IZABRANA

DELA HERMANA HESEA 7

PRIREDIO:
ZORAN GLUEVI
UREDNIK:
RADE VOJVODI

HERMAN HESE
IGRA STAKLENIH PERLI
Pokuaj popularnog uvoda u njenu istoriju
SLOVO LJUBVE NARODNA KNJIGA
Beo grad, 1979.
PREVEO: Dr MIHAILO SMILJANI

PUTNICIMA ISTONJACIMA

 non entia enim licet qua dammod o levib usque homin ib us faciliu s atque incurio siu s verb is redd ere qua m entia, verumtamen pio dilig entique rerum scriptori plan e aliter res se hab et: nih il tantum rep ugn at ne verb is illustretur, at nih il
adeo necesse est ante homin um oculos prop on ere ut certas qua sdam res, qua s esse neque demontrari neque prob ari potest qua e contra eo ipso, quo d pii dilig entesque viri illas qua si ut entia tractant, enti nascend ique facultati pau lulum approp inqua nt.

ALBERTUS SECUNDUS
tract. de cristall. spirit.
ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28.
U Knehtov om rukop isnom prev od u:
jer ako je u nekom pog led u i za nep romiljen e ljud e lake i neod g ovorn ije da reima predstave stvari koje ne postoje
od onih koje postoje, to je za poten og i savesn og pisca istorije upravo obrn uto: nita se predstavljan ju reima ne izmie
toliko, a ipak nita nije neop h odn ije ljud ima izn eti pred oi koliko izvesn e stvari ije postojan je nije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, ba time to ih poten i i savesn i ljud i don ekle tretiraju kao postojee, bivaju doved en e korak blie postojan ju i
mog un osti da se rod e.

Namer a nam je da u ovoj knjizi sauvamo ono malo bio grafskog mater ijala koji smo mog li da
pronaemo o Jozefu Knehtu, mag istru igre Jozefu III, kako ga nazivaju u arhivama igre staklenih
perli. Nismo slepi prema injenici da taj pokuaj donekle protivur ei ili izg leda da protivur ei zakonima i obiajima koji vladaju u duhovnom ivotu. Jer jedno od vrhovnih naela naeg duhovnog ivota je upravo gaenje individualnog a, po mog ustvu potpuno svrstavanje pojedinaca u hijer arhiju
vaspitne vlasti i nauka. A to naelo je takoe u dug oj tradiciji toliko ostvar eno da je danas neobino
teko, a u nekim sluajevima potpuno nemog ue pronai bio grafske i psiholoke pojedinosti o pojedinim linostima koje su u toj hijer arhiji istaknuto sluile. U vrlo mnog o sluajeva ne mog u se vie
utvrditi ak ni imena linosti. A u obeleja duhovnog ivota nae Provincije spada da je ideal njeg ove
hijer arhijske org anizacije anonimnost i da je ona vrlo blizu ostvar enja tog ideala.
Ako smo uprkos tome nastojali na svom pokuaju da utvrdimo poneto o ivotu mag istra igre Jozefa III i da sebi ovla skicir amo sliku njeg ove linosti, to smo uinili, ver ujemo, ne iz kulta linosti i
iz nepokornosti obiajima, ve, naprotiv, samo sa ciljem da sluimo istini i nauci. Star a je misao: to
otrije i neumoljivije formuliemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu. Mi cenimo i potujemo tu misao koja lei u osnovi anonimnosti naih vlasti i naeg duhovnog ivota. Ali jedan pogled u predistor iju ba tog duhovnog ivota, osobito u razvitak igre staklenih perli, neodoljivo nam
pokazuje da svaka faza razvitka, svako dalje razvijanje, svaka promena, svaki bitan zar ez, bilo da se
on tumai prog resivno ili konzervativno, dodue ne pokazuje bezuslovno njeg ovog jedinog i pravog
zaetnika, ali pokazuje njeg ovo najjasnije lice ba u linosti onog a koji je promenu uveo, koji je bio
orue preo braaja i usavravanja.
Ono to mi danas razumemo pod linou, svakako je neto znatno drukije od onog to su pod
tim mislili bio grafi i istor iar i ranijih vremena. Njima, i to nar oito piscima epoha koje su imale izrazito bio grafsku sklonost, izg leda, tako bi se mog lo rei, da je za linost bilo bitno ono razliito,
protivno pravilu i jedinstveno, esto ono upravo patoloko. Mi dananji ljudi, naprotiv, o znamenitim
linostima uopte govor imo tek onda kada sretnemo ljude kojima je polo za rukom da se, daleko od
svih orig inalnosti i osobenosti, po mog ustvu savreno svrstaju u ono opte, da po mog ustvu savreno slue onom nadlinom. Ako pog ledamo tanije, videemo da je ve i star i vek poznavao taj ideal: lik mudrog ili savrenog kod star ih Kineza, na primer, ili ideal Sokratovog uenja o vrlini,
jedva se moe razlikovati od naeg dananjeg ideala. Poneka velika duhovna org anizacija, kao moda
Rimska crkva u epohama svoje najvee moi, poznavala je slina naela, a neki njeni najvei likovi,
na primer sveti Toma Akvinski[1], izg ledaju nam, slino ranog rkoj plastici, vie klasini predstavnici tipova, neg o posebne linosti. Ipak, u vremenima pre reformacije duhovnog ivota, koja je poela
u dvadesetom veku i iji smo mi naslednici, onaj pravi star i ideal bio je, oig ledno, gotovo potpuno
nestao. Mi se udimo ako u bio grafijama onih vremena naemo moda kako se ovde-onde pria koliko je brae i sestar a imao junak, ili koje su mu duevne oiljke i zar eze ostavili odvajanje od detinjstva, pubertet, borba za ast, za ljubav. Nas, dananje ljude, ne zanima ni patolog ija, ni por odina istorija, ni nag onski ivot, var enje i san nekog junaka, ak nam nisu nar oito vani ni njeg ova duhovna
predistor ija, ni njeg ovo vaspitanje kroz omiljene studije, omiljenu lektir u i tako dalje. Za nas je junak
i dostojan nekog nar oitog zanimanja samo onaj kog a su prir oda ili vaspitanje doveli u poloaj da
svoju linost gotovo savreno stopi sa svojom hijer arhijskom funkcijom, a da ne propadne njena
snana, svea, divna pokretaka snag a, koja ini duh i vrednost individue. A ako izmeu linosti i hijer arhije nastanu sukobi, to ba u tim sukobima vidimo probni kamen za veliinu linosti. Ukoliko
manje cenimo otpadnika kog a poude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije seanje na rtve, uistinu trag ine.
A tamo, kod junaka, kod tih zaista uzornih ljudi, izg leda nam doputeno i prir odno inter esovanje
za linost, za ime, za lik i dranje. Jer takoe u najsavrenijoj hijer arhiji, u najskladnijoj org anizaciji

nikako ne vidimo mainer iju sklopljenu od mrtvih i po sebi ravnodunih delova, ve ivo telo sastavljeno od delova i oivljeno org anima, od kojih svaki ima svoj nain i svoju slobodu i uestvuje u udu ivota. U toj namer i smo se trudili oko podataka o ivotu uitelja igre staklenih perli Jozefa Knehta, a nar oito oko sveg onog to je on napisao, pa nam je tako dolo do ruku vie njeg ovih rukopisa,
koje smatramo vrednim itanja.
Ono to imamo da sao ptimo o Knehtovoj linosti i ivotu, svakako je ve potpuno ili delimino
poznato nekim lanovima reda, a nar oito nekim igraima staklenih perli. Ve iz tog razlog a naa
knjig a se ne obraa samo tom krug u, neg o takoe i van njeg a oekuje itao ce pune razumevanja.
Za onaj ui krug ne bi bio potreban nikakav uvod i nikakav komentar. Poto, meutim, elimo da
imamo itao ce za ivot i spise naeg junaka takoe van reda, postavlja nam se donekle teak zadatak:
da za one manje pripremljene itao ce pre knjig e damo mali popular an uvod u smisao i istor iju igre
staklenih perli. Nag laavamo da je taj uvod popular an, da takav hoe da bude i da nema pretenzija da
razjanjava pitanja diskutovana u redu o problemima igre i njene istor ije.
Za objektivnu predstavu te teme vreme jo nije ni izdaleka dolo.
Neka se od nas, dakle, ne oekuje potpuna istor ija i teo rija igre staklenih perli. To ne bi bili u stanju danas da prue ni pisci dostojniji i viniji od nas. Taj zadatak je rezervisan za kasnija vremena,
ako pre tog a ne propadnu izvor i i duhovne pretpostavke za to. Ovaj na spis jo manje treba da bude
udbenik igre staklenih perli, koji nikada nee ni biti napisan. Pravila igranja te igre igar a mog u se
nauiti samo uobiajenim, propisanim putem koji zahteva nekoliko godina. I nijedan posveeni nikad
ne bi mog ao imati inter esa da pravila igre uini lakim za uenje.
Ta pravila, govor znakova i gramatika igre, predstavljaju neku vrstu visoko razvijenog tajnog jezika. U njemu veeg udela imaju nauka i umetnost, a nar oito matematika i muzika (odnosno muzika
nauka), i on je u stanju da izr azi i dovede u vezu sadrine i rezultate gotovo svih nauka. Igra staklenih
perli je, dakle, igra sa svim sadrinama i vrednostima nae kultur e, ona se igra njima kao to se u
vremenima procvata umetnosti moda slikar igrao bojama svoje palete. Ono to je oveanstvo u
svojim stvar alakim vremenima stvor ilo u znanjima, visokim idejama i umetnikim delima, ono to
su potonja vremena uenog posmatranja donela u pojmovima i uinila intelektualnom svojinom
itavim tim ogromnim mater ijalom duhovnih vrednosti igra staklenih perli igra kao to umetnik
svir a na org ulji. A savrenstvo te org ulje je jedva dokuivao. Njeni manuali i pedali dodir uju itav
duhovni kosmos, reg istri su joj gotovo bezbrojni. Teo rijski bi se tim instrumentom mog la u igri reprodukovati itava duhovna sadrina sveta. Ti manuali, pedali i reg istri sada su utvreni. Promene i
pokuaji usavravanja njihovog broja i reda, mog ui su upravo samo jo u teo riji: obog aenje jezika
igre unoenjem novih sadraja, podlee najstrooj kontroli koja se moe zamisliti od strane uprave
igre. Naprotiv, u okvir u tog utvrenog sklopa ili, da bismo ostali pri svojoj slici, u okvir u sloene
mehanike te dinovske org ulje, pojedinom igrau dat je itav svet mog unosti i kombinacija i gotovo
je van granica mog unog a da meu hiljadu strog o izvedenih igar a samo dve budu jedna drug oj sline vie no povrno. ak i kad bi se dog odilo da neki put dva igraa sluajno izvre potpuno isti mali
izbor tema za sadraj svoje igre, obe te igre mog le bi po nainu miljenja, kar akter u, tonu i virtuo znosti igraa izg ledati i protei savreno razliito.
Na kraju, potpuno je ostavljeno volji istor iar a da poetke i predistor iju igre staklenih perli prebaci koliko hoe unazad. Jer, kao i svaka velika ideja, ni ona upravo nema poetka, neg o je ba po ideji
oduvek postojala. Nag ovetenu kao ideju, kao nasluivanje i sliku, nalazimo je ve u nekim ranijim
vremenima, kao na primer kod Pitag or e, zatim u poznijem dobu antike kultur e, u helinistikom
gnostikom[2] krug u, ne manje kod star ih Kineza, onda opet kod Arapa i Mavar a u vreme kulminacije
njihovog duhovnog ivota. Trag ovi njene predistor ije vode dalje preko skolastike[3] i humanizma[4]
do akademija matematiar a u sedamnaestom i osamnaestom veku i do romantinih filozofija i runa[5]

mag inih snova Novalisa[6]. Ista veita ideja koja je za nas uobliena u igri staklenih perli, leala je u
osnovi svakog pokreta duha ka idealnom cilju neke universitas litterarum, svake platonistike akademije, svakog drutva neke duhovne elite, svakog pokuaja zblienja izmeu egzaktnih i slobodnih nauka, svakog pokuaja izmir enja izmeu nauke i umetnosti ili nauke i relig ije. Umovi kao to su Abelard[7], Lajbnic, Heg el, bez sumnje su poznavali taj san da se duhovni univerzum uhvati u koncentrine sisteme i da se iva lepota duhovnog a i umetnosti sjedini sa mag inom moi formulisanja egzaktnih disciplina. U ono doba kada su muzika i matematika gotovo istovremeno doivele klasiku, esto
je bivalo da se sprijatelje i meusobno oplode dve discipline. A dva stolea ranije kod Nikole iz Kiza[8] nalazimo stavove iz iste atmosfer e, kao na primer ove: Duh se sao braava potencijalnosti da bi
sve mer io na nain potencijalnosti; i apsolutnoj nunosti da bi sve mer io na nain jednostavnosti, kao
to bog ini; i neophodnosti povezivanja da bi tako sve mer io s obzir om na svoju osobenost. Najzad,
on se sao braava odreenoj potencijalnosti, da bi sve mer io s obzir om na svoju egzistenciju. Ali duh
mer i dalje takoe simbolino, por eenjem, kao da se slui brojem i geo metrijskim fig ur ama i na njih
se poziva kao na aleg or ije. Uostalom, izg leda da ne samo ta jedna Kazanusova misao gotovo ve
ukazuje na nau igru staklenih perli, ili se podudar a ili proizlazi iz slinog pravca uobrazilje kao njegove igre misli; kod njeg a se ispoljava vie, moda mnog o, takvih prizvuka. Isto tako, njeg ovo uivanje u matematici i njeg ova sposobnost i uivanje da fig ur e i aksio me Euklidove geo metrije primenjuje na teo loko-filozofske pojmove kao aleg or ije koje objanjavaju kao da su vrlo bliski mentalitetu igre. ak i njeg ov latinski jezik (u kome su rei esto njeg ov slobodan pronalazak, a da ipak nisu
ner azumljive ma za kog znalca latinskog) podsea na slobodnu plastinost govor a igre.
Kao to moto nae rasprave pokazuje, u pretee igre staklenih perli spada ne manje i Albertus Secundus. Pretpostavljamo, istina to ne moemo potkrepiti citatima, da je ideja igre obuzimala takoe i
one uene muziar e esnaestog, sedamnaestog i osamnaestog stolea, koji su u osnovu svojih muzikih kompozicija unosili matematike spekulacije. U star im knjievnostima nailazimo ponegde na legende o mudrim i mag inim igrama, koje su izmiljali i igrali naunici, kaluer i, ili su igrane na
prosveenim kneevskim dvor ovima, na primer u vidu igre aha, ije su fig ur e i polja por ed obinih
znaenja imali i svoja tajna znaenja. A opte su poznati oni izvetaji, bajke i prie iz ranih dana svih
kultur a, koji muzici, daleko iznad onog a samo umetnikog, pripisuju snag u koja ovladava duama i
nar odima, ine je tajnim reg entom ili zakonikom ljudi i njihovih drava. Od najstar ije Kine do grkih
pria, misao o idealnom, nebeskom ljudskom ivotu pod prevlau muzike, igra svoju ulog u. Igra
staklenih perli takoe stoji u najtenjoj vezi sa tim kultom muzike (u veitim preo braajima pozdravlja nas na ovome svetu tajanstvena mo pesme. Novalis).
Ako, dakle, ideju igre takoe priznamo kao veitu, i zato kao mnog o pre njenog ostvar enja, uvek
postojeu i ivu, pokretnu, onda njeno ostvar enje u poznatom nam vidu ima svoju odreenu istor iju o
ijim najvanijim etapama elimo i pokuavamo ukratko da obavestimo.
Duhovni pokret, iji su plodovi, meu mnog im drug ima, ustanovljenje reda i igra staklenih perli,
ima svoje poetke u istor ijskom per io du koji, poev od temeljnih istraivanja istor iar a knjievnosti
Plinija Cig enhalsa, nosi ime koje mu je on skovao Feljtonistiko doba. Takva imena su lepa, ali
opasna, i uvek dovode u iskuenje da neko stanje ljudskog ivota u prolosti nepravedno posmatramo. Zato i feljtonistiko doba nije ni u kom sluaju bilo bez duha, ak nije bilo ni sir omano duhom.
Ali je ono, tako se ini prema Cig enhalsu, malo umelo da kor isti svoj duh ili, bolje, ono nije umelo da tome duhu ukae na poloaj i ulog u koji mu pripadaju u ekonomiji ivota i drave. Otvor eno
priznato, mi vrlo slabo poznajemo tu epohu, iako je ona tle na kome je izr aslo gotovo sve ono to danas ini obeleja naeg duhovnog ivota. Po Cig enhalsu, to je bila u velikoj mer i graanska epoha,
puna potovanja prema obimnom individualizmu. Ako mi, da bismo nag ovestili njenu atmosfer u, na-

vodimo neka svojstva po Cig enhalsovom prikazivanju, onda bar jedno sa izvesnou znamo, da ta
svojstva nisu izmiljena ili bitno preter ana i ravo predstavljena, jer ih je veliki istraiva dokazao
bezbrojnim knjievnim i drug im dokumentima. Mi se pridruujemo nauniku koji je dosada jedini
feljtonistiko doba udostojio ozbiljnog istraivanja. Pri tom mi ne elimo da zabor avimo da je lako i ludo ljutiti se na zablude ili obiaje dalekih vremena.
Razvitak duhovnog ivota u Evropi, poev od svretka srednjeg veka, izg leda da je imao dve velike tendencije: osloboenje miljenja i ver ovanja od svakog autor itativnog uplivisanja, dakle borbu
razuma koji se oseao suver enim i zrelim, protiv gospodstva Rimske crkve i s drug e strane potajno, ali strasno trag anje za leg itimisanjem te svoje slobode, za jednim novim, njemu adekvatnim
autor itetom koji proizlazi iz njeg a samog. Uoptavajui, moe se rei: ir oko uzeto, duh je dobio tu
esto udnovato protivrenu bitku, bitku za dva cilja koji u principu jedan drug om protivree. Nije
nam doputeno da pitamo da li je taj dobitak vredan bezbrojnih rtava, da li je na dananji por edak
duhovnog ivota savreno dovoljan i da li e on dovoljno dug o trajati da bi pokazao kao opravdanu
rtvu sve patnje, greve i nenormalnosti, od procesa protiv jer etika i lomaa do sudbina mnog ih genija koji su zavrili ludilom ili samoubistvom. Istor ija se odig rala da li je bila dobra, da li bi bilo
bolje da je izo stala, da li moemo priznati njen smisao, to nema znaaja. Tako su se odig rale i one
borbe za slobodu duha i u onom poznijem, feljtonistikom dobu dovele dotle da je duh u stvar i uivao neuvenu i njemu samom vie nesnoljivu slobodu; on je bio potpuno savladao crkveno tutorstvo
i delimino dravno, a jo jednako nije naao neki zakon koji je on sam formulisao i koji potuje, jedan pravi novi autor itet i leg itimnost. Primer i poniavanja, potkupljivosti, samopredavanja duha iz
onog vremena, o kojima nam pria Cig enhals, delimino su takoe zaista udni.
Mor amo priznati da nismo u stanju da damo tanu definiciju proizvoda po kojima nazivamo ono
doba, naime po feljtonima. Kako izg leda oni su, kao nar oito omiljeni deo u mater iji dnevne tampe, proizvoeni na milio ne, inili glavnu hranu italaca oskudna obrazovanja, izvetavali ili bolje
askali o hiljadama predmeta iz oblasti znanja i, kako izg leda, pametniji meu tim feljtonistima alili su se esto na raun svog sopstvenog rada. Cig enhals bar priznaje da je sam naiao na mnog obrojne takve radove koje je on, zato to bi inae bili savreno ner azumljivi, sklon da tumai kao samopodrug ivanje njihovih zaetnika. Mog uno je da je u tim industrijski proizvoenim lancima davano mnog o ironije i samopodrug ivanja, za ije bi se razumevanje klju tek mor ao pronai. Proizvoai tih triar ija delom su pripadali redakcijama listova, delom bili slobodni pisci, esto su ih nazivali ak pesnicima, ali mnog i od njih izg leda da su pripadali redu naunika, da su bili uveni univerzitetski nastavnici. Omiljeni sadraji takvih napisa bile su anegdote iz ivota uvenih ljudi i ena i njihova prepiska. Nosili su naziv, na primer Fridrih Nie i enska moda oko 1870, ili Omiljena jela
kompozitor a Rosinija, ili Ulog a psetanceta u ivotu velikih kurtizana i slino. Dalje, bila su omiljena razmiljanja s gledita istor ije o aktuelnim predmetima razg ovor a imunih, kao San o vetakoj proizvodnji zlata tokom vekova, ili Opiti hemijsko-fizikog uticaja na vreme i stotine slinih
stvar i. Ako itamo naslove takvih askanja, koje je naveo Cig enhals, onda se manje udimo okolnosti
to je bilo ljudi koji su ih gutali kao dnevnu lektir u neg o injenici to su pisci od glasa i rang a i dobrog obrazovanja tu dinovsku potronju nitavnih inter esantnosti pomag ali opsluivati, kako je
kar akter istino glasio izr az za to: uostalom izr az takoe oznauje ondanji odnos oveka prema maini. Povremeno su nar oito bili omiljeni razg ovor i s poznatim linostima o dnevnim pitanjima, kojima Cig enhals posveuje posebnu glavu. U tim razg ovor ima, na primer, uveni hemiar i ili virtuo zi
na klavir u izjanjavaju se o politici, omiljeni glumci, igrai, gimnastiar i, avijatiar i ili pesnici o
kor isnosti i tetnosti monatva, o mog uim uzr ocima finansijskih kriza, i tako dalje. Tu je bilo vano
jedino da se neko poznato ime povee s nekom ba aktuelnom temom: kod Cig enhalsa se mog u proitati delom frapantni primer i, on ih navodi na stotine. Kao to je reeno, itava ta industrija protkana
je dobrim delom ironijom. Moda je to ak bila demonska, oajnika ironija u to se teko moe-

mo preneti. Ali veliko mnotvo koje je izg leda onda bilo upadljivo eljno itanja, primalo je bez
sumnje sve te groteskne stvar i sa dobrim pover enjem i ozbiljnou. Ako bi neka uvena slika promenila sopstvenika, ako bi se neki rukopis od vrednosti prodavao na licitaciji, ako bi neki star i zamak
izg or eo, ako bi se neka linost sa star im plemikim imenom uplela u kakav skandal itao ci su
kroz mnog o hiljada feljtona saznali ne samo te injenice, ve su istog ili idueg dana dobijali takoe
jo mnog o anegdotskog, istor ijskog, psiholokog, erotikog i drug og mater ijala. O svagdanjoj krilatici, o svakom dnevnom dog aaju razlivala se bujica revnosnih pisanija. Objavljivanje, ispitivanje i
formulisanje svih tih sao ptenja skroz je nosilo peat brzo i neodg ovorno proizvedene masovne robe. Uostalom, tako izg leda, u feljton su spadale i izvesne igre na koje su itao ci ak bili podsticani.
Tim igrama njihovo prezasiavanje znanjima bilo je aktivir ano. O tome izvetava jedna dug a Cig enhalsova pohvala udnovatoj temi Zag onetka ukrtenih rei. Hiljade i hiljade ljudi koji su veim delom naporno radili i teko iveli, u svojini slobodnim asovima sedeli su pognuti nad kvadratima i
krstovima od slova i popunjavali njihove praznine po izvesnim pravilima. Hteli bismo izbei da vidimo samo smean ili nastran aspekt tog a i elimo da se uzdrimo od rug anja. Oni ljudi sa svojim dejim igrama zag onetki i svojim vaspitnim lancima nisu nikako ba bezazlena deca ili Feaani[9] koji
se zabavljaju. Naprotiv, usred politikih, privrednih i mor alnih previr anja i potresa, oni su bili prestraeni, vodili su mnog e grozne ratove i graanske ratove. Njihove male vaspitne igre nisu bile samo
draesna, besmislena detinjar ija, ve su odg ovar ale dubokoj potrebi za zatvar anjem oiju i bekstvom
u jedan to bezazleniji prividan svet pred ner eenim problemima i strahotnim slutnjama propasti. Istrajno su uili da ter aju automobile, da igraju teke igre kar ata i sanjalaki su se predavali reavanju
zag onetki ukrtenih rei jer su se gotovo bez zatite suo avali sa smru, strahom, bolom, glau.
Crkva ih vie nije mog la uteiti, duh im nije mog ao pomoi. Oni, koji su proitali toliko lanaka i uli toliko predavanja, nisu sebi doputali mnog o vremena i truda da se ojaaju protiv straha, da u sebi
savladaju bojazan od smrti; ivotar ili su u grevima i nisu ver ovali u sutranjicu.
Takoe su odravana predavanja, pa mor amo ukratko da pretresemo i tu, neto otmeniju vrstu feljtona. Graanima onog a vremena, jo vrlo sklonim obrazovanju koje je lieno svog nekadanjeg pojma, strunjaci kao i duhovni razbojnici pruali su, por ed lanaka, i veliki broj predayanja ne samo
kao sveane govor e povodom nar oitih prilika, ve u divljoj utakmici i jedva shvatljivom obimu.
Graanin nekog osrednjeg grada, ili njeg ova ena, mog ao je onda jedanput nedeljno, a u velikim
gradovima skor o svake veer i, sluati predavanja u kojima je bio teo rijski pouavan o bilo kojoj temi, o umetnikim delima, o pesnicima, naunicima, istraivaima, putovanjima oko sveta, predavanja
u kojima je slualac ostajao isto pasivan. Ona su preutno pretpostavljala nekakvu vezu slualaca sa
sadrajem, nekakvo prethodno obrazovanje, neku pripremu i sposobnost primanja, a da tog a u veini
sluajeva nije bilo. Meu tim predavanjima bilo je zabavnih, temper amentnih ili aljivih. Na primer o
Geteu, u kojima je on silazio iz potanskih kola u plavom fraku i zavodio trazburke ili veclarske
devojke, ili o arapskoj kultur i. U ta predavanja ubacivalo se mnotvo intelektualnih modnih rei kao u
au za bacanje kocke, i svako se radovao ako je neku od njih priblino prepoznao. Ljudi su sluali
predavanja o pesnicima ija dela nikad nisu itali, niti su imali namer u da ih itaju. Uz to su im bile
prikazivane slike na projekcio nim apar atima i oni su kao i u novinskom feljtonu posustajali od poplave usamljenih vaspitnih vrednosti i delia znanja lienih svog a smisla. Ukratko, stajalo se ve na
ivici onog jezivog gubljenja vrednosti rei to je prvo u sasvim tajnim i u najuim krug ovima izazvalo onaj her ojsko asketski protivpokret koji je uskor o zatim postao vidljiv i moan i bio izvor jednog novog vladanja sobom i dostojanstva duha.
Nesig urnost i lanost duhovnog ivota onog vremena, koje je inae u nekom pog ledu ipak pokazivalo delotvornu snag u i veliinu, dananji ljudi objanjavaju sebi kao simptom uasa koji je spopao
duh kad se na kraju epohe prividne pobede i uspeha odjednom naao pred nitavilom: pred jednom
velikom mater ijalnom bedom, per io dom politikih i radnikih oluja i prekono izniklim nepover e-

njem prema samom sebi, prema svojoj sopstvenoj snazi i dostojanstvu, prema svom sopstvenom postojanju. Pri tom, u taj per io d psihoze propadanja javljaju se neka vrlo visoka duhovna dostignua, izmeu ostalog a poeci muzike nauke, iji smo mi zahvalni naslednici. Ali koliko je lako da se ma koje doba prolosti lepo i vispreno svrsta u svetsku istor iju, toliko je svaka sadanjica nesposobna da
samu sebe svrsta. I tako je u ono vreme, pri nag lom padanju duhovnih potreba i dostignua na vrlo
skroman nivo, ba meu intelektualcima uzela maha strahovita nesig urnost i oajanje. Naime, im se
otkrilo (poev ve od Niea tu i tamo nasluivano otkrie) da je svreno sa mladou i stvar alakim
per io dom nae kultur e, da je poela star ost i sumrak, iz tog saznanja koje su odjednom svi osetili i
mnog i otro formulisali, ljudi su nali objanjenje za tolika mnog a zastraujua obeleja doba: jednolika mehanizacija ivota, duboko padanje mor ala, bezvernost nar oda, lanost umetnosti. Kao u
onoj udesnoj kineskoj bajci, muzika propasti odjekivala je decenijama, treper ila kao bas org ulje
koji dug o tutnji: kao kor upcija jur iala je u kole, asopise, akademije, kao seta i bolest duha jur iala
je na veinu umetnika i kritiar a vremena, koji se jo mog u ozbiljno tretir ati; kao divlja i diletantska
hiperprodukcija istutnjala se u svim umetnostima. Prema tom neprijatelju, koji je prodro i koji se vie
ne moe oter ati nikakvim inima, bila su razna dranja. Gorka istina se mog la utke spoznati i stojiki podnositi. To su inili neki najbolji. Mog lo se pokuati da se pomou lai da drug i izg led i za to su
knjievni vesnici uenja o propasti kultur e pruali neke pog odne take za napad; osim tog a, onaj ko
je prihvatio borbu protiv onih preteih pror oka imao je re i uticaja na graanina. Jer, to kultur a za
koju je ovek do jue ver ovao da je ima i na koju je bio tako ponosit, kao da vie uopte nije u ivotu,
to obrazovanje koje je graanin voleo, umetnost koju je voleo, kao da vie nije pravo obrazovanje i
prava umetnost, to mu nije izg ledalo manje drsko i nesnosno od nag lih novanih inflacija i od ugroavanja njeg ovog kapitala revolucijama. Osim tog a, protiv velike psihoze propadanja postojalo je i
cinino dranje. Ljudi su odlazili na igranke i svaku brig u za budunost oglaavali za star insku glupost. Deklamovali su feljtone pune raspoloenja o bliskom kraju umetnosti, nauke, jezika. Sa izvesnom samoubilakom nasladom konstatovali su u svetu feljtona, koji su sami sag radili od hartije, potpunu demor alizaciju duha, inflaciju pojmova i pretvar ali se kao da sa cininim spokoj stvom ili bahantskim ushienjem posmatraju kako propadaju ne samo umetnost, duh, mor al, potenje, neg o ak
Evropa i svet. Kod dobrih je vladao nekakav tih i mir an, a kod zlih zlur ad, pakostan pesimizam. I
pre no to kultur a postane sposobna za jedno stvarno samoposmatranje i novo svrstavanje, mor alo je
takoe prvo da prethodi prekopavan je preivelog a i izvesno presvrstavanje sveta i mor ala kroz politiku i rat.
Meutim, za vreme prelaznih decenija ta kultur a nije spavala mrtvim snom. Naprotiv, ba za vreme
svog propadanja, svog prividnog samopredavanja, ona je u savesti pojedinaca, kroz umetnike, profesor e i feljtoniste dospela do najo trije budnosti i samoispitivanja. Ve sredinom doba procvata feljtona svuda su postojale posebne i male grupe reene da ostanu verne tome duhu i da svim silama za
docnija vremena spasu jezg ro dobre tradicije, vaspitanja i intelektualne savesti. Koliko danas moemo da razaznamo ta zbivanja, izg leda da se proces samoispitivanja, prisebnosti i svesnog otpor a protiv propadanja izvrio uglavnom u dve grupe. Kod naunika, kulturna savest je pribeg la istraivanjima i metodima uenja istor ije muzike, jer se ta nauka upravo tada uzdizala. Usred feljtonistikog sveta dva seminar a, koji su postali uveni, odg ajali su uzorno ist i savestan radni metod. I kao da sudbina hoe da bude uteno naklonjena tim napor ima majune hrabre kohorte,[10] usred najtmurnijeg vremena dog odilo se ono blag onaklono udo, u stvar i sluaj, ali koji je delovao kao boanska potvrda:
pronalaenje jedanaest rukopisa Johana Sebastijana Baha koji su nekada pripadali njeg ovom sinu
Fridmanu! Drug a taka otpor a protiv izo paavanja bio je Savez putnika istonjaka.[11] Bratstvo Saveza se manje bavilo intelektualnim no duevnim vaspitanjem, neg om pobonosti i strahopotovanja
otuda je na dananji oblik neg e duha i igre staklenih perli dobio vane podstreke nar oito prema
kontemplativnoj strani. Putnici istonjaci imali su takoe udela u novim uvidima u sutinu nae kultu-

re i u mog unosti njenog daljeg opstojanja, ne toliko nauno-analitikim rezultatima, koliko svojom
sposobnou ar obnjakog ulaenja u daleka vremena i kulturna stanja, koja su se zasnivala na star im
tajanstvenim vebanjima. Meu njima je bilo, na primer, muziar a i pevaa o kojima se tvrdi da su bili sposobni da izvode muziku ranijih epoha u savrenoj star oj istoti. Na primer, da muziku iz 1600.
ili 1650. svir aju i pevaju tano onako kao da su kasnije pridole mode prefinjenosti i virtuo znosti bile
jo nepoznate. To je bilo neto neuveno u ono doba kada je u svir anju zavladala strast za dinamikom
i pojaavanjem, i kada se preko izvoenja i shvatanja dir ig enta sama muzika gotovo zabor avljala.
Ima izvetaja po kojima neki sluao ci nisu nita razumevali, dok su drug i sluali i ver ovali da prvi
put u ivotu uju muziku, kada je neki orkestar putnika istonjaka prvi put javno svir ao neku svitu iz
doba pre Hendla, potpuno bez kreenda i dekreenda, sa naivnou i ednou jednog drug og vremena i sveta. Jedan lan Saveza je u njeg ovoj dvor ani izmeu Bremg artena i Morbia sag radio Bahovu org ulju savreno onako kako bi je sag radio Johan Sebastijan Bah da je za to imao sredstava i mogunosti. Graditelj org ulja je drao u tajnosti svoje ime, sao brazno naelu koje je ve onda vailo u
njeg ovom Savezu, i nazvao se Zilberman prema svome prethodniku iz osamnaestog veka.
Time smo se pribliili izvor ima iz kojih je nastao na dananji pojam kultur e. Jedan od najvanijih
bila je najmlaa nauka istor ija muzike i muzika estetika. Njoj odmah sleduje polet matematike.
Tome je pridola kap ulja iz mudrosti putnika istonjaka i, u najtenjoj vezi sa novim shvatanjem i tumaenjem smisla muzike, onaj koliko veseo toliko rezignir an, hrabri stav prema problemu star osti
kulturnog ivota. Bilo bi nekor isno na ovome mestu govor iti mnog o o tome, te stvar i su svakome
poznate. Najvaniji rezultat novog stava ili, bolje, tog novog svrstavanja u kulturni proces bilo je vrlo ir oko odricanje od stvar anja umetnikih dela, postepeno izdvajanje intelektualaca iz svetovnog ivota i ne manje vano i kruna sveg a: igra staklenih perli.
Na poetke igre izvrilo je ne moe biti vei uticaj produbljivanje muzike nauke, nastalo uskoro posle 1900. jo usred najveeg procvata feljtona. Mi, naslednici te nauke, ver ujemo da bolje poznajemo i u izvesnom smislu bolje razumemo muziku velikih stvar alakih vekova, nar oito muziku
sedamnaestog i osamnaestog veka, no sve ranije epohe (podrazumevajui ak i onu klasine muzike).
Prir odno, mi potomci imamo sasvim drukiji odnos prema klasinoj muzici no to su ga imali ljudi
stvar alakih epoha; nae oduhovljeno potovanje prave muzike, ne uvek dovoljno slobodno od rezignir ane mehanizacije, neto je sasvim drukije od ljupke, naivne radosti svir anja onih vremena kojima
smo skloni da zavidimo kao srenijim kad god, ba preko te njihove muzike, zabor avimo stanja i
sudbine u kojima je ona nastala. Mi gener acijama ne smatramo vie filozofiju ili poeziju velikim,
trajnim dostignuem onog kulturnog doba izmeu kraja srednjeg veka i naih vremena, kao to je to
jo smatrao skor o itav devetnaesti vek, ve matematiku i muziku. Otkad smo se, uzeto u celini,
odrekli da se u stvar alatvu nadmeemo sa onim gener acijama, otkad smo se okanili takoe kulta preovlaivanja harmoninog i isto ulne dinamike u svir anju koji je vladao u muzikim vebama
gotovo od Betovena i prve romantike kroz dva stolea. mi ver ujemo da istije i pravilnije vidimo
sliku one kultur e iji smo naslednici, nar avno vidimo je na svoj nain, na svoj nestvar alaki, epig onski, ali pun strahopotovanja nain! Mi nemamo vie nita od raskone elje za proizvodnjom kao
ona vremena. Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnaestom i esnaestom veku muziki
stilovi mog li tako dug o odrati u nepromenjenoj istoti; kako se u ogromnoj koliini onda napisane
muzike izg leda nije mog lo nai nita ravo, kako jo u osamnaestom veku, veku poetka deg ener acije, izbija vatromet stilova, moda i kola, koji su samosvesni i kratkotrajna zraenja. Ali mi ver ujemo
da smo u onome to danas nazivamo klasinom muzikom razumeli tajnu, duh, vrlinu i pobonost
onih gener acija i prihvatili ih kao uzor. Na primer, mi danas cenimo malo ili nimalo teo log iju ili crkvenu kultur u osamnaestog veka ili filozofiju doba prosveenosti, ali u kantatama, pasijama[12] i Bahovim preludijumima vidimo poslednju sublimaciju hrianske kultur e.

Uostalom, odnos nae kultur e prema muzici ima jo jedan prastar i i veo ma dostojanstveni uzor.
Njemu igra staklenih perli prilae visok dar. U leg endarnoj Kini star ih kraljeva, seamo se, u dravnom i dvorskom ivotu muzici je bila dodeljena vodea ulog a; napredak muzike identifikovao se
upravo sa napretkom kultur e i mor ala, pa i drave, a majstor i muzike imali su strog o da bde nad ouvanjem i istotom star ih tonskih redova. Ako bi propala muzika, to bi bio sig ur an znak za zalazak
vlade i kultur e. A pesnici su priali strahovite bajke o zabranjenim, demonskim i nebu stranim tonskim redovima. Na primer o tonskom redu Cing ang a i Cing Cea, o muzici propasti, pri ijem se
grenom davanju tona i kraljevskom dvorcu nebo odmah zamrailo, zidovi tresli i ruili, a knez i drava padali. Umesto mnog ih drug ih rei star ih autor a navodimo neka mesta iz glave o muzici Lu Bu
Veo vog dela Prolee i jesen:
Poeci muzike nalaze se u dalekoj prolosti. Ona nastaje iz mer e i kor en joj je u velikom jednom.
Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snag u mraka i svetlosti.
Kad je svet u mir u, kad sve stvar i mir uju, sve u svojim promenama slede viim ciljevima, tada se
muzika moe dovriti. Kada elje i strasti ne idu pog renim putem, tada se muzika moe usavriti. Savrena muzika ima svoje uzr oke. Ona postaje iz ravnotee. Ravnotea postaje iz pravog a, pravo postaje iz smisla sveta. Otuda se o muzici moe govor iti samo sa ovekom koji je spoznao smisao sveta.
Muzika poiva na harmoniji izmeu neba i zemlje, na sag lasnosti tmine i svetlosti.
Drave u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takoe ne mog u bez muzike, ali njihova muzika
nije vesela. Otuda: to je muzika bunija, to ljudi bivaju melanholiniji, zemlja biva ugroenija, knez
nie tone. Na taj nain propada takoe sutina muzike.
Ono to su svi sveti knezovi cenili u muzici, bila je veselost. Tir ani Gije i Du Sin svir ali su buno.
Oni su jake zvuke smatrali lepim i masovna dejstva inter esantnim. Oni su teili novim i udnovatim
dejstvima zvuka, tonovima koje jo nijedno uho nije ulo; teili su da jedan drug og nadmae i preli
su mer u i cilj.
Uzr ok propasti drave u bio je u pronalasku ar obne muzike. Takva muzika je dovoljno buna,
ali uistinu ona se udaljila od biti muzike. Zato to se udaljila od biti prave muzike, ta muzika nije vesela. A kada muzika nije vesela, tad nar od guna i ivot biva ozleen. Sve to potie otuda to se ne zna
sutina muzike i to se tei samo bunim zvunim dejstvima.
Zato je muzika jednog dobro ureenog doba smir ena i vesela, a vlada ujednaena. Muzika nemirnog doba je uzbuena i jar osna, a njeg ova vlada nao paka. Muzika drave u rasulu je sentimentalna i
tuna, a njena vlada ugroena.
Izlag anja ovog Kineza prilino jasno nam ukazuju na por ekla i na pravi, gotovo zabor avljeni smisao sve muzike. Kao i igra i svaka umetnika veba, i muzika je u preistor ijskim vremenima bila arobno sredstvo, jedno od star ih i leg itimnih sredstava mag ije. Poinjui sa ritmom (pljeskanje rukama, tapkanje, lupanje drvetima, najr anije dobovanje), ona je bila mono i oprobano sredstvo da se
mnoina i veliki broj ljudi podjednako natimaju, da se njihov dah, kucanje srca i duevno stanje dovedu u isti takt, da se ljudi ohrabre na prizivanje i ister ivanje veitih sila, na igru, takmienje, ratni
pohod, na svetu radnju. I to prvobitno, isto i iskonski mono bie, bie ar olije, u muzici se mnog o
due odralo no u drug im umetnostima. Setimo se samo mnog ih iskaza o muzici istor iar a i pesnika,
od Grka do Geteo ve novele. U praksi mar i igra nikada nisu izg ubili svoj znaaj. Ali vratimo se
pravoj temi!
O poecima igre staklenih perli elimo da damo ukratko ono to treba znati. Kao to izg leda, ona
je nastala istovremeno u Nemakoj i u Eng leskoj, i to u obema zemljama kao vebanje u onim malim
krug ovima muzikih naunika i muziar a, koji su radili i studir ali u novim muzikim teo rijskim seminar ima. A ako se poetno stanje igre upor edi sa docnijim i dananjim, to je isto kao da se neki muziki notni spis iz vremena pre 1500. i njeg ovi primitivni notni znaci, izmeu kojih nema ak ni crtica

koje odvajaju taktove, por edi sa nekom partitur om iz osamnaestog veka, ili ak iz devetnaestog veka,
prepunom zamrenih skraenih oznaka za dinamiku, tempo, frazir anje i tako dalje. tampanje takvih
partitur a esto je stvar alo teak tehniki problem.
Isprva igra nije bila nita drug o do duhovit nain vebanja pamenja i kombinacija meu studentima i muziar ima. Kao to je reeno, ona se svir ala i u Eng leskoj i u Nemakoj, jo pre no to je bila
pronaena na Muzikoj visokoj koli u Kelnu i dobila svoje ime koje nosi jo i danas, posle toliko
gener acija, mada ve odavno nema vie nikakve veze sa staklenim perlama. Tim staklenim perlama
umesto slovima, brojevima, muzikim notama ili drug im grafikim znacima, posluio se pronalaza
Bastijan Per o iz Kalva, neto udan, ali pametan, drueljubiv teo retiar muzike Per o koji je, uostalom, ostavio takoe raspravu o Procvatu i propasti kontrapunktike, naiao je u kelnskom seminar u
na naviku svir anja koju su uenici bili ve prilino daleko razvili. Oni su jedan drug om dovikivali u
saetim formulama svoje nauke bilo koje motive ili poetke iz klasinih kompozicija. Na ovo je pozvani imao da odg ovor i nastavljanjem komada ili, jo bolje, povienim ili snienim glasom jednom
kontrastnom protivtemom i tako dalje. To je bilo vebanje pamenja i improvizovanja, kao to su nekada, moda sasvim slino (iako ne teo rijski u formulama, ve praktino na embalu; tambur om, frulom ili pevajui), inili revnosni uenici muzike i kontrapunkta u doba ica, Pahelbela i Baha. Bastijan Per o, prijatelj zanatskog zanimanja, koji je sopstvenom rukom po star inski napravio vie klavir a
i klavirkorda i sasvim ver ovatno pripadao putnicima istonjacima, o kome se pria da je umeo da
svir a na vio lini na star i nain, zabor avljen od 1800, sa visoko zasvoenim gudalom i runim reg ulisanjem zatezanja dlake Per o je, po uzor u na naivne deije raunaljke sa kug licama, konstruisao jedan ram sa nekoliko dvanaestina ica u njemu, na koje je mog ao nanizati jedne uz drug e staklene perle razliite veliine, oblika i boje. ice su odg ovar ale notnim linijama, perle notnim vrednostima i tako dalje. I tako je on od staklenih perli gradio muzike citate ili izmiljene temate, menjao ih, transponovao, razvijao, preinaavao ih i stavljao im drug e nasuprot. to se tie tehnike strane, to je bila
igraka, ali se uenicima dopadala, podraavali su joj i postala je moda, takoe i u Eng leskoj, i neko
vreme se muziko vebanje upranjavalo na taj primitivno-prijatan nain. I kao to esto biva, i ovde
je jedna trajna i znaajna ustanova primila ime od jedne prolazne spor edne stvar i. To to je docnije
proizilo iz one igre seminar ista i iz Per oo vih ica nanizanih perlama jo i danas nosi popularno
ime: igra staklenih perli.
Igra je, izg leda, tek dve-tri decenije docnije izg ubila od omiljenosti kod studenata muzike, ali su je
zato prihvatili matematiar i. Dug o vremena u istor iji igre njena kar akter istina crta je u tome to joj
je davala prevag u, kor istila je i dalje razvijala ba ona nauka koja je doivljavala nar oit procvat ili
renesansu. Matematiar i su doveli igru do visoke pokretljivosti i sposobnosti sublimacije te je ona
dobila ve neku svest o sebi samoj i svojim mog unostima. To je ilo upor edo sa optim razvitkom
ondanjeg shvatanja o kultur i koje je bilo savladalo veliku krizu i koje se, kao to to izr aava Plinije
Cig enhals, sa skromnim ponosom nalo u ulozi da pripada poznoj kultur i, stanju koje je otprilike
odg ovar alo stanju pozne antike, jelinsko-aleksandrijskom vremenu
Tako Cig enhals. Mi elimo da dovrimo svoju skicu istor ije igre staklenih perli i ustanovljavamo:
Prela s muzikih seminar a na matematike (promena koja se u Francuskoj i Eng leskoj jo ranije, bre izvrila no u Nemakoj), igra se razvila dotle da je bila u stanju da nar oitim znacima i skraenjima izr aava matematike postupke; igrai su usluivali jedan drug og tim apstraktnim formulama, razvijajui ih uzajamno, odig ravali su jedan drug om razvojne redove i mog unosti svoje nauke. Ta
matematsko-astronomska igra formula zahtevala je veliku panju, budnost i koncentraciju. Glas dobrog igraa staklenih perli meu matematiar ima je jo u ono vreme mnog o znaio, pridavala mu se
ista vanost kao i vrlo dobrom matematiar u.
Gotovo sve nauke su prihvatile igru i podraavale joj, to jest primenjivale je na svoju oblast. To je

dokazano za oblasti klasine filolog ije i log ike. Analitiko posmatranje muzikih vrednosti vodilo je
tome da se tok muzike hvatao u fiziko-matematske formule. Malo kasnije filolog ija je poela raditi
tom metodom i jezike tvor evine mer iti na nain kojim je fizika mer ila prir odna zbivanja. Igra je sebi prikljuila istraivanje likovnih umetnosti u kojima je, u arhitektur i, ve odavno postojala veza sa
matematikom. I tad su se meu apstraktnim formulama dobijenim tim putem otkrili novi odnosi, analog ije i podudarnosti. Svaka nauka koja se prihvatila igre, stvor ila je u tom cilju jezik igre od formula, skraenica i mog unosti kombinacija. Svuda meu elitom intelektualne omladine bile su omiljene
igre sa nizom formula i dijalozima formula. Igra je bila ne samo veba i ne samo odmor. Ona je bila
koncentrisano samoo seanje vaspitanja duha. Njome su se nar oito bavili matematiar i sa istovremeno asketskom i sportskom virtuo znou i formalnom tanou i u tome su nalazili uivanje koje im je
pomog lo da olakaju odricanje od svetskih uivanja i tenji, koje su intelektualci jo onda dosledno
sprovodili. Igra staklenih perli imala je velikog udela u potpunom savlaivanju feljtona i u onoj novoprobuenoj radosti prema egzaktnim vebama duha, kojoj imamo da zahvalimo za postanak jednog novog vaspitanja duha monake strog osti. Svet se bio promenio. Duhovni ivot doba feljtona
mog ao bi se por editi sa deg ener isanom biljkom koja se troi u hipertrofskim bujanjima, a njeg ovo
potonje kor ektur e sa sasecanjem biljke do kor ena. Mladi ljudi, koji su se sada hteli posvetiti intelektualnim studijama, nisu vie pod tim podrazumevali nenasito skupljanje znanja po univerzitetima, na
kojima su im uveni i govorljivi profesor i bez autor iteta pruali ostatke nekadanjeg vieg obrazovanja; oni su sada mor ali uiti isto tako strog o, i jo stroe i metodinije, no to su to nekada mor ali initi inenjer i na poli tehnikama. Ili su strmim putem, mor ali su preiavati i uzdizati svoju sposobnost miljenja matematikom i aristotelsko-skolastikim vebama. Osim tog a, mor ali su nauiti da se
savreno odriu svih onih dobar a za koja je pre tog a niz gener acija naunika smatralo da im treba teiti: brzog i lakog sticanja novca, slave i poasti u javnosti, pohvale u novinama, brakova sa bankarskim i fabrikantskim ker ima, maenja i raskoi u mater ijalnom ivotu. Pesnici sa visokim tir aima,
Nobelovim nag radama i lepim letnjikovcima, veliki lekar i sa ordenima i livrejisanom poslug om,
akademci sa bog atim suprug ama i sjajnim salonima, hemiar i sa poloajima u nadzornim odbor ima
u industriji, filozofi sa fabrikama feljtona i zanosnim predavanjima u prepunim dvor anama sa aplauzom i cveem sve te linosti su iezle i do danas se nisu povratile. Istina, i sada je bilo mnotvo
obdar enih mladih ljudi kojima su one linosti bile zavidni uzor i. Ali putevi javnom potovanju, bogatstvu, slavi i raskoi nisu vie vodili kroz sluao nice, seminar e i doktorske radove. Nisko pali intelektualni pozivi su u oima sveta blii bankrotir ali i u zamenu za to je ponovo osvojilo pokajniko-fanatiko predavanje duhu. Oni talenti koji su vie teili sjaju i blag ostanju, mor ali su okrenuti lea intelektualnosti koja je postala neljubazna i potraiti pozive kojima je bilo ostavljeno da ive u blag ostanju i da zar auju hleb.
Odvelo bi nas suvie daleko ako bismo hteli poblie da opiemo na koji nain je duh, posle svog a
preiavanja, postig ao uspeh u dravi. Uskor o se otkrilo da je bilo dovoljno samo malo gener acija
labava i nesavesna vaspitanja duha pa da se i praktian ivot osetno oteti, da znanje i odg ovornost u
svim viim pozivima, ak i u tehnikim, postanu sve redi. Tako je neg a duha u dravi i nar odu, osobito itavo kolstvo, bilo sve vie i vie monopolisano od strane intelektualaca, kao to se kola jo i
danas u gotovo svim evropskim zemljama, ukoliko nije ostala pod kontrolom Rimske crkve, nalazi u
rukama onih anonimnih redova koji se reg rutuju iz elite intelektualaca. Ma koliko, meutim, da je
strog ost i takozvana oholost te kaste nezg odna javnom mnenju, ma koliko da su se esto pojedinci
bunili protiv nje to vodstvo jo jednako stoji nepokolebivo. Njeg a dri i titi ne samo njeg ov integritet, njeg ovo odricanje od drug ih dobar a i kor isti osim duhovnih, ve ga takoe titi odavno opte
postalo saznanje ili nasluivanje neophodnosti te strog e kole za dalji opstanak civilizacije. Zna se ili
se nasluuje: ako miljenje nije isto i budno i ako potovanje duha vie nema vrednosti, onda uskor o
ni brodovi, ni automobili nee ii pravilno, za inenjersku tehniku raunaljku, kao i za bankovnu i

berzansku matematiku poljuljae se svako vaenje i autor itet, nastupie hao s. Ipak je dosta dug o trajalo dok je probilo put saznanje da je i spoljanjoj strani civilizacije, i tehnici, industriji, trg ovini i tako
dalje, potrebna zajednika osnova intelektualnog mor ala i potenja. to je u ono vreme jo nedostajalo igri staklenih perli, bila je sposobnost za univerzalnost, lebdenje nad fakultetima. Astronomi, oni
to su prouavali grki i latinski, skolastiar i, studenti muzike, obavljali su svoje duhovito reg ulisanje igre, ali je ta igra za svaki fakultet, za svaku disciplinu i njihove grane imala jedan poseban jezik i
svet pravila. Bilo je potrebno pola veka dok je uinjen prvi kor ak ka premoenju tih granica. Uzr ok
toj spor osti bio je bez sumnje vie mor alan no formalan i tehniki: sredstva za premoenje mog la su
se ve nai, ali sa svom strog ou mor ala novopostale intelektualnosti bila je povezana pur itanska
bojazan od alotrije[13], od meanja disciplina i kateg or ija, duboka i opravdana bojazan od ponovnog pada u greh igrake i feljtona.
Delo pojedinca je dovelo igru staklenih perli gotovo jednim jedinim kor akom do svesti njenih
mog unosti, a sa tim na prag sposobnosti univerzalnog obrazovanja, i opet je veza sa muzikom donela igri taj napredak. Neki vajcarski muziki naunik, istovremeno fanatian ljubitelj matematike, dao
je igri nov nain izr aavanja, a sa tim mog unost najvieg razvitka. Graansko ime tog velikog oveka vie se ne moe otkriti. Njeg ovo vreme ve vie nije poznavalo kult linosti. U duhovnim oblastima, u istor iji, on ivi kao Luzor (takoe: Jokulator) Bazilienzis. Njeg ov pronalazak, kao svaki pronalazak, bio je dodue potpuno njeg ovo lino delo i naklonost, ali nikako nije dolazio samo od line
potrebe i tenje, ve ga je gonio jedan jai pokreta. Meu intelektualcima njeg ovog vremena svuda
je ivela strasna udnja za izr aajnom mog unou njihovih novih misao nih sadraja. eznuli su za
filozofijom, sintezom. Dotadanju sreu iste povuenosti za svoju disciplinu oseali su kao nedovoljnu. Tu i tamo pokoji naunik je probijao okvir e strune nauke i pokuavao da prodre u opte. Sanjali
su o novoj azbuci, novom jeziku znakova, u kome bi bilo mog uno da se novi duhovni doivljaji sauvaju i izmenjaju. Svedoanstvo o tome prua, sa nar oitom ubedljivou, spis jednog par ikog naunika onih godina, koji nosi naslov Kineska opomena. Autor tog spisa, kome su se u njeg ovo vreme mnog i podrug ivali kao nekakvom Don Kihotu, uostalom ugledan naunik na svome podruju
kineskoj filolog iji, razlae kakvoj se opasnosti izlae nauka i neg a duha, uprkos svom valjanom dranju, ako se odrekne tog a da izg radi jedan meunar odni jezik znakova, koji, slino star om kineskom jeziku, doputa da se bez iskljuenja line fantazije i pronalazake sposobnosti, grafiki izr azi i
ono najkomplikovanije na nain koji bi bio razumljiv svim naunicima sveta. Najvaniji kor ak ka ispunjenju tog zahteva uinio je Jokulator Bazilienzis. On je za igru staklenih perli pronaao naela novog jezika, naime jezika znakova i formula, u kome su muzika i matematika imale podjednakog udela, u kome je bilo mog uno povezati astronomske i muzike formule, matematiku i muziku u neku
ruku staviti na zajedniki imenitelj. Iako razvitak time nije bio zavren, ipak je temelj svem kasnijem
u istor iji nae drag ocene igre postavio nepoznati Bazelac.
Igra staklenih perli, nekada posebna zabava as matematiar a, as filolog a ili muziar a, sada je u
svoje ar i sve vie i vie uvlaila sve prave intelektualce. Neka star a akademija, neka loa, a nar oito
prastar i Savez putnika istonjaka okrenuli su se njoj. Takoe neki katoliki redovi videli su u njoj
nov prohtev duha i ushienja. Nar oito se u nekim benediktinskim manastir ima toliko uestvovalo u
igri, da je ve onda postalo akutno pitanje, koje se i docnije povremeno ponavljalo, da li crkva i kur ija mor aju tu igru da trpe, potpomau ili da je zabrane.
Poev od velikog Bazelevog dela, igra se ubrzo potpuno razvila u ono to je jo i danas: u celinu
duhovnog i muzikog, u sublimni kult, u Unio mystica[14] svih odvojenih delova Universitas litterarum. Ona je u naem ivotu preuzela delom ulog u umetnosti, delom ulog u spekulativne filozofije, a u
doba Plinija Cig enhalsa, na primer, bila je esto obeleavana izr azom: ar obniko pozor ite. Taj izraz potie jo iz tvor evine feljtonistike epohe i za tu epohu oznaavao je cilj enje nekog ranije

nasluivanog duha.
Iako je igra staklenih perli po tehnici i obimu mater ije ve od svojih poetaka por asla u beskraj i,
u pog ledu duhovnih zahteva prema igraima, postala visoka umetnost i nauka, ipak joj je u doba Bazelca nedostajalo jo neto bitno. Dotle je, naime, svaka igra bila reanje jednih por ed drug ih, svrstavanje, grupisanje i stavljanje jednih prema drug ima koncentrisanih predstava iz mnog ih oblasti miljenja i lepog a, brzo priseanje iznadvremenskih vrednosti i oblika, virtuo zan kratak let kroz carstva
duha. Tek znatno kasnije, iz duhovnog inventar a vaspitanja, a nar oito iz navika i obiaja putnika istonjaka, postepeno je uao u igru takoe pojam kontemplacije. Nepovoljno stanje se ispoljilo u tome
to su majstor i pamenja, bez drug ih vrlina, mog li svir ati virtuo zne i bletave igre i uesnike zapanjivati i zbunjivati brzim reanjem bezbrojnih predstava. Ta virtuo znost postepeno je sve vie i vie padala pod strog u zabranu i kontemplacija je postala vrlo vaan sastavni deo igre, ona je za gledao ce i
sluao ce svake igre postala glavna stvar. To je bio obrt protiv relig io znog. Vie nije bilo u pitanju samo to da se niz ideja i itav duhovni mozaik jedne igre prati umom, brzom panjom i izvebanim
pamenjem, ve se trailo dublje i duevnije predavanje. Naime, posle svakog znaka koji je svaki dirig ent evocir ao, bilo je odravano jedno tiho, strog o, razmiljanje o tom znaku, o njeg ovom sadraju, njeg ovom por eklu, njeg ovom smislu i ono je prisiljavalo svakog uesnika da sadrine znaka uini
prisutnim, intenzivno i org anski. Tehniku i vebu kontemplacije svi lanovi reda i saveza igre doneli
su iz kola elite, gde se vetini kontemplacije i meditacije posveivalo najvee star anje. Time su hijerog lifi igre bili poteeni da se izmetnu u obina slova.
Dotle je, uostalom, igra staklenih perli, i por ed svoje omiljenosti meu naunicima, ostala isto
privatna veba. Mog lo je svir ati samo dvoje, ili vie njih;-ponekad su svakako bile napisane nar oito
duhovite, dobro komponovane i uspele igre koje su bile poznate, omiljene i kritikovane od grada do
grada, od zemlje do zemlje. Ali sada se, poto je postala javna sveanost, igra poela polako bog atiti
jednom novom funkcijom. Jo i danas privatna igra svakome je pristupana i nar oito mladi je marljivo vebaju. Pri rei Igra staklenih perli jo danas svako misli pre sveg a na sveane, javne igre.
One se odravaju pod dir ig entstvom malog broja super io rnih majstor a kojima u svakoj zemlji
upravlja magister ludi ili majstor igre, pod predanim sluanjem pozvanih i pod napregnutom panjom slualaca u svima delovima sveta. Neke od tih igar a traju danima i nedeljama i, dok se takva
igra slavi, svi izvoai i sluao ci ive po istim propisima koji se proteu i na vreme spavanja, na uzdrijiv i bezlian ivot apsolutnog utonjavanja. Taj ivot se moe por editi sa strog o reg ulisanim, pokajnikim ivotom koji su vodili uesnici nekog vebanja svetog Ignjatija.
Samo malo vie bi se smelo dodati. Pod naizmeninom prevlau as ove, as one nauke ili umetnosti, igra se izg radila u neku vrstu univerzalnog jezika, pomou kog a su izvoai bili osposobljeni
da znacima punim smisla izr aze i stave u uzajamnu vezu vrednosti. Igra je kroza sva vremena stajala
u tesnoj vezi sa muzikom i tekla je veinom po muzikim ili matematikim pravilima. Utvrivala se
jedna tema, dve teme, tri teme. One su se izvodile, menjale se i trpele istu sudbinu kao tema neke fug e
ili nekog koncertnog stava. Neka igra je, na primer, mog la poi od neke date astronomske konfig ur acije, od teme neke Bahove fug e, od nekog Lajbnicovog naela ili od Upaniada. Polazei od te teme
mog la je, prema namer i i obdar enosti igraa, izazvanu ideju vodilju ili dalje voditi i izg raivati, ili
takoe rezonancom na srodne predstave obog atiti svoj izr az. Ako je poetnik bio sposoban da znacima igre uspostavi par alele izmeu neke klasine muzike i formule jednog prir odnog zakona, onda je
kod znalca i majstor a igra slobodna od poetne teme do neog ranienih kombinacija. Kod jedne kole
igraa dug o vremena je nar oito bilo omiljeno stavljanje jedne por ed drug e, voenje jedne prema
drug oj i najzad harmonino spajanje dveju neprijateljskih tema ili ideja, kao to su zakon i sloboda,
pojedinac i zajednica. Mnog o se polag alo na to da se u takvoj igri oba temata ili teze savreno ekvivalentno i nepristrasno izvedu, da se iz teze i antiteze to je mog ue istije razvije sinteza. Izuzimajui
genijalne izuzetke, uopte su bile neomiljene igre sa neg ativnim ili skeptinim, disharmoninim zavr-

etkom, i katkad upravo zabranjene. To je bilo duboko u vezi sa smislom koji je igra na svome vrhuncu dobila za igrae. To je znailo odabran, simbolian oblik traenja savrenog, sublimnu alhemiju, pribliavanje sebe preko svih slika i mnotava jednom duhu u sebi, dakle bog u. Kao to su poboni mislio ci ranijih vremena otprilike predstavljali ivot bia kao na putu ka bog u i raznovrsnost
sveta pojava videli savrenu i okonanu tek u boanskom jedinstvu, tako su i fig ur e i formule igre
staklenih perli gradile, svir ale i filozofir ale na jednom svetskom jeziku, koji se napajao iz svih nauka
i umetnosti, igrajui se i teei savrenom, istom biu, potpuno ispunjenoj stvarnosti. Realizovati
bio je omiljen izr az kod igraa i oni su svoje tvor enje oseali kao put od postojanja ka ovaploenju
bia, od mog unog a ka stvarnom. Neka nam je doputeno da ovde jo jednom podsetimo na gor e navedene stavove Nikole Kuzanusa.
Uostalom, izr azi hrianske teo log ije, ukoliko su klasino formulisani i time izg ledali opte dobro, bili su prir odno primljeni u govor znakova igre. Moda je neki od glavnih pojmova ver e ili tekst
nekog mesta iz Biblije, neki stav iz uenja nekog crkvenog oca, ili iz latinskog teksta mise, mog ao isto tako lako i tano biti izr aen i primljen u igru kao neki aksio m iz geo metrije ili neka Mocartova
melodija. Gotovo ne preter ujemo ako se usuujemo da kaemo: za uzani krug pravih igraa staklenih
perli igra je znaila skor o isto to i sluba boja, ali se uzdravala svake sopstvene teo log ije.
Usred neduhovnih svetskih sila, u borbi za svoj opstanak i igrai staklenih perli i Rimska crkva bili su suvie upueni jedno na drug o da bi se mog lo dopustiti da doe do jedne odluke o prevazi meu
njima, mada bi se za to nalazili esti povodi, jer su kod obeju sila intelektualno potenje i pravi nag on
ka otrom, jednosmislenom formulisanju gonili u smislu razdvajanja. Meutim, ono nikada nije bilo
izvreno. Rim se zadovoljavao time da prema igri bude as blag onaklon, as odbijajui, a u kong regacijama[15] i u viem i najviem kler u neki najbolji talenti pripadali su igraima. A sama igra od
vremena javnih igar a i jednog mag istra igre, stajala je pod zatitom reda i vaspitnih vlasti, a ovi su
oboje prema Rimu bili suta otmenost i vitetvo. Papa Pije XV, koji je jo kao kardinal bio dobar i
revnostan igra staklenih perli, kao papa ne samo da se poput svojih prethodnika zauvek oprostio od
igre, neg o je pokuao da protiv nje povede i spor; onda je skor o dolo do tog a da se igra zabrani katolicima. Ali papa je umro pre no to se to desilo. Jedna mnog o itana bio grafija tog znamenitog oveka predstavila je njeg ov odnos prema igri staklenih perli kao odnos duboke strasti koju je on kao
papa mog ao savladati jedino jo neprijateljstvom.
Ranije su igru slobodno upranjavali pojedinci i udruenja, ali svakako ju je vaspitna vlast ve dugo prijateljski potpomag ala. Svoju javnu org anizaciju igra je dobila najpre u Francuskoj i Eng leskoj,
a ostale zemlje su prilino brzo sledovale. Sad je u svakoj zemlji odreen Odbor igre i Vrhovni dir igent igre, sa titulom magister ludi. A zvanine igre, koje su se izvodile pod linim rukovodstvom magistra, bile su uzdignute na duhovne sveanosti. Nar avno, mag istar je, kao i svi visoki i najvii funkcio ner i duhovne kultur e, ostajao anoniman; osim nekoliko najbliih, niko ga nije poznavao po linom imenu. Samo su zvaninim, velikim igrama, za koje je bio odg ovor an mag ister ludi, stajala na
raspolag anju zvanina i meunar odna sredstva rasprostir anja, kao to su radio i drug a. Por ed rukovoenja javnim igrama, u dunosti mag istra spadali su unapreenje igraa i kola igre, ali mag istri
su pre sveg a imali najstroe da bde nad daljim izg raivanjem igre. Jedino je svetski odbor mag istar a
svih zemalja odluivao (to se danas vie gotovo ne deava) o usvajanju novih znakova i formula u
sastav igre, o eventualnim proir enjima pravila igre, o poeljnosti ili izlinosti novih oblasti koje bi
se mog le prihvatiti. Ako se igra posmatra kao neka vrsta svetskog jezika intelektualaca, onda su odbor i igre zemalja pod rukovodstvom svojih mag istar a u svojoj celini akademija, koja nadzir e sastav,
dalje obrazovanje i odravanje istote tog jezika. Svaki zemaljski odbor ima arhivu igre, to jest arhivu svih dotle ispitanih i usvojenih znakova i kljueva, iji je broj odavno prevaziao broj star ih kineskih pismenih znakova. Za igraa staklenih perli kao prethodno obrazovanje smatra se uopte dovolj-

nim zavrni ispit viih klasinih kola, a nar oito elitnih kola. Meutim, preutno se radije primao i
prima igra sa natprosenim znanjem jedne od glavnih nauka ili muzike. Postati lan odbor a igre, ili
ak magister ludi, bio je san gotovo svakog petnaestog odinjaka u elitnim kolama. Ali ve meu
doktor andima je samo jo malen deo ostao pri ambiciji da dalje aktivno slui igri staklenih perli i
njenom daljem izg raivanju. Zato su se svi ti ljubitelji igre marljivo vebali u vetini igre i meditacije i prilikom velikih igar a inili su onaj najui krug paljivih i predanih uesnika koji javnim igrama daju sveani kar akter i koji ih uvaju od izo paavanja u isto dekor ativne akte. Za te prave igrae
i ljubitelje, magister ludi je knez ili prvosvetenik, gotovo boanstvo.
Ali za svakog samostalnog igraa, a nar oito za mag istra, igra staklenih perli je u prvom redu neko muzicir anje, na primer u smislu onih rei koje je Jozef Kneht jednom rekao o sutini klasine muzike:
Mi klasinu muziku smatramo ekstraktom i sutinom nae kultur e, jer je ona njen najjasniji, najkar akter istiniji izr az i ispoljavanje. U toj muzici imamo nasledstvo antike i hrianstva, jedan duh
vesele i hrabre pobonosti, jedan nenadmaan viteki mor al. Jer mor al na kraju znai svaki klasini
kulturni izr az, jedan u izr az saet uzor ljudskog dranja. Izmeu 1500. i 1800. stvor ena je bila neka
muzika. Njeni stihovi i izr aajna sredstva bili su krajnje razliiti, ali duh, upravo mor al svuda je isti.
Ljudsko dranje iji je izr az klasina muzika uvek je isto ono uvek poiva na istoj vrsti ivotnog
saznanja i tei istoj vrsti super io rnosti nad sluajem. Izg led klasine muzike znai: znanje o trag ici
oveanstva, potvrda ljudske sudbine, hrabrost, veselost! Bilo da je to gracija nekog Hendlovog ili
pak Kuprenovog menueta ili ulnost sublimovanja u neni izg led kao kod mnog ih Italijana ili kod
Mocarta, ili tiha izr aena spremnost da se umre, kao kod Baha, to je uvek neki prkos, hrabrost umir anja, vitetvo i zvuk natoveanskog smeha, besmrtne veselosti. To treba takoe da zvui i u naim
igrama staklenih perli i u elom naem ivotu, delanju i trpljenju.
Te rei je zapisao jedan Knehtov uenik. Njima zavravamo razmiljanje o igri staklenih perli.

OPIS IVOTA MAGISTRA IGRE JOZEFA

KNEHTA

POZIV
O por eklu Jozefa Knehta nismo nita saznali. Kao i mnog i drug i uenici elite i on je ili rano izg ubio roditelje, ili ga je vaspitna vlast otrg la iz nepovoljnih prilika i usvojila. U svakom sluaju njemu
je bio priteen sukob izmeu elitne kole i roditeljskog doma, koji je nekom drug om opter eivao
mlade godine i oteavao ulazak u red, i u nekim sluajevima visoko obdar ene mlade ljude inio tekim i problematinim kar akter ima. Kneht spada u one srenike koji izg leda da su upravo roeni i
predodreeni za Kastaliju, za red i za slubu u vaspitnoj vlasti; iako mu problematika duhovnog ivota takoe nikako nije ostala nepoznata, ipak mu je bilo dato da bez line gorine doivljava trag iku
svojstvenu svakom ivotu posveenom duhu. Isto tako sama ta trag ika nas nije toliko privukla da linosti Jozefa Knehta posvetimo nae iscrpno razmiljanje. Naprotiv, privukao nas je tih, veseo, srean
nain kojim je on ostvar ivao svoju sudbinu, svoju obdar enost, svoje opredeljenje. Kao svaki znamenit ovek, i on ima svoj daimonio n[16] i svoj amor fati[17], ali njeg ov amor fati pokazuje nam se kao
slobodan od sumornosti i fanatizma. Dabome, ono skriveno ne znamo i ne elimo da zabor avimo da
pisanje istor ije, ak kada se to ini sa toliko smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, jo uvek
ostaje bajka, a njena trea dimenzija je fikcija. Tako, da izaber emo samo velike primer e, ne znamo da
li su Johan Sebastijan Bah ili Volfg ang Amadeus Mocart iveli upravo veselo ili teko. Mocart za nas
ima ljupkost posebno dirljivu i koja budi ljubav, poput ljupkosti rano umrlih. Bah ima za nas okrepljujue utenu prednost neophodnosti stradanja i neophodnosti umir anja kao po boijoj oinskoj volji. Meutim, mi to nikako ne itamo iz njihovih bio grafija i predanih injenica iz njihovog privatnog
ivota, ve jedino iz njihovog dela, iz njihove muzike. Dalje, uz Baha, iju bio grafiju poznajemo i iji lik predstavljamo prema njeg ovoj muzici, uzg red dodajemo i njeg ovu posmrtnu sudbinu: mi ga u
svojoj mati ostavljamo donekle kao ivog, zato ga ostavljamo da se smeka i uti to je itavo njegovo delo odmah po njeg ovoj smrti bilo zabor avljeno, a njeg ovi rukopisi propali kao makulatur a;
to je umesto njeg a jedan njeg ov sin postao veliki Bah i njeo uspehe; to je njeg ovo delo zatim,
posle njeg ovog uskrsnua, dospelo u sredite nespor azuma i varvarstva feljtonskog doba, i tako dalje. Isto tako smo skloni da Mocartu, jo ivom i cvetnom u punom zdravom radu, pripiemo ili izmislimo neko znanje o njeg ovoj zabrinutosti u ruci smrti, neku unapred opkoljenost smru. Onde gde
postoji kakvo delo, istor iar ne moe da postupi drukije ve da ga spoji u jednu celinu sa ivotom
njeg ovog tvorca kao dve ner azdvojne polovine jednog ivog jedinstva. Tako inimo sa Mocar tom ili
sa Bahom, tako postupamo i sa Knehtom, iako on pripada naoj eposi, u sutini nestvar alakoj, i nije
ostavio neko delo u smislu onih majstor a.
Ako pokuavamo da piemo o Knehtovom ivotu, time inimo i pokuaj da ga tumaimo, iako kao
istor iar mor amo duboko da alimo to o poslednjem delu tog a ivota nema gotovo nikakvih istinitih
izvetaja. Za na poduhvat dala nam je ohrabrenje ba okolnost to je taj poslednji deo Knehtova ivota postao leg enda. Mi preuzimamo tu leg endu i sag lasni smo sa njom, svejedno da li je ona samo
smema izmiljotina ili ne. Kao to nita ne znamo o Knehtovu roenju i por eklu, tako nita ne znamo
ni o njeg ovom svretku. Ali nemamo nikakvo pravo da pretpostavimo da je taj svretak mog ao biti
sluajan. Mi vidimo kako je njeg ov ivot, ukoliko nam je poznat, sazdan u jasnom redu stupnjeva.
Ako se u svojim pretpostavkama o njeg ovom svretku voljno prikljuujemo leg endi i sa ver om je
preuzimamo, to inimo zato to nam izg leda da ono to nam leg enda sao ptava kao poslednji stupanj
tog ivota, potpuno odg ovar a prethodnim. tavie, priznajemo da nam ieznue tog a ivota u leg endu izg leda org ansko i pravilno, kao to nam dalje postojanje nekog sazvea, koje se gubi pred naim oima i za nas je nestalo, ne stvar a nikakva dvoumljenja u ver i. U svetu u kome ivimo mi,

autor i italac ovih zabeleaka, Jozef Kneht je postig ao i dao najvie to se moe zamisliti. On je kao
mag istar igre bio voa i uzor ljudi s duhovnim obrazovanjem i s duhovnim stremljenjima; on je
uzorno upravljao i obog atio primljeno duhovno nasledstvo, bio prvosvetenik hrama koji je svet svakome od nas. On je ne samo dostig ao i vladao podrujem majstor a, vrhovnim mestom u naoj hijerarhiji, on je proao kroz njeg a, izr astao iz njeg a u jednu dimenziju koju moemo samo s potovanjem da naslutimo. Ba zato nam izg leda potpuno prikladno i sao brazno njeg ovom ivotu to je i njegova bio grafija prevazila uobiajene dimenzije i na kraju prela u leg endu. Mi prihvatamo ono udnovato u toj injenici i radujemo se tom udnovatom, ne elei da suvie ukazujemo na to. Ukoliko je
Knehtov ivot istor ija, a on je to od jednog sasvim odreenog dana, elimo da ga kao takvog tretir amo i trudili smo se da predanje dalje damo tano onako kako smo ga dobili svojim istraivanjima.
Iz njeg ovog detinjstva, to jest iz vremena pre no to je primljen u kole elite, poznat nam je samo
jedan jedini dog aaj, ali on je vaan i ima simbolian znaaj. On znai prvi veliki poziv duha njemu,
prvi in njeg ovog unutranjeg poziva. Kar akter istino je da taj prvi poziv nije doao sa strane nauke,
neg o sa strane muzike. Za taj komadi bio grafije, kao za gotovo sva seanja iz Knehtovog linog ivota, zahvaljujemo zabelekama jednog uenika igre staklenih perli, jednog vernog potovao ca koji
je zapisao mnog e izr eke i prianja svog velikog uitelja.
Kneht je tada mor ao imati dvanaest ili trinaest godina i bio je uenik latinskog jezika u gradiu Berolfing enu, na ivici ume Caber. U tom gradiu se ver ovatno i rodio. Deko je ve due vremena bio
stipendista latinske kole. Dva ili tri puta uiteljski koleg ijum, a najtoplije uitelj muzike, prepor uio
ga je najvioj vlasti za prijem u kolu elite. On o tome nije nita znao i jo nije bio doiveo nikakav
susret sa elitom, ni sa uiteljima najvie vaspitne vlasti. Onda mu je njeg ov uitelj muzike (tada je
uio vio linu i tambur u) sao ptio da e uskor o moda u Ber olfing en doi majstor muzike da izvri inspekciju muzike nastave u koli, pa neka Jozef zato marljivo veba da sebe i svog uitelja ne bi doveo u nepriliku. Ta vest je najdublje uzbudila deka. On je nar avno tano znao ko je majstor muzike i
da on ne dolazi kao oni kolski nadzornici koji su se pojavljivali dva puta godinje iz bilo koje oblasti vaspitne vlasti, ve da je on jedan od dvanaestor ice polubog ova, jedan od dvanaestor ice najviih rukovodilaca te najpotovanije vlasti i za itavu zemlju najvie instance za sve muzike stvar i. Sam maestro muzike, mag istar muzike glavom, doi e, dakle, u Ber olfing en. Ima samo jo jedna jedina linost na svetu koja bi za deka Jozefa bila moda jo leg endamija i tajanstvenija: majstor igre staklenih perli. Prema oekivanom majstor u muzike ispunjavalo ga je unapred ogromno i bojaljivo strahopotovanje. Tog oveka je zamiljao as kao kralja, as kao ar obnjaka, as kao jednog od dvanaestor ice apostola ili kao leg endarnog velikog umetnika klasinih vremena, na primer Mihaela Pretorijusa, Klaudija Monteverdija, J. J. Froberg er a ili Johana Sebastijana Baha. I koliko se duboko radovao trenutku kada e se ta zvezda pojaviti, toliko ga se i plaio. To to e se jedan od polubog ova i arhang ela, to e se jedan od tajanstvenih i svemonih vladar a duhovnog sveta glavom i telom pojaviti
tu u gradiu i latinskoj koli, to to e ga on videti, to e ga majstor moda osloviti, ispitivati, ukor iti
ga ili pohvaliti, to je bila velika stvar, neka vrsta uda i retka nebeska pojava. To se takoe, kao to
su uitelji uver avali, dog odilo prvi put posle decenija da jedan mag istar muzike lino poseti grad i
malu latinsku kolu. Dog aaj koji treba da se desi deko je zamiljao u mnog im slikama. Zamiljao
je pre sveg a veliku javnu sveanost i prijem, kao onaj koji je jednom bio doiveo prilikom stupanja
na dunost novog predsednika optine, sa blehmuzikom i ulicama okienim zastavama, moda ak sa
vatrometom. Knehtovi drug ovi su takoe imali takve predstave i nade. Njeg ovo radovanje unapred
bilo je prig ueno pomilju da e on sam moda imati isuvie da se priblii tom velikom oveku i da
se pred njim, velikim poznavao cem, moe toliko obrukati svojom muzikom i svojim odg ovor ima.
Ali taj strah nije ga samo muio, on je bio i sladak. Pritajeno, u sebi, deko nije celu tu oekivanu
sveanost sa zastavama i vatrometom ni izdaleka smatrao tako lepom, tako uzbudljivom, vanom i,
uprkos svemu, udno radosnom kao samu okolnost to e on, mali Jozef Kneht, videti tog a oveka iz

najblie blizine, to ovaj pomalo ak i radi njeg a, Jozefa Knehta, ini tu posetu Ber olfing enu, jer je
dolazio da prover i nastavu muzike, a uitelj muzike je oig ledno smatrao mog unim da e takoe i
njeg a ispitati.
Ali moda, ah, ver ovatno i nee doi do tog a, teko da bi to bilo mog uno, izvesno e maestro
imati drug a posla, a ne da stoji da mu deaii svir aju na vio lini. On e hteti da uje i vidi samo star ije i poo dmaklije uenike. S takvim mislima je deko oekivao taj dan, a taj dan je doao i poeo sa
razoar anjem: na ulicama nije odjekivala muzika, na kuama nisu visile zastave ni venci. Kao i svakog drug og dana, oni su mor ali uzeti knjig e i sveske i ii na uobiajenu nastavu, pa ak ni u uio nici
nije mog ao videti ni najmanji trag od ukrasa i sveanosti. Sve je bilo kao svakog dana. Nastava je poela, uitelj je nosio isti svakodnevni kaput kao i uvek, nije odran nikakav govor, nijednom reju nije pomenuo velikog poasnog gosta.
Ali drug og ili treeg asa to je ipak dolo; neko je zakucao na vrata, uao je sluitelj, pozdravio
uitelja i javio da uenik Jozef Kneht treba za etvrt sata da bude kod uitelja muzike, da gleda da se
pristojno oelja i da oper e ruke i oisti nokte. Kneht je prebledeo od straha. Posrui je napustio
kolu, otrao u internat, ostavio knjig e, umio se i oeljao, drhtei uzeo vio linsku kutiju i vebanku i,
guei se, otiao u odeljenje za muziku u dozidanoj zgradi. Na stepenicama ga je doekao neki uzbueni uenik, pokazao mu na jednu sobu za vebe i sao ptio mu:
ekaj tu dok te ne pozovu.
Nije trajalo dug o dok su ga oslobodili ekanja, ali za njeg a je to bila venost. Niko ga nije pozvao,
ali je uao neki ovek, sasvim star ovek, kao to mu se prvo uinilo, ne vrlo visok, sed ovek, sa lepim svetlim licem i prodornim svetloplavim oima, ijeg bi se pog leda ovek mog ao bojati. Ali pogled mu nije bio samo prodor an, neg o i veseo, a veselost nije bila sa smehom i osmejkom, ve tiha i
sjajna, mirna. Pruio je deku ruku i klimnuo mu glavom, seo obazr ivo na stoliicu pred star im klavir om za vebu, i rekao:
Ti si Jozef Kneht? Izg leda da je tvoj uitelj zadovoljan tobom, mislim da te on voli. Hodi, malo
emo zajedno da svir amo. Kneht je ve ranije bio izvadio vio linu, star i, ovek udar i ton A, deko
je natimovao, pa upitno i bojaljivo pog ledao majstor a.
ta bi hteo da svir a? pitao je majstor. Uenik ne odg ovor i, bio je vrkom pun strahopotovanja za star og a. Jo nikada nije video takvog oveka. Polako je uzeo svoju notnu svesku i drao je
pred ovekom.
Ne rekao je majstor hteo bih da svir a napamet i to ne vebanje, ve neto jednostavno,
to zna napamet, moda neku pesmu koju voli.
Kneht je bio zbunjen, a to lice i te oi su ga oar ali. Nije odg ovor io, veo ma se stideo zbog svoje
zbunjenosti, ali nije izustio ni rei. Majstor nije navaljivao. Jednim prstom je dao prve tonove neke
melodije, upitno pog ledao deka, ovaj je klimnuo glavom i odmah radosno zasvir ao melodiju. To je
bila neka star a pesma koja se esto pevala u koli.
Jo jedanput! rekao je majstor. Kneht je ponovio melodiju, star i je sada svir ao jo jedan
glas. Sada je kroz malu sobu za vebe star a pesma odjekivala u dva glasa.
Jo jedanput!
Kneht je svir ao, a majstor je na to svir ao drug i i trei glas. Lepa star a pesma odjekivala je kroz sobu u tri glasa.
Jo jedanput! Na to je majstor svir ao u tri glasa.
Lepa pesma! tiho ree majstor. Svir aj je sada jedanput po star om.
Kneht je bio posluan i svir ao. Majstor mu je dao prvi ton i uz to svir ao drug a tri glasa. Star i je
uvek ponavljao: Jo jedanput!, a to je zvualo uvek veselije. Kneht je svir ao melodiju u tenor u,
uvek praen od dva do tri protivg lasa. Mnog o puta su svir ali pesmu, vie nije bilo potrebno nikakvo

spor azumevanje, pri svakom ponavljanju pesma je sama po sebi bivala bog atija u ukrasima i prelivima. Prazni, mali prostor sa veselom prepodnevnom svetlou se orio tonovima.
Malo posle star i je prestao. Je l dosta? pitao je. Kneht je vrteo glavom i poinjao iznova.
Drug i je veselo upadao sa svoja tri glasa, a etir i glasa su izvlaila svoje tanane, jasne linije, razg ovar ala se meusobno, naslanjala jedan na drug i, presecala se, igrala se jedan oko drug og u veselim
lukovima i fig ur ama. Deko i star i nisu vie ni na ta .drug o mislili. Podavali su se lepim spojenim linijama i fig ur ama, koje su one obrazovale pri svojim susretanjima, svir ali su uhvaeni u njihove
mree, polako se njihali s njima i pokor avali se nekom nevidljivom kapelniku. A kada je melodija
ponovo bila pri kraju, majstor je zavalio glavu i pitao:
Je l ti se dopalo, Jozefe?
Kneht ga je pog ledao zahvalno i sreno. Bio je sav srean, ali nije izustio ni rei.
Zna li moda ta je to fug a? pitao je majstor.
Kneht je nainio kolebljivo lice. On je ve uo o fug ama, ali u nastavi jo nije doao na to.
Dobro rekao je majstor onda u ti ja pokazati. Najbre e shvatiti ako sami nainimo
jednu fug u. Dakle: pod fug om se podrazumeva pre sveg a neka tema, a tu temu neemo mnog o traiti,
uzeemo je iz nae pesme.
Odsvir ao je mali niz tonova, komadi iz melodije pesme. To je zvualo neobino, onako izvaeno, bez glave i repa. Jo jednom je odsvir ao temu i ve je ilo dalje, ve je dolo prvo upadanje, drugo je pretvor ilo petinu u etvrtinu, tree upadanje je ponovilo prvo za oktavu vie, isto tako etvrto
drug o i ekspozicija se zavrila jednom posebnom takom u vrsti tona dominante. Drug o izvoenje je
slobodnije modulir ano iznad drug ih vrsta tonova, tree, sa sklonou ka subdominanti, svravalo se
sa posebnom takom na osnovnom tonu. Deko je gledao u pametne bele prste svir aa. U njeg ovom
pribranom licu video je kako se polako ogleda hod razvitka, dok su se oi odmar ale pod poluzatvorenim kapcima. Deakovo srce se talasalo od oboavanja, od ljubavi za majstor a, a njeg ovo uho je
ulo fug u. Izg ledalo mu je kao da danas prvi put uje muziku. Iza tonskog dela, koje se raalo pred
njim, nasluivao je duh, usreujui harmoniju izmeu zakona i slobode, sluenja i vladanja. Podavao
se i zavetovao tom duhu i tom majstor u. Video je sebe i svoj ivot. U tome asu video je kako je ceo
svet voen rukom muzike, ureen i protumaen, a kada se svir anje zavrilo, posmatrao je oboavanog ar obnjaka i kralja, jo jedan asak lako nagnutog nad dirkama, poluzatvor enih kapaka, lica koje
je tiho zrailo. Nije znao da li da klie zbog blaenstva tih trenutaka, ili da plae to su proli. Tada je
star i ovek ustao s klavirske stoliice, prodorno i istovremeno neizr ecivo milo ga pog ledao veselim
plavim oima i rekao: Nigde dva oveka ne mog u tako lako postati prijatelji kao pri svir anju. To
je lepa stvar. Nadam se da emo i mi ostati prijatelji, ti i ja. Moda e i ti nauiti da svir a fug e, Jozefe. Na to mu je pruio ruku i otiao, a na vratima se jo jedanput okrenuo i za oprotaj pozdravio
pog ledom i utivim malim naklonom glave.
Mnog o godina kasnije Kneht je priao svome ueniku: kad je iziao iz kue, grad i svet su mu izgledali mnog o vie izmenjeni i zaar anij i no da su bili ukraeni zastavama i vencima, pantljikama i
vatrometom. On je doiveo proces poziva koji se moe nazvati svetom tajnom: idealni svet je postao
vidljiv i otvor io se pozivajui. A on je dotle mladoj dui bio poznat samo delom po prianju, delom
iz arkih snova. Taj svet je postojao ne samo negde daleko, u prolosti ili budunosti, ne, on je bio tu
i bio je delatan. Zraio je, slao je izaslanike, apostole, poslanike, ljude kao to je taj star i mag istar koji uostalom, kao to se Jozefu uinilo, u stvar i nikako nije bio ba tako star. Iz tog sveta, kroz tog dostojanstvenog izaslanika doli su takoe njemu, malom ueniku latinskog, opomena i poziv! Doivljaj
je za njeg a imao takav znaaj i nedelje su prole dok je zaista saznao i uver io se da je ar obnom dogaaju onog blag oslovenog asa odg ovar ao takoe jedan stvarni dog aaj u realnom svetu. Da je poziv ne samo blaenstvo i opomena u njeg ovoj sopstvenoj dui i njeg ovoj svesti, neg o takoe dar i

opomena zemaljskih sila. Jer nije mog lo trajno ostati skriveno da poseta majstor a muzike .nije bila ni
sluaj, ni prava inspekcija kole. Knehtovo ime je, na osnovu izvetaja njeg ovih uitelja, ve due
vremena bilo na listama uenika koji su izg ledali dostojni vaspitanja u kolama elite ili su za to bili
prepor ueni najvioj vlasti. Poto taj deko Kneht nije bio hvaljen samo kao latinac, ili kao dobar karakter, ve ga je nar oito njeg ov uitelj muzike prepor uivao i slavio, to se majstor muzike sam prihvatio da prilikom nekog slubenog puta odvoji nekoliko asova za Ber olfing en i da vidi tog uenika. Pri tom nije vodio toliko rauna o latinskom, ni o spretnosti njeg ovih prstiju (u tom pog ledu se
pouzdao u svedoanstva uitelja, ijem je uenju meutim poklonio jedan as), koliko o tome da li taj
deko uopte ima grae za muziar a u viem smislu, za oduevljenje, za samosvrstavanje, za slubu
kultu. Uopte, nastavnici na javnim visokim kolama iz opravdanih razlog a nisu bili nimalo tedljivi
u prepor ukama uenika za elitu. Meutim, koji put su se inile povlastice iz vie ili manje neistih
namer a i ner etko je koji uitelj uporno prepor uivao nekog uenika ljubimca zbog nedostatka pravilne ocene, koji je, osim marljivosti, slavoljublja i mudrog dranja prema uitelj ima, imao malo sposobnosti. Majstor u muzike je upravo ta vrsta bila nar oito odvratna. On je imao oko da oceni da li je
neki kandidat na ispitu bio svestan tog a da mu je sada u pitanju njeg ova budunost i kar ijer a. I teko
onom ueniku koji bi mu prilazio suvie veto, suvie svesno i pametno, ili koji bi pokuavao da mu
laska. Taj je ponekad bio odbaen pre no to je ispit otpoeo.
Uenik Kneht se bio dopao star om majstor u muzike, veo ma mu se bio dopao, i ovaj ga se za vreme daljeg putovanja sa zadovoljstvom seao. On nije zapisao o njemu nikakve beleke ni svedoanstva, ve je u sebi poneo seanje na sveeg, skromnog deka i, po povratku, sopstvenom rukom je zapisao njeg ovo ime u listu uenika koje je ispitao jedan lan same vrhovne vlasti i ocenio dostojnim
da budu primljeni.
Jozef je nekad uo u koli da se govor i o toj listi. Uenici latinci su je nazivali zlatna knjig a, ali
katkad je ona dobijala i pog rdno ime katalog laktaa i to u sasvim razliitim vrstama tonova.
Ako je neki uitelj tu listu pomenuo bilo samo zato da nekom ueniku stavi zamerku, da deko kao
to je on nar avno nikada ne moe ni misliti na to da e doter ati dotle, tada je u njeg ovom tonu bilo
neeg sveanog, nekog potovanja i pravljena vanim. A kada su uenici govor ili o katalog u laktaa,
oni su to inili veinom drsko i sa neto preter ane ravnodunosti. Jozef je jednom uo kako jedan
uenik kae: Ah ta, pljujem na vas iz tog glupog katalog a laktaa! Ko je laf taj ne dolazi u njeg a,
u to moe biti sig ur an. Tamo uitelji alju samo najvee ulizice i puzavce.
Lepom doivljaju sledilo je udnovato vreme. Prvo on nita nije znao da sada spada u electi[18], u
flos iuventutis[19], kako se uenici elite nazivaju u redu. U poetku nije mislio na praktine posledice i
osetljiva dejstva doivljaja na njeg ovu sudbinu i svakidanjicu. I dok je za svoje uitelje ve bio izabranik i na putu da ode, on sam je svoj poziv doiveo gotovo samo kao doivljaj u sopstvenoj unutranjosti. To je takoe bio otar usek u njeg ovom ivotu. Iako je as sa ar obnjakom ve ispunio i
pribliio ono ve slueno u njeg ovom srcu, ipak je ba tim asom bilo jasno odvojeno juer anje od
dananjeg, prolo od sadanjeg i budueg, kao to neko ko se probudi iz sna ne moe sumnjati da je
budan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnog o vrsta i oblika poziva, ali
je sr i smisao doivljaja uvek isti: dua se budi, menja ili jaa time to se umesto snova i unutranjih
slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja, komad stvarnosti. Tu je sada komad stvarnosti bila
majstor ova prilika: majstor muzike poznat samo kao daleka, dostojanstvena, poluboanska fig ur a, arhaneo s najvieg neba glavom se pojavio sa sveznajuim plavim oima. Sedeo je na stoliici za njegovim klavir om za vebanje, svir ao je sa Jozefom, divno svir ao, gotovo mu je bez rei pokazao ta
je upravo muzika, blag oslovio ga i opet nestao. Kneht isprva nije bio sposoban da razmilja ta sve iz
tog a moe da sledi i da proizie, jer je isuvie bio ispunjen i obuzet neposrednim, unutranjim odjekom doivljaja. Kao to mlada biljka koja se dotle tiho i oklevajui razvijala odjednom pone bre da

die i raste, kao da joj je u jednom asu uda odjednom postao jasan zakon njenog uobliavanja, pa
sada svojom duom tei da ga ispuni, tako je deko, otkad ga je dodirnula ar obnjakova ruka, poeo
brzo i udno da skuplja i zatee svoje snag e. Oseao se drukijim, oseao je kako raste, oseao nova
napregnua, nove harmonije izmeu sebe i sveta. U nekim asovima je mog ao savladati zadatke iz
muzike, latinskog ili matematike koji su bili daleki njeg ovom dobu i njeg ovim drug ovima i da se pri
tom oseao sposobnim za svaki rad. U drug im asovima mog ao je zabor aviti sve i sanjar iti sa jednom blag ou i predanou koje su mu bile nove. Mog ao je oslukivati vetar ili kiu, zag ledati se u
neki cvet ili prug u rene vode, ne shvatajui nita, nasluujui sve, ponet simpatijom, radoznalou,
eljom da razume, povuen od sopstvenog ja ka drug om, ka svetu, ka tajanstvenosti i svetoj tajni, ka
bolno lepoj igri pojava.
Tako se poziv kod Jozefa Knehta odig rao u savrenoj istoti poinjui iznutra i rastui do susreta i
potvrde unutranjeg i spoljanjeg; on je proao kroz sve njeg ove stupnjeve, on je okusio sva njeg ova
blaenstva i sva njeg ova strahovanja. Neometan nag lim otkriima i indiskrecijama, izvrio se plemenit proces, tipina istor ija mladosti i predistor ija svakog plemenitog duha; unutranjost i spoljanjost
su delali i rasli jedno prema drug om skladno i ravnomerno. Kada je uenik, na kraju tog razvitka,
postao svestan svog poloaja i svoje spoljanje sudbine, kada je video da uitelji sa njim postupaju
kao sa koleg om, tavie kao sa poasnim gostom iji se odlazak oekuje svakog trenutka, da mu se
drug ovi iz kole upola dive upola mu zavide, da ga takoe unekoliko izbeg avaju, ak sumnjaju u njega, da ga neki protivnici ismevaju i mrze, da se dosaanji prijatelji sve vie odvajaju od njeg a i da ga
naputaju isti proces odvajanja i osamljenja ve odavno se bio izvrio u njemu. Tada su mu iz njegove unutranjosti, iz sopstvenog oseanja, uitelji, od pretpostavljenih sve vie postajali drug ovi,
nekadanji prijatelji su mu postajali zao stali pratio ci na jednom delu puta. U svojoj koli i gradu nije
se vie oseao meu sebi ravnima i, na prvom mestu, sve je to sada bilo obolelo od neke tajne smrti,
nekog fluida nestvarnosti, od prolog a sve je postalo provizor ijum, iznoena haljina koja vie nigde
nije dobro stajala. I to izr astanje iz jednog, dotle skladnog i voljenog zaviaja, to izlaenje iz ivotnog oblika koji mu vie nije pripadao ni odg ovar ao, taj ivot prekinut asovima najvieg blaenstva i
srenog samoo seanja nekog a ko se rastaje, ko je pozvan na drug u stranu pri kraju mu je postalo
veliko muenje, jedva snoljiv pritisak i pratnja. Jer sve ga je naputalo, a on nije bio sig ur an da nije
ba on taj koji to naputa, da nije on skrivio to izumir anje i otuivanje u njeg ovom drag om naviknutom svetu i to ambicijom, preter anim zahtevom, nadmenou, neverstvom, i odsustvom ljubavi. Od
svih bolova koje prvi poziv povlai, ti su najg ori. Ko primi poziv, taj uzima ne samo poklon i naredbu, taj uzima na sebe takoe neto kao krivicu, kao to je vojnik kog a izuzmu iz redova njeg ovih
drug ova i unaprede u oficir a, utoliko dostojniji tog unapreenja ukoliko ga vie plaa oseanjem krivice, ak i nemirnom saveu prema svojim drug ovima.
Knehtu je, meutim, bilo sueno da taj razvitak do kraja podnese bez smetnji i u punoj nevinosti.
Kada mu je najzad uiteljski savet sao ptio njeg ovo odlikovanje i njeg ov skor i prijem u kolu elite,
on je u prvom trenutku bio potpuno iznenaen, iako mu je ve idueg trenutka to novo izg ledalo kao
davno znano i oekivano. Tek sada mu je palo na pamet da su mu ve nedeljama ranije katkad dovikivali kao por ug u re electus, ili elitni deko. On je to uo, ali samo upola i nikada nije tumaio
drukije, ve samo kao podsmeh. On je oseao da ga nisu eleli nazvati electus, neg o Ti, koji se u
svojoj nadmenosti smatra electusom! On je ponekad teko patio pod tim izlivima oseanja otuenosti izmeu sebe i svojih drug ova, ali on stvarno nikada sebe ne bi smatrao za electusa: on je poziv
shvatio ne kao povienje rang a, ve kao unutranju opomenu i unapreenje. Pa ipak: nije li on to uprkos svemu znao, uvek slutio, sto puta ispitivao? Sad je bilo zrelo, njeg ova blaenstva bila su potvrena i ozakonjena, njeg ove patnje su imale smisla, smeo je baciti haljinu koja mu je bila postala nesnosno star a i tesna: jedna nova stajala je spremna za njeg a.
Prijemom u elitu Knehtov ivot je bio presaen na jednu novu ravan, odig rao se prvi i odluujui

kor ak u njeg ovom razvitku. Ne dog aa se svim uenicima elite to da zvanini prijem u elitu pada zajedno sa unutranjim doivljavanjem poziva. To je milost, ili, ako hoemo da se banalno izr azimo, to
je srean sluaj. Ko se s njim sretne, njeg ov ivot ima jedan plus, kao to ima plus onaj kome je srean sluaj doneo nar oito srean telesni i duevni dar. Veina uenika elite, ak skor o svi, oseaju dodue svoj izbor kao veliku sreu, kao odlikovanje na koje su ponosni i mnog i od njih su ga ve ranije
arko prieljkivali. Ali prelazak iz obine zaviajne kole u kole Kastalije veini izabranika pada
ipak tee no to bi oni mislili i nekima donosi neoekivana razoar anja. Prelaz je vrlo teak rastanak
i odricanje za sve one uenike koji su u svom roditeljskom domu bili sreni i voljeni, pa se zato dogaa takoe, nar oito za vreme prve dve godine kole elite, znatan broj povraaj a koji nemaju razloga u odsustvu obdar enosti i marljivosti, ve u nesposobnosti uenika da se pomir e sa internatskim ivotom i pre sveg a sa pomilju da ubudue sve vie prekidaju veze sa por odicom i zaviajem, i da najzad ne znaju ni za kakvo drug o pripadnitvo ni potovanje osim reda. Katkad je takoe bilo uenika
kojima je, obrnuto, ba odvajanje od oinskog doma i od omrznute kole predstavljalo glavnu stvar u
njihovom prijemu u eliti; osloboeni strog og oca ili neprijatnog uitelja, ovi bi odahnuli za izvesno
vreme, ali su od promene oekivali tako velike i nemog ue izmene itavog svog ivota da je uskor o
nailazilo razoar anje. Takoe i pravi laktai i uzorni uenici, oni pedantni, nisu se uvek mog li odrati
u Kastaliji; ne zato to nisu bili dor asli studijama, jer u eliti nije stvar uvek bila u studijama, i strunim svedodbama, neg o se teilo takoe vaspitnim i umetnikim ciljevima, pred kojima je ovaj ili
onaj polag ao oruje. Meutim, u sistemu etir i velike elitne kole sa njihovim mnog obrojnim pododeljenjima i podrunicama, bilo je mesta za raznovrsne talente i jedan priljean matematiar ili filolog, ako je zaista imao grae za naunika, nije imao razlog a da se boji zbog odsustva muzikog ili filozofskog dar a. U Kastaliji je povremeno postajala ak jaka tendencija za neg ovanjem istih, realnih
strunih nauka. Pobornici tih tendencija bili su prema fantastima, to jest prema muzikalnima i umetnicima, ne samo kritiki raspoloeni i podrugljivi, neg o su povremeno u svojim krug ovima por icali
i zabranjivali sve umetniko a nar oito igru staklenih perli.
Poto se Knehtov ivot, koliko nam je poznato, potpuno odig ravao u Kastaliji, u onom najmirnijem i najveselijem srezu nae planinske zemlje, koji su ranije esto nazivali izr azom pesnika Getea
Pedag oka provincija, to emo u najkraim potezima jo jednom skicir ati tu uvenu Kastaliju i sastav njenih kola, iako se izlaemo opasnosti da tim odavno poznatim postanemo dosadni itao cu. Te
kole, kratko nazvane elitne kole, mudar su i elastian sistem reetanja, pomou kog a rukovodstvo
(takozvani savet za studije sa dvadeset savetnika od kojih desetor ica predstavljaju vaspitnu vlast, desetor ica red), bir a najbolje talente iz svih delova i kola zemlje za nov nar ataj reda i za sve vane
slube vaspitanja i studija. Mnog e zemaljske pedag oke kole, gimnazije, i tako dalje, bilo da su po
svom obeleju humanistike ili prir odno-nauno-tehnike, za vie od devedeset odsto nae omladine
koja studir a pripremne kole, za takozvana slobodna zanimanja, zavravaju se ispitom zrelosti za visoku kolu. Tamo, na visokoj koli, potom se zavravaju studije odreene za svaku struku. To je svakome poznat redovan tok kolovanja naih studenata. Te kole su osrednje strog e i po mog ustvu iskljuuju neobdar ene. Upor edo ili iznad tih kola dela sistem elitnih kola, u koje se primaju na probu
samo uenici najistaknutiji po obdar enosti i kar akter u. Pristup u njih ne ine ispiti, ve uenike elite
bir aju njihovi uitelji po svojoj slobodnoj oceni i prepor uuju ih kastalijskim vlastima. Nekom jedanaestog odinjaku ili dvanaestog odinjaku jednog dana njeg ov uitelj da na znanje da u iduem polugoditu moe stupiti u jednu kastalijsku kolu, pa neka se ispita da li se za to osea pozvanim i da li
ga to privlai. Ako po isteku vremena za razmiljanje kae da, za to je takoe potreban bezuslovan
pristanak oba roditelja, onda ga jedna elitna kola prima na probu. Rukovodio ci i najvii uitelji tih
elitnih kola (ne i univerzitetski profesor i), sainjavaju vaspitnu vlast. Ova rukovodi svom nastavom i svim duhovnim org anizacijama u zemlji. Onaj ko jednom postane uenik elite, ako ne podbaci
ni u jednom teaju i ne mor a da bude vraen u pedag oke kole, taj vie ne mor a da studir a radi stru-

ke i hleba. Od uenika elite reg rutuje se red i hijer arhija nastavne vlasti, od uitelja kole do najviih slubi: dvanaest upravitelja studija ili majstor a i mag istar igre, rukovodilac igre staklenih perli. Poslednji teaj elitnih kola se veinom zavrava u doba od dvadeset dve do dvadeset pet godina, i
to primanjem u red. Otada bivim uenicima elite stoje na raspolag anju svi vaspitni zavodi i instituti
za istraivanja koje ima red i vaspitna vlast. Za njih su rezervisane elitne visoke kole, biblio teke, arhive, labor ator ije i tako dalje, sa velikim tabom uitelja, kao i ureajima za igru staklenih perli. Onaj
ko za vreme kolovanja pokae neki specijalan, struni dar, za jezike, za filozofiju, za matematiku ili
bilo ta, taj se ve u viim stepenima elitne kole upuuje u teaj koji prua najbolju hranu njeg ovom
talentu. Veina tih uenika zavravaju kao struni uitelji na javnim i visokim kolama i ostaju doivotni lanovi reda ak i kada napuste Kastaliju, to jest oni stoje na strog o odravanom odstojanju prema normalnima (prema onima koji nisu obrazovani u eliti). Oni ne mog u osim ako ne istupe iz
reda nikada postati slobodni strunjaci kao lekar, advokat, tehniar i tako dalje, ve doivotno
podleu pravilima reda u koja, izmeu ostalih, spadaju nemanje imovine i neenstvo; nar od ih, polupodrugljivo- -polupotovano, naziva mandar ini. Veina nekadanjih uenika elite na taj nain nalazi
svoje konano opredeljenje. Ali mali ostatak, poslednji i najfiniji izbor iz kastalijskih kola, zadrava
se za slobodne studije neog ranienog trajanja, za posmatrako marljiv duhovni ivot. Neki visoko
obdar eni, meutim, zbog kar akternih nejednakosti ili iz drug ih razlog a, kao to su telesni nedostaci,
nisu podobni za uitelje i za odg ovorne slube u vioj ili nioj vaspitnoj vlasti. Oni doivotno dalje
studir aju, istrauju ili sakupljaju. To su penzio ner i vlasti, njihov rezultat za celinu sastoji se veinom
u isto naunim radovima. Neki su dodeljeni kao savetnici komisijama za renike, arhivama, biblio tekama i tako dalje. Drug i se bave svojom uenou po devizi lart pour lart. Neki od njih su ve ivot
upotrebili na vrlo zastranjene i udne radove, kao na primer onaj Lodovicus Crudelis, koji je u tridesetg odinjem radu sve sauvane star oegipatske tekstove preveo na grki i na sanskritski; ili neto
udnovati Chattus Calvensis II, koji je u etir i ogromne rukopisne folije-sveske ostavio delo o izg ovor u latinskog na visokim kolama Italije krajem dvanaestog veka. To delo je bilo zamiljeno kao
prvi deo Istor ije izg ovor a latinskog od dvanaestog do esnaestog veka, ali je, i por ed svojih hiljadu
rukopisnih listova, ostalo fragment i niko ga nije produio. Pojmljivo je to se o isto naunim radovima te vrste prave neke ale. Njihova stvarna vrednost za nauku u budunosti i za nar od kao celinu,
ne moe se ni na koji nain proceniti. Meutim, nauci je, kao ranije umetnosti, potreban prostrani
panjak i ispitiva ma koje teme, za koju se osim njeg a niko ne inter esuje, moe ponekad sakupiti u
sebe znanje koje njeg ovim koleg ama savremenicima ini najvrednije uslug e, kao to je renik ili arhiv. Nauni radovi kao to su pomenuti bili su po mog ustvu tampani. Prave naunike su putali da
se gotovo potpuno slobodno bave svojim studijama i igrama, i nije smetalo to to neki od tih radova
oig ledno nisu donosili nar odu i zajednici neposredne kor isti i to su nenaunicima izg ledali kao
luksuzne zabave. Neki od tih naunika je zbog naina svojih studija bio ismejan, ali nikad ukor en ili
lien privileg ija. Oni su i u nar odu uivali potovanje, nisu bili samo trpljeni, iako je takoe bilo
mnog o ala na njihov raun. To potovanje je bilo u vezi sa rtvom kojom su lanovi naunog reda
plaali svoju duhovnu slobodu. Oni su imali mnog e kor isti: skromno im je bila obezbeena hrana,
odea i stan, imali su na raspolag anju divne biblio teke, zbirke, labor ator ije, ali zato su se odricali ne
samo udobnog ivota, braka i por odice, ve su, kao i monaka zajednica, bili iskljueni iz opteg takmienja u svetu. Nisu znali za svojinu, titule i odlikovanja i u mater ijalnom pog ledu mor ali su se zadovoljiti vrlo jednostavnim ivotom. Ako je neko hteo svoj ivot da raspe na tumaenje jednog jedinog star og spisa, to mu je bilo slobodno, ak mu se davala potpor a. Ali, ako je traio dobar ivot,
eleg antnu odeu, novac ili titulu nailazio je na neumoljive zabrane. Onaj kome su ti apetiti bili vani jo u mladim godinama, najee se vraao u svet, postajao je plaeni struni uitelj, privatni
uitelj, ili novinar, enio se ili je na svaki nain traio ivot po svom ukusu.
Kada se deko Jozef Kneht mor ao oprostiti od Ber olfing ena na stanicu ga je ispratio uitelj muzi-

ke. I dok su pri odlaenju svetio obojene stepenice star e kule zamka tonule i iezavale, oseanje da
ostaje sam i nesig ur an pomalo mu je stezalo srce. Pokoji uenik polazi na taj prvi put sa mnog o burnijim oseanjima, klonulo i u suzama. Jozef, koji je srcem bio ve vie tamo neg o ovde, to je lako izdrao. A put nije bio dug.
Bio je dodeljen koli Eholc. Jo ranije je video slike te kole u kancelar iji svog rektor a. Eholc je
bio najvee i najmlae kolsko naselje Kastalije, sve graevine iz novijeg doba, u blizini ni jedan
grad, samo jedno malo naselje nalik na selo, okrueno drveem. Iza njeg a ir io se daleko ravno i veselo zavod, postavljen oko velikog slobodnog pravougla, u ijoj sredini, por edano kao petica u kocki, pet divnih mamutskih drveta ter alo je uvis svoje tamne kupe. Ogroman trg bio je pokriven delom
travom, delom peskom. Presecala su ga samo dva velika plivaka bazena sa tekuom vodom. Ka njima su vodile ir oke ravne stepenice. Na ulazu u taj sunani trg stajala je dvokrilna kolska zgrada, jedina visoka zgrada u parku sa po jednom aulom od pet stubova na svakom krilu. Sve ostale zgrade,
koje su sa tri strane jedna do drug e okruavale ceo trg, bile su niske, ravne i bez ukrasa, sve jednake
veliine. Svaki deo je izlazio na trg jednim zasvoenim hodnikom i stepenitem s nekoliko stepenica,
a u veini otvor a stajale su saksije sa cveem.
Po kastalijskom obiaju, deka pri dolasku nije doekao kolski sluitelj, nije bio odveden rektor u
ni koleg ijumu uitelja, ve ga je doekao drug, jedan lep, visok deak, obuen u plavo platneno odelo, nekoliko godina star iji od Jozefa, koji mu je pruio ruku i rekao:
Ja sam Oskar, najstar iji u kui Jelade u kojoj e stanovati. Zadatak mi je da ti poelim dobrodolicu i da te uvedem. U koli te oekuju tek sutra, imamo dovoljno vremena da sve pomalo razg ledamo. Brzo e se snai. Molim te, takoe, da me za prvo vreme, dok se ne saivi, smatra svojim
prijateljem i mentor om i isto tako svojim zatitnikom, ako bi te drug ovi nekad vreali. Neki smatraju
kao da uvek mor aju pomalo da mue novajliju. Nee biti ravo, to mog u da obeam. Sad u te odvesti
prvo u Jeladu, u nau aku kuu, da vidi gde e stanovati.
Tako je, na izneti nain, novajliju pozdravio Oskar, kog a je upravitelj kue imenovao za Jozefovog mentor a, a koji se u stvar i upinjao da svoju ulog u dobro odig ra. Ta ulog a je gotovo uvek inila
zadovoljstvo senio rima. I kad se jedan petnaestog odinjak trudi da ljubaznim drug arskim tonom i jedva primetnim zatitnitvom potiti jednog trinaestog odinjaka, to e mu uvek poi za rukom. Prvih
dana mentor je Jozefa tretir ao potpuno kao gosta koji treba da ponese dobar utisak o kui i domainu
ako bi ve sutra otputovao. Jozefa su odveli u spavao nicu koju je imao da deli sa jo drug a dva
deka. Posluili su ga dvopekom i aom vonog soka. Pokazali su mu kuu Jeladu, jednu od stambenih parcela velikog pravougla. Pokazali su mu gde e u vazdunom kupatilu obesiti svoj ubrus i u
kome uglu moe drati saksiju sa cveem ako to bude eleo. Isto tako, jo pre mraka, odveli su ga
majstor u u per io nicu, gde su mu nali i doter ali jedno plavo platneno odelo. Jozef se od prvog trenutka lepo oseao i sa zadovoljstvom je prihvatio Oskar ov ton. Na njemu se jedva mog la primetiti mala
zabuna i por ed tog a to je Oskar, kao star iji i ve odavno odomaen u Kastaliji, za njeg a prir odno bio
polubog. ak su mu se i povremena mala hvalisanja i glumljenja dopadala na primer kada bi
Oskar u svoj govor upleo kakav komplikovan grki citat, pa se onda odmah utivo priseao da novajlija, dabome, jo ne moe da razume, prir odno da ne, ko bi to od njeg a jo hteo da trai!
Uostalom, za Knehta internatski ivot nije bio nita novo; on se bez muke svrstao. ak ni za njeg ovih godina provedenih u Eholcu nisu sauvani nikakvi vani dog aaji; on nije mog ao doiveti ni
strahovit poar u kolskoj kui. Njeg ova svedoanstva, ukoliko su se jo mog la pronai, pokazuju u
muzici i latinskom najvie brojeve, u matematici i grkom su se drala neto iznad dobrog proeka.
U kunoj knjizi se tu i tamo nalazilo zapisano kao ingenium valde capax, studia non angusta, mores probantur, ili ingenium felix et profectuum avidissimum, moribus placet officiosis. Vie se ne
moe utvrditi kakve je kazne dobijao u Eholcu. Knjig a kazni je sa mnog im drug im bila rtva poar a.

Jedan kolski drug je, izg leda, docnije uver avao da je za vreme etir i godine u Eholcu Kneht samo
jedan jedini put bio kanjen (liavanjem nedeljnog izleta) i to zato to je uporno odbijao da oda ime
jednog drug a koji je bio uinio neto zabranjeno. Anegdota zvui ver ovatno. Kneht je bez sumnje
uvek bio dobar drug i nikada se nije ulag ivao viima, ali je vrlo malo ver ovatno da je ta kazna kroz
etir i godine bila jedina.
Poto smo tako oskudni u dokumentima o Knehtovom prvom kolovanju u eliti, navodimo jedno
mesto iz njeg ovih kasnijih predavanja o igri staklenih perli. Svakako da nemamo sopstvene Knehtove
rukopise tih predavanja, dranih za poetnike. Jedan uenik ih je stenog rafisao prema njeg ovom slobodnom izlag anju. Kneht u njima govor i o analog ijama i asocijacijama u igri staklenih perli i kod
poslednjih razlikuje one leg itimne, to jest opte razumljive, i line, ili subjektivne asocijacije. On
tamo kae: Da bih vam dao primer za te line asocijacije koje ne gube svoju privatnu vrednost time
to su u igri staklenih perli bezuslovno zabranjene, ispriau vam jednu takvu asocijaciju iz mog sopstvenog akovanja. Imao sam oko etrnaest godina. Bilo je rano prolee, februar ili mart, kada me je
jedan drug pozvao da jedno popodne iziemo da naseemo nekoliko stabljiica zove, koje je hteo da
upotrebi kao cevi pri gradnji jedne male vodenice. Izili smo, dakle, i mor a da je bio nar oito lep dan
u svetu, ili u mojoj dui, jer mi je ostao u seanju i doneo mi jedan mali doivljaj. Zemlja je bila vlana, ali bez sneg a. Kraj vodenih tokova bilo je ve veo ma ozelenilo. U golom ipraju bilo je pupoljaka i prve rese ve su imale dah boje. Vazduh je bio pun mir isa, mir isa punog ivota i punog protivrenosti. Mir isalo je na vlanu zemlju, trulo lie i mlade klice biljaka. Svakog trenutka se oekivalo
da zamir iu prve ljubiice. One su imale majune pupoljke, ali bez lia.
Kada sam odsekao jednu granu, zapahnuo me je neki gorkosladak silan mir is koji kao da je u sebi
sakupio, sabrao i potencir ao sve drug e prolene mir ise. To me je potpuno zanelo. Mir isao sam svoj
no, ruku, zovinu granu; to je bio njen mir is koji je tako prodorno i neodoljivo mir isao. Nismo razgovar ali o tome, ali je i moj drug dug o i zamiljeno mir isao svoju cev mir is je takoe i njemu govor io. Dakle, svaki doivljaj ima i svoju ar. Ovde se moj dog aaj sastojao u tome to se idue prolee ve pri hodu preko vlanih poljana koje su pljuskale, pri mir isu zemlje i pupoljaka koji sam ja
osetio jako i usreujue koncentrisalo i pelo u fortisimu zovinog mir isa, u nekoj ulnoj slici i nekoj opinjenosti. ak da je taj mali doivljaj ostao usamljen, moda ja taj mir is ne bih vie nikada zabor avio. Naprotiv, svaki budui susret s tim mir isom bi mi, ver ovatno do u star ost, uvek budio oseanje na onaj prvi put kada sam ga bio svesno doiveo. Ali tu dolazi jo neto drug o. Tada sam kod
svog uitelja klavir a bio naao neku star u svesku nota koja me je veo ma privukla. To je bila sveska
pesama Franca uberta. Dok sam jednom mor ao dug o ekati uitelja, prelistavao sam je i, na moju
molbu, on mi je pozajmio na nekoliko dana. U svojim slobodnim asovima potpuno sam iveo u
slasti otkria. Dotle nisam nita znao o ubertu, tada sam bio sasvim oar an njime. Sad sam, na dan
one etnje po zovu, ili dan kasnije, otkrio ubertovu prolenu pesmu Meki vazduh se probudio, i
prvi akordi klavirske pratnje su me spopali kao ponovno spoznanje: ti akordi su mir isali isto onako
kao to je mir isala mlada zova, tako gorkoslatko, tako jako i stegnuto, tako puno ranog prolea! Od
tog trenutka za mene je asocijacija rano prolee mir is zove ubertov akord utvrena i apsolutno vaea. Sa udar om akorda odmah i bezuslovno ponovo mir iem opor i mir is biljke, a oboje zajedno znae: rano prolee. U toj linoj asocijaciji ja imam neto vrlo lepo, neto to ne bih hteo da dam
ni za ta. Ali asocijaja, svagdanje ustreptanje dva ulna doivljaja pri pomisli rano prolee moja je
privatna stvar. Ona se moe sao ptiti, izvesno, onako kao to sam vam ja ovde ispriao, ali ona se ne
moe preneti. Svoju asocijaciju ja vam mog u uiniti razumljivom, ali ne mog u uiniti da kod jednog
jedinog od vas moja lina asocijacija postane takoe neki vaei znak, neki mehanizam koji na poziv
nepog reivo reaguje i uvek se odig rava tano isto.
Jedan od Knehtovih kolskih drug ova, koji je kasnije doter ao do arhivar a igre staklenih perli,
umeo je da pria da je Kneht u celini bio tih, veseo deko; da je prilikom svir anja povremeno imao

udno utonuli ili blaeni izr az; samo retko se viao ustar i strastan nar oito pri ritmikoj igri
lopte koju je veo ma voleo. Ali nekoliko puta je ljubazni, zdravi deko pao u oi i izazvao podsmeh
ali i zabrinutost, i to pri nekolikim sluajevima otputanja aka, koja su esto nuna, nar oito na niim elitnim kolama. Kad se prvi put dog odilo da jedan drug iz razr eda nije bio prisutan nastavi i
igri, a takoe ni iduih dana nije doao, i kad se okolo govor ilo da nije bolestan neg o da je otputen,
da je otputovao i da se nee vratiti tada je Kneht bio ne samo tuan, ve danima kao smeten. Docnije, godinama docnije, on sam je o tome ovako govor io: Kada su iz Eholca vraali nekog aka i kada nas je on naputao, ja sam to uvek primao kao smrtni sluaj. Da me je neko pitao za razlog moje
alosti, rekao bih da je to sapatnja sa sir otim koji je lakomislenou i lenou upropastio svoju budunost, i. da u tome isto tako ima straha da se i meni moda jednom to ne dog odi. Tek poto sam to
isto vie puta doiveo i kada u osnovi vie nisam ver ovao u mog unost da me ista sudbina moe pogoditi, poeo sam neto dublje da vidim. Sada sam iskljuenje jednog electusa oseao ne vie samo
kao nesreu i kaznu, sad sam takoe znao da su se u nekim sluajevima otputeni potpuno rado vraali kuama. Sada sam osetio da ima ne samo suda i kazne, ijom bi rtvom mog ao pasti neki lakomislenik, ve da svet, iz kog a smo mi electi jednom bili doli, tamo napolju nije prestao da postoji, kao
to mi je izg ledalo. Naprotiv, za neke je on bio velika stvarnost, puna privlane snag e, koja ih je mamila i najzad odazivala natrag. I moda je on to bio ne samo za pojedine, ve za sve. Moda, takoe,
to i nije bilo naisto da su oni koje je daleki svet toliko privlaio bili slabiji i manje vredni. Moda
prividni pad koji su oni pretrpeli nije uopte pad, niti neko stradanje, neg o skok, jedan in, a da smo
moda mi, koji smo valjano ostajali u Eholcu, bili upravo slabii i kukavice. Videemo da su mu se
te misli neto docnije vrlo ivo pribliile.
Svako ponovno vienje sa majstor om muzike bilo je za njeg a velika radost. On je bar svaka dvatri meseca dolazio u Eholc, poseivao i nadzir ao asove muzike. Bio je u prijateljstvu sa jednim tamonjim uiteljem i esto je bivao njeg ov gost po nekoliko dana. Jedanput je lino dir ig ovao poslednje probe za izvoenje jedne veernje od Monteverdija. Ali on je pre sveg a zapazio obdar enije uenike muzike i Kneht je spadao u one koje je on udostojio svog oinskog prijateljstva. Povremeno je u
nekoj vebao nici sedeo s njim za klavir om po jedan sat, prelazio dela svojih omiljenih muziar a, ili
neki uzor an primer iz star ih uenja o kompoziciji. Sa majstor om muzike graditi neki kanon, ili ga
sluati kako jedan ravo izg raen vodi ad apsurdum, esto je bivalo sveano ili veselo kao nita drugo. Ponekad je ovek jedva mog ao uzdrati suze, ponekad se zacenjivao od smeha. S jednog privatnog asa muzike kod njeg a, ovek je dolazio kao s kupanja ili s masae.
Kada se Knehtovo akovanje u Eholcu pribliilo kraju trebalo je da zajedno sa dvanaestor icom drug ih uenika njeg ovog stupnja bude primljen u jednu kolu idueg stupnja. Tim kandidatima
je rektor jednom odrao uobiajeni govor. U njemu je promovisanima jo jedanput ukazao na smisao
i zakone kastalijskih kola i, u neku ruku, u ime reda im predoio put na ijem bi koncu imali pravo
da i oni stupe u red. Taj sveani govor spada u prog ram sveanosti koju kola prir euje svojim promovisanim i na kojoj ih uitelji i kolski drug ovi tretir aju kao goste. Tih dana se uvek izvode briljivo pripremljene predstave. Ovog puta to je bila briljivo pripremljena kantata iz sedamnaestog veka,
a majstor muzike je lino doao da je uje. Posle rektor ovog govor a, idui ka ukraenoj trpezar iji,
Kneht se pribliio majstor u sa pitanjem:
Rektor nam je rekao je priao o tome ta se dog aa van Kastalije u obinim kolama i visokim kolama. On je rekao da se tamonji uenici na svojim univerzitetima posveuju slobodnim
pozivima. To su, ako sam ga pravilno razumeo, veim delom pozivi koje mi ovde u Kastaliji uopte
ne poznajemo. Kako da razumem to? Zato se ti pozivi nazivaju slobodni? I zato smo ba mi Kastaljani iz njih iskljueni?
Mag istar muzike je povukao mladia u stranu i zastao pod jednim mamutovim drvetom. Dok mu je

odg ovar ao, jedan gotovo lukav osmejak napravio je sitne bor e oko njeg ovih oiju.
Ti nosi ime Kneht,[20] drag i moj, moda zato re slobodan ima toliko ar i za tebe. Ali je u
ovom sluaju nemoj uzimati suvie ozbiljno! Kada nekastaljani govor e o slobodnim pozivima, onda
ta re zvui moda suvie ozbiljno, tavie patetino. Ali mi to mislimo ironino! Neka sloboda tih
poziva dodue postoji utoliko to uenik sam sebi bir a poziv. To daje nekakav izg led slobode, mada u
veini sluajeva izbor manje vri uenik, no njeg ova por odica. Neki otac bi sebi radije odg rizao jezik
no to bi svome sinu ostavio taj slobodni izbor. Ali, to je moda kleveta; iskljuimo taj prig ovor!
Sloboda je, dakle, tu, ali ona se ograniava na jedan jedini akt izbor poziva. Posle tog a, slobodi je
kraj. Ve pri studijama na visokoj koli, lekar, pravnik, tehniar sabijen je u jedan kruti nastavni teaj koji se svrava nizom ispita. Ako ih poloi, dobija svoj patent i tad moe, opet u prividnoj slobodi, da poe za svojim pozivom. Ali on time postaje rob niskih sila, zavisi od uspeha, od novca, od
svoje ambicije, svog slavoljublja, od dopadanja koje ljudi nalaze ili ne nalaze na njemu. On se mor a
podvrgnuti izbor ima, mor a zar aivati novac, uestvovati u bezo bzirnoj utakmici kasta, por odica,
stranaka, novina. Zato ima slobodu da uspe i obog ati se i da bude omraen od strane onih koji ne uspevaju, ili obrnuto. Sa uenikom elite i docnijim lanom reda, u svakom pog ledu stoji obrnuto. On ne
bir a poziv. On ne ver uje da svoju obdar enost ume bolje da ceni od uitelja. On doputa da ga hijerarhija uvek postavi na ono mesto i odredi na onu funkciju koju vii za njeg a izaber u ukoliko se,
naime, stvar ne odig ra nekako drukije, te uenikova svojstva, obdar enosti ne prinude uitelje da ga
postave ovamo ili onamo. Usred te prividne neslobode, svaki electus sada, ve u svojim prvim teajevima, uiva najveu slobodu to se moe zamisliti. Dok se ovek slobodnih poziva radi obrazovanja u svojoj struci mor a podvri jednom uskom i krutom nastavnom teaju, sa krutim ispitima, dotle
kod electusa, im pone samostalno studir ati, sloboda ide dotle da ih ima mnog o koji se celog svog
ivota, po svom izbor u, bave najzastranjenijim i esto gotovo ludim studijama i u tome im niko ne
smeta sve dok se njihove navike ne izo pae. Ko je pog odan za uitelja bie upotrebljen kao uitelj,
ko je pog odan za vaspitaa kao vaspita, ko za prevodio ca kao prevodilac svaki po sebi nalazi mesto na kome moe sluiti i na kome moe biti slobodan. I sada je on osim tog a za itav svoj ivot lien one slobode poziva koji znai tako strahovito ropstvo. On ne zna za tenju za novcem, za
slavom, za rang om, ne zna za stranke, za razmir ice izmeu linosti i slube, izmeu linog i javnog,
za zavisnost od uspeha. Vidi, sinko: kad se govor i o slobodnim pozivima, onda se to slobodno
misli prilino aljivo.
Oprotaj od Eholca znaio je u Knehtovu ivotu jasan usek. Dok je do sada iveo u srenom detinjstvu, u voljnom i gotovo bezbrinom svrstavanju i harmoniji, sada je poeo per io d borbe, razvitka i problematike. Imao je oko sedamnaest godina kada je njemu i nizu drug ova bilo nag oveteno da
e uskor o biti premeteni u vii stupanj kole. Za izabranike sada, za neko vreme, nije bilo vanijeg i
diskutovanijeg pitanja od onog a o mestu na koje e svaki od njih biti presaen. Po tradiciji ono je
svakome sao ptavano tek poslednjih dana pred odlazak, a u vremenu izmeu sveanosti otputanja i
odlaska bio je raspust. Za vreme tog raspusta Kneht doivljava jedan lep i znaajan dog aaj. Pozvao
ga je majstor muzike da ga peice poseti i da nekoliko dana bude njeg ov gost. To je bila velika i retka
poast. S jednim, isto tako promovisanim drug om jer Kneht je jo pripadao Eholcu a uenicima
njeg ovog stupnja nije bilo doputeno da sami putuju krenuo je jednog ranog jutra ka umi i brdima. Kada su posle tri sata penjanja po umskom hladu doli na jedan slobodan uvik, videli su kako
pod njima lei ve mali i lako preg ledan njihov Eholoc. On se daleko raspoznavao po tamnoj masi
pet dinovskih drveta, po travnom pravougao niku sa ribnjakom kao ogledalom sa visokom kolskom
kuom, sa ekonomijom, sa seo cetom, sa uvenim jasenovim sadom. Mladii su stali i pog ledali dole.
Poneko od nas se sea tog prijatnog izg leda. Onda on nije bio mnog o drukiji od dananjeg, jer su
zgrade posle velikog poar a bile gotovo nepromenjeno ponovo podignute, a od visokog drvea tri
su preivela poar. Oni su videli kako njihova kola lei, njihov zaviaj od pre mnog o godina, od ko-

ga uskor o treba da se oproste i obojica su u srcu bili potreseni.

Ver ujem da jo nikada nisam video koliko je lep rekao je Jozefov pratilac. Ah, da, to moda dolazi otuda to ga prvi put vidim kao neto to mor am napustiti i od eg a se mor am oprostiti.
To je ono rekao je Kneht u pravu si. I meni je isto tako. Ali, iako emo odatle otii, ipak
mi u stvar i i upravo ne naputamo Eholc. Zaista su ga napustili samo oni koji su zauvek otili. Na
primer, onaj Oto koji je umeo da pravi tako divne aljive stihove na latinskom. Ili na arlmanj, koji
je umeo da tako dug o pliva pod vodom. I drug i. Oni su se zaista oprostili i odvojili se. Ja dug o nisam
vie mislio na njih, sad su mi ponovo pali na um. Smej mi se samo, ali ti otpadnici uprkos svemu
imaju neto to mi imponuje, kao to otpali aneo Lucifer ima neeg velikog. Oni su moda pog reili, ili, bolje, oni su sasvim bez sumnje pog reili, ali ipak oni su neto uinili, neto su sproveli, usuduli se na jedan skok. Za to je bilo potrebno smelosti. Mi ostali imali smo marljivosti i strpljenja i razuma, ali uinili nismo nita, skoili nismo!
Ne znam mislio je drug i neki od njih niti su to uinili, niti se na to usudili, ve su jednostavno lutali dok ih nisu najur ili. Ili te moda ne razumem sasvim. ta misli s tim skakanjem?
Pod tim mislim moi se pustiti, ozbiljno uraditi, upravo skoiti! Ne elim da natrag skoim u
svoj raniji zaviaj i u svoj raniji ivot, on me ne prvilai, skor o sam ga zabor avio. Ali elim, jednom
kada as doe i bude potrebno, da mog u takoe da se oslobodim i da skoim. Samo ne natrag, u manje, neg o napred, u vie.
Dakle, tome idemo u susret. Eholc je bio jedan stupanj, idui e biti vii, a na kraju nas oekuje
red.
Da, ali ja nisam to mislio. Hoemo li dalje da krenemo, amice, putovati peice je tako lepo.
Opet e me razveseliti. Sasvim smo se snudili.
U tom raspoloenju i u tim reima, koje nam je predao onaj drug, nag ovetava se burna epoha
Knehtove mladosti.
Putnici su dva dana peaili dok su prispeli u mesto ondanjeg bor avka majstor a muzike, u Monteport, koji je leao visoko. Tu je, u nekom bivem manastir u, majstor odravao teaj za dir ig ente.
Drug a su smestili u gostinsku kuu, a Kneht je dobio jednu malu eliju u mag istrovom stanu. Tek to
je izvadio stvar i iz ranca i umio se, a ue njeg ov domain. Dostojanstveni ovek je pruio mladiu
ruku, uz mali uzdah seo na stolicu, za trenutak sklopio oi, kako je obino inio kad je bio vrlo umoran, a onda je ljubazno rekao gledajui:
Izvini, ja nisam tako dobar domain. Ti dolazi upravo s peaenja i bie umor an, a poteno
govor ei, i ja sam. Moj dan je neto suvie ispunjen. Ali, ako ti se moda ne spava, sad odmah bih te
na jedan sat poveo u svoju sobu. Ovde moe ostati dva dana, a sutra moe da pozove k meni na ruak i svog a pratio ca. Ali, na alost, nemam mnog o vremena za tebe. Zato emo videti kako da stvor imo to nekoliko asova koji su mi potrebni za tebe. Da ponemo odmah, zar ne?
Uveo je Knehta u jednu veliku zasvoenu eliju. Od nametaja u njoj je bio samo star i klavir i dve
stolice. Na njih su seli.
Uskor o e prei u jedan drug i stupanj rekao je majstor. Tamo e nauiti tota novo. U
tome ima mnog o lepog a, a isto tako uskor o e poeti da uiva i u igri staklenih perli. Sve je to lepo
i vano, ali jedno je vanije no sve ostalo: uie meditovanje. Ver ovatno svi to ue, ali ovek ne sme
uvek da prover ava. Od tebe elim da ga pravilno i dobro izui, tako dobro kao i muziku. Sve ostalo
onda dolazi samo po sebi. Zato bih hteo da ti ja sam dam dve-tri lekcije, zbog tog a sam te i pozvao.
Pokuaemo, dakle, danas, sutra i prekosutra da meditujemo po jedan sat, i to o muzici. Sada e dobiti au mleka, da ti e i glad ne bi smetali. Veer u e nam doneti tek docnije.
Neko je zakucao na vrata i doneo au mleka.
Pij polako, polako opominjao je nemoj se ur iti i pri tom nemoj govor iti.

