu. ta sam
priao, ceketane? Sve su iste, sve do tvoje cariice
Anastazije. Sve naputaju, bacaju, mue, eree. Nijedna nije za muki palac, kakvi, za spreni klinkur
Teofilov nije. Nisam imao kome da priam. Pametnjakovi, sve zna, sve to su budale zaboravile. Piam ti se na takvo znanje uzdu i popreko!
Ne trabunjaj, Franketajne! iskosi se Konstantin i gadljivo skloni Pangajevu pesnicu osutu
riim dlakama. Ne lupetaj, neznalico! Otkud ti
zna ije je i kako je dospelo ovamo? Odgovori kao
ovek, iako si odavno dak s peskom. Ne zna, jer
si budala, idiot, mufljuz.
Automobil se vie nije uo, a ni voz. Oblak sa
zapada rairio se i plovio polako, crn, kionosan.
Prozori na kuama svetlucali su kao obasjana ogledala, dok su odraavali zapraene kestenove s klonulim liem, tamne u beloj svetlosti. Nebo je bilo
zategnuto kao tanko beljeno platno.
Moj je, moj! zatoroka Agatja, bunovno i suludo. Prvoroeni, slatki, ljubljeni. Rumen ko jabuka,
beo ko mleko, debeo ko prasence. Jedini moj Pali.

Refuz mrtvak

179

Svata se deava! ree Konstantin, bezvoljno, i povi se napred, ka zemlji, kao da e pasti, snizati se dole. Sve moe da se zbude, sve je mogue. Ko kae da Agatja ne moe da rodi? I zato?
Ali ne moe! promuca Pangaj, zverajui oko
sebe i udei se kako mu sve postaje svejedno, ravno do mora. Tako ta se nikad nije desilo od Hrista naovamo. Ona ima bar sto godina, kakvi, bar
petsto, bar hiljadu godina na rabou. Ona je vetica.
Ko e s njom, smrdljivom?
Neka! aputao je Konstantin, oseajui kako
se savija i pribliava zemlji, koja mu se inila meka,
dobra, topla, isceliteljska. Neka. Smradu ne smrdi!
I on sae glavu, pristajui na sve, mirei se sa
svim, i klee pred Agatjine noge, krivei usne kao
da e da zaplae. U stvari, osmehivao se.
Iza mosta i fabrike automobila dopirao je nejasan agor, kao da gomila ide ulicom, zbijena, ispunjavajui ulice, gazei, satirui sve pred sobom, slepa i neumoljiva. Gotovo da se mogao razabrati bat
koraka, dah iz mnogih plua, nevezan govor iz razjapljenih usta. Zavese su se sklanjale pred podbulim i nateklim licima onih koji se behu probudili.
Zvono na crkvi se zanjiha i zazvoni jednom,
kratko, i zvuk zalebde nad drveem kao bronzana
ptica.
Pangaj se nije micao. Spavalo mu se, mamio ga
je odmor, krevet, san, nesvest. Bi mu kao da sve nestaje, kao da se polako isparava i ili u belom vazduhu: prozori koji blete, uski i etvrtasti balkoni,

180

Vidosav Stevanovi

saksije s klonulim cveem, mrtvo rublje na konopcima, prljavi plonici, bolnica i kafana, arene afie,
ustajali i glavobolni miris piva, skotureni Konstantin Gora na kolenima, dete u neijim rukama, dete
koje zeva bez glasa...
Bio kod nas jedan prorok! protera Teofilo i
zaboravi na svrab, rakiju, nedoumicu. Mudar, bolestan i straan. Zvao se Jeremija. Tako smo ga zvali u njegovom kratkom a znamenitom ivotu muenikom.
Otvorie se vrata Suda i na stepenicama se pojavi uvar, razbarueni starac u nonoj koulji, belokos, namrten, bos, nosei kantu s vodom i jaku veliku metlu.
Nad gradom zazvonie i ujednaie zvona, visoko.

SUAJE

oivale su, lebdele, kruile oljice, predavale

dosadnu prainu otriastom lanenom platnu,
vrsto naslanjale okrugla danca na usjakteloogledalaste posluavnike sa anelastim kraljevskim
parom podbula ena kukastog nosa i mekoput
ovek sa naoarima okruenim horovima deice
i zalepralim druinama arhanela i serafina, odslikavale trbuaste figurice na glatko politiranoj
ploi ormara, prihvatale grgouepiteu vrelu
vodu, devianski mirovale u inat uznemirenom,
garavom, uarenom loniu za kafu, kuckale se incestuozno, zvonkaste, poletne, primale pravedno
podeljenu penu iz blistavohromiranih kaiica
mrko previranje i mrki neumolni vetrovi i mrko
korito u sreditu mrkog peanika uparaivale
se damski i balski na glatkoklizavoj ravni meu
blagostrmim, arabeskama ukraenim padinama
zlatom oivienih tacnica-pratilja, tacnica-guvernanti, tacnica-drubenica, pored grimiznocrvenih
prsnika, alabasterno i slonokosno belih pripijenih
ispodkolenastih pantalona, raskono nauurenih
panskih kragni i okovratnika ritera, trubadura i

182

Vidosav Stevanovi

paeva sa melodioznim lirama u cvetnom perivoju, u zlaano sumraje kad slavuji poju i vozdie
se sklad ptijeg suglasja, u arolijskom svetu tuberkuloznih princeza i bogato naboranih kadifa, velura, mletakih svila, labuih, gracilnih, izvijenih
vratova, visokih frizura dama i gospi u zelenkastom odsjaju bistrog neba, tuno svijenih vrba, mekih aputavih trava, spomenarski uboravih izvoria i potoia, pokazivale su elegantne starinske
oljice drage mile slike na svojim porculanskim bokovima, netaknutim bedrima, pokorno prihvatale
paljiv zagrljaj dlanova ukoenih prstiju, oprezan
dodir jedva primetno neistih noktiju, izvijale vitke ukraene drice, naginjale se ispod lelujavih talasia ka smiljeno rastvorenim usnicama, vraale
se sa mesearskom sigurnou, pokretale, vrtele,
uznosile u uljuljkujuem ritmu, praznile i olakavale, iscrtane na okomitoj unutranjoj povrini kafenim dinama, otocima, arhipelazima, sanovitim
iskrivljenim rastinjem, tamnim sipkavim nasipima,
ohlaenim i stegnutim talozima i mutljazima
skorele are zemlje nad kojom su se ukoili vetrovi, vetrii povetarci, zefiri, ustoke, oluje, gregotramuntani, razvigori, pasati sa kiama i promaje
proroanskim figurama, grupicama zverinja i bilja,
bistama vetica i zloguka, torzoima ljubovci i vojna, matovito sloenim simbolikim i utvarnim hijeroglifima, uvraanim ideogramima, tajnovitim
pismenima nad crnim ognjem duva crn vetar, crn
plamen, crn zid, crna babuskera kolje crnog maka
trogoca i crnog petla jutrenjaka, crna sova hue sa

Refuz mrtvak

183

duda, noas poast i morija, sutra zdravlje i veselje

prevrtale se, arlekinski nepogreive, uvebane,
uigrane, cirkuzanski neozbiljne, arale mekouti
hrapavi papir, mirovale zavereniki i hiromantski
sa postoljima uvis.
Razigrana plaviasta muva zunzara polete sa sijalice, na kojoj je tetoinski ostavila svoj trag u obliku siunog govanceta, i prilepi se uz staklo fotografije; trbuhom ispod naherenog nosa, u dubodolini izmeu dva raeljana brka, zadnjim nogama
nad zaepljenom provalom usta.
U tamnokestenastoj kutiji zidnog sata klatila se
sjajna niklovana kugla, levo-desno, levo-desno, odmereno-ravnomerno, lako-glatko, neodluna izmeu smernoobeavajueg tak i turobno zapovednikog tik, tamo-amo, ivicom estine kruga.
Tri para enskih nogu spokojno se druilo u tami ispod stola na krparama jedne vitke, ljupko
prekrtene, u svetlim najlon arapama, sa crnim antilopskim cipelama na visokoj tankoj tikli; druge
krupne i gnjecavodebele, u prljavobelim gumiranim arapama i razgrienim filcanim papuama;
tree koatih kolena, u crnim pamunim arapama
i starinskim cipelama s duplim onom.
Preteruje, duo! ree mazan, sladunjav, tanak, nameten, oseajan deviki, milozvuan glasi,
draesno umekavajui r, zaobljavajui slogove, pevuckajui samoglasnike.
Preteruje dobra ena!! ree kripav, zarao,
promukao glas, itei na suglasnicima, dahui
pre svake rei.

184

Vidosav Stevanovi

Preterujem, jadna ja!!! ree polako jednolik,

zunzarav, tubaliki, onemoao glas, uzdiui i
mrkui u prekidima.
Preterujete, da, da, da!!!! zaustie masnom
zelenom bojom premazane stolice bez naslona,
uurbano se sloie radine igle za pletenje, fini konac od trikeraja i nespretne makaze, dahnue njiui se necane zavese, potvrdi okruglasti stoi sa
muemom na kockice i masivni kripavi otoman,
zastruga iak u ormaru, zaleprae nabrani valoviti miljei, meko zaapta otrcani pranjavi tepih,
krcnue niska staklena vrata sa ubavim tufnasitm
zavesicama od markizeta, klimnu labavija kuvarica
i zanjiha se plavo-crveni kalendar, kucnue se prisno rese na alu, zvecnue kaiice u aama sa dopola ispijenom vodom, zalebdee slepe gipsane balerine, prignu se mukatla i asparagus u saksijama
na niskom prozoru, pucketnu nepopravljeni reo sa
ivice oienog tednjaka, rairie se namirnice i poguvane i ovlaene maramice.
Pojavljivale su se grakaste suze, kupile se, klizile preko trepavica, niz obraze, sakupljale se na vrhu nosa, na bradi, otkidale se lagano, bleskale, kapale, na batist, na obino platno, vlaile tamnije
krugove na arenoj povrini.
Ogledalo, visoko i pravougaono izmeu dve
nahtkasne, ocrtavalo je: jedan nervozan profil, velike modre, krejonom iscrtane oi, nabeljene i narumenjene obraze, nakolmovanu kosu ispod tanke
crne mreice, zlatne minue u uima, sitnu priliku u tesnoj kajsijastoj haljini sa ipkama i broem

Refuz mrtvak

185

na grudima, ogrnutu providnim alom oko uskih

ramena, crvenkast iljast jezii izmeu jarkocrvenih usana, masivan prsten pored kojeg zmijasto
klizi konac obmotavajui se oko otre glavice igle
za trikanje; visoku krupnu gromadu, okruglo
ouvano jedro lice, oblaporna debela usta, zatubast nos, nisko glatko elo, ugaene kestenaste oi,
masnu neurednu kosu, iroku prljavu kunu haljinu, tamnoplavu, s krupnim cvetovima rua i karanfila, debeli vuneni konac koji se privlai jakim
iglama upliui se u demper; zborano orah-lice,
kljunast nos na kojem drema gromuljasta bradavica sa nekoliko sedih dlaka, ekinjaste mukobanjaste posedele brie, bele vetake zube, izbledele
eline oi koje svetlucaju iz onih duplji, smanjene i sovinske u staklima jakih naoara koje o masnom koncu vise o uima, korubavu iroku svetlocrnkastu haljinu, makaze kojima zgrena vornata
ruka ree sivu tkaninu; na ogledalu su visile razglednice, etke, eljevi, flaice, svenuli struak
bosiljka koji je radoznalo dodirivao sebe unutar
stakla. Ogledalo je sve iskrivljavalo. Bilo je staro,
rashodovano, spremljeno za prodaju, prebaeno iz
spavae sobe u kujnu, gde je kupilo prainu i paru
iz lonaca.
Govorila sam ja tebi, duice slatka, otkad sam
ti govorila! brino ree Gospoica Pelagija.
Svi smo govorili, svi, jednako! mudro ree
Nana Jekaterina.
Govorila sam i ja sebi, sestre roene, hiljadu
puta sam sebi rekla! tuno ree Gospoa Sara.

186

Vidosav Stevanovi

U nezgrapnoj kutiji zidnog sata etala se senka

njihalice levo-desno, neodluna izmeu zamamno
slatkog tak i gorkotvrdog tik.
Gospodin Matija navijao je sat svojeruno, ujutro,
poto bi se umio, pojeo dva na oko prena jajeta, popio olju mleka i oljicu crne kafe, proitao novine, nahranio
kanarinca Baltazara i progunao kako se na ovom svetu
deavaju nemogue stvari jer u ljudskim glavama i srcima nema mudrosti i estitosti i dobrote to se sve lepo
moe videti po pegama na Suncu i neprestanim ratovima
i obaranjima vlada. Gospode, gde je sada esna ruka Gospodina Matije, ako sve nije tama i zaborav, ako isto biva greniku i pravedniku?
Gospoa odloi vlanu maramicu u korpicu sa
priborom za ivenje i rairi drugu, sveu i suvu.
METAMORFOZE u 8.18h, kiovitog jednog
petka.
ETIKA I BOL u 8.55h, u kujni tunoj.
REINKARNACIJE kad se najmanje nada.
ednost (Gospoica): Nesrenik je taj, razbojnik,
donuanina, vidi se odmah, im ga bolje pogleda,
boe me prosti, jarac mu viri iz oiju i mekee-limekee. Seate se kad ste ga zatekli u klozetu, duo, da izvini ova stara ena, onako, pfuj. Rekla sam
vam onda, slatka moja, nita od njega, zavrie gde
je i poeo, pored kante za ubre, uzalud se vi oko
njega muite i krv svoju pljujete, im je onako mali
pa ve, smui mi se kad pomislim. inilo mi se esto, draga, da mene gleda, onako, znate, al sam od-

Refuz mrtvak

187

mah presekla, nikad nikom nisam davala povoda,

niko na svetu ne moe da pokae prstom na mene,
niko ne moe da se pohvali kako me je. Nisam ja
kao neke pice. Viala sam ga sa svakojakim, onim
ensketinama, razumete, majka mogu da mu budem. Da sam se udala kada me prosio Gospodin
Bruno, porunik, pokojnik, umro od tifusa negde u
Hercegovini, imala bih tolikog sina. Bolje to ga nemam, nije mi ao to nikad nisam, da, zgrozim se
kad pomislim kakvi su ponekad mukarci, pokvareni, francuskog duha, pa onda boletine prilepive, znate. Kau, to se danas rairilo kao najlon, svaki trei kuburi, toliko ne volim da priam o tome.
Moja kuna pomonica, pre rata se to govorilo slukinja, ta Stanica ko zna gde se i tako to, nikad je nema kod kue. Nou, ujem, pljuska voda u kujni,
molim vas lepo. Tata je tako nastran, sudovi na stolu, ono pa ono, odmah sam je otpustila, aljkuu, dobijem koprivnjau kad pomislim, slatka. Videla
sam ga prekjue, ulazi u kafanu, znam kako vam je
teko, s nekim, nekom puenicom, ne mogu da kaem koliko se gadim, mila moja. Izguvana koulja,
strano. A vaa poznata pedantnost, jeste. Tata menja koulje dvaput dnevno, navika, volim kad neko
pazi na sebe u veu.
Tuga (Gospoa): Plaem i plakau do groba
moga. Uvek sam elela svakog da razumem i svakom da pomognem, uvek sam stradala sa svoje lude glave. Takva mi Sudbina valjda, skapau od dobrote i meka srca, tako i treba kad ne umem drukije, ko ostali svet. Bila sam mu vie nego majka, o

188

Vidosav Stevanovi

roenom se tako ne stara, iveo ko mali car Nikola, sit i napit i obuen. Kad sam bila na kliniki, sestro, mrtvosana onako kad sam izila, odma sam
mu kupila aku kapu, plavu, sa iritima od utog
gajtana, glatku pa vrstu, ni Gospodin Kadribai
Petri nije imao lepu. Slutila sam, draga, srce mi
moje govorilo, treba nas ene sluati. Kad je pokojni Moj Matija, jadnik, bio je tako dobar i nean Moj
Pokojnik, zato smo se i uzeli, Bog nas sam sastavio,
suvie je verovao ljudima, voleo je mnogo decu,
stalno je alio to nismo mogli da imamo naslednika. Govorio je da bi ivot, desnu ruku i slubu dao
da mu dete zaplae u kui, naslednik, produetak
loze Mileusnia. Nosio je u depovima bonbone i
slatkie i delio to komijskoj deci. Mato, rekla sam
kad je doveo onog Antihrista, ba nekako posle Vrbice, posle sahrane Tea Avrama, usvojio ga je Mu
Moj jer nije imao nigde nikoga sem mene, crna.
Mato, rekla sam iste veeri, kad sam malog stavila
u krevet, kupili smo i kreveti kod Laze Sumarena,
kotao je petstoosamdesetsedamipo dinara, jos je
na tavanu, drim prnje i knjige u njemu. Mato, rekla sam ba kad smo sedeli za veerom i on pio ilavku, uvek je naruivao ilavku preko senzala
Petnjaria, mnogo je voleo da pored mene pijucka
vino i pui na onu njegovu staru pocrnelu lulu to
mu doneo Kum Atinagora sa Svete Gore, onu na
kredencu, ba pored serviza za vino. Mato moj, rekla sam, sluao me ko sebe, sedeo eno tamo u onoj
njegovoj pletenoj stolici, neka stoji tu, prekrstio noge, raskopao kai, rekla sam, Matija moj, i srce mi

Refuz mrtvak

189

reklo, slatka, treba srce sluati, srce sve zna, srcetu

je i Bog komija...
Slutnja (Nana): Kaem da to ludovanje nee na
dobro da izie. Gore je Provienje koje vidi sve nae grehe. Setite se vunovlaara Nikodema, koji sa
kurvama iveo, kako na samrti molio i preklinjao
Pop Velika za miropomazanije i boiji blagoslov.
Sav se bio skvrio onolika ljudina, kau da je peenog urana za ruak jeo. Ja sam ga ovim rukama
okupala. Nikad nijedan mrtvac kragujevaki, a
okupala sam ih podosta, nije toliko gadno smrdeo.
Mi to smo le prale i posle uvale, ja i Marija Ribaneva i Kristina Grkinja, morale smo svaki as tamjan da palimo i marame svu no uz nos drimo.
Bog blagosilja, Bog kanjava, kaem, i s njim ne
mogu ni silni ovoga sveta ni ostala beda to crkava
po piliarnicima...
Smernost (Gospoica): Strogost je moje pravilo,
pravedna strogost, zbog nje mi toliko zavidele kolege, i pred rat me pohvalio Gospodin kolski Nadzornik Vieslav Tutundi. Nikad se nisam pravila
vana, iako mogu, draga moja, Tatin brat Trajan bio
Pukovnik i bio rado priman na Dvoru kod Pokojnog Kralja Aleksandra. Dobar i lud su braa a ti si
erko smerna kao kaluerica, govorila Pokojna Mama, kao janje si krotka. Ne sekiraj se toliko, duo,
nek radi taj mangup ta hoe, ne jedi sebe, zdravlje
upropauje, a bolest i nesrea sami dou, na komarcu dou na magarcu odu. Tako govorila moja
Ujna Olika, druga ena Ujka Oskara, od raka na levoj dojci umrla, jadnica, est meseci se ko Hristos

190

Vidosav Stevanovi

muila, Boga molila da joj smrt poalje, ni prijatelju

ni dumaninu da ne poeli tako neto. Nisi ti kriva, duice, mukarci su takvi, drveni i kameni. I
Gospodin Matiji sam rekla, jesam, zna koliko je on
mene cenio i potivao, kao brat roeni. Vi ste pametna skromna ena, Gospoice Pelagija, govorio
je, mirna i tiha i razumna, ba tako je govorio. To
onda kad smo ili na izlet do eelja na Vaskrs, mila, sa Alempijevievima, seate se jagnjeta na ranju, da. Divan ti je serviz, duo, jamano eki porcelan, vidi se, Jadna Mama imala jedan takav to ga
dobila na venanju od Babe Justine. Nikad mi se nije sviao taj namrtenko i upavko, nije liio na dete, boe sakloni, pre na ubicu sa Temze. Seate se
kad nam razbi prozor iz bate, prakom, jer mu kao
Tata udario amar, znate, on jeste naprasit. Ja nisam
u toku celog slubovanja niije dete udarila, dobila
sam zlatan sat, evo ovaj, sa posvetom, vidite: Dragom I Nezamenljivom lanu Kolektiva Za Portvovan Rad Na Polju irenja Kulture I Pismenosti Sa
Zahvalnou...
Seta (Gospoa): Mato moj, rekla sam kad smo
poli na spavanje, da je Bog hteo dao bi nam decu
od srca, kao i Jefremoviima, krpe nikad sreu ne
donosi. Mislila sam pri tom na nesrene Vojinicalijevie. I uzdahnula sam onda, valjda, a on se nasmejao i potapao me po obrazu, kao to je imao
obiaj. Domaice moja, rekao je, i jo da smo mi ene plaljivice i zloslutnice, ba tako je rekao, i od
smeha se zavalio na krevetu, bio je kao i uvek zaboravio da stavi nonu kapu, i natakao naoari i upa-

Refuz mrtvak

191

lio stonu lampu. esto je pre spavanja itao Sveto

Pismo i jo neku drugu knjigu kupusaru, ini mi se
Tajni ivot Kralja Milana. Jadne mi, sve ide na nas, i
bolest i patnja i muka, maler i kletva. Neu da greim duu, bio je mu mimo mueva, dobar, poten,
veran, nean, nikad meu nama runa re nije pala. Govorilo se po komiluku: Slau se ko Matija i Sara. Nikad se nismo porekali, nijednom za trideset i
jednu godinu i sedam meseci, ni onda kada je dao
hiljadu dinara za pomo Naoj Nesrenoj Brai u
Emigraciji. Za srebrnu svadbu doneo je kui veliku
tortu sa lagom a u sredini je pisalo: Vernoj Supruzi,
i buket rua sa crvenom trakom, i karirani engleski
tof meni za haljinu, i onaj mali mlini za kafu, i
marinskoplavu bluzicu sa lengerima na kragni za
onog nezahvalnika. Preko leta sam iao da kupi dinje, jer se mnogo brinuo za tu barabu, i lubenice i
breskve i ljive i groe, pa ak ugovarao s mlekadijom da svako jutro donosi litar sveeg mleka.
Voleo da mi pomae, nedeljom bi pripasao moju
kecelju i prao sudove zviduui njegovu pesmu
Miruj, miruj srce moje, i priao kako je kao deak eleo da svira klarinet u kapeli kod Masarika, a u vojsci bio truba i nauio da odsvira Hej Sloveni jote ivi. Ko ne bi tugovao za takvim drugom branim
kad ostane sam ko drvo u planini...
Materinstvo (Nana): Neko ima sree sa decom,
kaem. Koliko sam se namuila kad mog Kostu ubi
kai u mlinu. Udovica bez posla a etvoro dece, jedva sam ih mojim jorganima i krparama i mrtvacima prehranila. Hvala Svevinjem, sada su svi ljudi:

192

Vidosav Stevanovi

najstariji, Bogdan, otvorio automehaniarsku radnjicu ispod Stare crkve, ide mu ko podmazano,
srednji, Bogi, javlja se iz Lozane pa i pare alje, a
najmlai, Neboja, vrnjak ovog tvog mangupa, cepa karte i razvodi ljude u bioskopu a pre podne ide
na daktilografski kurs, miljenik majkin. erka mi
Ksenija radi u novoj cveari u centru i ve se verila
za starijeg vodnika Asima Pambirova, udae se, kae, na jesen kad utede pare za nametaj. Deca su il
blagoslov il prokletstvo, eri. Razumem te, znam
kako ti je, jede se vie nego da je tvoje meso i krv...
Gospodin Dimitrije oprezno presee karte, Gospodin
Damjan podeli a Gospodin Matija viknu: Erac iz ruke,
i poe ispod duplog popa u trefu, diplomatski uvajui
svoje makaze u piku, na ta Gospodin Damjan ree: Do
avola: Vi ste prava morija, a Gospodin Dimitrije glasno zakljui da je suvie rizikantno igrati u novac, pa
makar i sitan, sa takvim maherom i dibidus srenikom
kakav je u trefu Gospodin Matija, koji dodade da je ovo
igra znanja i umenja i da u njoj nema mesta emocijama,
kao na primer u knjievnosti. Gospode, gde je mudra glava Gospodina Matije, ako duh vlada nad materijom, ako
posle smrti dolaze pakao i istilite?
Vrlina (Gospoica): Nemoj da plae, srce moje,
ne pomae. Nebo visoko, zemlja tvrda, a pokvareni
svet vrlinu i ne potuje. Kako je poelo, boga mi,
uskoro e najgori odlikovanja da dobijaju. Eno Svetolik Zindovi, Direktor kole. Kad je Bog stvarao
svet, videla sam onomad Jeju iz adventistike crkve
i rodilo joj se unue od sina Raleta, onda je Bog, kaem, enama dao osetljivost i vrline, a ceo svet na-

Refuz mrtvak

193

pravio tako da nas iskuava i mui. Kad pomislim

samo, duo, koliko slabih ena mrca sada po belom svetu, koliko e sutra, ne mogu da gledam tue suze a da se sama ne rasplaem. Sve me dira, od
paralize Mikana Komija Pavlovog do onog smetlita iza moje kue, od nepristojnosti na javnom
mestu do pribliavanja one zvezde to e da nam
rasturi Zemlju. Bolje bi bilo da sam gluva i slepa za
sve pa da uivam kao neki trupaci, duice, takva mi
narav, boleiva, tu sam na Pokojnu Mamu. Nikad
nije mogla da gleda sahranu, pod starost nije ila na
groblje ni prvom muu, onesvestila bi se od plaa i
kuknjave i vraala se fijakerom. Seam se nedelju
dana posle nije mogla iz postelje, samo leala, jeala i trljala slepoonice siretom, pravim vinskim to
smo ga dobijali iz naeg vinograda. Kau, slatka,
stare ene da to pomae od glavobolje, morau da
probam jer me namui prokleta glava. Svu no etam. Eto, sad si me rastuila, duo, odavno nisam
ovako slatko plakala. Kao devojica, roena, znala
sam da se zavuem u ormar i da plaem, plaem,
tek onako, iz delikatnosti. Nije ala, onakav ovek.
Kao da ga sad gledam kad izae u kafanu nedeljom
pre podne, u crnom odelu, na glavi irado eir sa
trakom, utirkana kragna, tu si ti majstor, u desnoj
ruci fini ukraeni tap to ga imao jo samo Gospodin Sudija Vinji. eta bezbrino trotoarom i pozdravlja etae, pravi domain i zatitnik i ovek
koji veruje u vrlinu. A ovaj mangup, oprosti, ne
mogu da pomislim na njega koliko me je stid. ujem da se kocka, a kau da za Praznik prodao sat u

194

Vidosav Stevanovi

kafani, onaj vajcarski to mu Gospodin Matija pokloni za roendan. Tu neka sam najtanja ako takav
besan ivot nije protiv svake vrline...
Brinost (Gospoa): Nita nisam skrivila da tako proem, nita. Sve to nisam htela to me snalo.
Izgubila sam mua u najboljim godinama, a ta je
jedna ena bez zatitnika. Samo jedna ena. ta ja
sada smem i mogu, kad za njegova ivota ni za ta
nisam morala da brinem i mislim, uvao me ko
malo vode na dlanu i govorio da se pripazim i uvam jer sam nena i slaboga zdravlja. Ko bi znao
da e onaka ljudina i snaga naprasno da umre, dok
dlanom o dlan, crna. Pre spavanja me jo upitao da
li sam se natrljala reuminom i uzela kapljice valerijane to mi ih tog dana, bio isto ovako petak i padala kia od jutra, doneo iz apoteke. Onda mi je kazao da mu za doruak isprim mafie, nikad nije
jeo mafie, i skuvam belu kafu, uvek je pio belu kafu, i zevnuo. Nije se muio, bio je smesta gotov, daj
Boe svakom takvu smrt. Kad smo se posle svadbe
selili ovamo nije mi dozvolio nita da pipnem, sve
je sam, sa momkom iz Nadletva sloio, uvio, upakovao, prtio ko od ale onaj veliki ifonjer. Za sve
je bio stvoren, umeo je i da opravi i da napravi, a u
upi jo stoji mala tezga i alat i stari struni asopisi na koje se pretplatio. Klupice pod venjakom i iviluk u predsoblju svojeruno je napravio i ak se
reavao da izmajstorie i roletne u gostinskoj sobi i
ve kupio daske i naruio nacrt kod nekog preduzea. Smrt nosi najvrednije a rugobe i nakaze ni
ona nee, pogledaj samo logiranog Arsenija Truca

Refuz mrtvak

195

s kojim moj Pokojnik iao u kolu, sluio vojsku,

momkovao i drugovao sve dok onoga ne uapsie
zbog pronevere. Taj e veito. Moram da poklonim
neku hiljadu Fondu Saveza Slepih, za pokoj mu
due kad ga onaj crnjojko ve sasvim zaboravio.
ujem kako pije...
Razboritost (Nana): Mladost, ovaj, nije vie razborita i u pamet se drea. Gledam samo kako luduju, jure, piju, are se, a ne misle da dolazi starost
i nemo i slabost. Nekad sam mogla da rintam od
jutra do sutra, a danaske jedva ruak zgotovim iako
sam ivela kako Bog nalae. Pomislite samo na sina
Sofije Kanurski to mu odsekoe nogu, pa na unuka Jevena Grbovia to je sad u nekom sanatoriju,
pa na Borisa Nadininog to ga saranie proletos na
Veliki Petak, pa recite jel imaju kolko za crno ispod
nokata pameti i razbora. Ne vrati se vie ono vreme
kad sam ustajala im neko stariji ue. Prijatelj Luka
veli da e doi vreme kada emo mi matori morati
da skaemo pred balavurdijom...
Uzdranost (Gospoica): Skupo oveka staje
raspojasanost, duo. Kakva setva takva etva, govorila moja Uboga Mama. Kako radi onako ti se
sudi, iako se desi da lezilebovii i utve bolje ive.
Udarie on, draga moja, glavom u zid, pa ko bude
tvri. Niko ne treba da se izdvaja od ostalog sveta
i da misli kako mnogo zna. Balav je on i lud i morao bi da oseti ta znai pravi ozbiljni ivot i rad.
Lenost je najgori porok, na, od neradnika svata
postane, i pijanica i kockar i robija i nikogovi i
uliar i propalitet. Najbolje je drati se zlatne sredi-

196

Vidosav Stevanovi

ne, ni mnogo gore ni mnogo dole, i iveti lepo sa

svakim. Duvae taj u prste jednog lepog dana kad
ga bude napustila njegova baraberija. ivo se seam kako je jednom Gospodin Mata, povodom izbora za Optinu, rekao: Ja se izdvajam od drugih ljudi, Gospoice Pelagija, to je moj Princip. Znam dobro
gde mi je Mesto i ne elim nita vie, iako sam mogao
mimo Svih, miran sam i nikom ne zavidim, ba tako je
rekao dobri Gospodin Matija, ali budite uvereni da ne
dozvoljavam da me iko gazi i koristi moj Rad u negativne svrhe. Tako govori Pametan i Uzdrljiv ovek a
ja jo nisam srela tako pametnog i razumnog kao
Njega i Mog Dragog Ujaka Vujadina. Umeo je tako
lepo sve da objasni, i zakon i politiku i moral i sve.
Bio je roeni govornik i prava je teta to se nikad
nije kandidovao, sa svojim Sposobnostima daleko
bi dogurao...
Seanje (Gospoa): Kako da ne kukam, sestro,
na ulicu ne smem da iziem od sramote jer svi apuu da je to moje Vaspitanje i smeju mi se iza leda. arija jedva eka tuu nesreu, seam se kako
su svi likovali kad smenie Gospodina Ugljeu
Afanasijevia i natovarie mu suenje ni krivom ni
dunom. Nikad me nije sluao, takvi u zatvoru zavravaju. Kod kue je bio samo kad treba da prenoi i jede, jadna ja, nimalo nije bio kao Mata. Moj Pokojnik je voleo Kuu kao svaki Domain, mnogo
smo davali na hranu a ja sam oduvek umela i volela da kuvam, da prolekari i prodrema posle Ruka, ba na onom otomanu onde koji mu se sviao
jer kripi, poto se raskomoti i okai depni sat na

Refuz mrtvak

197

ekser vie glave i opere noge u toploj vodi i pospe

ih talkom i obue stare pantalone od salije. Nikom
nisam dala da ga budi, Kuanika mog. Posle je esto iao kod Kum Ostoje na kartanje, imali su tamo
drutvo sve samih kolega, koje su nazivali Apostoli iako ih nije bilo dvanaest, i vraao se da me izvede u etnju do parka ili na evapie i ranjie u hotelu. Prolo vreme kad nam uvek bila puna kua
Gostiju, jer smo voleli da nam neko doe, prialo
se svuda po gradu kako smo drutveni. Jednom,
bio neki vaniji Dravni Praznik, dole sve njegove
kolege iz Kancelarije na ruak, nikad takav ruak
nisam pripremila, bio i bakalar i onaj moj malo zaljueni ajvar i mlado peeno prase sa zeleniem i
naroito punjene tikvice sa kiselim mlekom i ufte
u saftu i ajmokac i torte i palainke s orajima i guvara i turske baklave s grundbirnnudlama na kraju. Gospodin ef Gazibari, stari punaak i pristojan gurman koji je imao najbolju kuvaricu u gradu,
rekao je da nikada takav ruak nije jeo. estitam
Vam, Dragi Gospodine, tako je rekao Mati kad su posle ruka pijuckali hlaeno dalmatinsko vino i puili fini grki duvan. Dragi Moj Kolega, treba ovek da
vam pozavidi na takvom Zlatu Od ene koja sprema
rukove kakvi se jedu samo u raju. Vi ste, Dragi Moj
Mladiu, srean ovek ali koji zasluuje svoju sreu. Mi
mladi, Gospodin ikoparija i njegova slatka enica
i Natalija Meljnikova i njen brat Nikolaj, umro kasnije u lageru, i ostali, sklonili smo sto i pustili gramofon. ta ete, udala sam se iz ljubavi, i nikada nisam poalila. Dobila sami Mir, i Udobnost, i Bez-

198

Vidosav Stevanovi

bednost, i ast, i nikada nisam poalila. ivesmo u

punoj Slozi i Potovanju...
Mudrost (Nana): Prekjue sahranismo Dimitrija,
odmah iza kapele trgovca Bajia na Novom groblju.
Ceo grad bio na pratnji, sav ozbiljniji svet, udi me
da ti nisi bila, drugo. I tri popa, prota Timotije i jo
dvojica iz Manastira Ljubostinje to poju ko heruvimi. I sva Rodbina, Sinovi, Snaje, erke, Zetovi, Ispisnici i Kolege, Komije i Poslovni Prijatelji. Jedan
prosedi Gospodin drao je Slovo, izginuli smo od
plaa, pominjao njegove Zasluge, Dobrotu, Vrline,
Blagost, Savest, Blagorodnost. A unuk mu Mikica,
lep ko upisan, sa plavom zalizanom kosicom i u crnom odelcu, stao pred raku i rekao neto kao: Zbogom dedice uvek u te se seati i iveti lepo ko i ti. Pokojnik mu, kau, ostavio kuu u Vardarskoj i komad
zemljita vie Male Vage. Prava je mudrost kad se
ivi i mre pristojno... .
Meu lejama crnog i belog luka, salate, kupusa, celera, rotkvica, cvekli, pakanata, kelja i kelerabe, stajao je,
poput svetionika i stuba venosti, Gospodin Matija, u
puplinskoj koulji bez kragne i gledao prema patlidanu,
konopcu za suenje rublja, trolistoj detelini i kokoarniku, pevuei pod nos. Tada se slio s vazduhom i nestao u
beskonanosti.
OSUDA I KAZNA
I ree Gospoica Pelagija, trikajui: NIKAD
TAJ NEE I NE MOE BITI SREAN JER JE MIMO OSTALI SVET!

Refuz mrtvak

199

I ree Gospoa Sara, plaui i pletui: NIJE NITA UINIO KAKO TREBA I ZASLUIO JE DA
PROE KAO NAJGORI!
I ree Nana Jekaterina, prinosei nakaze i sekui:
ZAVRIE MEU SMEEM
I RASPADAE SE KAO
KRASTAVAC!!!

UTA GROZNICA

a samoj Zagrinoj sahrani, tek to zemlja zabobonja po sanduku, prie mi dugaki ikeri
Kulov, roak mi neki po majinoj lozi iz Svetlia, i
kae:
Dimrijo svetska, sad li nae da me upoznaje
sa enom? Za ivota joj vie bi mi odgovarala.
Pri tom namiguje kao da zajedno neto smiljamo protiv naroda i drave, i krijemo se u podrumima i naputenim nemakim bunkerima pored mostova. Taman zaustih da ga pripitam za junako
zdravlje, kad navali sva prisutna raja da mi izjavljuje sauee i da me tape po ramenu. Tako, zahvaljujui silnom rukovanju, stvar osta neraiena.
Tek sutradan, kad malo isplivah iz mamurluka
od pomeanog pia, dooe mi njegove rei u glavu kao da ih je tamo neko usijanim gvoem utisnuo. Svaka mi vijuga stade na svoje mesto kao remac u stroju, to mi se odavno nije desilo, i bi mi jasno kao sunce sjajno da me je Zagra itavo vreme
varala s kojekim, i da su to svi sem mene znali. I
pod voz se iznebuha bacila, na veliko moje uenje,
i tajnu je svoju od mene u grob odnela. Ostaje mi sa-

202

Vidosav Stevanovi

da jedino da se raspitujem kod vidovite Kajadine iz

irovnica, i da moljakam pojedine poznate barabe
za obavetenja, ali slutim da su to turfa posla. Ljudi, naravno, nita jedno drugom bratski i od srca ne
kazuju, sem ako ih ne pritegnu Udba i Kos treim
stepenom. Svi laemo, kao da e nam istina opei
usta, i nema iskrenosti meu nama.
A moja Zagra mora biti da se u debeo promet
bila pustila, im i drljavi Kulov, kojem ni fuksa Mairka ne bi orah iz ruke uzela neto kao nabacuje iz
kornera i gradi se zavodnik. I smesta ukapiram zato su se vojnici za rad kod nas otimali, prilikom seoba i unoenja uglja, i zato se meu kolegama vodnicima prialo da ne vidim dalje od nosa, i zato
smo preesto imali puno gostiju za Novu godinu i
Prvi maj i Praznik Armije. Svaka lakodajka vue itav opor mukaraca za sobom, i svima curi slina
na usta, i svi kolutaju oima kao da im je dolo milo. Mu se, naravno, prsi meu njima kao petao
cvrcan, i ini mu se da ga svi vole kao brata, i smean je do suza, kao ja u godinama naega branoga
ivota. Doe mi onda da se pobljujem na brak, i da
stavim taku na ivotinjarenje u praznom stanu,
meu sve samim uspomenama na nevernicu, i da
otputujem u Nedoiju. Jer, dece Zagra i ja nismo
imali, poto smo iveli za svoj raun i provodili se
bogovski, i bio sam sam na svetu kao suvo drvo u
emer-planini.
Teila me jedino pomisao na one muurle, koji
se sa mnom kuvaju u istom loncu, o istom paklenskom troku, izigravajui istu avolozobinu. A ta-

Refuz mrtvak

203

kvih ima kao pleve, i pun je svet rogatih nesrenika, i neki su mi pod rukom i raspoloeni da me tee. Jer, poto odljakamo svoje za otadbinu, drugari Cuki, Bandula, Digeran i ja obavezno navratimo u bife preko puta mene da izmenjamo misli i
skinemo pritisak sa modane opne. im uniemo
unutri, naravno, Canka nam donese ljivovicu, i tako dalje, i tako izgubimo raun i ubijemo vreme, to
se oteglo kao gladna godina etrdeset esta. Zauzmemo poloaj za naim stolom, i ne odstupamo
dok nas noge dre, i hrabro odolevamo vetru nesree. Nekako se doteturamo kuama tek kada obezlovimo, i kada ne vidimo ni belu maku, i kada u bife nagrne druga smena iz fabrike automobila. Ponekad, meutim, zaginemo do zore po palilulskim
burdeljima, i konjoemo za ispolivanim stolovima
kao vojnici na manevrima i budimo se u jendecima.
Ujutru sam toliko krmeljiv da kapke moram tako
rei ibicama da podupirem i ruke mi se tresu kao
da sam troletnicu uhvatio, i u grudima mi krklja
kao u izdiueg tuberana i hou da me nema. Usput, naravno, trgnem jednu ljutu s nogu, i meznem
malo kiselih krastavaca, i skreem neto papreno
Canki, i nekako se sredim za vojene poslove. I tako
je stalno bivalo.
Dan po Zagrinoj sahrani na posao nisam otiao.
Valjda je enina samostalna smrt opravdanje i za
kapetana prve klase Peenka Posaveca, koji inae
ne priznaje nita sem raka i leukemije i kimenog
preloma, i duu mi na pamuk vadi. Reio sam da
dam sebi malo slobode, makar me to kotalo ina,

204

Vidosav Stevanovi

koji uzalud ekam punih dvanaest godina, i prkosim neprijateljskim ogovaranjima. Ako sam stariji
vodnik Mijat Trifunovi, star trideset osam godina
i koji mesec, ist kao deja suza i neosuivan, nekada najbolji strelac u garnizonu nisam prokleveni
trudbenik, tono kau mokra braa. Moe vojska
malo i bez mene, ako ve ne moe bez avijacije. Odmileo sam, naravno, u bife, i uglavio se meu dokoliare i otputene radnike, i svakojake klupodere.
Propisno sam se dosaivao, sluajui kako nigde
nema posla ni za lek, i kako se danas ivi gore nego
na robiji, i kako se u inozemstvu bar zarauje leba i
sleba, i kako jednom mora da pukne lopta. Valjda
e se sve to tumbe prevrnuti kada prevri dara meru, i kada gladnicama doe iz dupeta u glavu, i kada bombe zaorljaju oko nas. Nee biti pravde dok
se svi ne raspadnemo pod zemljom i dok se svuda
ne razmnoe zverovi.
Do pola tri, kada umorni drugari izioe iz Doma Armije, Canka mi bee mnoinu ljivomicina
donela, i mnoinu praznih aa odnela, i sve sam joj
po dve glave video, i etvore minue uo kako joj
zveckaju iz frizure. Jedini sin moje majke Milosavke bee se strano rastuio, i ivot mu obnemilio sasvim, i hrabrost ga napustila kao kurva besparia.
Posle pola tri, naravno, uetvorimo, i nastavimo
dok nam se ne smre iznutra, kao itavom Kragujevcu spolja. Bili smo izmeu dva kamena mraka,
koji nas mrvie kao drobilice, i oseao sam se kao
truo kutnjak u zapaljenoj vilici. Malo smo plakunjali zbog ututanj protraenih nam dana, malo se

