52.

Imunoglobulini
Veina antitela su proteini molekulske teine od 150 000 daltona. Svaki imunoglobulin
reaguje sa svojim antigenom na specifian nain. Ispitivanje sekvence razliitih
imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teka
lanca. Laki lanci imaju molekulsku teinu 20 000 daltona, a teki 50 000. Sekvenca svih 1
300 aminokiselina u jednom tipinom imunoglobulinu je odreena i uporeena sa sekvencom
drugih imunoglobulina specifinih na razliite antigene. Pokazalo se da imunoglobulini imaju
u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. Samo se oni delovi lakog i tekog
peptidnog lanca, koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom NH2 grupom.
(Nkrajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. To je zapravo onaj deo molekula koji
specifino reaguje s antigenom. Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine
razlike u obliku mesta u koje treba da se uglavi antigen. Antigen mora da bude
komplementaran s antitelom, znai mora da prilee kao klju u bravi.

53. patoloski nasljedni proteini

L. Pauling i H. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije,
poznate pod imenom srpasta anemija. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po
svojim fizikohemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A oveka (HbA). On se
tee rastvarao nego normalni, sporije je putovao u elektrinom polju, itd. Odreivanje
sekvence HbS pokazalo je da se njegov peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA, po
tome to na poloaju est umesto glutaminske kiseline ima valin. Zbog toga HbS ima jedan
negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kree u elektrinom polju. Na ovaj
nain je dokazano da je srpasta anemija nasledno oboljenje, koje nastaje zbog mutacije
DNK molekula, koji diriguje sintezu ( peptidnog lanca hemoglobina. Zbog toga to HbS
ima drukije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog
oblika normalnih eritrocita. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patolokih hemoglobina.
Oni su posledica genetskih promena, koje obino prouzrokuju zamenu samo jedne
aminokiseline u alfa ili beta lancu hemoglobina. Ispitivanja patolokih hemoglobina
ukazalo je na mogunost postojanja i drugih patolokih proteina, ija je sekvenca
aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajuih gena. Do danas je otkriveno nekoliko
stotina tzv. molekulskih oboljenja, koja nastaju zbog promene sekvence normalnog
proteina. Ova oboljenja se najlake otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. Naime,
promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u
odreenom metabolikom procesu, koja moe da se izmeri ili konstatuje na odgovarajui
nain.

59. plazma proteini i 60. Metode ispitivanja plazma proteina

Prvi istraivai na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti
na dve velike grupe : albumine i globuline. Prvi se rastvaraju u vodi i taloe se potpunim
zasienjem njihovog rastvora amonijumsulfatom. Druga grupa, globulini, ne rastvaraju se u
vodi, ve u rastvorima neutralnih soli. Sa dananjeg gledita ova definicija nije egzaktna, ali
se zadrala i nalazi se u mnogim udbenicima. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem,
dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa 1,
alfa2, beta i gama globuline. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena, dok frakcije
1, 2 i globulina sadre smeu razliitih proteina. U globulinskoj frakciji se
nalaze antitela. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u elektrinom
polju, takoe, nije vie pogodna. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi,
od kojih je 70 dobijeno u istom stanju.
Serumalbumin ima molekulsku teinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca,
koji sadri 575 aminokiselina. U krvnom serumu ima oko 7% belanevina, od ega preko
polovine otpada na albumin (oko 4%). Izoelektrina taka albumina se nalazi kod pH 4,8.
Zbog toga on najbre putuje, kada se elektroforeza radi kod pH = 8,6. Kod fziolokog pH,
serumalbumin ima 18 negativnih naboja. Ovo objanjava, takoe, njegovu dobru
rastvorljivost u vodi (do 40%). estice albumina su simetrinog, elipsoidnog oblika to je vrlo
bitno, jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet, pa ne optereuje rad srca. Poto u
serumu ima najvie albumina, on regulie osmotski pritisak krvi, Jedna od najvanijih
funkcija serumalbumina je njegova osobina da moe da vezuje razliite supstance, naroito
masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo.
Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini razliitih fizikih, hemijskih i
biolokih osobina. Molekulske teine globulina se kreu od 130 000 do 1 300 000. U tabeli su
date najvanije osobine serum globulina. U 1globulinskoj frakciji se nalazi protein, koji
vezuje bilirubin, kao i jedan lipoprotein. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein, ija se
koncentracija poveava kod tumora. U 2globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i
haptoglobini, koji vezuju hemoglobin. globulinska frakcija obuhvata lipoproteine niske
specifine teine (oko 1,04), koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na povrini.
Lipoprotein ima molekulsku teinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara, 9% slobodnog
holesterola, 29% fosfolipida, a samo 23% peptidnih lanca, sa globulinskom frakcijom putuje
protein, koji prenosi gvoe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). Protrombin,
prethodnik trombina, takode se nalazi u ovoj frakciji. U globulinskoj frakciji se nalaze
antitela o ijoj je strukturi ranije bilo govora. Najvie je prisutan imunoglobulin IgG, oko tri
etvrtine cirkulirajuih. On se vrlo lako vezuje na povrini bakterija i neutralizuje njihove
toksine, koji imaju antigena svojstva. Pored imunoglobulina IgG, najzastupljeniji su
imunoglobulini IgM i IgA. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi.
Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi, koja se izdvaja kada se u krv doda neki
antikoagulans (npr. heparin). Njegov molekul je vrlo izduenog oblika. U procesu zgruavanja
krvi, u kome uestvuje veliki broj proteolitinih enzima i faktora, fibrinogen prelazi u fibrin.

