PREGLEDNI LANAK

REVIEW ARTICLE
UDK 616.8:159.923.019.4

NEURONAUKE I BIHEIVIORIZAM DANAS

NEUROSCIENCE AND BEHAVIORISM TODAY
Zoran Todorovski1*, Nada Naumovi2, Aleksandar Kopitovi1, Zoran Gaji3
Saetak: Iako se ne spori injenica da psihologija linosti moe da dobije mnogo od neuronauka, njeni teorr
rijski modeli se relativno retko proveravaju u ovom istraivakom kontekstu. Takoe se ne spori injenica
da neuronauke mogu mnogo da dobiju od psihologije linosti. Neosporno je i da je korespodencija u ovom
smeru jednako oskudna, te da je za obe oblasti karateristian svojevrstan hermetizam. Nakon kritikog
pregleda ire oblasti, autori ukazuju na mogunosti povezivanja savremenih biheivioristikih shvatanja linr
nosti i istraivakih modela iz porodice neuronauka, od kojih bi obe naune oblasti mogle da imaju koristi.
Kljune rei: biheiviorizam, neuronauke, linost
Abstract: Although the fact that personality psychology can gain much from neuroscience is not disputed,
its theoretical models are comparatively rarely examined in the research context of neuroscience. Likewise,
it is indisputable that neuroscience can benefit greatly from personality psychology. However, there is evidr
dent poor communication between these sciences, and both are charactarized by specific hermetism. After
a critical review of the relevant literature, the authors point out the possibilities of associating the contempr
porary behavioral personality theories and the research models in neuroscience that may well serve both.
Key words: behaviorism, neuroscience, personality

1. PSIHOLOGIJA LINOSTI I NEURONAUKE

Iako se ne spori injenica da psihologija linosti
moe da dobije mnogo od neuronauka, njeni teorrijski modeli se relativno retko proveravaju u ovom
istraivakom kontekstu. Takoe se ne spori injennica da neuronauke mogu mnogo da dobiju od
psihologije linosti. Neosporno je i da je korespoddencija u ovom smeru jednako oskudna, te da je za
obe oblasti karateristian svojevrstan hermetizam.
Institut za neurologiju, Kliniki centar Vojvodine
Zavod za fiziologiju, Medicinski fakultet, Univerzitet u
Novom Sadu
3
Institut za psihijatriju, Kliniki centar Vojvodine
* Kontaky\t osoba: Zoran Todorovski, specijalista
medicinske psihologije, Klinika za neurologiju, KC
Vojvodine, Hajduk Veljkova 1-9, 21000 Novi Sad,
E-mail: dositej021@yahoo.com
1

52

Tokom dugog niza godina, pre Goldsteina, pa

ponovo, od njega na ovamo, psihologija linostti se nepokolebljivo drala stava da je mogue
formulisati stvarne modele bez mozga, onolikko koliko i neuropsihologija stava da je mogue
sagledavanje funkcionalnih ispada u radu nervnog
sistema oveka bez uvida u njegovu linost (1,2).
Uprkos iznetom stavu da e sve misterije psihe u
budunosti biti objanjene terminima iz biologijje, za Freuda i psihoanalitiare mozak kao da ne
postoji (3). Watson, a kasnije i ostali funkcionalni
biheivioristi, odnosili su se prema mozgu kao premma crnoj kutiji koja povezuje drai sa odgovorimma, ije se funkcionisanje naprosto ignorisalo (4).
Izuzetak predstavljaju radovi Leshleya i Hebba, koji
su imali znatno vie odjeka u fiziologiji, i koji nisu
posluili razvoju odgovarajue teorije linosti, niti
su uticali na vodee teoretiare iz ove orijentacije

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

(5,6). Skinner1 je ak objavljivao da je mozak irelevvantan za razumevanje ponaanja (7,8). Na manje

primetan nain, klasina kognitivna psihologija,
sa uenjem o artificijelnoj inteligenciji, takoe je
zastupala istu doktrinu, fokusirajui se na analogiju
uma i softvera, sa idejom da su procesi o kojima su
govorili mogui u okviru centralnog nervnog sistemma jednako koliko u okviru raunara, telefonskih
centrala, pa ak i starih radio aparata. Za ove oblasti
naprosto ne postoji pomena vredna razlika izmeu
neurona, silikonskih ipova, telefonskih kablova ili
pak tranzistora (10,11). Jezik Ruske refleksoloke
kole, uenje Bekhtereva i Pavlova kao da niko nije
sasvim razumeo, pa je od strane vodeih autora iz
oblasti teorije linosti uglavnom samo konstatovanno i ostavljeno sa strane (12-14). Izvan granica
Rusije, Anohinova ideja o funkcionalnim sistemimma, na kojoj poivaju dela Lurije i Vigotskog, gotovvo da nije imala odjeka (15-19).
Sa druge strane, neuronauke se ve decenijama
rasprostiru izmeu Gallovog, Brocainog i Wernickkeovog lokalizacionistikog shvatanja o modanom
funkcionisanju, i Fluransovog, Jacksonovog i Holccovog razumevanja mozga kao ekvipotentne celine
(10, 20-24). Negde po sredini zamiljenog kontinuuuma su Bouillaudova zapaanja o kompleksnosti
ljudskog ponaanja, koje moe da bude determinissano od strane razliitih modanih centara, te neurrofizioloki i neuropsiholoki modeli inspirisani
Anohinovim radom, nekada Bernsteina, Vigotskog
i Lurije, a sada Sudakova, Aleksandrova i uravljeva
(10, 25-31). Devedesete, odnosno famozna dekada
mozga, ponovo je aktuelizovala dihotomiju izmeu
cerebralne i neuralne hipoteze, i iznedrila novu,
sinaptiku doktrinu. Po prvoj, psihika stvarnost se
smeta u modani parenhim, dok se po drugoj zasnivva na elektrohemijskim procesima na nivou nervne
elije. Po sredini ovog kontinuuma su zapaanja o
1

Skinner kasnije istie da neuralna kutija nije prazna, ali

da nije sposobna da odvoji (disengage) ivotinju od njenog
pre thodnog iskustva i ve nauenih obrazaca ponaanja, te
da ne moe da deluje nezavisno ili protivno sredinski
uoblienom autoritetu ponaanja, izuzev u sluajevima
njenog loeg funkcionisanja ili sloma /1976, po Graham (9)/.
Kako su sluajevi sloma ili pogrenog funkcionisanja
neuralne kutije, upravo predmet istraivanja klinike
neuropsihologije, na osnovu ove tvrdnje moe da se
izvede pretpostavka o opravdanosti neuropsiholokih
validacija osnovnih koncepata teorije uenja i pod okriljem
radikalnog biheiviorizma.