Refuz mrtvak

205

jaranili zbog zajednike nam ugave sudbe. Izmeu

Cukieve i moje ture malo smo izmarisali nekog
crnpurastog karta, koji se sav srean vraao sa vojne komisije u oblinjoj osnovnoj koli Moma Stanojlovi, i uglas pevao etnike pesme. ipili smo
kada ga usmo kako se hvali da je sada uspeli kockar u Beogradu, najvei posle Boana Kurnjave i
kako vojska moe malo da ga drpi za kitu. Dreknuli smo slono da taj film nee uskoro gledati, i da mi
od takvih iljokurana pravimo kobasice. Cuki i
Bandula su ga drali za ruke, poto nemaju dovoljno snage u akama, a Digeran i ja smo ga samo
u jajca i trbuh gaali, i pogaali. Pomalo nesigurni,
jer se odavno nismo makljali, tukli smo jedan drugoga po pesnicama, i zglobovi nam posle behu podosta oguljeni. ini se da smo dotinom kartu i cuflu leka razbili, jer mu je piala krv iz nosa kao iz
preklanog kokoijeg vrata i koulja mu je na grudima bila arena kao zemljopisna karta. Naa udruena vetina i vojnika spretnost strovalie ga najzad
na olajisani patos, gde mu i bee mesto. Leao je potom u lokvi svoje krvi, i stenjao kao svinja, i pomalo trzao nogama, dok sam ja naruivao novu turu
zaborava. Kasnije ga milicajac Gizda odvede u orku, da nam ne rui vidik. Canka je prijateljski posvedoila da nas je taj olo, naravno, nedune napao, i majku nam joficirsku psovao i uopte se veleizdajniki ponaao.
Mislim da smo i neto staklarije polupali, poto
nam je sra pod cipelama krckala, ali to ide na rabo najebavem kartu, provokatoru. Tek, nee valj-

206

Vidosav Stevanovi

da neko vodnike u uniformi da okrivljuje za izazivanje tue i takve kojetarije. Nas etvorica musketara ve bismo umeli da mu zaprimo orbu negde
u mraku, i da ga zasvagda nauimo graanskim
dunostima. Naravno, pravda zahteva da i kartovi na svojoj koi osete nedae vojnikoga ivota, i
promenljivost ratne sree. Jo pre desetak godina,
kada smo poeli da drugujemo i tugujemo, zdogovorili smo se da uvek jedan drugome stranu drimo, u zlu kao i u dobru. Stoga su nas i gradske siledije, povratnici sa Grgura, izbegavali kada zauzmemo sto pored muzike, i raspalimo u naruivanje pesama. Ali, reeni kart verovatno to nije znao,
ili nije hteo da primi k znanju, i tako se proveo kao
bos po trnju.
Posle smo, naravno, jo po nekoliko tura okrenuli, mezetei krompir-salatu, i nabadajui seckane
kobasice na akalice. Drugari mi, zbog moje svee
alosti za Zagrom, ne dozvolie da platim svoj deo,
a rekoe kako sam od sada njihov mezimac, i njihova maza razmazana, i njihovo derle naputeno. Trpljenje e nam biti zajedniko, i neemo se razdvajati do groba, i u istoj e nas raki sahraniti, i koske
e nam biti pomeane. Digeran koji jedini meu
nama nije vojeno lice ve milicijski dounik, ak mi
je upalja svoj poklonio, i posred usta me cmoknuo,
rekavi da su mi vrata njegovog srca vazda irom
otvorena. I dobroduna Canka je iz istih razloga,
zbog bolne rane moje, dozvolila da joj zabrkljaim
ruku meu butine, gde moji prsti htedoe zauvek
da ostanu, i da se svaki u pimpeka premetne. Tada,

Refuz mrtvak

207

naravno, nikoga sem nas nije bilo u bifeu, jer bee

nastupilo predveernje zatije, kada ljokadije
hvataju zalet za no. Jedino su povremeno promicali prodavci lozova sa izvetajima poslednjeg vuenja dravne lutrije, i mi smo se na trenutke oseali kao orci koji ostadoe u bubnju, i produili smo
da ekamo iduu priliku.
Onda se pobratim Cuki, s kojim sam najprisniji jo otkako mi je pomogao da Zagru otmem obuaru Miuli, rasplaka kao malo dete pred kolom, i
kae mi:
Brale roeni, grean sam pred tobom, i kleau sve dok mi se dua tvoja ne otvori! Oprosti, ako
ikako moe, drugaru svojemu, i nita ne zapitkuj!
Onda Bandula, s kojim me veu mnoge uspomene iz vremena kada smo igrali u kulturno-umetnikom drutvu Abraevi i prevrtali frontovke,
vikne novu turu i veli mi kroz suze:
Bio sam misirska svinja prema tebi, brate Mijate! Bio sam picajzla nad picajzlama, i stoka bez repa! Ali, od sada okreem nov list, i oduiu ti se
kad-tad!
Jedini Digeran, o kojem ni milicija ne zna ta
misli pod elom, uti, i trepe kao svraka na jugovinu, i pravi se da posmatra reklamu jagodinskog penuavog piva.
U zlo doba, kada Canki doe vreme za evu s
juvelirom Despotom Despotoviem iz Marala Tita
sto sedam, moradosmo da se poistimo iz bifea i da
promenimo lokaciju kao i svake srede i petka. Njih
dvoje se inae kokaju u sobici iza radnje, na malom

208

Vidosav Stevanovi

otomanu pored flaa i kojeega, ali zbog Cankinog

zaguljenog mua Dragia, mojega sapatnika, bife
mora da bude zatvoren, i spolja da lii na praznu
crkvu. Canka posle kod kue kae da je nosila
dnevni pazar u direkciju, i tako zamae oi svekrvi
i muu. Naravno, ako neto greno nanjui, Dragi
e i no da potegne iz korica, i vatreno oruje da
upotrebi, kao to je uradio sa prvom enom, ivadinkom iz Ljuljaka. Odleao je za to deset godina u
Zabeli, i tamo izuio tapetarski zanat, ali ljubomornost svoju nije smirio, i od krvoednosti se nije izleio, i nee. Jednom smo Canku, koja je onda neto mutila sa Digeranom, jedva sakrili u klozet u
dvoritu, i uvali je dok se Dragi nije izduvao, i odustao od nameravanog zloina, i onda smo ih naterali da se kao mladenci izljube na klozetskim vratima, i zavetuju na slogu. Naravno, i pored sve pogibelji, Canki ona stvarka ne da mira, i vie voli da
arne nego hleba da jede, i oijuka sa svakim bilmezom s brkovima, kao i njena mrtva sestra Zagra.
Cankini smo redoviti gosti, i dunici stoga joj zaelimo tvrd, im se Despot s nosinom pomoli na
vratima, i krenemo iz Palilula. Koraali smo u etvororedu, kao na paradi, i pomalo pevuckali za
svoj raun, dok su u polumraku agorile torokue
na kapijama, i olinjale palilulske kurve hitale na
noni rad u gradu, oko hotela i eleznike stanice.
Ba pred Zlatiborom, ciljem naeg pohoda, nagazimo na Lokera i okia, koji se ne razdvajaju jo
otkako smo im sudili radi silovanja neke uenice iz
Uiteljske kole, i oslobodili ih zbog nedostatka do-

Refuz mrtvak

209

kaza. Zbog toga su se kasnije nazivali istorupiima,

i bili jedan drugome kumovi na venanju, i pozivali se na slave i roendane. Obojica mi spremno izrazie prijateljsko sauee povodom Zagrine nenadane smrti, groma iz vedra neba, i rekoe kako
to svakome moe da se desi u braku, i mraku. Primetim da se oni, roeni mukaroi, neto kao domiguju sa Digeranom, ali oi ve behu poele da
me izdaju, i otpiem to na alkoholizaciju i nevidelicu. Zagrin i moj kuni prijatelj, poginuli motociklista Alojz, neto je mnogo urovao s njima pre
one nesrene trke u Kraljevu, i sigurno su znali
neto to ja ni danas ne znam, i krili to kao zmija
noge. Usvojimo ih na licu mesta, radi vee guve, i
unutra kaemo efu Dobrici da ture ima da lete kao
vrapci na suvomrazici, i spojimo dva stola. Prisutna raja, sve neki bednici i nitaci, utia se pred naim ulaskom, i mi preuzmemo glavnu re, i pruimo noge do anka. Zarekli smo se bili da ispijemo
svu ljivovicu zaostalu od prolog meseca, i tako
Dobrici poveamo promet bar za sto odsto, i kandidujemo ga za Zlatni Bokal. Mnoge kafane za svoje seknule podrume treba nama da zahvale, i da
nas odlikuju bar besplatnom veerom. Ne jednom
smo dobili pijaku bitku protiv ljakaroa i privatnika iz Palilula, i prouli se kao nepobedivi i uzdigli se u oima rulje do nesluenih visina. Bezmernu e u nama ne mogu da ugase kojekakve patvorene ljivovice, i zato buktimo, i rigljamo vatru i
sumpor kao vulkani, i poprskae nam damari od
sile to nas raspinje.

210

Vidosav Stevanovi

Pevajui uz dva ratimana emaneta i jednu

harmoniku dugmetaru, nismo ni primetili kako odmie vreme na velikom satu povie kelneraja. Sati
su nam bili trenuci, i trenuci godine, i moda e na
ivot trajati bez kraja, i moda nikada nee biti prazan i ugaen kao slepeva zenica, i pretvoriemo se
u sunani zrak koji leti kroz dubine nebesa. Neto
tamno i gluvo u nama zahtevalo je da sve zaboravimo, i da potonemo u crnilo, kao kamen u vodu, i da
vie nikada ne izronimo. Hteli smo da nestanemo i
da se rasplinemo u svojim senkama, i da budemo
vazduh, i da budemo nita. I inilo se da topla ljubav materice, osvetljavana krvlju i semenom, zavazda povezuje naa odvojena disanja i da nam bila
kucaju kao u sijamskih blizanaca, skladno i bratski.
Ipak, pred sam fajront, kada kafana poe da se
prazni kao probueni nokir, i kada se ugasi ar
pod rotiljem, oki nam obznani da se u Domu
kulture odrava godinja zabava ribolovaca sa kobajagi prigodnim programom, to jest sa piem, i
dranjem, i dranjem, i onim to se slikuje. Posle mi
rekoe da sam ve bio otknjavao jednu partiju za
stolom, pobovi glavu u luk od evapia, i da sam
pokuao da Lokeru gurnem prst u oko, to mi se
retko deava. Naravno, najvie volim da ae krckam zubima, i da ene pipkam pod stolom, i da
starcima pljujem za vrat, i da cepam odelo sa sebe.
Verovatno sam bio ljut kao ris, i spreman da nekoga prekoljem zubima, i da mu krv na cevku pijem.
Ne seam se kako, ali se najednom obretosmo u
Domu kulture, kafanini veoj od tri strelita, koja

Refuz mrtvak

211

je sveano otvorena ba za Praznik Armije. Kao da

smo sa neba pali, sedimo u plavoj sali, blizu arenog paravana, preko kojeg oni koji plate pedeset
banke atro pecaju ribu, sve u vidu pomoi Udruenju ribolovaca. U stvari, neko izvue spljeskani
kalodont, neko jeftine enske gae, neko cuclu, a
Digeran probueni kurton, uz opti kikot i presamiivanje. Debelguza i namazana pevaljka, koja je
neprestano krmaukala: Nisam dola da se grebem, ve
sam dola da se... zna se, prekide solo-taku da bi estitala srenom dobitniku. Digeran, naravno, pocrveneo kao paprika, i guta knedle, i jabuica mu samo igra gore-dole. Drugari Cuki i Bandula da
padnu na teme od bruke, i pljuju preko tri stola
unapred, i struu nogama kao pastuvi. A muzika
grmi preko zvunika ko demsovi na uzbrdici, i ne
ujemo ni sebe, i samo vidimo kako nam se pljuce
miu, i oseamo kako nam se milje razliva po telu
kao da smo uzeli morfijum. Naravno, tek kada nas
neto spolja zaglui, dreka ili ene ili pie, moemo
da zaboravimo golemi nered u sebi, i da se opustimo, i da malakemo u blaenstvu. Tek tada nam je
ravno sve do mora, i nema straha i nema razuma, i
nema nigde niega.
U gunguli glava i frizura, zgomilanoj kao hrpe
ljake iza fabrike automobila, Cuki mi skrene panju na prisustvo pretpostavljenog mi kapetana Peenka Posaveca, izmiljenog da me mutra i ikanira. Sedeo je malo podalje, sa onom svojom kurvotijom Karanfilom, zamazanom kao zid javnog nunika, i s nekim utogljenim i utirkanim drutvom

212

Vidosav Stevanovi

kurotresaca iz sreza. Ukrutili se kao vojnici na raportu, i samo klimaju glavama, valjda neto mnogo
pametno razgovaraju, i kose im sijaju od briljantina. Poto znam da me naravno, preziru iz dna utrobe, reim da im pokaem kako mi puca prsluk za
miljenje njihovo i svih pristojnih ugursuza pod nebom. Verovatno sam bio razjaren kao ranjeni kurjak, i sposoban da im creva vadim, i da im bele digerice ereim. Otmem se drugarima, i priem mu
strojevim korakom, i stanem mirno, i pozdravim ga
kao da je general, komandant vojne oblasti, dok
oblinja raja bulji u mene kao u morsko udo, i razgleda me kao politikog buntovnika. Zaguljenom
Peenku, vidim, igra levi obraz, a Karanfila se izbeila u mene kao da imam otkopan lic, to mi se
retko deava. Napravim malu tiinu, radi utiska, i
najzad progovorim:
Drue kapetane, jue sam sahranio svoju enu
Zagru, i danas sam saznao neke leve istine. U interesu ouvanja asti Armije, skreem vam panju da
obratite pozor na svoju drugaricu, dobru poznanicu moje Zagre!
Tu me neto akne u trbuh, u sam eludac, kao
da me zviznulo konjsko kopito, i funjarski se pobljujem razrogaenom Peenku u krilo, na novu
uniformu, to e me sigurno stajati ina, i jo kojeeg uz to. Ne seam se ta je posle bilo, jer su mi pale roletne na oi i razum, i bauljao sam kroz mrak
bez kraja, i ivci su mi se tresli negde van tela. Drugari Cuki i Bandula su me neto kao muvali u
klozetu, i baba klozetarka me brisala mokrom kr-

Refuz mrtvak

213

pom sa zadahom na amonijak, i video sam sunce i

mesec i zvezde kako se stropotavaju u ambis, mrvei me teinom vasione. I opet sam obnevideo.
Mora da su klozetska vrata bila s druge strane
paravana, iza dreavih mazarija na zidu to predstavljaju grad u razvoju, i umobolni grad budunosti. ini mi se da je pecaro Bada, debeli buka na
fudbalskim utakmicama i boks-meevima, na neiju udicu okainjao buljavog soma sa brcima kao u
matorog maora, i kliberio se kao konferansije na
dobrotvornim priredbama. Moja Zagra se nekada
nije razdvajala od njegove pokvarene Angeline, i
pre podne su pile kafu u poslastiarnici Kod Kuma,
i uvee su ile da sluaju pevae zabavne muzike u
dvorani Pionir, i drale su jedna drugoj strah prilikom pobaaja na ginekolokom odeljenju, i slutim
da su se grdno kurvale sa zubarima i bolniarima,
dok amula Bada nije video dalje od nosa, i ljutio je sans sa istorupiima, i vozio ih na izlete u umarice. Onda sam uo zaglueni aplauz iz sale,
valjda zbog onoga soma, i pokuao sam da Badu
utnem u debelu guzicu rogonje, zbog njegove gluposti i mekutva, i da mu pljunem posred njuke,
pravo u zlatne zube u gornjoj vilici. Mislim da sam
izveo pravi pravcijati kolski volej, punom nogom
iskosa, kao u vremenima kada sam ozbiljno pikao
fudbal za F. K. umadiju, i bio golgeter kragujevakog podsaveza. U sezoni pedeset trea-pedeset etvrta, u doba Trst je na i tako to, postigao sam ravno dvadeset sedam golova na prvenstvenim, i jedanaest na prijateljskim i kup-utakmicama, od toga

214

Vidosav Stevanovi

samo dva iz penaltika, i dobio pehar najboljeg strelca, i ak bio vrbovan za F. K. Radniki. Naravno,
kasnije sam zabatalio nogomet, zbog udvaranja i
enidbe sa Zagrom, i bacio se na satiranje pia i dopustio da se na mojoj sportskoj figuri pojavi penzionerski trbui, i sada se zadiem uz svake stepenice, i pomalo patim od zagui.
Potom su Loker i oki za neto okrivljavali Zagru, ega se ne seam dobro, i ja sam pomalo lupao
ae. Naruili smo pun posluavnik rashodovane
staklarije, zbog oplialih depova, i sejali oko sebe
kiu sre dok su uzvritale ene dizale noge na stolice, i tanama titile lica, i dok su se neka dremljiva
deca zavlaila pod stolove. Staklo koje prti, i vrisak iz desetina grla, smirivali su nae uzbuenje,
kao komove obloge vatrutinu u grudima, i ve su
nam padale koprene sa oiju, i zvali smo litrenjak
za litrenjakom. Bokali sa ljivovicom stizali su u neprekidnom nizu, kao auto-delovi na beskrajnoj traci u fabrici, i zasenjivali nas blistavim bokovima
kao uznemireni kukovi goliave pevaljke. Onaj izmakljani kart pojavio se za stolom levo, uflasterisan kao izbuena harmonika, i streljao nas oima po
grkljanima i trbusima, ali je netragom nestao odmah posle Digerana, starog nevernika, i vie se nikada nije pojavio u Kragujevcu. U njegovo hokuspokus ieznue izgleda da su umeali prste milicajac Gizda i ef sale Dragan ulaji, vajkadanji saradnici iz Udbe, koji su se tu neto muvali, i jedino
je sigurno da ga nisu pojeli. Kad oni nekoga zavedu
u sobicu iza kujne, praznu kao garnizonska biblio-

Refuz mrtvak

215

teka, taj moe da se oprosti od zdravlja i budunosti, i da se prijavi grobaru Miljenku, i da sam sebi
sastavi epitaf. Pado ko rtva nasilnike ruke nek mi se
smiluje sveti Zaguljontije. Trulie mu bubrezi u telu,
kao iznutrica na ubritu, i zaudarae sam sebi na
crkotinu, i oseae kako mu prolaze kosti mimo kosti. I skapae kao pas.
Onda nam se pridruio Despot Despotovi, sa
jednim nateenim okom, sav blatnjav po leima,
iscepanog rukava, iskidane mane. Naravno, zadesila ga je kazna za njegove bludne grehe, i jedva
je govorio od prpe. Cankin Dragi je namirisao tucaku radnju, i saekao ga kod peakog mosta sa
dvojicom Staniaraca, povratnika sa Grgura, i vratio mu alost za sramotu. Dragi je imao elini
bokser, i Staniarci lance od bicikla, to se dalo videti po njihovoj rtvi, i uhvatili su ga u trougao po
svim pravilima. Bio je mrkli mrak, i ubojice su tukle nasumce, i Despot se na jedvite jade nekako
otrgao, i zbrisao brzinom taneta, i do samog Doma
kulture je sluao neko dahtanje za leima. Naravno, zaricao se da vie nikada nee pogledati udatu
enu, pa taman da joj minda stoji ukoso i da ima
zubie, ali smo mu verovali koliko i Cukiu kad se
odricao pia, i nosio pare na tednu knjiicu radi
kupovine automobila, i uzimao asove iz vonje u
Auto-moto drutvu. Kao melem me je blaila pomisao na muice koje je Dragi Canki smislio, iskaljujui na njoj bes svih prevarenih mueva u
Kragujevcu i okolini, i unapred sam stenjao od zadovoljstva, i zamiljao kako se masnice pojavljuju

216

Vidosav Stevanovi

na beloj koi. I molio sam se da Dragieva ruka ne

malake.
Tu sam valjda dremnuo na brzinu, i tako pogubio konce itavoj guvi kad zabava postane luda
kobila. Naravno, kroz glavu su mi, kao senke kroz
sobu, promicale svakojake ive slike iz moga ivota sa Zagrom, drukije nego nekada, mune kao pola litre zejtina u stomaku, gadne kao trndaenje sa
krezubom babetinom, i rojile se oko jedne jedine injenice. Petogodinji sin, koga je iz nehata na Novoj
godini ubio njen prvi mu, obuar Miula iz Sipia,
pruio je Zagri razlog da osvetu srui na mene, i na
sve mukarce s kojima se vucarala, i da potone u
besomunu nasladu. Oduvek je prodirala sve oko
sebe, kao da e svakog asa umreti, i inilo se da u
njoj kipti neki zverski nagon, basnoslovna glad i
e, i da e posle njenog nestanka nastaviti da besni po svetu, kao polip, kao zmijurina, kao adaja.
Naravno, sve mi je to tek sada postalo jasno, i stoga
sam osetio svoju slabost. Iako mrtvome malianu
nikada nije na grob ila, niti ga pominjala, niti njegove fotografije uvala, jedan mali le je smrdeo u
njenim suludim zagrljajima, i zaudarao joj u znoju i
vulvi. Mamljen tim snanim zadahom razvraene
kobile, nisam mogao glavu da podignem iz njenoga krila, i gusta uma malja zavodila mi je svest na
stranputice, i zarad tog vetiijeg kola izgubio sam
slobodu, i duu, i sebe samoga. I nikada nisam skinuo ini sa oiju.
Trgao sam se iz sna, i kao kroz maglu video ikerija Kulova, vinovnika moje sumnje u poznate i-

Refuz mrtvak

217

njenice, kako se za mikrofonom previja, kao preseena glista. Uobraavao je da bogovski peva narodne pesme, i krmaukao je kad god se nacuga, vadei
iz depova iskrzane pesmarice, i kolutajui volovskim beonjaama, i glas mu je bio kao rika stoke koju kolju na klanici. Verovatno se mojom rukom hitnuta flaa razbila o zid vie glave bubnjara Kiselog,
i sruila niza zid iza podijuma za muziku. Kulova
je sigurno od straha zabolela jetra, ona od koje je
ostao samo komad ubualog sunera, i vie mi se
nije guzio pred oima, i tako je glista lipsala. Nafrakana pevaljka, Bugarka Nina, zveckajui grivnama
na golim rukama, veerala je sa muziarima za posebnim stolom, i bleskali su joj vetaki zubi, dok su
neonska svetla okolo trnula, kao ar na cigareti.
Naravno, plava sala je utonula u polutamu, gustu
kao blato, koja je sakrila pecaroki paravan, i Badu, i klozetarku iza njega. Za garderobom su poslednji eiri skakali na zalizane glave, i onda sam
sebe izgubio u optoj zbrci na vratima.
Ne znam kuda su se denuli drugari Cuki, Bandula, Loker i oki, niti znam gde sam izgubio levu cipelu, niti ita znam. Nije meni potrebno znanje, ve snaga, i hrabrost, i volja. Valjda se, po obiaju, pojavila mruljava Cukieva Dujka, daskasta
adaja bez grudi i stranjice, i straarno ga sprovela u krevet, i naterala ga sebi meu noge. Vazda mu
je ona prvog u mesecu izvlaila platu iz depova, i
ganjala ga po kafanama kao jastreb pile goludrave, dandarala mu pred drutvom i posle ga vodila
kui kao na streljanje, tukui ga pesnicama po gla-

218

Vidosav Stevanovi

vi, vritei da su mukarci zmije u nedrima. Pobratim Cuki, mirna valjevska budala ponekad je pretio bekstvom i nestankom, ali nikada nije stigao dalje od stanine restoracije, i nee. Nikako mu se nije
dalo da postane slobodan ovek, i da se otisne u
svet, i stoga se teio piem, i laprdanjem protiv naroda i drave. Sve su ree bile kafane u kojima je
mogao dobiti pie na veresiju, i esto se od poverilaca krio po ulazima i podrumima, a samoj Canki
dugovao je bar jednu mesenu platu. Naravno, pomagali smo mu u njegovom ropstvu, i do istrage
vojevali protiv Dujkinih osvajakih planova, i smiljali joj smrt bez milosti. Ostali su verovatno od mene otili za njima kao zatitnica, da usput pokuaju
koji boni manevar, to vie ne pali kod iskusne
Dujke. im se primeti prvi znak neprijateljskog pribliavanja, Dujkin vrisak razlee se ulicama, kao sirena kola za hitnu pomo, i onda nastaje opte povlaenje. I Cuki je do daljnjeg preputen svojoj zloj
sudbini.
Pretpostavljam da sam od Lokera, privatnog
zanatlije, to jest krojaa narodnog odela sa radnjom
u Lenjinovoj, uzeo neto para, jer dimrija oki ne
bi ni bogu uzajmio tamjana za opelo oca mu Stojadina. U svakom sluaju, imao sam neke krupnije
uke u depu, i oseao sam se sigurnije. Pronaao
sam sebe pred Starom Srbijom: stojim pored Makanje, nastavnika u koli za gluvoneme, i vidim da se
nebo belasa nad krovovima, kao isprani aravi u
garnizonskoj veernici. Vreme izmeu dve svesti
bie zauvek izgubljeno za mene, i nikada ga neu

Refuz mrtvak

219

moi pozvati iz mraka, ak ni onda kada uilim,

raspem duvanski dim. Makanja, nekadanji gimnastiar i glumac-amater, teio me je time to se on
ovih dana razveo od ene, koja mu je rodila dvoje
dece, i napustio njen stan u novogradnji, i vratio se
majci i ouhu, spreman da radije trpi samou nego
enu svaalicu. Prvo smo hteli da se pomakljamo,
ali smo se posle izljubili, i pobratili, izmenjavi kaieve i mutikle. ini se da se zlosreni Makanja tih
dana smandrljao niz neke stepenice, ili se kroz rupu za ugalj strmeknuo u podrum, i leva ruka mu je
bila u gipsu do ramena. Kazivao mi je kako i preostalom rukom moe da ubije boga u trbuh, ali ja nisam prihvatio izazov. Ne tuem se kada nisam siguran da u sauvati sve zube u glavi, i tako se staram o svojoj dugovenosti, koja je vrlina itave porodice s oeve strane. Ako sam stariji vodnik bez
mane i straha, spermotoivi Mijat Trifunovi, golub
mira nisam krvoedna zver nosorog, i u tuama
jo nikoga nisam naisto ubio.
Uto je iznenada pljusnula kia na nau izgubljenost, i zalila nas hladnom vodom otrenjenja. Iedneli kao suneri na sui, laptali smo po mokrim stolovima napolju, kao kuii zagorele lonce, dok su
nam se ukrueni jezici lepili za nepca, kao flasteri
za rane. Gasili smo vatru u crevima, i nismo je ugasili. Mamurni, videli smo stvari oko sebe kao utvare, i sanjarili smo o bekstvu prema dnu. Natreskani
dripac u radnikom kombinezonu, koji je do tada
hrkao pored trafike na uglu, skoturen uz prastari
bicikl, prevalio se lepo u baru, i mirno nastavio spa-

220

Vidosav Stevanovi

vanciju, dok mu se kia slivala niz pepeljasto lice.

Na drndavom kamionu promakli su ubretari u sivozelenim mantilima, i zapahnuli nas smradom tuih izmetina. Zaguljivi dim iz auspuha polako se
rastvarao u prljavim potoiima, koji su pored plonika teurali prema rupama kanalizacije. Ipak, neto nas je ljuto peklo u grlima, i podrigivali smo iz
skupljenih utroba. Prvi ranoranioci, koji su prolazili pogureni pod kiobranima, nosili su tup umor u
zakrvavljenim oima, i gadljivo su pljuvali, zaobilazei bicikl, i spavaa, i nas. Izgleda mi da je Makanja tada pomenuo udovinu muku mo motocikliste Alojza, ali sam se bio bacio u snatrenje u flai
rakije, i tekoj alkoholnoj magli, koja isceliteljski pada na mozak, i tako preuo reenje itave zagonetke. Mislio sam na pune i vrste Zagrine butine, kako se na mojim ramenima praakaju kao ribe, belasajui skliskom koom, i na maljavi breg podtrbuija, u kojem sam traio sklonite, i mir, i zaborav, podarujui mu svoj jezik i usta, i nos, i kosu, i oi, kako se otvara kao zemlja, poraavajui me vlagom, i
dubinom, i uasom. Bolno me je prostrelila misao
da je svaka lepota van oveka, nedodirljiva, hladna
kao zvezda veernjaa u zimskom nebu, i da nam
ostaju samo rei: ena, i pika, i koleno, i ljubav, i
oajanje, i nita. Neka neizmernoj enskoj ravnodunosti padne greh na duu zbog moje propasti.
Neto kasnije, sedeli smo u maloj sobi Stare Srbije, onoj sa etiri stola: ja, Makanja i Tra Burgija,
koji se nekoliko sati ranije bee vratio iz Zabele, gde
je okajavao isti greh kao Cankin Dragi, i raspalio u

Refuz mrtvak

221

pijanenje do daske, do izbezumljenja. Polokao je

itav bife u vozu, istresao flau kolonjske vode, i urlao kako mu ni tona piritusa nita ne moe posle
viegodinje ei. Na robiji se ueleo svega pod nebom, i pobesneo od nezajaljivih apetita, a slabiji
zatvorenici nisu ga bogzna kako zadovoljavali. eznuo je za neumornim palilulskim kurvama, koje
mukarca ispijaju kao jektika, i vapio ak i za ivotinjama enskoga roda, kravama, i kobilama, i mekama. Skotolotvo ga je opinjavalo, kao snoaj
kolarca, i u snu su se pred njegovim uspevenim
mukim kopljem otvarali mrtvaki sanduci, i leine
su se raspadale od skarednosti. Nosio je neki golem
eki, valjda onaj za tucanje kamena, i njime je svakih pet minuta dozivao kelnera ukljeta, i uterivao
mu strah u kosti. Sedei u tuzi do kolena, povremeno smo bljuvali pored stola, i tako prosipali jed i
otrov nae iznutrice. Dok sam vakao sru kao orasnice, primetio sam da je meu nama Mairka, vojnika kurva za pedeset banki, i da drema kao buva
na kurcu. Znajui da je vazda bezganica, radi hitnih potreba svojega zanata, gurnuo sam joj prst u
rupu, do balaka, i, tako namazanog mindafor-sokom, tutnuo ga Makanji pod nos. Vratio mi je ravnom merom, poklopivi mi nozdrve i usta celim
usmrenim dlanom, i tako smo se neprestano aljakali. Mislim da je Tra Burgija odveo Mairku u
klozet na kecanje, jer se jedini nije prepao od sifilisa, i zatim smo uli kako se tamo rue sanduci sa pivom, nehajno naslagani pored podluburenih zidova. Mora da se Tra prejako ritnuo nogama kad je

222

Vidosav Stevanovi

svravao, i mora da je Mairku zalilo bar pola litra

vreloga semena.
Dok mi je malo rakijsko sunce gorelo u crevima,
i osvetljavalo me iznutra crvenom svetlou, proplakao sam krvavim suzama, i kapalo je sa mene
kao sa mokroga rublja. alio sam sebe oravog, i
Zagrinu kujinsku uspaljenost, i Cukievo jadno papuarstvo, i Makanjinu smrskanu ruku, i Burgijaev nemoni eki, i olinjalu Mairkinu ronu, i sve
boje golanfere koji crkavaju u ludom Kragujevcu
kao beslovesna ivina. Putao sam vodu za sve to
je bilo, i to e biti, za smrskanu Alojzovu lobanju, i
otkinutu ruku moje mrtve ene, i ludilo, i propast, i
krv, i smrad. Rakija mi je egla grkljan kao sona kiselina, i brektao sam kao parni kotao pod pritiskom
od sto atmosfera. Uvideo sam kako mi je la pomagala da ivim, i bodrila me, i krepila, i kako e me
istina ubiti, i smrskati, kao kamen abu krastau.
Uvideo sam da mi nema spasa, i da mi zapaljena
glava visi o koncu, tankom kao vlas. Da sam otpevao svoje, i da u se uskoro pretvoriti u crnu zemlju. Da u se zauvek smiriti kao drvo pored javnog nunika. Da u i najtanjim ilicama upijati
hranljivost tuih govana. Stoga mi je dolo da klikem od veselja, kao kliktavac u itu, i da glavom
probijem nisku tavanicu, i zabodem se u nebo kao
raketa, i prdnem na sve, i taka. Urlajui, poeleo
sam veni ivot kalu, i crvima, i droljama, i hohtaplerima, i ubicama, i lopuama, i podvodaima, i
oskrvniteljima, i zverstvu, i nakaznostima, i ljudoderstvu, i rodoskvrnuu, i boletinama. Hteo sam

Refuz mrtvak

223

da zapalim ovaj gnusni isprdak od grada, i da piaom punom tripera raspirujem poar do nebesa, i
da sagorim na lomai. Ali, samo sam se okliznuo na
svom izbljuvku, i geknuo pod sto kao slabonoga
matora mrcina, i ostao tamo. Cerekao sam se, leei pored Mairkinih krivih nogu, kao padaviar, i liui sluzave ostatke salate od kiselog kupusa, kao
pregladnela psina, i moj se cerek razlegao nad svetom, i nad ljudima.
Oko podneva, kada se velika soba Stare Srbije
napunila seljacima i pijandurama, pridruila su
nam se dva mornarika potporunika na odsustvu,
koji se ve dve nedelje ni sat nisu istreznili, i nee.
Zvali su ih ora i Maei, i bili su Vaaranci, kao i
Makanja, i pretili su da e iskopati oi svim suvozemcima, i baciti ih u more, i zatim makama promeati tu slanu vodurinu, kao litu od proliva. Uniforme su im bile prljave i uguvane, i kape su im
stajale nakrivo, i za sobom su o kanapu vukli onog
soma s brcima, sljutene krljuti, ispalih creva. Otkopanih liceva, otupeli od alkohola i nesna, traili su rum, i vinjak, i votku, i pivo, radi spravljanja
nekog pia zvanog uta groznica, jaeg od elektrine
struje, i eeg od izmeta panske muice. Kazivali
su da emo posle tog napitka zaboraviti imena, i porekla, i poloaje, i ene, i decu, i roditelje, i da emo
se naglo preobraziti u usijani zrak, slian onome na
povrini Sunca, dovoljni sebi za veita vremena, i
neunitivi. Naravno, strah od naeg besnila, i vike
efa ugostiteljstva, shrvao je bednog tvora ukljeta,
i bacio ga u drhtanje, i nije pomogao ni Burgijaev

224

Vidosav Stevanovi

eki iz Zabele. Morali smo da se zadovoljimo prostom kafanskom rakijom, glavobolnim otrovom bez
ukusa i mirisa, koja ni malom mozgu nita ne moe,
i ostavlja nas na vetrometini. Sve smo videli i sve
uli: i trokave kafanske zidove bez ukrasa, i od dima pocrnele fotografije prirodnih lepota nae otadbine, i agor seljaije, i nae dranje. Kroz prozor sam
video kako u zadnjem dvoritu stari vidar abarac
prima seljake, i nameta im polomljene koske, poluslep, i uzdrhtalih ruku, i teturav. uo sam kako pacijenti riu od bola, kao pastuvi kojima ekiem tucaju monice na stonim vaarima, i uivao sam u
tuem bolu, koji svakoga pravi boljim, i mirnijim, i
ovenijim. Onda mi je pao mrak na oi.
Kau da sam uz dobar baki poslao ukljeta
da mi u radnjici preko puta kupi vrsto konope, na
kojem vode telad na klanicu. Kau da sam se sveano oprostio sa svima, i zavetovao ih da uvaju spomen na moja stradanja. Kau da sam pevao kano
slavuj pred smrt, i da sam iz carskoga grla putao
nadzemaljske glasove, ustreptale od tuge, i nesree,
i lepote. Kau da me je s tog konopeta u klozetu
skinuo Tra Burgija, koji se tome izvetio na robiji,
i bio predloen za odlikovanje od strane upravnika
Piletia. Kau da sam se smesta povratio s onoga
sveta, i da sam majku roenu u pomo prizivao.
Ja se niega ne seam, i mislim da sam se provukao
kroz iglene ui. Mora da mi je svet tada bio duboka
crna rupa, u kojoj trnu ljudi, i stvari, i biljke, i ivotinje, umobolna bezdana jama puna leleka, i straha,
i gnoja, i patnje.

Refuz mrtvak

225

Kasnije sam se obreo u letnjoj bati kafanice

streljakog drutva ika Mata, u velikom parku
pored kasarne, i ne znam koga sam avola tamo
traio. Sve krivudave staze sastaju se tu pored presahlog vodoskoka, i buavozelenog kipa ranjenika
koji davi gadnu zmijurinu i nikako da je zadavi.
Bio sam sa nekolicinom muziara iz orkestra Doma
Armije, koji su ispraali saksofonistu Dutinca, premetenog u Smederevo, i tugu rastanka gasili litrama ruice i pianjem u bunje. Pobratim Cuki,
unezveren kao lopov u friideru, tu se krio od terora durnovite Dujke, i reavao da zauvek raskrsti sa
enom, i klinadijom, i porodinim zaptom, i da
malo provrlja po belome svetu. Naravno, neprestano se trzao i brecao, jer mu se inilo da se Dujka
smuca po okolnom bunju, sa satarom u ruci, i da
e svakog asa banuti meu nas, kao adahaka meu sirotinju, i urnisati nas naisto. atro smo pevuili, i pomalo piali pod sto, i gaali se evapiima, i boli se akalicama. Moja leva noga, ona bez
cipele, bila je sasvim mokra, i nikako mi nije bilo jasno da li je to od znoja ili od podzemnih voda. Pobratim Cuki je pokuao da se uspentra uz oblinju
jelu, i njegova se ulitana guzica klatila nad naim
glavama kao ispumpani balon, i uli smo ga kako
preti odmetanjem u hajduke. Na cerek se meao
sa drndanjem krkljavog zvunika, koji je suludo
verglao narodna kola, i prosipao se preko klupa sa
penzionerima, i bapcima, i dojeniima, i pokojim
prosjakom. Valjda sam tu nauo glasinu da je onaj
isprebijani kart noas Digerana ubo noem u tr-

226

Vidosav Stevanovi

buh, i presekao mu glavno crevo, i odmaglio u komarika brda. Istina je, naravno, bila neto drukija: pobesneli Burgija je onim kamenolomim ekiem odalamio milicajca Gizdu po glavurdi, i tako
se ponovo kandidovao za apsu, u kojoj e ostati da
mu trunu kosti. Dugujem mu jedan ivot, i poslau mu paklo najjeftinijih cigareta i Zagrinu turpijicu za nokte.
Valjda sam potom odrao govor, u kojem sam
saeto izneo svoje zakljuke povodom itave petljavine:
Drugari, znam ja ta vi mislite u sebi kad mi
izjavljujete sauee povodom Zagre. Ali, kurva je
mrtva, i neete vie u mojoj kui dobijati ronu na
tanjiru!
Sve sam zapeatio razbijenom flaom i ini se da
je i bronzani ranjenik to primetio, i s novom snagom
navalio na zmijurinu. Mislim da su svi prisutni javno protestovali, izjavljujui kako bi krv iz vena za
mene dali ako me pregazi auto, to mi se jo nije desilo, i nee. Dutinac se obavezao da mi svake nedelje napie bar jedno prijateljsko pismo, uz balon
smederevskog vinca, i da u Podunavlju obznani narodu moju veliinu. Ostali su me teili tvrenjem da
nijedan motociklista, ma bio on i bivi prvak Srbije
u klasi od petsto kubika, ne moe da se meri sa starijim vodnikom Mijatom Trifunoviem, streljaem.
Vojnici su vavek bili prvi ljudi i bie doveka, jer smo
jedino mi strunjaci za ubijanje, i satiranje, i unitavanje. Koljai, i revolverai, i ljudoderi jesu obini
diletanti, i nemaju nikakvu budunost pred sobom.

Refuz mrtvak

227

Teina smaka sveta poiva samo na naim leima, i

videe se ko je majstor od zanata.
Mornariki potporunici ora i Maei, zamazani skorelim bljuvotinama, i direktor kulturno-umetnikog drutva Abraevi, sa vatrogasnom kacigom
na glavi, iskrsli su odnekud, valjda iz Ulice Tanaska
Rajia, zajedno sa Mairkom, izguvanom kao da je
preko nje prela eta vojnika, to nije iskljueno. Sasluavi moju muku, izjavili su da je njima savest
mirna kao jagnje, jer su bili daleko odavde: mornari
na kolskom krstarenju oko sveta, direktor na savetovanju u Aranelovcu, Mairka na venerinom
odeljenju ovdanje bolnice. Jednom e se na sudu
utvrditi da niko ni za ta nije kriv, i da su svi cveke,
i ovekoljupci. uli smo pucnjavu sa strelita vie
nas, oseali smo se kao da nam neko eksere u glavu
ukucava, i prizivali smo u pomo mitraljeze, i bombe, i kugu. Tamo se odravalo republiko takmienje
u trostavu i olimpijskom mau, uz uee streljaa iz
svih republika, i jednog narodnog poslanika iz junih krajeva, i svojski je pratalo iz svih puaka. Mora da je Mairka neto zatezala, jer je puklo nekoliko
zvunih amara, i obrazi su joj se arenili kao deja
stranjica posle batinanja, i cmizdrila je zbog muke
grubosti. Rucala je da je njen prvi mu bio preduzima Betega, i da je bio nean kao ribaa etka, i da je
meu zverovima nezatienu ostavio, i zbrisao u Zapadnu Nemaku. Sve se mealo i splitalo u klupko,
sastavljeno od teskobe, i gaenja, i odvratnosti, i ovek nije imao gde da skloni glavu od nepogode. Verovatno smo tada odluili da se svi dumle sjurimo

228

Vidosav Stevanovi

u grad, i napravimo rusvaj, i zabeleimo se u pamenju buduih narataja, koji nadiru kao mravi. Razvijeni u strelce, dok nam je curilo iz pljuvanih lezda,
krenuli smo prema popritu budueg boja, i nita nismo ostavili za sobom.
Pobratim Cuki je ostao na jeli, gde ga i dan-danji moete videti, ako vas put nanese u veliki kragujevaki park. Preobrazio se u vranoga gavrana, i
zloslutno grake o crnilu ia naega, i ratuje s vevericama. Rodbina odbija da se stara o njegovom
izdravanju, i tako je prinuen da hranu kraducka
iz studentske menze Mainskog fakulteta, i da se
udvara kuvaricama. Naravno, o dravnim praznicima pretvara se u kamenog ranjenika, i zaneseno
klike kako e samo sloboda spasti svet od propasti. I tako se jo nije opametio.
Na izlazu iz parka zaustavili smo taljigaa Kidru, koji se vraao iz Poskurica, i potrpali se u pediter kao seljaci na svadbi, i dreknuli da vozi pravo
u centar. Noge su nam visile i klimatale, dok su
nam usijane glave lebdele prema nebu, crnom i natutenom kao indigo, i puile se kao prasee njuke
na ranju u izlogu kafane Bioskop Bata. Pevali
smo uglas, pocrvenili od kose do tabana, slaui se
kao rogovi u vrei, i inilo se da zapevamo kao na
groblju. Nai su se bodri glasovi zaplitali u granje
kestenova, i tamo se smesta preobraavali u poutelo lie, to se poput dupebrisa lepilo za mokre
plonike, smeurano, i videlo se da emo ii do kraja. Mairki smo tvrdo obeali da emo je svi uzeti za
suprugu, i deliti s njom nevolje ivotne i slasti bra-

Refuz mrtvak

229

ne, to se njoj toliko dopalo da je zahtevala da smesta preemo s rei na delo, to nismo mogli zbog
ogranienog prostora. Jedino je direktor kulturnoumetnikog drutva Abraevi hteo da s njom, sestrom naom, deli samo postelju, poto se jo uvek
potpisuje palcem, i nee da ima okapanja s vlastima. Dok smo na konjskim nogama kasali niz glavnu ulicu, enetine su se kikotale s prozora, i starkelje su pred kapijama pokuavale da ne padnu s klupe, i aknuti Radojica nas je pozdravljao stisnutom
pesnicom, i kue su od stida potanjale u zemlju.
kolarci, koji su u redovima promicali pored neomalterisanih zidova, nisu u nama prepoznavali
svoje oeve, i prijatelje svojih majki, i sami sebe
kroz desetak godina. Taljiga Kidra je besomuno
ibao svoje letee rage, i tako smo bili bri od svetlosti, i pretili da nestanemo u slobodnome prostoru iznad grada, gde je izmeu oblaka viruckao aluminijumski mesec. Moda emo se kroz stotinak
godina, jednog divnog smrdljivog jutra, posle sua
i ratova, iznebuha pojaviti u Kragujevcu, pijani, i
zaneseni, i ubljuvani, i prozrani kao vazduh, i pokazati tadanjim iteljima da nismo bili maji kaalj. Moda emo prosto ispariti, kao voda iz lokava na ploniku, i u obliku mnoine punoglavaca
padati iz oblaka. A moda emo svemu okrenuti lea, i pokazati ipak onima koji ostadoe. Videemo
ko je vera a ko je nevera.
Dok sam u izlogu voskarske radnje posmatrao
debelu sveu, naglo mi se prekinuo film, i sve je bilo crno kao arapsko dupe. Sav ovosvetski mete na-

230

Vidosav Stevanovi

jednom se izgubio u mraku, i na mestu svega je bila otvorena raka Zagrinoga groba, okruena ljigavovlanom zemljom, i tuno-pretunom pratnjom.
Ako se ne varam, iz oblaka je muzla uporna kia, i
voda se slivala na spomenike, i krstae i kapele, i
satrule vence. Ako se ne varam, kroz procepljene
oblaie ogranulo nas je sunce sa zapada, i blistale
su nam mokre kose, i ikeri Kulov me napojio pelenom i kukutom. Poto mi je ulina buka grmela u
uima, i poto su me guili smradovi iz kanalizacije, mora da sam bio propaot sto posto. Beao sam
od samoga sebe, i stalno sam samoga sebe stizao.
Jedini sin mojega oca Todora bio je mrtav umoran,
i spavalo mu se do kraja urnebesa.
Doem sebi u mojoj kujni: stojim na stolici, i kai sam zavezao za luster, i omu natakao na vrat.
Spopadalo me duboko gaenje zbog stvari kupljenih na kredit, i stana koji treba platiti svakog prvog
u mesecu, i slube koja mi troi vreme i ivce, i kapetana prve klase Peenka Posaveca, koji me mutra kao ja regrute, i svega poznatog, i nepoznatog.
Stojei tako, gotovo da sam bljuvao.
Besi li se, Mijate? ujem glas iza sebe.
Okrenem se: na poretu sedi Zagra, ista istacka
kao pre samoubistva i debelguza i jedra, samo to
joj je desna ruka otkinuta iz lakta, i tri patrljak kao
telee kokalo u kasapnici. I, zaudo, krv ne kaplje. I
kosa joj je doterana kao da je tek izila od frizera, i
usta su joj nakarminisana, i obrve iscrtane. I minue joj vise u uima. Sve kao da se subotom uvee
spremamo da krenemo u Dom Armije.

