1.

Aristotel O pravednosti (iz Nikomahove etike)

Zakoni propisuju o svim stvarima, teei zajednikom probitku, ili za sve, ili za
one najbolje, ili za monike (prema vrline) ili togod slino; tako da na jedan
nain pravednim nazivamo sve stvari koje stvaraju i uvaju blaenstvo i njegove
delove u dravnom zajednitvu. Uz to nam zakon nalae initi dela odvana
mukarca naime: ne naputati bojni poloaj, ne beati i ne odbacivati oruje - ,
te ona umerena oveka naime: ne poiniti preljuba, ne podavati se pohoti, te
ona blagoudna oveka naime: ne tui koga, niti klevetati, a slino i to se tie
ostalih vrlina i moralnih nevaljalosti, nareujui jedne stvari a zabranjujui druge,
i to ispravno onaj zakon koji je ispravno utemeljen, samim tim manje tako ako je
zakon sastavljen na brzu ruku.
Dakle, takva je pravednost savrena vrlina, ali ne uopte, nego u odnosu prema
drugom... Zbog toga poslovino i kaemo ... u pravednosti su skupljene sve
vrline... Zbog toga se pravednost i jedina od vrlina ini da je dobro drugoga, jer
se usmeruje prema drugomu; ona deluje na korist drugomu, bilo vladaru, bilo
sudioniku. Najgori je onaj koji se slui nevaljalstvom prema sebi i prema
prijateljima, dok najbolji nije onaj koji primjenjuje vrlinu prema sebi, nego prema
drugome, jer to je teak posao. Stoga pravednost nije deo vrline, nego cela
vrlina, dok suprotna, nepravednost, nije deo poroka, nego celi porok.
Smernice za pisanje rada:
1. S ime Aristotel u ovome tekstu poistovjeuje pravednost? Objasnite ta
znai ...ili za sve, ili za one najbolje, ili za monike (prema vrlini)...!
2. Objasnite reenicu: Dakle, takva je pravednost savrena vrlina, ali ne
uopte, nego u odnosu prema drugom...! Kakve bi jo mogle biti vrline?
3. Argumentujte svoje stavove, sa ime se slaete a sa ime ne i zato
4. Uporedite ovaj tekst sa sledeim Sokratovim i sa Trasimahovim stavom o
pravednosti! Zato su vam neki stavovi prihvatljiviji od drugih. Obrazloite
Sofista Trazimah obrazlae svoj stav: Pravedno je ono to zahtevaju zakoni,
zakone donosi vlast (ma kakva ona bila) u svoju korist, stoga je pravednost korist
vlasti, a kako je vlast onaj koji je jai u drutvu, pravednost je korist jaega.
Sokrat se, pak, s njime slae da je pravednost nekakva korist, no ona ne moe
biti korist vlasti, jer umee vladanja ne slui vladajuima nego onima nad kojima
se vlada, kao to lenitvo kao umee ne slui na korist leniku ve leenome.
Tako je pravednost vrlina vladara prema kojoj vlada na korist zajednice.

Tumaenje teksta ''Aristotel - O pravednosti''

