Opte karakteristike hormona

A. Uvod
ovek poseduje dva regulatorna sistema homeostaze: nervni sistem i endokrini sistem. Izmeu ova
dva sistema postoji vana temporalna komplementarnost. Nervni impuls nastaje veoma brzo i
kratko traje (msek) i regulie brze i precizne odgovore organizma. Endokrini sistem koordinie
metabolike procese za koje je potrebno dugotrajno dejstvo kontrolnih mehanizama.
Hormoni su produkti delovanja specijalizovanih elijskih struktura organizovanih u lezdana tkiva
koja nazivamo endokrine lezde. Za razliku od produkata egzokrinih lezda, hormoni se sekretuju
direktno u krv i kako je njihova prosena koncentracija u krvi relativno mala 10 -15 do 10-6 M
predstavljaju veoma reaktivnu grupu molekula. Glavni endokrini organi imaju primarnu endokrinu
funkciju i to su: hipofiza, hipotalamus, tiroidna leda, paratiroidna lezda, nadbubrena lezda,
polne lezde i endokrini pankreas.
Hipofiza
Tiroidna lezda
Paratiroidna lezda
Nadbubrena lezda
Polne lezde
Endokrini pankreas

Hormon rasta, adrenokortikotropni hormon, tireotropin, prolaktin,

lutenizirajui i folikulostimulirajui hormon
Tiroksin (T4) i T3
Parathormon (PTH)
Kortizol, aldosteron, adrenalin, noradrenalin
Testosteron, estradiol
Insulin, glukagon, somatostatin, pankreasni polipeptid

Vano je napomenuti da pored klasinih endokrinih lezda i drugi organi u veoj ili manjoj meri
imaju sposobnost sinteze i sekrecije hormona.
Srce
Bubrezi
eludac
Tanko crevo
Gonade

Atrijalni natriuretski hormon

Eritropoetin
Gastrin
Sekretin, Holecistokinin, Gastrini inhibitorni peptid
Polni steroidi

B. Hemijska struktura i sinteza hormona

Postoje tri osnovne grupe hormona: (1) proteini ili polipeptidni hormoni, (2) steroidni hormoni i (3)
derivati aminokiseline tirozin.
Veina hormona je polipeptidne i proteinske prirode. Poetna sinteza preprohormona nastavlja se
u granuliranom endoplazmatskom retikulumu, a nastali prohormoni transportuje se do Goldijevog
kompleksa gde dolazi do njihove konane obrade u hormone. Nakon toga oni se skladiti u
sekretorne vezikule. Izluivanje egzocitozom, posledica je odgovarajueg signala i aktivacije

sistema sekundarnih glasnika (npr. Ca2+, cAMP i dr.). Peptidni hormoni rastvorljivi su u vodi to
znaajno olakava njihov transport vaskularnim sistemom.
Steroidni hormoni se ne skladite. Njihova hemijska struktura veoma lii na strukturu holesterola,
od kojeg ovih hormoni i nastaju. U ovim elija nalaze se depoi holesterolskih estara ( nastalih de novomanji deo i resorbovanih iz plazme-vei deo), koji pod dejstvom signala bivaju brzo mobilisani za sintezu
hormona. Steroidi su hidrofobna jedinjenja koja lako penetriraju elijsku membranu i na taj nain
dospevaju u intersticijumsku tenost, a zatim i u krv.
Derivati aminokiseline tirozin daju dve vrste hormona: tireoidne hormone i hormone medule
nadbubrega. Ovi hormoni sintetiu se u citoplazmi. Tireoidni hormoni nastaju iz makromolekula
tireoglobulina, proteina uskladitenog u folikulima tireoidne lezde. Nakon aktivnog luenja
hormona u krv, vei deo vezuje se za proteine plazme, a naroito za tiroksin-vezujui globulin.
Hormoni sri nadbubrene lezde su adrenalin i noradrenalin (4x vie adrenalina nego
noradrenalina). Formirane vezikule preuzimaju sintetisane kateholamine i sekretuju ih egzocitozom
prema odgovarajuem signalu autonomnog nervnog sistema. U krvi mogu biti u slobodnom ili
konjugovanom obliku.