funkcionalnoj specifinosti pojedinih grupa neuronna, Hebbov cell-assemblies, koje danas nazivamo
neuralnim mreama, a koje jo uvek u osnovi poivvaju na transmisiji signala putem elektrinih impulssa bazinom principu umreavanja neurona koji je
Hebb prvi postulirao (6). Sinaptika doktrina oslanjja se na ideju da je psihike procese mogue objasnitti na nivou biohemijskih zbivanja unutar neuralnih
spojnica, odnosno pravilima sloene meuigre neurrotransmitera, neuromodulatora, odgovarajuih
receptora i sistema glasnika.
Hermetizam je evidentan u odnosu teoretiarra linosti i prema optijoj klasi pojava, koja se u
literaturi oznaava kao bioloka osnova linosti
ili ponaanja. Iako su mnogi naglaavali psihobiooloku prirodu oveka, ak i proimali svoje teorrije pojmovima iz biologije, malo njih je pokazalo
elju da se ozbiljnije posveti ovoj pretpostavci. Kao
tipini predstavnici ovakvog opredeljenja navode
se Freud, Jung, Murrey i Allport. Psihoanalitiari
su drali da je organizam doslovce parni kotao,
rezervoar energije kojom se napajaju procesi svih
ostalih instanci linosti. Posao popisivanja instikata
Freud jednostavno preputa fiziologiji, dok se Jung
samo izjanjava da svoje tipove i funkcije vidi kao
esencijalno genetike (32,33). Murrey se zadovoljjio konstatacijom da linost smetena u mozgu,
te da ako nema njega, nema ni linosti (34). Pretppostavlja da u osnovi psihikih procesa stoje dinammike konfiguracije u mozgu, a potrebu, kljuni
pojam svoje teorije, vidi kao ishodite sile nastale
u odgovarajuem modanom regionu. Korak ka
empiriji nije nainio ni Allport, koji, bez naroite
razrade, crte linosti odreuje kao neuropsihike
sklopove (35). Uz retke i uglavnom marginalizovvane izuzetke poput Sheldona i donekle Hebba i
Leshleya, istorija psihologije linosti gotovo i da ne
belei ozbiljnije pokuaje objektivnog sagledavanja
te famozne bioloke osnove doivljavanja i ponaanja (5,6,36,37). Meu retke koji nisu marginalizzovani ubraja se Catell, ija je viegodinja posveennost sagledavanju genetskih doprinosa razvoju crta
linosti i sposobnosti praena sa posebnom pozornnou, i to ne samo od strane naune i strune
javnosti (38,39,40). Istorijski moda najznaajnijji iskorak vezuje se uz ime Hansa Eysencka, koji
dokaze za svoju trofaktorsku teoriju linosti empirrijski trai i pronalazi u relativno jasno definisanim
fiziolokim procesima centralnog nervnog sistem-

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

53

ma (ekstraverzija/retikulo-kortikalni aktivirajui
sistem, neuroticizam/simpatika reaktivnost, psihotticizam/testosteron) (41,42,43).
Unutar neuronauka, razmatranja o linosti tradiccionalno su ograniena na svedenu formu, u najbboljem sluaju na prilino nedefinisane odrednice
o vioj nervnoj (Pavlov) ili psihikoj delatnosti
(Luria), zamiljenoj organizaciji ponaanja (Monakkov) ili kategorijalnom ponaanju (Goldstein)
(1,10,13,14,44). Poraavajue je da se i danas od strane
vodeih autoriteta iz oblasti neuropsihologije, kakav
je neosporno Lezakova, pojam linosti banalizuje i
doivljava kao deo, odnosno podskup skupa emocioonalnih i personalnih varijabli, te da se o ponaanju
govori kao o multidimenzionalnom fenomenu bez
ikakve ozbiljne razrade (45). Izgleda da je neuspeh
Gallove i Spurzheimove frenologije sa samih poetakka razvoja neuropsiholoke misli, ostavio pogubne
tragove u svesti itavih pokoljenja buduih istraivaa, koji su, uz retke izuzetke, odustali od nastojanja
da se bave linou, a time i od mogunosti komppleksnog razumevanja fiziolokog supstrata ljudskog
doivljavanja i ponaanja (20,46).
Iza ideja o praznom organizmu, koliko i iza ideja
o bezlinom organizmu stoji jaz stvoren Dekarttovim dualizmom, uenjem iz 17. veka o ralanjennosti pojedinca na dve zasebne celine, na duu i telo,
koje su dodue, neprestano u sadejstvu. Ovome se,
kroz istoriju psihologije, suprotstavljaju manje vie
2

Dobro je poznato da su filozofske osnove biheiviorizma u

Lockovom empirzimu, koji je sredinim prve polovine XX
veka u okviru tzv. Bekog kruga rekonceptualizovan u
logiki pozitivizam, kako su 1931. godine Blumberg i Feiggl nazvali niz filozofskih ideja u kojima se prepliu empirrizam i racionalizam. Prema Carnapu, Hahnu i Neurathu,
logiki pozitivizam je inspirisan idejama utilitarnih morallista od Epikura do Milla, logiara od Leibniza do Russella,
pozitivista Humea i Macha, metodologa Helmholtza, Poinccarea, Duhema i Einsteina, sociologa Feuerbacha, Marxa,
Herberta Spencera i Mengera (The Scientific World View:
The Vienna Circle 1929, po Passmore (54)). Rani radovi
Ludwiga Wittgensteina su od posebnog znaaja (55). Dela
Hempela, Morrisa, Nagela, Quinea, Stebbingove, Wisdoma,
Rylea i Ayera predstavljaju savremenu razradu ovih ideja
(9,54). Manje je poznato da je i biheiviorizam je uticao na
filozofiju, o emu svedoe kasniji radovi Wittgensteina, dela
Sellarsa, Reya, Placea i Dennetta (56-60). Dobre preglede
oblasti nude Smith i Melser (61, 62).
Bandura se poziva na Wilsona i potrebu za konsilijativnnim objedinjavanjem znanja, dok Ellis za svoju filozofsku
platformu uzima Stoicizam (63-65).