Kneht je sasvim polako pio hladno mleko. Prema njemu je sedeo potovani ovek, ponovo zatvorenih oiju. Lice mu je izg ledalo vrlo star o, ali ljubazno. Bilo je puno mir a. Smeio se u sebi kao da
je siao u svoje sopstvene misli, slino premor enom oveku kad per e nog e. Iz njeg a je zraio mir.
Kneht je to osetio i sam se smir io.
Sada se mag istar okrenuo u svojoj stolici i stavio ruke na klavir. Svir ao je neku temu i iao napred
u var ijacijama. Izg ledalo je da je to bio komad od nekog italijanskog majstor a. Upuivao je svog
gosta da tok muzike sebi predstavi kao kakvu igru, kao neprekidan niz vebi ravnotee, kao nastavak
veih ili manjih kor aka od sredine neke simetrijske osovine i da ne obraa panju ni na ta drug o do
na fig ur u koju su ti kor aci obrazovali. Jo jednom je odsvir ao taktove, utei razmiljao o njima, ponovo ih odsvir ao i sa rukama na kolenima ostao sasvim mirno da sedi, poluzatvor enih oiju, ne miui se, ponavljajui muziku u sebi i razmiljajui. I uenik je u sebi oslukivao dalje, video pred sobom komade notnih linija, video kako se neto kree, neto kor aa, igra i leluja se, i teio je da pokret spozna i proita kao krivulje linije ptijeg leta. One su se preplitale i opet nestajale. Mor ao je
opet poi s poetka. Jednog trenutka ga je panja napustila. Naao se u praznom. Zbunjeno je gledao
okolo i video mirno utonulo majstor ovo lice kako bledo lebdi u sutonu. Zatim se opet obreo u onom
duhovnom prostor u iz kog a je bio skliznuo, ponovo je uo muziku kako u njemu zvui, video je kako kor aa po njemu, video je kako pie liniju svog a pokreta, gledao je za stopalima nevidljive kako
igraju i razmiljao
Kada je opet skliznuo iz prostor a, kad je ponovo pod sobom osetio stolicu, kameni pod zastrt asurom, polutamu za prozor ima, izg ledalo mu je da je prolo mnog o vremena. Osetio je da ga neko gleda, pog ledao i video majstor ov pog led koji ga je paljivo pratio. Majstor mu je jedva primetno klimnuo glavom, jednim prstom je pianisimo odsvir ao poslednju var ijaciju one italijanske muzike i ustao.
Ostani i sedi rekao je vratiu se. Ponovo potrai muziku u sebi, pazi na fig ur u! Ali nemoj
se prisiljavati, to je samo igra. Ako zaspi nad tim, ni to ne mar i.
Otiao je. ekao ga je jo jedan posao koji mu je isuvie ispunjen dan bio ostavio. Nimalo lak i
prijatan posao, posao koji nije eleo. Meu uenicima dir ig entskog teaja bio je jedan obdar en, ali
sujetan i ohol ovek, s kojim je jo mor ao da razg ovar a, da ga sprei u ravim navikama, da mu dokae da nije u pravu, da mu pokae zabrinutost i super io rnost, Ijubav i autor itet. Uzdisao je. Da nema
konanog por etka, konanog raiavanja sa spoznatim zabludama! Da se uvek ponovo mor aju suzbijati iste greke! Da se isti kor ov mor ao upati! Talenat bez kar akter a, virtuo znost bez hijer arhije,
koji su nekada u feljtonistiko doba dominir ali muzikim ivotom, koji su u muzikoj renesansi bili
iskor enjeni i pokidani to je ve ponovo zelenilo i pupilo.
Kada se vratio iz etnje da veer a sa Jozefom, naao ga je mirna, ali zadovoljna, vie nimalo
umorna. Bilo je vrlo lepo rekao je deko sanjalaki. Muziku o tome sam potpuno izg ubio,
ona se preo brazila.
Pusti neka ona u tebi vitla rekao je majstor i odveo ga u jednu malu sobu u kojoj se nalazio
sto, a na njemu hleb i voe. Jeli su. Majstor ga je pozvao da sutra malo prisustvuje dir ig entskom kursu. Pre no to se povukao i gosta odveo u njeg ovu sobu, rekao mu je:
Pri meditovanju si neto video, muzika ti je izg ledala kao fig ur a. Ako eli, pokuaj da je po tome napie.
U gostinskoj sobi Kneht je na stolu naao tabak hartije i olovke i, pre no to je otiao na poinak,
pokuao je da nacrta fig ur u u koju mu se ona muzika bila preo brazila. Povukao je jednu liniju, a od te
linije, koso usmer ene, u ritmikim meuprostor ima, odvajale su se kratke linije sa strane; podsealo
je nekako na por edak listova na grani drveta. To to je postalo nije ga zadovoljavalo, ali je oseao elju da jo jednom i jo jednom pokua i na kraju je zavio liniju u jedan krug od kog a su sa strane zraile linije, kao cvetovi sa krug a venca. Tad je leg ao i brzo zaspao. U snu je ponovo doao na onaj

breuljak koji se kao svod nadneo iznad uma, gde se jue sa svojim drug om odmar ao i pod sobom
video drag i Eholc. Dok je gledao dole, pravougao nik kolskih zgrada se razvukao u oval, a onda u
krug, u venac. Venac se poeo polako vrteti. Vrteo se sve veom brzinom, najzad se zavrteo mahnito
brzo, rasprtao se i odleteo kao sjajne zvezde.
Kada se probudio nieg a se vie nije seao. Ali kada ga je docnije, prilikom jutarnje etnje, majstor pitao da li je neto sanjao, uinilo mu se da je u snu mor ao doiveti neto ravo i uzbudiljvo.
Razmislio je, setio se sna, ispriao ga i bio je zauen njeg ovom bezazlenou. Majstor je paljivo
sluao.
Zar treba obraati panju na snove? pitao je Jozef. Mog u li se oni tumaiti?
Majstor ga je pog ledao u oi i kratko rekao: Na sve treba obratiti panju, jer se sve moe tumaiti. Posle nekoliko kor aka pitao je oinski: U koju kolu bi hteo najr adije da doe? Jozef je
na to pocrveneo. Rekao je brzo i tiho: Mislim u Valdcel. Majstor je klimnuo glavom. To sam
i mislio. Poznata ti je star a izr eka: Gignit autem artificio sam
Jo crven u licu, Kneht je zavrio izr eku dobro poznatu svakom aku: Gignit autem artificio sam
lusor um gentem Cella Silvestris. U prevodu: Valdcel[21] raa mali umetniki nar od igraa staklenih
perli.
Star ac ga je srdano pog ledao. To je ver ovatno tvoj put, Jozefe. Ti zna da ne pristaju svi na
igru staklenih perli. Vele da je ona sur og at umetnosti, a da su igrai beletristi. Oni se ne mog u smatrati vie pravim intelektualcima, neg o su upravo umetnici, slobodni fantasti i diletanti. Videe ta je u
tome istina. O igri staklenih perli moda i sam ima predstave koje joj poklanjaju mnog o vie ver e
no to e kasnije to misliti moda i obrnuto. Da igra ima opasnosti, to je izvesno. Ba zato volimo
da na bezo pasne puteve aljemo samo slabe. Nemoj nikada zabor aviti da sam ti tako esto govor io:
nae je opredeljenje da pravilno spoznamo suprotnosti, i to prvo kao suprotnosti, a onda kao polove
jednog jedinstva. Tako je i sa igrom staklenih perli. Umetnike prir ode su zaljubljene u tu igru, jer se
u njoj moe fantazir ati; strog i naunici je prezir u to ine i neki muziar i, jer njima nedostaje onaj
stepen strog osti u disciplini koji pojedinane nauke mog u postii. Dobro, ti e upoznati suprotnosti i
vremenom e otkriti da to nisu suprotnosti objekta, da, na primer, jedan umetnik fantasta izbeg ava
matematiku ili log iku ne zato to bi neto u njoj saznao ili imao da kae, ve zato to on instinktivno
tei drug ome. Po takvim instinktivnim i ustrim naklonostima i nenaklonostima sa izvesnou e
poznati sitnije due. U stvar i, u velikim duama i super io rnim duhovima takva strast ne postoji. Svaki
od nas je samo ovek, samo pokuaj, uzg rednik. Ali on treba da bude na putu ka savrenom, treba da
tei ka sreditu, ne ka per ifer iji. Zapamti: ovek moe da bude strog i log iar ili gramatiar, a pri tom
pun fantazije i muzike. Moe se biti muziar ili igra staklenih perli, a pri tom sav odan zakonu i poretku. ovek kakvog mi zamiljamo i elimo, kakav treba da postane prema naem cilju, mog ao bi
svakog dana svoju nauku ili umetnost zameniti svakom drug om. Iz njeg a bi u igri staklenih perli obasjavala najkristalnija log ika, a u gramatici najstvar alaki ja fantazija. Takvi bi trebalo da budemo
da nas uvek mog u postaviti na drug o mesto, a da se tome ne protivimo i ne dopustimo da budemo pometeni.
Ver ujem da razumem rekao je Kneht. Ali, zar oni koji imaju tako jake predilekcije i averzije nisu jednostavno strastvene prir ode, a drug i smernije i blae?
Izg leda da je tano, a ipak nije tano smejao se majstor. Da bi ovek za sve bio valjan i
prema svemu pravian, i/.vesno je potreban ne minus duevne snag e i poleta i topline, ve plus. To to
ti naziva strast, to nije duevna snag a, ve trenje izmeu due i spoljanjeg sveta. Tamo gde strastvenost vlada, nema vika u snazi eljenja i teenja, ve je ona upravljena jednom usamljenom i lanom
cilju, otuda zategnutost i potitenost u atmosfer i. Ko najveu snag u udnje upravi u centar, prema pravoj biti, prema savrenom, taj izg leda mirniji no strasnik, jer se plamen njeg ova ar a ne vidi uvek,

jer on na primer pri diskutovanju ne vie i ne mlatar a rukama. Ali, velim ti: on mor a plamteti i gor eti!
Ah, kada bi ovek mog ao postati znalac! uzviknuo je Kneht. Kad bi ipak postojala neka
nauka, neto u ta bi se mog lo ver ovati! Sve protivrei jedno drug om, sve prolazi jedno mimo drug o,
nigde nema izvesnosti. Sve se moe tumaiti ovako, a moe se tumaiti i obrnuto. Cela svetska istor ija moe se rastumaiti kao razvitak i napredak, a isto tako u njoj se moe videti samo propadanje i
besmislica. Zar ne postoji istina? Zar ne postoji prava i punovana nauka?
Majstor jo nikada nije uo da on govor i tako vatreno. Poao je malo dalje, pa onda rekao: Istina postoji, drag i moj! Ali nauka koju ti eli, apsolutna, savrena i koja jedino ini mudrim, ta ne
postoji. Nemoj ni udeti za nekom savrenom naukom, prijatelju, ve udi za usavravanjem samog
sebe. Boanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjig ama. Istina ne ivi, ne ui se. Budi spreman na borbe. Jozefe Knehte, vidim da su one ve poele.
Tih dana je Jozef svog voljenog mag istra prvi put video u njeg ovoj svakidanjici i njeg ovom radu
i veo ma mu se divio, iako je mog ao videti samo mali deo njeg ovog dnevnog rada. Meutim, majstor
ga je pridobio najvie time to ga se tako bio prihvatio, to ga je pozvao k sebi, to je preo pter een i
esto tako umorna izg leda usred svog rada jo naao za njeg a asove, i ne samo asove! Ako je taj
uvod u meditaciju napravio na njeg a tako dubok utisak, on je nastao, kao to je kasnije shvatio, ne
kroz neku nar oito finu i specifinu tehniku, ve samo kroz osobu, kroz majstor ov primer. Njeg ovi
docniji uitelji, kod kojih je idue godine uio meditaciju, davali su vie uputstava, tanije pouke, otrije su kontrolisali, postavljali vie pitanja, umeli su vie da kor ig uju. Majstor muzike, sig ur an u
svoju mo nad mladiem, nije gotovo nita govor io ni pouavao, on je upravo samo davao teme i
prednjaio svojim primer om. Kneht je posmatrao kako je njeg ov majstor esto izg ledao star i iznuren, kako je zatim, polusklopljenih oiju, tonuo u sebe, a potom ponovo mog ao gledati tako tiho,
snano, veselo i ljubazno nita ga ne bi mog lo dublje uver iti o putu ka izvor ima, o putu iz nemir a
u mir. ta je majstor o tome, moda, imao da kae reima, to je Kneht saznao uzg redno, pri nekoj
kratkoj etnji ili obedu.
Znamo da je onda Kneht od mag istra takoe primio i neke nag ovetaje i uputstva o igri staklenih
perli, ali rei nisu sauvane. Na njeg a je uinilo utisak to je njeg ov domain poklonio malo panje
Jozefovom pratio cu, da se ovaj ne bi suvie oseao samo kao privesak. Izg ledalo je da taj ovek na
sve misli.
Kratki bor avak u Monteportu, tri asa meditacije, posmatranje na dir ig entskom teaju, nekoliko
razg ovor a sa majstor om, mnog o su znaili za Knehta. Majstor je sa izvesnou bio izabrao najdelotvorniji trenutak za svoje kratko meanje. On je uglavnom pozvao mladia da bi mu stavio na srce
meditaciju. Ali to nije bilo manje vano ni samo po sebi, to je bilo kao odlikovanje, kao znak da se na
njeg a oekuje: to je bio drug i stepen poziva. Dopustili su mu da pog leda u unutranje oblasti. Kad je
jedan od dvanaest majstor a nekog uenika tog stepena pozvao tako blizu sebi, to nije znailo samo
linu blag onaklonost. Ono to je neki majstor inio uvek je bilo vie no lino.
Pri rastanku oba uenika su dobila male poklone Jozef svesku sa dve Bahove horske predig re,
drug ukraeno depno izdanje Hor acija. Otputajui ga, majstor je rekao Knehtu:
Kroz nekoliko dana e saznati u koju se kolu upuuje. Tamo u rede dolaziti no u Eholc, ali
emo se i tamo opet videti, ako budem zdrav. Ako eli, moe mi pisati jednom godinje, nar oito o
toku svojih muzikih studija. Kritika uitelja neka ti ne bude zabranjena, ali manje polaem na nju.
Tebe mnog o ta eka, nadam se da e zadovoljiti. Naa Kastalija ne treba da bude samo izbor, ona
pre sveg a treba da bude hijer arhija, graevina u kojoj svaki kamen svoj smisao dobij a samo od celine. Iz te celine ne vodi nijedan put, onaj ko se vie penje i dobija vee zadatke, ne biva slobodniji
on je uvek samo odg ovorniji. Do vienja, mladi prijatelju, inilo mi je radost to si bio ovde.

Njih dvojica su se vraali peice. Obojica su usput bili veseliji, razg ovorniji no kad su dolazili. Tih
nekoliko dana na drug om vazduhu i s drug im slikama, dodir sa jednim drug im ivotnim krug om,
rastresao ih je, jo vie ih je oslobodio od Eholca i tamonjeg raspoloenja rastanka i pobudio dvostruku udnju za promenom i budunou. Dok bi se odmar ali u umi ili nad nekim strmim klancem u
predelu Monteporta, vadili bi iz depova drvene frule i u dva glasa odsvir ali po nekoliko pesama. A
kad su ponovo doli do one uzviice nad Eholcem sa pog ledom na zavod i drvee, obojici je onaj
razg ovor koji su tu vodili izg ledao ve u davnoj prolosti. Stvar i su dobile nov vid. Nisu rekli ni rei,
pomalo su se stideli ondanjih rei i oseanja koji su tako brzo zastar eli i postali bez sadrine.
U Eholcu su ve idueg dana saznali svoj raspor ed. Kneht je bio odreen u Valdcel.

VALDCEL
Valdcel raa umetniki nar od igraa staklenih perli veli star a izr eka o toj uvenoj koli. Meu kastalijskim kolama drug og i treeg stepena, ona je bila najvie umetnika. To znai, dok je u
drug im kolama potpuno izr azito preo vladavala neka odreena nauka, kao na primer u Koperhajmu
star a filolog ija, u Porti aristotelsko i skolastiko uenje, u Planvasti matematika dotle se, nasuprot
tome, u Valdcelu tradicio nalno neg ovala tendencija ka univerzalnosti i spajanju nauke i umetnosti, a
igra staklenih perli bila je najvie obeleje tih tendencija. Istina, ni ovde kao ni u svim kolama, ona
se nije predavala zvanino i kao obavezan predmet, ali su zato privatne studije valdcelskih uenika bile posveene gotovo iskljuivo njoj, pa je i gradi Valdcel bio sedite zvanine igre staklenih perli i
njenih ustanova. Tu se nalazila uvena dvor ana za sveane igre, ogromni arhiv igre sa svojim slubenicima i biblio tekama, tu je bilo sedite mag istra igre. Iako su te ustanove potpuno samostalno postojale i kola im ni na koji nain nije bila prikljuena, ipak je duh tih ustanova ba tu vladao i u vazduhu
tog a mesta lebdelo je neto od svetog plamena velikih zvaninih igar a. Sam gradi bio je vrlo ponosit
na to to se u njemu nalazila ne samo kola, ve i igra. Stanovnitvo je uenike nazivalo studenti, a
one koji su uili i gostovali u koli igre luzer i, to je izo paena re od luzor es.[22]
Uostalom, valdcelska kola je bila najmanja od svih kastalijskih kola. Broj uenika gotovo nikada
nije bio vii od oko ezdeset. Izvesno i ta okolnost joj je davala neto osobito i aristokratsko i inilo
je da izg leda kao neto izdvojeno, kao neka ua elita u okvir u elite. Iz te potovane kole su poslednjih decenija takoe poticali mnog i mag istri i svi majstor i igre staklenih perli. Svakako, taj sjajni
glas Valdcela nije bio neospor avan: ponekad se mislilo da su Valdcelci duhovni uobraenjaci i razmaeni prinevi i da nisu ni za to drug o osim za igru staklenih perli. U mnog im drug im kolama
katkad su bile u modi vrlo ljute i gorke rei o Valdcelcima, ali ba otrina tih zajedljivih dosetki i kritika pokazuje da je bilo razlog a za ljubomor u i zavist. Sve u svemu, premetaj u Valdcel znaio je izvesno odlikovanje. To je znao i Jozef Kneht, ali ipak je odlikovanje prihvatio sa radosnim ponosom,
iako nije bio slavoljubiv u vulg arnom smislu.
U Valdcel je doao peice, zajedno sa vie drug ova; pun velikog oekivanja i spremnosti proao je
kroz junu kapiju i odmah je bio osvojen i opinjen prastar im mrkim gradiem i mono razvuenim
cistercinskim manastir om u kome se nalazila kola. Pre no to je navukao novu odeu, odmah posle
zakuske u kolskoj vratar evoj hali, sam se uputio da ispita svoj novi zaviaj. Pronaao je stazu koja
na ostacima nekadanjih gradskih zidina vodi preko reke. Zastao je na zasvodnjenom mostu i sluao
huk vodenine brane. Spustio se por ed groblja alejom lipa. Iza visoke ive ograde video je i poznao
Vicus lusorum[23], mali izdvojeni grad igraa staklenih perli: sveanu dvor anu, arhiv, uio nice, gostinske i uiteljske kuice. Video je kako iz jedne od tih kua izlazi neki ovek u nonji igraa staklenih perli, i u sebi pomislio da je to neki luzor iz prie, moda i sam mag istar igre. Snano je osetio
ar te atmosfer e; tu je sve izg ledalo star o, dostojanstveno, osveeno, puno tradicije. Ovde je ovek
blii sreditu no u Eholcu. Vraajui se iz kraja igre staklenih perli, osetio je jo i drug e ar i, moda
manje dostojanstvene, ali ne manje uzbudljive. To je bio mali grad, komadi profanog sveta sa trg ovinom, sa psima i decom, sa mir isom na prodavnice i zanatlije, sa bradatim ljudima i debelim enama
iza vrata radnji, sa decom koja se igraju i podvriskuju, sa devojkama podrugljiva pog leda. Mnog o toga podsealo ga je na daleke ranije svetove, na Ber olfing en. Ver ovao je da je sve to zabor avio. Sada
su duboki slojevi njeg ove due davali odg ovor na sve to, na slike, na ljude, na mir ise. Izg ledalo je da
ga ovde oekuje neto nemirniji svet, ali zato ar eniji i bog atiji no to je bio onaj u Eholcu.
Razume se, kola je isprva bila pravi produetak prethodne, iako su pridoli neki novi predmeti. U

stvar i, nove su bile samo vebe meditacije i o njima mu je majstor muzike takoe bio dao izvestan
predukus. On se po svojoj volji dao na meditaciju, a da s poetka u njoj nije nalazio nita osim igre
za odmor. Tek neto docnije setiemo se tog a on e doivljeno upoznati njenu pravu vrednost.
Upravitelj valdcelske kole Oto Cbinden, onda ve od svojih ezdesetak godina, bio je neki orig inalan ovek kog a su se pomalo plaili. Od njeg ovog lepog i strastvenog rukopisa su neki podaci o ueniku Jozefu Knehtu koje smo videli. Ali uenikovu radoznalost vie su pobudili kolski drug ovi no
uitelji. Sa dvojicom je nar oito odravao ive i viestruko potvrene veze i razmene. Jedan, kome se
ve odmah prvih meseci pribliio, Karlo Fer omonte (docnije je dospeo do zamenika majstor a muzike po vanosti drug i u rang u vlasti), bio je istog doba kao i Kneht. Njemu smo zahvalni izmeu
ostalog za istor iju stila muzike laute u esnaestom veku. U koli su ga zvali pir inilija i cenili ga
kao prijatnog drug a u igri. Njeg ovo prijateljstvo sa Jozefom Knehtom poelo je razg ovor ima o muzici i dovelo je do vieg odinjih zajednikih studija i vebi o kojima smo delom saznali iz Knehtovih
retkih ali sadrajnih pisama majstor u muzike. U prvom od tih pisama Kneht naziva Fer omonta specijalistom i poznavao cem muzike bog ate ornamentike, kienja, triler a itd., i sa njim je svir ao Kuprena, Parsela i drug e majstor e iz doba 1700. U jednom od pisama Kneht potanko govor i o tim vebama
i toj muzici, gde u nekim komadima gotovo iznad svake note stoji neko kienje. Kada se tako nekoliko asova, produava on, neprekidno udar aju dvostruki udarci, odbojni triler i i mordente, onda
kao da su prsti napunjeni elektricitetom.
U muzici je zaista mnog o napredovao. Drug e ili tree valdcelske godine osrednje je itao i svir ao
notne spise, kljueve, skraenice, basovne numer acije svih stolea i stilova. U carstvu zapadne muzike, koliko nam je sauvana, ispekao se na onaj osobiti nain koji polazi od zanata i koji ne zanemar uje, ve briljivo pazi i neg uje ulnu i tehniku stranu da bi se prodrlo u duh. Ba njeg ova revnost da
dokui ono ulno, njeg ov trud da iz ulnog, zvunog, iz senzacija uva u raznim muzikim stilovima
sazna njihov duh, upadljivo dug o ga je spreavalo da se bavi prethodnom kolom igre staklenih perli.
Docnije, u svojim predavanjima, jednom je rekao ovu re: Ko muziku poznaje samo u izvodima koje je igra staklenih perli iz nje iscedila moe da bude dobar igra staklenih perli, ali jo nikako muziar, a po svoj prilici nije ni istor iar. Muzika se ne sastoji samo iz onih isto duhovnih treptaja i fig uracija koje smo iz nje izdvojili, ona se kroza sve vekove u prvom redu sastojala iz radosti u ulnome,
u strujanju daha, u udar anju takta, u kolor itu, u trenju i draenju, koji nastaju pri meanju glasova, pri
zajednikom svir anju instrumenata. Izvesno, duh je glavna stvar a pronalazak novih instrumenata i
promene u star im, uvoenje novih vrsta tonova i novih konstruktivnih i harmonijskih pravila ili zabrana uvek je izvesno samo izg led i spoljanjost, kao to su nonje i mode nar oda spoljanjost. Ali
ovek mor a prvo ulno i intenzivno da dokui i okusi ta spoljanja i ulna obeleja da bi po njima
mog ao da razume epohe i stilove. Muzika se izvodi rukama i prstima, ustima, pluima, ne jedino
mozg om, i ko dodue ume da ita note, a ne zna potpuno da svir a nijedan instrumenat, taj ne treba da
govor i o muzici. Isto tako se ni istor ija muzike nikako ne moe razumeti samo polazei od jedne apstraktne istor ije stila. Doba propadanja muzike bi, na primer, ostala potpuno ner azumljiva kada u njima ne li smo svaki put upoznali pretenost ulnog i kvantitativnog nad duhovnim.
Jednog trenutka je izg ledalo da je Kneht odluio da bude samo muziar. On je sve predmete koje
su uenici uili po svojoj volji, meu njima prvi uvod u igru staklenih perli, toliko zanemar ivao u
kor ist muzike da ga je upravitelj kole na kraju prvog semestra pozvao na razg ovor o tome. Uenik
Kneht nije dopustio da ga zastrae. Uporno je ostao pri gleditu uenikih prava. Pria se da je upravitelju ovo rekao: Ako nemam uspeha u nekom obaveznom predmetu, onda vi imate pravo da me
grdite; ali ja vam za to nisam dao povoda. Naprotiv, ja sam u pravu ako muzici posveujem tri etvrtine ili etir i etvrtine vremena kojim smem slobodno raspolag ati. Pozivam se na Statute. Upravitelj
Cbinden bio je dovoljno pametan da ne insistir a, ali je nar avno zapamtio tog uenika i dug o vremena
ga je tretir ao sa hladnom strog ou.

Due od godine dana, po svoj prilici godinu i po, trajao je taj osobit per io d u Knehtovom akom
ivotu: normalna, ali ne sjajna svedoanstva i tiha i kako izg leda posle sluaja sa upraviteljem
neto prkosna povuenost, nikakva upadljiva prijateljstva, ali zato ta neobino strasna revnost u svir anju, uzdrljivost od gotovo svih privatnih predmeta, takoe od igre staklenih perli. Neke crte u toj
mladievoj slici bez sumnje su svojstvenosti puberteta. U to doba ver ovatno drug i pol je sretao samo
sluajno i s nepover enjem. On je svakako kao mnog i Eholci koji nisu imali sestar a kod kue
bio vrlo srameljiv. itao je mnog o i nar oito nemake filozofe: Lajbnica, Kanta i romantiar e, od
kojih ga je daleko najjae privlaio Heg el.
Mor amo malo podrobnije pomenuti onog drug og kolskog drug a koji je U Knehtovom valdcelskom ivotu igrao odluujuu ulog u hospitanta Plinia Desinjor ija. On je bio hospitant, to znai da
je kroz kole elite prolazio kao gost, to jest bez namer e da trajno ostane u pedag okoj provinciji i da
pristupi redu. Takvih hospitanata bivalo je povremeno, dabome vrlo retko, jer vaspitna vlast nije nikada polag ala na to da vaspitava uenike koji su po isteku elitnog kolovanja imali namer u da se vrate roditeljskom domu i svetu. Meutim, u zemlji je bilo nekoliko star ih patricijskih por odica, veo ma
zaslunih za Kastaliju u vreme njenog osnivanja. Kod njih je postojao i jo ni danas nije potpuno izumro obiaj da s vremena na vreme daju u kole elite kao gosta jednog sina, ako je za to imao dovoljno dar a. Pravo tih nekoliko por odica na to postalo je tradicio nalno. Iako su u svakom pog ledu bili
potinjeni istim pravilima kao i svi uenici elite, ti hospitanti su meu uenicima inili neki izuzetak
ve samim tim to se nisu kao ostali od svojih por odica i zaviaja iz godine u godinu sve vie otuivali, ve su sve vreme raspusta tamo provodili. Oni su u sredini svojih kolskih drug ova stalno ostajali gosti i tuini, jer su zadravali navike i nain miljenja iz zaviaja. Njih je oekivao roditeljski
dom, svetska kar ijer a, poziv i enidba. Samo malo puta se desilo da je takav uenik-gost, zahvaen
duhom Provincije, na kraju ipak ostao u Kastaliji i uz odobrenje por odice pristupio redu.
Takav hospitant, dakle, bio je Plinio Desinjor i, sa kojim se u Valdcelu susreo malo mlai Jozef
Kneht. To je bio mladi visokih dar ovitosti, nar oito sjajan u govor u i debati, vatren i pomalo nemiran ovek koji je upravitelju kole Cbindenu zadavao mnog o brig e, jer se kao uenik drao dobro i
nije doputao da ga kor e, ali se nikako nije trudio da zabor avi svoj izuzetni poloaj hospitanta i da se
po mog ustvu neupadljivo uvrsti, ve se otvor eno i borbeno izjanjavao za nekastalijsko i svetsko
uver enje. Mor alo je doi do tog a da meu dvojicom uenika nastane nar oiti odnos: obojica su bili
visoko obdar eni i pozvani, to ih je zbratimilo. Po svemu ostalom bili su suprotnosti. Bio je potreban
uitelj neobino visoke uviavnosti i vetine da iz zadatka koji je tu nastajao izvue sutinu i da po
pravilima dijalektike izmeu i iznad suprotnosti uvek ponovo omog ui sintezu. Upravitelju Cbindenu
za to ne bi nedostajalo ni dar ovitosti ni volje, on nije spadao u one uitelje kojima su geniji neugodni,
ali mu je za ovaj sluaj nedostajao najvaniji uslov: pover enje oba uenika. Plinio, koji se sebi dopadao u ulozi autsajder a i revolucio nar a, uvek je bio na oprezi prema upravitelju. Sa Jozefom Knehtom,
na alost, bilo je ono ner aspoloenje zbog njeg ovih privatnih studija, pa se ni on ne bi obratio Cbindenu za savet. Sreom, postojao je majstor muzike. Kneht je njemu otiao sa molbom za pomo i savet, i taj mudri star i muziar ozbiljno se prihvatio stvar i, pa je igru majstorski upravio kao to emo videti. Najvea opasnost i iskuenje u ivotu mladog a Knehta postali su u rukama majstor a odlian zadatak i on mu se pokazao dor aslim. Prisna pria prijateljstva i neprijateljstva izmeu Jozefa i
Plinija, ili te muzike o dva temata, ili te dijalektike igre izmeu dva duha, bila je otprilike ova.
Prvo je to, nar avno, bio Desinjor i koji je pao u oi protivniku koji ga je privukao. On je bio ne samo star iji, bio je ne samo lep, vatren i reit, on je pre sveg a bio jedan spolja, nekastaljanin, jedan iz
sveta, ovek koji ima oca i majku, strieva, tetaka, brae, jedan za kog a je Kastalija sa svim svojim
zakonima, tradicijama i idealima znaila samo jednu etapu, deo puta, ogranieni bor avak. Za tu belu
vranu Kastalija nije bila svet, za njeg a je Valdcel bio kola kao drug e kole, za njeg a povratak u
svet nije bio sramota i kazna, njeg a nije oekivao red, neg o kar ijer a, brak; politika, ukratko onaj

realni ivot, o kome je svaki Kastaljanin potajno udeo vie da sazna, jer je za Kastaljanina svet
znaio isto to je nekada bio za pokajnika i inoka: neto nisko i zabranjeno, ali ne manje tajanstveno,
zavodljivo, zasenjujue. A Plinio zaista nije pravio tajnu od svog pripadnitva svetu, nije ga se nikako
stideo, bio je ponosan na nj. Sa jo upola deakom i glumakom, upola takoe svesnom i kao program shvaenom revnou, nag laavao je svoj drug i soj i kor istio svaki povod da svoja svetska shvatanja i norme stavi nasuprot kastalijskim i da ih pokae kao bolje, pravilnije, prir odnije, ljudskije. Pri
tom je mnog o oper isao sa prir odom i sa zdravim ljudskim razumom koji je stavljao nasuprot
nao pako obrazovanom i ivotu stranom kolskom duhu i nije bio tedljiv u pog odnim izr azima i visokim tonovima. Ali, bio je pametan i imao je dovoljno ukusa da se ne zadovolji grubim izazivanjima, neg o da prilino prizna oblike debatovanja koji su se upotrebljavali u Valdcelu. On je hteo da
brani svet i naivni ivot od nadmene skolastike duhovnosti Kastalije, ali je hteo pokazati da je u
stanju da to postigne orujem protivnika; nije hteo da bude nekultur an i da kao slep taba po cvetnom
vrtu duhovnog obrazovanja.
Jozef Kneht se kao utljiv ali paljiv slualac s vremena na vreme zadravao u pozadini neke male
grupe aka ije je sredite i govornik bio Desinjor i. On je sa radoznalou, uenjem i bojaljivou
sluao kako taj govornik govor i stavove u kojima se unitavajue kritikuje sve to je u Kastaliji bilo
autor itativno i sveto, kojima se izr aava sumnja, stavlja u pitanje i ismeva sve u ta je on sam ver ovao. On je, dodue, primetio da svi sluao ci ni priblino ne uzimaju ozbiljno te govor e; neki su ih
oig ledno sluali samo ale radi, kao to se slua kakav vaarski govornik. uo je, takoe, esto odgovor e u kojima su Plinio vi napadi bili ironisani ili ozbiljno odbijani. Ali oko tog Plinija uvek je bilo okupljeno po nekoliko drug ova, on je uvek bio sredite, i, bilo da se naao neki oponent ili ne, on
je uvek delovao privlanom snag om i kao nekom zavodljivou. I tako, kao to je bilo s drug ima koji
su se u grupama okupljali oko ivahnog govornika i sluali njeg ove tir ade sa uenjem ili ismevanjem tako je bilo i s Jozefom. Uprkos onoj bojaljivosti, ak i strahu, koje je imao pri tim govor ima, oseao je da ga oni privlae na neki neprijatan nain. I ne samo zato to su bili zabavni, ne, inilo
mu se da ga se unekoliko i ozbiljno tiu. Ne da bi u sebi odobravao hrabrom govorniku, ali postojale
su sumnje o kojima je bilo dovoljno samo da se zna pa da se zbog njih pati. Prvo, nije bilo nikakve
zle patnje, bilo je samo nekog doticanja i nemir a, oseanje koje je bilo meavina estokog nag ona i
nemirne savesti.
Mor ao je doi as, i on je doao, kada je Desinjor i primetio da meu svojim sluao cima ima jednog za kog a su njeg ove rei znaile vie no postizanje ili odbijanje zabave i zadovoljenje elje za
disputovanjem. To je bio utljiv, plav deak, lepa i fina izg leda, ali neto zazor an, koji se zbunjivao i
crveneo i davao kratke odg ovor e kad ga je on ljubazno oslovljavao. Oig ledno ga je taj mladi ve
due vremena pratio, mislio je Plinio, i sada je mislio da ga nag radi kakvim prijateljskim gestom i time ga potpuno pridobije: pozvao ga je za popodne u posetu u svoju sobu. Ali taj snebivljiv i nepristupaan deko nije se mog ao tako lako pridobiti. Na svoje zaprepaenje, Plinio je mor ao doiveti da
ga deko izbeg ava, i da nije hteo da razg ovar a, pa ni poziv nije prihvatio. To je drailo star ijeg, pa je
od tog a dana poeo vrbovati utljivog Jozefa, s poetka istina iz samoljublja, docnije ozbiljno, jer je
u njemu osetio partner a, moda budueg prijatelja, moda obrnuto. I dalje je uvek viao Jozefa kako
se pojavljuje u njeg ovoj blizini i oseao njeg ovo intenzivno sluanje. Ali bojaljivko se uvek povlaio, im bi mu se on hteo pribliiti.
Takvo dranje imalo je svoje uzr oke. Jozef je odavno osetio da ga kod onog drug og oekuje neto
vano, moda neto lepo, proir enje njeg ovog hor izonta, neko saznanje, objanjenje, moda takoe
iskuenje ili opasnost u svakom sluaju neto emu treba odoleti. Prva oseanja sumnje i elje za
kritikom, koja su Plinio vi govor i u njemu probudili sao ptio je svom prijatelju Fer omontu. Ovaj je
na to obratio malo panje. On se izjasnio da je Plinio uobraen i da se pravi vaan, da ga ne treba sluati, pa je odmah utonuo u svoje muzike vebe. Jozef je rekao kako osea da bi upravitelj bio ta ins-

tanca pred koju bi mor ao da iznese svoje sumnje i uznemir enja. Ali posle one male raspre, on vie nije bio u srdanom i otvor enom odnosu s njim. Bojao se da ga ovaj nee razumeti i, jo vie, da razgovor o buntovniku upravitelj na kraju ne shvati kao neku vrstu denuncijacije. U toj zabuni, koja je
zbog Plinio vih pokuaja za prijateljskim pribliavanjem postajala sve munija, obratio se svom zatitniku i dobrom duhu, majstor u muzike, jednim dug im pismom koje nam je sauvano. U njemu je,
izmeu ostalog, pisao: Nije mi jasno da li se Plinio nada da u meni pridobije jednomiljenika ili
partner a u razg ovor u. Nadam se da je ovo poslednje, jer da mene pridobije za svoja shvatanja znailo
bi zavesti me na neverstvo i razor iti mi ivot koji se ve ,u Kastaliji ukor enio. Napolju nemam ni roditelja, ni prijatelja kojima bih se mog ao vratiti, ako bih jednog dana zaista to zaeleo. Ali ako Pliniovi bezo bzirni govor i ak i ne smer aju preo braanje i uplivisanje, oni me dovode u zabunu. Jer, potovani majstor e, da bih prema vama bio potpuno iskren: u Plinio vom nainu miljenja nailazim na
neto na ta ne mog u jednostavno rei ne. On se obraa jednom glasu u meni koji je katkad veo ma
sklon da mu da za pravo. To je ver ovatno glas prir ode i on je u otroj suprotnosti sa mojim vaspitanjem i nainom gledanja uobiajenim kod nas. Kada Plinio nae uitelje i nae majstor e kar akter ie
kao sveteniku kastu, a nas uenike kao ukopljeno stado sa brnjicom, to su nar avno grube i preter ane rei, ali one moda ipak sadre neto istinito, inae me ne bi mog le tako uznemir iti. Plinio govor i
tako udne i obeshrabrujue rei. Na primer: igra staklenih perli je ponovni pad u feljtonistiko doba,
isto neodg ovorno igranje slovima u koja smo mi tobo rastvor ili jezike raznih umetnosti i nauka;
ona se sastoji iz samih asocijacija i igra istim analog ijama. Ili: dokaz bezvrednosti itavog naeg duhovnog obrazovanja i dranja je naa rezignir ana besplodnost. Mi analizir amo, na primer, veli, zakone i tehnike muzike svih vrsta stilova i vremena, a sami ne dajemo nikakvu novu muziku. On veli, mi
itamo i tumaimo Pindar a i Getea, a stidimo se da sami stvar amo stihove. To su prig ovor i kojima se
ne mog u smejati. A to nisu oni najg or i, koji mi zadaju najvie rana. Zlo je kad on, na primer, kae
kao da mi Kastaljani vodimo ivot vetaki odg ajenih ptica pevaica, a da sami ne zasluujemo hleb
svoj, da ne poznajemo bedu i ivotnu borbu, da nita ne znamo i neemo da znamo o onom delu oveanstva iji su rad i sir omatvo osnova nae luksuzne egzistencije. Pismo se zavravalo reima:
Moda sam zloupotrebio vau ljubaznost i dobrotu, najpotovaniji, i spreman sam na to da me izg rdite. Grdite me samo i nar edite mi ispatanje, biu vam zahvalan za to. Ali neki savet mi je krajnje
neophodan. Sadanje stanje mog u jo samo kratko vreme da podnosim. Ja mu ne mog u pomoi da doe do pravog i plodnog razvitka, za to sam suvie slab i neiskusan, a to je moda najg or e, ne mog u
se pover iti naem gospodinu upravitelju, osim ako biste mi vi izr iito nar edili. Zato sam vas opter etio
jednom stvar i koja za mene poinje da biva velika nevolja.
Bilo bi nam od velike vrednosti da na ovo zapomag anje imamo majstor ov odg ovor takoe crno
na belo. Ali taj odg ovor je usledio usmeno. Kratko vreme posle Knehtovog pisma doao je u Valdcel
sam mag istar muzike da rukovodi jednim muzikim ispitom i za vreme svog tamonjeg bor avka na
najbolji nain se prihvatio svog malog prijatelja. O tome znamo iz kasnijih Knehtovih prianja. To
mu nije bilo lako. Poeo je time to je podvrg ao ispitivanju Knehtova kolska svedoanstva, a nar oito njeg ove privatne studije i naao da su te studije suvie jednostrane. U tome je dao za pravo valdcelskom upravitelju i nastojao je nar oito da Kneht to prizna upravitelju. U pog ledu Knehtova dranja
prema Desinjor iju, dao je tana uputstva i nije otiao pre no to je i to pitanje prodiskutovao sa upraviteljem Cbindenom. Posledica tog a je bila ne samo udna i za sve koji su je doiveli nezabor avna
utakmica izmeu Desinjor ija i Knehta, neg o i sasvim nov odnos izmeu ovog a i upravitelja. Taj odnos i dalje nije bio srdaan i tajanstven, kao onaj prema majstor u muzike, ali je bio raien i nezategnut.
Ulog a koja je dodeljena Knehtu odreivala je njeg ov ivot za due vreme. Bilo mu je doputeno
da prihvati Desinjor ijevo prijateljstvo, da se izloi njeg ovom uticaju i njeg ovim napadima, bez meanja ili nadzor a uitelja. Zadatak koji mu je postavio mentor bio je da brani Kastaliju od njenih kritia-

ra i da raspravljanje o pog ledima podigne na najvii nivo. To je znailo, izmeu ostalog, da Jozef
mor a intenzivno da izui osnove por etka koji je vladao u Kastaliji i u redu i da ih uvek ima pred oima. Govornike borbe izmeu dva sprijateljena partner a uskor o su postale uvene i ostali su se tiskali
da ih sluaju. Desinjor ijev agresivan i ironian ton postao je finiji, njeg ove formulacije stroe i odgovornije, kritika stvarnija. U toj borbi dosada je Plinio bio favor izovaniji; on je dolazio iz sveta,
imao njeg ovo iskustvo, njeg ove metode, njeg ova sredstva napada i takoe neto od njeg ove nepromiljenosti. Iz razg ovor a sa odraslima kod kue, on je znao sve to je svet mog ao da prig ovor i Kastaliji. Sada su ga Knehtove replike prisiljavale da uvidi da on zaista vrlo dobro poznaje svet, bolje no
ma koji Kastaljanin, ali da Kastaliju i njen duh ne poznaje onako dobro kao oni koji su tu bili kod kue i kojima je Kastalija bila zaviaj i sudbina. Nauio je da uvia i postepeno je nauio takoe da priznaje da je on tu gost, ne domai, i da ne samo napolju, ve takoe i tu, u pedag okoj provinciji, postoje vekovna iskustva i stvar i koje se po sebi razumeju. Da i tu ima tradicija, ak i neka prir oda koju
je on samo delom poznavao i koja je sada kroz svog govornika Jozefa Knehta objavila zahtev da bude potovana. Kneht, naprotiv, da bi ispunio svoju ulog u apolog eta, bio je prinuen da studijom, meditacijom i vladanjem sobom sve jasnije i dublje ovlada i prosvesti ono to je imao da brani. U retor ici je Desinjor i ostao super io ran. Osim ar a i slavoljublja njeg ove prir ode, u tome mu je pomag alo i
izvesno svetsko kolovanje i dovitljivost. ak i kad je podleg ao, on je umeo da misli na sluao ce i da
sebi obezbedi neko dostojno ili spretno odstupanje. Meutim Kneht, kad ga je protivnik sater ao u tesnac, mog ao je otprilike rei: O tome mor am jo da razmislim, Plinio. Saekaj nekoliko dana, opet
u te podsetiti na to.
Ako je taj odnos doveden u neki dostojan oblik, a za uesnike i sluao ce disputa postao neophodan
sastavni deo ondanjeg valdcelskog kolskog ivota, time za Knehta nevolja i sukob nisu postali laki. Usled velikog pover enja i odg ovornosti koji su mu dati, on je savladao zadatak i izvrio ga je bez
vidljive tete, i to je dokaz njeg ove snag e i valjanih svojstava njeg ove prir ode. Ali u sebi je imao
mnog o da pati. Ako je oseao prijateljstvo za Plinija, on ga nije oseao samo za dopadljivog i snalaljivog drug a, za Plinija poznavao ca sveta i vetog govornika, ve ne manje i za onaj strani svet koji
je njeg ov prijatelj i partner zastupao i koji je on upoznao ili pojmio u njeg ovoj osobi, u njeg ovim reima i njeg ovim pokretima. Onaj takozvani realni svet, u kome je bilo nenih majki i dece, gladnih
i sir otinjskih kua, novina i izbornih borbi. Onaj primitivni i u isto vreme rafinir ani svet u koji se Plinio svakog raspusta vraao da poseti roditelje i brau i sestre, da se udvar a devojkama, da prisustvuje
radnikim skupovima ili da kao gost poseuje otmene klubove, dok je Kneht ostao u Kastaliji, lutao
sa drug ovima i plivao, vebao foberke Recercar i ili itao Heg ela.
Za Jozefa nije bilo sumnje to pripada Kastaliji i to zaista vodi kastalijski ivot, ivot bez por odice, bez nekih takozvanih razonoda, ivot bez novina, ivot takoe bez bede i gladi. Uostalom ni Plinio, koji je uenicima elite umeo tako estoko da zamer a zbog njihovog trutovskog ivota, nije dosada nikada gladovao, ni svoj hleb sam zar aivao. Ne, onaj Plinio v svet nije bio bolji, ni pravilniji. Ali
on je bio tu, postojao je, i on je, kao to je znao iz svetske istor ije, uvek bio tu i uvek bio slian dananjem. I mnog i nar odi nisu poznavali nikakav drug i svet do taj, nisu znali nita o koli elite i pedag okoj provinciji, o redu, majstor ima i igri staklenih perli. Veliko mnotvo svih ljudi na itavoj Zemlji
ivelo je drug aije no to se ivelo u Kastaliji, jednostavnije, primitivnije, opasnije, nezatienije, neureenije. I taj primitivni svet bio je uroen svakom oveku. Neto od njeg a ovek osea u sopstvenom srcu neto od radoznalosti za njim, od enje za njim, od sauea prema njemu. Zadatak je
bio da se bude pravedan prema njemu, da se u srcu sauva neko zaviajno pravo na njeg a, ali ipak da
mu se ne vrati. Jer por ed i iznad njeg a postojao je i drug i svet, kastalijsJd, duhovni, vetaki, jedan
ureeniji, zatieniji, ali svet sa potrebom stalnog nadzor a i vebanja, hijer arhije. Sluenje tom svetu,
a da se onom drug om svetu ne ini nepravda, da se ne prezir e, a takoe i da se sa nekim nejasnim
prohtevom ili nostalg ijom kriom ne pog leda za njim, mor alo bi biti ono pravo. Jer mali kastalijski

svet sluio je drug om velikom svetu. On mu je davao uitelje, knjig e, metode, on se star ao o odravanju istote duhovnih funkcija i mor ala i, kao kola i pribeite, on je stajao otvor en onom malom
broju ljudi ije je opredeljenje izg leda bilo da svoj ivot posvete duhu i istini. Samo, zato ta dva sveta, kako izg leda, nisu ivela skladno i bratski jedan por ed drug og i jedan u drug om, zato se oba nisu
mog la u sebi gajiti i sjediniti?
Jednom je poseta majstor a muzike pala u vreme kad je Jozef, umor an i slomljen svojim zadatkom,
bio u velikoj muci da sauva ravnoteu. Majstor je to mog ao da zakljui po nekim mladievim nag ovetajima, ali je sve daleko jasnije proitao iz njeg ovog umornog izg leda, njeg ovih nemirnih pog leda, njeg ovog malo neskrasivog bia. Postavio je nekoliko ispitivakih pitanja, naiao je na ner aspoloenje i smetnje. Dig ao je ruke od ispitivanja i, ozbiljno zabrinut, poveo ga u vebao nicu, pod izg ovor om da hoe da mu pokae neko otkrie iz istor ije muzike. Traio je da mu donese i natimuje klavikord, a dotle ga je upetljavao u neko svoje predavanje o postanku oblika sonate, dok uenik nije donekle zabor avio svoje jade, dok se nije predao i, oputen i zahvalan, sluao njeg ove rei i svir anje.
Majstor je strpljivo ekao da ga dovede u stanje spremnosti i prijemljivosti, koje na njemu nije bio
naao. I kad mu je uspelo, kada je zavrio svoje predavanje i na kraju odsvir ao jednu Gabrielovu sonatu, ustao je i etajui po maloj sobi, priao:
Ta sonata me je mnog o godina veo ma zapoljavala. To je bilo jo u godinama mog slobodnog
studir anja, jo pre no to sam bio postavljen za uitelja, a potom za majstor a muzike. Imao sam ambiciju da izr adim istor iju Kuate s novih gledita. Ali je nailo vreme kada ne samo da nisam vie napredovao, ve sam sve vie poinjao sumnjati da li sva ta muzika i istor ijska istraivanja uopte imaju
neke vrednosti, da li ona zaista predstavljaju neto vie od prazne igre za besposlene ljude i nisu li
ona varljiv duhovno-vetaki sur og at pravom, ivljenom ivotu. Ukratko, imao sam da izdrim jednu
od onih kriza u kojima nam svaka studija, svaki duhovni trud, svaki duh postaju uopte sumnjivi i bez
vrednosti. Kada smo skloni da ponemo zavideti svakom seljaku orau, svakom ljubavnom par u sveer i, ili svakoj ptici koja peva u drveu, svakom zrikavcu koji zrie u letnjoj travi, jer nam izg ledaju
tako prir odni, ini nam se da ive tako punim i srenim ivotom, dok mi nita ne znamo o jadima i
nevoljama, opasnostima i stradanjima njihova ivota. Ukratko, ja sam prilino bio izg ubio ravnoteu.
To stanje nije bilo lako, tavie bilo je vrlo nesnoljivo. Smiljao sam najudnije mog unosti za bekstvo i osloboenje. Pomiljao sam da odem u svet kao muziar, da svir am na svadbama dok drutvo
igra. I da se, kao u star im romanima, pojavio neki skuplja vojske, pozvao me da obuem uniformu i
da sa nekom trupom poem ma u kakav rat ja bih poao. Bilo je kao to u takvim stanjima esto
biva: ja sam se toliko izg ubio da se sam vie nisam mog ao snai, i bila mi je potrebna pomo.
Za trenutak je zastao, pa se nasmejao. Zatim je produio: Razume se, imao sam savetnika u studijama, kao to je propis. I, prir odno, bilo bi razumno i pravilno i moja dunost da se s njim posavetujem. Ali stvar je katkad u ovome, Jozefe: ba kad ovek padne u tekoe i skrene s puta i kad mu je ispravka naj neophodni ja, upravo tada ima najveu odvratnost da se vrati na pravi put i da potrai normalnu ispravku. Moj studijski savetnik nije bio zadovoljan mojim tromesenim izvetajem, stavio mi
je ozbiljne primedbe, a ja sam ver ovao da se nalazim na putu novih otkria i saznanja, pa sam u neku
ruku zamer ao njeg ovim prig ovor ima. Ukratko, ja mu nisam mog ao otii, nisam mog ao na kolenima
doi do krsta i priznati da je on bio u pravu. Takoe se nisam hteo pover iti ni svojim drug ovima. Ali
u mome susedstvu se nalazio neki osobenjak kog a sam poznavao samo iz vienja i po kazivanju, neki
sanskritski naunik sa nadimkom Jog in. Jednog trenutka, kad mi je moje stanje postalo dovoljno
nepodnoljivo, otiao sam tom oveku iju sam osamljenu i osobenjaku linost esto ismevao i divio joj se u potaji. Posetio sam ga u njeg ovoj eliji. Kad sam ga hteo osloviti, zatekao sam ga u utonulosti, pri tom u stavu indijskog rituala i nije mu se mog lo prii. S tihim osmejkom lebdeo je u savrenoj odvojenosti. Nisam mog ao nita initi no da stojim na vratima i ekam dok se ne povrati iz utonulosti. To je trajalo vrlo dug o, trajalo je jedan sat, dva sata. Najzad sam se umor io i skliznuo na pod

gde sam sedeo naslonjen na zid i dalje ekao. Na kraju sam video tog oveka kako se polako budi.
Malo je pokrenuo glavu, ispruio ramena, ispravio prekrtene nog e i kad je hteo da ustane, pog led
mu je pao na mene. ta hoe? pitao je. Podig ao me je i ne razmislivi i ne znajui tano ta
sam rekao, kazao je: U pitanju su sonate Andreje Gabrielija. Potpuno se dig ao i posadio me u
svoju jedinu stolicu, seo na ivicu stola i rekao: Gabrieli? ta ti je uinio svojim sonatama? Poeo sam mu priati ta se sa mnom dog odilo, da se ispovedam ta je sa mnom. Ispitivao me je, inilo
mi se, sa pedantnom tanou, o mojoj istor iji, o studijama, o Gabrieliju i sonati. Hteo je da sazna kada sam ustajao, koliko sam itao, koliko sam svir ao, u koliko sati sam obedovao i leg ao. Ja sam mu
se pover io, ak nametao, tako sam mor ao podnositi njeg ova pitanja i odg ovar ati. Ona su me posramila, sve neumoljivije su ila u pojedinosti, moj ivot poslednjih nedelja i meseci bio je analizir an.
Tada je odjednom zautao Jog in, a kada ja ni posle tog a nisam postao pametan, sleg ao je ramenima
pometen i rekao: Zar ne vidi sam u emu je greka? Ne, nisam mog ao videti. I sada je on rekapitulir ao udnovato tano sve to je iz mene dokuio, sve unazad do prvih znakova premor enosti, odvratnosti i duhovne zasienosti. Dokazao mi je da se to mog lo dog oditi samo onome ko neprekidno
suvie slobodno studir a i da je krajnje vreme da tuom pomoi ponovo doem do izg ubljene kontrole nad sobom i svojim silama. On mi je dokazivao: poto sam se ve usudio da se odreknem redovnih
vebanja meditacija da je trebalo da se bar pri prvim nepovoljnim posledicama setim tog propusta i
da ga opet popravim. I on je savreno bio u pravu. Ne samo da sam itavo jedno vreme zanemar io
meditaciju nisam imao vremena, bio sam uvek suvie ner aspoloen i rasejan ili suvie revnostan u
studijama i zag rejan ve sam, tavie, vremenom potpuno izg ubio svest o svom grehu proputanja.
Sada, poto sam skor o bio nastradao i oajan, mor ao sam pustiti da me neko drug i na to podseti. I u
stvar i tada sam se naao u velikoj muci da se iupam iz zaparloenosti. Mor ao sam se vratiti kolskim i poetnikim vebama u meditaciji i da opet postepeno steknem sposobnost da se priber em i
utonem u razmiljanje.
Mag istar je svoju etnju po sobi zavrio jednim malim uzdahom i reima: Tako je to sa mnom
bilo i jo i danas se pomalo stidim da govor im o tome. Ali stvar stoji ovako, Jozefe: to vie zahtevamo od sebe, ili to vie od nas zahteva na svagdanji zadatak, to smo sve vie upueni na izvor snag e
meditacije, na sve novo usklaivanje izmeu duha i due. I znao bih navesti jo neke primer e za to
to nas na zadatak intenzivnije ang auje, as uzbuuje i podie, as umar a i potitava, tim lake se
moe desiti da taj izvor zanemar imo, kao to ovek lako zaputa telo i njeg ovu neg u kada se udubi u
neki umni rad. Svi istinski veliki ljudi svetske istor ije ili su umeli da meditir aju, ili su, pak, nesvesno
poznavali put kuda nas vodi meditacija. Svi ostali, ak i oni najo bdar eniji i najsnaniji, na kraju ili nisu uspeli ili su podleg li, jer ih je njihov zadatak ili njihov ambicio zan san tako dokopao, tako opseo
ili ih uinio besomunim, da su izg ubili sposobnost da se ponovo oslobode i odvoje od aktuelnog. Ti
to zna. To se ui ve pri prvim vebanjima. Ono je neumoljivo istinito. Koliko je neumoljivo istinito, ovek vidi tek kad jednom izg ubi put.
Ta pria je toliko delovala na Jozefa da je osetio opasnost u kojoj se sam nalazio, pa se podvrg ao
vebanjima sa novom predanou. Na njeg a je ostavilo dubok utisak to to mu je majstor prvi put pokazao komadi svog sasvim linog ivota, svoje mladosti i doba studija. Prvi put mu je bilo jasno da
je i jedan polubog, majstor, bio jednom mlad i da je i on mog ao biti na stranputici. Sa zahvalnou je
osetio kakvo mu je pover enje potovani ukazao svojom ispoveu. Mog lo se lutati, umor iti se, greiti, prestupiti propise, pa ipak se mog ao tog a osloboditi, pronai put i na kraju postati majstor. On je
prebrodio krizu.
U te dve do tri valdcelske godine, za vreme kojih je postojalo prijateljstvo izmeu Plinija i Jozefa,
kola je prizor njihovog borbenog prijateljstva doivljavala kao neku dramu u kojoj je svaki pomalo
uestvovao od upravitelja do najmlaeg uenika. Dva sveta, dva principa su se utelovila u Knehtu i
Desinjor iju, jedan je podizao drug og a, svaka rasprava bila je sveana i reprezentativna utakmica koja

se svih ticala. I kao to je Plinio iz svake posete za vreme raspusta, iz svakog zag rljaja svoje rodne
grude donosio nove snag e, tako je i Jozef iz svakog razmiljanja, iz svake lektir e, svakog utonjavanja
u misli, iz svakog vienja sa mag istrom muzike crpao nove snag e, postajao sposobniji za zastupnika
i branio ca Kastalije. Jednom, jo kao dete, doiveo je prvi poziv. Sada je iskusio drug i i te godine su
ga izg radile i skovale u savreni lik Kastaljanina. Odavno je ve bio zavrio prvu nastavu igre staklenih perli, pa je za vreme raspusta i pod nadzor om jednog od rukovodilaca igre poeo da kroji nacrte
svoje sopstvene igre staklenih perli. U tome je otkrio jedan od najo bilnijih izvor a radosti i unutranjeg olakanja. Osim nenasitih vebanja na embalu i klavikordu sa Karlom Fer omontom, nita mu
nije tako prijalo, tako ga zadovoljavalo, jaalo, krepilo i usreavalo kao ti prvi prodor i u zvezdani
svet igre staklenih perli.
Ba iz tih godina potiu one pesme mladog Jozefa Knehta koje su se ouvale u Fer omontovom
prepisu. Moda ih je bilo vie no to je dospelo do nas i moe se pretpostaviti da su i te pesme, od kojih su najr anije postale jo pre Knehtova uvoenja u igru staklenih perli, pomog le izvrenje njeg ove
ulog e i prebroavanje onih kritinih godina. Svaki italac e u tim delom umetnikim, delom obiajnim brzo napisanim stihovima, tu i tamo otkriti trag ove dubokog potresa i krize koje je Kneht preivljavao u ono vreme pod Plinio vim uticajem. U nekom redu odzvanja duboko uznemir enje, naelna
sumnja u sebe samog i u smisao svog postojanja, dok u pesmi Igra staklenih perli izg leda da je uspela pobona predanost. Uostalom, ve u samoj injenici to je te pesme pisao i ak ih ponekad pokazivao mnog im drug ovima, bilo je nekog priznanja Plinio vom svetu, komad pobune protiv izvesnih
kastalijskih domaih zakona. Jer ako se Kastalija uopte bila odrekla stvar anja umetnikih dela (i muziko stvar anje se tamo poznaje i trpi samo u obliku stilistiki strog o vezanih vebanja kompozicije),
to je pravljenje pesama bilo najnemog unije, najsmenije, najnedoputenije to se mog lo zamisliti.
Te pesme nisu, dakle, neka igra, iseak, uvojita ar a. Bio je nuan neki visok pritisak pa da izvor potekne i trebalo je izvesne prkosne hrabrosti pa napisati te stihove i priznati ih svojim.
Neka ne ostane nepomenuto da je i Plinio Desinjor i, pod uticajem svog a protivnika, izdrao znatne
promene i razvoje i ne samo u smislu vaspitanja za preiavanje svojih borbenih metoda. Za vreme
koleg ijalnih i borbenih razmena u onim kolskim godinama, video je kako se njeg ov partner stalnim
uzdizanjem razvija u uzornog Kastaljanina; u linosti prijatelja duh Provincije mu je postajao sve
vidljiviji i oivljeniji. I, kao to je on atmosfer om svog a sveta do izvesnog stepena inficir ao prijatelja, tako je i sam, diui kastalijski vazduh i podleg ao njeg ovoj drai i uticaju. Poslednje godine svoga kolovanja, posle dvoasovnog disputovanja o idealima monatva i njihovim opasnostima, voenog u prisustvu najvie klase igre staklenih perli, poveo je Jozefa u etnju i tada mu je uinio jedno
priznanje. Mi ga citir amo prema jednom Fer omontovom pismu: Nar avno ja odavno znam, Jozefe,
da ti nisi pravoverni pobonjak igra staklenih perli, ni svetac Provincije, iju ulog u tako sjajno
igra. Mi obojica stojimo na izloenom mestu u borbi i svaki od nas dobro zna da ono protiv eg a se
bor i zaista postoji i da ima svoju neospornu vrednost. Ti si na strani visoke neg e duha, ja na strani
prir odnog ivota. U naoj borbi ti si nauio da ulazi u trag i uzima na nian opasnosti prir odnog
vio ta. Tvoja je dunost da ukae kako prir odni, naivni ivot bez neg e duha mor a postati kaljug a i
dovesti natrag do ivotinjskog, i jo dalje. A ja uvek mor am da ponavljam koliko je rizian, opasan i
najzad besplodan ivot orijentisan samo na duh. Dobro. Svako brani ono u ije prvenstvo ver uje ti
brani duh, ja prir odu. Ali, nemoj mi zamer iti, nekad mi se ini kao da me stvarno i naivno smatra
za neto slino neprijatelju vaeg kastalijskog bia. Smatra me za oveka za kog a vae studije, vebanja i igre u osnovi znae samo lakrdiju, iako on iz ovih ili onih razlog a za trenutak uestvuje u tome sa vama. Ah, drag i moj, u kolikoj bi zabludi bio kad bi zaista to ver ovao! Hou da ti priznam da
prema vaoj hijer arhiji oseam jednu sasvim ludaku ljubav, da me ona esto ushiuje i mami kao sama srea. Takoe hou da ti priznam da, kada sam pre vie meseci nakratko bio kod roditelja, vodio
sam razg ovor sa ocem i bor ei se postig ao da mi dopusti da ostanem Kastaljanin i da stupim u red

ako na kraju kolovanja to budem eleo i reio. Bio sam srean kada je on dao odobrenje za to. Ali ja
ga neu kor istiti, to znam odnedavno. O, nisam izg ubio volju za to! Ali sve vie i vie vidim: ostajanje kod vas za mene bi znailo bekstvo, moda pristojno, plemenito bekstvo, ali ipak bekstvo. Vratiu
se i postau ovek od sveta. Ali svetski ovek koji ostaje zahvalan vaoj Kastaliji, koji e neke vae
vebe i dalje upranjavati i svake godine uestvovati u velikim sveanostima igre staklenih perli.
To Plinio vo priznanje Kneht je sa velikom tronutou ispriao svom prijatelju Fer omontu. A ovaj,
u onom istom pismu dodaje rei: Meni, muziar u, to priznanje Plinija, prema kome nisam uvek bio
pravian, bilo je kao muziki doivljaj. Suprotnost: svet i duh, ili suprotnost: Plinio i Jozef u mojim
oima su se iz borbe dvaju nepomirljivih naela sublimovali u jedan koncer at.
Kada je Plinio bio zavrio svoj etvor og odinji kolski teaj i kada je trebalo da se vrati kui, doneo je upravitelju pismo svog a oca koji je Jozefa Knehta pozivao u goste za vreme raspusta. To je
bio neobian zahtev. Istina, odsustvo radi putovanja i bor avka van pedag oke provincije, pre sveg a u
svrhu studija, nije bilo vrlo retko, ali ono je svakako bilo izuzetak i odobravalo se samo star ijim i isprobanijim studentima, a nikada uenicima. Upravitelj kole Cbinden je, meutim, poziv smatrao dovoljo vanim, jer je dolazio od visoko cenjene kue i oveka, pa ga nije hteo sam odbiti, ve ga je
podneo odbor u vaspitne vlasti. Odbor je na poziv odg ovor io jednim lakonskim ne. Prijatelji su se
mor ali rastati.
Kasnije emo opet pokuati sa pozivom rekao je Plinio jednom e ve uspeti. Mor a jednom da upozna moj roditeljski dom i moje ljude i da vidi da smo i mi ljudi, a ne samo neki olo
svetskih i poslovnih ljudi. Mnog o e mi nedostajati. A sada pazi, Jozefe, da se u ovoj sloenoj Kastaliji uskor o uspne gor e. Ti si zaista vrlo podoban za lana neke hijer arhije, ali, po mome miljenju,
pre za glaveinu no za sluitelja, uprkos tvome imenu.[24] Pror iem ti veliku budunost. Jednog dana
e biti mag istar i ubrajae se u uzviene.
Jozef ga je alosno gledao.
Rug aj se samo! rekao je, bor ei se sa uzbuenjem rastanka. Nisam tako slavoljubiv kao ti
i pre no to ja doter am do neke vlasti, ti e ve dug o biti predsednik ili predsednik optine, univerzitetski profesor ili savezni savetnik. Misli s ljubavlju na nas, Plinio, i na Kastaliju, nemoj se sasvim
otuiti od nas! I kod vas napolju mor a da postoje ljudi koji o Kastaliji znaju vie no viceve koji se tamo prave na na raun.
Steg li su jedan drug om ruku i Plinio je otputovao. Poslednja Jozefova godina u Valdcelu bila je
vrlo tiha. Njeg ova eksponir ana i naporna dunost, kao u neku ruku javne linosti, prestala je. Kastaliji
vie nije bio potreban branilac. Te godine svoje slobodno vreme preteno je posveivao igri staklenih perli. Ona ga je sve vie privlaila. Jedna sveica beleaka iz onog vremena o znaaju i teo riji
igre, poinje ovom reenicom: Celina ivota, fizikog i duhovnog, je dinamiki fenomen, a igra
staklenih perli u osnovi obuhvata samo njeg ovu estetsku stranu i obuhvata je preteno u slici ritmikih zbivanja.

GODINE STUDIJA
Jozef Kneht je sada imao oko dvadeset etir i godine. Otputanjem iz Valdcela zavreno je njeg ovo
akovanje i poele su godine slobodnog studir anja. Sa izuzetkom bezazlenih deakih godina u
Eholcu, one su bile najveselije i najsrenije u njeg ovu ivotu. Jo jednako ima neeg divnog i dirljivo lepog u mladievoj lutajuoj elji za otkriima i osvajanjima. Sada je prvi put slobodan od kolske prinude; stremi ka beskrajnim hor izontima duhovnog a, jo mu se nijedna iluzija nije razvejala;
jo nije naila nikakva sumnja ni u linu sposobnost, ni u bezg raninost duhovnog sveta. Ba za talente kova Jozefa Knehta, koje jedan jedini dar ve izr ana ne nag oni da svu panju poklone jednom specijalnom predmetu, neg o po svojoj prir odi tee ka celini, sintezi i univerzalnosti, to prolee slobode
studir anja esto je vreme intenzivne sree, gotovo opijenosti. Bez prethodnog vaspitanja kole elite,
bez duevne hig ijene vebanja meditacije, bez blag og nadzor a vaspitne vlasti, za takve talente bi ta
sloboda bila teka opasnost, za mnog e i kobna, kao to je to bila za nebrojene visoke talente u vremenima pre naeg por etka, u pretkastalijskim stoleima. Na visokim kolama tog prethodnog vremena,
u nekim per io dima je upravo kiptelo od faustovskih prir oda. One su punim jedrima jedrile na puinu
nauka i akademske slobode i mor ale su pretrpeti sve brodolome neobuzdanog diletantizma. Sam Faust je prototip genijalnog diletantizma i njeg ove trag ike. A u Kastaliji je duhovna sloboda onih koji
studir aju jo beskrajno vea no to je bila na univerzitetima ranijih epoha, jer su mog unosti koje studijama stoje na raspolag anju mnog o obilatije. Osim tog a, mater ijalni obzir i, ambicije, bojaljivost,
sir omatvo roditelja, izg ledi za nasuni hleb i kar ijer u, i tako dalje, u Kastaliji su potpuno bez uticanja i ograniavanja. U akademijama, seminar ima, biblio tekama, arhivama, labor ator ijama pedag oke
provincije svi studenti su jednaki u pog ledu por ekla i u pog ledu izg leda. Hijer arhija se stepenuje
samo po intelektualnim i kar akternim sklonostima i svojstvima uenika. U mater ijalnom i duhovnom
pog ledu, naprotiv, u Kastaliji nema veine onih sloboda, zavoenja i opasnosti ijom rtvom postaju
mnog i talenti na svetskim visokim kolama. I tu postoji jo dosta opasnosti, demonije i zaslepljenosti,
gde bi ljudsko bie bilo slobodno od njih? ali je kastalijski student ipak zaklonjen od nekih mogunosti skretanja, razoar anja i propadanja. Njemu se ne moe desiti da podlegne pijanenju, ne moe da gubi svoje mlade godine u navikama razmetljivosti i pripadnitva tajnim savezima nekih studentskih gener acija ranijeg vremena, niti jednog dana moe otkriti da je njeg ova studentska svedodba zrelosti bila zabluda, da tek tokom studija nailazi na praznine u svom prethodnom obrazovanju koje se naknadno ne mog u ispuniti. Kastalijski por edak ga titi od tih neprilika. Takoe nije bila velika
opasnost da se rasipa na ene ili na sportska preter ivanja. to se tie ena, kastalijski student ne poznaje ni brak sa njeg ovim iskuenjima i opasnostima, ni pritvornu ednost nekih ranijih epoha, koja je
studenta prisiljavala na polnu askezu, ili ga je upuivala na ene koje su se vie ili manje prodavale.
Poto za Kastaljanina nema braka, to nema ni ljubavnog mor ala upravljenog na brak. Poto za Kastaljanina nema novca i gotovo nikakve svojine, ne postoji takoe ni kupljivost ljubavi. U Provinciji je
obiaj da se graanske ker i ne udaju suvie rano, a u godinama pre braka student ili naunik izg leda
im sasvim poeljan kao ljubavnik. On ne pita za por eklo i imovinu, naviknut je da duhovne sposobnosti stavlja bar na ravnu nog u sa ivotnim, najee ima fantazije i humor a i, poto nema novaca, to
vie no drug i mor a plaati zalag anjem samog sebe. Studentska ljubav u Kastaliji ne poznaje pitanje:
hoe li me uzeti za enu? Ne, on se nee njome oeniti. Dodue, stvarno se i to ve dog aalo; ponekad se deavalo da se neki student elite putem enidbe vratio u graanski svet, uz odricanje od Kastalije i od pripadnitva redu. Ali u istor iji kola i redova to nekoliko sluajeva otpadnitva imaju gotovo samo ulog u kur io ziteta.

Stepen slobode i samoo predeljenja sa kojim se uenik elite posle otputanja iz pripremnih kola
nae pred svim oblastima znanja i istraivanja, u stvar i je vrlo visok. Ukoliko obdar enosti i inter esovanja nisu od poetka ui, ta sloboda je ograniena samo time to je svako ko slobodno studir a bio
uvek obavezan da podnese plan studija za pola godine. Vlast ovla nadzir e izvrenje plana. Za one koji su viestruko obdar eni i zainter esovani a u takve je spadao Kneht tih nekoliko godina studija
imaju, kroz tu ir oku slobodu, neeg divno omamljivog i ushiujueg. Upravo tim viestrano zainteresovanima, ako ne padnu u dang ubu, vlast ostavlja skor o rajsku slobodu; uenik se po volji moe inter esovati za sve nauke, moe razne oblasti studija da pomea jedne s drug im, da se istovremeno zaljubi u est ili osam nauka, ili da se s poetka dri ueg izbor a. Osim odranja optih ivotnih pravila
koja vae za Provinciju i red, od njeg a se samo jednom godinje trai dokument o predavanjima koja
je sluao, o lektir i i radu u institutima. Taniji nadzor i ispitivanje njeg ovih rezultata poinje tek sa
poseivanjem predmetnih naunih teajeva i seminar a u koje spadaju takoe i teajevi igre staklenih
perli i muzika visoka kola. Dabome, ovde svaki student mor a da izie na zvanine ispite i da izr adi
radove koje mu trai rukovodilac seminar a, to se po sebi razume, ali ga niko ne prisiljava na teajeve. On takoe moe semestrima i godinama po volji samo da sedi u biblio tekama i da slua predavanja. Takvi studenti koji se dug o zadravaju vezani za jednu oblast znanja, time dodue odlau svoj
prijem u red, ali se s velikom trpeljivou ostavljaju, ak i potpomau, u njihovom krstar enju kroza
sve oblasti znanja i vrste studija. Osim mor alnog, dobrog ponaanja, u pog ledu rezultata od njih se ne
trai nita do da svake godine sastave opis ivota. Tom star om i esto ismevanom obiaju imamo
da zahvalimo za tri Knehtova opisa ivota napisana za vreme njeg ovih godina studija. Dakle, ovde nije u pitanju isto dobrovoljno i neslubeno pisanje, kao to su bile pesme napisane u Valdcelu, dobrovoljan i nesluben, ak tajan i vie ili manje zabranjen nain knjievne delatnosti, neg o normalno i
slubeno. Ve u najr anijim vremenima pedag oke Provincije uveden je obiaj da se mlai studenti,
odnosno oni koji jo nisu primljeni u red, pokrenu na sastavljanje nar oite vrste napisa ili stilskih
vebi i to takozvanog opisa ivota, to jest fiktivne autobio grafije prebaene u bilo koje vreme prolosti. Uenik je imao zadatak da se prenese u neku sredinu i kultur u, u duhovnu atmosfer u ma koje ranije epohe i da u njoj izmisli neku egzistenciju koja njemu odg ovar a. Prema vremenu i modi to je bio
carski Rim, Francuska sedamnaestog, ili Italija osamnaestog veka, Per iklova Atina, ili Austrija Mocartova doba. Kod filolog a je uveden obiaj da svoje ivotne romane sastavljaju jezikom i stilom
zemlje i vremena u kome su se zamiljali. Ponekad je bivalo najviih virtuo znih opisa ivota u dvorskom stilu papskog Rima iz doba oko 1200. godine na kaluerskom latinskom jeziku, na italijanskom
jeziku iz Sto novela, na francuskom Montenjevom, na bar oknom vana fon Boberfelda. U tom slobodnom i detinjastom obliku iveo je ostatak star og azijskog ver ovanja u ponovno raanje i preo braaj due. Svim uiteljima i uenicima bila je dobro poznata predstava da su njihovoj sadanjoj egzistenciji mog le prethoditi ranije, u drug im telima, u drug im vremenima, pod drug im uslovima. Razume
se, to nije bilo nekakvo ver ovanje u strog om smislu, jo manje je to bilo neko uenje. To je bilo vebanje, igra snag a uobrazilje da se sopstveno ja predstavi u promenjenim situacijama i sredinama. Pri
tom se vebalo, kao to se to inilo u mnog im seminar ima za kritikovanje stila i tako esto takoe u
igri staklenih perli, u opreznom prodir anju u bive kultur e, vremena i zemlje. Uilo se da se sopstvena linost smatra kao maska, prolazna odea jedne entelehije.[25] Obiaj da se piu takve bio grafije
imao je svoju dra i neka preimustva inae se ne bi nikako tako dug o odrao. Uostalom, nije bio
ba tako mali broj studenata koji su vie ili manje ver ovali ne samo u ideju reinkarnacije, ve i u istinitost svojih sopstvenih izmiljenih bio grafija. Jer, prir odno, veina tih uobraenih prethodnih egzistencija bile su ne samo stilska i istor ijska vebanja, ve takoe predstave elje i pojaani autoportreti:
pisci veine bio grafija opisivali su sebe u onom ruhu i onakvog kar akter a, prema idealu koji su eleli
da ostvar e i kako su eleli da se pojave. Dalje, bio grafije pedag oki nisu bile rava zamisao, a bile su
leg itimni kanal pesnike potrebe mladikog doba. Ako je gener acijama ve bilo zabranjeno pravo,

ozbiljno pisanje pesama i ono zamenjeno delom naukama, delom igrom staklenih perli, time umetniki i stvar alaki nag on mladosti nije bio reen. On je naao doputeno polje delatnosti u bio grafijama koje su se esto proir ivale u male romane. Tako je pokoji pisac pri tom mog ao uiniti prve korake u zemlju samopoznanja. Uostalom, esto se takoe deavalo, i kod uitelja veinom nailazilo na
blag onaklono razumevanje, da su studenti svoje bio grafije upotrebljavali za kritine i revolucio narne
izlive o dananjem svetu i o Kastaliji. Ali osim tog a ti napisi bili su vrlo informativni za uitelje i esto su im davali iznenaujue jasno obavetenje o duhovnom i mor alnom ivotu i stanju pisca, osobito
za vreme kad su studenti uivali najveu slobodu i nisu podleg ali nikakvom nadzor u.
Od Jozefa Knehta su nam sauvana tri takva opisa ivota. Mi emo ih doslovno vemo preneti i
smatramo ih moda najvrednijim delom nae knjig e. Da li je napisao samo ta tri opisa ivota, da neki
od njih nije propao, o tome su mog une samo pretpostavke. Sa izvesnou znamo samo da je kancelar ija vaspitne vlasti prepor uila Knehtu, posle predaje njeg ovog treeg, indijskog opisa ivota, da
napie eventualno jo jedan opis ivota postavljen u jednu istor ijski bliu i obilnije dokumentovanu
epohu i da se vie potrudi oko istor ijskih pojedinosti. Iz kazivanja i pisama znamo da je posle tog a on
zaista izvrio prethodne studije za opis ivota iz osamnaestog veka. U njemu se on hteo pojaviti kao
vapski teo log, koji crkvenu slubu docnije zamenjuje muzikom, koji je bio uenik Johana Albrehta
Beng ela, prijatelj Eping er a i neko vreme gost optine Cincendorf. Znamo da je u ono vreme proitao
i pravio izvode iz mnotva star e, delom nepristupane knjievnosti o crkvenom ustavu, o bog omoljstvu i Cincendorfu, o liturg iji i crkvenoj muzici onog vremena. Znamo isto tako da je bio upravo zaljubljen u lik ar obnog prelata Eping er a, da je za lik mag istra Beng ela oseao istinsku ljubav i duboko potovanje njeg ovu sliku dao je da se nar oito fotog rafie i neko vreme mu je stajala na radnom stolu i da se poteno trudio oko odavanja potovanja Cincendorfu, koji ga je i inter esovao i
odbijao. Na kraju je napustio taj rad, zadovoljan onim to je pri njemu nauio, ali je izjavio da je nesposoban da iz njeg a naini bio grafiju, jer je isuvie ulazio u pojedinane studije i nakupio iscrpne podatke. Taj iskaz nas potpuno ovlauje da u onim trima sainjenim opisima ivota vie vidimo tvor evine i ispovesti oveka pesnika plemenita kar akter a, no radove naunika i mislimo da im time ne
inimo nepravdu.
Za Knehta je sada por ed slobode svrenog uenika da studir a po svom izbor u, pridola jo jedna
drug a sloboda i poputanje. On nije bio samo pitomac kao i svi ostali, nije imao nad sobom samo poredak strog og kolovanja, tanog raspor eda vremena, briljivog nadzor a i posmatranja od strane
uitelja i bio izloen svim napor ima uenika elite, neg o je, por ed sveg a tog a i jo mnog o vie svojim
odnosom prema Pliniju, postao nosilac jedne ulog e i odg ovornosti. To ga je duhovno i duevno delom podsticalo, delom opter eivalo do granica mog unog. Ulog a je bila i aktivna i reprezentativna,
odg ovornost je u stvar i prevazilazila njeg ove godine i moi. Sve to, iako esto veo ma ugroen, on je
savlaivao samo obiljem snag e volje i dar ovitosti, ali ulog u ne bi uopte mog ao zavriti do kraja bez
mone potpor e iz daljine, bez majstor a muzike. Nalazimo ga sa nekih dvadeset i etir i godine, na zavretku njeg ovih neobinih valdcelskih kolskih godina, dodue sazr elog iznad svog doba ivota i
neto suvie napregnutog, ali zaudo ne vidljivo oteenog. Meutim, koliko je celo njeg ovo bie bilo duboko ang aovano onom ulog om i ter etom, koliko je bilo dovedeno gotovo do iscrpljenja, o tome nam nedostaju neposredna svedoanstva. Ali to saznajemo posmatrajui nain na koji je svreni
uenik prvih godina kor istio svoju steenu i svakako esto duboko prieljkivanu slobodu. Za vreme
svojih poslednjih godina akovanja Kneht je zauzimao tako vidno mesto i donekle ve pripadao javnosti i iz nje se odmah i potpuno povukao. Ako se poe trag ovima njeg ovog ondanjeg ivota dobija
se utisak: on bi najr adije postao nevidljiv, nijedna okolina ni drutvo ne bi mu mog li izg ledati dovoljno bezazleni, nijedna egzistencija dovoljno lina. Tako je na neka drug a i buma Desinjor ijeva pisma
u prvo vreme odg ovar ao kratko i ner ado, a zatim nije nikako odg ovar ao. uveni uenik Kneht je iezao i vie se nije mog ao nai. Samo, u Valdcelu je njeg ova slava i dalje cvetala i vremenom postala

skor o leg enda.

U poetku svojih godina studija, iz pomenutih razlog a, Kneht je izbeg avao Valdcel, a to je povlailo privremeno odricanje od viih i najviih teajeva igre staklenih perli. Neki povrni posmatra bi u
ono vreme mog ao konstatovati kod njeg a upadljivo zaputanje igre staklenih perli. Mi, meutim, znamo da je naprotiv itav na izg led udljiv i bezr azloan, a u svakom sluaju vrlo neuobiajen tok njegovih slobodnih studija bio pod uticajem igre staklenih perli, da ga je vratio igri i slubi njoj. U to
emo se upustiti neto iscrpnije, jer je ta crta kar akter istina. Jozef Kneht se svojom slobodom studija
kor istio najudnije, najtvrdog lavije, na zapanjujui, mladiki genijalan nain. Za vreme valdcelskih
godina on je, kao to je uobiajeno, preao zvanini uvod u igru staklenih perli i teaj ponavljanja;
zatim je, u toku poslednje kolske godine, meu prijateljima ve onda na glasu dobrog igraa, tako
estoko bio zahvaen privlanom snag om igre igar a da je, po zavretku jednog daljeg teaja, jo kao
uenik elite bio primljen meu igrae drug og stepena, to je znailo vrlo retko odlikovanje.
Nekoliko godina kasnije on je jednom drug u na zvaninom teaju ponavljanja, svom prijatelju i
docnijem pomoniku, Fricu Teg ular ijusu, ispriao jedan doivljaj koji je ne samo odluio njeg ovo
opredeljenje za igru staklenih perli, ve je takoe bio od najveeg uticaja na tok njeg ovih studija. Pismo je sauvano, to mesto glasi: Dopusti mi da te podsetim na jedan odreeni dan i na jednu odreenu igru iz onog doba kada smo nas dvojica, dodeljeni istoj grupi, tako revnosno radili na svojim prvim dispozicijama za igru staklenih perli. Na rukovodilac grupe bio nam je dao razne mog unosti i
ostavio da bir amo svakojake temate. Mi smo bili ba kod tug aljivog prelaza s astronomije, matematike i fizike na jezike i istor ijske nauke, a rukovodilac je bio virtuo z u vetini da nama, udnim poetnicima, postavlja zamke i da nas namami na klizavicu nedoputenih apstrakcija i analog ija. Podmetao
nam je u ruke zavodljive etimoloke i jezino upor edne igrake i inilo mu je zadovoljstvo ako bi
neko od nas u to upao. Brojali smo grke duine slog ova do iznemog losti, da bi nam zatim odjednom
bila izvuena asur a ispod nog u, poto smo bili stavljeni pred mog unost, pa i pred neophodnost akcenatskog umesto metrikog skandir anja, i tome slino. On je svoj posao radio formalno sjajno i korektno, iako u duhu koji mi nije bio prijatan. Pokazivao nam je zablude i navodio nas na pog rene
spekulacije, dodue s dobrom namer om da nas upozna sa opasnostima, ali pomalo i da bi nas, glupe
deake, ismejao i da bi po mog ustvu upravo najr evnosnijima usuo mnog o skepse u njihovo oduevljenje. Meutim, ba pred njim i pri jednom njeg ovom zapetljanom eksper imentu eg aenja, desilo se
da sam ja, dok smo pipajui i bojaljivo pokuavali da skicir amo koliko-toliko valjan problem igre,
iznenadno, odjednom bio zahvaen smislom i veliinom nae igre i bio najdublje potresen. eprkali
smo po jednom problemu iz istor ije jezika i donekle smo izbliza posmatrali vrhunac i doba sjaja jednog jezika. U minutima smo sa njim preli put za koji je njemu bilo potrebno stotinama godina i
snano me je zgrabio prizor prolazonsti: kako tu pred naim oima jedan tako komplikovan, star,
dostojanstven, kroz mnog a pokolenja toliko izg raen org anizam dospeva do svog a procvata, a cvet
ve sadri klicu propasti. itava, sa puno smisla razg ranata tvor evina poinje da tone, da se izmee,
da nag inje propasti. I istovremeno me je jednim trzajem i radosnim uasom proelo saznanje da ipak
propast i smrt onog jezika nije odvela u nitavilo, da su njeg ova mladost, njeg ov procvat, njeg ova
propast sauvani u naem seanju, u znanju o njemu i njeg ovoj istor iji i da on i dalje ivi u znacima i
formulama nauke, kao i u tajnim formulacijama igre staklenih perli, da uvek moe biti opet sag raen.
Odjednom sam shvatio da u jeziku, ili bar u duhu igre staklenih perli, stvarno sve znai sve, da svaki
znak i svaka kombinacija znakova ne vodi ovamo ili onamo, pojedinim primer ima, eksper imentima i
dokazima, ve u sredite, u tajnu i ono najskrivenije sveta, u praznanje. Svaki prelaz iz dur a u mol u
jednoj sonati, svaka promena nekog kulta, svako klasino umetniko formulisanje nije nita drug o
tako sam spoznao u sevu onog trenutka, pri pravom meditativnom posmatranju do neposredan put
u ono skriveno svetske tajne, gde se ovda-onda izmeu udisanja i izdisanja, izmeu neba i zemlje, izmeu jina i jang a[26], veito izvruje ono sveto. Istina, ja sam onda ve tamo kao slualac doiveo ne-

ku dobro sazdanu i dobro izvedenu igru i pri tom sam doao do po kog velikog otkria i kog usreujueg saznanja; ipak dotle sam uvek bio sklon sumnji o pravoj vrednosti i rang u igre. Najzad, svaki
dobro reen zadatak iz matematike mog ao je doneti duhovno zadovoljstvo, svaka dobra muzika mogla je pri sluanju, a jo daleko vie pri svir anju, podii duu i proir iti je uveliko, a svaka predana
meditacija je mog la umir iti srce i skloniti ga na sklad sa svemir om. Ali moje sumnje su govor ile da
je ba zato ipak moda igra staklenih perli bila samo formalna umetnost, izvebanost puna duha, duhovita kombinacija, pa je onda bilo bolje ne igrati je, ve se zanimati istom matematikom i dobrom
muzikom. Ali sada sam bio prvi put uo unutranji glas same igre, njen smisao. Ona je stig la do mene
i proela me. I od onog trenutka poeo sam ver ovati da je naa kraljevska igra lingua sacra, svet i boanski jezik. Setie se, jer si i sam onda primetio da se u meni desila promena i da je neki poziv doao do mene. Mog u ga por editi samo sa onim nezabor avnim pozivom koji je jednom preo brazio i
uzdig ao moje srce i moj ivot, kada me je mag istar muzike kao deka bio ispitao i pozvao u Kastaliju. Ti si to primetio, osetio sam onda, iako nisi ni rei o tome rekao; ni danas neemo o tome nita
dalje govor iti. Ali te samo neto molim, i da bih ti to objasnio mor am ti rei to inae niko ne zna i
ne treba da zna. Naime, moje ondanje studir anje sveg a i svaeg a ne potie od neke udi, ve, naprotiv, ima u svojoj osnovi tano odreen plan. Sea se, bar u optim crtama, onog vebanja igre staklenih perli koje smo onda kao aci treeg teaja izg radili uz pomo rukovodio ca i za vreme kog a sam
uo onaj glas i poznao svoje predodreen je za luzor a. Dakle, onu vebu igre koja je poela ritmikom analizom teme ka fug i i u ijem je sreditu stajao tobonji stav Kung ce-a, itavu tu igru ja sada
prouavam od poetka do kraja, propadam u radu na svakom onom stavu, prevodim ga s jezika igre
u njeg ov prvobitni jezik, u matematiku, u ornamentiku, na kineski, na grki, itd. Hou, bar ovog puta
u ivotu, da itavu sadrinu jedne igre staklenih perli struno izuim i konstruiem po uzor u; prvi
deo sam ve svrio i za to su mi bile potrebne dve godine. Prir odno, to e traiti jo koju godinu. Ali
poto mi imamo svoju uvenu slobodu studir anja u Kastaliji, hou da je iskor istim ba na taj nain.
Poznati su mi prig ovor i na to. Veina naih uitelja bi kazala: Mi smo kroz nekoliko stolea pronali
i izg radili igru staklenih perli, kao univerzalan jezik i metod, da bismo izr azili sve duhovne i umetnike vrednosti i pojmove i da bismo ih doveli na jednu zajedniku mer u, a sad dolazi ti i hoe da
prover i da li je to tano! Bie ti potreban itav ivot i pokajae se. Ali nee mi biti potreban ceo ivot i nadam se takoe da se neu pokajati. A sad moja molba: poto sada radi u arhivu igre, a ja bih
iz nar oitih razlog a hteo da se jo prilino vremena klonim Valdcela, treba da mi povremeno odg ovor i na izvesna pitanja, to jest da mi u neskraenom obliku s vremena na vreme sao ptava iz arhiva
zvanine kljueve i znake za razne temate. Raunam na tebe i raunam s tim da mi se obrati im ti za
uzvrat mog u uiniti kakve uslug e.
Moda je pog odno da ovde sao ptimo i ono drug o mesto iz Knehtovih pisama koje se odnosi na
igru staklenih perli, iako je to pismo upueno majstor u muzike, pisano bar jednu ili dve godine docnije. Mislim pie Kneht svome pokrovitelju da se moe biti sasvim dobar, ak virtuo zan
igra staklenih perli, moda ak i vrlo valjan mag istar igre, a da se ne upozna prava tajna igre i njen
krajnji smisao. Mog lo bi se desiti da ba neko ko poima i zna igru, kada bi postao strunjak igre staklenih perli ili njen rukovodilac, postane za igru opasniji no oni. Jer unutranja strana, ezoter ika igre,
kao svaka ezoter ika, smer a ujedno i sve, u dubine, gde vlada jo samo veiti dah u veitom udahnuu
i izdahnuu, dovoljan sam sebi. Ko bi u sebi do kraja doiveo smisao igre, taj u stvar i ne bi vie bio
igra, ne bi se vie nalazio u bog atstvu i ne bi vie bio sposoban za radost iznalaenja, konstruisanja i
kombinovanja, jer bi poznao sasvim drug u elju i radost. Poto mi izg leda da sam blizu smisla igre, i
za mene i drug e bie bolje ako od igre ne nainim svoj poziv, ve da se radije prebacim na muziku.
Majstor muzike, iako tedljiv u pisanju pisama, oevidno je bio uznemir en ovim izjanjenjem pa
je na nj dao odg ovor: Dobro je to sam ne trai od majstor a igre da bude ezoter iar u tvome
smislu, jer se nadam da si to rekao bez ironije. Majstor igre ili uitelj koji bi se u prvom redu brinuo

za to da li je u isto vreme dovoljno blizu najdubljem smislu, bio bi vrlo rav uitelj. Iskreno govorei, ja na primer svojim uenicima nikada ni rei nisam rekao o smislu muzike; ako ga ima, ja mu
nisam potreban. Naprotiv, veliku vrednost sam pridavao tome da moji uenici lepo i tano broje svoje osmine i esnaestine. Bilo da postane uitelj, naunik ili muziar treba da gaji strahopotovanje prema smislu, ali ga nemoj smatrati nauljivim. Jednom su filozofi istor ije, u elji da pouavaju smisao, pokvar ili polovinu svetske istor ije, uveli feljtonistiko doba i sa svoje strane skrivili za
mnog u prolivenu krv. Kad bih ja nekako imao da uputim uenike u Homer a ili u grke trag iar e, ne
bih pokuao da im sug er iem da je pesma oblik pojave boanskog a, ve bih se trudio da im pesmu
uinim pristupanom tanim poznavanjem njenih jezikih i metrikih orua. Uiteljeva i naunikova
stvar je istraivanje sredstava i neg a predanja, odravanje istote metoda, a ne izazivanje i ubrzavanje
onih doivljaja koji se vie ne mog u rei i koji su rezervisani za izabrane a i oni su esto pobeeni
i rtve.
Uostalom, Knehtova prepiska iz onih godina koja i inae izg leda da nije bila velika, ili se delom
izg ubila, ni na jednom mestu ne pominje igru staklenih perli i njeno ezoter iko shvatanje. Najvea i
najbolje ouvana prepiska, ona sa Fer omontom, i inae govor i iskljuivo o problemima muzike i
muzikoj analizi stila.
Tako u toj osobenoj krivudavoj liniji, koju je opisivao Knehtov tok studir anja i koja nije nita do
tano precrtavanje i dug og odinja pror ada jedne jedine eme igre, vidimo kako se sprovodi jedan vrlo odreeni smisao i volja. Da bi asimilovao sadrine te jedine eme igre koju su nekada kao aci
komponovali radi vebi za nekoliko dana i to je, jezikom igre staklenih perli, trebalo proitati za etvrt sata, Kneht je upotrebio godinu za godinom. Sedeo je u uio nicama i biblio tekama, studir ao Froberg er a i Alesandra Skarlatia, fug e i gradnju sonata, ponavljao matematiku, uio kineski, pror adio
sistem zvunih fig ur a i Fojstelovu teo riju o slag anju izmeu skale boja i muzikih vrsta tonova. ovek se pita zato je on izabrao taj muni, tvrdog lavi i pre sveg a zabitni put, jer njeg ova krajnja meta
(van Kastalije bi se reklo: njeg ov izabrani poziv) bez sumnje je bila igra staklenih perli. Da je kao
hospitant i isprva neobavezno stupio u neki institut Vicus lusor um, naselja igraa staklenih perli u
Valdcelu, bile bi mu olakane sve specijalne studije koje su se odnosile na igru, bili bi mu na raspolaganju u svakom trenutku savet i obavetenje po svim pojedinim pitanjima, a osim tog a mog ao bi prilei na studije sa svojim drug ovima i onima koji su imali isti cilj, umesto da se mui sam i esto kao
u dobrovoljnom prog onstvu. Dakle, on je iao svojim putem. Pretpostavljamo da je izbeg avao Valdcel ne samo da bi po mog ustvu svoju tamonju ulog u uenika i uspomenu na nju izbrisao kod drugih i kod sebe samog, ve takoe da usred zajednice igraa staklenih perli ne bi doao u neku novu,
slinu ulog u. Jer on je ve odonda mog ao u sebi osetiti neto kao sudbinu, neto kao predodreenost
za vodstvo i reprezentaciju, pa je inio to je mog uno da nadmudri tu sudbinu koja mu se nametala.
Unapred je oseao teinu odg ovornosti. Ve sad ju je oseao prema valdcelskim kolskim drug ovima
koji su njime bili oduevljeni i od kojih se izvukao, a nar oito je oseao prema onom Teg ular iusu o
kome je instinktivno znao da bi za njeg a poao u vatru. Tako je traio skrivenost i posmatranje, dok
ga je sudbina htela da gur a napred u javno. Tako otprilike zamiljamo njeg ovo ondanje stanje. Ali
postojao je jo jedan vaan razlog ili jo jedan podstrek da ga zastrai od uobiajenog uenja viih
kola igre staklenih perli i da ga naini autsajder om. Bio je to jedan neutoljiv nag on za istraivanjem
na ijem su temelju poivale nekadanje sumnje prema igri staklenih perli. Izvesno, on je bio doiveo
i okusio da se igra zaista moe igrati u jednom najviem i svetom smislu, ali je isto tako video da veina igraa i uenika, pa i jedan deo rukovodilaca i uitelja, nisu nikako bili igrai u onom visokom i
svetom smislu i da u jeziku igre nisu videli neku ling ua sacra, ve duhovit nain stenog rafije i da su
se igrom bavili kao inter esantnom ili zabavnom specijalnou, kao intelektualnim sportom ili kao
takmienjem ambicije. Kao to pokazuje jedno pismo majstor u muzike, on je ve nasluivao da moda traenje poslednjeg smisla ne odreuje uvek kvalitet igraa, da je igri potrebna takoe i neka ezo-

ter ika, da je ona isto tako tehnika, nauka i drutvena institucija. Ukratko, bilo je sumnji i razmir ica.
Igra je bila ivotno pitanje, privremeno je postala veliki problem njeg ova ivota i on nikako nije
imao namer u da svoje borbe olaka pomou blag onaklonih pastir a dua ili da ih uitelji potcenjuju
prijateljskim osmesima koji odvraaju od njih.
Razume se, on je za osnovu svojih studija mog ao uzeti bilo koju od deset hiljada ve igranih, ili
od milio na mog uih igar a staklenih perli. On je to znao, pa je poao od onog sluajnog plana igre
koji su on i njeg ovi drug ovi kombinovali na onom akom teaju. To je bila igra pri kojoj je prvi put
bio zahvaen smislom svih igar a staklenih perli i upoznao svoj poziv za igraa. Tih godina stalno ga
je pratila ema one igre koju je sam bio zapisao uobiajenom kratkom belekom. U oznakama, kljuevima, signatur ama i skraenicama tu je bila zapisana jedna formula astronomske matematike, princip oblika jedne star e sonate, jedna izr eka Kung fucea[27] i tako dalje. italac koji, moda, ne bi poznavao igru staklenih perli, neka emu igre zamisli nekako kao emu neke ahovske partije, samo to
bi znaenja fig ur a i mog unosti njihovih uzajamnih odnosa i njihovih delovanja jednih na drug e bili
zamiljeni viestruko i to bi se svakoj fig ur i, svakoj konstelaciji, svakom ahovskom potezu, ba
kroz taj potez, tu konfig ur aciju i tako dalje, imao pripisati simbolino oznaeni sadraj. Knehtove
studije nisu sada imale za zadatak samo da se najtanije upoznaju sadraji, principi, dela i sistemi sadrani u planu igre, da se u uenju pree put kroz razne kultur e, nauke, jezike, umetnosti, vekove; on
je isto tako postavio sebi zadatak, za koji nije znao nijedan njeg ov uitelj, da na tim objektima najtanije prover i sisteme i mog unosti izr aavanja vetine igre staklenih perli.
Da odmah sao ptimo rezultat: on je tu i tamo naao neku prazninu, neku nedovoljnost, ali u celini
naa igra staklenih perli mor a da je izdrala ilavu prover u, inae joj se on ne bi vratio.
Kad bismo ovde pisali neku studiju iz istor ije kultur e, onda bi izvesno neko mesto i neka scena iz
Knehtovog akog doba bili vredni opisa. On je, koliko je bilo mog uno, davao prvenstvo mestima
gde je mog ao sam ili samo sa sasvim malim brojem ljudi raditi i prema nekim od tih mesta sauvao
je zahvalnu privrenost. esto je bor avio u Monteportu, nekad kao gost majstor a muzike, nekad kao
uenik na nekom istor ijsko-muzikom seminar u. Dva puta ga nalazimo u Hirslandu, seditu uprave
reda, kao uesnika na velikom vebanju, dvanaestodnevnom postu i meditovanju. Docnije je on s
osobitom radou, ak nenou, priao svojim najbliim o bambusovom umarku, o prijatnoj isposnici, pozornici njeg ovih studija I Ging a. Tu je ne samo nauio i doiveo ono presudno, ve je,
upuivan divnim nasluivanjem ili vodstvom, tu naao jedinstvenu okolinu i jednog neobinog oveka, naime takozvanog Star ijeg brata, tvorca i stanovnika kineske isposnice Bambusov umar ak.
ini nam se umesno da tu udnu epizodu njeg ovog doba studija opiemo malo iscrpnije.
Uenje kineskog jezika i klasiar a Kneht je otpoeo u uvenoj istonoazijskoj koli, koja je generacijama bila pridruena kolskom naselju star ih filolog a, svetom Urbanu. Tu je brzo napredovao u
itanju i pisanju. Takoe se sprijateljio sa nekim Kinezima koji su tamo radili i napamet je nauio vei broj i King ovih pesama, kada se, u drug oj godini svog a bor avka, poeo sve jae inter esovati za I
Ging, knjig u preo braaja. Kinezi su mu, dodue, dali na njeg ovo navaljivanje svakojaka obavetenja,
ali ne i uvod, a u koli nije bilo uitelja za to. Na Knehtovo ponavljanje onog a to mu je na dui lealo, da mu pribave uitelja za temeljno uposlenje I Ging om, ispriali su mu o Star ijem bratu i njeg ovoj pustinjakoj kolibi. Kneht je ve od pre nekog vremena primetio da svojim inter esovanjem za
knjig u preo braaja smer a u jednu oblast o kojoj su u koli malo hteli da znaju, pa je postao obazr iviji
u svojim raspitivanjima. Kad je i dalje nastavio sa obavetavanjima o Star ijem bratu, nisu mu sakrili
da taj isposnik istina uiva izvesno potovanje, ak i izvesnu slavu, ali vie kao osobenjak autsajder,
no kao naunik. Osetio je da se tu mor a sam snai, zavrio je to je bre mog ao seminarski rad i
oprostio se. Peice je poao na put u onaj kraj u kome je onaj tajanstvenik, moda mudrac i majstor,
moda ludak, jednom bio zasadio svoj bambusov umar ak. O njemu je bio saznao ovoliko: taj ovek

je, pre nekih dvadeset i pet godina, bio naj nadobudnij i student kineskog odeljenja. Izg ledao je kao
roen i pozvan za te studije. U tehnici pisanja kiicom i odg onetanju star ih spisa nadmaivao je najbolje uitelje, bilo da su roeni Kinezi ili zapadnjaci. Malo je padao u oi po revnosti kojom se trudio
da i po spoljanjosti postane Kinez. Tako je sve pretpostavljene, od rukovodio ca seminar a pa do majstor a, uporno oslovljavao ne njihovim titulama i propisnim vi, kao to su to inili svi studenti, ve
sa Star iji Brate moj, i to obeleje je konano ostalo njemu samom kao nadimak. On je nar oiti trud
posvetio igri pror otva I Jang a, kojom je majstorski rukovao pomou tradicio nalne stabljike hajduke trave. Por ed star ih komentar a knjig e pror oanstava, omiljena knjig a mu je bila ona od Diang
Dzia. Oig ledno se ve tada u kineskom odeljenju kole mog ao osetiti racio nalistiki i pre antimistiki, konfuijevski duh, kao to ga je Kneht upoznao, jer je Star iji Brat jednog dana napustio Institut,
koji bi ga rado bio zadrao kao predmetnog uitelja, i poao da luta nao ruan kiicom, oljicom tua
i dvema-trima knjig ama. Potraio je jug zemlje. Bio je as tu, as tamo kao gost kod brae iz reda.
Traio je i naao pog odno mesto za naselje koje je zamislio. Upornim podnoenjem pismenih molbi
i usmenim razlag anjima, dobio je od svetovnih vlasti i od reda pravo da to mesto kao naseljenik poumi. Otada je tamo iveo u idili strog o ureenoj na star i kineski nain. as je bio ismevan kao osobenjak, as potovan kao kakav svetac. U mir u sa sobom i svetom provodio je dane u meditaciji i prepisivanju star ih spisa, ukoliko ga nije zapoljavao rad u njeg ovom bambusovom umarku koji je titio od severca briljivo ureen mali kineski vrt.
Tamo je, dakle, iao Jozef Kneht, esto se odmar ajui i ushien plavim i mir isnim predelom koji
je s jug a gledao prema njemu, poto je preao planinske klance sa sunanim vinog radskim ter asama,
sa mrkim zidinama naikanim guter ima, dostojanstvenim kestenovim svodovima zainjena meavina jug a i visokih planina. Kada je stig ao u bambusov umar ak, bilo je kasno popodne. Uao je i sa
uenjem ugledao kinesku batensku kuicu usred divnog vrta. Jedna esma ubor ila je iz drvene cevi. Voda koja je oticala ljunkovitim kor itom gotovo je punila jedan ozidan bazen u ijim je pukotinama bujalo mnog o zelenila i kroz iju je tihu, bistru vodu plivalo nekoliko zlatnih ar ana. Bambusove
zastave mirno i neno lelujale su se nad vitkim jakim stablima; trava je bila isprekidana kamenim
ploama na kojima su se mog li itati napisi u klasinom stilu. Jedan suvonjav ovek, obuen u sivouto platno, s nao ar ima nad plavim oima koje su oekivale, ustao je sa cvetne aleje nad kojom je
bio nagnut uei. Priao je posetio cu, ne neljubazno, ali sa onim malo smetenim zazir anjem kao kod
ljudi koji ive povueno i sami, upitno upravio pog led ka Knehtu i ekao ta ima da kae. Ovaj je
zbunjeno prog ovor io nekoliko kineskih rei koje je bio smislio za pozdrav:
Mladi uenik je slobodan da se stavi u slubu Star ijem Bratu.
Lepo vaspitan gost je dobrodoao odg ovor io je Star iji Brat. Jedan mladi koleg a mi je
uvek dobrodoao na olju aja i mali prijatan razg ovor, a, ako eli, nai e se i prenoite za njeg a.
Kneht je nainio kotao [28] i zahvalio se. Domain ga je uveo u kuicu i posluio ajem. Zatim mu
je pokazao vrt, kamenje sa napisima, jezerce, zlatne ribe i rekao mu njihovu star ost. Do veer e su sedeli pod bambusom koji se njihao, izmenjivali utivosti, stihove i izr eke iz klasiar a. Posmatrali su
cvee i uivali u ruiastoj veernjoj svetlosti koja je gasnula na planinskim potezima. Zatim su se
vratili u kuu. Star iji Brat je izneo hleba i voa, ispekao na majunom tednjaku po jedan izvrstan
utipak za sebe i za gosta i dok su jeli pitao je studenta na nemakom za svrhu njeg ove posete. Ovaj je
na nemakom priao kako je doao ovamo i ta mu lei na srcu, naime da tu ostane dokle to Star iji
Brat dopusti i da bude njeg ov uenik.
O tome emo govor iti sutra rekao je pustinjak i ponudio gostu postelju. Sutradan Kneht je
seo kraj vode sa zlatnim ribama, gledao u sitni hladni svet tame i svetlosti, u boje koje su se ar obno
igrale. Tu su se u tamnom zelenom plavetnilu i mastiljavom mraku njihala tela zlatica koje su s vremena na vreme, ba kad je sav svet izg ledao zaar an, zauvek zaspao i opinjen snom, jednim blag o

elastinim a ipak zastraujuim pokretom kroz sanjivu tamu slale munje kristala i zlata. Gledao je dole sve vie tonui, vie sanjajui no razmiljajui i nije ni osetio kada je Star iji Brat tihim kor acima
iziao iz kue, zastao i dug o posmatrao svog tako utonulog gosta. Kad se Kneht, stresajui utonulost,
najzad podig ao, onog a vie nije bilo tu, ali je njeg ov glas uskor o pozvao na aj. Izmenjali su kratak
pozdrav, pili aj, sedeli i sluali kako mali mlaz vode s esme odzvanja melodiju venosti. Isposnik je
tada ustao pravei se kao da neto radi u nepravilno sag raenoj sobi, mirkajui je gledao Knehta i
iznenada upitao:
Jesi li spreman da obuje cipele i da putuje dalje?
Kneht se ustezao a zatim rekao:
Ako tako mor a da bude, spreman sam.
A ako bi se desilo da neko kratko vreme ostane ovde, jesi li spreman na poslunost i da bude
mir an kao zlatna riba?
Student je opet potvrdio.
Dobro je rekao je Star iji Brat. Sada u da gledam u prutie i da pitam pror oite.
Dok je Kneht sedeo i posmatrao, koliko sa velikim strahopotovanjem toliko i radoznalo, drei
se mirno kao zlatna riba, isposnik je iz nekog drvenog pehar a, pre kao iz nekog tobolca, izvadio
aku prutia. To su bile stabljike hajduke trave. Paljivo ih je prebrojao, jedan deo svenja ponovo
vratio u sud, jednu stabljiku stavio na stranu a ostale podelio u dva podjednako velika svenja. Jedan
je zadrao u levoj ruci, a iz drug og je tankim osetljivim prstima desne ruke izdvojio majuni svenji, prebrojao prutie, ostavio ih na stranu, dok nije ostalo malo prutia koje je steg ao izmeu dva
prsta leve ruke. Poto je tako posle ritualnog brojanja taj jedan sveanj sveo na nekoliko prutia i sa
drug im je poeo raditi isto. Izbrojane prutie je odvojio, ponovo uzeo oba svenja, jedan za drug im
brojao, male ostatke svenja steg ao izmeu dva prsta, a prsti su sve to radili jednom tedljivom, tihom hitrinom. Sve je to izg ledalo kao neka tajna igra spretnosti za koju vae strog a pravila i koja je,
hiljadu puta vebana, postala virtuo zna spremnost. Poto je to vie puta odig rao, ostala su dva svenjia. Iz broja njihovih stabljika proitao je jedan znak koji je otrom etkicom naslikao na jedan mali list. Sada je ceo komplikovani postupak poeo iznova. Prutie je podelio na dva jednaka svenja.
Ponovo brojanje, odvajanje prutia na stranu, stavljanje izmeu prstiju, dok na kraju nisu opet ostala
tri majuna svenjia, iji je rezultat bio jedan drug i znak. Pokretom kao u igri, prutii su udar ali jedni o drug e sasvim tihim suvim eg rtanjem, menjali svoja mesta, obrazovali svenje. On ih je odvajao,
ponovo prebrojavao. Prutii su se pokretali ritmiki sa avetinjskom sig urnou. Posle svake radnje
prst je zapisivao jedan znak i na kraju su pozitivni i neg ativni znaci stajali u est redova jedni iznad
drug ih. Prutie je skupio i marljivo vratio na mesto gde stoje. Maio niar je uao na podu pokrivenom asur om, a pred sobom na svom listu imao je rezultat traenja od pror oita, koji je dug o tiho
posmatrao.
To je znak Mong rekao je. Taj znak ima ime: ludost mladosti. Gor e brdo, dole voda, gor e
Gen, dole Kan. Dole na brdu izvir e izvor, slika mladosti. Ali odluka glasi:
Lud ost mlad osti ima usp eh a.
Ne traim ja mlad og lud aka,
Mlad i lud ak trai men e.
Pri prvom proroanstvu dajem obaveten je.
Ako vie puta pita, to je uzn emiravan je.
Ako uzn emirava, ne dajem nikakvo obaveten je.
Istrajn ost vod i nap red ovan ju.

Kneht je zadrao dah od paljive napregnutosti. U tiini koja je nastajala nehotice je duboko uzdahnuo.
Nije se usuivao da pita, ali je ver ovao da je razumeo: mladi glupak je bio doao, smeo je da ostane. Rezultat ga je fascinir ao jo dok je bio zahvaen i opinjen sublimnom mar io netskom igrom pr-

stiju i prutia koju je tako dug o posmatrao a koja je tako ubedljivo izg ledala puna smisla, iako joj se
smisao nije mog ao pog oditi. Pror oanstvo je govor ilo, ono je presudilo u njeg ovu kor ist.
Ovu umetnutu priu ne bismo tako iscrpno opisivali da je sam Kneht svojim prijateljima i uenicima nije ee priao sa izvesnim uivanjem. Vratimo se sada naem stvarnom izvetaju. Kneht je mesecima ostao u Bambusovom umarku i rukovanje stabljikama hajduke trave nauio je skor o isto tako savreno kao i njeg ov uitelj. Ovaj je svakog dana po jedan as vebao sa njim brojanje prutia,
uputio ga u gramatiku i simboliku jezika pror oita, pustio ga da se veba u pisanju i uenju napamet
dvadeset etir i znaka, itao mu je iz star ih komentar a, ponekad mu je u nar oito dobrim danima priao jednu priu o Duang Dzi-u[29]. Osim tog a uenik je nauio da gaji vrt, da per e etkice, da trlja
tu. Takoe je nauio da kuva supu i aj, da skuplja granice, da motri na vreme i da rukuje kineskim
kalendar om. Meutim, njeg ovi retki pokuaji da u njihove oskudne razg ovor e uvue i igru staklenih
perli i muziku bili su potpuno bez rezultata. Izg ledali su ili kao upueni nekom nag luvom ili se uz
blag i osmejak prelazilo preko njih, ili je na njih odg ovar ano nekom izr ekom, kao: Gusti oblaci, nema kie ili Plemeniti nema mrlje. Kada su meutim Knehtu, na njeg ovo traenje, poslali iz Monteporta jedan mali klavikord i kada je on svakog dana svir ao jedan as, nije bila stavljena nikakva zamerka. Jednom je Kneht priznao svome uitelju kako bi hteo postii da bude u stanju da I Ging-ov
sistem ugradi u igru staklenih perli. Star iji Brat se smejao. Samo hajde! uzviknuo je videe.
Lep mali bambusov vrt ovek jo moe da stavi u svet. Ali da li bi vrtlar u polo za rukom da svet
ugradi u svoj bambusov umar ak, ipak mi izg leda sumnjivo. Dosta o tome. Pominjemo jo samo
da Star iji Brat Knehtu nije ni odg ovor io kada ga je ovaj, nekoliko godina docnije tada u Valdcelu
ve vrlo cenjena linost pozvao da tamo primi jedan teaj nastave.
Mesece svog ivota u Bambusovom umarku Jozef Kneht je oznaavao ne samo kao jedno sreno
vreme, ve takoe esto kao poetak svog buenja. Od tog vremena u njeg ovim izjavama ee se
nalazi slika o buenju sa slinim ali ne potpuno istim znaajem, kakav je on ranije pridavao slici poziva. Moe se pretpostaviti da buenje treba da znai svagdanje spoznaje samog sebe i mesta na
kome je on stojao u kastalijskom i uopte ljudskom por etku. Ali nam izg leda da se nag lasak sve vie i
vie pomer ao na spoznanje samog sebe u tome smislu to se Kneht od poetka buenja sve vie i
vie pribliavao jednom oseanju svoje nar oite jedinstvene pozicije i opredeljenja. Meutim, nasleeni pojmovi i kateg or ije opte i specijalno kastalijske hijer arhije sve vie i vie su mu postajali relativni.
Bor avkom u Bambusovom umarku kineske studije nisu bile ni izdaleka jo zavrene. One su bile
nastavljene i Kneht se nar oito trudio oko upoznavanja star e kineske muzike. Svuda kod star ih kineskih pisaca nailazio je na pohvale muzike kao na jedan od praizvor a svakog por etka, mor ala, lepote i
zdravlja. To daleko i uobiajeno shvatanje muzike bilo mu je odavno poznato od majstor a muzike,
koji je upravo mog ao vaiti za njeno olienje. Ne naputajui nikako plan svojih studija koji nam je
poznat iz onog pisma Fricu Teg ular iusu, on je svuda prodir ao ir oko i energ ino. Jedan od pozitivnih rezultata njeg ovog uenja kod Star ijeg Brata sastojao se u tome to je savladao svoje zazir anje da
se vrati u Valdcel. Svake godine on je tamo uestvovao ma na kom viem teaju i, ne znajui upravo
ni sam kako je do tog a dolo, postao je linost koju su u Vicus lusorumu gledali s inter esovanjem i
priznanjem. Pripadao je onom najuem i najo setljivijem org anu cele igre, onoj anonimnoj grupi isprobanih igraa u ijim se rukama upravo nalazila svagdanja sudbina ili bar svagdanji pravac i moda igre. Ta grupa igraa, u kojoj takoe nisu nedostajali inovnici ustanove igre, ali koji nikako nisu
i dominir ali, mog la se uglavnom nai u nekim zabitnim, tihim prostor ijama arhiva igre. Okupljeni
studijama kritike igre, bor ili bi se za uvlaenje u igru novih podruja gradiva ili za njihovo odstranjivanje, debatovali bi za ili protiv izvesnog uvek promenljivog ukusa u obliku, spoljanjem rukovanju,
i onog sportskog u igri staklenih perli. Svako ko se tu odomaio, bio je virtuo z igre; svako je sva-

kom bio vrlo tano poznat po svojim talentima i osobenostima. Bilo je kao u krug u nekog ministarstva ili u nekom aristokratskom klubu gde se vladajui i oni odg ovorni od sutra ili prekosutra nalaze
i upoznaju jedni s drug ima. Tu je vladao jedan prig ueni i uglaeni ton, ljudi su bili ambicio zni ne
pokazujui to, i paljivi i kritini do preter ivanja. Ta elita novog pokolenja iz Vicus lusoruma vaila
je za mnog e u Kastaliji, a takoe i za neke napolju u zemlji, kao poslednji cvet kastalijske tradicije,
kao krem jedne iskljuivo aristokratske duhovnosti. Pokoji mladi je godinama slavoljubivo sanjar io
o tome da jednom bude njen lan. Za neke, opet, taj odabrani krug pretendenata na via dostojanstva u
hijer arhiji igre staklenih perli bio je neto omrznuto i pokvar eno, ner adna klika dignuta nosa, duhovno proigrani geniji bez smisla za ivot i stvarnost, naduveno i u osnovi gotovansko drutvo eleg antnih i laktaa, iji je poziv i ivotna sadrina jedna zabava, besplodno samouivanje duha.
Kneht je bio neosetljiv za oba shvatanja. Za njeg a nije nita znailo da li ga studenti u svojim ogovar anjima veliaju kao retku zverku, ili ga ismevaju kao skor ojevia i laktaa. Vane su bile samo
njeg ove studije koje su sada sve bile uvuene u oblast igre. Osim tog a vano mu je bilo samo jo ono
jedno pitanje, naime da li je igra zaista ono najvie u Kastaliji i da li je vredna da se za nju zaloi ivot. Jer njeg ove sumnje nisu bile bezuslovno uutkane uigravanjem u sve skrovitije tajne zakona igre
i mog unosti igre, bliskim upoznavanjem sa ar olikim lavir intima arhiva i kompleksnim unutranjim
svetom simbolike igre. On je ve u sebi iskusio da ver a i sumnja idu zajedno, da jedna drug u uslovljavaju kao udisanje i izdisanje i da su sa napredovanjima u svim oblastima mikrokozmosa igre prirodno takoe bili por asli i njeg ov vid i njeg ova osetljivost za sve problematino u igri. Idila u Bambusovom umarku moda ga je neko kratko vreme smir ila ili takoe zaludela. Primer Star ijeg Brata
mu je pokazao da iz te problematike ipak uvek ima izlaza. ovek se mog ao, kao on, nainiti Kinezom, zatvor iti se iza neke ive ograde vrta i iveti u nekom dovoljno lepom savrenstvu. Mog lo se,
moda, takoe postati Pitag or ejac ili inok i skolastiar ali to je bio samo izlaz, odricanje od univerzalnosti, mog uno i doputeno samo malom broju. Odricanje od dananjice i sutranjice u kor ist
savrenog, ali prolog, to je bila uzviena vrsta bekstva i Kneht je na vreme osetio da to nije njeg ov
put. Ali ta je bio njeg ov put? Sem svog velikog dar a za muziku i za igru staklenih perli, znao je i za
drug e snag e u sebi za izvesnu unutranju nezavisnost, za visoku svojeg lavost koja mu, istina, nije
zabranjivala ili oteavala sluenje, ali koja je od njeg a zahtevala da slui samo najviem gospodar u. I
ta snag a, ta nezavisnost, ta svojeg lavost u njemu nije bila samo jedna crta u njeg ovom liku, ona nije
bila samo unutra upravljena i delatna, ve je delala takoe upolje. Jozef Kneht je jo za vreme akovanja, a nar oito u doba rivalstva sa Plinio m Desinjor ijem, ee dolazio do saznanja da neki drug ovi vrnjaci, a jo vie oni mlai, ne samo da su ga voleli i traili njeg ovo prijateljstvo, ve su bili
skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da mu odobre da vri uticaj na njih, i to saznanje se ee ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jaalo samosvesnost. Ali ono je takoe imalo i jednu sasvim drug u stranu, mranu i stranu. Jer ve sklonost da sa visine gleda na one drug ove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeg lavosti i dostojanstva traili savet, voenje i uzor, ili ak tajna elja koja mu se povremeno javljala da ih (bar u mislima) uini poslunim robovima imala je neeg zabranjenog i runog. Osim tog a, on je za vreme
per io da sa Plinio m okusio sa koliko se odg ovornosti, napor a i unutranjeg opter eenja plaa svaka
sjajna i reprezentativna pozicija. On je znao takoe koliki je ter et majstor muzike katkad nosio. Bilo
je lepo i nekako omamljivo imati mo nad ljudima i blistati pred drug ima. Ali to je nosilo i neku demoniju i opasnost. Svetska istor ija se sastojala iz neprekidnog reda vladar a, voa, tvor aca i zapovednika. Oni su svi, sem beskrajno retkih izuzetaka, lepo poinjali a ravo zavravali; svi su teili za
vlau tobo radi dobra, a zatim su postajali opsednuti i opijeni vlau tako da su je voleli radi nje same. Valjalo je da onu mo koju mu je prir oda dala lei i izlei time to bi je stavio u slubu hijer arhije. To mu je uvek bilo samo po sebi razumljivo. Ali, na kom bi mestu njeg ove sile mog le najbolje
sluiti i raati plodove? Sposobnost da drug e, a nar oito mlae, privlai i da vie ili manje vri uticaj,

bila bi od vrednosti za oficir a ili politiar a, ali ovde u Kastaliji nije za to bilo nijednog mesta. Tu su
takve sposobnosti bile od kor isti samo uitelju i vaspitau. Ali Kneht je imao malo elje ba za te delatnosti. Da je ilo samo po njeg ovoj elji, on bi ivot nezavisnog naunika, ili pak ivot igraa staklenih perli, stavio ispred svakog drug og. Sa tim je stajao pred star im, munim pitanjem: da li je ta
igra zaista bila najvie, je li ona zaista bila kraljica u duhovnom carstvu? Nije li ona, uprkos svemu i
svaemu, na koncu ipak samo igra? Je li ona zaista vredna potpunog predavanja, doivotne slube?
Ta uvena igra jednom, gener acijama ranije, poela je kao neka vrsta sur og ata umetnosti i bila je na
putu, bar za mnog e, da postepeno postane neka vrsta relig ije, mog unosti skupljanja, uzdizanja, molitve za visoko razvijene intelig encije. To to se u Knehtu zbivalo, vidi se, bio je star i spor izmeu estetskog i etikog. Nikada potpuno izg ovor eno, ali takoe nikada potpuno preutano, to pitanje bilo je
ono isto koje se ovda-onda u njeg ovim akim pesmama u Valdcelu tako mrano i pretee pojavljivalo. Ono se odnosilo ne samo na igru staklenih perli, ono se odnosilo na Kastaliju uopte.
Ba u vreme kad ga je ta problematika mnog o muila i kad je u snovima esto doivljavao rasprave sa Desinjor ijem, desilo mu se jednom, dok je prelazio jedno veliko dvor ite valdcelskog grada
igranja, da je neki glas doviknuo njeg ovo ime glas koji on nije odmah poznao, ali mu se inio dobro poznat. Kad se okrenuo video je jednog visokog mladia sa bradicom koji mu je ustro pritrao.
To je bio Plinio koji ga je u navali uspomena i nenosti srdano pozdravio. Dog ovor ili su se da se
sastanu uvee. Plinio, koji je ve odavno bio zavrio studije na svetovnim visokim kolama i postao
inovnik, doao je na kratak raspust kao gost nekog teaja igar a staklenih perli, kakav je pre nekoliko
godina ve svrio. Veernji sastanak, meutim, ubrzo je doveo oba prijatelja u zabunu. Plinio je tu bio
kao uenik-gost, toler isani diletant spolja koji je, istina, s velikom revnou pratio svoj teaj, ali teaj
za spoljanje i ljubitelje. Razlika je bila suvie velika. On je sedeo prema strunjaku i posveenom,
koji je, i por ed svojih obzir a i utivog odazivanja na prijateljevo inter esovanje za igru staklenih perli, mor ao dopustiti da ovaj oseti da on ovde nije koleg a ve dete i da je svoje zadovoljstvo nalazio na
per ifer iji jedne nauke koja je drug om bila poznata do sri. Kneht je pokuavao da skrene razg ovor o
igri, molio je Plinija da mu pria o svojoj slubi, svom radu, o svom ivotu tamo napolju. Sada je Jozef u tome bio zao stao i dete koje je postavljalo nesluena pitanja, a drug i ga je obazr ivo pouavao.
Plinio je bio pravnik, teio je politikom uticaju, bio je na putu da se ver i sa erkom jednog od voa
stranke, govor io je jezikom koji je Jozef samo upola razumevao. Mnog i izr azi koji su se ponavljali
zvuali su mu prazno, bar za njeg a nisu imali nikakvog sadraja. Ipak se mog lo primetiti da je Plinio
tamo u svome svetu neto znaio, tano znao i imao ambicio zne ciljeve. Ali dva sveta, koja su se nekada, pre deset godina, u dvojici mladia radoznalo i ne bez simpatija dodir ivala i uzajamno oseala,
sada su nepomirljivo i tue zjapila jedan prema drug om. Trebalo je priznati da je taj svetski ovek i
politiar sauvao izvesnu privrenost prema Kastaliji i bio je ve po drug i put rtvovao svoj raspust
igri staklenih perli. Ali najzad, mislio je Jozef, to ipak nije bilo mnog o drukije no kad bi se on,
Kneht, jednog dana obreo u Plinio voj slubi i kao radoznao gost pustio da mu pokau koje sudsko
zasedanje, nekoliko fabrika, ustanove drutvenog star anja. Obojica su bili razoar ani. Kneht je naao
da je njeg ov nekadanji prijatelj ogrubeo i postao povran. Desinjor i je, naprotiv, naao da je njeg ov
ondanji drug vrlo ohol u svojoj ekskluzivnoj duhovnosti i ezoter ici, izg ledalo mu je da je postao
pravi samo jo duh ushien sobom i svojim sportom. Meutim, upinjali su se, i Desinjor i je umeo o
kojeemu da pria o svojim studijama i ispitima, o putovanjima u Eng lesku i na jug, o politikim
skupovima, o parlamentu. Jednom je takoe kazao jednu re koja je zvuala kao pretnja ili opomena.
Rekao je: Videe, uskor o e biti nemirnih dana, moda ratova, i nije nemog ue da itava vaa
kastalijska egzistencija jednom opet ozbiljno bude dovedena u pitanje. Jozef to nije primio suvie ozbiljno, samo je rekao: A ti, Plinio? Hoe li biti za ili protiv Kastalije?
Ah rekao je Plinio sa usiljenim osmejkom teko da e neko mene pitati za miljenje. Uostalom, prir odno, ja sam za nesmetani dalji opstanak Kastalije, inae ne bih bio ovde. Pa, ma koliko

vai zahtevi u mater ijalnom pog ledu bili skromni, Kastalija staje zemlju lep iznos godinje.
Da nasmejao se Jozef iznos ini, kao to su mi kazali, oko jedne desetine onog a to je za
vreme ratnog stolea naa zemlja godinje troila na oruje i municiju.
Nali su se jo nekoliko puta i koliko se vie pribliavao kraj Plinio vom teaju, toliko su bili jedan
prema drug om revnosniji u utivostima. Ipak, obojica su se oseali lag odnije kad su prole dve ili tri
nedelje i kad je Plinio otputovao.
Tada je majstor igre staklenih perli bio Tomas fon der Trave. ovek uven, svetski, koji je mnog o
putovao, pomirljiv i naj utivi je predusretljiv prema svakome ko mu se priblii. Ali u stvar ima igre
bio je najbudnije i asketske strog osti, veliki radnik, to nisu ni pomiljali oni koji su ga poznavali samo sa reprezentativne strane na primer u sveanom ruhu kao rukovodio ca velikih igar a ili prilikom prijema inostranih deleg acija. O njemu se govor ilo da je mlak, hladan ovek razuma, koji sa
muzikom stoji samo u odnosu utivosti i meu mladim i oduevljenim ljubiteljima igre staklenih perli povremeno su se o njemu uli pre neg ativni sudovi. Takvi su sudovi bili pog reni. Jer, iako nije bio
entuzijast i na velikim javnim igrama radije izbeg avao da dodir uje velike i uzbudljive teme, ipak su
njeg ove sjajno izg raene, po obliku nenadmane igre znalcima pokazivale blisko ponavljanje najdubljih problema sveta igre.
Jednog dana je mag istar igre rekao da mu pozovu Jozefa Knehta. Primio ga je u svom stanu, u domaoj odei i pitao ga da li bi mu bilo mog uno i prijatno da iduih dana uvek u to doba doe na pola
sata. Kneht jo nikada nije bio sam kod njeg a i nar edbu je primio zaueno. Za danas majstor mu je
podneo jedan opir an tekst, jedan predlog koji mu je uputio neki org ulja. To je bio jedan od bezbrojnih predlog a ije ispitivanje spada u poslove vrhovnog nadletva igre. U pitanju su mahom bili
predloi za prijem novog mater ijala u arhiv: Jedan je, na primer, osobito tano pror adio istor iju madrig ala i u razvitku stila otkrio neku krivulju, koju zapisuje muziki i matematiki da bi bila prihvaena u jeziku riznicu igre. Jedan je ispitao latinski Julija Cezar a s gledita njeg ovih ritmikih svojstava i u tome naao najupadljivije podudarnosti sa rezultatom dobro poznatih istraivanja intervala u
vizantijskom crkvenom pevanju. Ili drug i put je neka sanjalica pronala novu kabalu[30] za notne znake iz petnaestog veka. A da i ne govor imo o burnim pismima s puta skrenulih eksper imentator a koji,
na primer, takoe por eenjem Geteo vog i Spinozinog hor oskopa, umeju da izvlae najudnije zakljuke i prilau esto geo metrijske crtee u vie boja vrlo lepa i jasna izg leda. Kneht je s revnou
radio na dananjem predlog u, sam je ve ee imao u glavi predlog e te vrste, iako ih nije slao. Svaki
aktivan igra staklenih perli sanjar i o stalnom proir enju oblasti igre, dok one ne obuhvate ceo svet.
Ili, naprotiv, ta proir enja on stalno sprovodi u svojoj predstavi i u svojim privatnim vebama igre
staklenih perli. Za ona proir enja koja su se pri tom izg leda afirmisala, on gaji elju da od privatnih
postanu slubena proir enja. Prava, poslednja finesa privatnog igranja visoko razvijenih igraa sastoji se ba u tome to oni toliko vladaju izr aajnim, imenodavnim i oblikovnim snag ama zakona igre,
to su prihvatili i potpuno individualne, jedinstvene predstave ma koje igre sa objektivnim i istor ijskim vrednostima. Jedan cenjeni botaniar je jednom o tome rekao aljivu re: Kod igre staklenih
perli sve mor a biti mog uno pa i to da se pojedina biljka zabavlja sa gospodinom Line-om na latinskom jeziku.
Kneht je, dakle, pomag ao mag istru u analizi date eme. Pola sata je brzo prolo. Drug og dana je
tano bio tu i tako je dve nedelje dolazio svakog dana da pola sata radi sam sa mag istrom igre. Ve
prvih dana je primetio da mu ovaj daje da briljivo i do kraja kritiki pror adi i potpuno beznaajne
navode, uprkos tome to se njihova neupotrebljivost odavala pri prvom ispitivakom pog ledu. udio
se da majstor ima vremena za to i postepeno je poinjao zapaati da ovde nije re o tome da se majstor u uini uslug a i da se malo oslobodi rada. Ti radovi, iako nuni, trebalo je pre sveg a da budu prilika da njeg a, mladog posveenika, majstor najmarljivije ispita u najpristojnijem obliku. Neto se

zbivalo s njim, kao ono nekada u deako doba kad se pojavio majstor muzike. On je to odmah primetio i po dranju svojih drug ova. Ono je bilo zazorno, na rastojanju, ponekad ironino potovalako. Neto se spremalo, on je to oseao, samo je to bilo manje usreujue no onda.
Posle njihove poslednje sednice majstor igre staklenih perli je svojim malo visokim, uglaenim
glasom, svojim tano nag laenim govor om bez ikakve sveanosti rekao:
Dobro je, sutra ne treba vie da doe, na posao je zasad zavren. Uskor o u te svakako mor ati
opet pomuiti. Najlepe ti hvala na sar adnji, bila mi je od vrednosti. Uostalom, mislim da bi sada trebalo da podnese molbu za prijem u red. Nee naii na tekoe, ja sam vlast reda ve izvestio. Ti si
sag lasan s tim? A tada, diui se, dodao je: Uzg red jo jednu re moda si i ti sklon, kao to
veina dobrih igraa staklenih perli u mladosti ini, da nau igru povremeno upotrebljava kao neku
vrstu orua za filozofir anje. Same moje rei nee te od tog a izlei ti, ali ja ih ipak kaem: ovek treba
da filozofir a samo leg itimnim sredstvima, sredstvima filozofije. Ali naa igra nije ni filozofija, ni relig ija, ona je jedna posebna disciplina, a po kar akter u najvie srodna umetnosti, ona je igra sui generis. Dalje se stie ako se tog a pridrava, neg o ako se to uvidi tek posle stotinu neuspeha. Filozof Kant
retko ko ga bolje poznaje, ali je bio glava od rang a rekao je o teo lokom filozofir anju da je
ono ar obna svetiljka privienja. Ne smemo to nainiti od nae igre staklenih perli.
Jozef je bio iznenaen, a tu poslednju opomenu gotovo je preuo od uzdranog uzbuenja. Kao
munja brzo prostrujalo ga je: te rei su znaile kraj njeg ove slobode, svretak njeg ovih studija, prijem u red i njeg ovo skor o uvrenje u hijer arhiju. Zahvalio je dubokim poklonom i smesta otiao u
valdcelsku kancelar iju reda. Tu je naao da je u stvar i ve unet u spisak onih koji treba da budu novoprimljeni. Kao i svi studenti njeg ovog stepena, ve prilino tano je poznavao pravila reda i setio se
odredbe da je svaki lan reda koji je zauzimao slubeni poloaj vieg rang a ovlaen da izvri prijem. Tako je izr azio molbu da dopuste da majstor muzike izvri cer emoniju. Dobio je ispravu i kratak odmor i idueg dana otputovao svom zatitniku i prijatelju u Monteport. Potovanog star og oveka zatekao je malo bolesnog, ali je bio radosno pozdravljen dobrodolicom.
Doao si kao por uen rekao je star ac. Uskor o ne bih vie imao ovlaenje da te kao mladog brata primim u red. Sada ba dajem ostavku na slubu, moje razr eenje je ve odobreno.
Sama cer emonija bila je jednostavna. Idueg dana je majstor muzike pozvao, kao to to statuti zahtevaju, dva brata reda kao svedoke. Prethodno je Kneht dobio jedan stav iz pravila reda kao zadatak za
vebanje iz meditacije. To je bio ovaj stav: Ako te visoka vlast pozove na kakav poloaj, onda znaj
svaki uspon u stepenima poloaja nije kor ak u slobodu, neg o u okove. to vii poloaj, to dublja
vezanost, to vea sila poloaja, to stroa sluba. to jaa linost, tim vie zabranjena samovolja.
Okupili su se u mag istrovoj muzikoj eliji, u onoj istoj u kojoj je Kneht nekada dobio svoje prvo
uvoenje u vetinu meditovanja. Majstor je pozvao inicijanta da u ast trenutka odsvir a horsku predigru od Baha, zatim je jedan od svedoka proitao skraen tekst pravila reda, a sam majstor muzike je
postavljao ritualna pitanja i od mladog prijatelja uzeo zavet. Poklonio mu je jo sat vremena. Sedeli
su u vrtu i majstor mu je dao prijateljska uputstva u kome smislu treba da primi pravila reda i da po
njima ivi.
Lepo je rekao je to u trenutku kada se ja povlaim ti stupa na upranjeno mesto, to je
kao da imam sina koji e jednom, kao sada ja, postaviti svog oveka. A kad je video da Jozefovo
lice postaje alosno: No, nemoj biti snuden, ni ja to nisam. Ja sam vrlo umor an i radujem se dokolici koju jo hou da uivam i nadam se da e u tom uivanju i ti vrlo esto uestvovati. I kad se
idui put ponovo vidimo, oslovljavaj me sa ti. Dok sam bio na poloaju to ti nisam mog ao ponuditi.
Otpustio ga je sa osmejkom to osvaja srce, koji je Jozef poznavao ve od pre dvadeset godina.
Kneht se brzo vratio u Valdcel, otuda je dobio samo tri dana odsustva. Tek to se vratio, bio je pozvan kod mag istra igre koji ga je primio sa koleg ijalnom veselou i poeleo mu srean prijem u

red. Da bismo postali potpuno koleg e i drug ovi na poslu, produio je nedostaje samo uvrenje na jedno odreeno mesto u naoj graevini. Jozef se malo uplaio. Sada je imao da izg ubi
svoju slobodu. A, rekao je snebivljivo nadam se da u moda biti potreban ma na kom
skromnom mestu. Da vam priznam, ja sam se svakako nadao da jo neko vreme mog u slobodno da
studir am. Mag istar mu je vrsto pog ledao u oi svojim pametnim, lako ironinim osmehom.
Neko vreme, veli, ali koliko je to dug o?
Kneht se zbunjeno smejao.
Zaista ne znam.
To sam i mislio sag lasio se majstor ti jo govor i studentskim jezikom i misli jo studentskim pojmovima, Jozefe Knehte, i to je na svom mestu, ali vrlo skor o nee vie biti na svom
mestu, jer si nam potreban. Ti zna da i docnije, ak i na najviim poloajima nae vlasti, moe dobijati odsustvo radi studir anja, ako moe da ubedi vlast u vrednost tih studija. Moj prethodnik i uitelj,
na primer, kao mag istar igre i star ovek molio je i dobio punu godinu dana odsustva za svoje arhivske studije u Londonu. Ali on svoje odsustvo nije dobio za neko vreme, ve za jedan odreen broj
meseci, nedelja, dana. S tim e ubudue mor ati da rauna. A sada imam neto da ti predloim. Potreban nam je odg ovor an ovek za jednu specijalnu misiju, a kog a van naeg krug a jo ne poznaju.
U pitanju je bio ovaj zadatak: benediktinski manastir Mar ijafels, jedna od najstar ijih kola u zemlji, koji je sa Kastalijom odravao prijateljske veze, a nar oito je decenij ama ve bio privren igri
staklenih perli, molio je da mu za neko vreme daju nekog mladog uitelja radi upuivanja u igru i radi stimulisanja nekolicine poo dmaklih igraa u manastir u. Mag istrov izbor pao je na Jozefa Knehta.
Zato ga je tako obazr ivo ispitivao, otuda je njeg ovo stupanje u red ubrzano.