Refuz mrtvak

231

ta ti se tie, crkotino? obrecnem se, jednako

stojei desnom nogom spremnom da izbije stolicu.
Zagra samo ui na poretu kao remac na latrini, i gleda me praznim oima ispod plavo namazanih kapaka. Kao da vidi samo moj kostur kako se
raskreio na stolici. Kao da pogledom ispipava moju praznu lobanju sa rupama umesto oiju.
Jedva ekam da se besi! kae unjkavim glasom kao da je kijaviava. Jedva ekam da mi dopadne aka!
Ako sam stariji vodnik Mijat Trifunovi, nesrenik od roenja, ratno siroe, i teak paenik nisam
osuen da trpim mrtvake bezobrazluke. Imam dovoljno asti da se oduprem kojekakvim avetinjama,
i da se za perin izvuem iz blata. Ako sam ludak
nisam budala.
To li je, tico lastavico!? kaem, kad mi sinu
kakva se tu podvala sprema. Oe i mene na glupost da navede? E, neu da se besim, pa da si drug
kapetan Peenko Posavec. Trebae meni ovo malo
ivota.
Skoim na pod, i odem do ormara da se malo
okrepim ljutom, jednako pridravajui pantalone
da mi ne spadnu. Uzmem flau manastirke a unutra ni kapi tenog zaborava. Jedino kao da se koprcaju i prepliu neke arene zmijice, i jezici im palacaju kao majuni plamici. Prosto ujem itanje, i
kako se taru hrapave koice.
Zgranut, jer mi se tako ta prvi put deava,
okrenem se, i vidim: Zagra ui gde se zatekla, i zagolaila kolena, ime me je uvek izazivala, i spazim

232

Vidosav Stevanovi

joj abice na arapama. Samo to mi svoj maljavi

breuljak nije pod nos turila, kao u prvim danima
braka. Zuri u mene kao u prazno mesto, i suze joj
curkom teku niz obraze, i sakupljaju se na nosu. I
kaplju na plotnu.
Muitelju moj! kae unjkavo, i mrke. Zlotvore enskoga pola! Miula mi je detence ubio, a ti
si me, pastuve, u smrt oterao.
Razbenjen, tresnem flau o pod, i sra se razleti po kujni. I meu stakliima ima puno zmijica, i
uvijaju se kao odblesci u rakiji. I siku. Ali, nikakav
mi se strah ne skoturi u utrobi, kao to mi se do sada uvek deavalo. Oguglao sam na sve, i brinem za
sebe koliko i za lanjski sneg.
Nije nego! dreknem, kao da sam pred strojem. Valjda sam i tucae trebao da ti nametam.
Valjda sam i ikerija Kulova morao da ti podmestim.
Zagra ui tamo kao lonac sa pasuljem, i roni
krokodilske suze. Sve joj farba sa trepavica curi niz
obraze, i ostavlja brazde kao duboke bore.
Unitavo si ljubav moju! kae onim glasom.
Sprtio si ljubav moju kao stenicu!
Nita mi ne bude jasno, i zablenem se u nju kao
da je pricana u mozak, to nije iskljueno. Meu
nama ljubavi nikada nije ni bilo, i nikakve, da bih je
ja unitio i ubio. Uzeli smo se da se meusobno
prodiremo u krevetu, i da elju isterujemo na znoj,
i da istraujemo granice umoru, i pomami, i gnevu,
i mrnji, i razliitosti. iveo sam s njom, jer nisam
mogao bez njenih bedara, i sisa, i kolena i njenog

Refuz mrtvak

233

maljavog i ovlaenog breuljka, i gubio sam sebe u

njoj do kraja. Nita preko toga nije bilo mogue, jer
smo oboje bili obogaljeni, i sebini, i nastrani, i besni, i zli. Nismo bili ni za ta, sem za jebainu, i oseali smo kako nam ponestaje snage, i kako ilimo, i
trulimo.
Stoga samo to se ne preturih od iznenaenja
kad Zagra pomenu nekakvu ljubav. Nee mi, valjda, jo i to natovariti na vrat, pored sveg besnila i
oajanja to me razdiru kao opor divljih veprova.
Nikako jo i to, pored sveg slepila, i gladi, i ei, i
nitavila. Nikako to.
Smetao si meni i Alojzu! kae Zagra onim
glasom. Taman htedosmo da se uzmemo, kad on
pogibe u Kraljevu!
Skamenjen, sluam, i nita ne shvatam, kao da
mi je vlaan pesak u glavi umesto mozga. Prosto
oseam kako se komeaju i taru usplahirena zrnca.
Zdruzgao se sav, moj Alojz, i samo parii mesa od njega ostali! nastavlja Zagra. U mrtvanici
ni da ga prepoznam nisam mogla. Od tada sam mrtva ena, i ne mili mi se ni u krevet da legnem. A ti
nisi prestajao ni danju ni nou, crni Mijate, crna ti
dua!
I nestade moja ena Zagra, kao senka ruke sa
zida. Ni nje, ni njenih kolena, ni sre na podu. Samo arene zmijice gamiu svuda naokolo, i puna
mi je kosa, i pune su mi grudi tih majunih guja, i
oseam da u da svisnem od teskobe. Prosto mi se
srce rasprskava, i znam da polako trulim iznutra, i
da mi nema spasa. Grlo mi se stee, i plua mi se

234

Vidosav Stevanovi

skupljaju, i noge mi klecaju, i oi me izdaju. I stalno tako.

Nestade moja ena Zagra, kao senka ruke sa zida. Ostadoh da blenem u ono mesto na poretu,
vlano od njenih suza kao da tamo pie ta e biti,
ako e ieg biti. Mora da sam itavu no tako proveo, zinuvi kao som, i znojei se hladnim znojem.
Tu no, i sutranji dan, i iduu no, i ko zna jo koliko dana, i noi. Vrata sam zakljuao, i podupro ih
ifonjerom, i nikoga ne putam unutra. Sedim, i kamenim se, i ekam.
ekam Zagru. Da se objasnimo jednom zasvagda.

PRAVI ZAHAR

pravom Zaharu
tako Stojna me napustila im su me drmatori najurili s posla i otila s onim drugim Zaharom jer
sam kobajagi s lajmom i po vasceli dan vrljao poljem ispod klanice i lovio cajzlane cvrkutane i razmenjivao golubove prevrtae i ubane i jer nisam
podnosio bebi praak i jer sam sav nametaj iz kue izbacio na ovu kiu jesenju. Tako bar ona kae.
Stojna je nekada govorila kako sam ja dasa bez premca i basadija najbolji u srezu i tri sela vie.
Ostavila mi je iz pakosti svoju pocepanu kunu
haljinu crvenu s ruama koje lie na paukove a ja
sam se pred ogledalom pravio svetac Petar i svetac
Pavle bogo moj kao roeni hristijanin i crkovnjak.
Deda mi je bio prorok. Uglavnom vritala je kao kuka kad joj nagazi na rep kevtala lajala gaala me
stonom lampom tanjirima bokalima rekla da sam
paavra pekir buzerant da imam suner onde gde
prestaje trbuh i sve tako neto bez veze kao klokoika iak izma. Kad samo pomislim kako sam
ceptao onda na otomanu u njenoj kujni smui mi se
sve to zaudara na ensko crno i nemojunutra. Filovana je pomadama kremovima ruevima kao torta

236

Vidosav Stevanovi

za s. Petku. Njene drugarke su navakane preko

oiju i priaju glupe viceve o Jomilku.
Dajem sve tri ruke da je Trpko funjara najdeblji dedak u Srbiji a kamoli u Tunguziji.
Otac joj ima smeno ime Trpko odgovara mu
kao kavez cajzlanu pisak trubi. Savetovao sam mu da
svira u drombulje. I deda joj je bio budalina Atanasije ili tako neto prota ili tako neto tamjanasto i kandilasto zadivie me kad na vrbi groe rodi i kad
kamila proe kroz iglene ui. Ja sumnjam da je bio
semenjar na pijaci kod mosta i u starosti dubokoj
prodavao kore za pitu potajno sumnjam jo mnogo
ta megreovsko ali utim kao riba jer joj je brat stariji oficir sa uniformom zastavnika ili major ili tako
neto. Ne razlikujem inove koliko ni Stojna tikire i
mavjane zbog toga me kuljavi doktor u belom mantilu oslobodio vojske jer sam daltonista ponekad eret i ludalo. Kako mi se kad svidi.
Najbolji golubei umez ima ira Gvozdenjak ako se
ne rauna umez u kom ivi olba s makama.
Kominica Jerotina kae kako sam hteo da je bacim kroz prozor i strano lae i podlaguje etku za
cipele sam hteo da bacim kroz prozor sve se ofucala i olinjala ta etka i evo je na stalai pored lajma.
Nisam pristao da budem ista cipela. Jerotina me inae mrzi zbog onog tvoje cuce buce pii latinicom itaj irilicom. Mrzim i ja nju pa smo kvit.
Kad smo svirali po igrankama Jumba havajac odgrizao je pisak svog trombona kao dete lilihip.
Obukao sam Stojninu kunu haljinu crvenu s
ruama koje lie na muve zunzare zuu zuuu i a-

Refuz mrtvak

237

lac Trpko je pokuao da se uvue kroz kljuaonicu u hodnik kao Hromi Daba iako je debeo kao
vepar jorkirac i sipljiv uas jedan dva tri. Pali su
mi na pamet probni baloni neto kao dimna zavesa zbog onog drugog Zahara probisveta muktaa.
Dolo je uto vreme nema ta. Kad me trai potar
Papagosa osetim potare na trideset pet kilometara jer miriu na markice gumarabiku peatni vosak i desni kaiprst im se raspljotio od pljuckanja
onda se sakrijem iza vrata pruim mu dlan pod
nos nek odgoneta kao Ciganka ija majka sitnu
vunu prede. Dodue na vratima stoji ploica mesingana sa imenom prezimenom i zanimanjem Taj
i Taj To i To ali nju je svakako zaboravio bivi stanar Kursula moda je neko iz pakosti zakucao naopako moda je odneo neko ko skuplja ploice sa
imenom prezimenom i zanimanjem ili tako neto.
Kako inae.
Spomenik slobodi iz parkia kod fabrike jedne noi
otiao je da se ispia u Lepenicu zbog slabe beike.
Nekada sam i ja skupljao markice Gvatemale
Burme s lamama gauima rikama izmeu ostalog.
Kitovi diu na krge. Album sam dao jednom kelneru Drdi koji se spremao da me maklja i razbio mi
kroeom nos isti ovaj koji sada imam meu oima
arnim ali ni njemu nije bilo sve potaman naduo se
kao balon na vaaru raskopao bluzu useknuo se u
pe crveno to znai da je dola meka i pred njegovu kuu. Ja se useknjujem u postavu od mog plavog plianog kaputa to je moje nek je uvek sa
mnom od roenja imam sirotansku kijavicu goru

238

Vidosav Stevanovi

nego papada. Uistinu strano je vazda biti bez love i guliti suvu panju.
BG. bogata gospoda. ZG zaguljena gospoda. KG.
kurata gospoda. Da ne kaem kragujevaka gospoda.
U orki je logirani ua hteo da me proburazi
rafcigerom kroz creva i kroz guu jer sam ga kobajagi pipao otpozadi tamo gde prestaju lea i poinju protisli ali me nije proburazio i nee sve dok
sam ovaj pravi Zahar golubar i samotar iz ulice akona Avakuma. Atanasije nije znao da otpoje ni Isaija
likuj Djevo. Moje mi roene glave na ramenu.
Strano je to to negde u belosvetskom mraku postoje drekavci bakcili punata i inini prsti na nogama.
Iznebuha sam poeo da putam probne balone.
Prvo sam smislio sve u tanine kao pronalaza elektrine stolice zbog onog drugog Zahara jer ako ne
pripazim mogu da progutam francuski klju ili pletie igle ili da me prebiju razvodnici u bioskopu ili
tako neto gangstersko. Moj elini bokser oduzeo mi
je Daa milicajac. Svi su razvodnici dobili od doktora u belom mantilu ili od CIA neke uniforme plave
kao milicajci da pukne od smejurije a penkalo im
virucka iz malog depeta kao kenguri iz torbe.
Istina neki vie vole jeftine hemijske olovke plave
pa zelene pa crvene. Kako ko.
Prvi Zaharov probni balon koji sam zamislio posle trinaestog vinjaka sa sodom.
Vratio se jednom jedan ovek iznenada kui svojoj.
Odmah s vrata opalio je eni amarinu koliko da

Refuz mrtvak

239

pokae ko je gazda. Onda je razbio kredenac i pocepao novine. Novine nisu bile od tog dana ve su bile od nekog drugog dana. Zatim je pljunuo u kafu
koja se hladila na stolu. Potom je otvorio dvokrilni
ifonjer koji mu je ena donela u miraz. U ifonjeru
je stajao jedan ovek. ovek je bio u dugakim gaama ali bez mane i kose na glavi. Imao je tucovane
brkove i retke zube. ta radite tu upita prvi ovek.
to pobogu radite u mom sopstvenom dvokrilnom
ifonjeru. Veliki znak pitanja. Nita odgovori ovek
u gaama i pokaza ute zube. Sem ako moda ne ekam tramvaj iz Pikopeje. Prvi ovek se okrete i baci enu kroz prozor. Meutim ena je slomila svega
dve noge dve ruke i sedam rebara sa neto malo vrata.
Naravnouenije: Nikada se iznenada ne vraati kui
svojoj zbog Stojne i njoj slinih.

Kad sam joj po hiljaditi put gurnuo Jomilka u rupu

ulo se samo stenjanje i ljike ljak.
Kupio sam nekoliko odvojenih karata jednu u
drugom drugu u desetom i treu u dvadeset sedmom redu kao grof De la Ganaguzi fon upakburg.
Sunce inae zabuava na poslu kao i ja. vrljao sam zatim malo po parku kod muzeja malo po pijaci bez
pijaara popio kod Kokala sodadije jednu limunadu na veresiju i namerno nisam pogledao koji se
film prikazuje ako se prikazuje. To zbog da zavaram trag elavom cinkarou Trpku. U svim posleratnim filmovima zbiva se jedno te isto palamudacija i zafrkancija do neba glumetala nose cilindre i

240

Vidosav Stevanovi

tapove a ispod cilindra uvek viri potar Papagosa

ili kelner Drda ili moj berberin Zelenac aljivdija i
lucprdojko. Tog Zelenca kreketana izbegavam jer
me vue za nos kad brije brijaem i uopte je vrlo
pokvaren u prolazu iza drvare. Dadu li mu dadinu
sponataknem.
Kad ovek dobro izgladni treba da pojede prvo podgojeno dete koje sretne bez tatice i mamice.
Kad sam posle urnala broj trinaest hteo da uniem inkognito kao Faruk u javnu kuu razvodnik
me ilja pogledao koso iskosa ali sam ga ponudio
kiki karamelama i rekao mu da treba neodlono
pod hitno da vidi kita onog sa Grenlanda to je nastao ukrtanjem slona i ajkule. Ko vidi kajae se ko ne
vidi pre e. To sa kitom nisam izmislio kao ostalo u
komendiji i panorami za radni narod. Zaista su na
praznom placu pred optinom u golemom atoru
prikazivali golemog prepariranog kita za sto kinti
jer su hteli od mesa da naprave Rimljane s igrama
ali bez hleba. Svi pametni su videli kita izbliza samo ovaj blentavi razvodnik ilja to nije znao u glavi iako je imao trucane brie i bradavicu na obrazu levom i sjajne zlatne zube i troje dece. Ja nemam
dva zuba u gornjoj vilici zbog Drde ubojice ali se
pravim da ih imam sve na broju svih trideset pet i
ne dozvoljavam doktorima ni Stojni da mi guraju
jezik u usta ili tako neto umurasto kao esti pade. Kad je stari bog pravio oveka od blata nije
umeo da mu zatisne svih devet ili deset rupa.
Kau da se trideset petog oktombra pojavljuje beli
konj sa crnom dlakom koji njiti po muzikoj skali.

Refuz mrtvak

241

U sali sam video polumrak i kominicu Jerotinu

s nekim tipom Laki Luijanom koji je sigurno bio
brat od strica onom kuljavom doktoru to me jednom zasvagda oslobodio napredmar i etapali. Od
malih nogu uili su me kako da postanem ovek ali sam
se izmetnuo u Zahara. Jeli su potajno kiki karamele a
tipus nije imao esembe uniformu to se odmah videlo oima. Pravili su se da me ne poznaju kao da
ja koljem medicinske sestre trujem crnce i trebim Japance. Namignuo sam im arsenlupenovski kako ja
to umem ljude treba ceniti i potovati prema namigivanju jer postoje neki koje bi i blesavi ilja smesta
prepoznao i drugi koji sami sebe ne mogu da uhvate u ogledalu kao ni hitru ticu prepelicu. Takav je
onaj drugi Zahar prevarant i laiovek ne bilo ga
epana Malog. Nee ga ni biti na kraju balade.
Poto mrtvih ima vie nego ivih pitam se kada li je
samo odapelo mrtvo more.
Seo sam u dvadeset i drugom redu na sedite
pored enske u crnim arapama crnim rukavicama
crnom velu i polumrak je izbrisao brojeve kao guma vrljotine. Nikada u stvari nisam shvatio etiri raunske radnje. Znao sam pouzdano da ova djevojka
Milica ima crne najlonske arape iako ih nisam video jer se po njenom licu i rukama i sisama moglo
sigurno kao Merkur prepoznati da je kurva sekadaa flinta. Pljuckam ti ja na takvu bednu mimikriju.
Namiriem svojim nosem kurvu na trideset i pet kilometara jer svaka ima osobit zadah na znoj jarevinu i jo neto tree koje samo ovek bez nosa moe
da ne oseti iz mesta. Jo hvala bogu imam nos onaj

242

Vidosav Stevanovi

stari i postoji ovde jedan ovek zove se olba i ivi

s makama i nema nos ve neke dve rupe kao na
dugmetu ili fruli. Bolje tri krsta u krvi nego jedan
vie glave kaem ja.
Verovatno da bi se ogledala manje potovala kad bi
mogla da se ogledaju bez minke i donjeg vea.
Na platnu je Zelenac kao pravi pravcijati motoas vozikao auto od desetinu hiljadu konja i grli Jerotinu pod suknjom i uopte bio vrlo pokvaren u
prolazu iza drvare kao klimave merdevine ili maina za pranje rublja a onaj mamlaz mirnovoljno urlator bez esembe uniforme nekuda se izgubio u vidu lastinog repa kao da ga je pojeo vukodlak drekavac karandeloz. Jerotini je velika pegla u radionici otkinula tri prsta. Zelenac se bogme raspitoljio i razuzurio kao svaki provereni valer brica kad obrauje Jerotinu sedlastu i pojebljivu tako da sam hteo da
pustim mia u salu iako je odavno prestao da mrda
u mom desnom depu a u levom sam depu levom
rukom drao onu stvarku za koju moja lajava Stojna kae da je suner valjda se ona u to razume kao
podmornica u ribe tune morune i jegulje. Inae Stojnina baba mora da je bila tuka. Ja se ponekad propisno razumem u maskirane potare na platnu ili u
bifeu kod oficirskih stanova ili pod mostom kamenim ili u prolazu iza drvare. Razumem se i u mieve ali to danas nije na bogznakakvoj ceni. Valjda
zbog epidemije papadaa ili zbog brzalice vidi
gnjurca voda mu do kolena.
Ne znam zato su me u koli zvali Tucko Bui iz
ukojevca kad inae vie volim da sam Njui.

Refuz mrtvak

243

Onda je ona sto posto kurva i lana Milica djevojka iz dvadeset drugog reda ili tako neto u polumraku poela da vriti upomomanijak a ja ne volim glasno vritanje jer imam radarski osetljiv sluh
kao cajzlan i ujem mia u duvaru pa da mu je majka Janja garderoberka. Znao sam da mogu da slikam
za posmrtnicu ako zaglavim orku u Petrovcu. Hteo
sam da je potenski maznem pesnicom preko usta
kurve koje vrite upomomanijak treba mlatiti kao
maku u daku jer one zato nose crne arape i crn
kombinezon bebidol i crnu onu stvarku koju Stojna
ima i kad se kupa i kad voli Jomilka i kad puni regator ali me potkupljeni razvodnik ilja epao za
vrat kao jerebicu uz bogalititvoga i gurao ka crvenom svetlu iznad izlaza. Mnogo sam puta eleo da budem drugi Bandit Crvenog Svetla. apnuo sam mu na
uvo da ga je onaj dobroduni lipsali kit pozdravio
kao radnog oveka hteo sam da mu poklonim divotalnu pljugu liio je na punjenu buljinu iz botanikog kabineta u koli ukrao sam mu hemijsku olovku da mu posle kraja komendije napiem pismo
preporueno ili razglednicu s maiima gde u mu
u tanine objasniti sve to se tie mia i moje leve
ruke i onda sam zaglavinjao kao Baster na vrhu viespratnice i ljosnuo o beton kao kora od afrike banane. Poljubio sam kako se to kae asfalt da su mi
zubi zveknuli.
Jednom je Zlaja Parkanac za doruak pojeo kolena
svoje roene ene i posle joj kupio sjajnu protezu.
Setio sam se odmah i na licu mesta da ona vritea kurva ima meke noge nego Stojna iako Stojna

244

Vidosav Stevanovi

ima meke noge od mene a ja od ue iz orke koji

me nije proburazio rafcigerom i nee sve dok sam
ovaj pravi Zahar tragalo i sveznalica. Zatim sam
ustao kao bokser Pangaj na osam u treoj rundi i
otiao zadovoljan da popijem jo jednu limunadu
protiv mamurluka kod Kokala sodadije koji takoe nosi trucovane brkove bradavicu na obrazu levom eir od pre Hrista i uopte je vrlo pokvaren u
prolazu iza drvare. Uvek sam bio sam protiv svih i
ostalih. Otkako su me zaludnjaci s knjiicama opanjkali kod drmatora i ovi me najurili s posla kobajagi
zbog cajzlana i lajma i golubova prevrtaa davao
mi je kiki karamele za dabdabe jer je mekog srca
kao da mu je otac pamuk a majka teina. Grdno se
taj zavrzanko Kokalo pravio berberin i namigivao
kao da je sam samcijat na svetu i tri sela vie. to nije istina na moju veliku alost.
Bunar u dvoritu Paje Alamunje ima rupu sve do
Indonezije pa prva ulica levo ili tako neto.
Posle sam iz pakosti lino moje obukao Stojninu
kunu haljinu s cvetovima ini mi se da su bili karanfili eboj ili tako neto miriljavo i natenane razmiljao kako moram da budem mnogo oprezniji od
mia u duvaru a sve zbog onog drugog Zahara bira dudevog doljaka iz Makedonije. Taj dimrija
vue poreklo od zemlje Cincarije u kipetarije. Onaj
doktorov brat bez esembe uniforme neto je kao
pijunirao i njukao kod kominice Jerotine a ova
iako zna da ja znam kako ona zadie na znoj previnu i neto tree razdraljivo uvek je protiv mene
kao tajna policija protiv Zorgea i ljuti se iz sve sna-

Refuz mrtvak

245

ge kad hoem da joj stavim ruku na izvesno mesto

gde prestaje trbuh i poinje uma neprohodna i
dungla afrika sa pitonima i pavijanima. Kae da
e pozvati milicajca da me uorkira sasvim.
Tvrdim da Laponci i veani ive u Cerovcu Crnom
Kau Sipiu i Dibokiu kao poljoprivredni tehniari.
Vie nego prilepivog papadaa bojim se rafcigera i francuskih kljueva i pletiih igala kojih u
orki petrovakoj ima tuta i tma jer moe neki tokar da mi izbui rupe mesto nosa kao makaru olbi a u poslednje je svetsko vreme grdna nestaica
maaka i mieva na trideset i pet kilometara naokolo. ivim meu samim huljama lopuama hohtaplerima
i nabiguzicama. Nigde mia sem ovog koga sam sakrio u kutiju za cipele a pored etke za cipele i pored lajma i stavio pod krevet i dlanove posuo bebi
prakom i ponovo okrenuo ogledalo od zida. Nek
se zna da ja nisam zadribalda kao delati pod vealima.
Kad bih bio neka dronjava vlast naredio bih da svi
budu sreni pod pretnjom smrtne kazne.
Moe onaj kelner ubojica to se naduva kao crveni balon i useknjuje u pe saznao sam da mu je
pravo krteno ime Bogoljub Picika ali se predstavlja
kao Drda samo iz pakosti i lukavosti moe on da mi
vrati album s markicama Mongolije Tanganjike s
kamilama pustinjama i fetiima a onda treba razmiljati glavom gde da sakrije taj izdajniki strogo
pov. album i trzati se noom i danjom i uvek i stalno pronalaziti skrivena mesta sulundar klozetsku
olju mlini za kafu i iljboiti da se tatica Trpko

246

Vidosav Stevanovi

kroz kljuaonicu ne uvue u hodnik onako debeo

kao jorkirac i sipljiv i znojav kao kaldrmdija. U
nemakom zarobljenitvu prcao je vabice za koru hleba.
Jerotina od one olinjale etke za cipele kao da nasluuje moje namere jer je ujem kako pevui neto
vrlo provokatorski ikdragiakosme i pere se nad
lavorom i stenje kad doe doktorov brat sa Jomilkom i bez esembe uniforme koju je sakrio pod mostom iza kamena to su ga zaboravili cirkuzani kad
su odnosili kita poto valjda niko vie nije imao sto
kinti i slovima sto kinti. Ja imam fotografiju tog kita na koju je stao ceo od njuke do repa.
Prvi ovek koji se posle mamuta pojavio na zemlji bio
je Trivun Sokoalo jer sad ima sto pet godina i koji mesec vie.
Stojnin brat ima neki avolji in i untercigere i
poznaje straobalnog Dau milicajca i svi su cinkaroi do groba jer uruju s razvodnicima plavim anelima i alju potara Papagosu za tobom ba kad posipa dlanove bebi prakom izmeu ostalog. Sve u
ih pohapsiti kad dignem svoju revoluciju. Nastrljivci su
kao odaari blebetala i mrze pravog Zahara.
Kai mi furuna rodila ti majka majmuna kai bioskop sidimio te ilja razvodnik
Drugi Zaharov probni balon koji sam prozvao pederski.
Vozio jednom jedan ofer kamion drumom. Vozio
tako dok nije zadremao. Odjednom tre se i vidi da
pored druma stoji plavua s koferom. Ili moda samo sa enskom torbicom. Kad je kamion stao nasmei se plavua i ljupkim glasom upita da li bi mo-

Refuz mrtvak

247

gao da je poveze do grada. Molim hoete li da me

povezete do grada. Molim poveu vas do grada ree ofer. Nasmei se plavua i ue u kabinu. Kad je
plavua pogledala kroz prozor videla je da su u umi. ta hoete od mene ree ona. Jer vi oigledno
neto hoete od mene ree ona. Malu stvar ree ofer. Hou onu vau stvarku izmeu nogu. Molim ree plavua. Moja stvarka izmeu nogu trenutno je
na remontu. Ali poto ste dobar ovek pa lepo pitate dau vam ono pozadi. I bi tako. Vidite li gospojce
kako mi oferi teko dolazimo do te stvarke ree ofer. Smuio mi se ve ovaj posrani ivot oferski. Vidim lepotane odgovori plavua skidajui periku. Vidite li vi kako mi pederi teko dolazimo do Jomilka.
Naravnouenije: Svako se snalazi kako ume pa i moja braa po sklonosti.

Kad su areta Barbulu nali kod Gine Dinetove rekao je da joj one stvari radi samo iz drugarske panje.
Reio sam u glavi da pod hitno odem do enice
Stojne i tajkice Trpka i majkice Paraskeve zbog
onog drugog Zahara priipetlje da se uunjam onako kako ja to umem kad me popusti kijavica panska i to za vreme veere porodine kad zaborave na
cajzlana u kavezu vie samih vrata i berberski se
raspitolje i razuzure i navale da gumaju pire i prenu svinjsku digericu. Ko nije za sebe nije ni za drugoga. Pokazau im kako umem da se pretvaram
presaldumljujem prekopiram presvlaim i premeem preko konopca bolje nego glupi Avgust i nego
Zelenac dave u bioskopu i kako se Stojna ljuto pre-

248

Vidosav Stevanovi

varila kad me gaala stonom lampom erpama tanjirima plehanim vazama dedinim budilnikom kojima ovek ne moe da se ubije pa da mu je majka
Janja krmarica. to je teta vea nego kad posle
venanja otkrije da ti je ena droca.
Bilo kako bilo na ulicama je nou sve vie urlikavih
kunica koje se smucaju po bunjitima i nunicima.
Moja roena i jedina prava majka zvala se Jeka
jorgandika Jeka uka i Jeka Naopako tako se zvala pre nego to se kao protac ukoila na svom otomanetu u kujni i takvu je posle nedelju dana pronaao samac Dudula kad se vratio sa neije svadbe.
A sada se u itulji crkvenoj posmrtnoj listi na banderama i na spomeniku zove doslovce Jekaterina
Golubovi roena ivela umrla i tako to i ne volim
da je stalno viam kad otumaram na groblje za tiglicima gde ona stalno stanuje pod zemljom crnicom. Bogo moj kako mi lepo bee u njenoj utrobi dok
sam joj krv pio. Uvek sumnjam u glavi da i ona onako umotana u marame rekle i sa ozlucima na nosu dorukuje u bifeu jaja barena i umae u so prljav
od praine ali se pred kelnericama i molerima i kobasiarima pravim kako sam sm za stolom i kako
u sad n otii na posao s koga su me najurili zlobnici jer sam kobajagi poeo da bulaznim protiv drave i lovim mieve i kroz prozor bacam nametaj
na kiu jesenju. to je istina za takve plitko umne
neverne Tome i zaverenike. Inae kelnerice ne primeuju Jeku vampira a moleri i kobasiari ravnoduno i dalje ceve rakiju i bulje kroz prozor u ovu
kiu jesenju.

Refuz mrtvak

249

Kud ide oveija dua posle smrti ako ne u Murtenicu ili u pumpe za pumpanje fudbalskih lopti i guma na
biciklu.
Hou iz sve snage da vidim oima onaj razdrndani otoman gde smo Stojna i ja prvi put radili one stvari sumnjive nemojunutra i lepi mi se to
za matericu kao flaster za ir zbog kojih sedlasta
Jerotina zadie na trideset i pet kilometara i ona
kurvetija iz bioskopa vriti upomomanijak kao
da si joj nagazio na rep u ime svetog Petra i svetog Pavla i ja na kraju zaglavinjam kao stolica i ljosnem o beton kao kora od afrike banane i ustanem nimalo grogiran pre osam i odem da popijem
jo jednu limunadu protiv mamurluka. Kau da je
moja baba tri puta premirala i tri puta se vraala iz mrtvih. Njihov nesumnjivi deda Atanasije onaj semenjar i koriar sigurno je imao rupe umesto nosa i
rep na guzici poto se netragom krije od mene u
zagrobni ivot i radoznala majka Jeka veli mi u bifeu da ga ona ne poznaje dole pod zemljicom crnom gde svi inae igraju mice i domine i mezete
beli lukac. Oni nikako ne mogu da ukljue ta ja
hou da uinim sa svojom glavom jedinom bez
kape i kose koju bih mogao kao etku da frljnem
kroz prozor u blato svetsko. To je zaharovski i tu
nema drugog boga.
Tako je drugar Grozdinac polupao tintare trojici milkana i proetao se do letovalita Goli Otok.
A riobradi Kokalo sodadija moe odsele sam
da bude vrlo pokvaren u prolazu iza drvare jer mu
je limunada najako poela da smrdi na crne arape

250

Vidosav Stevanovi

i prepunjen regator i kiki karamele buave. Naglo se

zahladnelo i kue su posivele kao nita. Mene neka brie sa spiska kragujevakih ozvanienih buzera.
Moja vajna tata Paraskeva nosi zube na razdeljak a
tast Trpko dri ih noom u teglici s vodom.
Svukao sam Stojninu kunu haljinu s cvetovima
i cvetiima koji lie na paukove korpije leptire kupusare ili tako neto i obukao ganc novo plavo odelo koje sam natakario i onda kada smo igrali komendiju pred onim ludakom iz optine i neto se
izmotavali s prstenjem cveem estitkama fotografisanjem kumeizgoretikesa i onaj drugi Zahar neto
potpisivao u moje roeno ime pravoga Zahara iz
ulice akona Avakuma. Uvek nosim pantalone Super
Rifle i verujem da sam u nekom ranijem ivotu bio Divlji Bil. Zatim sam pomerio krevet da se krepali mi
iz desnog depa manje osea na crkotinu jer je naglo poeo da zaudara kao majka Jeka kad se udrvenila na svom otomanu u kujni zatim sam sakrio no
u sulundar da ga bolje naem kad se vratim ako se
vratim. Iao sam sve tajnim stazama okolo pored
pijace i pored kasarne i pored stambenih vojnih kuerina utirao sam kamenie i kore od banana vrgao deurliju pokislu zaobilazio raskoraene bandere koje donose nesreu. Mutna vodurina slivala se
otuda gde je trebalo da bude sunce. Sve mi se inilo da
Zelenac badavadija ide za mnom sa cilindrom bez
oboda i tapom kao glumetala u filmu i da se preruio kao maioniar u kitovom cirkusu sa Grenlanda. Mora da je ubiboe hladno u toj severnoj ledenjajki im izvoze sneg u juna mora.

Refuz mrtvak

251

Nestae umezi i svuda e trati viespratnice u ijim tenarama vie neemo moi ni da akamo Jomilka.
Ba me oe od robne kue boli to se Zelenac
pretvara kao i svaki brica kad brija brijaem gledao
sam ja iz potaje olbine make kad izigravaju da su
prepelice fazani gavrani i ona buljina jaukalja i zloslutnica iz kole navikao sam da mi potar Papagosa bulji u tablicu na vratima iako sam odavno promenio ime i prezime i zanimanje kao maestro Svengali a sve zbog brzalice vidi gnjurca voda mu do
kolena ili one druge raskiselie li ti se opanci ivenjaci. Kad svi na roenju dobie dobru vilu ja dobih baba Rogu. Prebie ga Drda snagator kad ne bude imavao perpere filere tantuze da plati barena jaja i so i
pokvarie mu facu bez koje moe samo da prodaje
semenke i kore za gibanicu i da izigrava dodolu pokladnu masku i ostalo bez veze kao pertla petrolej
friider. Druge mu nema pa da je grobar Miljenko
koji mamaljugom tovi sve pod zemljom crnicom.
Isposnici moda jesu jeli skakavce i abe krastae ali
niko od njih ne bee prokleven devet meseci pre roenja.
Setio sam se smesta da nisam pozdravio buljinu
iz botanikog kabineta u koli ali me mrzelo da glumim tiurinu i noobdiju i sve tera stoku Raca i krca krca Milkin krevet svako vee posle devet i bilo
mi je hladno na kii i oko srca kao na groblju kod
majke Jeke koja se na spomeniku valjda zauvek zove Jekaterina. Idui iz peine u peinu nagaziu najzad
i na avolovo legalo. Stojna begunica i Jeka lie kao
dve fotografije iz brzosnimajueg japarata i zato ih
drim na raznim mestima daleko podaleko da se ne

252

Vidosav Stevanovi

pomeaju kao kit i razvodnikova hemijska olovka

plava pa zelena jer enskai zamiljaju da svi ivi i
mrtvi moraju da budu isti isticki i ne razlikuju tikira od mavjana kao ni drugi Zahar potuka burmu
od kurtona. Posle osloboenja gulismo utu proju i zubi nam poispadae iz glave. Useknuo sam se u postavu na kojoj se od slinaca naslikala itava geografska
karta to je moje nek je moje do sudnjega dana od
roenja imam dosadnu i prilepivu kijavicu. Ali u
je se uskoro reiti kad ispucam probne balone i vidim stranu ribu sokaaru i Gurgura Gurgurovia.
Trei Zaharov probni balon koji sam izmislio na dan prvog kragujevakog pomraenja sunca.
Ue jednom jedan ovek u bife i narui dva dupla
vinjaka. Kelner donese dva dupla vinjaka. ovek ispi jedan dupli vinjak a drugi sasu u mali dep svoga sakoa. Zatim narui jo dva dupla vinjaka. Kelner
donese dva dupla vinjaka. ovek ispi jedan dupli
vinjak a drugi sasu u mali dep svoga sakoa. I tako
redom do petog duplog vinjaka. Izvini burazeru ree kelner. Izvini to se meam. Ali zato jedan dupli
vinjak uvek popije a drugi sipa u mali dep svoga
sakoa. ovek se strano razjari pogleda kelnera iz
glave i zviznu pesnicom o ank. To da nisi ponovio
mamlaze ree on. Inae u ti skrckati koske. Tada se
iz malog depa njegovog sakoa pojavi razjareni mi.
To se isto odnosi na tvoga kretena od maka. Ree
mi.
Naravouenije: Ne moe ut s rogatim i tako mievi
izumree kao vrsta.

Refuz mrtvak

253

Jedne prestupne godine rekoe nam kako ne znamo

note i od sviraa po igrankama postadosmo kaldrmdije.
Zakucao sam na vrata porodice Muzikravi moje bive tazbine tiho sa dva savijena prsta uk uk i
opet uk uk kao da sam potar Papagosa i mugnuo nekoliko koraaja natrag i uskoio u kantu za
ubre i spustio poklopac i oslukivao ta su protivnici i cincilimilai smislili u svojim glavama. A oni
su virili i virili kao nosorozi i gunali i aputali i nikako nisu znali ko je taj nevidljivi bestelesni Fantomas duh iz flae vinjaka nikada me nisu nanjuili
kad sam noom dolazio kao osvetnik kabalero da
vidim ta rade sa cajzlanom Cvrkutanom u kavezu
vie samih vrata gluvi su kao lonac s kupusom i rebarcima. Morau najzad naisto da pobrljavim meu
ovim lupeima. Jedino se onaj uinovljeni brat sa
esembe uniformom i hozentregerima drao kao da si
mu stao na rep onaj porodini i svirao kao gramofon zabogakoje i rikao kao bivo razbiutinosmamlaze i ipao kao Dimi Ringo i psovao panaiju i
kalajisanu kavurmu i mia u duvaru i sve neto tako umu a ja odvajkada imam osetljiv sluh i zidovi pleh i takve trice uopte mi ne smetaju. Sav sam
bez mane i pukotine ako ne raunamo onih devet
bojih rupa.
Na mestu gde sada stojim bilo je more a uskoro e biti samo prljavtina smrad i hrpa bazdeeg ubreta.
Zavrnuo sam rukav i popridigao poklopac i pokazao im svoju pravu zaharovsku ruku zajedno sa
prstima bez prstena a oni su blenuli u moj dlan kao
telad u arena vrata jerusalimska i pljuckali preko

254

Vidosav Stevanovi

ramena zbog uroka i odgonetali kao Cigani za sto

kinti. Nita nije onako kako izgleda. Da sam im pokazao onu stvarku to je drim levom rukom u levom
depu Stojna bi je sigurno prepoznala jer se ona
razume u te rabote to mi je dokazala delom i telom
onda na otomanu kada sam prvi put u ivotu video
izbliza kako se upotrebljava bebi praak i regator i
arena suknja na vratima visi. uo sam ih kroz pleh
kako se domunavaju kao oni doktori u belim
mantilima to su me oslobodili vojske jer sam daltonista i dibidus ne razlikujem inove. Terali su me
da sipam vodu u kofu bez dna. A onda vie nita nisam
uo sem onog uvrnutog cajzlana Cvrkutana koji je
piskao i laparao kao mlini za kafu neke budalatine i palamudacije i zafrkancije da ti se smui u donjem trbuhu pa sam kvarnjaki pustio lagacak lagacak vetri skoro povetarac razvigori jer oni to ne
vole kao ni drpau jo od one etke za cipele valjda
zbog mirisa na ukvaren kupus i mukove od petla.
Tako sam se osvetio za stonu lampu suner vangle
oklagije bokale.
Ko ne zdipi dovoljno za ivot bie rastrgnut iseckan
na rezance i baen u zahodsku jamu.
A onda sam se useknuo pravo u postavu i poklopac je lupnuo i zaobiao sam tri bandere koje po
kii jesenjoj donose nesreu i video umurastog
Zelenca i razvodnika ilju kako se drpaju u prolazu
iza drvare i doviknuo im da komotno mogu da mi
pljunu pod prozor pa da im je King-Kong aa i da
me mrze kao zemljotres poplavu bombardovanje
jer ni mrtav ne nasedam berberskim tosevima ko-

Refuz mrtvak

255

je bolje priaju Stojnine drugarke sekadae flinte i

kurvetije do neba. Kud li u i ta u pred ovom vodurinom koja nadire sa svih strana. Niko me ni u snu nije otkrio niko nije ni naslutio ta u svojoj glavi hou
da uinim i to je bilo dobro kao limunada kiki karamele lilihip i vie nego dobro i moji su probni baloni pokazivali ipak celom bojem karavlakom svetu i tri sela vie. Mudar sam i prepreden kao taljige
a po neustraivosti sam bez premca u Kragujevcu.
U krtenici stoji da se kobajagi zovem Stojan Golubovi ali je to neprijateljska patka koju u smazati za
uinu.
Bojim se jedino francuskih kljueva i pletiih
igala kojih u orki petrovakoj ima tuta i tma i uinog rafcigera kojim je po tuoj zapovesti hteo da
me proburazi kroz trbuh i kroz guu ali me nije
proburazio i nee pa da mu je majka Janja trukerka
sve dok sam jedini pravi Zahar iz ulice akona
Avakuma ptiar i golubar za priu. Tako je to s mojim ivotom.

