Aleksandar Kandi

PLATONOV DIJALOG HIPIJA VEI I PROBLEM DEFINICIJE LEPOG1

APSTRAKT: U ovom radu baviemo se prvim od tri aspekta Platonove teorije lepote, to je

nedefinljivost lepog. Nakon kraeg razmatranja optih odlika Platonove estetike teorije i
istorijskih okolnosti u kojima ona nastaje, izloiemo i raspraviti prirodu dijaloga Hipija Vei,
kao i probleme na koje Platon nailazi pokuavajui da definie pojam lepote u tom dijalogu.
Zakljuak rada je da obaranje svih predloenih definicija lepog ne predstavlja ishod
istraivanja, ve samo povod i polaznu taku za izlaganje transcendentne teorije lepote, a zatim i
koncipiranje teorije o lepom kao srazmernom.
KLJUNE REI: definicija, pojam lepote, aporetini dijalozi, Platonova estetika teorija

I Opte napomene o Platonovoj estetikoj teoriji

Platonova estetika teorija, u kojoj su lepota i umetnost uzeti kao dva jasno razgraniena,
ponekad iskljuiva pojma, zauzima znaajno i posebno mesto u istoriji zapadne misli, to zbog
velikog uticaja koji je izvrila na zapadno i hriansko shvatanje vrednosti, to zbog svoje
neosporne lucidnosti i, recimo, kontroverznosti, koju ponajvie duguje snanim i dubokim
uticajima pitagorejske filozofske kole. Njena monumentalnost i prodornost je, svakako,
uzdrmana u moderno doba, bujanjem empirizma, pozitivizma i drugih antimetafizikih pravaca,
ali i pored toga zaokuplja veliku panju savremenih istraivaa antike filozofije i stie nove
pristalice. Dok autori kao to su Kant, koji doivljaj lepog smeta u sferu subjektivnog oseaja
koji neki prirodni objekat moe izazvati u nama, ili Hegel, u ijoj filozofiji su lepo i umetnost
srasli u "umetniki lepo", u smislu da lepota postaje objektivno svojstvo artefakata tj. ljudskom
rukom napravljenih stvari, pojam lepog nastoje da dovedu u vezu s nedovoljno razjanjenim i u
izvesnoj meri razliito shvaenim pojmom slobode, Platonova teorija lepote suprotstavlja se,
barem na prvi pogled, ovakvim zdravorazumsko-empiristikim stanovitima. Ona je strogo
esencijalistika, bezmalo drugaija od svih vienih: sutinski lepo stoji naspram prirodno lepog, i
umetniki lepog; od itaoca se zahteva da prevazie ulnost i neposrednost, i otisne se u sferu
metafizikog. U poznim dijalozima, iskustvo lepog decidno je dovedeno u vezu s pojmovima
srazmere, simetrije, reda i rasporeda elemenata u prirodi, pa tako i lepo i dobro, budui
neodvojivi u antikoj grkoj misli, dobijaju jednu dublju kosmoloku, prirodno-filozofsku
Izradu ovog lanka finansiralo je Ministarstvo nauke, prosvete i tehnolokog razvoja Republike Srbije, u okviru
projekta br. 179064.
1