DVA REDA
Sada je sa njim unekoliko bilo ponovo isto kao nekada posle posete majstor a muzike za vreme
njeg ovog latinskog akovanja. Jozef ne bi ni pomislio da poziv u Mar ijafels znai nar oito odlikovanje i valjan prvi kor ak na lestvicama hijer arhije, ali je to mog ao proitati iz dranja i ponaanja svojih drug ova. Dok je od pre nekog vremena pripadao najuem krug u elite igraa staklenih perli, sada,
zbog tog neobinog nalog a, svi su ga oznaavali kao nekog kog a vii imaju u vidu i kojim namer avaju da se poslue. Juer anji drug ovi i saputnici u tenjama nisu se ba povlaili ili bivali neljubazni.
U tom visoko aristokratskom krug u ljudi su suvie pazili na ophoenje, ali se stvor ilo neko rastojanje. Dojuer anji drug mog ao je preksutra postati pretpostavljeni. Taj krug ljudi je u meusobnom odnosu takva stepenovanja i difer encir anja obeleavao najtananijim treptajima i izr aavao ih je.
Izuzetak je inio Fric Teg ular ijus. Por ed Fer omonta njeg a smemo obeleiti kao najvernijeg prijatelja u ivotu Jozefa Knehta. Taj ovek, po svojim talentima odreen za najvie stvar i, bio je teko
ometen odsustvom zdravlja, ravnotee i samopouzdanja. Bio je istih godina kao i Kneht, dakle u doba
njeg ovog prijema u red oko trideset i etir i godine. S njim se Kneht prvi put sreo pre nekih deset godina na jednom kursu igre staklenih perli i onda je osetio koliko se taj tihi i neto melanholini mladi oseao privuen k njemu. Svojim smislom da oseti ljude, koji mu je, iako nesvesno, ve tada bio
svojstven, on je takoe osetio vrstu sutine te ljubavi. Ona je bila prijateljstvo i oboavanje spremno
na bezuslovno predavanje i potinjavanje, proeto ar om sanjar enja gotovo relig io znog kar akter a,
ali oseneno unutranjom otmenou i oseanjem punim poimanja unutranje trag ike i drano u granicama. Jo od doba Desinjor ija poljuljan i senzibilan, ak i nepoverljiv, Kneht je tog Teg ular ijusa
drao na rastojanju sa konsekventnom strog ou, mada je i on oseao da ga taj inter esantan i neobian drug privlai. Za to kar akter isanje slui nam jedan list iz slubenih zabeleaka Knehtovih, koje je
godinama docnije vodio za iskljuivu upotrebu vrhovne vlasti. Tu se veli:
Teg ular ijus. Lini prijatelj refer entov. U Kojperhajmu viestruko odlian ak, dobar star ofilolog,
veo ma zainter esovan filozofski, radio o Lajbnicu, Bolcanu, docnije o Platonu. Najdar ovitiji, najsjajniji igra staklenih perli kog a poznajem. Bio bi predodreen za mag istra igre da mu kar akter zbog
njeg ovog slabog zdravlja nije za to potpuno nepog odan. T. ne sme nikada da doe na neki vodei, reprezentativan ili org anizatorski poloaj. To bi i za njeg a i za zvanje bila nesrea. Njeg ov nedostatak
se telesno ispoljava u stanjima depresije, per io dima besanice i nervnih bolova, duevno povremeno u
melanholiji, jakoj potrebi za usamljenou, u strahu od obaveze i odg ovornosti, ver ovatno takoe i u
pomislima na samoubistvo. Tako teko ugroeni hrabro se odrava pomou meditacije i samodiscipline da veina u njeg ovoj okolini i ne nasluuje teinu njeg ove patnje i zapaa samo njeg ovu veliku
snebivljivost i zatvor enost. Dakle, dok je T. na alost nepog odan za rukovoenje viih nadletava, dotle je on, meutim, u Vicus lusor umu drag ocenost, potpuno nezamenljivo blag o. On vlada tehnikom
nae igre onako kao to veliki muziar vlada svojim instrumentom; on slepo pog aa najneniju nijansu, a ne moe se takoe prezir ati ni kao uitelj. Na viim i najviim kursevima ponavijanja za
nie bi za njeg a bila teta jedva bih se umeo snai bez njeg a. Kako on analizir a probne igre mladia, a da ih nikada ne obeshrabri, kako dokuuje njihove mar ifetluke, kako nepog reivo raspoznaje i
otkriva sve podraavano ili samo dekor ativno, kako u jednoj dobro fundir anoj, ali jo nesig urnoj i
raskomponovanoj igri nalazi izvor e greaka i pokazuje kao besprekorne anatomske prepar ate to
je neto sasvim jedinstveno. Taj nepodmitljivi i otri pog led prilikom analizir anja i kor ig ovanja je
pre sveg a ono to mu obezbeuje potovanje uenika i koleg a koje bi inae bilo dovedeno u pitanje,
zbog njeg ovog nesig urnog i ner avnog, snebiv- Ijivo-bojaljivog dranja. To to sam rekao o genijal-

nosti T. kao igraa staklenih perli, kojoj potpuno nema ravne, hteo bih da ilustrujem jednim primerom. U prvo vreme mog prijateljstva sa njim, kada obojica ve vie nismo nalazili mnog o ta da nauimo u tehnici, jedanput mi je, u asu nar oitog pover enja, dao da pog ledam neke igre koje je onda
bio komponovao. Na prvi pog led sam mislio da su sjajno pronaene i da su nekako nove i orig inalne
po stilu. Izmolio isam da mi da zapisane temate da ih prouim. U tim kompozicijama igre, pravim pesmama, naao sam neto tako udnovato i neobino da mislim da to ovde ne smem preutati. Te igre
su bile male drame gotovo monoloke struktur e i u njima se ogledao individualni, koliko ugroeni,
toliko genijalni duhovni ivot njihovog autor a kao u savrenom autoportretu. Dijalektiki se koncentrovalo i prepir alo ne samo izmeu raznih tema i grupa tema na kojima se igra zasnivala i ije je sledovanje i stavljanje jednih prema drug ima bilo veo ma bog ato duhom, ve je takoe ne na uobiajeni,
klasian nain do kraja bila dovedena sinteza i harmonizacija suprotnih glasova. Naprotiv, ta harmonizacija je pretrpela itav niz prekida i svaki put je ostajala kao umorna i oajna pred raspadanjem i
gubila se u pitanju i sumnji. Time su one igre dobijale ne samo uzbudljivu i, koliko ja znam, dotle nikada smelo pokuanu hromatiku, ve su itave igre postale izr az trag ine sumnje i odricanja; postale
su slikovita konstatacija sumnjivosti svakog duhovnog truda. Pri tom su one u svojoj duhovnosti, kao
i u svojoj tehniko-igrakoj kalig rafiji i usavravanju, tako vanr edno lepe da bi se nad njima mog lo
plakati. Svaka od tih igar a je tako prisno i ozbiljno teila reenju, a onda se tako plemenito odricala
njeg a, da je bila kao savrena eleg ija prolaznosti koju nosi sve lepo i sumnjivosti koja se najzad nalazi u svim visokim duhovnim ciljevima. Isto tako, neka Teg ular ijus, ako preivi mene ili moje slubovanje, bude prepor uen kao krajnje neno, drag oceno, ali ugroeno dobro. Treba da uiva vrlo mnogo slobode. Njeg ov savet u svim pitanjima igre neka bude sasluan kao vaan. Meutim, neka mu se
nikada ne pover e uenici da njima samo on rukovodi.
Taj udnovati ovek je tokom godina zaista postao Knehtov prijatelj. On je Knehtu, kome se divio
ne samo zbog njeg ova duha ve takoe i zbog neeg a to je bilo kao gospodarska prir oda, bio dirljivo odan. Mnog o od onog a to znamo o Knehtu predano je preko njeg a. On je, moda, bio jedini u
najuem krug u mlaih igraa staklenih perli koji nije zavideo svome prijatelju zbog nalog a koji mu
je bio dat i jedini za kog a je njeg ovo opozivanje na neizvesno vreme predstavljalo tako dubok, gotovo nepodnoljiv bol i gubitak.
Jozef Kneht je novo stanje radosno osetio im je bio savladao onaj izvesni uas od nag log gubitka
svoje voljene slobode. Osetio je elju za putovanjem, elju za delatnou i radoznalost za strani svet u
koji su ga slali. Uostalom, mladog brata reda nisu tek onako pustili da putuje u Mar ijafels. Prethodno
je tri nedelje bio stavljen u policiju. Tako se meu studentima nazivalo ono malo odeljenje u apar atu vaspitne vlasti koje bi mog lo nositi naziv politiko odeljenje ili ministarstvo inostranih poslova,
ako to, moda, ipak ne bi bila suvie velika imena za malu stvar. Tu je bio upoznat sa pravilima ponaanja za brau reda prilikom bor avka u svetu, napolju, i gotovo svakog dana mu je gospodin Diboa,
ef te slube, lino posveivao jedan sat. Tom savesnom oveku izg ledalo je naime podozr ivo da se
na takvo mesto napolje poalje ovek tako neisproban i jo potpuno nevian u svetu. On nije ni tajio
da ne odobrava odluku majstor a igre staklenih perli i dvostruko se upinjao da mladom bratu reda sa
prijateljskom briljivou ukae na opasnosti od sveta i na sredstva kojima bi im uspeno stao nasuprot. I oinski zabrinuta, potena namer a efova tako se sreno spojila sa voljnou mladog oveka
da bude pouen, da je u tim asovima njeg ovog uvoenja u pravila optenja sa svetom Jozef Kneht
svome uitelju zaista postao drag. Umir en i sa punim pover enjem, on ga je najzad mog ao pustiti u
njeg ovu misiju. ak je, vie iz blag ovoljenja, pokuao da mu i sam da neku vrstu nalog a. Gospodin
Diboa je, ve kao jedan od malog broja politiar a Kastalije, pripadao vrlo maloj grupi inovnika,
ije su misli i studije veim delom bile posveene dravno-pravnom i privrednom opstojanju Kastalije, njenom odnosu prema spoljanjem svetu i njenoj zavisnosti od njeg a. Najvei broj Kastaljana, inovnici isto toliko koliko i naunici i studenti, iveli su u svojoj pedag okoj provinciji i svome redu

kao u nekom stabilnom, veitom i po sebi razumljivom svetu. Oni su, dabome, znali da taj svet nije
oduvek-bio tu, da je jednom postao i to postajao u vremenima najdublje bede, polako i u ogorenim
borbama; da je postao na kraju epohe ratova i to kako iz asketsko-her ojske samosvesti i napor a intelektualaca, tako i iz duboke potrebe za redom, normom, zakonom i mer om iscrpenih, iskrvavljenih i
zaparloenih nar oda. Oni su to znali i znali su za funkciju svih redova i provincija sveta: da se uzdre od vladanja i takmienja, a da zato obezbede stalnost i trajnost duhovnih osnova svih srazmer a i
zakona. Ali oni nisu znali da se taj red stvar i nikako ne razume sam po sebi, da on predstavlja izvesnu
harmoniju izmeu sveta i duha, ije je remeenje bilo uvek mog uno; da istor ija sveta, uzeto sve u
svemu, ne tei i ne favor izuje ono to se eli, ono razumno i lepo, ve da to najvie povremeno trpi
kao izuzetak. Gotovo svi Kastaljani u osnovi nisu zapaali tajnu problematiku njihove kastalijske egzistencije, neg o je ona ba bila preputena onom malom broju politikih glava iji je ef bio gospodin Diboa. Kneht je od njeg a, od Diboa, kad je bio stekao njeg ovo pover enje, dobio sumar an uvod u
politike osnove Kastalije. Taj uvod ga je s poetka pre odbijao i bio mu neinter esantan, kao veini
njeg ove brae iz reda. Potom ga je podsetio na Desinjor ijevu primedbu o mog unosti ugroenja Kastalije, uz to i na ceo, ver ovatno odavno preboleli i zabor avljeni gorki priukus njeg ovih mladikih
rasprava sa Plinio m. Najzad mu je to odjednom postalo izvanr edno vano i kao jedan stupanj na njegovom putu buenja.
Na kraju njihovog poslednjeg sastanka Diboa mu je rekao:
Ver ujem da te sad mog u pustiti. Strog o e se drati nalog a koji ti je dao potovani mag istar
igre i ne manje pravila ponaanja koja smo ti ovde mi dali. Bilo mi je prijatno to sam ti mog ao biti
od pomoi; videe da tri nedelje, koliko smo te ovde zadrali, nisu bile izg ubljene. I ako ikada bude
osetio elju da mi pokae da si zadovoljan mojim obavetenjima i naim poznanstvom, pokazau ti
put za to. Doi e u jedan benediktinski zavod, i ako tamo ostane neko vreme i zadobije pover enje
pater a, ver ovatno e u krug u te potovane gospode i njihovih gostiju uti takoe politike razg ovor e
i osetiti politika raspoloenja. Ako bi me kojom prilikom hteo o tome obavestiti, bio bih ti zahvalan
za to. Razumej me pravilno: nemoj se nikako smatrati nekom vrstom pijuna ili kao da zloupotrebljava pover enje koje ti patri budu ukazali. Nemoj mi sao ptiti nita to ti savest ne doputa. Ja sam ti jemac da emo mog una obavetenja primiti k znanju i upotrebiti samo u inter esu naeg reda i Kastalije. Mi nismo pravi politiar i i nemamo moi, ali mi smo takoe upueni na svet kome smo potrebni i
koji nas trpi. Pod izvesnim okolnostima moe nam biti od kor isti da saznamo kad neki dravnik navrati u manastir ili se papa smatra bolesnim, ili dou novi kandidati na listu buduih kardinala. Mi nismo upueni na tvoja sao ptenja, mi imamo neke izvor e, ali jedan mali izvor vie ne moe biti od tete. Sada idi; na moj podstrek nemoj danas rei ni da, ni ne. Kao prvo neka ti bude da svoj zvanini
slubeni zadatak dobro izvri i da nam kod duhovnih otaca uini ast. elim ti srean put.
Pre polaska na put Kneht je pitao Knjig u preo braaja uz cer emoniju sa stabljikama hajduke trave
i naiao je na znak Li, koji znai putnik, sa miljenjem Kroz malenkost uspeh. Putniku je upornost
spas. Naao je jednu esticu na drug om polju i u knjizi je potraio tumaenje:
Putn ik dolazi u kon ak.
Svoje nosi sa sob om.
Postie postojan ost mlad og slug e.

Oprotaj je bio veseo. Samo je poslednji razg ovor sa Teg ular ijusom za obojicu bio tvrda proba
vrstine. Fric se usiljavao i sam je sebi nametnuo hladnou kao da je ukoen, za njeg a je sa prijateljem odlazilo najbolje to je imao. Knehtovo bie nije doputalo tako strasno i nar oito tako iskljuivo vezivanje za jednog prijatelja. U sluaju nude on je mog ao biti i bez prijatelja i zrak svoje simpatije mog ao je bez smetnje okrenuti novim objektima i ljudima. Za njeg a oprotaj nije bio vaan gubitak. Ali je ve tada dovoljno dobro poznavao prijatelja da bi znao kakav potres i iskuenje za njeg a
znai taj rastanak, pa je bio zabrinut. On je ve esto razmiljao o tom prijateljstvu. Jednom je o nje-

mu razg ovar ao sa majstor om muzike i do izvesnog stepena je bio nauio da sopstveni doivljaj i oseanje objekti vie i kritiki posmatra. Pri tom je doao do saznanja da ga ipak nije samo i jedino velika dar ovitost drug og a prikivala i udahnjavala mu kao neku strast za njeg a, neg o ba povezanost te
obdar enosti sa tako tekim nedostacima, tako velikom tronou. Znao je da jednostrana i iskljuiva
Teg ular ijusova Ijubav prema njemu nosi ne samo lepu, ve takoe opasnu dra i aspekt, to jest iskuenje da pusti da taj slabiji po snazi, ali ne po ljubavi, povremeno oseti njeg ovu mo. U tom prijateljstvu on je stavio sebi u dunost da do kraja bude veo ma uzdrijiv i da vlada sobom. Ma koliko da mu
je bio drag, Teg ular ijus ne bi kod Knehta zadobio dubok znaaj da ga prijateljstvo s tim nenim ovekom, koji je bio fascinir an svojim toliko jaim i sig urnijim prijateljem, nije pouilo o privlanoj
snazi i moi nad nekim ljudima koja mu je bila data. Poeo je oseati da neto od te moi drug e privlai i na njih utie, bitno pripada dar u uitelja i vaspitaa i da ona skriva opasnost i namee odg ovornost. Teg ular ijus je bio samo jedan od nekih. Kneht je video da je izloen mnog im pog ledima koji su
ga eleli pridobiti. Istovremeno, poslednje godine, sve jasnije i svesnije je oseao visoko napregnutu
atmosfer u u kojoj je iveo u selu igraa. Tu je pripadao krug u ili staleu koji zvanino nije egzistirao, ali je bio vrlo otro ogranien, najuem izbor u kandidata i repetenata igre staklenih perli. Jednom krug u iz kog a se dodue poneko uzimao za pomone slube kod mag istra, kod arhivar a ili kod
kurseva igre, ali od kojih niko nije bio postavljen na nie ili srednje inovniko ili uiteljsko zvanje.
Oni su bili rezerva za zauzimanje vodeih mesta. Tu su jedan drug og poznavali vrlo tano, preter ano
tano. Tu gotovo nije bilo obmana o dar ovitosti, kar akter u i o uspesima. I ba zato to je tu, meu tim
repetentima studija igre i aspir antima na via dostojanstva svaki predstavljao jednu natprosenu i znaajnu snag u svaki je bio po rezultatima, po znanju, po sveoanstvima prvor azr edan, ba zato su
one crte i obojenosti kar akter a koje predodreuju jednog pretendenta za vou ili oveka od uspeha,
igrale nar oito veliku i paljivo promatranu ulog u. Neto vie ili manje ambicije, dobrog ponaanja,
telesne visine ili lepe pojave, mali plus ili minus u armu, u delovanju na mlae ili na vlasti, u ljubaznosti ovde je bilo od velikog znaaja i mog lo je biti odluujue u utakmici. Dok je Fric Teg ular ijus, na primer, tome krug u pripadao samo kao autsajder, kao gost ili ovek kog a podnose i u neku ruku pripadao samo njenoj per ifer iji, jer vidljivo nije raspolag ao nikakvim dar om vladanja, dotle je
Kneht pripadao najuem krug u. Ono to ga je prepor uivalo mladima i stvar alo mu oboavao ce bila
je njeg ova sveina, jo potpuno mladalaka ljupkost, po izg ledu jo nepristupana strastima, nepodmitljiva i isto tako opet detinjski neodg ovorna dakle nekakva nevinost. A ono to ga je viima inilo prijatnim bila je drug a strana te nevinosti: njeg ovo gotovo potpuno odsustvo ambicije i laktatva.
U najnovije vreme mladi je postao svestan delovanja svoje linosti, prvo na one nie i tek postepeno i naposletku takoe na one vie. I kada je s tog gledita probueni pog ledao unazad, naao je kako obe linije prolaze kroz njeg ov ivot ak do deakog doba i obrazuju vrbujue prijateljstvo koje
su mu nudili drug ovi, i mlai, i blag onaklonu panju sa kojom su ga tretir ali mnog i pretpostavljeni.
Bilo je izuzetaka, kao rektor Cbinden, ali zato i odlikovanja, kao to je pokroviteljstvo majstor a muzike i odskor a gospodina Diboa i mag istra igre. Sve je bilo jasno, a ipak Kneht to nikada nije hteo
potpuno da vidi i da uvai. To je vidno bio njeg ov unapred obeleeni put, da kao sam po sebi i bez
gur anja svuda dospe u elitu, da svuda nae prijatelje koji mu se dive i visoke pokrovitelje. Njeg ov put
je bio da ne sme ostati na dnu hijer arhije, dole u senci, neg o da se stalno pribliava njenom vrhu i jasnoj svetlosti na kojoj se on nalazio. On bi imao da bude ne podreeni i ne privatni naunik, ve gospodar. to je on to primetio kasnije no drug i slino postavljeni, davalo mu je onaj neopisivi viak ari, onaj zvuk nevinosti. A zato je to primetio tako kasno, ak tako mimo volje? Zato to za svim tim
nije teio i to nije eleo, jer mu vladanje nije bila potreba, zapovedanje mu nije bilo zadovoljstvo, jer
je mnog o vie prieljkivao kontemplativni no aktivni ivot i bio bi zadovoljan da ostane jo koju godinu, ako ne celog veka, neprimeeni student, radoznali i pun strahopotovanja hodoasnik kroz svetinje prolosti, katedrale muzike, vrtove i ume mitolog ije, jezika i ideja. Dakle, kad je neumoljivo

video da se spotie o vita activa, osetio je u svojoj okolini, daleko jae no do sada, zategnutosti, guranja, utakmice, ambicije; osetio je svoju nevinost kao ugroenu i neodrivu. Uvideo je da sada mor a
eleti i potvrditi ono to mu je neeljeno dodeljeno i odreeno da bi savladao oseanje zar obljenosti i
nostalg iju za izg ubljenom slobodom iz poslednjih deset godina. I poto u dui jo nije bio tako sasvim raspoloen za to, privremeni rastanak od Valdcela i Provincije i put u svet osetio je kao izbavljenje.
U mnog im stoleima svog postojanja zavod i manastir Mar ijafels uticao je na istor iju Zapada i
stradao s njim; doivljavao epohe procvata, opadanja, obnova i novih opadanja, i u nekim vremenima
i na raznim podrujima bio je uven i sjajan. Nekada visoko sedite skolastike uenosti i vetine disputovanja, i danas jo sopstvenik velike biblio teke srednjovekovne teo log ije, posle per io da uspavanosti i inercije, bio je dospeo do novog sjaja, ovog puta neg ujui muziku, svoj mnog o hvaljeni hor,
misama i orator ijumima koje su napisali i izvodili njeg ovi patri; ve od onog vremena imao je lepu
muziku tradiciju, est orahovih sanduka punih muzikih rukopisa i najlepu org ulju u zemlji. Tada je
bilo dolo politiko vreme manastir a. I ono je ostavilo za sobom izvesnu tradiciju i vebanje. U vremenima zle ratne podivljalosti, Mar ijafels je vie puta bilo malo ostrvo promiljenosti i razuma na
kome su najbolje glave neprijateljskih strana oprezno traile jedna drug u i ispitivale spor azum. I jedanput to je bio poslednji vrhunac u njeg ovoj istor iji Mar ijafels je bilo mesto roenja zakljuenja mir a koji je za kratko vreme utolio enju iscrpenih nar oda. Kada je zatim poelo novo doba i bila osnovana Kastalija, manastir se ponaao uzdrljivo, ak odbijajue, ver ovatno ne bez dobijenog
uputstva iz Rima. Molba vaspitne vlasti za. gostoprimstvo za jednog naunika koji je neko vreme hteo
da radi u manastirskoj skolastikoj biblio teci bila je utivo odbijena. Isto tako i poziv da poalju jednog predstavnika na zasedanje iz istor ije muzike. Tek poev od opata Pija, koji se u poo dmaklim godinama poeo ivo inter esovati za igru staklenih perli, poele su veze i razmene i otada je nastao ne
ba iv, ali prijateljski odnos. Razmenjivale su se knjig e, ukazivala uzajamna gostoprimstva. I Knehtov pokrovitelj, majstor muzike, bio je u mladim godinama u Mar ijafelsu, prepisivao je notne rukopise i svir ao na uvenoj org ulji. Kneht je znao i radovao se bor avku na mestu o kome je povremeno
sluao potovanog a kako sa radou pria.
Preko njeg ovog oekivanja doekali su ga sa osobitom panjom i utivou koja ga je gotovo
zbunila. To je takoe bilo prvi put da Kastalija stavlja na raspolag anje manastir u na neodreeno vreme jednog uitelja igre staklenih perli iz elite. Kod efa Diboa je bio nauio da, nar oito u prvo vreme, sebe smatra samo kao predstavnika Kastalije i da utivosti i eventualna distancir anja prima na
znanje i na njih odg ovar a samo kao izaslanik. To mu je pomog lo da ispliva iz prve pometenosti. On
je isto tako savladao oseanje tuine i zebnje i tihe uzbuenosti prvih noi u kojima je imao malo sna.
I kad mu je opat Gervazijus pokazao dobroudnu i ilu blag onaklonost, uskor o mu je u ovoj sredini
postalo dobro. Radovali su ga sveina i snag a predela, sur ovog planinskog predela sa otrim stenovitim zidovima i sonim panjacima punim lepe stoke. Usreavali su ga snag a i ir oko prostranstvo starih graevina sa kojih se mog la proitati istor ija mnog ih stolea. Pridobila ga je lepota i jednostavna
udobnost stana, dveju prostor ija na gornjem spratu dug akog gostinskog krila. Dopadale su mu se
etnje i ispitivanja kroz divnu malu dravu sa dve crkve, sa hodnicima na svodove, arhiv, biblio teka,
opatski stan, vie dvor ita, razvuene stajske zgrade pune dobro neg ovane stoke, esme iz kojih je
kuljala voda, zasvoeni ogromni podrumi za vino i voe, dve trpezar ije, uvena saborna dvor ana, negovani vrtovi, kao i radio nica za brau svetovnjake, za bavar a, obuar a, krojaa, kovaa i tako dalje,
koji su oko najveeg dvor ita obrazovali malo selo. Ve je imao pristupa u biblio teku; org ulja mu je
ve pokazao divnu org ulju i dopustio mu da svir a na njoj. Ne manje su ga mamili kovezi sa notama
u kojima je stajao znatan broj neobjavljenih, delom jo uopte nepoznatih rukopisa ranijih epoha.
Izg leda da u manastir u nisu ba nestrpljivo ekali da on pone sa svojom zvaninom funkcijom.
Trajalo je ne danima, nedeljama je trajalo dok se prilo pravom cilju radi kog a je bio tu. Istina, neki

patri, a nar oito sam opat, od prvog dana su rado razg ovar ali sa Jozefom o igri staklenih perli. Ali, o
kakvoj nastavi ili inae o kakvom sistematskom radu jo nije bilo rei. Kneht je i inae u ponaanju,
ivotnom stilu i tonu optenja duhovne gospode zapazio jedan tempo koji mu je do sada bio nepoznat, izvesnu dostojanstvenu spor ost, strpljenje, blag o i dug a daha. Izg ledalo je da svi ti oci, ak i oni
koji lino nikako nisu bili bez temper amenta, raspolau njime. To je bio duh njihova reda, to je bio
hiljadug odinji duh jednog prastar og, privileg ovanog, u srei i nevolji isprobanog por etka i zajednice u kojoj su uestvovali, kao to svaka pela ima udela u sudbini i bitisanju svoje konice, spava njenim snom, pati njene patnje, drhti njenim drhtajem. Upor een sa ivotnim stilom Kastalije, benediktinski stil je na prvi pog led izg ledao manje duhovan, manje agilan i zao tren, manje aktivan, ali zato,
spokojniji, manje podloan uticaju, star iji, oprobaniji. Izg ledalo je da tu vlada jedan duh i smisao koji
je ve odavno opet postao prir oda. Kneht je sa radoznalou i velikim inter esovanjem, takoe sa velikim divljenjem pustio da na njeg a deluje taj manastirski ivot koji je, u vreme kad jo nije bilo Kastalije, bio gotovo isti kao i danas i ve imao hiljadu pet stotina godina, i koji je veo ma izlazio u susret
posmatrakoj strani njeg ove prir ode. Bio je gost, bio je poastvovan, poastvovan daleko iznad oekivanja i obaveze, ali je jasno oseao: to je bila forma i obiaj, i nije se odnosilo ni na njeg ovu linost, ni na duh Kastalije ili duh igre staklenih perli, to je bila velianstvena utivost star e velike sile
prema jednoj mlaoj. Na to je bio samo delimino pripremljen i posle izvesnog vremena oseao se,
uprkos svoj prijatnosti svog mar ijafelskog ivota, tako nesig urnim da je molio svoju vlast da mu da
tanije propise o ponaanju. Mag istar igre mu je lino napisao nekoliko redova. Nemoj misliti na
to, stajalo je u njima, da studiji tamonjeg ivota rtvuje koliko bilo vremena. Kor isti svoje vreme,
ui, nastoj da bude omiljen i kor istan, ukoliko su ljudi za to tamo prijemljivi, ali se nemoj nametati,
nemoj nikada izg ledati nestrpljiviji, nemoj nikada izg ledati da ima manje slobodnog vremena no
tvoji domaini. Ako bi oni s tobom i itavu godinu postupali kao prvog dana gostovanja u njihovoj
kui, mirno prihvati to i ponaaj se kao da ti je svejedno da li e biti dve ili deset godina vie. Prihvati
to kao utakmicu u vebanju strpljenja. Marljivo razmiljaj! Ako ti dokolica bude suvie dug a, onda
svakog dana uzmi po nekoliko asova, ne vie vid etir i, za kakav redovan rad, na primer izuavanje
ili prepisivanje rukopisa. Ali nikada nemoj ostavljati utisak kao da radi, imaj vremena za svakog a ko
eli s tobom da razg ovar a.
Kneht se drao tog a i uskor o se opet oseao slobodniji. Dotle je isuvie mislio na zadatak nastave
za ljubitelje igre staklenih perli, koji je dao ime njeg ovoj misiji. Dotle su manastirski oci postupali sa
njim pre kao sa izaslanikom jedne prijateljske sile kog a je valjalo drati u dobrom raspoloenju. Najzad se opat Gervazije ipak setio nastavnog zadatka, pa mu je doveo nekoliko pater a koji su ve bili
okusili prvi uvod u igru staklenih perli. On je sa njima imao da odri dalji teaj. Tada se pokazalo, na
njeg ovo zaprepaenje i s poetka na njeg ovo teko razoar anje, da je kultur a plemenite igre na tom
gostoljubivom mestu vrlo povrna i diletantska i da su se, kako izg leda, zadovoljavali vrlo skromnom mer om znanja igre. U nastavku tog saznavanja dolo mu je takoe i drug o: da vetina igre staklenih perli i njeno neg ovanje u manastir u nikako nije bilo ono radi eg a je poslan ovamo. Zadatak da
to nekoliko pater a, neto naklonjenih igri, unapredi malo u osnovima i da im pribavi zadovoljenje
jednog skromnog bavljenja sportom, bio je lak, suvie lak, i bilo koji drug i kandidat igre bio bi mu
dor astao, ak kad ni izdaleka ne bi pripadao eliti. Dakle, ta nastava nije mog la biti prava svrha njeg ove misije. Poeo je da shvata da su ga ovamo poslali manje da pouava, a vie da ui.
Uostalom, ba kad je mislio da je to prozr eo, njeg ov ugled u manastir u je odjednom ojaao, a sa
tim takoe njeg ova samosvest. Jer, uprkos svim draima i prijatnostima svoje ulog e gosta, on je svoj
bor avak povremeno ve oseao kao premetaj po kazni. Jednog dana se desilo da mu se u razg ovor u
sa opatom nenamerno omakla aluzija na kineski I Ging. Opat je sluao, postavio nekoliko pitanja i
kad je video da je njeg ov gost toliko iznad oekivanja upuen u kineski i u Knjig u preo braaja, nije
mog ao sakriti svoju radost. On je imao nar oitu ljubav za I Ging i por ed tog a to nije razumevao ki-

neski i to je njeg ovo znanje o knjizi pror oanstava i drug im kineskim tajnama bilo onako bezazleno
povrno kako su se dananji stanovnici tog manastir a zadovoljavali u gotovo svim svojim naunim
inter esovanjima. Ipak se mog lo zapaziti da mudri i, u por eenju sa svojim gostom, tako iskusni i
svetski ovek zaista ima neke veza sa duhom star okineske dravne i ivotne mudrosti. Razvio se razgovor neobine ivosti koji je prvi put razbio dotadanje utivo dranje izmeu domaina i gosta i doveo dotle da je Kneht bio umoljen da potovanom gospodinu dva puta nedeljno daje lekcije iz I Ginga.
Dok se tako njeg ov odnos prema opatu i gostoprimcu razvijao u neto ivlje i stvarno, napredovalo je i koleg ijalno prijateljstvo sa org uljaem i mala duhovnika drava u kojoj je iveo postala mu
je uskor o bliska. Poelo se takoe pribliavati ispunjenje obeanja pror oanstva koje je bio pitao pre
polaska iz Kastalije.
Njemu, putniku koji svoju imovinu nosi sobom, bilo je predskazano ne samo svratite u sklonite,
ve i istrajnost mladog slug e. To to se predskazanje ispunjavalo, putnik je smeo da prihvati kao
povoljan znak, kao znak da on zaista svoju imovinu sobom nosi, da on zaista, i kad je udaljen od
kola, uitelja, drug ova, pokrovitelja i pomag aa, udaljen od zaviajne atmosfer e Kastalije koja hrani
i obasipa pomoi, nosi u sebi skupljene duh i snag e pomou kojih je iao u susret delatnom i vrednom ivotu. Nag oveteni mladi slug a pribliavao mu se, naime, u vidu jednog duhovnikog uenika imenom Anton. Iako taj mladi ovek u ivotu Jozefa Knehta sam nije igrao nikakvu ulog u, ipak je
onda, u onom nar oito neskladnom prvom vremenu u manastir u, on bio znak, vesnik novog i veeg,
nag oveta dog aaja koji dolaze. Anton, utljiv mladi koji ipak vatreno i obdar eno gleda, gotovo
ve zreo da bude primljen u krug monaha, prilino esto se nalazio sa igraem staklenih perli koje su
mu po por eklu i vetini bile tako tajanstvene. Meutim, malo jato uenika, u svom odvojenom i gostu
nepristupanom krilu, ostalo mu je gotovo nepoznato, jer je namerno drano daleko od njeg a. Uenicima nije bilo doputeno uee u teaju igre. Ali taj Anton je vie puta u nedelji vrio slubu pomonika u biblio teci; Kneht ga je tu sreo. Ponekad je dolazilo do razg ovor a i Kneht je sve vie i vie primeivao da mu je taj mladi ovek, tamnih snanih oiju pod jakim crnim obrvama, privren na onaj
sanjalaki i usluni nain potovalake mladike i ake ljubavi, kakvu je esto sretao i koju je ve
odavno upoznao kao iv i vaan element u ivotu reda, iako je uvek oseao elju da je izbegne. Tu u
manastir u je odluio da bude dvostruko uzdrljiv. Izg ledalo mu je kao ogreenje o gostoprimstvo,
ako bi hteo da utie na tog mladia koji se jo nalazio pod duhovnikim vaspitanjem; takoe mu je bila dobro poznata nar edba nevinosti pod kojom se ovek tu nalazio i izg ledalo mu je da bi time deaka zaljubljenost mog la postati jo opasnija. U svakom sluaju mor ao je izbeg avati svaku mog unost
dodir a, pa se prema tome upravljao.
U biblio teci, jedinom mestu gde je sretao ovog Antona, upoznao se takoe s jednim ovekom koga u poetku zbog njeg ove skromne pojave gotovo nije ni primeivao, a kog a je zatim vremenom
tanije upoznao i celog ivota ga voleo sa zahvalnim potovanjem, kao na primer star og majstor a
muzike. To je bio pater Jakobus, najznaajniji istor iar benediktinskog reda. Imao je onda oko ezdeset godina; suvonjav, postar iji ovek, s glavom kao u kopca na dug om jakom vratu, sa licem koje je
spreda, nar oito zato to je bio vrlo tedljiv u pog ledima, imalo neeg beivotnog i ugaenog. Ali,
njeg ov profil, sa smelo vinutom linijom ela, dubokim urezom iznad grbine nosa, sa otro skrojenim
kukastim nosom i sa malo kratkom ali dopadljivom isto istur enom bradom, odavao je izr aenu i
svojevoljnu linost. Tihi star i ovek koji je, uostalom, kada se blie upozna, mog ao biti krajnje temper amentan, imao je u manjem unutranjem odeljenju knjinice svoj sopstveni sto za rad, stalno pokriven knjig ama, rukopisima i geo grafskim kartama. Izg ledalo je da je on u tom manastir u, koji je
imao tako neocenjive knjig e, jedini naunik koji stvarno ozbiljno radi. Uostalom, na pater a Jakobusa
Knehtu je nenamerno skrenuo panju onaj iskuenik Anton. Kneht je primetio da su onu unutranju
prostor iju biblio teke, gde je naunik radio, smatrali gotovo kao privatnu sobu za studije. U nju je do-

lazilo malo onih koji su kor istili knjinicu, samo ako je to bilo neophodno i to tiho i s potovanjem,
na vrhovima prstiju, iako pater koji je tamo radio nije nikako pravio utisak da se tako lako uznemir ava. Razume se, i Kneht je odmah taj obzii prihvatio kao zapoved, pa je ve time radni star ac bio izmakao njeg ovom zapaanju. Jednog dana ga je Anton usluivao nekim knjig ama i kada se vraao iz one
unutranje prostor ije, Knehtu je palo u oi kako je malo zastao u vratima i kako je gledao onog utonulog u rad za svojim stolom sa sanjalakim izr azom divljenja i strahopotovanja, pomeanim sa izrazom gotovo nenog obzir a i spremnosti na pomo, kao to to katkad dobro vaspitana omladina ini
prema sedoj glavi i tronosti star osti. Kneht se prvo obradovao tom prizor u koji je sam po sebi bio
lep i koji mu je takoe pokazivao da kod Antona ipak postoji isto tako sanjalatvo za star ije i one kojima se dive, bez fizike zaljubljenosti. Idueg trenutka pala mu je jedna vie ironina misao zbog koje se posle gotovo stideo misao: koliko je tu, u tom zavodu, bila oskudna uenost kada se omladina udi kao udnoj zver i i biu iz bajke jedinom ozbiljno delatnom nauniku u kui. Meutim taj gotovo neni pog led zadivljenog potovanja koji je Anton upro u starca, otvor io je Knehtu oi za pojavu uenog pater a. Otada je on povremeno bacao pog led na tog oveka; otkrio je njeg ov rimski profil
i postepeno je na pater u Jakobusu otkrivao ovo ili ono, to izg leda nije ukazivalo na obian duh i karakter. Ve mu je bilo poznato da je on istor iar i da vai za najposveenijeg poznavao ca istor ije benediktinaca.
Jednog dana pater ga je oslovio. U njeg ovom tonu nije bilo nieg ir okog, nag laeno blag onaklonog, nag laeno dobrog raspoloenja ni pomalo oinskog nag laska, to je izg leda bio stil kue. Pozvao je Jozefa da ga posle veernja poseti u njeg ovoj sobi. U meni, rekao je tihim i gotovo zazornim glasom, ali izvrsno tano nag laujui rei, ne nalazite poznavao ca istor ije Kastalije i jo manje
nekog igraa staklenih perli. Ali, poto se, kako izg leda, nai tako razliiti redovi sve vie prijatelje,
hteo bih da se i ja ne iskljuim iz tog a i hteo bih takoe da iz vaeg prisustva ponekad izvuem malo
kor isti. Govor io je sa savrenom ozbiljnou, ali tihi glas i star o, pametno lice davali su njeg ovim
preter ano utivim reima vie znaenja koja su se prelivala izmeu ozbiljnosti i ironije, odanosti i
blag og podsmeha, patosa i zabave, kao to se to moe osetiti na primer kod igre utivosti i strpljenja
beskrajnih klanjanja prilikom pozdrava dvojice svetaca ili dvojice crkvenih kneeva. Ta meavina super io rnosti i podrugljivosti, mudrosti i tvrdog lavog cer emonijala, Knehtu je bila dobro poznata od
Kineza i priinjavala mu je zadovoljstvo. Prisetio se da taj ton njime je i majstor igre staklenih
perli Tomas majstorski vladao ve due vremena nije uo. Obradovan i zahvalan, prihvatio je poziv. Kad je uvee potraio pater ov zabaeni stan na kraju jednog tihog pobonog krila i dok se predomiljao na koja vrata da zakuca, na svoje iznenaenje uo je klavirsku muziku. Sluao je. To je bila
jedna sonata od Parsela, svir ana bez pretenzija i bez virtuo znosti, ali sa taktom i isto. Prisno i ljupko
k njemu je zvuala ista, iz srca vesela muzika sa svojim slatkim trozvucima i podseala ga na vreme
u Valdcelu kada je sa svojim prijateljem Fer omontom na raznim instrumentima vebao komade te vrste. Sluajui s uivanjem, saekao je kraj sonate. U tihom i mranom hodniku zvualo je tako usamljeno i daleko od sveta, tako hrabro i nevino, tako detinjski i u isto vreme super io rno, kao svaka dobra muzika usred neosloboene nemosti sveta. Kucnuo je na vrata. Pater Jakobus je viknuo: Ui! i
doekao ga svojim skromnim dostojanstvom. Na malom klavir u jo su gor ele dve svee. Da, odg ovor io je pater Jakobus na Knehtovo pitanje, on svake veer i svir a pola sata ili i ceo sat; svoj dnevni
posao zavrava sa padanjem mraka i u asovima pre spavanja ne ita i ne pie. Razg ovar ali su o muzici, o Parselu, o Hendlu, o prastar om neg ovanju muzike kod benediktinaca koji su bili pravi umetniki red. Kneht je pokazao elju da upozna njeg ovu istor iju. Razg ovor je postao iv i prokrstar io je
stotinu pitanja. Izg ledalo je da su istor ijska znanja star og a zaista izvrsna, ali nije por icao da ga je istor ija Kastalije, kastalijske misli i tamonjeg reda malo zanimala i inter esovala. On takoe nije preutao svoj kritiki stav prema toj Kastaliji. On je njen red smatrao kao podraavan je hrianskim
kong reg acijama, i to u osnovi kao blasfemno podraavanje, jer kastalijski red nema za osnovu ni bo-

ga, ni relig iju, ni crkvu. Kneht je pri toj kritici ostao slualac pun potovanja. Ipak je nag ovestio da su
o relig iji, bog u i crkvi, por ed benediktinskih i rimsko-katolikih shvatanja, mog una i da su postojala
jo i drug a shvatanja kojima se ne moe por ei ni istota volje i stremljenja, ni dubok uticaj na duhovni ivot.
Tano rekao je Jakobus vi pri tom mislite izmeu ostalog i na protestante. Oni nisu bili u
stanju da odre relig iju i crkvu, ali oni su u svoje vreme pokazali mnog o hrabrosti i imali su uzornih
ljudi. U mom ivotu je bilo nekoliko godina kada su prvenstveni predmeti mojih izuavanja bili pokuaji pomir enja neprijateljskih hrianskih ver oispovesti i crkava, nar oito oni iz doba oko 1700,
kada nalazmo ljude, kao to je filozof i matematiar Lajbnic, a onda neobini grof Cincendorf, koji
se trude da izmir e zavaenu brau. Uopte, osamnaesti vek, ma koliko njeg ov duh bio brzoplet i diletantski, udno je zanimljiv i dvosmislen duhovno istor ijski i ba sam se protestantima onog a vremena
ee bavio. Tada sam otkrio jednog filolog a, uitelja i vaspitaa velikog formata, vapskog pijetistu[31], inae oveka iji se potonji uticaj puna dva stolea jasno moe dokazati. Ali tu dolazimo na
drug o podruje, vratimo se pitanju leg itimnosti i istor ijske misije pravih redova
Ah, ne viknuo je Jozef Kneht molim ostanite jo pri tom uitelju o kome ste upravo hteli
da govor ite, gotovo ver ujem da mog u pog oditi ko je.
Onda pog odite.
Prvo sam pomislio na Halejca Frankea, ali to mor a biti vaba i onda ne mog u ni na kog misliti
do na Johana Albrehta Beng ela.
Zazvonio je smeh, a radost je obasjala naunikovo lice. Vi me iznenaujete, drag i, uzviknuo
je ivo zaista sam mislio na Beng ela. Otkud znate o njemu? Ili je to samo po sebi svojstveno vaoj
udnoj Provinciji da se poznaju tako zastranjene i zabor avljene stvar i i imena?
I u Kastaliji bi samo mali broj znao za njeg a, moda niko osim mene i dvojice mojih prijatelja.
Jednom sam se bavio studijama iz osamnaestog veka, oblau pijetizma, samo za jednu linu svrhu, i
tada mi je palo u oi nekoliko vapskih teo log a i osvojilo moje divljenje, a meu njima nar oito taj
Beng el. On mi je onda izg ledao idealan uitelj i vo omladine. Taj ovek bio me je tako zaneo da sam
ak dao da se iz jedne knjig e prefotog rafie njeg ova slika koja je izvesno vreme visila iznad mog
radnog stola.
Pater se jo neprestano smejao. Tu se sreemo pod jednim neobinim znakom rekao je.
Ve to je udno to smo vi i ja u svojim studijama naili na tog zabor avljenog oveka. Moda je jo
udnije to je tom vapskom protestantu polo za rukom da skor o istovremeno deluje na jednog benediktinskog pater a i jednog kastalijskog igraa staklenih perli. Uostalom, vau igru ja zamiljam
kao vetinu za koju je potrebno mnog o fantazije i udim se to vas je mog ao privui tako trezven ovek kao to je Beng el.
Sada se Kneht zadovoljno smejao. Dakle rekao je ako se seate vieg odinjih Beng elovih
studija o Otkrovenju Jovanovom i njeg ovog sistema tumaenja pror oanstava iz te knjig e, onda morate dopustiti da naem prijatelju takoe nije bio sasvim stran ni pol suprotan trezvenosti.
Tano je priznao je pater. A kako objanjavate takve suprotnosti?
Ako hoete da mi dopustite jednu alu, ja bih rekao: ono to je Beng elu nedostajalo i to je udno traio i eleo, a da to nije znao, bila je igra staklenih perli. Ja ga naime ubrajam u tajne pretee i
pretke nae igre.
Oprezno i opet ozbiljan, Jakobus je pitao: Izg leda mi malo smelo to ba Beng ela dodajete svojoj listi predaka. A kako pravdate to?
To je bila ala, ali ala koja se moe braniti. Jo u mladim godinama, pre no to ga je rad na Bibliji zaposlio, Beng el je jednom svojim prijateljima sao ptio da namer ava i nada se da u jednom enciklopedijskom delu sve znanje svog a doba simetrijski i sinoptiki sredi i same prema jednom sre-

ditu. To nije nita drug o no ono to takoe ini igra staklenih perli.
To je enciklopedijska misao kojom se itav osamnaesti vek igrao uzviknuo je pater.
Ona jeste to rekao je Jozef ali Beng el nije teio samo slag anju jedne por ed drug e oblasti
znanja i istraivanja, ve stavljanju jedne u drug u, u org anski por edak; bio je na putu da trai zajedniki imenilac. A to je jedna od osnovnih misli igre staklenih perli. I ja bih hteo da tvrdim jo vie.
Naime, da je Beng el imao jedan takav sistem, kao to je naa igra, njemu bi ver ovatno bilo priteeno
veliko lutanje sa njeg ovim prer aunavanjem pror okih brojeva i svojim predskazanjem antihrista i
hiljadug odinjeg carstva. Za razne talente koje je u sebi sjedinjavao, Beng el nije sasvim naao eljeni
pravac ka jednom zajednikom cilju i tako se pojavio njeg ov matematiki dar, u sar adnji sa filolokom otroumnou, onaj udni por edak vremena pomean iz akribije[32] i fantastike, koji ga je nekoliko godina zapoljavao.
Dobro je rekao je Jakobus to niste istor iar, vi ste zaista skloni fantazir anju. Ali razumem kako to mislite; cepidlaka sam samo u svojoj strunoj nauci.
Iz tog a se razvio obiman razg ovor, njihovo upoznavanje, neka vrsta prijateljevanja. Nauniku je
izg ledalo da je to vie no sluaj, ili bar sasvim osobit sluaj to su njih dvojica, on po svojoj benediktinskoj, mladi po svojoj kastalijskoj obaveznosti, uinili taj pronalazak i otkrili tog sir omanog virtemberkog manastirskog preceptor a, tog koliko nenog, toliko vrstog, koliko smetenog, toliko trezvenog oveka. Mor a biti neeg a u tome to je vezivalo njih dvojicu, na koje je tako jako delovao isti
nevidljivi magnet. I od onog veer a koje je poelo Parselovom sonatom, to neto i povezanost u stvari su bili tu. Jakobus je uivao u razmeni sa tako kolovanim i jo tako obradivim mladim duhom. To
zadovoljstvo nije mu se prualo tako esto. Za Knehta je optenje sa istor iar em i kolovanje kroz
njeg a koje je sada poelo bilo nov stupanj na onom putu buenja koji je on smatrao za svoj ivot. Da
kaemo sa nekoliko rei: kroz pater a je uio istor iju, upoznao zakonitosti i protivrenosti prouavanja istor ije i pisanja istor ije i nauio da iduih godina sadanjost i sopstveni ivot i dalje vidi kao istor ijsku stvarnost.
Njihovi razg ovor i su esto izr astali u prave dispute, napade i pravdanja. U poetku je, razume se,
pater Jakobus bio taj koji se pokazivao raspoloen za napad. to je vie upoznavao duh svog mladog
prijatelja, tim ga je vie bolelo to je video kako taj mladi ovek, koji je toliko mnog o obeavao, stasa bez odg oja relig io znog vaspitanja u prividnom odg oju jedne intelektualno-estetske duhovnosti.
Ono to je smatrao da u Knehtovu nainu miljenja treba kuditi, on je stavljao na raun tog modernog kastalijskog duha, njeg ove udaljenosti od stvarnosti, njeg ove sklonosti prema zabavnoj apstrakciji. A kad ga je Kneht nepokvar enim, njeg ovom sopstvenom nainu miljenja srodnim shvatanjima i
izjavama iznenaivao, on je likovao zato to je valjana prir oda njeg ova mlada prijatelja tako snano
pruila otpor kastalijskom vaspitanju. Jozef je vrlo mirno primao kritikovanje Kastalije, a kada mu se
inilo da je star i gospodin u svojoj strastvenosti otiao suvie daleko, hladno je odbijao njeg ove napade. Uostalom, meu poniavajuim pater ovim izjavama o Kastaliji bilo je i takvih kojima je Jozef
delom mor ao dati za pravo i, za svog vremena u Mar ijafelsu, u jednoj taki snano je promenio nain
miljenja. Re je o odnosu kastalijskog duha prema svetskoj istor iji, o onome to je pater nazvao
potpuno odsustvo istor ijskog smisla. Vi matematiar i i igrai staklenih perli umeo je rei
izdestilisali ste sebi jednu pog odnu svetsku istor iju koja se sastoji samo iz istor ije duha i umetnosti,
vaa istor ija je bez krvi i stvarnosti; vi tano znate o propasti latinskog tvor en ja reenice u drug om
ili treem veku, a o Aleksandru, ili o Cezar u, ili o Isusu Hristu ne znate nita. Svetsku istor iju vi tretirate kao matematiar matematiku, samo kada ima zakona i formula, ali ne stvarnost, ne dobro i zlo,
ne juer anjicu, ne sutranjicu, samo veitu, matematiku stvarnost.
Ali kako se moe raditi na istor iji, a da se u nju ne unese red? pitao je Kneht.
Izvesno u istor iju treba uneti red praskao je Jakobus. Svaka nauka je, izmeu ostalog, ne-

ko ureivanje, uproavanje, injenje svarljivim nesvarljivog za duh. Mi ver ujemo da smo u istor iji
upoznali neke zakone i pokuavamo da o njima vodimo rauna pri upoznavanju istor ijske istine. Tako otprilike kao kada se anatom pri rastavljanju tela ne suo i sa samim potpuno iznenaujuim nalazima, ve nalaenjem sveta org ana, miia, veza i kostiju pod epidermisom, nalazi potvrenu emu
koju je u samom sebi doneo. Ali ako anatom vidi samo svoju emu, a jedinstvenu, individualnu stvarnost zanemar i, onda je on Kastaljanin, igra staklenih perli, on primenjuje matematiku na najnepogodnijem objektu. to se mene tie, ko posmatra istor iju, moe poneti sa sobom najdirljiviju deiju
ver u, usreujuu mo naeg duha i naih metoda, ali osim tog a i uprkos tome mor a respektovati neshvatljivu istinu, stvarnost, jednokratost zbivanja. Baviti se istor ijom, drag i moj, nije ala, ni neodg ovorna igra. Baviti se istor ijom predstavlja znanje o tome da se time stremi neem nemog uem, a ipak
nunom i krajnje vanom. Baviti se istor ijom znai: prepustiti se hao su, a ipak sauvati ver u u red i
smisao. To je vrlo ozbiljan zadatak, mladiu, a moda trag ian.
Od pater ovih rei, koje je Kneht onda pismeno sao ptio svojim prijateljima, uzimamo jo jednu
kao kar akter istinu.
Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo groe u kolau svetske istor ije, oni takoe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo prosto i lako, kao to bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikih, izg led veliine daju istor ijski trenutak i njeg ova tumaenja i prilaenja; ali ima i istor iar a i bio grafa, a kamoli novinar a, kojima to tumaenje i zahvatanje jednog istor ijskog trenutka hoe da kae: trenutni uspeh pojavljuje se ve kao znak veliine.
Omiljene fig ur e takvih istor iar a su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja
za trenutak uspe da upravlja dobrim ili ravim raspoloenjem jednog vladar a sveta. A idealno raspoloeni mladii vole, obrnuto, najvie trag ino neuspele, muenike, one za trenutak suvie rano ili suvie kasno dole. Za mene koji sam, dabome, pre sveg a istor iar naeg benediktinskog reda, ono najprivlanije, najudnije i najvrednije prouavanja u svetskoj istor iji nisu linosti, ni dravni udar i i uspesi ili propadanja. Moja ljubav i nezasitiva elja su posveene pojavama, kao to je naa kong reg acija, onim vrlo dug ovenim org anizacijama u kojima se ini pokuaj da se ljudi od duha i due skupe,
vaspitaju i preo braze, da se vaspitanjem ne eugenikom, duhom ne krvlju, naine plemstvom osposobljenim kako za sluenje tako i za vladanje. Mene je u istor iji Grka privezalo ne zvezdano nebo
her oja i ne nametljiva dreka agor e[33], ve pokuaji kao to su bili pitag or ejaca ili Platonove akademije; kod Kineza nijedna drug a pojava toliko koliko dug ovenost konfuijevskog sistema, a u naoj
zapadnoj istor iji kao istor ijske vrednosti prvog reda izg ledaju mi pre sveg a hrianska crkva i redovi
koji joj slue i u nju su ugraeni. To to neki avantur ista jednom ima sree pa osvoji ili osnuje carstvo i ono onda traje dvadeset ili pedeset ili ak i sto godina, ili to neki dobronamerni idealista, kralj
ili car, smer a neku poteniju politiku ili tei da ostvar i neki kulturni san, to to je neki nar od ili neka
drug a zajednica pod visokim pritiskom bila sposobna da izvri neuveno, ali i da trpi, sve to mi
nije ni priblino tako inter esantno kao to je pokuaj da se uvek obrazuju takve tvor evine kao to je
na red, i to su se neki takvi pokuaji mog li odrati hiljadu i dve hiljade godina. O samoj svetoj crkvi neu govor iti, za nas vernike ona je van diskusije. Ali to su kong reg acije, kao to je benediktinska, dominikanska, kasnije jezuitska i tako dalje, trajale vie stotina godina i to su posle svih tih stolea, uprkos svim razvicima, izo paavanjima, prilag oavanjima i nasiljima jo sauvale svoj lik i
svoj glas, svoje dranje, svoju individualnu duu, to je za mene najudniji i najdostojanstveniji fenomen istor ije.
Kneht se divio pater u takoe i u njeg ovim ljutitim nepravinostima. Pri tom onda nije jo ni nasluivao ko je uistinu bio pater Jakobus, on je u njemu video samo jednog dubokog i genijalnog naunika i jo nije znao da je on osim tog a bio ovek koji je i sarti sa sveu stajao u svetskoj istor iji i doprinosio njenom uobliavanju, vodei politiar svoje kong reg acije i znalac politike istor ije i politi-

ke sadanjosti, kome su se s mnog o strana obraali za obavetenje, savet, posredovanje. Kneht je dve
godine do svog prvog odsustva optio s tim pater om samo kao sa naunikom i u njeg ovom ivotu,
delatnosti, glasu i uticaju poznavao je samo tu jednu, njemu okrenutu stranu. Taj ueni gospodin
umeo je i u prijateljstvu utati, a njeg ova braa u manastir u su takoe to umela bolje no to bi Jozef
pomislio.
Posle neke dve godine Kneht se tako savreno uiveo u manastir u, kao to je gost ili stranac to ikada mog ao. Pri tom je povremeno bio na pomoi org uljau da u svom malom crkvenom hor u dalje
skromno vodi u tankoj niti jednu prastar u, dostojanstvenu, veliku tradiciju. On je otkrio neke pronalaske u muzikom arhivu i prepie poslao u Valdcel, a nar oito u Monteport. On je privukao malu poetniku klasu igraa staklenih perli kojoj je sada takoe, kao najr evnosniji uenik, pripadao i onaj
mladi Anton. Opata Gervazijusa istina nije nauio kineskom jeziku, ali ga je ipak nauio rukovanju
stabljiicama hajduke trave i boljoj metodi meditovanja o izr ekama Knjig e pror oanstva. Opat se
veo ma navikao na njeg a i ve se odavno okanio svojih pokuaja u poetku da gosta povremeno zavodi na pie. Polug odinji izvetaji u kojima je davao odg ovor na slubeno traenje majstor a igre staklenih perli kako su u Mar ijafelsu zadovoljni Jozefom Knehtom, predstavljali su velianja. U Kastaliji
su tanije no te izvetaje ispitivali liste lekcija i svedoanstva o Knehtovom teaju igre; nali su da je
nivo skroman, ali su bili zadovoljni nainom na koji se uitelj umeo privii tom nivou i uopte obiaju i duhu manastir a. Ali u kastalijskoj vlasti su bili najzadovoljniji i istinski iznenaeni, ne doputajui razume se, da to punomonik primeti, estim, poverljivim i najzad upravo prijateljskim Knehtovim
optenjem sa slavnim pater om Jakobusom.
Taj odnos je nosio razne plodove. Neka nam je doputena o tome re koja neto unapred zadir e u
priu ili pak o onom plodu koji je Knehtu bio najmiliji. On je sazr evao spor o, spor o, rastao je tako
oklevajui i nepoverljivo, kao seme drvea visokih planina posejano dole u plodnoj dolini. To seme,
predano plodnom zemljitu i blag oj klimi, nosi u sebi kao nasledstvo uzdrljivost i nepover enje s kojim su njeg ovi oevi por asli, spor i tempo raenja spada u njihova nasledna svojstva. Tako je, naviknut na to, mudri star i pustio da se s nepover enjem kontrolie svaka mog unost nekog uticaj a na njega, da sve ono to mu je mladi prijatelj, koleg a sa suprotnog pola doneo od kastalijskog duha, samo s
oklevanjem i stopu po stopu hvata kor ena u njemu. Meutim, ono je postepeno ipak klijalo i od sveg
to je Kneht doiveo u svojim manastirskim godinama bilo je najbolje i njemu najdrag ocenije to
oskudno pover enje i samoo tvar anje iskusnog starca, koje je oklevajui raslo iz poetaka koji su izgledali beznadeni, 6no njeg ovo spor o zaeto, jo spor ije priznato razumevanje ne samo za linost
svog mlaeg potovao ca, ve takoe i za ono to je na njemu bilo isto kastalijskog kova. Mladi, naizg led gotovo samo ak, slualac i uenik, stopu po stopu doveo je pater a, koji je u poetku rei kastalijski ili igra staklenih perli upotrebljavao samo sa ironinim nag laskom, pa i nag laeno kao
pog rdne rei, do priznanja, do vaenja koje je isprva samo podnosio, a zatim do punog potovanja
i te vrste duha, tog reda, tog pokuaja obrazovanja jednog duhovnog plemstva. Pater je prestao da kudi mladost reda koji je sa svojih samo dvesta godina, razume se, zao stajao za benediktinskim za vie
od hiljadu pet stotina godina; prestao je da u igri staklenih perli gleda samo estetsko detinjstvo i da za
budunost kao nemog ue odbija neto to bi bilo prijateljstvo ili veza dvaju po dobu tako nejednaka
reda. To delimino pridobijanje pater a, Jozef je smatrao linom sreom i jo izvesno vreme nije ni
nasluivao da vlasti u tome vide vrhunac njeg ove mar ijafelske misije i uspeha. Povremeno je bez rezultata razmiljao o tome kako stoji s njeg ovim zadatkom u manastir u, da li tu upravo neto postie i
kor isti, da li njeg ovo odailjanje na to mesto, koje je u poetku izg ledalo kao unapreenje i odlikovanje i na emu su mu drug ovi zavideli, ne znai, trajno uzeto, odbacivanje na jedan mrtav kolosek.
Svuda se poneto mog lo nauiti, pa zato ne i ovde? Ali u smislu Kastalije taj manastir tu, izuzev jedino pater a Jakobusa, nije bio vrt ni uzor uenosti, i on nije mog ao pravilno utvrditi da li u igri staklenih perli, usled izo lovanosti meu samim, veinom zadovoljnim diletantima, nije ve poinjao rati i

nazadovati. U toj nesig urnosti pomog lo mu je, meutim, njeg ovo odsustvo laktatva kao i njeg ov u
ono vreme prilino uznapredovao amor fati. Sve u svemu, njemu je ivot gosta i malog predmetnog
uitelja u tom star om ugodnom manastirskom svetu bio prijatniji no poslednje valdcelske godine u
krug u ambicio znih. I ako bi ga sudbina htela zanavek zadrati u toj maloj koloniji, on bi pokuao da
tu poneto promeni u svom ivotu, na primer da potrai nekog svog prijatelja da doe ovamo, ili da
bar godinje izmoli odsustvo u Kastaliju. Sa ostalim bi bio zadovoljan.
italac ove bio grafske skice moda oekuje izvetaj o drug oj strani Knehtovog manastirskog ivota, o relig io znoj. O tome se usuujemo da damo samo oprezne nag ovetaje. Da je Kneht u Mar ijafelsu imao jedan prisniji susret sa relig ijom, svakodnevno praktikovanim hrianstvom, nije samo
ver ovao tno; to, tavie jasno proizlazi takoe iz nekih njeg ovih docnijih izjava i dranja. Ali ipak
mor amo ostaviti bez odg ovor a pitanje da li je i koliko on tamo postao hrianin te oblasti nisu
pristupane naem istraivanju. On je, mimo potovanja neg ovanog u Kastaliji prema relig ijama,
imao u sebi neku vrstu strahopotovanja koje smemo nazvati pobonim; u hriansko uenje i njeg ove klasine oblike bio je vrlo dobro upuen ve u kolama, a osobito pri prouavanju crkvene muzike pre sveg a dobro mu je bila poznata sveta tajna mise i ritus velike mise. Kod benediktinaca je ne
bez uenja i strahopotovanja kao ivu upoznao relig iju koja mu je dotle bila poznata teo rijski i istor ijski. Uestvovao je u mnog im bojim slubama i otkad je upoznao neke spise pater a Jakobusa i
dopustio da razg ovor i s njim deluju na njeg a, fenomen tog a hrianstva postao mu je potpuno vidljiv.
Ono je tokom stolea toliko puta bivalo nemoderno i nadmaeno, oglaeno star im i krutim, pa se
uvek ponovo vraalo svojim izvor ima i na njima obnavljalo, ostavljajui za sobom ono to je jue
bilo moderno i pobedonosno. On se takoe nije ozbiljno ni branio protiv one misli koja mu je u razgovor ima s vremena na vreme prepor uivana: da je moda i kastalijska kultur a samo posvetovljeni i
prolazni, uzg redni i pozni oblik hriansko-zapadne kultur e i da bi je ona jednom opet usisala i povukla natrag. Neka i bude tako, rekao je jednom pater u, ali mu je jedanput ipak bilo ukazano njeg ovo
mesto i sluba u kastalijskom, ne u benediktinskom por etku, tu je imao da sar auje i da se pokae ne
vodei rauna o tome da li por edak, iji je lan, pretenduje da traje veito ili samo dug o. Preo braanje ne bi mog ao smatrati sasvim dostojanstvenim oblikom bekstva. Tako je i onaj potovani Johan
Albreht Beng el u svoje vreme sluio jednoj maloj i prolaznoj crkvi, a da pri tom nije nita propustio
od slube veitome. Pobonost, to jest vernika sluba i vernost do rtvovanja ivota, mog una je u
svakoj ver oispovesti i na svakom stupnju, a za iskrenost i vrednost svake line pobonosti ta sluba i
ta vernost je jedina vaea proba.
Kad je bilo dve godine Knehtova bor avka meu patrima, u manastir u se jednom pojavio jedan gost
kog a su veo ma brino drali daleko od njeg a, izbegnuto je ak i neko povrno predstavljanje. To je
izazvalo njeg ovu radoznalost, posmatrao je tuina, koji je uostalom ostao samo nekoliko dana, pa su
mu pale na pamet razne pretpostavke. Ver ovao je da je poznao kao prer uavanje duhovniku odeu
koju je tuin nosio. Neznanac je kod opata, a nar oito kod pater a Jakobusa, imao dug e sednice iza zakljuanih vrata; esto je primao i slao hitne vesti. Kneht, koji je o politikim vezama i tradicijama
manastir a znao bar po vestima, pretpostavljao je da je gost neki visoki dravnik ili neki knez koji putuje inkognito. A kada je razmislio o svojim zapaanjima, setio se i jednog drug og gosta iz ranijih
meseci, koji mu je tek sada izg ledao isto tako tajanstven ili znaajan. Pri tom mu je pao na pamet ef
policije, ljubazni gospodin Diboa i njeg ova molba da s vremena na vreme jedno oko ima ba na
takvim zbivanjima u manastir u. Mada za takve izvetaje jo nikako nije osetio elju ni poziv, ipak ga
je savest opominjala da dobronamernom oveku jo odavno nije pisao i da ga je ver ovatno veo ma
razoar ao. Napisao mu je dug ako pismo, eleo da objasni svoje utanje i ispriao, da bi pismu ipak
dao neku sadrinu, malo o svojoj vezi sa pater om Jakobusom. Nije ni slutio koliko paljivo i ko e
sve itati njeg ovo pismo.

MISIJA
Knehtov prvi bor avak u manastir u trajao je dve godine. U doba o kome je ovde re on je imao trideset i sedmu godinu. Na kraju tog gostovanja u Mar ijafelsu, otprilike dva meseca posle njeg ovog
dug akog pisma efu Diboa, pozvali su ga u opatovu sobu za prijem. Mislio je da prijatni gospodin
eli malo da se pozabavi kineskim i bez ustezanja je poao u posetu. Gervazijus mu je poao u susret
sa jednim pismom u ruci.
Poastvovan sam jednim nalog om za vas, vrlo cenjeni viknuo je zadovoljan na svoj ugodno
pokroviteljski nain i odmah pao u ironini zajedljivi ton, onakav kakav se bio stvor io kao izr az jo
ne potpuno rasvetljenog odnosa prijateljstva izmeu duhovnjakog i kastalijskog reda i koji je u stvari bio tvor evina pater a Jakobusa. Uostalom, svako potovanje vaem mag istru igre! Taj ume da pie pisma! Gospodin mi je pisao latinski, bogzna zato. Kod vas Kastaljana, ma ta radili, nikad se ne
zna da li time smer ate neku utivost ili rug anje, ast ili pouku. Dakle, meni je taj dostojanstveni dominus pisao na latinskom i to na latinskom koji u itavom naem redu niko ne bi znao, izuzimajui najvie pater a Jakobusa. To je latinski kao iz neposredne Cicer onove kole i ipak naparfimisan izvesnim
odmer enim malim dodatkom crkvenolatinskog, o kome se, dabome, opet ne zna da li je naivno namenjen nama popovima kao mamac, ili je ironian, ili je nastao jednostavno samo iz neobuzdanog
nag ona za igranjem, stilizovanjem i dekor isanjem. Dakle, dostojni potovanja mi pie: otuda smatraju
poeljnim da vas opet vide i zag rle, takoe da konstatuju koliko je va dug i bor avak meu nama poluvarvar ima uticao na vas da se mor alno i stilistiki pokvar ite. Ukratko, ukoliko sam opirno knjievno umetniko delo pravilno razumeo i protumaio, odobrava vam se odsustvo i mole me da svoga gosta poaljem kui u Valdcel na neodreeno vreme, ali ipak ne zauvek, ve, ako naoj vlasti bude
poeljan, va skor i povratak potpuno lei u namer i tamonje vlasti. Dakle, izvinite, ja dug o nisam
mog ao dostojno da protumaim sve finese pisma, mag istar Tomas to nije ni mog ao oekivati od mene. Ovo pisamce treba da predam vama, a sada idite i razmislite da li i kada hoete da putujete. Nama
ete nedostajati, drag i moj, i ako bi dug o izo stali, neemo propustiti da vas ponovo traimo od vae
vlasti.
U pismu koje je predao Knehtu, ovome vlast kratko sao ptava da mu je radi opor avka i radi razg ovor a sa redom odobreno odsustvo i da ga uskor o oekuju u Valdcelu. to se tie zavretka tekueg teaja igre za poetnike, neka se na to ne obzir e, ako opat to izr ikom ne eli. Pozdravlja ga star i majstor muzike. itajui te redove Jozef se zgranuo, pa se zamislio: kako je pisac pisma, mag istar igre,
doao na to da dobije nalog za pozdrav, jer to inae ne spada u zvanino pismo. Mor a da je odrana
konfer encija cele vlasti na koju su bili pozvani i star i majstor i. Meutim, njeg a se nisu ticale sednice i
zakljuci vaspitne vlasti, ali taj pozdrav ga se udno kosnuo, zvuao mu je udno koleg ijalno. Svejedno kom pitanju je konfer encija bila posveena, pozdrav je dokazivao da su najvii tim povodom takoe razg ovar ali i o Jozefu Knehtu. Da li ga je oekivalo neto novo? Da li je trebalo da bude opozvan?
Ali pismo je govor ilo samo o odsustvu. Da, on se iskreno radovao tome odsustvu, najr adije bi ve
sutra krenuo, ali ipak se mor ao oprostiti bar od svojih uenika i ostaviti im upute. Anton e biti vrlo
tuan zbog njeg ovog odlaska. A takoe je duan da nekim patrima uini linu oprotajnu posetu. Sada
je mislio na Jakobusa i, na svoje uenje, osetio je u dui neki neni bol, neko uzbuenje koje mu je
govor ilo da je tom Mar ijafelsu svojim srcem bio naklonjen vie no to je znao. Tu mu je nedostajalo
mnog o ta na ta je bio naviknut i to mu je bilo drag o, a tokom dve godine Kastalija je u njeg ovoj
predstavi, usled udaljenosti i odsustva, postajala jo lepa. Ali u tom trenutku je jasno oseao: ono to
je imao u pater u Jakobusu, bilo je nenaknadivo i mor ae mu nedostajati u Kastaliji. Time mu je posta-

lo jo jasnije no do sada ta je ovde doiveo i nauio i prostrujala ga neka radost i pouzdanje kad je
pomislio na put u Valdcel, ponovo vienje, igru staklenih perli, raspust. Radost bi bila manja kad ne
bi bio sig ur an da e se vratiti.
Nag lo je reio da potrai pater a, ispriao mu o svom opozivu na odsustvo i, to ga je i samog iznenadilo, iza radosti zbog odlaska u zaviaj i ponovnog vienja nalazila se i radost zbog ponovnog
povratka. Poto je ta radost pre sveg a posveena njemu, potovanom pater u, steg ao je srce i usuuje
se da mu iznese veliku molbu, naime da ga po povratku uzme malo u kolu, makar samo jedan ili dva
asa nedeljno. Jakobus se smejao, i branei se, ponovo je formulisao najlepe podrugljive komplimente nenadmanom svestranom kastalijskom obrazovanju pred kojim obian manastirski brat, kao
to je on, moe samo da zastane nemo zadivljen i da od uenja zavrti glavom. Ali Jozef je ve zapazio da ta odbrana nije ozbiljna, i kada je pruio ruku radi oprotaja, pater mu je ljubazno rekao da se
ne brine o svojoj molbi, on e mu rado uiniti sve to je mog ue, i najsrdanije se od njeg a oprostio.
Radosno je iao u zaviaj na raspust, sig ur an u dui da njeg ovo manastirsko doba nije bilo nekorisno. Pri polasku uinilo mu se kao da je deak, ali je, razume se, odmah primetio da vie nije deak,
ni mladi. To je zapazio po oseanju postienosti i unutranjeg otpor a koji su u njemu nastajali im je
bilo kakvim izr azom, uzvikom, sitnom detinjar ijom hteo da odg ovor i na raspoloenje osloboenja i
ake fer ijalne sree. Ne, ono to bi nekad bilo po sebi razumljivo i spasonosno uzvik ushienja
upuen pticama na drveu, glasno pevani mar, njiue ritmiko igranje to vie nije ilo, izilo bi
kruto i glumljeno, bilo bi glupo i detinjasto. Oseao je da ovek, mlad u oseanju i mlad u snazi, ali
odviknut za predavanje trenutku i raspoloenju, vie neslobodan, dran budno, privezan i obavezan
ime? Nekom dunou? Zadatkom da kod ljudi u manastir u zastupa svoju zemlju i svoj red? Ne,
to je bio sam red, hijer arhija u koje se pri tom nag lom samoposmatranju naao neshvatljivo urastao i
ugraen. Odg ovornost, obuhvaenost optim i viim, to je bilo ono to je inilo da neki mladi izg leda star, a neki star ac mlad, to je nekog vrsto dralo, nekog podupir alo i u isto vreme liavalo slobode kao kolac za koji se vezuje mlado drvo, to je jednome oduzimalo nevinost dok je od drug og a
ipak uvek trailo sve jasniju istotu.
U Monteportu je pozdravio star og majstor a muzike koji je nekada u mladosti i sam bio gost u Marijafelsu i tamo prouavao benediktinsku muziku i koji ga je sada o mnog o emu ispitivao. On je starog gospodina naao dodue neto tieg i odsutnijeg, ali po izg ledu snanijeg i veselijeg no poslednji
put. S njeg ova lica je nestao umor, nije se podmladio, ali, otkad je napustio dunost, prolepao se i
postao finiji. Knehtu je palo u oi da ga je pitao o org ulji, notnom ormanu i horskom pevanju u Mar ijafelsu, inter esovao se takoe o drvetu u vrtu na raskrsnici da li jo stoji , ali izg leda da nije bio
nimalo radoznao u pog ledu njeg ove tamonje delatnosti, teaja igre staklenih perli i svrhe njeg ovog
odsustva. Meutim, star ac mu je pre njeg ovog daljeg putovanja rekao jedinu re koja mu je bila od
vrednosti. uo sam, rekao je jednim kao aljivim tonom, da si postao tako neto kao diplomata.
To nije ba lep poziv, ali izg leda da su zadovoljni tobom. Misli o tome kako hoe! Ali, ako tvoja ambicija ne bi bila da zauvek ostane u tome pozivu, onda se uvaj, Jozefe. Ver ujem da hoe da te uhvate.
Brani se, na to ima pravo. Ne, nemoj pitati, neu vie rei ni rei. Videe.
Uprkos toj opomeni koju je u sebi nosio kao bodlju, pri dolasku u Valdcel osetio je radost zaviaja
i ponovnog vienja kao jo nikada. inilo mu se da je taj Valdcel ne samo njeg ov zaviaj i najlepe
mesto na svetu, ve da je u meuvremenu postao jo lepi i inter esantniji. Kao da je on otuda doneo
nove oi i poveano ulo vida. I to se nije odnosilo samo na kapije, kule, drvee i reku, dvor ita i
dvor ane, prilike i od ranije poznata lica. Za vreme svog odsustva on je osetio takoe onu poveanu
sposobnost primanja za duh Valdcela, za red i igru staklenih perli, ono por aslo i zahvalno razumevanje povratnika, putnika koji je postao zreliji i pametniji. Izg leda mi, rekao je svom prijatelju Teg ular ijusu na kraju jedne slavopojke Valdcelu i Kastaliji, kao da sam tu sve godine proveo u snu, istina

sreno, ali kao bez svesti. Meutim, sada kao da sam se probudio i sve vidim otro i jasno, potvreno
kao stvarnost. Da, dve godine tuine mog u tako da izo tre oi! Odmor je uivao kao neki praznik;
nar oito u igrama i diskusijama sa drug ovima, u krug u elite Vicus lusor uma, u ponovnom vienju sa
prijateljima, genius loci Valdcela. Ali to visoko raspoloenje svakako je dolo do vrhunca sree i radosti tek posle njeg ovog prvog prijema kod majstor a igre staklenih perli. Dotle je njeg ova radost bila jo pomeana sa nekim zazir anjem.
Mag istar igre postavljao je manje pitanja no to je Kneht oekivao; poetniki teaj igre i Jozefove studije u muzikom arhivu gotovo nije ni pomenuo. Samo o pater u Jakobusu nije mu bilo dovoljno da slua; uvek se ponovo vraao na razg ovor o njemu, nita mu nije bilo suvino to mu je Jozef
priao o tom oveku. Da su njime i njeg ovom misijom kod benediktinaca bili zadovoljni, tavie vrlo
zadovoljni, mog ao je zakljuiti ne samo po velikoj majstor ovoj ljubaznosti, ve gotovo jo vie po
dranju gospodina Diboa, kome ga je mag istar odmah dalje uputio. Svoj zadatak si zavrio odlino, rekao je ovaj i uz tihi osmeh dodao: Onda kada sam odvraao da te poalju u manastir, zaista
nisam imao dobar instinkt. To to si za sebe i Kastaliju zadobio sem opata jo i velikog pater a Jakobusa i to si stvor io povoljnije raspoloenje, mnog o je. To je vie no to se ma ko smeo nadati. Dva
dana kasnije pozvao ga je na ruak majstor igre staklenih perli zajedno sa gospodinom Diboa i tadanjim rukovodio cem valdcelske kole elite, Cbindenovim naslednikom. Prilikom prijema posle obeda
naao se tu, ne sluajno, takoe novi majstor muzike, kao i arhivar reda, dakle drug a dva lana najvie vlasti, a jedan od njih ga je jo poveo sa sobom kui kao gosta na dui razg ovor. Taj poziv je prvi
put vidljivo za sve gurnuo Knehta u najui krug kandidata za visoka zvanja i izmeu njeg a i proeka
elite igraa uskor o podig ao vidnu preg radu koju je probueni osetljivo primio. Uostalom, dali su mu
privremeno odsustvo od etir i nedelje i leg itimaciju koja se davala inovnicima za gostinske kue
Provincije. Iako mu nisu dali nikakve obaveze, ak ni obavezu da se javi, ipak je mog ao zapaziti da
ga odozg o posmatraju. Jer kada je preduzeo neke posete i izlete, kao u Kojperhajm, u Hirsland i u istono-azijsku kuu studija, uskor o je dobio pozive tamonjih visokih slubenih mesta. Za tih nekoliko
nedelja se stvarno upoznao sa itavom vlau reda i sa veinom mag istar a i rukovodilaca studija. Da
nije bilo tih slubenih poziva i poznanstava, ti izleti bi za Knehta znaili povratak u svet i slobodu iz
njeg ovog vremena studija. On ih je ograniio, pre sveg a iz obzir a prema Teg ular ijusu, koji je teko
oseao svaki prekid njihovog ponovnog vienja, takoe i zbog igre staklenih perli, jer mu je veo ma
bilo stalo do tog a da u njima ponovo uestvuje i da se pokae u najnovijim vebama i postavljanju
problema. I tu mu je Teg ular ijus uinio nenaknadive uslug e. Njeg ov drug i bliski prijatelj, Fer omonte,
pripadao je tabu novog majstor a muzike i u to vreme ga je mog ao nai samo dva puta. Naao ga je
radnog i srenog u radu; otkrio mu se veliki muziko- -istor ijski zadatak koji se odnosio na grku
muziku i njen produetak u igri i nar odnoj pesmi balkanskih nar oda. Pun elje da sao pti, priao je
prijateljima o svojim najnovijim radovima i otkriima. Oni su se odnosili na epohu postepenog opadanja bar okne muzike negde krajem osamnaestog veka i prodir anja novih muzikih supstanca iz slovenske nar odne muzike.
Veliki deo tog sveanog vremena raspusta Kneht je proveo u Valdcelu i pri igri staklenih perli. Ponavljao je sa Fricom Teg ular ijusom njeg ove beleke iz predavanja uskom krug u studenata, koje je
mag istar u dva poslednja semestra drao za najo dmaklije. I posle dvog odinjeg liavan ja ponovo se
svim silama uiveo u plemeniti svet igre ija mu je ar izg ledala tako neodvojiva od njeg ovog ivota
i tako neophodna kao i ar muzike.
Tek poslednjih dana odsustva mag istar igre je ponovo govor io o Jozef ovoj misiji u Mar ijafelsu i
o njeg ovoj najblioj budunosti i dunosti. Prvo u zabavnom tonu, onda mu je ozbiljnije i upornije
govor io o jednom planu vlasti do kog a je vrlo mnog o stalo veini mag istar a, kao i gospodinu Diboa.
U pitanju je bio plan da se ubudue ustanovi predstavnitvo Kastalije kod Svete stolice u Rimu. Doao
je, izlag ao je majstor Tomas svojim osvajajuim i po obliku savrenim nainom, ili se pribliio

istor ijski trenutak da se premosti star i jaz izmeu Rima i reda. Pri eventualnim buduim opasnostima
oni bi sasvim bez sumnje imali zajednikog neprijatelja, bili bi drug ovi u sudbini i prir odni saveznici. A dosadanje stanje je neodrivo i upravo nedostojno: naime, da dve sile u svetu, iji je istor ijski
zadatak odranje i neg ovanje duha i mir a, i dalje tako ive jedna por ed drug e i jedna drug oj gotovo
strane. Rimska crkva je poslednje velike epohe rata, uprkos velikim gubicima, preivela potrese i krize i kroz njih se obnovila i oistila, dok su ondanji svetski centri neg e nauke i obrazovanja bili povueni u propast zajedno sa kultur om. Red i kastalijska misija postali su tek na njihovim ruevinama.
Ve zbog tog a i zbog njenog doba tako dostojnog potovanja, crkvi treba dati prvenstvo; ona je star ija, otmenija, sila oprobana u mnog im i veim olujama. Pre sveg a re je o tome da se takoe kod ljudi
iz Rima budi i gaji svest o srodnosti dveju sila i o njihovoj upuenosti jedne na drug u u svim mog uim buduim krizama.
(Kneht je na to mislio: O, dakle, hoe da me poalju u Rim i po mog ustvu zauvek, pa je, setivi
se opomene star og majstor a muzike, seo, u dui odmah spreman na odbranu.)
Majstor Tomas je nastavio: Vaan kor ak u tom razvitku kome se odavno tei odig rao se kroz
Knehtovu misiju u Mar ijafelsu. Ta misija, po sebi samo jedan pokuaj, utiv izg led koji ni na ta ne
obavezuje, preduzet je na poziv tamonjeg pater a, bez uzg rednih namer a, inae bi, razume se, za to
upotrebili ne jednu politiku neznalicu igraa staklenih perli, ve moda nekog mlaeg inovnika
iz podruja gospodina Diboa. Ali sada je taj pokuaj, ta mala bezazlena misija, dala iznenaujue dobar rezultat. Kroz nju se jedan vodei duh dananjeg katolianstva, pater Jakobus, poblie upoznao sa
duhom Kastalije i o tom duhu, koji je do sada skroz odbijao, dobio povoljniji utisak. Zahvalni su Jozefu Knehtu za ulog u koju je u tome igrao. Tu, naime, lei smisao i uspeh njeg ove misije i s te take
se mor a dalje posmatrati i voditi ne samo itav pokuaj zblienja, ve nar oito takoe Knehtova misija i rad. Dali su mu odsustvo, koje se takoe moe malo produiti, ako on to eli. S njim su se izr azgovar ali i upoznali ga sa veinom lanova najviih vlasti. Vii su izjavljivali svoje pover enje u Knehta, pa su njemu, majstor u igre staklenih perli, stavili u dunost da Knehta ponovo poalje u Mar ijafels
po nar oitom poslu i sa proir enim kompetencijama, a sig ur an je da e ga tamo sreom prijateljski
primiti.
Zastao je kao da bi svom sluao cu ostavio vremena za pitanje, ali ovaj je samo izr azom odanosti
dao na znanje da pazi i da oekuje svoj zadatak.
Nalog koji imam da ti predam rekao je sada mag istar je, dakle, ovaj: Imamo u planu da,
ranije ili docnije, osnujemo stalno predstavnitvo naeg reda pri Vatikanu, po mog ustvu na osnovi
reciprociteta. Mi smo, kao mlai, spremni prema Rimu na dranje istina ne servilno ali puno strahopotovanja; rado hoemo da prihvatimo drug o mesto, a da njemu prepustimo prvo. Moda bi ja to
malo znam, kao to je poznato gospodinu Diboa papa ve danas prihvatio nau ponudu; ali ono to
bezuslovno mor amo izbeg avati, to je neg ativan odg ovor otuda. Ima jedan ovek kog a poznajemo i
kome moemo prii a iji glas u Rimu ima najvei uticaj. To je pater Jakobus. Tvoj zadatak je da se
vrati u benediktinski zavod, da ivi tako kao i do sada, da se bavi studijama, da odri neki bezazleni teaj igre staklenih perli i da svu svoju panju i briljivost upravi na to da pater a Jakobusa polako pridobije za nas i da ti on obea svoju podrku u Rimu za nau namer u. Dakle, ovog puta krajnji
cilj tvoje misije je tano ogranien. Spor edno je koliko e ti vremena biti potrebno dok to postigne.
Mi mislimo da e to trajati najmanje jo jednu godinu, a moda dve pa i vie godina. Tebi je poznat
benediktinski tempo i nauio si da mu se prilag odi. Ni pod kojim uslovom mi ne smemo praviti utisak nestrpljivosti i poude, stvar mor a kao sama od sebe da uzr i za odluku, zar ne? Nadam se da si saglasan sa zadatkom i molim te da otvor eno razg ovar amo o svakom prig ovor u koji moda ima da
stavi. Ako eli, imamo nekoliko dana na raspolag anju za razmiljanje.
Posle nekih ranijih razg ovor a Kneht nije bio iznenaen nalog om. Izjavio je da je vreme za razmi-

ljanje nepotrebno, posluno je prihvatio nalog, ali je dodao:

Vi znate da misije te vrste najbolje uspevaju ako punomonik pri tom ne mor a da suzbija sopstvene unutranje otpor e i smetnje. Protiv samog nalog a nemam otpor a, shvatam njeg ovu vanost i nadam se da u mu moi udovoljiti. Ali u pog ledu moje budunosti oseam izvestan strah i potitenost.
Budite dobri, mag istre, i sasluajte moju sasvim linu, sebinu stvar i priznanje. Ja sam igra staklenih perli. Kao to znate, usled moje misije kod pater a propustio sam pune dve godine u svojim studijama, nisam nita novo nauio, a svoju umetnost sam zapustio. Sada na to dolazi najmanje jo jedna
godina, ver ovatno vie. Ne bih eleo da za to vreme nazadujem. Zato molim da mi se dozvoli ee
kratko odsustvo u Valdcel i putem radija stalna veza s predavanjima i specijalnim vebama vaeg teaja za odmakle.
Rado odobravam viknuo je majstor, a u tonu je imao ve neto od rastanka. Tada je Kneht
podig ao glas i rekao jo drug o, naime, da se boji da ga mog u poslati u Rim ako namer a sa Mar ijafelsom uspe, ili da ga i dalje mog u upotrebljavati za diplomatske slube. A taj izg led zakljuio je
delovao bi na mene i moj trud u manastir u kao potitenost i smetnja. Jer nikako ne bih eleo da trajno
budem odg umut u diplomatsku slubu.
Mag istar je nabrao obrve i prekorno podig ao prst:
Ti govor i o odbacivanju. Re je zaista ravo izabrana, nikada niko nije mislio na odbacivanje
naprotiv na odlikovanje, na unapreenje. Nisam ovlaen da ti dam obavetenje ili obeanje o tome kako e te docnije upotrebiti. Ali tvoje sumnje o nevolji mog u da razumem i ver ovatno u moi
da ti pomognem ako bi zaista imao razlog a za strah. A sad uj: ti ima izvestan dar da bude prijatan i
omiljen, neki zlonamernik bi te mog ao nazvati gotovo armer om. Ver ovatno je i taj dar uticao na
vlast da te dva puta poalje u manastir. Ali nemoj suvie upotrebljavati svoj dar, Jozefe, i nemoj teiti
da podie cenu svojim uslug ama. Ako ti stvar sa pater om Jakobusom uspe, to e za tebe biti pravi
trenutak da vlasti uputi jednu linu molbu. Danas mi izg leda preuranjeno. Obavesti me kada bude
spreman za put.
Jozef je utke sasluao te rei, vie drei do one blag onaklonosti koja se iza njih krila, no do prekor a. Uskor o zatim je otputovao natrag u Mar ijafels.
Tamo je osetio kao vrlo blag otvornu sig urnost koju daje tano ogranien zadatak. Povrh tog a, taj
zadatak je bio vaan i pun asti i, u jednom pog ledu, podudar ao se sa najlinijim eljama punomonika: da se, koliko god je mog uno, priblii pater u Jakobusu i da stekne njeg ovo puno prijateljstvo. Da
se njeg ova misija ovde u zavodu ozbiljno uzima i da je on sam podignut u rang u dokazivalo mu je
i neto promenjeno dranje manastirskih dostojanstvenika, nar oito opatovo. Ono je bilo nesmanjeno
ljubazno, ali za osetan stepen s vie potovanja no ranije. Jozef sada nije bio mladi gost bez rang a
prema kome su bili utivi zbog njeg ovog por ekla i iz blag onaklonosti za njeg ovu linost, sada su ga
primili i tretir ali pre kao nekog vieg kastalijskog inovnika, kao nekog opunomoenog poslanika.
Vie nije bio slep za te stvar i, pa je iz tog a izvukao zakljuke.
Kod pater a Jakobusa svakako nije mog ao otkriti nikakve promene u dranju. Prijateljstvo i radost
s kojom ga je pater pozdravio i, ne ekajui Knehtovu molbu ili opomenu, podsetio ga na zajedniki
rad duboko su ga potresli. Njeg ov plan rada i dnevni raspor ed dobio je sada bitno drukiji izg led
no pre odsustva. U radnom planu i krug u obaveza, teaj igre staklenih perli ovog a puta nije vie ni
blizu zauzimao prvo mesto, a o njeg ovim prouavanjima muzikog arhiva, kao i o koleg ijalnoj saradnji sa org uljaem, sada vie uopte nije bilo ni rei. Sada je na vrhu stajala nastava kod pater a Jakobusa, nastava iz vie predmeta istor ijske nauke istovremeno, jer je pater svog povlaenog uenika
uvodio ne samo u predistor iju i ranu istor iju benediktinskog reda, ve takoe i u nauku o izvor ima
ranog srednjeg veka. Osim tog a u posebnom asu itao je sa njim jednog star og hroniar a u orig inalnom tekstu. Pater u se dopalo to ga je Kneht skovitlao molbom da pusti i mladog Antona da ues-

tvuje, ali mu nije bilo teko da ga ubedi da bi i najpoeljniji trei mor ao znatno ometati tu vrstu najprivatnije nastave. Tako je Anton, koji o Knehtovom zauzimanju nije nita ni slutio, bio pozvan da
uestvuje samo u lektir i hroniar a i to ga je inilo veo ma srenim. Za mladog brata, o ijem ivotu
dalje nismo obaveteni, ti asovi su bez sumnje bili neko odlikovanje, uivanje i podstrek najvie
vlasti. To su bila dva najistija duha i na j orig inalni je glave njeg ova vremena u ijem je radu i ijim
razmenama smeo malo uestvovati kao slualac i mladi rekrut. Knehtovo uzvraanje pater u sastojalo
se u stalnom uvoenju u istor iju i sastav Kastalije i ideje vodilje igre staklenih perli, s vremena na
vreme nadovezano na lekcije iz epig rafije i nauke o izvor ima. Tada je uenik postajao uitelj, a potovani uitelj paljivi slualac i postavlja pitanja i kritiar koji se esto vrlo teko moe zadovoljiti.
Njeg ovo nepover enje prema itavom kastalijskom mentalitetu uvek je ostalo budno. Zato to u njemu
nije video neko upravo relig io zno dranje, sumnjao je u njeg ovu sposobnost i dostojnost da odg aji
jedan zaista ozbiljan tip oveka, mada je u Knehtovoj linosti imao pred sobom jedan tako plemeniti
rezultat tog vaspitanja. Takoe, iako je odavno, ukoliko je to bilo mog ue, kroz Knehtovu nastavu i
primer doiveo neku vrstu preo braanja i odavno bio reen da prepor ui zblienje Kastalije Rimu,
ipak to nepover enje nikada nije potpuno zaspalo. Knehtove zabeleke, povremeno u trenutku zapisane, pune su drastinih primer a od kojih navodimo jednu:
Pater: Vi Kastaljani ste veliki naunici i estetiar i, mer ite teinu vokala u nekoj star oj pesmi i
njeg ovu formulu dovodite u vezu sa formulom putanje planete. To je ushiujue, ali to je igra. Jedna
igra je takoe vaa najvia tajna i simvol igra staklenih perli. Ja takoe hou da priznam da vi pokuavate da tu lepu igru uzdignete na neto kao sveta tajna ili bar kao sredstvo okrepljenja due. Ali,
svete tajne ne postaju iz takvih napor a, igra ostaje igra.
Jozef: Vi mislite, patre, da nam nedostaje osnov teo log ije?
Pater: Ah, o teo log iji neemo uopte govor iti, od tog a ste isuvie udaljeni. Za vas bi neto znaili ve i neki jednostavniji temelji, na primer antropolog ija prava nauka i pravo znanje o oveku.
Vi ne poznajete oveka, ni njeg ovu bestijalnost, ni boanski lik. Vi poznajete samo Kastaljanina, jednu specijalnost, kastu, jedan poseban pokuaj odg oja.
Za Knehta je to bio srean sluaj nar oite vrste to je za svoj zadatak da pater a pridobije za Kastaliju i da ga ubedi u vrednost saveznitva, u tim asovima dobio najpovoljnije i najir e polje to se
moe zamisliti. Time mu se pruila situacija koja je tako savreno odg ovar ala svemu to se mog lo
poeleti i zamisliti, da je uskor o osetio neto kao skrupul savesti. Izg ledalo mu je postiujue i nedostojno to je prema njemu sedeo potovani ovek koji se predavao u punom pover enju ili je sa njim
krstar io uzdu i popreko, dok je, meutim, bio objekat i cilj tajnih politikih namer a i poslova. Tu situaciju Kneht ne bi dug o utke trpeo i samo je razmiljao jo o obliku koji bi imao da da svom razoblienju, kad ga je star i na njeg ovo iznenaenje preduhitrio.
Drag i prijatelju rekao je jednog dana kao uzg red mi smo zaista nali jedan krajnje prijatan i, nadam se, takoe plodan nain razmene. Obe delatnosti koje su mi celog veka bile najmilije,
uenje i pouavanje, nale su u naim zajednikim asovima rada lepu novu kombinaciju. Za mene je
to palo ba u pravo vreme, jer poinjem da star im i ne bih mog ao izmisliti bolje leenje i osveenje
no to su nai asovi. Dakle, to se mene tie, u naoj razmeni ja sam u svakom sluaju dobitnik. Naprotiv, nisam tako sig ur an da li i vi takoe, prijatelju, a nar oito da li ljudi iji ste izaslanik i u ijoj
ste slubi u toj stvar i dobijaju onoliko koliko se moda nadaju. Hteo bih da spreim jedno kasnije razoar anje i ne bih hteo da pustim da meu nama dvojicom nastane neki nejasan odnos. Zato dopustite
star om praktiar u jedno pitanje: o vaem bor avku u naem manastir u, ma koliko mi on bio prijatan,
ja sam, prir odno, ve sam ee razmiljao. Do nedavno, naime do vaeg skor anjeg odsustva, ver ovao sam da mog u konstatovati da ni vama samom nisu potpuno jasni smisao i svrha vaeg prisustva
kod nas. Jesam li pravilno zapazio?

A kad je Kneht potvrdio, nastavio je: Dobro. Od vaeg povratka s odsustva to se promenilo. Vi
se vie ne pitate i ne muite svrhom svog bor avka ovde, to ve znate tano. Je l tako? Dobro, nisam
dakle pog reio. Ver ovatno ne greim takoe ni sa predstavom koju stvar am o svrsi vaeg prisustva
ovde. Vi imate jedan diplomatski zadatak. On se ne odnosi ni na na manastir, ni na naeg gospodina
opata, ve na mene. Vidite, od vae tajne ne preo staje tako mnog o. Da bih situaciju sasvim razjasnio,
inim poslednji kor ak i savetujem vam da mi ostatak takoe potpuno sao ptite. Dakle, kako glasi va
nalog?
Kneht je skoio i stajao je prema njemu iznenaen, zbunjen, gotovo prener aen.
U pravu ste uzviknuo je ali dok mi olakavate, takoe me posramljujete, jer me preduhitrujete. Ve od izvesnog vremena sam razmiljao kako mog u da razjasnim na odnos, a vi ste to tako
brzo uinili. Srea je samo to moja molba za vau pouku i na spor azum u pog ledu mog uvoenja u
vau nauku padaju jo u vreme pre mog odsustva, inae bi zaista izg ledalo kao da je s moje strane sve
to bila diplomatija, a nae studije samo izg ovor!
Star ac ga je prijateljski umir io. Ja sam eleo samo da nama obojici pomognem da poemo korak napred. Nije potrebno nikakvo uver avanje za istotu vaih namer a. Ako sam vas preduhitrio i nisam rekao nita drug o do ono to ste i vi eleli, onda je sve dobro. O sadrim Knehtova zadatka
koji mu je ovaj sada sao ptio, on je rekao: Vaa gospoda u Kastaliji nisu ba genijalna, ali su ipak
sasvim prihvatljivi diplomati, a takoe imaju i sree. O vaem zadatku ja u razmisliti u punom mir u,
a moja odluka e delom zavisiti od tog a koliko vam bude uspelo da me uputite u svoj kastalijski ustav
i svet ideja i da ga uinite ver ovatnim. Za to emo ostaviti itavo vreme. I kada je video da je Kneht
jo uvek malo potiten, tvrdo se nasmejao i rekao: Ako hoete, moj postupak moete shvatiti takoe kao neku vrstu lekcije. Mi smo dva diplomata i biti jedan s drug im zajedno uvek je borba, ak i kada ona ima prijateljski oblik. U naoj borbi ja sam trenutno u gubitku, zakon postupanja mi se izmakao. Vi ste znali vie no ja. Sada je to, dakle, izjednaeno. ahovski potez je uspeo, bio je, dakle, pravilan.
Koliko je Knehtu izg ledalo vredno i vano da pater a pridobije za namer e kastalijske vlasti, toliko
mu je jo vanije izg ledalo da kod njeg a ui koliko kod je mog uno i da uenom i monom oveku,
sa svoje strane, bude pouzdan vodi u kastalijski svet. Neki Knehtovi prijatelji i uenici su mu zbog
mnog o eg a zavideli, kao to se odlinim ljudima obino zavidi ne samo zbog njihove unutranje veliine i energ ije, ve takoe zbog njihove prividne sree, njihovog prividnog povlaivanja od sudbine. Manji vidi na veem ono to je on u stanju da vidi, a kar ijer a i uspeh Jozefa Knehta ima u stvar i za
svakog posmatraa neeg neobino sjajnog, brzog, prividno lakog. O onom dobu njeg ova ivota ovek moe biti u iskuenju da kae: imao je sree. Mi neemo pokuavati da tu sreu prog lasimo racio nalistikom ili mor alistikom, bilo kao uzr onu posledicu spoljanjih okolnosti, bilo kao neku vrstu nag rade za njeg ove nar oite vrline. Srea nema nieg zajednikog ni sa ratio ni sa mor alom, ona
je po svojoj sutini neto mag ino, to pripada nekom ranijem, mladikom stupnju oveanstva. Naivni srenik, onaj kog a su vile dar ovale, bog ovi razmazili, nije predmet racio nalnog posmatranja, a
sa tim takoe ni bio grafskog. On je simbol i nalazi se s one strane linog i istor ijskog. Meutim, ima
istaknutih ljudi iz ijih se ivota ni u mislima ne moe istisnuti srea, pa ma se ona sastojala samo u
tome to se oni i njihov zadatak stvarno istor ijski i bio grafski uzajamno nau i pog ode, to nisu roeni ni suvie rano, ni suvie kasno. Izg leda da Kneht spada u te. Tako njeg ov ivot, bar za jednu stazu,
pravi utisak kao da mu je sve vredno eljenja samo palo u krilo. Taj aspekt neemo ni por icati, ni brisati. Mog li bismo ga ipak po razumu objasniti samo bio grafskim metodom koji nije na i u Kastaliji
nije poeljan ni doputen, naime, sa jednim gotovo bezg raninim ulaenjem u najlinije, naj privatni
je, u zdravlje i bolest, kolebanja i krivulje u oseanju ivota i samoo seanju. Uver eni smo da bi nas
takva bio grafija, koja za nas ne dolazi u obzir, dovela do dokaza savrene ravnotee izmeu njeg ove

sree i njeg ovih patnji i da bi ipak falsifikovala sliku njeg ova lika i njeg ova ivota.
Dosta smo se udaljavali. Govor ili smo o tome da su Knehtu zavideli mnog i koji su ga poznavali ili
samo sluali o njemu. Ali sitnijima nije nita izg ledalo tako vredno zavisti u njeg ovom ivotu, kao
njeg ov odnos prema star om benediktinskom pater u, koji je bio istovremeno uenitvo i uiteljstvo,
primanje i davanje, osvojeni i osvajanje, istovremeno prijateljstvo i prisna radna zajednica. Isto tako
sam Kneht ni jednim svojim osvajanjem, osim onog a iz vremena sa Star ijim Bratom u Bambusovom
umarku, nije bio tako usreen, ni jednim drug im nije se oseao istovremeno toliko odlikovan i postien, dar ovan i podstaknut, kao ovim. Nema gotovo nijednog njeg ovog kasnijeg povlaenog uenika koji ne bi potvrdio koliko ie esto, koliko rado i radosno govor io o pater u Jakobusu. On je kod
njeg a nauio neto to u ondanjoj Kastaliji gotovo ne bi mog ao nauiti. On je ne samo stekao pregled metoda i sredstava istor ijskog saznanja i istraivanja i svoje prve vebe u njihovoj primeni, ve
daleko vie dobio je i doiveo istor iju ne kao oblast znanja, ve kao stvarnost, kao ivot, i tu spada
kao odg ovar ajua promena i podizanje sopstvenog, linog ivota u istor iji. To ne bi mog ao nauiti
od jednog istog naunika. Daleko iznad uenosti, Jakobus nije bio samo posmatra i mudrac. On je u
isto vreme doivljavao i uestvovao u stvar anju. Mesto na koje ga je njeg ova sudbina postavila, on je
iskor istio ne na to da se greje u ugodnosti posmatrakog ivota, ve je pustio da kroz njeg ovu nauniku sobu duvaju svetski vetrovi i u svoje srce pustio je nevolje i slutnje svog a doba. On je bio delatan u zbivanju svog vremena, postao sukrivac i sao dg ovor an i bavio se ne samo sag ledanjem, ureivanjem i tumaenjem proteklih zbivanja i ne samo idejama, ve ne manje i upornou mater ije i ljudi.
Njeg a su zajedno sa njeg ovim sar adnikom i partner om, jednim odavno umrlim jezuitom, smatrali
pravim osnivaem diplomatske i mor alne snag e Rimske crkve i visokog politikog ugleda koji je
ona posle vremena rezignacije i velike ei ponovo zadobila.
Iako u razg ovor ima izmeu uitelja i uenika gotovo nije ni bilo govor a o politikoj sadanjosti
tome je smetalo ne samo vebanje pater a u utanju i uzdravanju, ve takoe bojazan mlaeg da ne
bude uvuen u diplomatiju i politiku , ipak su benediktinevi politiki poloaj i delatnost tako proeli njeg ovo posmatranje svetske istor ije da je iz svakog njeg ovog gledita, iz svakog njeg ovog pogleda u zbrku svetskih zbivanja, takoe govor io i praktini politiar. To svakako nije bio neki ambicio zni, smutljivi politiar, ve savetodavac i posrednik, ovek ija je aktivnost bila ublaena mudrou, a stremljenje dubokim saznanjem nedovoljnosti i tekoa ljudskog bia, ali kome su znaajnu
mo davali njeg ova slava, iskustvo, poznavanje ljudi i prilika, i ne na poslednjem mestu, njeg ova nesebinost i potpunost linosti.
Kad je doao u Mar ijafels, Kneht o svemu tome nije nita znao, nije mu bilo poznato ak ni ime
pater ovo. Veina kastalijskih stanovnika ivela je u politikoj nevinosti i neznanju, kao to je to i u ranijim epohama ner etko bilo svojstveno staleu naunika. Nisu imali aktivna politika prava i dunosti, novine su malo dobijali. I dok je to bilo dranje i navika prosenih Kastaljana, dotle je kod igraa
staklenih perli zazir anje od aktuelnog, politike, novina bilo jo vee. Oni su se rado smatrali pravom
elitom i kremom Provincije i veo ma su drali do tog a da ne puste da ma ta remeti tananu sublimovanu atmosfer u njihovog naunog artistikog bia. Kada se prvi put pojavio u manastir u, Kneht nije doao kao nosilac nekog diplomatskog zadatka, ve samo kao uitelj igre staklenih perli i nije imao nikakva drug a znanja politike vrste, do onih koja mu je za nekoliko nedelja dao monsieur Diboa. U
por eenju sa onim onda, danas je bio mnog o upueniji, ali kao Valdcelac nikako nije napustio odvratnost prema bavljenju aktuelnom politikom. Ako je usled optenja sa pater om Jakobusom takoe i
u politikom pog ledu bio mnog ostruko probuen i vaspitan, to se nije dog odilo zato to je Kneht
osetio potrebu za tim, kao to je na primer bio udan u pog ledu istor ije ve se dog odilo zato to je
neizbeno, i kao uzg redno.
Da bi upotpunio svoj pribor i da bi pre dor astao svom asnom zadatku da pater a ima za uenika u

svojim predavanjima de rebus castaliensibus, Kneht je iz Valdcela doneo liter atur u o ustavu i istor iji
Provincije, o sistemu kole elite i istor iji razvitka igre staklenih perli. Neke od tih knjig a on ih otada vie nije imao pred pima sluile su mu jo pre dvadeset godina u njeg ovoj borbi sa Plinio m
Desinjor ijem. Drug e, koje su mu onda mor ali uskratiti a bile su sastavljene specijalno za inovnike
Kastalije, itao je tek sada. Tako je, poto su se njeg ova podruja studija proir ivala, doao do tog a
da je bio prinuen da u isto vreme ponovo posmatra sopstvenu duhovnu i istor ijsku osnovu, da je
shvati i pojaa. Pri svom pokuaju da pater u to jednostavnije i jasnije predstavi bie reda kastalijskog sistema, uskor o se spotakao to nije ni mog lo biti drukije o najslabiju taku svog sopstvenog i itavog kastalijskog vaspitanja. Pokazalo se da je stanja svetske istor ije koja su nekada omoguila i potpomog la postanak reda i sveg a to je iz tog a proizilo, on mog ao sebi predstaviti samo u
ematizovanoj i bledoj slici kojoj je nedostajala oevidnost i red. Tako je, poto je pater bio samo pasivan uenik, dolo do pojaane sar adnje, do najivlje razmene: dok je pokuavao da iznese istor iju
svog kastalijskog reda, Jakobus mu je pomog ao da tu istor iju u nekom pog ledu prvo pravilno vidi i
doivi i da nae njene kor ene u optoj istor iji sveta i drava. Mi emo videti kako te intenzivne rasprave, koje su se uz pater ov temper ament ner etko pele do najee diskusije, jo godinama posle donose svoj plod i kako deluju dalje sve do Knehtova kraja. Koliko je, s drug e strane, pater paljivo
pratio Knehtova izlag anja i dokle je kroz njih upoznao i priznao Kastaliju, pokazalo je celo njeg ovo
kasnije dranje. Toj dvojici treba zahvaliti za spor azum izmeu Rima i Kastalije koji i danas postoji,
koji je poeo sa blag onaklonom neutralnou i povremenom naunom razmenom i koji je s vremena
na vreme dospevao do stvarne sar adnje i saveznitva. Pater je konano traio to je u poetku s
osmehom odbijao da ga uvede ak i u teo riju igre staklenih perli, jer je osetio da se tu mor a traiti
tajna reda i donekle njeg ova ver a ili relig ija. A kada je jednom bio voljan da prodre u taj svet koji je
dotle poznavao samo po prianju i koji mu je bio malo simpatian, poao je odluno svojim koliko
snanim, toliko prepredenim nainom, u sredite. Iako on nije postao igra staklenih perli za to je
ve bio suvie star ipak duhovi igre i reda nisu nikada zadobili ozbiljnijeg i vrednijeg prijatelja
van Kastalije no to je bio veliki benediktinac.
Ponekad mu je pater, kad se Kneht posle izvesnog vremena rada od njeg a pratao, sao ptavao da je
veer as za njeg a kod kue. Posle napornih lekcija i napregnutih diskusija, to su bili mirni asovi na
koje je Jozef esto donosio svoj klavikord ili vio linu. Tada je star ac sedao za klavir, pri blag oj svetlosti svee, iji je sladak votani mir is ispunjavao malenu prostor iju kao muzika od Kor elija, Skarlatija, Telemana ili Baha, koju su svir ali na smenu ili zajedno. Star i gospodin je rano odlazio na spavanje, dok je Kneht, ojaan malom muzikom veernjom molitvom, svoje radno vreme proteg ao u no
do granice koju je disciplina doputala.
Osim svog uenja i pouavanja kod pater a, olakog voenja teaja igre u manastir u i eventualno
ponekad kineskog kolokvijuma sa opatom Gervazijusom, Knehta nalazimo u ono vreme zaposlena
jo jednim vrlo obimnim radom. On je uestvovao u godinjem takmienju valdcelske elite, to je bio
propustio oba poslednja puta. Pri tom takmienju mor ali su se, na osnovu propisanih glavnih tema,
izr aditi nacrti za igre staklenih perli. Polag alo se na to da se daju smela i orig inalna povezivanja tema
pri najvioj istoti i kalig rafiji. Jedino tim povodom takmiar ima su bila doputena prekor aenja kanona, to jest imali su pravo da se poslue i novim znacima, jo neprihvaenim u zvanini kodeks i
riznicu hijer og lifa. Time je to takmienje, koje je por ed javnih velikih sveanih igar a i inae bilo najuzbudljiviji dog aaj u selu igraa, postalo takoe utakmica najfavor itnijih kandidata za nove znake
igre. A najvie to se mog lo zamisliti, vrlo retko dodeljivano odlikovanje pobedniku u takmienju,
sastojalo se u tome to je ne samo njeg ova igra bila sveano izvoena kao najbolja kandidatska igra
godine, ve i u tome to je prilog koji je on dao za gramatiku i jeziko blag o igre bio priznat i primljen u arhiv igre i jezik igre. Jednom, pre nekih dvadeset i pet godina, te retke asti bio je udostojen
Tomas fon der Trave, tadanji mag istar igre, za svoje nove skraenice za alhemijsko znaenje znako-

va krug a ivotinja. Mag istar Tomas docnije je takoe mnog o uinio za znanje i svrstavanje alhemije
kao jednog tajnog jezika, bog atog objanjenjima. Kneht se za ovaj put odrekao primene novih vrednosti igre, a on je, kao gotovo i svaki kandidat, mor ao imati neke. Takoe nije kor istio tu priliku da
se ispoveda o psiholokoj metodi igre, to bi mu upravo bilo vrlo blisko. On je sag radio igru, dodue, modeme i line struktur e i tematike, ali pre sveg a providno jasne, klasine kompozicije i strog o
simetrine, samo sa umer enom ornamentikom, star omajstorski ljupkog izvoenja. Moda su ga udaljenost od Valdcela i arhiva igre prinudili na to, moda je to bila jaka zauzetost njeg ovih snag a i njegovog vremena istor ijskim studijama, moda ga je takoe, vie ili manje, svesno vodila elja da svoju igru stijizuje tako da bi mog la najvema odg ovor iti ukusu njeg ovog uitelja i prijatelja, pater a Jakobusa. To ne znamo.
Upotrebili smo izr az psiholoka metoda igre koji, moda, nije tako jednostavno razumljiv svakom naem itao cu. U Knehtovo doba to je bila velika re koja se esto ula. U svim vremenima bilo
je strujanja, moda, borbi i promenljivih pog leda i davanja smisla meu posveenicima igre staklenih
perli, a u ono doba su se spor i diskusija kretali pre sveg a oko dva shvatanja igre. Razlikovala su se
dva tipa igre formalni i psiholoki i znamo da je Kneht, kao i Teg ular ijus, iako se drao daleko od
prepirke reima, spadao u pristalice i unapreivae poslednjeg. Samo to je Kneht, umesto da govor i
o psiholokom nainu igre, veinom radije govor io o pedag okom. Formalna igra je teila da iz
stvarnih sadraja svake igre, matematikih, jezikih, muzikih i tako dalje, obrazuje to gue, to nepropustljivije formalno savreno jedinstvo i harmoniju. Psiholoka igra, naprotiv, traila je jedinstvo
i harmoniju, kosmosnu zao krugljenost i savrenstvo ne toliko u izbor u, raspor edu, ograniavanju,
povezivanju i stavljanju sadraja jednih prema drug ima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu
igre, stavljajui na nju najvei nag lasak. Takva psiholoka ili, kako je Kneht radije nazivao, pedag oka igra nije spolja pruala prizor savrenog a, ve je kroz niz svojih tano propisanih meditacija vodila igraa savrenom i boanskom doivljaju. Kako ja mislim, pisao je Kneht jedanput star om
majstor u muzike, po zavrenoj meditaciji igra obuhvata igraa onako kao to povrina lopte obuhvata svoje sredite, i otputa ga sa oseanjem da je iz sluajnog i zbrkanog oslobodio i u sebe primio jedan bez rezerve simetrian i harmonian svet.
Igra s kojom je Kneht uestvovao na velikom takmienju bila je, dakle, formalno sag raena igra,
ne psiholoki. Mog uno je da je na taj nain eleo viima, a takoe i samom sebi, dokazati da time to
je kao gost igrao u Mar ijafelsu i svojom diplomatskom misijom, kao igra staklenih perli nije nita
izg ubio u vebanju, elastinosti, eleg anciji i virtuo znosti, i taj dokaz mu je uspeo. Poslednju konstrukciju i pisanje svog nacrta igre, poto se to mog lo svriti samo u Valdcelskom arhivu igre, poverio je svom prijatelju Teg ular ijusu, koji je uostalom i sam bio uesnik u takmienju. On je takoe
mog ao lino predati prijatelju svoje hartije i sa njim por azg ovar ati o njima, kao to su zajedno pregledali njeg ov nacrt, jer mu je bilo polo za rukom da Frica dovede na tri dana k sebi u manastir. Magistar Tomas je sada prvi put ispunio tu molbu koja mu je bila dva puta upuena. Koliko se Teg ular ijus mnog o radovao poseti i koliko je, kao kastalijski ostrvljanin, radoznalosti poneo, toliko se u manastir u oseao krajnje neugodno, tavie, taj osetljivi ovek se gotovo razboleo od svih tih stranih
utisaka i meu tim ljubaznim, ali jednostavnim, zdravim, takoe neto sir ovim ljudima za koje njeg ove misli, brig e i problemi ne bi znaili nita. Ti ovde ivi u stranom sazveu, rekao je svom prijatelju, i ne shvatam i divim ti se to si izdrao ve tri godine. Tvoji patri su prema meni vrlo pristojni, ali ovde se oseam odbijen i odg urnut od sveg a. Nita mi nije predusretljivo, nita se ne razume
po sebi, nita se ne moe asimilovati bez otpor a i bolova. Za mene bi bio pakao ako bih dve nedelje
mor ao ovde iveti. Kneht je imao muke s njim. Prvi put je sa nelag odnou kao posmatra video tuinstvo izmeu dva reda i sveta i osetio da njeg ov suvie osetljiv prijatelj, sa svojom bojaljivom
bespomonou, ne pravi ovde dobar utisak. Ali oba svoja plana igre za takmienje preli su zajedno
temeljno i kritiki. A kada je posle jednog takvog asa prelazio pater u Jakobusu u drug o krilo na ru-

ak, i Kneht je imao oseanje da je iz svoje zaviajne zemlje nag lo premeten u jednu sasvim drug u, s
drug om zemljom i vazduhom, s drug om klimom i drug im zvezdama. Kad je Fric otiao, naveo je pater a da se izr azi o svom utisku.
Nadam se rekao je Jakobus da je veina Kastaljana slinija vama no vaem prijatelju. To
je jedan usiljen, suvie skroman, slabiki i pri tom, bojim se, takoe malo naduven soj ljudi koji ste
mi u njemu pokazali. Ja u se i dalje drati vas, inae bih bio nepravian prema vaem nainu. Jer taj
sir oti, osetljivi, suvie pametni, koprcavi ovek, mog ao bi nekome celu vau Provinciju opet ogaditi.
Ali rekao je Kneht bie da je i meu gospodom benediktincima tokom vekova postojao
nekad moda neki boleljivi, telesno slab, ali zato duhovno ipak vredan ovek, kao to je moj prijatelj. Moda je bilo nepametno pozivati ga ovamo, gde istina ima otrih oiju za njeg ove slabosti, ali
nema org ana za njeg ova velika preimustva. Svojim dolaskom on je meni uinio veliku prijateljsku
uslug u. I on je priao pater u o svom ueu u takmienju.
Ovome se dopalo to Kneht brani prijatelja. Dobro dato! smejao se ljubazno. Ali, kako izgleda, vi zaista imate same prijatelje sa kojima se pomalo teko opti. On je uivao u Knehtovom
ner azumevanju i povreenom licu, pa je zatim rekao:
Ovog puta mislim na jednog drug og. Znate li to novo o svom prijatelju Pliniju Desinjor iju?
Jozefova zaprepaenost bila je moda jo vea. Sav smeten, molio je za objanjenje. To se ovako
povezivalo: Desinjor i se u jednom politikom polemikom napisu izjasnio za estoko antikler ikalna
ubeenja i pri tom takoe vrlo odvano napao pater a Jakobusa. Ovaj je od svojih prijatelja u katolikoj tampi dobio obavetenja o Desinjor iju. U njima se pominjalo i njeg ovo kastalijsko akovanje i
njeg ova poznata veza s Knehtom. Jozef je zamolio i dobio na itanje Plinio v lanak. Na tome se svrio prvi razg ovor aktuelnog politikog sadraja, koji je imao sa pater om, i njemu je sledovao jo samo mali broj. udno i gotovo zastraujue, pisao je Fer omontu, bilo mi je videti linost naeg
Plinija i, kao privesak, takoe svoju sopstvenu linost, odjednom stavljenu na svetsku politiku pozornicu aspekt na iju mog unost dotle nisam pomiljao. Uostalom, pater se o onom Plinio vom
polemikom spisu izr azio pre s priznanjem, svakako bez osetljivosti; pohvalio je Desinjor ijev stil i
naao da se u njemu vrlo dobro primeuje elitna kola inae se u dnevnoj politici zadovoljava sa
mnog o manje duha i nivoa.
U to vreme Kneht je od svog prijatelja Fer omonta dobio prepis prvog dela njeg ova rada, koji je
kasnije postao uven, sa naslovom: Primanje i prer ada slovenske nar odne muzike od strane nemake
umetnike muzike poev od Jozefa Hajdna. U Knehtovom odg ovor u na tu vest itamo izmeu ostalog: Ti si iz svojih studija, u kojima sam nekada izvesno vreme mog ao uestvovati, izvukao jedan
ubedljiv rezultat; ove glave o ubertu, nar oito o kvartetima, spadaju u ono najuspelije u muzikoj istor iji to ja poznajem iz novijeg vremena. Seti me se katkad; ja sam veo ma udaljen od jedne takve
berbe za kakvu si ti imao sree. Ma koliko bio zadovoljan svojim ovdanjim ivotom jer moja
mar ijafelska misija izg leda da nije bez uspeha , ipak svoju dug u udaljenost iz Provincije i iz valdcelskog krug a kome pripadam povremeno oseam obespokojavajue. Ovde uim mnog o, beskrajno
mnog o, ali ne postiem prir ataj sig urnosti i strune upotrebljivosti, ve prir ataj problematike. Razume se i hor izonta. U pog ledu nesig urnosti, tuinstva, odsustva pouzdanja, nar oito za vreme
moje prve dve godine sada sam, razume se, smir eniji. Nedavno je ovde bio Teg ular ijus, samo tri dana, ali ako se radovao meni i bio radoznao na Mar ijafels, ipak gotovo ve drug og dana nije vie izdrao od potitenosti i oseanja tuinstva. Poto je i manastir isto tako pre jedan zatien, mir an i duhu
prijateljski svet, a nikako zatvor, kasarna ili fabrika, iz svog iskustva izvlaim zakljuak da smo mi,
ljudi iz nae mile Provincije, daleko razmaeniji i osetljiviji no to sami znamo.
Ba u ono doba u kome je datir ano Karlovo pismo, Kneht je naveo pater a Jakobusa da u jednom
kratkom pismu rukovodstvu kastalijskog reda da svoju potvrdnu re o poznatom diplomatskom pita-

nju, ali je ipak dodao molbu da jo izvesno vreme ostave tu, u ovom mestu opte omiljenog igraa
staklenih perli Jozefa Knehta koji ga udostojava privatnih predavanja de rebus castaliensibus. Razume se, tamo su smatrali au da mu ispune elju. Ali Kneht, koji je ver ovao da je tako mnog o udaljen od svoje berbe, dobio je od rukovodstva reda i gospodina Diboa potpisano pismo priznanja o
izvrenju nalog a. Ono to je u tom visoko slubenom pismu trenutno izg ledalo najvanije i priinjavalo najveu radost (on je to javio Fricu u jednom pismu gotovo trijumfujui) bio je kratak stav u sadraju da je red preko majstor a igre staklenih perli obaveten o njeg ovoj elji da se vrati u Vicus lusorum i da je sasvim sklon da, po zavretku njeg ovog sadanjeg nalog a, odg ovor i toj elji. On je to
mesto proitao takoe pater u Jakobusu i priznao mu koliko se zbog tog a raduje. Sada je takoe priznao koliko se bojao da e moda trajno ostati prognan iz Kastalije i biti poslan u Rim. Pater je rekao
smejui se:
Da, to redovi imaju u sebi, prijatelju, radije se ivi u njihovom krilu, neg o na per ifer iji ili ak u
izg nanstvu. Vi moete mirno zabor aviti to malo politike u iju ste neplemenitu blizinu ovde bili dospeli, jer vi niste politiar. Ali ne bi trebalo da iznever ite istor iju, iako ona za vas moda uvek ostaje
predmet spor edan i kojim se bavite iz ljubavi. Jer vi biste imali grae za istor iar a. A sada hoemo
obojica da iskor istimo jedan drug og dok vas imam.
Izg leda da je Kneht malo kor istio odobrenje za ee posete Valdcelu. Ipak je preko apar ata sluao
seminar vebanja i neka predavanja i igre. Tako je i izdaleka, sedei u otmenoj gostinskoj sobi u zavodu, uestvovao u onoj sveanosti na kojoj su, u sveanoj sali Vicus lusorum-a, bili sao pteni rezultati raspisivanja nag rada. On je bio predao jedan rad, ne vrlo lian i nimalo revolucio nar an, ali uspeo i u najveem stepenu eleg antan, koji je cenio i raunao je sa pohvalom ili sa treom ili drug om
nag radom. Sada je, na svoje iznenaenje, uo da mu je dodeljena prva nag rada. I jo pre no to je iznenaenje pustilo da nadoe radost, govornik kancelar ije majstor a igre ve je svojim lepim dubokim
glasom itao dalje i kao nosio ca drug e nag rade oznaio
Teg ular ijusa. To je svakako bio uzbudljiv i ushiujui doivljaj, to su njih dvojica, ruku pod ruku,
izili iz tog takmienja kao krunisani pobednici! Skoio je, ne sluajui dalje, strao niz stepenice i,
dok su prostor ije za spavanje odjekivale, izleteo napolje. U jednom pismu star om majstor u muzike,
napisanom onih dana, itamo: Vrlo sam srean, potovani, kao to moe zamisliti. Prvo, izvrenje
moje misije i njeg ovo asno priznanje od strane rukovodstva reda, a onda za mene tako vaan izg led
na skor i povratak u zaviaj, prijateljima i igri staklenih perli, umesto da dalje budem upotrebljen u
diplomatskim slubama. I sad, ta prva nag rada za igru u kojoj sam, istina, imao muke sa formalnim,
ali koja iz opravdanih razlog a ne iscrpljuje sve to bih imao da dam i uza sve jo i radost to taj uspeh delim sa svojim prijateljem to je u stvar i bilo mnog o odjedanput. Srean sam, zaista, ali ne bih
mog ao rei da sam veseo. U jednom kratkom vremenu, ili pak u jednom vremenu koje mi je tako izgledalo, ta ispunjenja dolaze neto suvie nag lo i suvie bog ato za moja najdublja oseanja. S mojom
zahvalnou mea se izvesna zebnja; kao da je sudu punom do ivice potrebna samo jo jedna nova
kap, pa da sve ponovo postane sumnjivo. Ali smatraj to, molim te, kao da nije reeno, tu je ve svaka
re suvina.
Videemo da je sud pun do ivice uskor o bio odreen da primi vie no samo jednu kap.
Kratko vreme dotle Jozef Kneht je iveo u srei po meanoj sa zebnjom, sa predavanjem i intenzitetom kao da je bio predvieo veliku promenu koja je uskor o nastupila. Za pater a Jakobusa su tih nekoliko meseci takoe bili sreno i krilato vreme. Bilo mu je ao to uskor o treba da izg ubi tog uenika i koleg u. Nastojao je da mu u radnom vremenu, a jo u njihovim slobodnim razg ovor ima, da i ostavi u nasledstvo najvie mog ue od onog a to je u svom ivotu, bog atom radom i mislima, bio stekao u uvidu u visine i dubine ivota ljudi i nar oda. On je sa njim takoe ponekad govor io o smislu i
posledicama Knehtove misije, o mog unosti i vrednosti sprijateljenja i politikog jedinstva izmeu

Rima i Kastalije, Prepor uio mu je studir anje vremena koje je urodilo plodom osnivanja kastalijskog
reda i postepenog ponovnog uzdizanja Rima iz jednog poniavajueg doba iskuenja. Prepor uio mu
je jo dva dela o Reformaciji i rascepu crkve u esnaestom veku. A nar oito mu je stavio na duu da
naelno uvek daje vei znaaj neposrednom prouavanju izvor a i svagdanjem ograniavanju na sagledive delove oblasti, neg o itanju debelih knjiur ina svetske istor ije. Nije preutao ni svoje duboko
nepover enje prema svim filozofijama istor ije.