ZLATAN GVOZD

Ruke beloglavog pokazuju mi kako da legnem i kako

da se namestim. Moje ruke dre zlatan gvozd.
Ogledalo mi vazda potura istu sliku: bela kosa,
bele trepavice, bele obrve, rudasta koa. Vraka
deurlija vikala: Beluga, i tako je poelo moje bekstvo. Muka grana loze Jemenia ugasie se sa
mnom. Kraj je blizu.
injenica je da se Kragujevac izgrauje od neke
tamo etrdeset pete pedeset etvrte godine. Napreac proradie fabrike automobila, koa, konzervi, nametaja, galovih lanaca, konfekcije: ovdanji
prvoborci svim srcem se u Beogradu zalau za tu
izgradnju. Dooe zidari iz Makedonije i Crne Trave, taljigai iz Grue i Leva, prosti radnici iz Vlake i June Srbije, oferi iz Preka i Podunavlja, inenjeri i tehniari iz Hrvatske i Dalmacije: iptari, Maari, Bunjevci, Slovaci, okci, Slovenci i ostali. Nastade tarapana bez boga i zakonodavca. Pomeae
se smradovi i jezici kao svakojake izmetine u klozetskoj jami, i podzemni izvori reke Lepenice oslabie i gotovo presahnue. Bi velika e u svima.

258

Vidosav Stevanovi

Vladimir Jemeni, koji sa Belugom ima isti broj

line karte: 5718, zna sve o tome. Znanje je stekao
prelazei s gradilita na gradilite i prenosei svoje
umetnike fotografije iz jedne montane zgrade u
drugu; vitki gumeni ud uvek se selio s njim. Jednom je video novi urbanistiki plan i zna: grad je
podeljen na osam oblasti obeleenih rimskim brojevima. Ivice budueg Vavilona ulaze u seoske atare
Mekovac, Beloevac, Bresnica, Stanovo, Suica i
Majini ve su osvojeni i gutaju polja kao zmija
abu, kao nesit krkuu. Tri brega i jedno brdo podmeu lea viespratnicama. Groblje e uskoro biti
pritisnuto Zelenim Prodorom. evarno Jezero preobrazie se u parking-prostor i benzinske pumpe.
Breuljak pored druma i pruge za Lapovo jo uvek
pripada manjem ciganskom naselju, ai iz dimnjaka lokomotiva i zadahu oblinje klanice. Lepenica
vijuga kroz sve to kao mrtvo crevo u trbuhu lea.
ak i drvee naputa periferiju.
Moj prijatelj Cogolj je gluv kao betonska greda
u temelju, i jezik mu je samo pare mesa. Dika
Grobljanac, najiskusniji i najmudriji meu nama,
kae da je u detinjstvu preleao zapaljenje mozga.
Stoga gluvilo i blesavluk poivaju u njemu kao
smrdivrana u gnezdu. Ponekad pokuavam da ga
nauim itanju rei sa usana, ponekad on mene ui
utanju tela. Stara Grozda Krivoija, majka Jova
Vukotia, brinula se o njemu dok ga Beluga nije
umotrio pored ringipila u Pivarskom parku. Tada
je bilo turo prolee, i mladii su nou silovali kurve iz fabrike konzervi, i milicioneri su pored pru-

Refuz mrtvak

259

ge pronali onesveenu Duku Bua. To je bio poetak svega.

Majka je hladna leala na leima i sijalo je sunce povie eelja. Otac je hladan leao na leima i padala je
kia iz niskog neba. Nedostajao mi je zlatni gvozd.
U pismu iz Novog Travnika Dika Grobljanac je
skrenuo panju Belugi na temu gluvoga i maloumnoga kao spoj nitavne svesti i boanskoga blata.
Nije se imalo kud, sem u zanos i propast. Vladimir
Jemeni je usedeliki pominjao savest i obzirnost,
poglavito zakon i supovce. Gradilita su mi ostavljala slobodnog vremena: posvetio sam ga Cogolju
i njegovoj efebskoj osavosti. Od prvog dana, onoga pored kripavog ringipila, Grozda Krivoija je
znala sve o tome. Znale su i poneke ljutite oi na
ulici. I niko vie.
Vladimir Jemeni ima svoj urbanistiki plan
grada i, kada se zanese alkoholom, pokazuje ga Belugi. Nou, sedei pod okruglom svetlou stone
lampe, ucrtavam izmene u pojedinostima; okosnica se nikada ne menja kao ni zemlja pod nama, i
nee. Fotografije u fioci uvaju svoju razdraujuu
lepotu i razvrstavaju se po temama: deaci krhkih
rebara, miiavi i kostolomni kosmati bilmezi, san
i pakao. Pekiri padaju sa bedara, i Vladimir Jemeni, koji svakoga prvoga u mesecu ispunjava
novanu uputnicu na ime Judite Pal-Jemeni u
gradu Vrcu, naputa crtanje pod okruglom svetlou stone lampe. U mraku montane zgrade Be-

260

Vidosav Stevanovi

luga odabira temu i jedan trcavi beliasti vodoskok, svetli mlaz jalovosti i bola, obasjava privienje mladoga i vitkoga mukarca, venog Alkibijada, kose namazane miriljavim uljem od masline,
vrste i glatke koe. Radnici sa mojih gradilita,
grozni heloti, zadiu na znoj i malter; isto je na gradilitima Dike Grobljanca u Novom Travniku. Nad
svim, danju i nou, po suncu i kii, za boletina i
svakakvog zla, straari kula Vatrogasnog doma, i
jedan iljbok povazdan oekuje golemi isti plamen meu zidinama Vavilona. Bez nade i bez oajanja, ali vedar i bodar.
Kuerci, straare i uliice sa Pivarskog brda, puni svae i pijanih grmalja i raupanih ena i srdanosti, nestae zajedno sa baticama u uskim dvoritima. Kaldrma i tucanik bie zaliveni crnim i vrelim
asfaltom. Na mestu obuarskih radnjica, abadinica
sa krivim cimerima, berbernica bez vode i trafika,
dizae se samousluga za itav kraj: med, mleko i
ostali otrovi. Splet krivih ulica iz Bresnice, sa Metinog brda, od Pirotehnike, pretvorie se u irok
skver sa travnjakom i alejom cvea u sredini. Neonska svetlost obasjavae ak i deaku Cogoljevu
glavu. Tuda e prolaziti autobuska linija broj sedam: Suice-Bresnice i stanice e biti udaljene oko
tri stotine pedeset metara. Tamo gde su se zgomilali: kafana Rujna zora, pranjava pekara, Simina kasapnica, Pidulina sodadinica, stolarnica Stolarske
zadruge, rairie se robna kua: aluminijum, staklo
i hrom. Inae, Cogolj je roen povie samog Pivarskog parka i Skladita jagodinskog piva. Beluga je

Refuz mrtvak

261

sluajno, voen mesearskom sigurnou, svratio

na ringipil i tako pronaao put svoje sudbine: Vrac-Kragujevac-Strast-Uas-Grob. Meutim, grad
je rastao i rastao kao podljueni irslepak.
Stara Grozda Krivoija, baba Dragovana Vukotia, prozvanog Cogolj, itave zime ni nos ne promoli iz svoje kuice na vetar i sneg koji hrle sa severa. Kostobolna i polupijana, povazdan tumara po
pretrpanim i smrdljivim sobama, dredi pod kandilom ispred ikone Sveta Tri Jerarha, nudu vri u
noe i lavore, i poesto razgovara sa svojim mrtvima. Toliko se boji smrti da ne sme da zaspi: do jutra suludo bulji u zidove i mrmlja beskrajne molitve. Sa Cogoljevog prozora Beluga je kroz reetke
video tri aava fabrika dimnjaka, dve kapije sa
po jednim vatrogascem, mnotvo mrkozaralih hala, pomonu fabriku prugu. Vladimir Jemeni je
sa istog mesta uo tutanj maina u fabrici oruja i
pomiljao na sveopti kraj: svoj i poludelog sveta
bez mere. To je, u stvari, desno; levo su ruevine
jednog dela Pirotehnike. etrdeset pete tu se desila
velika eksplozija baruta i dinamita, to pokazuju
zmijaste pukotine u naherenim zidovima Cogoljeve
rodne kue u panskih brigada ulici. Stara Grozda
Krivoija, iji pristanak kupujem za desetak hiljada
meseno, ispriala mi je da se Cogolj u asu eksplozije kupao u viru reice draljice, blizu postradalih
zidova; bio je zaronio i jedan zalutali rapnel zario
mu se u meku detinju stranjicu. Okruglasta rupa
stoji tu i dan-danas kao znak i trag staroga nasilja, i
stajae do njegove starosti. Ponekad je koristim kao

262

Vidosav Stevanovi

naroitu temu, ponekad je opisujem u pismima Diki Grobljancu u Novi Travnik. On hoe sve da zna,
jer je prvi meu nama.
Prijatelj moje sklonosti, Cogolj, gluv je i malouman, ne bezuman. Meutim, njegovo telo je mudrije od svih urbanistikih planova Vladimira Jemenia i Centar Za Izgradnju Kragujevca. Dok meko i
oputeno koraa pored radnika na skelama, dok
preskae malter i kre, dok nosi blago jesenje sunce
na ramenima i u kosi, dok ulazi u montanu zgradu kod drugog kamenog mosta, dok se prua po
tvrdom momakom i isposnikom leaju Vladimira
Jemenia, dok u rukama dri vitki gumeni ud, Beluga zamilja vodoskok koji se rascvetava kao krin
i rasipa u praznini, ist i jalov kao biljur. Improvizovana tema Dike Grobljanca pokazala se kao izuzetno nova i svea; Belugina zbirka fotografija gubi
dra i bledi pred stvarnim padanjem pekira sa oblih bedara. Tada je bilo zlatno doba ljubavi, i nije bilo mrlje na mojoj zanetosti.
Meutim, Lepenica izvire u Glediskim planinama, prima Gruu i draljicu, vijuga pored Batoine, mea se sa Velikom Moravom ispod Lapova, uto i razliveno tee prema Dunavu, mutno
klokoe i besni u erdapu, razliva se u malarinoj
delti u obliku korenja pirevine: pred njom je Crno
more.
Ruke beloglavoga tite me od kamenica i hitre deurlije, od bolnih tapova u rukama debele i psoglave. Ruke
beloglavoga pune su poklona. Imam zlatan gvozd

Refuz mrtvak

263

Gadna pivarska balavurdija nazivala ga je ak i

Adajica, skraeno dajca. Pocepan i prljav, bosih
nogu, liio je na strailo onda pored ringipila. Reio sam da Judita Pal-Jemeni vie ne bude ni maska ni zaklon pred ispravnijima i snanijima. Svako
je sam sebi najcrnji pakao. Stara Grozda Krivoija
kae da se zove Dragovan Vukoti i da je poslednji
iz porodice Vukotia, doseljenih odnekud od Kolaina u Crnoj Gori. Majka mu je umrla od galopirajue tuberkoloze, Jovo Vukoti je skonao negde u
zatvoru. Nesrenici crkavaju kao vake u vreloj vodi, i tako smo svi jednaki. Obojica smo poslednji,
Cogolj i Beluga, maloumni i beloglavi. Ipak, kada
popije makar i jedno pie, lice i telo moga prijatelja
Cogolja postaju takasto-mrkocrveni, kao da su
mestimino posuti sokom od paradajza. Tada bivam briga i nesanica, i patim strano.
Kragujevac je sada, svakako, pravi grad. Prilikom poslednjeg popisa stanovnitva imao je ezdeset sedam hiljada pet stotina devedeset i dva stanovnika. Dnevno se u bolnici raa petoro-estoro
dece, plus roena po selima i kuama, plus doseljenici sa Kosmeta; od toga treba oduzeti umrle, odseljene i pobaene. Umrloga grobara Miljenka zamenio je grobar Miliko; Rakica Lunja je upravnik
oba groblja, Glavnog i Palilulskog. Groblja su mrtva istorija grada, i tako smo svi jednom nogom u
prolosti. Vladimir Jemeni je napravio spisak pod
svetlou stone lampe u montanoj zgradi pored
novog gradilita: sto devedeset i osam raznih radnji, devet kola, jedan fudbalski stadion, osam fud-

264

Vidosav Stevanovi

balskih timova, trideset i pet kafana, dve robne kue srednje veliine, etiri samousluge, est neureenih parkova, tri bioskopa, jedna biblioteka, jedna
bolnica iz Karaorevih vremena, jedan staraki
dom, nekoliko tajnih javnih kua, jedanaest fabrika,
tri stotine sedamdeset i etiri ulice i uliice, dve crkve bez pastve, dva bazena za kupanje, jedno parno kupatilo, etiri telefonske govornice, jedan naputeni aerodrom, dve kasarne, tri muzeja, jedan
nedeljni list. Spisak ne bi bio skoro zavren; Beluga,
meutim, smatra da brojke nita ne kazuju. Samo
patnja neto ljudski kazuje, samo bol. Grad postoji:
glupost, crkavanje, smrad. Grad postoji: komarno
trabunjanje u dubinama more. Vladimir Jemeni
izabrao ga je zbog sumornosti, rugobe i prostatva;
mislim da je najbolje umreti blizu tuposti i beznaa,
blesav kao odrtaveli bogomoljac sa slinama vere na
masnoj bradi. Nekoliko loih drumova prilazi Kragujevcu sa svih strana. Vavilon sa urbanistikog
plana zahvatie jo tri breuljka, poderae sve zelenilo. Kie retko padaju, i Lepenica lagano sahne
kao Belugin kratkoveni vodoskok u vonjavom
mraku, kao krv u venama. Sve sahne, i sve leti u
bezdan.
Teme koje su isplutale u samoi Vladimira Jemenia, vazdanjeg samca i samotara: alkibijadovski vrsta i cogoljevski glatka tela u belim kupatilima, na uskim stepenitima, u liftovima. Nastranost
zajedno sa raspojasanou kao na obalama svetlih
grkih reka: bog Falus nad svim. U poslednjem pismu Beluga ih je preporuio Diki Grobljancu u No-

Refuz mrtvak

265

vi Travnik; Dika otpisuje kako prljavtina i niskost

poveavaju nasladu. Tako nam se ukusi prvi put razilaze: Cogolj u sebi spaja niskost blata i visonost
sunevog sjaja. Moj prijatelj Cogolj, nemak, ia je
svih zadovoljstava, utoka slasti i bola. Od njegove
muke istoe jo je daleka lepljiva sluz Duke Buda. I ja sam daleko od plaa i bola.
Vladimir Jemeni, ija se fotografija od Belugine razlikuje samo po odelu, svakog prvog u mesecu ispisuje novanu uputnicu od dvadeset pet hiljada dinara na ime Judite Pal-Jemeni u gradu Vrcu. Nepoznata i neviena devojica zove se TatjanaTanja, i nema ni lika ni oblika. Oinstvo je teret koji neu da nosim, samar koji ne odgovara mojim leima. Ako ve moje ime trpi podsmeh i podrugivanje, moje telo nee, i tako sam vrlo blizu slobode.
Vrac je udaljen gotovo tri stotine kilometara, areni tanjir na ploi ravnice, iban peskom i severcem.
Beluga se gorko podsmeva venanju i roditeljskim
oseanjima, nakaznoj elji da se prevari Smrt, jedina neprevarljiva. Produenje vrste je neprozirna
maska na lobanji kostura. Ostatak svoga graditeljskog ivota Beluga posveuje jalovosti i beliastom
vodoskoku u tami montanih zgrada irom samrtnike Srbije, i tunim mislima. Uz novanu uputnicu aljem neispisan list bele hartije: simbol prezira.
utanje je posebna vrsta govora Vladimira Jemenia i Cogolja; njihove ruke katkad ute kao cigle u
hrpama pod skeletom viespratnice. Desetak hiljada dajem staroj Grozdi Krivoiji, majci Jova Vukotia, koji sve zna i gradi se kao da nita ne zna: kan-

266

Vidosav Stevanovi

dilo povazdan gori pred ikonom Sveta Tri Jerarha,

i svuda smrdi strah od groba i kraja. Ponekad je novac Belugina zatita, ponekad mamac. I uvek drug
i prijatelj.
Uskobedri deaci su dolazili poto radnici sa sobom odnesu zadah maltera i krea. Njihov uegli
znoj stanuje u barakama pored silosa: prnje, masne
karte, jevtina rakija eerua, kobasica s paretom
crnog hleba, iskrpljene cicane koulje, mnogousno
hrkanje kroz tri godinja doba. Nismo braa, i meu
nama nema razumevanja i ljubavi. Meutim, u zimu deaci i danju dolaze preko praznog gradilita
koje gnjije pod snegom: mravi mangupii izbaeni iz kole, gomilice lukavstva i pokvarenosti, bledi
obrisi ramena i bedara pod bleskom magnezijuma.
Glave to se cere, prsti koji pokazuju: pare, lova,
engi. U prolee, u leto i u jesen deaci odlaze kroz
smireni i odmarajui mrak pored Muzike kole, i
pod zadovoljnim Beluginim pogledom. Smernost i
zahvalnost sputaju mi se na ivce, i plaem dok
imam suza, radosno i vedro. Ipak, odanost moga
prijatelja Cogolja preobraava se u svetlost, i kao da
sjajem natapa masnu i tvrdu zemlju koja se sui, koja se stutkava. Vladimir Jemeni uzima estare i
odmerava proporcije novoga bioskopa izmeu kafana Dubrovnik i Prvi maj. Pored bioskopa, pod zemljom e biti javni klozet, svetilite nas koji smo ojaeni. Ispod svega e se granati snana kanalizaciona mrea sa utokom u Lepenicu pored prvog kamenog mosta, i tako emo se oistiti od svoga jada i gada. I od mnogo ega jo, stranijeg i pogubnijeg.

Refuz mrtvak

267

I pored sve panje i nadzora, glatka koa mojega prijatelja Cogolja pokatkad se ospe mrkocrevnim mrljama kao u gubavoga. Praznikom, esto i
prvog u mesecu, kada prime plate, dokoliari, nazorbudale i kukumaglaji mu po bifeima i kafanicama oko fabrike automobila plaaju rakiju za rakijom: da igra trbuni ples, da pokazuje ta enetine
ine u krevetu. Cogoljeve ruke, koje na tvrdom leaju Vladimira Jemenia neno dre vitki gumeni
ud, nesuvislo se pruaju ka smradnim telesinama
ankua i kelnerica; sav ubalavljen i upovraen, on
tetura ulicama uz kikot drolja i poganaca, i na istini kod pijace potura pod nos svetini natekle mladike monice. Vladimir Jemeni gadljivo pljuje u toplom mraku montane zgrade; Belugu obuzimaju
vatrutina, nemir i drhtavica. Stara Grozda Krivoija kae da je to porodini porok: svi su se Vukotii
utopili u rakiji. Piem Diki Grobljancu kako u kalu
nema niega sem uasa, i strano eznem za ravnodunou.
Vrelina mi pali grkljan i creva. Milje mi prolazi svim
ilama. Ruke i noge ive mi same za sebe. Obrve beloglavoga tute se na mene. Zlatan gvozd se krije od mojih
oiju.
Vladimir Jemeni je leporeiv i utiv, i skruen. Beluga je ponekad grubijan, prostak i psova.
Vladimir Jemeni ivi sav u budunosti: rastu planovi beloga grada na beloj hamer-hartiji. Beluga je
sav u sadanjosti: mravi deaci, efeb-Cogolj, viso-

268

Vidosav Stevanovi

ka umetnost Dike Grobljanca. Jedino se ja, oplemenjen gaenjem i prezirom, ponekad setim prolosti, crnoga bunara: postoji tamo, u zabaenoj vrakoj ulici, prosta mala kua i u njoj sedamdesetogodinja starica, zborane koe, nikakva, uplesnivela
kao otpadak koji truli. Jednom sam joj bio manje
nego sin i vie nego mu. Ta starica i Cogolj su Belugino istilite, i tako e nas, nitavne, progutati
velike vatre.
Stara eleznika stanica u Kragujevcu, podignuta prve godine dvadesetog veka, bie sruena
kao nahereni kokoinjac. Nova, koja e se nalaziti u
etvrtoj oblasti, liie na zaleeni san od kamena i
metala, koji briu pamenje i potiru lepotu. Vladimir Jemeni nepregnuto crta podzemne prolaze
obloene mermerom, bezbedne lavirinte nusprostorija, mnogobrojne perone sa tihim i jasnim zvunicima, iroke i svetle ekaonice bez dima, smrada
i ubalavljenih ikova na podu. Tamo gde je sada naputeni vojni magacin, sklonite pacova i nonih
ptiurina, dizae se etvorospratno prihvatilite za
gluve i maloumne: saaljenje i milosre pre svega,
u ime nae goleme sebinosti. Na uskom poljanetu pored sporednih koloseka, obraslom sada u suvu travu i korov, znojavi radnici iskopae temelje
za berbernice, frizernice, hotelske sobe, turistike
agencije: crvenkasti i beli mermer, kamen-temeljac
iz botunjskog kamenoloma, aluminijum, hrom i
staklo. Nesrenici, sezonski radnici, beskunici, barabe i kockari se nee vie jatiti naokolo: bie istrebljeni kao stidne vai iz uperaka dlaka pod trbu-

Refuz mrtvak

269

hom. Nebo e biti premreeno elektrinim vodovima; Vladimir Jemeni hoe da zaboravi gare iz
brektavih lokomotiva i svitake oi kiljavih sijalica. Na levoj betonskoj obali Lepenice auto-put e
protezati svoju iroku traku, i tako e svi izlazi biti
zatvoreni za begunce s prolou u mozgu i kostima. Sve e biti svetlo i mrtvo.
Vukotii dooe iz Kolaina, Jemenii odvajkada behu u Vrcu; putevi se ukrtaju po smenim zakonima seoba i lutanja. Dok su jedni tonuli u rakiju, drugi su se davili meu enskim nogama; svaka
vrsta pronalazi najbri nain izumiranja. Dok je
Malia Vukoti prodavao kaput za rakiju pred burdeljem Krit, dotle je major Bogdan Jemeni rasipao
porodini novac na maloletne kurvice po banjama i
hotelima irom Evrope. Dok je Jovo Vukoti obijao
prodavnice po seljakim zadrugama, dotle se ivko
Jemeni satirao i ubijao radi balerine Anice Markove-turm. Malia i Jovo Vukoti behu deda i otac,
sposobni da oplode enu; Dragovan Vukoti, zvani
Cogolj i Adajica, znai kraj i slatku predanost propadanja. Tako se istoa uliva u nitavilo, i tako svi
nestajemo. Vladimir Jemeni je napustio predanja
o porodinim nesreama, mnoinu nemutih simbola otimanja od Smrti; montane zgrade pri gradilitima irom Srbije pamte njegovu visoku i malo
pogrbljenu priliku sa buem bele kose. Rastui Kragujevac jeste mesto za skonavanje: urbanistikom
planu verovatno e biti docrtan jedan omanji krematorijum, koji e nae bedne zemne ostatke izduvavati u nebo kao trbobolni starac smradne vetrove

270

Vidosav Stevanovi

od pasulja. Beluga ipak puni trbuh tekom hranom

po kafaninama du glavne ulice, i uvee sanjari
nad razvrstanim fotografijama. I sve ree vreli dah
noi povija beliastu perjanicu vodoskoka.
Moj prijatelj Cogolj je pokoran i podatan kao
gronika glina. Obla i meka ramena lelujaju mu se
na nestalnom vetru Beluginih pouda kao baloni o
tankom koncu vie pretrpanih tezgi u subotnje prepodne. Povodljiv je kao slinavo derite izgubljeno u
svetini na Malogospojinskom vaaru. Stara Grozda
Krivoija nauila me je da ga mamim slatkiima: kiselim bombonama, medenjacima, biskvitima, petliima od eera. U poslednjem pismu Dika Grobljanac pie da je on za rafiniranost i produhovljenost
oplemenjene prljavtinom i gadalukom; Beluga je,
meutim, jednostavan kao naubrena zemlja, i surov kao ona. Seme mukog prijateljstva rasuto je
kao polen svuda po svetu koji se lagano hladi: ledena kugla u studenom prostoru. Seme mukog prijateljstva je svuda, sem u enskim duama. Okruglo
toplo Sunce zlati Cogoljeva ramena dok meko i tromo koraa pored buldoera i dizalica, dok bulji u
kran i teku metalnu korpu na njegovom vrhu, dok
zamie meu jele u parkiu kod drugog kamenog
mosta. To isto Sunce sija potom u mojem seanju, i
greje me do jutra.
esto eprkam po prolosti kao maloumnik po
tek skoreloj rani, i tako obnavljam svoju muku. U
ruevinama Pirotehnike traim iezle obrise jednog viljastog deakog tela, uvek kada me ophrve
seta: uti gusti korov, protravaju guterovi, dre-

Refuz mrtvak

271

maju zmije arke, tandru puni i prazni vagoneti

uskom prugom prema vojnim skladitima u Medni. Usijani dah eksplozije zapahnuo je kou mojega
prijatelja Cogolja kao ropac tuberkuloznoga, i ja
udiem smrad oprljene puti kao astmatiar dimove
od lekovitih trava. Saznao sam da su svi prozori na
Pivarskom, Metinom i Bresnikom brdu popucali
dvadesetog jula etrdeset pete godine u osam sati
ujutru, i tiina vie nikada nee dremati u naim
uima kao detli u duplji. Rei i utanje stare Grozde Krivoije lukavi Beluga kupuje punim flaama
rakije iz kafane Rujna zora. Ponekad se ustoka obrui na njihovu kuicu u panskih brigada ulici, i
kandilo mirka pred ikonom Sveta Tri Jerarha kao
krmeljiva prosjakinja na grobljanskoj kapiji. Ponekad Sunce lije vrelinu sa neba, i ja trnem od slasti.
Moja ruka svakog prvog u mesecu ispisuje novanu uputnicu na ime Judite Pal-Jemeni; devojica se zove Tatjana-Tanja Jemeni i nema lika ni oblika, i ne mui me uspomenama. Izmeu Beluge i
njih je svega oko tri stotine kilometara bezbednosti
i mira, do sada netaknuti pojas razumevanja i meusobnog iskoriavanja. Vladimir Jemeni misli
da velika daljina pomae ljubavi prema blinjima, i
tako je suta dobrota i portvovanje. Moda u jednog dana, zajedno sa Cogoljem, prei u drugu montanu zgradu: deaci lopovii, fotografije razvrstane po temama skarednosti, sevanje blica, pisma Diki Grobljancu u neki budui Novi Travnik. Veno
se dvoumim izmeu odlaenja i ostajanja, i tako
sam svuda namernik. Meutim, Kragujevac ima

272

Vidosav Stevanovi

Vatrogasni dom, podignut neposredno posle velike

eksplozije i nekoliko poara; na njemu je straarska
kula i u njoj dremljivi straar koji sanja plamen
oienja, sumporni plamen pakla. Verovatno je da
svi sanjamo isto, i da svi hoemo isto, samo to smo
na razliite naine slabi i nemuti. Stoga traim potpuni oprotaj za sve i svakoga, i ekam re milote
za onoga koji pada. Ali, Petrovaki potok, koji se
provlai ispod Gimnazije i Pijace, posluie Vladimiru Jemeniu kao glavna arterija jake i efikasne
kanalizacije; u njega su kragujevaki mangupii
zaveli trapavu priliku mojega prijatelja Cogolja, i
prepustili je ivotinjskom strahu i cviljenju. Bie to
iskupljenje za sve nas. I uvee sedim pored Lepenice i mislim kako vreme prolazi, i kako nema bekstva pred sobom. I kako jaa naa nemo.
Vladimir Jemeni i Beluga, koji imaju isti broj
line karte kao i ja: 5718, stoje pred ogledalom vie
tvrdog pustinjskog leaja: bela kosa, bele obrve, bele trepavice. Samo je koa rudasta kao oktobarsko
lie, i zenice su obrubljene crvenkastim krugom
kao u golubova. A telesna usamljenost i izuzetnost
uvek je i duhovna usamljenost i izuzetnost, i tako
u vazda biti gubavac sa tekim zvonom o vratu. U
Muzeju kod Pijace, nekadanjem Konaku KnjazMiloevog ankoliza Sime Patrmca, nalazi se fotografija jednog mladog albina, prvog u srezu kragujevakom. Pokazivali su ga po vaarima, zajedno sa
ribom-devojkom i ovekom sa dve glave, i umro je
mlad, umorivi samoga sebe glau i eu, i seljaci
su mu nou raskopali grob: ni koica od njega nije

Refuz mrtvak

273

ostala. Meutim, nepobitna je injenica da Kragujevac raste kao otok na stranjici izbatinane kamenjarke, dvehiljaditu godinu doekae sa sto hiljada
stanovnika. Osam graditeljskih oblasti bie dovreno, i nita od naeg ivota nee ostati: ni uspomene,
ni tragovi, ni kosti. Jednom je Vladimir Jemeni video urbanistiki plan i zna: peta, esta, sedma i
osma oblast zadree u seoske atare kao nunici u
susedna dvorita. Ali, Beluga gotovo da nikada ne
misli na umiranje i konani poraz. U njegovom snu
gubavca pekiri padaju sa oblih i mekih bedara, tek
proaranih maljama kao gola zemlja slabunjavom
travom. I bodri ritam strasti damara mu u krvi.
Ruke beloglavoga pokazuju mi ta kau usta. Ruke
beloglavoga pokazuju mi kako da se namestim. Drim
zlatan gvozd i letim nebu pod oblake.
Moj prijatelj Cogolj ostaje zatvoren u gluvoi
kao zloinac u samici: ruke mu nita ne kazuju. Posmatram kako se tupost razliva preko tog netaknutog lica venog deteta, i hvata me jeza pred onim
to e doi. Beluga je po ko zna koliko puta razmiljao o podatnosti prhkog i suvog drela zemlje, eljusti bez volje, ustima van vremena: o gnjecavoj
mesoderki upijenoj u sve nae pore. Povremeno je
Cogoljevo alkibijadsko telo takasto-mrkocrveno,
kao posuto sokom od paradajza, i tako nam obojici
nema uzmaka. Ostajemo na belegu strelcu, koji veto cilja malo ispod trbuha, i ekamo da nas dotue.
Meutim, Lepenica i dalje uporno i suvo tee; usko-

274

Vidosav Stevanovi

ro e sasvim presahnuti izvori ispod Gledikih planina. Nad svim je straarska kula Vatrogasnog doma kao nadgrobni kamen nad hrpicom kua za pse:
vrh Vavilona u ostvarenom urbanistikom planu. I
nekakva strana nakaza privlai mi se nou kao akal, i oseam kako me sve vie nema.
Vladimir Jemeni, vizionar, vazda je poguren
pod okruglom svetlou stone lampe, kao osavi alhemiar nad retortama i nejasnom slutnjom kamena
mudrosti. Brundaju kamioni transporteri ka parkingu preko puta ulaza u fabriku automobila, tutnje
vozovi starom krivudavom prugom ispod Pivarskog i Bresnikog brda, treti muzika u privatnim
kafanicama u Palilulama, i sve to kida komad po komad moga tela. U prepunoj fioci fotografije se razvrstavaju po temama, i na svakoj je beli trag moje
enje: ispravljanje prirodnih nesavrenstava, korektura Bojeg sloga, lucidnost u slubi tune lepote. Na beloj hamer-hartiji ukrtaju se paukovski tanke linije kao mravlji tragovi u praini, meaju se boje: crvena, zelena, plava, crna, i ona koje nigde nema, sem u mojoj vatrutini. Novi zatvor budunosti
polako iz moga sna izrasta u stvarnost crtea kao
burjan iz gnojavog bunjita. Umor je neprijatelj samo onima koji ne trae apsolutno, koji se zadovoljavaju mrvicama istine. Na utrini izmeu Petrovca i
Opornice, nekadanjoj ispai, u vedrom kutku izmeu umice bagremova, s jedne, i kukuruzita, s
druge strane, geometrijskim aparatima bie paljivo
ucrtan veliki kvadrat: trista-sa-trista. Severna strana
kvadrata naslanjae se na Oporniki potok bez vo-

Refuz mrtvak

275

de, istona na stari dom Beograd-Topola-Kragujevac, juna na nekadanji i sada u travuljinu obrasli
aerodrom sa sruenim hangarima; zapadna e biti
irom otvorena za suneve izlaske i oluje kao bata
s bioskopom i rotiljem. Sunce u Kragujevac dolazi
sa istoka, oblaine i olujine sa zapada, vozovi sa severo-istoka i jugo-zapada, doseljenici iz Makedonije
i sa Kosmeta. arobni kvadrat nee biti ograen nikakvom icom ni zidom, kao ni vrzino kolo po kojem ipaju vetice. Iznad zemlje e se videti zgrada
ne vea od upravne zgrade Zemljoradnike zadruge
u Teveriu. Sav zamreni svet zloina, pravde i krivde damarae pod crnicom, blie usijanom srcu ljudskoga sveta, kao uarena lava u kotlu od metala i
minerala. Ruka Vladimira Jemenia hitro i precizno pretvara mutne oblike sna u stvarnost crtea:
metafora se odreuje brojkom i proporcijom, vizija
podlee zakonima simetrije, izmaglica se stutkava u
oblik, i tako smo na pragu neega venoga. Dole e
biti itav mali grad, grob bez crva i trulei, pun radosti i uasa: elije sa ventilacijom i difuznim osvetljenjem, hodnici sa beumnim podom, bogato opremljene biblioteke, udobne i hladovite bioskopske
sale, bletavo bele bolnike prostorije. Nad svim e
se koiti golem naslov: Opta Slobodanka, jer svaka
stvar ima svoje ime u glavi Vladimira Jemenia.
Jedna daleka ena zove se Judita, jedna nepoznata
devojica: Tatjana-Tanja, jedan gluvonemi prijatelj:
Cogolj, jedan pronalaza tema i mudrac nas nastranih: Dika Grobljanac. Tada je opet bilo turo prolee, i opet sam sav bio strepnja i drhtavica.

276

Vidosav Stevanovi

Katkad se plaim zbrke i nesporazuma, mojih

vazdanjih pratilaca, kao ubica lica ubijenoga. Sluaj i nunost su dva imena za Haos: niko me nikada nije pitao za pristanak. Bezbrini Beluga, susopstvenik moje line karte, sve to zamilja drukije:
bie vedar i sunan proleni dan kao onda pored
ringipila u Pivarskom parku. Viak svetlosti i toplote proimae mi sr u kostima kao da leim u lekovitom blatu Prolom-banje, lebdeu i kovitlau se
kao maca. Uz riku buldoera, znojavi radnici isparavae smradove beloga luka, rakije i ueglih teinjavih gaa. Metalna korpa na dugakom pipku dizalice jurie tamo-amo kao strljen, i inie se da je
iva i zla. Beluga sve inscenira kao u filmu. Meu
jelama parkia kod drugog kamenog mosta i Muzike kole pojavie se troma i gegava prilika mojega prijatelja Cogolja; Sunce e zasipati njegovu razbaruenu kosu i ramena kao taljige i stoku pijaara
na obali Lepenice. To je spora i namerno otegnuta
ekspozicija. Zatim dolazi vor, dramski klimaks:
radnici zastaju s lopatama u rukama i tupo bulje u
iu dogaaja, buldoeri urlaju oajniki kao ranjene meke, Sunce pri kao rastvorena soda, Beluga
drhti na otvorenom prozoru montane zgrade,
tamna senka metalne korpe sa dizalice ustremljuje
se prema Cogoljevoj deakoj glavi kao kobac. Meutim, Beluga nema smisla za tragediju: korpa tresne kraj Cogoljevih nogu. Radnici se kikou na skelama viespratnice dok se otvaraju vrata na montanoj zgradi i Vladimir Jemeni otvoreno pokazuje
zabrinutost. To je sve, i tu nema ak ni smeha.

Refuz mrtvak

277

Ipak, sve dobija ukus naroite teme Dike Grobljanca: prljavtina i bol, vena Prljavtina i veni
Bol. Tek to je otposlata novana uputnica Juditi
Pal-Jemeni i devojici Tatjani, tek to su napunjene flae stare Grozde Krivoije i zapaljeno kandilo
pred ikonom Sveta Tri Jerarha, tek to je dodata jo
jedna pojedinost urbanistikom planu i ve Vladimir Jemeni gorko uiva u ponienju i razoaranju. Tada nas je konano preplavio sram, kao muljava i nabujala reka leinu davljenika, i batrgali
smo se jadno u ivom pesku sramote. Stvar saznajem ja za veerom u kafani Dubrovnik, iz odlomaka razgovora za susednim stolom, i tako poslednji
put potpisujem predaju. Diem ruke od svega, pa i
od samoga sebe. Stvar ne moe da se smesti ni u jedan stari okvir: ivotinja se otkinula s lanca i urliui pohitala u divljinu. opor je pobedio, i meni jedino ostaje da se zgadim. Manguparija, pijanci i dokonai nagovorili su Cogolja da prie eni; pred
mojim unutranjim oima smesta se pojavio rutavi
i krezavi Alkibijad sa vonjem uegle sluzi u masnoj
kosi, razvraeni starac bez obraza i ukusa. Na golim nonim stolovima pred zatvorenom kafanom
gledali su ga kako dahe nad raepljenom kafanskom kurvom Duskom Bua, i mrano drelo materice progutalo je njegovu nevinost kao svinja biser. Pismo Diki Grobljancu u Novi Travnik pokazalo je moje konano opredeljenje za svetlost, i nema
povratka mladalakoj razvratnosti. Biu star, i ve
sam star. Vladimir Jemeni e, znai, stvarno biti
poslednji u porodici Jemenia, kojima je i vreme.

278

Vidosav Stevanovi

Kragujevac se jo nekoliko dana kikotao kao pokvarena stara svodilja koja na pijaci prodaje prezervative i mast protiv stidnih vai. uo sam Belugu
kako plae u tami montane zgrade, i to je bio bedan i nesrean pla. Uskoro je beli vodoskok utonuo u prazninu i jalovost, ispod kojih nema nikakvog dna. Biu mrtav, i ve sam mrtav. Kraj je, najzad, doao.
Ruke beloglavoga izgubile su se nekuda. Ruke beloglavoga ne pokazuju mi vie kako da se namestim.
Vrua voda curi niz moje obraze. Nema vie zlatnoga
gvozda.

REFUZ MRTVAK

RAZGOVOR UGODNI TIODORA KOCOA

I VASILIJA POJCA ISPRIAN
U PRVOM LICU DRUGOGA

Je l svraao danas u kafane neki od moje klape? raspali Tiodor, im smo se ispozdravljali.
Nikoga tamo nema! reknem. Nikoga pod
milim bogom sem Milentija, milicajca, i Pangaja i
Kadrije koji ljemaju od jutroske. Da nemate u planu neku seansu? priupitam.
Zdogovorili smo se za sedeljku i pijanku dovee kod pobre Refuza, jer mu ena odvrljala u rodbinu pa sad teramo kod njega iz sve snage razveze Tiodor a oi mu dole ute kao umance i podlivene krvlju.
Zato ti izgleda ko da su te vetice jaile?
reknem.
Mani me! zabrza on a glas mu ko iz bave.
Sinoke smo ljemali kod njega, do zore. I da nesrea bude vea, i enske bile: ona kobila Duna Klicina iz fabrike konzervi, i biletarka iz bioskopa Noja,
i neka Refuzova svastika to dolandara odnekud, i

280

Vidosav Stevanovi

debela Olja, Refuzova kominka. Sauvaj boe, pobratime, nije se znalo ko koga prevre i kekee.
A tako, daklem, vi!? naljutim se kobajagi i
namrtim. Ne zovete u kompaniju nijednog od
starih drugara, a? to ne kaete kako ste kurve pa
da raskinemo ispomo i ortakluk?
Ne svircaj mnogo uz maku! iskrivi se on i
iskrljeti na mene onim urokljivim glediljkama.
Ne piaj uz vetar za dabdabe. Bar tu smo iroke
ruke. Uostalom, Refuz je trebo da te pozove jer je
stan njegov, i pie, i klopa, i emske. On sve priprema i ranira pa najbolje i prigrabi, a mi ostali ta zakaimo. Doi dovee, kad zavri s popovi, pa ist
raun!
Doo bi ja! reknem brzo jer kod njega nikad
ne zna na emu si. Doo bi i da me ne zove, al
nikako ne mogu da se opsetim gde je Refuzova kua. Ono, bili jedama pijani ko majke, al nas njegova
svraka od ene Milenija iznazivala svinjama, majmunima i krokodilima, i proterala napolje, a ja se
sutra razbudim na taciji, iza indinog anka, sav
ispolivan i upovraan.
E jesi bilmez! proguna i presee me iskosa.
Al to je bar lako. Proe pored parka i krene nalevo pored Vaarita, ondak pravo do novih kua,
onda pree poljane pored bare, Otpad i smetilite, pa javni klozet, pa udari pravac uzbrdo i tu ti je
s desne strane jedan umez koj samo to se ne srui to je Refuzova kua.
Ej, Pacov! doviknu posle za mnom, kad sam
ve bio pored Simanove bakalnice. Pazi da ne

Refuz mrtvak

281

upadne u kreanu ispred vrata. Svakakve se nesree zdeavaju.