61. povisene vrijednosti proteina u urinu

U mokrai ivotinja pored vee koliine ureje, izluuje se i dosta kreatinina (u oveka 13 g
dnevno). Mokrani kreatinin je endogenog porekla, odnosno ne potie iz hrane. Celokupna
koliina kreatina plus kreatinfosfata jedne individue odrava se na prilino konstantnom
nivou, koji je proporcionalan njenoj miinoj razvijenosti. Jedan deo ovog kreatina i
kreatinfosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin, tako da je njegovo
izluivanje takoe konstantno. Dnevni gubitak kreatina se nadoknauje sintezom u kojoj
uestvuju tri aminokiseline: arginin, glicin i metionin

62. proteini akutne faze

63. Hromoproteini
Hromoproteini su sloene belanevine, ija je prostetina grupa neki pigment (hromos
boja). Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetinu grupu obojeno kompleksno
jedinjenje gvoa s porfirinom, koje se zove hem. Hemproteini su fizioloki vrlo aktivni. U
ovu grupu spada hemoglobin od koga potie crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz
plua u tkivo, zatim intracelularni pigmenti (citohromi), koji prenose elektrone tokom
biolokih oksidacija i itav niz enzima, koji katalizuju oksido-redukcione procese. Gvoe u
hemu moe da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem), trovalentno (ferihem ili hemin), a
moe i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. Prema valentnosti gvoa
razlikujemo sledee porfirinoproteine:
A.

Gvoe u dvovalentnom stanju:

1. Hemoglobini respiratorni pigmenti vertebrata
2. Eritrokruorini odgovarajui respiratorni pigmenti u krvi i
tenostima invertrebrata.

tkivnim

3. Mioglobini respiratorni pigmenti koji se nalaze u miiima vertebrata i

invertebrata.

B.

Gvoe u prostetinoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje

(Fe+++ = = Fe++ + e) :

4. Citohromi intracelularni pigmenti, koji se nalaze u elijama svih aerobnih

organizama. Neki od njih, kao citohrom b i c, sadre kao prostetinu grupu hemin (Fe 3+
protoporfirin), a citohrom a (poznat i pod imenom citohromoksidaza ili ferment disanja)
ima za prostetinu grupu citohemin.
C.

Gvoe u trovalentnom stanju.:

5. Katalaza i peroksidaze vrlo rasprostranjene belanevine enzimskog karaktera.

Katalaza ubrzava raspadanje vodoniksuperoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2 2H2O + O2.

Njena prostetina grupa je hemin u kome je gvoe trovalentno Peroksidaze katalizuju

oksidacije sa vodonikperoksidom kao oksidacionim sredstvom. Biljna peroksidaza ima za
prostetinu grupu hemin, a ivotinjska zeleni hematin. Fizioloka aktivnost navedenih
hemproteina zavisi od proteinske komponente. Navedeni hemproteini razlikuju se po
specifinoj strukturi proteinske komponente, koja odreuje fizioloku aktivnost, a prostetina
grupa je ista (hem ili hemin) ili sline strukture. Zato emo prvo da objasnimo hemijski sastav
i osobine hema.