MAGISTAR IGRE
Kneht je reio da svoj konani povratak u Valdcel odloi za prolee, za vreme velike javne igre
staklenih perli, ludus anniversarius ili sollemnis. Iako je u znamenitoj istor iji tih igar a ve bio proao
vrhunac i vreme kada su one trajale nedeljama i kada su ih poseivali dostojanstvenici i predstavnici
iz itavog sveta, iako je to vreme zauvek pripadalo istor iji, ipak su ta prolena zasedanja sa sveanom
igrom koja je trajala najvie deset do petnaest dana, za celu Kastaliju bila veliki sveani doivljaj godine, praznik kome nije nedostajo ni visok relig io zan i mor alan znaaj. Jer je on sjedinjavao predstavnike svih ubeenja i tendencija Provincije, koji nisu uvek bili potpuno jednaki, u smislu jedne slike harmonije, zakljuivao je mir izmeu egoizama pojedinih disciplina i budio seanje na jedinstvo
koje je stajalo iznad njihovog mnotva. Za vernike je imao snag u svete tajne pravog posveivanja, za
bezvernike je bio bar zamena relig ije a za jedne i drug e kupanje u istim izvor ima lepog a. Na slian nain nekada su pasije Johana Sebastijana Baha ne toliko u vreme njihovog nastajanja koliko u
veku posle njihovog ponovnog otkria bile za njihove saizvoae i sluao ce delom prave relig iozne radnje i posveivanja, delom predanost i zamena relig iji, a za sve u isto vreme sveane manifestacije umetnosti i Creator spiritus-a.
Knehtu nije bilo teko da za svoju odluku dobije sag lasnost kako ljudi iz manastir a tako i zaviajne
vlasti.
On jo nije bio u stanju da sebi sasvim predstavi kakav e biti njeg ov poloaj posle uvrenja u
malu republiku Vicus lusorum, ali je pretpostavljao da ga nee ostaviti dug o na tom poloaju, neg o e
ga vrlo skor o opter etiti i poastvovati nekim zvanjem ili nalog om. Zasad se radovao povratku u zaviaj, prijateljima, predstojeoj sveanosti, uivao poslednje zajednike dane sa pater om Jakobusom i
sa dobrim dranjem i raspoloenjem prihvatio je neke manifestacije blag ovoljenja s kojim su ga opat
i konvent pri rastanku slavili. Tad je otputovao, ne bez bola rastanka od zavoljenog mesta i jednog
dela ivota koji ostaje za njim, ali ve unapred sveano raspoloen nizom kontemplativnih vebanja u
pripremanju sveane igre, kojima se podvrg ao istina bez vodstva i drug ova, ali najtanije prema slovu propisa. Rastanak nimalo nije izg ubio time to mu nije polo za rukom da nag ovor i pater a Jakobusa da prihvati poziv mag istra igre koji ga je ve odavno sveano bio pozvao na godinje igre i da
poe na put s njim. On je razumeo rezervisano dranje star og antikastaljanina. Na taj nain se on sam
za trenutak oseao osloboen svih dunosti i sputavanja i potpuno spreman da se preda sveanosti koja ga je oekivala.
Sveanosti su posebna stvar. Prava sveanost nikada ne moe omanuti, osim ako se po nesrei ne
dog odi via sila. Kao to za pobonjaka i litija za kiu zadrava svoju svetost, niti ga zag or eo svean
obed moe razoar ati, tako je i za igrae staklenih perli svaka godinja igra sveana i u neku ruku
posveena. Meutim, kao to svaki od nas zna, ima sveanosti i igar a pri kojima je sve i svako u skladu i jedno drug o uzdie, daje poleta i uznosi. Kao to ima pozor inih i muzikih izvoenja koja se
bez jasnog uzr oka kao udom penju do vrhunca i unutranjih doivljaja, dok drug a, ni po emu gor e
pripremljena, ostaju samo valjana izvoenja. Ukoliko ostvar enje onih visokih doivljaja ima osnova
u duevnom stanju onog a ko ga doivijuje, Jozef Kneht bi bio pripremljen na najbolje to se moe
zamisliti: nepritisnut bilo kakvom brig om, vraao se iz tuine u zaviaj sa poastima, s radosnim
oekivanjem je gledao u ono to nastupa.
Ovog a puta ludus sollemnis-u ipak nije bilo sueno da, malo zahvaen onim dahom uda, napreduje do osobitog stepena boanskog ar a i zraenja. To je bila tavie nevesela, izr azito nesrena, ve
gotovo neuspela igra. Mada su se uprkos tome mnog i njeni uesnici oseali duevno okrepljeni i uz-

dignuti, ipak pravi nosio ci, prir eivai i odg ovorni, kao i uvek u takvom sluaju, oseali su utoliko
neumoljivije onu atmosfer u otupelosti, nemilosti i neuspeha, sputanosti i nedae, koja je ugroavala
nebo te sveanosti. Iako je, dabome, i Kneht to oseao i doiveo izvesno razoar anje svog visoko napregnutog oekivanja, on nikako nije bio od onih koji su tu nepriliku najjasnije oseali. Iako je aktu
uskraen pravi procvat i milost, njemu, koji pri toj igri nije sudelovao i nije snosio sao dg ovornost,
bilo je mog uno tih dana da kao poboan uenik s priznanjem prati duhovito izg raenu igru, da pusti
da se meditacije nesmetano ir e i da u zahvalnom predavanju u sebi izvri onaj, svima gostima tih
igar a dobro poznati doivljaj sveanosti i rtve, mistinog slivanja optine u jedno pred nog ama boanskog, kao to je ak i jedan neuspeo sveani akt bio u stanju da da za uski krug sasvim posveenih. Ipak, ni on nije ostao nedirnut zlom kobi koja je vladala nad tom sveanou. Sama igra, razume
se, njen plan i izg radnja, bila je bez prekor a, kao svaka igra majstor a Tomasa. tavie, ona je bila jedna od najizr azitijih, najprostijih, najneposrednijih. Ali njeno izvoenje je bilo pod nekom nar oitom
kobi i u istor iji Valdcela jo je nisu zabor avili.
Kad je nedelju dana pre poetka velike igre Kneht prispeo tamo i kada se prijavio u selu igraa, nije ga primio majstor igre staklenih perli, ve njeg ov zamenik Bertram. Ovaj mu je utivo poeleo
dobrodolicu, ali mu je prilino kratko i rasejano sao ptio da se potovani majstor ovih dana razboleo, a da on sam, Bertram, nije dovoljno obaveten o Knehtovoj misiji da bi primio njeg ov izvetaj,
pa neka zbog tog a ode u upravu reda u Hirsland da tamo prijavi svoj povratak i da eka njene zapovesti. Kad je Kneht pri oprotaju glasom i dranjem nehotice odao izvesnu iznenaenost zbog hladnog i kratkog prijema, Bertram se izvinio. Neka koleg a izvini ako ga je razoar ao, neka shvati osobenost situacije: mag istar se razboleo, velika godinja igra je na prag u i jo je vrlo neizvesno da li e
njome moi rukovoditi mag istar ili e on, zamenik, mor ati priskoiti mesto njeg a. Bolest potovanoga nije mog la pasti u nepovoljnijem i osetljivijem trenutku. On je, istina, kao i uvek, spreman da vri
slubene poslove mesto mag istra, ali da se uz to jo u tako kratkom roku dovoljno pripremi za veliku
igru i prihvati se njenog voenja, to bi bilo, boji se, iznad njeg ovih snag a.
Kneht je alio oito slomljenog i malo iz ravnotee izbaenog oveka, ali je isto toliko alio to u
njeg ovim rukama sada treba da se nalazi odg ovornost za sveanost. Suvie dug o je bio odsutan iz
Valdcela da bi znao koliko su Bertramove brig e opravdane. Jer ovaj je, a to je za zamenika uvek ono
najnepovoljnije to se moe zamisliti, od pre izvesnog vremena izg ubio pover enje elite, takozvanih
repetenata, pa je u stvar i bio u vrlo tekom poloaju. Kneht je zabrinuto mislio na majstor a igre staklenih perli, tog junaka klasine forme i ironije, savrenog mag istra i Kastaljanina. Radovao se da ga
ovaj primi, saslua i da ponovo bude uvren u malu zajednicu igraa, moda na neko poverljivo
mesto. Zeleo je da posmatra kako majstor Tomas slavi sveanu igru, da pod njeg ovim pog ledom radi
dalje i da se bor i za njeg ovo priznanje. Sada ga je bolelo i bio je razoar an to ga je zatekao bolesnog i to je bio upuen na drug e instance. Naknadu za to dobio je svakako u blag onaklonosti punoj
potovanja, ak koleg ijalnosti s kojom su ga primili i sasluali sekretar reda i Diboa. Ve pri prvom
razg ovor u mog ao je konstatovati da nemaju namer e da ga odmah upotrebe u rimskom planu i da se
vodi rauna o njeg ovoj elji da se trajno vrati igri. Prvo su ga ljubazno pozvali da se nastani u gostinskoj kui Vicus lusorum-a. i da se prvo tu ponovo nae i prisustvuje godinjoj igri. Sa svojim prijateljem Teg ular ijusom posvetio je prethodne dane vebama posta i utonjavanja i sa njim je pobono
i zahvalno odig rao onu udnu igru koja je nekima ostala u tako malo radosnoj uspomeni.
Poloaj zamenika mag istra, nazivanog takoe senka, a nar oito kod zvanja majstor a muzike i
majstor a igre, sasvim je poseban. Svaki majstor ima zamenika kog a mu ne postavlja vlast sa strane,
ve ga on sam bir a iz ueg krug a svojih kandidata i za ije radnje i potpis snosi punu odg ovornost
majstor koji ga zastupa. Za kandidata je, dakle, veliko odlikovanje i znak najvieg pover enja kad ga
mag istar imenuje zamenikom. On je time priznat kao prisan sar adnik i desna ruka svemonog mag istra i uvek kad je ovaj spreen i kad ga poalje, on izvruje njeg ove slubene radnje. Ali svakako ne

sve na primer u glasanju vrhovne vlasti on se sme pojaviti samo kao prenosnik da ili ne u ime
svog mag istra, nikada kao govornik ili podnosilac zahteva. Ima vie takvih mer a predostronosti.
Imenovanje zamenikom ovog a postavlja na vrlo visoko i katkad vrlo istaknuto mesto, ali ono ipak istovremeno znai i kao neko zapostavljanje. U okvir u slubene hijer arhije imenovanje ga izdvaja donekle kao neki poseban sluaj, i dok mu esto pover ava najvanije funkcije i daje visoke poasti, dotle mu oduzima neka prava i mog unosti koje uiva svaki drug i sa istim tenjama. Postoje nar oito
dve take po kojima se njeg ov izuzetan poloaj jasno raspoznaje: zamenik ne snosi odg ovornost za
svoje slubene radnje i ne moe se dalje peti u okvir u hijer arhije. To je, istina, nepisan zakon, ali on
se moe proitati iz istor ije Kastalije. Nikada posle smrti ili ostavke na slubu jednog mag istra nije
dola na njeg ovo mesto njeg ova senka, koja ga je tako esto zastupala i koja itavom egzistencijom
kao da je bila predestinir ana za naslednika. Kao da obiaj tu hoe da prividno tekuu i pokretnu granicu i preg radu namemo nag lasi kao nepremostivu granica izmeu mag istra i zamenika stoji kao
por eenje za granicu izmeu zvanja i linosti. Kada, dakle, Kastaljanin zauzme visoko poverljivo
mesto zamenika, odrie se nade da ikada sam postane mag istar, da ikada bude zaista jedno sa slubenom odeom i odlijima koje tako esto nosi kao predstavnik. Istovremeno on ulazi u udnovato
dvosmisleno pravo da svojim eventualnim grekama u voenju zvanja ne ter eti sebe samog, ve svog
mag istra koji jedino za njeg a odg ovar a. I u stvar i se ve dog aalo da je mag istar bio rtva zamenika
kog a je sam izabrao i da se zbog grublje greke koju je drug i nainio mor ao povui sa svog zvanja.
Izr az kojim je u Valdcelu oznaavan zamenik majstor a igre staklenih perli odlino odg ovar a njeg ovom posebnom poloaju, njeg ovoj vezanosti, kvazi identinosti sa mag istrom kao i prividnosti i nitavnosti njeg ove zvanine egzistencije. Tamo ga nazivaju senka.
Majstor Tomas fon der Trave je ve godinama i danima pustio da vlada senka imenom Bertram.
Ovome je izg leda vie nedostajalo sree no obdar enosti ili dobre volje. Bio je odlian igra staklenih
perli, to se po sebi razume; bio je isto tako bar ne nevet uitelj i savestan inovnik, svome majstor u
bezuslovno odan. Meutim, tokom poslednjih godina kod inovnika je postao neomiljen i protiv sebe
je imao najmlai sloj elite koji je rastao. I poto nije imao viteki jasnu prir odu svog majstor a, to je
smetalo sig urnosti i mir u njeg ovog dranja. Mag istar ga nije pustio da padne, godinama ga je po mogustvu izvlaio iz nesug lasica sa tom elitom, uopte ga je sve rede stavljao pred javnost, a vie upotrebljavao u kancelar ijama i arhivu. Taj neg reni, ali ipak neomiljeni, ili bar u to vreme neomiljeni i
od sree oig ledno nefavor izovani ovek, usled bolesti svog majstor a odjednom se naao na elu Vicus lusorum-a. Ako bi zaista imao da vodi godinju igru i za vreme praznika bio postavljen na najvidnije mesto itave Provincije, tom velikom zadatku bi dor astao samo ako bi ga veina igraa staklenih perli, ili bar repetenti, poduprli svojim pover enjem.
To se na alost nije desilo. Tako se dog odilo da je ovog a puta ludus sollemnis bio za Valdcel teko
iskuenje, gotovo katastrofa.
Tek na dan pre poetka igre bilo je zvanino sao pteno da je mag istar ozbiljno oboleo i da nije u
stanju da vodi igru. Ne znamo da li je to zadravanje sao ptenja bilo diktir ano voljom bolesnog magistra koji se moda do poslednjeg trenutka nadao da e se ponovo pridii i da e ipak moi da rukovodi igrom. On je ve bio isuvie bolestan da bi gajio takve misli i ver ovatno je njeg ova senka uinila greku ostavljajui Kastaliju do pretposlednjeg asa u neizvesnosti o stanju u Valdcelu. Razume
se, mog lo bi se jo spor iti o tome da li je to odug ovlaenje zaista bilo greka. Desilo se bez sumnje u
dobroj namer i, naime da se sveanost ve unapred ne diskredituje i da potovao ce majstor a Tomasa
uzdri od posete. I da je sve ilo dobro, da je izmeu Valdcelske optine igraa i Bertrama postojalo
pover enje, senka bi vrlo mog uno zaista mog la biti zastupnik i odsustvo mag istra bi mog lo
ostati gotovo nezapaeno. Nekor isno je o tome postavljati dalje pretpostavke. Ver ovali smo da mor amo samo nag ovestiti da onaj Bertram nije mor ao tako bezuslovno podbaciti ili biti nedostojnik, kako
ga je javno miljenje Valdcela onda videlo. On je daleko vie bio rtva no krivac.

Kao i svake godine, za veliku igru doli su gosti. Mnog i su doli ne slutei nita, drug i sa zabrinutou o stanju mag istra igre i sa neveselim predoseanjima o proteku sveanosti. Valdcel i oblinja
mesta punili su se ljudima, rukovodstvo reda i vaspitna vlast doli su gotovo u punom sastavu. Iz udaljenijih delova zemlje ta kode su stizali sveano raspoloeni putnici, prepunjavajui gostinske kue.
Kao i uvek, sveanost je bila otvor ena uvee uoi poetka igre, asom meditacije. Za to vreme, od
znaka zvona, celo podruje sveanosti ispunjeno ljudima utonulo je u duboko, predano utanje. idue
jutro donelo je prva muzika izvoenja i objavljivanje prvog stava igre, kao i meditaciju o dva muzika temata tog stava. Bertram, u sveanoj odedi majstor a igre staklenih perli, pokazao je odmer en
i savladan nastup, samo je izg ledao bled. A u nastavku je iz dana u dan izg ledao vie prenapregnut,
paeniki i rezignir an; poslednjih dana je zaista bio kao senka. Ve drug og dana igre rair ila se vest
da se stanje mag istra Tomasa pog oralo i da mu je ivot u opasnosti. A ve s veer i tog a dana uli su
se ovda-onda i svuda meu posveenijima prilozi uz leg endu koja je postepeno nastajala o bolesnom
majstor u i njeg ovoj senci. Po toj leg endi, koja je poticala iz najprisnijeg krug a Vicus lusorum-a, od
repetenata, majstor je kao bio voljan i sposoban da vri dunost rukovodio ca igre, ali je podneo rtvu
ambiciji svoje senke i prepustio mu sveani zadatak. A sada, poto Bertram izg leda ipak nije ba sasvim dor astao svojoj visokoj ulozi i igra preti da postane razoar anje, bolesnik se smatra odg ovornim za igru, za svoju senku i njeno podbacivanje i primio je na sebe da mesto njeg a ispata greku.
To i nita drug o je uzr ok nag log pog oranja njeg ovog stanja i por asta temper atur e. Prir odno, to nije
bio jedini nain tumaenja leg ende, ali to je bio nain elite i jasno je pokazivao da je elita, nar ataj
pun tenji, stanje oseala trag inim i nije bila voljna da podupre ma kakvo zavijanje, razbistravanje
ili ulepavanje te trag ike. Protivteu potovanju prema majstor u drala je odvratnost prema njeg ovoj
senci njoj su eleli neuspeh i pad, ak ako bi i majstor mor ao da ispata. Dan docnije opet mog la
se uti pria kako je majstor sa bolesnike postelje preklinjao svog a zamenika i dva senio ra elite da
ouvaju mir i da ne ugroze sveanost. Drug og dana se tvrdilo da je izdiktir ao svoju poslednju volju i
vlasti imenovao oveka kog a eli sebi za naslednika; navoena su i imena. Te i drug e vesti kruile su
zajedno sa vestima o mag istrovom stanju zdravlja, koje se stalno pog oravalo.
U sveanoj dvor ani, kao i u gostinskim kuama, raspoloenje je iz dana u dan padalo, iako niko
nije iao dotle da se odrekne daljeg izvoenja i da otputuje. Nad elom prir edbom leao je teak i sumor an pritisak. Njen spoljanji tok se ipak odig rao u kor ektnom obliku. Ali malo se mog lo osetiti od
one uzvienosti i radosti koja je pri toj sveanosti bila poznata i koja se oekivala. A kada je pretposlednjeg dana igre tvor ac sveane igre, mag istar Tomas, zauvek sklopio oi, vlast svojim napor ima
nije uspela da suzbije ir enje vesti. I udnovato, neki uesnici su takvo razr eenje vor a osetili kao
osloboenje. Uesnici igre, a nar oito elita, iako pre svretka ludus sollemnis-a nisu smeli obui crninu niti najmanje prekinuti u tim danima tako strog o propisan raspor ed smenjivanja, izvoenja i vebanja poslednji sveani in i dan izvrili su jednoduno u dranju i raspoloenju kao da je on bio
tuna sveanost namenjena potovanom pokojniku. Oni su pustili da oko Bertrama, koji je i dalje bio
na dunosti, premor en, neispavan, bled i poluzatvor enih oiju, nastane ledena atmosfer a usamljenosti.
Jozef Kneht, iako preko Teg ular ijusa u ivom dodir u sa elitom i kao star i igra sasvim prijemljiv
za sva ta strujanja i raspoloenja, nije pustio da ona prodru u njeg a. Posle etvrtog ili petog dana zabranio je ak svom prijatelju Fricu da ga uznemir ava vestima o mag istrovoj bolesti. On je, istina,
oseao i razumeo trag ino osenenje sveanosti. Majstor a se seao sa dubokom zabrinutou i aljenjem, a senke Bertrama kao osuenog da umre s njim, sa sve veom nelag odnou i saueem. Ali
se stalno i uporno branio od svih uticaja istinitih ili izmiljenih vesti. Vebao je najstrou koncentraciju, voljno se predao vebama i toku lepo izg raene igre i, uprkos svim nespor azumima i pomraenjima, doiveo je sveanost u najo zbiljnijoj uzvienosti. Senci Bertramu je bilo priteeno da kao
vicemag istar na kraju, kao obino, mor a jo primati i estitanja vlasti. Ovog puta je takoe otpao dan
radosti studenata igre staklenih perli. Odmah posle muzikog zavrnog akta sveanosti, vlast je obja-

vila mag istrovu smrt i u Vicus lusorum-u su poeli dani alosti. U njoj je uestvovao i Jozef Kneht
koji je stanovao u gostinskoj kui. Pog reb velikog oveka, koji jo i danas uiva visoki ugled, bio je
izvren sa jednostavnou uobiajenom u Kastaliji. Bertram, njeg ova senka koji je svoju ulog u za
vreme sveanosti do kraja odig rao zalaui poslednje snag e, shvatio je svoj poloaj. Molio je za odsustvo i otiao u planine.
U selu igraa i u elom Valdcelu vladala je alost. Sa pokojnim mag istrom moda niko nije imao
prisne, nag laeno prijateljske odnose, ali super io rnost i istota njeg ovog otmenog bia zajedno sa
njeg ovom mudrou i neno izg raenim smislom za oblike, uinili su ga vladar em i reprezentantom
kakvog Kastalija, u osnovi sasvim demokratski ureena, nije davala u svim vremenima. Bili su ponositi na njeg a. Ali je njeg ova osoba izg ledala da se otela strasti, ljubavi, prijateljstvu, to je ona bila utoliko pog odniji predmet potrebe potovanja kod nar ataja. To dostojanstvo i kneevska ljupkost, koja
mu je, uostalom, upola iz nenosti donela nadimak ekselencija, dali su mu, uprkos upornih odupiranja tokom godina, neto osobit poloaj u visokom svetu, na sednicama i zajednikim radovima vaspitne vlasti. Pitanje ponovnog popunjavanja njeg ovog visokog zvanja bilo je, prir odno, revnosno diskutovano, nigde revnosnije no u eliti igraa staklenih perli. Funkcije mag istrovog zvanja, posle istupanja i odlaska ,;senke, iji se pad u ovom krug u hteo i postig ao, sama elita je bila podelila na tri
privremena predstavnika, to jest, nar avno, samo interne funkcije u Vicus lusorum-u, a ne i funkcije
vlasti u vaspitnom savetu. Prema tradiciji, savet ne bi ostavio mag istrat nepopunjen due od tri meseca. Ako neki mag istar na samrti ili pri naputanju zvanja ostavi nekog odreenog i bez takmaca naslednika, zvanje je tavie bilo odmah nanovo popunjavano, posle samo jedne jedine plenarne sednice
vlasti. Ovog puta bi to due trajalo.
Za vreme alosti Jozef Kneht je sa svojim prijateljem povremeno razg ovar ao o zavrenoj igri i
njenom tako udno sumornom toku.
Taj zamenik Bertram rekao je Kneht svoju je ulog u ne samo kako-tako izveo do svretka, to jest pokuao da do kraja igra pravog mag istra, neg o je, po mome miljenju, uinio daleko
vie. On je tom ludus sollemnis-u kao svojoj poslednjoj i najsveanijoj slubenoj radnji prineo sebe
na rtvu. Bili ste grubi ne, sur ovi prema njemu. Vi ste mog li spasti praznik sveanosti i Bertrama,
a to niste uinili. Ja ne elim da dajem miljenje o tome, bie da ste imali razlog a za to. Ali sada kada
je taj sir oti Bertram otiao i kada ste sproveli svoju volju, treba da budete velikoduni. Mor ate mu,
kad se opet pojavi, poi u susret i pokazati da ste razumeli njeg ovu rtvu.
Teg ular ijus je vrteo glavom:
Mi smo to razumeli rekao je i prihvatili smo. Ti si bio tako srean to si ovog puta u igri
mog ao uestvovati kao gost i nepristrastan, zato i nisi tako tano pratio dog aaj. Ne, Jozefe, vie neemo imati prilike da ma kakva oseanja prema Bertramu preo bratimo u delo. On zna da je njeg ova
rtva bila nuna, on nee pokuati da je poniti.
Tek sada ga je Kneht potpuno razumeo, pa je pomraen zanemeo. Video je da te dane igre u stvar i
nije doiveo s njima kao pravi Valdcelac i drug, neg o stvarno vie kao gost. Tako je tek sada shvatio
kako je dolo do Bertramove rtve. Do sada mu je Bertram izg ledao kao ambicio zan ovek podleg ao
zadatku koji je bio iznad njeg ove moi, koji se mor ao odrei daljih ciljeva ambicije i truditi se da zabor avi da je jednom bio senka majstor a i rukovodilac jedne godinje igre. Tek sada, pri poslednjim
reima svog prijatelja, shvatio je i pri tom je nag lo zanemeo da je Bertram od svojih sudi ja
bio potpuno osuen i da se nee vratiti. Dopustili su mu da sveanu igru vodi do kraja i pri tom su
upravo toliko pomog li da je ona protekla bez skandala. Ali to nisu uinili Bertrama radi, ve da bi
potedeli Valdcel.
Poloaj jedne senke zahtevao je ne samo puno mag istrovo pover enje Bertramu ono nije nedostajalo ve isto toliko pover enje elite, a taj alosni ovek nije uspeo da ga zadobije. Ako bi on

uinio greku, za njim nije stajala, kao za njeg ovim gospodar om i uzor om, hijer arhija da ga titi. I
ako od svojih nekadanjih drug ova nije bio potpuno priznat, nije mu pomog ao nikakav autor itet, a
njeg ovi drug ovi, repetenti, postali su mu sudije. Ako su oni bili neumoljivi, senka je bila gotova I
zaista, taj Bertram se nije vie vratio sa svog izleta u planine. Uskor o se prialo da se s neke strmine
survao u smrt. Dalje se o tome nije govor ilo.
Meutim, u selu igraa svakog dana su se pojavljivali visoki i najvii inovnici uprave reda i vaspitne vlasti i svakog trenutka je poneko iz elite i od itovnika bio pozivan na ispitivanje o ijoj se sadrini samo u krilu elite ulo ovo i ono. Jozefa Knehta su takoe ee pozivali i ispitivali. Jedanput
su ga pozvala dva gospodina iz uprave reda jednom mag istar filozofije, zatim gospodin Diboa i
jo jednom dva mag istra. Teg ular ijus, kog a su isto tako pozivali radi nekih takvih obavetenja, bio je
prijatno uzbuen i pravio ale o toj konklavskoj atmosfer i, kako ju je on nazivao. Jozef je jo u danima igre primetio koliko je malo bilo preo stalo od njeg ove uske veze sa elitom, a za vreme tog konklava osetio je to jo jasnije. Ne samo da je u gostinskoj kui stanovao kao stranac i da je izg ledalo da
vii sa njim opte kao sa sebi ravnim, sama elita, repetenti, nije ga vie primala s pover enjem i
drug arski, ve sa podrugljivom utivou ili bar sa uzdranom hladnoom. Ona se od njeg a udaljila
jo onda kad je dobio poziv za Mar ijafels i to je bilo ispravno i prir odno. Ko je jednom uinio kor ak
iz slobode u slubu, iz reda studenata i repetenata u hijer arhiju, taj vie nije bio drug, ve na putu da
postane pretpostavljeni i glaveina. On vie nije pripadao eliti i mor ao je znati da e ga ona privremeno gledati kritiki. Tako je bilo sa svakim u njeg ovom poloaju. Samo to je on u to vreme to odvajanje i hladnou oseao nar oito jako, prvo zato to se elita sada kada je bila ostavljena samoj sebi i kada je trebalo da dobije novog mag istra, dvostruko zbila i branila, a onda i zato to se njena odlunost i nepopustljivost bila pokazala tako upornom ba u sudbini senke Bertrama.
Jedne veer i Teg ular ijus je dotrao u gostinsku kuu krajnje uzbuen, potraio Jozefa, povukao ga
u jednu praznu sobu, zakljuao vrata i poeo da penui:
Jozefe! Jozefe! Gospode, ta mog ao sam to naslutiti, mor ao sam znati, nije bilo tako daleko
Ah, ja sam van sebe i zaista ne znam da li da se radujem. I on, koji je u selu traa najtanije poznavao sve izvor e vesti, revnosno je izvestio: Vie je no ver ovatno, gotovo je izvesno, da e Jozef
Kneht biti izabran za majstor a igre staklenih perli. Rukovodilac arhiva, kog a su mnog i smatrali
unapred odreenim naslednikom majstor a Tomasa, od prekjue je konano ispao iz ueg izbor a. A
od kandidata iz elite, ija su imena do sada u savetovanju stajala gor e, izg leda da nijedan nema nar oitu naklonost i prepor uku nekog mag istra ili uprave reda, dok se za Knehta zauzimaju dva lana
uprave reda i gospodin Diboa. Tome dolazi jo i uticajan glas star og majstor a muzike kog a su, kao
to se izvesno zna, tih dana posetili mnog i mag istri lino.
Jozefe, oni te postavljaju za mag istra jo jednom je ustro izbacio, a zatim mu je prijatelj
stavio ruku na usta. Jozef je u prvom trenutku bio isto toliko iznenaen i usplahir en tom pretpostavkom koliko i Fric i ona mu nije izg ledala nimalo nemog ua. Ali dok je onaj ve sao ptavao miljenja
sela igraa o stanju i toku konklava, Kneht je poeo uviati da prijateljeva pretpostavka nije pogrena. Naprotiv, u dui je oseao kao neku potvrdu, neto kao oseanje da je to znao i oekivao, da
je to ispravno i prir odno. Sada je, dakle, on stavio ruku na usta uzbuenom drug u, pog ledao ga tue i
prekorno kao s nekog odstojanja i daljine koja je odjednom nastala i rekao:
Ne priaj toliko, amice, to rekla-kazala ne elim da znam. Idi svojim drug ovima.
Teg ular ijus, koji bi jo toliko mog ao rei, odmah je zanemeo pred tim pog ledom kojim ga je pogledao jedan novi, njemu jo nepoznati ovek, prebledeo je i iziao. Docnije je priao da je Knehtov
udni mir i hladnou u tom trenutku osetio prvo kao udar ac i uvredu, jedva shvatljivo preter ano naglaavanje i predujmljivanje njeg ovog budueg poloaja kao vrhovnog pretpostavljenog. Tek pri odlasku a zaista je otiao kao prebijen otkrio mu se smisao tog nezabor avnog pog leda, tog dale-

kog, kraljevskog, ali ne manje patnikog pog leda, i shvatio je da je njeg ov prijatelj to to mu je palo
u deo primio ne ponosito, ve skrueno. Priao je da je mor ao pomisliti na onaj zamiljeni pog led
Jozefa Knehta i ton dubokog sao seanja u njeg ovom glasu, kojim se nedavno raspitivao o Bertramu i
njeg ovoj rtvi. Kao da je on sam tu, da se rtvuje i iezne kao ona senka. Ono lice s kojim ga je
prijatelj pog ledao bilo je tako ponosito i skrueno u isto vreme, tako uzvieno i odano, tako osamljeno i spremno da podnese sudbinu, kao da je ono spomenik svih kastalijskih mag istar a koji su ikada
postojali. Idi svojim drug ovima, rekao mu je. Dakle, ve onog trenutka, kad je prvi put saznao o
svom novom dostojanstvu, taj ovek koji se nikada nije mog ao poznati, bio je svrstan i video je svet s
novog sredita, vie nije bio drug, to vie nikada nee biti.
Iako je Kneht svoje imenovanje, taj svoj poslednji najvii poziv, i sam mog ao vrlo dobro pog oditi
ili bar osetiti kao mog uno, moda kao ver ovatno, ono ga je ipak i ovog puta iznenadilo, pa i uplailo. To je mog ao pomisliti, govor io je sebi docnije i smekao se revnosnom Teg ular ijusu, koji imenovanje istina u poetku nije oekivao, ali ga je ipak vie dana pre odluke i objavljivanja bio pror aunao i predskazao. Protiv Jozefovog izbor a u najviu vlast zaista nita nije govor ilo osim njeg ove
mladosti. Veina njeg ovih koleg a su na svoje visoko zvanje stupili kad im je bilo najmanje etrdeset
pet do pedeset godina, dok Jozef nije imao jo ni etrdeset. Meutim, nije bilo zakona koji bi zabranjivao tako rano imenovanje.
Kad je sad Fric iznenadio prijatelja rezultatima svojih posmatranja i kombinacija, posmatranjima
jednog iskusnog igraa elite koji je komplikovani apar at malih valdcelskih tajni poznavao do sitnica,
on je odmah shvatio i prihvatio izbor, svoju sudbinu. Ali, njeg ova prva reakcija na tu vest sastojala se
u tome da oter a prijatelja sa reima da o tom rekla-kazala nee nita da zna. Drug jo nije ni otiao,
zbunjen i skor o uvreen, a Kneht je potraio mesto za meditaciju, da se sredi. Njeg ovo razmiljanje
je polo od jedne slike iz seanja, koja ga je tog a asa bila obuzela neobinom jainom. U toj viziji
video je praznu odaju i u njoj klavir, kroz prozor je sijala hladno-vesela prepodnevna svetlost, a na
vratima odaje pojavio se lep, ljubazan ovek, postar iji ovek prosede kose i svetla lica, pun dobrote i
pun dostojanstva. A on sam, Jozef, bio je mali uenik latinske kole, koji je u odaji oekivao majstor a
muzike, polubojaljiv, polusrean, i sad je prvi put video dostojnog potovanja majstor a iz Provincije elitnih kola o kojoj je kruila bajka. Mag istar je bio doao da mu pokae ta je muzika. Zatim ga
je stopu po stopu uvodio i primao u svoju Provinciju, u svoje carstvo, u elitu i u red. Sad je postao
njeg ov koleg a i prijatelj, dok je star ac svoj ar obni tap, ili svoj skiptar, ostavio i preo brazio se u ljubazno utljivog, jo uvek dobrog, jo uvek potovanog, jo uvek tajanstvenog starca iji je pog led i
uzor lebdeo nad Jozef ovim ivotom i koji mu je uvek bio super io ran za jedan ljudski vek i nekoliko
ivotnih stupnjeva i za neizmer ivo dostojanstvo i u isto vreme skromnost, savrenstvo i tajnu. Njeg ov
zatitnik i uzor uvek bi ga blag o prisiljavao da mu sleduje kao to neko sazvee na pomolu i zalasku
vue za sobom svoju brau. Dok se Kneht nenamerno predavao prilivu unutranjih slika kao to se
one svojim biima srodne snovima pojavljuju u stanju prvog poputanja iz toka su se pre sveg a izdvojile i due zadrale dve predstave, dve slike ili znamenja, dve aleg or ije. U jednoj je Kneht, deko,
pratio kroz neke hodnike majstor a koji je pred njim iao kao voa i svaki put kada se okrenuo i pokazao svoje lice, bivao je star iji, smir eniji i dostojniji potovanja, oevidno pribliavajui se idealnoj
slici bezvremene mudrosti i dostojanstva, dok je on, Joef Kneht, predan i posluan, kor aao za uzorom, ali uvek ostajao isti deko. Zbog tog a je oseao, jedno za drug im, as postienost, as opet neku
radost, skor o kao neko prkosno zadovoljenje. A drug a slika bila je ova: scena u klavirskoj sobi, ulaenje star og a stalno se ponavljalo mladiu mnog o puta, majstor i deko pratili su jedan drug og vueni kao na ici nekog mehanizma, tako da se uskor o nije mog lo razaznati ko dolazi a ko odlazi, ko vodi a ko prati, star ac ili mladi. as je izg ledalo da mladi ukazuje ast i poslunost star osti, autor itetu
i dostojanstvu, as je izg leda fig ur a mladosti, poetka, veselosti, koja je pred njim lako izmicala,
obvezivala starca na sledovanje puno sluenja ili oboavanja. I dok je gledao to besmisleno i puno

smisla kruno kretanje sna, on je u svom sopstvenom oseanju bio onaj koji sanja i koji je pri tom istovetan as sa starcem, as sa dekom; bio je as potovalac, as potovani, as voa, as poslunik. U
toku te lebdee smene doao je trenutak kada je bio i jedno i drug o, istovremeno majstor i ai,
upravo iznad obojice, bio je prir eiva, izmilja, upravlja i gledalac krunog toka trke star og i
mladog koja se odig ravala u krug u bez rezultata, koju je on s promenljivim oseanjima as uspor avao, as ter ao do najvee urbe. I iz tog stadij uma razvila se jedna nova predstava, vie simvol neg o
san, vie saznanje no slika, naime predstava ili upravo saznanje: ta puna smisla i besmislena trka u
krug u izmeu majstor a i uenika, to zadobijanje mladosti od strane mudrosti, mudrosti od strane
mladosti, ta beskrajna krilata igra bila je simvol Kastalije, bila je igra ivota uopte, koja struji bez
kraja, podeljena na star o i mlado, dan i no, jang i jin. Iz ovog a je zatim on razmiljanjem naao put
iz sveta slika u mir i, posle dug otrajne utonulosti, vratio se ojaan i veseo.
Kada ga je nekoliko dana kasnije uprava reda pozvala k sebi, otiao je spokojan. Bratski pozdrav i
rukovanje najviih i nag ovetene zag rljaje pribrano je primio s veselom ozbiljnou. Sao ptili su mu
imenovanje za majstor a igre staklenih perli i pozvali ga da prekosutra doe u dvor anu za sveane
igre radi investitur e i zakletve. To je bila ona ista dvor ana u kojoj je donedavna zamenik pokojnog
majstor a, kao zlatom ukraena rtvena ivotinja, obavio onu obespokojavajuu sveanost. Dan koji
mu je pred investitur u ostavljen slobodan bio je namenjen tanom prouavanju zakletvene formule i
malog mag istarskog por etka, praenom ritualnim meditacijama pod upuivanjem i nadzor om dvojice viih. Ovog puta to su bili kancelar reda i magister mathematicae. Za vreme podnevnog odmor a
tog vrlo napornog dana, Jozef se ivo seao svog prijema u red i prethodnog uvoenja od strane
majstor a muzike. Dabome, ovog puta ritual prijema nije ga uvodio, kao svake godine stotine drug ih,
kroz ir oke vratnice u veliku optinu. Sada se prolazilo kroz iglene ui u najvii i najui krug, krug
majstor a. Docnije je star om majstor u muzike priznao da mu je tog dana intenzivnog samoispitivanja
zadavala muke jedna misao, sasvim smena mala pomisao koja mu je pala na pamet. Naime, bojao se
trenutka kada mu jedan od majstor a bude objanjavao koliko neobino mlad dobij a najvie dostojanstvo. Mor ao se ozbiljno bor iti s tim strahom, s tom detinjskom sujetnom pomilju i eljom, ako bi
pala kakva aluzija na njeg ove godine, da odg ovor i: Onda me ostavite da budem star iji, ja nikada nisam teio tom uzdizanju. Ali dalje samoispitivanje mu je pokazalo da mu misao na imenovanje i elja za njim nesvesno ipak nije mog la biti sasvim tako daleka. To je sebi priznao, osetio je sujetnost
svoje misli i oslobodio je se. I zaista ga niko od koleg a ni tog a dana, ni ikada docnije, nije podsetio
na njeg ove godine.
Izbor novog majstor a svakako je bio utoliko revnosnije diskutovan i kritikovan meu onima kojima je Kneht dotada bio konkur ent. On nije imao neke izr azite protivnike, ali je imao konkur ente, a
meu njima je bilo nekih koji su mu po godinama prednjaili. U tom krug u nikako nisu namer avali
da izbor odobre drukije do posle borbe i osvedoavanja, ili bar posle Krajnje tanog i kritikog posmatranja. Stupanje u zvanje i prvo vreme slubovanja jednog novog mag istra gotovo u svakom
sluaju je hod kroz istilite.
Investitur a majstor a nije javna sveanost. Osim najvie vaspitne vlasti i uprave reda, u njoj uestvuje star iji deo aka, kandidati i inovnici one discipline koja dobij a novog mag istra. Pri sveanosti
u sveanoj dvor ani, majstor igre staklenih perli imao je da poloi zakletvu zvanja. Dalje je imao da
primi od vlasti simvole svog a zvanja, koji su se sastojali od nekoliko kljueva i peata, i da pusti da
ga govornik uprave reda obue u sveano odelo, sveanu gornju haljinu koju mag istar treba da nosi
prilikom najviih sveanosti, pre sveg a prilikom proslave godinje igre. Istina, jednom takvom inu
nedostaje bujica i zanos javnih sveanosti, on je po svojoj prir odi cer emonijalan i pre trezven, ali mu
zato ve samo prisustvo dveju najviih vlasti u punom broju daje neobino dostojanstvo. Mala republika igraa staklenih perli dobija novog gospodar a, koji ima da joj bude na elu i da je zastupa u optoj vlasti. To je jedan vaan i redak dog aaj. Ako uenici i mlai studenti jo ne shvataju potpuno

njeg ovu vanost i u sveanosti doivljavaju samo cer emoniju i nasladu za oi, svi ostali uesnici su
svesni vanosti i dovoljno srasli sa svojom zajednicom i po sutini joj slini, da to zbivanje mog u
osetiti kao zbivanje u sopstvenom telu i ivotu. Ovog puta radost sveanosti bila je osenena ne samo
smru prethodnog majstor a i alou za njim, ve takoe raspoloenjem punim zebnje koje je vladalo u toj godinjoj igri i trag edijom zamenika Bertrama.
Oblaenje je izvrio govornik uprave reda i vrhovni arhivar igre. Oni su zajedno visoko drali
sveanu haljinu i prebacili je preko ramena novom majstor u igre staklenih perli. Kratku sveanu besedu izg ovor io je magister grammaticae, majstor klasine filolog ije u Kojperhajmu. Jedan predstavnik Valdcela, kog a je odredila elita, predao mu je kljueve i peat, a kraj org ulje video se star ac
star i majstor muzike lino. On je doputovao radi investitur e, da vidi kako mu se tienik oblai i da
ga svojim neoekivanim prisustvom radosno iznenadi, a moda i da mu da koji savet. Star ac bi najr adije sopstvenim rukama zasvir ao sveanu muziku. Takav napor on sebi nije smeo dopustiti, pa je sviranje ustupio org uljau sela igraa, ali je stajao iza njeg a i okretao mu listove. S predanim osmejkom
gledao je Jozefa. Video je kako prima sveanu odeu i kljueve, sluao kako je izg ovor io formulu
zakletve, zatim slobodan pozdrav svojim buduim sar adnicima, inovnicima i uenicima. Nikada mu
taj deko Jozef nije bio tako mio i izazivao radost kao danas kada je gotovo bio prestao biti Jozef i
poeo biti jedino jo nosilac sveane odee i zvanja, kamen u kruni, stub u zgradi hijer arhije. Ali sa
svojim dekom Jozefom mog ao je nasamo por azg ovar ati samo nekoliko trenutaka. Veselo mu se
smeio i pour io se da mu naloi: Gledaj da dobro prebrodi idue tri-etir i nedelje, od tebe e se
mnog o traiti. Misli uvek na celinu i misli uvek na to da zanemar ivanje neke pojedinosti sada nema
velikog znaaja. Mor a se sav posvetiti eliti, ne putaj nita drug o u svoju glavu. Poslae ti dva oveka koji treba da ti pomognu. Jednog od njih, jog amana[34] Aleksandra, ja sam obuio, dobro ga sluaj, on razume svoju stvar. Ono to ti je potrebno to je kao stena vrsto uver enje u to da su vii dobro
uradili kad su te uzdig li k sebi. Uzdaj se u njih, uzdaj se u ljude koje ti alju radi pomoi, slepo se uzdaj u svoju sopstvenu snag u. Ali prema eliti uvek budi veseo, budno nepoverljiv, ona ne oekuje nita
drug o. Ti e dobiti, Jozefe, to znam.
Veina mag istralnih slubenih funkcija bile su novom mag istru dobro poznate i bliske delatnosti.
On se njima ve bio posveivao, bilo da im slui, bilo da pomae. Najvaniji su bili teajevi igre, poev od uenikih, poetnikih, fer ijalnih i teajeva za goste, pa do vebanja, predavanja i seminar a za
elitu. Svaki novoimenovani mag istar lako se mog ao smatrati dor aslim tim delatnostima, osim poslednje. Ali one nove funkcije, koje nikada nije imao prilike da veba, mor ale su mu zadavati daleko vie
brig e i muke. I s Jozefom je tako bilo. On bi se najr adije s nepodeljenom revnou najpre okrenuo
ba tim novim dunostima koje su upravo mag istralne: sar adnji u vrhovnom vaspitnom savetu, sar adnji izmeu saveta mag istar a i uprave reda, predstavljanju igre staklenih perli i Vicus lusorum-a u optoj vlasti. Gor eo je da se zblii s tim novim delatnostima i da im skine pretei vid nepoznatog. Najr adije bi prvo nekoliko nedelja ostao po strani i predao se najtanijem prouavanju ustava, formalnosti,
sednikih zapisnika i tako dalje. Radi obavetenja i pouke u toj oblasti, stajali su mu na raspolag anju,
znao je to, osim gospodina Diboa, i najiskusniji poznavalac i majstor mag istralnih formi i tradicija,
govornik uprave reda. Ovaj, istina, sam nije bio mag istar, dakle u stvar i po rang u ispod majstor a, ali
je na svim sednicama vlasti vodio reiju i doprinosio da se tradicio nalni por edak odri u svome pravu, kao neki vii majstor cer emonija u nekom kneevskom dvor u. Koliko bi rado umolio tog pametnog, iskusnog, u svojoj sjajnoj utivosti neprozirnog oveka, ije su ga ruke tek malopre obukle u
sveanu odeu, za jedan privatni teaj, kad bi on imao svoje sedite u Valdcelu, a ne u Hirslandu, udaljenom pola dana puta! Kako bi rado za neko vreme pobeg ao u Monteport da bi ga star i majstor muzike uveo u te stvar i! Samo, na to se nije mog lo ni misliti. Jedan mag istar nije smeo gajiti takve privatne i studentske elje. Naprotiv, za prvo vreme mor ao se intenzivnom, iskljuivom brig om posvetiti
ba onim funkcijama za koje je mislio da mu nee zadavati muke. Ono to je za vreme Bertramove

sveane igre, kada je video kako se jedan mag istar ostavljen na cedilu od sopstvene zajednice, elite,
bor i i gui gotovo kao u bezvazdunom prostor u, ono to je onda nasluivao, a to su mu rei starca
iz Monteporta na dan njeg ovog oblaenja potvrdile to mu je sada pokazivao svaki trenutak njeg ovog slubenog dana i svaki trenutak svesnosti svog poloaja. Mor ao se pre sveg a ostalog posvetiti
eliti i repetentima najviih stepena studija, seminarskim vebama i sasvim privatnom optenju sa repetentima. Arhiv je mog ao prepustiti arhivistima, poetnike teajeve postojeim uiteljima, potu sekretar ima time se ne bi mnog o propustilo. Ali elitu nije smeo ni trenutka ostaviti samoj sebi. Morao joj se posvetiti, nametnuti joj se i uiniti se neophodnim, ubediti je u vrednost svojih sposobnosti,
u istotu svoje volje. Mor ao ju je osvojiti, bor iti se za nju, pridobiti je, mer iti se sa svakim njenim
kandidatom koji je pokazivao elju za to, a takvih kandidata nije nedostajalo. Pri tom mu je pripomoglo poneto to je ranije smatrao malo kor isnim, nar oito njeg ovo dug o odsustvo iz Valdcela i elite
gde je sada gotovo opet bio homo novus. ak se i njeg ovo prijateljstvo s Teg ular ijusom pokazalo korisnim. Jer Teg ular ijus, duhovit i boleljiv autsajder, tako je malo dolazio u obzir za laktaku kar ijer u
i izg ledalo je da sam ima tako malo ambicije, te neko povlaivanje od strane novog mag istra ne bi
znailo zapostavljanje konkur enata. Najvie i najbolje mor ao je Kneht ipak sam uraditi da bi ispitivaki prodro u taj najvii, najivlji, najnemirniji i najo setljiviji sloj sveta igre i da bi ga savladao kao
to jaha savlauje plemenitog konja. Jer u svakoj kastalijskoj ustanovi, ne samo u igri staklenih perli, elita potpuno obrazovanih kandidata, ali onih koji jo slobodno studir aju, jo nepostavljenih u
slubu vaspitne vlasti ili reda, koji se nazivaju takoe repetenti, predstavlja najdrag oceniji sastav i
upravo rezervu, cvet i budunost. I svuda, ne samo u selu igraa, taj vrlo uobraeni odbir mladog soja je prema novim uiteljima i star einama skroz opredeljen na nepristupanost i kritiku, a jednom
novom vrhovnom star eini ukazuje upravo najmanju mer u utivosti i potinjenosti. Pre no to ga taj
odbir prizna i voljno se poda vostvu, novajlija ga mor a potpuno lino i punim zalag anjem zadobiti,
ubediti i savladati.
Kneht je pristupio zadatku bez strepnje, ali su ga tekoe ipak zaudile. Dok je njih reavao i dobijao za njeg a krajnje napornu i satir uu igru, dotle su se one drug e obaveze i zadaci o kojima je pre
bio sklon da brino misli, povlaili i izg leda traili manje panje. Priznao je jednom koleg i da je na
prvoj plenarnoj sednici vlasti, na koju je doao hitnim potanskim kolima i po ijem se zavretku
vratio hitnim potanskim kolima, uestvovao skor o kao u snu i da joj posle tog a nije mog ao posvetiti
nijednu misao, toliko ga je sveg bio obuzeo rad koji mu se u tom trenutku nametao. ak za vreme samog savetovanja, iako ga je tema inter esovala, iako ga je kao njeg ovo prvo pojavljivanje u vlasti
oekivao sa izvesnim uznemir enjem, vie puta je sebe uhvatio da sa svojim mislima nije bio tu, meu
svojim koleg ama, u debatama, ve u Valdcelu, u onoj plavo okreenoj prostor iji arhiva, gde je sada
svakog treeg dana odravao dijalektiki seminar samo sa pet uesnika i gde je svaki odrani as
zahtevao vei napor i troenje snag e no itava ostala dnevna sluba. Ni ona nije bila laka, ni njoj nije
mog ao nikako izmai, jer kao to mu je bivi majstor muzike nag ovestio, vlast mu je za to prvo vreme bila dodelila jednog tutor a i nadzornika. Ovaj je mor ao nadzir ati njeg ov dnevni raspor ed od asa
do asa, davati mu savete u raspor edu vremena i uvati ga od jednostranosti kao i od potpune napregnutosti. Kneht mu je bio zahvalan, a jo vie je to bio izaslaniku uprave reda, jednom majstor u vetine
meditacije na velikom glasu. Ovaj se zvao Aleksandar. On se brinuo da Kneht koji je radio do krajnje
napregnutosti, tri puta dnevno vri mala ili velika vebanja i da protek i trajanje svakog takvog
vebanja budu na minut najtanije odrani. Sa obojicom, uiteljem i kontemplativnim ovekom reda,
on je svakog a dana ba pred samu veernju meditaciju imao da retrospektno ponovi svoj slubeni
dan, da konstatuje napretke i por aze, da oseti svoje bilo, kako to nazivaju uitelji meditacije, to jest
da ogleda i odmer i sebe samog, svoj trenutni poloaj, zdravstveno stanje, raspodelu svojih snag a, nade i brig e, da objektivno vidi sebe samog i svoje dnevno delo i da u no i u drug i dan ne ponese sobom nita ner eeno.

Dok su repetenti snaan rad svog a mag istra posmatrali delom sa simpatinim, delom sa borbenim
inter esovanjem i nisu proputali nijednu priliku da mu nametnu improvizovane male probe snag e,
strpljenja i spremnosti za brz odg ovor, teei da njeg ov rad as raspale, as ometaju, oko Teg ular ijusa bee nastala fatalna praznina. On je, dodue, shvatao da Kneht sada za njeg a ne moe raspolag ati
panjom, vremenom, mislima, ma kakvim saueem. Ali nije bio u stanju da bude dovoljno tvrd i
ravnoduan prema savrenoj zabor avijenosti u koju kao da je iznenada utonuo za prijatelja, utoliko
manje to je izg ledalo da je iz dana u dan ne samo gubio prijatelja, ve je takoe iskusio izvesno nepover enje svojih drug ova koji su ga oslovljavali. To nije ni bilo udo, jer ako Teg ular ijus ambicio znima nije ozbiljno mog ao stajati na putu, on je ipak bio stranka i bio je u milosti kod mladog mag istra. Kneht je sve to mog ao znati i to je spadalo u njeg ove trenutne zadatke da sa svim ostalim linim i
privatnim za izvesno vreme iskljui i to prijateljstvo. Ali on je to uinio, kao to je docnije priznao
prijatelju, ne upravo svesno i voljno, ve je prijatelja sasvim prosto zabor avio. Toliko se sav bio pretvor io u orue da su tako privatne stvar i kao to je prijateljstvo iezle u nemog ue. A ako su se negde, kao na primer u seminar u u petor o, Fricova prilika i lik pojavljivali pred njim, onda to nije bio
Teg ular ijus, nije bio prijatelj, poznanik, jedna osoba, ve je to bio jedan iz elite, student ili pre kandidat i repetent, komad njeg ovog rada i zadatka, vojnik u trupi koju je on imao da koluje i sa kojom je
imao da pobedi. Fric je osetio jezu kad ga je mag istar prvi put tako oslovio. Osetio je da se s njim ophodi objektivno i da ta objektivnost nikako nije glumljena, ve prava i neprijatna. Taj ovek pred
njim koji ga je tretir ao sa stvarnom utivou, pri velikoj duhovnoj budnosti nije vie bio njeg ov prijatelj Jozef, ve samo uitelj i ispitiva, samo majstor igre staklenih perli, okruen i zatvor en ozbiljnou i strog ou svog a zvanja, kao nekom sjajnom glazur om koja bi u vatri oko njeg a bila livena i
stegnuta.
Uostalom, tih vrelih nedelja sa Teg ular ijusom se desila jedna mala nezg oda. Bez sna, iznur en u sebi onim to je doiveo, skrivio je u malom seminar u jednu neutivost, jednu malu eksploziju, ne protiv mag istra, ve protiv jednog koleg e koji ga je nervir ao svojim podrugljivim tonom. Kneht je to
primetio, primetio je takoe prenadraeno stanje prestupnika, ukor io ga samo nemim pokretom prsta, ali mu je potom poslao svog majstor a meditacije da se malo potar a o duevnom stanju uznemirenog. Tu brig u Teg ular ijus je posle vienedeljne lienosti osetio kao prvi znak prijateljstva koje se
ponovo budilo, jer je to primio kao panju posveenu njemu lino i s voljom se predao leenju. U
stvar i, Kneht gotovo nije ni primetio kome ukazuje to star anje. On je delao samo kao mag istar. On je
kod jednog repetenta primetio razdraenost i odsustvo ponaanja i na to je reagovao vaspitno, a da ni
za trenutak tog a repetenta nije posmatrao kao linost, niti ga je dovodio u vezu sa samim sobom. Kad
ga je mesecima kasnije prijatelj podsetio na tu scenu i uver avao ga koliko ga je mnog o tim znakom
blag ovoljenja obradovao i uteio, Jozef Kneht je utao, jer je stvar potpuno zabor avio i pustio je da
zabluda ostane.
Najzad, svrha je bila postignuta i bitka dobivena. Bio je to veliki rad da svri sa tom elitom, da je
umor i vebanjima, da preg ao ce ukroti, da neodreene pridobije za se, da naduvenima imponuje. Ali
sada, posao je bio zavren, kandidati sela igraa priznali su svog majstor a i predali mu se. Sve je
odjednom ilo lako, kao da je nedostajala samo kap ulja. Uitelj je sastavio sa Knehtom poslednji
radni prog ram, izg ovor io mu sao ptenje vlasti i nestao, a takoe i majstor meditacije Aleksandar.
Umesto jutarnje masae opet je poela etnja. Istina, privremeno se nije mog lo misliti na neto kao
studija ili bar samo kao lektir a, ali se veer om, pre spavanja, nekih dana ponovo pomalo svir alo. Kada se idui put pojavio u vlasti, Kneht je jasno osetio a da to reima nije bilo ni dodirnuto, da sada
meu svojim koleg ama vai kao isproban i ravan. Posle ar a i borbenog predavanja radi svoje afirmacije, njime je sada zavladalo buenje, hlaenje i otrenjenje. Video je sebe u sri Kastalije, video
se na najviem stupnju hijer arhije i, sa udnom trezvenou, gotovo razoar anjem, video da i ona takoe ostavlja za disanje samo redak vazduh, ali da se on, koji je sada disao taj vazduh kao da ne poz-

naje ni jedan drug i, skroz promenio. To je bio plod sur ovog vremena ispitivanja u kome je sag or eo,
kao ni u jednoj drug oj slubi, ni u jednom drug om napor u do sada.
Priznanje reg enta od strane elite izr azilo se ovog puta u jednom posebnom gestu. Kad je Kneht
osetio prestanak otpor a, pover enje i pristanak repetenata i znao da je svrio najtee, za njeg a je bio
doao trenutak da sebi izaber e senku. U stvar i, nikada mu senka i raster eenje nisu bili tako potrebni kao u trenutku posle zadobijene pobede, kada ga je gotovo natoveansko isprobavanje snag e
odjednom otpustilo u neku relativnu slobodu. Poneko je ba na tom delu puta propao. Kneht se sada
odrekao prava izbor a koje mu je pripadalo meu kandidatima i molio je repetente da mu oni, po sopstvenom izbor u, stave na raspolag anje senku. Jo pod utiskom Bertramove sudbine, elita je tu predusretljivost primila dvostruko ozbiljno. Posle vie sednica i tajnih anketa, izvrila je izbor i mag istru predstavila kao zamenika jednog od svojih najboljih ljudi koji je do Knehtovog imenovanja vaio
kao jedan od kandidata za dostojanstvo majstor a sa najvie izg leda.
Sad je najtee bilo savladano. Ponovo je bilo etnje i muzike. Vremenom e takoe biti doputeno
misliti na itanje, bie mog uno prijateljstvo sa Teg ular ijusom, povremena izmena pisama sa Fer omontom, ponekad e biti slobodno pola dana, jednom takoe moda malo odsustva radi putovanja.
Samo to e te ugodnosti dobro doi jednom drug om Jozefu, ne dosadanjem koji je sebe drao za
revnosnog igraa staklenih perli i osrednje dobrog Kastaljanina, te je bez poimanja sri kastalijskog
reda iveo tako bezazleno samoivo, tako detinjasto sklono igranju, tako nezamislivo privatno i neodg ovorno. Jednom su mu pale na pamet podrugljivo opominjue rei koje je mor ao uti od majstor a
Tomasa, kad je izr azio elju da jo neko vreme ivi u slobodnom studir anju: Neko vreme koliko
dug o je to? Jo govor i studentskim jezikom, Jozefe. To je bilo pre malo godina. On ga je sasluao
s divljenjem i dubokim strahopotovanjem i isto tako sa sasvim lakom jezom od bezline savrenosti
i discipline tog oveka. Osetio je kako bi Kastalija htela da zgrabi i njeg a samog, da ga usie u sebe i
da moda takoe od njeg a jednom naini takvog Tomasa, majstor a, reg enta i slug u, savreno orue.
A sad je stajao na onom mestu na kome je stajao onaj. I kad je govor io sa nekim svojim repetentom,
sa pametnim, svim vodama umivenim igraem i privatnim naunikom, jednim od tih marljivih i nadmenih prineva gledao je u njeg a kao u jedan drug i, tuinski lep, divan i savren svet, isto onako
kako je nekada mag istar Tomas gledao u njeg ov divan studentski svet.

U ZVANJU
Ako je preuzimanje mag istarskog zvanja isprva izg ledalo da znai vie gubitak no dobitak, ako je
ono gotovo istroilo snag e i lini ivot, zadalo poslednji udar ac navikama i sklonostima, u srcu ostavilo hladnu tiinu, a u glavi neto kao oseanje vrtog lavice pri prenapregnutosti ono je u iduem
per io du opor avka, prisebnosti i privikavanja donelo takoe nova opaanja i doivljaje. Najvei je
bio, posle bijene bitke, sar adnja sa elitom, puna pover enja i prijateljska. U razg ovor ima sa svojom
senkom, u radu sa Fricom Teg ular ijusom, kog a je na probu upotrebljavao kao pomonika u prepisci, u postupnom studir anju, prover avanju i popunjavanju svedoanstava i drug ih beleaka o uenicima i sar adnicima koje je ostavio njeg ov prethodnik, on se brzo, sa sve veom ljubavlju, uivljavao
u tu elitu. Ver ovao je da je tako dobro poznaje, ali tek sada mu se u punoj stvarnosti otvor ilo njeno bie, kao i cela specifinost sela igraa i njeg ove ulog e u kastalijskom ivotu. Dodue, on je koju godinu pripadao toj eliti i repetentima, tom isto toliko umetnikom koliko i ambicio znom selu igraa u
Valdcelu, i skroz se oseao njeg ovim delom. Ali sada on nije bio samo ma koji deo, nije prisno iveo
sa tom zajednicom, ve se oseao kao mozak, kao svest i kao savest te zajednice koji je njena kretanja
i sudbine ne samo doivljavao, ve ih je vodio i bio odg ovor an za njih. U jednom uzvienom asu, na
kraju teaja za obrazovanje uitelja igre za poetnike, on je to jednom ovako izr azio: Kastalija je
mala drava za sebe, a na Vicus lusorum mestace u dravi, mala, ali star a i ponosita republika, jednako svrstana i ravnopravna sa svojim sestrama, ali ojaana i uzdignuta u svojoj samosvesti nar oitim umetnikim i donekle sakralnim nainom svoje ulog e. Jer mi smo odlikovani zadatkom da uvamo pravu svetinju Kastalije, njenu jedinstvenu tajnu i simvol igru staklenih perli. Kastalija vaspitava odline muziar e i istor iar e umetnosti, filolog e, matematiar e i drug e naunike. Svaka kastalijska
ustanova i svaki Kastaljanin trebalo bi da poznaje samo dva cilja i ideala: da u svojoj struci prui najsavrenije mog ue i da time svoju struku i sebe samog odri ivim i elastinim, da ume to stalno da
povezuje sa drug im disciplinama i da se sa svima prisno sprijatelji. Taj drug i ideal, ideja unutranjeg
jedinstva svih duhovnih zanimanja ovekovih, ideja univerzalnosti, nala je svoj savreni izr az u naoj uzvienoj igri. Ako za fiziar a ili istor iar a muzike ili ma kog drug og naunika ponekad moe
biti nuno da strog o i asketski ostane pri svojoj struci i ako je odricanje od ideje univerzalnog obrazovanja kor isno za trenutan, specijalan, najvii efekat to ograniavanje i samodovoljnost mi igrai
staklenih perli svakako ne smemo nikada odobriti i vebati, jer je na zadatak upravo da uvamo ideju universitas litterarum i njen najvii izr az, plemenitu igru, i da je stalno spasavamo od sklonosti pojedinih disciplina za samodovoljnou. Ali kako moemo spasti neto to samo ne eli da bude spaseno? I kako moemo prisiliti arheo log a, pedag og a, astronoma i tako dalje da se odrekne samodovoljnog strunog naunitva i da stalno otvar a svoje prozor e prema svim drug im disciplinama? To ne
moemo prinudnim propisima, time to bismo igru staklenih perli ve u kolama utvrdili kao slubeni predmet; to ne moemo takoe ni istim podseanjem na ono ta su nai prethodnici smer ali tom
igrom. Svoju igru i sebe same moemo leg itimisati kao neophodne samo ako je uvek drimo na visini itavog duhovnog ivota; ako budno prihvatamo svaku novu tekovinu, svako novo stremljenje i
postavljanje pitanja od strane nauka, i ako svoju univerzalnost, svoju plemenitu i takoe opasnu igru
idejom jedinstva obrazujemo i vrimo uvek iznova i stalno tako ljupko, tako ubedljivo, tako primamljivo i draesno, da i najo zbiljniji istraiva i najmarljiviji strunjak stalno mor a oseati njenu opomenu, njeno zavoenje i njeno primamljivanje. Predstavimo jedanput da mi igrai neko vreme radimo s manjom revnou, da poetniki teajevi igre budu dosadniji i povrniji, da struni naunici u
igri za odmaklije izg ube onaj pulsir ajui ivot, onu duhovnu aktuelnost i zanimljivost, da nau godinju igru dva-tri puta uzastopce gosti osete kao praznu cer emoniju, kao neivotnu, star omodnu, star in-

ski ostatak prolosti kako bi brzo nastao kraj igri i nama! Mi sada ve nismo vie na sjajnoj visini
na kojoj je igra staklenih perli bila pre jednog pokolenja. Tada je godinja igra trajala ne jednu ili
dve nedelje, ve tri ili etir i, tada je ona ne samo za Kastaliju, ve za itavu zemlju bila vrhunac godine. Danas toj igri prisustvuje jo predstavnik vlade, esto vie kao gost koji se dosauje, i neki gradovi i stalei jo alju izaslanike. Pri kraju igre ti predstavnici svetskih sila, povremeno u utivom obliku, daju da se prozr e da dug o trajanje praznika spreava neki grad da takoe poalje svoje predstavnike i da bi moda bilo u duhu vremena da se sveanost ili znatno skrati, ili da se ubudue odrava samo svake drug e ili tree godine. Taj razvitak ili taj pad nismo u stanju zadrati. Moda naa igra napolju, u svetu, uskor o nee naii ni na kakvo razumevanje, moda e se praznik slaviti samo jo svakih pet, svakih deset godina, ili vie uopte ne. Ali ono to mor amo i moemo spreiti, to je diskreditovanje i gubljenje vrednosti igre u njenom sopstvenom zaviaju, u naoj Provinciji. Tu je naa borba
puna nade i uvek vodi pobedi. Mi svakog dana doivljavamo da mladi uenici elite, koji su se na teaj
igre javili bez suvie velike revnosti i zavrili ga valjano, ali bez oduevljenja, odjednom budu zahvaeni duhovima igre, njenim intelektualnim mog unostima, njenom tradicijom dostojnom potovanja, njenim silama koje dir aju duu i da postanu nae strasne pristalice i sledbenici. I svake godine
prilikom ludus sollemnis-a moemo videti kako se naunici od rang a i imena, o kojima znamo da
kroza svu bog atu radnu godinu nas igrae staklenih perli posmatraju pre sa visine i naoj ustanovi ne
ele uvek najbolje, koji se tokom velike igre sve vie i vie raskravljuju ar ima nae vetine, bivaju
zadobijeni, oputeni i uzdignuti, podmlauju se i dobijaju krila i, najzad, u srcu ojaani i potreseni,
oprataju se reima gotovo postiene zahvalnosti. Posmatramo li za trenutak sredstva koja nam stoje
na raspolag anju za ispunjenje naeg zadatka, tada vidimo jedan bog at, lep i dobro ureen apar at ije
je srce i sredite arhiv igre. Mi ga svakog asa sa zahvalnou upotrebljavamo i njemu sluimo svi
mi, od mag istra i arhivar a do poslednjeg pomonika. Najbolje i najivahnije u naoj ustanovi je star o
kastalijsko naelo izbor a najboljih, elite. Kastalijske kole okupljaju najbolje uenike iz itave zemlje
i obrazuju ih. Isto tako mi teimo da u selu igraa izaber emo najbolje meu onima obdar enima ljubavlju prema igri, da ih zadrimo i da ih sve savrenije obrazujemo. Nai teajevi i seminar i primaju
stotine i putaju ih da opet odlaze, ali one najbolje vaspitavamo dalje i dalje kao prave igrae, kao
umetnike igre i svaki od vas zna da u naoj umetnosti, kao i svakoj drug oj, nema zavretka u razvitku,
da e svaki od nas, kada jednom ve pripadne eliti, celog veka raditi na daljem razvijanju, glaanju,
produbljivanju ebe samog i svoje umetnosti, svejedno da li pripada naem inovnitvu ili ne. Postojanje nae elite povremeno se nazivalo luksuzom i pomiljalo se da igraa elite ne bi trebalo obrazovati vie no to je potrebno da uvek moemo dobro popuniti svoja inovnika mesta. Ali, s jedne strane, inovnitvo nije ustanova dovoljna sama sebi, a, s drug e strane, svak nije ni priblino pog odan za
inovnika, kao to na primer ni svaki dobar filolog nije istovremeno pog odan za uitelja. Mi inovnici to svakako znamo i dobro oseamo da repetenti nisu samo zaliha obdar enih i u igri iskusnih ljudi
iz kojih popunjavamo svoje praznine i koji e nam davati naslednike. Gotovo bih mog ao rei da je to
samo spor edna funkcija elite igraa, iako je mi pred onima koji nisu upueni, veo ma nag laavamo
kad god je re o smislu i o opravdanosti ivota nae ustanove. Ne, repetenti nisu u prvom redu budui
mag istri, voi teajeva, arhivski inovnici; oni su sami sebi svrha, njihovo malo jato je pravi zaviaj
i budunost igre staklenih perli; tu u tih nekoliko desetina srdaca i mozg ova, odig ravaju se razvoji,
prilag oavanja, poleti, rasprave nae igre s duhom vremena i pojedinim naukama. Istinski i pravilno,
punovredno i s punim zalag anjem, naa igra se samo ovde igra, samo ovde u naoj eliti ona je sama
sebi svrha i sveta sluba, nema vie nieg zajednikog sa ljubiteljstvom ili sujetom obrazovanja, nieg sa uobraenou ni ti sa sujever jem. Budunost igre je u vama, valdcelskim repetentima. Poto je
ona srce i jezg ro Kastalije, a vi jezg ro i ono najivlje naeg naselja, vi ste upravo so Provincije, njen
duh, njen nemir. Nema opasnosti da bi va broj mog ao biti suvie veliki, vaa revnost suvie bujna,
vaa strast za divnu igru suvie arka! Poveajte ih, poveajte ih! Za vas kao i za sve Kastaljane posto-

ji u osnovi samo jedna jedina opasnost, pred kojom svi mi i svakog a dana mor amo biti na braniku.
Duh nae Provincije i naeg reda zasniva se na dva principa: na objektivnosti i ljubavi prema istini u
studijama i na neg ovanju meditativne mudrosti i harmonije. Drati ta dva principa u ravnotei za nas
znai: biti mudar i dostojan svog reda. Mi volimo nauke, svako svoju, ali ipak znamo da predavanje
jednoj nauci nije u stanju da oveka bezuslovno zatiti od sebinosti, por oka i smenosti. Istor ija je
puna primer a. Fig ur a doktor a Fausta je liter arno popular isanje te opasnosti. Drug a stolea su traila
pribeite u sjedinjenju duha i relig ije, istraivanja i askeze; u njihovoj Universitas litterarum vladala
je teo log ija.
Mi meditacijom, viestruko stepenovanom praksom jog a teimo da izg onimo ivotinju iz sebe i
avola koji stanuje u svakoj nauci. Vi znate isto kao i ja da i igra staklenih perli ima svog a avola koji se krije u njoj, da to moe voditi praznoj virtuo znosti, samouivanju umetnike sujete, laktatvu,
sticanju moi nad drug ima i time zloupotrebi te moi. Zbog tog a nam je potrebno jo jedno drug o
vaspitanje osim intelektualnog i mi smo se podvrg li mor alu reda ne da bismo svoj duhovno aktivni
ivot savili u duevno veg etativni ivot sna, ve naprotiv, da bismo bili sposobni za najvea ostvar enja duhovna. Ne treba beati iz vita activa u vita contemplativa, ni obrnuto, ve biti naizmenino na
putu izmeu oba, u oba se snalaziti, u oba imati udela.
Mi smo naveli Knehtove rei od kojih su mnog e zapisali uenici i koje su ouvane, jer one tako
jasno osvetljavaju njeg ovo shvatanje o zvanju, bar u prvim godinama njeg ovog mag istrovanja. Da je
on bio istaknut uitelj (u poetku uostalom na svoje sopstveno uenje) pokazuje nam ve upadljivo
veliki broj potonjih sastava njeg ovih predavanja koji je dopro do nas. To to mu je pouavanje inilo
toliko radosti i to mu je lako uspevalo, spadalo je u otkria i iznenaenja koja mu je njeg ovo visoko
zvanje donosilo ve od poetka. On to nije mislio, jer do sada upravo nikada nije udeo za uiteljskom delatnou. Kao i svaki iz elite, on je ve kao star iji student povremeno dobijao nalog e za kratka pouavanja, drao je nastavu kao zamenik na teajevima igre staklenih perli raznih stupnjeva, jo
ee je sluio kao kor epetitor uenicima takvih teaja. Ali sloboda studir anja i usamljena koncentracija na svoje svagdanje oblasti studir anja bile su mu onda tako drag e i vane da je te nalog e, mada
ve onda vian i omiljen kao uitelj, pre smatrao kao neeljene smetnje. Najzad, on je i u benediktinskom manastir u drao teajeve, ali su oni, razume se, bili od malog znaaja po sebi i isto tako od malog znaaja za njeg a. Tamo je uenje kod pater a Jakobusa i optenje sa njim uinilo za njeg a svaki
drug i rad spor ednom stvar i. Biti dobar uenik, uiti, primati i obrazovati se, to je onda bila njeg ova
vrhovna tenja. Sada je od uenika postao uitelj i kao uitelj je pre sveg a savladao veliki zadatak
svog prvog vremena u slubi, borbu za autor itet i za tano identifikovanje linosti i zvanja. On je pri
tom uinio dva otkria: radost koju priinjava presaivanje u drug e duhove onog a to se duhovno
steklo i da se pri tom vidi kako se to menja u sasvim nove oblike pojava i zraenja, dakle radost u pouavanju; a onda, bor enje sa linostima studenata i aka, sticanje i vrenje autor iteta i vodstva, dakle
radost u vaspitavanju. To dvoje on nikada nije odvajao i za vreme svog mag istrovanja je ne samo
obrazovao veliki broj dobrih i najboljih igraa staklenih perli, ve je takoe veliki deo svojih uenika razvio u najbolje za ta su bili sposobni i to primer om i uzor om, opomenom, svojim strog im nainom strpljenja, snag om svog bia kao oveka i kar akter a.
Pri tom je, ako nam je doputena anticipacija, stekao kar akter istino iskustvo. U poetku svoje
slubene delatnosti imao je da radi iskljuivo sa elitom, sa najviim slojem svojih aka, sa studentima
i repetentima. Neki od njih su mu po godinama bili ravni i svaki od njih je ve bio sasvim obrazovan
igra. Tek postepeno, kad je bio sig ur an u elitu, poeo je polako i obazr ivo iz godine u godinu, da joj
uskrauje neto vie svoje snag e i vremena, dok ih na kraju povremeno nije mog ao gotovo potpuno
prepustiti svojim ljudima od pover enja i sar adnicima. Postupak je trajao godinama i iz godine u godinu Kneht je u predavanjima, teajevima i vebanjima koje je vodio, prodir ao u sve dalje, mlae slojeve uenika, tavie, najzad je, to je retko koji mag istar igre inio, vie puta lino odravao poet-

nike teajeve za najmlae, dakle za uenike i jo ne studente. Pri tom je naao da je uenicima, to su
bili mlai s tim manje znanja, nauka tim vie priinjavala radosti. Tih godina ponekad mu je bilo
upravo nelag odno i stajalo ga je osetljivih napor a da se od tih mladia i najmlaih vrati studentima ili
ak eliti. Povremeno je oseao elju da poe jo dalje unazad i da se isproba na jo mlaim uenicima, na onakvim za koje jo nije bilo teajeva ni igre staklenih perli. On je otprilike mog ao eleti da
neko vreme u Ekolcu, ili u kojoj drug oj pripremnoj koli, poduava deake u latinskom, u pevanju
ili alg ebri, gde se trailo daleko manje duha no u samom sasvim poetnikom teaju igre staklenih
perli, ali gde bi se radilo sa uenicima jo otvor enijim, jo tvorljivijim, podobnijim za vaspitanje,
gde su nastava i vaspitanje jo vie i prisnije bili jedno. Poslednje dve godine svog a mag istarskog
zvanja on se u pismima dva puta nazvao uom, podseajui time da je izr az mag istar igre, koji je
u Kastaliji gener acijama znaio samo jo majstor igre, prvobitno bio jednostavno predikat uitelja.
Sada, svakako, nije bilo govor a o nekom ispunjenju takvih elja uiteljevanja. One su bile snovi,
kao kada neko za vreme sivo-hladnog zimskog dana sanja letnje nebo. Knehtu nije vie bio otvor en
nijedan put. Njeg ove dunosti bile su odreene zvanjem. Ali poto je zvanje ir oko preputalo njeg ovoj sopstvenoj odg ovornosti nain kako e te dunosti ispunjavati, on je tokom godina, u poetku sasvim nesvesno, postepeno sve vie i vie, svoje glavno inter esovanje obraao vaspitanju i najr anijim
stupnjevima uzr asta koji su mu bili pristupani. Ukoliko je postajao star iji, utoliko ga je vie privlaila mladost tako bar moemo danas rei. U ono vreme neki kritiar bi imao muke da negde u njegovom voenju zvanja naie na trag da ga je vodio po naklonosti i proizvoljnosti. Zvanje ga je sve
vie i vie ponovo vraalo eliti, pa i u vremenima kad je seminar e i arhive gotovo potpuno preputao
svojim pomag aima i svojoj senci. Dug otrajni radovi su ga drali u ivom i svakodnevnom dodir u
sa elitom, kao na primer godinja takmienja u igri ili pripremanje javne godinje igre. Svom prijatelju Fricu jednom je u ali rekao: Bilo je kneeva koji su se celog veka muili sa svojom nesrenom ljubavi prema podanicima. Srce ih je vuklo seljacima, obanima, zanatlijama, uiteljima i kolskoj deci, ali oni su ih retko mog li videti, uvek su bili okrueni svojim ministrima i oficir ima koji su
kao zid stajali izmeu njih i nar oda. Tako je i sa mag istrom. On bi hteo k ljudima, a vidi samo kolege, hteo bi acima i deci, a vidi samo studente i ljude elite.
Ali mi smo otili daleko napred, pa se vraamo u vreme Knehtovih prvih godina zvanja. Po uspostavljanju eljenog odnosa sa elitom, sada je bilo na redu inovnitvo arhiva koje je imao da obezbedi
kao ljubazni, ali budni gospodar. Takoe se i kancelar ija imala prouiti i svrstati po struktur i svoje
slube. Stalno je dolazila masa pisama i stalno su ga sednice ili okrunice opte vlasti pozivale na
obaveze i zadatke, a novajliji nije padalo lako da ih razume i iznae pravilno svrstavanje. Tu je esto
bila re o pitanjima u kojima su fakulteti provincije bili zainter esovani i skloni uzajamnoj ljubomor i,
na primer pitanja nadlenosti. On je tek polako, ali sa sve veim divljenjem, upoznao koliko tajnu, toliko monu funkciju reda, ive due ka stalijske drave i budnog uvar a njenog ustava. Tako su protekli strog i i prepuni meseci, a da u mislima Jozefa Knehta nije bilo mesta za Teg ular ijusa. Jedino je,
i to poluinstinktivno, davao prijatelju kakav rad da bi ga sauvao od preter ane dokolice. Fric je izg ubio drug a, ovaj je prekono postao gospodar i najvii star eina, vie nije imao privatnog pristupa k
njemu, mor ao ga je sluati i oslovljavati sa vi i potovani. Ipak, kad je mag istar njime raspolagao, on je to primao kao star anje i znak line misli. Neto udljivi usamljenik bio je takoe zahvaen
donekle uzbuenjem usled uzdizanja prijatelja i usled krajnje uzr ujanog raspoloenja itave elite. Isto
tako donekle je bio na pog odan nain aktivir an radovima koji su mu bili stavljeni u zadatak. U svakom sluaju on je potpuno promenjeni poloaj podnosio bolje no to bi i sam mislio od onog trenutka kada ga je Kneht oter ao od sebe uvi vest da je odreen za majstor a igre staklenih perli. On je takoe bio i pametan i dovoljno sao setljiv da delom vidi, delom nasluti, ogroman napor i probu snag e
koje je njeg ov prijatelj u to vreme imao da izdri. Video ga je kako stoji u vatri i sag or elog, i, ako se
pri tom imalo to osetljivo doiveti, on je to doivljavao ivlje no sam iskuenik. Teg ular ijus je ula-

gao najvei trud u zadacima koje mu je mag istar davao i, ako je ikada ozbiljno alio svoju sopstvenu
slabost i svoju nepodobnost za zvanje i odg ovornost i to osetio kao nedostatak, to je bilo onda kada je
veo ma eleo da kao pomonik, kao inovnik, kao senka bude uz oboavanog i da mu pomae.
Bukove ume nad Valdcelom poele su ve uteti. Kneht je jednog dana poneo jednu knjiicu u
mag istrov vrt kraj svog stana, u taj mali lepi vrt koji je pokojni majstor Tomas toliko cenio i sa hor acijevskom ljubiteljskom rukom esto sam neg ovao, vrt koji je Kneht, kao i svi uenici i studenti, sebi
nekada predstavljao kao mesto dostojno potovanja, kao sveto mesto majstor ovog odmor a, kao arobno ostrvo muza i Tuskulum.[35]
Otkad je sam postao gospodar vrta, Kneht ga je tako retko poseivao i u njemu gotovo da i nije
uivao dokolicu. I sada je doao samo na etvrt sata, posle obeda, i sebi dopustio nekoliko bezbrinih
kor aka meu visokim bunjem i bokor ima, od kojih je njeg ov prethodnik tu zasadio neke june zelene biljke. U senci je ve bilo svee, pa je Kneht doneo jednu tranu stolicu na mesto obasjano suncem, seo i otvor io donetu knjiicu. To je bio Depni kalendar za mag istra igre, koji je pre nekih sedamdeset-osamdeset godina sastavio ondanji igra staklenih perli, Ludvig Vasermaler, i koji je sadrao docnije potrebne kor ektur e, brisanja ili dopune svakog njeg ovog naslednika. Kalendar je bio zamiljen kao neki vademecum za mag istre, nar oito za jo neiskusne u njihovim prvim godinama slube; iznosio je najvanije njihove zadatke kroz radnu i slubenu godinu iz nedelje u nedelju; bio snabdeven nekad samo podsetnicima, nekad opisujui pojedinosti i sa linim savetima. Kneht je potraio
list za tekuu nedelju i paljivo ga proitao. Nije naao nita iznenaujue ili nar oito hitno, ali na
kraju odeljka su stajali redovi: Poni postepeno da upravlja svoje misli ka buduoj godinjoj igri.
Izg leda rano, mog lo ibi ti izg ledati preuranjeno. Meutim, savetujem: Ako u glavi ve nema kakav
plan za igru, to odsada nemoj pustiti da proe i jedna nedelja, ili bar i jedan mesec, a da svoje misli
ne uputi buduim igrama. Zabelei ono to ti padne na pamet; emu klasine igre ponesi i za pola sata slobodnog vremena, katkad takoe i na eventualna slubena putovanja. Pripremi se, ne iznuivanjem dobrih ideja, ve na taj nain to e odsada ee misliti na to da te iduih meseci oekuje lep i
svean zadatak za koji se stalno mor a jaati, pribir ati, uskladiti.
Te rei je bio napisao jedan mudar star i ovek i majstor svoje umetnosti pre neka tri pokolenja,
uostalom u vreme kada je igra staklenih perli po obliku bila dostig la svoju kulminaciju. Tada je u
igrama bila dostignuta gizdavost i bog ata ornamentika izvoenja, kao to su na primer u poznoj gotici ili u rokokou bile dostig le graevna i dekoma umetnost. Neke dve decenije to je zaista bila igra
kao sa staklenim perlama, prividno staklena i oskudna u sadraju, prividno koketna, prividno obesna,
igra puna nenih ukrasnih oblika, igrako lebdenje katkad kao lebdenja na konopcu u difer encir anoj
ritmici. Bilo je igraa koji su o tadanjem stilu govor ili kao o nekom izg ubljenom ar obnom kljuu,
bilo je i takvih koji su ga kao povran, nakitom pretrpan, oseali dekadentnim i nemukim. Jedan od
majstor a i satvor aca ondanjeg stila sastavio je dobro promiljene, prijateljske savete i opomene magistarskog kalendar a, i kada je Jozef Kneht njeg ove rei ispitivaki proitao drug i i trei put, osetio
je u srcu veselo, prijatno uzbuenje, raspoloenje koje je, kako mu je izg ledalo, osetio samo jedan jedini put i otada nikad vie. Kad je posle razmislio, setio se da je to bilo u onom razmiljanju pre njegove investitur e i bilo je raspoloenje koje ga je ispunjavalo onda prilikom predstave onog udnog
kola, kola izmeu majstor a muzike i Jozefa, izmeu majstor a i poetnika, izmeu star osti i mladosti.
To je bio star i i ve sed ovek koji je jednom mislio i napisao rei: Nemoj pustiti da proe i jedna
nedelja i ne iznuivanjem dobrih ideja. To je bio ovek koji je visoko zvanje majstor a igre zauzimao najmanje dvadeset godina, moda mnog o due, koji je u vreme onog rokokoa raspoloenog
za igru bez sumnje imao posla sa krajnje razmaenom i samopouzdanom elitom, koji je pronaao i
slavio vie od dvadeset sjajnih godinjih igar a koje su u ono vreme trajale etir i nedelje; star i ovek
za kog a svakog odinji zadatak da komponuje veliku, sveanu igru odavno nije vie bio samo visoka

poast i radost, ve daleko vie ter et i velika muka, zadatak za koji se ovek mor a sam usklaivati,
sokoliti i malo stimulisati. Prema tom mudrom starcu i iskusnom savetodavcu Kneht je sada oseao
ne samo zahvalno strahopotovanje, jer mu je njeg ov kalendar ve esto bivao vredni vodi, neg o je
takoe oseao radosnu, as veselu i razdrag anu super io rnost, super io rnost mladosti. Jer, meu mnogim brig ama majstor a igre staklenih perli koje je ve upoznao, ova brig a jo nije naila: da se nikada
ne moe dovoljno misliti na godinju igru, da se tom zadatku ne moe dovoljno radosno i pribrano
poi u susret, da bi za takvu igru ponekom mog lo nedostajati preduzimljivosti ili ideja. Ne, Kneht,
koji je tih meseci povremeno sebi izg ledao vrlo star, u ovom trenutku se oseao jak i mlad. Tom lepom oseanju nije se mog ao dug o predavati, nije ga mog ao uivati do kraja, kratak odmor bio je gotovo ve proao. Ali, lepo, radosno oseanje ostalo je u njemu, on ga je poneo sobom. Tako je kratak
poinak u mag istrovom vrtu i itanje kalendar a ipak neto donelo i rodilo. Naime, ne samo oputanje
i trenutak radosno poveanog ivotnog oseanja, no takoe dve ideje koje su obe ve istog a trenutka
dobile osobinu odluke. Prvo: hteo je, kada jednom i on bude star i umor an, da da ostavku na svoje
zvanje onog asa im prvi put kompoziciju godinje igre bude osetio kao ter etnu dunost i kada bude
u nedoumici zbog ideja za nju. Drug o: hteo je uskor o da pone sa radovima za svoju prvu godinju
igru, a kao drug a i prvog pomonika u tom radu hteo je da pozove Teg ular ijusa. Za prijatelja to bi bilo zadovoljenje i radost, a za njeg a samog prvi zalet da to pokua u novoj ivotnoj formi tog sada naetog prijateljstva. Jer, za to onaj nije mog ao dati povoda i podstreka, oni su mor ali poi od njeg a,
mag istra.
Za prijatelja bi u tome bilo ak obilatog rada. Jer ve od Mar ijafelsa Kneht je u sebi nosio ideju o
igri staklenih perli, koju je hteo da iskor isti za svoju prvu sveanu igru kao mag istar. U osnovi te
igre, to je bila lepa ideja, trebalo bi da lei, za struktur u i dimenzije, star a konfuijevska ritualna ema
kineskog zidanja kua, stremljenje ka nebeskim pravcima, kapije, zidovi duhova, odnosi i propisi
graevina i dvor ita, njihov por edak prema sazveima, kalendar u, por odinom ivotu, uz to simbolika i stilska pravila vrta. Jedanput mu se, prilikom studije jednog komentar a uz I Ging, uinio mistinim por edak i znaaj nost tih pravila kao nar oito draesna i ljupka slika kosmosa i ovekovog svrstavanja u svet. U toj tradiciji zidanja kue naao je takoe prastar i, mistini nar odni duh, udno prisno sjedinjen sa spekulativno uenim mandar inskim i mag istarskim duhom. On se esto i s puno ljubavi dovoljno bavio milju za taj plan igre, ne pravei, dabome, beleke, da bi ga u sebi nosio unapred
stvor enog, gotovo kao celinu. A kad je stupio na dunost, na to vie nije mislio. Sad je u trenutku bila
vrsta njeg ova odluka da na toj kineskoj ideji sag radi svoju sveanu igru, i Fric bi ve sada imao, ako
bi bio u stanju da se otvor i duhu te ideje, da otpone sa studijama za izg radnju i sa pripremama za
prenoenje na jezik igre. Ali tu je bila jedna smetnja: Teg ular ijus nije znao kineski, a da ga tek ui, bilo je suvie kasno. Meutim, prema uputstvima koja bi mu delom davao sam Kneht, delom istonoazijska kua studija, Teg ular ijus je pomou liter atur e mog ao prodreti u mag inu simboliku kineske
kue. Ovde nije bila u pitanju filolog ija. Meutim, za to je trebalo vremena, nar oito jednom razmaenom oveku, koji nije svakog dana bio raspoloen za rad, kakav je bio njeg ov prijatelj. Zato je bilo
dobro da se odmah prie stvar i. Tako je, dakle, obazr ivi star i gospodin u depnom kalendar u potpuno
bio u pravu, to je Kneht video smeei se i prijatno iznenaen.
Ve drug og dana, posle vrlo rano zavrenog prijema, pozvao je Teg ular ijusa k sebi. Ovaj je doao, poklonio se sa neto nag laenim, odanim i smernim izr azom na koji se bio navikao u optenju sa
Knehtom i bio je vrlo zauen kad je ovaj, inae tako kratak i u reima tedljiv, klimnuo glavom sa
izvesnim apkunstvom i upitao ga:
Sea li se kad smo jednom za vreme naeg studentovanja imali kao neku prepirku u kojoj nisam uspeo da te pridobijem za svoje shvatanje. Re je bila o vrednosti i vanosti istonoazijskih studija, nar oito kineskih. Hteo sam te nag ovor iti da i ti neko vreme provede u kui za studije i ui kineski. Da, sea li se? Dakle, danas ponovo alim to te nisam mog ao okrenuti. Koliko bi sada dobro

bilo kad bi razumeo kineski! Mog li bismo zajedno izvesti najdivnije delo.
Tako je jo malo peckao prijatelja i zateg ao njeg ovo oekivanje, dok nije iziao sa svojim predlogom: on hoe uskor o da pone sa razr adom velike igre i, ako mu priinjava radost, Fric rtio e da izvri veliki deo tog a rada, kao to je onda, dok je Kneht bio kod benediktinaca, pomog ao da se izvede
Kneht ova igra u takmienju za sveanost. Drug ga je gotovo s never icom gledao, duboko iznenaen
i na neki divan nain uznemir en vedrim tonom i nasmejanim licem prijateljevim, kog a je on poznavao jo samo kao gospodina i mag istra. Dirnut i radostan, ne samo da je osetio ast i pover enje koji
su se u tom predlog u izr aavali, neg o je shvatio i uhvatio pre sveg a znaaj tog lepog gesta. To je bio
pokuaj leenja, ponovo otvar anje zalupljenih vrata izmeu prijatelja i njeg a. Knehtov prig ovor zbog
kineskog jezika primio je lako i odmah se izjasnio spremnim da se potovanome u razr adi njeg ove
igre potpuno stavi na raspolag anje.
Dobro rekao je mag istar primam tvoje obeanje. Tako emo, dakle, u izvesnim asovima
opet biti drug ovi u radu i studijama kao nekada, u onim vremenima koja izg ledaju tako udno daleko,
kad smo pokoju igru zajedniki pror aivali i bor ili se. Raduje me to, Teg ular ijuse. A sada mor a stei razumevanje za ideju na kojoj hou da gradim igru. Mor a se nauiti da razume ta je to kineska
kua i ta znae pravila i propisi za njenu gradnju. Dajem ti prepor uku za istonoazijsku kuu studija,
tamo e ti pomoi. Ili pada mi na pamet neto drug o, lepe mog li bismo pokuati sa Star ijim
Bratom, ovekom u Bambusovom umarku, o kome sam ti onda toliko mnog o priao. Moda je ispod njeg ovog dostojanstva, ili je suvie veliko uznemir avanje za njeg a da se uputa sa nekim ko ne
razume kineski, ali ipak bi trebalo pokuati. Ako hoe, taj ovek je u stanju da od tebe napravi Kineza.
Star ijem Bratu je poslana por uka koja ga je srdano pozivala da na neko vreme doe u Valdcel
kao gost majstor a igre staklenih perli, jer ovome njeg ovo zvanje ne ostavlja vremena za posetu. Obavetavali su ga takoe o usluzi koja se od njeg a traila. Kinez, meutim, nije napustio Bambusov umar ak. Vesnik je mesto njeg a doneo pisamce tuem naslikano kineskim znacima. U njemu je stajalo:
Bila bi poast videti velikog oveka. Ali htenje vodi u smetnje. Za rtvu se upotrebljavaju dve inijice. Uzvienog pozdravlja mlai. Posle tog a Kneht je, ne bez muke; uticao na svog a prijatelja da se
rei da sam otputuje u Bambusov umar ak i da moli za prijem i pouku. Ali, taj mali put je ostao bez
uspeha. Stanovnik umarka je primio Teg ular ijusa sa gotovo pokornom utivou, a da. ni na jedno
njeg ovo pitanje nije odg ovor io drukije do sa prijateljskim sentencijama na kineskom jeziku i ne pozivajui ga da ostane, uprkos naslikanoj divnoj prepor uci, napisanoj na lepoj hartiji rukom mag istra
igre. Nesvrena posla i rava raspoloenja, Fric se vratio u Valdcel. Mag istru je doneo kao poklon jedan listi, na kome je bio naslikan star i stih o zlatnoj ribi. Sada je, dakle, ipak mor ao pokuati da nae
spasa u kui istonoazijskih studija. Tu su Knehtove prepor uke bile uticajnije. Prema molio cu, mag istrovom izaslaniku, bili su najljubaznije na usluzi, i on se u svoju temu uskor o tako savreno uputio
koliko je to uopte mog uno bez kineskog jezika. Pri tom je u Knehtovoj ideji, da u osnovu plana stavi tu simboliku kue, naao takvu radost da je svoj neuspeh u Bambusovom umarku preboleo i zaboravio.
Kneht je sasluao izvetaj odbijenog a o njeg ovoj poseti kod Star ijeg Brata, a posle je nasamo proitao stih o zlatnoj ribi. Tada ga se prodornom snag om dotakla atmosfer a tog oveka i uspomena na
nekadanji bor avak u njeg ovoj kolibi uz lelujanje bambusa i stabljike hajduke trave. To je bila u isto
vreme uspomena na slobodu, dokolicu, studentsko doba i ar eni raj mladalakih snova. Kako je taj
valjani udljivi stanovnik umeo da se povue i zadri slobodu, kako ga je njeg ov tihi Bambusov umar ak zaklanjao od sveta, kako je prisno i jako iveo u svom istom, pedantnom i mudrom kinestvu,
koje je postalo njeg ova drug a prir oda, kako ga zatvor enog, koncentrovanog i prikovanog dri obuhvaenog ar obnjatvo njeg ovog ivotnog sna, godinu za godinom i deceniju za decenijom. Nainio

je svoj vrt Kinom, svoju kolibu hramom, ribe boanstvima, a sebe samog mudraem! Jednim uzdahom Kneht se oslobodio te predstave. On je iao drug im putem, ili upravo bio voen, a sada je ostalo
samo da tim putem, koji mu je bio dodeljen, ide pravo i vemo, da ga ne por edi sa putevima drug ih.
Zajedno s Teg ular ijusom u uteenom vremenu sastavio je nacrt i komponovao svoju igru, a ceo
rad izbor a u arhivu, kao i prvu i drug u zabeleku, prepustio je prijatelju. S novim sadrajem, prijateljstvo je opet dobilo ivot i oblik, drukiji od ranijeg, a takoe i igra na kojoj su radili, usled osobenosti i cepidlake fantazije osobenjaka, pretrpela je neke promene i obog aenja. Fric je spadao u
ljude koji nikad nisu zadovoljni, a ipak u umer ene koji se nad ubranim buketom cvea, postavljenim
stolom koji je za svakog drug og gotov i savren, satima i satima upoljavaju sa uznemir enim zadovoljstvom i neumornim pokretima punim lj ubavi i koji ume ju od najmanjeg rada da naine marljivo
i prisno uvano dnevno delo. Pri tome se ostalo i iduih godina: velika sveana igra uvek je bila delo
dvojice, a za Teg ular ijusa ona je bila dvostruko zadovoljenje da se prijatelju i majstor u pokae
upotrebljiv i neophodan u jednoj tako vanoj stvar i i da javno izvoenje igre doivi kao neimenovani, ali eliti dobro poznati satvor ac.
U poznu jesen one prve godine zvanja, dok mu je prijatelj jo bio na poetnim kineskim studijama,
mag istar je jednog dana pri brzom preg ledu zavoda u dnevniku svoje kancelar ije naiao na jednu beleku: Student Petrus iz Monteporta dolazi, prepor uen od mag istra muzike, donosi specijalne pozdrave od star og majstor a muzike, moli za smetaj i pristup u arhiv. Smeten je u studentskoj gostinskoj kui. On je studenta i njeg ovu molbu mirno mog ao prepustiti ljudima iz arhiva, to je bilo neto
svakidanje. Ali, specijalni pozdravi od star og majstor a muzike, to se moe ticati samo njeg a lino.
Rekao je da pozovu studenta. Ovaj je izg ledao u isto vreme sanjalaki i vatren, ali utljiv mlad ovek,
i oevidno je pripadao eliti u Monteportu, bar je izg ledalo da mu je prijem kod mag istra bio neto
obino. Kneht ga je pitao ta mu je star i majstor muzike stavio u nalog.
Pozdrave rekao je vrlo srdane i pune potovanja, pozdrave za vas, potovani, i takoe
poziv.
Kneht je pozvao gosta da sedne. Marljivo bir ajui rei, mladi je nastavio: Potovani star i magistar mi je, kao to sam rekao, svesrdno naloio da vas pozdravim s njeg ove strane. Pri tom je nag ovestio elju da vas uskor o, i to po mog ustvu to pre, vidi jednom kod sebe. On vas poziva, ili vam
stavlja na duu da ga u najskor ije vreme posetite, pod pretpostavkom, prir odno, da se poseta moe
dovesti u vezu sa slubenim putem i da suvie ne izdang ubite. Tako otprilike glasi nalog.
Kneht je ispitivaki pog ledao mladog oveka. On je svakako bio jedan od starevih tienika.
Obazr ivo je postavio pitanje: Koliko dug o ima namer u da se zadri kod nas u arhivu, studio se?
I dobio je odg ovor:
Tano dotle, potovani gospodine, dok ne vidim da kreete na put u Monteport.
Kneht je razmiljao. Dobro rekao je onda. A zato mi nisi doslovce sao ptio ono to je
star i majstor za mene naloio, kao to se upravo mog lo oekivati?
Petrus je na Knehtov pog led istrajno odvratio i polako je dao odg ovor, uvek oprezno traei rei
kao da se mor a izr aziti na nekom stranom jeziku.
Nema nikakvog nalog a, potovani, rekao je i nema nikakvog teksta. Vi poznajete mog
potovanog majstor a i znate da je uvek bio izvanr edno skroman ovek. U Monteportu se pria da mu
je u mladosti, dok je jo bio repetent, ali ve kod itave elite vaio kao predodreeni majstor muzike,
ova dala nadimak veliki Gerneklajn.[36] Sada, otkad je ostar io i potpuno se povukao iz zvanja, ta
skromnost i ne manje njeg ova privrenost, njeg ova spremnost na uslug u, obzirnost i trpeljivost, jo
se poveala. Vi to, bez sumnje, znate bolje no ja. Ta skromnost bi mu zabranila, moda, da vae potovanje moli za posetu ak i kad bi je veo ma eleo. Tako je dolo, domine, da nisam poastvovan
jednim takvim nalog om, a ipak sam delao kao da mi je dat. Ako je to bila greka, onda je na vama da

nepostojei nalog zaista smatrate nepostojeim.

Kneht se malo smekao. A tvoje uposlenje u arhivu igre, najbolji? Je li ono bilo samo izg ovor?
O ne. Tamo imam da povadim mnog o kljueva, mor ao bih uskor o i inae da molim za vae
gostoprimstvo. Ali mi je izg ledalo pametno da s tim malim putem radije neto pour im.
Vrlo dobro klimnuo je glavom mag istar i ponovo postao sasvim ozbiljan. Je li doputeno
pitanje za uzr ok tog pour ivanja?
Mladi je jedan trenutak zatvor io oi, duboko nabrao elo kao da ga pitanje veo ma mui. Zatim je
ponovo vrsto upravio ispitivaki i mladiko kritiki pog led na mag istrovo lice.
Na pitanje se ne moe odg ovor iti, osim ako biste se reili da ga jo tanije sastavite.
Dobro rekao je Kneht je li stanje zdravlja star og majstor a ravo, je li ono zabrinjavajue?
Student je primetio njeg ovu brig u i ljubav za star og oveka, iako je mag istar govor io s najveim
mir om. Prvi put otkako je poeo taj razg ovor, pojavio se zrak blag ovoljenja u njeg ovom neto tmurnom pog ledu i njeg ov glas je zvuao malo ljubaznije i neposrednije, kad se najzad spremio da se
otvor eno oslobodi onog a to mu je lealo na srcu.
Gospodine mag istre rekao je budite smir eni, stanje zdravlja visokopotovanog nije nikako ravo, on je uvek bio uzorno zdrav ovek i to je jo i sada, iako ga je duhoka star ost, prir odno,
veo ma oslabila. Nije tako da se njeg ov izg led primetno promenio ili da su njeg ove snag e iznenadno
bre opale. On pravi malo etnje, svakog dana pomalo svir a i jo do nedavna davao je nastavu iz orgulje dvojici uenika, jo poetnicima, jer je uvek oko sebe najr adije imao najmlae. Ali to to je i tu
dvojicu poslednjih uenika od pre nekoliko nedelja ostavio, ipak je simptom koji mi je pao u oi i
otada sam potovanog gospodina neto vie posmatrao i zabrinuo se za njeg a. I to je uzr ok to sam
ovde. Ako me na takve misli i kor ake neto ovlauje, onda je to okolnost to sam ranije i sam bio
uenik star og majstor a muzike, jedna vrsta favor izovanog uenika, ako smem tako da kaem, i to
me je njeg ov naslednik ve godinu dana dodelio star om gospodinu kao nekog famulusa i drubenika
i stavio mi u dunost brig u o njeg ovom stanju. To mi je bila vrlo prijatna dunost, jer nema oveka
za kog a gajim takvo potovanje i odanost kao za mog star og uitelja i zatitnika. On mi je otvor io
tajnu muzike i osposobio me za slubu njoj i to sam povrh tog a jo neto dobio u idejama, u smislu
za red, u zrelosti sve je to takoe dolazilo od njeg a. Tako, dakle, ja ivim od pre godinu dana potpuno kod njeg a, dodue, zaposlen nekim studijama i teajevima, ali uvek njemu na raspolag anju, njegov drubenik za stolom, pratilac pri etnji, pomalo takoe pri svir anju, a nou njeg ov sused do zida.
U tom bliskom zajednikom ivotu mog u vrlo tano posmatrati stadijume njeg ovog pa da, njeg ovog star enja, mor am rei, njeg ovog telesnog star enja, a neki moji drug ovi prave povremeno saaljiva ili podrugljiva tumaenja o udnoj slubi, koja je jednog tako mladog oveka kao to sam ja, uinila slug om i ivotnim pratio cem jednog prastar og oveka. Ali oni ne znaju, i osim mene jedinog to
niko ne zna tako dobro, kakvo je star enje sueno tome majstor u, kako on telesno postepeno postaje
slabiji i troni ji, uzima sve manje hrane i sve umorniji se vraa sa svojih malih izlazaka, a da nikada
nije bolestan, i kako on istovremeno u tiini svog star akog doba sve vie postaje duh, predanost,
dostojanstvo i iskrenost. Ako moja sluba famulusa ili uvar a ima nekih tekoa, onda one lee jedino u tome to potovani nikako nee da bude usluen ili neg ovan, to on uvek hoe samo da daje, a
nikada da prima.
Hvala ti rekao je milo mi je to znam da je kod potovanog jedan tako odan i zahvalan
uenik. Ali, reci mi najzad jasno, poto ne govor i po nalog u svog a gospodar a, zato ti moja poseta u
Monteportu toliko lei na srcu.
Vi ste ranije sa zabrinutou pitali o zdravlju gospodina star og majstor a muzike odg ovor io
je mladi jer oevidno ono to me je titalo, uinilo je da osetite misao da bi on mog ao biti boles-

tan i da bi na kraju mog ao biti poslednji as da ga jo jednom vidite. Ja zaista ver ujem da je krajnje
vreme. Istina, potovani mi ne izg leda blizu kraja, ali njeg ov nain rastajanja od sveta je sasvim osobit. Tako se od pre nekoliko meseci gotovo potpuno odrekao govor enja, i mada je oduvek vie voleo
kratak govor no dug, sada je doao do jedne kratkoe i tihosti koja me pomalo zastrauje. Kada se
sve ee deavalo da me je na neko oslovljavanje ili pitanje ostavljao bez odg ovor a, u poetku sam
mislio da mu sluh poinje da slabi, ali on uje isto onako dobro kao i uvek ja sam inio mnog e
probe. Sada sam mor ao, dakle, pretpostaviti da je rasejan i da vie nije u stanju da sakupi panju. Ali
ni to nije dovoljno objanjenje. Pre e biti da je ve odavno donekle kao na putu i da ne ivi vie sasvim meu nama, ve sve vie i vie u svom sopstvenom svetu. Tako je i sve rede nekog poseivao ili
putao k sebi, osim mene; sada danima ne via nikog a. I otkad je to poelo, ta izdvojenost, ta neprisutnost, otada se trudim da mu dovedem jo nekoliko prijatelja o kojima znam da ih je najvie voleo.
Ako biste ga hteli potraiti, domine, bez sumnje biste priinili svom star om prijatelju radost, u to sam
sig ur an, a vi biste takoe unekoliko nali istog oveka kog a ste potovali i voleli. Za nekoliko meseci, moda ve i za nekoliko nedelja, njeg ova radost za vas i njeg ovo uee za vas bili bi ve mnog o
manji, mog uno je ak da vas vie ne bi uopte poznao, ili vas vie ne bi zapazio.
Kneht je ustao, priao prozor u i stajao kratko vreme gledajui napolje i udiui vazduh. Kad se ponovo okrenuo studentu, ovaj je bio ustao sa stolice kao da prijem smatra zavrenim. Mag istar mu je
pruio ruku.
Jo jednom hvala, Petruse rekao je. Bie da ti je poznato da jedan mag istar ima svakojake
dunosti. Ja ne mog u da stavim eir i otputujem. To se prvo mor a raspor editi i omog uiti. Nadajmo
se da u do prekosutra to uraditi. Da li bi ti to bilo dovoljno i da li bi ti dotle bio gotov sa svojim radom u arhivu? Da? Onda u te, dakle, pozvati kad bude vreme.
Kneht je zaista nekoliko dana kasnije otputovao u Monteport. Petrus ga je pratio. Kada su tamo uli
u paviljon u kome je stanovao star i mag istar, u vrtovima, u jednu ljupku i izvanr edno mirnu izbu, uli
su muziku iz zadnje sobe, nenu, tananu, ali vrstu u taktu i krasno veselu muziku. Tamo je sedeo starac i svir ao sa dva prsta jednu dvog lasnu melodiju. Kneht je odmah pog odio to mor a da je iz neke
bicinijenske knjig e s kraja esnaestog veka. Ostali su stojei dok se smir ilo. Tada je Petrus pozvao
svog majstor a i javio da se vratio i da je doveo jednog gosta. Taj osmejak pozdrava majstor a muzike,
koji su svi voleli, uvek je bio detinjski otvor ene, sreno predavane srdanosti i ljubaznosti. Jozef
Kneht ga je prvi put video pre skor o trideset godina, i tom ljubaznom oveku je otvor io i poklonio
svoje srce onog obespokojenog jutarnjeg asa u muzikoj sobi. Otada je taj osmejak esto i stalno video sa dubokom radou i udnovatom tronutou. I dok je proseda kosa ljubaznog majstor a polako
postajala seda i polako bela, dok je njeg ov glas postajao tii, stisak ruke slabiji, hod muniji, dotle
osmejak nije nita izg ubio u jasnosti i ljupkosti, u istoti i svesrdnosti. I ovog puta, video je prijatelj i
uenik, to je bilo nesumnjivo: zraea, osvajajua por uka nasrne janog star akog lica, ije su plave
oi i neno rumenilo obraza s godinama postali svetliji, nije bila samo star a i esto viena, bila je
upravo postala jasnija, tajanstvenija i intenzivnija. Tek sada, prilikom pozdrava, Kneht je zaista poeo
razumevati u emu se upravo sastojalo ono to je studentu Petrusu lealo na srcu i koliko je on, dok
je mislio da on tome prinosi rtvu, sam dar ovan.
Prvi s kojim je o tome govor io bio je njeg ov prijatelj Karlo Fer omonte, kog a je potraio nekoliko
asova docnije i koji je tada bio biblio tekar uvene Monteportske muzike biblio teke. Ovaj je taj razgovor onog a trenutka zapisao u jednom pismu.
Na star i majstor muzike rekao je Kneht bio je tvoj uitelj i ti si ga veo ma voleo. Via li
ga, zaista, jo esto?
Ne rekao je Karlo to jest ja ga, prir odno, viam ner etko, na primer kada se eta, a ja dolazim ba iz biblio teke, ali mesecima nisam razg ovar ao s njim. On se sve vie povlai i izg leda da vi-

e ne podnosi drutvo. Ranije je nalazio poneko vee za ljude meni ravne, za svoje ranije repetente,
ukoliko su oni sada inovnici u Monteportu. Ali to je prestalo ve pre godinu dana i to to je putovao
u Valdcel na vau investitur u, svima nama bilo je krajnje udno.
Da rekao je Kneht ali ako ga ti ipak povremeno via, nije li ti pala u oi neka promena
na njemu?
O da, vi mislite na njeg ov dobar izg led, njeg ovu vedrinu, njeg ovo udnovato zraenje. Razume
se, primetili smo to. Dok mu se snag e gube, ta vedrina stalno raste. Mi smo se navikli na to, ali vama
je to mor alo biti upadljivo.
Njeg ov famulus Petrus uzviknuo je Kneht via ga jo ee, no ti, ali on se nije, kao to ti
veli, na to navikao. On je doputovao u Valdcel lino, prir odno sa ver ovatnim opravdanjem da me
podstakne na tu posetu. ta misli o njemu?
O Petrusu? On je sasvim dobar poznavalac muzike, uostalom vie pedantan no genijalan, neto
teak, ali setan ovek. Star om majstor u muzike je bezuslovno odan i za njeg a bi ivot dao. Ver ujem
da ga sluba kod tog njeg ovog oboavanog gospodar a i polubog a celog i sasvim ispunjava, on je opsednut njime. Niste li i vi imali taj utisak?
Opsednut? Da, ali je taj mladi ovek, ver ujem, opsednut ne jednostavno nekom nar oitom ljubavlju i strau, on nije jednostavno zaljubljen u svog uitelja i od njeg a ne pravi svog idola, neg o je
opsednut i oar an jednim stvarnim i pravim fenomenom koji on bolje vidi i oseanjem bolje razume
no svi ostali. Priau ti kako je meni izg ledao. Dakle, ja sam danas doao star om mag istru kog a nisam video pola godine i, po nag ovetajima njeg ovog famulusa, od te posete za sebe sam oekivao
malo ili nita. Prosto sam se plaio da nas potovani star i gospodin moe uskor o iznenadno napustiti,
pa sam pour io da ga bar jo jednom vidim. Kada me je poznao i podzr avio, lice mu je zasijalo, ali
ipak nije rekao nita do moje ime i pruio mi ruku. Takoe taj pokret i ta ruka izg ledali su mi da sijaju, ceo ovek je izg ledao, ili pak njeg ove oi, njeg ova bela kosa i njeg ova svetlor uiasta koa, da od
sebe nekako tiho, hladno zrae. Seo sam kod njeg a, otpustio je studenta samo jednim pog ledom, i sada je otpoeo najudnovatiji razg ovor koji sam ikada doiveo. S poetka, razume se, za mene je on
bio vrlo iznenaujui i potitavajui, takoe postiujui, jer sam stalno oslovljavao starca ili mu postavljao pitanja, a on ni na ta nije davao odg ovor drukije do pog ledom. Nisam mog ao poznati da li
su moja pitanja i sao ptenja do njeg a dolazila drukije no kao neugodna graja. To me je zbunjivalo,
razoar avalo i zamar alo. Izg ledao sam sebi tako suvian i nametljiv. Ma ta rekao majstor u, dobijao
sam samo osmejak i kratak pog led. Dabome, ti pog ledi nisu bili tako puni blag onaklonosti i srdanosti. Mor ao bih pomisliti da se majstor neprikriveno ali sa mnom, mojim prianjima i pitanjima,
itavim nekor isnim trokom mog a puta ovamo i moje posete njemu. Dakle, neto tako je takoe najzad znailo njeg ovo utanje i smekanje, oni su stvarno bili neka odbrana i prekor, samo to su bili
na drug i nain, na nekoj drug oj ravni i stepenu smisla no to bi, na primer, to mog le biti podrugljive
rei. Mor ao sam popustiti i sa svojim, kako mi se inilo, strpljivo utivim pokuajima da otponem
neki razg ovor, pretrpeti potpun brodolom pre no to sam poeo shvatati da je star i ovek takoe lako
dor astao sto puta veem strpljenju, istrajnosti i utivosti no to su bili moji. Mog uno da je to trajalo
etvrt ili pola sata, meni je izg ledalo kao pola dana. Poeo sam bivati alostan, umor an i nezadovoljan i da se kajem za svoj put. Usta su mi postala suva. Tu je sedeo potovani ovek, moj pokrovitelj,
prijatelj koji je, otkad sam mog ao misliti, imao moje srce i pover enje i nikada ni jednu moju re nije
ostavio bez odg ovor a, sedeo je tu i sluao kako govor im, ili me nije sluao. Sedeo je i potpuno se bio
sakrio iza svog zraenja i smekanja, iza svoje zlatne maske i ukopan, nedostian, pripadajui jednom drug om svetu, s drug im zakonima i sve to je htelo govor iti od mene k njemu, iz naeg sveta u
njeg ov, slivalo se s njeg a kao kia s kamena. Najzad, vie nisam imao nade on je razbio ar obni
zid, najzad mi je pomog ao, najzad je rekao jednu re! To je bila jedina re koju sam uo da je danas

izg ovor io.

Zamar a se, Jozefe rekao je tiho, glasom punim one dirljive ljubaznosti i brig e koji ti je kod
njeg a poznat. To je bilo sve. Zamar a se, Jozefe. Kao da me je dug o posmatrao pri nekom suvie
napornom radu i sada hoe da me opomene. Te rei je izg ovor io malo teko, kao da usne ve vrlo
dug o nije vie upotrebljavao za govor. Istovremeno je stavio ruku na moju miicu. Bila je laka kao
leptir. Prodorno mi je pog ledao u oi i smekao se. Tog a trenutka sam bio pobeen. Neto od njeg ove
vedre tihosti, neto od njeg ovog strpljenja i mir a prelo je u mene i odjednom me je osvojilo razumevanje za starca i za promenu koju je njeg ovo bie uzelo, odvajanje od ljudi i odlaenje u tiini, od
rei u muziku, od misli u jedinstvo. Shvatio sam ta mi je tu bilo dato da posmatram i takoe sam tek
sada shvatio taj osmejak, to zraenje. To je bio svetac i savreni koji mi je tu za jedan as dopustio da
budem s njim u njeg ovom sjaju i kog a sam ja, eprtlja, hteo zabavljati, ispitati i navesti na razg ovor.
Hvala bog u, svetlost mi se nije suvie kasno ukazala. Mog ao me je oter ati i zauvek odbiti. Time bih
izg ubio ono najudnije i najdivnije to sam ikada doiveo.
Vidim rekao je Fer omonte zamiljeno da ste u naem star om majstor u muzike nali kao nekog sveca i dobro je to ste to ba vi koji me je o tome izvestio. Priznajem da bih taj izvetaj od svakog drug og primio sa najveim nepover enjem. Sve u svemu, ja nisam ljubitelj mistinog, i kao muziar i istor iar ljubitelj sam istih kateg or ija. Poto mi u Kastaliji nismo ni hrianska kong reg acija,
ni indijski ili tao istiki[37] manastir, izg leda mi da svrstavanje meu svece, dakle u jednu isto relig ioznu kateg or iju, nama upravo nije doputeno, i nekom drug om sem tebe izvinite sem vas, domine, ja bih to svrstavanje zamer io kao skretanje. Ali ja mislim da vi i nemate namer u da povedete
postupak kanonizacije u kor ist star og mag istra, za to se u naem redu ak ne bi nala ni nadlena
vlast. Ne, nemojte me prekidati, govor im ozbiljno. Nisam mislio nimalo aljivo. Ispriali ste mi doivljaj i mor am priznati da me je to malo postidelo, jer fenomen koji ste vi opisali nije sasvim izmakao ni meni, ni mojim koleg ama u Monteportu, ali mi smo ga samo saznali i malo mu panje poklonili. Ja razmiljam o uzr oku svog propusta i svoje ravnodunosti. to je vama preo braaj star og majstor a toliko pao u oi i postao senzacija, dok sam ga ja jedva primetio, objanjava se, prir odno, time
to ste vi na taj preo braaj naili neoekivano i kao gotov rezultat, dok sam ja bio svedok njeg ovog
postepenog razvitka. Star i mag istar kog a ste videli pre nekoliko meseci i onaj kog a ste videli danas,
vrlo su razliiti jedan od drug og, dok smo mi, susedi, od jednog do drug og ponovnog sretan ja jedva
nalazili primetne promene. Ali priznajem da mi to objanjenje nije dovoljno. Kad se pred naim oima izvrava neto kao udo, pa ma i tako tiho i polako, mor ali bismo biti, da nije bilo predubeenja,
jae dirnuti no to nam se desilo. I tu nailazim na uzr ok svoje zatvor enosti: ja sam svakako imao predrasudu. to nisam primetio taj fenomen, desilo se zato to ga nisam hteo primetiti. Primetio sam,
kao i svi, sve veu povuenost i utljivost naeg potovanog i istovremeno poveanje njeg ove ljubaznosti, sijanje njeg ovog lica koje je bilo sve jasnije i neulnije kada je prilikom susreta nemo odg ovarao na moj pozdrav. To sam primetio ja, pa, prir odno, i svaki drug i. Ali sam se branio da u tome vidim vie i branio sam se ne iz nedostatka strahopotovanja prema star om mag istru, ve donekle iz neke odvratnosti prema kultu linosti i sanjalatvu uopte, donekle iz odvratnosti ba prema tom sanjalatvu u specijalnom sluaju, naime prema vrsti kulta koju studio sus Petrus upranjava sa svojim majstor om i idolom. To mi je postalo potpuno jasno za vreme vae prie.
To je bio smejao se Kneht ipak samo okolini put da samom sebi otkrije odvratnost prema jadnom Petrusu. Ali kako je sada? Jesam li i ja mistik i sanjalica? Upranjavam li i ja zabranjeni
kult linosti i sveca? Ili mi priznaje ono to studentu nisi priznao, naime da smo mi neto videli i doiveli, ne snove i fantazije, ve neto realno i opipljivo?
Razume se da vam priznajem rekao je Karlo polako i razmiljajui niko nee sumnjati u
va doivljaj i u lepotu ili vedrinu star og mag istra, koji se nekome moe tako never ovatno nasmeiti.

Pitanje je samo: kuda emo sa fenomenom, kako emo ga nazvati, kako objasniti? To zvui ueno, ali
mi Kastaljani smo ue i ako elim da va i na doivljaj svrstam i imenujem, to ne elim zato to bih
njeg ovu stvarnost i lepotu hteo reiti apstrakcijom i uoptavanjem, ve zato to bih ga hteo mog uno
najo dreenije i najjasnije zabeleiti i zadrati. Kad na nekom putu ma gde ujem kakvog seljaka ili
dete da pevui neku melodiju koju nisam poznavao, to mi je takoe doivljaj i ako onda tu melodiju
odmah koliko je mog ue tano pokuam da zapiem u note, to onda nije odvajanje ili ostavljanje na
stranu, ve odavanje pote i ovekoveenje svog doivljaja.
Kneht mu je odobravajui klimnuo glavom. Karlo rekao je alosno je to se sada tako
retko moemo viati. Ne osvedoavaju se svi prijatelji iz mladosti kada se ponovo vide. Ja sam sa
svojom priom o star om mag istru doao k tebi, jer si ti jedini ovde na mestu do kog a mi je stalo da
por ed mene bude upoznat i da sauestvuje. Tebi mor am prepustiti ta e da uradi sa mojom priom
i kako e nazvati preo braeno stanje naeg majstor a. Radovao bih se ako bi ga jednom posetio i malo vremena proveo u njeg ovoj maloj auri.[38] Njeg ovo stanje milosti, dovravanja, star ake mudrosti,
blaenstva ili kako ga sve hoemo nazvati, moe pripadati relig io znom ivotu. Ako mi, Kastaljani,
nemamo ver oispovesti i crkve, pobonost nam ipak nije nepoznata. Ba na star i majstor muzike je
uvek bio skroz poboan ovek. I poto u mnog im relig ijama postoje izvetaji o obdar enima, dovrenima, zraeima, preo braenima, zato ne bi naa kastalijska pobonost jednom dola do tog vrhunca? Ve je kasno, trebalo bi da idem da spavam, sutra mor am sasvim rano da putujem. Nadam se
da u uskor o opet doi. Pusti samo da ti svoju priu do kraja ispriam! Dakle, poto mi je bio rekao
zamar a se, najzad mi je polo za rukom da odustanem od truda da otponem razg ovor i ne samo
da budem tih, ve i da svoju volju opozovem s lanog cilja da tog a utljivca ispitam pomou rei i
razg ovor a i da od njeg a izvuem kor isti. I od trenutka u kome sam se odrekao i sve prepustio drug ome, ilo je kao samo od sebe. Moje izr aze moe posle kako hoe zameniti drug ima, ali sad me sasluaj pa makar ja i netano osvetljavao i brkao kateg or ije.
Ja sam bio oko sat i po kod starca i ne mog u ti sao ptiti ta se izmeu njeg a i mene desilo ili izmenjalo, rei tada nisu bile izg ovor ene. Osetio sam samo, poto je moj otpor bio slomljen, da me je on
poneo u svoj mir i svoju jasnou i da je njeg a i mene okruila vedrina i divan mir. Iako nisam sa voljom i znanjem meditovao, to je u neku ruku bilo isto to i nar oito srena i usreujua meditacija ija bi tema bila ivot star og mag istra. Video sam ili osetio njeg a i hod njeg ovog postojanja od onog
vremena kada me je, kao deka, prvi put sreo, do sadanjeg asa. To je bio ivot predanosti i rada, ali
bez prinude, bez ambicije i pun muzike. I on se tako razvijao kao da je, poto je postao muziar i majstor muzike, muziku izabrao kao jedan od puteva najviem ovekovom cilju, unutranjoj slobodi, istoti, savrenstvu; kao da otada nije nita drug o radio no pustio da ga muzika sve vie prome, preobrazi, oisti od vetih, pametnih ruku embaliste i bog atog, ogromnog muzikog seanja, do u sve
delove i org ane tela i due, do u bila i dahove, do u spavanje i san, a sada je jo samo simvol ili bolje
oblik pojave, personifikacija muzike. Ili sam bar ja ono to je od njeg a zrailo ili to se izmeu mene
i njeg a talasalo kao ritmiko disanje tamo-amo skroz osetio kao muziku, kao jednu potpuno nemater ijalnu, ezoter inu muziku koja ponese svakog a koji stupi u krug opinjenosti, kao vieg lasna
pesma, jedan nov glas koji upada. Neki nemuziar bi, moda, milost zapazio u drug im slikama, neki
astronom bi, moda, video kako mesec krui oko neke planete, neki filolog bi uo kako je oslovljen
na nekom ar obnom jeziku koji znai sve. A sada dosta, opratam se. inilo mi je radost, Karlo.
Tu epizodu smo neto iscrpnije sao ptili zato to je majstor muzike u Knehtovom ivotu i srcu zauzimao vano mesto. Osim tog a, na to nas je pokrenula ili navela okolnosti to je Knehtov razg ovor
sa Fer omontom dopro do nas u sopstvenom napisu poslednjeg a, u jednom pismu. O preo braenju
star og majstor a muzike, taj izvetaj je izvesno najr aniji i najpouzdaniji. O toj temi docnije je bilo isuvie leg endi i tumaenja.