LUTANJE BAMBULE SLOVOSLAGAA I
MARGITE KASIRKE KOJE ONA PRIA
MAGDALENI ANKUI

Bila sestra po vaarima, ne moe niko da me

preko vode ednu prevede. Ne nasedam frajerima,
vaaroima i ostaloj sitnoj ribi pljuckavici. Ne da se
femkam i uspijam, najvie mrzim prevrtljivce, nekalice i vrtiguze, sa mnom se moe kako oe, asno
i na lep nain, al neu da me neko u zdrav mozak
dribluje ko da sam balavura il upljoglava poloara.
Svemu ima red i nain, pa i potenoj ljudskoj prevrtaljki. Pristala sam da poem kod onog nesrenika
jer sam, boe me prosti, odavno imala merak na njega. Red je da se ponekad, sestro roena i drugo, s
mene pa na utap, potenski izdovoljim i nasladim.
ena sam jaka i zdrava, ako glavobolju prokletu izuzmem, volu rep da iupam, nisam nikakva slepica, i prtikorpa, i pudljiva ustaimajeziknema. Na vrh
glave mi rintanje, i duranje, i ljakanje u kui i na
poslu, moram i ja malo da se remorkiram.
Tek posle vidim da Bambula ne zna dobro gde
je ta prokleta kua, al ti zna kaka sam, od rei i
obeanja. to kaem to ti je ko planina kamena. Poem onako, na sente, pa kud puklo da puklo. U najgorem sluaju ostae mi Bambula.
Ve smo bili skrenuli s glavne ulice, preli ona
dva blatnjava sokaeta, i konjski restoran Radnik, i

282

Vidosav Stevanovi

bojadijsku radnju Gerasima Piroanca iz koje viri

ona njegova nabeljena poprdljivica Cana, i udericu u kojoj Jerotej Amza izdaje sobe na sat, po sitnositnoj kiici a leva mi cipela propuala vodu, kad
sretosmo Kokala sodadiju i Gileta stakloresca, koji se klatarili odnekud odozgo iz Palilula, zavijali i
pridravali se da se ne skljokaju. Koji se ispreie
pred nas i stadoe da se rukujedu sa Bambulu koga
nazivljali ratnim drugom pod Jorgan Planinom, ispisnikom i starom kuom izdrkanom, lufterom i
muftadijom. Koji onda priupita da l se snalaze za
put do kuu onog Refuza, pajtaa i ljokare Refuza,
robijaa Refuza, onog irokana to nosi jo uvek
bri pantalone i ofiksane izme ko honved.
Posle, kad nas oni uputili negde nadesno, preko
pruge, pa pored internata Vl-a i Todorove kasapnice, i kad smo na jedvite jade skinuli s vrata te krpelje i icare, koji stalno lupetali kako oni, nepokolebljivi prijatelji, ne mogu da dozvole da jedna cenjena enska, koju oni vole ko sestru roenu, ko
erku roenu, ko valerku roenu, ide u polak noi sa pederikusa i opasnika i prevaranta Bambulu,
koji e oas posla da me prevari i zableneta i opeljei i ukoka i jo prijavi Dai milicajcu, takav je dripac
iako njegova najstarija sestra Rehima bila najpotenije kurvite u burdelju kod Erike Madarice i ko
zna dokle bi dogurala da nije zaradila prilepivu
bolest od nekog kaplara ehoslovaka pa se udala
za Petronija koji otrio noeve i prodavao ilete ispod ruke. Posle svega, kaem, poosmo po onoj
ljiskavici ko da se tamo leba deli il meka igra.

Refuz mrtvak

283

Ba nekako ispod brda, onde gde sidimi ostavljaju konje i kola o Maloj Gospojini i subotom pijanom, dok sam ja rondzala i dukelisala pasji kijamet, iskrsnu odnekud, ko da je s kruke pao, speeni Jernej, bivi loa u parnom kupatilu a sada
kuvar za nudu. Kad ga Bambula zapita za kuu,
on se ubezeknu, i pomenu trista svetaca kalendarskih i majku boju sirotinjsku, a onda poe da se dereka da s tim veze nema i da nikad u veku nije uo
za tako neto, da ima troje sitne dece i enu Ristinu
koja boluje od ivci i bubrezi, i da je uvek potivao
ekstra i delikatno predsednika Optine i enu mu
gospoju Kaju. Krstila sam se levom i desnom rukom, kadli mu Bambula podviknu belu zoru dilkansku, pa odvali jednu crvotonu tarabetinu, na
ta polapeli Jernej uvati tutanj i drkteni niz ulicu.
Natutimo ti onda u smej jer je zdravo kilavo izgledao i dokonasmo da se sasvim urnisao, razglavio i
ujdurisao za vrbicu. Pravi kr, rekne Bambula, i zafrljai onu vrljietinu u mrak gde ene bacaju kokoinji drob i trokavu vodurinu, na ta tamo skamliknu neka psea poloara i polomi se staklarija.
Zapone ti on onda uvertiru i brljne mi ruku
pod suknju, a ja ga krvniki opauim po dlanu i rinem od sebeka, i oitam liturgiju da ne eka kunicu jer i moja mirisavka nije na kolenetu, a i nemam
ekstra nadraaj da se s njega tucam, nego da se brine za od eg ivimo. Udari ti on u palamudaciju i
napadaciju ko da sam na vrbi roena, te odavno mu
se naroito prioalo da se s mene gaa i rondai jer
sam barut-emska, te vreba me i oekiva ko izebo

284

Vidosav Stevanovi

sunce, sve mu kita pantalone izbui, te ne mrdamo

odavlen dok se ne potkeimo s nogu uz tarabu.
Obeam mu tvrdo im domilimo do kreveta, a on
sreom ovarisa i lecka se sredi, pa zalupa u neki
prozor u kom kiljila utinjava sijalica. Zavesa se
mikne, i neka raupana krkulja razumede u emu
je stvar i protolkova nam u tanine, i jo ree da i
ona bila jednom sa nekog iptarina to pri semenke a Refuzova enetina, akljava kobilalda i uma
Milenija, zaklepeta debela za koju mi se sprama svetlosti priini da lii na moju pokojnu seju Veliku koja imala iste onake sisetine i kandisala na znojinu i
previnu ko i prozorua, otrokona Milenija naila
ba na guvanjac kad utulili videlo. Zafalimo napreac i uzduimo napred, a ja se sve preneseem od
ladnoe i od jajnici koji me nikad ne napuaju.
Ondak se onjavko Bambula oklizne i ljosne posred barudije, uz sledeu sijalicu vidimo da se sav
uljiskao, a za lakat mu se prilepila neka mokra binda, a koulja mu emitira nuniki zid pun brisotina
od govnjavih prstiju i kecelju Marijane klozetarke.
Uljudim ga nekako, pa krenemo unapredak, i, najzad, ulegnemo u Refuzov burdelj. Jo Bambula
umal da upadne u kreanu i rekne kako na zemlji
postoje samo zamke i rupe.
ISIDOROVA PARODISTIKA
PROLEGOMENA

1. A ovo behu gosti, uzvanice i posetitelji u zabaenoj kui Refuza, pree sanzala i dambasa; od-

Refuz mrtvak

285

linici koji se sabrae na saturnaliji povodom stranstvovanja Milenije, suprunice njegove, i Sidora,
maloletnog i neukog izdanka krvi njegove;
2. U no kinu i tmurnu, kad gavranovi vise u
vazduhu i kukuvije prorokuju sa slemena, posle ei velike koja protutnja nad mirovinom raspikua i
betenika; na jugu, oktovrija meseca, leta Gospodnjeg hiljadu devetstotina ezdeset i nekog;
3. Noobdije koji ulicom i trotoarom, nosei flae pune prepeenice i razlinijeh sokova opojnijeh,
kese sa kobasicama, varglama i debrecinama koje
plodnost zemaljska izasu na ruke njihove; inoplemenici i prazniuture koji odbacie mirluhe ognjita rodnoga i pevrnute kombinezone inoa i ljubovci; prikani i kostoboljci koji uprkos dadu i vetru
nebeskom dovukoe svoja telesa do predsoblja njegovoga i obuu svoju ne obrisae na otirau i nogobrisau koji pred raskriljenim dverima straae i
straae, uzaman;
4. Periferijske utehe starosti mueva svojijeh,
preljuboinice i kurve vavilonske, koje ostavie jela
u rernama, nejaad svoju po otomanima i komijskim odajama, a zaputie se u bludilite, prtei torbice sa veom istijem; svetenice iz zapeaka i
pajzlova koje stresoe vekovno ropstvo sa udova
svojijeh, pojaseve nevinosti skidoe, raskinue negve i paragrafe, i u zanosu stigoe u kuu mladosti
svoje, dohaahu u dom slobode svoje; jedni za drugima:
5. Nevalid Skalamera, koji s drvenom nogom
spava i tugu muansku u crveniki skriva, vidilac

286

Vidosav Stevanovi

koji se grobljanskoj kapiji blii i pacove koji letaju

vidi, ratnik i stradalnik, koji vo vremja ono, kad dojezdie nevernici sa Severa, kad glad i nematina
gradom zavladae, kad namrznu brat na brata i sin
na oca die ruku i otac na sina sekiru, kad ene asne hodahu ulicama prodajui se za novac, za pare okolade, za muf i arape svilene, i kad se smrzavahu ivi u domovima krenim, nepokolebimi
Skalamera koji u vreme srama savlada se i eni se,
Pelageji, obrati:
6. Obuzdaj gordost nekorisnu, sujetu runu, tatinu bogumrsku, namesti usta da se smeju, obuci
haljine svoje svearske i namai se uljima mirisnijem, idi u logor stranaki, u eliju vojnika, klekni,
raskopaj se i reci: Strane, pogledaj moju jedrinu i
pokornost moju, saali se, mu mi doma od gladi
umire, deca pite, stoga zakolji brava pretila, dvisku
mladicu i poalji mu da jede, eda bi se okrepio. I bi
tako;
7. Skrueni rab, Karaman prozvan, iz obitelji asne Kutleia, koji krmari i meandije behu s oca
na sina jo od vlade Kode-Miloa, konaari za trgovce i berzijance izmodene, svratitari koji se za
poinak i nesanicu udovica i puenica i mueva
njihovijeh brinue, i legahu u miru govorei: Blaen
onaj koji ima jer je stekao;
8. Mladac negda, Karaman, koji na ponos oca
svojega i radost posedele roditeljke svoje, ostavi ene tue, oficirske i jevrejske, iji put voae u klijeti smrtne, i rad boljitka plemena svojega uze za nevestu Ugrinku, zatrudnjelu ker preduzimaa

Refuz mrtvak

287

Adventija, i spremu devojaku i sav nakit porodini skupa uze;

9. A kad zavlada bezakonje i zlost etrdeset pete i etrdeset este, ostavi Karaman radnju svoju i
ode u fabriku konzervi, nabavlja i prevoznik da
bude, i svaka trea kola doterivae kui svojoj, jer
zato bi se rasipalo ututanj. A ovek zao i pedepsan, Jagurida, pratijae ga i videvi sve, otra i prijavi ga sudijama. I sud mu suae i osudi ga na duge i teke godine tavnice iz koje uskoro, popravljen,
izae;
10. Bonik Siksa, zvan Palakurija, koji odnekud
iz prestonice doe i zaposli se kao trafikant, a oprezne domaie jutrom u neveru hodei u radnji njegovoj prezervative kupovahu, a asne supruge i
majke johimbin traahu. Sve to tajom i kriomice, jer
zaradu deljae sa straarom Simonom koji nadgledae da se prestuplenije ne ini;
11. A bejae visokan i odlinik negda, u zlatno
doba prosperiteta i sree, kad s knezovima i efovima kockarskog i podvodakog ceha seae i saekivae provincijalce uspaljene. Imaae dvosoban
stan na Krstu Crvenom, u vreme krize stambene,
koji izdavae studentkinjama vrednijim i daktilografkinjama bez posla i najderkama koje bez muterija behu i devojicama koje od kue odoe;
12. A dana jednog, Pane Grka, moler i ivopisac koji za nudu harmonike i vatreno oruje opravlja, kad ustade i vide da su mu depovi prazni a
Tajsije Japanke, s kojom ludu ljubavnu no provede, nigde ni od pepela, spremi se i vlastima prijavi

288

Vidosav Stevanovi

da se u stanu tom protuprirodne rabote odravaju,

i straari dooe, pokupie sve koji se tu zatekoe, i
Kikireza i Peruna i Bukau i oju, u Maricu strpae,
u Slobodanku odvedoe. I tako Palakurija nevin postrada;
13. Pruni radnik, dokej i vodonoa negda, poliva ulica i ista sada, Josip Varadinac, koji levo
uvo nemaae jer ga u trenu oajnom otfikari i pokloni tefiki, sobarici u hotelu Ekscelzior, koja se kolebae izmeu njega i pogrebnika Lojzeka i na kraju
se ovom drugom muu privole, i napusti i njega, tuna i pretuna, i odbee s nekim brkatim Dalmatincem koji se kao fotograf predstavljae i slike za nadgrobne spomenike raae. I napusti dom svoj Josip
Lutalac i krete po svetu golubicu svoju traei;
14. Prvo nosa u pristanitu rijekom bee, uvek
pri ruci mornarima prekomorskim, i posetitelj jedne konobe u kojoj se prodavae nepatvoreno vino
dalmatinsko i blindirane sise jora Tine koja porod
svoj vanbrani i mnogousni izdravae, onda intimus mister Simonsa koji po kejovima i zakutcima,
u jelicima i pearama, internacionalu platonske
ljubavi propovedae. Onda se u Neapolju, u zemlji
Taliji, obrete;
15. Gde mu se od osmeha prostitutke inevre
priini lik izabranice njegove, suenice odbegle, ali
sinjorinu kikotavu mrtvu naoe u sanduku za pomorande uzepa Sicilijanca, i ovoga na venu robiju osudie. A Josip Tragalac otide otud i u domovinu se povrati, govorei sve ive i mrtve jezike belosvetske i prodajui preparat protiv boletina spol-

Refuz mrtvak

289

nih. I tako se svri ivotopis njegov, a njega u gradu peder nazvae, homoseksualac krstie;
16. pekulant i trgovaki putnik Isak, koga tuinci u ropstvo odvedoe, u zemlju Ungariju, u
grad Kapovar, i na ispomo Piti, optinskom beleniku, poslae: da mu tei ker tek stasalu i enu
za kojom metani aputahu, i polje obdelava i oko
stoke posluje. I rodi se dete koje imaae umadijsku glavu i est prsta na desnoj ruci, a prohoda posle est meseci i progovori;
17. A kad oslobodioci dooe, pokupi Isak prnje svoje i poe ka Srbiji, koja iz daljine sijae kao
zvezda od staniola. I zaplaka irokokuka Fanika i
rastui se vilja Ilona, jer im on mnogo dobra injae. I kroz poruene gradove vojvoanske i pored
redova pred radnjama i kroz jagmu za pomo Unrinu, nosei engleske avijatiarske pantalone i pregrt ukradenog eera, stie putnik domu svom,
vernoj ljubi svojoj, i lee s njom;
18. I nasladi se bedrima Poleksije, suprunice
svoje, sisama majke dece svoje Borisa i Natae, i poinu. A neto kasnije vide Isak da je triper dobio, da
mu je ena gadnom boleu zaraena, i primoravae nevernicu da preljub i poinioca prizna. A kad
ona zaplaka i ree: Naie namernik, bugarski vojnik, i uperi puku u me i silova me, smilova se Isak
i uzali za slabou kuanice svoje, i oprosti joj, jer
od njene volje ne bi. I ivljahu tako u slozi i miru i
ljubavi i vrlini.
19. I drugi jo behu, mnozi, znani i neznani,
zvati i nazvati. I bi puna kua u no bez meseca.

290

Vidosav Stevanovi

20. A ovo zapisa Isidor, sin nepoznatog oca i

majke, nahod i letopisac gradski.
PAKOSNA KARAKTEROLOGIJA SIMEONA
FINANSA U PENZIJI

Nisam uio nauke al znam ta znam i nemam

dlake na peru. Ljudi su stoka bez repa i prava pravcata ivina. Moja vlastita babuskera gora je od iijasa i reome zajedno pa nek mi je i raala samo muku decu. Naslednici moji mogu da mi pljunu pod
prozor. Za karaktere dolenapisane garantujem Albanskom spomenicom i smem da stavim ruku u vatru kao onaj mutavi Rimljanin. Milovao sam ja tua
jajca u ivotu. Sve sam funjara i droculja danaske,
aliboe to taki ive a onaki ljudeskare izgiboe po
ratovima i Kajmakalanima. Nema pravde i razuma na svetu.
Karakter 1: Prvi i ponajglavniji je taj Alempije,
sin Ristivoja lonara to mu ena bila Makedonka
Tina koja se mazala i frakala ko najposlednja lorfa
belosvetska i kurvala se sa Kojadina bakalina i Jerotija rakidiju, a Ristivoje koji bio kurjak i ubilac sve
je golu svlaio i na vrelu plotnu turao ne bi l joj doakao i stao na kraj, i za drvo je pred kuu vezivao
po pasjem mrazu i kijametu, i nimalo joj nije naudio, nadivela ga tri meseca i est dana. Taj Alempije, Refuz to ga vikaju, posle rata radio u galanteriju pa proneverio grdne pare izdravajui fresku
Staniarku i njenu lenugarsku rodbinu, pa zaglavio Poarevac, kuedomain tamo, e taj majkovi

Refuz mrtvak

291

kad se s robije vrnuo zaputio se lepo po selima da

trai neku bogatu udavau, kosanim prifatnu radnju e otvara. Nagazi tako na nekoj proslavi u Jaruicama, Mala li Gospojina bee, onog seljakog prefriganca Bogomira, koji i etnikovao i ljotievao i
partizanovao i prvi se u radnu zadrugu upisao i prvi izaao iz nje, i njegovu milu ercu Mileniju, koja ve bila udavana za nekog Rumuna u Kladovo,
ribara ili laara, pa je taj baja isterao jer je ufanjo na
gomilu sa roenog kuma. Nanjui ti Alempije mru
i saleti ih i oeni se ba nekako pred Uskrs, po kii
i vetrutini, a onaj balavac od sina, to kroz rupicu
u enske klozete gviri, rodi im se nekako oko svetog Ilije i svi vidimo da tu nisu ista posla. A kljakavi grbavac Bogomir od one stare magazetine izmeu mene i Varadinke novinarke, u kojoj dro alat
neki i starudiju, napravi im umez od dve sobe i
kupi im nametaj, sobu i kujnu, veliki ifonjer i radio, i uz to im da pare te Alempije pone onaj posli
na pijaci. On pijandura i kurvar, prodao bi se za
ronu, a ona pokvarulja i ropija, sve u nesves pada i vene see. Svaaju se, rastavljaju i sastavljaju
bar dvama godinje. Ona bei drugarkama i ocu, a
on je posle kumi i vraa zarad ono malo platice to
radi u tampariju kod uvenog arpule. Pravi Cigani to se ne venavaju u crkvu i ne kravaju decu kako pravoslavcima prilii.
(Fusnota: Brak danas nije nita do narodni jebarnik. Sastanu se nebo i zemlja pa rode kamen i
pacifistu. Bilo bi tako i sa mnom da nisam mojoj
matoroj uterivao pamet u glavu ovim taketinama.

292

Vidosav Stevanovi

Tvrdo mislim da su enskai iz nekog mukog otpatka, nekog slepog creva ili od protisli sainjeni,
jer bi u protivnom bili spreni munjom nebeskom.
Koja li im denderleska budala dade ravnopravnost
dabogda ga crvi jeli?)
Karakter 2: Drugi je njegov pobratim i jaran Tiodor, Ercov, karta, mamipari i utva to se bio
prizetio kod mule Najlonke, eretine Parkanke
Vladimire, to je Konj vikaju, i ostavio je naposledak, jer mu kosanim smetalo to mule ko oficirska pre rata u burdelju Krit radila, ba na oak kod
iftine uprije i ordinacije doktora Preanina.
Onaj manga Tvrtko, koji ruu u zapuak nosio i cilindar, ovakav oglas dao trideset devete u svom
ogovarakom listiu: Gospoica mule, koja je gae
svoje kod advokata Vuje zaboravila, neka se redakciji javi da bi iste podigla. Preselio se poslen Tiodor kod
Skalmerine Pelagije, koja dri samce i navodadie,
poeo da se vucara po saborima, da igra trangefrange, barbut, darde i munte, da cuga s regrutima,
da kupuje i preprodaje sve od igle do traktora, a ivi s matorkama, a naroito sa bivu enu Nijaza poslastiara, onu to je mu uvatio sa valera i poo da
kolje a naili neke muterije i odbranili je. Sad druguju Alempije i Tiodor, jure sojke i sokaare i dovlae svakojake mustre kad je Refuz sam kod kue.
(Fusnota: Ni moja babetina nije bila bolja dok
je bila emu i dok smo stanovali kod kasarne, al
sam joj koske polomio i sad je pobona ko kaluerica. Otriji sam ja nego oni panski odljudi, akvizitori, o kojima sam u podlistak Politike itao, oni to

Refuz mrtvak

293

ivoga oveka na toak rasteu ko gumalastiku i

seckaju ga ko crni lukac. Jo sam kurjak, i pored dece to sam ih posaranjivao. Jo klimam ko regrut.)
Potkarakteri 1 i 2: To su one dve olinjale drombulje to sa oferi i ostalu bagru kafansku digirigi
rade po ceo dan, paciraju se, dupetiu i prodaju.
Ona Omilija to pokvarila dve enske i zasigurno
trebala da bude muko, i ona Alivera to uiljila i
upicila ko da joj je dua u nosu. Ja sve tolkujem
da je jektiava i angirljiva i udom se udim kako
je supovci ne zatvore da ne zarazuje svet i mladunce poletljive. Sigurno da ti vajni redouvari zaradu
s njima dele. Dovela ih odnekud, valjda iz Novog
Pazara, ona krezuba i krmeljiva podvodaica Persida, oprala, obukla i podmetala svakom ko ima milku i smer da se izdrnda. Radili smo i mi to u Solunu, ili ko na abu, sve red vatali i gimnastiili, a
Grkinjice mlade, pa pune, pa sisate tako da im svaka cilka drugu pesmu poje. A majstorice da im nema ravne, hiljadama godina obuavane, tepuju ko
singerice, sve nam dua na nos izlazila. Meutim,
bilo je to zbog srpske asti, obraza i uvenja. Zbog
Omilije teo da se razvede Trivun vulkanizer: prodao motor i biciklu, zapustio radnju, enu i decu
oterao u tazbinu. Al onda mu trokira jetra pa se
smiri, sredi i postade manji od makova zrna, i baci
se na okopavanje bate i bistrenje visoke politike.
(Fusnota: Kad bi mene pitali, sve bi takve trkeljajke u internat pa vojnicima na raspoloenje, da ne
pljuju u dlanove i kupe picajzle od svake prljavtine i guze se meusobno. Vojska sa kurvama svaki

294

Vidosav Stevanovi

rat bi mogla da dobije ako ih iz pozadine prebace u

prethodnicu. itao sam da Napolion tu imao jake
planove, al ga Englezi, jajare boje, preduhitrili i u
buvaru strpali, gde je od tuge nauio ah i straare
do poslednjeg funtaa opeljeio. U Srbiji inae ima
kurava ko pleve.)
Podrobniji podaci o goroj: Za onu malenu, Aliveru, pria se da je nekada, kao devojka, ubila dete
to ga stvorila sa nekog Tuzlanca, fuzbalera. Bacila
ga, kau, u bunar, a prvo ga uguila jastukom i dvama probola sa kuhinjskim noem. Poalju je onda u
popravni dom, gde se izvetila i svakojakim majstorijama nauila, koliko da se na slobodi snae.
Zatim se udala za nekog pravog slepca i bila mu uvarka, i drndala se i pendreila sa svima redom,
dok se taj dasa nije niz stepenice opuio i vrat slomio, i tako se ratosiljao bede. Ondak naleti na nekog kvitara Krntiju s dvoje dece, proda mu neto
malo zemljice to taj imo u selu pa pobegne s parama, a kad je uvate na granici, dosude joj svega est
meseci uze. I evo, to dikla navikla, od fuksetine
nikad domaica. Sve se iskvarilo danas i svakog popala neka moralna trule i bu, smrdi svet od ovo
malo zemljice izmeu etiri reke i potomci e nai
misliti da smo oboavali nunik.
Karakter 3: Niko drugi nego Vasilije Pacov to
sada slubuje ko bolniar na venerino odeljenje, ispomae na kapiji mom ispisniku Miladinu Kloci
kad se ovaj narolja i oneredi, uvodi bez propusnice
snae i devojke to pobacuju, opsluuje svakoga ko
je voljan da plati, i poje u Novu crkvu. Propali sin

Refuz mrtvak

295

imunije roditelja alac mu drao eerdinicu i

poslastiarnicu preko puta gimnazije propali ak
u svim kolama, propali peva u kafanama Sloga i
Prolee, propali pisar u sudu. Kau da je i ilete bio
poeo za pare da jede i da mae takove na bilijaru u
Klubu prosvetnih radnika.
(Fusnota: Da sam ja poem imo prilike ko on
otac mi Svetozar imao tri ektara posne zemljice u
Goleelu izguro bih neki poloaji, sigurno ko
to je sunce na nebu i muenica u ljivi. Posto bih
sudija il inenjer il bi doguro do kolskog nadzornika il bih bistrio politiku. Ovako sam celog ivota vercere jurio i sa seljacima se natezao za malo
mita.)
Ovaj i nije karakter ali je 4: Rali, armunika, pijan od jutra do mraka, rodom odnekud iz Dobrovodica. Veito dremljiv i nedospavan i neobrijan i prljav, sa onom klopocijom dugmetarom to je sva izlepljena flasterima. Kau da ga manguparija iz Palilula jednom oenila preobuenim mukarcem, nekim ickom sa enskim guzicama, i on je to primetio tek kada se sedmog dana neto malo rastreznio.
Skupila se lora i salamura, pokupovala svata
za ie i pie, i udarila smesta u ikanjac i vriskanjac
i prevrtanjac. Moralo je do nekog belaja da dode, jer
su zajedno bili slama i vatra. Sve sam baraba danaske, a sutra e biti jo gore. Kad me ne bi mrzelo da
zapisujem sve gadarije pobljuvao bi se svaki koji
proita kao da je progutao crknutog tvora. Smatram da je smisao svekolikog krabanja smisao ribljeg ulja i ricinusa.

296

Vidosav Stevanovi

SATIRSKA IGRA

Sipajder boju muenicu! zavapi starina

Skalamera, zahripa, pljunu komadeku prljavoutog lajma, ustoboi se na krevetu, koji domain u
miraz dobio. Sipajder rakiinu, sunce joj sponataknem kalaisano, da vi kako suemo. Nema skomraenja noaske, bratijo! Oka na momka, jakako!
Ne urlikaj, matori, niko ti nije na rep zgazio!
ljubazno proslovi bogobojazni Refuz, levajui rakiju iz zapraenog balona, preskaui preko nogu na
patosu izvaljenih. Niko nee biti kratkih rukava.
Pravda i jednakost i briga za opte dobro ko u svetlijoj budunosti.
Izem ti pravdu i jednakost! ozlojeeno siknu
Karaman i alno obori glavu na prsi maljave. Kad
sree nema, nita ti ne pomae, kone gae da nosi, ikone da moluje. Rodi me, majko, srenog pa
me u baru baci.
Plajvaz moj! okosiri se oponentski nastrojeni
Skalamera. Sudbina ti je glavna, majkoviu, bez
sudbine za petama ni u klozet ne moe. Kako ti je
pisato, onako e proe, pa seku da sere. Kod
druga Usuda protekcije ni zasluga nema. Isti su mu
patrijarh i bozadija, isti istacki.
Man se, matori, orava posla i dave filozofije! dometnu re Siksa, zvan Palakurija, koji je bio
ovek praktiar. Opali neku golicavu vojniku,
onu kako kaplar Martu za dopisnu kartu, il neku
jo eu i benju, a enskai nek u zid gledaju!
uzvrpolji se na stolici kripavoj i visoko podie ulu-

Refuz mrtvak

297

bljeno lone s piem. Koje mu zapalo kao gostu prekobrojnom.

To je Vasiliju i Raliu poso, boga im abortiranog poljubim! kreknu gorostasni jaran Tiodor,
prebaci nogu preko noge i blie se Omiliji primae,
jer mu ona, trenutno, srce zarobi. Ne uzimaj im
leba, bre, i ne isteruj nas napolje, kad prena potreba nije!
Ostavite za posle! zacijuka goljava naivka
Alivera i edno povue suknju preko kolena iljastih. Nije sikira za vratom. Rakija peva, govorila
moja majka Mairka, i daobog celog ivota pevala,
a ja se na nju metnula. Grdne se kafane za mene otimale i grdni se primai podaveljali.
Nisi imala na koga da se izbaci! groknu
Isak, navaljujui telesinu na sto sa kockastom muemom. Ko ni ovaj Josipi na papu svoga! i zakoluta oima na siunog priipetlju, koji se sirotanski pored furune stisnuo i prenemogao.
Sem vas lipo molil i preklinjal, kume i prijatelu! straljivo zacvili Josip Izgnanik, trepnu, pljuvaku proguta i ruicu nejaku na srce stavi. Sem
vas lipo zavetoval bili me na miru ostavili, kameradi. Sem ja kriv, madre mia, to sam na taku formu
kreiran i to nisam grandisimo, judina. A mali pevec tries jaja snese, Jezus i Marija, pitajte neku gospodinu, ovu ovde injorinu to uti kak svaka dama. Tako li je, jora moja?
Spusti ti keglu, burazeru, zeznu te naisto!
zagrohota Karaman i obrisa znoj sa ele, treskajui
stomainom i dvostrukim podvoljkom. A to se

298

Vidosav Stevanovi

ostalog tie, pitaj Margitu, ona je tu maher i fakman

da takvog nadaleko nema. Pronela se njena slava
po zemlji Srbiji. Nanjuilo pikolo gde ima leba. Pie, Refuz, za fakina!
Ne laj, drtino! prozbori i sunu Margita, koja
jedva smestila svoje omane drai na otoman, pored stamene i korpulentne dive Omilije, koja utivo
utala. I ne kai se sas poten svet, robijau i rogonjo! Brin se za klepetuu one svoje smrdibabe i zvizdulje, onjo i sekaperso! Tako e bolje bit!
Ni makac! Ne mrdaj, drugar, inae e leti ko
bela lala! zarea krni telohranitelj i mirotvoritelj
Tiodor i strgnu nourdama na Karamana, koji se
ratoborno pridizao. Neu vidim guvu i tabaenje
u kuu mog pajtaa Refuzanka. Malo vam to vas
poji. Napolju svak nek radi ta oe. Je l jasno? seknu andarmskim pogledom i natuti se kao gradobitan oblak na sumranom obzorju.
Mir, mlaarijo, kiobran vi naopako turim!
umea se i presudi pravdoljubivi Skalamera, i ponovo pljunu na neoribani patos. Zatim skutom
obrisa poutele brke. Zatim nakrenu au naiskap.
Zatim udari tapom po kaljavoj drvenoj nozi. Ne
kvari se veselica rad neijih zadevica!
Ima pravo ia!! uglas rekoe Alivera i Omilija, a ova druga lepojka namesti eznutljiv pogled
prema furuni, gurnu napasniku Tiodorovu ruku i
smireno skrsti ruke u krilu.
Kad sam reko veselje nek bude veselje! zapovedi glavni metar ceremonijal Refuz i nakrenu
iz dobrano olakanog balona. Rakija za svaiju

Refuz mrtvak

299

duu. Mrtvac da je pije pa da mu se neto popridigne! dodade kad odui i kresnu okom na Margitu,
koja ne skidae s njega pogled svoj zaneseni, dok
klimae poluskinutom cipelom na levoj nozi. Koja
(cipela) bee skroz mokra i probuena odozdo.
Nit bez viski mog tovaria Marija to ga dobil ot Ameriani turisti, strenderi! tuno prognjavi Josip Izgubljenik i sanjalaki prevrte oima. To
je bil delija, Kristua i mi svetog Bartolomea, i Dulijana Gostoprimca. In vinas verita, rekli stari Palestinci koji zbog mudrosti izumrli. Sad je pokojnik,
dragec, popil vitriol, zbog ljubovni jad. Tako zgodan re uvek imal, krucifiks!
to lupa, bogo moj, to lupa ko dilkan kad ga
milkan privrlji u gepai! zakikota se Palakurija i
lupi Vasilija po mlohavim leima. Blesav tip, samo ubija se rad neke popiulje koju nije mogao da
iskeca kako treba. Budalina! Svaku kundaiti treba!
Nita vi mukarci ne oseate! zaplaka odjednom Margita i zaklima glavom. Ko kamenje ste
kad je ljubav u pitanje. Svi ste ista bagra, zverovi,
valerai!
Nemo nas trpa u istu vreu, ko boga te molim! zagraja Vasilije, koji se skalupio na patosu pored Palikurijinih cipela i dosad dremao oslonivi
glavu na progledala kolena. Ima nas razni u ivotu. Nae se i potenje, majke mi moje jedine. Saoseamo mi i cenimo ene, ne bio ja otac sedmoro dece!
Pazi ga, ludak! graknu Tiodor, koji je taman
ko zna koju au strusio i stresao i othuknuo gustiozno. On i sedmoro dece! Ljudi moji, jalov ko Jo-

300

Vidosav Stevanovi

sipi a toliki porod. Sem ako eninu pobaenu decu ne rauna, al onda umanjio bar za pedesetak i
neto jae.
Ne grei duu, sine moj neiskusni, ne vreaj
drugoga oveka, koji sigurno neku svoju muicu
ima pa mu se moda priinilo! samilosno i uteiteljski utanji hromac Skalamera, koji se ve sasvim
nakitio. Ko zna ta sve moe biti i za ta je ko sposoban. ue u nama enerali, ministri i direktori.
Ljude treba voleti, ujte me i poujte, grenici, ovice zabludele! i pusti suzu plemeniti mu za bedu
oveiju, za veru u nesrenike, za mnogobrojni porod jalovog Vasilija Pacova, za nemo svoju da au
napuni, i nasloni se leima na kuvaricu, na kojoj hijeroglifnim slovima pisalo: JO EDAN POLJUB
DRAGI MOJ DAJ DOK CVETA CVETJE I MAI.
Imao sam ih! osokoli se Vasilije, ivnu i isto
se povea. I to ne sedam nego devet, samo to mi
dvoje najstarijih, Lazika i Mirkec, od pegavog tifusa umre. Moj najmlai posto najder za bude i drmatore, stanuje u Karlovcu, odma iza treeg mosta
levo, kod kamenoresca Marijana Kvertuila, a srednja mi erka, Razumenka, uzdanica tatina, ide na
modelarski kurs i priprema se za manekene...
najder ko to je moja baba Rupa segedinski
vladika! pojavi se Bambula, koji dosad dremao
naslonjen na zguvanog Ralia i njegovu prepotopsku harmoniku, koji blaeno hrkao isterujui neizleivi mamurluk. Otkad znam za sebe lomata se
po burdeljima bez kueta i maeta. Ne lai ovaj narod, poverovae ti. Suvie je lai danas! prekore,

Refuz mrtvak

301

zevnu, pa ponovo zadrema, dok mu sa pantalona

kapalo itko blato i pravilo baricu ispod nahtkasne,
i u snu Margita dizala noge i upozoravala da se glavom ne ali, jerbo...
Znam ja jednu kuvaricu to ima slepljen nos,
odaziva se na Piklja, a bila s mene u bolnicu pedeset i leve zbog kamena u beiki, a usput joj otkrili
vanmaterinu trudnou. Kasnije pila sodu zbog vodoinstalatera Lavrnje i sad govori na dugme, jeste!
zatoroka Alivera i noicu pomeri blie Tiodorovoj
ruci. Koja taman pipala kombinezon i gaice utljivoj i indiferentnoj Omiliji. Koja to primeivala ali se
nije branila, jer gorolomni Tiodor liio na njenu prvu ljubav Vatroslava Rakonjca, potara i dominaa,
kao na svoju sliku u ogledalu.
Slaem se i priznajem da tu druge nema!
sveano proklamova dumanski naefleisani Karaman. Zatim odreza gromoglasan vetar i seti se prijatelja iz zatvora, Jefrema Klenka, koji se hvastao
kako tim trombonom ume majstorski da odsvira serenadu pod uslovom da se prethodno krvniki naklopa pasuljine bez mesa. Rekbi da je taki eret
ovaj guravi ivot, nikad ne zna koliko si dece istresao kojekud! i zamisli se nad istrunulim kostima
svoje po kanalizacijama i ubritima rasute siroadi, dok mu burlala creva i krala stolica pod njim.
Kojom jednom Refuz mlatnuo enu svoju angrizivu Mileniju kad mu opsovala oca barapskog zbog
ozelenjenih kolena na pantalonama.
Sroili ga v kuplet bili, a na grob mu pie: Laate anji speranc a voji entrate u lazaret! sentimental-

302

Vidosav Stevanovi

no procvili Josip Namernik, kome nikada nije prijala srpska brlja i oma, a prilepio se ve uz stegno
Isakovo, blizu jore Margite. Koja taman oekivala
da Refuz krene dalje od drpanja i cmakanja i vikne
je u drugu sobu, i mislila na onaj park pre dvadeset
i tri godine, devet meseci i tri dana, u, kome se nalazilo strelite... Bogac nesreni, kako samo uz
mandolinu pival na rivi ispred crkve svetog Anisija: Vlak mi fuka vlak mi fuka karta mi v depu omepela omepela bel Zagreb grad brzo Jankec brzo Jankec vlak
ti bu pobegel! okrenu pevuei, dok na ormanu vie njegove glave bila zakaena razglednica arena
sa mrljom od slatkog i pismenima: Kupam se svaki
dan vino ko grom poz Jakterinu voli Ve dakula.
Kaem vam, ljudi, niko ivi enama da ne veruje! propedevtisao Isak i traio sitni u pocepanom depu. ene su najgore kurve, gore od prostitutki! zavri sentenciozno i apodiktiki, smae s
glave prljavo kee, koje neprestano nosio od novogodinje noi, i tresnu ga pored ofiksane Refuzove
izme. Koju ovom pijanom na vaaru, kad je zaspao
iza kola sa lubenicama i dinjama, poeo da skida
neki lopovi nespretnjakovi, ali se Refuz u snu
ritnuo i razbio mu njokalicu, izbio dva zuba s desne
i tri s leve strane, i rasparao mu crvenjikavu pletenu manu crnogorku.
Ne treba da surdue rakijicu koj petlje nema!
milokrvno zakljui Palakurija, jer je primetio kako
sa kreveta, ispod samog usnulog Skalamere, voda
kapa. Koji u snu amarao efa stanice ilaa, s kojim se dvadeset i dve godine sudio oko dva metra

Refuz mrtvak

303

dvorita, psovao mu sestru Danilu kurvanjsku i

kretensku i terao ga da po paklenoj vruini oblai
elezniarsku bundu sa vatiranom kapuljaom.
Pazi Refuz, da te ena ne skalpira kad pronae potop u sobama! produi Palakurija i sa uivacijom
zamisli kako rona Milenija, koja nije ena ve gvozdenzuba, skida trokavu gazdinu kosurinu kuhinjskom satarom. Koju istupio Parmezan, koji se
predstavljao kao kvalificirani i ubeeni otra iz
svih republikih centara.
alost iva to svemu kraj dolazi! nostalgino se raspria Tiodor, koji lamentirao nad ispranjenom poslednjom flaom i lakim balonom. Onda se maknu od uspaljene Alivere, koja ve bila strpala ruicu u njegov dep. Onda cmoknu onemoalu Omiliju u tustu vratinu i uzgred joj iscedi iri
nasaen u lascivnoj udolini izmeu dve oputene
sise. Prosto zaelim da krepam od tog sranja od
kog se okoriste samo pogrebnici Belovii i Raja Miomor to nosi svee za mrtvakim kolima! i pade
preko nebranjene doline slasti i preko otomana.
Ciliknu otkopana Ralieva harmonika, a bunovni se vlasnik vrati svesti i ubrisa slinu sa crvene nosine. Zaudaralo je na prosutu rakiju i mokru
odeu, na ustajali vazduh i neoprane noge. Ispod
stola neko je spljeskao tubicu kalodonta hygia i otrcanu etkicu za zube, i preko svega bacio nedeljne
novine sa fotografijom ubice u belo obuenih medicinskih sestara. Tu je restoran Kosmaj reklamirao
svoju restovanu digericu, dobitnicu prve nagrade
na poslednjoj Rotiljijadi. Tu se oglaavala smrt

304

Vidosav Stevanovi

mnogih malih i dragih, enidbe i udadbe, verenitva i diplomiranja. Tu su se traili brani i poslovni ortaci.
PACOVI NAPUTAJU KUU

Mrtav ovek je nezgodna stvar.