C. Luenje i transport hormona

Neki hormoni (npr. noradrenalin) lue se odmah nakon stimulisanja lezde i razvijaju puno dejstvo
u toku narednih nekoliko minuta. Drugi hormoni, npr. tiroksin ili hormon rasta ispoljavaju dejstvo
nedeljama i mesecima.
U kibernetikom (upravljakom) smislu regulacija sekrecije hormona odreena je mehanizmom
negativne povratne sprege i u manjoj meri mehanizamom pozitivne povratne sprege (npr. estrogen
lutenizirajui hormon ovulacija!).
Regulacija luenja hormona, zbog njihove potentnosti i zbog vremenski koordinisanog karaktera
sekrecije, obavlja se u veoma uskim okvirima. U najveem broju sluajeva ova kontrola se
ostvaruje mehanizmom negativne povratne sprege, koji obezbeuje adekvatan nivo delovanja
hormona na ciljno tkivo (efektorske elije). Hormon (ili neki od njegovih metabolikih produkata ) ispoljava
negativno povratno dejstvo kojim spreava dalje luenje. esto je sluaj da regulacioni mehanizmi
mere stepen aktivnosti ciljnog tkiva i tek kada je on dovoljno snaan dolazi do povratne reakcije.
Regulacija moe biti ostvarena na svim nivoima sinteze, deponovanja i sekrecije hormona.
Primer pozitivne povratne sprege je pre-ovulaciona sekrecija estrogena. Pre ovulacije estrogen
deluje na prednji reanj hipofize uzrokujui plimu lutenizirajueg hormona (LH). LH utie na
jajnike tako to dodatno stimulie luenje estrogena koji zatim dodatno pojaava sekreciju LH. Ovaj
zaarani krug (lat. Circulus vitiosus) zavrava se ovulacijom kada koliina LH dostigne odgovarajui
kritinu koncentraciju.
Za razliku od peptidnih hormona, steroidni i tireoidni hormoni u krvi vezani su za proteine plazme.
Vezivanje hormona za svoje proteinske nosae u plazmi, pored olakanog trasporta hormona,
takoe produava polu-vreme eliminacije i formira rezervoar, depo hormona. Time se spreava
nagli pad u koncentraciji hormona, nakon prekida luenja. U ovom sluaju, slobodna, nevezana
frakcija hormona, ispoljava bioloke efekte.

D. Mehanizmi delovanja hormona:

U funkcionalnom smislu hormone moemo podeliti na trofine i netrofine.
Trofini hormoni ispoljavaju svoje dejstvo regulacijom sekrecije neke druge endokrine lezde ( npr.
adrenokortikotropni hormon (ACTH) stimulie koru nadbubrene lezde da sekretuje kortizol ). Netrofini hormoni
ispoljavaju svoje efekte delujui direktno na periferne efektorske elije ( npr. aldosteron poreklom iz kore
nadbubrene lezde stimulie reapsorpciju natrijuma u bubregu ).
Interakcija vie hormona na nivou elije moe da bude ostavarena kao: (1) Sinergizam kada dva
hormona deluju na tkivo na taj nain da je kombinovan efekat vei od sume njihovih pojedinanih
efekata; (2) Permisivnost je ostvarena kada jedan hormon poveava osetljivost tkiva za drugi
hormon (ovaj efekat se na molekularnom nivou postie menjanjem koncentracije ili prisustva receptora na
membrani); (3) Antagonizam nastaje kada je delovanje jednog hormona na tkivo suprotno
delovanju drugog hormona.
Hormonski su transmembranski proteini. Efektorske elije u proseku imaju oko 2000 do 10 4
molekula receptora visoke specifinosti prema odgovarajuem molekulu hormona. Hormoni deluju
samo na one elije koje poseduju za njih specifine receptore. Konani ishod delovanja na eliju je
modifikovanje aktivnosti odgovarajuih proteina. Mehanizam kojim se ovo postie zavisi od
lokacije hormonskog receptora i hemijskog karaktera molekula hormona.
Receptori za razliite hormone mogu biti smeteni: u ili na povrini elijske membrane, u
citoplazmi ili elijskom jedru.
Postoje dva glavna naina delovanja hormona: Sistemom sekundarnog glasnika i aktivacijom gena.
Sistem sekundarnih glasnika
Peptidni hormoni i kateholamini (primarni glasnici), kao polarni hidrofilni molekuli, nemaju
sposobnost da prolaze elijsku membranu. Stoga se njihovi receptori nalaze na ili u plazma
membrani i usmereni su prema ekstracelularnom prostoru. Vezivanjem hormona za receptorsko
mesto dolazi do aktivacije signalnog mehanizma koji dovodi do stvaranja odgovarajueg
sekundarnog glasnika (BOX: lista sekundarnih glasnika).
Najei sekundarni glasnik je ciklini adenozin monofosfat (cAMP). Druga dva naroito bitna
glasnika su: (1) joni kalcijuma i pridrueni kalmodulin i (2) produkti razgradnje membranskih
fosfolipida.
1.Adenilil ciklaza/cAMP sistem drugog glasnika
Vezivanjem hormona na citoplazmatskoj strani membrane dolazi do konformacione promene
molekula receptora. Ovo omoguava vezivanje GGDP-G-G kompleksa za intercelularni domen
receptora. Kontakt dovodi do strukturnih promena u G subjedinici. Dolazi do otputanja GDP od
G i privremeno poveava afinitet vezivanja G kompleksa za receptor. Nakon toga dolazi do
vezivanja GTP za G subjedinicu, odvajanja G i disocijacije oba molekula sa receptora.
Receptor dalje moe da aktivira novi G protein, ime se postie efekat amplifikacije signala.
Molekul adenilil ciklaze, vezan za unutranju stranu membrane, vezuje G-GTP i aktivira se. Kao
posledica aktivacije adenilil ciklaze dolazi do brze konverzije male koliine adenozintrifosfata