64. poriferije
Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakteristinim apsorpcionim spektrima, zbog velikog
broja nezasienih veza u porfinskom jezgru. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristini
apsorpcioni maksimum na 400 nm, koji se zove Soret band. Pored ovog maksimuma,
porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih duina, koje su karakteristine za svaki
porfirin, sto se koristi za njihovu identifikaciju. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na
svetlost. Najkarakteristinija osobina porfirina je da sa mnogim metalima, kao sto je Fe, Cu,
Co, Mn, Mg, daju kompleksna jedinjenja metaloporfirine. U metaloporfirinima metalni
jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Pri
sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. Kompleksno
jedinjenje dvovalentnog gvoa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. Hem je
planarne strukture i u njemu su samo etiri valence gvoa vezane za azotove atome pirolovih
prstenova. Poto je koordinativni broj gvoa est, to peta i esta valenca gvoa lee
uspravno na ravan prstena. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu, obino
preko aminokiseline histidina, a na estoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod
oksihemoglobina). Oksidacijom ferogvoa u feri, hem prelazi u ferihem ili hemin. Ferihem
gradi hidroksid, koji se zove hematin. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s
razliitim azotnim bazama, kao to su: primarni amini, pirimidin, histidin, dajui
hemohromogene.

65.hemoglobin
Hemoglobin je sloena belanevina, koja se sastoji od proteinske komponente globina i
prostetine grupe hema. Skraeno se obeleava sa Hb. Molekulska teina hemoglobina iznosi
67 000. Proteinska komponenta je sastavljena od etiri polipeptidna lanca dva i dva .
Svaki od njih sadri po jednu prostetinu grupu, hem, tako da u molekulu hemoglobina ima
etiri hema. Gvoe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe ++. Jedna
koordinativna veza gvoa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. Pored toga i
dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. Hemoglobini raznih
ivotinja imaju istu prostetinu grupu (hem), ali je proteinska komponenta, globin, drugog
sastava, specifinog za pojedine vrste. Pored toga i iste vrste ivotinja sadre razliite
hemoglobine. Tako se npr. u krvi odraslog oveka nalaze dva hemoglobina: adultni
hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2).

Oba se sastoje od etiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva i dva , a

hemoglobin A2 od dva i dva . Hemoglobin oveijeg fetusa sadri fetalni hemoglobin
HbF, koji je sastavljen od dva i dva polipeptidna lanca, lanac se sastoji od 141
aminokiseline, a , i od 146. Poslednja tri se razlikuju to na pojedinim mestima
polipeptidnog lanca imaju razliite aminokiseline. Hemoglobini i njihovi derivati imaju
karakteristine apsorpcione spektre, tako da mogu lako da se identifikuju. Hemoglobini raznih
ivotinja kristaliu u raznim kristalnim oblicima i razliito se rastvaraju. U ivotinjskom
organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. Ova fizioloki najvanija osobina
hemoglobina osniva se na tome to se hemoglobin jedini s vazdunim kiseonikom i daje
labilno jedinjenje oksihemoglobin. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno
vezan za gvoe hema, koje ne menja svoju valentnost, ve ostaje dvovalentno.
Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom, a ne oksidacioni
proizvod hemoglobina. Taj proces se zove oksigenacija.

66. Flavoprotein
Flavoproteini su velika grupa biolki vrlo aktivnih proteina. U ovu grupu spada veliki broj
oksidoredukcionih enzima kao to je Warburgov stari uti ferment, oksidaze razliitih
aminokiselina, itav niz enzima koji uestvuju u respiratornom lancu, enzimi ciklusa
oksidacije masnih kiselina i dr. Flavoproteini su sloene belanevine, koje imaju za
prostetinu grupu Flavinmononukleotid (fmn) ili flavinadenindinukleotid (fad).
Neki od njih sadre pored toga i metal (Mo, Fe ili Cu), to su tzv. metaloflavoproteini (npr.
ksantinoksidaza, dehidrogenaza ilibarne kiseline i dr.). Poznati su hemoflavoproteini, koji
pored flavinnukleotida sadre i hem (npr. dehidrogenaza L(+) mlene kiseline). Sastavni
deo flavinnukleotida je vitamin B2, nazvan laktoflavin, jer ga ima u mleku, ili riboflavin jer
je uto obojen. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog prstena, za koji je vezan alkohol
Dribitol.
Hemijsko
ime mu je 6,7dimetil9Nribitilizoaloksazin.
Flavinmononukleotid (FMN) sadri ostatak fosforne kiseline, koja je estarski vezana za
primarnu alkoholnu grupu ribitola. Iako ne postoji Nglikozidna veza, kao u nukleotidima,
zadrao je ime nukleotid, radi slinosti sa njima.
Veina flavoproteina ima za prostetinu grupu flavinadenindinukleotid (FAD), koji se
sastoji iz dva nukleotida: riboflavinfosfata i adenozinmonofosfata. Oni su meusobno
povezani preko fosforne kiseline. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije razliitih organskih
jedinjenja, oduzimajui im jedan par vodonikovih atoma. Njih preuzima prostetina grupa,
koja se pri tome redukuje. Reverzibilno primanje i odputanje vodonika deava se na
izoaloksazinskom prstenu laktoflavina, kako je u gornjoj formuli prikazano.