dimenziju. Moda se ova koncepcija, pod uslovom da je ispravno i temeljno shvaena, moe i
usaglasiti s koncepcijom prirodno lepog, odnosno umetniki lepog, jer ona ih veoma uspeno
zaokruuje, natkriva, i nije nikakvo ekskluzivno Platonovo vlasnitvo ve pripada jednoj mnogo
iroj istraivako-filozofskoj tradiciji. Sam Platon, ne bez razloga, u dijalogu Timaj konstruie
jedan alegorijsko-mitoloki okvir u kojem glavnu ulogu igra Demijurg, graditelj ili arhitekta
Kosmosa, koji stvara ugledajui se na sutine, ili Ideje, to nas nedvosmisleno upuuje na
zamisao da i priroda, po Kantovom miljenju neobjanjivo lepa, moe biti racionalizovana, pa i
kreirana poput jednog umetnikog dela. U skladu s pitagorejskom tradicijom kojoj je Platon
jednim delom pripadao, sutinski lepo postaje matematiki lepo. Dodatnu teinu i
sveobuhvatnost Platonovoj teoriji lepote daje to to nije jednodimenzionalna, odgovori nisu
servirani, nametnuti, ve se do njih dolazi postpuno, razmatranjem razliitih stanovita
karakteristinih za to grko doba. Sokratovska majeutika, barem kad su u pitanju rani, aporetini
dijalozi poput Hipije Veeg, lako moe pronai paralelu u spisima savremenih analitikih
filozofa i njihovom postupku jezike analize, dok bi mnogi metaetiari, metaestetiari, i svi drugi
koji se bave analizom znaenja vrednosnih termina, mogli pozavideti Sokratu na detaljnosti s
kojom pristupa analizi pojma lepote. Jezike i terminoloke prepreke, arhainost Platonovog
knjievnog izraza i posve drugaiji duh vremena u kojem je on pisao i stvarao, jeste ono to
spreava Platona da se nae rame uz rame s analitiarima dvadesetog veka, kakvi su, recimo,
Stivenson, Her, ili Kvajn.
Stoga je neophodno da u kraim crtama oslikamo drutveno-istorijske okolnosti u kojima
nastaje Platonova teorija lepote, i razloge zbog kojih Platon tako odluno odbacuje svaki
subjektivizam i relativizam u domenu estetskog i moralnog, odnosno, u domenu vrednosti.
Drutvene promene koje su zahvatile grki svet tokom 5. veka pre nove ere2, bile su raznovrsne,
dalekosene, ali i poput maa s dve otrice: s jedne strane, ubrzani razvoj demokratije koja je
svoj vrhunac doivela tokom Periklove vladavine u Atini (oko 461-429 p. n. e.) bio je praen
vojnim, ekonomskim, urbanistikim i intelektualnim napretcima velikog obima, to je bilo plodno
doba u kojem su slobodarske tj. liberalne ideje dostigle za antiko doba zapanjujue visok stepen
razvoja premda ne toliko visok da bi dovele do npr. potpunog eliminisanja institucije ropstva.
Kulturne prilike koje su tad vladale atinskim polisom, uporedive su s liberalnom revolucijom
koja je zahvatila savremeni zapadni svet tokom 19. i 20. veka, to nikako ne bi trebalo da udi s
obzirom da je starogrka demokratija i posluila kao jedan od glavnih uzora savremenim
teoretiarima drutva. Vano je napomenuti da sam Platon, u dijalogu Fedar, navodi da je filozof
Anaksagora puno uticao na Perikla i "poduio ga tajnama uma"3, to upuuje na znaajnu ulogu
filozofa u oblikovanju dravne vlasti i tadanjeg atinskog drutva (direktnu ili indirektnu ulogu u
oblikovanju drutvenih procesa filozofi uveliko zadravaju i danas). S druge strane, upravo to
arenilo demokratije i njena tenja ka neogranienoj slobodi pojedinca, zatim prevazilaenje i
odbacivanje tradicionalnog grkog sistema vrednosti, iznedrilo je potonje najvee Platonove
neprijatelje s kojima se ve Sokrat otro obraunavao. U pitanju su, naravno, sofisti4. Kao
neizbean produkt demokratinog drutva i ujedno jedan od njegovih najvanijih pokretaa,
inilaca, sofisti predvidivo kreu putem epistemikog, estetskog, moralnog, i svakog drugog
relativizma. Prema njihovoj viziji, ne postoje nikakve apsolutne, neoborive istine. injeniki, ba
kao i vrednosni sudovi, jesu subjektivnog karaktera, perspektiva i ugao posmatranja jesu glavno
Vidi: Horblouer, S, Grka: Istorija klasinog razdoblja u Bordman, D, Grifin, D. i Mari, O. (ur.), Oksfordska
istorija grke i helenistikog sveta, str. 145-181
3
Platon, Fedar, 270a
4
Guthrie, W. K. C, A History of Greek Philosophy, Vol. 3, The Sophists, str. 164-176
2

merilo istine (prema Protagori, ovek je mera svih stvari). Istina se, putem sofistikih
argumenata i beseda, vrlo lako moe prema naim prohtevima "podesiti". Takav istinosni
pluralizam, zajedno s degradirajuim i opadajuim drutvenim okolnostima, naveli su Sokrata i
njegovog sledbenika Platona da u sofisteriji vide veliku opasnost, glavnog krivca za posrtanje
grkog polisa. Svakako, veliko je pitanje da li je neopisivo velik Platonov animozitet prema
demokratiji, i sofistima koji uz nju idu, iskljuivo racionalnog karaktera, naroito ako u poznom
dijalogu Zakoni ipak doputa jedan vid predstavnike demokratije. Razjedinjeni grki svet, u
okruenju uvek snane i pretee Persije, tek dolazeeg Rima, kao i drugih starih bliskoistonih
kultura, moda i nije imao velike anse za opstanak... Koincidiranje takvih spoljanjih i
unutranjih drutvenih okolnosti rezultiralo je Platonovim dubokim razoaranjem u
liberalizam, pluralizam, preterano naglaeni individualizam, a Sokratovo pogubljenje moglo je
samo da pojaa negativni emotivni naboj pod kojim je Platon osmislio veinu svojih dijaloga.
Ovakvi stavovi, u sadejstvu s nasleem presokratske filozofije i donekle elitistikim, mistinim
pitagorejstvom s kojim je Platon bio veoma dobro upoznat, u velikoj meri oblikovali su njegovu
esencijalistiku tj. matematiku teoriju lepote.
U ovom tekstu, baviemo se prvim od tri aspekta Platonove teorije lepote. Izloiemo i
raspraviti probleme na koje Platon nailazi pokuavajui da definie pojam lepote u dijalogu
Hipija Vei. Zakljuak rada je da obaranje svih predloenih definicija lepog ne predstavlja ishod
istraivanja, ve samo povod i polaznu taku za izlaganje transcendentne teorije lepote, a zatim i
koncipiranje teorije o lepom kao srazmernom.
II Hipija Vei i potraga za definicijom lepog
Autentinost dijaloga Hipija Vei, dueg od dva koji nose ime po sofistu Hipiji i koji se
bavi definicijom lepog, u antiko doba nije dovoena u pitanje. No, od 19. veka, kad je sumnja u
autentinost dijaloga koji su pripisivani Platonu gotovo postala "moda", pojavio se sijaset
razliitih argumenata koji imali za cilj da on bude izuzet iz Platonovog opusa i smeten meu
tzv. apokrifne spise. Ti argumenti polaze od tvrdnji da stil pisanja odstupa od mlaeg Platona, da
je jezik konfuzan i udnovat, da je Hipija predstavljen kao isuvie glupa linost5. Sve bi to
trebalo da ukae da je Hipija Vei imitacija drugih Platonovih dijaloga sline tematike.
Skepticizam po pitanju autentinosti see toliko duboko, da su neki autori sugerisali istinsko
doba nastanka ovog teksta, pa u skladu s tim, i istinske pisce (pretpostavke se kreu od uenika
Platonove Akademije, preko Aristotelovih sledbenika, do filozofa helenistikog razdoblja, gde bi
Hipija Vei mogao biti delo nekog skeptika a ne njegova inspiracija). Jasno je da je autentinost
Hipije Veeg neuporedivo vie podlona sumnji nego autentinost Drave, ili Gozbe, koja,
verujem, nikada u istoriji filozofije nije dovoena u pitanje. I pored svega, smatram da je sasvim
bezbedno rei da je Platon autor teksta i oekujem da se velika veina istraivaa sloi s ovom
tvrdnjom. Pitanje autorstva je, usuujem se da kaem, moda jedno spoljanje pitanje, i mi emo
zarad same filozofske rasprave o prirodi lepote usvojiti ovaj dijalog kao Platonov, dijalog koji
rasvetljava prvi aspekt "lepog po sebi": nedefinljivost i nemogunost bilo kakve diskurzivne,
sadrinske definicije lepog. Ko god da je autor Hipije Veeg, sadraj tog dijaloga je u vrstoj
logikoj vezi s drugim Platonovim tekstovima te emo se mi "pretvarati" da je Platon zaista
njegov autor.
Prema samoj strukturi teksta, Hipija Vei svrstava se u grupu ranih dijaloga, u kojima se
nakon kraeg uvoda sasvim spontano i naizgled neplanirano dolazi do pitanja o definiciji neke od
5