54

neuspeni pokuaji monistikog objedinjavanja, kroz

razumevanje pojedinca kao jedinstvene i ustrojene
celine, npr. Dewey, James, Koffka, Goldstein, Werttheimer i ostali predstavnici Getalt pokreta, Rogers
(1, 47-51). Kaemo neuspeni, jer se dalje od prottesta protiv kartezijanskog dualizma i deklarativnog
smetanja due u telo nije odmaklo.
Kako god, literatura obiluje dobro argumentovanim
kritikama svih pomenutih teorija linosti, velikim
delom iz razloga neozbiljnog odnosa njihovih tvoraca
prema rastuem korpusu znanja iz biologije oveka.
Dodamo li tome esto slabu operacionalizovanost
pojmova, nekonzistentnost stavova i/ili nedostatak
prediktivne vrednosti zauzetih pozicija, postaje jasno
zbog ega je sam konstrukt linosti izgubio akademssko potovanje. Loginu posledicu predstavljalo je
njegovo izostavljanje iz istraivakih nacrta. Tokom
sedamdesetih, usledila je pojava alternativnih pravvaca poput biheivioralnog (ponaanje bez linosti) i
biohemijskog (organizam bez linosti) dogmatizma,
izmeu kojih su traene i uspostavljane veze. Tako
je struktuirana oblast koja je nazvana biheivioralna
neuronauka. Vremenom su se i ovi pokuaji pokazali
bezuspenim, ak trivijalnim, pa je koncept linosti
ponovo zaiveo, ali u znatno revidiranom obliku (52).
Umesto teorija razvijaju se teorijski modeli, hipottetiki konstrukti lieni pretencioznosti da objasne
sveukupnost ovekovog ponaanja, ali zato stvarniji,
bolje utemeljeni u empiriji, koji deluju sposobno da
pomire zahteve za praktinom primenjivou i naunnom probirljivou.
Izgleda da su sve vodee teorijske misli preivele ovu
reviziju, uz nuno odricanje od iskljuivosti, mirenje
stavova koje izraava preobraaj konzervativnih kolla i pravaca u znatno liberalnije istraivake tradicije.
Ove se, vremenom, sve tee raspoznaju, najvie po
vrsti konstrukata koji se dokazuju, sve manje po nainnu na koji se dokazuju (metodologija), a gotovo nimallo po mestu na kome se dokazi trae (neuronauke).
Metodoloke razlike odnose se na nain pribavljanja
podataka, jo uvek primetnu suprotstavljenost upitnnike i eksperimentalne istraivake paradigme.
2. NEURONAUKE I BIHEIVIORIZAM DANAS
Vie kao stav a manje kao doktrina, Biheiviorizam
danas deluje mnogo ozbiljnije, ivotnije, filozofs-

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

ski bolje struktuiran2,3, neurohemijski i genetski

evaluiran, iako, u osnovi i dalje poiva na podacimma ustanovljenim na animalnom modelu, princippima uenja profilisanim od strane druge generaccije biheiviorista, sa Edvardom ejsom Tolmanom
i Clarkom Hallom na elu (9,53,84-86). Vremenom
je narastao broj dokaza o primenjivosti ovih princippa i na ljude, na kompleksne forme njihovog ponaanja izvan laboratorijskih uslova, u prvom redu u
oblasti socijalne, kognitivne i razvojne psihologijje4, posebno savetovanja i psihoterapije5. Iako neki
od terapijskih modela uopte nisu, ili nisu u celossti razvijeni na eksperimentalnoj osnovi, npr. Beckkov, po Wolpeu, terapijske promene koje izazivaju
vremenom su empirijski verifikovane, prihvatljivo
fizioloki i biohemijski razjanjene, pa danas gotovvo i da nema udbenika iz neke od biheivioralnih
orijentacija koji ne sadri i ovu vrstu dokaza o veroddostojnosti intervencija koje preporuuju (75,87).
Za prvu generaciju biheiviorista karakteristina su
rigidna stimulus reakcija tumaenja, u kojima
nema mesta razmatranju linosti, kao mentalistikkom pojmu (4,7). Watson linost opisuje kao zbir
delatnosti koji moe da se otkrije posmatranjem
ponaanja tokom perioda vremena koji je dovoljnno dug da bi se prikupile pouzdane informacije,
kao splet S-R konekcija, skup dominantnih sistemma navika ili sloenu organsku mainu spremmnu da se pokrene, odnosno ispolji kroz navike
Bronson i Thyer, Fantino, Commons i Miller, Strand, Staats
(66-70)
5 Poev od Watsona, preko Lindsleya, Skinnera i Solomona,
Dollarda i Millera, Wolpea i Eysencka, do Bandure, Becka,
Ellisa, McNallya i Seligmana (65, 71-83).
6 Prema Haggbloomu, Bandura je trei najee citirani
psiholog XX veka posle Frojda, i Skinera, ispred Pijaea i
Rogersa (99).
7 Navika, asocijacija drai i odgovora je osnovni pojam kojim
tumae dosledna i trajna svojstva osobe.
8 Doveo S-R teoriju do krajnjih granica, definisao emocije
kao sekundarne nagone, uveo kognitivne konstrukte poput
imaginacije i tzv. servo-mehanizama.
9 Smatrao da teorije linosti treba da sadre opise akcija i
njihove dinamike. Pored neposrednog ponaanja, razmatrranje dinamike akcija podrazumeva i razmatranje namera,
odnosno potencijala za ponaanje.
10 Prevashodno poznat po konceptu nauene bespomonosti,
nauenom modelu depresije (103). Kasnije otac pozitivne
psihologije, koja se bavi empirijskim prouavanjem optimmalnog ljudskog funkcionisanja. Osnovno pitanje je kako
da ljudi naue/postignu stanje eudemonije, najvieg staddijuma ljudske sree.
4

(reakcije) koje samo bivaju deklanirane odreenim

situacijama (stimulusima) (88). esto je citirana i
Skinnerova tvrdnja da linost i njoj srodni pojmovi
predstavljaju rudiment animizma (89).
Doprinos druge generacije predstavlja poetak
uvaavanja interveniuih varijabli, te odnos premma linosti kao prema jednoj od njih (90,91). U
osnovi, Thorndike, Hall, Spens i Guthrie odreujju uenje kao proces stvaranja asocijativne veze
izmeu ulnih i motornih procesa, a Tolman kao
napredak u organizaciji saznanja o skupovima
ulnih dogaaja, odnosno o draima (92). Veliki
deo eksperimentalnog rada podstaknutog ovim
teorijskim raspravama odnosio se na ispitivanje
jednostavnih oblika uenja kod ivotinja.
Trea generacija izrasta iz interesa za izuavanje
sloenih mentalnih aktivnosti kod ljudi, u prvom
redu govora i pamenja. Istraivai su poeli da se
zanimaju za sredinske uslove pod kojima se ui, ne
vie samo za naela uenja. Ova generacija iznosi
teorije socijalnog uenja i kognitivno biheivioralna
teorijska razmatranja, ime se interveniue varijaable uvode u centar istraivake panje. Pokuaj
primene Votsonovog i Skinerovog pristupa na linnost vezuje se uz ime Voltera Mischela, koji kasnije
naputa tu poziciju, dok se u Rotterovoj teoriji oekkivanja ogleda Tolmanov, donekle i Hallov pristup
teorijskom objedinjavanju (93-95). Pojam lokusa
kontrole sa kojim nas je upoznao - da li verujemo
da mi sami, neko drugi ili sluajnosti odreuju
nau sudbinu - istraivan je na bezbroj naina i u
bezbroj razliitih okolnosti, pa i u kontekstu neurrobiolokih parametara.
Najvie odjeka imala je socijalno kognitivna teorrija Alberta Bandure6, koja izvire iz teorije uenja
i vremenom je sasvim nadilazi (78,96,97,98). Vrlo
matovitim i metodoloki besprekorno osmiljjenim eksperimentima dokazuje se da su ljudi po
svojoj prirodi intenciona, proaktivna, samoreflekttivna i samoregulativna bia, kako u miljenju tako
i delovanju, a ne prost skup reakcija na socialne,
sredinske ili unutranje kognitivno-afektivne sile.
U udbenicima se esto citira nekada konkurentna
Dollardova i Millerova7 teorija nagona (potkreppljenja), dok se ostale, poput Mowrerove8 i Searssove9, kasnije i Seligmanove pozitivne psiholoke
teorije10, spominju samo u irim pregledima oblastti (73, 83,100-102). Sa nestrpljenjem se oekuje