67. hemijski sastav nukleotida

Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze, eera i fosforne kiseline. U sastav
nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2-DEZOKSIRI BOZA. Obe se nalaze u
furanoidnom obliku:
Prema vrsti eera koji se nalazi u nukleotidima, nukleinske kiseline se dele na:
a. ribonukleinske kiseline, koje sadre D-ribozu. One se skraeno obeleavaju RNK,
b. dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sadre D-2-dezoksiribozu.
Ova hemijska podela se slae i sa njihovom razliitom biolokom funkcijom.
Ribonukleinske kiseline uestvuju u sintezi proteina, a dezoksiribonukleinske ki seline su
genetski materijal, bitan za prenoenje naslednih osobina. Posle blage hidrolize,
ribonukleinske kiseline se razliito ponaaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema
redukovanom fuksinu. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom, a riboza ne
daje. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. U
nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. Pirimidinske baze su derivati
pirimidina, heterociklinog jedinjenja sa dva atoma azota u estolanom prstenu. Purinske
baze su derivati purina, takode heterociklinog jedinjenja, koje se sastoji od
kondenzovanog pirimidinskog i imidazolovog prstena. Radi lake orijen tacije o prirodi
derivata, pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleeni su brojevima. U
nukleotidima se obino nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2,4-dioksipiri-midin), timin
(5-metiluracil ili 2,4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). One se
oznaavaju velikim slovima: U-uracil, T-timin i C-citozin. Uracila ima uglavnom u
ribonukleinskim, a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. Pored ovih baza, ree
se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin.

68. Nukleozid 5-DLFOSFATI (NDP) i 5- TRIFOSFATI (NTP)

Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u eliji u obliku
5'-difosfata i 5'-trifosfata. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeleavaju
simbolima , i . Najvaniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). I u
ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i etiri protona u rastvor. Iz
istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg, 2+ odnosno
nalaze se u obliku MgNTP (npr. MgATP). Nukleozid 5-difosfati i trifosfati igraju vanu
ulogu u intermedijernom metabolizmu. Naroito je vaan sistem ATP-ADP, kao jedini
prenosilac hemijske energije. U njima je drugi i trei ostatak fosforne kiseline vezan visoko
energetskiom vezom. O ovim jedinjenjima bie kasnije govora. Visokoenergetske veze
obeleavaju se znakom ~. Prelaz ATP-a u ADP je reverzibilan. Mnogi nukleozid difosfati
i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi
molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. Tako uridin-trifosfat aktivie molekule glukoze,
koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. Slino je citidindifosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina.

Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi, koji sadre kao bazu
jedan od vitamina B grupe. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske
kiseline (vitamin-PP);
flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. Svi koenzimi su
nukleotidnog karaktera i o njima e biti opirno govora u poglavlju o koenzimima. Ne
treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo- i dezok- siribonukleinskih kiselina (RNK i DNK). U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube
pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono- fosfata
ugrauju se u lanac RNK i DNK.

69. Bioloka sinteza Nukleotida

Purinske i pirimidinske baze i odgovarajui nukleotidi nastaju u organizmu od prostih
jedinjenja. Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleenim radioaktivnim elementima (C 14 i
N15) ustanovljeno je, da pojedini atomi u purinskom prstenu potiu od: glicina, aktivne
mravlje kiseline, asparaginske kiseline, glutamina i ugljendioksida. Sinteza purinskih
nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograuje purinski prsten.
Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata. Prvi proizvod sinteze je inozinska
kiselina, koja se nalazi slobodna u miiima. Od nje nastaju i adenozin-5'-fosfat i
guanozin-5'-fosfat. Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamilfosfata. Jedan od najvanijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. Vezivanjem
orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid, koji dekarboksilacijom
prelazi u uridin-5'-fosfat. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'trifosfata.