Guthrie, W. K. C, A History of Greek Philosophy, Vol. 4, str. 175

vrlina, to je u skladu s jednim obimnijim pitanjem koje je muilo Platonovog Sokrata, a to je da

li je vrlina neka vrsta znanja i da li se moe nauiti. Dok je vrlina kao vrlina tema prvog dela
dijaloga Menon, kojeg mnogi uzimaju u smislu prelaza tj. spone izmeu ranog i srednjeg
perioda, kratki, aporetini dijalozi uglavnom se bave pojedinanim vrlinama, kao to su
pobonost (Eutifron), hrabrost (Lahet), umerenost (Harmid), ili prijateljstvo (Lisija). Tu se mora
priznati da Hipija Vei, barem kad je re o sadraju i temi, donekle odstupa od ostalih ranih
dijaloga budui da za svoj predmet uzima sloeniji, apstraktniji pojam, pojam lepog, kao isto
vrednosni pojam. Meutim, kao to je to sluaj s pojmom vrline, koji je u grkom jeziku
oznaavao neto vie od moralnog kvaliteta i mogao se odnositi i na stvari, ili s pojmom sree,
koji se nije toliko odnosio na na subjektivni doivljaj koliko na nae objektivno postojee
materijalne i duhovne posede, i pojam lepog (to kalon) u svom pridevskom obliku ima neto
drugaiji opseg negoli u savremenom jeziku. Dok u nae vreme "lepo" ima iskljuivo estetsku
dimenziju, stari Grci su ga primenjivali kako na lepe mukarce, ene, oi, odore, tako i na lepa
dela, reputaciju. Tad je "lepo" blie naem "plemenitom". S obzirom da se u svojoj prilokoj
upotrebi (kalos) uglavnom odnosio na neestetske aspekte (npr. iveti dobro, ispravno, i sl.),
njegov odnos prema pojmu dobra (to agathon) postao je veoma blizak, pa su stari Grci izumeli
jednu neobinu sloenicu kalokagathia6 koja nikako nije imputirala sinonimnost dobrog i lepog,
ve njihovo preklapanje. Premda i mi, danas, "lepo" upotrebljavamo izvan sfere estetskog, kad
govorimo o lepom karakteru, lepom dogaaju, ili lepoti duhovnog, ipak podrazumevamo da
pored moralnog oseanja ovi objekti u nama izazivaju i oseanje slino, dodue ne i identino,
estetskom.
Takoe, dijalog Hipija Vei ne oskudeva knjievnim kvalitetima i bravurama. Veina
njih je, zapravo, usmerena na to da Hipiju prikae kao glupog, uobraenog i nedoraslog
sagovornika, to je apsolutno u duhu Platonovog antisofistikog miljenja. Ali, to nije pravilo
koje Platon sledi u svim spisima, pa e tako u dijalogu Protagora situacija biti ak sasvim
obrnuta. Tu je Sokrat prikazan kao sagovornik nedorastao Protagori, koji u raspravljanju iznosi
niz logiki nevaljanih argumenata. Hipija Vei je, pak, jedan od paradigmatinih primera
sokratovske ironije koja je naroito zastupljena na samom poetku dijaloga, i pogaa Hipijinu
ljubav prema novcu, njegove neuspehe u Lakadajmonu, itd. Uz sporadine elemente komedije,
najzanimljivije je Platonovo reenje da Sokratove otre napade na Hipijino shvatanje lepote stavi
u usta misterioznom strancu i na taj nain izbegne direktan sukob Sokrata i Hipije. "Kakav je to
ovek, Sokrate?! Kako je samo neobrazovan! Usuuje se da se u uzvienoj raspravi slui prostim
izrazima.", kae Hipija7. Tek kad Platonov Sokrat bude izlagao delimino poboljane definicije
lepog koje, za poetak, zadovoljavaju uslov generalnosti, njegove rei bie i njegovo miljenje.
Svakako, ovakva reenja nisu filozofski relevantna, ali mogu puno pridodati uzbudljivosti i
dinamici teksta. Mnogo puta, naglaeno je da Platon nije samo filozof, ve i dramski pisac,
knjievnik, to u nekoj meri moe oteati egzegezu njegovih spisa potrebno je vie iskustva i
vie paljivijeg itanja kako bi se razdvojili sadraji znaajni za argumentaciju i razumevanje
Platonovog filozofskog stanovita, od pukih literarnih elemenata. Oni su samo "lag na torti".
Pre nego to se upustimo u detaljnije izlaganje i komentarisanje definicija lepog u Hipiji
Veem, neophodno je da kaemo neto o prirodi tzv. sokratovske definicije. Sokratov doprinos
filozofiji, nezavisno od Platona, bio je predmet rasprava jo u 4. veku p. n. e. Prema
Aristotelovom svedoanstvu, "postoje dve stvari koje se opravdano mogu pripisati Sokratu,