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

55

najavljeno posthumno izdanje Ellisovog vienja

modernih teorija sa prvim formalnim prikazom
modela linosti proisteklim iz racionalno emotivnno biheivioralne terapije, delo Personality Theorries: A Critical Perspective, koje je najavljeno od
strane izdavaa Sage Press za jul ove godine.

samosvest (63). Dodue, iako je prolo vie od 40

godina od kognitivne revolucije, jo uvek je relattivno malo onih koji priznaju da mentalni diskurs
ne moe da bude prosto zamenjen biheivioralnim,
barem ne po principu izraz za izraz, odnosno znaenje za znaenje.

Literatura tree i prethodnih generacija biheivioorista, obiluje istraivanjima kojima se etablirajju univerzalni principi uenja. U okviru teorije
socijalnog uenja, kroz mnotvo studija, u kojimma je prednjaio Bandura, dokazuje se da deca
ue kroz proces imitacije, ali su retke studije koje
ukazuju na individualne razlike u tom procesu, na
razloge nastanka tih razlika, ili kako se te razlike
ispoljavaju u znaajnim oblicima ponaanja poput
uenja govora, itanja ili pisanja (96,97,98). U okvirru savremenog biheiviorizma prouavanje univerzzalnih principa uenja ustupa mesto sagledavanju
individualnih razlika, dolazi do pomeranja interesa
istraivaa sa teorijskih problema na same fenomenne.

Kako god, tumaenje ljudskog ponaanja vie se ne

vidi tradicionalno, kao posao na dva nivoa, gde se
sa bazinog teorijskog nivoa ili nivoa prouavanja
linosti, objanjava nivo pojavnosti ili ponaanja.
Psihologija se shvata kao nauka izdeljena na oblastti (polja), koje su hijerarhijski povezane. Teorija i
praksa iz oblasti uenja ivotinja vana su za razvojnnu psihologiju, poto razvoj u mnogome zavisi od
uenja. Ova su opet vana za psihologiju linosti,
poto se znaajni aspekti linosti razvijaju u detinjsstvu. Psihologija linosti nudi relevantna teorijska i
praktina znanja za mnotvo drugih oblasti psihollogije, poput klinike i pedagoke psihologije.

Pregledom aktuelne literature dolazi se do zakljukka da biheiviorizam dananjice moe da se opie

kao deo optih psiholokih razmatranja, skup princcipa i koncepata koji proistie iz istraivanja proccesa uenja na vie nivoa, ukljuujui i biologiju
tog uenja. Biheiviorizam vie nije metodoloka/
normativna teorija u Wotsonovskom smislu, niti
iskljuiv istraivaki program u okviru psihologije,
u smislu kakav mu je dat radovima Thorndikea i
Skinnera. Posmatra se kao teorija o vrednosti menttalnih konstrukata, koji ultimativno poivaju na
biheivioralnoj dispoziciji. Za DeGrandprea biheivviorizam je teorija konstrukcije znaenja, poto
pokazuje kako organizmi generiu znaenja iz
svojih prolih iskustava (104). Stvoren je filozofski
okvir u kome se oveku daje pravo na unutanja
(reprezentativna) stanja duha, na uverenja (koja
oznaavaju ta bi neko mogao da uradi ili ne uradi
u odreenim interakcijama sa sredinom) i razliite nivoe svesnosti (kao stanja razliitih nivoa
mentalnih reprezentacija), iji su sadraji korektnno sagledivi metodom heterofenomenologije
(59,60). oveku se priznaje mogunost apstraktnnog modelovanja, vikarijskog uenja posmatranjjem i bez neposrednog potkrepljenja za posmatraa
(96,105,106). Socijalno kognitivna teorija uvaava
specifinost uenja kroz stvaralako miljenje, simbboliku komunikaciju, samoregulaciju i refleksivnu
56

Linost se definie kao specifian, objektivan,

empirijski zasnovan koncept koji povezuje razliitte oblasti psihologije. Dok su za Skinnera emocije
(klasino uslovljavanje) i ponaanje (instrumentalnno uenje) potpuno razdvojeni, a eksperimentalnno prouavanje ponaanja od iskljuivog znaaja,
biheivioristi dananjice se prema njima odnose kao
prema intimno povezanim procesima podjednake
vanosti (107). Eksperimentalni dokazi se i dalje
potuju, ali se prihvataju i nalazi koji proistiu iz
drugih istraivakih nacrta. Ljudsko bie se doivvljava kao kompleksno iskustvo uenja, gigantski
repertoar nauenih reakcija na stimuluse. Stimulussi se ue zato to izazivaju emocionalne odgovore,
i tako stiu potencijal za instrumentalno uenje.
Individualne razlike vie ne predstavljaju problem,
poto se shvataju kao razlike u iskustvu sa tim stimmulusima. Bioloke osnove usmeravaju proces
uenja, koji iz njih zapoinje i kasnije se sa njima
proima.
Principi uenja, ustanovljeni na animalnom modellu, shvataju se kao nuni, ali ne i dovoljni da objasne
ljudsko ponaanje. Postoje principi uenja specifinni za ljudsku vrstu, koja, za razliku od ivotinjskih
vrsta, ui kumulativno i hijerarhijski (68,70). Uenje
oveka se uvek oslanja na prethodna znanja, odnosnno uenja. Ako ne nauimo da govorimo, neemo
biti u stanju da nauimo itavu paletu vetina koja
iz te osnove nuno proistie. Tako, na primer, stic-