Pravednost je kljuno pitanje na skoro svim podrujima ivota. injenica da se pojam

pravednost moe koristiti na najrazliitije mogue naine ne bi smela dovesti do toga, da se
dopusti da jedna pored druge stoje zloupotreba i ispravna upotreba.
Aristotel nam daje jedno drugo tumaenje pravednosti. Ono se koristi i danas u filozofskoj
etici o kojoj mi danas diskutujemo kroz ovaj tekst. Opsta pravednost se odnosi na pravo, koje
je utvreno u nekoj zajednici. U tom kontekstu se podstice da se potuje pravo koje je na
snazi. To pravo na snazi trudi se da deluje i nastoji da deluje kroz zakone koje nam Aristotel
pripoveda na samom pocetku teksta. Naveo bih njeegove reci: '' Na jedan nain pravednim
nazivamo sve stvari koje stvaraju i uvaju blaenstvo i njegove delove u dravnom
zajednitvu.'' Mogao bih reci da se moji stavovi slazu sa ovom recenicom skoro u potpunosti.
Kazem skoro zato sto, gledano danas, vlast pokusava i nastoji da deluje kroy blazenstvo i
pravicnost. Ali na zalost samo nastoji. Smatram se se mnogo toga krije ispod toga nastojanja i
da je Aristotelovo tumacenje pravednosti za vecinu ljudi danas izgubilo smisao.
Takoe se navode neke od odlika pravednosti koje Aristotel smatra nezanemarljivim kao
to su ne naputati bojite, ne initi preljubu i druge. Naime, ini se da ih on ovde deli na
pravednost odvanog mukarca, umerenog oveka i blagoudnog oveka. A kao njihovu
sutu suprotnost u jednom delu teksta dotie se najgore forme koju naziva nevaljalost.
Nevaljalost, ne u smislu za koji mi danas smatramo tu re, ve u smislu negativnog oveka,
iskvarenog u smislu da nastoji iskoristiti vrlinu zarad svojega dobra.
Aristotel smatra da pravednost ne postoji samo da bi postojala i da nije samo deli vrline.
On pravednost gleda sa aspekta celine i odatle proistie ''pravednost je cela vrlina''. Dok
njenu apsolutnu suprotnost, u ovom sluaju nepravednost, definie kao porok. I to ne samo
deli kao to ni pravednost nije deo vrline, tako ni nepravednost nije deo poroka.
Nepravednost u Aristotelovim filozofijama takoe poprima stanjje apsolutnog, odatle i
injenica da nepravednost predstavlja celost poroka.

Tokom mog istaivanja povodom izrade ovoga rada naiao sam na cilj Aristotelove etike
koja se zasniva na vrlini. Naime, glavni cilj etike kao praktine nauke jeste da sazna ta je
najvie dobro za oveka, odnosno u emu se sastoji ovekova srea, kao i da analizira i
definie vrline. Tu dolazimo do pojma vrline i reenice ''Dakle, takva je pravednost savrena
vrlina, ali ne uopte, ve u odnosu prema drugom.''
Da bi smo jasnije objasnili ovaj pojam, moramo da ga definiemo. U sutini svega, vrlina
je ono po emu se svaki ovek odlikuje po svojoj specifinoj delatnosti. Po klasinom
Aristotelovom odreenju, vrlina je sredina izmeu ekstrema. Na primer hrabrost, to je vrlina i
sredina izmeu plaljivosti i lude smelosti. Dareljivost je vrlina koja se odgeda u sreditu
rasipnitva i krtosti. Jedna od kljunihh vrlina po ristotelu je razboritost. Smatra da razbotit
ovek nee zapadati u krajnosti i da e nai pravu meru.
Uzmimo na primer sreu. To da je srea najvie dobro znai da je dobro samoo po sebi i
za sebe, ali kada je posmatramo kroz oi Aristotelove vrline. srea je saglasnost due i njene
vrline.
Nakon uporeivanja Aristotelovih stavova sa Trazimahovim i Sokratovim tumaenjem,
dolazimo do spoznaje da se u dananjem svetu ili makar u naoj dravi Trazimahov stav
postaje opravdan. Dokaz za to nalazi se na elu drave i vladajuih organa. Slaem se sa
njegovom izjavom da je pravednost zakon jaega jer zakone ne donost niko drugi nego vlast.
Zanimljivo je da se i Sokrat i Trazimah slau da je pravednost nekakva korist, ali Sokrat se
zalae za stav koji objanjava da je pravednost vrlina vladara prema kojoj on vlada u korist
zajednice. Sokrat se poziva na oiglednu injenicu da je vlast postavljena radi postizanja
vieg dobra itave drave i njenih stanovnika, ali zaboravlja na Aristotelov stav o nevaljalosti.
Za sam kraj i kao zakljuak ovog moga tumaenja, moram da navede, upravo taj
Aristotelov stav ''Najgori je onaj koji se slui nevaljalstvom prema sebi i prema prijateljima,
dok najbolji nije onaj koji primenjuje vrlinu prema sebi, nego prema drugome, jer to je teak
posao.''