DVA POLA
Godinja igra, jo i danas poznata i esto citir ana kao igra kineske kue, donela je Knehtu i njegovom prijatelju plodove njihovog rada, a Kastaliji i vlasti potvrdu da se ispravno postupilo kad su
Knehta pozvali na najviu vlast. Jo jednom su Valdcel, selo igraa i elita doiveli zadovoljenje sjajne
i vrlo visoke sveanosti. tavie, godinja igra ve dug o vremena nije bila takav dog aaj kao ovog
puta kada se najmlai i najvie diskutovani mag istar prvi put imao pokazati i posvedoiti pred itavom javnou i kada je, osim tog a, Valdcel imao da naknadi tetu i neuspeh pretrpljene prole godine.
Ovog puta niko nije bio bolestan i na elu velike cer emonije nije bojaljivo stajao zaplaeni zamenik
kog a je ledeno vrebala budna zla namer a i nepover enje elite, i kog a su inovnici, nervozni, podupir ali ver ao ali bez poleta. Tiho, nepristupano, sav kao prvosvetenik, u belo i zlatno obuena vodea figur a na sveanoj ahovskoj tabli simvola, mag istar je slavio svoje i svog a prijatelja delo. Zraei
mir, snag u i dostojanstvo, nepristupaan ma kakvom profanom pozivu, pojavio se na podij umu
usred mnog ih ministranata, ritualnim gestovima je otvar ao akt za aktom svoje igre, svetlom, zlatnom
pisaljkom kitnjasto je ispisivao znak za znakom na maloj tabli pred kojom je stajao. U pismu ifre
igre isti znaci su se odmah pojavljivali sto puta uveani na dinovskoj tabli zadnjeg zida dvor ane.
Sledovalo ih je hiljade glasova apatom, govornici su glasno izvikivali, telekomunikacije su ih slale
u zemlju i svet. A kada je on, na kraju prvog ina, na tabli izveo formulu koja je ukratko saimala in,
i drei se ljupko i izr azito dao propise meditacije, spustio pisaljku i sedajui primernim dranjem
podao se u stav utonua, tada su na istu meditaciju pobono seli i istrajali u njoj do trenutka dok se u
dvor ani mag istar nije opet podig ao, ne samo vernici igre staklenih perli koji su se nalazili u dvor ani,
u selu igraa i Kastaliji, ve takoe i oni napolju, u nekim dravama na Zemlji. Sve je bilo kao to je
bilo mnog o puta, a ipak je sve uzbuivalo srce i bilo novo.. Apstraktni i naizg led bezvremeni svet
igre bio je dovoljno gibak da u stotinu nijansi reaguje na duh, glas, temper ament i rukopis jedne linosti, a linost dovoljno velika i kultivisana da svoje ideje ne smatra vanijim od neopipljive samozakonitosti igre. Pomag ai i saigrai, elita, sluali su kao dobro obueni vojnici, a ipak je svaki pojedini od njih, pa ma samo izvodio poklone ili pomag ao u opsluivanju zavese oko majstor a koji je
meditovao izg ledao kao da po svojoj sopstvenoj inspir aciji vri ivu igru. Ali iz mnotva, iz velike optine koja je prepunjavala dvor anu i itav Valdcel, iz hiljadu dua koje su majstor ovim trag om
kor aale fantastino-hieratski[39] hod kroz beskrajna, viedimenzio nalna prostranstva predstave igre,
sveanosti je doao osnovni akord i duboko treper ei bas zvona, koji je za detinjastije lanove zajednice bio najbolji i gotovo jedini doivljaj sveanosti, ali koji takoe i izvebani virtuo zi igre i kritiar i elite, od ministranata i inovnika do voe i majstor a oseaju sa jezom strahopotovanja.
To je bila visoka sveanost. To su i izaslanici spolja osetili i izjavljivali, a pokoji novajlija je tih
dana zauvek bio zadobijen za igru. udnovato zvue rei u kojima je Jozef Kneht po zavretku desetodnevne sveanosti ukratko izloio svoj doivljaj prijatelju Teg ular ijusu. Moemo biti zadovoljni,
rekao je. Da, Kastalija i igra staklenih perli su divne stvar i, one su gotovo neto savreno. Samo one
su to, moda, isuvie, isuvie su lepe. One su toliko lepe da se gotovo ne mog u posmatrati a da se ovek ne plai za njih. ovek ne misli rado na to da i one kao i sve ostalo jednom treba da prou, a ipak
se na to mor a misliti.
Ta re koja nam je predana, prinuava bio grafa da se priblii najtug aljivijem i najtajanstvenijem
delu svog a zadatka, od kog a bi se rado jo malo drao udaljen i da tek sa mir om i zadovoljstvom, koje jasna i jednosmislena stanja daju svome opisivau, dovri svoj izvetaj o Knehtovim uspesima, njegovom uzornom voenju zvanja i njeg ovoj sjajnoj ivotnoj visini. Samo, izg ledalo bi nam pog reno

i nepog odno za na predmet da ve ovde ne osetimo i ne ukaemo na dvojstvo ili polar itet bia i ivota potovanog majstor a kada oni jo nikome, izuzev Teg ular ijusa, nisu bili vidljivi. Naprotiv, na
zadatak e biti da odsada prihvatimo i potvrdimo tu podvojenost ili bolje tu neprekidno pulsir ajuu
polarnost u Knehtovoj dui, ba kao pravo i kar akter istino u biu potovanog a. Naime, piscu koji bi
smatrao doputenim da opis ivota jednog kastalijskog mag istra pie potpuno samo u smislu kakvog
svetakog ivota ad maiorem gloriam Castaliae ne bi nikako bilo teko da mag istrovanje Jozefa
Knehta, sa jednim izuzetkom njeg ovih poslednjih godina, obrazuje sasvim kao glor ifikujue nabrajanje zaslug a, ispunjavanja dunosti i uspeha. ivot i voenje zvanja kog bilo majstor a igre staklenih
perli, ne izuzimajui ak ni onog mag istra Ludvika Vasermaler a, koji je pripadao eposi Valdcela koja
je najvie uivala u igri, ne moe izg ledati besprekorniji i vredniji hvale oku istor iar a koji se dri
samo dokumentovanih injenica, no ivot i voenje zvanja mag istra Knehta. Ipak, to voenje zvanja
je uzelo jedan sasvim neobian kraj, koji je izazvao odjeka, za oseanje nekih ocenjivaa ak skandalozan, i taj kraj nije bio nikako sluaj ili nesrean sluaj, ve je doao potpuno dosledno. U na zadatak spada takoe da pokaemo da to nikako ne stoji u protivrenosti sa sjajnim i vrednim slavljenja
rezultatima i uspesima potovanog a. Kneht je bio veliki i uzorni upravlja i predstavnik svog visokog
zvanja, besprekorni majstor igre staklenih perli. Ali on je video i oseao sjaj Kastalije kojoj je sluio
kao veliinu ugroenu i u opadanju. On nije iveo u njoj ne slutei nita i ne sumnjajui, kao velika
veina oko njeg a, ve je znao njeno por eklo i njenu istor iju, oseao je kao istor ijsko bie podlono
vremenu i izlokano i poljuljano njeg ovom neumitnom silom. Ta probuenost prema ivom oseanju
istor ijskog toka i to oseanje sopstvene linosti i delatnosti kao jedne elije koja uestvuje i dejstvuje
u struji postojanja i samopreo braaja sazr eli su u njemu i on ih je postao svestan kroz svoje istor ijske
studije, a pod uticajem velikog pater a Jakobusa. Ali sklonosti i klice za to ve su davno bile tu, i onaj
kome je linost Jozefa Knehta postala iva, onaj ko je zaista uao u trag osobenosti i smislu tog a ivota, lako e pronai te sklonosti i klice.
ovek koji je na jedan od najsrenijih dana svog a ivota, na kraju svoje prve sveane igre, posle
neobino uspele ubedljive manifestacije kastalijskog duha rekao: ovek ne misli rado na to da e
Kastalija i igra staklenih perli opet jednom proi a ipak se na to mor a misliti, taj ovek je izr ana,
dok jo ni izdaleka nije bio posveen u istor iju, nosio , u sebi oseanje sveta kome je dobro bila poznata prolaznost sveg a to je postalo i problematika sveg a to je ljudski duh stvor io. Vratimo li se u
njeg ove deake i ake godine, nailazimo na vest da je on uvek oseao duboku mor u i uznemir enost
kad god je u Eholcu neki kolski drug nestao, jer je razoar ao uitelje i bio ponovo vraen iz elite u
obine kole. Nema nikakvih vesti da je neko od tih otpalih lino bio prijatelj s mladim Knehtom. On
nije bio uzbuen i potiten bolom punim straha zbog gubitka, niti zbog otuivanja i nestajanja linosti. Naprotiv, njemu je taj bol priinjavao lag ani potres njeg ovog detinjeg ver ovanja u trajnost kastalijskog por etka i kastalijske savrenosti. U tome to je bilo deaka i mladia koji su imali sree i milosti
da budu primljeni u elitne kole provincije, pa su tu milost proigrali i odbacili, za njeg a koji je svoj
poziv tako sveto i ozbiljno primio lealo je neto potresno, jedno svedoanstvo o moi nekastalijskog sveta. Moda su takoe to se ne moe dokazati takvi doivljaji u deku budili prve sumnje
u dotle pretpostavljanu nepog reivost vaspitne vlasti, jer je ta vlast s vremena na vreme u Kastaliju
dovodila takoe ake kojih se posle izvesnog vremena ponovo mor ala osloboditi. Da li je uzg red i ta
ideja, najr anije buenje kritike autor iteta, igrala ulog u ili ne, skretanje i vraanje jednog uenika elite, deko je uvek oseao ne samo kao nesreu, ve kao neprikladnost, kao runu mrlju koja je u nekoga gledala i ije je postojanje samo sobom ve bilo zamerka i celu Kastaliju inilo odg ovornom. Verujemo da se na tome zasnovalo oseanje pokolebanosti i pometenosti za koje je uenik Kneht bio
sposoban pri takvim povodima. Napolju, iza granice Provincije, postojao je jedan svet i ljudski ivot
koji su bili u protivrenosti sa Kastalijom i njenim zakonima, koji se nisu slili u ovdanji por edak i
raunicu i koje ona nije mog la da ukroti i sublimuje. I prir odno, on je postojanje tog sveta poznavao

takoe u svom srcu. On je takoe imao nag ona fantazije i prohteve koji su protivreili zakonima pod
kojima se nalazio, nag one koje je uspeo da obuzda tek postepeno i koji su ga stajali teke muke. Ti
nag oni mog li su kod nekih uenika postati tako jaki da su prodrli por ed svih opomena i kazni, a one
koji su im podleg li ponovo odveli iz elitnog sveta Kastalije u onaj drug i svet u kome nije vladalo
vaspitavanje i neg a duha, ve ba prir odni nag oni. Onome ko se zauzimao za kastalijsku vrlinu, taj
svet je mor ao izg ledati as kao zao podzemni svet, as kao zavodljivo mesto za igru i poprite. Mnoge mlade savesti gener acijama su pojam greha nauile u tom kastalijskom obliku. I mnog o godina
kasnije, kao odrastao i ljubitelj istor ije, mog ao je tanije da sazna da istor ija ne moe postati bez gradiva i dinamike tog sveta greha, egoizma i nag onskog ivota i da se ak tako uzviene tvor evine kao
to je red raaju iz tog sumornog pljuska, pa ih ovaj kad-tad opet prog uta. Osnova svih jakih pokreta,
tenji i potresa u Knehtovu ivotu bio je problem Kastalije. On za njeg a nikada nije bio mislilaki
problem, ve problem koji ga se, kao nijedan drug i, najdublje doticao i za koji je znao da je sao dg ovor an. On je spadao u one prir ode koje se mog u razboleti, sahnuti i umreti ako vide da ideja koju vole i u koju ver uju, voljena otadbina i zajednica, zanemoaju i trpe bedu.
Mi dalje pratimo nit i nailazimo na prvo Knehtovo valdcelsko doba, njeg ove poslednje ake godine i njeg ov susret pun znaaja sa uenikom gostom Desinjor ijem, koji smo na svome mestu iscrpno opisali. Taj susret izmeu vatrenog pristalice kastalijskog ideala i svetskog deteta Plinija nije bio
samo duboko vaan i slikovit doivljaj za uenika Knehta. Tada mu je nametnuta ona tako znaajna i
naporna ulog a koja je, naizg led dobaena od sluaja, toliko odg ovar ala elom njeg ovom biu. Tako
bi se gotovo mog lo rei da njeg ov kasniji ivot nije bio nita drug o do ponovno primanje te ulog e i
uvek savrenije urastanje u nju. To je bila ulog a branitelja i predstavnika Kastalije, koju je zatim desetak godina kasnije imao iznova da odig ra prema pater u Jakobusu i koju je do kraja igrao kao majstor igre staklenih perli, ulog a branitelja i predstavnika reda i njeg ovih zakona. Ali ipak, on je uvek
bio spreman i trudio se da od partner a naui, a ne da se zaauri u krutu izo lovanost Kastalije, da unapredi njenu ivu zajedniku igru i njen kompromis sa spoljanjim svetom. Ono to je u duhovnom i
govornikom takmienju delimino bila igra, docnije, prema tako tekom protivniku i prijatelju Jakobusu, postalo je duboka ozbiljnost i on se prema obojici partner a pokazao kao pravi, dor asli protivnik. Nauio je od njih u borbi i razmeni, nije manje dao no to je uzeo i oba puta protivnika, istina,
nije pobedio, ali to od poetka nije ni bila svrha borbe. Meutim, bio je u stanju da protivnike prinudi
na asno priznanje njeg ove linosti, kao i principa i ideala koji je zastupao. ak iako rasprava sa uenim benediktincem nije neposredno dovela do onog praktinog rezultata ustanovljenja poluslubenog predstavnitva Kastalije pri Svetoj stolici, ona je bila od vee vrednosti no to veina Kastaljana i
sluti.
U takmiarskom prijateljstvu sa Plinio m Desinjor ijem, kao i u onom sa mudrim, star im pater om,
Kneht je, iako inae nije bio doao ni u kakav blii odnos sa vankastalijskim svetom, stekao neko znanje ili pre neko poimanje tog sveta kakvo je u Kastaliji imao samo mali broj. Izuzev bor avka u Mar ijafelsu, koji ga takoe nije mog ao upoznati sa pravim svetskim ivotom, on nikad nije video ni uestvovao u tom svetskom ivotu, osim u ranom detinjstvu. Meutim, kroz Desinjor ija, kroz Jakobusa i
prouavanjem istor ije dobio je budno poimanje stvarnosti, jedno poimanje nastalo velikim delom intuitivno i praeno vrlo malim iskustvom, ali koje ga je uinilo boljim znalcem i otvor enijim prema
svetu, no to je bila veina njeg ovih kastalijskih sug raana, ne izuzimajui gotovo ni vlasti. On je
uvek bio i ostao pravi i verni Kastaljanin, ali nikada nije zabor avljao da je Kastalija samo deo, mali
deo sveta, iako najvredniji i najvoljeniji.
A ta je bilo sada u pog ledu njeg ovog prijateljstva sa Fricom Teg ular ijusom, tekim i problematinim kar akter om, uzvienim umetnikom igre staklenih perli, razmaenim i bojaljivim jedinim
Kastaljaninom, kome je u ono vreme prilikom njeg ove kratke posete u Mar ijafelsu postalo tako neugodno i teko meu sir ovim benediktincima da je izjavljivao da tamo ne bi mog ao izdrati ni nede-

lju dana, pa se zato beskrajno udio svom prijatelju to je tamo lepo izdrao dve godine? Mi smo o
tom prijateljstvu mnog o razmiljali, neke smo misli odbacili, a neke izg leda da su se odrale. Sve te
misli vrtele su se oko pitanja, kakav je kor en i kakav smisao bio tog vieg odinjeg prijateljstva. Pre
sveg a ne smemo zabor aviti da u svim Knehtovim prijateljstvima, izuzimajui u krajnjem sluaju ono
s benediktincem, nije on bio ona strana koja je traila, bor ila se i oseala potrebu. On je privlaio,
njemu su se divili, zavideli mu i voleli ga prosto zbog njeg ovog plemenitog bia, a poev od izvesnog stepena njeg ovog buenja, on je takoe bio svestan tog dar a. Tako mu se ve u prvim godinama studentovanja i Teg ular ijus divio i vrbovao ga, ali ga je on uvek drao na izvesnom rastojanju.
Ipak nam neki znaci pokazuju da je prijatelju zaista bio odan. Mi smo sada miljenja da to nije bila samo njeg ova vanr edna obdar enost, njeg ova neumorna a nar oito problemima igre staklenih perli
otvor ena genijalnost koja je imala neeg privlanog za Knehta. Knehtovo jako i trajno inter esovanje
nije bilo samo za veliku obdar enost prijateljevu, ono je bilo isto toliko i za njeg ove greke, njeg ovu
boleljivost, ono se odnosilo upravo na ono to je drug im Valdcelcima kod Teg ular ijusa smetalo i
esto bilo nepodnoljivo. Taj neobini ovek bio je toliko Kastaljanin, celo njeg ovo bie za koje se
ne bi mog lo zamisliti da bi opstalo van Provincije bilo je toliko uslovljeno njenom atmosfer om i visinom obrazovanja, da bismo upravo njeg a mog li oznaiti kao prvokastaljanina samo kad ne bi bilo
teine njeg ove neobinosti. Pa ipak taj prvokastaljanin nije odg ovar ao svojim drug ovima, bio je tako
malo omiljen kod njih, kao i kod star eina i inovnika. Stalno je smetao, neprestano je izazivao neg odovanje i, bez zatite i vodstva svog hrabrog i pametnog prijatelja, ver ovatno bi rano propao. Ono
to se nazivalo njeg ovom boleu bio je konano preteno jedan por ok, nepokornost, kar akterni nedostatak, naime najdublje nehijer arhijsko, potpuno individualistiko raspoloenje i nain ivota. U
postojei por edak on se ukljuio upravo samo toliko koliko je bilo neophodno da ga uopte trpe u redu. On je bio utoliko dobar, ak sjajan Kastaljanin, ukoliko je bio mnog ostran, a u uenosti, kao i u
umetnosti igre staklenih perli neumor an i nezasitiv, marljiv duh. Ali, po kar akter u, po stavu prema hijer arhiji i mor alu reda, on je bio vrlo prosean, ak rav Kasteljanin. Najvei njeg ov por ok bilo je
stalno uzimanje olako i zanemar ivanje meditacije, iji je smisao uvrenje individue i ija bi ga savesna neg a mog la vrlo dobro izleiti od njeg ove nervne bolesti. Jer u malom i pojedinanom, ona je
to uspevala uvek kad je on, posle per io da ravog vladanja i kad je njeg ovo bie bilo uzbueno ili melanholino, kaznom od strane viih bio prinuen na strog a vebanja meditacije pod nadzor om
sredstvo kog a se takoe ee prihvatao i blag onakloni i obazr ivi Kneht. Ne, Teg ular ijus je bio samovoljan, udljiv kar akter, ner aspoloen za ozbiljno svrstavanje. On je, dodue, uvek ponovo oar avao
ivom duhovnou i u asovima kad je bio zag rejan, kad je njeg ova pesimistika duhovitost sipala,
niko se nije mog ao izmai njeg ovoj smelosti i esto sumornom sjaju njeg ovih ideja. Ali u osnovi on
je bio neizleiv, jer nije hteo da bude izleen, nije polag ao nita na harmoniju i svrstavanje. Osim
svoje slobode, svog veitog studentovanja, nije voleo nita. I vie je voleo da doivotno bude paenik, neuraunljiv i tvrdog lav usamljenik, genijalna budala i nihilista, umesto da ide putem svrstavanja
u hijer arhiju i da stigne do mir a. Nije polag ao nita na mir, nije polag ao nita na hijer arhiju, nije se
jedio zbog kuenja i usamljenosti. Bio je, dakle, krajnje neugodan i nesvarljiv sastavni deo u jednoj
zajednici iji je ideal bio harmonija i por edak! Ali ba u toj tekoi i nesvarljivosti, usred tako posveenog i ureenog malog sveta, on je bio stalna iva uznemir enost, prig ovor, opomena i podseanje,
pokreta na nove, smele, zabranjene, drske ideje, tvrdog lava, nevaspitana ovca u stadu. I to je bilo
ono, mislimo, ime je uprkos svemu zadobio tog prijatelja. Izvesno, u Knehtovom odnosu prema njemu takoe je stalno igralo neku ulog u sauee, poziv ugroenog i veinom nesrenog svim vitekim
oseanjima prijatelja. Ali to ne bi bilo dovoljno da posle Knehtovog uzdizanja na dostojanstvo majstor a produi ivot tome prijateljstvu usred jednog slubenog ivota pretovar enog radom, dunostima i odg ovornou. Mi smo miljenja da u Knehtovom ivotu taj Teg ular ijus nije bio manje neophodan i vaan no to su bili Desinjor i, i pater u Mar ijafelsu. I on je, kao i ona dvojica, bio kao jedan ele-

menat koji je, budio, kao otvor en prozori prema novim pog ledima napolju. U tom tako udnom
prijatelju Kneht je, kao to ver ujemo, osetio i vremenom takoe svesno video predstavnika jednog tipa, jednog tipa koji jo nije postojao, osim u tom liku pretee. Naime, tip Kastaljanina kakav bi jednog dana mog ao postati, ako se ivot Kastalije ne bi mog ao podmlaivati i jaati novim susretima i
impulsima. Teg ular ijus je bio pretea kao veina usamljenih genija. On je zaista iveo u jednoj Kastaliji koja nije postojala, ali je sutra mog la biti tu; u jednoj prema svetu jo zatvor enoj, a iznutra star anjem i poputanjem meditativnog mor ala reda izo paenoj Kastaliji; u svetu u kome su jo uvek mog li
biti mog uni najvii uzleti duha i najnie utonulo predavanje visokim vrednostima, ali gde jedna visoko razvijena duhovnost i u slobodnoj igri nije imala vie ciljeva, osim samouivanja svojih visoko
gajenih sposobnosti. Za Knehta je Teg ular ijus predstavljao u isto vreme ovaploenje najviih kastalijskih sposobnosti i opominjui predznak njihovog demor alisanja i propadanja. Bilo je divno i drag oceno to je taj Fric postojao. Ali rastapanje Kastalije u neku zemlju snova nastanjenu samim Teg ular ijusima mor alo se spreiti. Opasnost da do tog a doe jo je bila daleko, ali je postojala. Kastalija kakvu je poznavao Kneht trebalo je da jo malo vie podigne zidove svoje otmene izo lovanosti, trebalo
je da uz to doe samo opadanje u odg ajivanju reda, opadanje hijer arhijskog mor ala, pa da Teg ular ijus vie ne bude udnovat pojedinac, ve predstavnik jedne Kastalije koja se izo pauje i opada! Magistru Knehtu bi ver ovatno tek mnog o docnije, ili, na kraju, nikada ne bi palo na pamet to najvanije
saznanje i brig a da postoji mog unost, ili ak poetak ili sklonost takvom propadanju, da por ed njeg a
nije iveo, najtanije upoznat, taj Kastaljanin budunosti. Za Knehtov budan smisao, on je bio simptom i opomena kao to bi to za jednog pametnog lekar a bio prvi ovek napadnut nekom jo nepoznatom boleu. A Fric nije bio prosean ovek, on je bio aristokrat, visoko dar ovit. Ako bi se jo nepoznata bolest, vidljiva prvi put u pretei Teg ular ijusu, jednom poela okolo ir iti i promenila lik
kastalijskog oveka, Provincija i red bi primili izo paen, bolestan izg led, budui Kastaljani tad ne bi
bili samo Teg ular ijusi, ne bi imali njeg ove drag ocene dar ove, njeg ovu melanholinu genijalnost,
njeg ovu razbuktalu umetniku strast, neg o bi veina njih imala samo njeg ovu nepouzdanost, njeg ovu
sklonost ka proigravanju, njeg ov nedostatak vaspitanja i smisla za zajednicu. Ako je Kneht u asovima punim brig a imao takve mrane vizije i predslutnje, njihovo savlaivanje delom utonjavanjem,
delom povienom delatnoou, izvesno ga je stajalo mnog o snag e.
Upravo Teg ular ijusov sluaj nam pokazuje nar oito lep i pouan primer za nain kako se Kneht
trudio da savlada ono problematino, teko i boleljivo s kojim se susreo a da mu ne ustukne. Bez
njeg ove budnosti, star anja i vaspitnog upravljanja rano bi propao ver ovatno ne samo njeg ov ugroeni prijatelj, ve bi bez sumnje i u naselju igraa, kroz njeg a, dolo do beskrajnih smetnji i teta kojih
je bilo jo od vremena kad je on pripadao eliti igraa. Mor amo se diviti kao majstorskom delu postupanja sa ljudima, vetini sa kojom je mag istar umeo ne samo da svog a prijatelja nekako dri u koloseku, ve i da njeg ove talente upotrebi u slubi igre staklenih perli i da ih podigne do plemenitih ostvar enja, kao i opreznosti i strpljenju s kojima je podnosio njeg ove udi i neobinosti, i neumorno
savlaivao povezivanje na ono vredno u njeg ovom biu. To je, uostalom, bio lep zadatak koji bi moda doveo do iznenaujuih otkria. Mi bismo ga nekom naem istor iar u igre staklenih perli ozbiljno stavili na srce jednom tano prouiti godinje igre iz Knehtova slubovanja u njihovoj stilistiko j osobenosti i dati njihovu analizu, te dostojanstvene igre koje pri tom blistaju drag ocenim idejama i formulacijama, te sjajne, ritmiki tako orig inalne, a ipak tako daleke od svake samodopadljive
virtuo znosti, iji je osnovni plan i izg radnja kao i voenje niza meditacija bio iskljuivo Knehtova
duhovna svojina, dok je rezbar enje i sitan tehniki rad igre poticao najveim delom od njeg ovog saradnika Teg ular ijusa. Te igre bi mog le biti izg ubljene i zabor avljene a da Kmehtov ivot i delatnost
zato za potomke ne izg ube suvie od svoje privlane snag e i uzornosti. Ali, na nau sreu, one ipak
nisu izg ubljene, one su zapisane i sauvane kao sve zvanine igre i one ne lee samo mrtve u arhivu,
ve danas jo i dalje ive u predanju, njih prouavaju mladi studenti, daju omiljene primer e za pokoji

teaj igre i pokoji seminar. A u njima ivi dalje i onaj sar adnik koji bi inae bio zabor avljen ili ne bi
predstavljao nita do udnovatu fig ur u prolosti koja se pojavljuje jo kao sablazan u nekim anegdotama. Tako je Kneht, poto je svome prijatelju Fricu, tako tekom za svrstavanje, ipak umeo pokazati
mesto i polje delatnosti, neim vrednim obog atio duhovno dobro i istor iju Valdcela i istovremeno
obezbedio izvesnu prijatnost liku i uspomeni tog prijatelja. Uzg red podseamo da je veliki vaspita u
svom trudu oko prijatelja bio skroz svestan najvanijeg sredstva takvog vaspitnog uplivisanja. To
sredstvo je bila prijateljska ljubav i divljenje. To divljenje i ljubav, to sanjar enje za Knehtovu jaku i
skladnu linost, za njeg ovo gospodstvo, mag istar je vrlo dobro poznavao ne samo kod Frica, ve i
kod jo mnog ih svojih drug ova i uenika, i uvek je svoj autor itet i mo gradio vie na njoj, no na
svom visokom slubenom dostojanstvu. Tu mo je, uprkos svom dobrom i pomirljivom biu, vrio
na toliko mnog o ljudi. Tano je oseao ta moe da proizvede prijateljska re oslovljavanja ili priznavanja, a ta izbeg avanje, neobraanje panje. Jedan od njeg ovih maj revnosni j ih uenika mnog o
docnije je priao jednom da Kneht sa njim u teaju i seminar u nedelju dana ni rei nije prog ovor io,
da ga tobo nije video, da ga je tretir ao kao vazduh i da je to u godinama njeg ovog akovanja bila
najg ora i najdelatnija kazna koju je doiveo.
Ova razmiljanja i retrospekte smatrali smo nunim da bismo itao ca naeg bio grafskog pokuaja
na ovom mestu doveli do razumevanja dve ju polarno delatnih osnovnih tendencija u Knehtovoj linosti i da ga, poto je na opis pratio do njeg ove ivotne visine, pripremimo na poslednje faze te bogate ivotne kar ijer e. Dve osnovne tendencije ili polovi tog ivota, njeg ov jin i jang, bile su tendencija ka ouvanju, ka vernosti, nesebinoj slubi hijer arhiji, a s drug e strane tendencija buenja, prodir anja, zahvatanja i shvatanja stvarnosti. Za Jozefa Knehta koji je ver ovao i bio spreman na slubu,
red, Kastalija i igra staklenih perli bili su neto sveto i bezuslovno puno vrednosti. Za onog a ko se
budio, za vidovitog, za onog ko je prodir ao napred, one su, bez obzir a na njihovu vrednost, bile postale, izvojevane, promenljive u svojim ivotnim oblicima, tvor evine izloene opasnosti star enja, postajanja jalovim i propadanja. Njihova ideja mu je uvek ostala sveto intaktna, njihova svakidanja stanja on je ipak spoznao kao prolazna i oskudna u kritici. Sluio je jednoj duhovnoj zajednici ijoj se
snazi i smislu divio, ali iju je opasnost video u njenoj sklonosti da sebe smatra kao istu svrhu samoj
sebi, da zabor avi svoj zadatak i sar adnju sa celinom zemlje i sveta i da najzad propadne u sjajnoj
odvojenosti od celine ivota, ali sve vie i vie osuenoj na besplodnost. Tu opasnost je unapred naslutio onih ranih godina kada se ustezao i pribojavao da se potpuno poda igri staklenih perli. Nje je
postajao sve ubedljivije svestan u diskusijama sa kaluer ima, a nar oito sa pater om Jakobusom
ma koliko hrabro branio Kastaliju od njih. A otkad je ponovo iveo u Valdcelu i postao mag istar
igre, video je opasnost u stalno opipljivim simptomima, u vernom ali svetu nastranom i isto formalnom nainu rada mnog ih slubenih mesta i njeg ovih sopstvenih inovnika, u duhovitoj, ali nadmenoj
strunosti njeg ovih valdcelskih repetenata, a ne na kraju u isto toliko dirljivom koliko zastraujuem
liku njeg ovog Teg ular ijusa.
Po zavretku svoje teke prve godine slubovanja, od koje nije mog ao nita dobiti u vremenu i
privatnom ivotu, sada se ponovo vratio svojim istor ijskim studijama, prvi put se otvor enih oiju
udubio u istor iju Kastalije. Pri tom je stekao ubeenje da je sa njom stanje drukije no to je mislila
samosvest Provincije, da nar oito ve decenijama nazaduju njeni odnosi prema spoljanjem svetu,
uzajamno uticanje izmeu nje i ivota, politike, obrazovanja zemlje. Istina, vaspitna vlast je jo uestvovala u razg ovor ima o stvar ima kolstva i obrazovanja u saveznom savetu; istina, Provincija je jo
snabdevala zemlju dobrim uiteljima i u svim pitanjima uenosti vrila je svoj autor itet. Ali sve je to
primilo obeleje obiaja i mehanizma. Mladi ljudi iz raznih elita Kastalije, rede i manje revnosno su
se dobrovoljno javljali za kolsku slubu extra muros, vlasti i pojedinci u zemlji retko su se obraali
Kastaliji sa traenjem saveta, dok je njen glas ranijih vremena bio traen i sluan na primer i pri
vanim sudskim raspravama. Ako se nivo obrazovanja Kastalije upor edio sa nivoo m zemlje, videlo

se da se oni jedan drug om nikako nisu pribliavali. Naprotiv, nesreom, oni su se jedno od drug og
odvajali ukoliko je kastalijska duhovnost bivala neg ovanija, difer encir anija, preter ano kultivisana,
utoliko je vie svet bio sklon da pusti Provinciju da bude provincija i da je, umesto neophodnou i
nasunim hlebom, smatra stranim telom. Oni su na nju, istina, bili pomalo ponosni kao na neku starinsku drag ocenost. Privremeno je isto tako ne bi eleli dati, niti je se liiti, ali su se od nje rado drali na rastojanju. Takoe su joj, i ne znajui, tano pridavali mentalitet, mor al i samoo seanje koji ba
nisu vie odg ovar ali pravom i delatnom ivotu.
Inter esovanje sug raana za ivot pedag oke provincije, njihovo uee u njenim ustanovama, a naroito u igri staklenih perli, bilo je isto tako u opadanju kao i uee Kastaljana u ivotu i sudbini
zemlje. Knehtu je odavno postalo jasno da je to pog reka i bilo mu je teko to je on, kao majstor
igre staklenih perli, u svom selu igraa imao posla iskljuivo sa Kastaljanima i specijalistima. Otuda
njeg ovo teenje da se to vie priblii poetnikim teajevima, njeg ova elja da ima to mlae uenike ukoliko su bili mlai, utoliko su bili povezaniji sa celinom sveta i ivota, utoliko su manje bili
dresir ani i specijalizovani. esto je oseao vatrenu elju za svetom, za ljudima, za naivnim ivotom,
ukoliko je on tamo napolju u nepoznatom jo postojao. Neto od te enje i tog oseanja praznine, od
ivota u suvie razr eenom vazduhu, katkad je osetila veina od nas, a ta tekoa je poznata takoe i u
vaspitnoj vlasti. Ona je bar uvek s vremena na vreme traila sredstva da je predupredi i da povienom
neg om telesnih vebanja i igar a, kao i pokuajima sa nekim zanatskim i povrtlarskim radovima, izravna taj nedostatak.
Ako smo tano zapazili, kod uprave reda postoji u novije vreme takoe tendencija da se ukinu neke specijalnosti u nauci za koje se osealo da su suvie neg ovane, i to u kor ist intenzivir anja prakse
razmiljanja. Nije potrebno biti skeptiar i rav brat reda, ili ovek koji sve gleda crno, pa da se Jozefu Knehtu da za pravo to je izvesno ve odavno pre nas komplikovani i osetljivi apar at nae republike video kao org anizam koji star i i kome je u nekom pog ledu potrebna obnova.
Kao to smo pomenuli, poev od njeg ove drug e godine slubovanja ponovo ga nalazimo okrenutog istor ijskim studijama pri emu se bavio, por ed kastalijske istor ije, uglavnom itanjem svih velikih i manjih radova koje je pater Jakobus napisao o benediktinskom redu. Takoe je nalazio prilike
da ta istor ijska inter esovanja pretrese ili iznova podstakne u razg ovor u sa gospodinom Diboa i jednim od filolog a iz Kojperhajma, koji je, kao sekretar, uvek bio prisutan sednicama vlasti. To mu je
uvek bilo dobrodolo osveenje i radost. U njeg ovoj svakidanjoj okolini svakako mu je ta prilika
nedostajala i istinski ovaploeno ner aspoloenje te okoline protiv svakog bavljenja istor ijom nalazio
je u osobi svog a prijatelja Frica. Izmeu ostalog a nali smo jedan list sa zabelekom o jednom takvom razg ovor u. U njemu je Teg ular ijus sa strau izlag ao da je istor ija za Kastaljanina nedostojan
predmet studir anja. Izvesno, ovek se moe baviti tumaenjem istor ije, filozofijom istor ije na nain
duhovit i zabavan, po potrebi takoe visoko patetian. To je zadovoljstvo kao sve ostale filozofije, on
nema nita protiv ako se neko time uveseljava. Ali sama stvar, predmet tog zadovoljstva, naime istor ija, neto je tako gadno, istovremeno banalno i avolsko, istovremeno grozno i dosadno, da ne shvata
kako se njome moe baviti. Njena sadrina je samo ljudska sebinost i veito ista borba za vlast, za
mater ijalnu, brutalnu, ivotinjsku vlast, za jednu stvar, dakle, koja se u svetu predstava jednog Kastaljanina ne javlja ili, pak, nema ni najmanje vrednosti, a ta borba samu sebe precenjuje i glor ifikuje.
Svetska istor ija je izvetaj bez kraja, bez duha i bez napregnute zanimljivosti o nasilju jaih nad slabijima, a pravu i stvarnu istor iju, bezvremenu istor iju duha hteti povezati ili ak objasniti tim kao svet
star im, glupim tunjavama slavoljubivih za vlast i laktaa za mesto pod suncem upravo je ve izdaja duha i podsea ga na jednu sektu daleko rasprostranjenu u devetnaestom ili dvadesetom stoleu o
kojoj su mi jedanput priali. Ona je svom ozbiljnou ver ovala da su rtve star ih nar oda, prinete bogovima, zajedno sa tim bog ovima, njihovim hramovima i mitovima kao sve drug e lepe stvar i, posledice jedne pror aunljive nedovoljnosti ili suvinosti u jelu i radu, rezultati napregnutosti koja se mo-

e izr aunati iz nag rade za rad i cene hlebu, da su umetnosti i relig ije bile prividne fasade takozvane
ideo log ije o oveanstvu koje se bavi jedino glau i dranjem. Kneht, kog a je razg ovor veselio, upitao je na to, nije li istor ija duha, kultur e, umetnosti takoe istor ija i nije li ipak u izvesnoj vezi sa ostalom istor ijom. Ne, uzviknuo je njeg ov prijatelj ustro, on ba to por ie. Svetska istor ija je trka u vremenu, trka za dobiti, za vlau, za blag om, pri tom uvek zavisi od tog a ko ima dovoljno snag e, sree
i drskosti da ne propusti trenutak. Duhovno delo, kulturno delo, umetniko delo, naprotiv, tano je suprotno, to je uvek izliv iz vremenskog ropstva, skliznue oveka iz smea njeg ovih nag ona i njeg ove
lenosti na drug u ravan, u bezvremeno, slobodno od vremena, boansko, potpuno i sasvim neistor ijsko i protivistor ijsko.
Kneht ga je sa zadovoljstvom sluao i draio ga jo na dalja, nikako ne duhovita prianja, a onda
je mirno zavrio razg ovor primedbom:
Svako potovanje tvojoj ljubavi prema duhu i njeg ovim delima! Samo je duhovna tvor evina neto u emu ne moemo ba tako uestvovati kao to neki misle. Jedan Platonov razg ovor ili jedan
horski stav od Hajnr iha Isaka i sve to mi nazivamo duhovnim delom, ili umetnikim delom, ili
objektivnim duhom, krajnji su rezultati, poslednji rezultati jedne borbe za preiavanje i osloboenje. Oni su, ako hoe, kao to ti to naziva, izlivi iz vremena u bezvremeno i u veini sluajeva su
najsavrenija ona dela koja ne doputaju da se ita vie nasluti od one borbe i hvatanja u kotac koje
im je prethodilo. Velika je srea to imamo ta dela, i mi, Kastaljani, gotovo svi ivimo od njih, mi vie nismo drukije stvar alaki do u reprodukovanju, mi trajno ivimo u inostranoj bezvremenoj i bezborbenoj sfer i koja se sastoji ba iz onih dela i bez njih nam ne bi bila poznata. I mi jo uvek idemo
dalje u produhovljavanju ili, ako hoe, u apstrahovanju. Mi u svojoj igri staklenih perli ralanjavamo ona dela mudraca i umetnika u njihove delove, izvlaimo iz njih pravila stila, oblikovne emate,
sublimovana tumaenja i oper iemo tim apstrakcijama kao da su one opeke. No sve to je vrlo lepo, to
ti niko ne ospor ava. Ali ne moe svako celog svog ivota, disati, jesti i piti iskljuivo apstrakcije. Nad
onim to neki valdcelski repetent osea dostojnim svog a inter esovanja, istor ija ima jedno preimustvo. Ona ima posla sa stvarnou. Apstrakcije ushiuju, ali ja sam za to da se takoe mor a disati vazduh i jesti hleb.
Knehtu se povremeno davala prilika za koju kratku posetu sedom bivem majstor u muzike. Potovani star ac, ije su sile sada oito opadale i koji se odavno potpuno odvikao upotrebe govor a, ostao
je do kraja u svom stanju vedre pribranosti. Nije bio bolestan, a njeg ova smrt nije bila upravo neko
umir anje, to je bilo dalje demater ijalizovanje, ilenje telesne supstance i telesnih fuhkcija, dok se ivot sve vie skupljao iskljuivo u pog ledu oiju i tihom zraenju starevog lica koje je upadalo. Veini stanovnika Monteporta to je bila dobro poznata i sa strahopotovanjem primljena pojava, ali samo
malom broju, kao to je Kneht, Fer omonte i mladi Petrus, bilo je dar ovano da nekako uestvuju u
tom veernjem sjaju i dog or evanju jednog istog i nesebinog ivota. Tom malom broju, kad su pripremljeni i sakupljeni ulazili u malu prostor iju u kojoj je bivi majstor sedeo u naslonjai, uspevalo
je da uu u taj blag i sjaj prestajanja postojanja, da sao sete savrenstvo postalo bez rei. Kao u oblasti
nevidljivih zrakova provodili su usreujue trenutke u kristalnoj sfer i te due, uestvovali u nezemaljskoj muzici, a potom su se vraali u svoj dan prosvetljena i ojaana srca, kao sa nekog visokog
planinskog vrha.
Doao je dan kad je Kneht primio vest o njeg ovoj smrti. Brzo je otputovao tamo i naao blag opoiveg kako lei na odru; sitno lice iezlo i utonulo u neku tihu ranu i arabesku, u neku mag inu figur u koja se vie nije mog la proitati, pa ipak kao da pria o osmejku i ispunjenoj srei. Na grobu je,
posle majstor a muzike i Fer omonta, govor io i Kneht. On nije govor io o prosveenom mudracu muzike, ne o velikom uitelju, ne o dobrom pametnom najstar ijem lanu vrhovne vlasti on je govorio samo o milosti njeg ove star osti i smrti, o besmrtnoj lepoti duha koja se u njemu otkrila drug ovi-

ma njeg ovih poslednjih dana.

Iz vie izjava znamo da mu je bila elja da opie ivot biveg mag istra, samo mu za takav rad zvanje nije davalo slobodnog vremena. Bio se nauio da svojim eljama ne daje mnog o mesta. Jednom
je rekao nekom svom repetentu:
teta je to vi studenti ne poznajete dobro izo bilje i rasko u kojima ivite. Ali tako je bilo i sa
mnom dok sam bio student. ovek studir a i radi, ne dang ubi, ver uje da se moe smatrati marljivim
ali se jedva osea ta bi se sve mog lo uiniti, ta bi se sve od te slobode mog lo uraditi. Tad odjednom
doe poziv vlasti, potrebni ste, dobijete zadatak nastave, neku misiju, zvanje, s njeg a poete na jedno
vie i naete se uhvaeni u mrei zadataka i obaveza, koja postaje sve ua i gua ukoliko se u njoj vie koprcate. To su po sebi sami mali zadaci, ali svaki zahteva da bude ispunjen u svom trenutku, a
slubeni dan ima mnog o vie zadataka no asova. To je dobro tako, drukije ne treba da bude. Ali kad
se izmeu uio nice, arhiva, kancelar ije, sobe za prijem, sednica, slubenih putovanja jednom za trenutak pomisli na slobodu koju je ovek imao i izg ubio, slobodu nenar eenih radova, neog ranienih
prostranih studija, tada se za trenutak za njom moe veo ma eznuli i zamisliti: kad bismo je jo jednom opet imali, do dna bismo uivali njene radosti i mog unosti.
On je imao izvanr edno fino oseanje za pog odnost svojih uenika i inovnika za slubu u hijer arhiji. Za svaki zadatak, za svako mesto obazr ivo je bir ao ljude, a knjig a svedoanstva i kar akter istika,
koju je o njima vodio, pokazuje veliku sig urnost ocene koja se uvek u prvom redu odnosila na ljudsko, na kar akter. Kad su se ocena i tretman odnosili na tee kar akter e, takoe su rado traili savet od
njeg a. Tu je, na primer, bio onaj student Petrus, poslednji povlaeni uenik biveg majstor a muzike.
Taj mladi ovek, jedan od soja tihih fanatika, do kraja se vrlo dobro pokazao u svojoj specifinoj
ulozi kao druevnik, neg ovatelj i mlai oboavatelj potovanog a. Kad je ta ulog a ipak mag istrovom
smru bila prir odno zavrena, s poetka je dopao neke melanholije i alosti koja je naila na razumevanje i neko vreme su je trpeli, ali iji su simptomi sadanjem gospodar u Monteporta, majstor u muzike Ludviku, uskor o zadavali ozbiljne brig e. Petrus je, naime, navaljivao da ostane da stanuje u onom
paviljonu koji je poivi pod star ost imao za sedite; uvao je kuicu, nametaj i red u stanu drao je
do sitnica tano kao ranije. Sobu, u kojoj je umrli stanovao i umro, sa naslonjaom, samrtnikim
odrom i embalom, nar oito je smatrao kao svetinju koja se ne sme dirnuti i koju on uva. Osim preter anog uvanja tih relikvija, poznavao je samo jo jednu brig u i dunost neg u groba u kome je
poivao njeg ov voljeni majstor. Smatrao se pozvanim da svoj ivot posveti trajnom kultu pokojnika
na tim mestima uspomena, da ih uva kao sveta mesta kao slug a hrama, da moda vidi kako mesta
postaju hodoae. Prvih dana po pog rebu uzdravao se svakog jela, zatim se ograniio na one male i
retke obede kojima se majstor zadovoljavao u posledhje vreme. Izg ledalo je kao da ima namer u da na
taj nain stupi u nasledstvo potovanog i da poe za njim. Poto to nije dug o izdrao, preao je na
ono dranje koje je trebalo da ga leg itimie kao upravnika kue i groba, kao veitog uvar a mesta
pomena. Iz sveg a tog a jasno je proizlazilo da je mladi ovek, koji je inae ve odavno uivao poseban poloaj za njeg a pun drai, uporno hteo na taj nain da zadri taj poseban poloaj i da se nikako
opet ne vrati u slubu svakidanjice kojoj se potajno nije vie oseao dor aslim. Onaj Petrus koji je
bio odeljen bivem majstor u promaen je, veli se kratko i hladno u jednom Fer omontovom pisamcetu.
Razume se, monteportski student muzike nije se ticao valdcelskog mag istra, ovaj nije bio odg ovoran za njeg a i bez sumnje nije oseao potrebu da se mea u neku monteportsku stvar i da poveava
svoj sopstveni rad. Ali nesreni Petrus, kog a su silom mor ali udaljiti iz njeg ovog paviljona, nije se
smir io, pa je u svojoj alosti i zbunjenosti doveo sebe u stanje izo lovanosti i otuenosti od stvarnosti,
u kome nije mog ao biti izvrgnut uobiajenim propisima za prestupe protiv discipline. Poto je njeg ovim star einama bio poznat blag onakloni odnos Knehtov prema njemu, to su iz kancelar ije majstor a

muzike uputili molbu Knehtu za savet i intervenciju. Dotle je neposlunik privremeno smatran kao
bolestan i dran u jednoj eliji bolesnikog odeljenja pod posmatranjem. Kneht se gotovo ner ado
upustio u tu munu stvar, ali kad joj je jednom ve posvetio svoje razmiljanje i odluio se na pokuaj pomoi, uzeo je stvar vrsto u svoje ruke. Ponudio se da Petrusa primi na probu k sebi, pod uslovom da ga potpuno tretir aju kao zdravog i da ga puste da putuje sam. Priloio je kratak, ljubazan poziv mladiu, u kome je molio da ga poseti na kratko vreme, ako je slobodan, i nag ovestio da se nada
da od njeg a dobije neka obavetenja o poslednjim danima biveg majstor a muzike. Monteportski lekar je s ustezanjem odobrio. Studentu su predali Knehtov poziv i, kao to je ovaj pravilno pretpostavljao da nasukanome u njeg ovom nepovoljnom poloaju nee biti nita drae i prihvatljivije no da se
brzo udalji iz mesta svojih nevolja Petrus se odmah izjasnio sag lasnim sa putom, bez ustezanja je
uzeo jedan redovan obed, dobio putnu kartu i krenuo.
U Valdcel je doao u tekom stanju. Po Knehtovom uputstvu ovde su zanemar ivali ono to je bilo
nestalno i neskrasivo u njeg ovom biu, smestili su ga meu goste arhiva. Video je da sa njim ne postupaju ni kao sa kanjenikom, ni kao sa bolesnikom, ni ma kako inae van por etka, a ipak nije bio dovoljno bolestan da tu prijatnu atmosfer u ne bi cenio i da taj povratak u ivot koji mu se pruio ne iskor isti. Istina, on je tokom vie nedelja svog bor avka mag istru bio dovoljno na ter etu. Ovaj mu je
stalno kontrolisanim prividnim zaposlenjem, pravljenjem zabeleaka o poslednjim muzikim vebanjima i studijama njeg ovog majstor a dao zadatak i por ed tog a je pustio da ga u arhivu planski dre za
sitne grublje poslove. Molili su ga, kad mu vreme to doputa, da malo radi rukama, jer su upravo jako zaposleni i oskudevaju u pomonim snag ama. Ukratko, skrenulom su pomag ali da se vrati na put.
Tek kad se smir io i oito postao voljan da se svrsta, Kneht je poeo u kratkim razg ovor ima da utie
na njeg a i neposredno vaspita, da ga potpuno oslobodi zablude da je njeg ov kult idola sa pokojnikom
sveta stvar i u Kastaliji mog una. Poto nije mog ao savladati svoj strah od povratka u Monteport, kad
je izg ledao izleen dali su mu nalog da ode na koju niu elitnu kolu kao pomonik uitelja miuzike,
gde se drao kako treba.
Mog ao bi se navesti jo koji primer Knehtove vaspitne i duevno-lekarske delatnosti, i ima mladih
studenata koji su kroz blag u mo njeg ove linosti bili pridobijeni za ivot u pravom kastalijskom duhu, a na slian nain onome na koji je nekada sam Kneht to bio od strane majstor a muzike.
Svi ti primer i pokazuju naim majstor a igre ne kao oveka nekako problematina kar akter a, svi oni
su svedoanstva zdravlja i ravnotee. Trud pun ljubavi potovanog a za labilne i ugroene kar akter e,
kao to su Petrus ili Teg ular ijus, izg leda da ukazuje na nar oitu budnost i fino oseanje za takva oboljenja ili napade kastalijskog oveka, na paljivost za probleme i opasnosti koje se nalaze u samom
kastalijskom ivotu, koja se od prvog buenja nikako nije smir ila ni uspavala. Ne hteti videti te opasnosti iz lakomislenosti ili ugodnosti, kao to to ini vei deo naih sug raana, bilo je daleko njeg ovom jasnom i hrabrom biu. Taktika veine njeg ovih koleg a u vlasti, koji postajanje tih opasnosti istina poznaju, ali ih naelno tretir aju kao da ne postoje, ver ovatno da nikada nije bila njeg ova. On ih je
video i poznavao, ili bar neke od njih, a njeg ovo poznavanje rane istor ije Kastalije doputalo mu je
da ivot usred tih opasnosti vidi kao borbu i da taj ivot u opasnosti potvrdi i voli, dok toliki mnog i
Kastaljani shvataju svoju zajednicu i ivot u njoj samo kao idilu. Iz dela pater a Jakobusa o benediktinskom redu bila mu je takoe poznata predstava reda kao borbene zajednice i pobonosti kao borbenog dranja. Nema, tako je jedanput rekao, plemenitog i uzvienog ivota bez znanja o avolima i
demonima i bez neprekidne borbe protiv njih.
Izr azita prijateljstva izmeu nosilaca najviih zvanja kod nas pojavljuju se krajnje retko. Tako se
ne udimo to u prvim godinama slube Kneht nije neg ovao takav odnos ni sa jednim svojim kolegom. On je imao velike simpatije za star og filolog a u Kojperhajmu i duboko potovanje za upravu
reda, ali u toj sfer i lino i privatno je skor o potpuno iskljueno i objektivisano, da van zvanine sa-

radnje ozbiljna zbliavanja i sprijateljavanja gotovo nisu mog una. Pa ipak je imao jo i to da doivi.
Ne raspolaemo tajnim arhivom vaspitne vlasti. O Knehtovu dranju i delatnosti na njenim sednicama i glasanjima znamo samo ono to se moe zakljuiti iz njeg ovih povremenih izjava prijateljima. Izg leda da on, istina, na tim sednicama nije uvek sauvao utljivost iz poetka svog mag istrovanja, ali se ipak samo retko pojavljivao kao govornik, osim ako je sam bio inicijator i podnosilac
predlog a. Izr iito je dokazana brzina kojom je savladao tradicio nalni ton optenja koji je vladao na
vrhu nae hijer arhije i gizdavost, bog atstvo pronalaenja i raspoloenje za igru koje je pokazivao pri
vebanju tih oblika. Kao to je poznato, vrhovi nae hijer arhije, mag istri i ljudi iz uprave reda, opte
jedni s drug ima ne samo u jednom cer emonijskom stilu kog a se briljivo dre, ve meu njima vlada, ne umemo da kaemo otkada, takoe i sklonost ili tajni propis ili pravilo igre da se poslue tim
stroom, tim briljivije isklesanom utivou, to su razmimoilaenja u miljenjima vea i to su
sporna pitanja o kojima se raspravlja vanija. Ta utivost predana od star ina, ver ovatno uz drug e
funkcije koje. moe imati, ima takoe i pre sveg a funkciju zatitnog postupka: krajnje utiv ton debata
titi ne samo lica koja uestvuju u debatama od podavanja strasti i pomae im da sauvaju savreno
dranje, on titi i uva osim tog a dostojanstvo reda i same vlasti. On ih zao deva platevima cer emonijala i velovima svetosti, i tako ta vetina komplimentir anja, koju studenti esto ismejavaju, ima svoj
dobar smisao. Pre Knehtova vremena, njeg ov prethodnik mag istar Tomas fon der Trave, bio je majstor te vetine kome su se nar oito divili. Kneht se upravo ne moe nazvati njeg ovim naslednikom u
tome, jo manje njeg ovim podraavao cem. On je bio vie uenik Kineza, a njeg ov nain kurtoazije je
manje zao tren i proet ironijom. Ali meu svojim koleg ama on je vaio kao nepobediv u utivosti.

JEDAN RAZGOVOR
U svom ogledu doli smo do take gde je naa panja potpuno prikovana za onaj razvitak koji je
majstor ov ivot uzeo poslednjih godina njeg ovih i koji ga je doveo do oprotaja od zvanja i Provincije, do prelaska u drug i ivotni krug i do kraja. Iako je do trenutka tog oprotaja svojim zvanjem
upravljao primernom vernou i do poslednjeg dana uivao ljubav i pover enje uenika i sar adnika,
sada se odriemo daljeg opisivanja njeg ovog voenja zvanja, jer vidimo da je u sebi bio umor an od
njeg a i da se okrenuo drug im ciljevima. On je proao kroz krug mog unosti koje mu je to zvanje dalo za razvitak njeg ovih snag a i dospeo na mesto na kome velike prir ode naputaju put tradicije i poslunog svrstavanja i kada, pouzajui se u najvie, nenazovljive sile, mor aju pokuati i primiti odg ovornost za novo, jo neobeleeno i jo neivljeno.
Kad je postao svestan tog a, marljivo i trezveno je ispitao svoj poloaj i mog unost da taj poloaj
promeni. On je neobino rano dospeo na visinu onog a to je neki ambicio zni Kastaljanin mog ao sebi
predstaviti kao vredno eljenja i teenja, i dotle je dospeo ne ambicijom i trudom, neg o bez teenja i
hotiminog prilag oavanja, gotovo protiv svoje volje, jer bi njeg ovim sopstvenim eljama vie odgovar ao jedan nezapaen, samostalan, nikakvim dunostima nepodvrgnut ivot naunika. On nije podjednako visoko cenio plemenita dobra i ovlaenja koja su mu bila data sa zvanjem. Neka od tih odlikovanja i ovlaenja vlasti ve posle kratkog vremena slubovanja izg ledala su mu gotovo kao muka. Nar oito politiku i administrativnu sar adnju u najvioj vlasti uvek je oseao kao ter et, ali joj se
zato, razume se, nije posveivao sa manje savesnosti. Takoe i najpraviji, kar akter istian i jedinstven
zadatak njeg ovog poloaja, privlaenje odbir a savrenih igraa staklenih perli, ma koliko mu radosti
ponekad priinjavao i ma koliko taj odbir bio ponosit na svog majstor a, na due vreme mu je moda
bio pre ter et no zadovoljstvo.
Ono to mu je priinjavalo radost i zadovoljenje bilo je pouavanje i vaspitavanje. Pri tom je doao do iskustva da su radost i uspeh tim vei to su uenici bili mlai, tako da je oseao kao liavanje
i rtvu to mu njeg ov poziv nije dovodio decu i deake, ve samo mladie i odrasle. Bilo je takoe
jo i drug ih razmiljanja, iskustava i zapaanja koja su tokom njeg ovog mag istrovanja dovela do toga da ga kritiki opredele prema njeg ovoj sopstvenoj delatnosti i protiv nekih valdcelskih stanja ili
pak da svoje zvanje osea kao veliku smetnju u razvijanju svojih najboljih i najplodnijih sposobnosti.
Poneto od tog a poznato je svakom od nas, poneto samo pretpostavljamo. I pitanje da li je mag istar
Kneht sa svojim teenjem za osloboenjem od ter eta svog a zvanja, sa svojom eljom za neistaknutijim, ali intenzivnijim radom, sa svojom kritikom kastalijskog stanja upravo imao prava, da li ga treba smatrati kao unapreivaa i smelog borca ili kao neku vrstu odmetnika ili beg unca ispod zastave
i to pitanje emo ostaviti da mir uje, ono je diskutovano vie no dovoljno. Spor o tome je neko
vreme podelio Valdcel, ak i celu Provinciju, u dva tabor a, pa jo uvek nije potpuno zanemeo. Iako se
mi izjanjavamo kao zahvalni potovao ci velikog mag istra, neemo zauzeti stav prema tom pitanju.
Sinteza iz onog spor a miljenja i ocena o linosti i ivotu Jozefa Knehta odavno se nalazi u stvar anju.
Ne bismo hteli suditi ili preo braati, ve da istinito ispriamo istor iju o svretku naeg potovanog
majstor a. Samo, to ba i nije sasvim tako nekakva istor ija, pre bismo je mog li nazvati leg endom, izvetajem smeanim od pravih vesti i samih glasova, ba kao to su oni sliveni iz bistrih i mutnih izvora u opticaju meu nama mlaima u Provinciji.
U vreme u koje su se misli Jozefa Knehta ve poele baviti traenjem puta u slobodno, on je neoekivano ponovo video nekada poznatu, otada poluzabor avljenu priliku iz svog mladikog vremena
Plinija Desinjor ija. Taj nekadanji uenik-gost, sin star e, za Provinciju zaslune por odice, kao pos-

lanik i kao politiki pisac uticajan ovek, jednog dana se neoekivano pojavio u slubenom svojstvu
kod najvie vlasti Provincije. Kao svakih nekoliko godina, bio je izvren nov izbor vladine komisije
za kontrolu kastalijskog budeta, i Desinjor i je postao jedan od lanova te komisije. Kada se prvi put
pojavio u tom svojstvu na jednoj sednici u kui uprave reda u Hirslandu, bio je prisutan takoe i majstor igre staklenih perli. Susret je na njeg a uinio jak uticaj i nije ostao bez posledica. Poneto o tome
znamo preko Teg ular ijusa, a onda preko samog Desinjor ija. U to vreme njeg ovog ivota, koje nismo
u stanju potpuno osvetliti, ovaj je uskor o ponovo postao njeg ov prijatelj, ak njeg ov pover enik. Pri
prvom ponovnom susretu posle decenija zabor ava, govornik je kao i obino predstavio mag istrima
gospodu lanove novoizabrane dravne komisije. Kada je na majstor uo ime Desinjor i, bio je iznenaen, ak postien, jer na prvi pog led nije poznao drug a iz mladosti kog a mnog o godina nije video.
Dok mu je sada, odriui se zvaninog poklona i obrasca pozdrava, ljubazno pruao ruku, paljivo
mu je gledao u lice, pokuavajui da pronikne koje su to promene zbog kojih se mog lo desiti da ne
pozna jednog star og prijatelja. Njeg ov pog led je i za vreme sednice ee poivao na nekada tako
poznatom licu. Uostalom, Desinjor i ga je oslovio sa vi i sa titulom mag istra, i on ga je dva puta morao umoliti pre no to se ovaj odluio da se poslui star im oslovljavanjem i da ga ponovo oslovi sa
ti.
Kneht je poznavao Plinija kao burnog i vedrog, poverljivog i sjajnog mladia, kao dobrog uenika i istovremeno mladog svetskog oveka koji se oseao super io ran prema mladim, svetu stranim
Kastaljanima i kome je esto inilo zadovoljstvo da ih izaziva. Moda nije bio osloboen sujete, ali je
bio otvor ene prir ode, bez sitniar enja i za veinu vrnjaka zanimljiv, privlaan i ljubazan, za neke ak
sjajan zbog svoje lepe pojave, sig urnog dranja i arome stranosti koja ga je okruavala kao hospitanta i svetsko dete. Godinama docnije, pri kraju njeg ovih studija, Kneht ga je opet video. Tada mu se inio splasnuo, ogrubeo i sasvim lien svoje ranije drai i bio ga je razoar ao. Rastali su se zbunjeno i
hladno. Sad je opet izg ledao sasvim drukiji. Pre sveg a izg ledalo je da je izg ubio svoju mladost i ilost, radost da sao ptava, da se prepir e, da menja misli, da se potpuno oslobodio ili da je izg ubio svoje aktivno, osvajako, spolja okrenuto bie. Kao to on pri susretu nekadanjeg prijatelja nije upozorio na sebe i nije pozdravio prvi, kao to jo posle pomena njihovih imena nije mag istra oslovio sa ti
i na srdaan poziv pristao na to samo uz otpor, tako isto i u njeg ovom dranju, pog ledu, nainu govora, u njeg ovim crtama lica i pokretima, na mesto ranije elje za napadom, otvor enosti i krilatosti, stupila je uzdrljivost ili potitenost, neko teenje sebe ili povuenost, neka vrsta steg e ili borbe, ili takoe moda samo zamor enost. U to se bila utopila i ugasila ar mladosti, ali ne manje i crte povrnosti i suvie grube svetovnosti; takoe ni njih vie nije bilo. itav ovek, a pre sveg a njeg ovo lice
izg ledalo je sada pog oeno, delom razor eno, delom oplemenjeno izr azom patnje. I dok je majstor
igre staklenih perli pratio rasprave, deo njeg ove panje uvek je ostajao pri. toj pojavi i prisiljavao ga
da misli koja bi vrsta patnji to mog la biti to je tako dominir ala i tako pog odila tog ivahno lepog i
radosnog oveka. Izg leda da je to neka tua, njemu nepoznata patnja. to se Kneht vie predavao razmiljanju koje je ispitivalo, tim vie se oseao uvuen u simpatiju i sauee prema tom paeniku, ak
uz to sauee i tu ljubav tiho je govor ilo i neko oseanje kao da je neto duan tom prijatelju iz mladosti koji je izg ledao tako tuan, kao da ima neto da mu naknadi.
Poto je doneo i ponovo napustio neku pretpostavku o uzr oku Plinio ve tug e, dola mu je misao:
patnja u tom licu nije obinog por ekla, to je neka plemenita, moda trag ina patnja i njen izr az je neke vrste nepoznate u Kastaliji. Setio se da je slian izr az katkad viao na nekastalijskim licima, na licima svetskih ljudi, samo nikada tako snaan i privlaan. On je slino poznavao takoe na slikama
ljudi iz prolosti, na slikama nekih naunika ili umetnika, sa kojih se mog la proitati dirljiva, poluboleljiva, polusudbinska alost, usamljenost i bespomonost. Za mag istra koji je imao tako neno
umetniko oseanje za tajne izr aza i tako budno oseanje vaspitaa za kar akter e, jo odavno je bilo
nekih fizio gnomskih znakova kojima je, ne pravei od tog a nikakav sistem, instinktivno ver ovao. Ta-

ko je za njeg a, na primer, postojao jedan specijalno kastalijski i jedan specijalno svetski nain smejanja, osmehivanja i veselosti i isto tako jedan specijalno svetski nain patnje ili tug e. Sada je ver ovao
da na Desinjor ijevom licu prepoznaje tu svetsku tug u, i to tako jaku i isto izr aenu kao da je tom licu
odreeno da bude predstavnik mnog ih i da pokae potajnu patnju i bolest mnog ih. To lice ga je uznemir avalo i potresalo. Izg ledalo mu je vie neg o znaajno to je svet sada ovamo poslao njeg ovog izgubljenog prijatelja i to Plinio i Jozef, kao nekada u svojim akim govornikim borbama, sada zaista i punovano jedan zastupa svet, drug i red. Jo vanije i simbolini je mu se uinilo to u tom udnom i tug om osenenom licu svet sada nije poslao u Kastaliju svoj osmejak, svoju ivotnu volju, svoju elju za moi, svoju krepkost, ve svoju nevolju, svoju patnju. To ga je takoe nag onilo da misli i
dopalo mu se to je Desinjor i izg ledao da ga pre izbeg ava no trai, i to se samo polako i uz veliki
otpor predavao i otvar ao. Uostalom, Knehtu je prir odno dolo u pomo i to to njeg ov kolski drug,
sam vaspitan u Kastaliji, nije bio neki teak, zlovoljan ili ak ner aspoloen lan svoje komisije, tako
vane za Kastaliju, kao to se to ve i doivljavalo, ve je spadao u potovao ce reda i pokrovitelje
Provincije kojoj je mog ao uiniti neku uslug u. On se svakako ve dug o godina odrekao igre staklenih perli. Ne bismo mog li tanije izvestiti na koji nain je mag istar postepeno ponovo zadobio prijateljevo pover enje. Neka to svaki od nas koji poznaje mag istrovu mirnu veselost i utivost punu ljubavi predstavi sebi na svoj nain. Kneht nije poputao u osvajanju Plinija a ko se dug o mog ao opir ati, ako je ovaj u tome imao ozbiljnu namer u?
Na kraju, nekoliko meseci posle tog prvog susreta, Desinjor i je prihvatio poziv da poseti Valdcel,
koji mu je ovaj vie puta slao. Jednog oblanog i vetrovitog jesenjeg popodneva vozili su se njih
dvojica ka mestima svog akovanja i prijateljstva, kroz polja, naizmenino izmeu svetlosti i senke.
Kneht je bio mir an i vedar, njeg ov pratilac i gost tih, ali uznemir en, kao prazna polja izmeu sunca i
senke, u trzajima izmeu radosti zbog ponovnog vienja i alosti zbog otuivanja. Blizu naselja sili
su i peice poli star im putevima kojima su kao aci zajedno ili, podseali se na neke drug ove i uitelje i na neke svoje ondanje razg ovor e. Desinjor i je ostao Knehtov gost za jedan dan i ovaj mu je
obeao da e ga pustiti da tog dana prisustvuje kao posmatra svim njeg ovim slubenim radnjama i
radovima. Na kraju tog dana gost je hteo idueg jutra sasvim rano da otputuje sedeli su sami u
Knehtovoj dnevnoj sobi, gotovo ve opet u star oj poverljivosti. Dan, u kome je iz asa u as mog ao
posmatrati mag istrov rad, na stranca je uinio veliki utisak. Te veer i su imali jedan razg ovor koji je
Desinjor i zabeleio im se vratio kui. Iako on sadri donekle i poneto nevano i nae hladno izlaganje na neki der anir ajui nain moda ponekad itao ca prekida, ipak bismo hteli da ga sao ptimo
onako kako ga je onaj zapisao.
Toliko mnog o sam mislio da ti pokaem rekao je mag istar a sada ipak nisam stig ao. Na
primer, moj mali vrt. Sea li se jo mag istrovog vrta i nasada majstor a Tomasa? Da, i mnog o
ta drug o. Nadam se da e za to jo doi dan i as. Ipak si od jue mog ao prover iti pokoju uspomenu i
dobio si takoe neku predstavu o nainu mojih slubenih obaveza i moje svakidanjice.
Zahvalan sam ti za to rekao je Plinio. ta je upravo vaa Provincija i kakve udne i velike
tajne ona ima, poeo sam tek danas opet poimati, iako sam u godinama mog a odsustvovanja mnog o
vie mislio na vas no to bi ti pretpostavio. Danas si mi dao jedan pog led u tvoje zvanje i tvoj ivot,
Jozefe, nadam se da to nije bio poslednji put, i jo ee emo govor iti o onome to sam tu video i o
emu danas jo ne mog u da govor im. Naprotiv, oseam da me tvoje pover enje takoe obavezuje i
znam da te je moja dosadanja zatvor enost mor ala otuiti. Dakle, i ti e mene jedanput posetiti i videti gde ja ivim. Za danas ti mog u samo malo o tome priati, samo toliko da opet zna o meni, a meni samom e taj razg ovor doneti neto olakanja, iako je on za mene u isto vreme postiujui i kazna.
Ti zna da ja potiem iz jedne star e por odice, zaslune za zemlju i u prijateljskim odnosima s vaom Provincijom, iz jedne konzervativne por odice zemljoposednika i viih inovnika. Ali, pog ledaj,

ve to prosto sao ptenje stavlja me pred provaliju koja te odvaja od mene! Velim por odica, a pod
tim mislim da kaem neto jednostavno, samo po sebi razumljivo i jednosmisleno, ali da li je to ono?
Vi iz Provincije imate svoj red i svoju hijer arhiju, ali nemate por odice, vi ne znate ta je to por odica,
krv i por eklo, i nemate nikakve ideje o tajnim i monim ar ima i silama onog a to se naziva por odica. Dakle, to je u osnovi tako sa veinom rei i pojmova u kojima se na ivot moe izr aziti veina
od njih koji su za nas vani, za vas nisu. Mnog i su za vas jednostavno ner azumljivi, a mnog i kod vas
znae sasvim drug o no kod nas. I onda treba da govor imo jedni s drug ima! Vidi, kada ti sa mnom govor i, to je kao kada me oslovljava neki stranac, ali ipak stranac iji sam jezik u mladosti uio i sam
govor io, razumem najvei deo. Ali obrnuto nije tako kad ja govor im tebi, ti uje jedan jezik iji
su ti izr azi samo upola poznati, a ije nijanse i treptaji tebi uopte nisu poznati, ti slua prie iz nekog ljudskog ivota, nekog oblika bitisanja koji nije tvoj. Najvei deo ak i kad bi te zanimao, ostaje
ti tu i najvie polur azumljiv. Ti se sea naih mnog ih govornikih borbi i razg ovor a dok smo bili
aci. S moje strane oni nisu bili nita drug o do pokuaj, jedan od mnog ih, da svet i govor vae Provincije dovedem u sklad sa mojim. Ti si bio najo tvor eniji i najestitiji od svih sa kojima sam ikada
preduzimao takve pokuaje. Ti si se hrabro zauzimao za prava Kastalije, a da ipak nisi bio ravnoduan prema mom drug om svetu i njeg ovim pravilima ili da ga ak prezir e. Mi smo se onda ak prilino pribliili jedan drug om. Ali o tome emo govor iti docnije.
Poto je jedan trenutak zamiljeno utao, Kneht je oprezno rekao: Sa tim da se ne moemo razumeti, ne stoji tako ravo. Izvesno, dva nar oda i dva jezika nee se moi jedan drug om tako razumljivo i tako prisno pover iti kao dva pojedinca koji pripadaju istom nar odu i jeziku. Ali to nije razlog
za odricanje od razumevanja i pover avanja. I meu sunar odnicima i ljudima istog jezika stoje preg rade koje spreavaju puno pover enje i puno uzajamno razumevanje, preg rade obrazovanja, vaspitanja,
obdar enosti, individualnosti. Moe se tvrditi da svaki ovek na Zemlji moe naelno razg ovar ati sa
svakim drug im, i moe se tvrditi da na svetu uopte ne postoje dva oveka mteu kojima je mog uno
pravo, potpuno, prisno pover avanje i razumevanje jedno je isto toliko tano koliko i drug o. To je
jin i jang, dan i no. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mor a podsetiti i dajem ti za pravo
utoliko to ja takoe, prir odno, ne ver ujem da emo se nas dvojica ikada potpuno i bez rezerve moi
jedan drug om uiniti razumljivim. Bio ti zapadnjak, a ja Kinez, govor ili mi razliitim jezicima, ipak
emo, ako smo dobre volje, jedan drug om vrlo mnog o pover iti i povrh onog a to se tano moe pover iti, jo vrlo mnog o emo moi jedan o drug om pog oditi i naslutiti. U svakom sluaju to hoemo
da pokuamo.
Desinjor i je klimnuo glavom i nastavio: Ja u prvo da ispriam ono malo to mor a da zna da
bi dobio nekakvu ideju o mom poloaju. Dakle, tu je pre sveg a por odica, najvia sila u ivotu jednog
mladog oveka priznavao je on ili ne. Sa njom sam dobro izlazio na kraj dok sam bio hospitant
vae elitne kole. Tih godina ja sam kod vas bio dobro zbrinut. Za vreme raspusta kod kue su me slavili i mazili, bio sam jedinac. Majci sam bio naklonjen nenom, strasnom ljubavlju, rastanak od nje
bio je jedini bol koji sam oseao pri svakom odlasku. Prema ocu sam bio u hladnijem, ali ljubaznom
odnosu, bar za vreme svih onih deakih i mladikih godina koje sam proveo kod vas. On je bio star i
potovalac Kastalije i ponosit to me vidi vaspitanog u elitnim kolama i posveenog u tako uzviene
stvar i kao to je igra staklenih perli. Ti zaviajni bor avci za vreme raspusta esto su hili puni istinskog oduevljenja i sveani. Por odica i ja uzajamno smo se u neku ruku poznavali samo jo u prazninom odelu. Nekada, kada sam tako putovao na raspust, alio sam vas koji ostajete i koji niste nita
znali o takvoj srei. Nije potrebno da mnog o govor im o ondanjem ti si me poznavao mnog o bolje no ma ko drug i. Ja sam bio gotovo Kastaljanin, malo radostan, grub i povran moda, ali pun sree, obesti, krilat i oduevljen.
To je bilo najsrenije doba mog ivota. Razume se, ja to onda nisam shvatao, jer za vreme onih
valdcelskih godina, sreu i vrhunac svog ivota oekivao sam od vremena kada se, po zavretku va-

ih kola, budem vratio i kada pomou svoje super io rnosti steene kod vas budem osvojio tamonji
svet. Umesto tog a, po mome rastanku s tobom, poelo je za mene obraunavanje koje traje do danas,
i borba u kojoj nisam ostao pobednik. Jer zaviaj u koji sam se vratio nije se vie sastojao samo od
mog roditeljskog doma i nikako nije ekao da me zag rli i da prizna moju valdcelsku otmenost, a u
samom roditeljskom domu nastala su brzo razoar anja, tekoe i neskladi. Potrajalo je neko vreme
dok sam to primetio, bio sam zatien svojim naivnim pover enjem, svojom deakom ver om u sebe i
svoju sreu i zatien takoe mor alom reda koji sam doneo od vas, navikom meditacije. Ali kakvo
razoar anje i otrenjenje je donela visoka kola na kojoj sam hteo studir ati politike predmete! Ton
optenja meu studentima, nivo njihovog obrazovanja i njihove druevnosti, linosti nekih nastavnika
kako su oni odudar ali od onog a na to sam bio navikao kod vas! Sea se kako sam nekada branio
na svet protiv vaeg i pri tom razjapljivao usta u pohvali nepotitenog, naivnog ivota. Ako je to zasluivalo kaznu, prijatelju, onda sam za to teko kanjen. Jer taj naivan, nevin ivot nag ona, ta bezazlenost i neizvebana genijalnost naivnog, moda negde postoji, kod seljaka ili kod zanatlija ili drugde,
ali mi nije polo za rukom da je vidim ili da sudelujem u njoj. Sea se takoe, zar ne, kako sam u
svojim govor ima kritikovao epur enje i nadmenost Kastaljana, te uobraene i razmekane kaste sa
njenim kastalijskim duhom i oholou elite. Pa, svetovnjaci nisu bili manje ponosni na svoje rave
manir e, svoje malo obrazovanje, svoj sir ovi glasni humor, svoju er etsku ogranienost na praktine,
samoive ciljeve. Oni nisu sebi izg ledali manje drag oceni, bog ougodni i izabrani u svojoj glupoj prirodnosti, no to je to najizvetaeniji valdcelski uenik muzike ikada mog ao izg ledati. Oni su me ismevali ili tapali po ramenu, a neki su na ono star o, kastalijsko u meni, reagovali sa otvor enom, golom mrnjom koju prostakluk ima prema svemu otmenom i koju sam bio reio da primim kao odlikovanje.
Desinjor i je malo zastao i bacio pog led na Knehta, u nedoumici da li ga zamar a. Njeg ov pog led se
susreo sa prijateljevim i u njemu naao izr az duboke panje i ljubaznosti, koji mu je godio i koji ga
je umir io. Video je da je ovaj sasvim bio predan njeg ovom otvar anju, da nije sluao kao to se slua
neko askanje ili neka zanimljiva pria, ve sa iskljuivou i predanou sa kojom se koncentrie u
jednoj meditaciji. Pri tom ga je sluao sa istom, srdanom blag onaklonou. Njen izr az u Knehtovu
pog ledu dirnuo ga je, izg ledao mu je tako srdaan i gotovo detinjast. Zahvatila ga neka vrsta uenja
to taj izr az vidi na licu onog istog oveka ijem se mnog ostrukom dnevnom radu, ijoj se mudrosti
i autor itetu divio celog tog dana. Olakan, produio je:
Ne znam da li je moj ivot bio nekor istan ili samo nespor azum, ni da li ima nekog smisla. Ako
bi imao smisla, onda bi on bio u tome to je jedan pojedini, konkretni ovek naeg doba jednom najjasnije i najbolnije saznao i doiveo koliko se Kastalija udaljila od svoje zemlje matice ili, po meni, i
obrnuto koliko je naa zemlja postala tua i neverna svojoj najplemenitijoj provinciji i njenom
duhu, koliko daleko u naoj zemlji zjape telo i dua, ideal i stvarnost, koliko malo jedno o drug om
znaju i hoe da znaju. Ako sam u ivotu imao neki zadatak i ideal, onda je to bio da od svoje linosti
nainim sintezu oba principa, da postanem njihov posrednik, tuma i pomir itelj.
Pokuao sam i nisam uspeo. I poto ti ipak ne mog u ispriati ceo svoj ivot, a i ti ne bi mog ao sve
razumeti, izneu ti samo jednu situaciju koja je bila kar akter istina za moj neuspeh. Tekoa u ono
vreme po poetku mog studir anja na visokoj koli nije se sastojala toliko u tome da savladam ismevanja ili napade koji su mi bili upuivani kao Kastaljaninu, kao uzornom deku. Onih nekoliko novih
drug ova, za koje je moje por eklo iz elitnih kola znailo neko odlikovanje i senzaciju, zadavali su mi
vie posla i vie su me zbunjivali. Ne, bilo je teko i moda nemog ue usred svetovnosti nastaviti ivot u kastalijskom smislu. U poetku nisam gotovo ni primeivao, drao sam se pravila kako sam bio
nauio kod vas i due vremena je izg ledalo da su se i ovde potvrdila. Izg ledalo je da me jaaju i tite,
izg ledalo je da mi odravaju ilost i zdravlje i da me jaaju u mojoj namer i da sam i samostalno zavrim svoje studentovanje to je mog ue vie na kastalijski nain; da idem jedino za svojom ei za

znanjem i da ne dopustim da me prinude na neke studije koje nisu teile niem drug om do da studenta, u to mog ue kraem vremenu, to je mog ue temeljnije, specijalizuju za poziv radi komada hleba
i da u njemu ubiju svaku pomisao o slobodi i univerzalnosti. Ali zatita koju mi je dala Kastalija pokazala se opasna i sumnjiva, jer ja nisam hteo da svoj duevni mir i svoje meditativno duhovno spokojstvo sauvam u rezignaciji i isposnitvu, ja sam hteo da osvojim svet, da ga razumem, da ga prinudim da i on mene razume, hteo sam ga potvrditi i po mog ustvu obnoviti i popraviti, hteo sam da u
svojoj linosti sjedinim i pomir im Kastaliju i svet. Kada sam se posle nekog razoar anja, neke prepirke, uzbuenja, povlaio u meditaciju, to je u poetku uvek bilo dobro delo, poputanje, duboko
udisanje, povraaj dobrim, prijateljskim silama.
Ali vremenom sam primeivao da je upravo utonjavanje, neg a i vebanje due ono to me je tamo
izo lovalo, ono to je inilo da drug ima izg ledam tako neprijatno tu, a mene samog inilo nesposobnim da njih stvarno razumem. Video sam da sam drug e, svetske ljude, mog ao stvarno razumeti samo
onda ako ponovo postanem kao oni, ako nemam nikakvo preimustvo nad njima, pa ni pribeite u
utonjavanju. Prir odno da je takoe mog uno da ja to zbivanje ulepavam kada ga tako predstavljam.
Moda, ili ver ovatno je bilo prosto tako da sam ja bez drug ova koji su bili jednako kolovani i jednako orijentisani, bez nadzor a nastavnika, bez valdcelske atmosfer e koja uva i lei, postepeno izg ubio
disciplinu, da sam postao nemar an i nepaljiv, da sam zapao u aljkavost, i to sam onda, u trenucima
nemirne savesti, pravdao time da je aljkavost jedan od atributa tog a sveta i poto sam se njoj predao,
pribliio sam se razumevanju svoje okoline. Nije mi nimalo stalo do ulepavanja pred tobom, ali isto
tako ne bih hteo da por eknem i zatajim da sam se trudio, teio i bor io se takoe tamo gde sam bio u
zabludi. To mi je bilo vano. Ali bilo da je moj poloaj da se svrstam s razumevanjem i s puno smisla
bio samo moje uobraenje ili ne, svakako se dog odilo ono prir odno, svet je bio jai od mene, polako
me je savladao i prog utao. Bilo je tano onako kao da me je ivot uhvatio za re i potpuno izjednaio
sa svetom iju sam pravilnost, naivnost, snag u i super io rnost bia toliko veliao u svojim valdcelskim raspravljanjima i branio od tvoje log ike. Sea li se?
A sad te mor am podsetiti na neto drug o. Ti si to ver ovatno odavno zabor avio, jer za tebe nije
imalo znaaja. Ali za mene je imalo vrlo mnog o znaaja, za mene je to bilo vano, vano i strahovito.
Moje studentovanje je bilo zavreno, ja sam se prilag odio, bio sam pobeen, ali nikako sav. Naprotiv,
u unutranjosti sam se jo uvek oseao ravnim vama i ver ovao da sam neka prilag oavanja i doter ivanja uinio vie iz ivotne mudrosti i dobrovoljno, no da sam ih pretrpeo podleg avi. Tako sam se
jo vrsto drao nekih navika i potreba mladikih godina, izmeu ostalih igre staklenih perli. To
je ver ovatno imalo smisla, jer bez stalnog vebanja i stalnog optenja sa ravnima, a nar oito sa superio rnim drug ovima igre, ne moe se nita nauiti. Igranje sa samim sobom moe to nadoknaditi najvie onoliko koliko razg ovor sa samim sobom naknauje jedan stvarni i pravi razg ovor. Ne znajui,
dakle, tako dobro kako stvar stoji sa mnom, s mojom vetinom igre, mojim obrazovanjem, mojim
elitnim uenitvom, ipak sam se trudio da sauvam ta dobra, ili bar neto od njih. I ako sam jednom
od svojih tadanjih prijatelja koji su, dodue, pokuavali da sa mnom razg ovar aju o igri staklenih perli, ali nisu imali nikakve ideje o njenom duhu, skicir ao emu igre ili analizir ao jedan stav igre, ona je
njima, potpunim neznalicama, mog la izg ledati kao ar olija. U treoj ili etvrtoj godini svog studentovanja uestvovao sam na jednom teaju igre u Valdcelu. Ponovno vienje kraja, gradia, nae star e
kole, sela igraa, bilo je za mene tuna radost, ali ti nisi bio tamo, ti si onda studir ao negde u Monteportu ili Kojperhajmu, i vaio si za svojeg lavca punog stremljenja. Moj teaj igre bio je samo fer ijalni teaj za nas sir ote svetovnjake i diletante. Uprkos tome zadavao mi je muke i bio sam ponosit kada
sam na kraju dobio uobiajenu trojku, ono dovoljno u svedoanstvu igre, koje je upravo jo dovoljno da sopstveniku dopusti ponovnu posetu takvih fer ijalnih teajeva.
A onda, opet nekoliko godina docnije, jo jednom sam se podig ao, prijavio se za jedan fer ijalni teaj pod tvojim prethodnikom i uradio sam najbolje to mog u da bih se unekoliko uinio znaajnim za

Valdcel. Ponovo sam proitao svoje star e vebanke, pokuavao sam takoe da se opet malo upoznam
sa vebom koncentracije, ukratko, ja sam se svojim skromnim sredstvima vebao, usklaivao i pribirao za fer ijalni teaj, slino otprilike onome to ini jedan pravi igra staklenih perli za godinju
igru. Tako sam doao u Valdcel gde sam se, posle prekida od nekoliko godina, opet za dobar komad
vie oseao udaljen, ali istovremeno opinjen kao da se vraam u izg ubljeni lepi zaviaj iji mi jezik
vie nije bio vrlo dobro poznat. I tog puta mi je takoe bila ispunjena iva elja da tebe vidim. Moe
li se setiti tog a, Jozefe?
Kneht ga je ozbiljno pog ledao u oi, klimnuo glavom i malo se nasmeio, ali nije rekao ni rei.
Dobro produio je Desinjor i ti se, dakle, sea. Ali ta je to eg a se sea? Letimino ponovno vienje sa kolskim drug om, mali susret i razoar anje. ovek odlazi dalje i vie ne misli na to,
osim ako ga, moda, posle decenija drug i neutivo na to podseti. Nije li tako? Je l bilo neto drukije, je l za tebe znailo vie?
Mnog o se uzbudio, iako se oig ledno veo ma trudio da se savlada. Izg leda da se tu izr uilo neto
to se mnog o godina gomilalo i bilo nesavladano.
Ti preduhitrava rekao je Kneht vrlo oprezno. ta je to za mene bilo, o tome emo govoriti kad na mene bude doao red i kad budem polag ao raun. Sada ti ima re, Plinio. Vidim da tebi
onaj susret nije bio prijatan. On to onda nije bio ni za mene. A sad priaj dalje, kako je bilo onda. Govor i bez ustruavanja!
Hou da pokuam rekao je Plinio. Neu ti prebacivati. Mor am ti takoe priznati da si se ti
onda prema meni savreno kor ektno poneo, ak vie od tog a. Kad sam se odazvao tvom sadanjem
pozivu da doem u Valdcel, koji nikako nisam video od onog drug og fer ijalnog teaja, kad sam ve
prihvatio izbor za lana komisije za Valdcel, bila mi je namer a da sebe postavim preda te i pred ondanji doivljaj svejedno da li e nam to biti prijatno ili ne. A sad u da produim. Bio sam doao
na fer ijalni teaj i dobio sam stan u gostinskoj kui. Uesnici teaja bili su gotovo svi priblino mog a
doba, neki ak znatno star iji. Bilo nas je najvie dvadeset ljudi, najveim delom Kastaljani, ali ili ravi, ravnoduni, zaparloeni igrai staklenih perli, ili pak poetnici kojima je tako kasno palo na pamet da se i oni malo upoznaju sa igrom. Bilo mi je olakanje to mi niko od njih nije bio poznat. Iako
se na voa teaja, jedan od pomonika u arhivu, valjano trudio a isto tako bio i vrlo ljubazan prema
nama, stvar je ipak skor o spoetka imala neto od kar akter a drug ostepene i nekor isne kole, bila kao
neki kazneni teaj, iji, sluajno sakupljeni uesnici isto tako malo ver uju u pravi smisao i uspeh kao
i uitelji, iako niko to ne priznaje. ovek se mog ao zauen pitati, zato se ta aka ljudi tu sakupila da
dobrovoljno radi neto za ta njihova snag a nije bila dovoljna, njihovo inter esovanje nedovoljno jako da bi ih osposobilo za istrajnost i rtvovanje i zato se jedan ueni strunjak predavao tome da im
da nastavu i da ih uposli vebanjima od kojih ni on sam nije oekivao mnog o uspeha. Onda to nisam
znao, saznao sam tek mnog o docnije od iskusnijih, da sam sa tim teajem imao izr azito nesreu, da bi
ga neto drukiji sastav uesnika mog ao uiniti stimulativnim i unapreujuim, ak oduevljavajuim. esto su dovoljna, tako mi je kasnije reeno, dva uesnika koji jedem drug og zapale ili koji su
se jo ranije poznavali i bili bliski, pa da jednom takvom teaju, sa svim njeg ovim uesnicima i njegovim uiteljem, daju polet navie. Ti si majstor igre staklenih perli, tebi to mor a biti poznato. Dakle,
ja sam imao nesreu u naoj sluajnoj zajednici nedostajala je mala oivljavajua elija, nije dolo
do zag revanja, ni do poleta, to je bio i ostao mrtav teaj ponavljanja za odrasle kolske deake. Dani
su prolazili, sa svakim je razoar anje raslo. Ali osim igre staklenih perli, tu je bio takoe jo Valdcel.
To je za mene bilo mesto svetih i dobro uvanih uspomena, i ako je teaj igre iznever io, ipak mi je
ostala sveanost povratka u zaviaj, dodir s nekadanjim drug ovima, moda i ponovno vienje sa
onim drug om na kog a sam sauvao mnotvo najsnanijih uspomena i koji je za mene predstavljao vie no ma koji drug i lik nae Kastalije s tobom, Joefe. Ako sam ponovo video nekoliko drug ova

iz mladosti i iz kole, ako sam pri svojim etnjama kroz lepi, toliko voljeni kraj ponovo susreo dobre
duhove svoje mladosti, ako si mi se ti takoe ponovo imao pribliiti i u razg ovor ima se kao nekada
razvila neka rasprava, manje izmeu tebe i mene no izmeu mog kastalijskog problema i mene samog , onda nije bila teta za taj raspust, onda se mog ao teaj i sve ostalo svrstati u to.
Dva drug a iz mog akovanja koje sam prvo susreo bili su bezazleni. Oni su me radosno potapali
po ramenu i postavljali detinjasta pitanja o mom svetskom ivotu iz bajke. Ali nekolicina drug ih nisu
bili tako bezazleni. Oni su pripadali selu igraa i mlaoj eliti i nisu postavljali naivna pitanja, ve su
me, kada smo se susretali u nekoj prostor iji tvoje svetinje i kad me nisu mog li izbei, pozdravljali
jednom otrom, neto suvie usiljenom utivou ili, bolje, snishodljivou i nisu mog li dovoljno naglasiti svoju zaposlenost neim vanim i meni nepristupanim, svoje nemanje vremena, radoznalosti,
uea, volje za obnovom star og poznanstva. Ja im se nisam nametao, pustio sam ih na mir u u njihovom olimpijskom, veselom, podrugljivom, kastalijskom mir u. Gledao sam u njih i u njihov poslovni,
veseli dan kao zar obljenik kroz reetku, ili kao to sir omani, gladni i potiteni gledaju na aristokrate
i bog atae, vesele, lepe, obrazovane, lepo vaspitane, valjano odmorne, s neg ovanim licima i rukama.
A sad se pojavljuje ti, Jozefe, i u meni se podig la nova radost i nova nada kad sam te ugledao.
Iao si kroz dvor ite, poznao sam te s lea po hodu i odmah te pozvao po imenu. Najzad jedan ovek!
mislio sam najzad prijatelj, moda i protivnik, ali neko s kim se moe govor iti, dodue, prakastaljanin, ali neko kod kog a se Kastalija nije stvrdla u masku i oklop, jedan ovek, neko ko ima razumevanja. Ti si mor ao primetiti koliko sam bio radostan i koliko sam od tebe oekivao, a u stvar i i ti
si me doekao sa najveom utivou. Jo si me poznavao, za tebe sam jo znaio neto, priinjavalo
ti je radost to opet vidi moje lice. I takoe nije ostalo pri kratkom radosnom pozdravu u dvor itu,
ve si me pozvao i posvetio mi, rtvovao mi jedno vee. Ali, drag i Knehte, kakvo je to vee bilo! Koliko smo se obojica muili da izg ledamo vrlo raspoloeni, da budemo vrlo utivi i odnosimo se gotovo drug arski jedan s drug im, i kako nam je bilo teko da slab i nikakav razg ovor vuemo s teme na
temu! Ako su drug i prema meni bili ravnoduni, s tobom je bilo gor e! To napregnuto a nekor isno
star anje za nekadanje prijateljstvo priinjavalo je mnog o bola.
To vee je konano uinilo kraj mojim iluzijama, neumoljivo mi je bilo pokazano da ja nisam
drug i konkur ent, da nisam Kastaljanin, nisam ovek od rang a, ve dosadan zvekan koji se priljamuje, neobrazovan tuin. I to se to desilo u tako kor ektnom i lepom obliku i to je razoar anje i nestrpljenje ostalo tako besprekorno, to mi je izg ledalo upravo jo ponajg or e. Da si me izg rdio i stavljao zamerke, da si me optuio ta je s tobom, prijatelju, kako si mog ao tako propasti? bio
bih srean i led bi bio probijen. Ali od sveg a tog a nita.
Video sam da od mog pripadnitva Kastaliji nema nita, nita od moje ljubavi prema vama i mojih
studija u igri staklenih perli, nita od naeg drug arstva. Repetent Kneht je moju dosadnu posetu Valdcelu primio, on se jedno vee muio i dosaivao sa mnom i u najviem, besprekornom obliku izbacio me uz komplimente.
Desinjor i je, bor ei se sa svojim uzbuenjem, prekinuo i sa paenikim licem pog ledao ka mag istru. Ovaj je sedeo, potpuno paljiv slualac, predan, ali sam ni najmanje uzbuen, i svog star og prijatelja pog ledao je s osmejkom punim prijateljskog sauea. Poto drug i nije dalje govor io, Kneht je
pustio svoj pog led da poiva na njemu, pun blag onaklonosti i sa izr azom zadovoljenja, ak zadovoljstva, koji je prijatelj muno izdrao minut ili due.
Ti se smeje? uzviknuo je Plinio ustro, ali ne ljutito. Smeje se? Ti smatra da je sve to
kako treba?
Mor am rei smekao se Kneht ti si dog aaj odlino predstavio, sasvim odlino. Bilo je
tano onako kao to ti opisuje i moda je, tavie, bio potreban onaj ostatak uvreenosti i optube u
tvome glasu da bi to tako izneo i da bi mi prizor tako savreno ponovo predoio. Ti si takoe svoju

priu objektivno pravilno izneo, iako, na alost, oig ledno stvar jo jednako posmatra neto ondanjim oima, a neto od nje nisi preboleo. To je pria o dvojici mladih ljudi u neto munoj situaciji u
kojoj obojica mor aju neto prikrivati i od kojih je jedan, naime ti, uinio greku to svoju pravu i ozbiljnu patnju u toj situaciji takoe skriva iza veselog ponaanja, umesto da razbije igru maske, tavie, pomalo izg leda kao da jalovost onog susreta jo i danas vie uraunava meni no sebi, iako je po
svemu bilo na tebi da situaciju promeni. Zar ti to zaista nisi video? Ali ti si to vrlo dobro opisao, to
mor am rei. Ja sam u stvar i opet osetio celu potitenost i zbunjenost onog udnog veernjeg asa,
opet sam ver ovao da se na trenutke mor am bor iti za dranje i pomalo se stideo za nas obojicu.
Ne, tvoja pria je potpuno tana. Zadovoljstvo je sluati takvo prianje.
Pa poeo je Plinio neto zbunjen, a u glasu mu je jo odzvanjalo malo povreenosti i nepover enja to je radosno ako je moja pria bar jednome od nas priinila zadovoljstvo. Meni, mor a
da zna, nije bilo do zadovoljstva.
Ali sada rekao je Kneht sada ipak vidi koliko veselo moemo posmatrati tu istor iju koja
za nas obojicu nije ba slavna? Moemo joj se smejati.
Smejati? A zato?
Jer je pria o ekskastaljaninu Pliniju, koji se trudio oko igre staklenih perli i za priznanje od nekadanjih drug ova, prola i temeljno skinuta, isto kao i pria o utivom repetentu Knehtu koji je, uprkos
svim kastalijskim oblicima, tako slabo umeo da sakrije svoju zabunu pred Plinio m koji je banuo iznebuha, da mu je ona jo i danas, posle toliko godina, mog la biti opet pokazana kao u ogledalu. Ponavljam, Plinio, ima dobro pamenje, dobro si ispriao, ja to ne bih umeo tako. Srea naa to je
stvar tako skinuta i to joj se moemo smejati.
Desinjor i je bio zbunjen. Dobro raspoloenje mag istrovo osetio je kao neto prijatno i srdano,
daleko od svakog podrug ivanja. Osetio je takoe da se iza veselosti nalazi i velika ozbiljnost, ali je
pri prianju ipak opet suvie bolno osetio gorinu ovog doivljaja i njeg ova pria imala je isuvie
obeleje ispovesti, a da bi tako lako mog ao promeniti ton.
Ti ipak moda zabor avlja rekao je oklevajui, iako napola ve drug og raspoloenja da
ono to sam ispriao za mene nije bilo isto to i za tebe. Za tebe je to najvie bila neprijatnost, za mene por az i slom i, uostalom, takoe poetak vanih promena u mom ivotu. Kad sam onda napustio
Valdcel, teaj se gotovo nije ni zavrio, reio sam da nikada vie ne doem ovamo i bio sam blizu da
omrznem Kastaliju i sve vas. Izg ubio sam iluzije i uvideo da vie ne pripadam vama, da vam moda
ve i ranije nisam ba sasvim pripadao onako kako sam uobraavao i nije mnog o nedostajalo pa da
postanem otpadnik i va izr aziti neprijatelj.
Prijatelj ga je pog ledao veselo i u isto vreme prodorno.
Izvesno rekao je idui put e mi, nadam se, ispriati jo i to. Ali za danas je na poloaj,
tako mi izg leda, ovakav: U ranoj mladosti bili smo prijatelji, bili smo se, posle dueg vremena, opet
nali; to je bilo onda prilikom onog nesrenog letnjeg teaja; ti si bio postao upola ili ceo svetovnjak,
ja neto sujetan i na kastalijske oblike smiljen Valdcelac i danas smo se setili tog razoar avajueg i
stidnog ponovnog vienja. Opet smo videli sami sebe i nau tadanju zbunjenost, i mog li smo podneti
taj prizor, i moemo mu se smejati, jer danas je sve sasvim drukije. Neu da preutim da me je utisak koji si ti onda na mene uinio u stvar i doveo u veliku zabunu. To je bio skor o neprijatan, neg ativan utisak, nisam znao ta da radim s tobom. Izg ledao si mi na neki neoekivani, zgranj avaj ui i razdraljiv nain nedovren, grub, svetski. Ja sam bio mlad Kastaljanin koji nije poznavao svet i upravo
ga nije hteo poznavati, a ti si bio mlad tuinac kog a nisam dobro shvatio radi eg a nas poseuje i zato uestvuje u jednom teaju igre, jer si izg ledao da na sebi nema vie gotovo nita od uenika elite.
Ti si onda draio moje nerve, kao i ja tvoje. Onda sam ti, prir odno, mor ao izg ledati kao nadmeni Valdcelac bez zaslug a koji je marljivo teio da sauva odstojanje izmeu sebe i jednog nekastaljanina

diletanta igre. Ti si za mene bio neka vrsta varvar ina ili poluo brazovanog koji je izg ledao da postavlja dosadne i neopravdane, sentimentalne zahteve prema mom inter esovanju i mom prijateljstvu. Mi
smo se branili jedan od drug og, bili smo blizu tog a da jedan drug og mrzimo. Nismo mog li uraditi
nita drug o do da se raziemo, jer nijedan nije imao ta drug ome da da i nijedan nije bio u stanju da
povede rauna o drug om.
Ali danas, Plinio, tu sramotno pokopanu uspomenu moemo ponovo obnoviti i moemo se smejati onoj sceni u sebi, jer smo danas doli jedan drug om drukiji i sa sasvim drug im namer ama i mogunostima, bez ganutljivosti, bez potitavajuih oseanja ljubomor e i mrnje, bez uobraenosti,
obojica smo odavno postali ljudi.
Desinjor i se smejao osloboen. Ipak je jo upitao:
Ali jesmo li sig urni i u to? Mi smo konano i onda imali dobre volje.
Ja to mislim smejao se Kneht. I sa naom dobrom voljom muili smo se i suvie naprezali, do nepodnoljivosti. Onda nismo mog li jedan drug og trpeti, instinktivno svaki od nas je bio nepoverljiv prema drug om, smetao mu je, bio mu je stran i odvratan, i samo uobraenje neke obaveze, nekog zajednikog pripadanja, prinudilo nas je da jedno vee igramo tu munu komediju. To mi je ve
onda uskor o posle tvoje posete bilo jasno. Bive prijateljstvo, kao i bive protivnitvo, nismo bili sasvim savladali. Umesto da pustimo da oni izumru, ver ovali smo da ih mor amo iskopati i na neki nain produiti. Oseali smo se da smo im duni, a nismo znali ime se dug moe platiti. Nije li tako?
Ver ujem rekao je Plinio zamiljeno ti si i danas jo malo suvie utiv. Ti veli nas dvojica, ali to nismo bili nas dvojica koji su jedan drug og traili i nisu mog li nai. Traenje i ljubav bili
su sasvim na mojoj strani, a s tim takoe razoar anje i patnja. Pitam te, ta se u tvom ivotu promenilo od onog susreta? Nita! Kod mene, naprotiv, on je naio dubok i bolan urez i zato ja ne mog u da
uestvujem s tobom u smehu kojim ga odstranjuje.
Izvini odobravao je Kneht prijateljski ja sam bio suvie nag ao. Ali nadam se da u te vremenom navesti da uestvuje u mom smehu. U pravu ci, ti si onda bio ranjen, istina ne od mene, kao
to si mislio i kao to, izg leda jo misli, ve usled provalije i otuenosti koja zjapi izmeu vas i Kastalije. Za vreme naeg akog prijateljstva izg ledalo je kao da smo je savladali, a ona je sad odjednom tako strano ir oko i duboko zjapila pred nama. Ako ti meni lino pripisuje krivicu, molim te
da optubu otvor eno izg ovor i.
Ah, to nikad nije bila optuba. Ali je bila alba. Onda je nisi uo i nee je uti ni danas, kako
izg leda. Onda si na nju odg ovor io smekanjem i dobrim dranjem, a danas to opet ini.
Iako je u majstor ovom pog ledu osetio prijateljstvo i duboku blag onaklonost, nije mog ao prestati
da to nag laava. Stalo mu je bilo do tog a da jednom odbaci ono to je dug o i bolno nosio.
Kneht nije menjao izg led svojih crta. Malo je razmislio, i najzad oprezno rekao: Ja upravo tek
sad poinjem da te razumem, prijatelju. Moda si u pravu i o tome se mor a govor iti. Prvo bih te hteo
podsetiti na to da bi ti ipak imao pravo da od mene oekuje da se uputam u ono to ti naziva svojom albom, da si tu albu stvarno i izg ovor io. Ali bilo je tako da ti u onom veernjem razg ovor u u
gostinskoj kui nikako nisi ispoljavao albu neg o si nastupao sasvim kao i ja, tako odvano i hrabro
kako je samo mog uno. Igrao si, kao i ja, oveka besprekornog, koji nema ta da ali. Ali si potajno
oekivao, to sada doznajem, da ja ipak ujem potajnu albu i da iza tvoje maske upoznam tvoje pravo lice. Pa, neto od tog a sam onda mog ao primetiti, iako ni priblino sve. Ali kako sam mog ao, a da
ne povredim tvoj ponos, da ti dam na znanje da te razumem, da sam zabrinut za tebe, da te saaljevam? I ta bi kor istilo da ti pruim ruku kad je i moja ruka bila prazna i nisam ti imao ta dati nikakav savet, nikakvu utehu, nikakvo prijateljstvo, poto su nai putevi bili tako potpuno odvojeni. Da,
onda su mi bili dosadni i smetali mi skriveno neprijatno oseanje i nesrea koje si krio iza veselog
dranja. Otvor eno reeno, bili su mi odvratni, zahtevali su nekakvo sauee i sao seanje, a tvoje dr-

anje nije odg ovar alo tome. U tome je bilo nametljivog i detinjastog, tako mi je izg ledalo, i doprinelo je da se moja oseanja samo ohlade. Ti si postavio zahtev za mojim drug arstvom, hteo si da bude
Kastaljanin, igra staklenih perli, a pri tom si izg ledao tako nesavladan, tako udan, tako izg ubljen u
samoivim oseanjima!
Takav je otprilike bio moj sud onda. Ja sam video da kod tebe od kastaljanstva nije ostalo gotovo
nita, ti si oig ledno bio zabor avio ak i osnovna pravila. Dobro, to nije bila moja stvar, ali zato si
onda dolazio u Valdcel i zato si hteo da nas pozdravi kao drug ove? To mi je bilo, kao to sam rekao, odvratno i ljutilo me je, i onda si savreno bio u pravu kada si moju revnosnu utivost protumaio kao odbijanje. Da, ja sam te instinktivno odbio i ne zato to si bio svetovnjako dete, ve zato to
si pretendovao da vai kao Kastaljanin. Kad si se sada, posle toliko godina, ponovo pojavio, na tebi
se nije mog lo osetiti nita od tog a, izg ledao si svetovnjaki i govor io si kao neko spolja, a nar oito
me se tuinski kosnuo izr az tug e, patnje ili nesree na tvome licu. Ali sve, tvoje dranje, tvoje rei,
tavie i tvoja alost dopali isu mi se, bili su lepi, u skladu s tobom, dostojni tebe, nita mi u tome nije
smetalo, mog ao sam te prihvatiti i potvrditi bez unutranje protivrenosti. Ovog puta nije bila potrebna nikakva preter ana utivost i dranje, i tako sam ti odmah poao u susret kao prijatelj i trudio se da
ti pokaem svoju ljubav i sauee. Ovog puta je pre bilo obrnuto od onog nekadanjeg. Ovog puta je,
naprotiv, bilo tako da sam se ja trudio oko tebe i tebe osvajao, dok si se ti veo ma uzdravao. Samo
sam ja, razume se, tvoju pojavu u naoj Provinciji primio utei, a tvoje inter esovanje za njenu sudbinu kao neku vrstu ispovesti o privrenosti i vernosti. Da, i najzad si takoe ti upao u to da mene vrbuje i doter ali smo dotle da se jedan drug ome otvor imo i nadam se da moemo obnoviti nae star o
prijateljstvo.
Rekao si malopre da je onaj susret u mladosti za tebe neto bolno, a da je za mene bio beznaajan.
Da se ne prepir emo oko tog a, budi ti u pravu. Ali na sadanji susret, amice, za mene nije nikako beznaajan, on za mene znai mnog o vie no to ti danas mog u rei i no to ti uopte moe pretpostaviti.
On za mene znai, kratko da nag ovestim, ne samo povratak jednog izg ubljenog prijatelja i time uskrsnue jednog prolog vremena u novu snag u i promenu. On za mene znai pre sveg a poziv, izlaenje
u susret, otvar a mi put u va svet, iznova me postavlja pred problem sinteze izmeu vas i nas i to se
deava, velim ti, u pravi as. Poziv me ne zatie gluvog, zatekao me je budnijeg no to sam ikada bio,
jer me upravo ne iznenauje, ne pojavljuje mi se kao neto strano i neto to dolazi spolja, prema emu se ovek moe otvor iti ili takoe zatvor iti, ve dolazi kao iz mene samog, on je odg ovor na jedan
vrlo jak zahtev koji je postao nametljiv, kao odg ovor na nudu i enju u meni samom. Ali o tome
drug i put. Ve je dockan, i jednom i drug om je potreban mir.
Malopre si govor io o mojoj veselosti i svojoj alosti, i mislio si, tako mi izg leda, da nemam razumevanja za ono to ti naziva svojom albom, pa ni danas, jer na tu albu odg ovar am smekanjem. U
tome ima neeg a to ja upravo ne razumem. Zato jednu albu ne bi trebalo sasluati s veselou, zato se na nju, umesto osmejkom, mor a odg ovor iti opet alou. To to si ti sa svojim jadom i svojim
ter etom opet doao u Kastaliju i k meni, ver ujem da iz tog a smem da zakljuim da ti je moda stalo
upravo do nae vedrine. Ali, ako ja u tvojoj alosti i tvojoj tekoi ne uestvujem i ne smem dopustiti
da se zar azim njome, to ne znai da je ne uvaavam i ne uzimam ozbiljno. Izr az koji nosi i koji su ti
utisnuli ivot i tvoja sudbina u svetu, ja potpuno priznajem. On ti je dodeljen i tvoj je, drag mi je i
vredan potovanja, iako se nadam da e se jo promeniti. Otkuda on dolazi, mog u samo da slutim, ti
e mi kasnije o tome rei ili preutati onoliko koliko ti izg leda pravilno. Jedino vidim da izg leda,
ima teak ivot. A zato ver uje da ja o tvojoj nevolji neu i ne mog u voditi rauna?
Desinjor ijevo lice se ponovo smrklo. Ponekad rekao je rezignir ano izg leda mi da imamo
ne samo dva razliita naina izr aavanja i jezika od kojih se svaki samo s nag ovetajem moe prevesti na drug i, ne, kao da smo uopte i naelno razliita bia koja nikada ne mog u razumeti jedno drug o.

A ko je od nas upravo ovek, pravi i pune vrednosti, vi ili mi, ili da li je to uopte ma ko od nas
uvek mi izg leda sumnjivo. Bilo je vremena kada sam na vas, ljude iz reda i igrae staklenih perli, gledao kao na neto vie, s nekim potovanjem, s oseanjem nie vrednosti i zaviu, kao na bog ove ili
nadljude veito vesele, koji se veito igraju i uivaju svoje sopstveno bie, nedostini ma za kakvu
patnju. Drug i put ste mi as dostojni zavisti, as sauea, as prezir a, ukopljenici, vetaki zadrani
u veitom detinjstvu, detinjasti i bezazleni u svom svetu igre i deijeg vrtia bez strasti, isto ograenom, lepo oienom, gde se briljivo oisti svaki nos i svako nepovoljno uzbuenje oseanja ili
misli uutkuje ili uguuje, gde se celog ivota igraju neopasne, nekrvave igre i gde se meditativnom
ter apijom kontrolie, savija i odmah neutralie svako uzbuenje koje ometa ivot, svako veliko oseanje, svaka prava strast, svaka uzr ujanost srca. Nije li to vetaki ster ilizovan, uinski potkuen svet,
samo polusvet i prividan svet u kome vi plaljivci veg etir ate, svet bez por oka, bez strasti, bez gladi,
bez soka i bez soli, svet bez por odice, bez majke, bez dece, ak gotovo bez ena! Nag onski ivot je
meditativno ukroen, opasne, vratolomne i teko odg ovorne stvar i kao to su privreda, pravo, politika, pokolenjima su preputene drug ima, svoj trutovski ivot se vodi kukaviki i dobro zatien, bez
brig e za ishranu i bez mnog o neugodnih dunosti. I da ne bi bio dosadan, revnosno se mir i sa svim
tim uenim specijalnostima, broje se slog ovi i slova, svir a se i igra igra staklenih perli, dok napolju,
u svetskoj prljavtini jadni natutkani ljudi ive stvarni ivot i rade stvarni rad.
Kneht ga je sasluao s neumornom, ljubaznom panjom.
Drag i prijatelju rekao je obazr ivo koliko su me jako tvoje rei podsetile na nae akovanje i na tvoju ondanju kritiku i elju za napadom! Samo to ja danas nemam istu ulog u kao onda.
Moj zadatak danas nije odbrana reda i Provincije od tvojih napada, i vrlo mi je milo to me se ovog
puta ne tie taj zadatak na kome sam se jednom ve isuvie naprezao. Naime, teko je odg ovor iti na
tako sjajne napade kao to je taj to si ga sad izveo. Ti tu govor i, na primer, o ljudima koji napolju
ive pravi ivot i rade pravi rad. To zvui tako apsolutno i lepo, iskreno, gotovo kao aksio m. A ako
bi se neko hteo bor iti protiv tog a, mor ao bi biti upravo neutiv i govornika podsetiti da se ipak njegov sopstveni pravi rad sastoji delom u tome da sudeluje u jednoj komisiji za dobro i za odranje
Kastalije. Ali ostavimo za trenutak alu. Iz tvojih rei vidim i iz tvog tona ujem da ti je srce jo uvek
puno mrnje i u isto vreme ipak puno oajnike ljubavi prema nama, puno. zavisti ili enje. Mi smo
za tebe kukavice, trutovi ili deca koja se igraju u deijem vrtu, ali katkad si ti u nama gledao takoe
veito vesele bog ove. U svakom sluaju ver ujem da iz tvojih rei smem zakljuiti jedno: za tvoju tugu, tvoju nesreu ili svejedno kako to nazvali, Kastalija ipak nije kriva, to mor a da dolazi s neke druge strane. Kad bi mi Kastaljani bili krivi, tada izvesno tvoja prebacivanja i prig ovor i protiv nas ne bi
jo i danas bili isti kao u diskusijama naeg deakog doba. U docnijim razg ovor ima e mi vie priati i ne sumnjam u to da emo nai neki put da te uinimo srenijim ili bar da tvoj odnos prema Kastaliji uinimo slobodnijim i prijatnijim. Koliko dosada ipog u da vidim ti stoji prema nama i Kastaliji, a sa tim prema svojoj sopstvenoj mladosti i akovanju, u nekom lanom, vezanom, sentimentalnom odnosu, ti si svoju sopstvenu duu rascepio na kastalijsku i svetsku i preter ano se mui stvar ima
za koje nisi odg ovor an. Ali je mog uno da suvie lako uzima drug e stvar i za koje si odg ovor an.
Pretpostavljam da ve due vremena nisi neg ovao vebe meditacije. Nije li tako?
Desinjor i se muno nasmejao. Kako si otrouman, domine! Due vremena veli! Ima mnog o,
mnog o godina otkad sam se odrekao ar obnjatva meditacije. Kako si se odjednom zabrinuo za mene! Onda kada ste mi tu u Valdcelu za vreme mog fer ijalnog teaja ukazali toliko mnog o utivosti i
prezir a i tako otmeno odbili moje osvajanje drug arstva, onda sam se odavde vratio sa odlukom da
zauvek uinim kraj kastaljanstvu u sebi. Ja sam se odonda odrekao igre staklenih perli, vie nisam
meditovao, ak mi je i muzika za due vreme bila ogadila. Mesto tog a naao sam nove drug ove koji
su mi davali pouke u svetskim zadovoljstvima. Pili smo i bludniili, isprobali smo sva pristupana
opojna sredstva, pljuvali smo i ismevali sve pristojno, dostojanstveno, ideale. U takvoj preter anosti,

razume se, to nije dug o trajalo, ali dovoljno dug o da sa mene potpuno skine poslednji kastalijski maz.
A kada sam zatim godinama docnije povremeno uviao da sam suvie ustro uleteo u tu stvar i da bi
mi neka tehnika meditacije bila vrlo nuna, tada sam bio suvie ponosit da ponovo ponem sa tim.
Suvie ponosit? pitao je Kneht tiho.
Da, suvie ponosit. Ja sam u meuvremenu utonuo u svet i postao svetovnjak. Nisam eleo da
budem ma ta drug o do jedan od njih, nisam eleo da imam neki drug i ivot do njihov, njihov strastan, detinjast, grozan, nesavladan i izmeu sree i straha razbuktali ivot. Prezr ivo sam odbijao da vaim sredstvima sebi pribavim izvesno olakanje i povlaeni poloaj.
Mag istar ga je otro pog ledao. I ti si to izdrao mnog o godina? Nisi upotrebio nikakva drug a
sredstva da bi se tog a oslobodio?
O da priznao je Plinio to sam inio i inim jo i danas. Naiu vremena kada opet pijem i
najee, da bih mog ao spavati, potrebna su mi kojekakva opojna sredstva.
Kneht je za jedan tren, kao iznenada umor an, sklopio oi, a tada je ponovo svojim pog ledom vrsto drao prijatelja. utke mu je pog ledao u lice, prvo ispitivaki i ozbiljno, pa postepeno sve blae,
ljubaznije i veselije. Desinjor i belei da dotle jo nikada nije susreo neki pog led ljudskih oiju koji je
istovremeno bio tako ispitivaki i pun ljubavi, tako nevin i tako sudei, tako zraei ljubazan i tako
sveznajui. On priznaje da ga je taj pog led prvo zbunjivao i draio, zatim smir ivao i postepeno potinjavao blag om moi. On je ipak pokuavao da se jo brani.
Rekao si govor io je da zna sredstva da me uini srenijim i veselijim. Ali uopte ne pita da li mi je to upravo potrebno.
Pa smejao se Jozef Kneht ako moemo nekog oveka uiniti srenijim i veselijim, to bi
trebalo da inimo u svakom sluaju, molio nas on za to ili ne. A kako bi ti to mog ao ne traiti ili ga se
liiti? Ti si radi tog a tu, zato sedimo tu opet jedan prema drug om, zato si nam se vratio. Ti mrzi Kastaliju, prezir e je, suvie si ponosit na svoje svetovnjatvo i svoju tug u da bi je hteo malo olakati pomou neto razuma i meditacije pa ipak te je neka tajna i neobuzdana enja kroza sve te godine
vukla i vodila k nama i naoj vedrini, dok nisi mor ao opet doi i to jo jednom pokuati sa nama. I ja
ti velim da si ovog puta doao u pravo vreme, u vreme kada sam i ja veo ma eznuo za pozivom iz vaeg sveta, za nekim vratima koja se otvar aju. Ali o tome idui put! Ti si mi poneto pover io, prijatelju; hvala ti na tome, i videe da u i ja imati poneto da se tebi ispovedim. Kasno je, ti putuje sutra
rano, a mene oekuje radni dan, mor amo skor o na spavanje. Molim tepokloni mi samo jo etvrt sata.
Ustao je, otiao prozor u i pog ledao gor e gde su se izmeu lelujavih oblaka svuda videle trake
tamno-svetlog nonog neba punog zvezda. Poto se nije odmah vratio, ustao je i gost i priao k prozor u. Mag istar je stajao gledajui gor e i ritmikim disanjem uivao hladnjikav vazduh jesenje noi.
Rukom je pokazao k nebu.
Pog ledaj rekao je taj pejza oblaka s njihovim nebeskim trakama! Na prvi pog led bi se
mog lo pomisliti da je dubina tamo gde je najtamnije, ali se odmah zapaa da ono tamno i meko predstavlja samo oblake i da vasio na sa svojim dubinama poinje tek na ivicama i fjordovima tih planina
od oblaka i da tone u beskraj, u njemu stoje zvezde, sveano i za nas ljude najvia olienja jasnoe i
reda. Dubina sveta i njeg ovih tajni ne nalazi se tamo gde su oblaci i crno, dubina je u jasnom i vedrom. Dopusti da te umolim: pre no to poe na spavanje jo malo pog ledaj u te zalive i mor euze sa
tim mnog im zvezdama i nemoj otklanjati misli ili snove koji ti pri tom moda dou.
U Plinio vom srcu se pokrenulo neko posebno, grevito oseanje, ne zna se da li bol ili srea. Slinim reima tako se seao, bio je jednom, pre nezamislivo dug og vremena, opomenut na prva vebanja meditacije u lepom, vedrom zar anku svog valdcelskog, akog ivota.
I dopusti mi jo jednu re poeo je opet majstor igre staklenih perli svojim tihim glasom.
Jo neto bih ti hteo rei o veselosti, o veselosti zvezda i duha, a takoe i o naoj kastalijskoj vrsti ve-

selosti. Ti ima neku odvratnost prema veselosti, ver ovatno zato to si mor ao ii putem tug e i sada ti
svaka jasnoa i dobro raspoloenje, a nar oito nae kastalijsko, izg leda plitko i detinjasto, takoe kukaviko, bekstvo pred strahotama i ponor ima stvarnosti u jedan jasan, lepo ureen svet istih oblika i
formula, istih apstrakcija i uglaenosti. Ali, drag i moj alosnie, ako bi tog bekstva i bilo, ako ne bi
nedostajalo kukavikih, bojaljivih Kastaljana koji se igraju istim formulama trebalo bi ak da ih
bude kod nas u veini to pravoj veselosti, onoj nebesnoj i duhovnoj, ne oduzima nita od njene
vrednosti i sjaja. Prema onim lako zadovoljnim i prividno veselim meu nama, stoje drug i ljudi i pokolenja, ljudi ija je veselost rie igra i povrnost, ve ozbiljnost i dubina. Poznavao sam jednog, to je
bio na bivi majstor muzike, kog a si nekada u Valdcelu povremeno viao. Taj ovek je svojih poslednjih godina ivota u tolikoj mer i imao vrlinu veselosti da je ona iz njeg a zraila kao svetlost iz
sunca, prelazila na sve kao blag onaklonost, ivotna volja, dobro raspoloenje, pover enje i pouzdanje
i dalje zraila u svima koji su njen sjaj ozbiljno primili i u sebe pustili. I mene je njeg ova svetlost
ozar ila i meni je on pover io malo od svoje jasnoe i sjaja svog a srca, a isto tako naem Fer omontu i
jo ponekom.
Za mene i za mnog e sa mnom najvii i najplemenitiji od svih ciljeva je da dostignemo tu veselost.
Nai e je takoe kod nekih otaca uprave reda. Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je
najvie saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponor a, ona je vrlina
svetaca i viteza, ona je nenar uiva i, sa star ou i pribliavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna
lepog a i prava supstanca svake vrline. Pesnik koji u kor aku igre svojih stihova velia ono divno i
strahotno u ivotu, muziar koji to puta da zvui kao ista sadanjica nosilac je svetlosti, umnoavalac radosti i jasnoe na Zemlji ak i kada nas prvo vodi kroza suze i bolnu napetost. Moda je pesnik
iji nas stihovi ushiuju bio tuan osamljenik, a muziar setna sanjalica, ali njeg ovo delo i tada ima
udela u veselosti bog ova i zvezda. Ono to nam on daje, to nije vie njeg ova tmina, njeg ova patnja ili
zebnja, to je kap iste svetlosti, veite veselosti. I kada itavi nar odi i jezici tee da prodru u dubinu
sveta, u mitovima, u kosmog onijama,[40] relig ijama, veselost je ono poslednje i najvie to oni mog u
postii. Sea se star ih Indijaca, na valdcelski uitelj nam je jednom o njima lepo priao: nar od patnje, mudrovanja, ispatanja, askeze. Ali, poslednji veliki pronalasci njeg ovog duha bili su svetli i veseli, veselo smekanje gospodar a sveta i Bude, vesele prilike njeg ovih paklenih mitolog ija. Svet, kako ga predstavljaju ti mitovi, u svome nastanku poinje boanski, blaeno, zraei, lep kao prolee,
kao zlatno doba. Zatim pobo- Ijeva i sve vie i vie propada, ogrubljuje i postane bedan, a na kraju
etir i doba sveta koja sve dublje tonu, zreo je za to da ga nasmejani i razig rani iva[41] zgazi i uniti.
Ali s tim se ne svrava ponovo poinje smehom Vinua[42] koji sanja, koji igrajui rukama stvar a
jedan novi, mladi, lepi, zraei svet. udno je to taj nar od, razbor it i sposoban za patnju kao gotovo nijedan drug i, sa grozom i stidom je posmatrao groznu igru svetske istor ije, toak poude i patnje
koji se veito okree, video je i razumeo tronost onog to je stvor eno, ovekovu poudu i satanstvo
i istovremeno njeg ovu duboku enju za istotom i harmonijom i za svu lepotu i trag iku tvor evine
naao je te divne aleg or ije o star enju sveta i raspadanju tvor evine, o ogromnom ivi koji propali svet
igrajui razvaljuje i o nasmejanom Vinuu koji lei dremajui i igrajui se puta da iz zlatnih boanskih snova postane jedan novi svet.
A to se tie nae sopstvene, kastalijske, veselosti, ona moe biti kasna i mala izo paena vrsta te
velike, ali ona je skroz leg itimna. Uenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude.
Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim tog a sa meditativnom neg om due,
nikada, dakle, ne moe potpuno izg ubiti vedrinu. Ali naa igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri
principa: nauku, oboavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igra staklenih perli trebalo da
bude natopljen veselou kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre sveg a da ima u sebi veselost muzike koja nije nita drug o do smelost, do veselo nasmejano kor aanje i igranje kroz sredite

strahota i plamena sveta, sveano prinoenje rtve. Tom vrstom veselosti sam se imao baviti otkad
sam je kao uenik i student poeo nasluujui razumevati. Vie je neu ostaviti ni u srei, ni u patnji.
Hajdemo sada da spavamo, ti putuje sutra rano. Doi uskor o opet, priaj mi vie o sebi, a i ja u
tebi priati. Saznae da i u Valdcelu, i u ivotu jednog mag istra ima podozr enja, razoar anja, ak
oajanja i demonija. A sada treba u san da ponese jo uvo puno muzike. Pog led u zvezdano nebo i
uvo puno muzike pre leg anja bolji su od svih tvojih uspavljujuih sredstava.
Seo je i svir ao oprezno, tiho, jedan stav iz one Parselove sonate, omiljenog komada pater a Jakobusa. Tonovi su padali u tiinu kao kapljice zlatne svetlosti, tako tiho da se izmeu njih jo mog lo uti
pevanje star e esme koja je tekla u dvor itu. Blag o i strog o, tedljivo i slatko, susretali su se i ukrtali
glasovi umilne muzike, smelo i veselo kor aali su svoje svesrdno kolo kroz nitavilo vremena i prolaznost, za kratki trenutak svog trajanja inili su prostor i noni as dalekim i velikim kao svet. A kad
je Jozef Kneht otputao gosta, ovaj je imao promenjeno i obasjano lice i istovremeno suze u oima.

PRIPREME
Knehtu je polo za rukom da probije led. Izmeu njeg a i Desinjor ija otpoeo je iv i za obojicu
osveavajui sao braaj i razmena. Taj ovek koji je dug o godina iveo u rezignir anoj melanholiji
mor ao je dati za pravo svom prijatelju. Njeg a je u stvar i elja za izleenjem, za jasnoom, za kastalijskom veselou opet privukla pedag okoj provinciji. Sada je dolazio ee i bez komisije i slubenih
poslova, dok ga je Teg ular ijus gledao s ljubomornim nepover enjem. Uskor o je mag istar Kneht znao
o njemu sve to mu je trebalo. Desinjor ijev ivot nije bio tako izvanr edan, ni tako komplikovan kao
to je Kneht pretpostavljao na osnovu njeg ovih prvih otkria.
Plinio je u mladosti pretrpeo ve poznato nam razoar anje i ponienje svog zanesenjakog i dela
ednog bia. Izmeu sveta i Kastalije on je postao ne posrednik i pomir itelj, ve usamljeni i ucveljeni
autsajder, i nije ostvar io neku sintezu iz svetovnih i kastalijskih sastavnih delova svog por ekla i svog
kar akter a. Pa ipak, on nije bio jednostavno brodolomnik, ve je uprkos svemu u podleg anju i odricanju stekao jedno sopstveno lice i nar oitu sudbinu. Vaspitanje u Kastaliji izg leda da se na njemu nikako nije osvedoilo, pre sveg a ono mu bar nije donelo nita do sukob i razoar anja i jednu duboku,
njeg ovoj prir odi teko snoljivu odvojenost i usamljenost. I kada je jednom dospeo na taj trnoviti put
osamljenog i neprilag oenog, izg ledalo je da i sam mor a jo tota uiniti da bi se izdvojio i poveao svoje tekoe. Nar oito je, ve kao student, doveo sebe u nepomirljivu suprotnost prema por odici, pre sveg a prema ocu. Iako se u politici nije ubrajao u prave voe, ovaj je ipak, kao svi Desinjor i,
celog svog veka bio potpor a konzervativne, vladi verne politike i stranke, neprijatelj svih novaenja,
protivnik svih zahteva zapostavljenih na prava i sudelovanje, nepoverljiv prema ljudima bez imena i
rang a, ver an i spreman na rtve za star i red, za sve to mu je izg ledalo leg itimno i posveeno. Tako je
bio, a da ipak nije imao relig io zne potrebe, prijatelj crkve i tvrdog lavo i principijelno se odupir ao
tenjama zakupaca zemlje za poboljanjem njihovog poloaja, iako mu nikako nije nedostajao smisao za pravinost, blag onaklonost i spremnost za dobroinstva i pomo. Tu okor elost pravdao je prividno log ino prog ramom i izr azima svoje stranke, a u stvar i ga, dabome, nije rukovodilo ubeenje i
razbor itost, ve slepa verna poslunost stalekim drug ovima i tradicijama svoje kue, kao i izvesno
vitetvo i viteka ast, a neko nag laeno potcenjivanje onog a to se pokazivalo kao moderno, napredno i savremeno, bili su znaajni za njeg ov kar akter.
Tog oveka je njeg ov sin Plinio razoar ao, draio i ogorio time to se kao student pribliio i prikljuio jednoj izr azito opozicio noj i modernistikoj stranci. U ono vreme se bilo obrazovalo jedno
levo, omladinsko krilo neke star e, graansko-liber alne stranke. Voa mu je bio Fer ag ut, neki publicista, poslanik i nar odni govornik velikog, sjajnog dejstva, temper amentan, ponekad sam sobom
ushien i dirnut, nar odni prijatelj i her oj slobode. Njeg ovo vrbovanje akademske omladine putem
javnih predavanja u univerzitetskim gradovima nije ostalo bez uspeha. Ono mu je, izmeu ostalih
oduevljenih slualaca i pristalica, privuklo takoe i mladog Desinjor ija. Razoar an visokom kolom
i u potrazi za nekim osloncem, za naknadom za mor al Kastalije koji je za njeg a izg ubio sutinu, za
nekim novim idealizmom i prog ramom, mladi je bio zanet Fer ag utovim predavanjima, divio se njegovom patosu i smelosti napadan ja, njeg ovoj duhovitosti, njeg ovom tuilakom dranju, njeg ovoj
lepoj pojavi i govor u i priao je grupi studenata koja se stvor ila oko Fer ag utovih slualaca i za iju je
stranku i ciljeve delala.
Kad je Plinio v otac to saznao, odmah je otputovao sinu. Prvi put u ivotu mu je zag rmeo u najviem besu, prebacio mu zaver enitvo, izdaju oca, por odice i tradicije kue i izdao mu zapovest da svoje greke odmah ispravi i da prekine sa Fer ag utom i njeg ovom strankom. To nije bio pravi nain da

se izvri uticaj na mladia, kome je sada izg ledalo da iz njeg ovog dranja izr asta ak neka vrsta muenitva. Plinio je izdrao grmljavinu i izjavio ocu da nije deset godina poseivao elitne kole i nekoliko godina univerzitet da bi se odrekao sopstvenog pog leda i sopstvenog suda, da bi pustio da mu
shvatanje o dravi, privredi i pravinosti propisuje neka klika sebinih bar ona. Pri tom mu je dobrodola kola Fer ag uta koji po uzor u velikih tribuna nikada nije znao o sopstvenim ili stalekim inter esima i u svetu nije teio niem drug om do istoj, apsolutnoj pravinosti i ovenosti. Star i Desinjor i
je prsnuo u gor ak smeh i pozvao sina da bar prvo zavri studije pre no to se umea u muevne stvar i
i uobrazi da o ljudskom ivotu i pravinosti razume vie no potovani nizovi pokolenja plemenitih
rodova, iji je on propali izdanak i koje on svojom izdajom napada s lea. Svaali su se, ogoravali i
vreali svakom daljom reju. Tada je star i odjednom uutao i otiao u hladnoj postienosti, kao da je
video u ogledalu svoje sopstveno lice unakaeno gnevom. Otada se za Plinija vie nikada nije povratio onaj star i, bezazleni odnos prema oinskoj kui, jer on je ne samo ostao ver an svojoj grupi i njenom novo-liber alizmu, ve je, tavie, jo pre zavretka studija postao Fer ag utov neposredan uenik,
pomonik i sar adnik, a nekoliko godina docnije i njeg ov zet. Dok je vaspitanjem u elitnim kolama
ili tekoama ponovnog prilag oavanja svetu i zaviaju bila razor ena ravnotea u Desinjor ijevoj dui
i njeg ov ivot protkan problematikom koja nag riza, dotle su ga ti novi odnosi doveli potpuno u jedan
eksponir an, teak i tug aljiv poloaj. On je bez sumnje dobio neto od vrednosti, naime neku vrstu vere, jedno politiko uver enje i pripadnost stranci koja je zadovoljavala njeg ovu mladiku potrebu za
pravinou i naprednou, a u Fer ag utovoj linosti dobio je uitelja, vou i star ijeg prijatelja. U poetku se bez kritike divio Fer ag utu i voleo ga je, a povrh tog a bio mu je potreban i ovaj ga je cenio.
Time je dobio pravac i cilj, rad i ivotni zadatak. To nije bilo malo, ali je mor alo biti skupo plaeno.
Dok se mladi ovek pomir io sa gubitkom svog prir odnog i nasleenog poloaja u oinskoj kui i
meu svojim stalekim drug ovima, a izbacivanje iz povlaene kaste i opozicije prema njoj umeo da
podnosi sa izvesnom fanatinom radou muenika, dotle je ipak ostalo neto to nikada nije potpuno
preg or eo, bar nag rizajue oseanje to je svojoj vrlo voljenoj majci zadao bol, to ju je izmeu oca i
sebe doveo u jedan krajnje neugodan i tug aljiv poloaj i time joj ver ovatno skratio ivot. Ona je umrla uskor o posle njeg ove enidbe. Posle njene smrti Plinija gotovo nisu ni viali u oevoj kui, i on je
tu kuu, star o por odino sedite, po oevoj smrti prodao.
Ima prir oda koje uspevaju da neki poloaj u ivotu, zvanje, brak, poziv, koje su platili rtvama,
upravo zbog tih rtava tako zavole i uine ih suvie svojim, da to postaje njihova srea i zadovoljstvo. Kod Desinjor ija je bilo drukije. On je, istina, ostao ver an svojoj stranki i njenom voi, svom
politikom pravcu i delatnosti, svom braku, svom idealizmu, samo mu je vremenom ipak sve to postalo problematino, kao to mu je to jednom postalo celo sopstveno bie. Politiki entuzijazam mladosti i entuzijazam pog leda na svet, umir ivao ga je. Borba za to da ima pravo, bila je tako malo usreujua kao stradanje i rtvovanje iz inata. Uz to je dolazilo iskustvo i otrenjenje u pozivu. Najzad mu
je postalo sumnjivo da li ga je zaista jedino smisao za istinu i pravo nainilo Fer ag utovim pristalicom, nisu li pri tom bar polovinom sudelovali njeg ovo govorniko i nar odno tribunstvo, njeg ova
dra i njeg ova vetina prilikom javnih govor a, nije li to bio zvonki zvuk njeg ovog glasa, njeg ovo
muko sjajno smejanje, mudrost i lepota njeg ove ker i.
Sve vie i vie je postajalo sumnjivo da li je star i Desinjor i svojom vernou staleu i svojom
okor elou prema zakupcima zaista imao neplemenitije stanovite. Sumnjivo je postajalo takoe da li
uopte postoji dobro i zlo, pravo i nepravo, nije li jezik sopstvene savesti na kraju jedini vaei sudija, i, ako je to tako, onda on, Plinio nije bio u pravu, jer nije iveo u srei, u mir u i potvrdi, u pover enju i sig urnosti, ve u nesig urnom, u sumnji, u nemirnoj savesti. Njeg ov brak, istina, nije bio u grubom smislu nesrean i promaen, ali ipak pun zategnutosti, komplikacija i otpor a, on je moda bio
najbolje to je on imao, ali onaj mir, onu sreu, onu nevinost, onu mirnu savest koji su mu toliko nedostajali on mu nije davao, on je zahtevao mnog o smotrenosti i stava, stajao je mnog o napor a. A

takoe i lep i krasno obdar en sini Tito jo izr ana je postao povod za borbu i diplomatiju, za vrbovanje i ljubomor u, dok je isuvie voljen i razmaen od oba roditelja, sve vie i vie pripadao mater i i
postao njen pristalica. To je bio poslednji i, kako je izg ledalo, najg ore primljeni bol i gubitak u Desinjor ijevom ivotu. To ga nije slomilo, on je to savladao i naao i sauvao svoj nain ponaanja, to
je bilo dostojanstveno ponaanje, ali ozbiljno, teko, melanholino.
Dok je Kneht sve to o svom prijatelju saznavao postepeno, pri nekim posetama i susretima, on mu
je u zamenu takoe pover io mnog o svojih sopstvenih iskustava i problema. Nikada nije pustio drug oga da doe u poloaj onog a ko se ispovedi, pa se u iduem asu i raspoloenju za to kaje i eli da povue, ve je primio i jaao Plinio vo pover enje svojom sopstvenom otvor enou i predanou. Njegov ivot se postepeno otvor io pred prijateljem, naizg led jednostavan, pravolinijski, uzor an, reg ulisan ivot u okvir u jednog jasno izg raenog hijer arhijskog por etka, kar ijer a puna uspeha i priznanja.
Pa ipak je to pre bio ivot sur ov, pun rtava i vrlo usamljen. Ako za oveka spolja mnog o ta u
njemu nije bilo sasvim razumljivo, ipak su glavna strujanja i osnovna raspoloenja to bila. I on nije
bio u stanju da ma ta bolje razume i sao seti, no Knehtovu elju za mladou, za mladim, neizopaeno obrazovanim uenicima, za skromnom delatnou bez sjaja i bez veite prinude na reprezentaciju,
za delatnou, na primer, uitelja latinskog jezika ili muzike na nekoj nioj koli. I to je bilo sasvim u
stilu Knehtove metode vetine leenja i vaspitanja to je tog pacijenta pridobio ne samo svojom velikom otvor enou, neg o mu je takoe dao sug estiju da mu moe pomoi i posluiti, sa tim i podstrek
da to zaista uini. I Desinjor i je u stvar i mog ao mag istru biti od neke kor isti, manje u glavnom pitanju, ali tim vie u zadovoljenju njeg ove radoznalosti i ei za znanjem o stotinu pojedinosti svetovnog ivota.
Ne znamo zato je Kneht uzeo na sebe taj ne laki zadatak da svog melanholinog prijatelja iz mladosti naui da se ponovo smeka i smeje, ni da li je pri tom uopte igrala neku ulog u pomisao da mu
onaj moe biti kor istan drug im uslug ama koje bi mu inio za uzvrat. Desinjor i, dakle onaj koji bi to
ponajpre mor ao znati, nije ver ovao u to. Docnije je priao:
Kad pokuam da razjasnim kako je to prijatelj Kneht poeo da deluje na jednog rezignir anog, u
sebe zatvor enog oveka kao to sam ja, sve jasnije vidim da je to najveim delom poivalo na ar obnjatvu i, mor am rei, takoe na apkunstvu. On je bio mnog o vei apkun no to su njeg ovi ljudi i
slutili, pun igre, pun duhovitosti, pun prepredenosti, uivajui u ar olijama, u samopretvar anju, u iznenadnom iezavanju i pojavljivanju. Ver ujem da je ve u trenutku mog prvog pojavljivanja pred
kastalijskom vlasti zakljuio da me uhvati i da na mene, na svoj nain, izvri uticaj, to jest da me probudi i dovede u bolju formu. On se bar odmah od prvog trenutka trudio da me pridobije. Zato je to
inio, zato se opter etio mnome to ne mog u rei.
Ver ujem da ljudi njeg ova soja to ine veinom nesvesno, kao refleksno oni se oseaju postavljeni
pred jedan zadatak, uju da ih neka nevolja doziva i odmah se predaju pozivu. Naao me je nepoverljiva i plaljiva, nikako spremna da mu klonem na ruke ili da ga molim za pomo. Mene, nekada tako
otvor enog i poverljivog prijatelja, naao razoar anog i zatvor enog i izg leda da ga je draila ba ta
smetnja, ta ne mala tekoa. On nije poputao, iako sam ja bio tako nepristupaan, i postig ao je to je
hteo. Pri tom se posluio izmeu ostalog smicalicom da naem odnosu da vid uzajamnosti, tako kao
da njeg ovoj snazi odg ovar a moja, njeg ovoj vrednosti moja, kao da mojoj potrebi za pomoi odg ovar a njeg ova potreba. Ve pri prvom duem razg ovor u nag ovestio mi je da je oekivao neto tako
kao moje pojavljivanje, da je za tim udeo, i postepeno me je posveivao u svoj plan da da ostavku na
zvanje i da napusti Provinciju i uvek je odavao koliko pri tom rauna na moj savet, moju pomo, moju poverljivost, poto u svetu osim mene nema nikakvih prijatelja i nikakvog iskustva. Priznajem da
sam to rado sluao i da to nije malo doprinelo da on zadobije moje puno pover enje i da mu se na neki
nain predam.