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

canje zvanja psihologa podrazumeva kumulativno

i hijerarhijsko uenje od najmanje 23 godine.
Linost je sazdana od niza nauenih i kompleksnih
vetina koje se mogu grupisati u govorno-kognitivnne, senzorno-motorne i emocionalno-motivacione
bazine biheivioralne repertoare, ije su promene
uzrokovane uenjem sutina razvoja linosti. Na
poetku, osoba emocionalno reaguje na nadraaje iz
svoje bioloke strukture. Uslovljavanje se pojavljuje
kad god se neki neutralni stimulus javi uz bioloki
i postane sposoban da pokrene istu vrstu emocionnalnog odgovora. Tokom ivota stiemo kompleksnno iskustvo i razvijamo kompleksne biheivioralne
repertoare. Razliita iskustva uenja proizvode
razliite repertoare. Crte linosti se odreuju kao
posebni obrasci ponaanja koji predstavljaju fenommenoloki izraz jednog ili vie bazinih biheiviorralnih repertoara ija obeleja sadre (70).
Savremeni biheiviorizam sebe vidi u harmoniji sa
tradicionalnim biheivioristikim shvatanjima, po
osnovu vrstog stava koji ne doputa odstupanja
od izvornog logikog pozitivizma i empirizma, ali
i kompatibilnim sa uobiajenim vienjem linostti, kao unutranjom strukturom ili procesom koji
determinie ponaanje (86). Kao takav, prihvatta saznanja tradicionalne psihologije kao vredna
zapaanja o ljudskom ponaanju, koja se preispittuju u kontekstu teorije uenja i tako unapreuju,
uoptavaju i liavaju ideosinkretinosti - biheiviorrizuju. U okviru biheiviorizma, socijalna psihologgija se bavi reakcijama pojedinca na grupe ljudi, a
profesionalna orijentacija reakcijama na setove stimmulusa koji odreuju pojedina zanimanja. U tom
procesu se menja i sam biheviorizam, prestaje da
bude iskljuiv i restriktivan - postaje psihologizirran (70). Menjaju se definicije kako stimulusa tako
i reakcija na njih, koji se sada mnogo ire shvataju
- empirijski se analiziraju dogaaji, koji se doivvljavaju kao kontinuiran i potencijalno detektabillan segment pertuberacija, javnih (manifestnih)
ili privatnih (intimnih) promena (poremeaja) u
univerzumu (68).
Biolokim osnovama se priznaje da igraju znaajnnu ulogu pri oblikovanju ljudskog ponaanja i
11

Npr. Prema Skinneru variable na kojima poiva ljudsko

ponaanje lee u sredini i Kognitivni konstrukti navode na
pogrean zakljuak (109).

individualnih razlika u ponaanju. Meutim,

klasina istraivanja u kojima se traga za biolokim
mehanizmima koji proizvode crte linosti smatrraju se pogrenim putem. Pravi put predstavljaju
istraivanja okrenuta iznalaenju biolokih mehannizama koji obezbeuju i oblikuju uenje bazinih
biheivioralnih repertoara, ije e iskustvene promenne rezultirati specifinim crteom linosti (70). Iz
socijalno kognitivne perspektive, kritikuje se eksttenzivna genetizacija ljudskog ponaanja, svoenje
ljudske prakse na iskljuivo praistorijsko bioloko
programiranje. Ljudi nisu samo reaktivni produkti
evolutivnih procesa selekcije, oni su glavni igrai u
procesu koevolucije. Poseduju specijalizovane neurropsiholoke strukture i sisteme koji obezbeuju
osnovu za izraziti plasticitet pri uenju, koji nudi
irok raspon mogunosti za neposredno ili posrednno sticanje iskustva na mnotvo razliitih naina,
kojima nadilaze svoja bioloka ogranienja, ukljuujui vreme, mesto i razdaljinu (63).
Napretkom neuronauka stvoreni su uslovi za
ponovno razmatranje strukturalne definicije
procesa uenja. Nekada davno, pokuaji njenog
uspostavljanja bili su vezani uz marginalizovane
pojedince (npr. Cason, Lashley, Hebb), poto se
- deluje nezamislivo - tokom dugog niza godina
biheivioristiki main stream oseao sasvim konfformno sa iskljuivo funkcionalnom definicijom
svog osnovnog teorijskog pojma (5,37,108)11. Ovakkav stav obrazlagan je insuficijentnim dokazima,
nesposobnou da se neuroanatomski i funkcionnalno lokalizuju modani centari za uenje. ak se
i sumnjalo u njihovo postojanje, poto se raspolaggalo dokazima da su ivotinje u stanju da ue i kada
su liene efektora, receptora, perifernih motornih
ili senzornih nerava, modane kore, pa ak i itavvog mozga, ukljuujui i gornje delove kimenne modine. Smatralo se da tvrdnje o uenju kao
uspostavljanju ili osnaivanju neuralnih veza ne
slede zakon persimonije, da neposredno ne izviru
iz opserviranih injenica (110). Danas raspolaemo
ubedljivim korpusom radova koji ukazuju na uenjjem uzrokovanu modulaciju modane metabolike
aktivnosti i neurohemijskog povezivanja izmeu
dorzolateralne, ventrolateralne i medijalne prefrrontalne kore, zatim anteriorne i posteriorne (preccuneus) cingularne i insularne kore velikog mozga,
odnosno bazino uee limbikog sistema (posebnno hipokampus) i asocijativnih zona kore (posebnno Wernickeove)(111).

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

57

Neuronauke se prepoznaju kao mogui izlaz iz

konfuzije koja vlada oko pojma potkrepljenja
(112). U izvornom smislu, stimulusi se definiu
kao potkrepljenje samo ako dovode do promenna u ponaanju, ako njihovo izlaganje podstie uestalost reakcija. Meutim, istraivanja su
pokazala da je esto sposobnost reagovanja na
potkrepljenje bolje povezana sa sposobnostima
subjekata da prepoznaju i da se prisete vremensskih ili prostornih odnosa u okolnostima ranijeg
uenja, nego li samih obeleja potkrepljenja (9).
U nadi da e se potpuno rasvetliti celokupne tzv.
trajektorije ponaanja sve se intenzivnije istraujje doprinos kognitivnih varijabli na efekte potkkrepljenja, pre svega doprinosi opsega i kvaliteta
panje, te neposrednog i kratkoronog pamenja
(113).
Socijalno kognitivna teorija se poziva na nalaze
sve brojnijih neurofiziolokih i neuropsiholokih
istraivanja, pa ak i na rezultate tek nedavno
pokrenutih istraivanja sa neuromotornim prottezama, koji govore u prilog hijerarhijske moddane regulacije, kako kognitivnih procesa, tako i
cilju usmerenog, odnosno pravilima regulisanog
ponaanja (114). U okviru ovog teorijskog opreddeljenja, um se odreuje kao produkt hijerarhijski
organizovanog nervnog sistema, a kognicija, koja
podrazumeva namerne, reflektivne, referencijalnne i evaluativne mentalne procese, kao modanno zbivanje koje izraava sadejstvo sofistikovano
povezanih modanih sistema, uvek podreenih
viim centrima kontrole, koji funkcionalno
razliito operiu sa istim materijalnim inputom.
Posebno se apostrofiraju nalazi neuropsiholokih
studija o kognitivnim aktivnostima povezanim
sa samorefleksijom. Pokazalo se da na prelazu
izmeu opaanja spoljanjih dogaaja i obrazzovanja dogaajima generisanih misli (u svrhu
samoregulacije) dolazi do promene resursa panjje i lokalizacije radne memorije, koje se manifesttuju u promenama aktivnosti eonih i potiljanih
regiona kore velikog mozga (115). Smatra se da
neurofizioloka literatura prua snano uporitte za stav da traganje za Jastvom ili Selfom u
smislu anatomskog homunkulusa nema mnogo
smisla, poto su definisane znaajne individualnne razlike u neuralnim krugovima koji opsluuju
neiju intenciju, to je jedna od osnovnih funkccija Selfa (116). Ovo se tumai individualnim
razlikama u procesu socijalizacije, odnosno proc58

cesu sticanja samo-reprezentujuih sistema (63).