(ATP) u cAMP unutar elije. cAMP potom aktivie protein kinazu zavisnu od cAMP, koja za uzvrat
fosforilie specifine proteine u eliji i izaziva odgovarajui elijski odgovor na hormon.
2. Kalcijum-kalmodulin kompleks kao sistem drugog glasnika
Do ulaska jona kalcijuma u eliju moe doi (1) otvaranjem voltano zavisnih jonskih kanala, ili
kao posledica (2) aktivacije jonskih kanala hormon-receptor kompleksom.
Nakon ulaska, joni kalcijuma vezuju se za citoplazmatski protein kalmodulin. Posledina
konformaciona promena molekula kalmodulina i njegova aktivacija, aktivira fosfodiesterazu ili
adenilil ciklazu, itd.
3. Fosfolipidi kao sistem drugog glasnika
Neki hormoni poto se veu za transmembranski receptor aktiviraju fosfolipazu C. Ovaj enzim
katalizuje razgradnju fosfolipida elijske membrane, a naroito fosfatidilinozitoldifosfata (PIP2) u
dva nova glasnika, inozitoltrifosfat (IP3) i diacilglicerol (DAG).
IP3 deluje tako to mobilie jone kalcijuma iz mitohondrija i endoplazmatskog retikuluma, koji
zatim ispoljavaju sopstveno dejstvo drugog glasnika u eliji.
DAG aktivira enzim protein kinazu C (PKC), koja fosforilie razliite proteine.
Postoji nekoliko vanih osobina regulacije elijske funkcije mehanizmom sekundarnog glasnika.
Veoma (1) brz odgovor elije nakon aktivacije sekundarnim glasnikom (meri se minutima).
Prisustvo (2) razliitih signalnih mehanizama omoguava raznolikost biohemijskih odgovora u
efektorskim elijama. Prisustvo (3) elijske specifinosti odgovora nakon vezivanja hormona.
Takoe signalni mehanizmi sekundarnog glasnika odlikuju se kaskadnom aktivacijom razliitih
enzima. Takva organizacija omoguava (4) amplifikaciju odgovora nakon aktivacije elije
hormonom. Na kraju, aktivacija (ili inaktivacija) elijskih enzima (5) odrava se i poto se hormonreceptor kompleks razgrade.
Aktivacija gena
Steroidni hormoni deluju direktno na sintezu proteina u efektorskim elijama. Receptori
steroidnih hormona nalazi se u citoplazmi, a novonastali kompleks hormon-receptor transportuje se
u jedro. Receptorski deo ovog kompleksa pored vezujueg mesta za hormon, vezuje se i za
specifino mesto na molekulu DNK (svaki kompleks receptor-hormon ima odgovarajue mesto za vezivanje;
eng. hormone response element). Ovaj region DNK nalazi se u blizini promotorskog dela odgovarajueg
gena. Novonastala iRNK zatim se transportuje u citoplazmu gde dolazi do sinteze odgovarajueg
proteina.
Tireoidni hormoni, tiroksin i trijodtironin takoe deluju na odgovarajue gene. Oni se vezuju za
receptorsko mesto koje se nalazi u jedru, na samom molekulu DNK. Postoje dve znaajne
karakteristike delovanja tireoidnih hormona u jedru. Oni (1) aktiviraju veliki broj razliitih gena od
kojih su mnogi generalno odgovorni za metaboliku aktivnost elija tkiva. (2) Jednom vezani za
receptorsko mesto oni dugotrajno ispoljavaju svoju aktivnost.
U hormonskoj regulaciji genske aktivnosti pored ve pomenutog efekta amplifikacije, koji je
prisutan i kod peptidnih hormona, vano je pomenuti i to da je s obzirom na karakter ( de novo sinteza
proteina) efekat aktivacije elije ovom grupom hormona dugotrajan, meri se danima i nedeljama.

E. Eliminacija hormona
Koncentracija hormona u krvi zavisi od (1) koliine izluenog hormona i (2) brzine njegove
eliminacije (metaboliki klirens).
Uklanjanje hormona iz krvi obavlja se procesom ekskrecije (u u ili mokrau) ili metabolikom
transformacijom
(u tkivima,
i naknadnim
eksprimiranjem recikliranog receptora ). Peptidni
Metaboliki klirens
(MK) =endocitozom
V(iezavanja hormona
iz plazme) / C(hormona u 1 ml plazme)
hormoni i kateholamini obino se brzo metaboliu u tkivima i krvi, dok za je za hormone vezane za
proteine plazme potrebno due vreme. Poluvreme eliminacije tireoidnih hormona moe da bude i
do est dana.