70. Struktura DNK

Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida
povezanih u obliku dugakog lanca. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko
fosforne kiseline. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezna sa 3'-alkoholnom
grupom dezoksiriboze drugog nukleotida Molekulska teina polinukleotidnih lanaca u
dezoksiribonukleinskim kiselinama dostie vrednost od preko 100 miliona.
Dezoksiribonukleinske kiseline sadre od purinskih baza: adenin i gvanin, od
pirimidinskih citozin i timin. Prisustvo timina je karakteristino za DNK, a uracila za
RNK (ribonukleinske kiseline). Analizom DNK razliitog porekla naeno je da one
sadre jednake koliine purinskih i pirimidinskih baza. Koliko ima adenina, toliko ima i
timina, a gvanina imaju koliko i citozina. Dezoksiribonukleinske kiseline ivotinjskog
porekla sadre vie adenina i timina nego guanina i citozina, dok je kod bakterija odnos
obrnut. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadraju baza i njihovom
redosledu. Do danas nisu pronaene metode koje bi omoguile da se odredi redosled (sekvenca)
baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi. Sigurno je,
meutim, da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) odreuje
koja se genetska informacija prenosi.

Poznato je da je najvanija karakteristika naslednih faktora ili gena identino udvajanje.

Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristine osobine
jedne vrste. Poto je svaki gen izgraan od samo njemu specifine DNK ili je segment
molekula DNK specifine strukture, to je posle Kornberg-ovog otkria i na osnovu
Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identino udvajanje gena dobilo svoje
biohemijsko objanjenje. Prilikom identinog udvajanja (tj. pre deobe elije) dolazi do
odvijanja spirale DNK majke i dva lanca se odvajaju. U eliji se nalaze slobodni
dezoksi-nukleotidtrifosfati, ija se koliina dvostruko poveava pre mitoze elije. Dejstvom
enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih
lanaca DNK majke. Poto se adenin sparuje sa timinom, a citozin sa gvaninom, sva ki
odvojeni lanac DNK majke dobija novi lanac, koji ima isti redosled baza kao to je
bio u lancu od koga se odvojio. Na taj nain nastaju od jednog molekula DNK dva nova
potpuno identina molekula DNK. Slino kao to se proteini denaturiu zagrevanjem i
DNK su osetljive na povienje temperature. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 7080
dolazi do cepanja vodoninih veza izmeu spirala i one se odvajaju. Pri zagrevanju se
menjaju i fizike osobine DNK, smanjuje se viskozitet, menja ugao skretanja
polarizovane ravni i dr.

71. RNK i sinteza proteina

Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo sline DNK. Sastoje se od
velikog broja nukleotida koji sadre D-ribozu, fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin,
gvanin, citozin ili uracil. U RNK se nikada ne nalazi timin. Izgled njihovih molekula
nije tako dobro ispitan kao molekula DNK, tako da se ne moe sa sigurnou rei da se
sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. RNK uestvuju u sintezi proteina.
Ima ih vrlo mnogo u elijama u kojima se vri sinteza proteina, kao to su elije kotane
sri, jetre, pankreasa i dr. Prema biolokoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske
(r-RNK) i informacione (m-RNK), koje imaju veliku molekulsku teinu i
niskomolekularne, transferne ili prenosilake, ribonukleinske kiseline (t-RNK).
Ribozomske r-RNK, kao to im samo ime kae, nalaze se u ribozomima. To su
submikroskopske estice ergastoplazme, koje se sastoje najveim delom od r-RNK,
proteina i male koliine niskomolekulskih jedinjenja. Molekulska teina normalnih
ribozoma iznosi oko 3 miliona. Oni pod odreenim uslovima (razliite koncentracije Mg++
jona) reverzibilno prelaze u estice molekulske teine 550 000 i estice M.T. = 1 100 000,
koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S estice.
Informacione (messenger = glasnik) m-RNK imaju molekulsku teinu od 100 000
do 1 miliona. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome.
Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajuih gena ili segmenat molekula DNK
specifine strukture. One se sintetiu u jedru na taj nain to se dvostruka spirla jedne od
DNK odvije na mestu, koje odgovara genu. Slobodni nukleotidi, kojih ima u jedru, se po
principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. Na taj nain nastaje RNK iji
je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK.

Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu, gde slui kao radna kopija za sintezu
proteina. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza
u m-RNK odreuje koje e se aminokiseline meusobno povezati Prenosilake
(transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Njihova
molekulska teina je relativno mala i kree se od 20.000 do 30 000. Kao to im samo
ime kae one prenose aminokiseline do m-RNK, gradei s njima intermedijerna
jedinjenja. Prenoenje aminokiselina se odvija u vie stepena. Kao i kod svih sinteza, koje
se odigravaju u ivoj materiji, tako i kod sinteze proteina, aminokiseline se prvo
obogauju energijom ili kako se to obino kae dovode se na vii energetski nivo. To je
nain da se hemijski aktiviu i postanu reaktivne. Slobodne aminokiseline, koje se nalaze
u citoplazmi, postaju aktivne vezivanjem za aktivirajui enzim. Energiju za ovu aktivaciju
daje adenozin-trifosfat (ATP), koji takoe uestvuje u reakciji:
1. Aminokiselina+ATP+enzimaminokiselinaadenilatenzim+pirofosfat.
Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajuom tRNK, pri emu aminokiselina prelazi na t-RNK.
2. Aminokiselinaadenilatenzim+t-RNKaminokiselinat-RNK+AMP+ enzim.
Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifian aktivirajui enzim, koji katali- zuje obe
reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za t-RNK. Isto tako svakoj aminokiselini
odgovara bar jedna t-RNK, koja sadri triplet baza komplementaran tripletu za tu
aminokiselinu na m-RNK. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin
sadri triplet adenin-adenin-adenin. Jedino takav triplet moe da se spari sa code
(ifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK, koja glasi uracil-uracil-uracil. Sinteza proteina iz
kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). To su agregati od
tri do deset ribozoma vezanih za lanasti molekul m-RNK. Prenoenje kompleksa
aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. prenosni enzimi, koji se nalaze u
citoplazmi. Energiju za prenoenje daje gvanozin-trifosfat (GTP) tako da se za prenoenje
svakog ekvivalenta aminokiseline troi ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Mada mnoge
injenice o toku sinteze proteina nisu objanjene kao npr. poinjanje i zavravanje
peptidnog lanca, zatim da jedna ista m-RNK moe da slui kao matrica vise peptidnih
lanaca itd. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. Na molekul m-RNK
vezuju se ribozomi, koji se sastoje od estica veliine 50S i 30S. Na veu esticu se vezuje
kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom poinje peptidni lanac.

72. hormoni
Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih lezda i
njihovom delovanju u odravanju biohemijskog i fiziolokog integriteta organizma. Za razliku
od ostalih lezda koje svoje produkte lue putem kanalia, ove lezde nemaju takvih
odvodnih kanalia nego svoje sekrete lue direktno u krv, zbog ega su jako vaskularizirane.
Zato se nazivaju lezde s unutarnjim izluivanjem ili endokrine lezde. U njima se stvaraju
aktivne supstance, hormoni (od grkog hormon stimuliejui, ekscitirajui). Hormoni se iz
lezda izluuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na
organizam. Hormoni odravaju i reguliu celokupni metabolizam i time odravaju
homeostazu, tj. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tenosti,
normalnu funkciju organizma te kontroliu rast i razvoj pojedinih delova tela. Svaki hormon
ima svoje specifine funkcije. Tako seksualni hormoni reguliu razvoj polnih karakteristika,
aldosteron iz nadbubrene lezde kontrolie ravnoteu vode i soli u organizmu itd. Meutim,
esto je regulacija metabolikih procesa rezultat delovanja vie hormona. Najbolji je primer
regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi, u emu sudeluju inzulin
i glukagon iz pankreasa, glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrene lezde, kortikotropin i
somatropin iz hipofize, pa i tiroksin iz tiroideje. Funkcija endokrinog tesno je povezana s
funkcijom nervnog sistema i samo se zajednikom neurohumoralnom regulacijom odrava
konstantnost unutranje sredine organizma. To se moe videti na ve spomenutom odravanju
ravnotee vode i soli, u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrene lezde. Ali, osim hormona, u
odravanju balansa sudeluju krvni pritisak, brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija
krvnih sudova, to sve regulie nervni sistem. Prema tome, za normalnu funkciju organizma i
odvijanje metabolikog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklaeni. Svako
naruavanje tog sklada izaziva poremeaje u regulaciji to se manifestuje u obliku raznih bolesti.

73. principi hormonske regulacije

Regulacija luenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. Kljunu ulogu u tome ima
hipofiza koja se zato i naziva nadreena lezda (master gland).
Prednji reanj hipofize (adenohipofiza) lui nekoliko tzv. tropnih ili trofinih hormona, koji deluju
na luenje drugih, perifernih endokrinih lezda. Svaki tropni hormon deluje na odreenu perifernu
endokrinu lezdu, koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) lezdu.
Na izluivanje hipofiznih tropnih hormona utie hipotalamus. U hipotalamusu se stvaraju
specifini peptidi, tzv. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamohipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otputanje odgovarajuih tropnih hormona
(CRF, kortikotropni relizing-faktor, TRF-tirotropni relizing-faktor itd.). Na taj nain hipotalamus
kontrolie luenje hipofize, a ova luenje perifernih endokrinih lezda. To emo ilustrovati na
primeru hipofizno-nadbubrenog sistema, tj. regulacije luenja hormona kore nadbubrene
lezde: neurosekret (kortikoliberin, CRF) prenosi se u prednji reanj hipofize
CRF stimulie u hipofizi luenje kortikotropina (ACTH), a ovaj deluje u nadbubrenoj
(suprarenalnoj) lezdi i stimulie u njoj luenje kortikosteroidnih hormona u krv. Ta regulacija
vri se mehanizmom negativne povratne sprege. Smanjena koncentracija kortikosteroida u
krvi delom stimulie hipotalamus da lui vie neurosekreta, to opet stimulie luenje ACTH
iz hipofize, a delom deluje direktno na hipofizu da lui vie ACTH. Kortikotropni hormon pak
sa svoje strane uzrokuje pojaanu aktivnost nadbubrene lezde da lui vie kortikosteroida u
krv. Via koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno, deluje na hipotalamus da smanji
sekreciju neurosekreta, to smanjuje luenje ACTH i konano kortikosteroida.