6
7

Ibid, str. 178

Platon, Hipija Vei, 288d

induktivni argumenti i opta definicija"8. To ne znai da je Sokrat prvi primenjivao indukciju, i

da nje uopte nije bilo pre Sokrata, ve samo da se njome bavio na sistematiniji, temeljniji nain
od svojih prethodnika. Indukcija (epagoge) bila bi zakljuivanje po verovatnoi, najee
napredovanje od pojedinanog ka optem, to podrazumeva da se posmatranjem nekog broja
pojedinanih stvari zakljuuje o zajednikoj odlici koja ih ini pripadajuim istoj klasi tj. vrsti.
Razume se, ovakav zakljuak je nepouzdan i samo verovatan, budui da jedan jedini primer
ukoliko je izuzetak od pravila - moe da ga obori. Bez obzira na sve, Aristotel je u ovome video
Sokratov doprinos nauci i naunom istraivanju, i moda je i sa izvesnom dozom razoaranja
prihvatio da se Sokrat umesto filozofiji prirode mnogo vie posvetio etici i filozofiji morala. U
tome lei osobenost Sokratovog i Platonovog pristupa - nauni, prirodno-filozofski metod nastoji
se primeniti u etikim, i ire, aksiolokim razmatranjima. Na pitanje ta je, recimo, pobonost
(dijalog Eutifron) nije dovoljno odgovoriti pukim nabrajanjem instanci pobonosti, pobonih
inova, jer takvih moe biti bezbroj. Platonov Sokrat od sagovornika zahteva univerzalnu
definiciju na osnovu koje e, kreui se u suprotnom smeru (od opteg ka pojedinanom) moi
da, s oseanjem nunosti, prepozna neku pojedinanu instancu. Prvi korak ka univerzalnoj
definiciji, svakako, jeste induktivno nabrajanje, ali nije i poslednji. Neto znaajno nedostaje! S
druge strane, sokratovske "univerzalne definicije" ponekad se nazivaju i ubeivakim, pod
uticajem Stivensona9. Stivenson je, bavei se Platonovom definicijom pravednosti u dijalogu
Drava, mnogo vie bio zainteresovan za emotivnu dimenziju znaenja vrednosnih termina.
Prema njegovom miljenju, pojmovi kao to su "pravednost", "istina", "kultura", pored
deskriptivne komponente poseduju i emotivnu koja se uglavnom ne menja (pravednost je skoro
uvek i svugde neto visoko cenjeno, poeljno), pa je tako Platonov Sokrat iskoristio ovu okolnost
ne bi li nametnuo novo, drugaije deskriptivno znaenje. U sluaju pravednog, i dobrog, i lepog,
to bi bila upravo harmonija tj. skladnost, srazmernost, transponovana u svet nadulnih ideja. No,
pitanje je koliko su Stivenson i savremeni metaetiari dobro razumeli sr Platonove filozofije.
Postoje manje ili vee nesuglasice oko broja definicija lepog u Hipiji Veem. Taj broj se
kree od svega dve, prema Vladislavu Tatarkjeviu10 koji polazi od toga da postoji pet definicija,
nabraja ih (lepota kao prikladnost, kao korisnost, kao probitanost ili ono to je od koristi za
dobro, kao zadovoljstvo putem vida i sluha, i kao "prijatna probitanost"), a zatim kratko tvrdi da
se sve one mogu svesti na lepo kao prikladno, i lepo kao prijatno putem vida i sluha. Zatim,
prema Gatrijevoj egzegezi i sistematizaciji dijaloga11, koji Hipijine "definicije" uopte ni ne
smatra definicijama ali uoava neke druge distinkcije kad su u pitanju Sokratovi predlozi, postoje
etiri definicije. Neki autori, pak, zapaaju sedam definicija12. Ako se imaju u vidu tok dijaloga i
njegova dramska i logika tj. argumentativna struktura, stie se utisak da ponuenih definicija
lepog, zapravo, ima est13, pa u se ja drati te podele. U njima se ogleda progresija od krajnje
naivnog navoenja primera i pojedinanih instanci lepog, kakva je "lepa devojka", ka sve
optijim, generalnijim definicijima. Ve se u prva tri Hipijina pokuaja moe osetiti izvestan
napredak, budui da na Sokratovo pitanje "ta je lepo po sebi?" Hipija ubrzo prestaje da navodi
stvari i fizike objekte, poput zlata, i dolazi do uverenja da je za svakog, uvek, i svugde, lep dug i
dostojanstven ivot. Upadljiva je Platonova namera da izloi kritici neka od tradicionalnih
8