(Margita): ekala sam i ekala sve se preznojih
od strasti a on loe li loe grli se i bratimi sa trkljastog Tiodora zaklinje mu se na venu drugarsku
ljubav poklanja mu vojniku bukvicu za uspomenu
i skida venani prsten i plae zbog svoje samoe i
nerazumevanja sveta upriliim kad sve sraunam
da u kui nekako pred zoru onda stisnem butkama ruku koju on butnuo u moju mirisavku a njemu
oi samo to ne iskoie iz glave ko da e da se logira ne bilo mu na premaglavicu.
Mrtvac je stvar koja se koi i hladi
(Alivera): kad neko utuli videlo nastade opte
komatanje i prevrtanje neko vrisnu ko da ga kolju
ini mi se Refuz Skalamera hrko bogovski jo vidim
u magnovenju Tiodora kako se ko kurjak baca na
moju Omiliju moju Omu i reim da joj to zapamtim i vratim onda me neko sobali sa stolice i poe
da cmae i lie i po zadahu na ustajalu duvaninu i
usukanosti ko da nije od roenja jeo poznam Palakuriju s kojim sam se ve jednom dumanski istrtila u stanu ire Bogomoljca onda on vikne sad sad

Refuz mrtvak

305

sad i ja ponem da meam onako kako svi kau da

nijedna enska kragujevaka ne ume usitnim usitnim al osetim neto mokro pod plekom i zadah na
mokrau
Mrtvac plai onoga koji mu pomae da umre.
(Isak): vrtelo mi se u glavi ko na ringipilu oseao sam se gospocki ko da se ljuljam na mekim
mandracima a Margita me ko onda kad smo se
mandraili pored suikog potoka milki i draka i
tepoli i lizka jezikom bolela me pomalo ruka to
sam razbio au i posekao se i taman sam pevuio i
mumlao Magla padnala dolinav pod njumo se nio ne vidi jer najvie uivam kad se nalijem da mrmljam za sebe svialo se to kome ne svialo kad
osetim neiju ruku kako me dri za kardinal i stee
nasmejem se jer kad se natrkeljam moe i vojna muzika da svira uzalud kad napipam neije muko rame i sako i po goljavosti znam da je to Pederikus
Josip pa pobesnim i dobrano ga odalamim pesnicom onako u mraku i osetim kako pod rukom neto krcka
Mrtvac nije opasnost dok se ne sazna.
(Bambula): udarimo ja i Karaman ini mi se u
pesmarenje Idem orem i pucam pitoljem ej bei
bre odalamiu te ciglem i sve to smo mogli da se
setimo pijanom nita ne pada na pamet sem neto
budiboksnama u podvriskivanje da te milota spo-

306

Vidosav Stevanovi

padne do malia prsta na nozi neko pone da otvara vrata sigurno ide na povraanje meni se to nikad
ne deava imam stomak gvoe da svari i tad vidim prema spolja neku krupnu ensku priliku jasno mi bude da je to Margita sine mi da brie kui
a od naeg dogovora nita e nee reknem e nee
da si jo tolika kurvo glibava ustanem sapletem se
preko neijih nogu koje bile ukoene ko da je taj
svat odapeo pa rgnem da je pristignem
Mrtvac nije pravi mrtvac dok ga neko ne vidi mrtvog.
(Josip Begunac): udaril me je tako da sam sve
zvezde videl gejak vrag mu babi turil pimpeka potrefil me odma preko nosa i poel da psuje tat eden
porka madona kud sam ja bogec dospel u divlju Srbiju ripim zaglavim na vrata boe moj karo mio i
zatitnie sveti Franjo kakav svit nekulturni ujem
ga kako tetura iza mene i lupa o tarabu i vikal je al
sam ja ve bil daleko fala svecima Jagu Antunu Vidu Ivanu Nepomuku a pre nego skrenem iza ugla
obazrem se i bum ga videl kako lomata onako debel ispod sijalice porka mizeria pomislim zaplaem
nad svojom bedom kad e se moje patnje zavrit i
vidim da je dobro to sam na vreme pobegel
Mrtvaca naputaju svi ivi i mrtvi.
(Omilija): zaklela sam se tvrdo Aliveri da nikako ni po koju cenu neu s njega jer ona trza iz sve

Refuz mrtvak

307

snage pamet joj pomerio valjda to je ogroman ko

kasapin Todor i jak ko kova mit ruke mu ovolike i nosat ko niko iv a njoj naspelo da bude s njega i samo s njega e zaintaim se e ne moe tako e
ne dam ti pa da ti je ruda ako je tvoj oka glupi
Avgust moja ribica nije cirkus moj duan moja roba to se vie ne da vie te cene iako pretio i zavijao kao dukac ja se izmicala ovamo-tamo dok se
on ne omae s mene i ljoljnu s otomana nije mi prvina volijem ja svoju drugaricu s kojom bila po
svim vaarima kajmaenjima i evaljkama i sakrijem se iza klozeta i gledam kako izjuri besan boe
besan i dade se u trk niz ulicu pa oko oka proem kroz provaljenu tarabu pa kroz Simeonovo
dvorite pa pourim da se to pre strpam u krevet
sama najzad
Mrtvac ne mora da bude primeen u mraku.
(Siksa): terao sam i terao nisam imao o ta da se
oduprem neka me flaa uljila i zakainjala me neija glava ko da taj burazer promenio svetom i upisao se u mrtvake klatila se klatila Alivera skvikala i
kukala kako smo legli u neku izmetinu nije prijatno
uvidim da od klipaenja ovde nema nita treba ti
zato krevet i ljudski prostor na raspolaganju povedem je kod mog pobratima Pangaja pa makar je
obojica zadovoljavali sam nita neu moi da uinim sitne enske su nezajaljive poe ona odma
bez rei jedino kae neija ladna ruka joj neija ladna ladnijata ruka al joj reknem da ne svira pa zagla-

308

Vidosav Stevanovi

vinjamo kroz onu kiicu koja i dalje pikirikila a terevenka ostane u mraku gustom ko testo
Mrtvac je stvar koja sa ivima nema nikakve veze.
(Karaman): ve sam se bio ispovraao i naslonio
na zid da malo danem duom kad izruim skoro
sam trezan mogu jovonanovo kad izmile Skalamera skljoka se preko praga ko protac lupi zamalo ne
pade u kreanu to treba pokrivati vidim da se balsumiro naisto i da nee moi ni da pomisli kui
pridignem ga to je pijan ovek teak ko olovo il ko
mrtvak zapeva jednako hoe da vidi svoju enu Pelagiju jadnu enu Pelagiju milu enu Pelagiju i tako
bez veze da je zamoli za oprotaj to je za vreme rata na blud terao ba tako i sad plavokosu decu izdrava vajde nema pljusnem mu dva-tri amara poduvatim pa zajedno niz ulicu ko valeri uvek moram ja pijance da razvodim znam i ja uostalom da
se onesvestim od pia
Mrtvac je samo jedan le i nita vie.
(Vasilije): sudarim se na vratima s tim zevzekom udari me onom armunietinom ko da me parni valjak udario il brzi voz ni trezan taj ne vidi kuda ide usranko budalo blesonjo reknem al pomislim da je do jutra ko zna jo koliko namoram ga da
zasvira jedno kolce arlamu pa krenemo niz ulicu
otvori se jedan prozor debela enetina zakreti da je
ovo trei put noaske kako se pijandure oko kue

Refuz mrtvak

309

njene sakupljaju i obikoljavaju da zna odaklen idemo skreem joj majicu krvavu i sestru naguvanu
i detence u grobu pa udarimo u pevanciju kako dolikuje i okrenemo prema taciji na jo poneko pie
Mrtvac moe da bude iv za sve koji ne znaju.
(Prozorua): ne dadoe mi da spavam gledala
sam gde sve jedan za drugim prolaze nadrljokani
ko svinje i prebrojim i vidim da nema Refuza sigurno ostao kod kue pijan bie lepa svaa kad sutra
njegovi uu u kuu a on odavno mrtav pijan i kad
tu nastane jedno lelekanje i za kosu upanje.
PLA MARGITIN I JEDAN NESPORAZUM
ISPRIANI U PRVOM LICU JEDNINE
VLADIMIRA KELNERA

Izgledao je dibiduz oajno, zelen, bled, s podonjacima ko tanjirii i skorelim usnama. Po nervozi i
gadljivom bacanju nedoputenih cigareta video
sam da je prepio noas i da mu nisu sve koze na
broju. Poznajem ljude kad tako drhte, spremni za
oi da skoe na najmanju re. Toliko sve znam o pijancima da mogu da piem knjigu: Neka razmatranja
o problemu trenjenja i leenja mamurluka, sa opaskama
o tetnosti neistih alkohola, od Toga i Toga, izdanje Sreskog zavoda za brigu i staranje o nesrenicima, delo naeg eminentnog strunjaka i praktiara, nagraeno na
Kongresu dijabetiara, i tako dalje, kako to ve ide.
Boga mi, samo kad bi se isplatilo pisati, bacio bih se

310

Vidosav Stevanovi

na tu besposlicu. Ali, kod nas gladuju i buregdije,

a kamoli piskarala, i stoga ostajem u radnom narodu.
Taman sam ubeivao Margitu da nema razloga
za cmizdrenje, jer nije, uostalom, ni prva ni poslednja, a koliko ja znam o ivotu, to moe da se desi
svakoj eni, poto nijedna nije osigurana i pelcovana protiv malera. Sem, razume se, ako nije udata za
nekog drmatora.
Ne budi luda! reknem. Ne pravi cirkus od
sebe za banbadava, za teine strine zdravlje. Ne
cmizdri mi tu pred gostima, neu da imam nikakvih neprilika sa onim zavrzanom od efa, ionako
se ispizmio na nas.
Lako je tebi! raspilavi ti se ona jo vie (enama je to lake nego meni popiti pie, manje piaju
posle, valjda). Lako je tebi da pria kad se tebi
nita nije desilo. Blago vama mukarcima, sve vam
je potaman.
Psovao sam sve na svetu: i svoje meko srce koje
mi ne da d mirno gledam tue suze, i kelnerski
poziv koji te primorava da razume ljude i pomae
im, i ene koje nemaju prea posla sem da se egebee i jadikuju, i govnaru efa kome svaki ivi ovek smeta jer mu se erka prokurvala, i dulove koji mu pune kafanu i vaare kao u svinjcu, i mamurnog Isidora koji se ispreio pored vrata kao inspektor, i ovo svratite za sve oloe kragujevake i junosrbijanske.
Ne lupetaj! okrenem strogo. Ne sviraj mi tu
uz krivak! to mora da bude, mora, i to se desilo,

Refuz mrtvak

311

desilo se, ne pomae tu kukumavenje, sunce mu

jarko! Ubrii njuku, umazala si se ko tanjir sosom,
lii na lecederski kola. Takva je priroda, poto nema boga od osloboenja, takvi su zakoni materije,
da. Luda si ako misli da e ta aa nekog mimoie.
Nije se rodio taj majkin sin!
Ne razume! valavila i dalje. Ne razume
ta to za jednu osetljivu ensku znai. Nisam bukva, boli me. Drugo ste vi, vama je sve jednostavno,
samo da legnete i da se ubljuzgate, i ni na ta vie
ne mislite. A mi, nesrene i jadne! i zacvili opet
kao da si joj zgazio na ulj.
Video sam da nee prestati uskoro, ene mogu
tako do iznemoglosti, curi i lije iz njih kao da su im
se provalile suzne lezde, boga mu, kao da uivaju
pravei vodu. Digao sam ruke od teenja poto mi
se inilo da ona slini jo vie. Zarekao sam se da u
da promenim smenu im budem mogao, nisam ja
odozgo zaduen da izigravam ispovednika i podvodaa pored ove razguene i namazane Margite, i
da traim mirniju i otmeniju kafanu u koju ne svraa svaka ua, dripina i dunsterina nalokana da
urla i da se mlati, pa sam posle ja kriv kad uleti vrljavi Milentije i vikne i rikne zahtevajui red i mir i
pretei prijavom i tresui se kao padaviar. Opazio
sam da se Isidor opet namestio kao da e da dredi
ovde celo poslepodne, ekajui da mu neko plati pie i krljetei se na mene kad mu ne dam veresiju,
kao da ja ovde serem pare i radim samo zato da bih
njemu i njemu podobnoj bratiji, grebatorima i icarima, davao mufte pie i cigarete. Muftakis i daba-

312

Vidosav Stevanovi

lesku, eanje. Nema leba kod mene, batane, nisam

ja levak, niti se gaam u upak! Neka mu njegove
dripave fukse plate neto, ako daju ita drugo sem
tripera i avke na veliko.
Servus, Glavonjo! uzdiplomatiem. Neto
si podranio danas. Da nisi nekoga opljakao na barbutu? Da ne eka neku argoensku?
Servus, burazeru! promrmlja Isidor, sav zagoreo od rakiine i duvana. Piam ti se na ovo ranoranjenje. Upekla zvezda u teme, ne mogu ni da
krnjoem kako treba, sav sam na tri oka. Ona moja vetiara od gazdarice od jutros krmaue i zapeva, priprema sinu dau. Sav taj krkanluk za onu
bandu sa groblja, grobare i ankolisce i prosjake.
Krvava im zezaina!
Rastrtljao se, ljubazan i utiv, iskezivi se ak,
to bi trebalo da predstavlja osmeh, tako da sam
odmah ukljuio kuda smera i unapredak se reio da
mu dam ipak mesto zajma. Pohvatao sam konce
odavno, njemu i njemu slinima, i ne idem vie na
lepak, ni za ivu glavu. Pare su jedina sigurnost, i
prijatelj, i utoite, i zatita, i ljubavnica sve ostalo neka se tornja u boiju mater volijem njih, slatke parice, vie nego sve drugarine iz ove arije i
svih takvih budaka za vagabunde i nigdenikovie.
Mlatio me ivot kao vola u kupusu dok nisam nauio da teem, i kuim, i pribiram za crne dane. Moj
dep to je moja sloboda, i otadbina, i sve uz to.
Ipak, ostajem sa svima dobar, zlu ne trebalo, neu
da mi se prebacuje kako diem nos i kako se koim,
ak ni pred ovakvim sakaludama i prevarantima.

Refuz mrtvak

313

Izlapele babuskere! ubacim susretljivo. Iskarabudene cicijeke. ivom ni lebac ne bi dale a

mrtvima se za duu i dranje brinu. Gledam ih samo kako se vucaraju i liu s kuiima i ostalom usedelikom ivinom i smradeom.
Raspilavio se i raskokodakao odmah, zapenuao i razvikao se protiv svih to neto imaju i svoje
ne daju. Treba im sipati miomor u orbu, kao. Takvom ne ide u glavu tua uvarnost, lezileboviu.
Domiljat sam dovoljno da to ukapiram i prevejan
da ga okreem oko malog prsta i radim kao bilmeza. Nema pod mojom vokom ladovine za svakoga,
pogotovo ako je zabuant i lenja utva. Stajao sam
na sredini kafane i inilo mi se da ona prokletinja
pozadi vie ne mrca i ne bugari, i od toga mi laknulo jer ne volim plaisinere i scene alostivne.
Kakva to muzika kod tebe? ukilji Isidor u
mene odjednom, zverajui u Margitu (na koju
znam da odavno ima merak ali jo nije uspeo da je
oajdari). Da ta tvoja ne cmizdri zbog nekog valera? Ostavio je neki buda valjda?
Nije to tako jednostavna stvar, pobratime, pomislio sam, ne plau ba samo zbog toga, imaju i
one po neku trunicu obraza, iako ne znam emu bi
im sluila. Saaliti se treba neki put, ako te to nita
ne kota, ljudi smo, majku mu, nismo Amerikanci,
svakog po neto pee. Ali ne izvata mene niko na
brzu brzinu, ne lajem to ne smem jo od etrdeset
osme, iako mi je esto jezik hitriji od pameti. Dokonam da mu nita ne kaem jer bi od svega napravio
smejuriju i sprdainu, i zapisao to u njegove teftere,

314

Vidosav Stevanovi

i rastrubio na sva usta, tako da ne bi mogla posle da

ivi od zezatora i drkadija. Farbnuo sam ga stoga
iz mesta, bez da trepnem.
Na dananji dan umrla joj majka! udarim u
najtanje ice, tamo gde svakog pogaa, ma od koje
sorte bio. Pa suzi tu od jutroske. Kae: takva se vie ne raa. Kae: takva e biti pamena dok je sveta i veka. Nije joj lako, nije majka tek kakva poabana stvar. Rod je to najroeniji, moj bato!
Eve ti ga na! opetova ti ona i naceri se. Zar
jo neko zavija zbog takve sitnice? Stao si na lud kamen ako veruje u tako neto, kad svakog boli stojko za tuu smrt. Bilo to. Mora da sino onaj njen
amula nije mogao nita da joj uradi, il joj neki dasovan opalio vruu za pamet. Otkad se znamo nije
slinila nikad, a valjda joj je svake godine majina
godinjica il daa pomen il tako neto. Lau ene i
trabunjaju kojeta, a mi se satresmo da poverujemo
u to!
NARATAJ JEDAN ODLAZI I DRUGI DOLAZI
A ZEMLJA STOJI UVIJEK

Bazao sam oko podne pred parkom, etao sam

izmeu benzinske pumpe i kafane, bio sam nervozan i iscrpljen i mamuran i smetalo mi sunce koje
avolski upeklo. Strano me bolela glava, pred oima mi svetlucalo, grkljan mi goreo, stomak se stezao i sav sam bio iscrpljen i suv iznutra kao fuzbalska lopta. Rekao sam sebi da neu vie da ludaki
loem kao sino, nema potrebe, to niemu ne vodi,

Refuz mrtvak

315

i kodi mi i smeta mi da se oseam kako valja. Nisi

ti od onih, rekoh sebi, koji drljokaju svaki bogovetni dan i no, koji smuu otkad znaju za sebe i terae dok ne krepaju, i kojima to nimalo ne kodi i nisu nikad nervozni i ruke im se nikad ne tresu i uvek
su orni za pijanku iznova. Ne lii nimalo, rekoh sebi, na sve one pijanice i sunere koji se smucaju po
periferijskim burdeljima, ponu u Suici, nastave u
Bresnici, produe u Stanovu, zavre u Mekovcu,
crvenih noseva i zakrvavljenih oiju, ta burad bez
dna i ivaca. Boga mu, rekoh sebi, moe da se urazumi i umeri i natera sebe da odbije kad ti kodi. Ili kad ti se nee.
Psovao sam u sebi i rukom pritiskivao stomak,
dok sam sluao uobiajene ale dosadnog kee Paraferije, koji se u svom zamazanom radnom odelu,
demekast i podbuo, kreveljio naslonjen na pumpu. Pitao me da nisam jeo guterove il pio fozgen, i
predlagao mi da jednom za lek pregrizem govno
od tri mraza. Sreom, pozva ga neki umaeni traktorista sa svog drndavog traktora sa prikolicom iz
koje su virili znojavi i preplanuli radnici sa klempavim eirima. Niko od poznatih ne proe, ovde se
svi znamo, a da mu taj neto ne spusti, starkelja
smrdljivi. Blagosiljajui onog traktoristu, pozdravio
sam Paraferiju zovu ga jo i Slinda preko ramena i pourio prema kafani, a u sebi sam mu opsovao enu i erku i zarekao se da ih prevrnem kadtad jer nema oveka koji to ne moe. Kad su crnci
dolazili u fabriku, erka mu se jebuckala za dolare,
vukla se po kafanama s tim debelousnim grmalji-

316

Vidosav Stevanovi

ma, igrala rok da joj je suknja letela uvis i sevale debele butine. Bolje bi za njega bilo da brine svoju brigu i da gleda da mu svaki ofer iz oblinje garae
ne nabija rogove. Blene u mene Janja, njegova raskokana ena, koluta oima i uspija kad proem
kroz Karaorevu, raspituje se imam li enu ensku i cereka se i poziva me na kafu kad budem
imao vremena i kad budem nemao trebu. Imao sam
stranu elju da popijem neto hladno i resko, i
uoh u kafanu s namerom da naem nekog prikana koji e mi platiti jednu koka-kolu, ili vikendsok. Ili bilo ta hladno.
Poluprazno, kao za pakost. Jedino to su u oku sedeli neki pranjavi seljaci i jeli paradajz i sir i
kobasice iz novina, s torbama pored sebe, i pored
klozetskih vrata prepotopski Mamut, uitelj u penziji, i Persida, njegova speena ena, pored svojih
veitih ljivovica. To je sloga, mislio sam, piju i biju
se i opet piju, i tako navek. Mnogi bi bili sreni kad
bi imali iste poroke kao i njihove ene. Brak, rezonovao sam, govnarija, jedna usrana dosada zbog
istog kreveta i dece koja ispadaju iz svega toga. ena ima na svakom oku, mislio sam, i sve su hoke. Dvoje u stiskavcu i drhtavici i vozivozidokmoe, u tome je sva mudrost. Umem da budem jako
trezven kad se moje koe i moje slobode tie. Bledunjavi kosooki Vladimir, sav usukan i presamien,
puio je pored anka i palamudio se neto sa kasirkom Margitom, koja, na izgled uplakana, sedela iza
kase kao iza zaklona i puderisala se. Znao sam da
ima mua i etvoro dece i neku babu to umire od

Refuz mrtvak

317

raka na grlu i opavog brata koji ivi na njen raun,

i da je uvek aljkava i raupana, i da je svake noi
posle fajronta eka poneki grmalj, i da se trti sa celim personalom, od efa Mitra do onog kretenastog
gluvonemog to pomae u kujni, ali mi nikad nije
bilo jasno kad sve to postigne. Jednom je neki pijani profesor iz Despotovca, koji ovde bio na seminaru istoriara i napijao se do besvesti lupajui ae i
zahtevajui da svi pevaju s njim i plau uz Oj Moravo moje selo ravno i Tuna je nedelja, podilkanio poto mu je dala korpu, bila zauzeta valjda, nisam jo
sreo oveka koga je odbila sem Bambule slovoslagaa, poeo da vriti, da psuje ensku prevrtljivost,
lakoumnost i kurvinsku foliranciju, i da se dereka
kako je ona Mesalina iz budaka, kuka i nimfomanka, gora od Marije Stjuart, vojnike drolje i njegove vlastite ene Svetlane, i da e je on uzjahati, pa
makar je silovao, na ta mu je Margita, mlitavo i neuvreeno, na opte zaprepaenje nas prisutnih, rekla: Nee, vala, da mi je na dlanu, ne dam vie nikom,
mrzim i prezirem sve mukarce i nijednog vie neu pa
da mu je zlatan i eeran. Posle toga je ak i bezobrazni Tiodor prestao da je pita ta misli o njegovoj
meri od trideset santimetara i neki milimetar pride.
Skljokao sam se na stolicu kraj vrata, gde ne
smrdi mnogo na kujnu, dim i proliveno pie, i smetalo mi sunce koje bletalo iza prozora i razmekavalo asfalt na ulici. Video sam kako se retki prolaznici, znojavi i slomljeni, pribijaju uz uarene zidove i trae zasenak. Nisam se vie nadao da e neko
da navrati. U ovo doba, samo jebeno podne, svi ra-

318

Vidosav Stevanovi

de, ili sede iza sputenih zavesa pored ventilatora i

ekaju da zahladi. Ima jo dva-tri sata dok se zavri prva smena, i pokuljaju radnici iz fabrika, i pacovi iz kancelarija, i prodavaice pou na popodnevni rad. Kraj je meseca i niko nee imati para ni za
kafu. Bolje je bilo da sam pokuao da dremnem, tako se najbolje lei mamurluk, pa da uvee izaem
oran, sve i obrijan, da naem neto ensko, makar
onu opavu pekarku, da se ispraznim i oslobodim
tegobe. Nema nita lepe od oble i podane enice,
napika i skoibuve, koja trai od tebe samo ono to
moe da joj da, i jedva eka da je svrne negde u
mrak na metainu i jedno maratonsko gaenje. to
sam u petak nagazio Manoelu, Milunku valjda,
kondukterku, riokosu, to ima sestru bliznakinju
pa ti izgleda da ima dve odjednom. Kad su me
drugari Davle i Konstantin Gora pitali koje je moje ivotno pravilo, rekao sam: ivi dok ne lipe i zapii kolika ti stranjica, tolika ti grobnica! Rekao sam,
i ne odstupan od toga.

ITIJE CIFRONIJA I OJE

ZLOINSTVO BEZ PREDUMILJAJA

ogodilo se u Kragujevcu petnaestak godina posle rata i desetak godina posle poara biveg
Akcionarskog mlina. Zloinac je bio glavom Cifronije Furda, a rtve novoosnovano preduzee Otpad, Vasilj Kriva i nekolicina nepoznatih kupaca iz
grada i okoline. Mnoge injenice nisu poznate ni
mudrom Vanelu. Ne zna se kada je i otkud doao
crnpurasti visoki ovek sa tankim trucanim briima, oiljkom na desnom obrazu i golemim vorugavim nosem, koji je neznanac kasnije prozvan Cifronije Furda. Ne zna se ni ta je radio ni od ega je
iveo nekoliko godina za kojih je gluvo lutao po kafanama, dredao na uglovima, blenuo u izloge i
sporo miui usnama sricao natpise na spomenicima po groblju. Ne zna se ni da li bio oenjen, iako
je vunovlaar Nikodem kasnije tvrdio kako ima
matoru enu i dvoje odrasle dece negde u Junoj
Srbiji. Niko, sem moda Vanela, nije znao gde stanuje, jer se pojavljivao u svim krajevima grada i to,
kako se kasnije govorilo, odjednom. Tek, jednog da-

320

Vidosav Stevanovi

na je osvanuo kao uvar i nadziratelj na zabaenom

skladitu Otpada, odmah pored gronike stanice i
Jezdine kafane, i elezniari su ga viali kako povazdan tumara meu starudijom i svakojakim krem.
Ubrzo se u Jezdinoj kafani posumnjalo da se Cifronije Furda ogreio o zakon, jer je za bagatelu teslimio seljacima, zanatlijama, mainovoama, oferima i mainobravarima sve to je jo bilo za upotrebu: plotne od poreta, izlizane automobilske gume,
krunjae, federe, pegle, sifon-boce. Jezdinom evabdiji iri Grbi prodao je iskrivljeni adavi rotilj
i neznatno oteene daire sa urezanim reima: Srcetu mom Fatimi od njenog venog Sekule. elavom preprodavcu Vasilju Krivi, tih dana ostavljenom od
ene i pijanom od zore do zore, utrapio je razdrndanu vralicu bez tokova, tulumbeta i prenosnih
kaieva, a zauzvrat dobio pokvareni radio Kosmaj
48 bez zemljovoda i antene, zarali madrac, dve
dezve za kafu sa drkama u obliku gole ene, irigator i stonu lampu bez abaura i sijalice. Za traktor, koji je nou odvukao punu prikolicu starog
gvoa, nije se znalo kome pripada ni ko je kupac.
Kasnije je Vanel doputao mogunost da je u sve
bila umeala prste neka dobro organizovana i prikrivena lopovska banda sastavljena od rukovodilaca iz fabrike automobila i optine, ali nikada nije nikoga imenovao. Meutim, Cifronije Furda je nastavljao prodaju i uskoro je na zabaenom skladitu
ostala samo neupotrebljiva starudija i jedna gotovo
razmontirana lokomotiva manevarka. Novac je troio sa pevaicama i muzikantima kod Jezde, lupaju-

Refuz mrtvak

321

i ae, prevrui stolove, derui se: Samo jo danas,

pa ne alim da umrem! i Bolje pet minuta bogovski nego
celog ivota jedva nekako! Nijednom nije otiao ak ni
u oblinju stanovljansku kafanu i zaricao se Jezdi
na vernost i pobratimstvo do groba, pa je ak nekoliko puta prespavao na sastavljenim stolovima, pod
pocrnelom slikom u drvenom ramu, delom ruke
Veljka Mazala, koja je predstavljala prosutu enetinu u providnoj haljini kako u peini prelistava neku debelu knjigu. Vanel Sveznalica tvrdio je da je
to lino Magdalena Pokajnica, ali je tvrdoglavi Jezda smatrao da je to pre sama oja Pivarka, glasovita kurva periferijska, ili neka njena sestra po zanatu. Jednom je Cifronije, posle dvodnevne pijanke,
poeo da ljubi sliku i da se kune u svoje budue
oienje, ali su mu smesta podmetnuli mlau pevaicu Divnu i on se pomamno obruio na nju. to
ti je ovek neblagorodno ivine, rekao je tada Jezda,
oe sveticu a zadovolji se kojekakvom fuksicom. Mesec
dana su svi Groniani, Stanovljanci i Palilulci sluali neprekidnu terevenku i oekivali Cifronijevo
hapenje. Najzad ga milicioneri Simon i Daa odvedoe usred estoke pijanke, poto su prethodno s
celom kafanom popili jednu za rastanak i dopustili
mu da izljubi harmonikae brau ilce, evabdiju
iru Grbu, usukane i promukle pevaice Divnu i
Savetu, rastuenog Jezdu i na stolu zaspalog Vasilja
Krivu. Kasnije se doulo da je suenje odrano tajno ali je Vanel ispriao vunovlaaru Nikodemu i
Dardi prvoborcu neke zanimljive pojedinosti. Sudijama, koji su ga zbog pronevere drutvene imovine

322

Vidosav Stevanovi

osudili na dve godine zatvora, Cifronije je zahvaljivao i hteo da im poljubi: Ruicu pravednu koja je ovakvog grenika iz blata izvadila i teih prestupa spasla!
Kleknuo je izmeu zapanjenih milicionera i plakao:
Fala to se za mene pobrinuste koji ljudsku nenost i ljubav nikad upoznao nisam! Vanel je jo ispriao kako
su ga u zatvor sproveli vozom, lisicama spojenog
za uvara, jednog oktobarskog jutra, i kako je dugo
mahao eirom sa prozora. I to je bilo sve to se znalo.
KAZNA S PREDUMILJAJEM

izvrila se nad Cifronijem posle njegovog povratka iz Zabele, dve godine kasnije. Mnogi su znali kako, ali niko nije znao zato. Smatralo se, naime,
da je ovek koji dolazi iz zatvora gori nego vojnik
na odsustvu, grbavac, deak od petnaest leta, eljniji enske topline i milote nego hleba i rakije, uspaljiviji nego barut i trud, pomamniji nego drebac
dvogodac. A Cifronije Furda je bio, kako se Jezda
izrazio pred novom pevaicom Kajom Batoinkom:
Ljudeskara od blizu dva metra, akonja, nogonja i pleonja, satira jestija i pitija, silnu snagu svoju mora u enu da saspe. I dodao je uzdiui: Samo ga je vunovlaar Nikodem za po palca uio kad se ovden merila ona
muka rabota, i to zato to se Furdi zbog pia nije sasma
digo. ira Grba dodavao je uz to svoje poreenje sa
oveim ranjevima, a mlada pevaica Divna iskazala se jedino irenjem ruku i zadivljenim sleganjem
ramenima. Ali, poto se Cifronije poetkom leta po-

Refuz mrtvak

323

javio u gradu sa otrcanim kartonskim koferom i u

tankom kariranom konfekcijskom odelu, Vanel je
ispriao kako nijedna enska iz Gronice, Stanova i
Palilula, pa ni iz same Ciganmale, nee ni da uje za
njega. Priao je da Furda nijednoj ne moe ni prii,
kamoli izdovoljiti svojoj proslavljenoj mukoj poudi, i da mu to doe neto kao nebeska kazna
zbog ranijeg razvrata i tri pokuaja silovanja. Sve
tvrde pazar i nikad ne zna kad e ti uskratiti ono malo
slasti meu nogama, govorio je Vasilj Kriva i navodio primer svoje ene Slaviteljke, koja ga je napustila ba kada je poeo da kuburi s novcem. Meutim,
Cifronije je bio sam, naputen i prezren, i niko, sem
moda Vanel, nije znao zato. Uozbiljeni Jezda i
ira Grba odbijali su da mu dadu bilo kakav savet
i govorili da svaki ovek mora sam sebi da pomogne. Od besa zbog nevere i sebinosti prijatelja, Cifroniju se crveneo i na grudima istetovirani tigar u
skoku, koga mu je lino uradio veti Veljko Mazalo.
Gunao je, sedei u Jezdinoj kafani i zurei u pocrnelu sliku nepoznate ene: Na zlo me navedoe, pokvarenjaci, i zatim niz vodu gurnue! Sada se znalo ta
radi i od ega ivi, iako to nikoga, sem moda Vanela, nije zanimalo. Spavao je celog leta u jednoj zaboravljenoj cevi od kanalizacije kod staninog
predsignala, cepao drva po radnikim kuama, donosio vodu sa esme kod praznog i zaputanog
skladita Otpada, klao i redio ivinu nedeljom i
praznikom, vukao zidarima cigle, malter i daske, riljao male bate u razgraenim dvoritima, okopavao repu na polju blizu ciglane, brao kukuruz i pa-

324

Vidosav Stevanovi

priku. Sve je to radio za sitne novce, najvie petsto

dinara, za ostatke jela i poneko pie. Krajem avgusta pomagao je bunardiji uljetu pri kopanju bunara Jezdinom paenogu Drai i dobio pedeset kilograma tek ovrene penice, koju mu je bakalin
Spasoje zamenio za dake belog brana, dva litra
petroleja i komad najprostijeg sapuna merima. Sveeri je usamljeniki lutao pored osvetljenih prozora
i preskakao tarabe, prislukivao razgovore, poljupce i milovanja. Uzdisao je: Ni ivotinja sama ne ivi,
kamoli krtena dua! Ponekad je beznadeno saekivao radnice iz druge smene fabrike konzervi, i
muno i tuno stenjao za njihovim kratkim suknjama i razglavljenim kukovima. Uglavnom je pratio
parove u iprage i bagremare. Zatim je u Jezdinoj
kafani cevio lou rakiju, onu za beznaajne goste,
poloivi kvrgave ruerde na sto i mrgodno streljajui pogledom pevaice i kurve. I nadalje su ga se
sve klonile kao nezdravog. Pljunuti ubilac i muibabi, zakljuie za njega pevaice Divna, Saveta i Kaja Batoinka. Kopnio je Cifronije, mraveo i tutio
obrve izvijene kao vranina krila. Jo nije znao zato
ga i najofucanija stanika i kafanska opajdara izbegava. Ulagivao se moljakao: Ajde, sestro, ako due
ima, vidi li da mi sokovi u glavu udaraju! Bunardija
ulje mu jednom ree da enskai ne vole troku i
neistou. Od tada se ribao i istio koliko je mogao.
Dva-tri puta se okupao u gotovo presahlom gronikom potoku, potroio itav komad sapuna merima, kosu dobro namazo zejtinom i potkratio je Drainim makazama za ianje ovaca. No nita nije po-

Refuz mrtvak

325

moglo. Nijedna, pa ni sama Kalua, koja se hvalila

mnogim izdranim redaljkama, nije prihvatila njegovu ponudu da svrate ispod pruge. Podsmevale
su mu se, psovale ga, upuivale: Obrati se Deski aki, depnom bilijaru! otidi do oje Pivarke, Fabrike Dece, koja bi potroila i pekira Ljubeza i nekoliko starakih
domova i dva bataljona stajae vojske i tri manastira i etiri fuzbalska tima! obrati se Batuli trojau! I tako u
nedogled. Grdno bi se Cifronije rasplakao da je iole
umeo da plae. Ovako je samo grizao nokte, eao
istetoviranog tigra u skoku, gutao slinu i vrpoljio se
kao avo na dombi. Nije video kraja svojim mukama i ponekad je sanjao kako ga ene krmaom ili
kobilom. A sve bee zato, ispriao je kasnije Vanel
vunovlaaru Nikodemu i Dardi prvoborcu, to se
meu periferijskom boranijom, kao kasa za priloge
rtvama zemljotresa, proneo glas da je u Cifronija:
Sakloni sveta Petko i nekoliko desetina svetaca, ona muka sramotinja toliko golema i sauvajboe razvijena od
dvogodinjeg uzdravanja da bi svaki estiti enski trbuh
pocepala i proburazila kao raanj peenicu! Glasina moda lana, smatrao je Vanel, ali dovoljna da se sve
radnice, sladoledike, koriarke, cvearke, bakalke,
pekarke, lonarke, najderke i ostale ustrae i
ustuknu kao pred prilepivom boleu, zariui se
tvrdo da bi pre s psom, bikom, beznosim olbom. I
sama Kalua je rekla da joj se od same pomisli die
kosa na glavi i kojegde drugde. Prianja Jezdina,
ire Grbe i pevaice Divne o nekadanjoj Cifronijevoj moi, mislio je Vanel, uinila su mu medveu
uslugu. Nije se znalo ije je to maslo, ali je Vanel

326

Vidosav Stevanovi

docnije pred Dardom prvoborcem izrazio svoje

sumnje u vunovlaara Nikodema, surevnjivog
zbog Cifronijevog prvenstva. Meutim, tada nita
od toga nije stiglo do Cifronijevih klempavih uiju,
jer su se svi Groniani, Palilulci i Stanovljaci, pa i
sam lucnuti Veljko Mazalo, bojali njegovih koatih
pesnica: Koje bi i adaju umlatile i slona s duom rastavile, kako je govorio zavidljivo vunovlaar Nikodem. Pred njim su utali, iza lea ga ogovarali. I Cifronije Furda je uzalud ludovao za pevaicom Kajom Batoinkom, pijanio do besvesti sa Vasiljem
Krivom, koji se tek spetljao sa Divnom, ljubio enu na pocrneloj slici, lomio plotove i tarabe, kao pomamljen jurio uz drum i niz drum, vritei: Sii, boe, da ti dugovanje vratim! Njegovim mukama kao da
nije bilo kraja.
SRCE PROBODENO PLAVOM STRELOM

i sve to je s njim u vezi nalazilo se na pedeset

metara od tree kapije fabrike automobila, iznad jagodinskog druma u kraju poznatom pod imenom
Pivara. Tu je ivela oja Pivarka, glasovita kurva
periferijska, posestrima Kalue Palilulke i mule
Parkanke, rodom iz neke selendre pod Bukuljom,
otkud su je pedesetih godina doveli omladinski aktivisti na radu meu irokim narodnim masama.
Vanel je kasnije govorio kako su omladinci s njom
praktikovali slobodnu ljubav u slobodnoj zemlji i
smatrali je ovaploenjem emancipovane enske sa
sela. Ona je odbacila mrak neznanja i prigrlila svetlost

Refuz mrtvak

327

znanja, govorili su omladinci vodei je po frontovskim organizacijama. Kao nekvalifikovana radnica

u fabrici konzervi bila je otputena kao viak radne
snage. Bila je slukinja kod namorastih oficirki i
triput je najurena zbog voenja ljubavi sa potarima, akviziterima i inkasantima za struju. Kao sudopera u Rujnoj zori bila je otputena zbog krae, koju je izvrio i veto prikrio kelner op. Kao istaica
u sudu od strane mladih slubenika esto je voena u podrum, na provaljeni kau iza uglja. Iz Jezdine kafane isterana je zato to je nekoliko puta zaspala nad lukom i seckanim mesom. ak ni Vanel
nije znao ostala njena zaposlenja. Sa petoro sitne
dece bez oeva etiri goljave devojice i jednim
travim mukariem stanovala je oja u nakrivljenoj bivoj garderobi bokserske sale za trening i
bivoj kujni letnje bate, ispod zaputenog pivarskog parka u kojem se bokserima, lancima i pesnicama tuku zakrvljene druine kragujevakih deaka. Za sto dinara primala je pijance, obuare, sodadije, trukere, nanulare, kasape, brice, kamenoresce, klomfere, najdere, trafikante, kurire, vulkanizere, eerdije, pekare, deparoe, nosae, emaniste, none uvare, kaldrmdije, ubretare, grobare,
krpe, starinare, travare, sudske svedoke, stolare, otrae, bostandije, piljare, ilimare, mlekadije, potkivae, kuvare, komordije, bojadije, pogrebnike,
sitniare, magacionere, koritare, traktoriste, pintere, barbutae. Muila se sa svojom plodnou zeice i tromesenim pobaajima kod stare gurave Jerine, semenjarke, pralje i vraare. Klela je oja: Majku

328

Vidosav Stevanovi

majinu i majine majke majku, to su me enskom s rupom me nogama stvorile i na muke podmetaljske i trudnike osudile! Svi su znali da je teko ivela jevtina
kurva oja sa petoro dece bez oeva. Krivila se i padu klonila biva garderoba u kojoj odavna ne zadiu znojem natopljeni dresovi, i biva kujna u kojoj
vie ne cvre evapii, ranjii i pljeskavice. Vanel je kasnije obnarodovao vest da se udera sruila pod snegom i da je svu drvenariju raznela sirotinja. Danas jo jedino stoji betonski podijum za muziku, pored kojeg se pivarska deca igraju krajcarica,
tutumia, andara i lopova, idemakaokotebe, nekabijenekabije, cevkom naduvaju abe krstae, veaju make i vrapcima kidaju krila. I viu ponekad
za ojinom decom u dvoritu Darde prvoborca: Kopilani, steram vi ga nani! kopilani, im vas majka rani!
Kelner op je priao kako su ga obeivali da je on
izmajstorisao bar jedno dete i kako je morao da izvadi lekarsko uverenje da je naisto jalov. Vunovlaar Nikodem se vadio na dvogodinju impotenciju
i hronino zapaljenje pinog kanala. Mole Bujac je
tvrdio kako je tih godina bio na radu u Nemakoj i
dravi zaraivao devize. Tek, niko nije hteo da pomogne oji prilikom utvrivanja oinstva. Bila je
ona oiroka, sisata, nogu maljavih kao u mukarca,
krezuba, raupana, pogrbljena i aljkava, veito u
ispranim cicanim haljinama sa bezbrojnim zakrpama, sa modricama po grlu i miicama. Te mnogobrojne ivitaste tragove, ujede, utipe, oderotine i
ogrebotine, sline vlanim mrljama na tavanici i
masnim otiscima neijih stopala po zidovima, osta-

Refuz mrtvak

329

vljali su za sobom prolaznici, jahai jednononi, naroito ostrvljeni ubretari i grobari, moni konjanici na niskoj ceni meu enskinjem periferijskim.
Ponajvie ih je ostajalo iza Srpka Bapca, pukara,
harmonikaa, molera i kartaroa, ije je ime istetovirano na ojinoj butini pored krvareeg loptastog
srca probodenog plavom strelom i datuma 3 j. 955.
Jednom, otkuvavajui vreteno kojim vri pobaaje,
ree stara Jerina, iskusna unititeljica neeljenih zametaka: arena si, ero, ko boginjava Bapeva njuka il
ko usrane deje pelene il ko arav od crvenog enskog
pranja! Imala je oja oi izbledele, plavkaste i suzne,
tanak oiljak preko ela i obrve, mlohave obraze,
ake krupne i razjedene ceu, levo rame neto vie
od desnog. Vunovlaar Nikodem je tvrdio kako je
maljava do pola trbuha i kako je nekoliko bruca zalutalo ak meu sise. Svima je posetiocima priala
to je bilo jedino to im je priala pripremajui krpu
u koju e ibnuti sluz, i kasnije, uei nad lavorom
kako iznad svega voli ratluk, kabezu kod sodadije Pidule i suene smokve. Kod vaarskog fotografa Drakule Mlaeg, koji je sahranio est ena i
bio na dobrom putu da i sedmu otera u grob, fotografisala se sa pripitim i ukoenim Bapcem i velikom kutijom rahat-lokuma u nabreklim rukama. Ta
fotografija visila je uramljena vie kreveta, retuirana i mutna, poutela i smeurana od vlage u zidovima. Moler Bujac je rekao da je Babac ojina prva
ljubav i poslednja ansa, ali da e je oeniti samo
ako ostane bez ruku i nogu. Tako su svi mislili, ak
i sam Vanel. A Babac je, onda kada nije sedeo u za-

330

Vidosav Stevanovi

tvoru zbog tue, kocke, prevara, podvoenja i lanog predstavljanja obiavao da se po vozovima
predstavlja kao pogorelac iz Kurumlije, rtva poplave Velike Morave, zemljotresa u Valjevu i okrutnog faistikog terora, i da tako iskami poneki dinar od boleivijih putnika i kada nije lutao po Srbiji i Makedoniji za vaarima, panaurima i svadbama, navraao do oje bar jedanput meseno,
uvek iznebuha, da se ispava, najede, uljudi, izvie i
natue. Urlao je: Ja sam, bre, gadijo, za dab-dabe, iz
meka srca tako rei, iz boleivosti i dobrote svoje, zatitnik i skoro otac sve te prodrljive deurlije, i zato u im
glave rascopati i rastvorenim kreom ih politi! Vunovlaar Nikodem je smatrao da bi Babac pretnju i ostvario samo kad bi mogao da stoji na nogama. Rastuivi se, obino poto bi se istreznio, zahtevao je da
mu devojice i mukari aolje tabane perima iz
petlovog repa i tiho pevaju: S one strane Plive gajtan
trava raste! Potom, nemajui ime da rastera mamurluk i zlovolju, gaao ih je tekim i elinim
klincima potkovanim izmama, pretio da e ih izbaciti na mraz samo ako pisnu, vitlao satarom, koju je na barbutu dobio od Todora kasapina, i cmizdrio: Za proerdanom mladou i karijerom svojom koje zli ljudi i nesree upropauju! Pijucnuvi zatim na
zajam iz Rujne zore uzetu rakiju, razneio bi se i govorio: Nema za vas zime dok sam ja iv, obui u vas i
na zanat daif, devojurke u najderke, momie u mainobravare, na put u vas izvesti, kuu vam sagraditi,
grdno nasledstvo u testamentu vam zavetati, obraz svoj
pred svetom osvetlati! No i to se, pored ispranjene

Refuz mrtvak

331

flae, zavravalo tuom i dranjem: Unakaradili ste

me, neprijatelji ivota mog, i kao ruglo svetu izvrgli, gledaju me protivnici moji ko tele s dve glave il ko ribu-devojku, prokletnici zlomislei! Meutim, oja je uvek
pokorno primala pijanog Bapca, davala mu da jede,
skidala izme sa zabreklih nogu, decu razmetala
po podu a njega trpala u krevet, podmetala mu lavor da se ispovraa, stavljala hladne obloge na elo
iste one krpe za sluz i crni luk pod nos. Deca nisu smela ni da unu, uurena i prestraena pod
krparama, ak ni onda kada je majka stenjala, guila se kao sipljiva Jerina, bacakala nogama, grgutala,
jer joj je ale Babac neto radio, isto ono to i gorogani koji dolaze nou, lupaju u vrata i cenkaju se,
samo mnogo due i jae, zapetljali se majka i ale
kao kuii u parku, krguu zubima kao da se makljaju, krevet samo to se ne raspadne, ale groke
kao vepar kad skae na krmau u dvoritu Darde
prvoborca, majka dudla onu crvenu maku, aletove oi iskau iz duplji, napolju pljuti kia, iz pivarskog parka zavija pas i zviducima se dozivaju zaraene druine deaka, kaplje voda sa tavanice u
pripremljene sudove, kaplje. Deca se nimalo nisu
udila kad bi se Babac, posle nekoliko takvih noi i
dana, nekuda izgubio. Samo to bi oja rekla: Odmagli opet, propalica, ni strva mu ni abera nema, poljubie vrata drugi put, govna jela ako mu budem legla!
Ipak je esto uzdisala i uvee trljala butinu sa istetoviranim krvareim srcem probodenim plavom
strelom. Ponekad je odlazila na stanicu i saekivala
putnike iz pretrpanih vozova, enjivo kolutajui