74. principi i hormonalne regulacije

Hormoni deluju hemijski izazivajui fizioloke reakcije u organizmu. Koliko je danas
poznato, hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: aktivaciju adenilat-ciklaznog
sistema i kontrolu, odnosno indukciju genske aktivnosti
9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE
Na ovaj nain deluju hormoni ije je delovanje brzo. Takvi su hormoni insulin, glukagon i
neki peptidni hormoni kao vazopresin. Ti hormoni stimuliu adenilat-ciklazni sistem u
elijskoj membrani. Hormon menja specifini receptor na membrani tako da se adenilatciklaza alosteriki aktivira te prevodi ATP u 3', 5'-ciklo AMP (cAMP). Stvoreni cAMP (naziva
se jo drugi glasnik, second messenger) izaziva u eliji aktivaciju nekih enzima i deluje na
prenos u elijskoj membrani poveavajui propusnost membrane. Stvoreni cAMP se brzo
razgrauje u eliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i
kratko. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produavaju delovanje cAMP jer
spreavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina).
9.3.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI
Neki hormoni deluju na indukciju, tj. pojaanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom
organu. Smatra se da na taj nain deluju neki steroidni hormoni. Hormon se preko
citoplazmatskog receptora translocira na receptor u elijskom jezgru i vee s molekulom
proteinskog represora koja blokira DNA. Na taj se nain DNA deblokira i omoguava sintezu
informacione RNA (mRNA), koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima slui kao kalup za
sintezu proteina i enzima.

74. Podjela hormona

Hormoni su po hemijskoj grai vrlo razliiti jedinjenja, a delovanje im je zavisno upravo od
hemijske strukture. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. Tako
npr. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin, ija je
aktivnost mnogo slabija. Isti je sluaj s vrlo aktivnim estradiolom, koji hidroksilacijom na C
16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol, itd.
Prema grai, hormoni se dele na:
steroidne hormone (seksualni hormoni, kortikosteroidi),
hormone nastale od aminokiselina (tiroksin, adrenalin),
peptidne hormone (vazopresin, insulin, glukagon),
proteinske hormone (somatropin, prolaktin, tirotropin i dr.)

75. POREMEAJI HORMONSKE

LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE

SEKRECIJE

PRINCIPI

Poremeaji hormonalnog izluivanja mogu biti dvojaki. Ili se lui suvie hormona ili premalo.
Uzroci takoe mogu biti dvojaki. Poremeaj moe izazvati primarni defekt u samoj
endokrinoj lezdi, kao to je sluaj prekomernog luenja hormona kod tumora lezda (npr.
feohromocitom), ili sekundarni, zbog poremeaja u kontrolnom mehanizmu luenja nekog
hormona. Utvrdivanje uzroka poremeaja, radi li se o defektu same lezde ili o poremeaju
kontrolnog mehanizma, primarni je zadatak endokrinoloke dijagnostike. Laboratorijski
nalazi su pri tome vrlo vani. Odreuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu, a
esto je potrebno izvesti i tzv. stimulativne i supresivne testove. Stimulativni testovi rade se za
ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajui preparat
tropnog hormona, koji normalno stimulie izluivanje i nakon toga meri koncentracija
hormona. Ako se pri tome sekrecija hormona pojaa, to dokazuje da nema primarnog defekta
lezde. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i lezda ne reaguje, to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj lezdi. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji
inhibira sekreciju ispitivanog hormona, a zatim meri koncentracija hormona. Ako se sekrecija
ne smanji, to ukazuje da je prisutan poremeaj kontrolnog mehanizma. Takav je test, na
primer, test s deksametazonom koji inhibira izluivanje kortikotropina. Ako se posle toga
smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida, to pokazuje da je kontrolni mehanizam
delatan, a ako takav uinak izostane, to pokazuje da je poremeen kontrolni mehanizam
hipotalamus-hipofiza-nadbubrena lezda. Ti se testovi rade kod prekomernog izluivanja
hormona.
76. Krvna plazma i serum