Savreno sam mu ver ovao. Ali docnije, tokom vremena, ipak mi je ponovo postalo sasvim sumnjivo i never ovatno i nikako ne bih mog ao rei da li i koliko je on zaista od mene oekivao, takoe ni
to da li je njeg ov nain da mene uhvati bio nevin ili diplomatski, naivan ili s pozadinom, iskren ili vetaki i kao igraka. Bio je suvie super io ran i ukazao mi je suvie mnog o dobrog a da bih se uopte
usudio na takva istraivanja. U svakom sluaju fikciju da je njeg ov poloaj slian mome i da je on
upuen na moju simpatiju i uslunost, kao to sam ja na njeg ovu, danas smatram samo za utivost, za
osvajaku i prijatnu sug estiju u koju me je upleo. Samo ne bih umeo rei koliko je njeg ova igra sa
mnom bila svesna, izmiljena, koliko ju je hteo i koliko je ona uprkos svemu bila naivna i prir odna.
Jozef je bio veliki umetnik. S jedne strane, on se toliko malo mog ao odupreti nag onu za vaspitanjem,
za uticajem, leenjem, pomag anjem, za razvijanjem, da su sredstva bila gotovo zanemarljiva; s drug e
strane, njemu je bilo nemog uno da i neto najmanje uradi bez punog predavanja. Ali jedno je izvesno, da se on mene onda latio kao prijatelj i kao veliki lekar i voa, da me vie nije pustio i najzad toliko probudio i izleio, koliko je to uopte bilo mog uno. I to je bilo udnovato i potpuno je odg ovaralo njemu: dok je to inio kao da kor isti moju pomo za svoje odlaenje sa zvanja i dok je moje esto sir ove i naivne kritike, ak sumnjienja i pog rde protiv Kastalije, sluao mimo i ak sa odobravanjem, dok se sam bor io za to da se oslobodi Kastalije, dotle je on mene u stvar i i uistinu tamo natrag
mamio i doveo, ponovo me naveo na meditaciju, vaspitao me i preo brazio kastalijskom muzikom i
utonjavanjem, kastalijskom veselou, kastalijskom hrabrou. Mene, koji sam uprkos svojoj enji
za vama bio sav toliko nekastaljanin i antikastaljanin, on je ponovo uinio ravnim vama, on je od moje nesrene jlubavi prema vama napravio srenu ljubav.
Tako se izjasnio Desinjor i i on je imao razlog a za svoju divnu zahvalnost. Ako kod deaka i mladia nije suvie teko da ih pomou naih odavno prover enih metoda vaspitamo za ivotni stil reda,
kod oveka pedesetih godina to je svakako bio teak zadatak, ak i kad je on unosio mnog o dobre volje. Ne, Desinjor i nije postao neki potpun ili ak uzor an Kastaljanin. Ali ono to je Kneht sebi postavio za cilj, potpuno mu je uspelo da rastvor i prkos i gorku teinu njeg ove tug e, da suvie osetljivu
i zazomom postalu duu opet priblii harmoniji i veselosti, da veliki hroj njeg ovih ravih navika zameni dobrim. Razume se, igra staklenih perli nije mog ao sam svriti mnotvo sitnog rada koji je pri
tom bio potreban. On je upotrebio apar at i sile Valdcela i reda za poasnog gosta. Stavie, za izvesno
vreme dao mu je da povede kui jednog majstor a meditacije iz Hirslanda, sedita uprave reda, za stalni nadzor njeg ovih vebanja. Ali plan i rukovoenje su ostali u njeg ovoj ruci.
To je bilo osme godine njeg ovog mag istarskog zvanja kad se Kneht prvi put odazvao toliko esto
ponavljanim pozivima svog a prijatelja i kad ga je posetio u njeg ovoj kui u glavnom gradu. S odobrenjem uprave reda, iji je star eina Aleksandar bio blizak njeg ovom srcu, iskor istio je jedan praznini dan za tu posetu. Od nje je mnog o oekivao, a ipak ju je ve godinu dana vie puta odlag ao, donekle zato to je hteo prvo da bude sig ur an u svog prijatelja, donekle i iz izvesne prir odne zebnje. To
mu je bio prvi kor ak u onaj svet tamo iz kog a je njeg ov prijatelj Plinio doneo onu ledenu tug u i koji
je za njeg a imao toliko mnog o vanih tajni.
Naao je modemu kuu koju je njeg ov prijatelj dobio u zamenu za star u gradsku kuu Desinjor ija.
Njome je upravljala jedna krasna, vrlo pametna, uzrljiva dama, ali damom je vladao njen lepi, brzopleti i pre nevaspitani sini. Izg ledalo je da se ovde sve vrtelo oko njeg a i da se on od svoje majke
nauio preg anjalakom, prepotentnom, malo poniavajuem dranju prema ocu. Uostalom, tu su bili
hladni i nepoverljivi prema svemu kastalijskom, ali majka i sin se nisu dug o odupir ali mag istrovoj
linosti ije je zvanje osim tog a za njih imalo neeg tajanstvenog, posveenog i leg endarnog. Pri prvom susretu bilo je krajnje kruto i usiljeno. Kneht se ponaao posmatraki, s oekivanjem i utei,
dama ga je primila s hladnom formalnom utivou i unutranjim odbijanjem, kao to se prima na
stanovanje neprijateljski visoki oficir. Sin Tito bio je najmanje pometen. On je ve dovoljno esto
mog ao biti svedok koji je posmatrao i moda se zabavljao i uivao kor isti od slinih situacija. Nje-

gov otac je izg ledao da igra gospodar a u kui vie no to je to bio. Izmeu njeg a i ene vladao je ton
blag e, oprezne, neto bojaljive utivosti, kao kada se hoda na prstima, koji je ena lake i prir odnije
odravala no mu. On je prema sinu pokazivao neko star anje i drug arstvo, a deko je izg leda bio naviknut da to as kor isti, as kooperno odbacuje. Ukratko, to je bilo muno, nebezazleno, prig uivanim nag onima zag uljivo zag revano zajedniko ivljenje puno straha od smetnji i izliva, puno napetosti, a stil ponaanja i govor a bio je, kao i stil itave kue, malo isuvie neg ovan i podeavan, kao da
se zatitni zid protiv mog unih proloma i napada ne moe sag raditi dovoljno vrsto, zbijeno i sig urno. Jo jedno Knehtovo zapaanje koje je zapamtio: s Plinio vog lica opet je nestao veliki deo ponovo
steene veselosti. On, koji je u Valdcelu ili u kui uprave reda u Hirslandu, izg ledao da je gotovo sasvim izg ubio svoju teg obu i tug u, tu, u svojoj sopstvenoj kui, opet je stajao potpuno u senci i izazivao kritiku i sauee.
Kua je bila lepa i svedoila je bog atstvo i razmaenost, svaka prostor ija je bila nametena prema
dimenzijama, svaka usklaena u neki prijatni dvozvuk ili trozvuk boja, ovde-onde neko umetniko
delo od vrednosti. Kneht je sa zadovoljstvom putao pog lede da etaju. Ipak mu se sva ta naslada za
oi na kraju inila za jedan stepen isuvie lepa, isuvie savrena i dobro smiljena, bez postajanja, bez
zbivanja, bez obnavljanja. Osetio je da i ta lepota prostor ija i predmeta ima smisao neke zakletve, neeg to trai zatitu i da te sobe, slike, vaze i cvee obuhvata ju i prate neki ivot koji je eznuo za
harmonijom i lepotom, i da ih nije mog ao postii drukije do ba neg om tako usklaene okoline.
U vreme posle te posete sa njenim delimino ner azg aljivim utiscima, Kneht je dao prijatelju uitelja razmiljanja. Otkad je proveo jedan dan u tako udnovato zgusnutoj i napunjenoj atmosfer i te kue, saznao je neto to nikako nije eleo, ali to mu je ipak nedostajalo i to je zbog prijatelja traio.
Nije ostalo pri toj prvoj poseti, ona je vie puta ponovljena i dovela je do razg ovor a o vaspitanju i o
mladom Titu u kome je ivo uestvovala i njeg ova majka. Mag istar je postepeno zadobio pover enje i
simpatiju te pametne i nepoverljive ene. Kad je jednom, pola u ali, rekao da je teta to njen sini
nije blag ovremeno poslat u Kastaliju na vaspitanje, ona je primedbu primila ozbiljno, kao neko prebacivanje i branila se: bilo je ipak najvema sumnjivo da li bi Tito zaista tamo bio primljen, on je zaista dovoljno obdar en, ali se teko moe obraditi i ona nikad sebi ne bi dopustila da se mimo sopstvenu deakovu volju zahvati u njeg ov ivot. Ba takav isti pokuaj jedanput nije uspeo kod njeg ovog
oca. Isto tako, ona i njen mu nisu pomiljali na to da za svog a sina kor iste povlasticu star e por odice
Desinjor i, poto su raskinuli sa Plinio vim ocem i itavom tradicijom star e por odice. A sasvim na kraju je dodala, bolno se smeei, da se od svog a deteta ne bi mog la odvojiti ni pod sasvim drug im
okolnostima, jer osim njeg a ona nema nita to bi joj ivot inilo vrednim.
Kneht je mor ao mnog o razmiljati o toj primedbi koja je bila vie nehotina no promiljena. Dakle, njena lepa kua, u kojoj je sve bilo tako otmeno, sjajno i usklaeno, i njen mu i njena politika i
stranka, nasledstvo od njenog oboavanog oca, sve to nije bilo dovoljno da njenom ivotu da smisao
i vrednost to je bilo u stanju samo njeno dete. I ona je radije putala da to dete raste pod tako ravim i tetnim uslovima kakvi su postojali tu u njenoj kui i u njenom braku, no to bi se od njeg a
odvojila za njeg ov spas. Za jednu tako pametnu, naizg led tako hladnu, tako intelig entnu enu, to je bila udnovata ispovest. Njoj Kneht nije mog ao pomoi na onako neposredan nain kao njenom muu,
pa nije ni mislio da to pokua. Ali svojim retkim posetama i time to je Plinio bio pod njeg ovim uticajem, ipak je u izvitoper ena i izo paena por odina stanja ula neka mer a i opomena. A za mag istra,
dok je od jednog do drug og puta rastao njeg ov uticaj i autor itet u kui Desinjor i, ivot tih svetskih
ljudi postajao je utoliko bog atiji zag onetkama ukoliko ju je bolje upoznavao. Ipak, o njeg ovim posetama u glavnom gradu i o tome ta je tamo video i doiveo, znamo vrlo malo i zadovoljavamo se time to je ovde nag oveteno.
Predsedniku uprave reda u Hirslandu Kneht se do sada nije pribliavao vie no to su to zahtevale

slubene dunosti. On ga je viao samo na plenarnim sednicama vaspitne vlasti koje su se odravale u
Hirslandu, pa i tu je predsednik vrio samo vie formalne i dekor ativne slubene radnje, doek i
oprotaj od koleg a, dok je glavni rad rukovoenja sednicama padao na govornika. Dosadanji predsednik u vreme otkad je Kneht stupio u zvanje, ve ovek u godinama dostojnim potovanja, bio je
vrlo potovan od mag istra igre, ali mu nikada nije dao povoda da smanji odstojanje. On za njeg a gotovo nije bio ovek, nije bio linost, ve je lebdeo, prvosvetenik, simvol dostojanstva i pribranosti,
kao utljivi vrh i kruna nad graevinom vlasti i itave hijer arhije. Taj dostojanstveni ovek bio je
umro i na njeg ovo mesto red je izabrao novog predsednika Aleksandra. Aleksandar je bio upravo
onaj majstor razmiljanja kog a je uprava reda pre mnog o godina bila dodelila naem Jozefu Knehtu
za prvo vreme njeg ovog voenja zvanja, i otada se mag istar divio tom uzornom muu reda i sa zahvalnou ga voleo. Ali, za to vreme i ovaj je iz dovoljne blizine mog ao posmatrati i upoznati majstor a igre staklenih perli u njeg ovom linom biu i ponaanju da bi ga zavoleo, jer je ovaj svakodnevno bio predmet njeg ove brig e i u neku ruku njeg ovo ispovedno dete. Obojica su bili svesni prijateljstva koje je dotle ostalo latentno i ono je dobilo oblik od onog trenutka kada je Aleksandar postao
Knehtov koleg a i predsednik vlasti, jer su se sad ee viali i imali su zajedniki posao. Razume se,
tom prijateljstvu je nedostajala svakidanjica kao i zajedniki doivljaj iz mladosti, to je bila koleg ijalna simpatija meu ljudima na visokim poloajima i njeno ispoljavanje ograniavalo se na mali viak topline prilikom pozdrava i oprotaja, na potpuno i bre razumevanje i jo na zabavne razg ovor e
od nekoliko minuta za vreme odmor a na sednicama.
Iako prema ustavu predsednik uprave reda, nazivan i majstor om reda, nije bio nadreen svojim
koleg ama, mag istrima, ipak je on to bio na osnovu tradicije po kojoj je majstor reda predsedavao
sednicama najvie vlasti. Ukoliko je red postajao meditativniji i vie monaki, utoliko je njeg ov autoritet vie rastao, razume se samo u okvir u hijer arhije i Provincije, ne van nje. U vaspitnoj vlasti su
predsednik reda i majstor igre staklenih perli sve vie i vie postajali dva prava eksponenta i reprezentanta kastalijskog duha. Prema prastar im disciplinama, predanim iz prekastalijskih epoha, kao to
su gramatika, astronomija, matematika, ili muzika, za Kastaliju su vaspitavanje duha u razmiljanju i
igra staklenih perli bili upravo kar akter istina dobra. Tako nije bilo bez znaaja to su njihova dva
sadanja predsednika i rukovodio ca bili u prijateljskom odnosu. To je za obojicu bila potvrda i podizanje njihovog dostojanstva, dodatak u toplini i zadovoljstvu u ivotu, jedan podstrek vie za ispunjenje njihovih zadataka: da u svojim linostima predstave i prethodno oive dva najprisnija sakralna
dobra i snag e kastalijskog sveta. Za Knehta je, dakle, to znailo jedno vezivanje vie, jednu protivteu
vie prema tendencijama ka odricanju od sveg a tog a i ka prodor u u jednu drug u, novu, ivotnu sfer u,
tendenciju koja je kod njeg a postala velika. Meutim, ta tendencija se nezadrivo razvijala dalje. Otkad je on sam postao potpuno svestan nje, to je mog lo biti u estoj ili sedmoj godini njeg ovog mag istrovanja, ona je ojaala i on, ovek buenja, bez zazor a ju je prihvatio u svoj svesni ivot i miljenje. Nekako od onog vremena, ver ujemo da smemo rei, postala mu je bliska misao na budui oprotaj od svog a zvanja i od provincije ponekad je to bilo kao to je zar obljeniku ver a u osloboenje,
ponekad takoe kao tekom bolesniku znanje o smrti. U onom prvom razg ovor u sa drug om iz mladosti koji se povratio, Plinio m, on ju je prvi put reima izr azio, mog uno samo da bi pridobio i otvorio utljivog i zatvor enog prijatelja, ali moda takoe da bi tim novim sao ptavanjem nekom drugom, svom novom buenju, svom novom ivotnom raspoloenju dao svedoka, uinio prvo okretanje
prema spolja, prvi kor ak ka ostvar enju. U daljim razg ovor ima sa Desinjor ijem Knehtova elja da
kad-tad ostavi svoj sadanji nain ivota i da se usudi na skok u jedan novi, ve je dobila stepen odluke. U meuvremenu je marljivo izg raivao prijateljstvo sa Plimom, koji mu sada nije vie bio privren samo divljenjem, ve isto toliko zahvalnou ozdravljenika i izleenog a, i u njemu je imao most
prema spoljanjem svetu i njeg ovom ivotu napunjenom zag onetkama.
Ne sme nas uditi to je mag istar svog prijatelja Teg ular ijusa tek vrlo kasno uputio u svoju tajnu i

u plan provaljivanja. Koliko god je blag onaklono i kor isno izg raivao svako svoje prijateljstvo, on
ga je ipak umeo sag ledati i voditi samostalno i diplomatski. Sada, sa ponovnim stupanjem Plinija u
njeg ov ivot, za Frica se pojavio jedan takmac, jedan novi star i prijatelj sa pretenzijama na Knehtovo
inter esovanje i srce, i ovaj se gotovo nije mog ao ni uditi to je Teg ular ijus na to isprva reagovao sa
estokom ljubomor om. Za izvesno vreme ak, naime dok je Desinjor ija potpuno zadobio i pravilno
svrstao, mag istru je nadur ena povuenost drug og a pre bila dobrodola. Trajno, dabome, bilo je vanije jedno drug o rasuivanje. Kako je svoju elju da se polako oslobodi Valdcela i mag istarskog dostojanstva mog ao uiniti podesnom i svarljivom jednoj prir odi kao to je bio Teg ular ijus? Ako bi
Kneht jednom napustio Valdcel, onda bi za tog prijatelja bio zauvek izg ubljen. Da ga povede na uski i
opasan put koji je leao pred njim, na to se nije mog lo misliti, ak i kad bi onaj, protivno svakom
oekivanju, sakupio elju i hrabrost za to. Kneht je ekao, razmiljao i vrlo mnog o odug ovlaio pre
no to ga je upoznao sa svojim namer ama. Najzad je to uinio kad je njeg ova odluka za provaljivanje
odavno postala vrsta. Bilo bi isuvie protivno njeg ovoj prir odi da prijatelja do kraja ostavi slepim i
da u neku ruku iza njeg ovih lea sprovodi planove i priprema kor ake ije bi posledice i onaj imao da
podnosi. Hteo ga je, kao i Plinija, po mog ustvu, uiniti ne samo poznavao cem, ve stvarnim ili
uobraenim pomag aem i sauesnikom, poto aktivnost doprinosi da se svaka situacija lake primi.
Knehtove misli o preteem zalasku kastalijskog bia bile su, prir odno, prijatelju ve odavno poznate, ukoliko je ovaj upravo bio voljan da ih sao pti i onaj bio spreman da ih prihvati. Mag istar se na
njih nadovezao kada se odluio da se drug ome otvor i. Protivno njeg ovom oekivanju i na njeg ovo
veliko olakanje, Fric nije trag ino primio ono to mu je poverljivo sao pteno. Naprotiv, izg ledalo je
da ga je prijatno zag revala, ak uveseljavala, predstava to jedan mag istar svoje dostojanstvo ponovo
baca vlasti, to stresa s nog u prainu Kastalije i bir a ivot po svom sopstvenom ukusu. Kao usamljenik i neprijatelj svakog normir anja, Teg ular ijus je uvek bio na strani pojedinca, protiv vlasti. Njeg a je
ovek mog ao uvek pridobiti za duhovit nain borbe protiv zvanine sile, da je zajeda, nadmudruje.
Time je Knehtu bio ukazan put i odahnuvi s jednim unutranjim osmejkom, odmah se upustio u prijateljevu reakciju. Ostavio ga je u shvatanju da je u pitanju neka vrsta prepada protiv vlasti i inovnikog vrha i pri tom mu je dao ulog u pover enika, sar adnika i zaver enika. Trebalo je razr aditi mag istrovu predstavku vlasti; izlag anje i objanjenje svih razlog a koji su mu nalag ali povlaenje sa zvanja, i
priprema i razr ada te predstavke trebalo je da bude uglavnom Teg ular ijusov zadatak. Pre sveg a, trebalo je da se on saivi sa Knehtovim istor ijskim shvatanjem o postanku, por astu i sadanjem stanju
Kastalije, zatim da sakupi istor ijsku grau i da njome obrazloi Knehtove elje i predlog e. To to je
mor ao da ue u jednu oblast koju je dotle odbijao i prezir ao, u zanimanje istor ijom, izg leda da mu
nije smetalo, i Kneht se pour io da mu za to da potrebna uputstva. I tako se Teg ular ijus udubio u svoj
novi zadatak s revnou i upornou koje je mog ao prikupiti za zastranjene i neobine poduhvate. Iz
tih studija koje je trebalo da ga dovedu u stanje da veliinama i hijer arhiji dokae njihove nedostatke i
podozr ivosti ili da ih drai, za njeg a, tvrdog lavog individualistu, proizilo je udnovato gnevno zadovoljstvo.
U tom zadovoljstvu Kneht nije uestvovao, kao to nije ver ovao ni u uspeh napor a svog a prijatelja.
On je bio odluio da se rei okova svog sadanjeg poloaja i oslobodi za zadatke za koje je oseao
da ga oekuju. Meutim, bilo mu je jasno da niti moe savladati vlast razlozima razuma, niti na Teg ular ijusa prebaciti deo onog a to se tu imalo svriti. Ipak, bilo mu je veo ma dobrodolo da ovaj bude
uposlen i odstranjen za vreme dok bi jo iveo u njeg ovoj blizini. Poto je pri poslednjem sastanku o
tome priao Pliniju Desinjor iju dodao je:
Prijatelj Teg ular ijus je sada zaposlen i obeteen za ono to misli da je izg ubio tvojim povratkom. Njeg ova ljubomor a je gotovo ve izleena i rad na njeg ovoj akciji za mene i protiv koleg a, njemu godi, on je skor o srean. Ali nemoj misliti, Plinio, da ja ma ta oekujem od njeg ove akcije, osim
onog dobra koje ona ima za njeg a samog. Potpuno je never ovatno ak nemog ue, da e naa najvia

vlast odobriti namer avanu predstavku, ona e mi najvie odg ovor iti blag om kaznenom opomenom.
Ono to stoji izmeu mojih namer a i njihovog ostvar enja jeste osnovni zakon same nae hijer arhije,
a jedna vlast koja otputa svog majstor a igre staklenih perli na jednu tako ubedljivo obrazloenu
molbu i dodeljuje mu mesto van Kastalije, takoe mi se nikako ne bi dopala. Osim tog a, tu je majstor
Aleksandar iz uprave reda, ovek koji se niim ne moe saviti. Ne, tu borbu u mor ati ja sam da izborim. Ali pustimo, dakle, prvo Teg ular ijusa neka veba svoju otroumnost! Time ne gubimo nita,
osim malo vremena, a ono mi je i inae potrebno da bih ovde ostavio sve tako sreeno da se moje
povlaenje moe izvriti bez tete po Valdcel. Ali u meuvremenu ti mi tamo kod vas mor a stvor iti
smetaj i mog unost rada, ma koliko skromno. U sluaju nude, zadovoljavam se i mestom uitelja
muzike. To treba da bude samo poetak, odskona daska.
Desinjor i je rekao da e to ve nai, i kad bude doao trenutak, njeg ova kua stoji prijatelju otvorena na koje bilo vreme. Ali Kneht time nije bio zadovoljan.
Ne rekao je ja ne mog u biti upotrebljen kao gost, ja mor am imati rad. Takoe bor avak u
tvojoj kui, ma koliko ona bila lepa, ako bi trajao due od nekoliko dana, samo bi poveao zategnutosti i tekoe. Ja imam mnog o pover enja u tebe, a takoe se i tvoja ena ljubazno privikla na moje
posete, ali bi sve to odmah dobilo drug i izg led kad vie ne bih bio posetilac i mag istar igre, ve begunac i stalan gost.
Ti to uzima ipak suvie strog o rekao je Plinio. Sa izvesnou moe raunati da e, kada se prvo ovde oslobodi i kada bude imao sedite u glavnom gradu, vrlo brzo dobiti neki poziv
dostojan tebe, najmanje kao profesor na nekoj visokoj koli. Ali za takve stvar i treba vremena, ti to
zna, i ja za tebe mog u neto da preduzmem tek onda kada tvoje osloboenje odavde bude gotovo.
Izvesno rekao je majstor dotle moja odluka mor a ostati tajna. Ja se ne mog u staviti na
raspolag anje vaoj vlasti pre no to moja sopstvena vlast bude obavetena i pre no to bude odluila.
To se po sebi razume. Ali ja takoe u poetku ne traim neku javnu slubu. Moje potrebe su male, manje no to ti ver ovatno moe zamisliti. Potrebna mi je jedna sobica i svakidanji hleb, ali pre sveg a
neki rad i dunost uitelja i vaspitaa. Treba da imam jednog ili nekoliko uenika i pitomaca s kojima
ivim i na koje mog u da delujem. Pri tom najmanje mislim na visoku kolu. Ja bih isto tako rado, ne,
daleko radije, bio domai uitelj kod nekog deaka ili slino. to traim i to mi je potrebno, to je neki prost, prir odan zadatak, neki ovek kome sam potreban. Poziv na neku visoku kolu spoetka bi
me opet svrstao u neki tradicio nalni, osvetani i mehanizovani slubeni apar at, a ja elim suprotno.
Usteui se Desinjor i je sada iziao sa jednim predlog om koji ga je ve neko vreme zanimao.
Imao bih neto da predloim rekao je i, molim te, da to bar saslua i blag onaklono ispita. Moda to moe prihvatiti, tada bi i meni uinio usljig u. Od prvog dana kad sam tu bio kao gost,
ti si mi u mnog ome pomog ao. Ti si takoe upoznao i moj ivot i moju kuu, i zna kako je tamo. Tamo nije dobro, ali je bolje no pre mnog o godina. Najtei je odnos izmeu mene i mog sina. On je
razmaen i uobraen, u naoj kui stvor io je sebi povlaen poloaj, to je on razumeo, a to mu je
omog ueno u godinama kada smo ga, jo kao dete, njeg ova majka i ja pridobijali. On se tada opredelio za majinu stranu i meni su postepeno iz ruku izbijena sva delotvorna vaspitna sredstva. Ja sam se
s tim pomir io, kao i sa mojim neto promaenim ivotom uopte. Bio sam rezignir an. Ali sada, kada
sam tvojom pomou donekle ozdravio, opet sam dobio nadu. Ti vidi na ta smer am. Mnog o bih oekivao od tog a ako bi Tito, koji inae ima tekoa u svojoj koli, neko vreme dobio uitelja i vaspitaa
koji bi ga se prihvatio. Znam da je to sebina brig a, samo ne znam da li bi te taj zadatak mog ao privui. Ali ti si me ohrabrio da taj pred- Iog iznesem.
Kneht se smekao i pruio mu ruku.
Hvala ti, Plinio. Nijedan predlog mi ne bi mog ao biti tako dobrodoao. Samo, nedostaje jo saglasnost tvoje ene. A dalje, vi biste se oboje mor ali odluiti da mi svog a sina u poetku potpuno pre-

pustite. Da bih ga uzeo u ruke, mor ao bi da bude iskljuen svakodnevni uticaj roditeljske kue. Ti mora govor iti sa svojom enom i privoleti je da prihvati taj uslov. To zahvati oprezno i nemojte ur iti!
I ti ver uje pitao je Desinjor i da bi neto mog ao postii s Titom?
Dabome, zato ne. On je dobrog soja i dobrih obdar enosti od oba roditelja, nedostaje samo harmonija tih sila. Moj e zadatak biti, i ja ga rado primam, da u njemu probudim ili pre ojaam i najzad
izazovem svest o zahtevu za tom harmonijom.
Tako je Jozef Kneht sada znao da su mu oba prijatelja, svaki na potpuno drug i nain, uposlena njegovom stvar i. Dok je Desinjor i u glavnom gradu svojoj eni podnosio nove planove i teio da joj ih
uini prihvatljivim, dotle je Teg ular ijus u Valdcelu sedeo u jednoj radnoj eliji u biblio teci i, po
Knehtovim uputstvima, sastavljao gradivo za namer avano pismeno. Mag istar ga je dobro namamio
lektir om koju je nar edio da mu podnese. Fric Teg ular ijus, koji je mnog o prezir ao istor iju, zag rizao
je i zaljubio se u istor iju epohe ratova. U igranju uvek veliki radnik, on je sa sve veim apetitom
skupljao simptomatine anegdote iz onog doba, mrane drevne prolosti reda, i toliko ih je nakupio
da je njeg ov prijatelj, kada mu je mesecima docnije rad bio podnet, jedva mog ao zadrati deseti deo.
U to vreme Kneht je vie puta ponovio posetu glavnom gradu. Gospoa Desinjor i je sve vie sticala pover enje prema njemu, kao to zdrav i usklaen ovek esto tako lako biva priman kod tekih i
opter eenih, i uskor o je bila pridobijena za plan svog a mua. O Titu znamo da je prilikom takve jedne posete prilino prkosno dao na znanje mag istru da ne eli da ga ovaj oslovljava sa ti, jer da ga tobo svi, pa i uitelji njeg ove kole oslovljavaju sa vi. Kneht mu je sa velikom utivou zahvalio i izvinio se, ispriao mu da uitelji u njeg ovoj Provinciji kau ti svima uenicima i studentima, pa i onima koji su odavno odrasli. A posle obeda zamolio je deka da malo izae s njim i da mu pokae grad.
Prilikom te etnje Tito ga je vodio takoe kroz jednu krasnu ulicu star og grada, gde su u nizu gotovo
bez pror eda stajale kue otmenih, imunih patricijskih por odica star e stotinama godina. Pred jednom
od tih vrstih, uskih i visokih kua Tito je zastao, pokazao grb nad portalom i upitao:
Poznajete li ovo? A kada je Kneht odg ovor io ne, rekao je: To tu je grb Desinjor ija, a to je
na star i por odini dom, on je trista godina pripadao por odici. Ali mi stanujemo u naoj bezlinoj
kui samo zato to je moj otac posle dedine smrti imao elju da taj lepi, dostojanstveni dom proda i
da za sebe sazida modernu kuu koja, uostalom, ve sada nije ba tako moderna. Moete li shvatiti tako to?
Da li vam je mnog o ao tog star og doma? pitao je Kneht ljubazno, a kad je Tito strasno potvrdio i ponovio svoje pitanje: Moete li shvatiti tako to? rekao je:
Sve se moe shvatiti kad se pomakne na svetlost. Star i dom je lepa stvar, i kada bi kraj njeg a
stajao novi, i kada bi imao da bir a, on bi ipak zadrao star i. Da, star e kue su lepe i dostojanstvene,
nar oito tako lepa kao ta tu. Ali da ovek i sam sag radi kuu, takoe je neto lepo. I kada neki mladi
ovek, pun stremljenja i ambicio zan, ima da bir a hoe li ugodno i odano da se nastani u jednom gotovom gnezdu ili da gradi potpuno novo, onda se sasvim dobro moe razumeti da njeg ov izbor moe
pasti takoe na zidanje. Kako ja poznajem vaeg oca, a poznavao sam ga kada je jo bio vaih godina
i strastan preg alac bez razmiljanja, prodaja i gubitak kue nisu, uostalom, nikome naneli toliko bola
koliko njemu samom. On je imao teak sukob sa ocem i por odicom i, kako izg leda, njeg ovo vaspitanje u Kastaliji nije bilo sasvim pravilno za njeg a, bar ga nije mog lo sauvati od izvesnih strasnih prenagljenosti. Jedna od njih je bila prodaja kue. On je time hteo da udar i po licu i objavi rat ocu, itavoj prolosti i zavisnosti, bar je meni to izg ledalo sasvim shvatljivo. Ali ovek je udan, i meni ne bi
bila potpuno never ovatna i jedna drug a misao, da je prodava star og doma tom prodajom hteo ne samo da por odici nanese bol, neg o pre sveg a samom sebi. Por odica ga je razoar ala, bila ga je poslala
u nae elitne kole i tamo pustila da se vaspita na na nain, a zatim ga je po povratku doekala sa zadacima, zahtevima i pretenzijama kojima on nije bio dor astao. Ali ja ne bih hteo da idem dalje u psi-

holokom tumaenju. U svakom sluaju istor ija sa tom prodajom kue pokazuje koliko jaku mo ima
sukob izmeu oeva i sinova, ta mrnja, ta ljubav koja se nag lo preo krenula u mrnju. Kod ivih i
obdar enih prir oda taj sukob retko izo staje. Svetska istor ija je puna tih primer a. Uostalom, ja bih mogao sasvim lako zamisliti jednog potonjeg mladog Desinjor ija koji bi sebi postavio za ivotni zadatak da po svaku cenu povrati kuu u svojinu por odice.
Zar ne uzviknuo je Tito vi biste mu dali za pravo ako bi to uinio?
Ne bih hteo da mu budem sudija, mladi gospodine. Ako bi se neki kasniji Desinjor i setio veliine svog a roda i obaveze koja mu je sa tim data u ivot, ako svojim silama slui gradu, dravi, nar odu, pravu, blag ostanju i u tome postane tako jak da uzg red takoe povrati kuu, onda je on ovek za
potovanje i hoemo da mu skinemo kapu. Ali ako ne zna ni za kakav cilj u ivotu osim te istor ije s
kuom, onda je on samo opsednut i zag ubljen, ovek strasti, najver ovatnije jedan od onih koji takve
mladike sukobe s ocem nikada nije spoznao u njihovom smislu i celog ivota ih, takoe jo i kao
ovek, vukao sa sobom. Mi ga moemo razumeti, takoe aliti, ali taj nikada nee poveati slavu svoga roda. Lepo je kad je neka star a por odica s ljubavlju privrena svojoj kui, ali podmlaivanje i nova veliina dolaze joj samo ako njeni sinovi slue veim ciljevima no to su por odini.
Iako je prilikom ove etnje Tito paljivo sluao gosta svog a oca i prilino drag e volje, ipak je pri
drug im povodima prema njemu opet pokazivao odbijanje i prkos. U tom oveku do kog a je, izg leda,
oboma roditeljima, koji se inae nisu slag ali, toliko mnog o stalo, oseao je neku mo koja bi mog la
postati opasna za njeg ovu razmaenu neobuzdanost, i povremeno se pokazivao izr azito nevaspitan.
Razume se, tome je svaki put sledovalo aljenje i elja da se to popravi, jer je muilo njeg ovo samooseanje to je pokazao neku slabost pred veselom utivou koja je kao sjajni oklop okruavala magistra. A u potaji je on u svom neiskusnom i malo podivljalom srcu oseao da je to ovek koji bi se
mog ao moda veo ma voleti i potovati.
To je nar oito osetio za pola sata kad je Knehta zatekao sama dok je ekao oca koji je bio zadran
poslovima. Ulazei u sobu Tito je video gosta kako sedi nepomino kao kip, poluzatvor enih oiju,
zraei tiinu i mir u svojoj utonulosti, tako da je deko nehotice tiho kor aao i na prstima hteo opet
da izie. Ali je tada onaj na stolici otvor io oi, ljubazno ga pozdravio, ustao, pokazao na klavir koji
je stajao u sobi i pitao ga da li uiva u muzici.
Da, rekao je Tito, on ve due vremena nema vie asova iz muzike i takoe vie nikako nije vebao, jer u koli ne stoji sjajno i tamo ga uitelji dovoljno mue, ali mu je sluanje muzike uvek bilo
zadovoljstvo. Kneht je otvor io klavir, seo preda nj, konstatovao da je natimovan i odsvir ao jedan
stav andanta od Skarlatija, koji je tih dana bio uneo u osnovu jednog vebanja igre staklenih perli. Tada je zastao i, kad je video da je deak paljiv i predan, poeo mu je ukratko objanjavati ta se otprilike u jednom takvom vebanju igre staklenih perli dog aa, razlag ao je muziku u njene sastavne delove, pokazao neke naine analize koji se na nju mog u primeniti i nag ovestio puteve za prevoenje muzike u jer og life igre. Tito je prvi put video majstor a ne kao gosta, ne kao znamenitost koju je odbijao,
jer je pritiskivala njeg ovo samoo seanje, ve ga je video na njeg ovom radu, oveka koji je nauio i
izvodi kao majstor jednu vrlo suptilnu i tanu vetinu, vetinu iji je smisao Tito mog ao samo nasluivati, ali koja je, izg leda, zahtevala itavog oveka i njeg ovu predanost. Njeg ovom samopotovanju
je godilo i to to ga je uzeo za odraslog i dovoljno pametnog da bi ga zainter esovap za tako zapletene
stvar i. Postao je tih i za to pola asa poeo je nasluivati iz kojih izvor a dolazi vedrina i sig urno spokoj stvo tog udnovatog oveka.
Knehtova slubena delatnost u to poslednje vreme bila je gotovo isto toliko intenzivna kao nekada
u teko vreme primanja zvanja. Bilo mu je stalo do tog a da sve resor e svojih obaveza ostavi u uzornom stanju. On je taj cilj i postig ao, iako je promaio onaj cilj koji je zamiljao zajedno s tim, to jest
pustiti da izg leda da se bez njeg ove linosti moe, ih da se lako moe zameniti. Kod naih najviih

zvanja je skor o uvek tako: mag istar lebdi gotovo kao neki vrhovni ukras, neko sjajno odlije nad
komplikovanim mnotvom svog slubenog podruja. On dolazi i odlazi brzo, lak kao neki ljubak
duh, kae dve rei, da glavom neki znak odobravanja, nekim gestom nag ovesti nalog i ve ga nema,
ve je kod idueg. Na svom slubenom apar atu on svir a kao muzikant na svom instrumentu, izg leda
da mu nije potrebna nikakva snag a i gotovo nikakvo razmiljanje, a sve tee kao to treba da tee.
Meutim, svaki inovnik u tom apar atu zna ta znai kad mag istar otputuje ili je bolestan, ta znai
kad ga treba zameniti ma i za jedan sat ili jedan dan.
Dok je Kneht ispitivaki jo jednom proao kroz celu malu dravu Vicus lusorum-a, nar oito svu
marljivost upotrebio na to da svoju senku neprimetno uputi u zadatak da ga brzo sa svom ozbiljnou zastupa, mog ao je istovremeno konstatovati kako se ono najprisnije u njemu od sveg a toliko
odvojilo i udaljilo, kako ga itava drag ocenost tog dobro smiljenog malog sveta vie ne usreuje i
ne vezuje. Valdcel i svoje mag istarsko zvanje ve je posmatrao kao neto to lei za njim, jednu
oblast koju je proao, koja mu je mnog o dala i mnog o ga nauila, ali koja sada nije bila u stanju da iz
njeg a izmami neke nove snag e i dela. U vreme tog postepenog odvajanja sve vie i vie mu je takoe
postajalo jasno da pravi razlog njeg ovog otuivanja i elje za odlaskom nije znanje o opasnostima
koje postoje za Kastaliju i brig a za njenu budunost, ve da je to jednostavno jedan prazan i preo stao
neuposlen komad njeg a samog, njeg ovog srca, njeg ove due, koji je sada traio svoje pravo i hteo da
se ispuni.
Tada je jo jednom temeljno prostudir ao ustav i statute reda. Tu je video da njeg ovo odlaenje iz
Provincije u osnovi nije tako teko, da to nije gotovo nemog ue postii, kao to je u poetku zamiljao. Bilo mu je slobodno da iz razlog a savesti da ostavku na zvanje, da takoe napusti red; zavet redu
nikako nije bio doivotan, iako je tu slobodu samo retko kor istio neki lan, a lan najvie vlasti nikada. Ne, ono to je inilo da mu kor ak izg leda tako teak nije bila strog ost zakona, to je bio sam hijerarhijski duh, lojalnost i vernost savezu u njeg ovom sopstvenom srcu. Izvesno, on nije hteo tajno da
odbegne, on je pripremao opirnu molbu da bi postig ao svoju slobodu dete Teg ular ijus, piui je,
izmazalo je prste mastilom. Ali on nije ver ovao u uspeh te molbe. Oni e ga odobrovoljiti, opomenuti, moda mu radi opor avka ponuditi odsustvo u Mar ijafels gde je pater Jakobus nedavno umro, ili
moda u Rim. Ali ga nee pustiti da ide u to je sve sig urnije ver ovao. Pustiti ga da ide, protivreilo
bi itavoj tradiciji reda. Ako bi vlast to uinila, time bi priznala da je njeg ov zahtev opravdan, priznala bi da ivot u Kastaliji, ak i na tako visokom poloaju, pod takvim okolnostima, oveku ne moe
biti dovoljan, da moe znaiti odricanje i robovanje.

OKRUNICA
Bliimo se kraju nae prie. Kao to je ve nag oveteno, nae znanje o tom kraju je nepotpuno i
gotovo vie ima kar akter prie no kar akter istor ijskog izvetaja. Mor amo se time zadovoljiti. Ali utoliko nam je prijatnije to tu pretposlednju glavu opisa Knehtova ivota moemo ispuniti jednim
autentinim dokumentom. To je ono opirno pismo u kome majstor igre staklenih perli razlae vlasti
razlog e svoje odluke i moli je za otputanje iz zvanja.
Jedino se, dabome, mor a rei da Jozef Kneht, kao to odavno znamo, ne samo da vie nije ver ovao
u neki uspeh tog tako opirno pripremljenog pisma, neg o da tu svoju molbu, kada je s njom zaista
ve bilo poo dmaklo, radije vie ne bi napisao ni predao. S njim se desilo kao sa svim ljudima koji
nad drug im ljudima vre neku prir odnu i s poetka nesvesnu mo. Ta mo se ne vri bez posledica po
njenog nosio ca, i ako je mag istar bio radostan da svog prijatelja Teg ular ijusa pridobije za svoje namer e time to je pustio da postane njihov unapreiva i sar adnik, ono to se dog odilo sada bilo je jae no njeg ove sopstvene misli i elje. On je Frica vrbovao i zaveo za jedan rad u iju vrednost on, zaetnik, nije vie ver ovao. Ali kada mu je prijatelj najzad podneo taj rad, on ga opet nije mog ao ukinuti, niti ga je mog ao staviti na stranu i pustiti neiskor iena, a da veo ma ne povredi i razoar a prijatelja
kome je tim radom hteo da rastanak uini podnoljivim. Kao to ver ujemo da znamo, Knehtovim namer ama u ono doba daleko bi pre odg ovar alo kad bi na svoje zvanje jednostavno dao ostavku i objavio svoj izlazak iz reda, umesto da sa molbom izaber e tek zao bilazni put koji je u njeg ovim oima
sada postao gotovo komedija. Ali obzir prema prijatelju podstakao ga je da za neko vreme jo jednom savlada nestrpljenje.
Ver ovatno bi bilo inter esantno upoznati se s rukopisom marljivog Teg ular ijusa. On se sastojao
uglavnom iz istor ijske grae koju je bio sakupio u svrhe dokaza ili ilustrovanja, ali teko greimo
ako pretpostavimo da je on sadrao takoe pokoju zajedljivu i duhovito formulisanu re kritike hijerarhije, kao i sveta i istor ije sveta. Samo, ako bi taj rukopis, spremljen u mesecima jedne neobino ilave radljivosti, ak jo postojao, to je vrlo mog uno, i kad bi nam bio na raspolag anju, ipak bismo
se mor ali odrei da ga sao ptimo, jer naa knjig a ne bi bila pravo mesto za njeg ovo objavljivanje.
Za nas je od vanosti samo to kako je mag istar igre upotrebio rad svog a prijatelja. Kada mu ga je
ovaj sveano predao, on ga je primio srdanim reima zahvalnosti i priznanja i, poto je znao da mu
time priinjava radost, umolio ga je da mu proita rad. Teg ular ijus je vie dana po pola sata sedeo
kod mag istra u njeg ovom vrtu, jer je bilo leto, i sa zadovoljstvom mu je itao mnog e listove iz kojih
se sastojao njeg ov rukopis, i itanje je esto bilo prekidano njihovim glasnim smehom. To su bili dobri dani za Teg ular ijusa. Ali posle se Kneht povukao i, kor istei neke delove rukopisa svog a prijatelja, sastavio svoje pismo vlasti koje doslovno sao ptavamo i kome nije potreban vie nikakav komentar.

PISMO MAGISTRA IGRE VASPITNOJ VLASTI

Razni obziri su mene, mag istra igre, opred el il i da jednu stvar naroite vrste, koja mi lei na srcu, iznesem pred vlast u ovom posebnom i donekl e vie linom pismu, umesto da ga unesem u svoj sveani izv etaj o pol ag anju rauna. Dod ue, to pismo ja pril aem
dospel om slub enom izv etaju i oek ujem njeg ov o zvanino reenje, ali ga ipak smatram pre kao nek u vrstu kol eg ijalne okrunice
svojim drug ov ima mag istrima.
Dunost je mag istra da vlasti skrene panju kad a se u njeg ov om red ovnom vo enju zvanja ispree smetnje ili zaprete opasnosti.
Moje vo enje zvanja sad a (ili mi izg led a), iako sam revnostan da zvanju sluim svim svojim sil ama, ugroeno je jednom opasnou
koja lei u mojoj sopstvenoj linosti, ali ne vod i porekl o jed ino iz nje. Moralnu opasnost slabl jenja svoje line pod esnosti za majstora igre stakl enih perl i bar ja smatram istov remeno za opasnost koja postoji objektivno i van moje linosti. Da se izrazim sasvim kratko: poeo sam sumnjati u svoju sposobnost da vod im svoje zvanje s punom vrednou zato to moram smatrati ugroenim samo
svoje zvanje, samu igru stakl enih perl i koju ja treb a da neg ujem. Namera ovog pisma je da vlasti iznesem da nag ov etena opasnost
postoji i da me ba ta opasnost, kad a sam je jednom osetio, nuno zov e na jedno drug o mesto no to je ovo na kome sam. Nek a mi
je doputeno da situaciju objasnim jednom aleg orijom: Na mansard i nek o sed i nad suptilnim naunim rad om. Pri tom primeuje da je
dol e u kuj izb io poar. On nee razmil jati da li je to stvar njeg ov og zvanja ili nije li bol je da svoje tab el e naisto prepie, ve e
strati dol e i pok uati da spase kuu. Tak o ja sed im na jednom od najv iih spratov a nae kastal ijske gra ev ine, zauzet igrom stakl enih perl i, rad ei samim nenim, osetl jiv im instrumentima, a instink t, nos, skreu mi panju da negd e dol e gori, da cel oj naoj zgrad i
preti opasnost i da je ugroena, i da ja sad a ne treb a da anal iziram muzik u ili da diferenciram prav il a igre, ve da se pourim tamo
gde se dimi.
Naa ustanov a Kastal ija, na red, naa nauka i nae kolstvo, sa igrom stakl enih perl i i svim, veini nama brai red a izg led aju
tak o sami po seb i razuml jiv i kao to svak om ov ek u izg led a vazd uh koji die i tle na kome stoji. Gotov o nik o nik ad a ne misl i na to
da bi taj vazd uh i to tle moda mog li tak o e ne biti tu, da bi nam taj vazd uh jednog dana mog ao ned ostajati, da bi tle pod nama
mog lo nestati. Imamo sree da dob ro zatieni iv imo u jednom mal om, istom i vesel om svetu, i vel ik a veina nas iv i, ma kak o
udnov ato to izg led al o, u fikciji da je taj svet uvek postojao i da smo mi ro enjem u njeg a ul i. Ja sam svoje mla e god ine proiv eo
u toj najv ie prijatnoj zab lud i, dok mi je stvarnost ipak bil a sasvim dob ro poznata, naime da nisam u Kastal iji ro en, ve da su me
vlasti ovamo posl al e i vaspital e i da Kastal ija, red, vlast, kol e, arhiv i i igra stakl enih perl i nik ak o nisu uvek bil i tu i da nisu del o
prirod e, ve kasna, plemenita i kao sve nainjeno, prol azna tvorev ina ljudske vol je. Ja sam sve to znao, ali to za mene nije imal o
stvarnosti, jednostavno nisam misl io na to, gled ao sam mimo tog a, a znam da e vie od tri etv rtine nas iv eti i umreti u toj udnovatoj i prijatnoj zab lud i.
Ali kao to je bil o stol ea i hil jad a god ina bez red a i bez Kastal ije, bie tak o e ubud ue opet takv ih vremena. A ako danas podseam svoje kol eg e i potov anu vlast na tu injenicu, na tu oig lednu istinu i kad ih poziv am da uprav e pog led na opasnosti koje nas
ugroav aju, ako, dakl e, za trenutak uzimam pre neomil jenu ulog u prorok a, opominjaa, propov ednik a pok ajanja koji suv ie lak o izaziv a podsmeh, ond a sam spreman da prihvatim eventualni podsmeh. Ali ja se ipak nad am da e veina od vas moje pismo do kraja
proitati i da e mi nek i ak u nek im tak ama odob riti. Ve to bi bil o mnog o.
Jedna ustanov a kao to je naa Kastal ija, jedna mal a drav a duha, izl oena je unutranjim i spol janjim opasnostima. Unutranje
opasnosti, ili nek e od njih, poznate su nam i mi ih posmatramo i suzb ijamo. Iz elitnih kol a mi stalno vraamo pojed ine uenik e, jer
kod njih otk riv amo neiskoreniv a svojstva i nag one koji ih ine nesposobnim i opasnim za nau zajednicu. Veina njih, tak o se nad amo, ipak nisu zato ljud i manje vrednosti, ve samo nepod esni za kastal ijski iv ot i po pov ratk u u svet mog u nai za seb e shodnije ivotne usl ov e i postati val jani ljud i. Naa praksa se u tom pog led u posved oil a i uopte uzeto u naoj zajednici moe se rei da ona
dri do svog dostojanstva i samov aspitanja i da je za njen zad atak dov oljno da predstavl ja jed an gornji sloj, jed an plemeniti stal e
duha i da uvek obrazuje nov.
Verov atno da me u nama nema vie ned ostojnih i nemarnih no to je prirodno i podnol jiv o. Ve manje besprek orno stoji kod nas
sa preterano pov oljnim mil jenjem o red u, sa stal ekom ohol ou na koju zav od i svak a plemenitost, svak i priv il eg isani pol oaj i
koja se tak o e obino preb acuje svak om plemstvu, as opravd ano, as neopravd ano. U drutvenoj istoriji uvek je u pitanju pok uaj
stvaranja plemstva, ono je njeg ov vrhunac i kruna, i izg led a da je prav i, iako ne uvek priznati cilj i ideal svih pok uaja stvaranja
drutva, nek a vrsta aristok rati je, vlad av ine najb ol jih. Bil o monarhijska ili anonimna, vlast je uvek bil a spremna da potpomae jedno
plemstvo koje se stvaral o protekcijom i priv il eg ij ama, bil o to pol itik o ili drug o plemstvo, po ro enju ili po izb oru ili vaspitanju.
Povl aeno plemstvo je pod tim suncem uvek ojaav al o, ali stajanje na suncu i priv il eg ov anost od izv esnog stepena razvitk a uvek
su mu postajal i isk uenje i vod il i njeg ov oj korupciji. Ako mi sad a svoj red posmatramo kao plemstvo i pok uamo da se potom ispitamo kol ik o nae dranje prema cel ini narod a i sveta opravd av a na poseb an pol oaj, kol ik o nas je moda ve zahvatil a i nama ovlad al a karakteristina bol est plemstva, hib ris,[43] preterano mil jenje o seb i, stal eka ohol ost, bol je znanje, nezahvalno uiv anje
koristi, ond a nam se mog u pojav iti nek e sumnje. Nek a kod dananjeg Kastal janina ima posl unosti prema zak onima red a, nek a ima
marl jiv osti, kultiv isane duhovnosti, ali zar mu ne ned ostaje esto vrl o mnog o uvid a u svrstav anje u sklop narod a, u svet, u svetsku
istoriju? Ima li on svesti o osnov u svoje egzistencije, da li zna da pripad a jednom iv om org anizmu kao list, kao cvet, grana ili koren, da li nasl uuje neto o rtvama koje mu narod podnosi time to ga hrani i odev a i to mu omog uav a njeg ov o kol ov anje i njegov e raznov rsne stud ije? I da li se mnog o brine o smisl u nae egzistencije i naeg posebnog pol oaja, ima li prav u predstav u o svrsi
naeg red a i iv ota? Priznajui izuzetk e, mnog e i slavne izuzetk e, sklon sam da na sva pitanja odg ov orim ne. Proseni Kastal janin posmatra svetovnjak a i neuenjak a moda bez prezira, bez zav isti, bez mrnje, ali ga ne smatra bratom, ne vid i u njemu svog
hranio ca, niti se i najmanje osea sao dg ov ornim za ono to se dog a a tamo napol ju, u svetu. Svrha njeg ov og iv ota izg led a mu da

je neg a nauka rad i njih samih ili tak o e samo etanje puno uiv anja u vrtu obrazov anja koje se rad o ponaa kao univ erzalno, a da to
ipak nije potpuno. Ukratk o, kastal ijsko vaspitanje, visok o i plemenito vaspitanje izv esno, kome sam dub ok o zahval an, u veini onih
koji ga imaju i zastupaju, nije org an i instrumenat, nije aktivno i upravl jeno na cil jev e, nije svesno u slub i neem veem ili dubl jem,
ve pomal o nag inje samouiv anju i samohval isanju, obrazov anju i odg ajiv anju duhovnih specijalnosti.
Znam da postoji vel ik i broj potpunih i najv ie vrednih Kastal jana koji zaista ne el e nita drug o do da slue. To su oni kod nas
vaspitani uitel ji, naroito oni koji napol ju u zeml ji, dal ek o od prijatne klime i duhovnih razmaenosti nae Prov incije, vre na svetovnim kol ama jednu usl ug u bog atu odricanjem, ali neocenjiv o vanu. Ti val jani uitel ji tamo napol ju, sasvim strog o uzeto, uprav o
su jed ini od nas koji stvarno ispunjav aju cilj Kastal ije i kroz iji rad mi plaamo zeml ji i narod u ono mnog o dob ro koje oni ine nama.
Da se na vrhovni i najsvetliji zad atak sastoji u tome da zeml ji i svetu ouv amo njihov duhovni temelj koji se posved oio kao moralni elemenat od najv ie del otvornosti, naime smisao za istinu na kome izme u ostal og a poiv a i prav o to, dod ue, zna vrl o dobro svak i od nas lanov a red a. Ah pri nek om samoispitiv anju veina od nas bi moral a seb i priznati da joj dob ro sveta, odranje duhovnog potenja i istote tak o e van nae tak o lepo isto odrav ane Prov incije nik ak o nije najv anije, ak da uopte nije vano, i da
mi onim hrab rim uitelj ima tamo napol ju sasvim rad o ostavl jamo da svojim pred anim rad om oduuju na dug svetu i da nama, igraima stakl enih perl i, astronomima, muziarima i matematiarima u nek u ruk u opravd aju uiv anje naih priv il eg ija. Sa ohol ou i kastinskim duhom, o kome smo ve gov oril i, u vezi je i to to se ne brinemo ba jak o za to da li svoje priv il eg ije zasl uujemo dav anjem, to ne mal i broj nas ak uobraav a neto zbog uzd rijiv osti sag lasne red u u vo enju naeg materijalnog iv ota, kao da je ona
nek a vrl ina koja se praktik uje isto rad i seb e same, dok je ona ipak minimum protivd av anja za to to nam zeml ja omog uav a nae
kastal ijsko postojanje.
Zad ov ol jav am se ukaziv anjem na te unutranje tete i opasnosti, one nisu nepod ozriv e, iako u mirnim vremenima jo dug o ne bi
ugroav al e nau egzistenciju. Ali mi, Kastal jani, nismo zav isni samo od naeg moral a i razuma, ve sasvim bitno i od stanja zeml je i
vol je narod a. Mi jed emo svoj hleb, koristimo svoje bib lio tek e, izg ra ujemo kol e i arhiv e ali kad narod vie nema vol je da nam
to omog ui ili kad zeml ja usl ed osiromaenja, rata i tak o dal je za to bud e nesposobna, tad a je istog a trenutk a gotov o sa naim ivotom i naim stud iranjem. Da e naa zeml ja svoju Kastal iju i nau kulturu jednog dana smatral i luksuzom koji ona vie ne moe
podnositi, da e nas ona ak, umesto da kao do sad a bud e dob roudno ponosita na nas, jednog dana oseati kao gotov ane i tetoine, ak kao uitel je lane nauke i neprijatel je to su opasnosti koje nam prete spol ja.
Ako bih hteo pok uati da jednom prosenom Kastal janinu iznesem te opasnosti pred oi, to bih morao uiniti pre sveg a primerima
iz istorije, a pri tom bih se spotak ao o izv estan pasiv an otpor, o nek o gotov o detinjsko neznanje i neuee. Kod nas Kastal jana, vi
to znate, interesov anje za svetsku istoriju je krajnje slab o, ak veini nas ned ostaje ne samo interesov anje, neg o ak, hteo bih rei,
prav inost prema istoriji, potov anje za nju. Ta odv ratnost, pomeana sa ravnod unou i gled anjem s visine na zanimanje svetskom
istorijom, ee me je podstical a na istraiv anje, i naao sam da ona ima dva uzrok a. Prv o, sad raji istorije nam izg led aju prirodno, ne gov orim o istoriji duha i kulture koju mi ak veo ma neg ujemo neto inferio rno. Svetska istorija, ukol ik o imamo nek u predstav u o njoj, sastoji se od surov ih borb i o vlast, o dob ra, o zeml je, o sirov ine, o nov ac, ukratk o o materijalno i kvantitativno, o
stvari koje mi smatramo kao ned uhovne i pre za preziranje. Za nas je sed amnaesti vek dob a Dek arta, Paskal a, Frob erg a, ica, a ne
dob a Kromvel a ili Luja XIV. Drug i razl og naeg zaziranja od svetske istorije sastoji se u naem nasl e enom i veim del om, kao to
misl im, opravd anom nepov erenju prema nek oj vrsti posmatranja istorije i pisanja istorije, koja je u dob a propad anja pre osniv anja naeg red a bil a veo ma omil jena i prema kojoj mi unapred nemamo ni najmanje pov erenja: prema tak ozvanoj fil ozofiji istorije, iji najd uhovniji procvat i u isto vreme najo pasnije dejstvo nal azimo kod Heg el a, ali koja je u sled eem stol eu dov el a do najo pasnijeg falsifik ov anja istorije i demoral isanja smisl a za istinu. Pred il ekcija za tak ozvanu fil ozofiju istorije spad a za nas u glavna obel eja epohe
niskog duhovnog stanja i pol itik ih borb i najv eeg opseg a. Nju mi ponek ad naziv amo ratno stol ee, ali najv ie feljtonistik o doba. Na ruev inama te epohe, iz suzb ijanja i savl a iv anja njenog duha ili ned uha postal a je naa sad anja kultura, postal i su red
i Kastal ija. to mi prema svetskoj istoriji, naroito nov ijoj, sad a stojimo gotov o onak o kao to je otpril ik e asketa ili isposnik kasnijeg hrianstva stajao prema svetskoj pozornici to je u vezi sa naom duhovnom ohol ou. Istorija nam izg led a kao poprite nagona i mod a, pohotl jiv osti, gramziv osti i poud e za vlau, raspol oenja za ubistvom, nasil ja, razaranja i ratov a, slav ol jub iv ih ministara, potk upl jenih general a, pucnjav om razorenih grad ov a, a isuv ie lak o zab oravl jamo da je to samo jed an od mnog ih njenih aspek ata. A pre sveg a zab oravl jamo da smo mi sami komad istorije, neto postal o i neto to je osu eno na izumiranje kad a izg ub i
sposobnost za dal je postojanje i samopreo braav anje. Mi sami smo istorija i sao dg ov orni smo za svetsku istoriju i svoj pol oaj u njoj.
Veo ma nam ned ostaje svest te odg ov ornosti.
Bacimo li pog led na svoju sopstvenu istoriju, na vremena postank a nae dananje ped ag oke prov incije, u naoj zeml ji kao i u nekoj drug oj, na postanak raznih red ov a i hijerarhija, od kojih je jed an na red odmah vid imo da nau hijerarhiju i zav iaj, nau dragu Kastal iju nik ak o nisu osnov al i ljud i koji su se prema svetskoj istoriji ponaal i tak o rezignirano i tak o nadmeno kao mi. Nai prethodnici i osniv ai zapoel i su svoje del o krajem ratnog dob a, u jednom razorenom svetu. Mi smo nav iknuti da svetska stanja onog
vremena, koje je otpril ik e poel o sa tak ozvanim prv im svetskim ratom, objanjav amo jednostrano uprav o zato to duh tad a nije nita vaio i to je za mone vlastod rce bio samo pov remeno korieno, pod re eno borb eno sredstvo, u emu vid imo posl ed icu
feljtonistik e korupcije. Dakl e, lak o je konstatov ati ned uhovnost i surov ost s kojima su se vod il e one borb e o vlast. Kad a ih nazivam ned uhovnim, to inim ne zato to ne bih vid eo njihov e ogromne uspehe u intel ig enciji i metod ici, ve zato to smo nav iknuti, to
nam je stal o do tog a da duh u prv om red u smatramo kao vol ju za istinom, a ono to je u tim borb ama od duha utroeno, svak ak o
izg led a da nema nieg zajednik og sa vol jom za istinom. To je bil a nesrea onog vremena to se prema nemiru i dinamici, nastal im
iz ogromno brzog pov eanja broja ljud i, nije nal azio nik ak av donekl e vrst moralni pored ak. to je neto od njeg ov ih ostatak a sauv ano, bil o je potisnuto aktuelnim izrazima i u tok u onih borb i nailazimo na udnov ate i strane injenice. Sasvim slino kao pril ikom Luterov og rascepa crk v e etiri vek a ranije, ceo svet je odjednom bio ispunjen strahov itim nemirom, svud a su se obrazov al i
borb eni frontov i, svud a je bil o nag log gork og smrtnog neprijateljstva izme u mlad og i starog, izme u otadb ine i ov eanstva, izme u crv enog i bel og, a mi dananji ljud i nismo u stanju vie uopte da rek onstruiemo mo i unutranju dinamik u onog crv eno i
bel o, ni prav e sad rine i znaenja svih dev iza i bojnih pokl ia, a kamol i da ih shvatimo i sao setimo. Slino kao u Luterov o dob a,

u itav oj Evropi, pa i na pol ov ini Zeml je, vid imo vernik e i jeretik e, mlad e i stare, pob ornik e jueranjeg i pob ornik e sutranjeg, kak o
oduevl jeno ili oajnik i jedni drug e sek u. esto su se frontov i kretal i poprek o kroz zemaljske karte, narod e i porod ice i ne smemo
sumnjati u to da je za veinu samih boraca ili njihov ih vo a sve to bil o najv ie puno smisl a. Tak o e mnog im kol ov o ama i onima
koji vod e re u tim borb ama ne smemo porei izv esnu snanu dob ronamemost, izv estan idealizam, kak o se to ond a naziv al o. Svuda se boril o, ubijal o i razaral o i svud a, na obema stranama, sa verom da se bori za bog a protiv av ol a.
To divl je dob a visok ih oduevl jenja, divl je mrnje i sasvim neiskaziv e patnje kod nas je pal o u nek u vrstu zab orav a koji se jed va
shvata, jer je ono ipak tak o tesno u vezi sa postank om svih naih ustanov a i njihov a je pretpostavk a i uzrok. Taj zab orav nek i satiriar bi mog ao pored iti sa zab oravnou koju oplemenjeni i prov ereni prob isveti imaju za svoje porekl o i svoje rod itel je. Hoemo jo
mal o da zaustav imo oi na onoj ratnoj eposi. Ja sam itao nek e njene dok umente i pri tom sam se manje interesov ao za pok orene
narod e i razorene grad ov e no za dranje intel ektualaca u to dob a. Njima je bil o teko i veina se nije odral a. Bil o je muenik a, kako me u uenjacima tak o i me u rel ig io znima, i njihov o muenitvo i uzor ak i u ono vreme, nav iknuto na uase, nije ostal o bez
dejstva. Ipak, veina predstavnik a duha nije podnel a pritisak te epohe sil e. Jedni su se pred al i i svoje tal ente, znanja i metod e stav il i
na raspol ag anje vlastod rcima. Poznata je izrek a jednog ond anjeg profesora visok e kol e u repub lici Masag eta ta je dva puta dva, ne odre uje fak ultet, ve na gospod in general. Drug i su opet prav il i opoziciju dok su to mog li initi na nek om pol uzatienom prostoru i izd av al i su proteste. Nek i poznati svetski autor kao da je ond a to itamo kod Cig enhalsa u tok u jedne jed ine
god ine, potpisao prek o dvesta takv ih protesta, opomena, apel a razumu itd., moda vie no to je zaista bio proitao. Ali veina je
nauil a da uti, nauil i su tak o e da glad uju i da se mrznu, tak o e da prose i da se skriv aju od pol icije, umiral i su pre vremena, a
onome ko je umro, preiv el i su zav id el i. Bezb rojni su dig li ruk u na seb e. Zaista vie nije bil o zad ov oljstvo ni ast biti naunik ili
knjievnik. Ko se stav io u slub u vlastod raca i kril atica, taj je dod ue imao zvanje i hleb, ali i prezir najb ol jih svojih kol eg a i ipak
veinom nemirnu sav est. Ko je tu slub u odb io, morao je glad ov ati, morao je iv eti slob od an kao ptica i umreti u bed i ili izg nanstvu.
Bio je prire en grozan, neuv eno surov izb or. Brzo je propad al o ne samo istraiv anje, ukol ik o nije bil o u slub i cil jev a sil e i rata,
ve i kol e. Pre sveg a, svetska istorija koju je svagd a vod ea nacija isk ljuiv o dov od il a u vezu sa sob om bil a je besk rajno uproena i prepev ana; istorija fil ozofije i feljton vlad al i su svud a, pa i u kol i.
Dosta s pojed inostima. To su bil a estok a i divl ja vremena, hao tina i vav il onska vremena, u kojima narod i i strank e, staro i mlado, crv eno i bel o nisu vie razumev al i jedno drug o. Kraj tog a je bil a, posl e dov oljnog krv arenja i siromaenja, sve jaa enja svih
za osveenjem, za ponovnim nal aenjem zajednik og jezik a, za red om, za moral om, za vaeim meril ima, za jednom azb uk om i
tab licom mnoenja koju vie ne diktiraju interesi moi i koja se vie ne bi svak og trenutk a menjal a. Nastal a je ogromna potreb a za
istinom i prav om, za razumom, za savl a iv anjem hao sa.
Tom vak uumu na kraju jedne nasilnik e i sasvim prema spol ja upravl jene epohe, toj enji svih za jednim nov im poetk om i novim poretk om koja je postal a neiskaziv o nuna i prekl injua, imamo da zahval imo za nau Kastal iju i za nae postojanje. Siuno
mal o, hrab ro, pol uizg ladnel o ali nesav itl jiv o ostal o jato istinskih duhov a poel o je biv ati svesno svojih mog unosti, u asketsko-herojskom samov aspitanju poel o je dav ati seb i pored ak i ustav, svud a u mal im i najmanjim grupama poel o je opet da rad i, da raiav a sa izrazima i da sasvim odozd o nav ie opet sag rad i jednu duhovnost, jednu nastav u, istraiv anje, obrazov anje. Gra ev ina je
uspel a. Od oskudno junak ih poetak a pol ak o je porasl a u sjajnu gra ev inu. U nizu generacija stvoril a je red, vaspitnu vlast, elitne
kol e, arhiv e i zbirk e, strune kol e i seminare, igru stakl enih perl i. I mi smo ti koji danas, kao nasl ednici i uiv ao ci, stanujemo u
skoro suv ie sjajnoj gra ev ini. I, nek a bud e jo jednom reeno, mi stanujemo u njoj kao gosti koji uglavnom nita ne poimaju i koji su
postal i pril ino komotni. Ne el imo vie ma ta da znamo o ogromnim ljudskim rtvama na kojima su pod ignuti nai temeljni zid ov i,
nita o isk ustvima punim patnji iji smo nasl ednici, i nita o svetskoj istoriji koja je nau gra ev inu pod ig la ili trpel a, koja nas nosi i trpi i koja e moda trpeti jo nek e Kastal jane i mag istre posl e nas dananjih, ali koja e nau gra ev inu opet jednom sruiti i prog utati,
ko to opet rui i guta sve to je pustil a da poraste.
Vraam se iz istorije, i rezultat primena na dananjicu i na nas je ovaj: Na sistem i red je ve prek oraio onaj vrhunac procvata
i sree koje zag onetna igra svetskog zbiv anja ponek ad doputa lepom i vrednom el jenja. Mi smo na zahod u koji se moda jo vrl o
dug o moe otegnuti, ali u svak om sluaju ne moe nam vie pasti u deo nita vie, lepe ni vrednije el jenja od onog a to smo ve
imal i, put vod i nizb rd o. Mi smo, verujem, istorijski zrel i za razg ra iv anje i ono e nesumnjiv o doi, ne danas i sutra, ali prek osutra.
Ja to zak ljuujem ne moda samo iz nek e suv ie moralne ocene naih dav anja i sposobnosti, ja to zak ljuujem mnog o vie iz pok reta koje vid im da se pripremaju u spol janjem svetu. Prib liav aju se kritina vremena, svud a se oseaju predznaci, svet hoe ponov o
da premesti svoje teite. Pripremaju se pomeranja snag a, ona se nee izv riti bez rata i sil e, s Dal ek og istok a preti ne samo ugroenje mira, ve tak o e iv ota i slob od e. Nek a se naa zeml ja i njena pol itik a dre neutralno, nek a sav na narod jednog lasno (to on
me utim ne ini) istraje pri dosa anjem i nek a ostanu verni nama i kastal ijskim idealima to e biti uzal udno. Ve sad a nek i nai
parl amentarci, pov remeno vrl o jasno, gov ore o tome da je Kastal ija za nau zeml ju neto skup luksuz. im zeml ja bud e prinu ena
na ozb iljno ratno nao ruav an je, nao ruav an je samo za odb ranu, a to se moe uskoro desiti, doi e do vel ik ih mera tednje i, uprkos svoj blag onakl onosti vlad e prema nama, pog od ie nas vel ik i deo tog a. Mi smo ponositi na to to na red i neprek idnost duhovne kulture koju on obezb e uje, zahtev aju od zeml je srazmemo skromne rtve. U pore enju s drug im vremenima, naroito s feljtonistik im ranim vremenom, sa njeg ov im obil ato dotiranim visok im kol ama, njeg ov im bezb rojnim tajnim sav etnicima i luksuznim institutima te rtve u stvari nisu vel ik e i one su iezav ajue mal e ako se pored e sa onima koje u ratnom vek u prog uta rat i nao ruanje. Ali ba to nao ruanje e moda uskoro opet biti vrhovna zapov est, u parl amentu e opet dominirati general i. I, ako narod bud e
postavl jen pred izb or da rtvuje Kastal iju ili da se izl oi opasnosti rata ili propasti, znamo kak o e glasati. Tad a e tak o e bez sumnje odmah uzeti maha nek a ratna ideo log ija. Omlad inu e naroito zahvatiti nek i izraajni pog led na svet, po kome e naunici i naunitvo, latinski i matematik a, obrazov anje i neg a duha vaiti kao iv otno opravd ani samo utol ik o ukol ik o su u stanju da slue ratnim cil jev ima.
Val je ve na putu, jednom e nas sprati. Moda e to biti dob ro i neophodno. Posl e mere naeg uvid a u zbiv anje, posl e mere nae budnosti i nae hrab rosti, nama ostaje zasad a, potov ane kol eg e, ona ograniena slob od a odl uiv anja i del anja, koja je data ovek u i koja svetsku istoriju ini ljudskom istorijom. Ako hoemo, moemo zatvoriti oi, jer je opasnost donekl e jo dal ek o. Mi da-

nanji mag istri verov atno emo svi jo do kraja na miru disati i na miru moi umreti pre no to se opasnost prib lii i pre no to je svi
vid e. Ali za mene, i ne samo za mene, taj mir ne bi bio mir mirne sav esti. Ne bih hteo da i dal je na miru upravl jam svojim zvanjem i
igram igru stakl enih perl i, zad ov ol jan to me ono to dol azi vie nee nai u iv otu. Ne, meni izg led a nuno da se podsetim da tako e i mi, nepol itik i, pripad amo istoriji sveta i da uestvujemo u njoj. Zato sam u uvod u svog a pisma rek ao da je moja slub ena
marl jiv ost smanjena ili pak ugroena, jer ne mog u spreiti da vel ik i deo mojih misl i i brig a bud e zauzet bud uom opasnou. Ja, dodue, zab ranjujem svojoj mati da igra oblicima koje bi nesrea za nas i za mene mog la usvojiti, ali se ne mog u zatvoriti prema pitanju ta imamo mi i ta imam ja da rad im da bih doek ao opasnost? Nek a mi je o tome doputena jo jedna re.
Ja ne bih hteo da zastupam Platonov zahtev da u drav i treb a da vlad a naunik ili mud rac. Svet je ond a bio mla i. A Platon,
iako osniv a nek e vrste Kastal ije, nik ak o nije bio Kastal janin, ve ro eni aristok rata, kral jevskog porekl a. I mi smo, dod ue, aristokrati i inimo nek o plemstvo, ali to je plemstvo duha, ne krv i. Ne verujem da e ljud ima ikad a poi za ruk om da odg aje nek o krvno
plemstvo istov remeno sa duhovnim, to bi bil a idealna aristok ratija, ali ona ostaje san. Mi Kasta- Ijani smo pod obni za vlad anje, iako
smo otmeni i sasvim pametni ljud i. Ako bismo moral i vlad ati, mi to ne bismo inil i sa snag om i naivnou koje su potrebne prav om
vlad aru, a tak o e bi pri tom brzo bil i zanemareni i naa prav a oblast i naa najspecifinija brig a neg a uzornog duhovnog iv ota.
Za vlad anje nije nik ak o potrebno da se bud e glup i sirov, kak o su pov remeno misl il i sujetni intel ektualci. Za vlad anje je potrebna
nesal omiv a el ja za del atnou, upravl jena prema spol ja, strast identifik ov anja seb e sa cil jev ima i svrhama i izv esno, tak o e, nek a
brzina i ned vouml jenje u izb oru putev a ka uspehu. Dakl e, sama svojstva koja jed an naunik jer neemo se naziv ati mud racima
ne sme imati, niti ih ima, jer za nas je posmatranje vanije od del a, a u izb oru sredstav a i metod a, da bismo dol i do svojih cil jev a,
nauil i smo da bud emo kol ik o je mog uno skrupul ozni i nepov erl jiv i.
Dakl e, mi ne treb a da vlad amo i ne treb a da vod imo pol itik u. Mi smo strunjaci istraiv anja, razl ag anja i merenja, mi smo odratel ji i stalni prov erai svih azb uk a, tab lica mnoenja i metod a, mi smo kontrol ori duhovnih mera i teg ov a. Mi smo, izv esno, jo i
mnog o drug o ta. Pod datim usl ov ima moemo biti tak o e nov atori, pronal azai, pustol ov i, osvajai i tumai koji daju drug i smisao.
Ali naa prv a i najv anija funkcija, rad i koje smo narod u potrebni i koja nas odrav a, jeste funkcija odrav anja istote svih izv ora
znanja. U trg ov ini, u pol itici i moda gde drugd e u nek oj pril ici, pretvaraju nje Y u X moe znaiti nek ak av pod vig i genijalnost, ali
kod nas nik ad a.
Ranijih epoha, u ustal asanim tak ozvanim vel ik im vremenima, u ratu i u prev ratu, u nek im sluajev ima trail o se od intel ektualaca da se bav e pol itik om. To je naroito bio sluaj u pozno feljtonsko dob a. U njeg ov e zahtev e spad ao je i zahtev za pol itizacijom i mil itarizacijom duha. Duh treb a da bud e uzab ran i utroen kao oru e rata, kao crk v ena zvona za liv enje topovskih cev i, kao
jo nezrel a kolska mlad e za popunjav anje desetk ov anih jed inica.
Razume se, mi taj zahtev ne moemo priznati. Ne treb a gub iti ni rei o tome to nek og naunik a u sluaju nude odvod e sa katedre ili s radnog stol a i naine ga vojnik om, tak o e ni to se on pod datim okolnostima dob rov oljno javl ja za to. Dal je, to se u nekoj zeml ji iscrpenoj ratom naunik mora u svemu materijalnom ograniav ati do krajnosti i do glad i. Ukol ik o je obrazov anje jednog
ov ek a vie, ukol ik o su priv il eg ije koje je uiv ao vee, utol ik o u sluaju nude treb a da bud u vee rtve koje podnosi. Nad amo se
da e to jednom svak om Kastal janinu biti po seb i razuml jiv o. Ali, ako smo spremni da svoje zdravl je, svoju udobnost, svoj iv ot rtvujemo narod u kad je u opasnosti, ond a to ne ukljuuje u seb e da treb a da bud emo spremni da sam duh, trad iciju i moral nae duhovnosti rtvujemo interesima dana, narod a ili general a. Kuk av ica je ko se izv lai od del anja, rtav a i opasnosti koje njeg ov narod
ima da izd ri. Ali ne manje je kuk av ica i izd ajnik ko principe duhovnog iv ota izd a materijalnim interesima, dakl e onaj ko je spreman
da vlastod rcima prepusti na primer odl uk u o tome kol ik o je dva puta dva! Izd ajstvo je kad a se smisao za istinu, intel ektualno potenje, vemost zak onima i metod ama duha, rtvuje ma kom drug om interesu, pa i interesu otadb ine. Kad a u borb i interesa i kril atica
istina do e u opasnost da bud e obezv re ena, unak aena i sil ov ana onak o kao i pojed inac, kao jezik, kao umetnost, kao i sve organsko i vetak i visok o neg ov ano tad a nam je jed ini zad atak da se usprotiv imo i da istinu, to jest teenje ka istini, spasav amo
kao svoj vrhovni stav vere. Naunik koji kao gov ornik, kao autor, kao uitelj svesno kae la, svesno potpomae lai i falsifik ov anja, rad i ne samo protiv org anskih principa, ve osim tog a, uprk os svak om aktuelnom izg led u, ne ini svome narod u nik akv u korist
ve teku tetu, kvari mu vazd uh i zeml ju, jel o i pie, truje mil jenje i prav o i potpomae sve zlo i neprijateljsko to narod u preti unitenjem.
Kastal janin ne sme, dakl e, da bud e pol itiar. Istina, u sluaju nude on treb a da rtvuje svoju linost, ali nik ad a vernost duhu.
Duh je blag otvoran i plemenit samo u posl unosti istini. im nju izd a, im se odvoji od strahopotov anja, postane potk upl jiv i proizvol jan, on je satanstvo u potenciji, dal ek o je gori od iv otinjske, nag onske bestijalnosti koja jo uvek zad rav a neto od nev inosti
prirod e.
Ostavl jam svak ome od vas, potov ane kol eg e, da razmisl ite o tome u emu se sastoje dunosti red a kad a su zeml ja i sam red
ugroeni. Tu e biti razl iitih shvatanja. I ja imam svoje i u mnog om prosu iv anju svih ovd e pok renutih pitanja ja sam za svoju linost
doao do jedne jasne predstav e o onome ta mi je dunost i emu treb a da teim. To me dov od i do jedne line molb e potov anoj
vlasti, kojom e se moj memorand um zav riti.
Od svih mag istara koji sainjav aju nau vlast ja sam, kao mag ister lud i, po svome zvanju najd al ji od spoljnjeg sveta. Matematiar, fil ol og, fiziar, ped ag og i svi drug i mag istri rad e na oblastima koje su im zajednik e sa profanim svetom. I u nek astal ijskim,
obinim kol ama nae i svak e zeml je matematik a i nauka o jezik u ine osnov e nastav e, a astronomija i fizik a ue se tak o e na svetskim visok im kol ama, dok se potpuno neuki bav e muzik om.
Sve te discipline su prastare, mnog o starije od naeg red a, one su postal e mnog o pre njeg a i preiv ee ga.
Jed ino igra stakl enih perl i, na sopstveni pronal azak, naa specijalnost, na ljub imac, naa igrak a, posl ednji je najd iferenciraniji
izraz nae specijalno kastal ijske vrste duhovnosti. Ona je istov remeno najd rag oceniji i najnek orisniji, najo mil jeniji i u isto vreme najloml jiv iji drag ulj u naoj riznici. Ako opstanak Kastal ije do e u pitanje, ona e prv a propasti. Ne samo zato to je ona najl oml jiv ije
od svih naih blag a, ve i zato to je za laika ona bez sumnje komad Kastal ije koji mu je najmanje potreb an. Ako bud e rei o tome
da se zeml ji prited i svak i rashod bez kog a se moe, ond a e se elitne kol e ograniiti, fond ov i za odranje i pov eanje bib lio tek a i
zbirk i e se smanjiti i najzad brisati, nai obed i e se smanjiti, naa odea nee se obnavl jati, ali e se sve glavne discipline nae

Universitas litteratum i dal je ostav iti, samo nee igra stakl enih perl i. Matematik a je tak o e potrebna da bi se pronal o nov o vatreno oruje, ali da zatvaranjem sel a igraa i ukid anjem nae igre moe biti naneta i najmanja teta zeml ji i narod u, u to nee nik o verovati, najmanje vojnici. Igra stakl enih perl i je najekstremniji i najug roeniji deo nae gra ev ine. Moda je s tim u vezi to ba mag istar
igre, ef nae discipline najstranije svetu, kao prv i pred osea zeml jotres koji dol azi ili pak to oseanje kao prv i izg ov ara pred vlau.
Dakl e, u sluaju pol itik ih, a naroito ratnih preo kreta, ja smatram igru stakl enih perl i izg ubl jenom. Ona e brzo propasti, ak i
ako mnog i pojed inci sauv aju svoju priv renost njoj, ona nee biti obnovl jena. Atmosfera koja bud e nastupil a posl e jedne nov e ratne
epohe nee je trpeti. Ona e ieznuti isto onak o kao nek e najv ie kultiv isane nav ik e u istoriji muzik e, na primer horov i profesio nalnih pev aa iz dob a oko 1600, ili ned eljne fig uralne muzik e u crk v ama oko 1700. U ono vreme ljudske ui su slual e zvuk e koji u
svojoj an eo ski zraeoj istoti ne mog u doarati ni nauku, ni arobnjatvo. Isto tak o ni igra stakl enih perl i nee biti zab oravl jena,
ali ona se nee moi opet obnov iti i oni koji zatim bud u stud iral i njenu istoriju, njen postanak, njeno cvetanje i njen kraj, uzd isae i zavid ee nam za to to smo mog li iv eti u jednom tak o mirnom, tak o neg ov anom, tak o isto skladnom duhovnom svetu.
Iako sam ja sad a mag istar igre, nik ak o ne smatram svojim (ili naim) zad atk om da spreim ili odl oim kraj nae igre. I lepo i najlepe je prol azno im je postal o istorija i pojav a na Zeml ji. Mi to znamo i zbog tog a moemo oseati bol, ali ne moemo ozb iljno
pok uati da to promenimo, jer to se ne moe promeniti. Ako igra stakl enih perl i do e do pad a, Kastal ija i svet e pretrpeti nek i gub itak, ali tog a trenutk a svet e ga jed va osetiti, tol ik o e u vel ik oj krizi biti zaposl en spasav anjem onog a to se moe spasti. Jed an
Kastal janin se moe zamisl iti bez igre stakl enih perl i, ali se Kastal ija ne moe zamisl iti bez strahopotov anja prema istini, bez vemosti prema duhu. Vaspitna vlast moe izii na kraj bez mag istra igre, ali mag ister lud i, to smo gotov o zab orav il i, prv ob itno i sutinski ne znai onu specijalnost koju mi tom reju oznaav amo. Mag istar igre prv ob itno znai sasvim prosto ua. A ue, dob re i
val jane ue, bie naoj zeml ji tim potrebnije to Kastal ija bud e ugroenija i to njene drag ocenosti postaju vie prezrel e, to se vie
odronjav aju. Uitel ji su nam nuniji no sve drug o ljud i koji omlad ini daju sposobnost merenja i ocenjiv anja i koji su joj uzor u strahopotov anju prema istini, u posl unosti prema duhu, u slub i rei. I to vai ne jed ino i ne prv o za nae elitne kol e ija e egzistencija tak o e jednom prestati, ve i za svetovnjak e kol e napol ju, gde se vaspitav aju i obrazuju gra ani i sel jaci, zanatlije i vojnici,
pol itiari, oficiri i vlad ari dok su jo deca i pod obni za tvorenje. Tamo se nal azi osnov a duhovnog iv ota zeml je, ne u seminarima ili
igri stakl enih perl i. Mi smo zeml ju stalno snabd ev al i uitel jima i vaspitaima, ve sam rek ao: oni su najb ol ji od nas. Ali mi moramo
uiniti dal ek o vie no to smo do sad a uinil i. Vie se ne smemo pouzd ati u to da e nam iz kol a napol ju priticati stalno elita obd arenih i ona potpomoi da se naa Kastal ija odri. Kao najv aniji i najasniji deo svog a zad atk a mi moramo uvid eti i izg rad iti smernu,
punu odg ov ornosti slub u kol ama, svetovnim kol ama.
Sa tim sam tak o e doao do line molb e koju bih hteo uputiti potov anoj vlasti. Ovim mol im vlast da me osl ob od i mog a zvanja
kao mag istra igre i da mi napol ju u zeml ji pov eri nek u obinu kol u, vel ik u ili mal u, i da mi dopusti da postepeno u tu kol u pov uem za sob om tab mlad e brae red a kao uitel je, ljud e u koje imam pov erenje, da mi verno pomau kak o bi naa nael a pretvoril i
u meso i krv u mlad im svetovnim ljud ima.
Nek a potov ana vlast izv ol i sa blag onakl onou ispitati moju molb u i njeno obrazl oenje i potom mi dostav i svoje naredb e.

Majstor igre staklenih perli.

Post-scriptum:
Nek a mi bud e doputeno da nav ed em re potov anog patera Jak ob usa koju sam zab el eio pril ik om jednog njeg ov og priv atnog
pred av anja:
Mog u doi vremena groze i najd ubl je bed e. Ako, me utim u bed i bud e jo sree, to ona moe da bud e samo jo duhovna,
okrenuta unazad prema spasav anju obrazov anja ranijih vremena, okrenuta unapred prema ved rom i ne zlov oljnom zastupanju duha u
jedno vreme koje bi inae potpuno mog lo pripasti materiji.

Teg ular ijus nije znao koliko je malo od njeg ovog rada preo stalo u tom pismu. On ga nije dobio u
njeg ovom poslednjem tekstu, ali Kneht mu je dao da proita dva ranija, mnog o opirnija teksta. On je
poslao pismo i ekao odg ovor vlasti sa mnog o manjim nestrpljenjem no njeg ov prijatelj. Reio je da
ga dalje ne upoznaje sa svojim kor acima. Tako je odbio da jo razg ovar a o stvar i i samo je nag ovestio da e do prispea odg ovor a bez sumnje proi dug o vremena.
I kada je zatim odg ovor stig ao, u kraem roku no to je sam mislio, Teg ular ijus o tome nije nita
znao. Pismo iz Hirslanda je glasilo:
Potovanom magistru ludi u Valdcelu
Veo ma cenjeni koleg a!
Vau srd anu i punu duha okrunicu primil i su k znanju s neob inim interesov anjem i uprav a red a i kol eg ijum mag istara. Nau
panju su prik ov al i kol ik o istorijski retrospekti u tom pismu, tol ik o i zab rinuti pog led i u bud unost. Te uzb udl jiv e i del om svak ak o
opravd ane obzire izv esno e ponek o od nas i dal je zad rati u svojim misl ima da bi iz njih izv uk ao koristi. Mi smo svi sa rad ou i
priznanjem spoznal i smisao koji vas nad ahnjuje, misao prav og i neseb inog kastal janstva, misao prisne i drug om prirod om postal e
ljub av i prema naoj Prov inciji i njenom iv otu i obiajima, zab rinute i u ovom trenutk u neto zaplaene ljub av i. Mi smo s rad ou i s
priznanjem ne manje upoznal i linu i trenutnu notu i raspol oenje te ljub av i, njenu spremnost na rtvu, njen nag on za del atnou, njenu ozb iljnost i revnost i njen prel azak ka junak om. U svim tim crtama opet prepoznajemo karakter naeg majstora igre stakl enih
perl i, njeg ov u del otvornost, njeg ov ar, njeg ov u smel ost. Kol ik o je to svojstveno njemu, uenik u slavnog bened iktinca, to istoriju

ne prouav a rad i isto naune krajnje svrhe i donekl e u estetskoj igri kao posmatra bez uzb u enja, ve to svoje istorijsko znanje
nav od i neposredno na primenu na trenutak, na del o, na spremnost da pomogne! I kol ik o tak o e, potov ani kol eg a, vaem karakteru odg ov ara to to je svrha vaih linih el ja tak o skromna da se vi ne oseate priv ueni pol itik im zad acima i misijama, uticajnim i
potov anim slub ama, ve el ite da bud ete samo mag istar igre, ua!
To su nek i od utisak a i misl i koje se pri prv om itanju vae okrunice netraeno pojavl juju. Oni su bil i isti ili slini kod veine koleg a. U dal joj oceni vaeg sao ptenja, opomena i molb i, naprotiv, vlast nije bil a u stanju da do e do jednod unog stav a. Na sednici
koja je po tome odrana, naroito iv o bil o je pretresano pitanje kol ik o je prihvatl jiv o vae gled ite o ugroenosti nae egzistencije,
kao i pitanje o nainu, opseg u i eventualnoj vremenskoj blizini opasnosti, i vei deo lanov a je ta pitanja oig ledno prihvatio ozb iljno
i za njih se zag rejao. Ipak, kao to vam moramo sao ptiti, ni po jednom od tih pitanja nije se pok azal a veina glasov a u korist vaeg
shvatanja. Jed ino je priznata vaa mo predstavl janja i dal ek ov id osti vaih istorijsko-pol itik ih razmatranja, ali u pojed inosti nijedna
vaa pretpostavk a, ili recimo prorotvo, nije odob reno i prihvaeno kao ubedl jiv o u svom punom obimu. Samo mal i broj, pa i on sa
rezerv om, sag lasio se sa vama tak o e u pitanju kol ik o red i kastal ijski pored ak uestvuju u odranju neob ino dug og perio da mira,
kol ik o oni uopte i naelno mog u vaiti kao inio ci pol itik e istorije i stanja.
Mil jenje veine je otpril ik e glasil o da se mir, nastao u naem del u zeml je po protek u ratne epohe, del om ima pripisati optoj iscrpenosti i krv arenju kao posl ed ica prethodnih strahov itih ratov a, ali dal ek o vie okolnosti to je ond a Zapad prestao biti arite svetske istorije i poprite heg emonistik ih zahtev a. Ni najmanje ne dov od ei u sumnju zasl ug e red a, kastal ijskoj misl i, misl i duhovnih
obrazov anja pod znak om kontemplativnog neg o van ja due, ne moe se priznati uprav o snag a tvorenja istorije, to jest iv i uticaj na
pol itik a svetska stanja, jer su nag on i amb icija te vrste najd al je mog ue el om karakteru kastal ijskog duha. U nek im vrl o ozb iljnim
izl ag anjima o toj temi, nag laeno je da niti je vol ja, niti opred el jenje Kastal ije da del a pol itik i i da utie na mir i rat. O takv om opredel jenju ne moe biti gov ora ve i zato to se sve kastal ijsko odnosi na razum i to se odig rav a u okv iru razumnog a, a to se ne moe rei o svetskoj istoriji, osim ako se ponov o padne u teo loko-pesnik a sanjarenja romantine fil ozofije istorije i ako se itav ubilak i i unitil ak i aparat sil a koje stvaraju istoriju oglasi metod ama svetskog razuma. Ve pri pov rnom preg led u istorije duha jasno
je da se visok a vremena procvata duha nik ad a ne mog u objasniti iz pol itik ih stanja, naprotiv, kultura ili duh ili dua imaju svoju sopstvenu istoriju. Ona, pored tak ozvane svetske istorije, to jest pored borb i za materijalnu mo koje nik ad a ne miruju, tee kao jedna
drug a, skriv ena, nek rv av a i sveta istorija. Na red ima veze jed ino sa tom svetom i skriv enom istorijom, ne sa prav om brutalnom
svetskom istorijom, i njeg ov zad atak nik ad a ne moe biti da bdi nad pol itik om istorijom ili da doprinosi njenom stvaranju.
Bil a, dakl e, svetsko-pol itik a situacija zaista onakv a kak o je vaa okrunica nag ov etav a ili ne, u svak om sluaju na red po tome nema ta drug o da rad i do da, oek ujui i trpei, odred i svoje stanov ite. I tak o je vae mil jenje da bi tu konstel aciju treb al o
smatrati kao poziv na aktivno odre enje stav a veina odl uno odb il a uz nek ol ik o protivnih glasov a. to se tie vaeg shvatanja o
dananjem pol oaju u svetu i vaih nag ov etaja o najb lioj bud unosti, oni su, istina, na veinu kol eg a oig ledno naprav il i izv estan
utisak, na nek u gospod u ak del ov al i kao senzacija. Ali ni u toj tak i nije se mog la konstatov ati sag lasnost veine sa vama, iako je
veina gov ornik a potv rd il a svoje potov anje prema vaim znanjima i vaoj otroumnosti. Naprotiv, pre je preo vl ad av al a sklonost da
se vae izjav e o tome ocene, dod ue, kao znaajne i u vel ik oj meri interesantne, ali kao preterano pesimistik e. Jav io se i jed an glas
koji je pitao ne treb a li obel eiti kao opasno, opak o, ili bar kao lak omisl eno to to se jed an mag istar pod uhvata da svoju vlast zastrai tak o mranim slik ama tob onjih opasnosti i isk uenja koji se prib liav aju. Izv esno, doputena je prirodna opomena o prol aznosti
svih stvari i svak o, a naroito svak o ko se nal azi na visok om i odg ov ornom pol oaju, mora s vremena na vreme prizvati memento
mori. Me utim, tak o unitav ajue i nihil istik i predskaziv ati tob onji skori predstojei kraj el om mag istarskom stal eu, el om red u,
cel oj hijerarhiji, predstavl ja ne samo ned ostojan napad na duevni mir i matu kol eg a, ve je to tak o e ugroav anje vlasti i njene
sposobnosti del anja. Nemog ue je da del atnost jednog mag istra dob ija neto time to svak og jutra na svoj posao odl azi sa mil ju da
e zvanje, rad, uenici, odg ov ornost pred red om, iv ot za Kastal iju i u Kastal iji da e sve to sutra ili prek osutra nestati i biti nitavno. Iako veina nije pod ral a to mil jenje, ono je ipak nail o na izv esno odob rav anje.
Nae sao ptenje je kratk o, ali smo na raspol ag anju za usmeni razg ov or. Iz naeg oskudnog izl ag anja vid ite, potov ani, da vaa
okrunica nije proizvel a ono dejstvo koje ste od nje, moda, oek iv al i. Neuspeh veim del om poiv a na stvarnim razl ozima, na injeninim razl ik ama izme u vaih sad anjih pog led a i el ja i onih veine. Ipak za to ima formalnih razl og a. Bar nam izg led a da bi
neposredna usmena rasprav a izme u vas i kol eg a protekl a bitno harmoninije i pozitivnije. Mi verujemo da vaoj el ji nije smetao taj
oblik pismenog raspitiv anja, ve mnog o vie u naem optenju neuobiajeno pov eziv anje kol eg ijalnog sao ptenja s onim linim to
ov ek u lei na srcu, s molb om. U tom stapanju veina vid i nesrean pok uaj nov aenja, nek i su ga oznail i direktno kao ned opustiv.
Ovim dol azimo do naj tug al jiv i je tak e vae stvari, do vae molb e za osl ob o enje od zvanja i za upotreb u vae linosti u svetovnoj kolskoj slub i. Mol il ac bi unapred morao znati da se vlast ne moe uputati u jednu tak o podnetu isprek id anu i udno
obrazl oenu molb u, da je ona ne moe odob riti i prihvatiti. Po seb i se razume, vlast na nju odg ov ara sa ne.
ta bi bil o od nae hijerarhije ako red i nal og vlasti ne bi vie bil i ti koji svak og a postavl jaju na njeg ov o mesto! ta bi bil o od
Kastal ije ako bi svak o cenio svoju linost, svoje obd arenosti i pod obnosti i hteo da sam prema tome seb i bira mesto! Preporuujemo majstoru igre stakl enih perl i da o tome razmisl i nek ol ik o trenutak a i nal aemo mu da dal je upravl ja asnim zvanjem ije smo mu
ruk ov o enje pov eril i.
Time bi bil a ispunjena vaa molb a da vam se odg ov ori na vae pismo. Nismo mog li dati odg ov or kome ste se moda nad al i.
Ipak ne bismo htel i da preutimo tak o e nae priznanje podstiuoj i opominjuoj vrednosti vaeg dok umenta. Raunamo da sa vama jo usmeno razg ov aramo o njeg ov om sad raju, i to uskoro. Jer, iako uprav a red a veruje da se moe pouzd ati u vas, ipak je za
nju pov od za zab rinutost ona tak a vaeg akta u kojoj gov orite o smanjenosti ili ugroenosti vae sposobnosti za dal je vo enje zvanja.

Kneht je proitao pismo bez nar oitog oekivanja, ali s najveom panjom. On je ve sam mog ao
misliti da e vlast imati povod za zabrinutost. Osim tog a, ver ovao je da to mor a zakljuiti i po jednom odreenom znaku. Nedavno se u selu igraa pojavio neki gost iz Hirslanda sa urednom ispra-

vom i prepor ukom uprave reda. Molio je za pravo gostovanja od nekoliko dana, tobo za radove u
arhivu i biblio teci, a molio je takoe i da mu se dopusti da kao gost slua neka Knehtova predavanja.
Bio je tih i paljiv, neki ve star iji ovek. Pojavljivao se u gotovo svim odeljenjima i prostor ijama
naselja, raspitivao se o Teg ular ijusu i vie puta posetio dir ektor a valdcelske elitne kole koji je stanovao u blizini. Nije mog lo biti sumnje da je taj ovek bio posmatra poslan da utvrdi kakvo je stanje u
selu igraa, da li se moe osetiti zanemar enost, da li je mag istar zdrav i na mestu, da li je inovnitvo
marljivo, nisu li aci moda uznemir eni. Tu je ostao punih nedelju dana, nije propustio nijedno Knehtovo predavanje. Njeg ovo posmatranje i njeg ovo tiho prisustvo svuda i na svakome mestu palo je u
oi dvojici inovnika. Dakle, uprava reda je saekala izvetaj tog uhode pre no to je mag istru poslala
svoj odg ovor.
ta je trebalo misliti o odg ovor u i ko mu je bio pisac? Stil ga nije odavao, to je bio uobiajeni,
bezlini stil vlasti, kao to ga je ovaj povod zahtevao. Pri finijem ispitivanju pismo je ipak vie odavalo specifinost i linost, no to bi se pri prvom itanju pretpostavilo. Osnov celog dokumenta bio je
hijer arhijski duh reda, pravinost i ljubav za red. Jasno se mog lo videti koliko je Knehtova molba delovala neprijatno, neugodno, ak teg obno i jetko. Njeno odbijanje pisac tog odg ovor a izvesno je bio
reio ve pri prvom upoznavanju i bez uticaja ocena drug ih. Naprotiv, tom neg odovanju i odbrani
stajalo je nasuprot jedno drug o uzbuenje i raspoloenje, neka vidljiva simpatija, neko nag laavanje
svih blag ih i prijateljskih ocena i izjava koje su pale na sednici povodom Knehtove molbe. Kneht nije
sumnjao da je pisac odg ovor a Aleksandar, predsednik uprave reda.
Tu smo doli do kraja svog puta i nadamo se da smo izvestili o svem bitnom u ivotu Jozefa
Knehta. Bez sumnje, neki docniji bio graf moi e utvrditi jo pokoju pojedinost o koncu tog ivota.
Odriemo se da damo sopstvenu predstavu poslednjih mag istrovih dana. O njima ne znamo vie
no ma koji valdcelski student i takoe ne bismo mog li nainiti nita bolje od Leg ende o majstor u
igre staklenih perli. Ona kod nas krui u vie prepisa i njeni pisci su ver ovatno nekolicina povlaenih pokojnikovih uenika. Neka ta leg enda zavri nau knjig u.

LEGENDA
Ako sluamo razg ovor e drug ova o nestanku naeg majstor a, o uzr ocima, o opravdanosti i neopravdanosti njeg ovih odluka i kor aka, o smislu ili besmislu njeg ove sudbine, oni na nas prave udan
utisak, kao izlag anja Dio dor a i Sikula o ver ovatnim uzr ocima poplava Nila. Izg ledalo bi nam ne samo nekor isno, ve i neopravdano da ta izlag anja poveamo jo i novim. Umesto tog a hoemo da u
srcu neg ujemo uspomenu na majstor a koji se, tako brzo po svom tajanstvenom odlasku u svet, preselio u jo udniji i tajanstveniji drug i svet. Da bismo posluili njeg ovoj drag oj uspomeni, hoemo da
zabeleimo ono to nam je o tim dog aajima doprlo do uiju.
Kad je mag istar proitao pismo u kome je vlast odbacivala njeg ovu molbu, osetio je jedva primetnu jezu, kao jutarnje oseanje sveine i mirnoe koje mu je pokazivalo da je doao as i da sada nema
oklevanja i zadravanja. To sopstveno oseanje, koje je nazvao buenje, bilo mu je poznato iz odluujuih trenutaka njeg ova ivota. Ono je bilo oivljavajue i istovremeno bolno, smea rastanka i
proboja, koje potresa duboko u nesvesnom kao prolena oluja. Pog ledao je na sat kroz jedan as
imao je da odri lekciju teaja. Odluio je da taj as posveti sopstvenom ispitivanju i otiao u tihi magistrov vrt. Uz put ga je pratio jedan stih koji mu je iznenada pao na pamet:
Jer svakom poetku svojstven a je arolija.

koji je izg ovar ao u sebi ne znajui kod kog pesnika ga je nekada itao. Ali stih mu se ponovo javljao i dopadao, i izg ledalo mu je da sasvim odg ovar a doivljaju asa. U vrtu je seo na klupu zasutu
prvim poutelim liem, udeavao je disanje i bor io se za unutranji mir dok je preiena srca tonuo
u razmiljanje u koje se konstelacija tog ivotnog asa svrstavala u optim, nadlinim slikama. U povratku ka maloj sluao nici opet se javio onaj stih, opet je mor ao razmiljati o njemu i naao je da
mor a glasiti neto drukije. Tad mu se odjednom seanje osvetlilo i dolo mu u pomo. Tiho je u sebi
govor io:
I u svakom poetku nalazi se neka arolija,
Ona nas titi i pomae da ivimo.

Ali por eklo tih stihova otkrio je tek pred vee, poto je as teaja davno bio odran i razne stvar i
dnevnog rada svrene. Oni se nisu nalazili ni kod star og pesnika, oni su se nalazili u jednoj od njeg ovih sopstvenih pesama koje je nekada kao uenik i student napisao, a pesma se svravala ovim redom:
E pa hajd e, srce, oprosti se i ozd ravi!

Jo iste veer i pozvao je k sebi zamenika i pover io mu da sutra mor a da otputuje na neodreeno
vreme. Predao mu je sve tekue stvar i uz kratka uputstva i oprostio se ljubazno i poslovno, kao i inae pred neko kratko slubeno putovanje.
Jo ranije mu je bilo jasno da prijatelja Teg ular ijusa mor a napustiti ne posveujui ga i ne opter eujui ga oprotajem. Tako je mor ao postupiti ne samo da bi potedeo svog osetljivog prijatelja, ve
takoe da ne bi ugrozio itav svoj plan. S jednom svrenom radnjom i injenicom onaj bi se ver ovatno ve i pomir io, dok bi ga jedan iznenadan razg ovor i prizor oprotaja mog ao uvaliti u nemile neobuzdanosti. Kneht je jednog trenutka pomiljao ak da otputuje, a da ga uopte ne vidi jo jednom.
Sad je o tome promislio, pa je ipak naao da bi to bilo isuvie slino bekstvu pred nevoljom.
Koliko je bilo mudro i ispravno pritediti prijatelju prizor i uzbuenje i priliku za gluposti, toliko
samom sebi nije smeo pruiti jedno takvo teenje. Bilo je jo samo pola sata vremena do nonog
poinka, jo je mog ao posetiti Teg ular ijusa, a da ne uznemir i ni njeg a, ni kog drug og. U prostranom
unutranjem dvor itu kroz koje je prolazio bila je no. Zakucao je na eliju svog velikog prijatelja s
udnim oseanjem: poslednji put i naao ga je samog. Iznenaeni ga je s radou pozdravio. On je
itao, spustio knjig u u stranu i pozvao posetio ca da sedne.

 Danas mi je pala na pamet jedna star a pesma poeo je Kneht da aska ili pak neki stihovi
iz nje. Moda zna gde se moe nai u celosti?
I citir ao je: Jer u svakom poetku nalazi se neka ar olija.
Repetentu nije bilo potrebno da se dug o mui. Posle kratkog razmiljanja setio se pesme, ustao je i
iz jedne preg rade police doneo rukopis Knehtovih pesama, prvobitni rukopis koji mu je ovaj jednom
poklonio. Pretur ao je po njemu i izvukao dva lista na kojima je bio prvi napis pesme. Pruio ga je
mag istru.
Neka se rekao je smeei se potovani poslui. To je prvi put posle mnog o godina da se
blag oizvoleste setiti tih pesama.
Jozef Kneht je posmatrao listove paljivo i ne bez uzbuenja. Kao student, za vreme svog bor avka
u istonoazijskoj kui, jednom je ta dva lista ispisao redovima stihova. Iz njih ga je gledala daleka
prolost, sve je govor ilo o neem bivem, gotovo zabor avljenom. Sada se to opet budilo opominjui
i bolno ve lako poutela hartija, mladiki rukopis, brisanja i ispravke u tekstu. Mislio je da se sea ne samo godine i godinjeg doba kad su ti stihovi postali, ve i dana i asa i u isto vreme raspoloenja, onog jakog i ponositog oseanja koje ga je onda ispunjavalo i usreivalo i koje su stihovi izr aavali. Napisao ih je jednog od onih nar oitih dana kad mu je bio dodeljen onaj doivljaj koji je on
nazvao buenje.
Oig ledno, naslov pesme postao je jo pre same pesme, kao njen prvi red. On je bio napisan velikim slovima u burnom rukopisu i glasio je:
TRANSCENDOVAT I!
Tek docnije, u jedno drug o vreme, u drug om raspoloenju i ivotnom poloaju, taj naslov zajedno
sa znacima uzvika bio je precrtan i namestio njeg a napisan jedan drug i, u manjim, tanjim, skromnijim znacima. On se zvao: Stupnjevi.
Kneht se sad opet setio kako je u ono vreme, ponet milju svoje pesme, napisao re transcendovati, kao neki doziv i nar edbu, opomenu samom sebi, kao novoformulisanu i potkrepljenu namer u da
svoje injenje i ivot stavi pod taj znak i da ga uini transcendovanjem, odluno veselim prolaenjem, ispunjenjem i ostavljanjem za sobom svakog prostor a, svakog puta. Polug lasno itao je za sebe
strofe:
Koraajmo veselo iz prostora u prostor,
Nijedn om ne prio nimo kao zaviaju,
Duh sveta nee da nas okuje i stesn i,
tup anj po stup anj hoe da nas dign e, proiri.

Kroz mnog e godine sam bio zabor avio te stihove, rekao je i kada mi je danas jedan od
njih sluajno pao na pamet, vie nisam znao otkud ga znam i da je moj. Kako ti danas oni izg ledaju?
Govor e li ti jo neto?
Teg ular ijus se zamislio.
Meni je ba s tim stihovima uvek bilo nekako udno rekao je zatim. Pesma spada u mali
broj onih vaih koje nisam ba voleo, koje su me po neem odbijale ili mi smetale. Onda nisam znao
ta je to. Danas ver ujem da to vidim. Vaa pesma, potovani, kojoj ste dali naslov kao nar edbu za
mar transcendovati! i iji ste naslov docnije, hvala bog u, zamenili jednim mnog o boljim, nikada
mi se nije toliko dopadala, jer ima neeg nar edbodavnog, neeg mor aliueg ili uinskog. Kad bi joj
se mog ao oduzeti taj elemenat, ili, jo bolje, sprati taj premaz, to bi bila jedna od vaih najboljih pesama, to sam malopre opet primetio. S naslovom Stupnjevi, njena prava sadrina nije ravo nag ovetena. Ali mog li ste isto tako dobro, i jo bolje, nad njom napisati Muzika ili Sutina muzike
ili, ako hoete, slavopojka muzici, njenom stalnom prisustvu, njenoj veselosti i odlunosti, njenoj pokretljivosti i neumornoj odlunosti i spremnosti da ur i dalje, da napusti prostor ili deo prostor a na
koji je ba tek stupila. Da je ostala pri tom razmiljanju ili toj slavopojci o duhu muzike, da niste oi-

gledno ve onda, ovladani nekom ambicijom vaspitaa, od nje nainili opomenu i propoved, pesma
bi mog la biti savren drag ulj. Takva kakva je tu, izg leda mi ne samo suvie pouna, suvie uiteljska,
ve mi takoe izg leda da boluje od neke greke u miljenju. Samo radi mor alnog dejstva ona stavlja
na ravnu nog u muziku i ivot, to je vrlo sumnjivo i sporno; od prir odnog i mor alnog motor a koji je
pokretaki toak muzike, ona ini ivot koji hoe da nas vaspita i razvije dozivima, nar edbama i
dobrim poukama. Ukratko, u toj pesmi je neka vizija, neto jedinstveno, lepo i velianstveno falsifikovano i iskor ieno za poune svrhe i to je ono to me je uvek opredeljivalo protiv nje.
Mag istar je sa zadovoljstvom sluao i gledao prijatelja kako govor i s izvesnom srditom toplinom
koju je na njemu voleo.
U pravu si u tome! rekao je polualjivo. Svakako si u pravu u tome to kae o odnosu
pesme prema muzici. Kor aanje kroz prostor e i osnovna misao mojih stihova potie u stvar i od
muzike, a da to nisam znao ili da se na to nisam osvrtao. Ne znam da li sam pokvar io misao i falsifikovao viziju. Moda si u pravu. Kad sam stvar ao stihove, oni ve nisu vie govor ili o muzici, ve o
jednom doivljaju, naime, da mi je lepa muzika slika pokazala svoju mor alnu stranu i u meni postala
buenje i opomena, zov ivota. Imper ativni oblik pesme koji ti se nar oito ne dopada nije izr az elje
za zapovedanjem i pouavanjem, jer je zapovest, opomena upuena meni samom. To si mog ao videti,
najbolji moj, i kada i inae to ne bi dobro znao, iz poslednjeg reda stiha. Dakle, ja sam doiveo jedan
uvid, jedno saznanje, neko unutranje lice i hteo bih da sam sebi doviknem i utisnem sadrinu i mor al
tog uvida. Zbog tog a mi je pesma i ostala u seanju iako to nisam znao. Bilo da su ti stihovi dobri ili
ravi, oni su, dakle, postig li svoju svrhu, opomena je u meni i dalje ivela i nije zabor avljena. Danas
mi opet zvui kao nova. To je lep mali doivljaj, tvoje rug anje ne moe mi ga pokvar iti. Ali, vreme je
da se otkrije. Kako su lepa bila ona vremena, drue, kada smo, obojica studenti, ee mog li sebi dopustiti da zao biemo kuni red i ostanemo u razg ovor u do duboko u no. Kao mag istar, ovek to vie
ne sme. teta!
Ah rekao je Teg ular ijus mog lo bi se ve, samo se nema hrabrosti.
Kneht mu je smeei se stavio ruku na rame.
to se tie hrabrosti, drag i moj, tu bih ja bio sposoban na sasvim drug e poteze. Laku no, star o
gunalo!
Veselo je napustio eliju, ali mu se uz put kroz prazne hodnike i dvor ita naselja povratila ozbiljnost, ozbiljnost rastanka. Rastanak uvek budi slike uspomena. Pri tom hodu njeg a je pritisla uspomena
na ono kada je, jo deko, kao novodoli valdcelski uenik, pun nasluivanja i nade, prvi put proao
kroz Valdcel i Vicus lusorum. Tek sad, usred nonog hladnog utljivog drvea i zgrada, osetio je prodorno i bolno da mu je to sad poslednji put pred oima, da poslednji put oslukuje smir aj i uspavjlivanje naselja tako ivog preko dana, da poslednji put vidi slabu svetlost nad vratar evom kuom kako
se ogleda u bazenu esme, poslednji put vidi kako se nad drveem njeg ovog mag istarskog vrta vuku
noni oblaci. Polako je kor aao svim putevima i kutovima sela igraa, osetio elju da jo jednom
otvor i kapiju i da ue u svoj vrt, ali nije imao pri sebi kljua, to mu je brzo pomog lo da se otrezni i
osvesti. Vratio se u stan, napisao jo nekoliko pisama, meu njima jedan nag ovetaj Desinjor iju o
svom dolasku u glavni grad. Zatim se marljivim razmiljanjem oslobodio duevnih uzbuenja tog a
asa, da bi sutra bio jak za svoj poslednji rad u Kastaliji, za razg ovor sa efom reda.
Idueg jutra mag istar je ustao u uobiajeni as, por uio kola i odvezao se. Samo mali broj je primetio njeg ov odlazak, ali niko nije nita ni slutio. Kroz jutro proeto prvim mag lama rane jeseni, vozio se u Hirsland. Prispeo je oko podne i rekao da ga prijave predsedniku uprave reda. Sa sobom je
nosio, zavijen u mar amu, lep metalni kovei koji je uzeo iz jedne tajne preg rade svoje kancelar ije.
U njemu su se nalazila odlija njeg ovog dostojanstva, peat i kljuevi.
U velikoj kancelar iji uprave reda primili su ga malo iznenaeno, gotovo nikada se nije desilo da

se jedan mag istar pojavi neprijavljen ili nepozvan. Po nalog u rukovodio ca reda posluili su ga, zatim
su mu za poinak otvor ili jednu eliju u star om hodniku sa svodovima i sao ptili mu da se potovani
nada da e kroz dva-tri sata moi biti slobodan za njeg a. Zatraio je da mu daju pravila reda i leg ao.
Proitao je celu svesku i poslednji put se uver io u jednostavnost i leg alnost svoje namer e. Jo u tom
asu mu je izg ledalo upravo nemog ue da reima naznai smisao i unutranje opravdanje namer e.
Setio se jednog stava pravila o kome su ga nekada, u poslednjim danima njeg ove mladike slobode i
vremena studija, pustili da medituje. To je bilo u trenutku pred njeg ov prijem u red. Proitao je stav,
podao se razmiljanju i pri tom osetio koliko je u ovom trenutku sasvim drukiji od onog neto bojaljivog mladog repetenta kakav je bio onda.
Ako te visoka vlast tako je govor ilo ono mesto pravila pozove na neko zvanje, onda znaj:
svaki uspon u stupnju zvanja nije kor ak u slobodu, ve u obavezu. to je sila zvanja vea, to je sluba
stroa. to je linost jaa, to je sloboda volje uskraenija. Kako je sve to nekada zvualo tako konano i tako jednosmisleno, i koliko se otada za njeg a ipak promenilo, ak okrenulo znaenje nekih rei,
nar oito tako sumnjivih kao obaveza, linost, sloboda volje! i kako su ona ipak bila lepa,
jasna, vrsta i divno sug estivna, ta naela, i kako su jednom mladom duhu mog la izg ledati apsolutna,
bezvremena i skroz i skroz istinita! O, ona bi to zaista i bila kad bi samo Kastalija bila svet, itav raznolik, a ipak nedeljiv, umesto to je ba samo sveti u svetu ili smeo i nasilan iseak iz njeg a! Kad bi
Zemlja bila kola elite, kad bi red bio zajednica svih ljudi, a uprava reda bog kako bi onda bila savrena ona naela i itava pravila! Ah, kad bi ipak tako bilo, kako bi ivot bio draesan, kako cvetan i
nevino lep! A jednom je zaista tako i bilo, jednom ga je tako mog ao videti i doiveti: red i kastalijski
duh kao boansko i apsolutno, Provinciju kao svet, Kastaljane kao oveanstvo, a nekastalijski deo
kao neki detinji svet, prethodni stepen Provincije, praiskonsko tle koje jo oekuje poslednju kultur u i
izbavljenje, koje je na Kastaliju gledalo sa strahopotovanjem i povremeno joj slalo tako ljubazne
goste kao to je mladi Plinio.
Kako je takoe ipak bilo udnovato s njim samim, s Jozefom Knehtom i njeg ovim sopstvenim duhom! Nije li on u ranijim vremenima, ak jue jo, smatrao onaj njemu svojstveni nain gledanja i
saznanja, ono doivljavanje stvarnosti koje je obeleavao kao buenje, kao prodir anje kor ak po korak u srce sveta, u sredite istine, kao neto u neku ruku apsolutno, kao put ili odlaenje dalje, to se,
dodue, mog lo izvriti samo kor ak po kor ak, ali to je u ideji bilo neprekidno i pravolinijsko? Nije li
mu nekada u mladosti izg ledalo kao buenje, kao napredak, kao bezuslovno vredno i pravilno, da
spoljanji svet istina prizna u liku Plinija, ali da se od njeg a kao Kastaljanin svesno i tano distancir a?
I to je opet bio napredak i istinitost kada se posle dug og odinjih kolebanja odluio za igru staklenih
perli i valdcelski ivot. I opet, kada je pustio da ga majstor Tomas uvrsti u slubu, i da ga preko majstor a muzike prime u red, i da ga docnije imenuju mag istrom. To su bili sami mali ili veliki kor aci na
nekom naizg led pravolinijskom putu a ipak sada, na kraju tog puta, nikako ne stoji u srcu sveta i u
sreditu istine, ve je sadanje buenje takoe bilo samo podizanje oiju i ponovno nalaenje u novom
poloaju, ukljuivanje sebe u nove konstelacije. Ona ista strog a, jasna, jednosmislena, pravolinijska
staza koja ga je vodila u Valdcel, u Mar ijafels, u red, u zvanje mag istra, sada ga je opet vodila napolje. Ono to je bilo niz akata buenja, istovremeno je bilo niz rastanaka. Kastalija, igra staklenih perli,
majstorsko dostojanstvo, sve je bilo tema koja se imala izmeniti i svriti, prostor kroz koji se imalo
proi, transcendovati. Oni su se ve nalazili za njim. I on je oig ledno nekada kad je o tome mislio i
inio suprotno od onog a to danas misli i ini, ipak ve neto znao ili nasluivao od onog sumnjivog
stanja stvar i. Nije li iznad one pesme koju je napisao kao student i koja je govor ila o stepenima i rastancima stavio poziv transcendovati!?
Tako se njeg ov put kretao u krug u ili u elipsi ili spir ali ili bilo kako, samo ne pravo, jer pravolinijsko pripada oig ledno samo geo metriji, ne pripada i ivotu. On je verno poao za samoo pomenom, samoo hrabrenjem svoje pesme, iako je odavno bio zabor avio pesmu i svoje tadanje buenje, is-

tina ne savreno, ne bez oklevanja, sumnji, napada i borbi, ali je hrabro, pribrano i osrednje veselo
proao stepen po stepen, prostor za prostor om, ne onako zraei kao star i majstor muzike, ali ipak
bez zamor enosti i pomuivanja, bez otpadanja i neverstva. I ako je sada po kastalijskim pojmovima
postupao otpadniki i neverniki, ako je sada delao suprotno svakom mor alu reda, naizg led u slubi
sopstvene linosti, dakle, u samovolji onda bi se i to dog odilo u duhu hrabrosti i muzike, dakle
vrsto u taktu i veselo, pa neka uostalom ide kako hoe. Da je mog ao takoe drug ima objasniti i dokazati ono to je njemu samo izg ledalo tako jasno: naime da je samovolja njeg ovog sadanjeg delanja uistinu bila sluba i poslunost, da on nije poao u slobodu, ve u nove, nepoznate i strane obaveze, da nije beg unac ve pozvani, ne samovoljan ve poslunik, ne gospodar ve rtva! A ta je bilo
s vrlinama, s veselou, s dranjem takta, s hrabrou? Oni su postali mali, ali su ostali. Ako nije bilo
odlaenja, ve samo odvoenja, ako ve nije bilo svojevlasnog transcendovanja, ve jedino samookretanja prostor a oko onog a ko se nalazi u njeg ovoj sredini te su vrline ipak jo postojale i zadrale svoju vrednost i svoju ar. One su se sastojale u potvrivanju umesto u odricanju, u sluanju
umesto izbeg avanju, a moda pomalo i u tome to se delalo i mislilo kao da je ovek gospodar i aktivan, to su se ivot i samoo bmana, to gledanje sa izg ledom samoo predeljenja i odg ovornosti, primali
bez ispitivanja, u tome to je ovek iz nepoznatih uzr oka ipak u osnovi ba vie bio stvor en za injenje no za spoznavanje, vie bio nag onski no duhovni. O, kad bi o tome mog ao imati jedan razg ovor s
pater om Jakobusom!
Misli ili sanjar ije sline vrste bile su odjek njeg ove meditacije. U buenju nije re, tako je izg ledalo, o istini i saznanju, ve o stvarnosti i njenom doivljavanju i postojanju. U buenju se nije prodiralo blie sri stvar i. Pri tom se nisu nalazili zakoni ve odluke, nije se podnosio stav sopstvenog ja
prema trenutnom poloaju stvar i, nije se dospevalo u sredite sveta, neg o u sredite sopstvene linosti. Zato se i ono to se pri tom doivljavalo mog lo tako malo pover iti, tako se udno izmicalo kazivanju i formulisanju. Sao ptenja iz te oblasti ivota kao da se nisu ubrajala u ciljeve jezika. Ako nas pri
tom izuzetno jednom malo razumeju, onda je onaj koji je razumeo bio ovek u istom poloaju, sapatnik ili sabunjenik. Knehta je jednom prilikom neto bio shvatio
Fric Teg ular ijus. Plinio vo razumevanje je doprlo jo dalje. Kog a bi jo mog ao imenovati? Nikoga.
Ve se poelo smrkavati, a on se u igri misli bio potpuno udaljio kad je neko zakucao na vrata. Poto nije odmah bio budan i nije odg ovor io, onaj spolja je malo saekao, a zatim opet pokuao sa tihim kucanjem. Kneht je sad odg ovor io, podig ao se i poao sa momkom koji ga je odveo u kancelarijsku zgradu i, bez daljeg prijavljivanja, uveo u predsednikovu radnu sobu. Majstor Aleksandar mu
je poao u susret.
teta rekao je to dolazite neprijavljeni. Tako ste mor ali ekati. Pun sam oekivanja da
saznam ta vas je tako nag lo dovelo ovamo. Ipak nije nita zlo?
Kneht se smejao. Ne, nita zlo. Ali, dolazim li ja zaista sasvim neoekivano i ne moete li ba
nikako pomisliti ta me to goni ovamo?
Aleksandar ga je ozbiljno i zabrinuto pog ledao u oi.
Pa da rekao je mog u pomisliti ovo i ono. Na primer, ve ovih dana sam mislio da stvar
vae okrunice za vas izvesno jo nije okonana. Vlast je na nju mor ala odg ovor iti malo oskudno, u
smislu i tonu koji je za vas, domine, moda razoar avajui.
Ne rekao je Jozef Kneht u osnovi nisam nita ni oekivao do ono to odg ovor vlasti po
smislu sadri. A to se tie tona, ton mi je upravo godio. U pismu sam primetio da je ono piscu zadalo
truda, gotovo nevolje, i da je oseao potrebu da u odg ovor u, koji je za mene neprijatan i malo postiujui, doda nekoliko kapi meda i to mu je izvrsno uspelo, blag odar an sam mu za to.
A sadrinu pisma ste, potovani, dakle prihvatili?

 Primio k znanju, da, a u osnovi takoe razumeo i odobrio. Odg ovor nije mog ao doneti nita
drug o do odbijanje moje molbe, povezano s blag om opomenom. Moja okrunica bila je neto neuobiajeno i za vlast vrlo neugodno, o tome nikada nisam bio u sumnji. Ali ona, osim tog a, ukoliko
je sadrala linu molbu, ver ovatno nije bila vrlo celishodno sastavljena. Nisam mog ao oekivati nikakav drug i odg ovor do odbijanje.
Milo nam je rekao je predsednik uprave reda s jednim dahom otrine to vi to tako smatrate i to vas nae pismo, dakle, nije mog lo iznenaditi u izvesnom bolnom smislu. Ako pri sastavljanju i odailjanju svog a pisma razumem li vas ipak pravilno? ve niste ver ovali u neki uspeh i
potvrdan odg ovor neg o ste unapred bili uver eni u neuspeh, zato ste onda svoju okrunicu, koja je
ipak znaila takoe veliki rad, prepisali naisto do kraja i otposlali?
Kneht ga je prijateljski pog ledao kad je odg ovor io:
Gospodine predsednie, moje pismo je imalo dva sadraja, dve namer e i ne ver ujem da su oboje tako potpuno ostali bez rezultata i bez uspeha. Ono je sadralo jednu linu molbu za razr eenje od
zvanja i za uposlenje moje linosti na drug om mestu. Tu linu molbu smeo sam da smatram kao neto srazmerno spor edno, svaki mag istar svoje line stvar i treba da stavi to je mog ue vie u pozadinu. Molba je bila odbijena, s tim sam se imao pomir iti. Ali moja okrunica je sadrala jo vrlo mnogo drug og, osim te molbe. Ona je sadrala mnotvo injenica za koje sam smatrao da mi je dunost
da s njima upoznam vlast i da ih prepor uim njenoj panji. Svi mag istri ili pak veina mag istar a proitali su moja izlag anja, da ne kaem opomene, pa iako je izvesno veina njih to jelo tek ner ado uzela
i pre s nezadovoljstvom reagovala, ipak su ga itali i pustili u sebe, to sam smatrao da vam mor am
rei. to pismo nisu prihvatili s odobravanjem, to u mojim oima nije neuspeh, ja nisam traio odobravanje i sag lasnost, ja sam pre imao za cilj uznemir enost i potresanje. Veo ma bih se kajao da sam
se odrekao odailjanja svog a rada iz razlog a koji ste vi naveli. Svejedno da li je delovao malo ili
mnog o, on je ipak bio zov na buenje, neki doziv.
Izvesno rekao je predsednik oteui ipak mi time zag onetka nije reena. Ako ste hteli pustiti da do vlasti dou opomene, zov na buenje, upozor enja, zato ste dejstvo svojih zlatnih rei oslabili ili ugrozili time to ste ih povezali s jednom linom molbom, jednom molbom u ije ispunjenje i
ispunjivost pri tom ni sami niste ver ovali? Ja to jo ne razumem, ali to e se razjasniti kad budemo o
svemu por azg ovar ali. Svakako u tome lei slaba taka vae okrunice u povezivanju zova na buenje sa molbom, apominjanja sa moljenjem. Vi ipak niste bili, trebalo bi misliti, upueni na to da molbu kor istite kao vozilo za govor opomene. Ako ste neko protresanje smatrali potrebnim, lako ste mogli usmeno ili pismeno doi do svojih koleg a, a molba bi ila svojim sopstvenim zvaninim putem.
Kneht ga je prijateljski pog ledao.
Da rekao je lako moda ste u pravu. Mada pog ledajte jo jednom zapetljanu stvar! Ni
kod opomene, ni kod molbe nije re o svakidanjem, obinom i normalnom, ve su obe pripadale zajedno ve time to su postale neobino i iz nude i to su se postavile van konvencije. Nije uobiajeno
i normalno da ovek bez hitnog spoljanjeg povoda iznenada priziva svoje koleg e da se sete svoje
smrtnosti i sumnjivosti cele svoje egzistencije. Nije takoe uobiajeno i svakidanje da neki kastaljanski mag istar trai mesto kolskog uitelja van Provincije. Utoliko oba sadraja mog a pisma spadaju
zajedno. Za itao ca koji bi celo pismo zaista uzeo ozbiljno, po mome miljenju, kao rezultat itanja
mor alo bi se pojaviti: tu neki budalast ovek ne samo to objavljuje svoja nasluivanja i poduhvata se
da svojim koleg ama odri pouku, ve je tom oveku s njeg ovim mislima i s njeg ovom nevoljom
gorko ozbiljno on je spreman da odbaci svoje zvanje, svoje dostojanstvo, svoju prolost i da na
najskromnijem mestu otpone s poetka, on je sit dostojanstva, mir a, asti i autor iteta i eli da ih se
oslobodi i odbaci. Iz tog rezultata jo jednako pokuavam da se prenesem u itao ce svog pisma
tada bi, izg leda mi, bila mog una dva zakljuka: pisac tih mor alnih predika, je na alost, malo lud,

dakle, ionako vie ne dolazi u obzir kao mag istar ili: poto pisac tih neugodnih predika oig ledno
nije lud, ve normalan i zdrav, iza njeg ovih predika i pesimizma mor a se kriti neto vie od udi i lutaka, naime, neka stvarnost, istina. Tako sam otprilike zamiljao proces u glavama italaca i mor am
priznati da sam se u tome prevar io. Umesto da moja molba i moj zov na buenje jedno drug o podupiru i pojaavaju, oboje nisu uzeti ozbiljno i ostavljeni su na stranu. Zbog tog odbijanja ja nisam ni vrlo ucveljen, ni upravo iznenaen, jer, u osnovi, to mor am ponoviti, ja sam ih uprkos svemu oekivao
i, neka bude dodato, u osnovi ja sam odbijanje takoe zasluio. Moja molba, naime, u iji uspeh nisam ver ovao, bila je neka vrsta mar ifetluka, bila je spoljanost, forma.
Lice majstor a Aleksandra postalo je jo ozbiljnije i gotovo mrano. On ipak nije prekidao mag istra.
Sa mnom nije bilo tako nastavio je ovaj da bih se prilikom odailjanja svoje molbe ozbiljno nadao nekom povoljnom odg ovor u i da bih mu se radovao, ali takoe ni tako da bih bio spreman da posluno prihvatim neg ativan odg ovor kao viu odluku.
Nisam spreman da odg ovor vae vlasti primim kao viu odluku da li sam dobro uo, magistre? prekinuo ga je predsednik, otro nag laavajui svaku re. Oig ledno je sada saznao punu
ozbiljnost poloaja.
Kneht se lako poklonio: Izvesno, dobro ste uli. Bilo je tako da nisam ni mog ao ver ovati u izgled na neki uspeh moje molbe, ali sam ipak ver ovao da molbu mor am podneti da bih zadovoljio poredak i oblik. Time sam potovanoj vlasti donekle dao u ruke mog unost da stvar pravino raspravi.
Ako ne bi bila sklona tom reenju, ja sam svakako ve onda bio reen da ne pustim da me zadre i stiaju, ve da delam.
A kako da delate? pitao je Aleksandar tihim glasom.
Onako kako mi propisuju srce i razum. Bio sam reen da dam ostavku na zvanje i da otponem
neku delatnost van Kastalije i bez nalog a ili odsustva od strane vlasti.
Predsednik reda je sklopio oi i izg ledao kao da vie ne slua. Kneht je poznao da on vri onu nunu vebu pomou koje ljudi iz reda, u sluajevima iznenadne opasnosti i pretnje, pokuavaju da sebi
obezbede samosavlaivanje i unutranji mir i koja je vezana sa dvostrukim vrlo dug im zadravanjem
daha pri praznim pluima. Video je kako ovekovo lice malo bledi, znao je da je kriv za njeg ov neugodan poloaj, video je kako zatim u polakom udisavanju koje je poinjalo trbunim miiima opet
dobija boju, kako se ponovo otvar aju oi oveka kog a je tako visoko cenio i voleo, kako one gledaju
ukoeno i izg ubljeno i kako odmah oivljuju i osnauju. S tihim uasom video je te jasne, uzdrane,
uvek disciplinovane oi, oveka koji je bio podjednako velik i u sluanju i u zapovedanju, kako se
one sada upravljaju k njemu i posmatraju ga s pribranom hladnoom, mer e ga, sude. Dug o je mor ao
utei podnositi taj pog led.
Ver ujem da sam vas sada razumeo rekao je najzad Aleksandar mirnim glasom. Vi ste ve
due vremena bili umorni od slube ili od Kastalije ili mueni prohtevom za svetovnim ivotom. Odluili ste da se vie pokor avate tom raspoloenju no zakonima i svojim dunostima. Niste takoe osetili ni potrebu da nam se pover ite i da kod reda zatraite savet i pomo. Da biste zadovoljili oblik i
raster etili savest, vi ste nam onda, dakle, uputili onu molbu, molbu za koju ste znali da je za nas neprihvatljiva, ali na koju biste se vi mog li pozvati ako bi stvar dola do objanjenja. Pretpostavimo da ste
za svoje tako neobino dranje imali razlog a i da su vae namer e bile asne i vredne potovanja, to
ja nikako drukije ne mog u zamisliti. Ali kako je bilo mog uno da vi s takvim mislima, eljama i odlukama u srcu, u dui ve beg unac od zastave, tako dug o utei ostanete u svome zvanju i da ga prividno vodite bez greke?
Ja sam ovde rekao je majstor igre staklenih perli s nepromenjenom Ijubaznou da o svemu tome s vama razg ovar am, da odg ovor im na svako vae pitanje i ja sam reio, kada sam jednom

poao putem svojeg lavosti, da Hirsland i vau kuu ne napustim pre no to budem znao da ste vi unekoliko razumeli moj poloaj i moje ponaanje.
Majstor Aleksandar se zamislio: Treba li to da znai da vi oekujete da u ikada odobriti vae
postupanje i vae planove? pitao je zatim usteui se.
Ah, na odobravanje neu uopte da mislim. Nadam se i oekujem da ete me razumeti i da u,
kada odem odavde, zadrati neki ostatak vaeg potovanja. To je jedini oprotaj koji jo imam da uzmem u naoj Provinciji. Valdcel i selo igraa sam danas napustio zauvek.
Aleksandar je za nekoliko trenutaka ponovo sklopio oi. Sao ptenja tog neshvatljivog oveka dola su tako por aavajue.
Zauvek? rekao je. Vi mislite, dakle, da se nikako vie ne vratite na svoje mesto? Mor am
rei da se razumete u iznenadi van je. Jedno pitanje, ako je doputeno: Smatrate li sebe sada upravo
jo majstor om igre staklenih perli ili ne?
Jozef Kneht je poseg ao za koveiem koji je bio doneo.
To sam bio do jue rekao je i mislim da sam danas osloboen tog a vraajui vam u ruke
vlasti peate i kljueve. Oni su nedirnuti, a i u selu igraa takoe ete nai red, ako budete ili tamo da
preg ledate.
Predsednik reda se polako podig ao sa stolice, izg ledao je umor an i kao odjednom ostar eo.
Za danas emo va kovei ostaviti ovde rekao je suvo. Ako primanje peata treba istovremeno da znai izvrenje vaeg otputanja iz zvanja, ja i inae nisam nadlean, pri tome bi mor ala
da bude prisutna bar jedna treina itave vlasti. Ranije ste imali toliko smisla za star e obiaje i oblike.
U tom novom nainu ne mog u se snai tako brzo. Moda ete biti ljubazni da mi ostavite vremena do
sutra pre no to dalje budemo govor ili:
Savreno sam vam na raspolag anju, potovani. Mene, kao i moje potovanje, vi poznajete ve
nekoliko godina. Ver ujte mi da se u tome nita nije promenilo. Vi ste jedina osoba od koje se opratam naputajui Provinciju i to se odnosi ne jedino na vae zvanje kao predsednika uprave reda. Kao
to sam u vae ruke vratio peate i kljueve, tako se nadam, domine, da ete me vi, kada se prethodno
budemo potpuno objasnili, takoe osloboditi i mog zaveta kao lana reda.
Aleksandar ga je alosno ispitivaki pog ledao u oi i zadravao uzdah. Ostavite me sada nasamo, visoko potovani, dali ste mi za jedan dan dovoljno brig a i mater ijala za razmiljanje. Neka je za
danas dovoljno. Sutra emo govor iti dalje, doite ovamo otprilike jedan sat pre podneva.
Oprostio se od mag istra utivim poklonom, a taj poklon pun rezignacije i pun utivosti, koja vie
nije bila namenjena jednom koleg i, neg o ve jednom potpuno stranom, nanela je majstor u igre staklenih perli vie bola no sve njeg ove rei.
Famulus koji je Knehta jedan trenutak kasnije odveo na veer u, doveo ga je za jedan gostinski sto i
javio da se majstor Aleksandar povukao na due vebanje i da pretpostavlja da ni gospodin mag istar
ne eli nikakvo drutvo. Jedna gostinska soba stoji spremna za njeg a.
Aleksandar je bio potpuno iznenaen posetom i sao ptenjem majstor a igre staklenih perli. Istina,
otkad je redig ovao odg ovor vlasti na njeg ovo pismo, on je raunao sa njeg ovim prig odnim dolaskom i sa tihom uznemir enou mislio je na predstojee objanjenje. Ali da bi mag istar Kneht sa svojom uzornom poslunou, svojim dobro neg ovanim formama, svojom skromnou i svojim duevnim taktom jednog dana mog ao sa njim razg ovar ati neprijavljen, da bi svoje zvanje svojevlasno i bez
prethodnog savetovanja sa vlau mog ao ostaviti i na taj zapanjujui nain lupiti u lice svakom obiaju i navici to je drao za savreno nemog ue. Dodue, to se priznalo, Knehtovo dranje, ton i izr azi njeg ovog govor a, njeg ova nenametljiva utivost bili su isti kao i uvek, ali kako su sadraj i duh
njeg ovih sao ptenja bili strani i dirljivi, kako novi i iznenaujui, oh, i kako savreno nekastalijski!
Niko ne bi mog ao sumnjati kad ga je gledao i sluao da je magister ludi moda bolestan, premor en,

razdraen i ne potpuno gospodar samog sebe. Takoe ni iscrpna posmatranja koja je vlast nedavno
prir edila u Valdcelu nisu otkrila ni najmanji znak por emeenja, ner eda ili nemarnosti u ivotu i radu
sela igraa. Pa ipak sada je stajao tu taj strani ovek koji mu je do jue bio najmiliji od svih koleg a,
koveg sa svojim zvaninim odlijima ostavio kao putniku torbu, izjavio da je prestao biti mag istar,
prestao biti lan vlasti, prestao biti brat reda i Kastaljanin, i samo je jo brzo doao da se oprosti. To
je bio najstraniji i najg adniji poloaj u koji ga je njeg ovo zvanje kao predsednika uprave reda ikada
dovelo. Imao je veliku muku da pri tom sauva prisebnost.
A ta sad? Treba li da posegne za prinudnim sredstvima da mag istra igre moda stavi u poasni zatvor i odmah, odmah sad, jo veer as, da poalje hitnu por uku svima lanovima vlasti i da ih sazove?
Je li to govor ilo protiv tog a, nije li to bilo najblie i najpravilnije? Pa piak, neto u njemu govor ilo
je protiv tog a. I ta se upravo takvim mer ama imalo postii? Za mag istra Knehta samo ponienje, za
Kastaliju nita, samo najvie za njeg a samog, mag istra, izvesno raster eenje i olakanje savesti, poto
prema odvratnom i tekom ne bi vie stajao kao jedini odg ovor an. Ako se u fatalnoj stvar i jo neto
mog lo popraviti, ako je moda jo bio mog uan apel na Knehtovo oseanje asti i ako se moda mogla zamisliti neka promena misli kod njeg a, onda se to mog lo postii samo u etir i oka. Njih dvojica,
Kneht i Aleksandar, i niko drug i, imali su da izbor e tu gorku bitku. I poto je tako mislio, mor ao je
priznati Knehtu da u osnovi postupa pravilno i plemenito time to se izmakao vlasti koju vie nije
priznavao, ali se njemu, predsedniku, postavio za konanu borbu i rastanak. Taj Jozef Kneht, iako je
inio neto zabranjeno i mrsko, ipak je jo i tada bio sig ur an u svoje dranje i svoj takt.
Majstor Aleksandar je odluio da se osloni na to razmiljanje i da itav zvanini apar at ostavi van
igre. Tek sada, kad je taj zakljuak bio naen, poeo je o stvar i razmiljati u pojedinostima i pitati se
pre sveg a kako sada upravo stoji sa pravom ili nepravom u mag istrovom postupanju. Mag istar je
skroz pravio utisak da je ubeen u svoj integ ritet i opravdanje svog neuvenog kor aka. Poto je sada
namer u majstor a igre staklenih perli poeo stavljati na jednu formulu na koju se usudio i prover avati
je na zakonima reda koje niko nije poznavao blie od njeg a, doao je do zakljuka koji ga je iznenadio da Jozef Kneht u stvar i nije prekrio pravila po njihovom tekstu, niti ima namer u da ih prekri.
Jer po tekstu, ija odrivost, dabome, ve decenijama nije prover avana, svakom pripadniku reda u
svako doba bilo je slobodno da istupi, ako bi se istovremeno odrekao prava i ivotne zajednice Kastalije. Time to je vratio svoje peate, javio redu svoje istupanje i poao u svet, Kneht je dodue uinio neto od pamtiveka neuveno, neto neobino, strano i moda vrlo neprikladno, ali ne prekraj
teksta pravila reda. to taj neshvatljivi, ali formalno nikako protivzakonit kor ak nije hteo uiniti iza
lea predsednika uprave reda, neg o ga je hteo uiniti oi u oi sa njim, bilo je vie no to je po slovu
bio obavezan. Ali kako je taj potovani ovek, jedan od stubova hijer arhije, doao dotle? Kako je za
svoju namer u, koja je uprkos svemu bila bekstvo od zastave, mog ao upotrebiti pisano pravilo kad su
mu to ipak mor ale braniti stotinu nepisanih, ali ne manje svetih i same po sebi razumljivih obaveza?
uo je kako izbija neki sat, iupao se iz nekor isnih misli, otiao da se okupa, deset minuta je marljivo vebao disanje i poao u eliju za razmiljanje da pre spavanja jo jedan sat prikuplja u sebe
snag u i mir i da zatim do sutra ne misli vie na tu stvar.
Idueg dana jedan mladi famulus je iz gostinske kue uprave reda doveo mag istra Knehta predsedniku i bio svedok kako su se njih dvojica pozdravili. On je bio naviknut na prizor majstor a razmiljanja i samodiscipline i na ivot meu njima, ali u dranju, ponaanju i u pozdravu dvojice potovanih
ipak je palo u oi neto osobito, njemu novo, jedan neuobiajeni, najvii stepen pribranosti i prosvetljenosti. To nije bio, tako nam je priao, sasvim uobiajen pozdrav izmeu dvojice najviih nosilaca
dostojanstva koji je mog ao biti veseo i lako odig rani cer emonijal ili sveano-radosni cer omonijalni
akt, a prig odno takoe izvesno takmienje u utivosti, podreenosti i nag laenoj poniznosti. To je bilo otprilike kao da se doekuje neki stranac, neki izdaleka doputovao majstor jog a koji je doao da

predsedniku reda ukae potovanje i da se sa njim mer i. Rei i pokreti bili su vrlo skromni i tedljivi,
ali su pog ledi i lica obojice nosilaca dostojanstva bili mirni, prisebni i pribrani, pri tom ispunjeni
skrivenom napetou kao da su obojica skroz osvetljeni elektrinom strujom. Na svedok nije vie
mog ao videti i uti od tog sastanka. Njih dvojica su iezli u unutranjost prostor ija, ver ovatno u privatni kabinet majstor a Aleksandra i tamo ostali zajedno vie asova, a da ih niko nije smeo uznemir avati. Ono to je predano od njihovih razg ovor a, potie iz prig odnih prianja gospodina deleg ata Desinjor ija, kog a je Jozef Kneht o poneem obavestio.
Jue ste me iznenadili poeo je predsednik i gotovo me izbacili iz koncepta. U meuvremenu sam mog ao neto razmisliti o tome. Prir odno, moje gledite se nije izmenilo, ja sam lan vlasti
i uprave reda. Prema slovu pravila vi imate pravo da prijavite svoje istupanje i da date ostavku na
zvanje. Vi ste doli do tog a da svoje zvanje osetite kao ter et, a pokuaj za ivotom van reda kao neophodan. A kad bih vam sada predloio da se usudite na taj pokuaj i to ne u smislu vaih ustrih zakljuaka, neg o otprilike u vidu jednog dueg ili ak neog ranienog odsustva? Vaa molba je upravo to
imala za svrhu.
Ne sasvim rekao je Kneht. Da mi je molba bila odobrena, ja bih, dodue, ostao u redu, ali
ne u zvanju. To to vi ljubazno predlaete, znailo bi neko izbeg avanje. Uostalom, Valdcel i igra staklenih perli malo bi imali od jednog mag istra koji je dug o odsutan, na neodreeno vreme na odmor u,
i o kome se ne zna da li e se vratiti ili ne. A kad bi se on posle godinu-dve dana ak i vratio, on bi od
svog zvanja i svoje discipline, igre staklenih perli, samo zabor avio i ne bi nita novo nauio.
Aleksandar: Moda bi ipak nauio tota. Moda bi saznao da je svet napolju drukiji no to ga
je zamiljao i da mu je isto toliko bio malo potreban kao i on njemu; vratio bi se smir en i bio bi radostan to opet bor avi u star om i isprobanom.
Vaa dobrota ide vrlo daleko. Zahvalan sam joj, a ipak je ne mog u prihvatiti. Ono to ja traim,
to nije toliko zadovoljenje radoznalosti ili poude za svetskim ivotom, ve naprotiv bezuslovnost.
Ne elim da izaem u svet sa reo sig ur anjem u depu za sluaj razoar anja, da budem obazr ivi putnik
koji se malo obzir e po svetu. Naprotiv, meni je potreban smeo poduhvat, tekoa i opasnost, ja sam
gladan stvarnosti, zadatka i dela, takoe liavanja i patnji. Smem li moliti da ne insistir ate na svom
ljubaznom predlog u i uopte na pokuaju da me pokolebate i namamite natrag. To ne bi vodilo niemu. Moja poseta vama izg ubila bi za mene svoju vrednost i sveti oganj ak i kad bi mi donela naknadno odobrenje moje molbe koje vie ne traim. Ja nisam ostao pri onoj molbi. Put kojim sam poao sada je moje jedino i sve, moj zakon, zaviaj, sluba. Aleksandar je uzdiui klimnuo glavom u
znak odobravanja.
Uzmimo, dakle, jednom rekao je strpljivo da se vi u stvar i ne moete omekati ni skrenuti,
vi ste uprkos svem spoljanjem izg ledu gluvi, vi se ogluujete o autor itet, o razum, o dobrotu, kao
amok ili strani ratnik kome se ne srne stati na put. Ja u se privremeno odrei tog a da vas opredelim
na drug o i da utiem na vas. Ali onda recite mi ono radi eg a ste doli ovamo da kaete, ispriajte mi
istor iju svog a otpadan ja, objasnite dela i zakljuke kojima nas zastraujete! Hou da ujem, bilo da je
to ispovest, bilo pravdanje, bilo optuba.
Kneht je klimnuo glavom. Amok se zahvaljuje i raduje. Ja nemam da iznesem optubu. to bih
hteo da kaem to bi bilo ne samo tako teko, tako never ovatno teko da se stavi u rei za mene
ima smisao pravdanja, a za vas moe imati smisao ispovesti.
Zavalio se u naslonjai i gledao gor e gde su se na svodu tavanice, jo priviali bledi ostaci nekadanjeg malanja, iz hirslandskih manastirskih vremena, kao san tanke eme linija i tonova boja, cvea
i ukrasa.
Misao da ovek moe biti takoe sit mag istarskog zvanja i da ga moe ostaviti prvi put mi je
dola ve nekoliko meseci posle naimenovanja za majstor a igre staklenih perli. Sedeo sam jednog

dana i itao knjiicu svog nekad slavnog prethodnika, Ludvika Vasermaler a. Prelazei slubenu godinu od meseca do meseca on u njoj daje uputstva i savete svojim naslednicima. Tu sam proitao njeg ovu opomenu da ovek blag ovremeno misli na javnu igru staklenih perli idue godine i, ako se za to
osea ner aspoloen i ako mu nedostaju ideje, da se za to pripremi koncentracijom. Kada sam, u svom
snanom oseanju najmlaeg mag istra, proitao tu opomenu, smekao sam se istina malo mladalaki
mudro brizi star og oveka koji ju je napisao. Ali iz tog a mi je ipak zvualo i neto ozbiljno i opasno,
neto pretee i obespokojavajue. Razmiljanje o tome; dovelo me je do ovog zakljuka ako ikada
doe dan kada bi mi misao na iduu sveanu igru umesto radosti ulila brig u, a umesto ponosa strah,
ja bih se, umesto da se s mukom bakem oko nove sveane igre, povukao i vlasti vratio odlija. To je
bio prvi put da me okupila takva misao. Svakako tada, kada sam ba bio savladao velike napor e ulaenja u zvanje i kada sam imao jedra puna vetra, nisam sebi ver ovao u mog unost da bih i ja jednom
mog ao biti star ovek, umor an od rada i ivota, da bih jednom mog ao stajati ravnoduan i zbunjen
pred zadatkom da iz rukava istresem ideje za nove igre staklenih perli. Ipak, odluka je u meni tada
nastala. Vi ste me u ono vreme vrlo dobro poznavali, potovani, moda bolje no to sam se sam poznavao, vi ste bili moj savetnik i ispovednik u teko vreme poetka mog slubovanja i tek pre kratkog
vremena ste bili napustili Valdcel.
Aleksandar ga je ispitivaki pog ledao: Gotovo nikad nisam imao lepi zadatak rekao je i
tada sam bio tako zadovoljan vama i samim sobom, kako to retko biva. Ako je ispravno da se sve prijatno u ivotu mor a platiti, dakle, sada mor am platiti svoje ondanje lepo oseanje. Onda sam bio
upravo ponosit na vas. To danas ne mog u da budem. Ako red kroz vas doivi razoar anje, a Kastalija
potres, onda znam da sam za to sao dg ovor an. Moda je trebalo da onda kada sam bio va pratilac i isavetodavac ostanem nekoliko nedelja due u vaem naselju igraa ili da vas jo malo jae uhvatim,
malo iscrpnije kontroliem.
Kneht je veselo oekivao njeg ov pog led. Ne bi trebalo da sebi inite takve prig ovor e, domine,
inae bih vas mor ao podsetiti na neke opomene koje ste mi mor ali dati kada sam kao najmlai mag istar suvie teko primio svoje zvanje sa njeg ovim obavezama i odg ovornostima. Upravo mi pada na
pamet da ste mi jednom u jednom takvom asu kazali: kad bih ja, mag istar igre, bio zlikovac ili nesposoban, i kada bih uinio sve to jedan mag istar ne sme initi, kada bih namemo iao na to da na
svom visokom poloaju priinim to je mog ue vie tete, sve to naoj drag oj Kastaliji ne bi mog lo
vie smetati, niti je dublje dotai no kamiak baen u jezer o. Nekoliko talasia i krug ova, pa je prolo. Toliko je vrst, toliko sig ur an na kastalijski por edak, toliko nepovrediv duh. Seate li se? Ne, vi
ste izvesno nevini u pog ledu mojih pokuaja da budem to je mog ue gor i Kastaljanin i da to vie
kodim redu. A vi takoe znate da mi nikako nee poi za rukom, niti to moe, da va mir ozbiljno
por emetim. Ali hou dalje da priam. To to sam u poetku svog mag istrovanja mog ao doneti
onaj zakljuak i to taj zakljuak nisam zabor avio, ve ga sada ostvar ujem, to je u vezi s nekom vrstom duevnog doivljaja s kojim se s vremena na vreme susreem i koji ja nazivam buenje. Ali vi o
tome ve znate, ja sam vam jednom o tome govor io kad ste mi bili mentor i gur u[44]. Zalio sam vam
se da me taj doivljaj, otkad sam stupio u zvanje, stalno izbeg ava i sve vie mi iezava u daljinu.
Seam se potvrdio je predsednik bio sam onda neto zaprepaen vaom sposobnou za
tu vrstu doivljavanja. Ona se kod nas inae malo nalazi, a tamo napolju se pojavljuje u toliko razliitim oblicima, na primer kod genija, nar oito kod dravnika i vojskovoa, a zatim i kod slabih, polupatolokih, u celini pre neobdar enih ljudi, kao to su vidoviti, telepati, medijumi. Niste mi izg ledali
ni u kakvoj vezi s dvema vrstama tih ljudi sa bojnim junacima, kao ni sa vidovitim, ni istraivaima pomou ar obnog tapa. Naprotiv, onda ste mi, a i do jue, izg ledali dobar ovek iz reda promiljen, jasan, posluan. Izg ledalo mi je da vama nikako ne odg ovar a da budete opsednuti ili ovladani
tajanstvenim glasovima, boanskim ili demonskim, ili ak glasovima sopstvene unutranjosti. Zato

sam stanja buenja, kako ste mi ih opisivali, jednostavno tumaio kao povremeno postajanje svesnim svog linog por asta. Otuda je kao prir odno proizlazilo da su ti duevni doivljaji onda due vremena izo stajali. Vi ste upravo tek bili stupili u jedno zvanje i preuzeli zadatak koji vas je obavijao kao
suvie veliki ogrta u koji ste tek mor ali da urastete. Ali recite jeste li ikada ver ovali da su te probuenosti kao neka otkrovenja viih sila, sao ptenja ili dozivi iz oblasti neke objektivne, veite ili boanske istine?
Sa tim smo rekao je Kneht doli do mog trenutnog zadatka i tekoe, naime da u reima
izr azim ono to se recima uvek uskrauje. Uiniti racio nalnim ono to je oig ledno vanr acio nalno.
Ne, prilikom onih ubeenja nikad nisam mislio na manifestacije nekog bog a ili demona, ili neke apsolutne istine. Ono to tim doivljajima daje njihovu silinu i snag u ubedljivosti, nije njihov sadraj istine, njihovo visoko por eklo, njihova bo anstvenost ili slino, ve njihova stvarnost. Oni su ogromno stvarni, kao na primer estok telesni bol ili iznenadan prir odni dog aaj, oluja ili zemljotres, i izgleda da su sasvim drukije napunjeni stvarnou, prisutnou, neizbeljivou no obina vremena i
stanja. Udar vetra koji prethodi nepog odi na pomolu, koji nas urno goni kui i koji jo pokuava da
nam iz ruku istrgne kuna vrata ili jaka zubobolja koja izg leda da u naoj vilici koncentrie sve
napetosti, patnje i sukobe sveta to su stvar i iju realnost ili znaaj, ako hoete, moemo kasnije
jednom poeti da pretresamo ako smo skloni takvim zadovoljstvima, ali u asu doivljaja one ne trpe
nikakvu sumnju i do pucanja pune su realnosti. Slinu vrstu poveane stvarnosti ima sada za mene
moje buenje, otuda mu je i ime. U takvim asovima meni je zaista kao da sam dug o vremena leao
u snu ili polusnu, ali sam sada budan i svetao i prijemljiv kao nikada inae. Takoe u svetskoj istor iji
trenuci velikih bolova ili potresa imaju svoju ubedljivu nunost, oni rasplamsavaju oseanje obespokojavajue aktuelnosti i napetosti. Posle, kao posledica potresa, moe se desiti lepo i svetio ili sumanuto i mrano. U svakom sluaju ono to se dog aa nosie vid veliine, nunosti i stvarnosti i razlikovae se i odvajati od onog a to se zbiva svakog dana.
Ali pustite me da pokuam produio je posle predaha da tu stvar zahvatim jo s jedne druge strane. Moete li se setiti leg ende o svetom Hristifor u? Da? Taj Hristifor, dakle, bio je ovek velike snag e i smelosti, ali nije hteo da postane gospodar i da vlada, ve da slui. Sluenje je bilo njeg ova
snag a i vetina, u tome se razumevao. Ipak mu nije bilo svejedno kome slui. To je mor ao biti najvei, najmoniji gospodar. I kada je uo o nekom gospodar u koji je bio moniji no njeg ov dotadanji,
on je njemu nudio svoje uslug e. Taj veliki slug a uvek mi se dopadao i mor a biti da sam mu pomalo
slian. Bar u jednom vremenu svog ivota u kome sam mog ao sam sobom raspolag ati, u vremenu
studentovanja, dug o sam traio i kolebao se kome gospodar u da sluim. Ja sam se godinama branio i
s nepover enjem drao prema igri staklenih perli, koju sam ipak odavno bio upoznao kao najdrag oceniji i najo sobeniji plod nae Provincije. Ja sam zag rizao mamac i znao sam da na zemlji nema nieg
draesnijeg i difer encir anijeg no podati se igri. Ali sam ve prilino rano zapazio da ta ushiujua
igra ne trai naivne igrae sveanih veer i, ve trai i u svoju slubu privlai takvog koji je jednom
otiao malo dalje. I sada se u meni svim mojim snag ama i inter esovanjem da se zauvek predam toj
ar oliji branio neki instinkt, neko naivno oseanje za jednostavno, za celo i zdravo, to me je opominjalo na duh valdcelskog sela igraa kao na neki duh specijalista i virtuo za, istina jedan visoko kultivisan, krajnje bog ato pror aen duh, ali koji je ipak bio odvojen od celine ivota i ljudstva i koji se
bio uzdig ao u neku nadmenu usamljenost. Godinama sam sumnjao i ispitivao dok zakljuak nije sazreo i dok se uprkos svemu nisam odluio za igru. To sam uinio, jer je u meni bila ba ona tenja da
traim najvie u ispunjenju i da sluim samo najveem gospodar u.
Razumem rekao je majstor Aleksandar. Ali ma kako to posmatrao i ma kako vi to takoe
hteli da predstavite, ja uvek nailazim na isti razlog za sve vae osobenosti. Vi imate suviak oseanja
za svoju sopstvenu linost ili suviak zavisnosti od nje, a to nikako nije isto to i biti velika linost.
Neko moe biti zvezda prvog reda po obdar enosti, po snazi volje, istrajnosti, ali tako dobro postav-

ljen u sredite da u sistemu kome pripada zamahuje bez ikakvog trenja i rasipanja energ ije. Drug i ima
iste visoke dar ovitosti, moda jo lepe, ali osovina ne ide tano kroz sredite i on polovinu svoje
snag e raspe na ekscentrine pokrete koji njeg a samog oslabljuju, a okolnom svetu smetaju. Vi svakako pripadate tom soju. Samo mor amo priznati, dabome, vi ste to umeli odlino da sakrijete. Zlo izgleda da se sada utoliko ee prazni. Priate mi o svetom Hristifor u, a ja mor am da kaem: iako taj
lik ima neeg velianstvenog i dirljivog, on ipak nije uzor za slug u nae hijer arhije. Ko hoe da slui,
taj mor a sluiti onom gospodar u kome se zakleo na uspeh ili propast, a ne sa potajnom rezervom da
menja gospodar a im nae jednog sjajnijeg. Time slug a postaje sudija svojih gospodar a i vi inite
tano isto. Vi hoete da uvek sluite samo najviem gospodar u i toliko ste bezazleni da sami odluujete o rang u gospodar a koje bir ate.
Kneht je sluao paljivo, ne bez senke alosti na licu. Nastavio je: ast vaem sudu, ja nita drugo nisam mog ao oekivati. Ali pustite me da priam dalje, jo malo. Ja sam, dakle, postao igra staklenih perli i sada sam prilino vremena bio uver enja da sluim najviem od svih gospodar a. Bar mi je
moj prijatelj Desinjor i, na pokrovitelj u Saveznom savetu, jednom krajnje oig ledno opisao kakav
sam nekada bio arog antan, nadmen, blazir an, virtouz igre i jelen elite. Ali mor am vam jo rei kakvo
znaenje je za mene imala re transcendovati od vremena studentovanja i buenja. Ona mi je, verujem, doletela pri itanju jednog filozofa prosveenosti i pod uticajem majstor a Tomasa fon der
Trave i otada mi je, kao i buenje, prava ar obna re koja zahteva i goni, tei i obeava. Ja sam prihvatio da moj ivot otprilike treba da bude neko transcendovanje, kor aanje dalje, od stupnja na stupanj, da prostor za prostor om treba da bude preden i ostavljen, kao to muzika svrava temu za temom, tempo za tempom, izvruje ih i ostavlja za sobom, nikada umorna, nikad ne spavajui, uvek
budna, uvek savreno prisutna. U vezi sa doivljajima buenja primetio sam da ima takvih stupnjeva i
prostor a i da ponekad poslednje vreme jednog odseka nosi u sebi boju uvelosti i elje za umir anjem,
da ono onda vodi u promene, u neki nov prostor, u buenje, u nov poetak.
Sao ptavam vam takoe i tu sliku, sliku transcendovanja kao sredstvo koje moda pomae da se
tumai moj ivot.
Odluka za igru staklenih perli bila je vaan stupanj, ne manje prvo osetno svrstavanje u hijer arhiju.
I u svom zvanju kao mag istar jo sam doivljavao takve stupnjeve. Najbolje to mi je zvanje donelo
bilo je otkrie da su ne samo svir anje i igra staklenih perli delatnosti koje usreuju, ve takoe pouavanje i vaspitavanje. I postepeno sam dalje otkrivao jo da mi vaspitavanje tim vie priinjava radosti to su vaspitanici bili mlai i manje nao pako vaspitani. To, kao i poneto drug o, godinama je
vodilo k tome da sam eleo mlade i sve mlae uenike, da bih najr adije postao uitelj u nekoj poetnikoj koli, ukratko da se moja mata povremeno zapoljavala stvar ima koje su se ve nalazile van
mog a zvanja.
Predahnuo je. Predsednik je primetio: Vi me sve vie zaprepaujete, mag istre. Vi tu govor ite o
svom ivotu i gotovo nema govor a ni o em drug om do o privatnim, subjektivnim doivljajima, linim eljama, linim razvijanjima i odlukama! Zaista nisam znao da jedan Kastaljanin vaeg rang a
moe tako da vidi sebe i svoj ivot.
Glas mu je zvuao izmeu prekor a i alosti i to je zabolelo Knehta. Ipak se pribrao i vedro uzviknuo:
Ali, visoko potovani, mi ovog asa ne govor imo o Kastaliji, o vlasti i hijer arhiji, ve jedino o
meni, o psiholog iji oveka koji vam je naalost mor ao prir editi velike neugodnosti. Nije moje da govor im o svom voenju zvanja, svom ispunjenju dunosti, svojoj vrednosti ili nevrednosti kao Kastaljanina i kao mag istra. Moje voenje zvanja, kao i itava spoljanja strana mog ivota lei pred vama
otvor ena i moe se prover iti, nee se nai mnog o za kanjavanje. Ono o emu je ovde re, to je neto
sasvim drug o, naime da vam se pokae put kojim sam iao ja kao pojedinac i koji me je sada izveo iz

Valdcela i sutra e me izvesti iz Kastalije. Budite tako dobri, pa me sasluajte jo malo.