Aristotel, Metafizika, 1078b

Vidi: Stevenson, C. L, Persuasive definitions u Mind, Vol. 47 (1938).
10
Tatarkiewicz, Wladyslaw, History of Aesthetics, Vol. 1, str. 115-116
11
Guthrie, W. K. C, A History of Greek Philosophy, Vol. 4, str. 183-191
12
Hyland, D. A, Plato and the Question of Beauty, str. 18
13
Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 50
9

shvatanja vrednosti u grkoj kulturi, bilo da su pitanju svakodnevna mnenja, bilo pojmovi
ustaljeni kroz mitove i drevna predanja. U tom smislu, Platonov antisofistiki projekat moda i
ne predstavlja borbu za povratak nekakvih starih, preklasinih vrednosti, ve za uspostavljanje
jednog novog, vrstog i objektivnog sistema vrednosti koji samo vodi svoje poreklo iz starog.
Ako su mitovi bili jedan simboliki izraz dublje, matematike stvarnosti, tad su Platon i mlai
pitagorejci najvie doprineli njenom razotkrivanju i popularizaciji. Premda u Hipiji Veem nema
nagovetaja pitagorejstva, prema kojem se lepo i dobro sastoje u izvesnom poretku (kosmos) i
karakteriu ih mera, srazmera, simetrija i sl, mogu se naslutiti obrisi "teorije ideja". Sama
upotreba izraza lepo po sebi (auto to kalon) upuuje na metafiziku srednjeg perioda, i ini se da
su rani dijalozi napisani tako da Platonovog uenika uvedu u problematiku transcendentnog sveta
ideja.
Kako bismo razumeli razloge na osnovu kojih Platonov Sokrat odbacuje svaku od
ponuenih definicija lepog i pripremili teren za transcendentnu teoriju lepote, neophodno je da
izloimo i razmotrimo definicije jednu po jednu, onim redosledom kojim su navedene u tekstu.
1) Lepo je lepa devojka (286c-9e). Ovo je najnaivnija definicija. Uvodei lik nepoznatog
stranca, u ije ime Sokrat govori, Platon postavlja pitanje: Otkud ti zna, Sokrate, koje su stvari
lepe, a koje rune? Hajde, onda, ako zna, moe li rei ta je lepo?14. Sokrat tu, po obiaju
ironino, kae da zbog svoje nesposobnosti nije znao da odgovori, i moli Hipiju za pomo.
Hipija se uputa u diskusiju veoma samouvereno, hvalisavo. Nisu li pravedni pravedni
pravednou? Jesu. Nije li tada pravednost neto odreeno? Jeste. Da li isto vai i za mudrost, i
dobrotu? Svakako! Pa, kae Sokrat, zar nisu onda i sve lepe stvari lepotom lepe, onom koja
postoji, i ta je to lepota. Sokratovo pitanje ta je lepota? Hipija razumeva kao pitanje ta je
lepo? i zato navodi pojedinaan primer. Prema njegovom miljenju, lepo je lepa devojka15. No,
kae Sokrat, i kobila je lepa, a i lira. Lonac je lep ukoliko je lepo napravljen i slui svojoj svrsi.
U poreenju s devojkom, lonac je ruan, ali je i najlepa devojka runa u poreenju s Bogovima
(ba kao to je mudrac nalik majmunu kad ga poredimo s Bogovima). Tu se javlja problem
kriterijuma, jer merilo za procenjivanje lepote ne moe biti neka spoljanja ulna odlika, ili opte
mnenje. Svaka stvar moe se u odreenim okolnostima pokazati lepom, ili runom. Protiv-primeri koje Sokrat navodi imaju za cilj da relativizuju ulnu lepotu.
2) Lepo je zlato (289e-91c). Sokrat sve vreme sugerie da lepota, ili lepo po sebi, jeste
ono to sve druge stvari moe uiniti lepim. Hipija tad odluuje da umesto devojke, kobile, ili
lire, lepim po sebi proglasi zlato16. emu god se ono priblii, to se, ak i ako se ranije pokazivalo
kao runo, pokazuje kao lepo. Ali, zato onda Fidija nije Ateninu statuu nainio of zlata? Da li to
znai da je Fidija lo umetnik? Oi Atenine, njeno lice, noge, i ruke, Fidija je napravio od
slonovae, a zenice od kamena. Jer, u tom sluaju bilo je prikladnije statuu nainiti od slonovae
i kamena. Ovo nas navodi na zakljuak da svaku pojedinanu stvar lepom ini ono to joj
odgovara, ili prilii17. Dakle, kad neko upotrebljava onaj lepi lonac o kojem smo govorili da li
njemu bolje odgovara kutlaa od zlata, ili od smokvinog drveta? Kutlaa od smokvinog drveta
jelo ini ukusnijim, a ne moe ni razbiti lonac. Hipija priznaje18 da, ako je tako, onda i drvena
kaika moe biti lepa od zlatne, budui da bi ova druga svojom teinom razbila lonac (te stoga
nikako nije prikladna).
Platon, Hipija Vei, 286d
Ibid, 287e
16
Ibid, 289e
17
Ibid, 290d
18
Ibid, 291c
14
15