77. krvne elije

78. koagulacija krvi

79. faktori koagulacije

80. proces koagulacije krvi

81. poremeaji koagulacije

82. oboljenja jetre

83. METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG

TRAKTA
Ispitujui kako jetra obavlja sve pomenute procese, dobija se uvid u njenu funkcionalnu
sposobnost. Meutim, upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije, potrebna su razliita
ispitivanja, jer se esto dogada da sve funkcije jetre ne budu pogoene ili barem ne u istoj
meri. Na primer, moe se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam
ugljenohidrata jo normalan i sl. Osim toga, jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko
vezana i s drugim organima, pa je kadto teko odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora.
Takoe, jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu, pa je ponekad
funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih
promena zbog procesa u unim vodovima. ak i kod ciroze jetre ili malignih tumora
hepatobilijarnog trakta, zbog njihove relativne polagane progresije, jetra moe neko vreme
kompenzatorno odravati funkcionalnu sposobnost. Upravo zbog kompleksnosti problematike
ispitivanja hepatobilijarnog trakta, u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili, kako se to
kae baterije testova, za koje se uvreio naziv jetrene ili hepatalne probe.

84. PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA

TRAKTA

HEPATOBILIJARNOG

Odreivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i unih vodova
vrlo veliku dijagnostiku vrednost. Poslednjih 30 godina, razvojem klinike enzimologije, mnogo
su se poveale mogunosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljala diferencijalna
dijagnostika tih bolesti. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo
funkcionalni poremeaji, a koji se katkad javljaju dosta kasno, u svakom sluaju tek nakon lezije
tkiva, enzimatski testovi veinom ukazuju na anatomske promene, dakle ve na samu leziju. Na
propustljivost i integritet jetrenih elija ukazuju aktivnosti nekih enzima to pri procesima koji
uzrokuju promene propustljivosti elijskih membrana ili nekrozu elija prelaze iz oteenih elija
u cirkulaciju, pa se time poveavaju aktivnosti tih enzima u serumu ili plazmi. Na osnovu
enzimske slike moe se zato upoznati priroda i intenzitet patolokog procesa.
Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri,
indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu unih vodova. U bolestima hepatobilijarnog
trakta, ve prema vrsti oteenja tkiva, funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja
onemoguava normalnu sekreciju ui, dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima, kao
aminotransferaza,
aldolaze,
laktatdehidrogenaze,
sorbitdehidrogenaze,
glutamat
dehidrogenaze, ceruloplazmina, leucinaminopeptidaze, glutamiltransferaze, alkalne fosfataze,
5nukleotidaze, izocitrat dehidrogenaze, malatdehidrogenaze, glukoza6fosfatdehidrogenaze,
ornitinkarbamiltransferaze, guanaze, adenozindeaminaze i dr.
Kliniko znaenje.
U infektivnom hepatitisu znatno je poveana aktivnost indikatorskih enzima u serumu. Ti
enzimi, zbog promene propusnosti elijske membrane i oteenja tkiva uzrokovanih upalnim
procesom, prelaze u veim koliinama iz elija u krvnu cirkulaciju, to izaziva porast njihove
aktivnosti
u
krvnom serumu. Najvie raste aktivnost serumskih aminotransferaza, ASTa do 50, a ALTa i do
100 puta vie od granice referentnih vrednosti. Pri tome je karakteristino da je aktivnost ALT- a
vea od aktivnosti AST-a tj. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT, tzv. DeRitisovog kvocijenta,
pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1, i u proseku iznosi oko 0,63. Aktivnost ostalih

indikatorskih enzima u serumu takoe je poviena, ali ne toliko kao aminotransferaza. Aktivnost
aldolaze i glutamatdehidrogenaze mogu porasti 10 15 puta iznad granice referentnih
vrednosti, a laktatdehidrogenaze i Gglutamiltransferaze neto manje. Aktivnost sorbit
dehidrogenaze, enzima karakteristinog za jetru, moe u serumu porasti i do 70 puta iznad
normale. Za prognozu i ocenu teine bolesti znaajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i
GLDH.

85. Cerebrospinalna tenost (Likvor)

86. Tok i apsorpcija likvora
87. Analiza likvora (CSF)
88. Urin
89. Salva (pljuvaka)
90. preuralna tenost
91. preitonealna tenost