332

Vidosav Stevanovi

suznim oima. A Vanel Sveznalica je tvrdio da e

se Babac uvek vraati oji, jer svaki roeni lutalica
voli svoj miran put i svoje rtve.
SPARIVANJE DVA UDILA

i ostalo to je s tim u vezi odigralo se u mesecu

oktobru, za vreme jednog Bapevog dugog izbivanja i poto je Cifronije Furda napustio svoj sto ispod
pocrnele slike nepoznate ene u Jezdinoj kafani. Vasilj Kriva, naputen od Divne i zatreskan u Savetu,
priao je kasnije kako nije primetio njegov nestanak
jer se bio dao na pie i tugovanje. Lucnuti Veljko
Mazalo izgovorio je pred Jezdom kako ima neke
istine u slinosti Magdalene Pokajnice i oje Pivarke i kako zbog besparice mora da prihvata svakojake modele. ira Grba je, meutim, smatrao da su
Furdu posigurno uhapsili zbog nekog silovanja ili
zbog obijanja Spasojeve bakalnice krajem septembra. Kako su se upoznali i spetljali Cifronije i oja
nije pouzdano znao ni Vanel, koji je inae u Rujnoj
zori ispomagao oko anka ankui Magdaleni, za
potrebe nepismenih udovica pisao nadgrobna slova, epitafe, enidbene oglase, pisma vojnicima i roacima na radu u inostranstvu, mirio zavaene susetke, jetrve, posredovao u kupoprodaji svega i
svaega, prodavao svee pred crkvom i na groblju,
nudio lozove i lekovite trave koje jaaju muku snagu. ak ni sveznajui Vanel ni u ta nije bio siguran, iako je, uz rakiju i meze, priao vunovlaaru
Nikodemu i Dardi prvoborcu, novopeenim prija-

Refuz mrtvak

333

teljima Nikodem je ak iz ljubavi prema Dardi

preao iz Jezdine kafane u Rujnu zoru i otvorio sebi meseni kredit kod kelnera opa da su se Cifronije Furda i oja Pivarka, adaja i nezasitnica, sreli
u staninoj restoraciji, gde je oju doveo neki Vranjanac paradajzlija, a Cifronije ve bio tamo, zalutavi valjda, i po obiaju sukao rakiju sa eerdijom Kidetom i molerom Bujcem. Tamo se sretoe i
upoznadoe ta dva udila o kojima se prie po kafanama
ispredaju, rekao je Vanel i pozvao se na svedoenje
eerdije Kideta, koji je tih dana leao u bolnici
zbog operacije bruha. Kada je iz ista mira izbila
tunjava izmeu paradajzlije i nekih naljoskanih
svadbara sa bardacima i buklijama, koji su se veernjim vozom vratili iz Bagrdana, priao je Vanel,
kad je poela da prti staklarija i enske uzvritale i
stolice zaredile po tintarama, Cifronije se nezvan
umeao, iaketao propisno sve redom, kuma i starog svata prebacio preko anka poput cepanica,
vojvodu nabio pod trei sto u drugom redu od vrata, paradajzliju zavrljaio pravo kroz staklena vrata, i time izazvao pravi rum u grupici prozeblih
putnika pred restoracijom. Posle toga je Soju, skukunjenu u zakrpljenom mantiliu i teturavu na visokim tiklama, odvukao u umicu iza silosa. Ni
njoj ni njemu nije, izgleda, smetala prohladna i vlana zemlja u iblju. Deaci sa brda, koji su u umici
bili priredili redaljku sa Kaluom, uli su ga kako
njiti i obesno lomi omanja drveta, i u bekstvu su se
zaustavili tek na rampi kod klanice. Dva sata kasnije oja je Cifronija povela svojoj kuici ispod pivar-

334

Vidosav Stevanovi

skog parka, valjda naisto obrljavljena njegovom

mukom jakou, onom istom koju je vunovlaar
Nikodem svojim oima video na takmienju kod Jezde pre gotovo tri godine. Sumranim ulicama do
Rujne zore proli su zagrljeni, ogrnuti pocepanim
Cifronijevim kaputom. Jo je Cifronije, kaljav na kolenima i laktovima, navratio u Rujnu zoru ve je
bio fajront i kelner op je zakljuivao pazar i ankua Magdalena je prala ae kupio suve srpske kobasice za esto dinara, pola kilograma bajatog hleba i flau rakije, i time zapeatio neku vrstu venanja bez popa i svedoka. Kelner op je kasnije priao
kako mu je Cifronije tog asa liio na bradatog sveca sa jedne ikone u manastiru Granarici, koju je takoe svojeruno uradio Veljko Mazalo posle smrti
svoje kerke Sultanije. Odmah posle toga, bio je
znai oktobar, priao je Vanel Nikodemu i Dardi,
oja je zatvorila vrata pred nonicima i po Kalui
poruila gradu i svetu da prestaje s radnjom i zatvara duan. Meutim, ojinim bivim posetiteljima to je liilo na izgovor radi podizanja cene. Cifronije je morao da se obrauna sa nekolicinom najupornijih, koji nikako nisu hteli da se iste i kuuju, i
neprestano navaljivali da plate makar troduplo i
koliko se trai. Meu njegovim rtvama nali su se
i moler Bujac i eerdija Kide, koji su, ustajui ispod visokih pivarskih stepenica niz koje ih je strmeknuo Cifronije, ljuti kao risovi, psovali boga u trbuh i zakljuili kako vie nema pravih prijatelja na
ovom ugavom svetu. Cifronijeve vorugave pesnice osetio je na svojoj koi i grbavi Japule, koji je,

Refuz mrtvak

335

vraajui se iz proevine u Gornjoj Sabanti i prolazei drumom pored pivarskog parka, podvrisnuo:
Oprem, Furda, zanose l ti se jajca na krivinu! i zatim nije dovoljno brzo zamakao za ugao iza fabrike kapije. Prefekt pokora, zakljuio je priu Vanel i popio
esnaestu rakiju. Vunovlaar Nikodem i Darda prvoborac smatrali su da je to najvei preobraaj posle odlaska Dune Klicine u manastir. Meutim, Cifronije i oja nisu nikud izlazili, ak ni na ringipil
koji se odskora vrteo na istini usred parka. Raspaljeni parovi, koji su se trljali po klupama i uz drveta, gledali su u stalno zatvorene i zamraene prozore na bivoj garderobi i kujni. Pivarska deca prestala su da se igraju pored betonskog podijuma i okupljala su se oko kripavog ringipila. ojine devojice i deai kupovahu na pijaci krompir, kupus i iznutricu deai je napred sveano nosio sve kupljeno, zavijeno u novine, a za njim su trkale bojaljive blede devojice u pocepanim haljinicama, bose, drei se za ruke i na Nikodemova pitanja ogovarahu: Majka rekla da utimo! uvi to, Darda prvoborac ree da se danas deca raaju s velikom maturom i da e pijuni svetske kontrarevolucije ostati u
Srbiji, ili bar u Kragujevcu, kratkih rukava. Trljajui ruke, Vanel ree: Ma uskoro e onim udovitima
unutra ponestati para pa e iza delo na videlo! Na
psovke Nikodemove, koji se bee navikao da jedanput nedeljno svrati do oje nosei kutiju ratluka i
pregrt suvih smokava, Vanel se samo smekao:
Zaklela se zemlja raju! bie guvanjac kad se Babac vrne! videete ta e iz svega ispadne! krv nije voda! Na-

336

Vidosav Stevanovi

tuknuo je neto o tome kako Cifronije kriomice odlazi od kue i kako ga onda po itav dan nema, ali
nije hteo da otkrije kuda ide i ta radi. Rekao je da
je to izvan obinog ljudskog razuma i da je moda
sve besmislica. Postao je Vanel tajanstven, hodao
je i govorio kao da zna neto od ega e svet pasti
na lea, ak je od Vasilja Krive kupio gotovo nove
naoari sa elinim okvirom i jednim malo naprslim staklom. Kelner op mu je prebacio to nije
svoj mudri ivot posvetio kriminalistici, jer bi u
tom sluaju Kragujevac moda prestao da bude
grad sa najvie lopova u Srbiji. Nikodem i Darda ga
do kraja priznadoe za sveznajueg i reie da mu
za roendan u decembru kupe dogled na izvlaenje
koji je Simeon Solunac doneo iz Prvog svetskog rata i kroz njega motrio na kradljivce groa u svom
vinogradu kraj jagodinskog druma. Nema ta, skrozira te pogledom ko sveti Sava, zna gde avo veera, govorili su, pijuckajui rakiju pored anka i ekajui
da ankua Magdalena pristane na sumu od pet hiljada za dvojicu. Meutim u Rujnoj zori je danonono sedeo elavi Vasilj Kriva, ostavljen od Kaje Batoinke, pijuckao rakiju i mezetio krompir-salatu,
priajui: Namrtvo me izradio Furda s onu vralicu bez
tokova! sudskim putem u traim povratak radija Kosmaj, madraca brez felera, dezvi za kafu, regatora moje
ene Slaviteljke! u moju e korist svedoe svi dulovi, fiziari i ostali radnici kojima je onaj zevzek i vrdalama,
ona uumiga robijaka, utrapio rabljenu robu! opeljeio
mi dep gore nego mikoza kosu! pravda mora na kraju da
pobedi! Tako se alio Vasilj Kriva ravnodunom o-

Refuz mrtvak

337

pu i dremljivoj Magdaleni. Vanel je, meutim,

smatrao da vreme sve reava, ak i stambene probleme, i da e se uskoro pred njima odigrati rasplet
zapleta.
POVRATAK SRPKA BAPCA

i rasplet itave guve odigrao se u novembru

mesecu, odmah posle prisilnog zatvaranja Jezdine
kafane i suenja pevaicama Divni, Saveti i Kaji Batoinki zbog pljakanja pijanog bakalina Spasoja.
Vanel Sveznalica je, kao i uvek, bio u pravu. Krajem novembra Babac se vratio sa jednog od svojih
bezbrojnih i stalno ponavljanih puteestvija po Srbiji i Makedoniji. Ovoga puta izbivao je puna tri
meseca, due nego ikada u Niu je odleao petnaest dana zatvora zbog podvoenja neke drumske
maloletnice etvorici sredovenih bradatih Turaka,
u Tetovu se s uspehom kockao s povratnicima iz
Amerike i mesnim preduzimaima i nakupcima,
radnicima koji su zidali motel u Predejanima odneo
je petomesenu zaradu, na svadbi u Aleksincu bratimio se sa mladoenjom, kumovima i starim svatom u ime srpske irokogrudosti i drueljubivosti
i stigao u Kragujevac umorniji nego radnik u kamenolomu. Bio je sav pocepan, mamuran, zarastao u
kosurinu i obradatio do oiju, s jednim pomodrelim
i naduvenim okom, sa oklembeenim slamnim eirom provaljenim na temenu i u blatnjavim izmama bez sara, s depovima punim hiljadarki. Odmah, pravo iz kamiona-hladnjae kojim se dovezao

338

Vidosav Stevanovi

iz Paraina, zaglavio je u Rujnoj zori, astei taljigae, obuare, sodadije i kelnere, i naterujui umorne harmonikae, brau ilce, da se pentraju na sto i
do promuklosti urlaju: ta e nama oferima kua, kad
je naa kua putujua! ak je i polazaspala Magdalena videla da je Babac pri kraju snaga dremao je izmeu aa, pio samo tanak pricer, teko pokretao
noge u kolu, glava mu je svaki as padala na sto, po
ko zna koji put je priao Vanelu kako su ga milkani glupo rebnuli orkom ali se niko, pa ni vunovlaar Nikodem, inae poznat sa svoje drskosti i
bezobrazluka, nije usudio da ga obavesti kako kod
oje spava jedan suparnik, niko drugi do grmljasti
Furda sa rukama kao lopate i udarcima koji bi i
mita kovaa smlatili. A sve zato, smatrao je Vanel, to je Babac voleo i umeo da se tue sluio se
stolovima, stolicama, flaama, potrzao no iz izme
iz ista mira, za jedan pogled popreko, za jednu
psovku ili prosto to mu se ne bi svideo neiji nos
i moda zbog elje da se vidi propisna guva kad se
sukobe dva snagatora. Odavna se na Pivari, ozloglaenom leglu siledija i ubojica, smatrao je Vanel, nije dogodila neka znaajnija tua, ako se ne raunaju pijanaka amaranja, enska upanja za kose i sukobi zavaenih deakih druina u parku.
Ve je bila zaboravljena uvena makljaa Srpka
Bapca i molera Bujca, zapoeta zbog ojine naklonosti i zavrena neznatnom Bapevom prednou u
celim zubima, to je naknadno, posle njihovog izlaska iz bolnice, utvrdila posebna komisija u sastavu:
Vanel, op, Darda i sodadija Pidula. Sve je danas

Refuz mrtvak

339

sitnurija i dosada, ko da su Pivarci preli u fibajne, kako se oaloeno izrazio eerdija Kide pred vunovlaarom Nikodemom, seajui se slavnih dana,
posle rata i pre poara Akcionarskog mlina, kada
niko iz grada nije nou smeo da prekorai fabriku
prugu. Meutim, u Vanelove pametnozlobne prie o gradskim i prigradskim novostima Ovaj dilber ovde, Japule, slika trukovana, prosio mladu po svim
selima okolo, pleo i meo, lagao i mazao, prestavljao se ko
joficir u penziji, sve dok ga Marianci nisu priupitali da
l ume da rastavi i sastavi puku, izmlatili ko vola u kupusu, svukli dogola, namazali izmetom, uvaljali u katran
i perje i ostavili u jendeku! uz gromoglasan smeh i
cerekanje zagrejanih slualaca, premoreno zavijanje
brae ilaca, roktanje harmonika dugmetara, u dimu i vlanom lepljivom vonju prosutog pia, pored
aa i flaa koje su se tiskale na pretrpanim stolovima, pijanka se rasplamsala, uskovitlala i nastavila
itavo poslepodne Babac je stigao nekako oko podneva, kad Nikodem prvi put zatvara radnju i pije
petu ljivovicu pred ruak, kad probreke blatom
isprskani autobus za selo pretovaren pijaarima,
kad op iza anka masira gutlave vene na nogama,
kad Vanel zauzme svoje mudrako mesto i navije
prastari depni sat bez kazaljki i trajala do duboko u no. A no, smatrao je Vanel, uvek razgori
smalaksalu terevenku i pospe je zapaljivim mrakom, besom i oajanjem, kao zgarite benzinom, u
ijem plamenu sagorevaju poslednji obziri, dnevne
smetnje i nemogunosti. Razmahana se druina
proirivala prinovama zamazanim radnicima iz

340

Vidosav Stevanovi

fabrike automobila i Pirotehnike, pijancima koji su

po okolnim kafanama douli za pijanku do izginua i jo na tu raun, oferima koji su kamione transportere parkirali na praznom placu iza Rujne zore,
svakojakim odrpancima koji nude razglednice,
mutikle i ruske satove, lutajuim ciganskim orkestrima, skupljaima priloga za unesreene koje su
slono navaljivale na pie i mezeluke. Vasilj Kriva,
mamuran i unjkav, blistao je elom uz Bapevo rame, raspitivao se za slamni eir i po navici predlagao trampu: Penkalo i perorez s vadiepom, poso ist ko
sunce! Kelner op je gotovo izludeo od neprestanih
porudbina i sraunavanja, jedva je stigao da ovdaonda zdipi poneku stodinarku i strusi koju rakiju.
Trei sa prepunim posluavnicima u rukama, mislio je: Stari se, eto, umreu i strunuu ko ivine, ni
koica nee od mene ostati, brzo se trune u kragujevakoj zemlji! eerdija Kide se zavukao pod sto, rekavi: Preko glave mi je uspravnog i dvononog sveta, i
otud lajao, kukurikao, mukao, meketao i cvileo.
Vunovlaar Nikodem je u poverenju priapnuo
Dardi prvoborcu kako Kide sadri u sebi itav ivotinjski svet. Moler Bujac je upao kosu i lupao ae o glavu, viui da je glava njegovo prokletstvo,
njegov krst ispatanja, i da e joj stoga vratiti milo
za drago. Grbavi Japule je za opkladu vakao sru,
govorei kako e, ako se samo zainati, pojesti itavu Krivinu vralicu bez tokova i traktorsku gumu
pride. Darda je alio to nigde nema Veljka Mazala
da sve ovo ovekovei bojom na platnu kao sliku i
priliku raja na zemlji. Nikodem je smatrao da bi

Refuz mrtvak

341

mnogo bolje doao fotograf Drakula Mlai, koji se

verno pridrava prirode i nita ne izmilja. Vanel
tada iznebuha ispria kako oja pere noge Cifroniju i brie ih svojom kosom, ali ne dovri i prekrsti se
levom rukom. Tresli su se u kolu trbusi, kaputi, gunjevi, bluze crne od mainskog ulja. Po nekolicina je
uvek dredala pred klozetom, i nastavljala pevanje,
grljenje i krabanje po zidovima. Vanel je mastiljavom olovkom navrljao pored dve nule: Svima Svima Pantite i Potujte sitne Muenike bez Groba! Neispavanoj Magdaleni inilo se da znoj curi niz zidove i da se glave rasplinjavaju u dimu. Znalo se da
tek negde u zlo doba dolazi ono pravo, cirkusijada
bez premca, odlazak oji, dumbus i guvanjac koji e nastati kad se tamo sukobe dva gorogana i
ubojice, Cifronije Furda i Srpko Babac. Znalo se da
do toga mora doi. Jer, smatrao je Vanel, sva Bapeva lutanja i terevenenja po drumskim krmama
i kockarskim jazbinama Srbije i Makedonije zavravala su se, kao cigareta kod prsta, u bivoj garderobi bokserske sale za trening i bivoj kujni letnje bate, pod belim pogledima etiri goljave devojice i
travog desetogodinjeg deaka, pod izbledelim cicanim haljinama koje se sue na konopcu zategnutom preko sobe, pod zguvanom vaarskom fotografijom, izmeu velikog ifonjera i poreta sa iskrivljenom plotnom. Tako je bar dosad uvek bilo,
smatrao je Vanel, a sve to je bilo bie jo jednom
i mnogo puta, i tu kraja nema. Svi su stoga ekali
polazak i rasplet. Vanel je prstom pokazivao na
svoje zborano elo: Mozak je to, bato moj, Mandrak i

342

Vidosav Stevanovi

Leo kerbinek ujedno, plus Hudini! Meutim, milicioneri Simon i Daa, utegnuti kaievima, s torbicama,
pendrecima i revolverima, u dvokoraku su zaobilazili oko uskiptele Rujne zore; U kojoj ovek moe da
skikne i da ga iznesu s nogama napred, uvali san spavaa u zabaenim uliicama oko Pirotehnike, pripaljivali jevtine milicionerske zete i raspravljali da li
e sresti neku zalutalu nonu kurvu: Pa makar i Kaluu, ako se nita bolje ne nade! Huka i buka terevenke razlegale su se pustim ulicama nonim.
POLAZAK I RASPLET ZAPLETA

odigrali su se iste novembarske noi, u prisustvu nekolicine imenovanih i gotovo potpunom

mraku. Kad Vanelov depni sat bez kazaljki otkuca pola noi, Babac se tromo uspentra na sto, mahanjem ruku smiri galamu, strugnu kaljavim izmama, naheri eir i dreknu tako da probudi zaspalu
Magdalenu: Ja vi sada doem voa i nemoj neko
neto protiv da ukne! Ima da ga nema! Kuuj i poslunost! Od sluanja nikog glava nije zabolela, pa
nee ni radniku klasu! Prvo: Krei narode! Narod
ga utke i s potovanjem saslua. Oni pozadi brzo
zapuie usta nekom vrljavom plavuanu, koji je taman zinuo da vrekne kako je on lino protiv svakog
kulta linosti i za slobodu veroispovesti, tampe,
zbora i dogovora. Priapnue mu neka to trtlja izmeu etiri zida, jer e u protivnom dobiti besplatan stan i hranu, i besplatan grob na kraju. Tada Babac, sa flaom rakije pod mikom i kilogramom su-

Refuz mrtvak

343

vih srpskih kobasica u zamaenoj hartiji, prvi grunu kroz vrata. Za njim nagrnu gungula pijanaca
radnici koji su vikali: iveo narodni otac Babac! adrapovci koji su pruali ruke prema njegovim depovima, skupljai priloga koji su bogoradili: Udeli paenicima! preprodavci koji su cvileli: Gospocke mutikle, satovi za bogatune! oferi koji su ugovarali trku
po drumovima zatim Vanel sa mastiljavom
olovkom za uvom i Nikodem sa nekakvom lulom,
pa Kide, Vasilj Kriva, Bujac i Japule, koji su upriliili pevaku etvorku i dreali: Skini, mala, malo
ambalau, da uteram kola u garau! U Rujnoj zori ostadoe ispolivani stolovi, polupana staklarija, premoreni op, koji nikako nije mogao da se otrese misli o
smrti, i Magdalena, koja je sve videla izdaleka, obavijeno maglom. Napolju je poinjala sitna novembarska kiica. Duvao je hladan vetar sa brda levo i
bistrio uarene glave. Pored kiljavih sijalica na
banderama promicale su svetlucave iglice. Prozori
na okolnim kuama bili su zatvoreni i zamraeni, i
samo se odnekud ula reska piska dojeneta. Niz
strmu Kosovsku ulicu teturao se nosa Krklja za
svojim kripavim kolicima. Vanel ispria kako Krklja ve dva meseca neprestano luta ulicama, odbija da prevozi robu i kod svih se raspituje za le nekog velikog oveka koji mu se u snu javio i zamolio
da ga poveze na poslednji put. Niko nije znao, a
anuti Krklja nije umeo da objasni, ko je taj veliki
ovek. Na fabrikoj pruzi rampa je bila dignuta i
trala je u nebo kao rude seljakih kola u kafanskom dvoritu. ulo se kako u fabrici klopou ma-

344

Vidosav Stevanovi

ine, muklo, kao pod zemljom. Darda prvoborac izjavi kako mu dostojanstvo ne dozvoljava da uestvuje u pijanakim ekspedicijama i da stoga pere
ruke, i skrete u svoje razgraeno dvorite pored Piduline sodadinice. Vanel je razveseljeno trljao
ruke: Najzad e izii delo na videlo i sastat e se muka sa
uasom! krv nije voda i svaka ljubav nije istota! Druina se gegala za Bapcem, koji je ipio napred, i osipala polako, jer mnogi nisu imali petlje da prisustvuju obraunu. Radie tu i noevi, bie posla za Simona i Dau, rekao je tiho vrljavi plavuan i s mnogim plaljivcima potonuo u mrak. Vasilj Kriva se
spremao da Cifronija uhvati na legalu, pokupi potpise prisutnih i podnese tubu sudu zbog prevare
oko vralice bez tokova. Zato je uliziki klipsao za
Bapcem i usput ga nagovarao da proda izme i eir i da od njega kupi stonu lampu bez abaura i
dve dezve za kafu, koje je ve smatrao potpuno i
sigurno svojima. Ukoliko me pravda ne zadovolji, prodau se neprijateljima socijalizma, govorio je i trpkao
kobasice ispod Bapeve mike. Kide, Bujac i Japule su zaostajali, gurili se i preskakali jedan drugoga,
udarajui petama u stranjice: Torak, seremeda, tucaj
biber, bralica! Na pruzi se Nikodem omae i ljosnu o
zemlju koliko je dug, ali ga ubrzo pridigoe: Noge
su zato da se stoji na njima! Bujac primeti kako se Nikodem inae odavna izvetio u padanju i raznim
vrstama puzanja. Kide ubaci kako i on poznaje ne
jednog dupelisca. Japule ree kako se on uvek slagao s veinom pa e tako i ubudue. Vasilj Kriva se
poali na zubobolju i tmuu, rekavi: Iste ovake noi

Refuz mrtvak

345

dobio sam mikozu, koja mi odnose lepu grguravu kosu, a

ena me Slaviteljka napustila! Sa visokih pivarskih
stepenica videli su ceo grad razbacana i mirava
svetla periferije, pravilno u pravougaonike poreana u centru i na soliterima ispod groblja u kojem
ba tada nestade elektrine struje. Vanel je kasnije
priao neverniku Dardi kako tu mora da je neki avo umeao prste i kako pitanje zagrobnog ivota
tek treba razvideti. Sada su, meutim, videli samo
mrak i oseali kiicu. Pred vratima bive garderobe
i kujne nasta tajac, kao na prozivci, i svi se zbie u
utljivu gomilu iza Bapevih lea. Nikodem proaputa kako su samo budale uvek u prvim redovima.
Kide se oprezno iskalja u aku. Otvaraj, ojka! Ovden Babac i bratija, promuklo zavika Babac i nae se
napred. Oekivao je da se vrata odmah otvore i da
mu se uzradovana oja obesi o vrat. Unutra se nita ne pomeri i ne u nikakav glas. Vanel je kasnije
priao da se takva tiina uje valjda samo pred smrt
ili u sreditu zemlje. Nauljenih uiju, uli su svoje
utiano disanje. uli su kako im srca bubnjaju u
grudima. Laknu im kad u pivarskom parku zalaja
pas i lave stra niz brdo. Disali su slobodnije, bodrije, bre, glasnije. Kide se ponovo iskalja i ree
kako je sigurno zaradio neku trlemu. uli su ga kako umno mokri na beton. Svima se to naglo dopade. Mokrili su na podijum i razveseljeno oslukivali pljutanje mlazeva pomeano sa utanjem kie u
golim granama kestenova. Bujac ibnu mlazem na
Japuletove cipele, a ovaj mu vrati ravnom merom. I
ostali pokuae da se meusobno pomokre. Vasilj

346

Vidosav Stevanovi

Kriva ree kako je njegova mokraa toliko jaka da

razara drvo, zemlju i kamen. Rairenim nozdrvama
udno su lovili mek i lagan vonj. Vasilj Kriva je palidrvcetom akao uvo, predano i sa uivanjem. Bujac ree kako slepci vide uima i kako bi dobro bilo
zamuriti i oslukivati. Japule ree da je njegova baba po majci oslepela u trideset sedmoj a progledala
u ezdeset drugoj godini. Nikodem zaali to s njima nije Darda, stari jurilija, pred ijim podvizima
Japuletov bakutan moe da se sakrije u miju rupu.
Meutim, Babac je pesnicama lupao u vrata i sve se
vie ljutio na tako gurav doek. Unutra se nita nije
pomeralo niti se ta ulo. Kao osica ga ubode pomisao kako spava sad oja s nekim balvanom pored
sebe, izdovoljena do gue, a on ko siroe dredi na
kii, bolest moe da navue, da se prevrne kao arapa, da dobije neko zapaljenje plua ili leukemiju.
Otvaraj, bre, kad velim, da ne izvaljujem, ruknu, uhvati zalet od nekoliko koraka, nalete na podijum i sede. Stalno mu se po glavi vrzmala rasparana prevrnuta arapa i leukemija. Seti se kako su mu otac i
deda mladi umrli, obojica u pijankama na vaarima, i poele da skona dostojno svoje porodice.
Druina, meutim, stuknu i uskomea se. Nikodem
se povue iza svih i opipa lulu u depu. Bujac je pipajui kupio kamenje i trpao ga u depove svoje
kone vindjake. Japule je milovao svoju grbu i razmiljao da li da tukne niza stepenice. Kide je mrmljao kako je siguran da su se usosili. Jedino je Vanel bio miran i sabran. Zaagorie. Moda enska
ima muteriju, ree Japule, jer poso je poso, brajko. Ako

Refuz mrtvak

347

danas propusti, sutra e se kajati. Poso je ko riba jegulja, zaas iz ruke isklizne. Pokojna baba moja petnaestak
godina vid ekala. Znamo mi dobro kakva je to muterija, ree Vasilj Kriva, i znamo kakav je poso! Sto godina, devedeset groa. enske treba za glavu vatati,
ko zmije, da se ne ee poslen gde te ne svrbi!
Moda nije kod kue, ree Nikodem, moda odvrljala nekud? Moe se ii kud se oe, nigde ne pie da se ne
moe. Svet je svakome otvoren, guraj kud te noge nose,
kae Darda. Znamo mi kaka je to kua, ree Vasilj
Kriva, i ako vrata ne pogodi, kuu nikad nee. Pusti, Babac, ree Kide, e naie milicija. Sede i ekaju,
potenog e uvek doekati. Poten sam u klopku padne. A
na sudu te nikoji advokat ne opra. Znamo mi ko e naie, ree Vasilj Kriva, pismenost je zato izmiljena da
se prevarantu u duu zaviri. Taka i taka su ti dela lopovska, vri ljudima to si lagarijama zdipio. Nek vidi ta
se zbiva, ree Bujac, oi su za gledanje nasaene, nisu
zbog lepote. Nita ne zna dok oima ne vidi i rukom ne
opipa, pa magaree ui da ima. Dobro mi to znamo,
ree Vasilj Kriva, znanje je imanje. Bez znanja ni budala nee zapevati. Pusti oveka, ree Vanel, domain je i zatitnik. Danas domaina sa sveom moe da
trai. Svako voli ist raun i jasnu sudbinu. Rei se brzo ukrstie nad Bapevom glavom i on hitro skoi
na noge. Svi osetie olakanje, neku prijatnost i lagodnost. Smejuckali su se, svaki za sebe. Kide i
Bujac boksovali su se od ale. Kad Babac iz zaleta
provali vrata i nestade u mraku, svi nagrnue za
njim, radoznalo, veselo, ivahno i nestano zverajui oko sebe, trepui na svetlosti petrolejke sa poa-

348

Vidosav Stevanovi

avelim trbuastim staklom, koju neko, po svoj prilici Vanel, bee upalio. On sam je najednom izrastao, ispravio se i pogordio, preko lica mu se razlilo likovanje, vragolanski je trljao nos kaiprstom i
jezikom oblizivao usne, ak je i upkao sede dlake
iz uiju. Naoari su mu svetlucale mutnim sjajem.
Nikodem pomisli: Nema ta, novi sveti Sava, skrozira
te pogledom ko staklo. Na krevetu je sedela Soja, drei pokriva pod bradom i preplaeno kolutajui oima. Na fotografiji vie glave imala je iste takve oi,
izbledele i suzne. Nikodem zakljui da je ojina glava na pocrneloj slici Veljka Mazala u Jezdinoj kafani i da ga sve to nekako podsea na pobono pojanje u crkvi. Devojice su se pokrile preko glave i
uurile, gotovo ne diui. Deak je tupo zurio u
pokisle, skakutave, klimave uljeze i zakretao glavom prema naroguenom Bapcu, koji je ispustio
kobasice i vitlao flaom. Nikodem pomisli: Kao moj
pobra Darda, stari bomba, kad se sprema da nekom dripcu razbije njuku. Za sve vreme ojine oi rasle su
kao krugovi na vodi. Sa konopca, zategnutog iz
ugla u ugao, visile su izbledele cicane haljine, izujedane raznobojnim zakrpama, sa kojih je kapalo kao
sa tavanice. Tanka pruga vode puzila je pod krevet
kao ljeskava zmija. Cifronija, meutim, nigde ne
bee. Svi se upitae u sebi: Kuda je nestao Cifronije
Furda? I: dokle e rasti ojine oi? I: iji li su ovo, pobogu, tragovi stopala po zidovima? I jo: Ne izgleda li ovo
kao poetak nekakvog jebanog kraja? Ispred svih, Vanel je trljao nos krivim kaiprstom i jezikom oblizivao usne, tanke kao dve crte povuene mastiljavom

Refuz mrtvak

349

olovkom. Koj ti je taj arapan to ga prima kad je domain tamo gde krvavo zarauje leba i sleba, riknu Babac i spotae se o lavor s prljavom vodom, ne raste
leba po drveu, samo ruku da digne. Mora se pomuiti, dlanove oznojiti. Pokazuj tog arapana da ga bojem ne
iskamujem iz tebe, kurvetino kapedomska! Soja drhtavom rukom pokaza na ifonjer, skupljajui se, prosto se uvlaei u sebe, ceptei. Deak se pridie, isprsi se, ali namah klonu i povi travu desetogodinju glavu. Devojice su sasvim prestale da diu. Nikodem pomisli: Sigurno ni svetski ovek Darda nije video ovolike oi kao u oje. Babac prilete ifonjeru i
otvori ga, uz kripu nepodmazanih arki. Nekoliko
trenutaka stajao je tako, glupo se osmehujui, raskoraen, sa na potiljak zaturenim eirom. A onda
se sae i podie neto na rukama. I Vanel i Nikodem i Vasilj Kriva i Kide i Bujac i Japule namah
opazie da je to neki smeno nesklapan kepec,
umotan u arenu koulju, koji se ne pokree i ne die, veliki koliko najmanja devojica, nesrazmeran
kao nedonoe. Nos mu je iz lica trao kao panj iz
zemlje, a ui su mu bile kao u zagoneci; Oko panja
dva lopara. Nikodem pomisli: Kao devojka bez ruku,
nogu i trupa u treoj atri na prolom vaaru. I svi u tim
zguvanim crtama prepoznadoe Cifronijevo elo,
Cifronijeve tucane brie, Cifronijev nos i zastidee se duboko i zauvek. Jedino je Bujac digao kobasicu s poda i halapljivo je gutao, mljaskao i cmoktao, pogledom traei flau s rakijom. Zatim je podie i nagnu, poto rukavom obrisa grli, i obliza
se. Jabuica mu je skakala kao vorak u zamci. Sad

350

Vidosav Stevanovi

znam, ree Vanel ne trepui, u tiini koja nastade

svud unaokolo: onaj pas iz parka prestao je da zavija, kia je, verovatno, prestala da pada, Bujevo
mljaskanje zamrlo, ojin cvokot sasvim nestao i oi
joj se smanjile, nosa Krklja prekinuo traganja za leom velikog oveka, op nije stigao da do kraja domisli svoje truljenje i nestanak, Magdalena se razdremala i reila da prekine rad, deake druine zastale usred tue s bokserima, lancima, noevima,
vaarski fotograf Drakula Mlai okanuo se sedme
ene, Jezda odluio da ponovo otvori kafanu, svi
glasovi noni zaronili u utanje i ljudi ostali da stoje nadomak mrtve bele vode koja se polako valja na
sve. Sad znam, ree Vanel, prodavao je Cifronije krv
bolesnicima, pola kile za hiljadarku, zato sam ga viao
pred bolnicom, postao je dobrovoljni davalac krvi, prodao
je svu krv, po pola kile za hiljadarku. Nije krv soda-voda,
reko bi, sabije pod pritiskom pa krmi koliko te volja.
Znamo mi kakva je to krv, ree Vasilj Kriva, znamo mi
dobro kakva je ija krv. Svi su utali.
EPILOG SA MALO TMURNE SVETLOSTI

o kojem se neto zna uglavnom zahvaljujui

Vanelovim zabelekama i raznim priama koje su
se kasnije prenosile po gradu. Prialo se da se posle
govora Vasilja Krive, pre nego to su se svi razbeali kud koji, pred vratima bive garderobe i bive
kujne pojavio nosa Krklja sa kolicima, koji je, poto je video Cifronija, rekao kako su mu umesto velikog oveka podmetnuli neki prirepak i kako on

Refuz mrtvak

351

odbija da uestvuje u svaijem vaskrsenju. Srpka

Bapca iste noi, onako u izmama bez sara, provaljenom slamnom eiru i sa praznim depovima,
uhapsie milicioneri Simon i Daa, rekavi da mora
da je kriv im nema ni dinara. Tim hapenjem zavrena su Bapeva lutanja po Srbiji i Makedoniji. Treeg dana pred vee u zatvoru je odigrao oprotajni
barbut sa zatvorskim uvarem akarem i zatim se
obesio nad kiblom o svoj ukur. Povodom toga vunovlaar Nikodem ree Dardi prvoborcu: Ne raa se
vie, pobratime, takav koco, pa makar se Kragujevac
zvao Kartojevac. Darda prvoborac je, meutim, smatrao da talenti nikada ne izumiru i kao primer je navodio ojinog dearca, koji ve ume veto da obre
tri karte. A kad u zimu oja ostavljae decu etiri
goljave devojice i travog desetogodinjeg deaka i odlazae iz grada da bi sa oferima lutala po
drumovima izmeu evelije i Triglava, Jerina semenjarka, otkuvavajui vreteno kojim vri pobaaje i videi je kako se penje u kabinu hladnjae, ree:
Anama i toj ti je, od takije postaje Kvekenbu! Samo
Vanel Mudrac, poto se preselio pod Jezdino okrilje u novu kafanu preko puta Pirotehnike i zauzeo
sto pod pocrnelom slikom nepoznate ene, trlja ruke, pie dirljiva nadgrobna slova, saete epitafe, enidbene oglase, prodaje svee pred crkvom i na
groblju, i travama lei muku nemo. U dokolici ispisuje dugaka itija svojih svetaca, sitnih kragujevakih muenika, iji grob niko prstom ne moe da
pokae. Zapoeo je veliku hroniku o podvizima
proslavljenog Cifronijevog uda, jer se nada spomi-

352

Vidosav Stevanovi

njanju svoga imena i onda kada mu guteri budu

po kostima trkarali i deca mu od lobanje pravila
fenjer za Poklade. Brigu o svojoj hroniarskoj zaostavtini prepustio je elavom Vasilju Krivi, koji
jo kuburi sa vralicom bez tokova, tulumbeta i
prenosnih kaieva. Na kraju, vredi jo napomenuti
da je ankua Magdalena, odmah posle smrti Kelnera opa, dala otkaz na posao u Rujnoj zori, grdno
se prokurvala i sada se koleba izmeu molera Bujca i eerdije Kideta. Time je stavljena taka na itije Cifronija Furde i oje Pivarke, i otvorena stranica za novo itije. Amin.

JEREMIJINA SMRT

eremija je ve dizao glavu sa jastuka kada je uo

slab zvuk tanak i nejasan, nalik na cianje ili nejako cviljenje, koji je, inilo se, dolazio od vrata, a moda i od stola. Oslonio se na laktove, krivei vrat
zbog zujanja i tegobe u lobanji, pokuavajui da
otvori oi zapekle od pospanosti, kad je ponovo
uo pitanje, sada malo jae, muno i srsiavo tuno, kao da je od neke iscrpljene i ranjene ivotinjice, ili, udno, kao da je glas mekanog, sluzavog i
providnog vodozemca. Nije se iznenadio ni uplaio. inilo mu se prirodno i razumljivo da se u ovoj
mranoj i prljavoj sobi, punoj stenica, zadaha i gustih senki, meu podlupljenim i vlanim zidovima,
u ovoj uasnoj radnoj jazbini za pacove i sove, kako je
ponekad s jedom i zlobom nazivao, u ovom prenatrpanom umezu bogu iza lea, pored razorene fabrike oruja, poruenih zidova i svuda iikalog
korova, pojavi ujutro, im se oi otvore, neto tako
besmisleno i bedno kao taj glas, taj majuni jauk koji nije pripadao nikome i nije dolazio niotkuda. Nije se ni pourio da zagleda u sve uglove, jer je bio
mrzovoljan i rasejan od tekog i ravog vina popi-

354

Vidosav Stevanovi

jenog sino u sobi krofulozne kelnerice koja ga je

povela sobom za novac, jer je odavna navikao i
oguglao na otrcane utiske posle buenja u svom
nakrivljenom i tvrdom krevetu, u stvari dombavom otomanu kupljenom na buvljoj pijaci, koji je
pri svakom pokretu promuklo cvileo razdrndanim
federima. Pogledao je sto, iskrzan po ivicama i kao
presvuen au, prepun izguvanih hartija, raskupusanih knjiga, iscepanih pantalona i prljavog donjeg rublja sa strane, gde je leala iskrivljena viljuka i plehani tanjir zamazan nedojedenim jajima. Pogledao je zatim pod, pranjav, grbav i podignut u
uglu, nakaznog konja na tavanici izmeu dve velike mrlje od vlage, stalno iskeene zube, svedeno elo i kukast nos na fotografiji nekog starca u nedeljnom odelu, i pao nazad na jastuk, jastunicu od atorskog platna ispunjenu isitnjenom slamom, zgaen na svoje konjuktivitine kratkovide oi koje se
svakog dana otvaraju u istom kukavnom enterijeru, memljivoj ropotarnici starei i trulei, ogoren
na svoje uporno srce koje budalasto kuca kao stari
navijeni sat na nekoj zabaenoj i polustrunuloj podrumskoj pozornici. Nije se seao, u dugom trenutku jedne svakog jutra obnavljane munine, nepoznatog zvuka koji mu je okrenuo glavu u krug.
Leao je nauznak, skupljajui hrabrost i snagu
da svoje mravo i povijeno telo izvue ispod pohabanih pokrivaa nezdravo mrke boje, iskamenih
na rasprodaji zatvorskih stvari, i da svoje tanke noge, opletene plavim gajtanima vena i pokrivene
skorelom trokom, ugura u pocepane papue, otpo-

Refuz mrtvak

355

injui tako svoj svakodnevni tromi put do umivaonika naherenog u uglu sobe. Iz druge sobe, iza napuklih vrata, uo je gazdariino mrmljanje i othukivanje, kripu dasaka i hod bosih stopala. Po umovima, koji su se rojili unaokolo, zamislio je njene iskrivljene ronate none prste kako ekaju o mesnate i zadrigle listove s gustim crnim dlakama,
njena mlohava i gnjecava bedra uvijena u zamaeni kuni ogrta s crvenim ruama, njene ispucale
ruke kako naslepo pipaju po nahtkasni i dohvataju
prvu cigaretu, i njen mrzovoljni, tupi, blesavi pogled iz podbulog sala masnog lica kako tupo prati
kolutove dima. Ta bezvoljna, runa i nagojena ena,
sopstvenica dve sobe u toj naputenoj periferijskoj
predionici uadi, koja ne primeuje nita oko sebe,
bila je tako oito mlitava i na izgled bez kostiju da
se Jeremija pitao kako se uopte kree i odrava uspravnom. Uostalom, uglavnom je leala nauznake, puei jevtine i smrdljive cigarete, pijuckajui
ohlaenu kafu, nadimajui bavastu telesinu, upkajui i njuei znojave malje ispod pazuha, prstima drakajui sluzavi jezik draice. Vraajui se
jednom pijan, nou, Jeremija je, prolazei kroz njenu sobu i videi kako ga posmatra praznim i razrogaenim oima razvraene ivotinje, legao pored
nje gonjen ljigavom udnjom, u koju se uplitala i
mrnja i bolesna radoznalost i enja za prljavtinom i gadom, i tek kada su se njene butine otvorile
naviklim i mrtvim pokretom, mehanikom kretnjom jedne leine, osetio je gaenje i stid, dubok i
straan, i odmah ustao promrmljavi neto nalik na

356

Vidosav Stevanovi

izvinjenje i na kletvu zbog svoje slabike impotencije. Gazdarica je sutradan leei na svom irokom
kauu, puei i pijuckajui ohlaenu kafu, izgledala sasvim obino, tupo i blesavo, kao da se nita nije desilo, kao da nita i nije moglo da se desi u tom
vremenu zastalom pred pragom prenaseljene kuerine, a Jeremija, poto mu je to godilo i pogodovalo
bar deliminom zaboravljanju svega niskog i oslobaalo ga munog kajanja posle pijanstva, u kojem
mu se s naroitom estinom nametala blaena praznina samoubistva, nije nita spominjao niti ikad ita ponovo pokuavao. Ali je meu njima vejala i bila neskrivena odvratnost, neko mutno strujanje nagona za rastankom, sjedinjenjem, unitenjem i konanim mrtvilom poslednjeg zajednikog cilja.
Objasnio je zato sebi, onako kako se objanjava
maloumniku, da je onaj neprijatni uzdah oajanja
ispustila gazdarica pokreui svoju tromost, moda, razdraivi sebe do vrhunca neprirodno izazvane i lano ostvarene strasti, i taman skupi usne
da gadljivo otpljune, kad zau ono, sada negde u
blizini, popraeno lakim umom kao da se neko lakonog kree po sobi. Osetio je tada laku neprijatnost po licu, bol u povijama, crvenilo na obrazima,
kao pod pogledima nekog nepoznatog uljeza, moda neprijatelja, koji neuviavno i surovo posmatra
nezgodni in tueg jutarnjeg otvaranja oiju, prvi
greni i strani trenutak svesti. Podie kapke i sa
uenjem, pomeanim sa nevericom i strahom,
ugleda umobolnu prikazu koja je stajala ba pred
njim. Sedei u krevetu, prilepljenu uza zid talasima

Refuz mrtvak

357

uznemirenosti i strave, zgren, ekajui jo cilik

razdrndanih federa i kranje svojih praznih creva,
netremice je buljio u odvratno i fantastino stvorenje zdepastog praseeg trupa, naduvenog kesastog
trbuha i ruku nalik na peraja ribe, golo i pomodrelo, koje je na njega treptalo kapcima bez trepavica,
nemono maui velikom poluljudskom glavom na
tankom peteljkastom vratu, gegajui se iz ugla na
krivim i kratkim majmunskim nogama, treskajui
oputenim naborima roave koe sline pepeljastom krenjaku. Jeremija se jo tresao od jeze i unezvereno stiskao krajeve pokrivaa, stalno ekajui
cilik federa i kranje creva, kad nakaza opet pusti
svoj ogavni cijukavi zvuk, sada stvarno nalik na jecanje i cviljenje od tekog telesnog bola i ustremljenog beznaa, uurbano i nespretno zaklima trbuhom, poklecnu, spovede se, zaglavinja napred-nazad, zamaha patrljcima izroda gmaza i ribe i biljke
mesoderke, i pade na pod ispred stola, savivi se
kao zametak koji je izgubio zatitniku toplotu materice, tresui se jo malo od oito neizleive studeni koja mu se zauvek uvreila u kostima. Zatim se
skoanjeno telace umiri pred razrogaenim Jeremijinim oima.
Posle prvog straha koji ga je ludakom snagom
digao sa jastuka, zavitlao prema zidu i presekao namah svaku mogunost da neto od svega, bilo ta,
shvati i razume, usceptali Jeremija oseti kako mu
krv u vrelim i burnim mlazevima prosto ikljajui i
klokoui, jurnu u glavu, urlajui u potiljku, udarajui u eone kosti, zagluno bubnjajui u uima. S

358

Vidosav Stevanovi

naporom i grevito pomisli da je sve to san, nezdravo i nastrano privienje niklo iz tmue neprestane
noi u rabatnoj kuerini, mrsko udovite roeno iz
gazdariine jalove strasti i sladostrasnog bola njegove poude, patuljak iz podzemlja samrtnikoga
grada, i da se treba samo probuditi, samo rasvestiti, i sve e biti po starom, onako kako je oduvek i
kako e biti doveka: laka i okrepljujua tupost izmeu dve more. Stisnu zato kapke, zamaha glavom
kao da priznaje poraz i polako, sa strepnjom otvori
oi kao da izlazi sa dna mranog bunara, iz u korov
obraslih rovova eksplozivom zdruzgane fabrike,
plaei se naglog bleska snane svetlosti, ali pokoran i odnekud ubeen da e ponovo videti nakaznu
sliku od malopre, delimino uveren u zasigurnu
neistinitost svega, delimino ak i pomiren i gotovo
obradovan to e se sve ponoviti sada i jo mnogo
puta. Pred njim je bila njegova stara iznajmljena soba, radna jazbina za pacove i sove, sa poznatim runim stvarima, svatarijama pretrpanim stolom i
naherenim umivaonikom sa plehanim oljutenim
bokalom i vlanim mrljama na tavanici i obrisima
konja u vijugama pukotina i otpalog maltera, koje
su se najednom isticale novom otrinom i jasnoom, opipljivou rezanog kamena, kao da su obasjane iznutra i zaleene zauvek na istim mestima.
Zagledan u neprirodno pravilne zube na fotografiji
starca u nedeljnom odelu, Jeremija je naglo zaceptao u paraliuoj i brzoj drhtavici, primirio se i opustio. I punim pluima udahnu opojan i zaudo poznat miris, koji je lebdeo unaokolo, mamei prema

Refuz mrtvak

359

otrim i opasnim ivicama iza kojih je milosrdna blagost kraja.