Metodoloke smernice koje proistiu iz socijalnno kognitivne teorije tiu se potrebe razlikovvanja nivoa subpersonalnog i personalnog neurropsiholokog funkcionisanja. Personalni ili
biheivoralni nivo poinje sa intencijom, odnosnno namernim delovanjem pojedinca, ponaanjjem koje je funkcionalno povezano sa ishodom.
Upranjavajui takve aktivnosti, uobliavamo
specifine neuralne krugove, tako da subpersonnalna, neurofizioloka zbivanja, poinju da slue
naim personalnim izborima. Prema Banduri, ali
i drugima (npr. Harr i Gillet), mora da se razlikkuje kreativna neuralna aktivacija od neuronske
mehanike produkcije akcija (98, 117). Senzorni,
motorni i modani sistemi su samo alati koje ljudi
koriste da ostvaruju zadatke i postiu ciljeve, koji
daju smisao, usmerenost i zadovoljstvo njihovim
ivotima (63).
Sa druge strane, socijalno kognitivna teorija oekkuje od neuronauka da ustanove neuralne mehannizme kognitivne kontrole ponaanja, a potom i
kako ta kontrolisana, agentna akcija, indirektno
razvija specifine funkcionalne neuralne struktture. Takoe se nada definisanju naina na koji
kontrolisane akcije orkestriraju tano odreennom neurodinamikom, za tano odreene i svesnno odabrane svrhe.
Jo uvek nedostaju odgovori na mnoga pitanja u
vezi neurodinamike osnovnih psihikih procesa,
a posebno procesa uenja, kojim se zapravo i definnie biheiviorizam. Nejasno je i kako um izrasta
iz modanih aktivnosti hijerarhijski nieg nivoa,
kako automatizovani procesi postaju svesni,
odnosno da li je svest samo epifenomen, uzgredan
produkt tih istih, niih modanih procesa. Iznet
je zahtev za istraivanjima koja e neuropsiholokki i neurofizioloki objasniti prelaz sa molekularnnog na molarno, interaktivnost mentalnih processa koja raa nove mentalne fenomene, odnosno
procese transformacije konstitutivnih elementata
opaanja u nove fizike i funkcionalne posede
centralnog nervnog sistema, koji nisu svodljivvi na konstituente. Od strane pojedinih autora,
posebno se naglaava potreba za istraivanjima u
kojima se nee zanemarivati agentna, odnosno
aktivna uloga pojedinca (63).

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

LITERATURA
1. Goldstein K. The organism: A holistic approach to
biology derived from pathological data in man. New
York: Zone Books; 1934.
2. Goldstein K. After effects of brain injuries in war.
New York: Grune & Stratton; 1942.
3. Freud S. Various papers (1914). In J. Strachey (Ed.)
The standard edition of the complete psychologiccal works of Sigmund Freud. London: Hogarth Press;
1957.
4. Watson JB. Psychology as the Behaviorist Views it.
First published in Psychological Review 1913; 20: 158177. Available from http://psychclassics.yorku.ca/ (Classsics in the History of Psychology. An internet resource
developed by Green C.D. York University, Toronto, Onttario)
5. Lashley KS. Brain mechanisams and intelligence.
Chicago: University press; 1929.
6. Hebb DO. Organization of behavior. New York: Willey; 1949.
7. Skinner BF. Are theories of learning necessary? First
published in Psychological Review 1950; 57: 193-216.
Available from http://psychclassics.yorku.ca/
8. Skinner BF. Science and Human Behavior. New York:
Macmillan; 1953.
9. Graham G. Behaviorism. Stanford Encyclopedia of
Philosophy; 2007. Available from http://plato.stanford.
edu/entries/behaviorism/
10. Luria AR. Osnovi neuropsihologije. Beograd: Nolit;
1973.
11. Gardner H. The minds new science: A history of
the cognitive revolution. New York: Basic Books; 1985.
12. Lerner V, Witztum E. Vladimir Bekhterev, 18571927. Am J Psychiatry 2005;162(8):1506.
13. Pavlov IP. Conditioned reflexes: an investigation of
the physiological activity of the cerebral cortex. Lecture
28 Translated and Edited by Anrep G V. London: Oxfford University Press; 1927. Available from http://psycchclassics.yorku.ca/
14. Rokhin L, Pavlov I, Popov Y. Psychopathology and
Psychiatry. Foreign Languages Publication House: Mosccow; 1963.
15. Anokhin PK. Biology and Neurophysiology of Condditioned Reflex. M. Medicina; 1968. p. 547
16. Anokhin PK. Biology and neurophysiology of condditioned reflex and its role in adaptive behavior. In:
Corson SA (Ed.), Monographs on Cerebro-Visceral and
Behavioral Physiology and Conditioned Reflexes, Vol.
3. New York: Pergamon Press; 1974
17. Anokhin PK. Philosophical Aspects of the Theory

of Functional Systems. Moscow: Science Press; 1978.

18. Luria AR. Cognitive development: Its cultural and
social foundations. Cambridge, MA: Harvard Universsity Press; 1976.
19. Vigotsky LS. Mind in society: The development of
higher psychological processes. Cambridge, MA: Harvvard University Press; 1978.
20. Luria AR. Osnovi neuropsihologije. drugo izdanje.
Beograd: Nolit; 1983. p. 88-91
21. Broca P. Remarks on the Seat of the Faculty of Artticulated Language, Following an Observation of Aphemmia (Loss of Speech). First published in Bulletin de la
Socit Anatomique 1861; 6: 330-357. Translation by
Christopher D. Green 2000. Available from http://psycchclassics.yorku.ca/
22. Wernicke C. Das aphasische simptomenkomplex.
Breslau: Cohn and Weigart; 1874.
23. Flourance PJM. Recherches experimentalles sur les
propriete et les fonctions de systeme nerveuse dans les
animaux vertebres. Paris; 1824.
24. Jackson H. On the nature of the duality of the brain
(1874). Reprinted in Taylor J (Ed.). Selected Writings
of John Hughlings Jackson, Vol. 2. London: Hodder &
Stoughton; 1932. p. 129-45.
25. Bernstein NA. The coordination and regulation of
movements. Oxford: Pergament press; 1967.
26. Vigotski LS. Miljenje i govor. Beograd: Nolit;
1977.
27. Vigotsky LS. The genesis of higher mental functions
(1960). In Wertsch JV (Ed.). The concept of activity in
Soviet psychology. Armonk, NY: M. E. Sharpe; 1981. p.
144188.
28. Sudakov KV. General theory of functional systems.
M. Medicina;1984.
29. Alexandrov YI, Grinchenko YV, Jarvilehto T. Is
there functional reorganization of intact brain areas aftter local brain damage? Rep. Fac. Educ. Vol. 2. Universsity of Oulu; 1989. p. 1 40.
30. Alexandrov YI, Mikko E, Sams B. Emotion and
consciousness: Ends of a continuum. Cognitive Brain
Research 2005; 25: p. 387 405.
31. uravljev BV. Useful adaptive effect as a physioological process in functional systems of the organism.
Zbornik Matice srpske za prirodne nauke /Proc Nat Sci
Matica Srpska Novi Sad 2006;110: 5-14,
32. Freud S. Three esseys on sexuality (1905). Tri
rasprave o seksualnoj teoriji. Novi Sad: Matica Srpska;
1972
33. Jung CG. The basic postulates of analytical psycholoogy, Chapter IX of Modern man in search of a soul (The
Value of Knowledge). Routledge & Kegan Paul; 1933.