3) Lep je dug i dostojanstven ivot (291d-93d). Hipija sad dolazi na sjajnu ideju da bi
ono to je lepo uvek, za svakog, i svugde, i to se nikako ne moe pokazati runim, mogao biti
dug ivot ispunjen bogatstvom, zdravljem i au19. Sokrat tu ponovo, s ogromnom dozom
ironije, estita Hipiji, ali i dodaje da e im se stranac kojeg sve vreme podraava tu najvie
podsmevati. Nakon krae i duhovite razmene rei u kojoj se pominju i batine od strane
Sokratovog poznanika, Sokrat, kao protiv-primer Hipijinom treem pokuaju definicije, navodi
ivot heroja, potomaka Bogova, pa i samih Bogova, kojima se neuporedivo lepim ini ivot
okonan u mladosti, a dug i ugodan ivot smatraju kukavikim20. Za njih je uvek lepo biti
pokopan od potomaka, a pokopati roditelje. Hipija se tad brani da nije mislio ni na heroje, ni na
Bogove ili njihove potomke. Valja uoiti da se ovaj Hipijin primer razlikuje od prethodnih po
tome to ne imenuje jednu pojedinanu stvar, ve proces koji se odvija u vremenu (odatle i
njegova pomisao da je doao do radikalno drugaijeg tipa odgovora). Suoen sa Sokratovim
protiv-primerima, Hipija je prinuen da se povue i odustane. Hipija kao da ne poznaje razliku
izmeu definicije i egzemplifikacije.
4) Lepota je sama prikladnost (293e-94e). Prvi Sokratov pokuaj da prui univerzalnu
definiciju lepog deluje veoma ubedljivo, ali je ipak brzo i lako diskreditovan. Na zamiljeni savet
stranca, Sokrat predlae da bi lepota mogla biti sama prikladnost, relacija u kojoj stoje dva
prikladna ulna predmeta21. Ova definicija se, oigledno, oslanja na drugu Hipijinu definiciju.
No, da li ta prikladnost stvari ini istinski lepim, ili samo naizgled lepim? U prvom momentu,
Hipija se priklanja prvom stavu, dajui primer odee koja ak i runog, smenog oveka moe
uiniti lepim. Ali, tad bi lepota bila neka vrsta obmane22. Prikladnost bi stvari inila lepim nego
to jesu, a spreavala ono to je zaista lepo da se pokae. S druge strane, ako prikladnost ini
stvari istinski lepim, tad ne bi bilo mogue da se ono to je zaista lepo nekome uini runim, kao
npr. neki zakoni i obiaji. Prikladnost ili stvari ini zaista lepim, u kom sluaju ne moe biti ono
to ih ini prividno lepim, ili ih ini prividno lepim, u kom sluaju ne moe biti lepo po sebi koje
elimo da definiemo. Poto se Hipija ipak odluuje za drugu mogunost23, koja je putem
primera odee koja i runog oveka moe uiniti lepim ve oznaena kao puka obmana, i ova
definicija biva odbaena.
5) Lepo je ono to je korisno (295a-97d). Neki interpretatori petu definiciju vide kao dve
zasebne: lepo je korisno, i lepo je probitano24. Meutim, nain Platonovog izlaganja upuuje da
je u pitanju jedna definicija, a upravo je povezanost korisnog i probitanog ono to je ini
jedinstvenom. Kae Sokrat, pretpostavimo da se za ono to je korisno kae da je lepo25. Lepe su
one oi koje imaju mo vienja, i koje su stoga korisne za gledanje. Na slian nain i za telo,
domae ivotinje, morske brodove, instrumente, itd, kaemo da su lepi. Korisnost se zasniva na
moi, pa je stoga mo lepa, a nemo runa. Meutim, mo esto biva zloupotrebljena, to znai
da je lepa samo ona mo koja slui dobru. Ovde sledi Sokratova primedba: "propala je ona
tvrdnja da su mo i korist naprosto neto lepo"26, to je nekim itaocima Hipije Veeg posluilo
da to mesto proglase okonanjem pete definicije, i poetkom sledee. Meutim, Sokrat tu samo
"redefinie" korisno i mono. Lepo je korisno i mono za injenje nekog dobra, pa bi lepo tad
19

Ibid, 292a
Ibid, 293a-c
21
Ibid, 294a
22
Ibid, 294b
23
Ibid, 294e
24
Vidi: Hyland, D. A, Plato and the Question of Beauty, str. 21-23
25
Platon, op. cit, 295c
26
Ibid, 296d, kurziv A. K.
20