Jeremija prestade da oslukuje panino damaranje u slepoonicama i grmljavinu uzbuene krvi u
uima i, primamljen privlanom opasnou konane odluke i zanesen oporom drai neopozivog ina,
pogleda prema mestu gde je malopre pala prikaza.
Na iskrivljenim rebrima poda, meu razbacanim
sasuenim korama pomorandi i zgnjeenim opucima od cigareta, u krivoj senci stola, lealo je ono,
uasno neoekivano stvorenje nekakve pakosne
izazivake izmiljotine, nepokretno i tamno u turobnom osvetljenju oblanog dana koje se unjalo
kroz prljavi prozor i koturalo na podu kao uad.
Savlaujui neprijatnost i gaenje, najednom olako
i prosto kao micanje nonim prstima, Jeremija ga
podrobno osmotri sa svih strana i, razmiljajui
mnogo mirnije i pribranije i jasnije, oseajui ak i
izvesnu skromnu nadmonost zbog svoje tako oitovane hladnokrvnosti i smelosti, pouzdajui se u
svoj mozak, sasvim trezveno zakljui da u tom neskladnom biu nema nieg stranog to bi nagonilo
u zaprepaenost, uas, oajanje i ludilo. Gotovo se
zaudio, uostalom sasvim povrno i bez povezanosti sa glavnom misli o jednostavnosti i obinosti pojave toga polubia, svojoj malopreanjoj mimikriji
sa naknadnim otvaranjem oiju i oekivanjem promene. U malom, prosto beznaajnom i zgrenom
telu tog izroda niih ivotinjica i biljaka neodreenih svojstava, nalik na zametak, istina majmunolik,
ili iznakaeno bogaljasto novoroene-presmake,

360

Vidosav Stevanovi

u oputenim ruicama-perajama spuznulim niza

zbrkane slabine, u iskrivljenim nogama skupljenim pod vreastim trbuhom, u samom naboranom
i gromuljastom trbuhu bez rupice pupka i bez vidljive pupane vrpce, u golom i ravnom temenu
bez kose i pora, bio je vidljiv tako neizdrljiv bol i
poniavajua telesna slabost da Jeremija, umotan u
pocepanu i pranjavu ebad, udno nagnut preko
ivice kreveta, ne ujui vie cilik federa i krkljanje u
crevima, zaboravivi namah sve to se maloas zbilo i gonjen ivom i drhtavom radoznalou koja ga
je one noi spustila meu gazdariine salaste butine, oseti jeuravo i tugaljivo saaljenje prema tom
jadnom otpatku pomeanom sada sa smeem i prainom, sa baenim krpama, ueglim arapama i
jednom skorelom cipelom bez pertli. Naglo je bio
obuzet sitnom jecavom tugom i jakom eljom da
ustane i tu bednu nakazu skloni na istije i provetrenije mesto, makar gde van promajnih prostorija
mrane kuerine koja se naginje i rui.
Pokrenu zato svoje tegobno izmodeno telo, izlomljeno sinonim patvorenim vinom, munim podavanjem uskokarliaste krofulozne kelnerice, groznicom i vatrutinom pijanog sna, i ustade, razbacujui ebad, nogama napipavajui papue, gunajui, zlovoljan i namrten, i tromim i tekim koracima
poe preko male istine izmeu stola i zdepastog
naduvenog ormara. Sva oseanja i utisci od malopre
iileli su, potpuno i neopozivo, sa prvim pokretima. Trpeo je jedino kljucav bol u potiljku kao da mu
otar kljun jastreba-leinara dubi potiljanu kost, is-

Refuz mrtvak

361

prepletan sa neprijatnou zbog mnogobrojnih treperavih krugova pred oima. Saginjui se nad tim
neobinim uljezom, koji je ko zna kako i ko zna otkud dospeo u njegovu sobu, i psujui zbog otrih
probada u pleima, sam sebi je izgledao kao ovek
koji se mirno i naviknuto budi u svom krevetu,
otvara oi nesvikle na iznenaenja i udne prizore,
zeva, mrmlja, pljuje, onanie, isti mrve hleba sa stola i prepunu pepeljaru istresa kroz prozor. Nije oseao veu odvratnost dodirujui hladnu i zbrkanu
kou nego kada je to inio sa mekim i sipkavim pepelom od cigareta, i nije video nita neobino i nastrano ni u toj ve poluzaboravljenoj i nesnosnoj samilosti jaega, boljega i celovitijega, ni u tom spokojnom, ravnodunom i leernom pokretu i dodiru
iscelitelja ili, bar, zatitnika. Ali, onog jasno ocrtanog trenutka, koji se napreac izdvojio iz tmurne
mase vremena i vinuo u jednu naroito bistru posebnost, kad se njegova aka spusti i nekako suvie
prisno pripi uz grbava majuna lea, Jeremija nasluti u sebi, negde izmeu trbuha i plua, neko nejasno
drhturenje, lak i povran gr ak, koji mu nenadno
otkri neto poznato i blisko u itavom prizoru, pokretu i situaciji, kao da je sve to se sada deava on
ve jednom preiveo, negda, u svetlom procepu
onog gromadnog i jedinstvenog vremena pred pragom, i kao da neke davno iezle kretnje, moda
kretnje biljaka i nezamislivo drevnih ivotinja i beskrajno dalekih samrtnika, ustaju sa nevidljivog dna,
ispod bezbrojnih slojeva voda i kamenja i zemlje,
ovrnjavaju u retkom vazduhu, ulaze u njegovo te-

362

Vidosav Stevanovi

lo kao bacili bolesti i pokreu ga neznano kud, moda ravnim i bezdunim visoravnima ravnodunosti koje su sa one strane trajanja. Pored uenja i
mogunosti da se u svemu snae, o svemu da promisli, bar da pristane, drao je siuno groteskno bie u naruju, privuen neodoljivom silovitom udnjom da mu zagleda u lice, levom rukom podizao
mu oklembeenu glavu i paljivo, vie pokorno i
moleivo nego nadmeno i zapovedniki, sasvim
skrueno i trpeljivo, zagledao izbliza, savijajui se
istovremeno u leima kao pod teretom nekog nepovratnog saznanja, neke neisceljive poluljudske sramote i nekog nepodnoljivog poluivotinjskog jada,
i nabirajui obrve i irei zenice kao da s naporom
razaznaje predmete u neprovidljivom mraku. S
unezverenom nevericom, s tupim i krotkim oajanjem, prepoznavao je, ili ponovo upoznavao, u tom
niskom izrovaenom elu bez bora, u tim mutnim
oima bez sjaja koje su svetlucale ukastim beonjaama, u tim roavim i mlitavim obrazima, u debelom i spljeskanom nosu iznad zevajuih rnja, u mesnatim i modrim usnama, u itavom tom mamurnom, sumornom i praznom licu bez crta prepoznavao je lice njemu tako dobro i roaki poznato iz
ogledala, iz prljave sapunjave vode u umivaoniku,
iz zaljeskanih povrina izloga, iz tuih razrogaenih
zenica, moda ba gazdariinih od one noi ili kelneriinih od sino, lice preliveno sebinou, rasejanou i slabou: svoje mrsko, neivo i bledo lice.
Ostao je dugo tako, zgren i prazan, drei tu
runu sliku i priliku samoga sebe na odrvenelim

Refuz mrtvak

363

rukama, neni i materinski, kao da uva od nasrtljivog ivog vazduha i radoznalih napasnih pogleda neto nedolino, nepristojno, poniavajue i sramotno a dragoceno, nezamenljivo i potrebito, nasluujui sablasnu prazninu koja je zaustavljala kucanje srca, tog ve malaksalog sata u memljivom i
smenom podrumskom pozoritu bez programa i
glumaca, i savijala bele i pogubne kolutove oko uzdrhtalih dlanova, oko uznemirenih i pokretljivih
stvari, naduvenog ormara i kripavog kreveta i nacerene ute fotografije krezubog starca u nedeljnom odelu, oko laganog i peperjastog straha ljudskoga, koji ga je ve dodirivao samo najtanjim i najosetljivijim ticalima. Savio je onda kolena kao da ih
lomi i klekao na pod, sklapajui tako mali le, koji
je oito, sudei po hladnoi koe i mrtvakoj ukoenosti udova, ispustio poslednji dah jo kada se
stropotao pred njegovim uasnutim oima, od
svojih nepotrebnih i skrnavnih pogleda i od izduenog noa kroz oblake zalutalog sunanog zraka
koji je iskosa buio prainu pored stola. Spustio je
ukoeno i sasvim poplavelo telace na prljavi komad ebeta, koji mu je sluio za brisanje cipela i prljavtine, pod samim stolom i ukoio se nad njim,
miran i pribran odnekud, zagledavi se u obrise krljavog jasena koji se isposniki i alostivo njihao
pod prozorom, i primetivi ak, nekako uzgred i
gotovo prezrivo, slinost njegovih oerupanih grana sa poaavelim kosturom oveje ake. Nije
znao ta osea, i nije eleo da ita zna. Bilo je vrlo
bezbolno, tiho i odmarajue sedeti tako oputen i

364

Vidosav Stevanovi

ravnoduan kao streljani ovek koji, evo, sedi na

ivici svoje rake, klatari nogama, mirka na ogolelo
drvee, zvidue neto u ritmu svoga srca i bila,
moda broji ptice ili oblake, i nemarno posmatra
osipanje zemlje i glibavu vodu koja se sa strane sliva u taj meki i gnjecavi koveg za kosti i ohlaene
vene. Bilo je vrlo umirujue ne micati se nad jednom stvari koja je tako oigledno i neopozivo
okonana i optoena izvesnou i neminovnou
kao misao o dolasku sudnjeg dana, kao tvrdina dasaka i otra ivica stola za leima, kao iskaljavanje
gazdarice i neki tih i aputav zvuk koji se bliio
vratima. Ponovo se u sve umealo kranje creva.
Taj um i to kranje namah ga vratie javi. Po iznenadnoj i napetoj tiini, prosto tankom svilenom
koncu zategnutom do same ivice kidanja, po nejasnom dahu kao od zaustavljenog disanja, shvatio je
ta se deava u drugoj sobi, koja je malopre bila nestala u vremenu i odmah se vratila na svoje mesto.
Video je tupo uenje koje obuzima nepokretne gazdariine crte razvraene ivotinje zato to nije ula svakodnevno hripanje i pljuvanje prilikom umivanja, ukanje hartijama, kresanje ibice, to su sve
bili znaci da je njen stanar ustao i da se sprema da
ode na lutanje po lagumima razorene fabrike oruja. Shvatio je i video radoznalost i elju koji su je naterali da se ostavi puenja, pijuckanja kafe, njuenja
znojavih malja ispod pazuha, drakanja crvenog jezika draice, da pretetura preko sobe, prie vratima i, poluotvorenih usta i eui mesnate zadrigle
listove ronatim nonim prstima, prislukuje uzne-

Refuz mrtvak

365

mirujuu tiinu iza njih kao da nasluuje izvestan

prestup, zloin, greh. Zamislivi sve to u magnovenju, Jeremija je isprva osetio prezir, nelagodnost,
gnuanje, pa ak i bes, to tu neko, stranac i nitarija i mrtvac od roenja, tako prostaki, drsko i neuviavno zavlai svoju mlitavu radoznalost u njegov
okrepljujui ali gotovo letargian mir. Ali sve to,
mir i gnuanje i bes, naglo presee nasluena, u letu uhvaena mogunost da e se vrata najzad otvoriti, polako i muiteljski, i da e se u tamnom pravougaoniku otvora pojaviti upava, bunovna glava
koja e, kad u prazne i okrugle zenice ue itav prizor i ocrta se svaka pojedinost, postati maska straha sa zgrenom akom na skupljenim usnama.
Uasno se plaio sada ba svoje gole i ubistvene nemoi, i ceptao je nemuto i zverski pred slikama koje su ga saletale kao klice teke zarazne bolesti. Ta
odkrinuta napukla vrata sa cijukom nepodmazanih arki, ti teki modri kapci nad razrogaenim zenicama, ta prljava sluzava ruka, prilepljena o magloviti oval lica, koja kao da gui dahtanje i gaenje, itava ta zdepasta i mlohava figura u zamaenoj kunoj haljini s ruama sve to dobijalo je u njemu, u nagrizajuoj kiselini njegovog preneraenja,
britkost otrice noa i avolsku olujnu snagu more,
koja se iaurava iz nestvarnosti kao stvaran i grozan leptir ogromnih krila. Zamiljao je gazdariin
promukli vrisak, trenutak napete tiine, panino i
uurbano lupanje vratima u itavoj zgradi pretrpanoj bolesnim i gladnim ljudima, rashodovanim nametajem, krpama, zadahom znoja i gnoja, i gustim

366

Vidosav Stevanovi

senkama, grozd zgranutih lica oko sebe, prljave apate, blesava domunavanja, neutaivu znatielju
koja ispunjava sobu kao gusta i zaguljiva tekuina,
grenje svog tela koje se izvija iznad i oko male nakaze, pokuavajui da je sakrije od besnih i zgaenih pogleda, od nemilosrdnog prezira, od gnuanja
nad tim mrtvim i gadnim dvojnikom, bratom jednoutrobnim i drugoroenim. Oseao je, stiskajui
se ispod stola kao u smradnom i ugroenom brlogu, da je svuda unaokolo, u svetu i venosti, prisutan ogroman, jedinstven, neljudski, mraan i nesavladljiv strah, i da neizleivi i pogubni sram plavi
njegovo zagueno srce. Za trenutak, kratak koliko i
bol izmeu trbuha i plua, uinilo mu se da e zaplakati nad svojom bedom, i ve je nabrao lice u gr
osloboenja, ali je istovremeno znao da su mu oi
suve, iste one premorene i zakrvavljene oi koje vie ne zure u obrise konja meu vijugama pukotina,
u plehani tanjir zamazan nedojedenim jajima, u raskupusane knjige i prljavo donje rublje, u pokret leine kojim se otvaraju gazdariine butine i primie
se kelneriina uska karlica znao je, konanim znanjem itavog tela i duha, da vie ne postoji nita,
nita i nita to bi mu moglo izmamiti suze i glas
pred nedoglednom daljinom poslednjeg zajednikog cilja.
Nosei svoj lik pred oima, zaboravljajui kuda
ide, Jeremija je koraao preko beskrajne i puste visoravni nad kojom se nije irilo nikakvo nebo. inilo mu se da za sobom, u neverovatnoj daljini, skriven i zagluen vetrom i nekim podzemnim bruja-

Refuz mrtvak

367

njem, uje amor i doziv ljudskih glasova, i pokua

da se okrene, po navici, ali samo umorno
odmahnu rukom, oseajui da je sve to,
i vetar i podzemno brujanje i amor
ljudskih glasova, nekako suvie
daleko. A onda mu se uini da
vie ne koraa, i oseti puno
i strasno blaenstvo
pada.

POSLE DESET GODINA*

re deset godina izalo je prvo izdanje moje zbirke pripovedaka Refuz mrtvak. Sada, posle mnogo buke i besa, izlazi drugo izdanje, kod drugog
izdavaa. U meuvremenu je pisac razmiljao da li
i kako da izae iz sopstvene koe. esto se oseao
kao onaj maioniar koji kae publici: Ako elite,
potovani, izveu vam najtei trik: nestau pred
vaim oima. Ali to mogu samo jedanput!
Moj prozni prvenac stei e tako priliku da uestvuje u knjievnom ivotu, da bude dostupan i itan, da se moe nai u knjiarama i bibliotekama.
Kasno je za aljenje, rano za mudrost, pravi trenutak za rezignaciju. Svi smo unapred poraeni: neko
to spozna ranije, neko kasnije, a neko proivi slep
kod oiju. Bitno je, mislim, videti, znati, istrajati.

* Ovaj tekst je napisan za drugo (zakasnelo) izdanje Refuza mrtvaka u Srpskoj knjievnoj zadruzi 1979. godine. Ni danas (deset godina posle tog teksta) autor nema ta da doda niti da
oduzme.

370

Vidosav Stevanovi

Kako je nastala ova knjiga?

Jednog davnog prolea dogodilo mi se udo.
Prie koje sam godinama pisao, bacao i ponovo
pisao poele su da uspevaju. udna i naroita
umetnost proze otvorila se preda mnom.
To nije bilo otkrovenje, provala imaginacije, blesak lucidnosti, pojava jevaneljskog anela. Bilo je
to ovladavanje vetinom posle godina vebi, sumnji, promaaja, tekog rada presudni trenutak u
kojem sve, zahvaljujui ranijem trudu, izgleda mogue, mada je, kao to znate, nemogue. Poinjui
hiljadu i prvi put, tada sam otkrio da sam na pravom poetku, da sam poeo. Uspomene, misli, doivljaji, izmiljotine, slike, rei sve se preobraavalo, sve je trailo da bude uoblieno i napisano, da
ivi. Mogao sam jedino da se pokorim toj strogoj,
unutranjoj zapovesti.
Prava, konana stvar otkriva se jednom u ivotu. Sve ostalo vreme provodimo napreui se da je
do kraja i potpuno shvatimo i da joj se potinimo.
Nema potrebe da objanjavam onima koji su to doiveli drugih se ionako ne tie.
Imao sam dvadesetak godina, bio sam redovan
student knjievnosti, provincijalac, sin palog borca,
siromaan koliko dolikuje pravom doljaku, podstanar, prinudni asket usijane glave. Tog prolea
postao sam ovek bez identiteta, bez svojstava, bez
obeleja koji ubeskraj ispisuje reenice, slae pasuse, strukturira prozne celine, ucrtava shemu budueg dela, koje e, razume se, nadmaiti sva pret-

Refuz mrtvak

371

hodna i zadiviti svet. Da li je to bila nagla provala

dara ili manija veliine ili strasna reakcija mladia
na bedu i surove uslove? Verovatno i jedno i drugo
i tree. Nisu vani podsticaji, vano je ono to nastaje.
Elem, ostavio sam sve ime sam se bavio, napustio fakultet, odvojio se od rodbine, odbacio poreklo, prekinuo s drugovima iz detinjstva, pomeo sve
tragove iza sebe. Pobegao sam na periferiju, sakrio
se meu ljude koji nita ne oekuju, zavukao se u
nekakav memljiv podrum. Bacio sam dokumenta:
indeks, linu kartu, zdravstvenu knjiicu, prijavu
boravka, krtenicu, fotografije. ovek, koji se stvarao, nije smeo da ima nikakvih veza sa onim od ranije, morao je biti drukiji, osobitiji linost sa svim
oznakama individualnog i naroitog. Unikat obeleen posebnou i tragikom, slikovitim ponaanjem
i zamrenim govorom. Morao se razlikovati jo pre
samostvaranja posle toga nije se smeo ak ni porediti.
Model je, oigledno, bio romantiarski. Podrazumevao je pobunu, usamljenost, boemu, antikonformizam, rasulo ula i jednu vrstu blagog ludila,
koje se ispoljavalo kroz neprestano pisanje i udne
ispade. Glumac koji je sam stvarao svoju ulogu,
menjao tekst, glumio sebe i proizvodio dramu uspeno je pobrkao pozornicu sa stvarnou, pomeao sebe sa rediteljem, otkaio se i poleteo. Na mestu gordog umetnika prisutni su videli udaka, opsednutog nevidljivim silama, malne sumasiaveg.
Ostvarenje je zbog napetosti izmeu zamiljenog

372

Vidosav Stevanovi

i mogueg ispalo polovino i manjkavo, novoroeni je morao da prelei sve deje bolesti, homunkulus se odlikovao presnom snagom i nespretnom
grubou. Spoljanje je, moda, bilo obeleeno promaajem, ali je unutranje ono to stvara, podstie i razara bilo ista vatra, dubok i jak zanos, kao
u vruici. Neprestan, neumoljiv zanos, koji se hranio i razgorevao sobom, koji nije jenjavao preobraavao se u prozne i poetske slike, kojih bee toliko da nisam stizao da ih zapiem. Najbolje sam,
ini mi se, prosanjao otvorenih oiju, upio njihov
sjaj i pustio ih da iile, jer sam smatrao da postoji
neto nadliterarno to na hartiji umire kao na suvom pesku.
I tako sam sedeo u tom zabaenom podrumu i
pisao dan-no, izloen istom postojanju. Pod prozoretom je bila septika jama oko nje su se skupljali periferijski psi, grizli se i zavijali. Susedi su me
gledali kao ludaka, potar mi se nije javljao niti
sam pisao niti dobijao pisma a gazda je proveravao da ne radim za kakvu stranu slubu: za svaki
sluaj mi je podigao kiriju i traio plaanje unapred.
Snalazio sam se i icario umetnik je katkad jedna
povlaena i neiskrena vrsta prosjaka ili dervia,
svoju atru razapinje tamo gde mu dopuste i ivi od
tue radoznalosti ili dosade. Ustajao sam posle doruka, legao pre veere, gladovao sam zadovoljno
manje patnje nisu odgovarale onom liku to mi je
neprestano bio pred oima, a za ponienja pod ovim
nebom uvek ima ko da se pobrine. Kakav je to, do
avola, umetnik koji ne plaa svoju umetnost, koji

Refuz mrtvak

373

ne zna ta su rtva i samopregor. A svi bismo da nekako ne platimo. Mnogo je lanih, a malo pravih
ove druge prepoznaete po mrnji polutana koja ih
okruuje i po tome to prave greku za grekom.
Ono to bih napisao prekucavao sam na staroj,
klepetavoj maini TOPS M1. Njeno mi je razdeeno lupanje pokazivalo put u neobino, udesno i
novo. Put, koji je moda krug, ali iz koga ne bih eleo da ikada izaem. Drugi su videli lutanja i nedoslednosti, a ja spiralu koja se neumoljivo dizala uvis
razlike meu naim vienjima behu poetak kasnijeg nesporazuma.
O emu sam pisao? Sve to sam znao, sve to
sam video, uo, osetio, doiveo i naslutio preobraavalo se u slike grube, opasne i gorue. Nisam ih
izazivao niti zvao, nastajale su same od sebe, pojavljivale se iz magle polusvesti, mutne, a gotovo dovrene trebalo ih je izotriti, srediti i uklopiti u nekakvu snanu, konanu celinu, koja e im dati red i
smisao i uiniti ih umetnikim. Imale su svoje poreklo, svoje uzroke, svoj ivot, a hranile su se mojim,
gutale mi dane, zapljuskivale me nesanicom, damarale mi u nervima, kao neka naroita vrsta anestetika koji budi i osveuje gledao sam ih kako nadolaze, rastu, bujaju, nisam mogao da ih oteram ili odbacim niti da im pohvatam navike i udi. Najzad
sam im se predao i pokuavao da plivam niz bujicu
i da se odrim na povrini: nigde tla pod nogama,
nigde druge obale, jedino neprekidni tok, vrtlozi,
svakojake naplavine i kretanje. Biete u pravu ako
ovo shvatite kao jo jednu takvu sliku.

374

Vidosav Stevanovi

Mnoile su se u jednom izmiljenom, nestvarnom prostoru bez odrednica i koordinata, oko nekakvog bunovnog grada, koji je vrio od ivota, strasti i muka, koji se uvek iznova razarao i stvarao, zahvaen promenljivim a istim hemijskim i fizikim
procesima elementi su se menjali, ali se formula
ponavljala i bit svega toga bee konana, odreena
unapred i bez mog uea. Nazvao sam ga Grad, a
mogao sam staviti bilo koju smislenu ili besmislenu
imenicu. Onda mi se to uinilo neodreeno, apstraktno i slabo pa sam mu dao ime grada u kome
sam nekad iveo. Pisao sam Kragujevac, kao to
sam mogao pisati bilo ta drugo, bez ikakve skrivene misli ili zle namere. Stvarni, geografski Kragujevac onaj u koji putujemo kad traimo vezu za
auto nije s tim izbuncanim gradom imao gotovo
nikakvih stvarnih odnosa, mada su bili nekakvi blizanci-antipodi: dve sline slike, ali smetene u razliite ravni, pribliene suprotnostima, strogo podeljene sopstvenim prirodama i vrstom postojanja,
razluene prividnim slinostima, injenicom da
maska nije lice i da knjievnost nije ivot i da izmiljeno nije to i stvarno.
to je moja vizija bivala otrija i neobinija, to
se vie razlikovala od knjievnog standarda tih godina, to sam se vie upinjao kontradikcije se podrazumevaju u poslu spisateljskom da je sapnem i
zatvorim u poznat i prepoznatljiv ulni omota, da
je uinim itkijom, da otvorim mogunosti raznovrsnih korespondencija. Bio je to dvostruk ili dvogub
postupak: negde je moralo doi do kratkog spoja,

Refuz mrtvak

375

do pucanja spona. Opsednut poetskim, proganjan

lirskim, a privren injeninom, namerno sam, ak
i protiv sebe, naginjao ovom poslednjem, kao da
krijem viziju i njenu osobitost. Nisam eleo nita
neodreeno, opte i plitko, nita apstraktno naletao sam na oigledno, kao na zid od neprobojnog
materijala, pravio sam spiskove imena, nadimaka,
ulica, koristio stvarnu a jo vie apokrifnu istoriju,
ruio zgradu da bih joj video temelje, gradio na pesku i u vazduhu. Stvarna imena, stvarni ljudi,
stvarni grad nisu s tim imali nikakve veze, bili su
negde daleko, u mrtvakom svetu prolosti, a ja
sam se, piui, probijao u ivot, svakom reenicom
osvajao jedan dan, jedan trenutak budunosti. Tako
je to izgledalo, moda je tako i bilo.
Nita od svega toga, mislio sam, nije moglo da
se bukvalno odnosi na proverljivu stvarnost, da bude crna hronika jednog grada i njegovih itelja. To
je, mislio sam, ist simbolizam, kvintesencija neeg
mnogo dubljeg i znaajnijeg, pojavni oblik onog nevidljivog i skrivenog, aranje reima, magijski obred bez svetenika i vraa. Da li sam tada pogreno
mislio? I zanima me da li su ovo pitanje ikad postavili sebi oni koji su me nazivali realistom, neorealistom, neonaturalistom, crnotalasovcem,
zagovornikom stvarnosne proze, neoprimitivcem, barbarogenijem, pornografom?... Ili
sumnjaju samo oni koji stvaraju.
I tako sam ispisivao priu za priom. Prepisivao sam i popravljao beskrajno, jer nita napisano
nije odgovaralo onim principima to sam ih sebi

376

Vidosav Stevanovi

nametnuo, to sam ih nosio u sebi. Skidam kapu lakopiscima, mada im ne zavidim meni su tegobe i
napori deo teksta. Gotova pria, gotova knjiga to
je podnoljiva, radna verzija konanog i savrenog
teksta, koji katkad sanjamo ali ga ne moemo dosei. Predano i samopregorno pisanje je samo pokuaj da se dosegne nemogue. Dobro je dok pokuavamo.
Sabijao sam i skraivao bee me uhvatilo ludilo saetosti, punoe izraza, preciznosti, tih, po mom
miljenju, vrhovnih svojstava proze. Reenice koje su me okruivale, kao vazduh morale su biti
pune, krcate zvukom, bojama, mirisima i smislom,
morale su biti tane i odreene, razgovetne i logine, poput muzike fraze, samosvojne, osobite i prepoznatljive. Trebalo je da budu svoje i samo moje,
da se razlikuju i da budu neponovljive. Onaj koji
nita nema ima reenice i njihovu drhtavu, unutranju lepotu, koja ne prolazi, ima jedno veliko i
doivotno nemanje.
Izvesni skaka uvis na treninzima je skakao sa
metalnim tegovima na nogama. Na takmienjima je
skidao tegove i inilo mu se da leti. Radio sam neto slino tome: oteavao sam sebi da bih olakao izrazu, optereivao sam se ogranienjima i zabranama da bih se oslobodio suvinog, ukrasnog i slatkastoknjievnog. Neprestano sam smiljao nove oblike, odriui se onih koje sam ve osvojio. Doepavi se jednog oblika, znao sam da moram da ga napustim: svako ponavljanje je lenjost, slabost, dosada i zaudara na smrt. Stalno sam menjao postupke:

Refuz mrtvak

377

to je bila i ostala jedna od glavnih osobina mog pisanja, jedino to je kritiari nisu zapazili. Nijedna
pria, verovao sam, nije smela biti napisana kao
prethodna, svaka se morala organizovati i stvarati
na novim osnovama, a oblik je trebalo, potpomognut reima, da potvrdi to naelo. I potvrivao ga je,
mada ne uvek.
Bilo je, priznajem, mnogo karta i ljake, kao u
radionici koja se bavi izdvajanjem istih metala, ali
je sve to, nadam se, letelo napolje. Mislim da nisam
bio blag i popustljiv prema sebi. Kao da su pisala
dvojica: jedan zanet, polusnen, opsednut, drugi
napet, sabrane svesti, koji ide iza prvoga i odvaja
uspelo od neuspeloga. Postupao sam ili sam mislio da tako postupam kao onaj usamljenik na dalekom severu koji, izgubljen usred snene oluje,
sam sebi operie slepo crevo.
Danas sve to ne mogu ni da opiem. Vi ete misliti da je patetino, ja da je preslabo. Jedino katkad sanjam taj produeni zanos, to buktanje mladosti, ula, uma i simbola. Besmisao se uobliavao u
smisao, haos se pretvarao u sklad, lutanja i skretanja su jasnije obeleavala pravi put kroz dobrovoljnu i stvarnu pustinju: usred nje se iz ruevina dizao
onaj utvarni grad, pojavljivale se ulice, bioskopi,
pretrpane radnje, kafane, rasli breuljci, premetala
se brda, kretali se ivi ljudi, komeao se neverovatno dalek i poznat ivot u jednoj jedinoj kapi mutne
vode to se nikada nije menjala pod mikroskopom.
Sve je nestajalo, ilelo i umiralo, da bi se ponovo
pojavilo sve se pojavljivalo da bi isparilo, iezlo,

378

Vidosav Stevanovi

izgubilo se u kovitlacu. Vrtlog je neprestano besneo

i premetao se, a ja sam bio u njegovom sreditu.
Uravnoteen i zreo umetnik zna koliko moe i sme:
ja sam bio protiv ravnotee, protiv zrelosti, mislio
sam da sve mogu i da sve smem. Opasna vrsta doslednosti povezivala je moje pisanje i moj ivot.
Ako to danas poriem, ne mogu da izbriem niti da
zaboravim.
Preivljavao sam staru legendu o smrti i novom raanju, iznutra upoznavao ciklinu volju postojanja.
Uinio sam sve to sam mogao i to mi se dalo.
Drugo je pitanje koliko sam stvarno mogao i koliko
su moje mogunosti, kao i svaije, bile ograniene.
Niko ne moe preko sopstvenih granica, osim, moda, ludaka i samoubica. Nae je da se ne mirimo.
Katkad sam naputao svoj podrum i jurio u
grad. Hteo sam da na drugima vidim svoju promenu, kao ovek koji prvi put izlazi posle plastine
operacije lica. Moje ponaanje je sve vie liilo na
jurodivo i derviko, male eksplozije prolaznih strasti raznosile su i poslednje ostatke nauenog, konvencionalnog i pristojnog. Bio sam zaboravio to
namerno, to nehotice obine rei i obine odnose: ovde vam prataju svaku ravtinu, osim prestupa protiv obinosti. Preterivanje je jedna od osobina moje prirode, prepustio sam joj se kao jedinoj
i pravoj ostalo je bilo skriveno, potisnuto i nipodatavano. Zlonamerni su to razroko posmatrali i
spremali optunicu, aputali po premijerama, amorili po klubovima, zgraali se na veerinkama,

Refuz mrtvak

379

prokazivali preko novina i govornica. eke su postavljene, vrebaoci vrebaju, lovina mora da natri.
Imam jedno jedino opravdanje: iveo sam do
prskanja damara, nisam se tedeo, nisam pazio
na sitne raunice, iao sam do kraja, nita nisam stekao, osim sumnji, podozrenja i osuda. teta to se
tako vie ne moe, velika teta.
Tada se u onom smenom, arhainom delu grada, koji nazivamo arijom i kome svi pomalo pripadamo, izgradio jedan lik (moj alter ego), delimino istinit, delimino surovo podsmeljiv, koji me i
danas prati: neki hibrid tuinca, prestupnika, pripravnika za odstrel i depnog demona, bez kojeg bi
svet bio lepi, a ljivovica se smesta pretvorila u viski. Kao da vas, recimo, neki pozorini kostim iz
detinjstva prati do starosti svi znaju da to niste vi,
ali vam se tako obraaju. Oglaavao sam ga, izgleda, i ja sam, koliko i svi oni sivi, ravnoduni filistri
to se muvaju oko umetnosti i umetnika: estete,
moralisti s jednim okom na tuoj kljuaonici, uvari zakopanoga blaga, generali mrtve vojske, manekeni ideja, potomci slavnih predaka, tamburmajori,
lanovi svih moguih i nemoguih tela. Ne alim
se: danas na sve to gledam sa humorom i smejem se
sebi, koliko i onima koji mi se obraaju kao nekom
drugom.
Ima namernih, ima i sluajnih zabluda: ova je,
ini se, i jedno i drugo. arilije vole da misle pojednostavljeno i shematino: ovaj je zauvek ovakav,
a onaj zauvek onakav. Proglasimo svog junaka,
svog ludaka, svog zlikovca, svog politikog prog-

380

Vidosav Stevanovi

nanika, svog slobodara lake je sa etiketom nego

sa ovekom. Nema promene, razvoja, preobraaja,
smiljene i namerne evolucije, sve je sebi slino i zauvek dato, onako kako je odredio neki brbljivi kafansko-klupsko-redakcijski zakonodavac. Drutvena struktura je, misle oni, nepromenljiva, svako
ostaje na svom mestu i kod svojih para, kastinizam
treba sprovesti do kraja i odrati, hijerarhija je sveta, pomeranja su nemogua, a pokuavaju ih samo
kriminalci, patoloki tipovi. Takve treba unititi, ali
tako da lii na samounitenje: ispisao se ovek, izdali ga nervi, razveo se, propio, uhvatila ga manija
gonjenja, bio je slabi, kukavica i neprilagoen. ta
tu ima dalje da se pria.
Odluio sam tada da objavim ono to sam napisao i, recimo, zavrio. Poao sam po knjievnim redakcijama. Zato kod nas svi ulazi u knjievni ivot
toliko zaudaraju na otrcano, ustajalo i gorko, zato
se redakcije kriju iza mranih stepenita, uskih hodnika, isflekanih stolova i naduvenosti, kao kakva
polutajna slobodnozidarska udruenja?
Nikoga nisam znao, niko me nije znao taj greh
se ne oprata lako. Knjievni monici imaju naroitu sposobnost verovatno uroenu, jer se tako neto ne da nauiti da gledaju kroz oveka i da ne
primeuju oigledno, njihove misli su zauzete digitronskim kombinacijama oko poloaja, irija, nagrada, privilegija, simpozijuma, pretampavanja,
sabranih dela. Da bi vas primetili izmeu, recimo,
dva vana sastanka morate dubiti na glavi ili ispaliti koju petardu. Ispaljivao sam kad se moralo,

Refuz mrtvak

381

nisam dubio na glavi niti imam nameru. Nije mnogo pomoglo. Svuda tuda vlada duh prepunog
tramvaja: mi smo uli, vie nema mesta. Ne samo
to ste napolju, jo ste i bezobrazni!
Konanu verziju rukopisa Refuz mrtvak zavrio
sam juna 1968. godine. Onda se desilo ta se desilo.
Rukopis sam predao tada najveem izdavau, bio je
usvojen i tampan tako je sve poelo.
Ostalo je druga pria i nema nikakve veze sa
priom o zanosu i mladosti. A ni sa mnom.

ta se u meuvremenu desilo?
Deavalo se svata, teko je sve ak i nabrojati.
Bio je vaar, a na vaaru:
Delimian uspeh kod kritike, uspeh kod italaca. Dosta sumnjivog publiciteta, neto malih knjievnih nagrada. Napadi sa raznih strana i sa razliitim motivima: jedni su mislili da sam crn, drugi
da sam taman, trei crnotaman. Mrnja arilija i
polutana onih koji vam ne oprataju sopstvene
pogrene procene i linu nedarovitost. Jedan gotovo estogodinji sudski proces poto me nisu mogli naterati da ga izgubim, nisu mi dopustili ni da
ga dobijem, jednostavno je zastareo, kao kakav ir
slepak koji me je doveo na kriminalistiku stranu
novina (moja knjiga oigledno nije spadala ni u kulturu ni u potkulturu): izmeu sinovca to je silovao
strinu na otomanu u kujni i sinia koji je utamanio
oca sekirom. Rasprodato prvo i neobjavljeno drugo

382

Vidosav Stevanovi

izdanje: pored ostalih prestupa, bio sam jo i itan

pisac. Jedan mali milion mojih graaka i egzaltacija,
u venom balkanskom maniru samounitenja. Neto mutnih i nastranih knjievnih sukoba znate ko
vas napada, ali ne znate zato. Nekoliko ostavki u
nekoliko redakcija: da bi drugi mogli lepo gore, vi
morate jo lepe dole. I tako dalje.
Sve ovo ne bi bilo vredno pomena da nije prilog
studiji provincijskih naravi: usred velegrada ivotari jedno tako rei kulturno selo gde je svako
svakom dobrovoljni nadzornik nadziravajte da ne
biste bili nadziravani.
Kako se sad osea pisac onih i ovih redova? Odlino. Zato? Zato to je iv i zdrav i to ovaj tekst
ne nosi transparentni naslov Posle devedeset godina. Posle svih gubitaka i to je neki dobitak, kao
kad preivite ispadanje iz voza.
Jer sve se to moe samo jedanput, to rekao onaj
pokojni maioniar pred jo pokojnijom publikom.
V. Stevanovi

SADRAJ

Plod reva tvojego

Psetoder
Ne verovati gladnom
Ptice zemaljske
Mukoensko
Tutumi
Leinari
Pometine
Suaje
uta groznica
Pravi Zahar
Zlatan gvozd
Refuz mrtvak
itje Cifronija i oje
Jeremijina smrt

5
33
47
59
75
87
119
163
181
201
235
257
279
319
353

V. Stevanovi: Posle deset godina

369

Vidosav Stevanovi
REFUZ MRTVAK
Izdava
Koraci doo,
Kragujevac, Branka Radievia 9
e-mail: office@koraci.net
Za izdavaa
Zoran Jevtovi
Tehniki urednik
Aleksandar okovi
Korektor
Milorad Stojanovi
tampa
Grafostil, Kragujevac
Tira
500
CIP Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.163.41-32
STEVANOVI, Vidosav
Refuz mrtvak / Vidosav Stevanovi. - Kragujevac : Koraci,
2008 (Kragujevac : Grafostil). - 384 str. - (Sabrana dela / [Vidosav
Stevanovi] ; tom 6)
Tira 500. - Iz sadraja: Plod reva tvojego ; Psetoder ; Ne
verovati gladnom ; Ptice zemaljske ; Mukoensko ; Tutumi ;
Leinari ; Pometine ; Suaje ; uta groznica ; Pravi Zahar ; Zlatan
gvozd ; Refuz mrtvak ; itije Cifronija i oje ; Jeremijina smrt
ISBN 978-86-86685-23-0
COBISS.SR-ID 152155148