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

59

Available from http://psychclassics.yorku.ca/.

34. Murray HA. Explorations in Personality. New York:
Oxford University Press; 1938.
35. Allport GW. Pattern and growth in personality. New
York: Holt, Rinehart and Winston; 1961.
36. Sheldon WH. The varieties of human physique: An
introduction to constitutional psychology. New York:
Harper & Brothers; 1940. From Collections of the Nattional Anthropological Archives.
37. Hebb DO. Drives and the CNS (Conceptual nervoous system). First published in Psychological Review
1955; 62: 243-254. Available from http://psychclassics.
yorku.ca/
38. Cattell RB. Personality: A systematic, theoretical,
and factual study. New York: McGraw-Hill. U Weiner, I.
B (ur.) Handbook of psychology Vol 5. Millon T, Lerner
MJ. Personality and social psychology. Ch 4. Zuckermman M. Biological Bases of Personality. Hoboken, New
Jersey. John Wiley & Sons Inc; 1950. p. 86
39. Cattell RB. The inheritance of personality and abiliity: Research methods and findings. New York: Acaddemic Press; 1982.
40. Cattell RB. Advances in Cattellian personality
theory. In Pervin L.A. (ed.), Handbook of personality:
Theory and research New York: Guilford Press; 1990. p
101-110.
41. Eysenck HJ. The biological basis of personality.
Springfield, IL: Charles C. Thomas. In Weiner IB (ed.)
Handbook of psychology Vol. 5 (eds.) Millon T, Lerner
MJ. Personality and social psychology. Ch 4. Zuckermman M. Biological Bases of Personality. Hoboken, New
Jersey: John Wiley & Sons Inc; 1967. p. 86
42. Eysenck HJ. Biological dimensions of personality. U
Pervin LA (ed.) Handbook of personality: Theory and
research. New York: Guilford Press; 1990. p. 66-98
43. Eysenck HJ, Eysenck S. Psychoticism as a dimension
of personality. London: Hodder & Stoughton; 1976.
44. Monakow C, Mourgue R. Introduction biologique
a l etude de neurologie et de la psychiatrie. Paris: Alca;
1928.
45. Lezak MD. Neuropsychological Assessment (3rd
ed). New York: Oxford University Press; 1995.
46. Gall FJ, Spurzheim JG. Recherches sur le Systeme
nerveux. Paris: Schoell; 1809.
47. Dewey J. The reflex arc concept in psychology.
Psychological Review 1896;3: 357-370. Available from
http://psychclassics.yorku.ca/
48. James W. The principles of psychology. (1890).
Available from http://psychclassics.yorku.ca/
49. Koffka K. Perception: An introduction to the Gesstalt-theorie. Psychological Bulletin 1922;19:531-585.

60

Available from http://psychclassics.yorku.ca/

50. Wertheimer M. Laws of organization in perceptuaal forms. In Ellis W (Ed. & Trans.) A source book of
Gestalt psychology London: Routledge & Kegan Paul;
1938. p. 71-88. (Original work published as Untersuchhungen zur Lehre von der Gestalt II, in Psychologische
Forschung 1923; 4: 301-350.) Available from http://psycchclassics.yorku.ca/
51. Rogers CR. Toward a science of the person. Journal
of Humanistic Psychology 1963; 3:7992.
52. Millon T. Toward a new personology: An evolutionaary model. New York: Wiley-Interscience; 1990.
53. Moxley RA. Pragmatic Selectionism: The Philosopphy of Behavior Analysis. The Behavior analyst today
2004;5 (1):108-125
54. Passmore J. Logical Positivism. In P. Edwards (Ed.).
The Encyclopedia of Philosophy Vol. 5. New York: Macmmillan; 1967. p. 52-57.
55. Wittgenstein L. Tractatus Logico-Philosophicus, ed.
by D. F. Pears. Routledge;1921
56. Wittgenstein L. Philosophical Investigations, trans.
G. E. M. Anscombe. Oxford: Basil Blackwell; 1953.
57. Sellars W. Philosophy and the Scientic Image of
Man. In Science, Perception, and Reality. New York:
Routledge & Kegan Paul; 1963. p. 1-40.
58. Rey G. Contemporary Philosophy of Mind: A Conttentiously Classical Approach. Oxford: Blackwell; 1997.
59. Place UT. The Causal Potency of Qualia: Its Nature
and Its Source. Brain and Mind 2000; 1: 183-192.
60. Dennett D. Sweet Dreams: Philosophical Obstacles
to a Science of Consciousness. Cambridge, MA: MIT
Press; 2005.
61. Smith L. Behaviorism and Logical Positivism: A
Reassessment of Their Alliance. California: Stanford;
1986.
62. Melser D. The Act of Thinking. Cambridge, MA:
MIT Press; 2004.
63. Bandura A. Reconstrual of Free Will from the
Agentic Perspective of Social Cognitive Theory. In Baer
K,Kaufman JC, Baumeister RF (eds.) Are we free?: Psycchology and free will. Oxford, UK: Oxford University
Press; 2008. p. 86-127.
64. Wilson EO. Consilience: The unity of knowledge.
New York: Vintage Books; 1998.
65. Ellis A. A guide to rational living. Wilshire Publicattions; 1975.
66. Bronson DE, Thyer BA. Behavioral Social Work:
Where Has It Been and Where Is It Going? Behavior
Analyst Today 2002; 2 (3): 192-195
67. Fantino E. Behavior analysis and decision making.
Journal of the Experimental Analysis of Behavior 1998;