bilo probitano, dobrobitno tj. uzrok dobra27. Ovde je sad potrebno poznavanje starogrke
kulture i njenog shvatanja odnosa lepog i dobrog, ime smo se ukratko bavili na poetku ovog
odeljka. Ako je lepo probitano tj. ono to uzrokuje dobro, a uzrok i posledica ne mogu biti isto ba kao to ni otac i sin ne mogu biti isto (ovo mesto je oznaeno kao najstarije u istoriji
filozofije na kojem se na sistematian nain, u okvirima jednog filozofskog teksta, uspostavlja
distinkcija izmeu uzroka i posledice) - tad lepo ne moe biti dobro, niti dobro moe biti lepo28!
Sokrat i Hipija se slau da je takva tvrdnja potpuno neprihvatljiva, ak i "smenija" od Hipijine
polazne tvrdnje da je lepota devojka... Prema tome, i ova definicija propada.
6) Lepo je ono to je prijatno putem sluha i vida (297e-303e). Ako nas lepi ljudi, slike, ili
kipovi, privlae onda kad ih gledamo, a lepi zvuci, muzika, ili govori, onda kad ih sluamo, tad
se prirodnim ini da lepo po sebi jeste ono to je prijatno putem vida i sluha29. U vezi s ovom
definicijom namee se nekoliko problema. Ve su lepi obiaji i zakoni neto to pripada drugoj
vrsti, budui da se ne opaaju putem sluha ili vida. ta je s ostalim ulima (jelo, pie, ljubavne
naslade)? I to mogu biti prijatnosti, ali je neuobiajeno za njih rei da su lepe30. Dalje, ako
prihvatimo da je lepo ono to je prijatno i putem sluha i putem vida zajedno, tad ne sledi da je
lepo ono to je prijatno samo putem sluha, ili samo putem vida. Takoe, ako je lepo ono to je
prijatno samo putem sluha, i ako je lepo ono to je prijatno samo putem vida, tad ne sledi da je
lepo ono to je prijatno i putem sluha i putem vida. Da bi ovo dodatno razjasnio, Sokrat se slui
pomalo neobinom analogijom sa sumama brojeva (ako je Sokrat jedan, i Hipija jedan, tad su oni
pojedinano neparni, meutim, zajedno ne mogu biti neparni ve parni)31. Stoga, Hipija i Sokrat
zakljuuju da je i esta, poslednja definicija, nezadovoljavajua.
Na taj nain, dijalog Hipija Vei zavrava se aporetino, tj. bez reenja postavljenog
problema.
III Ka transcendentno lepom
Hipija Vei moda nije remek-delo analitike filozofije, ali svakako predstavlja izazov i za
savremenog itaoca. Platonova analiza pojma lepog neodoljivo podsea na Murovu analizu
pojma dobrog32, gde se dobro pokazuje kao nedefinljivo, neprirodno svojstvo dostupno
iskljuivo intuiciji, kao posebnom vidu saznanja, a svaki pokuaj da se dobro sadrinski definie
tj. poistoveti s nekom ulnom stvari vodi tzv. naturalistikoj greci. Meutim, svaka slinost tu i
prestaje. Rani, aporetini dijalozi u okviru Platonovog opusa imaju za cilj da itaoca uvedu u
dublja, metafizika istraivanja, oni su samo "odskona daska". Da je Platonov Sokrat rekao sve
to ima da kae u Hipiji Veem, Eutifronu, ili Harmidu, na posletku bi ispao neozbiljniji od
svojih sagovornika koje toliko voli da izlae podsmehu, budui da ne bi imao odgovor ba ni na
jedno postavljeno pitanje. U Hipiji Veem saznajemo ta, za Platona, lepota nije. Da bismo ta
saznali ta jeste, moramo se okrenuti dijalozima srednjeg i poznog perioda. Iako u Hipiji Veem
Platon ne upotrebljava pojam ideje (eidos), ve samo "lepog po sebi" (auto to kalon), taj izraz se
meu dijalozima ranog perioda moe pronai u dijalogu Eutifron:

27

Ibid, 296e
Ibid, 297c
29
Ibid, 298a
30
Ibid, 299a
31
Ibid, 302a
32
Mur, D. E, Principi Etike, str. 53-67
28

Sea li se da te nisam pitao da mi navede jedan ili dva od mnogo pobonih inova, ve za
samu formu po kojoj su svi poboni inovi poboni. Jer ti si rekao, ini mi se, da su po jednoj
ideji, jednom obliku, bezboni inovi bezboni, a poboni poboni. Zar se ne sea? Podui me
koja je to ideja, tako da kad uperim pogled na nju koristei je kao paradigmu, uzor, mogu
nazvati pobonim bilo koji tvoj in, ili bilo iji drugi koji je iste vrste, a ne nazvati pobonim
onaj koji to nije. (6d-e, kurziv A. K.)