Za svoje znanje o postojanju nekog sveta van nae male Provincije imam da zahvalim ne svojim
studijama u kojima se taj svet pojavljivao samo kao daleka prolost, ve prvo svom kolskom drug u
Desinjor iju koji je bio gost spolja, a docnije svome bor avku kod Benediktinskih otaca i pater a Jakobusa.
Bilo je vrlo malo onog a to sam sopstvenim oima video od sveta, ali kroz tog oveka dobio sam
ideju o onome to se naziva istor ija i moda sam ve time postavio temelj izo lovanosti u koju sam po
svom povratku zapao. Moj povratak iz manastir a bio je gotovo povratak u jednu zemlju bez istor ije,
u provinciju naunika i igraa staklenih perli, u najvema otmeno i takoe najvema prijatno drutvo.
Ali izg ledalo je da ja sa svojim poimanjem o svetu, sa svojom radoznalou u pog ledu njeg a, sa svojim sao seanjem za njeg a, stojim potpuno sam. Tu je bilo dovoljno da se za to obetetim. Tu je bilo
ljudi koje sam visoko potovao i bila mi je stidna i usreujua ast da postanem njihov koleg a; bilo je
i mnotvo lepo vaspitanih i visoko obrazovanih ljudi, bilo je takoe dovoljno rada i vrlo mnog o obdar enih i voljenja vrednih uenika. Samo, za vreme uenja kod pater a Jakobusa otkrio sam da sam ja
ne samo Kastaljanin, ve i ovek, da se mene tie svet, ceo svet, i da imam prava da ivim sa njim. Iz
tog otkria su proizile potrebe, elje, zahtevi, obaveze po kojima nikako nisam smeo iveti. ivot
sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je neto zao stalo i infer io rno, ivot ner eda i sir ovosti,
strasti i rasejanosti, on nije bio nita lepo i vredno eljenja. Ali svet i njeg ov ivot bio je beskrajno
vei i bog atiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mog ao imati o njemu. On je bio pun postajanja,
pun istor ije, pun pokuaja, i uvek novog poetka, on je bio moda hao tian, ali je bio zaviaj i rodno
tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, nar ode, drave, kultur e, on je doneo
takoe nau Kastaliju i sve bi to opet video kako umir e i nadiveo bi ga. Moj uitelj Jakobus je u meni
probudio ljubav prema tom svetu. Ona je stalno rasla i traila hrane, a u Kastaliji nije bilo nieg a to
je davalo hrane. Tu se bilo van sveta, ona sama je bila mali, savreni svet koji vie ne postaje, koji vie ne raste.
Duboko je disao i malo zautao. Poto predsednik nije nita odvratio i samo ga je oekujui posmatrao, on mu je klimnuo glavom razmiljajui i produio: Sad sam nekoliko godina imao da
nosim dva bremena. Imao sam da upravljam velikim zvanjem, da nosim njeg ovu odg ovornost i da se
obraunam sa svojom ljubavlju. Zvanje, toliko mi je od poetka bilo jasno, nije smelo trpeti od te ljubavi. Naprotiv, ono je trebalo, kao to sam mislio, da od te ljubavi ima dobtiak. Cak i da svoj posao
vrim, ali to se nisam nadao, neto manje savreno i besprekorno no to se od jednog mag istra moe
oekivati, ipak sam znao da sam u srcu bio budniji i ivlji no pokoji bespor oni koleg a i da sam svojim uenicima i sar adnicima imao da dam ovo ili ono. Svoj zadatak sam video u tome da kastalijski
ivot i miljenje postepeno i blag o proir im i zag rejem bez prekida sa tradicijom, da iz sveta i istor ije u njeg a unesem novu krv. A jedna lepa podudarnost je htela da je u isto vreme napolju u zemlji jedan svetovni ovek isto tako oseao, mislio i sanjao o nekom sprijateljavanju i proimanju Kastalije i
sveta to je bio Plinio Desinjor i.
Majstor Aleksandar je malo razvukao usta kada je rekao: Pa da, nikada nisam ni oekivao mnogo radosnog od uticaja tog oveka na vas, kao ni od vaeg neuspelog tienika Teg ular ijusa. A Desinjor i je, dakle, taj koji vas je potpuno naveo na raskid s redom?
Ne, domine, ali on mi je u tome pomog ao, a da delom to i ne zna. On je uneo malo vazduha u
moju tiinu, kroz njeg a sam opet doao u dodir sa spoljanjim svetom i tek tako mi je postalo mog uno da uvidim i da sam sebi priznam da e nalazim na kraju svoje ovdanje kar ijer e, da mi je prava radost u mome radu propala i da je vreme da uinim kraj muci. Opet je preden jedan stupanj, proao
sam kroz jedan prostor, a ovog puta to je bila Kastalija.
Kako vi to izr aavate! primetio je Aleksandar vrtei glavom. Kao da prostor Kastalije ni-

je dovoljno veliki da mnog e celog ivota uposli dostojanstveno! Ver ujete li ozbiljno da ste taj prostor
premer ili i savladali?
O ne uzviknuo je drug i ivo nikada nisam tako to ver ovao. Ako kaem da sam dospeo
na granicu tog prostor a, pod tim mislim samo da sam dao ono to sam kao pojedinac na svome mestu
mog ao dati. Od pre kratkog vremena nalazim se na granici na kojoj moj rad kao majstor a igre staklenih perli postaje veito ponavljanje, prazno vebanje i formula, kad ga vrim bez radosti, bez oduevljenja, ponekad ak bez ver e. Bilo je vreme da sa tim prekinem.
Aleksandar je uzdahnuo: To je vae shvatanje, ali ne i shvatanje reda i njeg ovih pravila. Nije nita novo ni udnovato ako neki brat reda ima raspoloenje da s vremena na vreme bude umor an od
svog rada. Tada mu pravila pokazuju put da povrati harmoniju i da se opet vrati na pravo mesto. Jeste
li to zabor avili?
Ver ujem da nisam, potovani. Vi moete da pog ledate u moje voenje zvanja i upravo jo nedavno kada ste dobili moju okrunicu, vi ste nar edili da kontroliu selo igraa i mene. Mog li ste
konstatovati da se posao svrava, da su kancelar ija i arhiv uredni, da mag istar igre ne odaje ni bolesti
ni udi. Zahvalan sam ba onim pravilima, u koja ste me nekada tako majstorski uputili, to sam izdrao i to nisam izg ubio ni snag u ni mirnou. Ali to me je stajalo mnog o muka. A sada me, na alost,
ne staje manje muka da vas ubedim da to nisu ni raspoloenja, ni udi, ni poude koje me gone. Ali
svejedno da li mi to polazi za rukom ili ne, nastojim bar na tome da mi priznate da su moja linost i
moj rad bili potpuni i upotrebljivi do trenutka kad ste me poslednji put kontrolisali. Je li to ve isuvie to oekujem od vas?
Oi majstor a Aleksandra su malo, kao podrugljivo, zamur ile.
Gospodine koleg a rekao je vi govor ite sa mnom kao da smo dve privatne linosti koje
neobavezno razg ovar aju. Ali to se odnosi samo na vas, vi ste sada u stvar i privatna linost. Meutim,
ja to nisam. I ono to mislim i kaem ne kaem ja, ve to kae predsednik uprave reda i on je za svaku
re odg ovor an svojoj vlasti. To to vi danas ovde kaete, to e biti bez posledica. Neka to za vas bude
i jo ozbiljnije, ali to ostaje govor privatnog oveka koji govor i u linom inter esu. Ali za mene i dalje postoje zvanje i odg ovornost, i to to ja danas kaem ili inim, moe imati posledica. Prema vama
i vaoj stvar i ja zastupam vlast. Nije svejedno da li vlast hoe da prihvati, moda ak da prizna, predstavu procesa. Vi mi to, dakle, predstavljate tako kao da ste vi, iako sa svakojakim nastranim mislima u glavi, do jue bili Kastaljanin i mag istar bez prekor a i bez prig ovor a, kao da ste, dodue, doiveli iskuenja i napasti zamor a od slube, ali da ste ih redovno suzbijali i savlaivali. Pretpostavimo
da ja to uvaavam, ali kako onda da razumem ono udovino, da besprekorni, potpuni mag istar, koji
je jo jue svako pravilo izvravao, danas odjednom dezertuje? Onda mi ipak pada lake da zamislim
jednog mag istra koji se ve due vremena promenio u nar avi i razboleo i koji, dok se jo uvek smatrao potpuno dobrim Kastaljaninom, to u stvar i ve davno vie nije bio. Takoe se pitam zato vi
upravo polaete toliko na konstataciju da ste do u poslednje vreme bili mag istar ver an dunosti. Kada
ste jednom uinili kor ak, prekrili poslunost i izvrili dezertovanje, za vas sada takve konstatacije
mog u da budu ipak ravnodune.
Kneht se branio: Dopustite, visoko potovani, zato bi mi to bilo svejedno? U pitanju je moj
glas i moje ime, uspomena koju ostavljam tu. U pitanju je takoe mog unost za mene da napolju delam za Kastaliju. Ja ne stojim ovde da bih neto spasao za sebe ili da bih postig ao odobrenje mog a
kor aka od strane vlasti. Ja sam raunao sa tim i podaj em se tome da moje koleg e ubudue sumnjaju u
mene i da me gledaju kao problematinu pojavu. Ali neu da me smatraju izdajicom ili ludakom, to je
osuda koju ne mog u prihvatiti. Ja sam uinio neto emu vi mor ate zamer iti, ali ja sam to uinio zato
to sam mor ao, jer mi je to naloeno, jer je to moje opredeljenje u koje ver ujem i koje primam s dobrom voljom. Ako mi, takoe, ni to ne moete priznati, onda sam podleg ao i uzaludno sam vam go-

vor io.
Uvek je re o jednom te istom odg ovor io je Aleksandar. Mor am priznati da pod datim
okolnostima volja pojedinca treba da ima pravo da prekri zakone u koje ver uje i koje ima da zastupa. Ali ja ne mog u ver ovati u na por edak i istovremeno takoe u vae privatno pravo na krenje tog
por etka. Molim, nemojte me prekidati. Mog u vam dopustiti da, prema svem izg ledu, budete ubeeni u svoje pravo i smisao svog fatalnog kor aka i u poziv na vau namer u. Nemojte nikako oekivati
da odobrim sam kor ak. Naprotiv, ja sam svakako doao dotle da se odreknem svoje poetne misli da
vas povratim i da promenim vau odluku. Primam vae istupanje iz reda i predajem vlasti izvetaj o
vaem dobrovoljnom istupanju iz zvanja. Dalje vam ne mog u izii u susret, Jozefe Knehte.
Majstor igre staklenih perli napravio je gest privrenosti. Zatim je tiho rekao: Hvala vam, gospodine predsednie. Kovei sam vam ve predao. Sada vam u ruke vlasti predajem i nekoliko svojih zabeleaka o stanju stvar i u Valdcelu, pre sveg a o repetentima i onim nekolikim linostima za koje
ver ujem da pre sveg a dolaze u obzir kao naslednici u mome zvanju.
Izvukao je iz depa nekoliko zguvanih listova i stavio na sto. Zatim je ustao. Predsednik se takoe
podig ao. Kneht mu je priao, dug o mu gledao u oi s tunom ljubaznou, poklonio se i rekao:
Hteo sam vas moliti da mi za oprotaj pruite ruku, ali sada se tog a mor am odrei. Oduvek ste mi bili
nar oito drag i, dananji dan u tome nije nita promenio. Zbog om, drag i i potovani.
Aleksandar je stajao mir an, neto bled. Jednog trenutka je izg ledalo kao da hoe da digne ruku i da
je prui onom koji je odlazio. Osetio je da su mu se oi ovlaile. Tada je nagnuo glavu, odg ovor io na
Knehtov poklon i pustio ga da ide.
Kada je onaj koji je odlazio zatvor io za sobom vrata, predsednik je ostao nepokretan i oslukivao
kor ake koji su se udaljavali. Kad se i poslednji bio izg ubio i kad se vie nita nije mog lo uti, hodao
je neko vreme tamo-amo po sobi. Tada su napolju ponovo odjeknuli kor aci i neko je ponovo zakucao
na vrata. Mladi slug a je uao i prijavio jednog posetio ca koji je traio da govor i s njim.
Reci mu da ga mog u primiti kroz jedan sat i da ga molim da bude kratak, imam vana posla.
Ne, saekaj jo! Otidi u kancelar iju i javi prvom sekretar u da odmah hitno za prekosutra sazove celokupnu vlast na sednicu, s primedbom da je punobrojnost neophodna i da se kao izvinjenje za izo stanak prima samo teko oboljenje. Tada otidi nastojniku kue i reci mu da sutra mor am otputovati u
Valdcel, kola treba da budu sprema u sedam
Dopustite rekao je mladi bila bi na raspolag anju kola gospodina mag istra igre.
Kako?
Potovani je jue doao kolima. Malopre je napustio kuu sao ptivi da odlazi peice i da kola
ostavlja vlasti na raspolag anju.
Dobro je. Tako u sutra uzeti valdcelska kola. Molim, ponovite.
Sluitelj je ponovio: Posetilac e biti primljen kroz jedan sat, treba da bude kratak. Prvi sekretar
treba za prekosutra da sazove vlast, punobrojnost neophodna, samo teka bolest izvinjava. Sutra ujutru u sedam odlazak u Valdcel kolima gospodina mag istra igre.
Kad je mladi ovek otiao, majstor Aleksandar je odahnuo. Pristupio je stolu za kojim je sedeo s
Knehtom.
U njemu su jo odzvanjali kor aci tog neshvatljivog, kog a je voleo vie od svih drug ih i koji mu je
priinio tako veliki bol. Od onih dana kada mu je uinio uslug e, stalno je voleo tog oveka. Por ed nekih drug ih svojstava voleo je ba takoe Knehtov hod odreen, vrsta takta, ali lak, gotovo lebdei
hod izmeu dostojanstvenog i detinjastog, izmeu svetenikog i igrakog, nar oito, ljubak i otmen,
hod koji se izvrsno podudar ao s Knehtovim licem i glasom. On se ne manje podudar ao s njeg ovim
tako nar oitim manir om kastaljanstva i mag istarstva, s njeg ovim manir om gospodstva i veselosti koji je katkad podseao pomalo na aristokratski odmer eni manir njeg ovog prethodnika, majstor a To-

masa, ponekad i na jednostavni i osvajaki manir star og mag istra muzike. On je, dakle,- ve otputovao, urno, peice, ko zna kuda, i moda ga nikada vie nee videti, nikada vie uti smeh i nikada vie videti kako njeg ova lepa ruka dug ih prstiju slika hijer og life nekog stava igre staklenih perli. Dohvatio je listove koji su ostali da lee na stolu i poeo ih itati. To je bilo kratko zavetanje, vrlo
oskudno i stvarno, esto samo podsetnici umesto reenica i imalo je za svrhu da vlasti olaka rad u
predstojeoj kontroli sela igraa i u novom izbor u mag istra. Tu su se nalazile pametne primedbe u
sitnim lepim slovima, rei i rukopis isto tako kovani jedinstvenim i nepromenljivim biem Jozefa
Knehta, kao to je njeg ovo lice, njeg ov glas, njeg ov hod. Teko bi vlast nala nekog oveka njeg ovog
rang a da bi ga nainila njeg ovim naslednikom. Prava gospoda i prave linosti bile su upravo retke, a
svaki takav lik srean sluaj i poklon pa i tu u Kastaliji, provinciji elite.
Hodanje je Jozefu Knehtu priinjavalo radost, godinama ve nije putovao peice. Da, kad je tanije
razmislio, inilo mu se da mu je poslednje putovanje peice bilo ono koje ga je nekada iz Mar iafelsa
dovelo natrag u Kastaliju, na onu godinju igru u Valdcelu koja je toliko bila opter eena smru ekselencije, mag istra Tomasa fon der Trave, i njeg a samog pustila da mu postane naslednik. Inae, kada je mislio na ona vremena, na studen to vanje i Bambusov umar ak, uvek mu se inilo kao da kroz
neku trezveno hladnu kamer u gleda u daleke, nepovratne, suncem veselo obasjane krajeve koji su
postali raj uspomena. Takvo seanje, iako je bivalo bez tug e, uvek je bilo prizor vrlo dalekog, drugog, tajanstveno-sveano razliitog od dananjice i svakidanjice. Ali sada, tog vedrog, svetlog septembarskog popodneva, sa snanim bojama blizine i blag o zapahnutim, kao san nenim, iz plavog u
ljubiasto treper ei tonovima daljine, pri ugodnom peaenju i dokonom posmatranju, ono putovanje
peice doivljeno pre toliko dug o vremena, nije gledalo u rezignir anu dananjicu kao neka udaljenost, kao neki raj, ve je dananje putovanje bilo bratski slino ondanjem, kao dananji Jozef Kneht
onom ondanjem. Sve je opet bilo novo, tajanstveno, s mnog o obeanja, ono je mog lo povratiti sve
prolo i, uz to, doneti jo mnog o novog. Dan i svet ga odavno nisu takvog gledali, tako bez teg oba,
lepog i nedunog. Srea slobode i samoo predeljenja prostrujala ga je kao jak napitak. Koliko dug o
nije osetio to oseanje, tu milu i ushiujuu iluziju! Razmislio je i setio se asa kada ga je jednom to
divno oseanje dirnulo i okovalo. To je bilo u razg ovor u s mag istrom Tomasom, pod njeg ovim ljubazno ironinim pog ledom, i seao se stranog oseanja onog asa kad je izg ubio slobodu. Ono nije
bilo upravo bol, patnja koja pee, ve pre bojazan, neka tiha jeza, opominjue org ansko oseanje nad
dijafragmom, promena u temper atur i, a nar oito u tempu oseanja ivota. To tako zazorno, steue
oseanje koje je izdaleka pretilo da u onom sudbonosnom trenutku ugui, danas je bilo naeno ili izleeno.
Jue na putu u Hirsland, Kneht je reio da se nikako ne kaje za ono to se tamo bude dog odilo. Za
danas je zabranio sebi da misli na pojedinosti razg ovor a s Aleksandrom, na svoju borbu s njim, na
njeg ovu borbu o njeg a. On je bio potpuno otvor en oseanju oputanja i slobode, koje ga je ispunjavalo kao seljaka oseanje poinka posle svrenog dnevnog posla. Znao je da je skriven i da nije obavezan ni na ta, znao je da je za trenutak potpuno nepotreban i iskljuen, da nije obavezan ni na kakav
rad, ni na kakvo miljenje, a svetli ar eni dan opkoljavao ga je zraei blag o, sav slika, sav prisutnost, bez zahteva, bez juer anjice i sutranjice. Zadovoljni je idui povremeno pevuio neki mar
koji su kao mali elitni aci u Eholcu pevali na izletima utroje ili uetvor o. Kao cvrkut ptica poele su
mu doletati sitne, svetle uspomene i zvuci iz veselog ranog jutra njeg ovog ivota.
Zastao je pod jednom trenjom ije se lie ve prelivalo u purpur i seo u travu. Zavukao je ruku u
dep od kaputa i izvukao neto to majstor Aleksandar ne bi pretpostavio da on ima jednu malu drvenu frulu i posmatrao je s izvesnom nenou. Taj naivni instrument, koji je izg ledao detinjski, nije
imao odavno od pre pola godine. I sa zadovoljstvom se setio dana kada ga je dobio. Putovao je u
Monteport da bi s Karlom Fer omontom prodiskutovao neka pitanja iz istor ije muzike. Tada je razg ovor doao takoe na drvene duvake instrumente nekih epoha, pa je molio prijatelja da mu pokae

monteportsku zbirku instrumenata. Posle prolaska, punog uivanja, kroz neke dvor ane krcate star ih
org ulja, harfi, flauta, klavir a, doli su u jedan mag azin gde su uvani instrumenti za kole. Kneht je
tamo video itav jedan koveg pun takvih malih frula. Posmatrao je jednu i probao i pitao prijatelja
da li sme da je uzme. Smejui se Karlo ga je molio da izaber e jednu, smejui se dao mu je da potpie
potvrdu, a onda mu je. do tanina objasnio kako je instrumenat napravljen, rukovanje njime i tehniku
svir anja na njemu. Kneht je poneo lepu igrakicu i s vremena na vreme vebao na njoj. Jo otkada je
kao deko u Eholcu svir ao na blok-fruli, nikada nije svir ao na nekom duvakom instrumentu, iako
je ve vie puta imao namer u da to ponovo ui. Odmah posle tonskih lestvica, upotrebljavao je svesku
sa star im melodijama koju je Fer omonte izdao za poetnike i katkad je iz mag istrovog vrta ili iz njegove spavae sobe prodir ao blag i, slatki zvuk frulice. On jo ni izdaleka nije bio majstor, ali je nauio da svir a vei broj onih crkvenih kor ala i pesama. Znao ih je napamet, a od nekih je znao i tekstove. Pala mu je na pamet jedna od tih pesama koja se podudar ala sa trenutkom. Izg ovor io je nekoliko
redova stihova:
Moja glava i udovi
Leali su obisn uti,
Al sad stojim,
io sam i veseo,
Gled am neb o licem svojim.

Zatim je stavio instrumenat na usne i duvao melodiju, gledao u blag o sjajnu ir inu ka dalekim, visokim planinama, sluao kako vesela, pobona pesma odjekuje u njima u slatkom tonu frule i oseao
se zadovoljan i jedno sa nebom, brdima, pesmom i danom. Sa zadovoljstvom je me prstima oseao
uglaano, okrug lo drvo, i mislio da je, osim odee koju je imao na sebi, ta frulica bila jedino pare
svojine koje je sebi dopustio da ponese iz Valdcela. Tokom godina nakupilo se poneto to je vie ili
manje nosilo svojstvo line svojine pre sveg a zabeleke, sveske sa izvodima i slino. Sve je to ostavio, selo igraa je to po volji mog lo upotrebljavati. Ali on je sobom poneo frulicu i bio je veseo to
je ima pri sebi. Ona je bila skroman i ljubazan saputnik.
Drug og dana je putnik stig ao u glavni grad i javio se u kui Desinjor ija. Plinio mu se spustio niza
stepenice u susret i uzbueno ga zag rlio.
Oekivali smo te sa enjom i brig ama uzviknuo je. Uinio si veliki kor ak, prijatelju, neka nam on svima donese dobro. Ali kako su te pustili! Nikada ne bih u to pover ovao.
Kneht se smejao: Vidi, tu sam. Ali o tome u ti drug om prilikom priati. Sada bih hteo da pre
sveg a pozdravim svog uenika i, nar avno, takoe tvoju enu i da o svemu sa vama por azg ovar am ta
da radimo sa mojim novim zvanjem. eljan sam da ponem.
Plinio je pozvao jednu devojku i nar edio joj da mu odmah dovede sina.
Mladog a gospodina? pitala je naizg led zauena, ali je brzo otrala, dok je domain odveo
prijatelja u gostinsku sobu i poeo ga revnosno upoznavati kako je zamislio i sve pripremio za Knehtov dolazak i njeg ov zajedniki ivot s mladim Titom. Sve se mog lo urediti prema Knehtovim eljama; takoe je i Titova majka posle izvesnog otpor a shvatila te elje i priklonila im se. Oni imaju mali
letnjikovac u planini, nazivaju ga Belpunt i on lepo lei na jezer u. Kneht bi u poetku tamo iveo sa
svojim vaspitanikom. Sluie ih jedna star a devojka, ovih dana je ve otputovala tamo da sve uredi.
Razume se, to je samo bor avak za krae vreme, najvie dok nastupi zima, ali ba za to prvo vreme,
izvesno, takvo odvajanje je samo kor isno. Takoe mu je milo to je Tito veliki prijatelj brda i kue
Belpunt, pa se raduje bor avku gor e i tamo odlazi bez otpor a. Desinjor i se setio da ima mapu sa slikama kue i predela; povukao je Knehta sa sobom u svoju sobu za rad, revnosno je potraio mapu i kad
ju je naao i otvor io poeo je gostu pokazivati i opisivati kuu, seljaku sobu, kaljevu pe, zasvoene
hodnike, kupatilo na jezer u, vodopad.
Dopada li ti se? pitao je svesrdno. Hoe li se moi tamo dobro oseati?

 Zato ne? rekao je Kneht mirno. Ali gde je Tito? Ve je prilino prolo otkako si poslao
po njeg a.
Jo malo su razg ovar ali o ovom i onom, onda su se napolju zauli kor aci, vrata se otvor ila i neko
je uao, ali to nije bio Tito, ni devojka poslata po njeg a. To je bila Titova majka, gospoa Desinjor i.
Kneht je ustao da je pozdravi, ona mu je pruila ruku i nasmejala se sa malo munom ljubaznou,
dok je on video da se pod tim utivim osmej kom krije izr az zabrinutosti i jeda. Gotovo nije ni izg ovor ila koju re dobrodolice, a okrenula se muu i plahovito se oslobodila sao ptenja koje joj je lealo na dui.
Zaista je muno uzviknula je zamisli, deko je nestao i nigde ga ne moemo pronai.
Bie da je iziao umir ivao ju je Plinio. Doi e on ve.
Na alost, to nije ver ovatno rekla je majka. Jo jutros je otiao. To sam ve rano primetila.
A zato ja za to tek sada saznajem?
Zato to sam, prir odno, svakog asa oekivala njeg ov povratak i zato to te nisam htela uzbuivati nepotrebnim. Spoetka takoe nisam mislila ni na ta ravo, mislila sam da je otiao u etnju. Tek
kad ga ni u podne nije bilo, poela sam se brinuti. Danas nisi bio o ruku ovde, inae bi u podne saznao za to. Takoe sam jo i tada htela da sebe ubedim da je to samo nemarnost s njeg ove strane to
me ostavlja da tako dug o ekam. Ali to nije bilo tako.
Dopustite mi jedno pitanje rekao je Kneht. Mladi je ipak znao da u ja uskor o doi i o
vaim namer ama s njim i sa mnom?
Razume se, gospodine mag istre. Izg ledalo je da je s tim namer ama gotovo ak zadovoljan, ili
mu je bar bilo milije da mu vi postanete uitelj, no da ga opet poaljemo ma u kakvu kolu.
Onda rekao je Kneht sve je dobro. Va sin, sinjor a, naviknut je na vrlo mnog o slobode,
nar oito u poslednje vreme. Zato mu je izg led na nekog vaspitaa i odravao ca zapta, pojmljivo, pre
fatalan. I tako je on u ovom trenutku, pre no to bi bio predan novom uitelju, nestao, moda ne toliko
u nadi da stvarno umakne svojoj sudbini, koliko u misli da odlag anjem ne moe nita izg ubiti. Osim
tog a, on je ver ovatno hteo da roditeljima i ui kog a su oni por uili zada udar ac i da izr azi svoj prkos
protiv itavog sveta odraslih i uitelja.
Desinjor iju je bilo milo to je Kneht ceo dog aaj primio toliko malo trag ino. Ali on sam je bio
pun zabrinutosti i uznemir enosti, njeg ovom srcu koje je volelo svaka opasnost za sina izg ledala je
mog una. Moda je, mislio je, on sasvim ozbiljno odbeg ao, moda je ak pomislio da sebi nanese
neko zlo. Ah, sve to je u vaspitanju tog deka bilo proputeno i pog reno uinjeno, izg leda da sada
treba da se sveti, upravo u trenutku kada su se nadali da e se to popraviti.
Protivno Knehtovom savetu, on je nastojao da se neto preduzme, da se neto uredi. Oseao se nesposobnim da udar ac primi trpei i ne inei nita. U njemu je sve vie raslo nestrpljenje i nervozna
uzbuenost koja se njeg ovom prijatelju nikako nije dopadala. Tako su reili da poalju por uku u nekoliko kua u koje je Tito povremeno odlazio svojim vrnjacima. Kneht se obradovao kad je gospoa Desinjor i otila da sve to uredi i kad je ostao nasamo sa prijateljem.
Plinio rekao je ti pravi lice kao da su ti sina mrtvog doneli u kuu. On nije vie dete, pa
bie da nije ni pao pod kola, niti jeo velebilje. Dakle, priber i se, drag i. Poto sini nije tu, dopusti mi
da za trenutak tebe uzmem u kolu, umesto njeg a. Posmatrao sam te malo i nalazim da nisi ba u dobroj formi. U trenutku kad neki atleta pretrpi neoekivani udar ac ili pritisak, njeg ovi miii kao sami
od sebe ine potrebne pokrete, ir e se ili gre i pomau mu da zag ospodar i situacijom. Tako bi morao i ti, uenie Plinio, da u trenutku kad si dobio udar ac ili to ti je usled preter ivanja izg ledalo
kao udar ac primeni prvo odbrambeno sredstvo pri duevnim napadima i da misli na polako, briljivo, savladano disanje. Mesto tog a ti si disao kao glumac koji mor a da predstavlja potresenost. Nisi

dovoljno dobro nao ruan. Vi svetovni ljudi izg ledate na sasvim nar oit nain otvor eni patnji i brig ama. Tu ima neeg bespomonog i dirljivog, a katkad, naime kad je re o pravim patnjama i kad muenitvo ima smisla, takoe neeg velianstvenog. Ali za svakidanjicu to odricanje od odbrane nije
nikakvo oruje. Star au se da tvoj sin bude bolje nao ruan kad mu jednom ustreba. A sada, Plinio, budi tako dobar i napravi nekoliko vebanja sa mnom, da vidim da li si zaista sve ve zabor avio.
Vebanjima disanja za koja je davao strog o ritmike komande, spasonosno je skrenuo prijatelja od
njeg ovog muenja samog sebe, a potom ga je naao takoe voljnog da saslua razlog e razuma i da se
opet odvoji od straha i brig a. Otili su gor e u Titovu sobu. Kneht je sa zadovoljstvom posmatrao nered deakih stvar i, dohvatio jednu knjig u koja lei na stolu kraj kreveta, video je kako vir i pare
hartije uvueno u knjig u, i, gle, to je bila cedulja sa por ukom nestalog. Pruio je list Desinjor iju i
smejao se, a lice ovog a je opet postalo svetio. Tito je na cedulji sao ptavao roditeljima da je danas u
rano jutro silom otvor io vrata, da sam putuje u planine i tamo u Belpuntu eka novog uitelja. Neka
mu dopuste to malo zadovoljstvo pre no to mu opet tako mrsko ogranie slobodu; ima tako neodoljivu odvratnost da taj lepi mali put napravi u pratnji uitelja, kao ve nadzir avani i zar obljenik.
Vrlo razumljivo rekao je Kneht. Ja u, dakle, sutra otputovati za njim i nai ga ve u tvom
letnjikovcu. A sada, meutim, idi pre sveg a svojoj eni i odnesi joj vest.
Raspoloenje u kui za ostatak dana bilo je veselo i oputeno. Tog veer a je Kneht na Plinio vo navaljivanje ukratko ispriao prijatelju dog aaje poslednjih dana, a nar oito svoja dva razg ovor a sa
majstor om Aleksandrom. Tog veer a je takoe na jednoj cedulji napisao divan stih koji se danas nalazi kod Tita Desinjor ija. To je bilo ovako:
Domain ga je pre veer e ostavio nasamo jedan sat. Kneht je video orman pun star ih knjig a i on je
pobudio njeg ovu radoznalost. To je bilo zadovoljstvo kog a se u mnog im godinama uzdrljivosti
odvikao i gotovo zabor avio i koje ga je sada prisno pdsetilo na studentske godine: stajati pred nepoznatim knjig ama, nasumce dohvatiti, tu i tamo upecati neku svesku ija je pozlaenost, ili ime pisca,
format ili boja koe pozivala oveka. S uivanjem je prvo preleteo naslove na leima knjig a i ustanovio da pred sobom ima samu lepu knjievnost devetnaestog i dvadesetog stolea. Najzad je izvukao
jednu izbledelu svesku u platnu, iji ga je naslov Mudrost Bramana privukao. Prvo je stojei, a zatim sedei prelistavao knjig u koja je sadrala mnog o stotina pounih pesama, inter esantno reanje
jednih por ed drug ih pounih prianja i stvarne mudrosti, filistarstva i pravog pesnikog duha. Toj
udnoj i dirljivoj knjizi, tako mu se inilo, nikako nije nedostajala ezoter ika, ali ona se nalazila u
grubim posudama domae izr ade, i u njoj nisu bile najlepe one pesme u kojima je pouka i mudrost
teila za oblikom, ve one u kojima je dolazila do izr aaja pesnikova dua, njeg ova sposobnost ljubavi, potenje, ovekoljublje, njeg ov graanski vrst kar akter. Poto je pokuavao da sa izvesnom sopstvenom meavinom potovanja i uveseljavanja prodre u knjig u, pao mu je u oi jedan stih koji je sa
zadovoljstvom i odobravanjem pustio u sebe i kome je s osmehom klimnuo glavom, kao da mu je
nar oito bio poslan za taj dan. On je glasio:
Rad o gled amo kako dan i, drag i, prolaze,
Da bismo nali kako neto drae dozreva:
Retko rastin je koje u vrtu pod iemo,
Dete koje vasp itavamo, knjiica koju piemo.

Povukao je fijoku pisaeg stola, potraio i naao listi hartije i na njeg a prepisao stihove. Docnije
ih je pokazao Pliniju i uz to rekao: Stihovi su mi se dopali, oni imaju neeg osobitog tako suvog i istovremeno tako prisnog! I tako dobro pristaju meni i mom trenutnom stanju i raspoloenju.
Iako nisam povrtar, iako svoje dane neu posvetiti nezi neke retke biljke, ja sam ipak uitelj i vaspita, i na putu sam ka svom zadatku ka detetu koje hou da vaspitam. Koliko se radujem tome! A to se
tie pisca tih stihova, pesnika Rikerta, on je ver ovatno imao sve te tri plemenite strasti strast povrtar a, vaspitaa i pisca, i bie da je ba ta kod njeg a zauzimala prvo mesto. On je pominje na posled-

njem i najznaajnijem mestu i on je toliko zaljubljen u predmet svoje strasti da postaje nean i ne naziva ga knjig om, ve knjiicom. Kako je to dirljivo.
Plinio se smejao: Ko zna rekao je da lep deminutiv nije samo smicalica stihoklepeva kome je na tome mestu bila potrebna dvoslona re umesto jednoslone.
Mi ga ipak neemo potcenjivati branio se Kneht. ovek koji je u svome ivotu napisao
desetine hiljada stihova, ne doputa da ga sabije u tesnac triava metrika potreba. Ne, sluaj samo kako neno i takoe pomalo stidljivo zvui: knjiica koju piemo! Moda to i nije samo zaljubljenost
to je od knjig e nainio knjiicu. Moda je tu bila samo namer a za ulepavanjem i pomir enjem.
Moda, ak je ver ovatno, da je taj pesnik bio neki pisac tako predan svome delanju, da je sam povremeno svoju sklonost ka pisanju knjg a oseao kao neku vrstu strasti i por oka. Onda re knjiica ne
bi imala samo zaljubljeni smisao i zvuk, ve takoe i onaj koji ulepava, iz kog a se izvodi, koji izvinjava, na koji igra misli kad ne poziva na igru, ve na igricu, i pijanica kada trai jo aicu i
poli. Ali to su pretpostavke. U svakom sluaju peva ima moju punu sag lasnost i moje sao seanje
za dete koje hoe da vaspita i za knjiicu koju hoe da napie. Jer ne samo da mi je poznata strast za
htenjem vaspitavanja, ne, pisanje knjiice takoe je strast koja mi nikako nije suvie daleka. A sada,
kad sam se oslobodio zvanja, ta misao opet ima neeg divnog, privlanog za mene da jednom u
dokolici i pri dobrom raspoloenju napiem knjig u, ne, knjiicu, mali spis za prijatelje i jednomiljenike.
A o emu? pitao je Desinjor i radoznalo.
Ah, svejedno, nije vaan predmet. On bi mi samo bio povod da se uaurim i da uivam sreu,
da imam mnog o slobodnog vremena. Ono do eg a bi mi pri tom stalo bio bi ton, podesna sredina izmeu strahopotovanja i poverljivosti, izmeu ozbiljnosti i igre, ne ton pouavanja, ve prijateljskog
ispovedanja i izmene misli o ovom i onom to ver ujem da sam saznao i nauio.
Nain na koji taj Fridrih Rikert u svojim stihovima mea pouavanje i miljenje, ispovedanje i askanje, ne bi bio moj, pa ipak me neto u tome nainu ljubazno oslovljava, on je lian, a ipak ne proizvoljan, detinjast je, a ipak se vezuje za vrsta pravila oblika to mi se dopada. Ali zasada neu da
prilazim radostima i problemima pisanja knjiice, sada imam da se drim drug og. Ali jednom docnije, ini mi se, mog la bi mi jo procvetati srea spisateljstva, onako kako mi lebdi pred oima
ugodno, ali briljivo dodir ivanje stvar i, ne samo radi usamljenog zadovoljstva, ve uvek u misli na
izvestan mali broj dobrih prijatelja i italaca.
Idueg jutra Kneht je krenuo na put u Belpunt. Desinjor i je jue izjavio da hoe da ga prati, on je to
odluno odbio i, kada se ovaj ipak usudio na jednu re nag ovar anja, gotovo se na njeg a obrecnuo.
Mladi rekao je kratko mor ae se dosta napregnuti da doeka fatalnog novog uitelja i da
ga svar i, ne smemo od njeg a uz to jo traiti da gleda i svog oca koji bi ga ba sada teko usreio.
Dok se kroz svee septembarsko jutro vozio u putnikim kolima koja je Plinio iznajmio, povratilo
mu se juer anje dobro putno raspoloenje. ee je razg ovar ao s vozaem, povremeno traio da zastane ili da vozi polako, ako ga je predeo privlaio. Takoe je vie puta svir ao u malu frulu. To je bila
lepa i uzbudljiva vonja iz glavnog grada i nizine ka planinskim ograncima i dalje ka visokim planinama, i ona je u isto vreme sve vie i vie iz leta koje se svravalo vodila u jesen. Negde oko podne
otpoeo je poslednji veliki uspon u velikim zavijucima kroz ve oskudnu etinarsku umu, kraj penuavih planinskih potoka koji su umili kroz stene, preko mostova i por ed usamljenih, tekim zidovima opkoljenih salakih zgrada sa malim prozor ima, u kameni, sve stroi i sur oviji svet planine, u ijoj su otrini i ozbiljnosti mali cvetni rajevi cvetali dvostruko ljupko.
Mali letnjikovac do kog a su najzad doli leao je skriven u sivim stenama na planinskom jezer u od
kojih se gotovo nije odvajao. Ugledavi ga, putnik je osetio strog ost, ak mranost tog naina gradnje prilag oenog visokoj planini. Ali odmah zatim jedan veseo osmejak ozar io je njeg ovo lice, jer je

na otvor enim kunim vratima video neku priliku da stoji, mladia u svetlom kaputu i kratkim pantalonama. To je mog ao biti samo njeg ov uenik Tito. I por ed tog a to upravo i nije bio ozbiljno zabrinut
zbog beg unca, ipak je odahnuo, osloboen i zahvalan. Ako je Tito bio tu da uitelja pozdravi na pragu kue, onda je sve dobro i otpao je pokoji zaplet o ijoj je mog unosti uz put ipak razmiljao.
Deko mu je doao u susret nasmejan, ljubazan i pomalo zbunjen. Pomog ao mu da sie i pri tom
rekao: Nisam mislio runo to sam vas pustio da sami putujete.
I pre no to je Kneht mog ao da odg ovor i, dodao je u pover enju: Ver ujem da ste razumeli ta
sam mislio. Inae biste izvesno poveli mog a oca. Ve sam mu javio da sam dobro stig ao. Kneht
mu je smeei se steg ao ruku i pustio da ga odvede u kuu gde ga je pozdravila i devojka i obeala
mu skor u veer u. Kada je uskor o malo prileg ao pre obeda, postalo mu je jasno da ga je lepa vonja
kolima udno umor ila, ak iscrpla, i dok je sa svojim uenikom askao i ovaj mu pokazivao zbirke
poljskog cvea i leptir a, taj umor se jo poveao. Osetio je ak neto kao nesvesticu, neku prazninu u
glavi koju jo nikada nije osetio i neku teg obnu slabost i ner avnomernost kucanja srca. Ipak je ostao
sa Titom do vremena ugovor enog za spavanje i trudio se da ne dopusti da se primeti da mu je teko.
Uenik se malo udio to mag istar nije rekao ni rei o poetku kole, raspor edu, poslednjim svedoanstvima i slinim stvar ima. ak kada je Tito pokuao da iskor isti to dobro raspoloenje i za sutra
ujutru predloio duu etnju da bi uitelja upoznao sa novom okolinom, predlog je bio ljubazno prihvaen.
Radujem se toj etnji dodao je Kneht i hou odmah da vas zamolim za jednu ljubaznost.
Pri posmatranju vae zbirke biljaka mog ao sam primetiti da o planinskim biljkama znate daleko vie
od mene. Svrha naeg zajednikog ivljenja je izmeu ostalog a i to da izmenjujemo svoja znanja i jedan drug og da ujednaavamo. Ponimo sa tim da vi prover ite moje malo znanje iz botanike i da mi
pomognete da na tom podruju krenem malo napred.
Kada su jedan drug om poeleli laku no, Tito je bio vrlo zadovoljan i doneo je dobre odluke. Taj
mag istar Kneht mu se opet veo ma dopao. Ne upotrebljavajui krupne rei i ne govor ei o nauci, vrlini, duhovnom plemstvu i slino, to su kolski profesor i rado inili, taj vedri, ljubazni ovek imao je
u svome biu i u svom govor u neeg a to je obvezivalo i prizivalo plemenita, dobra, viteka stremljenja i snag e. Mog lo je biti zadovoljstvo, ak zaslug a, podvaliti ili nadmudriti ma kog uu, ali pred
tim ovekom nije se uopte mog lo doi na takve pomisli. On je bio da, ta i kakav je bio? Tito je
razmiljao ta je to to mu se na strancu tako dopalo i to mu u isto vreme imponuje, i naao je da je
to njeg ova plemenitost, njeg ova otmenost, njeg ovo gospodstvo. To je bilo ono to ga je pre sveg a
privlailo. Taj gospodin Kneht je bio otmen, bio je gospodin, plemi, iako niko nije poznavao njeg ovu por odicu, iako je njeg ov otac moda bio obuar. On je bio plemenitiji i otmeniji no veina ljudi
koje je Tito poznavao, otmeniji i od njeg ovog oca. Mladi koji je visoko cenio patricijske instinkte i
tradicije svoje kue i koji nije pratao svome ocu to je odstupio od njih, ovde se prvi put susreo sa
duhovnim, odneg ovanim plemstvom, sa onom silom koja pod srenim uslovima moe katkad da proizvede udo, preskaui dug i niz predaka i gener acija u okvir u jednog jedinog ljudskog ivota, da od
plebejskog deteta stvor i visokog plemia. U vatrenom i ponositom mladiu se pokrenulo poimanje da
bi za njeg a mog lo postati dunost i ast pripadati i sluiti toj vrsti plemstva, da mu se moda tu, pojavljen i ovaploen u liku tog uitelja koji je ipak pri svojoj blag osti i ljubaznosti, skroz bio gospodin, pribliava smisao njeg ovog ivota i da je odreen da mu postavi ciljeve.
Poto su ga dopratili do sobe, Kneht nije odmah leg ao, iako ga je to veo ma primamljivalo. Vee
mu je zadavalo muke, palo mu je teko i bilo neugodno da se pred mladiem koji ga je, bez sumnje,
dobro posmatrao, tako savlada u izr azu, dranju i glasu da ovaj nita ne primeti od njeg ovog udnovatog u meuvremenu jo por aslog umor a, ner aspoloenja ili bolesti. Ipak izg leda da je uspelo. Ali
sada je mor ao preduprediti i savladati tu prazninu, tu slabost, to oseanje nesvestice, taj mrtvi umor

koji je u isto vreme bio i nemir im ga je upoznao i razumeo. To nije ilo suvie teko, iako tek
posle dosta vremena. Njeg ovo bolesno stanje, kao to je ustanovio, imalo je za uzr ok samo dananji
put koji ga je u tako kratkom vremenu doneo iz ravnice na visinu od dve hiljade metar a. On je ravo
podneo to nag lo penjanje, nenaviknut na bor avak na takvim visinama jo od vremena kada je u svojoj
ranoj mladosti pravio pokoji redak izlet. Ver ovatno bi najmanje jo dan-dva imao da pati od tog zla, a
ako tada zaista ne bi prolo, on bi se sa Titom i domaicom mor ao vratiti kui. Tada bi Plinio v plan
sa tim lepim Belpuntom upravo propao. Bilo bi teta, ali ne velika nesrea.
Posle tih razmiljanja leg ao je u krevet i, ne spavajui mnog o, proveo no delom seajui se svog
puta od oprotaja sa Valdcelom, delom pokuavajui da umir i lupanje srca i uzbuene nerve. Takoe
je sa zadovoljstvom mnog o mislio na svog uenika, ali ne pravei planove. inilo mu se bolje da to
plemenito, ali neukrotivo drebe pripitomi samo blag onaklonou i privikavanjem. Tu se nita nije
smelo prenag liti i iznuditi. Namer avao je da deka postepeno dovede do svesti o njeg ovim dar ovima
i silama i u isto vreme da u njemu pothranjuje onu plemenitu nenasitost koja daje snag u ljubavi prema naukama, prema duhu i prema lepom. Zadatak je bio lep, a njeg ov uenik nije bio samo bilo koji
mladi talenat koji se mor ao probuditi i uobliiti. Kao jedinac sin jednog uticajnog i imunog patricija, on je takoe bio jedan budui gospodin, jedan od drutvenih i politikih sug raditelja zemije i naroda, odreen da bude primer i voa. Kastalija je bila ostala neto duna toj star oj por odici Desinjor i.
Ona nije dovoljno temeljno vaspitala oca tog Tita koji joj je jednom bio pover en. Ona ga je dovoljno
ojaala za njeg ov teak poloaj izmeu sveta i duha. I time ne samo da je obdar eni i vredan voljenja
mladi Plinio bio nesrean ovek sa neujednaenim i ravo savladanim ivotom, neg o je i njeg ov jedini sin jo bio ugroen i uvuen u oevu problematiku. Tu se imalo neto leiti i opet popraviti, imalo se skinuti neto kao dug. Priinjavalo mu je radost i izg ledalo je puno smisla to je taj zadatak pao
upravo njemu, neposluniku i naizg led otpadniku.
Ustao je ujutru, kada je osetio da se u kui budi ivot. Kraj kreveta je naao pripremljen ogrta za
kupanje, ogmuo ga preko svoje lake odee za spavanje i, kao to mu je Tito sino bio pokazao, kroz
zadnja kuna vrata stupio je u poluo tvor en hodnik koji je vezivao kuu sa svlaio nicom za kupanje i
jezer om.
Pred njim se prualo sivo-zeleno i nepokretno malo jezer o. S one strane strm, visok, stenovit
obronak sa otrim krbavim grebenom, koji je okomito i hladno u senci sekao u tanano, zelenkasto,
svee jutarnje nebo. Ipak, iza tog grebena, sunce se ve osetno popelo. Njeg ova svetlost sjala je tu i
tamo u sitnim pramenovima na otroj kamenoj ivici. To je mog lo trajati samo jo nekoliko minuta,
zatim bi nad vrhom brda zasijalo sunce i prekrilo svetlou jezer o i visor avan. Ozbiljno raspoloen,
Kneht je paljivo posmatrao sliku iju tiinu, ozbiljnost i lepotu nije oseao prisno, a ipak kao da ga
se tie i kao da ga opominje. Jo jae no pri juer anjoj vonji, osetio je silinu, sveinu i dostojanstvenu tuinu sveta visokih planina, koji nije predusretljiv prema oveku, koji ga ne poziva, koji ga
gotovo ne trpi. I uinilo mu se udnovato i puno znaaja to ga je prvi kor ak u novu slobodu svetskog
ivota doveo ba ovamo, u tu tihu i hladnu veliinu.
Tito se pojavio u gaicama za kupanje, pruio mag istru ruku i, pokazujui prema stenama s one
strane rekao: Dolazite u pravi trenutak, sunce e odmah izii. Ah, divno je ovde gor e. Kneht mu
je ljubazno odg ovor io. Odavno je znao da je Tito ranor anilac, trka, rva i peak, ve iz protesta protiv blag og, nevojniki ugodnog dranja i voenja ivota njeg ova oca, kao to je ba iz tog razlog a
prezir ao vino. Te navike i sklonosti su, dodue, ponekad dovodile do izig ravanja oveka prir ode i
prezir anja duha sklonost ka preter ivanju izg ledala je uroena svim Desinjor ima ali Kneht ih je
pozdravio dobrodolicom i bio je reen da takoe i drug arstvo u sportu iskor isti kao jedno od sredstva za zadobijanje i ukroavanje vatrenog mladia. To je bilo jedno od vie sredstava, i ne od najvanijih muzika bi, na primer, odvela mnog o dalje. Razume se, on nije pomiljao da se s mladim

ovekom ravna u telesnim vebama, a kamoli da ga prevazie. Bilo bi dovoljno da to bezazleno radi
zajedno s njim, kako bi pokazao mladiu da njeg ov vaspita nije ni kukavica, ni der istolica.
Tito je napregnuto gledao ka mranom stenovitom grebenu iza kog a se talasalo nebo u jutarnjoj
svetlosti. Sada je komadi kamenog grebena zasjao kao usijani metal koji se ba topi, masiv planine
nije bio otar i odjednom je izg ledalo kao da je postao nii, izg ledao kao da se u topljenju sputa nanie, a iz usijane upljine dolo je zaslepljujue sazvee dana. Istovremeno su bili obasjani zemljite,
kua, svlaio nica za kupanje i obala jezer a na ovoj strani, a dve prilike, stojei u jakim zracima, odmah su osetile prijatnu toplotu te svetlosti. Ispunjen sveanom lepotom trenutka i usreujuim oseanjem svoje mladosti i snag e, deko se pruio sa ritmikim pokretima ruku, kojima je zatim sledovalo
celo telo, da bi u zanosnoj igri slavilo svitanje dana i da bi izr azilo svoju unutranju sag lasnost sa
elementima koji su se oko njeg a lelujali i zraili. Njeg ovi kor aci su radosno i odano leteli ka pobedonosnom suncu, sa strahopotovanjem su ustukli pred njim. Rair ene ruke su privlaile njeg ovom srcu
planinu, jezer o i nebo. Izg ledalo je da kleei odaje potovanje majci zemlji, i ir ei ruke vodi jezer a,
i da sebe, svoju mladost, svoju slobodu, svoje unutranje raspaljeno oseanje ivota nudi na rtvenik
silama. Na njeg ovim mrkim ramenima ogledala se suneva svetlost. Oi su mu bile poluzatvor ene
prema blesku, mlado lice je kao maska ukoeno gledalo u izr azu oduevljene, gotovo fantastine ozbiljnosti.
Mag istar je, takoe, bio potresen i uzbuen sveanim prizor om dana koji svie u toj stenovitoj uteoj usamljenosti. Ali vie no taj prizor njeg a je dirnulo i zasenilo ljudsko zbivanje pred njeg ovim
oima, sveana igra njeg ovog uenika u pozdrav jutru i suncu koje je polug otovog, udima ovladanog mladia podig lo kao u neku bog oslunu ozbiljnost, a njemu posmatrau, odjednom, u jednom
trenutku, zraei i otkrivajui otvor ilo njeg ove najdublje i najplemenitije sklonosti, dar ove i opredeljenja, isto onako kao to je pojava sunca otkrila i svetlou proela tu hladnu, mranu dolinu planinskog jezer a. Mladi mu se uinio jo jai i znaajniji no to je dotle mislio, ali takoe tvri, nepristupaniji, straniji duhu, varvarskiji. Ta sveana i rtvena igra panino oduevljenog, bila je vie no to
su nekada bili govor i i stihovi mladog Plinija, ona ga je gurnula za nekoliko stupnjeva vie, ali je takoe pustila da izg leda straniji, neuhvatljiviji, nedostiniji za doziv.
Sam deko bio je dirnut tim oduevljenjem, a da nije znao kako se to deava. Igra koju je izvodio
nije mu bila ve poznata, nije je ranije igrao ili pokuavao da igra. To nije bio ritual suneve jutarnje
sveanosti koji je poznavao i koji je on pronaao. U njeg ovoj igri i njeg ovoj ar obnoj opsednutosti
imali su udela, to je tek malo kasnije imao da sazna, ne samo planinski vazduh, sunce, jutro, i oseanje slobode, neg o isto toliko i promena i stupanj njeg ovog mladog ivota koji su ga oekivali i pojavili se u mag istrovom liku, tako prijateljskom i sa zahtevom strahopotovanja. U sudbini mladog Tita
i njeg ovoj dui, iu tom jutarnjem asu mnog o ta se steklo, pa se taj as odlikuje od hiljadu drug ih
kao uzvien, svean posveden. Ne znajui ta radi, bez kritike i bez podozr enja, inio je ono to je
blaeni trenutak od njeg a zahtevao igrao je svoju predanost, molio se suncu, u predanim pokretima i dranju ispovedao je svoju mladost, svoju ivotnu ver u, svoju pobonost i strahopotovanje, ponosno i istovremeno odano prineo je u igri suncu i bog ovima svoju pobonu duu na rtvu, a ne manje i onome kome se divi i od kog a zazir e, mudracu i muziar u, majstor u ar obne igre koji je dolazio iz tajanstvenih krajeva, svom buduem vaspitau i prijatelju.
Sve to, jednako svetlosnom sjaju suneva izlaska, trajalo je samo minute. Kosnut, Kneht je posmatrao divan prizor u kome se uenik pred njeg ovim oima preo braavao i otkrivao, dolazio mu u susret nov i stran i potpun kao njemu ravan. Obojica su stajali na ivinjaku izmeu kue i svlaio nice,
okupani u obilju svetlosti sa istoka i duboko uzbueni vrtlog om onog a to su upravo doiveli. Tada,
tek to je uinio poslednji kor ak svoje igre, Tito se probudio iz zanosa sree i stao kao ivotinja iznenaena pri usamljenoj igri, spazio je da nije sam, da je ne samo doiveo i inio neto neobino, ve

da je pri tom imao takoe i posmatraa. Brzo, kao munja, poao je za onim to mu je prvo palo na
pamet, a to mu je omog uilo da se izvue iz poloaja koji je nag lo ocenio kao nekako opasan i stidan, i da snano probije ar olije tih udnih trenutaka koje su ga tako potpuno splele i savladale.
Njeg ovo kao maska strog o lice, na kome se doba upravo jo nije videlo, dobilo je detinjast i pomalo lud izr az, kao kada se neko nag lo probudi iz dubokog sna. Ljuljao se malo u kolenima, glupo
zgranut pog ledao uitelja u lice i nag lo, kao da mu ba u taj as pada na pamet neto vano, gotovo
ve proputeno, ispruio desnu ruku pokazujui na suprotnu obalu jezer a. Obala je, kao i polovina jezer a, jo leala u velikoj senci koju je stenovito brdo, savladano jutarnjim zrakom, postepeno stalno
skupljalo oko svoje osnove.
Ako plivamo vrlo brzo uzviknuo je urno i deaki revno moemo pre sunca biti na drugoj obali.
Jo nije ni izg ovor io te rei, nar edba data za plivako takmienje sa suncem samo to je izdata, a
Tito je snanim skokom glavom napred, iezao u jezer u kao da se iz obesti ili zabune ne moe dovoljno brzo odvojiti odatle da bi prethodnu sveanu scenu zbrisao u poveanoj aktivnosti. Voda je
pljusnula i sklopila se nad njim. Nekoliko trenutaka docnije pojavili su se glava, ramena i ruke i videlo se kako se udaljuju na plavozelenom ogledalu.
Izlazei ovamo, Kneht nikako nije imao namer u da se kupa, bilo mu je suvie hladno i posle noi
provedene kao polubolestan, nije se oseao najbolje. Sada, na lepom suncu podstaknut onim to je
upravo video, na drug arski poziv i doziv svog vaspitanika, podvig mu se uinio manje zastraujui.
Ali pre sveg a se bojao da bi ono to je taj jutarnji as prokrio i obeavao ponovo mog lo potonuti i
propasti ako bi mladia sada ostavio samog i razoar ao ga, ako bi u hladnoj odrasloj razumnosti odbio mer enje snag e. Oseanje nesig urnosti i slabosti, izazvano brzim putovanjem kroz planinu, opominjalo ga je, ali moda bi se to oseanje mog lo najpre savladati ba prisilom i grubim zahvatanjem.
Poziv je bio jai od opomena, volja jaa od nag ona. Brzo je svukao lak jutarnji ogrta, duboko je
udahnuo i bacio se u vodu na istom mestu na kome je njeg ov uenik bio zar onio.
Jezer o, napajano gleerskom vodom, ak i za vreme najtoplijeg leta pog odno samo za vrlo oeliene, doekalo ga je ledenom hladnoom koja je sekla. On je raunao sa valjanom jezom, ali ne sa
tom ljutom hladnoom koja ga je obuhvatila kao rasplamsanom vatrom i posle jednog trenutka brzo
poela da prodir e u njeg a. Posle skoka brzo se opet pojavio gor e, opet je otkrio plivaa Tita koji je
znatno izmakao pred njim. Osetio se gorko pritenjen od ledenog, divljeg, neprijateljskog, i jo je
ver ovao da se bor i za smanjenje rastojanja, za cilj plivakog takmienja, za potovanje i drug arstvo,
za deakovu duu, a ve se bor io sa smru koja ga je uhvatila i obg rlila za borbu. Bor ei se svim silama, odupir ao joj se sve dok je srce jo kucalo.
Mladi pliva se ee okretao i sa zadovoljstvom video da je mag istar poao za njim u vodu. Sada
je opet osmatrao, vie ga nije video, postao je uznemir en, motrio je i dozivao, vraao se natrag i hitao da mu pomogne. Vie ga nije naao. Traio je plivajui i ronei za davljenikom sve dok i njemu
nije nestalo snag e u ljutoj hladnoi. Posrui i bez daha, iziao je najzad na kopno, video je na obali
ogrta za kupanje, podig ao ga i poeo njime mehaniki trljati telo i udove dok se smrznuta koa nije
opet zag rejala. Kao oamuen seo je na sunce, ukoeno gledao u vodu ije ga je svee zeleno plavetnilo sada posmatralo udno prazno, tue i zlokobno. Kada se sa nestajanjem telesne slabosti povratila
svest i groza o onome to se desilo oseao se pog oen bespomonou i dubokom tug om.
Jao j, mislio je uasnut, ja sam kriv za njeg ovu smrt! I tek sada, kad nije imao da tedi ponos i da se
odupir e, u bolu svog preplaenog srca osetio je koliko je ve bio zavoleo tog oveka. I poto se, uprkos svim prig ovor ima, oseao sukrivcem za majstor ovu smrt, svetom jezom ga je obuzela slutnja da
e ta krivica preo braziti njeg a samog i njeg ov ivot i da e od njeg a zahtevati neto mnog o vee no
to je do sada on od sebe zahtevao.

OSTAVLJENI SPISI JOZEFA KNEHTA

Pesme uenika i studenta

TUBA
Biti nije nam dato. Struja smo samo,
Voljno utiemo u oblike sve:
U dan, u no, u pakao i hram,
Prolazimo, da budemo goni nas e.
Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje na zaviaj, srea, jad,
Uvek na putu, uvek gosti,
Ni njiva, ni ralo ne zovu nas, ne raste za nas hleb.
Ne znamo Gospod ta s nama smera,
Igra se nama, ilovaom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva, nit se smeje, nit plae,
Ona se mesi, ali nikad ne pee.
Jednom se okameniti! Jednom se ustaliti,
Za tim veno ivo eznemo,
I ipak samo straljiva groza veno ostaje,
I ipak nikad ne biva poinka na putu naem.

PREDUSRETLJIVOST
Veito nepokolebljivi i naivni
Nae, dabome, ne podnose sumnje.
Plitak je svet, izjavljuju nam prosto,
A glupost pria o dubinama.
Jer kad bi zbilja jo dimenzija bilo,
Sem dveju znanih, odavno prisnih,
Kako bi ovek tu mogao jo sigurno postojati,
Kako bi ovek tu mogao jo bezbrino iveti?
Da bismo, dakle, postigli mir neki,
Dajte da briemo dimenziju jednu!
Jer ako su nepokolebljivi zbilja poteni,
I ako je dubina vienje opasno tako,
Onda je izlina dimenzija trea.

IPAK TAJNO EZNEMO

Milo, oduhovljeno, kao arabeska neno,
Izgleda da nam se ivot kao ivot vila
U nenim igrama ni oko eg vrti,
emu smo biti i sadanjost rtvovali.
Lepoto snova, draesna zabavo,
Tako laka, tako isto usklaena,
Duboko pod tvojom veselom povrinom tinja
enja za noi, za krvlju, za grozotom.
U praznom se vrti, bez prinude i jada,
Slobodno na ivot, uvek spreman na igru,
Potajno smo ipak edni stvarnosti,
Stvaranja i raanja, patnje i smrti.

SLOVA
Katkad hvatamo pero
I na belom listu piemo znake,
Oni govore to i to, poznaje ih svako,
Ta igra ima pravila svoja.
Ali kad bi divljak il ovek s meseca doo
I takav list, takvo brazdano polje runa
Radoznalo gledajui uzeo pred oi,
U njega bi tua slika sveta pogled uprla,
Strana dvorana arobnih slika.
Video bi A i B kao oveka i ivotinju,
Kao da se oi, jezici, ruke i noge kreu,
Smotreno tamo, nagonima natutkan tu,
Kao u snegu itao bi vranine stope,
Trao bi, poinuo, patio, leteo
I video mogunosti svake tvorevine
Kako se kroz ukoena crna slova priviaju
Kako kroz poredane ukrase klize,
Video bi kako ljubav plamti, video kako bolovi sevaju.
udio bi se, smejao, plakao, drhtao,
Jer iza poreanih reetki tog pisma
Ceo svet u svom slepom tiskanju
inio bi mu se smanjen, u znake
Zgren, inima preobrazen, oni u krutom hodu
Idu pohvatani i jedan na drugi tako lie,
Da ivotni nagon i smrt, milje i patnja
Postaju braa, jedva se razlikuju
I taj bi divljak na kraju kriknuo
Od nepodnosivog straha, i podstakao vatru
I dodirujui zemlju elom uz molepstvija
Beli list s runama prineo plamenu.
Dok bi u san tonuo, moda bi osetio
Kako taj ne-svet, ta arobna triarija,
To nepodnosivo opet u nikad nepostojalo
I nepostojee carstvo usisano bilo,
I uzdisao bi, smekao se i iilio.

ITAJUI STAROG FILOZOFA

to je jue bilo puno drai i plemstva,
Stolenji plod izabranih misli,
To naglo pobledi, svene, postane bez smisla,
Kao notni spis iz ijih vrea
Bi se izbrisao krst i klju; nestane
Iz zgrade arobno teite, teturajui
Raspadne se i razlupa
to je izgledalo sklad, odjekujui veno.
Tako moe neko strano mudro lice,
S ljubavlju kome smo se divili, smeurati se
I sazreti za smrt, oduhovljeno zraei svetlost
Umreti drhtei u tuno zabludeloj igri sitnih bora.
Tako moe neko uzvieno oseanje u naim ulima,
Jedva spoznano, iskriviti se u odvratnost,
Kao da je ve davno tu saznanje
Da sve mora trunuti, venuti, mreti.
I nad tom gnusnom dolinom leeva
Die se ipak s bolom, ali sreno,
Duh pun enje, sjajna buktinja.
Ratuje protiv smrti, a sam postaje besmrtan.

POSLEDNJI IGRA STAKLENIH PERLI

S igrakom, arenim perlama, u ruci,
Sedi povijen, oko njega zemlja
Opustoena ratom i kugom, na ruevinama
Raste brljan, a u brljanu pele zuje.
Posustao mir s priguenim psalterionom
Razleze se svetom, tiho starako doba,
Starac broji arene perle,
Ovde uzima plavu, belu,
Onde bira veliku, malu,
I sastavlja ih u krug za igru.
Nekad je bio velikan u igri znacima,
Bio je znalac mnogih vetina, mnogih jezika,
Poznavao je svet, daleko putovao,
uven ovek, poznat do polova,
Okruen uenicima i kolegama.
Sad je suvian, star, istroen, sam,
Mladi se vie ne otimaju o blagoslov njegov,
Magisti ga ne zovu na disput;
Njih nema vie, takoe ni hramova, knjinica,
Kastalijskih kola vie nema.
Starac se odmara
Na polju ruevina, s perlama u ruci,
Heroglifima koji su negda mnogo kazivali,
Sada su oni samo areni, stakleni komadu.
Kotrljaju se neujno iz starakih
Ruku, gube se u pesku

NA JEDNU BAHOVU TOKATU

Iskonsko utanje zuri Tama je
Uto kroz reckavu pukotinu oblaka probija zrak,
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore, svetlou preriva no,
Ocrtava bilo i vrh, obronak i drelo,
A vazduh ini rastresito plavim, zemlju vrstom.
Stvaralaki cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja, zapali uplaen svet.
Menja se gde setva svetlosti padne
Sreuje se i ori sjajna
Hvala ivotu, tvorcu svetlosti pobeda.
I vine se dalje, natrag bogu,
I pokretaem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu veliki nagon.
Postaje elja i nuda, jezik, slika, pesma,
Svet za svetom se zasvouje u pobedni luk hrama
Nagon je duh je, borba je i srea, ljubav je.

SAN
Kao gost u manastiru u planini,
Kad su svi otili na molitvu, uao sam
U knjinicu. U veernjem sunevu zraku
Tiho su na zidu sijala s divnim
Napisima hiljadu pergamentnih lea.
Sav eljan znanja i ushien zgrabio sam
Prvu knjigu probe radi, uzeo i itao:
Poslednji korak ka kvadraturi kruga,
Namah sam pomislio: poneu ovu knjigu!
Druga knjiga, pozlaeni koni kvartant,
Na ijim leima je sitno bilo ispisano:
Kako je Adam okusio i od drugog drveta.
Od drugog drveta? Od kog: od drveta ivota!
Je li Adam besmrtan? Nisam uzalud,
Video sam, bio ovde, i jedan folijant
Sam ugledao, koji je na leima, preseku i ivicama
Sijao duginim bojama.
Njegov naslov, rukom naslikan, glasio je:
Slaganje smisla boja i tonova.
Dokaz kako svakoj boji i prelamanju boja
Pripada kao odgovor neka skala boja.
O kako su horovi boja puni obeanja
Meni blistali! I poeo sam poimati,
I svako uzimanje neke knjige to je dokazivalo:
To je bila knjinica raja;
Na sva pitanja koja su me titala,
Sve ei saznanja koje su me pekle
Odgovor se nalazio tu i svakoj gladi hleb
Duha se uvao. Jer gde god sam neku svesku
Upitao brzim pogledom, na svakoj je stajao
Pun obeanja napisan neki naslov;
Tu se unapred pobrinulo za svaku potrebu,
Tu su se svi plodovi mogli kidati
Za kojima je ikada neki uenik poimajui udeo,
Za kojima se ikada neki majstor smelo maio.
Najdublji i najistiji to je bio smisao
Svake mudrosti, pesme, nauke,
arobna mo svakog postavljanja pitanja
S kljuem i renikom, najfinija
Esencija duha bila je tu u neuvenim,
Tajnim, majstorskim knjigama sauvana.
Tu su leali kljuevi za svaku vrstu
Pitanja i tajne, pripadali su
Onome kome ih je milost arobnog asa dala.

I ja sam, druih ruku,

Na pult stavio takvu jednu svesku,
Odgonetao arolijsko pismo slika,
Onako kao to se u snu esto nikad nenaueno
Preduzima i kao i u igri sreno nailazi.
I odmah sam se vinuo u zvezdane
Duhovne prostore, uzidan i zodijak,
U kojima sve, to je u otkrovenju
Naroda poimanje slikovito ikada videlo,
I naslestvo hiljadugodinjeg iskustva sveta,
Skladno se u uvek nove veze
Susretalo i jedno na drugo se opet oslanjalo
Starim saznanjima, simvolima, nalaenjima
Ponovo su izletala uvek nova, via pitanja,
Tako da sam itajui, u minutima ili satima,
Jo jednom preao put celog oveanstva,
I njegovih najstarijih i najnovijih znanja
Zajedno u sebi osetio unutranji smisao.
itao sam i video oblike pisma slika
Kako se meusobno sjedinjuju, opet razvijaju,
Redaju u kola, otiu na razne strane
I razlivaju u nove tvorevine
Kaleidoskop simbolinih figura,
Koje su neiscrpno doivljavale nov smisao.
I dok sam tako, zasenjen gledanjima,
Digao pogled s knjige da malo odmorim oi,
Video sam: tu ne bejah ja jedini gost.
U dvorani, okrenut knjigama, stajao je
Jedan starac, moda arhivar,
Video sam ga ozbiljno predana svome zvanju,
Uposlena knjigama, eleo sam
Da saznam nain i smisao marljivog rada,
Kao neobino vano. Taj starac,
Tako sam video, nenom starakom rukom
Izvukao je jednu knjigu, itao ono to je na leima knjige
Bilo napisano, iz bledih usta duvao
U naslov naslov koji ushiuje,
Jemstvo za koji divan as itanja!
Prstom ga lagano zbrisao,
Smejui se pisao nov, drugi,
Sasvim drugi naslov, poeo hodati,
as tu, as tamo uzimao knjigu,
Brisao joj naslov, pisao drugi.
Dugo sam ga zbunjeno gledao i vratio se,
Poto mi se razum branio da shvati,
Knjizi u kojoj sam sam tek koji red
Proitao; ali niz slika

Koji me je upravo usreio, ne naoh nikada,

Razdvajao se i inilo mi se da odlee
Svet znakova, po kome sam jedva hodao,
I koji je tako obimno govorio o smislu sveta;
On se ljuljao, vrteo u krug, izgledalo je da se pretvara u oblak,
I rastapajui se ostavljao za sobom
Prazan pergament sivoga sjaja.
Na ramenu osetih neku ruku
I digoh pogled, vredni starac stajae
Kraj mene i ja sam ustao. Smejui se uzeo je
Moju knjigu, jeza spopala
Me kao mraz, a njegov prst je klizio
Po njoj kao suner; na praznoj koi
Napisalo je nove naslove, pitanja i obeanja,
Napisalo najnovije, najmlae prelome najstarijih pitanja
Marljivo sriui njegovo pero.
A onda je utke odneo knjigu i pero.

SLUBA
Isprva su vladali oni smerni knezovi,
Da njivu, ito i ralo osveuju i pravo
rtava i mera u rodu
Da vre smrtnika, koji edne
Za nevidljivim pravinim vladanjem,
Koje Sunce i Mesec u ravnotei dri
I ije veno zraee prilike
Patnje i smrti ne poznaju svet.
Sveti red sinova boanskih davno se
Ugasio, a oveanstvo ostalo samo,
U zanosu naslade i patnje, daleko od postojanja,
Veito postajanje bez mere i posvete.
Ali ivota pravog poimanje izumrlo nije nikada
I dunost je naa da u propadanju
Igrom znakova, slikom i pesmom
Ouvamo opomenu svetog strahopotovanja.
Moda e se nekad izgubiti tama,
Moda e se jednom vremena okrenuti,
Da nam Sunce opet kao bog vlada
I iz ruku naih rtvene, uzima darove.

MEHURI OD SAPUNICE
Iz studija i misli destilie
Star ovek mnogo godina kasnije
Svoje starosno delo, u ije je kovrdaste vree
Igrajui se ispreo neku slatku mudrost.
Revnostan student pun ara dojuri,
U knjinicama i arhivima
Mnogo je istraivao i pee ga ambicija,
Mladosno delo genijalnih dubina.
Deko sedi i duva u slamku,
Dahom puni obojene klobuke,
Svaki sjaji sjajem i uznosi se kao psalm,
Svu svoju duu predaje u duvanju.
I sva trojica, starac, deko i student,
Iz Majine[45] pene stvaraju svetova
arobne snove, koji po sebi nita ne vrede,
Ali u kojima smeei razaznaje se
I razbukti radosnije veita svetlost.

POSLE ITANJA SUMMA CONTRA GENTILES

Nekad je, ini nam se, ivot bio istinitiji,
Svet sreeniji, duhovi jasniji,
Mudrost i nauka jo ne u rascepu.
Punije, veselije iveli su oni stari
O kojima kod Platona, Kineza i svuda itamo tako divno
Ah, i kad god smo u Akvinskoga
Dobro odmereni hram zbirova stupili,
inilo nam se da svet zrele, slatke,
iste istine iz daljine pozdravljamo;
Sve je tako svetlo tamo izgledalo, priroda ovladana duhom,
ovek uoblien od boga u boga,
Zakon i poredak obznanjeni lepi kao formula,
Sve bez preloma zaokrueno u celinu.
Umesto toga nama kasnijima izgleda da smo
Osueni na borbu, na pohod kroz pustinje,
Na sumnje samo i gorke ironije,
Da su nam samo nagon i enja darovani.
Ali naim unucima jednom moe biti
Kao nama: videe nas ozarujue,
Kao blaene i mudrace, jer uju
Od jadikovnih zbrkanih horova ivota naeg
Samo skladan odjek jo, ugaenih
Nedaa i borbi lepo ispriane mitove.
I ko od nas se najmanje pouzda,
Najvie pita i sumnja, moda e
Biti taj iji uticaj dopire u vremena,
Na ijem uzoru mladost krepi duh;
A ko pati od sumnje u samog sebe,
Zavidee mu jednom kao blaenom moda,
Koji nedae i straha nije bio svestan,
U ije vreme je radost bilo iveti
I ija srea je bila deijoj srei ravna.
Jer u nama takoe ivi duha veitog duh,
koji se naziva bratom duhova svih vremena:
on nadivljuje dananjicu, ne ti i ja.

STUPNJEVI
Kao svaki cvet i svaka mladost vene
Starosti uzmie, cveta svaki ivotni stupanj,
Cveta svaka mudrost i svaka vrlina
U svoje vreme i veno ne sme trajati.
Srce na svaki zov ivota mora
Spremno biti na oprotaj i nove poetke,
Da bi se hrabro i bez tuge
Podalo novim, drugim okvirima.
Neka ar se krije u svakom poetku,
Ona nas titi i pomae nam iveti.
Koraajmo veselo kroz prostor u prostor,
Ne prionimo nijednom kao zaviaju,
Duh sveta nee da nas okuje i stesni,
Stupanj po stupanj hoe da nas digne, proiri.
Tek to smo u jednom ivotnom krugu zaviajni
I prisni postali, ve preti mlitavost,
Samo ko je spreman na polazak i put,
Moe se oteti navici koja koi.
Moda e nas jo i smrtni as
Ka novim prostorima mlade poslati,
Zov ivota nikad nee prestati
Onda hrabro, srce, oprosti se i isceli!

IGRA STAKLENIH PERLI

Muziku svemira i muziku majstora
U strahopotovanju spremni smo sluati,
Na istu svetkovinu potovane duhove
Obdarenih vremena prizivati.
Putamo da nas uzdigne tajna
Magine formule, na ijem su se podruju
Ono bezgranino, besno, ivot,
U jasne slike zgruali.
Poput sazvea odjekuju kristalno,
U slubi njima bio je naeg ivota smisao,
Iz krugova njihovih pasti ne moe niko,
Do prema sreditu svetom.

TRI IVOTNA TOKA

OVEK KOJI JE PRAVIO KIU

Bilo je to pre mnog o hiljada godina i ene su bile na vlasti. U plemenu i por odici majci i star amajci odavalo se potovanje i duna poslunost, a prilikom roenja deteta devojice su se cenile vie od
deaka.
U selu je ivela pramajka, sto i moda vie godina star a, svi su je potovali kao kraljicu i pribojavali je se mada od pamtiveka nije ni prstom mrdnula, niti prog ovar ala. Mnog e dane provodila je sedei pred ulazom u svoju kolibu, okruena jatom roakinja koje su joj sluile, a dolazile su i ene iz
sela da joj odaju poast, da joj priaju o svojim brig ama i radostima, da joj pokau svoju decu da ih
ona blag oslovi; dolazile bi trudnice sa molbom da im ona stavi ruku na trbuh i da oekivanom detetu
da ime. Pramajka bi im katkad poloila ruku na trbuh, a katkad bi samo klimnula glavom ili ostala nepokretna. Retko bi izg ovor ila koju re, bila je naprosto tu; sedela je i vladala, retki pramenovi ukastobele kose okruavali njeno mudro lice orlovskih crta slino tavljenoj koi, sedela je tako i primala poasti, dar ove, molbe, vesti, izvetaje i optube, sedela je i svi su je znali kao majku sedam
ker i, kao star amajku i ukunbabu brojnih unuka i praunuka, sedela je i iza njenog dubokim bor ama
izbrazdanog lika i mrkog ela bili su pohranjeni mudrost, predanje, pravo, obiaji i ast sela.
Bilo je proleno vee, oblano, i rano se sputao sumrak. Pred zemljanom kolibom pramajke nije
sedela ona neg o njena ker, gotovo isto tako belokosa i dostojanstvena i ne mnog o mlaa od pramajke. Sedela je i odmar ala se, njeno sedite je bio kuni prag, plitki poljski kamen, po hladnom vremenu pokriven krznom, a malo dalje ualo je na zemlji, na pesku ili u travi u polukrug u nekoliko dece,
ena i deaka; oni su tu uali svake veer i kada nije kiilo ili stezao mraz, jer su eleli da uju ker
pramajke, koja bi im kazivala prie ili pevuila mudre izr eke. Ranije je to inila sama pramajka, sad
je bila prestar a i nije bila za razg ovor, pa se umesto nje na tom mestu sad uur ila i priala njena
ker i, kao to je sve prie i izr eke znala od svoje ukunbabe, tako je i glasom, stasom, spokojnim i
dostojanstvenim dranjem, pokretima i nainom govor a podseala na nju, a mlai sluao ci poznavali
su je mnog o bolje neg oli njenu majku i gotovo nisu ni znali da ona sedi na mestu jedne drug e i umesto nje im kazuje prie i mudrosti plemena. Veer om bi iz njenih usta potekao izvor znanja, blag o plemena se krilo pod njenom belom kosom, iza izbrazdanog star akog ela bilo je pohranjeno seanje i
duh naseo bine. Ako je neko od stanovnika bio upuen i poznavao izr eke ili prie, znao ih je od nje.
Osim nje i njene prastar e majke u plemenu je bio samo jo jedan znalac, ali taj je iveo po strani, bio
je ovek tajanstven i veo ma utljiv, bio je to ovek koji je pravio vreme i kiu, to jest dadevnjak.
Meu sluao cima uao je i deak Kneht, a kraj njeg a devojica po imenu Ada. Deak ju je voleo,
esto bi je pratio i titio, u stvar i ne iz ljubavi, o tome jo nita nije znao, i sam je jo bio dete, neg o
zato to je bila ker dadevnjaka. Kneht ga je silno potovao i divio mu se, por ed pramajke i njene
ker i nikog a nije potovao kao njeg a. Ali one su bile ene. Mog ao je da ih potuje i da ih se pribojava, ali se u njemu nikako ne bi mog la roditi misao niti bi mog ao da gaji elju da bude kao one. ovek
koji je pravio vreme bio je prilino nepristupaan i deaku nije bilo lako da se zadrava u njeg ovoj
blizini; trebalo je kor istiti zao bilazne puteve, a jedan od njih koji je vodio do oveka koji je pravio
vreme bilo je Knehtovo star anje za njeg ovo dete. Odlazio je po nju to je mog ao ee u prilino zabaenu kolibu oveka koji je pravio vreme, veer om bi je poveo sobom do kolibe star ice da sluaju
njene prie, pa bi je zatim opet vratio kui. Tako je bilo i danas, uur io se pokraj nje, okruen tamnim mnotvom, i sluao.
Prababa je danas priala o selu vetica. Evo ta je ispriala:
U ponekom selu katkad se nae ena zle udi koja nikome ne eli dobra. Takve ene veinom

nemaju dece. Katkad je neka od njih tako zla da selo nee da je trpi. Tada nou odu po nju, njenog
mua bace u okove, nju iibaju i ister aju daleko u ume i bar utine, prokunu je stranom kletvom i
ostave u divljini. Njenom muu zatim skidaju okove i ako nije prestar moe se pridruiti drug oj eni.
Ona proter ana, ako ne zag lavi, luta iumama i bar utinama, naui jezik ivotinja i nakon dug og tumaranja i peaenja jednog a dana naie na neko malo selo koje se zove selo vetica. U njemu su okupljene sve zle ene proter ane iz svojih sela, koje su onde same podig le sebi selo. One tu ive i prave
razna zla i bacaju ini i, pre sveg a, kako same nemaju dece, nastoje da domame decu iz pravih sela, i
kada neko dete zaluta u umi i vie se nikad ne vrati moda se nije udavilo u bar utini, niti su ga rastrgli vukovi, neg o ga je jedna od vetica namamila na krivi put i povela sobom u selo vetica. U vreme
kada sam bila mala, a moja star amajka najstar ija u selu, pola je jedna devojica s ostalima u umu da
ber e bor ovnice, umor ila se ber ui i zaspala; bila je jo mala i paprat je pokrila, a ostala deca nita nisu primetila i otila su dalje i tek kada su se vratila u selo, i ve je palo vee, videli su da devojica nije meu njima. Uputie za njom mlade momke, oni su je traili i dozivali po umi sve dok nije pala
no, a onda su se vratili a da je nisu nali. Kada se devojica naspavala krenula je sve dublje i dublje u
umu. I to se vie plaila, utoliko je bre trala, mada ve odavna nije znala ona neg o njena ker, gotovo isto tako belokosa i dostojanstvena i ne mnog o mlaa od pramajke. Sedela je i odmar ala se, njeno sedite je bio kuni prag, plitki poljski kamen, po hladnom vremenu pokriven krznom, a malo dalje ualo je na zemlji, na pesku ili u travi u polukrug u nekoliko dece, ena i deaka; oni su tu uali
svake veer i kada nije kiilo ili stezao mraz, jer su eleli da uju ker pramajke, koja bi im kazivala
prie ili pevuila mudre izr eke. Ranije je to inila sama pramajka, sad je bila prestar a i nije bila za
razg ovor, pa se umesto nje na tom mestu sad uur ila i priala njena ker i, kao to je sve prie i izreke znala od svoje ukunbabe, tako je i glasom, stasom, spokojnim i dostojanstvenim dranjem, pokretima i nainom govor a podseala na nju, a mlai sluao ci poznavali su je mnog o bolje neg oli njenu majku i gotovo nisu ni znali da ona sedi na mestu jedne drug e i umesto nje im kazuje prie i mudrosti plemena. Veer om bi iz njenih usta potekao izvor znanja, blag o plemena se krilo pod njenom
belom kosom, iza izbrazdanog star akog ela bilo je pohranjeno seanje i duh naseo bine. Ako je neko od stanovnika bio upuen i poznavao izr eke ili prie, znao ih je od nje. Osim nje i njene prastar e
majke u plemenu je bio samo jo jedan znalac, ali taj je iveo po strani, bio je ovek tajanstven i veoma utljiv, bio je to ovek koji je pravio vreme i kiu, to jest dadevnjak.
Meu sluao cima uao je i deak Kneht, a kraj njeg a devojica po imenu Ada. Deak ju je voleo,
esto bi je pratio i titio, u stvar i ne iz ljubavi, o tome jo nita nije znao, i sam je jo bio dete, neg o
zato to je bila ker dadevnjaka. Kneht ga je silno potovao i divio mu se, por ed pramajke i njene
ker i nikog a nije potovao kao njeg a. Ali one su bile ene. Mog ao je da ih potuje i da ih se pribojava, ali se u njemu nikako ne bi mog la roditi misao niti bi mog ao da gaji elju da bude kao one. ovek
koji je pravio vreme bio je prilino nepristupaan i deaku nije bilo lako da se zadrava u njeg ovoj
blizini; trebalo je kor istiti zao bilazne puteve, a jedan od njih koji je vodio do oveka koji je pravio
vreme bilo je Knehtovo star anje za njeg ovo dete. Odlazio je po nju to je mog ao ee u prilino zabaenu kolibu oveka koji je pravio vreme, veer om bi je poveo sobom do kolibe star ice da sluaju
njene prie, pa bi je zatim opet vratio kui. Tako je bilo i danas, uur io se pokraj nje, okruen tamnim mnotvom, i sluao.
Prababa je danas priala o selu vetica. Evo ta je ispriala:
U ponekom selu katkad se nae ena zle udi koja nikome ne eli dobra. Takve ene veinom
nemaju dece. Katkad je neka od njih tako zla da selo nee da je trpi. Tada nou odu po nju, njenog
mua bace u okove, nju iibaju i ister aju daleko u ume i bar utine, prokunu je stranom kletvom i
ostave u divljini. Njenom muu zatim skidaju okove i ako nije prestar moe se pridruiti drug oj eni.
Ona proter ana, ako ne zag lavi, luta umama i bar utinama, naui jezik ivotinja i nakon dug og tumaranja i peaenja jednog a dana naie na neko malo selo koje se zove selo vetica. U njemu su okup-

ljene sve zle ene proter ane iz svojih sela, koje su onde same podig le sebi selo. One tu ive i prave
razna zla i bacaju ini i, pre sveg a, kako same nemaju dece, nastoje da domame decu iz pravih sela, i
kada neko dete zaluta u umi i vie se nikad ne vrati moda se nije udavilo u bar utini, niti su ga rastrgli vukovi, neg o ga je jedna od vetica namamila na krivi put i povela sobom u selo vetica. U vreme
kada sam bila mala, a moja star amajka najstar ija u selu, pola je jedna devojica s ostalima u umu da
ber e bor ovnice, umor ila se ber ui i zaspala; bila je jo mala i paprat je pokrila, a ostala deca nita nisu primetila i otila su dalje i tek kada su se vratila u selo, i ve je palo vee, videli su da devojica nije meu njima. Uputie za njom mlade momke, oni su je traili i dozivali po umi sve dok nije pala
no, a onda su se vratili a da je nisu nali. Kada se devojica naspavala krenula je sve dublje i dublje u
umu. I to se vie plaila, utoliko je bre trala, mada ve odavna nije znala gde se nalazi i u stvar i
sve se vie udaljavala od sela i zalazila u predele u kojima jo nikad niko nije bio. Na vlaknu od like
nosila je oko vrata zub divljeg vepra koji joj je otac poklonio po povratku iz lova. Otrim kamenom
probuio je zub i kroz rupu provukao vlakno like, a prethodno ga je tri puta prokuvao u krvi vepra i
pevao uz to blag otvorne izr eke, i ko god bi uza se imao takav zub, bio bi zatien od mnog ih ini. Tada je meu drveem iskrsla jedna ena, a to je bila vetica, napravila je ljubazno lice i rekla: Pozdravljam te, lepa devojice, jesi li zalutala? Poi sa mnom, odveu te tvojoj kui. Devojica je pola s njom. Ali se setila ta su joj govor ili mati i otac, a to je da nikad nikom ne pokazuje zub vepra i
stog a je, hodajui, neprimetno otkaila zub sa like i sakrila ga u pojas. Nepoznata ena je satima hodala sa devojicom, ve se spustila no kad su stig le u selo, ali to nije bilo nae selo, bilo je to selo
vetica. Devojicu zatvor ie u mranu talu, dok je vetica otila u svoju kolibu da spava. Sutradan joj
vetica ree: Da nema uza se zub divljeg vepra? Devojica ree da nema, da je imala ali ga je izg ubila u umi i pokaza joj ogrlicu od like na kojoj vie nije bilo zuba. Tada vetica uze kameni lonac, u
njemu je bila zemlja u kojoj su bile posaene tri biljke. Dete je gledalo biljke i upitalo emu one slue. Vetica joj prstom pokaza prvu i ree: Ovo je ivot tvoje majke. Zatim pokaza drug u i ree:
Ovo je ivot tvog oca. Pa pokaza treu biljku: Ovo je tvoj ivot. Dokle god su te biljke zelene i
rastu, dotle ste ivi i zdravi. Pone li da vene jedna od njih, razbolee se onaj iji ivot predstavlja.
Ako je ko otkine, kao to u ja sad jednu otkinuti, umree onaj iji je to ivot. Ona prstima uhvati
biljku koja je znaila oev ivot i poe da je izvlai, i kada ga je ve malo izvukla, tako da se video
deli belog kor ena, biljka duboko uzdahnu
Kod tih rei devojica pokraj Knehta skoi kao da je guja ujela, vrisnu i pobee glavom bez obzira. Dug o se bor ila sa strahom koji je obuzeo dok je sluala priu, i vie nije izdrala. Neka star a ena
prsnu u smeh.
Ostali sluao ci se nisu plaili nita manje od devojice, ali su se uzdrali i ostali da sede na svojim
mestima. Kneht, meutim, takoe skoi na nog e im se prenuo iz zanosa sluanja i straha, i potra za
devojicom. Prababa je nastavila priu.
Koliba dadevnjaka se nalazila u blizini seo skog ribnjaka i u tom pravcu je Kneht traio odbeg lu
devojiu. Dozivao ju je mrmljajui, pevuei i zuzukajui, glasom kojim ene vabe kokoke, otegnuto, umilno, opinjavajue.
Ada dozivao je i pevuio Ada, Adice, hodi, Ada, ne boj se, to sam ja, Kneht.
Pevuio je tako bez prestanka i pre no to ju je uo ili ugledao, odjednom oseti njenu meku ruicu
u svojoj. Stajala je kraj puta, oslonivi se leima na zid jedne kolibe i oekivala ga otkako je njeg ov
zov dopro do nje. Odahnuvi, ona mu se prikljui, on joj se inio velik i jak, gotovo kao odrastao ovek.
Jesi li se plaila? upita je on. Nema potrebe, niko ti nee uiniti nikakvo zlo, svi vole Adu.
Hodi, idemo kui.
Ona se jo uvek tresla od straha i grcala, ali se postepeno smir ila i pola s njim zahvalna i puna

pover enja.
. Kroz vrata od kolibe prodir ala je slaba rumena svetlost, ovek koji je pravio vreme uao je kraj
ognjita, izmeu pramenova dug e kose svetlucao je odsjaj vatre na kojoj je u dva lonia neto kuvao. Pre no to je uao s Adom, Kneht ga je nekoliko trenutaka radoznalo posmatrao: odmah je uoio
da se tu ne kuva neko jelo, to se obavljalo u drug im loncima, osim tog a, za to je ve bilo kasno. Dadevnjak ga je, meutim, uo.
Ko to stoji pred vratima? povika. Napred, ulazi! Jesi li to ti, Ada? Pokrivi poklopcima
lonie, zgrnu ar i pepeo oko njih i osvrnu se.
Kneht je i dalje ispod oka piljio u tajanstvene lonie, kad god bi kroio u kolibu obuzeli bi ga radoznalost i strahopotovanje, srce mu se stezalo. Dolazio je ovamo kad god je mog ao, traio je povode i stvar ao pretpostavke za to, ali bi svaki put osetio neku golicavu i uznemir avajuu strepnju,
oseanje u kome su se sukobljavali poudno ljubopitstvo, radost i strah. Star i je svakako uoio da ga
Kneht ve due vreme prati i pojavljuje se u blizini mesta na kojima je postojala ver ovatnoa da ga
susretne, da kao lovac ide njeg ovim trag om i nemuto mu nudi svoje uslug e i drutvo.
Tur u, ovek koji je pravio vreme, gledao ga je svetlim oima divlje zver i.
Sta hoe? upita ga odbojno. Nije vreme za posete tuim kolibama, deae.
Doveo sam Adu, majstor e Tur u. Bila je kod prababe, sluali smo njene prie o veticama i nju
je odjednom spopao strah, vikala je, pa sam je ja dopratio.
Otac se obratio devojici.
Prava si straljivica, Ada. Bistre devojice ne treba da se plae vetica. A ti si bistro devoje, zar
ne?
Jesam. Ali vetice znaju za razne opake ini i ako neko nema zub od vepra
Zar bi elela da ima zub od vepra? Videemo. Ali ja znam neto jo bolje. Znam za jedan koren, doneu ti ga, u jesen emo poi da ga potraimo i izvuemo. To je kor en koji devojice titi od
ini, one ak postaju i lepe.
Ada se radosno smeila i potpuno se umir ila otkako je bila okruena mir isom kolibe i slabom svetlou vatre. Kneht bojaljivo upita:
Da li bih ja mog ao da potraim taj kor en? Trebalo bi da mi ga opie
Tur u nabra obrve.
Mnog i bi deaci to hteli ree i glas mu nije zvuao ljutito ve pre podsmeljivo. Za to jo
ima vremena. Moda na jesen.
Kneht se povukao i nestao u pravcu kue deaka u kojoj je spavao. Nije imao roditelje, bio je sir oe, pa su
Ada i njena koliba i zbog tog a za njeg a imali posebnu dra.
Dadevnjak Tur u nije voleo da prosipa rei, nije voleo da uje govor drug ih kao ni svoj; mnog i
su smatrali da je udak, a neki da je namor. Ali nisu bili u pravu. O zbivanjima oko njeg a znao je vie no to bi se pomislilo, s obzir om na njeg ovo dranje uenog oveka i pustinjaka. Izmeu ostalog,
tano je znao da taj njemu pomalo dosadan, ali lepukast i oig ledno bistar deak tri za njim i da ga
dri na oku, primetio je on to od samog poetka, to znai godinu dana i vie. Znao je, isto tako, ta to
treba da znai. Za deaka je to bilo od velikog znaaja, ali isto tako i za njeg a. To je znailo da je taj
deak zaljubljen u vetinu pravljenja vremena i da mu je najvea elja da to naui. U naseo bini bi se
uvek povremeno naao po neki njemu slian deak. Mnog i su mu dolazili i trudili se oko njeg a na taj
nain. Mnog i su se lako dali zastraiti i obeshrabriti, drug i nisu, dvojica od njih bili su mu godinama
uenici i eg rti, kasnije su se poenili i otili u drug a udaljena sela i postali tamo dadevnjaci ili travar i. Otad je Tur u bio sam i ako ikad bude ponovo uzeo uenika, uinie to da bi imao naslednika.

Tako je bilo oduvek, tako je mor alo da bude i nikako drug aije: uvek bi se pojavio neki dar oviti deak, koji bi bio odan i trkar ao za ovekom za kog a je znao da je majstol-ski ovladao svojim zanatom.
Kneht je bio obdar en, nosio je u sebi sve to je takav zanat iziskivao, a pokazivao je i neke znake
koji su mu sluili kao prepor uka: ispitivaki i u isti mah otar i sanjalaki pog led, pre sveg a, prir odna
uzdranost i utljivost, a u izr azu lica i pokretima glave neto to je ukazivalo na elju za trag anjem,
na dobar njuh i budnost, na paljivo oslukivanje umova, neto to je svojstveno pticama, ili lovcima. Sasvim izvesno, taj bi deak mog ao biti dobar poznavalac vremena, moda ak i mag, mog ao bi
da bude kor istan. Ali nije trebalo ur iti, jo je bio mlad i nije zgodno da mu pokae da ga je prozr eo,
da mu isuvie olaka trud i potedi ga teg oba na tom putu. Bude li se dao zastraiti, ako bi se poplaio
i obeshrabrio, ne treba aliti za njim. Neka eka i slui, neka se unja i obig rava oko njeg a.
Kneht se lag ana kor aka vraao u selo kroz nonu tamu pod oblanim nebom sa sveg a dve-tri zvezde, zadovoljan i prijatno uzbuen. Naseo bina nije znala za uivanja, lepote i profinjenosti koje su za
dananjeg oveka same po sebi razumljive i neophodne, koje su i najsir omanijima dostupne, nije
znala ni za obrazovanje i umetnost, za kue koje ne bi bile ubog e, naher ene zemljane kolibe, niti za
orua od gvoa i elika, ito i vino su joj bili nepoznati pronalasci, a svea ili lampa bili bi za te ljude blistava uda. Knehtov ivot i svet njeg ovih predstava ipak su bili bog ati, svet ga je okruavao kao
beskonana tajna i ar ena slikovnica, svakim danom osvajao je jedan njeg ov deli, od ivota ivotinja
i rasta biljaka do zvezdanog neba, a izmeu nemute, tajanstvene prir ode i usamljene due u plaljivim deakim nedrima skrivala se sva srodnost i sva napetost, sav strah, sva radoznalost i prilag odljivost za koje je ljudska prir oda sposobna. U njeg ovom svetu nije bilo pisanog znanja, istorye, knjig a i
azbuke, sve to se nalazilo na tri-etir i sata hoda od njeg ovog sela bilo mu je potpuno nepoznato i nedostino, ali je zato u svom selu iveo celim svojim biem ivotom tog svog sveta. Selo, zaviaj, plemenska zajednica pod vodstvom majki, pruah su mu sve to nar od i drava pruaju ljudima: zemlju
sa hiljadama kor enova, a u njihovom spletu je i on bio jedno od vlakana, i on je bio uesnik u svemu.
Zadovoljno je kor aao putem dok je noni povetar ac aputao i krkao kroz granje, oko njeg a se
ir io mir is vlane zemlje, evar a i mulja, vonj dima iz vatri poluvlanih drva, mastan i malo sladunjav vonj koji je vie od bilo eg a drug og znaio rodnu grudu i kada se, naposletku, pribliio kolibi
deaka tu je mir isalo na dom, na deake, na mlada ljudska tela. Neujno se provukao ispod asur e i
uao u toplu, ljudskim dahom ispunjenu tamu, ispruio se na slami i razmiljao o prii o veticama, o
veprovom zubu, o Adi, o oveku koji pravi vreme i o njeg ovim loniima na ognjitu, dok najzad nije zaspao.
Tur u je veo ma krto izlazio deaku u susret, niim mu nije pomog ao da mu se priblii. Ali deak
mu je ipak uvek bio za petama, star i ga je silno privlaio, esto i sam nije znao kako mu je polazilo
za rukom da mu ue u trag. Kad bi star i na nekom skrovitom mestu u umi, meu bar utinama ili na
pustopoljini postavljao zamke, omir isao trag neke ivotinje, iskopao neki kor en ili skupljao seme,
esto bi odjednom osetio na sebi pog led deaka, koji ga je neujno i nevidljivo satima pratio i vrebao. Tada bi se ponekad pravio da ga nije primetio, katkad bi zar eao i ljutito oter ao gonio ca, a katkad bi ga pokretom ruke pozvao k sebi i zadrao uza se jedan dan. Kor istei njeg ove uslug e pokazivao bi mu ovo i ono, nater ao ga da pog odi neke stvar i, stavljao ga na probu, navodio mu imena pojedinih trava, traio da mu donese vodu ili zaloi vatru i u svakom poslu znao je za neke vetine, prednosti, tajne i pravila, nar edivi deaku da ih dri strog o u tajnosti. I naposletku, kad je Kneht poo drastao, zadrao ga je kod sebe, prihvatio za svog uenika i premestio ga iz kue deaka u svoju kolibu.
Kneht je time u oima sveta dobio svoje obeleje: vie nije bio deak, bio je uenik oveka koji je
pravio vreme, a to je znailo bude li izdrao i pokazao se valjan da e bti njeg ov naslednik.
Od asa u kome je star i primio Knehta u svoju kolibu pala je svaka ograda meu njima, ne ograda

strahopotovanja i poslunosti, neg o nepover enja i uzdranosti. Tur u je popustio, osvojen Knehtovom upornom tenjom, i nije imao drug e elje neg o da od njeg a stvor i oveka koji zna za vetinu da
pravi vreme i svog naslednika. Za taj nauk nisu postojali pojmovi, pouke i metode, nije bilo slova, ni
brojki i postojalo je samo veo ma malo rei, stog a je majstor mnog o vie vaspitavao Knehtova ula
neg oli njeg ov razum. Ogromno blag o steeno predanjem i iskustvom, sva saznanja tadanjih ljudi o
prir odi trebalo je ne samo usmer avati i ostvar ivati ih, neg o ih preneti na nar edna pokolenja. Sveo buhvatni i sloeni sistem iskustva, zapaanja, nag onskih saznanja i istraivakih navika lag ano se otvarao mladiu, a kako gotovo nita od tog a nije bilo svedeno na pojmove, trebalo je sve to osetiti, nauiti i ispitati ulima. Osnova i sredite te nauke su bila saznanja o Mesecu, o njeg ovim menama i dejstvu, o njeg ovom neprekidnom rastu i nestanku, o tome da je naseljen duama umrlih koje zatim alje
na Zemlju da se ponovo rode i ustupe mesto novim mrtvima.
Kao i ono vee kada je od pripovedaice otiao do star og i njeg ovih lonia na ognjitu, tako se u
Knehtovom seanju uvreio i jedan drug i trenutak, as izmeu noi i jutra u kome ga je majstor probudio dva sata iza ponoi i iziao s njim u duboku tamu, da mu pokae poslednji izlazak meseevog
srpa na izmaku. ekali su, majstor utke i nepomino, a deak pomalo uplaen i drhtei nakon prekinutog sna, stajali su dug o na istur enoj glatkoj steni okrueni umovitim breuljcima dok se, najzad,
na mestu koje je majstor unapred oznaio i u onom obliku i nag ibu koji je predskazao nije pomolio
tanuni Mesec, kao krhka polukruna linija. Kneht je, zaplaen i zadivljen, zur io u nebesko telo koje
se polako pomaljalo i meu oblacima lag ano zaplovilo jasnim nebeskim ostrvom.
Uskor o e promeniti oblik i opet e nabujati, a tada je vreme da se poseje heljda ree dadevnjak, na prste brojei dane.
Iza tog a opet utonu u utanje. Kneht je, obuzet oseanjem samoe, uao na kamenu vlanom od
rose, tresui se od hladnoe, iz guste ume pod njeg ovim nog ama zau se otegnuti krik sove. Star i je
dug o razmiljao, a onda se dig ao, spustio ruku na Knehtovu kosu i kao da se budi iz sna rekao prig ueno:
Kad umrem, moj duh e se popeti na Mesec. Ti e tad biti mukar ac, imae enu, a to e biti
moja ker Ada. Ako ti ona rodi sina, moj e se duh vratiti i nastaniti se u vaem sinu, a ti e mu dati
ime Tur u, kao to sam se ja zvao Tur u.
Uenik ga je sluao zapanjeno, ne usudivi se da prog ovor i; tanki, srebrni srp se peo po nebu i ve
su ga do pola prog utali oblaci. Mladiu sinu udesna slutnja o postojanju mnog ih povezanosti, o spajanju, ponavljanju i ukrtanju stvar i i zbivanja, a i on sam je kao nekim udom bio posmatra i uesnik suo en sa tim njemu tuim nonim nebom, na kome se iznad beskrajnih uma i breuljaka pomolio otri, tanki srp, ba kao to je to majstor unapred najavio. Majstor mu se inio udesan i okruen
stotinama tajni, kao ovek koji je razmiljao o sopstvenoj smrti, iji e duh bor aviti na Mesecu i vratiti se u drug o ljudsko bie, a to e biti Knehtov sin koji e nositi ime nekadanjeg majstor a. inilo
mu se da se budunost i sudbina ocrtavaju pred njeg ovim oima udno rastrzano i mestimino providno poput oblanog neba, bilo je udesno to ih je mog ao sag ledati, nazvati imenom i govor iti o
njima, kao da mu se pruio pog led na beskrajna prostranstva puna uda, a ipak savreno ureena. Za
trenutak mu se inilo da je njeg ovom duhu sve dokuivo, sve poznato, sve uhvatljivo, spokojno i sigurno kretanje nebeskih tela, ivot ljudi i ivotinja, njihova zajednica i meusobna neprijateljstva,
njihovi susreti i borbe, sve veliko i malo zajedno sa svim to je ivo, ukljuujui tu i smrt, sve je on
to video i pri tom ga podioe snsi neke prve slutnje kao celinu, u kojoj i on sam ima svoje
mesto i raspor ed, a u toj celini su vladah red i zakoni, bila je dostupna umu. Bila je to prva slutnja o
velikim tajnama, o njihovom dostojanstvu i dubini, kao i o njihovoj dokuivosti; u prvoj jutarnjoj
sveini ume, na steni iznad apata stotina kronji, mladiu je bilo kao da ga je dodirnula ruka neke
sablasti. Nije umeo da to izr azi reima, ni tada, niti celog svog ivota, ali je esto razmiljao o tome i

u toku daljeg uenja i sticanja iskustva taj as i doivljaj uvek su bili prisutni.
Seti se podseala bi ga ta saznanja seti se da sve to postoji, da izmeu Meseca i tebe i Turua i Ade kolaju zraci i struje, da postoji smrt i zemlja dua i povratak otud, da u tvom srcu ima odgovor a na sve slike i pojave u svetu, da se sve to tebe tie, da o svemu tome treba da zna onoliko koliko je oveku mog ue da sazna.
Tako je govor io taj glas. Bilo je to prvi put da Kneht na taj nain uje glas uma, njeg ova iskuenja,
zahteve i mag ini zov. Video je mnog o puta Mesec kako promie nebom i mnog o puta uo noni krik
sova, a iz usta majstor a, ma koliko bio mualjiv, potekle bi mnog e rei proete star om mudrou ili
samotnim razmiljanjima ali tog nezabor avnog asa sve je bilo novo i drug aije, bio je to nag ovetaj celine, oseanje za povezanosti, odnose i red, u sve to je i on bio ukljuen i sao dg ovor an za njih.
Taj koji je posedovao kljueve tih saznanja zaelo nije ovladao samo vetinom da po trag u pozna
svaku ivotinju ili biljku po semenu, ve je svakako mog ao da obuhvati i celinu sveta: sazvea, duhove, ljude, ivotinje, lekovite trave i otrove, i da iz svakog delia i znaka proita i sve drug e delove.
Bilo je dobrih lovaca koji su po nekom trag u, znaku, po jednoj dlaci i po nekim ostacima saznavali
vie od drug ih; nekoliko sitnih dlaka bilo im je dovoljno da kau ne samo od koje vrste ivotinja potiu, kao i da li se radi o star oj ili mladoj ivotinji, o mujaku ili enki. Drug i su po obliku oblaka, po
mir isu koji je provejavao vazduhom i po ponaanju ivotinja ili biljaka umeli da predskau vreme za
nekoliko dana. Njeg ov majstor je u tome bio nedostian i bezmalo nepog reiv.
Neki su opet po prir odi bili izvanr edno veti; bilo je deaka koji su na trideset kor aka umeli da pogode kamenom pticu. Nisu oni to uili neg o su jednostavno tome bili vini, i to ne zato to su uloili
truda, ve kao po nekoj ar oliji ili milosti, kamen bi sam od sebe poleteo iz njihovih ruku, kamen je
hteo da pog odi metu, ptica je htela da bude pog oena. Bilo je navodno i takvih koji su znali da predskazuju budunost: da li neki bolesnik mor a da umre, da li e trudnica roditi sina ili ker. Ker pramajke je bila uvena po tome, a i ovek koji je pravio vreme je, kako se govor ilo, raspolag ao takvim
znanjem.
Onog nezabor avnog trenutka Knehtu se inilo da u dinovskoj mrei povezanosti postoji neka sredina taka po kojoj se sve zna, po kojoj se sve prolo i budue moe proitati. Onome ko se nalazi u
tom sreditu znanje dotie kao voda u dolinu, dolazi mu kao zec u kupus, njeg ova re pog aa otro i
nepog reivo kao kamen u ruci dobrog strelca, snag om svog duha takav ovek sjedinjuje i razvija u
sebi sve udesne dar ove i sposobnosti: to je ovek savren, mudar i nenadmaiv! Biti takav ovek,
pribliiti se tom uzor u, krenuti mu u susret to je bio put nad svim putevima, to je bio cilj, to je ono
to ivotu daje dostojanstvo i smisao.
To je otprilike bilo ono to je oseao i sve to bismo mi na naem njemu nepoznatom, pojmovnom jeziku pokuali rei, ne bi mog lo da izr azi jezu i ar kojim ga je taj doivljaj proimao. Ustajanje usred noi, hodanje mranom, zanemelom umom punom opasnosti i tajni, iekivanje na visokoj, glatkoj steni po jutarnjoj sveini, pojava Meseca kao privienje, oskudne rei mudrog starca i
okolnosti to je bio sam sa njim u neobinom asu sve je to Kneht doiveo i pohranio u sebi kao
neku izuzetnu sveanost i mister iju, kao svetkovinu inicijacije, kao prijem u savez ili kult, kao asnu
slubu bezimenom tajni sveta.
Taj i slini doivljaji nisu mog li da se pretvor e u misli ili ak rei, a daleka i nemog ua bi za njega bila, na primer, sledea misao: Da li ja sam stvar am taj doivljaj, ili je on objektivna stvarnost?
Osea li majstor isto to i ja, ili mi se podsmehuje? Jesu li moje misli povodom tog dog aaja nove i
moje sopstvene i jedinstvene, ili je majstor, i mnog i pre njeg a, doiveo i pomislio isto? Takvih prelamanja i difer encijacija nije bilo, sve je bila stvarnost, sve zadojeno i ispunjeno stvarnou kao hlebno testo kvascem. Oblaci, Mesec i promenljiva igra na nebu, hladni i vlani krenjak pod bosim stopalima, vlag a i hladna rosa to promie bledim nonim vazduhom, uteni domai vonj dima sa ognji-

ta i leaja od suvog lia sauvan u krznu kojim se majstor ogmuo, dostojanstvo i smir ena star ost,
spremnost da se prihvati smrt koja je odzvanjala u njeg ovom hrapavom glasu sve je to bilo iznad
stvarnosti, prodir ui gotovo nasilno u sva mladieva ula. ulni uticaji jae pothranjuju uspomene od
najboljih sistema i metoda razmiljanja.
Dadevnjak je spadao meu one malobrojne koji su se bavili nekim zanimanjem, razvili neku posebnu vetinu i sposobnost, ali se spolja njeg ov svakodnevni ivot nije bitno razlikovao od ivota
drug ih. Imao je visoki in i uivao veliki ugled, primao je i razne dar ove i nag rade od plemena kad
god bi se bavio poslovima vanim za zajednicu, ali to se dog aalo samo u posebnim prilikama. Njegov najznaajniji i najsveaniji zadatak bio je da odredi dan setve za sve vrste plodova i biljaka; on je
to inio strog o vodei rauna o Meseevim menama, delom po nasleenim pravilima, a delom po
sopstvenom iskustvu. Meutim, sveani in otvar anja setve, rastur anje prve preg rti zrnevlja i semena
po zajednikom zemljitu nije spadao u njeg ovu nadlenost, jer nijednom mukarcu nije pripadao tako visok in; to je svake godine obavljala pramajka lino ili njena najstar ija roaka. Najvanija linost u selu bio je majstor, u sluajevima kada bi vrio slubu oveka koji pravi vreme. To se dog aalo kada bi polja opsedala dug otrajna sua, vlag a ili hladnoa, pa bi plemenu pretila glad. Tada je bila
Tur uo va dunost da primenjuje poznata sredstva protiv sue i ner odice: prinoenje rtvi, bajanje i litije. Kada bi u sluaju dug otrajne sue ili beskonane kie zatajila sva drug a sredstva i duhovi se nikakvim nag ovar anjem, preklinjanjem i pretnjama ne bi dali obrlatiti, postojalo je prema predanju jo
jedno poslednje, nepog reivo sredstvo, koje je u vreme majki i star amajki navodno ee primenjivano: zajednica bi prinela kao rtvu oveka koji pravi vreme. Govor ilo se da je pramajka doivela i
svojim oima videla takav in.
Osim dunosti da vodi brig u o vremenskim prilikama, majstor je imao jo neku vrstu privatne
prakse, prizivao je duhove, pripremao amajlije i razne maije, a u nekim sluajevima se pojavljivao i
kao lekar, ukoliko pramajka nije sebi zadrala to pravo. Ah po svemu ostalom majstor Tur u je iveo
ivotom ostalih. Kada bi doao red na njeg a, pomag ao bi u obraivanju zajednike zemlje, a por ed
kolibe je imao i sopstveni vrt sa raznim biljkama. Sakupljao je plodove, peurke, drva za ogrev i
spremao ih za zimu. Ribar io je i lovio, a drao je i jednu do dve koze. Kao seljak je bio kao i svi ostali, ah kao lovcu, ribar u i skupljau trava nije mu bilo premca, u tome je bio usamljenik i genije, na
glasu kao poznavalac mnotva prir odnih i mag inih lukavstava, ujdurmi, preimustava i pomonih
sredstava. Govor ilo se da nijedna zar obljena ivotinja ne moe da se oslobodi ome koju bi on ispleo
od vrbovog prua, mamac za ribe je pomou nar oitih dodataka pripremao tako da bude mir isan i
ukusan, umeo je da namami rakove, stog a je bilo ljudi koji su ver ovali da razume i jezik nekih ivotinja. Meutim, njeg ova glavna oblast su ipak bila mag ina znanja: posmatranje Meseca i zvezda, poznavanje znakova koji predskazuju vreme, predoseanje vremenskih prilika i rasta biljnog sveta, bavljenje svime to bi kao pomono sredstvo sluilo mag inim dejstvima. Stog a je bio veliki poznavalac
i sakuplja onih tvar i u biljnom i ivotinjskom svetu koje su mog le da poslue kao lekovita sredstva i
otrovi, kao nosio ci ini, kao blag oslov i zatitno sredstvo protiv raznih strahota. Poznavao je i nalazio svaku travu, i onu najr eu, znao je gde i kada cvate i nosi seme, kada je vreme da joj se iskopa
kor en. Poznavao je i nalazio sve vrste zmija i krastavih aba, znao je kako treba kor istiti rog ove, kopita, kande i dlake, razumeo se u nakaze, krljavce, u utvar e i straila, a isto tako i u kvrg e, guke i
bradavice na drvetu, listu, zrnevlju, orahu, rog u i kopitu.
Kneht je uio vie ulima, nog om i rukom, oima, opipom, uima i njuhom neg oli razumom, a i
Tur u ga je daleko vie poduavao kroz primer e i pokazujui mu stvar i neg oli reima i poukama.
Majstor je uopte veo ma retko govor io povezano, a i tad bi mu rei sluile samo da protumai svoje
izvanr edno upeatljive pokrete. Knehtov nauk se nije mnog o razlikovao od uenja kroz koje mladi
lovac ili ribolovac prolazi kod dobrog majstor a, a priinjavao mu je veliko zadovoljstvo jer je uio
samo ono to se u zamecima ve ionako krilo u njemu. Uio je da vreba, da oslukuje, da se prikrada,

da posmatra i da bude na oprezi, da je budan, da njui i trag a; divlja koju su on i majstor uhodili nisu
bili samo lisica i jazavac, vidra i rak, ptica i riba, neg o i duh, celina, smisao i povezanost sveg a. Njihove tenje su ile za tim da odrede prolazne i udljive vremenske prilike, da ih prepoznaju, pog ode i
predskazuju, da otkriju smrt koja je vrebala u nekim bobiastim plodovima i u ujedu zmija, da dokue tajnu po kojoj su oblaci i oluje bili povezani sa Meseevim menama, koje su uticale kako na setvu i
rast biljaka, tako i na dobrobit i propast ivota ljudi i ivotinja. U stvar i, stremili su istom cilju kao i
nauka i tehnika kasnijih milenija, da ovladaju prir odom i da steknu vetinu da se poigravaju njenim
zakonima, ali su to inili sasvim drug im putevima. Oni se nisu odvojili od prir ode i nisu silom hteli
da prodru u njene tajne, nikad nisu bili u sukobu i neprijateljstvu s njom, i sami su uvek hili deo nje i
odavali joj puno potovanje.
Sasvim je mog uno da su bolje poznavali prir odu i mudrije postupali s njom. Ali jedno im je bilo
nedostupno, ni u svojim najsmelijim matanjima nisu pomiljali da prir odi i svetu duhova budu podreeni i odani bez straha, ili da se ak oseaju nadmonim. Takav hibris im je bio nezamisliv, kao
to bi im bilo nemog ue da se prema prir odnim silama, prema smrti i demonima, odnose bez straha.
ivotom ljudi vladao je strah. inilo im se da je nemog ue savladati ga. Ali razni sistemi u nainu
prinoenja rtvi sluili su da se strah ublai, da se ogranii na izvesne oblike, da se nadmudri i maskira, da se uvrsti u ivotnu celinu. Strah je bio pritisak pod kojim se nalazio ivot tih ljudi i da nije bilo
tog snanog pritiska u njihovom ivotu ne bi bilo uasa, ali bi mu nedostajao intenzitet. Ako bi nekom uspelo da oplemeni strah, pretvor ivi ga u strahopotovanje, time bi se svakako dobilo mnog o;
ljudi tog kova, ljudi iji se strah pretvor io u pobonost, bili su dobri i napredni u toj epohi. Prinosile
su se brojne rtve i u raznim oblicima, a deo rtvenih obreda spadao je u slubene dunosti oveka
koji je pravio vreme.
Por ed Knehta je u kolibi stasala i mala Ada, ljupko dete i mezimica star og, a kada mu se inilo da
je tome dolo vreme, dao ju je svom ueniku za enu. Od tog asa Kneht je vaio kao pomonik dadevnjaka, Tur u ga je predstavio majci sela kao svog zeta i naslednika i otad mu je dozvoljavao da ga
zamenjuje u mnog im poslovima i obredima. Vremenom, kako su se smenjivala godinja doba i prolazile godine, star i dadevnjak je sasvim utonuo u samotna star aka razmiljanja i potpuno je Knehtu
prepustio sve svoje obaveze, a kada je umro nali su ga mrtvog kraj ognjita, uao je nagnut nad
svojim loniima sa ar obnim napicima, a belu kosu mu je osmudio plamen ve je odavna mladi,
uenik Kneht, bio u selu poznat kao dadevnjak. Od seo skog saveta zatraio je da se njeg ovom uitelju i majstor u prir edi sveana sahrana i u vidu rtve zapalio je na njeg ovom grobu ceo tovar plemenitih i drag ocenih lekovitih trava i kor enja. Ali i to je ve bila prolost i meu Knehtovom decom
Adina koliba je postala tesna za toliki por od bio je i sin po imenu Tur u: u njeg ovom liku se
star i vratio sa svog posmrtnog puta na Mesec.
Kneht je doiveo isto to je nekad doiveo i njeg ov uitelj. Jednim delom se njeg ov strah preo brazio u pobonost i umnost. Deo njeg ovih mladalakih stremljenja i duboke enje ostao je iv u njemu, drug i je odumro, i kako je star io izg ubio se u radu, u ljubavi i brizi za Adu i decu. Najvie ljubavi i preg alatva posveivao je i dalje istraivanju Meseca i njeg ovog uticaja na godinja doba i vremenske prilike; u tome je ubrzo dostig ao svog majstor a Tur ua, i naposletku ga ak i nadmaio. I budui da su rast i nestajanje Meseca bili u tako tesnoj vezi s umir anjem i raanjem ljudi, budui da je
od svih strahovanja sa kojima ljudi ive svakako najdublji strah od neizbene smrti, to je potovalac i
poznavalac Meseca Kneht, blag odar ei svom bliskom i ivom odnosu prema Mesecu, imao i osvetali i preien odnos prema smrti; u zrelim godinama je bio manje podloan strahu od smrti neg o drugi ljudi. Umeo je da se obraa Mesecu sa strahopotovanjem, preklinjui ga, ili neno, oseao se povezan s njim tananim duhovnim vezama, do tanina je bio upoznat sa ivotom Meseca i uestvovao
usrdno u svim zbivanjima na njemu i u njeg ovoj sudbini, njeg ovo nestajanje i obnovu preivljavao je

kao mister iju, patio je zajedno s njim i prener azio bi se svaki put kad bi nastupio udovini dog aaj,
kad se inilo da je Mesec izloen bolesti i opasnosti, promenama i povredama, kada bi izg ubio svoj
sjaj, promenio boju, potamneo i bezmalo ugasnuo. Nar avno, u tim vremenima su svi uestvovali u
zbivanjima na Mesecu, drhtali i strahovali za nj, u njeg ovom pomraenju videli su pretnju i nesreu
na pomolu, i u strahu su zur ili u njeg ov ostar eli, bolesniki lik. Ali upravo bi se tada pokazalo da je
dadevnjak usrdni je povezan sa Mesecom i da zna o njemu vie od drug ih; patio je i on zbog njeg ove sudbine, i njemu se srce stezalo od straha, ali su njeg ova seanja na sline doivljaje bila jasnija i
istanana, njeg ovo pover enje osnovanije, ver a u venost i povratak, u izmenljivost i mog unost savladavanja smrti vea. Utoliko je vea bila njeg ova predanost i tih asova bio je spreman da zajedno sa
nebeskim telom preivljava njeg ovu sudbinu, od propasti do ponovnog roenja, tavie, ponekad bi
ga obuzimala neka vrsta drskog izazova, odvana smelost i odlunost da svojim duhom prkosi smrti,
da predajui sebe nadljudskim sudbinama jaa svoje ja. Neto od tog a je prelo i odraavalo se i u
njeg ovom biu, a to su i drug i osetili: vaio je za oveka pobonog i punog znanja, neobino smir enog i bezmalo osloboenog straha od smrti, za oveka koji odrava dobre odnose sa viim silama.
Sve svoje dar ove i vrline mor ao je da dokazuje kroz mnog a teka iskuenja. Jednom je mor ao da
pretrpi per io d ner odice i dumanskih vremenskih prilika koji se proteg ao na vie od dve godine, bilo
je to najtee iskuenje u njeg ovom ivotu. Neprilike i loi znaci javljali su se ve prilikom vie puta
odlag ane setve, a zatim su se svakojake nedae i tete ustremile na useve i naposletku ih gotovo sasvim unitile. Zajednica je bila izloena svir epoj gladi, a s njom i Kneht, i zaelo je bilo od velikog
znaaja to je preg rmeo te gorke godine i to on, dadevnjak, nije izg ubio pover enje i uticaj, to je
mog ao da pomogne plemenu da skrueno i donekle pribrano podnese nesreu. A kada se nar edne godine, nakon otre zime sa mnog o smrtnih sluajeva, ponovo vratie nedae i beda, kada se obraena
zemlja zajednice u leto isuila i popucala zbog dug otrajne sue, kada su se mievi uasno namnoili i
bajanje i rtveni obredi koje je dadevnjak obavljao u samoi ostali isto tako neuslieni kao i javne
prir edbe, hor ovi bubnjeva, litije u kojima je uestvovala cela zajednica, kada se na svir ep nain pokazalo da dadevnjak ovog puta nije u stanju da pravi kiu, tada nije bila mala stvar i trebalo je biti izuzetan ovek i snositi odg ovornost, odrati se pred licem zaplaenog i uzburkanog nar oda. Tokom dve
ili tri nedelje Kneht je bio sasvim sam, suo en sa celokupnom zajednicom, sa glau i oajanjem, suoen sa drevnim nar odnim ver ovanjem da bi jedino rtvovanje oveka koji pravi vreme mog lo da
umilostivi prir odne sile. Pobedio je svojom popustljivou. Nije se suprostavljao miljenju da treba
da bude rtvovan, ak se i sam ponudio za rtvu. Osim tog a, nevienim trudom i preg alatvom je i
sam uestvovao u ublaavanju nevolja, otkrivao bi vodu, nanjuio neki izvor ili malu tekuicu, spreio da se u jeku najvee oskudice uniti sva stoka, a pre sveg a je tadanju najstar iju majku u selu
pramajku koju je spopalo kobno oajanje i duevna nemo svojom potpor om, savetima i pretnjama, pomou ini i molitvi, svojim primer om i zastraivanjem sauvao od potpunog sloma i potpunog preputanja sveg a bezumnoj stihiji u tim tekim vremenima. Tih dana se pokazalo da je, u vreme
opte uznemir enosti i zabrinutosti, mukar ac utoliko kor isniji, ukoliko su njeg ov ivot i misli vie
usmer eni ka duhu, ka stvar ima van uskih okvir a njeg ove linosti i to je bolje nauio da potuje, da
posmatra, da oboava, da slui i da prinosi rtve. Dve uasne godine, koje ga zamalo nisu napravile
rtvom i unitile, donele su mu, naposletku, veliki ugled i pover enje, dodue, ne meu mnotvom
neodg ovornih, ve kod onih malobrojnih koji su prihvatali odg ovornost i umeli da ocene oveka
njeg ovog kova.
Njeg ov ivot je proao kroz ovo i mnog a drug a iskuenja kada je stig ao do zrelog mukog doba i
vrhunca svog ivota. Pomog ao je pri sahranjivanju dveju pramajki plemena, izg ubio lepog estog odinjeg sina vuk ga je ugrabio prebrodio je teku bolest bez tue pomoi, leio se sam. Trpeo
je glad i mraz. Sve je to obeleilo njeg ovo lice, a nita manje i duu. Stekao je iskustvo da umni ljudi
kod drug ih izazivaju neko udno neg odovanje i odbojnost, da ih izdaleka, dodue, cene i u sluaju

nude kor iste, ali ih ne vole i ne oseaju sebi ravnima, da ih, tavie, izbeg avaju. Iskusio je, osim toga, da bolesni i nesrenli mnog o radije prihvataju po predanju poznate ili po slobodnoj mati izmiljene ar obne izr eke i anateme neg oli razuman savet, da e ovek pre prihvatiti nedae i spoljnu pokor u neg o to e se u dui izmeniti, ili makar ispitati zbog eg a mu je lake da ver uje u maije neg o u
razum, ili u nekakve obrasce umesto u iskustvo. Sve se to za nekoliko hiljada godina u biti nije mnogo izmenilo, suprotno tvrdnjama u nekim knjig ama o istor iji. Zatim je nauio i to da ovek ivahna
uma mor a znati ta je ljubav, da eljama i ludostima ljudi izie u susret bez nadmenosti, ali ne sme
dozvoliti da one ovladaju njime, mor a biti svestan da je uvek samo jedan kor ak od mudraca do arlatana, od svetenika do opsenar a, od brata spremnog da prua pomo do gotovanskog izr abljivaa, i
da ljudi daleko pre pristaju da plate lupeu, ili da ih iskor isti nekakav opsenar, neg o da bez naknade
prime ma kako nesebino pruenu pomo. Ljudi nisu voljni da plate pover enjem i ljubavlju, radije
plaaju novcem i sobom. Oni se uzajamno obmanjuju i oekuju da i sami budu obmanjeni. Valjalo je
nauiti da na oveka treba gledati kao na nemono, samoivo i kukaviko bie, uvideti koliko ovek i
sam sudeluje u tim opakim navikama i nag onima, a da uprkos tome ver uje i u dui pothranjuje ubeenje da je ovek sazdan i od duha i ljubavi, da se u njemu krije neto to se suprotstavlja nag onima i tei za njihovim oplemenjivanjem. Ali sve te misli su isuvie izdvojene i preformulisane, i stog a Knehtu svakako nedostupne. Da kaemo da se nalazio na putu koji e ga jednom dovesti do njih i dalje od
njih.
Idui tim putem, eznui za mislima ih ivei daleko vie u sfer i ula, oar an Mesecom, mir isom
neke trave, solima nekog kor ena, ukusom neke kor e, dok je uivao u gajenju lekovitih biljaka, kuvanju melema i sav se predao istraivanju vremenskih prilika i atmosfer e, razvio je u sebi mnog e sposobnosti, pa i takve kakvim naa poznija pokolenja vie ne raspolau i koja su nam samo upola shvatljiva. Najvanija meu tim sposobnostima je, razume se, bila da donosi kiu. Iako je, uprkos nekim
posebnim znakovima, nebo katkad bilo neumoljivo i kao da se svir epo rug alo njeg ovim nastojanjima, ipak je Kneht stotinama puta doneo kiu i gotovo svaki put na nain koji je po neemu bio drug aiji. Po sebi se razume da se ne bi usudio da unese ma i najmanju izmenu ili da bilo ta izo stavi prilikom prinoenja rtvi, pri obredu litija, pri bajanju ili udar anju bubnjeva. Ah to je bio samo zvanini,
javni deo njeg ovog delanja, njeg ova slubena i svetenika strana; bilo je nesumnjivo lepo i ispunjavalo ga je predivnim uzvienim oseanjem kad bi se nebo, nakon, dana provedenog u prinoenju rtvi i litijama, predalo, kad bi se hor izont nao blaio, vetar zamir isao na vlag u i promakle prve kapi.
Ali i kad je bila potrebna vetina dadevnjaka da pravilno odaber e dan, da ne tei slepo za neim to
je bilo bezizg ledno; sile su se mog le preklinjali, ak i saletati, ali s oseanjem za mer u i pokor avajui
se njihovoj volji.
Ali drai od tih lepih, trijumfalnih uspeha i potvrde da su ga sile usliile, bili su mu neki drug i doivljaji za koje je samo on znao, a i sam je od njih zazir ao i primao ih vie ulima neg o razumom.
Bilo je nekih stanja u vremenskim prilikama, nekih napetosti u vazduhu i toploti, navlaili bi se oblaci
i dizali se vetrovi, ir ile bi se razne vrste mir isa iz vode, iz tla i praine, dolazilo bi do pretnji i obeanja, razliitih raspoloenja i hir ova kod demona vremena koje je Kneht osetio i predosetio na svojoj koi, na svojoj kosi i svim svojim ulima, tako da ga nita nije mog lo iznenaditi, nita razoar ati;
i sam uzvitlan, usredsreivao bi se na vreme i nosio ga u sebi na nain koji ga je osposobljavao da
nar euje oblacima i vetrovima; nar avno, ne samovoljno i po nekom svom nahoenju, neg o na osnovu one spone i povezanosti koje su potpuno izbrisale razliku izmeu njeg a i sveta, izmeu unutranjeg i spoljanjeg. Tada bi zastao ushien i oslukivao, uur io bi se negde i sav zanet, otvor enih pora, nije samo oseao u sebi ivot vazdunih struja i oblaka, ve ih je i usmer avao i stvar ao, priblino
kao to mi u sebi moemo da osetimo i reprodukujemo neku dobro poznatu muziku stavku. U tim
trenucima bilo je dovoljno da zadri dah i vetar i grmljavina bi umukli, da klimne ili odmahne
glavom i sruio bi se grad ili bi izo stao, dovoljno je bilo da osmehom pokau da su izjednaene

snag e koje su se bor ile u njemu i na nebu bi se razg rnuli nag omilani oblaci i obnaili tanano, svetio plavetnilo. Bilo je per io da izuzetno jasnih raspoloenja i duevnih stanja, kada bi tano i nepog reivo nosio u sebi vreme nar ednih dana, kao da mu je bila u krvi itava partitur a po kojoj e se napolju
svir ati. To su bili njeg ovi dobri i najbolji dani, njeg ova nag rada i naslada.
Ali kad hi se usrdna veza sa spoljnim svetom prekinula, kada bi vreme i svet prestali da mu budu
bliski i postali ner azumljivi i nepror aunljivi, tada bi i u njemu bio por emeen unutranji red i bile bi
prekinute struje, tada bi osetio da nije pravi dadevnjak, a svoju dunost i odg ovornost za vremenske
prilike i etvu smatrao bi teg obnom i nepravinom. U tim per io dima bavio se domaim poslovima,
sluao i pomag ao Adi, pravio deci igrake i alatke, petljao se s lekovima, oseao potrebu za ljubavlju
i udnju da se to je mog ue manje razlikuje od drug ih mukar aca, da se potpuno uklopi u obiaje i
nar avi, ak bi tad bio voljan da slua njemu inae dosadne prie svoje ene i suseda o ivotu, o prilikama i ponaanju drug ih.
Nasuprot tome, u njeg ovim dobrim vremenima retko bi ga viali u kolibi, lutao bi po okolini, pecao, lovio, traio kor enje, leao u travi ih uao na nekom drvetu, njuio bi, oslukivao, podraavao
glasove ivotinja, palio vatre i upor eivao oblake dima sa oblacima na nebu, napajao kou i kosu
mag lom i kiom, vazduhom, sunevom ili Meseevom svetlou i uzg red bi, kao to je njeg ov majstor i prethodnik radio celog ivota, skupljao predmete za koje mu se inilo da kriju u sebi bie i pojavne oblike koji potiu iz raznih oblasti, u kojima ko da prir oda mudro ili hir ovito odaje deli svojih pravila igre i stvar alakih tajni, predmete koji su par abolino sjedinjavali u sebi ono to je inae
strog o razdvojeno, na primer: kvrg ave grane u obliku ljudskog ili ivotinjskog lika, belutke koje je
voda uglaala i utisnula im ar e kao da su od drveta, s okamenjenim oblicima praivotinja, zatim nepravilno oblikovane ili poput blizanaca srasle kotice, kamenje u obliku bubreg a ili srca. itao je crtee lia, mreaste linije po glavici smrka, u njemu bi se tad rodile slutnje o tajanstvenom, duhovnom, buduem i mog uem, na primer, o mag iji znakova, neko mutno predoseanje o postojanju brojki i slova, o mog unosti da se beskonanost i hiljadostrukost ukrote i pretvor e u neto jednostavno, u
sistem, u pojam. Sve te mog unosti osvajanja sveta putem duha krile su se u njemu, bezimene i nenaznaive, ali ostvar i j ive i nasluivane, nar avno jo u vidu klice i pupoljka, ah sutastvene, njemu svojstvene i org anski u stalnom rastu. Kada bismo od tog dadevnjaka i njeg ovog ranog i na izg led primitivnog doba mog li da se vratimo jo nekoliko hiljada godina unazad, naili bismo, po naem ver ovanju, por ed oveka u isti mah i na duh, na duh Jkoji nema poetka i koji je oduvek sadrao u sebi sve
to je kasnije stvor io.
oveku koji je pravio vreme nije bilo sueno da ovekovei neku od svojih slutnji i dokae njihovu
opravdanost, to njemu zapravo i nije bilo potrebno. On nije bio jedan od brojnih pronalazaa pisma,
ni geo metrije, medicine ili astronomije. Ostao je nepoznat beo ug u lancu, ali neophodan kao i svaki
drug i. Prenosio je dalje to je primio, dodajui tome i novoo svojeno, novoizbor eno. Jer i on je imao
uenike. U toku godina osposobio je dvojicu za dadevnjake, od kojih je jedan kasnije postao njeg ov
naslednik.
Dug e godine je sam i bez svedoka upranjavao svoj zanat i obavljao svoje poslove kada je ubrzo posle onih godina ner odice i gladi jedan mladi poeo da ga poseuje, da ga posmatra i vreba,
da mu ukazuje potovanje i da ga kriom prati, mladi kog a je vuklo da postane dadevnjak i da se
nae kraj majstor a; tada je sa nekim udesnim i setnim oseanjem u srcu pomislio da je to obnavljanje i povratak onog njeg ovog krupnog doivljaja u mladosti, a u isti mah ga je titalo iznenadno saznaje da je mladost prola, da je prevalio podne svog ivota, da se cvet pretvor io u plod. Dog odilo se
jo neto to nikad ne bi pomislio: drao se prema deaku kao to se nekad star i Tur u drao prema
njemu, a to nepristupano i odbojno ponaanje, to iekivanje i odug ovlaenje nastalo je samo po sebi, nag onski, time nije hteo da podraava pokojnog majstor a, niti je to proisteklo iz nekih mor alnih

ili vaspitnih pobuda, kao, na primer, da treba due ispitivati da li su namer e mladog oveka zaista ozbiljne, zatim da mu ne treba olako omog uiti pristup i posveivati ga u tajne, neg o mu, naprotiv, oteati da stie saznanja, i slino. Kneht se prema svojim uenicima ponaao tako naprosto zato to se
svaki star iji ovek, koji sam obavlja svoj zanat, svaki ueni osobenjak prema svojim potovao cima i
uenicima ponaa zbunjeno, zazir ui i odbojno, spreman da se izmig olji i pun strepnji da ne izg ubi
svoju lepu usamljenost i slobodu, da bude lien samotnog, niim sputavanog lova i sakupljanja, svojih snova i oslukivanja svim ulima, uvajui ljubomorno sve svoje navike i sklonosti, svoje tajne i
uranjanje u samozabor av. Nije prig rlio mladia koji mu se pribliavao radoznalo i pun potovanja,
nije mu pomog ao da savlada bojazan i nije ga ohrabrivao, nije smatrao radosnim dog aajem i nag radom to mu je, najzad, svet ostalih uputio glasnika i izjavu ljubavi, to se neko trudio da stekne njeg ovu naklonost, to mu je neko bio odan, smatrajui sebe njemu srodnim i isto tako pozvanim da slui
tajnama. Isprva mu se to inilo kao neprijatno uznemir avanje, kao prodor u njeg ova prava i obiaje,
kao otimanje njeg ove nezavisnosti za koju je tek tad otkrio koliko mu je drag a; opir ao se i pronalazio uvek nove naine da nadmudri upornog mladia, da se skriva i zatir e svoj trag, da krene stranputicama i umakne.
Ali, u tome je proao kao nekad Tur u, uporno i nemuto nastojanje mladia da ga pridobije postepeno mu je omekalo srce, njeg ov otpor je polako jenjavao i istopio se, i to je vie mladi dobijao
maha; on se sve vie i otvor enije okretao prema njemu, odobravajui njeg ovu elju i prihvatajui
njeg ove pokuaje da mu se priblii, pa je teg obnu dunost da poduava i dri kraj sebe uenika sve
vie shvatao kao neto neizbeno, sudbinom predodreeno i od duha traeno. Sve se vie mor ao
opratati od sna, od oseanja i uivanja u beskonanim mog unostima, u stostrukoj budunosti.
Umesto sna o beskrajnom napretku, o zbir u svih mudrosti, pojavio se, eto, uenik, kao mala, bliska
stvarnost sa svojim zahtevima, ispreio se uljez i pomutio mu mnog a zadovoljstva, ali je to neotklonjivo i neumitno bilo jedini put u istinsku budunost i jedina, najvanija dunost, bila je to jedina uska
staza na kojoj e ivot i dela, ubeenja, misli i slutnje dadevnjaka ostati sauvani od smrti i nastaviti
da ive u novom pupoljku. Uzdisao je i kripao zubima, ali je dunost ipak prihvatio s osmehom.
Dadevnjak ni u toj najvanijoj i moda najo dg ovornijoj dunosti svoje slube da svoje znanje
i tekovine preda drug om i da vaspitava naslednika nije bio poteen veo ma tekog i gorkog iskustva i razoar anja. Prvi uenik, koji se toliko trudio da stekne njeg ovu naklonost i koji je posle dug og
ekanja i mnog ih odbijanja u njemu ipak stekao majstor a, zvao se Mar o i doneo mu razoar anje koje
nikad nije do kraja preboleo. Bio je ponizni laskavac, koji je dug o pokazivao bezuslovnu poslunost,
ali mu je mnog o tog a nedostajalo, pre sveg a, hrabrost, posebno se plaio noi i mraka, mada je pokuavao da to prikrije i Kneht je, kada je to najzad ipak zapazio, dug o smatrao da se radi o ostacima detinjstva koji e nestati. Ali nije bilo tako. Tom ueniku je u celosti nedostajao dar da se nesebino i
bez odreenih namer a posveti posmatranju, da obavlja i prati zbivanja svog zanimanja, da se predaje
mislima i slutnjama. Bio je bistra uma, brzog shvatanja i stog a je lako i sig urno nauio sve to se bez
potpune samopredaje moe nauiti. Meutim, sve se vie pokazivalo da gaji samoive namer e i ciljeve zbog kojih je eleo da izui vetinu pravljenja kie. Pre sveg a, hteo je da bude uvaavan, da ima
neku ulog u i da ostavlja utisak na drug e, u njemu se krila sujeta obdar enih, ali ne pozvanih. Teio je
za uspehom, hvalio se pred svojim vrnjacima prvosteenim znanjima i vetinama ali i to je moglo da bude izr az detinjastog ponaanja i postojala je mog unost da e se popraviti. Meutim, on nije
teio samo za uspehom, neg o je eleo da stekne mo i preimustva nad drug ima. Kada je majstor poeo da nazir e takva njeg ova stremljenja, prener azio se i u srcu postepeno ohladio prema mladiu.
Posle vie godina uenja kod Knehta, omakle su mu se dve ili tri teke greke. Samovlasno i bez znanja i dozvole majstor a leio bi as neko dete lekovima, as opet bajao u nekoj kolibi da je oslobodi
od pacova, i kada ga je majstor, uprkos pretnjama i njeg ovom obeanju da se to vie nee dog oditi,
uhvatio na slinom delu, otpustio ga je i prijavio stvar pramajci, a zatim pokuao da izbrie iz seanja

tog nezahvalnog i neupotrebljivog mladia.