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

69: 355-364.
68. Commons ML, Miller PM. A Quantitative Behaviioral Model of Developmental Stage Based upon the
Model of Hierarchical Complexity. The Behavior Anallyst Today 2001; 2 (3): 222-240
69. Strand PS. Momentum, Matching, and Meaning:
Toward a Fuller Exploitation of Operant Principles. The
Behavior Analyst Today 2001; 2 (3): 275-279.
70. Staats AW. A psychological behaviorism theory of
personality. In Weiner IB (ed.) Handbook of psycholoogy v. 5. (ur) Millon, T. and Lerner, M.J. Personality and
social psychology. Hoboken, New Jersey. John Wiley &
Sons Inc;2003. p. 135-158
71. Watson JB, Rayner R. Conditioned emotional reacttions. First published in Journal of Experimental Psycchology 1920; 3(1), 1-14. Available from http://psychcclassics.yorku.ca/
72. Lindsley O, Skinner BF, Solomon HC. Studies in behhavior therapy (Status Report 1). Walthama, MA.: Metrropolitan State Hospital; 1952.
73. Dollard J, Miller NE. Personality and psychotherappy. New York: McGraw-Hill; 1950.
74. Wolpe J. Psychotherapy by reciprocal inhibition.
Stanford: Stanford University Press; 1958.
75. Wolpe J. Thirty years of behavior therapy. Behavior
Therapy 1997; 28 (4): 633-635
76. Eysenck HJ. The effects of psychotherapy: An evaluaation. Journal of Consulting Psychology 1952;16: 319324.
77. Eysenck HJ. (Ed.). Behavior therapy and the neurosses. New York: Pergamon Press; 1960.
78. Bandura A. Psychotherapy as a learning process.
Psychological Bulletin 1961; 58 (2): 143-159
79. Beck AT. Depression: Causes and Treatment. Univversity of Pennsylvania Press; 1972.
80. Beck AT. Cognitive therapy and emotional disordders. Penguin Books;1991.
81. Ellis A, Bernhard ME. Clinical applications of Rattional Emotive Therapy. Plenum Publishing; 1985.
82. McNally RJ. Research on Eye Movement Desensittization and Reprocessing (EMDR) as a treatment for
PTSD. PTSD Research Quarterly 1999;10: 1
83. Seligman MEP, Rashid T, Parks AC. Positive Psycchotherapy. American Psychologist 2006;61(8): 774788.
84. Schechtman M. The brain/body problem. Philossophical Psychology 1997;10: 14964.
85. Kolb B, Whishaw I. Brain plasticity and behavior.
Annual Review of Psychology 1998; 49: 4364.
86. Millon T, Lerner MJ. Volume preface. U Weiner IB
(ed). Handbook of psychology Vol 5 Millon T, Lerner

MJ (eds). Personality and social psychology. Hoboken,

New Jersey: John Wiley & Sons Inc; 2003. p. 86
87. Roth A, Fonagy P. What Works for Whom: A criticcal review of psychotherapy research. Second Edition.
London: The Guildford Press; 2005.
88. Watson JB. Behaviorism. University of Chicago
Press. New Brunswick USA. Transaction publishers;
1997. p. 216-221
89. Skinner BF. About biheviorism. New York: Knopf;
1974. p.167
90. Tolman EC. A new formula for behaviorism. Psycchological Review 1922; 29: 44-53. From Classics in the
History of Psychology An internet resource developed
by Green C.D. York University, Toronto, Ontario
91. Hull CL. Principles of behavior. New York: Appletton-Century-Crofts; 1943.
92. Hall CS, Lindsey G. Theories of personality. Third
edition. New York:John Waley and Sons;1978.
93. Mischel W. Personality and assessment. New York:
Wiley; 1968.
94. Mischel W. Toward a cognitive social learning
reconceptualization of personality. Psychological Revview 1973; 80: 252283.
95. Rotter J. Social learning and clinical psychology.
New York: Prentice Hall; 1954.
96. Bandura A. Social learning theory. Englewood
Cliffs, NJ: Prentice Hall; 1977.
97. Bandura A. Social cognitive theory. In Vasta R. (Ed.)
Annals of Child Development, Six theories of child devvelopment. Greenwich, CT: JAI Press; 1989: p. 1-60.
98. Bandura A. Self-efficacy: The exercise of control.
New York: Freeman; 1997.
99. Haggbloom S J. The 100 most eminent psychologgists of the 20th century. Review of General Psychology
2002;6 (2): 139-152.
100. Mowrer OH. Learning theory and behavior. New
York: Wiley; 1960.
101. Sears RR. A theoretical framework for personality
and social behavior. American Psychologist 1951; 6(9):
476-482.
102. Seligman MEP Learned Optimism. New York:
Knopf. Paperback Edition: Pocket Books Simon &
Schuster; 1990.
103. Seligman MEP, Maier SF. Failure to escape traummatic shock. Journal of Experimental Psychology 1967;
74: 1-9.
104. DeGrandpre RJ. A science of meaning: Can behaviiorism bring meaning to psychological science? Americcan Psychologist 2000; 55: 721-739.
105. Bandura A, Ross D, Ross SA. Vicarious reinforcemment and imitative learning. Journal of Abnormal and

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008

61

Social Psychology 1963; 67 (6): 601-607.

106. Bandura A, Mischel W. Modification of self-impposed delay of reward through exposure to live and
symbolic models. Journal of Personality and Social Psycchology 1965; 2: 698-705.
107. Skinner BF. Contingencies of reinforcement. A
theoretical analysis. New York: Appleton-CenturyCrofts; 1969. p 7778.
108. Cason H. The concepts of learning and memory.
Psychological Review 1937; 44: 54-61.
109. Skinner BF. Why I am not a cognitive psychologgist. Behaviorism 1977; 5: 1-10.
110. Kellogg WN, Britt SH. Structure or function in the
definition of learning? Psychological Review 1939; 46
(2): 186-198
111. Frewen PA, Dozois DJA, Lanius RA. Neuroimagiing studies of psychological interventions for mood and
anxiety disorders: Empirical and methodological rev-

62

view. Clinical Psychology Review 2008; 28(2): 228-246.

112. Gallistel CR. The Organization of Learning. Cambbridge, MA: MIT Press; 1990.
113. Killeen P. Mathematical Principles of Reinforcemment. Behavioral and Brain Sciences 1994;17: 105-172.
114. Hochberg L, Serruya M, Friehs G, Mukand J, Saleh
M, Caplan A, et al. Neuronal ensemble control of prostthetic devices by a human with tetraplegia. Nature 2006;
442: 16471.
115. Gusnard D. Being a self: Considerations from
functional imaging. Consciousness and Cognition
2005;14: 67997.
116. Beccio C, Adenzato M, Bara B. How the brain undderstands intention: Different neural circuits identify
the componential features of motor and prior intenttions. Consciousness and Cognition 2005; 15: 6474
117. Harr R, Gillet G. The discoursive mind. Thoussand Oaks, CA: Sage; 1994.

AKTUELNOSTI IZ NEUROLOGIJE, PSIHIJATRIJE I GRANINIH PODRUJA, god. XVI, br. 1-2, 2008