Univerzalna definicija bi morala biti korelativna ideji. Ovo mesto ukazuje samo na to da je ideja
ono jedinstveno u mnotvu, da je ona poput univerzalne mere pomou koje procenjujemo
potencijalni bezbroj pojedinanih stvari, sluajeva. O logikom, epistemolokom i ontolokom
statusu ideja mi i dalje ne znamo nita. Ideja je neto objektivno, neto to postoji, pa prema
tome mora imati neki sadraj. No, videli smo da taj sadraj nije identian nijednoj ulnoj stvari,
niti ulnoj relaciji. Svaki pokuaj da se izvede verbalna, diskurzivna definicija ideje lepog,
osuen je na propast. Proi e mnogo stranica dok italac ne naie na - slobodno moemo rei slavne odeljke Gozbe, u kojima proroica Diotima Sokratu razotkriva prirodu ideje lepog33.
Platonova temeljna analiza pojma lepote odvija se, dakle, u tri glavna toka. Prvi je u
uskoj vezi s tzv. aporetinim dijalozima ranog perioda, meu koje pored Hipije Veeg,
najrelevantnijeg za nau raspravu budui da se bavi problemom definicije lepog, spadaju i
Eutifron, Harmid, Lahet, Lisija, pa i prvi deo dijaloga Menon. Njihova zajednika odlika jeste to
to Sokrat u njima pokuava da od sagovornika dobije "univerzalnu definiciju" nekog pojma,
pobonosti, lepote, vrline, itd. Meutim, ova potraga kao po pravilu zavrava se bez odgovora, i
zato e Platonovi aporetini dijalozi ak posluiti nekim antikim skepticima kao uzor i
inspiracija. Drugi tok karakterisian je za dijaloge srednjeg perioda kao tu su Gozba, ili Drava.
Tu postaje jasno da Platonova namera nije da bude "skeptik", tvrdei kako se opti ili vrednosni
termini ne mogu sadrinski definisati. Njegova namera je, izmeu ostalog, da pokae da traene
definicije ne mogu biti izraene uobiajenim verbalnim, diskurzivnim sredstvima izraavanja.
Ovladavanje pojmom lepote zahteva izlazak iz ulnog u nadulni, transcendentni svet, koji
prema fizikoj stvarnosti stoji u odnosu uzroka prema posledici. U dijalogu Gozba ideji lepog
pripisani su atributi nepromenljivosti, bezvremenosti, univerzalnosti, transcendentnosti. Prema
tome, sa estetikog plana, Platon nas seli na ontoloki i prirodno-filozofski. Nemogavi da u
okvirima kulturno-jezike tradicije ili ulnog iskustva pronae odgovarajueg kandidata za svoju
univerzalnu definiciju lepog, odluuje se da potragu preusmeri na sferu metafizikog. Tree, i
najvanije, sliku o Platonovoj teoriji lepote dodatno menjaju neki od poznih dijaloga. Na prvom
mestu, to je Timaj, napisan tako da se nadovezuje na Dravu i s njom ini jedinstvenu celinu. U
Timaju se detaljno izlau pitagorejska kosmologija i fizika, u kojim centralno mesto zauzimaju
koncepti srazmere, simetrije, harmonije, i sl. Dok se u dijalogu Hipija Vei tvrdi da je "lepo
uzrok dobra"34, u dijalogu Timaj, u okviru zavrnih razmatranja, nailazimo na sledeu tvrdnju:
"sve to je dobro lepo je, a lepo ne moe biti nesrazmerno"35. Platonov inicijalni skepticizam u
pogledu definicije lepog, prema tome, ne predstavlja zavretak ve povod za dublja istraivanja i
koncipiranje transcendentne teorije lepog, dok smiljeno upuivanje na matematike ili
geometrijske entitete itaoca navodi na potpuniji odgovor na pitanje ta je to, za Platona, "lepo
po sebi" (auto to kalon).
Drugi aspekt Platonove teorije lepote, zastupljen u dijalozima srednjeg perioda, a
naroito u dijalogu Gozba, zahteva posebno, opirnije razmatranje.
33

Platon, Gozba, 210e-212a

Platon, Hipija Vei, 296e
35
Platon, Timaj, 87c-d
34

Aleksandar Kandi
Institut za filozofiju
Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

Bibliografija
Aristotel, Metafizika, Beograd: Kultura, 1971.
Bordman, D, Grifin, D. i Mari, O. (ur.), Oksfordska istorija grke i helenistikog
sveta, Beograd: Clio, 1999.
Grubor, Neboja, Platonova estetika lepog u Arhe, Vol. 7, iss. 13, Novi Sad: Odeljenje za
filozofiju, Filozofski fakultet u Novom Sadu, 2010.
Guthrie, W. K. C, A History of Greek Philosophy, Vols. 3-4, Cambridge: Cambridge University
Press, 1971-1975.
Hyland, D. A, Plato and the Question of Beauty, Bloomington: Indiana University Press, 2008.
Kraut, Richard (ur.), The Cambridge Companion to Plato, Cambridge: Cambridge University
Press, 2005.
Mur, D. E, Principi etike, Beograd: Plato, 1998.
Plato, Greater Hippias u Hamilton, Edith i Cairns, Huntington (ur.), The Collected
Dialogues of Plato, New Jersey: Princeton University Press, Princeton, 1989.
Platon, Dela (Ijon, Gozba, Fedar, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon), Beograd: Dereta, 2002.
Platon, Hipija Vei u Platon, Dijalozi, Beograd: Grafos, 1982.
Platon, Timaj, Beograd: Mladost, 1981.
Stevenson, C. L, Persuasive definitions u Mind, Vol. 47, Oxford: Oxford University Press, 1938.

Tatarkiewicz, Wladyslaw, History of Aesthetics, Vol. 1, Ancient Aesthetics, The Hague:

Mouton, 1970.
Taylor, A. E, Plato, The man and his work, London: Methuen & Co Ltd, 1966.
Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, Beograd: Slubeni glasnik, 2005.

Aleksandar Kandi
Plato's analysis of the concept of beauty
(Summary)
APSTRAKT: In this paper, we shall discuss the first out of three aspects of Plato's theory of beauty. After
some brief considerations about the general characteristics of Plato's aesthetic theory and historical
circumstances in which it was conceived, we shall expose and discuss the problems which Plato
encounters in attempting to provide a working definition of beauty in Hippias Major. The conclusion of
this paper is that renunciation of all of the proposed definitions of beauty does not represent a closure of
investigation, but only the ground for the exposition of transcendent theory of beauty, as well as
formulation of the beautiful as proportional.
KEY WORDS: definition, the concept of beauty, aporetic dialogues, Plato's aesthetic theory