Nag radu za njeg ov trud pruila su mu dvojica njeg ovih kasnijih uenika, posebno drug i po redu, a
to je bio njeg ov roeni sin Tur u. Tog najmlaeg i poslednjeg meu uenicima i mladiima mnog o je
voleo i ver ovao da od njeg a moe postati neto vie no to je on, u njeg a se oig ledno vratio duh njegovog dede. Kneht je doiveo okrepljujue duevno zadovoljstvo da zbir svojih saznanja i ver u u budunost preda drug ome i da postoji ovek, dvostruko njeg ov sin, kome bilo kad moe ustupiti svoju
slubu ako njemu postane preteg obna.
Meutim, onog svog prvog uenika koji je krenuo ravim putem nije mog ao da izbrie iz svog ivota i iz svojih misli, dodue, u selu ga nisu visoko cenili, ah je ipak kod mnog ih bio veo ma omiljen
i nije bio bez uticaja. Oenio se i bio veo ma poznat kao neka vrsta opsenar a i aljivdije, tavie, bio
je glavni bubnjar u hor u bubnjeva i ostao potajni i pakosni neprijatelj dadevnjaka, tako da je ovaj
bio izloen mnog im manjim neprilikama. Kneht nikada nije bio pristalica druenja i sedeljki, oseao
je potrebu za samoom i slobodom i nikad se nije trsio da stekne potovanje i ljubav, osim kada je
bio deak i eleo da stekne naklonost majstor a Tur ua. Sad je, meutim, mor ao da oseti na svojoj koi
ta znai imati neprijatelja ispunjenog mrnjom. To bi mu esto pokvar ilo dan.
Mar o je spadao u onu vrstu veo ma dar ovitih uenika koji su, uprkos svojoj obdar enosti, uvek nevolja i ter et svojim uitelj ima, jer njihova dar ovitost ne izvir e i ne izr asta iznutra kao temeljna organska snag a, nije u znaku krhke i plemenite stigme jedne dobroudne prir ode, estite krvi i valjanog
kar akter a, ve je neto nasumce i sluajno dobijeno, tavie, kao da je prig rabljeno ili ukradeno. Uenik slabog kar akter a, ali veo ma bistra uma i blistave mate, neminovno zbunjuje uitelja: ovaj treba
da ga naui nasleenom znanju i metodama i da ga osposobi za sar adnju u duhovnom ivotu mada
osea da njeg ova via dunost zapravo iziskuje da nauku i vetine zatiti od navale onih koji su samo
obdar eni; jer uitelj ne sme da slui samo ueniku ve zajedno s njim duhu. To je razlog to uitelji
zazir u i groze se izvesnih blistavih talenata. Svaki takav uenik iskrivljava smisao i por uku nastavnikog rada. Svaki napredak uenika koji je, dodue, u stanju da blista ali ne i da slui, u sutini znai da
je uiteljska sluba okrnjena i u neku ruku predstavlja izdaju duha. U istor iji mnog ih nar oda znamo
za razdoblja u kojima je prilikom dubokih por emeaja duhovnog por etka u pojedinim dravama dolazilo do prave navale takvih samo obdar enih na upravu optina, kola i akademija, da su sve poloaje zauzimali visoko obdar eni ljudi koji su hteli da vladaju a nisu umeli da slue. Svakako je esto veoma teko da se ti talenti otkriju blag ovremeno, pre no to se dokopaju temelja potrehnih za intelektualne pozive i da se sa potrebnom strog ou vrate na put neintelektualnih zanimanja. Kneht je takoe
napravio greku, predug o je bio strpljiv sa uenikom Mar oo m, pa je tom laktau i povrnom stvor enju pover io mnog a poetna znanja, to je bilo tetno. Posledice su za njeg a bile tee no to je ikad pomiljao.
Dola je godina Knehtova brada je ve bila proseda u kojoj su demoni neobine snag e i pakosti pomer ili i por emetili por edak izmeu neba i zemlje. Ti por emeaji poeli su s jeseni jezovito i
velianstveno i nije bilo ive due koja se nije potresla do dna, koju nije obuzeo strah pred nevienim
nebeskim prizor om ubrzo posle ravnodnevnice, koji je dadevnjak posmatrao i doivljavao kao neku
svetkovinu, sa strahopotovanjem i pojaanom panjom. Tad je dolo jedno vee, malko vetrovito i
svee, nebo je bilo prozirno kao staklo s izuzetkom nekoliko nemirnih oblaaka koji su lebdeli na velikoj visini i neobino dug o zadrali rumenu svetlost zalazeeg sunca, poput uskomeanih, rastresitih
i penuavih snopova svetlosti u hladnom i bledom svemir u. Kneht je ve nekoliko dana oseao neto
jae i udnije od onog a to bi osetio svake godine u ovo doba poetka kraih dana: neko neuobiajeno delovanje sila u nebeskom prostor u, neku strepnju koja je zahvatila zemlju, biljke i ivotinje, neku
uznemir enost u vazduhu, celokupna prir oda je bila u znaku promene, iekivanja, bojazni i slutnje, pa
i oblaci iz kojih je tako dug o zraio plamen smir aja te veer i su se lelujali suprotno pravcima vetrova

na zemlji, i kada se rumena svetlost za koju su se tako oajniki i tuno bor ili, najzad, ugasila i nestala, odjednom su i oni bili nevidljivi.
U selu je sve bilo mimo, odavna su se posetio ci i deca izg ubili ispred kolibe pramajke gde su sluah prie, samo se jo nekolicina deaka jurcala tuda i kavila, ostali su se ve svi povukli u svoje kolibe i zavrili veer u. Mnog i su ve spavali i, osim dadevnjaka, gotovo niko nije zapazio rumene veernje oblake. Kneht je hodao gor e-dole po malom sadu iza svoje kolir e, razmiljajui o vremenu,
napet i uznemir en, povremeno bi seo da predahne na panj meu koprivama, koji je sluio za cepanje
drva. Kad se poslednji svetlei oblak ugasio, odjednom su zvezde na jo svetlom nonom nebu zelenkastih preliva bile jasnije vidljive i njihov broj i sjaj nag lo se poveao; tamo gor e su maloas bile
vidljive samo dve ili tri, sada ih je bilo ve dvadesetak. Mnog e od njih, kao i njihove grupe, bile su
dadevnjaku poznate, video ih je stotinama puta; njihov neizmenjeni povratak delovao je umir ujue,
zvezde su bile uteha, one su, dodue, bile daleke i hladne, nisu zraile toplinom ali su bile pouzdane i
svojim postojanim nizom obeavale su red i trajnost. Iako na izg led tako tue, daleke i suprotne votu
na zemlji i ivotu ljudi, iako toplina, kovitlaci, patnje i ekstaze tog ivota nisu dopir ali do njih i mada
su u svojoj otmenoj, hladnoj velianstvenosti i venosti bile tako nadmone, ipak smo povezani sa
zvezdama, one moda i upravljaju i vladaju nama, pa ako je ostvar eno neko ljudsko znanje, duhovni
posed, izvesna sig urnost i nadmo duha nad prolaznim, onda je to slino zvezdama zrailo hladnim
spokoj stvom, delovalo uteno svojom sveinom, odisalo venou i blag im podsmehom. Bar se esto tako inilo dadevnjaku, i mada prema zvezdama nije imao tako blizak, uzbudljiv i neprestanim
menama i povratkom protkan odnos kao prema Mesecu, toj krupnoj, bliskoj, vlanoj i sitnoj zaar anoj ribi u nebeskom mor u, ipak im je odavao duboko potovanje i mnog im ver ovanjima se oseao
povezan s njima. Kao melem je esto delovalo na njeg a kad bi ih dug o posmatrao i osetio njihov uticaj, svoje znanje, toplinu oseanja i strepnju izlag ao bi njihovim hladnim, smir enim pog ledima.
Njihov pog led je i tog dana bio isti, ali iznenaujue svetao i bezmalo otro prodir ui kroz razr eeni vazduh, no Kneht nije nalazio u sebi neophodan mir da im se preda, iz nepoznatih prostor a prodir ala je do njeg a neka sila i zadavala mu bol koji je osetio u svim por ama, sisala mu oi, delovala tiho i uporno, kao neka struja, kao treper enje koje najavljuje opasnost. U kolibi iza njeg a se mutnim
crvenilom ar ila svetlost ognjita, odvijao se mali topli ivot, odjeknuo po neki uzvik, smeh ili zevanje, odisalo je ljudskim mir isom, toplinom ljudske puti, mater instvom, dejim snom i kao da se sve
to jo i produbilo dolaskom bezazlene noi, nater avi zvezde da se povuku jo dalje u neshvatljivu
daljinu i visinu.
I u trenutku u kome je iz kolibe do Knehta dopro Adin glas, koja je smir ujui neko od dece melodino zuzukala i mrmljala, zapoela je na nebu katastrofa koju e selo jo godinama pamtiti. Tihu,
svetlu mreu zvezda ispresecali su tu i tamo sjaktavi treptaji, kao da su inae nevidljive niti te mree
zahvaene plamenom, pojedine zvezde su se kao baen kamen zaar ene i odmah zatim ugasle survavale proletevi prostranstvom, tu jedna, tamo dve, tu nekoliko odjednom i jo se pog led nije odvojio
od prve opale zvezde, srce skamenjeno pred tim prizor om jo nije poelo da kuca kada su ve itava
jata od desetina, od stotina palih ili baenih svetla jur ila nebom kosim i krivudavim silaznim putanjama, njihova nebrojena eta vitlala je kao noena nemim dinovskim vihor om kroz tiinu noi, kao da
je jesen vaskolikog sveta otkinula sa nebeskog stabla sve zvezde kao uvelo lie i neujno ih goni u
nitavilo. Hiljade i hiljade zvezda je, kao uvelo lie, kao snene pahuljice, vejalo u jezovitoj tiini
nanie i nestajalo na jug oistoku, u bezdanu iza umovitih brda, gde od pamtiveka nikad nijedna zvezda nije silazila.
Knehtu je igralo pred oima dok je. obamro od uasa, zabaene glave, prener aena i nezasiena
pog leda zur io u izmenjeno i zaar ano nebo, ne ver ujui svojim oima a ipak svestan strane stvarnosti. Kao i drug i koji su prisustvovali tom nonom prizor u, ver ovao je da dobro poznate zvezde po-

sru, raspravaju se i survavaju, oekivao je da e se nebeski svod, ukoliko ga zemlja ne prog uta,
uskor o pomraiti i opusteti. Posle nekog vremena uoio je ono to drug i nisu bili u stanju da uoe, da
su dobro poznate zvezde tu i tamo i posvuda jo prisutne, da zvezdana bur a sa svojim strahotama ne
vri ja meu star im, njemu prisnim zvezdama neg o i u meuprostor u izmeu zemlje i neba, da se ta
munjevita i nag lo ugasla svetla palih ih baenih novih zvezda ar e plamenom koji se po boji razlikuje
od onih star ih. To je bilo uteno i pomog lo mu je da se saber e. Ah neka su to i bile nove, prolazne i
tue zvezde koje su se vijor ile vazduhom, ipak je to znailo nesreu i pometnju i Knehtu se ote dubok
uzdah. Pog leda uper ena u zemlju oslunu ne bi li dokuio da li se taj avetinjski prizor prikazuje samo
njemu, ili ga vide i drug i. Ubrzo su se i iz drug ih koliba uli jeanje, vrisak i preplaeni uzvici; znai
da su i drug i videli, da su svojim kricima uzbunili i one koji nisu slutili nikakvo zlo i one koji su spavah, za tih as e strah i panika zahvatiti celo selo. Pre svih ostalih ta nesrea pog aa njeg a, dadevnjaka, koji je u izvesnom smislu odg ovor an za red na nebu i u vazduhu. Dosad je uvek nasluivao i
unapred oseao velike katastrofe: poplave, grad, razorne bur e, svaki put je pripremao i upozor avao
na opasnost majke i najstar ije u selu, spreio najg or e i stavio sebe, svoje znanje i odvanost, svoje
pover enje izmeu sela i ponor a oajanja. Zato ovog puta nije nita znao i uradio unapred? Zato nikom nije rekao ni slovca o mutnom predoseaju opasnosti?
Zadig avi asur u na ulazu u kolibu, prig uenim glasom pozva svoju enu. Ona mu prie sa najmlaim detetom na grudima, on ga uze i spusti na leaj od slame, uze Adu za ruku i stavi prst na ,usta dajui joj tako znak da uti, izvede je iz kolibe i gotovo istog trenutka vide da se njeno uvek dobroudno smir eno lice izo bliilo od straha i uasa.
Neka deca spavaju, ona to ne treba da vide, uje li? proapta plahovito. Ne putaj nijedno
napolje, ni Tur ua. Ostani i ti u kolibi.
Dvoumio se, u nedoumici ta treba da kae, koje svoje misli da joj otkrije, i dodade odluno:
Deci i tebi se nee dog oditi nikakvo zlo.
Ona mu pover ova, mada se po izr azu lica u dui jo nije povratila od pretrpljenog straha.
ta je to? upita, zur ei mimo njeg a u nebo.
Je li veliko zlo?
Jeste odg ovor i joj on blag im glasom mislim da je veliko zlo. Ali nije uper eno protiv tebe
i dece. Ostanite svi u kolibi i dobro zatvor i asur u. Mor am da govor im sa ljudima. Ui Ada.
On je nater a da se kroz otvor uvue u kolibu, briljivo namesti asur u i zadra se jo nekoliko trenutaka licem okrenut kii zvezda koja jo uvek nije jenjavala, zatim se obor ene glave, s dubokim uzdahom i teka srca, brzo uputio kroz no u selo, do kolibe pramajke.
Oko nje se ve bilo okupilo pola sela, razleg la se prig uena jeka, ljudi su se skamenili od strave,
gotovo opijeni od straha i oajanja. Bilo je ena i ljudi koji su se oseanju uasa pred bliskom propau predavali sa nekom izbezumljenom nasladom, ukoili se kao u nekom zanosu, ili mahnito udarali rukama oko sebe, jednoj eni je pena udar ila na usta, igrala je sama za sebe neku oajniku i u isti mah skar ednu igru, pri tom je u pramenovima upala svoju dug u kosu. Kneht je video da je sve krenulo svojim tokom, svi su ve pali u nekakav zanos, opinjeni i pomahnitali od prizor a zvezdane bure, nije bilo iskljueno da e ubrzo nastati org ija ludila, besa i elje za samounitenjem, stog a je bilo
krajnje vreme da okupi i smir i nekolicinu hrabrih i promiljenih. Prastar a pramajka bila je mirna; verovala je da je doao kraj svemu, ali se nije opir ala i suo ila se sa sudbinom odluna, tvrda i u svojoj
opor oj zgrenosti gotovo podrugljiva izr aza lica. On je nater a da ga saslua. Pokuao je da joj pokae da star e, oduvek prisutne zvezde nisu iezle, ali ona to nije shvatila, bilo zato to su joj oi oslabile, bilo zato to su se njene predstave o zvezdama i njen odnos prema njima isuvie razlikovali od poimanja dadevnjaka, to je onemog uavalo njihovo uzajamno razumevanje. Ona odmahnu glavom,
ali se i dalje cer ekala bez trunke straha, i kada je Kneht stao da je preklinje da ne prepusti ljude zano-

su bezumnog straha i demonima, odmah je pristala. Oko nje i oveka koji je pravio vreme stvor ila se
mala grupa zaplaenih ali ne sumanutih ljudi, koji su bili spremni da ih neko povede.
Trenutak pre no to je stig ao, Kneht se jo bio ponadao da e ovladati panikom ako im pokae dobar primer, ako im se obrati razumnim reima i prui neka tumaenja i ohrabrenja. Ali ve nakon
kratkog razg ovor a sa pramajkom bilo mu je jasno da je za to ve kasno. Nadao se da e i drug e privoleti da uestvuju u njeg ovom doivljaju, da e ih njime podar iti, nadao se da e ih svojim reima
nater ati da uvide da nisu sve zvezde popadale noene dinovskim vihor om, da e se njihovo bespomono uasavanje i zaprepaenje preo braziti u delotvomo posmatranje, da e odoleti potresu. Ali
ubrzo je uvideo da bi mog ao da utie samo na mali broj u elom selu, a dok bi i njih pridobio, dotle
bi celo selo zahvatilo bezumlje. Zaelo, ovde se kao to se to tako esto dog aa razumom i mudrim reima nita nije mog lo postii. Sreom, bilo je i drug ih sredstava. Kad je ve nemog ue osloboditi ih straha od smrti razumom, ipak se taj njihov strah moe usmer iti, org anizovati, moe mu se
dati forma i lik, kako bi se beznadena zbrka pog oenih pretvor ila u vrsto jedinstvo, a neobuzdani,
divlji pojedinani glasovi slili u hor.
Kneht se odmah dao na posao i sredstvo se pokazalo uspenim. Stao je pred ljude, uzvikujui poznate rei molitve koje se inae izg ovar aju samo prilikom sveanosti u znak alosti i pokor e, ili kad se
oplakivala smrt neke pramajke, ih pak za vreme rtvenih i pokajnikih obreda povodom pojave optih opasnosti, kao to su boletine i poplave. Uzvikivao je rei odreenim ritmom, udar ajui pri tom
dlanom o dlan i u tom istom ritmu se sag injao gotovo do zemlje, uspravljao se i opet sag injao i dizao, i ve je njih desetor o i dvadesetor o ponavljalo iste pokrete, star ica majka sela stajala je uspravno, mrmljala rei istim ritmom i pratila ritualne pokrete klanjajui se. Svi koji su jo nailazili iz drugih koliba podredili su se bez daljeg ritmu u duhu cer emonije, a ono nekoliko potpuno izbezumljenih
ili bi popadalo iscrpljeno i ostalo da lei nepokretno, ih bi i njih zanelo horsko mumlanje i ritmiko
sag ibanje pobonog obreda, pa bi se i oni ukljuili. Kneht je postig ao uspeh. Umesto oajnike horde
sumanutih bio je to nar od pobonih ljudi, spremnih za rtvu i pokor u, svakom od njih je prijalo i krepilo srce to strah od smrti i uas ne mor a da krije u sebi, ih da ga obznani urlicima, neg o da se u sreenom hor u mnog ih, ritmikim pokretima podvrgne obredu ister ivanja zlih duhova. Kod takvih vebi deluju mnog e tajanstvene sile, najjau utehu prua jednoo braznost koja udvostruuje oseanje pripadnosti zajednici, a nepog reivo lekovita sredstva su odravanje mer e i reda, ritam i muzika.
Dok je itavim nonim nebom jo promicalo jato zvezda padalica kao beumna bujica svetlosnih
kapi, rasipajui due od dva asa svoje krupne, crvenkaste vatrene biser e, uasavanje sela se preo brazilo u predanu pobonost, u prizivanje i pokajnika oseanja, i por emeenom redu na nebu suprotstavljao se strah i nemo ljudi u vidu reda i obredne harmonije. Jo pre no to je kia zvezda poela
da jenjava i pror edila se, dog odilo se udo i zrailo lekovitom snag om, a kada se nebo postepeno
smir ilo prezdravljujui, smrtno umorne pokajnike proimalo je spasonosno oseanje da su svojim
obredima ublaili sile i uspostavili red na nebu.
No uasa se nije zabor avljala, o njoj se govor ilo cele jeseni i zime, ali ubrzo ne vie apatom i
prizivajui dobre duhove neg o obinim, svakodnevnim nainom, sa zadovoljstvom kojim se naknadno gleda na hrabro pretrpljenu zlu kob i s uspehom suzbijenu opasnost. Ljudi su se naslaivali pojedinostima, svakog je na svoj nain iznenadilo neuveno zbivanje, svako je sebi pripisivao da ga je prvi ugledao, ak su se zbijale i ale na raun najstraljivijih i pokoenih uasom, pa je u selu jo dug o
vladalo izvesno uzbuenje: doivelo se neto veliko, neto se dog odilo!
Kneht nije imao udela u tom raspoloenju i postepenom jenjavan ju i zabor avljanju velikog dog aaja. Strani doivljaj je za njeg a ostala nezabor avna opomena, zar io mu se kao trn u duu i nije mu
dao da se smir i, a time to je sve prolo i to je bilo ublaeno litijama, molitvama i pokajnikim
obredima, za njeg a stvar nije bila okonana i otklonjena, tavie, kako je vreme odmicalo, onaj dog a-

aj je za njeg a imao sve vei znaaj, jer ga je ispunjavao smislom i kroz njeg a je konano postao
mudrija i mislilac. Za njeg a je i samo zbivanje, udesna igra prir ode, bilo beskrajno krupan i sloen
problem sa brojnim mog unostima. Taj koji je to video mog ao je celog svog ivota da razmilja o
tome. U selu bi samo jedan jedini posmatrao kiu zvezda sa slinim pretpostavkama i oima kao on,
njeg ov roeni sin i uenik Tur u, jedino bi potvrda ili ispravke tog svedoka za Knehta imale vrednost.
Ali on je svog sina ostavio da spava, i to je vie razmiljao o tome zbog eg a je tako postupio, zato
je prilikom tog neuvenog zbivanja liio sebe jedinog pravog svedoka i saposmatraa, utoliko se vie
uvreilo u njemu ubeenje da je postupio dobro i ispravno i da je time posluao neku svoju razlonu
slutnju. Hteo je da potedi tog prizor a svoje, pa i svog uenika i drug a, tavie, njeg a posebno jer nikom nije bio tako privren kao njemu. Zato je pred njim krio i zatajio padanje zvezda, s jedne strane
ver ujui u dobre duhove sna, s drug e, ako ga seanje nije var alo, on zapravo ve u trenutku kada su
se pojavili prvi nebeski znaci nije mislio na neposrednu ivotnu opasnost neg o pre na neki predznak i
najavu zle sudbine u budunosti, smatrajui da se sve to ne tie nikog tako neposredno i nikog ne pogaa kao njeg a, oveka koji pravi vreme. Neto je bilo na pomolu, ugroavala ga je neka opasnost
koja je dolazila iz sfer e za koju je njeg ova sluba bila vezana, a ta opasnost se u bilo kojoj formi
uvek i pre svih odnosila na njeg a. Suprotstaviti joj se budno i odluno, pripremati se za nju u dui,
prihvatiti je ah ne dozvoliti da ga ona smlavi i lii dostojanstva to je bila opomena i odluka koju je
izvukao iz tog velikog predznaka. Sudbina koja ga eka trai zrelog i hrabrog oveka, stog a ne bi bilo dobro da je i svog sina uvukao u to kako ne bi bio sapatnik, pa ak ni uesnik u sag ledavanju budueg dog aaja, jer ma koliko imao dobro miljenje o njemu, ipak nije izvesno da li bi mlad i neiskusan ovek tome bio dor astao.
Njeg ov sin Tur u je, nar avno, bio veo ma nezadovoljan to je propustio i prespavao veliku nebesku
predstavu. Tumaila se ona kako bilo, u svakom sluaju je to bio krupan dog aaj i moda mu se celog ivota nee pruiti prilika da vidi neto slino; bio je lien jednog doivljaja i svetskog uda, stoga se due vreme dur io na oca. Ah i to je prolo, otac ga je obetetio jo veom i nenijom panjom i
sve ee ga pozivao da uestvuje u obavljanju svih njeg ovih slubenih dunosti. Predoseanje buduih dog aaja oig ledno ga je navelo da ulae jo vie truda u osposobljavanje Tur ua, eleo je da mu
bude to savreniji i u sve upueni naslednik. Mada je retko razg ovar ao s njim o onoj kii zvezda,
ipak se sve manje uzdravao da ga upuuje u svoje tajne i vebe, u svoje znanje i istraivanje; traio
je da ga sin prati i u njeg ovim pohodima i pokuajima da dokui prir odu, to dosad nikom nije doputao.
Zima je dola i prola, vlana i prilino blag a ima. Zvezde vie nisu padale, nije se dog aalo nita
krupno i neobino, lovci su revnosno ili za plenom, po rog ovima iznad koliba eg rtali su po vetru i
mrazu okaeni svenjevi ivotinjskih koa, kruti od mraza, preko uglaanih dug ih cepanica su se po
sneg u dovlaila drva iz ume. I upravo u vreme kratkotrajnog mraza umrla je jedna od star ica u selu i
nisu je mog li odmah sahraniti; danima je smrznuti le uao por ed vrata od kolibe dok se zemlja nije
malko otopila.
Tek je prolee delimino potvrdilo zle slutnje dadevnjaka. Nastupilo je izr azito loe, mrzovoljno
prolee bez snag e da pospeuje rast biljaka i lieno sokova, kao da je i Mesec, koji je bio u stalnom
zao stajanju, izdao dadevnjaka jer nikada nije dolo do sticaja svih znakova ptrebnih da bi se odredio
dan setve, oskudan je bio i cvat cvea u divljini, zatvor eni pupoljci visili su obamrli po granama.
Kneht je bio veo ma zabrinut, mada to nije pokazivao, jedino su Ada i pre sveg a Tur u videli koliko ga
sve to mui. Nije se zadovoljio uobiajenim bajanjem ve je i sam lino obavljao prinoenje rtve,
kuvao za demone mir isne kae i vodice koje bude sladostrae, skresao sebi bradu i sag or eo dlake
pomeane sa smolom i vlanim kor ama u noi mladog Meseca, tako da se dizao gust dim. to je due
mog ao izbeg avao je javne prir edbe, prinoenje zajednike rtve, litije i hor ove bubnjeva, kako bi zaar ano vreme tog opakog prolea to due ostalo njeg ova lina brig a. Meutim, kada se uobiajeno

vreme setve ve odavna prekor ailo, mor ao je da podnese pramajci izvetaj. I gle uda, i tu je naiao
na nesreu i neprijatnost. Star a pramajka, koja mu je bila dobar prijatelj i gotovo mater inski naklonjena, nije ga primila, oseala se loe i leala je u krevetu, a sve svoje dunosti i brig e prenela je na
svoju sestru, a ta se odnosila veo ma hladno prema dadevnjaku; ona nije bila strog a ali estite prir ode kao ona star ija, bila je sklona zabavama i igrar ijama i zbog te sklonosti joj je postao blizak bubnjar i opsenar Mar o, koji je umeo da joj prir edi prijatne asove, da joj se ulag uje, a Mar o je bio
Knehtov neprijatelj.
Ve prilikom prvog razg ovor a Kneht je osetio njenu hladnou i odbojnost, iako mu nijednom reju nije protuslovila. Odobrila je i prihvatila njeg ova izlag anja, naime, da se jo prieka sa setvom, a
takoe i sa mog uim prinoenjem rtvi i litijama, ah ga je star ica ipak doekala i razg ovar ala s njim
kao s potinjenim, a njeg ova elja da vidi bolesnu pramajku ili da mu se dozvoli da joj pripremi lek,
bila je odbijena.
Nakon tog razg ovor a vratio se tuan i osir omaen, sa neprijatnim ukusom u ustima i u toku polovine jedne meseeve mene se na svoj nain trudio da stvor i vremenske prilike koje bi omog uile setvu. Ali vreme, tako esto u skladu sa strujanjima u njeg ovoj dui, uporno se dralo podrugljivo i neprijateljski, i nisu pomog li ni bajanje ni rtve. Dadevnjak nije imao kud, mor ao je jo jednom da ode
do pramajkine sestre, ovog puta se u neku ruku radilo o molbi da bude strpljiva i da odloi setvu. Odmah je primetio da je ona o njemu i njeg ovoj namisli svakako govor ila sa Mar oo m, lakrdijaem, jer
je star ica tokom razg ovor a o potrebi da se odredi dan setve, ili da nar edi da se odre javni molitveni
obredi, oig ledno izig ravala sveznalicu i upotrebila neke izr aze koje je mor ala poprimiti od Mar oa,
nekadanjeg uenika dadevnjaka. Kneht je zatraio jo tri dana, postavio zatim nanovo i povoljnije
celu konstelaciju i kao prvi dan setve odredio je prvi dan Meseeve etvrti. Star ica se s tim sloila i
izg ovor ila rei odg ovar ajueg ritualnog stiha. Odluka je objavljena selu i sve se ivo spremalo za
svetkovinu setve. I upravo kada je izg ledalo da je sve sreeno, demoni su se opet pokazali zlobni. Dan
uoi eljno oekivane i pripremljene svetkovine umrla je star a pramajka, slavlje je otkazano i umesto
njeg a zakazana je i pripremana njena sahrana. Bila je to izvanr edna sveanost; iza nove majke sela,
njenih sestar a i ker i bilo je mesto odreeno za dadevnjaka, odevenog u odedu za sveane litije, sa
velikom iljatom kapom od lisijeg krzna na glavi, por ed njeg a je kor aao njeg ov sin i pomonik
Tur u, koji je udar ao u dvog lasnu klepetuu od tvrdog drveta. Pokojnici, kao i njenoj sestri, novoj
pramajci, odavane su mnog e poasti. Mar o se, predvodei bubnjar e, prog ur ao u prve redove, ponjeo je mnog o uspeha i bio veo ma zapaen. Selo je plakalo i slavilo, uivalo u tubalicama i sveanom danu, u tretanju bubnjeva i prinoenju rtve, za sve je to bio lep dan ali setva je opet bila odloena. Kneht je stajao uspravno, dostojanstven i pribran, ali duboko zabrinut; bilo mu je kao da sa pramajkom sahranjuje dobra vremena svog ivota.
Uskor o je po elji nove pramajke, takoe veo ma sveano, proslavljena svetkovina setve. Litija je
sveano obila polja, star a je sveano bacila prvu preg rt semena u zajedniku zemlju, praena svojim sestrama koje su nosile kese sa zrnevljem iz kojih je najstar ija uzimala po preg rt. Kneht je malo
odahnuo kada je taj in najzad obavljen.
Ah ti tako sveano zasejani usevi nisu doneli radost i etvu, bila je to nemilostiva godina. Poelo je
sa povratkom zime i mraza, tog prolea i leta vreme je izvodilo sve mog ue podmuklosti i gadosti, a
u leto, kada su polja, naposletku, bila pokrivena razr eenim, niskim i mravim rastinjem, dolo je
ono poslednje i najg or e, neviena sua kakve nije bilo od pamtiveka. Nedelju za nedeljom sunce se
par ilo u beliastoj, vreloj izmag lici, manji potoci su usahli, od seo skog ribnjaka ostala je samo prljava bar a, raj za viline konjice i ogromno leg lo komar aca, ispucala zemlja bila je izbrazdana dubokim
pukotinama, etva je nao ig led bolovala i ruila se. Tu i tamo navlaili bi se oblaci, ah oluje su bile
suve i ako bi katkad prskala kia, iza tog a bi danima duvao istoni vetar i opet isuio zemlju, esto bi

grom udar io u visoka stabla, a njihove upola sasuene kronje zahvatio bi plamen za tili as.
Tur u ree Kneht jednog dana svom sinu ovo se nee dobro zavriti, svi su demoni protiv
nas. Poelo je sa padanjem zvezda. Mislim da e me to stati ivota. Zapamti, ako treba da budem rtvovan, ti e istog asa preuzeti moju slubu i kao prvo traie da se moje telo spali i pepeo prospe
po poljima. Na zimu ete trpeti veliku glad. Ali time e sve vae nevolje biti okonane. Postar aj se da
niko ne dir a u seme za setvu, takvo delo treba kanjavati smru. Nar edna godina e biti bolja i ljudi e
rei: dobro je to imamo novog mladog oveka koji pravi vreme.
U selu je zavladalo oajanje. Mar o je hukao ljude i ner etko su dadevnjaku dobacivane pretnje i
kletve. Ada se razbolela, leala je, povraala i tresla se od groznice. Litije, prinoenje rtvi i beskrajni, potresni hor ovi bubnjeva Vie nita nisu mog li da poprave. Kneht je rukovodio svim obredima, to
mu je bila sluba, ali im bi se ljudi razili ostao bi sam, izbeg avan od svih, Znao je ta je neizbeno,
a znao je i to da je Mar o ve zatraio od pramajke da bude rtvovan. Za ljubav svoje asti i sina poduzeo je poslednji kor ak: odenuo je Tur ua u najsveaniju odedu i poveo ga sobom pramajci, prepor uivi ga za svog naslednika a sam se odrekao svoje slube i ponudio sebe kao rtvu. Ona ga je neko
vreme gledala radoznalim i ispitivakim pog ledom, a onda je klimnula glavom i rekla da.
Prinoenje rtve izvreno je istog dana. Krenulo bi celo selo da prisustvuje, ali su mnog i leali
oboleli od srdobolje, Ada je takoe bila teko bolesna. U svojoj odedi, sa visokom kapom od lisijeg krzna na glavi, Tur u zamalo nije podleg ao toplotnom udar u. Svi su dostojanstvenici i ugledni
stanovnici sela uestvovali u povorci, ukoliko nisu leali bolesni, pa i pramajka i njene dve najstar ije
sestre, kao i predvodnik hor a bubnjar a, Mar o.
Za njima se bez reda tiskala gomila obinog nar oda. Niko nije izg ovor io nijednu pog rdnu re na
raun star og dadevnjaka, sve se odvijalo u utanju i svi su bili potiteni. Povorka se kretala u pravcu
ume i prostrane istine koju je dadevnjak sam oznaio kao mesto radnje. Veina mukar aca nosila
je sekir e od kamena da pomognu pri podizanju lomae na kojoj e se le spaliti. Stig avi na istinu,
ostavie dadevnjaka na sredini jednog manjeg krug a, a malo dalje je svetina obrazovala drug i, ir i
krug. Kako su svi utali neodluni i zbunjeni, dadevnjak sam uze re:
Bio sam va dadevnjak ree i tokom mnog ih godina obavljao sam svoje dunosti to
sam bolje umeo. Sad su demoni protiv mene i vie mi nita ne polazi za rukom. Stog a sam se ponudio
za rtvu. To e pomir iti demone. Moj sin Tur u e biti va novi dadevnjak. Ubijte me sad, a kada budem mrtav izvravajte verno uputstva mog a sina. Zbog om svima! Ko e me ubiti? Prepor uujem bubnjar a Mar oa, on je za to najpog odniji.
Niko se nije pomakao kad je zautao. Tur u, lica oblivena tamnim rumenilom pod tekom kapom
od lisijeg krzna, osvrtao se po krug u pog ledom punim patnje, dok su se usne njeg ovog oca podrugljivo iskrivile. Pramajka naposletku gnevno lupi nog om, pokretom ruke pozva Mar oa sebi i izdra se
na njeg a.
Hajde, kreni! Uzmi sekir u i uini to treba!
Mar o je sa sekir om u rukama stao naspram svog nekadanjeg uitelja i majstor a, mrzeo ga je vie
no ikad, svir epo ga je pekla podrugljiva crta oko utljivih star akih usana. Podig ao je i zavitlao sekiru, zadrao je ciljajui iznad svoje glave i netremice se zag ledao u lice rtve, oekujui da sklopi oi.
Ali Kneht to nije uradio, drao je oi ir om otvor ene i gledao u oveka sa sekir om, gotovo bezizr azno, ili ukoliko je na njeg ovom licu bilo nekog izr aza, onda je to bilo izmeu saaljenja i podsmeha.
Mar o besno odbaci sekir u.
Neu promrmlja i prog ur a se kroz krug visoko potovanih, izg ubivi se zatim u mnotvu.
Nebi su se prig ueno smejali. Pramajka je prebledela od srdbe besna na kukavicu i neupotrebljivog Mar oa, ali nita manje i na oholog dadevnjaka. Ona rukom dade znak jednom od najstar ijih, oveku smir enog dranja dostojnog potovanja, koji je stajao oslonjen na svoju sekir u i delovao kao da

se stidi celog tog munog prizor a. On istupi iz krug a, klimnu rtvi prijateljski glavom, poznavali su
se od eakih dana, i tog trenutka rtva je kratko sklopila oi, Kneht je vrsto stisnuo kapke i malko
obor io glavu. Star i ga udar i sekir om i on se srui. Tur u, novi dadevnjak, nije bio u stanju da prog ovor i, samo je pokretima izdao potrebna nar eenja i ubrzo je bila podignuta lomaa na koju poloie
mrtvaca. Sveani obred buenja vatre sa dva posveena komada drveta bila je Tur uo va prva slubena
radnja.

ISPOVEDNIK
U vreme kada je sveti Hilar io n jo bio iv, mada ve duboko zaao u godine, iveo je u gradu Gazi
ovek po imenu Jozefus Famulus koji je do svoje tridesete godine, a moda i due, vodio svetovni ivot i prouavao pag anske knjig e, a kada ga je jedna ena za kojom je udeo upoznala sa boanskom
naukom i slastima hrianskih vrlina, podvrgnuo se svetom krtenju, odrekao se svojih grehova i
proveo nekoliko godina sedei do nog u najstar ijeg svetenika u svom gradu i s gor uom radoznalou prevashodno sluao drag e prie o ivotu pobonih isposnika u pustinji, dok jednog a dana, kad mu
je bilo oko trideset i est godina, nije i sam krenuo putem kojim su ili sveti Pavle i Antonije, a kojim
su od tog vremena poli mnog i poboni ljudi. Ostatak svoje imovine predao je u ruke star eina da ih
oni podele sir otinji, oprostio se od svojih prijatelja na kapijama grada i preao iz grada u pustinju, iz
nedostojnog sveta u sir otinjski ivot pokajnika.
Mnog o godina peklo ga je i prilo sunce, izr anjavio je kolena u molitvi na steni i pesku, postio sve
do zalaska sunca, da bi zatim pojeo preg rt urmi; kad bi ga spopali avoli, ismevajui ga i kuajui,
on bi ih savladao molitvama, ispatanjem i potpunom samopredajom, a sve nam je to poznato iz ivotopisa blaenih otaca. Mnog e besane noi proveo je gledajui u zvezde, ali i one su ga kuale i zbunjivale, itao je iz sazvea iz kojih je nekad nauio da dokui istor iju bog ova i simbole ljudske prir ode, a to je bila nauka koje su se prezviter i gnuali i koja ga je jo dug o prog anjala u mati i u mislima
iz pag anskih dana.
Svuda gde bi se u ogoleloj, neplodnoj pustinji nalazio neki izvor, aica zelenila, neka manja ili
vea oaza, iveli su tada pustinjaci, neki sasvim sami, neki u malim bratstvima, od kojih je jedno prikazano na jednoj slici Camposantoa[46] u Pizi, predani sir omatvu i ljubavi prema blinjem, sledbenici enjive ars mor iendi, umetnosti umir anja, odumir anja sveta i svog a jastva, prelaska Spasitelju,
kroz smrt, u svetlost i besmrtnost. Obilazili su ih aneli i avoli, a oni su pevali himne, ister ivali demone, leili i blag osiljali i prihvatili se da svetovne naslade, grubosti i poudu ula tolikih minulih i
buduih vekova prekriju sitnim talasom oduevljenja i samopredaje, ekstatinim odricanjem od sveta.
Mnog i od njih znali su za star e pag anske i u Aziji vekovima razvijane vebe za produhovljavanje
svog a bia, ali o tome se nije govor ilo i te metode i jog a-vebe zapravo se vie nisu uile, tavie, bile su zabranjene i hrianstvo je sve vie potiskivalo sve to je bilo pag ansko.
Kod nekih isposnika razvio je takav arki ivot posebne dar ove, dar za molitvu, za leenje polag anjem ruke, pror oki dar i dar ister ivanja avola, sposobnost da sude i kanjavaju, da pruaju utehu i
da blag osiljaju. I u Jozefusu se krio jedan takav dar i sa godinama, kada mu je kosa ve poela da sedi, doao je do punog procvata. Bio je to dar da slua drug e. Kada bi jedan od brae iz neke naseo bine, ili svetovnjak gonjen nemirnom saveu, navratili do Jozefa da mu priaju o svojim delima, patnjama, iskuenjima i grehovima, o svom ivotu, o borbi za dobro i o svojim por azima u toj bobri, ili
mu govor ili o nekom svom gubitku i bolu, o tuzi, Jozef je umeo da ih saslua, da im otvor i ui i srce,
da im se sav preda i da primi i pohrani u sebi njihov jad i brig u, da ih otpusti ispranjene i spokojne.
Postepeno i tokom dug ih godina, ovladala je njime ta sluba i pretvor ila ga u orue, u uvo kome
se poklanjalo pover enje. Strpljenje, izvesna pasivnost s kojom je sve upijao u sebe i utljivost, bile su
vrline kojima se odlikovao. Sve ee su mu dolazili ljudi da mu kazuju ta ih titi, da se oslobode nagomilanih nevolja, ali mnog i meu njima, poto bi prevalili dug put i stig li do njeg ove kolibe od trske i pozdravili se s njim, nisu smog li slobode i hrabrosti da sve iskau i priznaju, ve su se dvoumili
i stideli, pravili se vani sa svojim gresima, uzdisali i dug o utali, katkad satima, a on se prema svima
drao podjednako, bilo da je posetilac bio oran ili je govor io samo od bede, bez obzir a da li je govo-

rio teno ili zapinjui, da li je svoje tajne izbacivao plahovito, ili se hvalisao njima. Za njeg a su bili
svi isti, bilo da su optuivali Bog a ili sebe, bilo da su svoje grehe i patnje uveliavali ili umanjivali,
makar ispovedali da su poinili ubistvo ili bludni in, alili se na nevernu drag anu ili na prokockani
spas due. Nije ga plailo kad bi neko ispriao da prisno opti sa demonima i da je na ti sa avolom, niti bi ga oner aspoloilo kad bi neko priao opirno o svemu i svaemu, oig ledno preutkujui
pri tom ono glavno, niti bi bio nestrpljiv kada hi neko optuivao sebe zbog uobraenih i izmiljenih
grehova. inilo se da ulom sluha upija u sebe sve jadikovke, priznanja, optube i strah zbog grie
savesti kojima bi ga obasipali kao to pustinjski pesak upija vodu, ne donosei o tome nikakav svoj
sud i prema onome koji se ispoveda ne oseajui ni samilost, ni prezir, a ipak kao da sve to mu se ispovedalo nije otilo u vetar neg o se u tom iskazivanju, samim tim to je sasluano, sve preo brazilo,
postalo lake i dolo do razr eenja. Retko bi izg ovor io koju re opomene ili prekor a jo ree bi dao
neki savet ili ak nar eenje, inilo se da to ne spada u njeg ovu slubu, a to su osetili i njeg ovi sag ovornici. Njeg ovo je bilo da budi i stie pover enje, da slua strpljivo i ljubazno i na taj nain doprinese
da nepotpuna ispovest dobije svoj lik, da se izlije sve to se nag omilalo i okamenilo u duama, a da
on sve to upije u sebe i obavije utanjem. Jedino to bi, na kraju svake ispovesti, strane kao i bezazlene, nar edio pog ruenom ili sujetnom ispovedao cu da klekne kraj njeg a i izmoli oena, i to bi ga,
pre no to ga otpusti, poljubio u elo. Nije bilo njeg ovo da deli pokor e i kazne, kao to se nije smatrao ovlaenim da izr ekne oprotaj grehova, nije bilo njeg ovo da sudi o gresima i da ih oprata. Sasluavi i shvativi ih, inilo se da prima na sebe sukrivicu i da pomae da se ta krivica snosi. Svojim
utanjem kao da bi utopio i predao prolosti sve to je uo. Time to bi se posle ispovesti pomolio zajedno sa ispovedao cem, kao da ga je prihvatao i priznavao za brata i svog blinjeg. Poljubio bi ga,
kao da ga blag osilja, pre bi se reklo bratski neg oli sveteniki, pre neno neg o sveano.
Glas o njemu rair io se po celoj okolini Gaze, znali su ga ir om cele oblasti i katkad bi ga ak pominjali zajedno sa potovanim, velikim ispovednikom i isposnikom Dio nom Pug ilom, koji je, dodue, bio poznat jo unazad deset godina, i to blag odar ei nekim drug im sposobnostima; naime, otac
Dio n je bio uven po tome, to je due koje bi mu se pover avale umeo proitati bre i jasnije od izg ovor enih rei, tako da bi onog a koji se pri ispovesti skanjer ao esto iznenadio, skresavi mu u lice njegove jo neizg ovor ene grehe. Taj poznavalac dua, o kome je Jozef sluao stotine zapanjujuih pria
a da se nikad nije usudio da se upor edi s njim, bio je i bog omdani savetnik zabludelih dua, veliki sudija, kanjavalac i pobornik reda: dosuivao je pokor e, katig ovanja i hadiluke, zasnivao brakove,
ter ao neprijatelje da se pomir e i njeg ov autor itet je bio ravan autor itetu biskupa. Ziveo je nedaleko od
Askalona, ah su mu molio ci dolazili ak iz Jer usalima i iz jo udaljenijih mesta.
Jozefus Famulus je, poput veine pustinjaka i isposnika, proao kroz dug og odinju strasnu i iscrpljujuu borbu. Iako je napustio svetovni ivot i razdelio svoju imovinu i kuu, napustio grad sa njeg ovim mnog obrojnim mog unostima za svetovne i ulne naslade, mor ao je da ponese sebe i u sebi sve
nag one tela i due koji oveka vode u nevolju i u iskuenje. Bor io se, pre sveg a, sa svojim telom, bio
je prema njemu strog i neumitan, navikavao ga na vruinu i hladnou, na glad i e, na oiljke i uljeve, sve dok to telo nije postepeno uvelo i usahlo, ali i u smralom, asketskom omotau je star i
Adam znao da ga sramno iznenadi i razljuti najbezumnijim poudama i prohtevima, snovima i opsenama; poznato je da avo posebnu brig u posveuje onima koji su napustili slasti sveta i pokajnicima.
Kada su mu kasnije povremeno dolazili ljudi eljni utehe i ispovesti, blag odarno je u tome video
znak milosti, a u isti mah i olakicu u svom isposnikom ivotu koji je time dobio dalekosean smisao i sadraj, bila mu je dodeljena jedna vrsta slube, mog ao je da slui drug ima ili Bog u kao njeg ovo orue, da pridobija due grenika. Bilo je to udesno i istinski uzvieno oseanje. Ali u daljem toku se pokazalo da i duevna dobra pripadaju zemaljskom svetu i da se mog u pretvor iti u iskuenja i
zamke. Naime, kad bi se neki namernik, dolazei peke ili jaui, zaustavio pred njeg ovom piljom u
steni i zatraio gutljaj vode, a iza tog a ga zamolio da saslua njeg ovu ispovest, naeg Jezefa bi obuzi-

malo oseanje zadovoljstva i uivanja, oseanje sujete i samoljublja, a ta spoznaja bi ga duboko zaprepastila. esto je na kolenima molio Bog a da mu oprosti i molio da njemu, nedostojnom, ne doe
vie nijedan ispovedalac, ni iz susednih koliba brae pokajnika, niti iz sela i gradova u svetu. Ali nije
bilo nita bolje ni kada bi ispovedao ci povremeno izo stali, ni kad bi iza tog a nailazili mnog i, jer tad
bi sebe uhvatio u novom grehu: sluajui njihove ispovesti, ostao bi u dui hladan, bez trunke ljubavi,
tavie, oseao bi prezir prema greniku. Uzdiui, prihvatao se borbe, a bilo je razdoblja kada bi se
nakon sasluane ispovesti u samoi podvrg avao vebama samoponiavanja i inio pokor u. Osim toga, odredio je sebi zakon da sa svim ispovedao cima postupa ne samo kao sa braom, neg o da im ukazuje i posebno potovanje, i to utoliko vie, ukoliko bi mu se dotina osoba manje svidela; doekivao
bi ih kao boje izaslanike koje mu je Gospod uputio da ga iskua. Stog a je tek tokom godina, prilino
kasno i ve kao star iji ovek, postig ao izvesnu ravnomernost u svom nainu ivota i svi koji su iveli
u njeg ovoj blizini smatrah su ga za oveka bez mane i por oka koji je naao svoj mir u Bog u.
Ali i mir je neto ivo, i kao sve ivo treba da raste i da opada, da se prilag oava, da odoleva iskuenjima i da prolazi kroz promene; tako je bilo i sa mir om Jozefusa Famulusa, koji je bio labilan,
ponekad uoljiv, a ponekad kao da bi iilio; as je taj njeg ov mir bio na dohvatu kao svea noena u
ruci, as opet dalek kao zvezda na zimskom nebu. Vremenom su poeli da ga napastvuju gresi i iskuenja, koji su mu sve ee zag oravali ivot. Nisu to bila snana, strasna uzbuivanja, ni revolt, ih
bunt naprotiv! Bilo je to oseanje koje se isprva lako podnosilo i bilo gotovo neprimetno, neko
stanje bez stvarnih bolova i liavanja, neko bljutavo, mlitavo, dosadno duevno stanje koje bi se u
stvar i mog lo opisati samo neg ativno: kao nastajanje, opadanje i naposletku nedostajanje svake radosti. Kao to ima dana u kojima niti sija sunce, niti pada kia, ve je nebo tiho, utonulo i uaureno u sebe, tako su postepeno poeli da izg ledaju Jozefovi dani na prag u star osti; sve manje je bilo razlika izmeu jutra i veer i, izmeu prazninih i obinih dana, izmeu asova poleta i nemoi, sve se odvijalo
tromo, u nekom zamor u i ner aspoloenju. To je star ost, pomislio je tuno. Bio je tuan, jer se nadao
da e se sa dolaskom star osti njeg ovi nag oni i strasti postepeno ugasiti, da e time njeg ov ivot postati vedriji i laki, da e prii kor ak blie eljenoj harmoniji i zrelom duevnom mir u, a sada je izg ledalo da e ga star ost razoar ati i obmanuti, jer mu je donosila samo tu umornu, sivu, nevoljnu pusto,
oseanje nesavladive prezasienosti. Prezasien je bio svim i svaim: samim svojim bitisanjem, potrebom da die i da nou spava, ivotom u svojoj pilji na rubu male oaze, prezasien menom veer i i
jutra, prolaskom putnika i hadija, jahaa na kamilama i na mag arcima, a najvie ljudima koji su dolazili njemu u pohode, tim budalastim, uplaenim i u isti mah tako detinjasto pobonim ljudima, koji
su oseali potrebu da mu ispriaju svoj ivot, svoje grehe i strepnje, svoja iskuenja i samoo ptuivanja.
Kao to se u oazi voda malog izvor a skupljala u kamenom kor itu, tekla kroz travu i stvar ala potoi, da bi zatim prodrla dalje u peanu pustinju i posle kratkog toka presahla i umrla, tako mu se inilo da se i u njeg ovo uho ulivaju ispovesti, reg istri mana, ivotopisi, gria neiste savesti, krupni i
sitni, ozbiljni i lani gresi, na desetine, na stotine i ponavljajui se neprekidno. Ali uho nije bilo mrtvo kao pustinjski pesak, bilo je ivo i nije mog lo veito da pije, da guta i upija, uho se umor ilo, osealo se zloupotrebijenim i prepunim, eznulo da proticanje i ubor rei, ispovesti, brig a, optubi i samoo ptubi jednom prestane, da umesto tog beskonanog protoka jednom nastupe mir, smrt i tiina.
Doista, zaeleo je da svemu doe kraj, bio je umor an, sveg a mu je bilo dosta i previe, itav njeg ov
ivot je postao bljutav i bezvredan, tavie, ponekad bi pao u iskuenje da sam okona svoje dane, da
sebe kazni i satre, kao to je to uradio izdajnik Juda koji se obesio. Kao to je u nekim ranijim per iodima njeg ovog isposnikog ivota avo prokrijumar io u duu elje, prikaze i snove o ulnim i
svetovnim slastima, tako ga je sada iskuavao mislima o samounitenju, pa mu je dolazilo da ispita
svaku granu na drvetu da li bi bila pog odna da se o nju obesi, svaku strmu stenu u okolini da se uver i
da li je dovoljno strma i visoka da se sa nje sunovrati u smrt. Odolevao je iskuenju, bor io se i nije

popustio, ali je danonono iveo u poar u mrnje protiv sebe i u udnji za smru, ivot mu je postao
nepodnoljiv i mrzak.
Eto dokle je dolo sa Jozefom. Kada je jednog a dana opet stajao na jednoj od visokih stena, ugledao je u daljini izmeu zemlje i neba tri siune ljudske prilike, oig ledno su to bili putnici, moda
hadije, a moda ljudi koji su se uputili k njemu da mu se ispovede i odjednom ga obuze neodoljiva elja da ode, da napusti ovo mesto i ovakav ivot. Ta elja je buknula u njemu tako silno i nag onski da je zbrisala i rasprila svaku drug u misao, pog ovor ih dvoumljenje a njih je, nar avno bilo
jer kako bi poboni isposnik bez grie savesti mog ao da popusti nekom svom prohtevu?
Potrao je to je bre mog ao do pilje, svog prebivalita tokom tolikih godina borbi, mesta tolikih
uspona i por aza. U bezg lavoj urbi uzeo je nekoliko preg rti urmi i uplju tikvu sa vodom, stavio sve
to u svoju star u putniku torbu, prebacio je preko ramena, dohvatio tap i napustio zeleno spokojstvo
svoje male domovine, kao izbeg lica i ovek gonjen nemir om, beei od Bog a i ljudi, od sveg a to je
nekad smatrao najboljim, svojom slubom i misijom. Iz poetka je grabio putem kao gonjen, kao da
su one ljudske prilike koje je ugledao na onoj steni gonio ci i neprijatelji. Ali nakon prvog asa peaenja, pritisnut strahom prestao je da ur i, od brzog kretanja prijatno se umor io i za vreme prvog odmor a uskratio je sebi, dodue, zadovoljstvo da prezalog aji po svom osvetalom obiaju pre zalaska sunca nikad nije uzimao hranu ah mu je pror adio razum, izveban kroz samotna razmiljanja,
i postepeno se udubio u razmatranje svog nag onskog i plahovitog postupka. Ma kako mu se inio nerazuman, nije ga osudio, pre bi se reklo da ga je blag onaklono ocenio, jer je doao do zakljuka da je
njeg ov in, posle dug o vremena, zapravo bezazlen i nevin. Odluio se na bekstvo, dodue, iznenada i
ne razmiljajui, ah to nije bilo sramno beanje. Napustio je dunost kojoj vie nije bio dor astao, time to je pobeg ao priznao je sebi, i svakom ko bi ga posmatrao, da je zatajio, da se odrekao svakodnevne, beskor isne borbe, ne krijui da je pobeen i da je konano podleg ao u toj borbi. Njeg ov razum je nalazio da to nije bio ni velianstven, ni her ojski ili svetaki in, ali je bio iskren i sig urno
neophodan; zaudio se to se tako kasno dao u bekstvo, to je izdrao tako dug o, tako never ovatno
dug o vremena. Borbu i prkos koji su ga nater ali da tako dug o ostane na mrtvoj strfi smatrao je sad
grekom, to je bila borba i gr njeg ove samoivosti i sebinosti star og Adama, stog a mu je sad bilo
jasno zbog eg a je taj njeg ov prkos izazvao tako opake, tavie, avolske posledice, takav rascep i
duevnu onemoalost, demonsku opsednutost eljom za smru i samounitenjem. Zaelo, hrianin
ne sme biti neprijatelj smrti; zaelo, isposnik i svetac treba svoj ivot da smatra rtvom; ali pomisao
na dobrovoljnu smrt je u celosti avolska i mog la je da nastane samo u dui kojom vie ne gospodar e
i ne uvaju je boji aneli, neg o opaki demoni.
Neko vreme sedeo je sav izg ubljen i snuden, a naposletku duboko pog ruen i potresen, jer je sa
rastojanja od sveg a nekoliko milja, koliko je prevalio peaei, odjednom sag ledao i postao svestan
svog dosadanjeg ivota, oajnikog i zamornog ivota oveka na prag u star osti, koji je promaio
svoj cilj, kog a je neprekidno muilo najstranije iskuenje da se obesi o prvu granu kao izdajica
Spasitelja. Mada se uasavao pomisli na dobrovoljnu smrt, u njeg ovoj dui se zadralo mutno seanje
na prethrianski, star opag anski i prastar i obiaj prinoenja ljudskih rtava, a za takvu rtvu bi uvek
bio predvien kralj, svetac, odabranik plemena, i ner etko bilo bi mu sueno da sam nad sobom izvri
rtveni in. Uasnuo se to mu u dui odjekuje seanje na zabranjeni obiaj iz pag anskih vremena, ali
ga je jo veom grozom ispunjavala pomisao da je, u krajnjoj Liniji, i smrt Spasitelja na krstu bilo
dobrovoljno prinoenje ljudske rtve. Doista, ako ga seanje nije var alo, u njeg ovoj udnji za samoubistvom bilo je nag ovetaja te pomisli, bio je to prkosni i opaki poziv da rtvuje sam sebe i da time
na nedopustiv nain podraava Spasitelja da na nedopustiv nain nag ovesti da Spasitelju nije sasvim uspelo da ostvar i delo spasenja. Ta pomisao ga je prener azila, ali je u isti mah osetio da je sad
izbeg ao tu opasnost.

Dug o je razmiljao o isposniku Jozefu koji se sad, umesto da sledi Judu ili Isusa na krstu, dao u
bekstvo i time se ponovo predao u boje ruke. Sag ledavi iz kakvog je pakla pobeg ao, sve vie su ga
obuzimali stid i tug a, grlo mu se stezalo od jada, koji je prer astao u udnju da toj nevolji doe kraj, i
naposletku mu spasonosne suze blag otvorno grunue na oi. Oh, kako dug o nije plakao! Obnevideo
je od suza, ali se oslobodio smrtonosnog oseanja da se gui, i kada se povratio i osetio slani ukus na
usnama, kada mu je doprlo do svesti da plae, bilo mu je za trenutak kao da je ponovo dete koje ne
zna ni za kakvo zlo. Nasmeio se, stidei se pomalo suza, i najzad se die i nastavi da peai. Bio je u
nedoumici, nije znao kuda ga vodi bekstvo i ta e biti s njim, sam sebi je izg ledao kao dete, bez elje
za borbom i bez htenja, oseao se lak i kao da ga neki daleki, blag i glas vodi, doziva i mami, kao da
to njeg ovo putovanje nije nikakvo bekstvo neg o povratak. Umor io se, a i njeg ov razum je umukao i
odmar ao se, ili mu jednostavno nije bio neophodan.
Na pojilitu na kome je Jozef prenoio, odmar ala se grupa putnika i nekoliko kamila; kako su meu malobrojnim putnicima bile i dve ene, zadovoljio se da ih pozdravi pokretom ruke, izbeg avajui
razg ovor. U sumrak je pojeo nekoliko urmi, pomolio se i leg ao, i tada zau prig ueni razg ovor dvojice mukar aca, star ijeg i mlaeg, koji su se odmar ali u njeg ovoj neposrednoj blizini. uo je zapravo
samo deli njihovog dijalog a, sve drug o izg ovar ah su apatom. Ali i taj deli je izazvao njeg ovu panju, i nater ao ga da o njemu razmilja polo vinu noi.
Dobro je uo je glas star ijeg veo ma je dobro to si odluio da poseti tog pobonog oveka i to e mu se ispovediti. Ljudi njemu slini imaju razumevanja za sve, to ti ja kaem, oni znaju
i neto vie a ne samo da troe hleb, a mnog i meu njima znaju i razne ini. Kada takav jedan dovikne
samo jednu jedinu re lavu koji se sprema na skok, zver se uur i, krvoednik podvije rep i polako
se odunja. Ja ti kaem, ti ljudi znaju da pripitome lava; jednom od njih bio je to ovek neobino
poboan ak su njeg ovi pitomi lavovi iskopali grob i kada je umro napravili su mu humku, i dug o
su po dva lava dan i no straar ila kraj njeg ovog groba. Dakle, ti poboni ljudi ne pripitomljavaju samo lavove. Jedan od njih je jednom reio da nekom rimskom centur io nu oita vakelu i da mu prodrma srce, a taj je bio poznat kao svir epa vojniina i kurvar, i gle uda! ida se pokupio i otiao manji
od makovog zrna, zaplaen kao mi koji trai rupu u koju e se zavui. Posle tog a niko ga nije mogao prepoznati. Dodue ne treba smetnuti s uma ovek je ubrzo zatim umro.
Ko? Poboni ovek?
Ama ne, neg o centur io n. Zvao se Var o. Otkada ga je isposnik svojski prikljetio i probudio njegovu savest, poeo je brzo da kopni, dva puta je oboleo od groznice i umro tri meseca kasnije. Uostalom, ne treba ga aliti. Pa ipak, esto mi je prolazilo kroz glavu da mu isposnik nije ister ao samo avola, neg o je kanda bacio i neke ini koje su ga odvele pod zemlju.
Zar tako poboan ovek? Ne mog u da ver ujem.
Ver ovao ti, bratac moj, ili ne, ali ovek se od onog a dana sasvim izmenio, maltene kao da je zaar an, a tri meseca kasnije
Neko vreme je vladala tiina, zatim opet onaj mlai uze re:
Govor i se da negde tu u okolini ivi isposnik sasvim sam u blizini jednog izvor a, na putu za
Gazu, ime mu je Jozefus Famulus. Mnog o sam sluao o njemu.
Ma nemoj. A ta si uo?
Kau da je uasno poboan i, pre sveg a, nikad ne gleda ni u jednu enu. Ako ponekad nekoliko
kamila proe onim zabaenim mestom i na jednoj od njih ui ena, bre-bolje okrene lea i ubrzo
nestane meu stenama. Mnog i odlaze da mu se ispovedaju, silan svet.
Nee biti ba tako, jer bih inae valjda i ja uo za njeg a. A ta zna taj tvoj Famulus?
Pa eto, ljudi mu dolaze na ispovest, a da nije kako valja i da ih ne razume, svet ne bi navalio.
Uostalom, pria se da gotovo nikad ne prog ovar a, kod njeg a nema ni grdnje, ni dreke, ni kazne ili to-

me slino. Svi tvrde da je veo ma blag, ak bi se mog lo rei bojaljiv

Pobog u, ta li radi kad niti grdi, niti kanjava, a ni usta ne otvar a?
Navodno samo slua i silno uzdie i krsti se.
Kakav li je to drveni svetac! Nisi valjda takva budala da jur i tog nemutog ikicu.
Ba to i hou. Svakako u ga nai, mor a da je tu negde u blizini. Veer as se neki sir omani brat
muvao tu oko pojila, njeg a u ujutro upitati, on i sam izg leda kao isposnik.
Star i se raestio.
Ostavi tog tvog isposnika, neka i dalje ui kraj izvor a u svojoj pilji! Covek koji samo slua i
uzdie i plai se ena, a niti ta zna, niti razume! Da ti ja kaem kome da ode. Prilino je daleko
odavde, dalje od Askalona, ali je zato najbolji od svih isposnika i ispovednika. Ime mu je Dio n, a zovu ga Dio n Pug il, to znai bor ac pesnicama jer se hvata ukotac sa svojim avolima, zatim, drag i
moj, Pug il ne uzdie i ne dri jezik za zubima, neg o raspali i izr iba oveka po svim propisima. Kau
da je neke ak i istukao, jedan je mor ao cele noi da klei na kamenju, a jo mu je povrh tog a nar edio
da sir omasima podar i etrdeset groa. To ti je ovek, bratac moj, da ga vidi i da se zaudi! Dovoljno je da te pog leda, pa da ti se tresu kolena, taj vidi skroz naskroz kakav si. Nije on od onih to uzdiu, njima je to iz due, i ako neko pati od nesanice, ili ga mor e opaki snovi i privienja i slino, Pug il
ga brzo sredi, to ti ja kaem. I ne govor im sve to zato to sam sluao nekakva enska tor oanja. Govorim ti zato to sam i sam bio kod njeg a. Jesam, i to lino, ma kakav da sam sinji kukavac, jednom sam
navratio do isposnika Dio na, pesniar a i bojeg ovek. Poao sam jadan, dua mi je bila puna srama i
gadosti, a vratio se vedar i jasan kao zvezda Danica, ne zvao se David ako laem. Zapamti: zove se
Dio n, a nadimak mu je Pug il. Potrai ga to pre moe i doivee udo! Njemu dolaze da trae savet
prefekti, star eine i biskupi.
U redu odvrati njeg ov sag ovrnik razmisliu ako me put odvede u taj kraj. Ali danas je danas,
tu smo gde smo, i kad sam ve tu, a negde je tu u blizini Jozefus o kome sam uo mnog e lepe rei
Lepe rei! ime te je zaludeo taj Famulus?
Dopada mi se to ne grdi i ne besni. Priznajem da mi se to dopada. Nisam ja ni centur io n, ni biskup neg o obian ovek i pomalo sam plaljiv, ne bih mog ao podneti oganj i sumpor. Tako mi bog a,
vie volim da se sa mnom postupa blag o, tako ti je to sa mnom.
Nisi jedini. Hoe blag i postupak! Po meni to je u redu poto si se ispovedio, prihvatio kaznu i
oistio duu, ali nikako sve dotle dok si neist i zaudar a kao akal pred licem svog ispovednika i sudije!
U redu, u redu. Nemojmo biti tako buni, ljudi hoe da spavaju.
Odjednom se zakikotao.
Uostalom, priali su mi neto smeno o njemu.
O kome?
O ispovedniku Jozefusu. Elem, kad mu neko ispria sve svoje nevolje i ispovedi se, on ima obiaj da pozdravi i blag oslovi grenika na rastanku, pa ga poljubi u obraz ili u elo.
Ma ta mi kae!? udni su mu obiaji.
Poznato ti je koliko zazir e od ena. Ali jednog dana dola mu je neka kurva tu iz okoline, odevena kao mukar ac, on nita nije primetio i mirno je sasluao gomilu lai koje mu je ona napriala, a
kada je zavrila ispovest, on joj se sveano poklonio i poljubio je.
Star i prsnu u gromog lasan smeh, ali drug i ga brzo uutka sa pst, pst i Jozef vie nita nije uo,
osim prig uenog smeha.
Podig ao je pog led k nebu, tanki meseev srp se jasno ocrtavao iznad vrhova palmi i on se najei u
sveini noi.

udesno, kao u krivom ogledalu a ipak veo ma jasno, predoio mu je veernji razg ovor gonia
kamila sopstveni lik i ulog u koje se odrekao. Tako, dakle, neka kurva je ter ala eg u s njim. Ali to nije
bilo najg or e, mada je prilino alosno. Dug o je razmiljao o razg ovor u dvojice nepoznatih ljudi. Kada je, naposletku, veo ma kasno ipak zaspao, bilo je to samo zato to je sve njeg ovo razmiljanje ispalo jalovo. Ali je dovelo do jednog zakljuka, do jedne odluke i s tom odlukom u srcu spavao je duboko i spokojno sve do svitanja zor e.
Njeg ova odluka je bila da sledi savet star ijeg gonia kamila koji mlai nije prihvatio i da
potrai Dio na, zvanog Pug il, za kog a je odavna uo i koliko sino slua o njemu tolike hvale. Taj uveni ispovednik, sudija koji sudi duama i savetodavac, moi e i njemu da da savet, svoj sud, da mu
izr ekne kaznu i ukae mu na pravi put; predae mu se u ruke kao bojem predstavniku i drag e volje
prihvatiti sve to mu bude dosudio.
Sutradan je napustio odmor ite pre no to su se ona dvojica probudila, i nakon mukotrpnog peaenja stig ao je istog dana do mesta u kome su se, koliko mu je bilo poznato, nastanila pobona braa,
nadajui se da e odatle putem koji kor iste putnici stii u Askalon.
Predvee, kad je stig ao, ljubazno ga je doekala mala, zelena oaza, ugledao je drvee, uo veanje
koza i uini mu se da u zelenoj senci nazir e obrise krovova koliba i neke ljudske prilike, a kad je priao blie, uini mu se da ga neko posmatra. Zastao je i osvrnuo se oko sebe i ispod najblieg drveta
ugledao neku priliku koja je sedela uspravno naslonjena leima na stablo, nekog starca sede brade,
dostojanstvena, ali strog a i nepokretna lica koji je ver ovatno ve due vreme netremice gledao u njega. Starev pog led je bio vrst i otar, ali bez ikakvog izr aza, kao pog led oveka koji je navikao da
posmatra, ali nije radoznao i ni u emu ne uzima uea, koji puta da mu prilaze ljudi i stvar i i tei
da ih sag leda, ali ih ne privlai i ne poziva k sebi.
Neka je hvaljen Isus Hristos ree Jozef. Star ac neto promrmlja u znak odg ovor a.
Oprostite ree Jozef jeste li ovde stranac, kao ja, ili ste stanovnik ove lepe naseo bine?
Stranac odvrati sedobradi.
Preasna star ino, moda biste mi mog li rei da li je mog uno da se odavde krene putem koji
vodi u Askalon?
Mog uno je ree star ac. I uspravivi se, pomalo krutih udova, stao je pred Jozefa kao suvonjavi din. Stajao je pog leda uper ena u pustinju. Jozef je video da star ac nije raspoloen za razg ovor,
ali se ipak osmelio da mu postavi jo jedno pitanje.
Dozvolite mi, preasna star ino, samo jo jedno jedino pitanje ree utivo i vide da se starev
pog led vraa iz daljine. Pog led njeg ovih oiju je bio hladan i usredsreen.
Da li vam je moda poznato gde bih mog ao da naem oca Dio na, kog a zovu Pug il?
Star ac nabra obrve i pog led mu posta jo hladniji.
Poznajem ga odvrati kratko.
Poznajete ga? povika Jozef. Oh, onda mi recite gde ga mog u nai, jer me put vodi upravo
njemu, ocu Dio nu.
Visoki star ac se ispitivaki zag ledao u svog sag ovornika mnog o nieg rastom. Ostavio ga je dug o
bez odg ovor a. Zatim se vratio do svog a stabla, polako se spustio na zemlju i naslonio se kao malopre. Pokretom ruke pozva Jozefa da i on sedne. Odazvavi se pokretu ruke, spustio se i on i istog trenutka osetio premor u svim udovima, ali je na to brzo zabor avio da bi svu svoju panju posvetio starcu. Ovaj je oig ledno utonuo u misli i na njeg ovom dostojanstvenom licu pojavio se izr az odbojne
strog osti, ali preko tog izr aza jasno se nazir ao jedan drug i, kao neko drug o lice, ili providna maska,
izr az star e i samotne patnje, kome ponos i dostojanstvo ne dozvoljavaju da se pojavi.
Potrajalo je dug o dok je preasni star ac skrenuo pog led na njeg a. Taj pog led je opet bio otar i ispitivaki, a onda star ac odjednom zapovednim tonom postavi pitanje:

 ovee, ko ste vi?

Ja sam isposnik ree Jozef prole su dug e godine otkako sam se povukao od ivota.
To se vidi. Pitam, ko ste vi?
Kada je Jozef izg ovor io svoje ime, star ac koji je i dalje ostao nepokretan nag lo je nabrao obrve pa su mu oi neko vreme bile gotovo nevidljive, kao da ga je Jozefovo sao ptenje zapanjilo, prener azilo ili razoar alo. Ali moda su mu se samo oi zamor ile, ili mu je popustila panja, spopala ga
neka slabost esta kod star ih ljudi. U svakom sluaju, neko vreme je ostao sasvim nepokretan, stisnutih vea, i kada je opet otvor io oi njeg ov pog led se izmenio i, ako je to uopte bilo mog uno, star ac
je sad izg ledao jo star iji, usamljeniji i kao u nekom iekivanju. Lag ano je pokrenuo usne da bi upitao:
uo sam za vas. Jeste li vi taj kome ljudi odlaze na ispovest?
Jozef odg ovor i potvrdno, oseajui se neprijatno razg olien i zastidevi se po drug i put glasa koji
je kolao o njemu.
Star ac ga upita kratko i saeto:
Sada, dakle, namer avate da potraite Dio na Pug ila? ta hoete od njeg a?
Hteo bih da mu se ispovedim.
I ta biste, po vaem miljenju, dobili time?
Ne znam. Imam pover enje u njeg a, tavie, ini mi se da me neki glas odozg o, neka zapovest
alje njemu.
Kada mu se budete ispovedili, ta onda?
Uradiu ono to mi bude nar edio.
A ta ako vam da pog rean savet ili nar eenje?
Neu istraivati da li je pog rean ili ne, posluau ga.
Star ac vie nije proslovio. Sunce je ve duboko utonulo, uo se krik neke ptice meu kronjama.
Kako je star ac umukao, Jozef se die. Bojaljivo se opet vratio na ono to mu je bilo na srcu.
Rekoste da vam je poznato gde bih mog ao nai oca Dio na. Smem li da vas zamolim da mi naznaite to mesto i put koji e me odvesti onamo?
Star i razvue usne u neku vrstu osmeha.
Ver ujete li upita blag o da ete mu biti dobrodoli?
Jozefa je prener azilo pitanje i nije odg ovor io. Zbunjeno je stajao pred starcem. Zatim ree:
Mog u li bar da se nadam da u vas ponovo sresti?
Star ac pokrenu ruku u znak pozdrava:
Spavau ovde i zadrau se do izlaska sunca. Idite sad, umorni ste i gladni.
Jozef ga je pozdravio sa dubokim potovanjem i produio put, a u sumrak je stig ao u malu naseobinu. U njoj su, slino kao u nekom manastir u, iveli takozvani povueni hriani iz raznih gradova
i manjih mesta, koji su tu u osami stvor ili sebi sklonite u kome e neometano voditi jednostavan ivot u istoti, tiini i razmiljanju. Tu je Jozef dobio vodu, hranu i konak i, videvi koliko je umor an,
potedee ga zapitkivanja i razg ovor a. Jedan od tih pobonjaka izg ovor io je rei molitve koju su ostali sluali na kolenima, dok su amen izg ovor ili svi zajedno. U svako drug o doba zajednica pobonih bila bi za Jozefa doivljaj pun radosti, ali sada mu je samo jedna misao bila u glavi i u cik zor e
pohitao je na mesto na kome je jue napustio starca. Zatekao ga je da spava ispruen na zemlji, uvijen
u tanku asur u, stog a je seo malo dalje u senku drvea i ekao da se star ac probudi. Ubrzo se spava
promekoljio i probudio, odmotao asur u i s mukom se dig ao proteui utrnule udove, zatim se spustio na kolena i obavio jutarnju molitvu. Kada se ponovo dig ao, Jozef prie i bez rei mu se pokloni.
Jesi li ve jeo? upita ga stranac.

 Nisam. Navikao sam da jedem samo jedanput dnevno i tek posle zalaska sunca. Jeste li gladni
preasni?
Nalazimo se na putovanju ree star ac i obojica vie nismo mladi. Bolje je da prezalog ajimo pre no to krenemo.
Jozef otvor i svoju torbu i ponudi ga svojim urmama; osm tog a, od ljubaznih ljudi, kod kojih je
zanoio, dobio je i komad prosenice i takoe ga podelio sa starcem.
Moemo da krenemo ree star ac poto su se zaloili.
Oh, zar emo poi zajedno? povika Jozef radosno.
Nar avno. Zamolio si me da te odvedem Dio nu. Polazi!
Jozef mu uputi zauen i ozar en pog led.
Kako ste dobri! uzviknu i poe da se zahvaljuje, ali ga star i odrenim pokretom ruke uutka.
Dobar je samo Bog ree. Hajdemo sad. I govor i mi ti kad ti se i ja obraam tako. emu
formalnosti i utivosti meu dvojicom star ih isposnika?
Stasiti star ac je pustio kor ak i Jozef mu se prikljuio. Svanulo je. Vodi je oig ledno znao pravac i
put, najavivi da e oko podne stii do senovitog mesta gde e se nekoliko asova odmar ati za vreme
najvee eg e. Vie nisu razg ovar ali putem.
Tek kada su se, nakon nekoliko asova peaenja po vruini, odmar ali u senci krevitih stena, Jozef se ponovo obratio svom vodiu. Upitao je koliko e dana peaiti da bi stig li do Dio na Pug ila.
Zavisi od tebe ree star ac.
Od mene? zapanji se Jozef. Kad bi zavisilo od mene, naao bih se ve danas pred njim.
Star ac oig ledno ni sad nije bio raspoloen za razg ovor.
Videemo presee ga kratko, isprui se na bok i zaklopi oi. Jozefu je bilo neprijatno da ga
posmatra dok drema i, povukavi se malo dalje, ispruio se i on i neosetno zaspao, poto je protekle
noi dug o ostao budan. Njeg ov vodi ga razbudi kad je smatrao da je dolo vreme da se nastavi put.
Kasno popodne stig oe do odmor ita pod vedrim nebom, gde je bilo vode, drvea i trave. Tu se
napie vode i umie i star i odlui da se tu i zadre. Jozef se s tim nije sloio i bojaljivo, da ne naljuti
starca, ree:
Danas si mi rekao, da samo od mene zavisi kad u stii do oca Dio na. Spreman sam da peaim
jo mnog e asove ako zaista ve danas ili sutra mog u stii do njeg a.
Oh, ne odvrati star ac danas smo prevalili dobar deo puta.
Oprosti ree Jozef zar ne moe da razume koliko sam nestrpljiv?
Razumem. Ali ti to ne pomae.
Zato si mi onda rekao da zavisi samo od mene?
Rekao sam ono to jeste. Onog asa kada bude sig ur an u svoju namer u da se ispovedi, kada se
bude oseao spremnim i zrelim za ispovest, moi e da ostvar i svoju elju.
Zar ve danas?
Makar i danas.
Jozef je zapanjeno gledao u spokojno starevo lice.
Da li je mog uno? povika van sebe. Jesi li ti otac Dio n?
Star ac potvrdno klimnu glavom.
Odmor i se pod ovim kronjama ree prijazno ali nemoj zaspati, ve saber i svoje misli, ja
u se takoe odmor iti i sabrati. Zatim mi moe rei sve to si naumio.
Jozef se odjednom obreo na cilju i nikako nije mog ao da shvati to preasnog starca nije poznao i
razumeo ranije, iako je ceo dan propeaio kraj njeg a. Povukao se u stranu, spustio se na kolena i po-

molio, a zatim je sve svoje misli usredsredio na ono to e rei ispovedniku. Posle jednog asa vratio
se i upitao da li je Dio n spreman.
I bi mu doputeno da se ispovedi. Sa njeg ovih usana poteklo je sve to je godinama doivljavao i
to je ve odavna sve vie gubilo vrednost i smisao, poteklo je kao pria, alba, pitanje i samoo ptuba, ispriao je ceo svoj ivot hrianina i isposnika, za koji se opredelio da oisti i posveti duu, ali
se na kraju sve pretvor ilo u zbrku, mrak i oajanje. Nije preutao ni svoj poslednji doivljaj, bekstvo
i oseanje da mu to bekstvo donosi reenje i nadu, govor io je o raanju odluke da poe do Dio na, o
svom susretu s njim i kako je ubrzo osetio pover enje i ljubav prema oveku star ijem od sebe, ali ga
je tokom tog dana u vie mahova smatrao hladnim i udnim, tavie hir ovitim.
Sunce je ve bilo na zalasku kada je zavrio svoje kazivanje. Star i Dio n ga je sluao s neumornom
panjom i uzdrao se da ga prekine i da mu postavlja pitanja. Pa i sada, poto je ispovest bila zavrena, nije prog ovor io ni rei. Ustao je s izvesnim napor om, zag ledao se u Jozefa prijateljskim pog ledom, sagnuo se i poljubio ga u elo, zatim napravio znak krsta nad njim. Jozefu tek kasnije pade na
um da je to bio isti onaj nemuti, bratski pokret u kome nije bilo ni trag a osude, kojim je on otputao
ispovedao ce.
Malo kasnije prezalog ajie, izg ovor ie rei veernje molitve i poleg ae. Jozef je jo neko vreme
razmiljao, u stvar i je oekivao osudu i vakelu, ali uprkos tome nije bio ni razoar an, niti uznemir en,
dovoljan mu je bio pog led oca Dio na, dua mu je bila spokojna i ubrzo je utonuo u blag otvor an san.
Bez suvinih rei star ac ga je ujutro poveo sobom, prevalili su prilian deo puta za dan, peaili
jo etir i- -pet dana i naposletku stig li do isposnike izbe oca Dio na. iveli su zatim u njoj, Jozef je
pomag ao Dio nu u obavljanju sitnih svakodnevnih poslova, upoznao se s njeg ovim ivotom i u svemu
ga delio, a taj se ivot nije mnog o razlikovao od ivota koji je i sam vodio tolike godine. Ali sada vie nije bio sam, iveo-je u senci i pod zatitom drug og oveka, tako da je to ipak bio sasvim drug aiji
ivot. Iz okolnih naseo bina, iz Askalona i iz udaljenih mesta dolazili su ljudi da trae savet i da se ispovedaju.
Iz poetka bi se Jozef uvek brzo sklonio kad bi naili posetio ci, i pojavljivao bi se tek po njihovom
odlasku. Ali Dio n ga je sve ee pozivao da se vrati, kao to se doziva slug a, nar eujui mu da donese vodu ili obavi neki posao, a posle nekog vremena pozivao bi Jozefa da prisustvuje i ponekoj ispovesti, ukoliko se ispovedalac tome ne bi protivio. Meutim, mnog ima, tavie, veini je bilo drag o da
ne stoje ili klee sami pred Pug ilom koji je svima ulivao strah, da ispovesti prisustvuje i tihi, usluni
pomonik ljubazna pog leda. Tako se vremenom upoznao se nainom na koji je Dio n sluao ispovesti,
sa nainom na koji je izg ovar ao rei utenog ohrabren ja, na koji je prilazio ljudima i uticao na njih,
kanjavao ih ili im davao savete. Retko bi sebi dopustio neko pitanje, kao to je to uinio kad je jednom na proputovanju navratio do njih neki ueni ovek, ovek koji se bavio i umetnou.
Iz njeg ovog prianja je proizilo da taj ovek u svoje prijatelje ubraja i ar obnike i zvezdoace.
Zadrao se sat-dva kod dvojice star ih isposnika da predahne, a pokazao se veo ma utiv gost, oran za
razg ovor, priao je dug o, ueno i lepo o sazveima i o putanjama koja ovek, sa svim svojim bog ovima, mor a da prevali kroz sva kuita Zodijaka, od poetka do kraja jednog svetskog razdoblja. Govor io je o Adamu, prvom oveku, i da je on istovetan sa Isusom, razapetim na krstu, a spasenje koje
nam donosi nazvao je Adamovim putem od drveta saznanja do drveta ivota, dok je zmiju u raju nazvao uvarkom svetog praizvor a, mrane dubine iz ijih tamnih voda potiu svi oblici, svi ljudi i bogovi. Dio n je paljivo sluao oveka koji je govor io sir ijski sa jakim grkim nag laskom; Jozefa je to
veo ma zaudilo, tavie, sablanjavao se to Dio n te pag anske zablude ne odbacuje, ne pobija i ne
anatemie estoko i gnevno, to ga mudri monolozi sveznajueg putnika oig ledno zabavljaju i zanimaju, jer ga nije sluao samo predano neg o se i smekao i klimao glavom kod pojedinih govornikovih rei, kao da mu se dopadaju.

Kada je ovek otiao, Jozef ga upita ustro i gotovo prekomo:

Kako je mog uno da si iskrivljena uenja tog nevernog pag anina sasluao tako strpljivo? ak
mi se inilo da si ih sluao sa posebnim zanimanjem i zadovoljstvom. Zato mu nisi protuslovio? Zato nisi pokuao da pobije njeg ove tvrdnje, da ga kazni i da ga preo brati u ver u naeg Gospoda?
Dio n zavrte glavom i ree:
Nisam ga pobijao, jer to niemu ne bi sluilo, tavie, ne bih ni umeo. U govor u i kombinator ici, u poznavanju mitolog ije i zvezda taj ovek je, bez sumnje, daleko nadmoniji i ja nita ne bih postig ao. Osim tog a, sine moj, nije ni moje ni tvoje da se ver ovanju nekog oveka suprotstavljamo tvrdnjom da je sve u to ver uje la i varka. Priznajem da sam tog mudrog oveka sluao s izvesnim zadovoljstvom i to ti nije promaklo. Zanimao me je jer je odlian govornik i raspolae mnog im znanjima,
ali, pre sveg a, zato to me je podsetio na sopstvenu mladost, budui da sam se u to vreme i sam mnogo bavio takvim studijama i saznanjima. Stvar i iz mitolog ije, o kojima je taj stranac tako prijatno eretao, nipoto nisu zabluda. One su predstave i metafor e jedne ver e koja nam vie nije potrebna, jer
smo stekli ver u u Hrista, jedinog spasitelja. Ali onima koji jo nisu nali put do nae ver e, a moda ga
uopte ne mog u nai, ver a koja je proistekla iz prastar e mudrosti njihovih otaca s pravom je dostojna
potovanja. Zacelo, mili moj, naa ver a je neto drug o, sutinski neto drug o. Ali, mada naoj ver i nije potrebna nauka o sazveima i eonima, o pravodama i pramajkama i svim tim zbivanjima, ova
uenja ipak nisu zabluda, la i varka.
Ali naa ver a povika Jozef je bolja, a Isus je umro za sve ljude, stog a oni koji znaju za
njeg a treba da suzbijaju ta zastar ela uenja i da nastoje da ljudi, umesto njih, prihvate novu i pravu veru!
Ti i ja smo to odavna uinili, a i toliki drug i ree Dio n smir eno. Mi smo vemici, jer nas
je zahvatila ver a i mo Spasitelja i njeg ova smrt za spasenje due. One drug e, mitolog e i teo log e Zodijaka i star og uenja, ta mo nije zahvatila, jo nije, a nama nije dato da ih silom ter amo. Zar nisi
primetio, Jozefe, kako je ugodno i veo ma veto er etao o mitolog iji i sastavljao svoju igru slikama i
kako se pri tom oseao prijatno, kako spokojno i harmonino ivi u svom svetu slika i metafor a? To
je, vidi, znak da tog oveka ne titi patnja, da je zadovoljan i da mu je dobro. Ljudima kojima je dobro u ivotu, mi nemamo ta da kaemo. Da bi ovek oseao potrebu za spasenjem i spasonosnom
ver om, da bi bio lien radosti koju mu pruaju mudrost i harmonija njeg ovih misli i da bi prihvatio
veliki izazov ver e i udo spasenja, za to je potrebno da mu je loe, veo ma loe u ivotu, da doivi patnju i razoar anje, da iskusi gorinu i oajanje, da mu voda doe do grla. Stog a, Jozefe, ostavimo uenog pag anina da ivi u dobrobiti, ne liavajmo ga sree koju mu pruaju njeg ova mudrost, njeg ove
misli i govorniki dar! Moda e ga sutra, kroz godinu dana, ili kroz deset godina, snai nevolja koja
e sruiti njeg ovu umetnost i mudrost, moda e biti ubijena ena koju voli, ih sin jedinac, ih e zapasti u bolest i bedu. Ako ga tada budemo sreli, zauzeemo se za njeg a i ispriati na koji nain smo
mi pokuali da savladamo patnju. I ako bi nas tad upitao: Zato mi to niste rekli jue, ili pre deset godina? odg ovor iemo mu: Tada ti jo nije bilo dovoljno loe u ivotu.
Star ac se uozbiljio i utao neko vreme. Zatim, kao da se trg ao iz sna svojih uspomena, dodade:
Nekad sam se i sam igrao i zabavljao mudrostima otaca, a kada sam se ve bio uputio putem krsta, teo log izir anje mi je jo esto priinjavalo zadovoljstvo, nar avno, i nedae. Moje misli je najvie
zao kupljalo stvar anje sveta i injenica da je na kraju stvar alakog ina zapravo sve trebalo da bude
dobro, budui da je reeno: Bog je video sve to je stvor io, i, gle, sve je bilo veo ma dobro. U stvarnosti je samo za trenutak bilo sve dobro i savreno, u trenutku ivota u raju, a ve sledeeg trenutka
savrenstvo su pomutili greh i prokletstvo, jer je Adam jeo jabuku sa zabranjenog drveta. Bilo je uitelja koji su govor ili: Bog koji je stvor io svet, Adama i drvo saznanja nije jedini i najvii Bog, ve
samo njeg ov deo ili neki njeg ov podbog demiurg [47] a in stvar anja mu nije uspeo i sad je ve-

kovima prokleto to to je stvor eno i predato neastivom na milost i nemilost, sve dok On sam, Jedini
Duh Bog, preko svog sina nije odluio da okona vekovno prokletstvo. Od tog vremena, glasilo je
njihovo uenje, a i ja sam ver ovao da je tako, poelo je odumir anje demiurg a i sveg a to je stvor io,
svet postepeno odumir e i kopni, sve dok u jednom novom svetskom razdoblju vie nee biti stvar anja
sveta, ni bludi, pohote i greha, telesnog zaea, raanja i umir anja, ve e nastati jedan savreni, duhovni i spasonosni svet, osloboen Adamovog prokletstva, osloboen venog prokletstva i nag ona
poude, bez zaea, raanja i umir anja. Krivicu za sadanja zla u svetu pripisivali smo vie demiurg u
neg oli prvom oveku, mislili smo da bi demiurg u, ako je zaista bio sam Bog, bilo lako da Adama
stvor i drug aije, ili da ga potedi iskuenja. Stog a smo na kraju naih zakljuaka doli do dva boanstva, do stvar alakog Bog a i do Bog a oca, i nismo zazir ali od osude prvog. Bilo je ak i ljudi koji su
otili kor ak dalje i tvrdili da stvar anje sveta uopte nije bilo boje delo neg o delo avola. Mislili smo
da naim mudrostima pomaemo Spasitelju i buduem razdoblju duha, zato smo po svojoj volji podeavali bog ove i svetove i planove sveta, raspravljali smo i bavili se teo log ijom dok me jednog dana nije spopala groznica, smrtno sam se razboleo i u svojim grozniavim snovima bio sam stalno zaokupljen demiurg om, mor ao sam voditi ratove i prolivati krv, a privienja i strah su bili sve straniji
i jedne noi, u najveoj groznici, mislio sam da mor am ubiti roenu majku da bih izbrisao svoje telesno zaee i roenje. U tim mojim grozniavim snovima avo me je gonio sa svim svojim psima.
Ali sam ozdravio i, na veliko razoar anje mojih prijatelja, vratio sam se u ivot kao ovek glup,
utljiv i bez duha, telesnu snag u sam, dodue, ubrzo povratio, ali ne i zadovoljstvo u filozofir anju. Jer
u danima i noima kada sam prezdravljao i oslobodio se onih uasnih mor a izazvanih groznicom,
osetio sam u svim budnim trenucima Spasitelja kraj sebe, osetio kako se njeg ova snag a uliva u mene i
kada sam ozdravio bio sam tuan to vie ne oseam njeg ovu blizinu. Umesto tog a, obuzela me je silna enja za njeg ovom blizinom i ubrzo se pokazalo, im sam opet sluao rasprave prijatelja, da je ta
moja enja a ona je u to vreme bila moje najvee blag o u opasnosti, da bi mog la da nestane i
da se raspline u mislima i recima, kao to se voda razliva u pesku. Ukratko, mili moj, to je bio kraj
moje mudrosti i teo log ije. Od tada pripadam niima duhom. Ah ne bih hteo da spreavam i omalovaavam one koji znaju da filozofir aju i mitolog izir aju, koji se bave igrama u kojima sam i ja nekad
odmer avao snag u. Ako sam se nekad mor ao zadovoljiti time da su demiurg i Bog duha, stvar anje i
spasenje u svom neshvatljivom slivanju i istovetnosti za mene ostali zag onetka, onda se mor am zadovoljiti i time da nije moje da filozofe preo brazim u vemike. To ne spada u moju slubu.
Jednom, kada je neki ovek ispovedajui se priznao da je poinio ubistvo i brakolomstvo, Dio n
ree svom pomoniku:
Ubistvo i brakolomstvo zvui veo ma zlikovaki i muno, a i jeste svakako veliko zlo. Ali ja
ti kaem, Jozefe, u sutini ti svetovnjaci nisu pravi grenici. Kad god pokuavam da se u mislima poistovetim sa nekim od njih, oni mi izg ledaju kao deca. Nisu estiti, nisu dobri, niti plemeniti, kor istoljubivi su, pohotljivi, nadmeni i besni, ali u osnovi su nevini, na nain na koji su deca nevina.
Pa ipak ih esto strog o prekor eva ree Jozef predoavajui im pakao.
Upravo zato. Oni su deca, i kad ih grize savest i dolaze da se ispovede, ele da budu shvaeni
ozbiljno i da im se propisno oita bukvica. Bar ja tako mislim. Ti si u svoje vreme drug aije postupio, nisi ih grdio, nisi kanjavao, niti im nametnuo pokor u, neg o si bio ljubazan i otpustio ljude poljubivi ih bratski. Ne mislim da te kudim, ali ja to ne bih mog ao.
Neka je tako odvrati Jozef u nedoumici. Ali zato onda nisi, kad sam ti se ispovedio, i sa
mnom postupio kao s ostalim ispovedao cima, neg o si me utke poljubio i nisi izg ovor io ni jednu re
kazne.
Dio n Pug il mu uputi prodor an pog led.
Zar nije bilo pravilno to sam tako postupio?

 Ne kaem da nije bilo pravilno. Svakako jeste, jer u protivnom moja ispovest ne bi na mene delovala tako blag otvorno.
Neka ostane na tome. Ja sam ti tada nametnuo strog u i dug otrajnu pokor u, iako bez rei. Poveo
sam te sobom i postupao s tobom kao sa slug om i prisilio te da se vrati slubi koju si hteo da napusti.
Star ac htede da prekine, nije voleo dug e razg ovor e. Ali je Jozef ovog puta bio upor an.
Ti si tada unapred znao da u te sluati, obeao sam to jo pre ispovesti i pre no to sam te poznavao. Reci mi, da li je to odista jedini razlog to nisi postupio kao sa decom, koja se iibaju i puste
da pobegnu?
Mi posle ispovesti i pokor e ne beimo natrag u svet detinjstva u kome se svetkuje, trg uje i povremeno ubija, mi greh ne doivljavamo kao kratki, opaki san kojeg se oslobaamo posle ispovesti i
rtvi, mi ivimo u njemu i nikad nismo nevini, mi smo vazda grenici, mi bor avimo u grehu i poar u
nae savesti, a znamo da nikad neemo moi otplatiti svoj veliki dug, ukoliko nas Bog, posle smrti,
ne pog leda milostivo i ne primi u svoje okrilje. To je razlog, Jozefe, to tebi i sebi ne drim propovedi i ne nameem pokor u. Mi se ne bor imo zato to smo zastranili na ovaj ili onaj nain ili poinili nedelo, ve se uvek bor imo sa samom nevinou, stog a jedan drug og a moemo samo uver avati u svoje
uzajamno pover enje i bratsku ljubav, ali ne moemo jedan drug og a leiti kaznama.
Jozef mu odg ovor i prig uenim glasom:
Tako je. Znao sam da je tako.
Onda nemojmo voditi izline razg ovor e ree star ac odseno i krenu ka kamenu pred svojom
kolibom na kome je uvek obavljao svoje molitve.
Prolo je nekoliko godina i oca Dio na je potpuno savladala slabost, tako da mu je Jozef jutrom
mor ao pomoi jer nije bio u stanju da se sam digne na nog e. Zatim bi otiao da se pomoli ali posle
tog a opet nije bio u stanju da se sam uspravi. Jozef bi mu pomog ao, a zatim bi star ac po ceo dan sedeo i gledao u daljinu. Tako je bilo nekih dana, a drug ih bi starcu polo za rukom da se sam digne. Ni
ispovesti nije mog ao sasluati svakog dana i kada bi se neko ispovedio Jozefu, Dio n bi ga iza tog a
pozvao, rekavi:
Pribliavam se kraju, dete, to je kraj. Reci ljudima: Jezef je moj naslednik.
I kada bi se Jozef bunio i zaustio da mu protivslovi, star ac bi ga oinuo onim svojim stranim i
kao ledena zraka prodornim pog ledom.
Jednog a dana, kada se dig ao bez pomoi sa strane i delovao prilino krepko, pozvao je Jozefa i
poveo ga do jednog mesta na rubu njihovog malog vrta.
Evo ovde je mesto na kome e me sahraniti. Zajedniki emo iskopati grob, ostalo nam je jo
neto vremena. Donesi mi aov.
Od tada su svakog a dana po jutarnjoj sveini kopah po deo groba. Kada bi Dio n bio pri snazi, iskopao bi sam po nekoliko aovfc zemlje, sa velikom mukom ali ivahno, kao da mu rad priinjava
zadovoljstvo. Zivahnost ga nije naputala ni preko dana, otkako je poelo iskopavanje groba, bio je
uvek dobre volje.
Posadie mi palmu na grobu ree jednom za vreme rada. Moda e jo jesti od njenih
plodova. Ako ne, uradie to neko drug i. Ja sam esto sadio poneko drvo, ali ne u dovoljnom broju.
Neki ljudi kau da ovek ne treba da umre a da prethodno nije zasadio drvo i ostavio sina za sobom.
Evo, ostavljam za sobom jedno drvo i tebe, ti si mi sin.
Bio je spokojniji i vedriji no to ga je Jozef ikad video, a to raspoloenje je sve vie uzimalo maha. Jedne veer i, ve se sputala tama, poto su prezalog ajili i pomolili se, star ac sa svog leaja pozva
Jozefa i zamoli ga da jo neko vreme posedi kraj njeg a.

 Hou neto da ti ispriam ree prijazno, po svemu sudei, nije bio ni umor an, ni pospan.
Sea li se, Jozefe, jo koji put loih vremena koja si preivljavao u svojoj izbi kod Gaze, i kako ti je
ivot dojadio? I kako si se odluio na bekstvo i reio da potrai star og Dio na i da mu ispria svoju
istor iju? Kako si zatim u naseo bini pobone brae sreo starca, kog a si upitao za mesto bor avka Dio na
Pug ila? I zar nije pravo udo to je taj star ac bio sam Dio n? Sad u ti ispriati kako je do tog a dolo,
naime, i za mene je to bilo neobino i kao kakvo udo.
Ti zna kako je kad isposnik i ispovednik ostar i, kada je sasluao tolike ispovesti grenika koji
ga smatraju bezg renim i svecem, a ne znaju da je on vei grenik od njih. Tad mu se odjednom sve
to radi uini beskor isnim i praznim, a sve to je nekad smatrao osvetalim i vanim, to jest da ga je
Bog postavio na to mesto i udostojio ga da saslua svu prljavtinu i pog an ljudskih dua i da ih olaka, sad mu se ini kao velik, isuvie velik ter et, tavie, kao neko prokletstvo, i na kraju se grozi svakog jadnika koji mu dolazi sa svojim detinjim gresima, pa zaeli da ga nema i da vie nema ni njeg a,
makar nestao s ovog sveta pomou konopca preko jedne grane. Tako je bilo s tobom. A sada je doao
as da se ja ispovedim i, evo, ja se ispovedam: i ja sam doiveo isto to i ti, i ja sam ver ovao da sam
nekor istan i da sam se duhovno ugasio, da ne mog u vie izdrati da mi ljudi dolaze sa pover enjem,
donosei mi svu pog an i smrad ovejeg ivota sa kojima sami ne mog u da iziu na kraj, a nisam
mog ao vie ni ja.
Vie puta je do mene dopir ao glas o nekom isposniku, po imenu Jozefus Famulus. uo sam da i
njemu rado dolaze ljudi na ispovest, mnog i su radije ili njemu neg oli meni, jer se znalo da je ovek
blag e i prijatne nar avi, da nita ne trai od ljudi, ne grdi ih i postupa s njima kao sa braom, govor ilo
se da ih samo saslua i zatim otputa sa bratskim poljupcem. To nije bio moj nain, ti to zna, i kada
sam prvi put uo priu o tom Jozefusu, nalazio sam da postupa prilino budalasto i previe detinjasto;
ali kasnije, kad je dolo u pitanje da li je moj nain valjan, imao sam sve razlog e da se uzdrim od
svakog suda i da ne uobraavam da postupam bolje od tog Jozefa. Kakvim snag ama li raspolae taj
ovek? Znao sam da je mlai od mene, ah ipak ve na prag u star osti, to mi se svidelo, teko da bih
imao pover enja u nekog mlaeg. Ali taj ovek me je privlaio. I tako sam odluio da krenem u hadiluk do Jozefusa Famulusa, da mu priznam u kakvoj sam nevolji i da ga zamolim za savet, ili ako mi
ne bude dao savet moda e mi pruiti utehu i okrepljenje. Prijala mi je ve i sama odluka i bilo mi je
lake na dui.
Krenuo sam, dakle, na put u susret mestu gde je po glasinama Jozefus podig ao svoju izbu. Ah, u
meuvremenu, brat Jozef je doiveo isto to i ja sam, uradio je isto to i ja, obojica smo se dali u
bekstvo da bismo uzajamno potraili savet. Kada sam ga zatim ugledao, jo pre no to sam stig ao do
njeg ove kolibe, prepoznao sam ga ve prilikom prvog razg ovor a i izg ledao mi je upravo kao ovek
kakvog sam oekivao. Ali on se nalazio u bekstvu, proao je veo ma loe, kao i ja, ili jo gor e, i nikako nije bio voljan da slua ispovesti ve je eleo da se sam ispovedi i da svoj jad preda u ruke drug oga. U onaj as je to za mene bilo udnovato razoar anje, bio sam veo ma tuan. Jer, iako se taj Jozef,
koji me nije poznavao, zamor io vrei svoju slubu i oajavao trag ajui za smislom ivota to ipak
nije znailo da je sa nama dvojicom svreno, da smo obojica iveli beskor isno i da smo doiveli brodolom.
Priam ti o neemu to ti je poznato, stog a u skratiti priu. Te noi sam ostao sam kraj naseobine, dok si ti naao konak kod pobone brae. Uronio sam u misli, pokuavajui da se prenesem u
Jozefove misli i pomislio sam: ta li e uraditi kad sutra sazna da je uzalud beao i da je uzalud imao
pover enje u Pug ila, ta e uraditi kad sazna da je i Pug il izbeg lica i rtva napasti? to sam se vie u
mislima prenosio u njeg ovu duu, utoliko mi se vie inilo da mi ga je sam Bog poslao, da ga upoznam i izleim, a sa njim i sebe. Tada mi je, najzad, doao san na oi, polovina noi je ve bila prola.
Sledeeg dana krenuo si sa mnom i postao mi sin.

 Tu priu sam hteo da ti ispriam. ujem da plae. Plai, ako ti prija. I kad sam ve tako neprilino priljiv, ukai mi ljubav, sasluaj jo i ovo i primi k srcu. udan je ovek, nije mnog o pouzdan i
stog a nije nemog ue da e te u neko doba opet spopasti nevolje i iskuenja, pokuavajui da te savladaju. Neka ti na Gospod uputi isto takvog, prijatnog, strpljivog sina uzdanicu i usvojenika kakvog je
meni dao s tobom! to se tie grane koju ti je iskuava pokazivao u snovima, i smrti grenog Jude
Iskar io ta, mog u ti rei sledee: nije samo greh i ludost pripremati sebi takvu smrt, mada na Spasitelj
lako moe da oprosti i taj greh. Ali je, osim tog a, iva alost ako ovek umre u oajanju. Ne alje
nam Bog oajanje da nas atre, ve da u nama razbudi elju za novim ivotom. A kada nam alje smrt,
Jozefe, kada nas oslobodi zemlje i tela i pozove nas, onda je to velika radost. Zaspati kad smo se
umor ili, moi odbaciti ter et koji smo nosili tako dug o divno je i udesno. Otkako smo iskopah
grob ne zabor avi palmu koju e na njemu posaditi otkako smo poeli da kopamo grob, ja sam
radosniji i zadovoljniji no to sam bio tokom mnog ih godina.
Dug o sam brbljao, sine moj, sig urno si se umor io. Idi da spava, poi u svoju kolibu. Bog neka
je s tobom!
Sledeeg dana Dio n nije doao na molitvu, niti je zvao Jozefa. Kada je Jozef, uznemir en, tiho uao
u Dio novu kolibu i priao njeg ovom leaju, naao je starca usnulog venim snom, a na licu mu je
lebdeo detinji, spokojan i ozar en osmeh.
Sahranio ga je, posadio drvo na njeg ovom grobu, i jo je doiveo godinu kada je drvo urodilo prvim plodovima.

INDIJSKI IVOTNI TOK

Jedan od demonskih kneeva, kojeg je Vinu,[48] odnosno jedan deo Vinua koji se kao Rama preobrazio u oveka, ubio u jednoj od divljih bitaka demona strelom Meseevog srpa, ponovo se u ljudskom liku vratio u kruni tok stvar anja, zvao se Ravana i iveo kao ratoborni knez na velikom Gangu. On je bio otac Daze. Dazina majka je umrla rano i poto je njena naslednica, lepa i astoljubiva
ena, rodila knezu sina, mah Daza joj je smetao; umesto njeg a prvor oenog elela je da jednom njen sin Nala postane vladar, stog a je veto umela da Dazu otui od njeg ovog oca, namer avala je
da ga prvom zgodnom prilikom ukloni s puta. Ah jedan od dvorskih bramana Ravane, Vazudeva, znalac u prinoenju rtvi, prozr eo je njenu namer u i, kako je bio mudar, znao je i kako e da je osujeti.
Bilo mu je ao malog princa koji je, po svemu sudei, od majke nasledio sklonost ka pobonosti i
oseanje za pravdu. Drao je Dazu na oku da mu se ne dog odi nikakvo zlo, i samo je ekao priliku da
ga odvoji od maihe.
Rada Ravana je imao krdo krava posveenih Brami, koje su smatrane svetim i u ijem su se mleku i maslu esto prinosile rtve bog u. Najbolji panjaci u zemlji bili su odreeni za njih. Jednog a dana doao je jedan od pastir a koji su uvali krave posveene Brami sa tovar om maslaca i javio da se u
kraju, u kome je krdo dosad paslo, javljaju predznaci sue i da su se pastir i dog ovor ili da poter aju
krave dalje u planinske predele, gde im ni u doba najveih sua nee ponestati izvorske vode i svee
hrane. Braman se pover io pastir u kog a je odavna poznavao kao oveka ljubaznog i odanog, i kada je
sledeeg dana mali Daza, sin Ravane, nestao i niko nije mog ao da ga pronae, bili su Vazudeva i pastir jedini koji su znali za tajnu njeg ovog nestanka. Deaka Dazu poveo je pastir sa sobom u breuljke,
gde su naili na krdo koje je lag ano odmicalo, i Daza se njemu i pastir ima drag e volje i vedra raspoloenja pridruio, rastao je kao pastire, pomag ao pri uvanju i gonjenju krava, oko mue, igrao se
sa teladima i odmar ao pod kronjama drvea, pio slatko mleko, a bose nog e su mu bile ubrljane
kravljom baleg om. Njemu se to svidelo, upoznao se sa ivotom pastir a i krava, upoznao umu, drvee i plodove u njoj, voleo je da jede mang o, umske smokve i plodove var ing a stabla, pecao slatko
lotosovo kor enje po zelenim umskim jezer ima, u praznine dane je na glavi nosio venac od crvenih
cvetova, nauio je da se uva od ivotinja u divljini, da izbeg ava tig ra a da se drui sa mudrim mungosom i veselim jeom, da kini per io d provodi u sumranoj kolibi, u kojoj su se deaci zabavljali
dejim igrama, pevali pesme ili pleli korpe i asur e. Daza nije sasvim zabor avio svoju nekadanju
postojbinu i preanji ivot, ali ubrzo mu se inilo da je to sve bio san.
I jednog a dana, poto je krdo prelo u drug i predeo, Daza krenu u umu sa namer om da trai med.
Otkako je upoznao umu ona mu je bila veo ma drag a, a ova je bila posebno lepa, kroz zelenilo i granje vijug ala je dnevna svetlost poput zlatnih zmija, umovi, zov ptica, apat kronji, krici majmuna
preplitali su se i ukrtali u ljupkom i blistavom spletu poput svetlosti u lug u, isto tako su sa raznih
strana nailazili, spajali se i opet rasprivali mir isi cvea, raznih vrsta drvea, lia, voda, mahovina,
ivotinja, plodova, zemlje i memle, opor i i slatki, divlji i pitomi, mir isi koji bude i uspavljuju, vedri i
onespokojavajui. as bi zaubor ila voda u nevidljivom umskom klanou, as bi opet nad belim titastim cvetovima titrao somotnozeleni leptir sa crnim i utim peg ama, ili bi krkala grana u dubini
modro osenene ikar e i lie padalo na lie, u tami bi riknula neka ivotinja ili se neka dandrljiva
majmunica svaala sa svojima. Daza je zabor avio da trai med i dok je oslukivao cvrkut malog jata
blistavo ar enih majunih ptica, ugledao je neki trag meu visokom paprati, koja se kao neka gusta,
mala uma ir ila usred velike, neto kao puteljak, ili tesna peaka staza, i kada se neujno i oprezno
uputio njome, otkrio je pod ogromnim razg ranatim stablom malu kolibu, neku vrstu iljatog ator a

od paprati, a ispod kolibe je uspravno i nepokretno sedeo neki ovek, ruke su mu poivale meu skrtenim nog ama, a pod belom kosom i ir okim elom uper io je mirni, bezizr azni pog led u zemlju, oi
su mu bile otvor ene ali kao da je njihov pog led bio okrenut unutra.
Daza je shvatio da je to sveti ovek i jog i, uostalom, nije bio prvi kog a je video, znao je da su to
potovanja dostojni ljudi, povlaeni od bog ova i da je dobro donositi im dar ove i ukazivati im potovanje. Ali ovaj ovde, koji je uspravno i oputenih ruku sedeo pred svojom lepom i skrivenom kolibom, posebno se svideo deaku, uinio mu se udesniji i potovanja dostojniji od onih koje je dotle
viao. Sedeo je kao da lebdi i kao da svojim odsutnim pog ledom ipak sve vidi i zna, kao da je bio
okruen aurom svetlosti, zaar anim krug om dostojanstva i talasima i plamenom nakupljenog ar a i
jog a-snag e, tako da se deak nije usudio da mu prie, da pozdravom ih uzvikom remeti njeg ov zanos.
Dostojanstvo i velianstvenost njeg ove pojave, svetlost koja kao da je zraila iz njeg a i blistala na
njeg ovom licu, usredsreenost i neprikosnovenost njeg ovog izr aza bili su izvor talasa i zraka, a on
okruen njima kao da je sedeo na prestolu poput Meseca, dok su saeta snag a njeg ovog duha, spokojno i sabrano htenje njeg ove pojave izatkali oko njeg a ar obni krug, izazivajui oseanje da bi taj ovek pukom eljom ili jednom misli, i ne diui pog led, mog ao da ubije i ponovo vrati u ivot ubijenog.
Nepokretniji od drveta koje die i treper i svojim zelenilom i granjem, nepokretniji od kamenog
boanstva sedeo je jog i, a isto tako nepokretan i prikovan za zemlju, sputan i mag ino privuen tom
pojavom stajao je deak. Stajao je i zur io u majstor a, video zrak suneve svetlosti na jednom njeg ovom ramenu i drug i zrak na njeg ovoj oputenoj ruci, video kako se ovi zraci lag ano pomer aju i nastaju novi, i stojei tako zanemeo od uda, shvatio je da ti zraci suneve svetlosti nemaju nikakve veze
s tim ovekom, kao ni pesma ptica i krici majmuna u okolnoj umi, ni mrka umska pela koja mu se
spustila na lice, omir isala mu kou, milila mu preko obraza i opet odletela, kao ni sav raznoliki ivot
ume. Daza je sve to osetio i znao da sve to oi vide i ui uju to je lepo i runo, umilno ili strano,
da sve to nema nikakve veze sa svetim ovekom, da ga kia nee ni rashladiti ni oner aspoloiti, vatra
ga nee opei, da je za njeg a ceo okolni svet samo povrje i bez znaaja. U njemu se rodila neka mutna slutnja da je u stvar i ceo svet moda samo igra i povrje, samo daak vetra i titranje talasa nad nepoznatim dubinama. To zapravo nije bila misao ve pre neka jeza i laka vrtog lavica koja zanese pastire i proe ga oseanjem strave i opasnosti, a u isti mah ga je sve to silno privlailo i budilo u njemu poudnu enju. Uinilo mu se da je jog i kroz povrje sveta potonuo na dno postojeeg, uronio u
tajnu svih stvar i, da je probio i odbacio od sebe zaar anu mreu ula, igru svetlosti, umova, boja i
oseanja, da je duboko uvreen u sutastvenom i neizmenljivom.
Iako su deaka nekad vaspitavali bramani koji su mu podar ili mnog e zrake duhovne svetlosti, on
sve to ipak nije shvatio razumom, niti bi umeo da izr azi reima, ali kao to se u blag oslovenom asu
osea blizina boanskog, tako ga je sada obuzimala jeza puna strahopotovanja i divljenja, osetio je
neto kao ljubav prema tom oveku i enju za ivotom kojim je iveo jog i koji je sedeo duboko utonuo u meditacije. I tako je star i na udesan nain podsetio Dazu na njeg ovo por eklo, na kneevstvo i
kraljevstvo, stajao je na rubu gustia od paprati, dirnut do dna srca, ne hajui vie to ptice proleu i
kronje nenim apatom vode razg ovor e, ne hajui za umu i krdo sav se predao ar oliji i gledao u
pustinjaka utonulog u razmiljanje, zanet nepojmljivim mir om i neprikosnovenou njeg ove pojave,
svetlim spokojstvom kojim je zrailo njeg ovo lice, snag om i usredsreenou njeg ovog dranja i
potpunom predajom svojoj slubi.
Naknadno sig urno ne bi umeo rei da li je kraj one kolibe proveo dva ih jedan as, ih nekoliko dana. Ah kada se oslobodio opinjenosti, kada se neujno provukao stazom kroz paprat, traio izlaz iz
ume i napokon stig ao da otvor enih panjaka i krda, uinio je to nesvesno, u dui je jo uvek bio opinjen a razbudio se tek kada ga je jedan od pastir a pozvao po imenu. Vikao je i grdio to je deak ta-

ko dug o bio odsutan, ali kako je Daza gledao u njeg a zaueno, razr og aenih oiju, pastir umuknu,
zapanjen neobinim, stranim pog ledom deaka i njeg ovim sveanim dranjem. Ali, posle nekog vremena, ipak ga je upitao:
Gde si bio, mili moj? Da nisi ugledao nekog bog a ili sreo demona?
Bio sam u umi ree Daza neto me je mamilo, hteo sam da traim med. Ali posle sam
zabor avio na to, jer sam ugledao oveka, pustinjaka koji je utonuo u meditacije ili u molitvu, a kada
sam video kako mu se lice blista, mor ao sam da zastanem i da ga dug o posmatram. Hteo bih veer as
da odem do njeg a da mu odnesem dar ove, on je sveti ovek.
Uini to ree pastir odnesi mu mleka i slatkog masla; svece treba potovati i dar ivati ih.
Ali, kako da ga oslovim?
Ne mor a ga oslovljavati, Dazo, pokloni mu se i spusti dar ove pred njeg a, to je dovoljno.
Deak ga poslua. Trebalo mu je neko vreme da nae ono mesto. Ispred kolibe nije bilo nikog a i
on se nije usudio da ue, stog a je spustio dar ove ispred ulaza u kolibu i udaljio se.
Dok su se pastir i zadravali u blizini onog mesta, on je svake veer i odnosio dar ove, a tu i tamo
odlazio bi i preko dana i zaticao mnog opotovanog udubljenog u meditacije; nikako nije mog ao da
odoli da ga ne posmatra zaneseno i da i sam ne bude proet trakom sveeve snag e i blaenstva. ak i
kad su pastir i napustili taj kraj i Daza zajedno s njima krenuo na nove panjake, dug o nije mog ao da
zabor avi onaj doivljaj u umi i, kao to to biva kod deaka, sanjar io bi kad bi se naao sam da je i on
pustinjak i poznavalac jog e. Ali seanje i snovienje izbledee vremenom, utoliko pre to je ubrzo
stasao i postao snaan mladi, i sa zadovoljstvom i pun ar a uestvovao u igrama i takmienjima sa
svojim vrnjacima. Pa ipak se u njeg ovoj dui zadrala iskra slutnje da bi kneevstvo, koje je izg ubio,
mog ao jednom da zameni dostojanstvom i tajanstvenom moi jog ija.
Jednog a dana, kada se zatekoe u blizini grada, jedan od pastir a donese vest da se tamo priprema
velika svetkovina. Star i knez Ravana, kog a je izdala snag a i veo ma je oronuo, odredio je dan u koji
e ga njeg ov sin Nala naslediti i biti prog laen za kneza. Daza je eleo da prisustvuje toj svetkovini,
da vidi jednom grad kojeg se u dui mutno seao iz detinjstva, da slua muziku, da prisustvuje sveanoj povorci i takmienjima plemia i da jednom vidi nepoznati svet gradskih stanovnika i velmoa
toliko puta opisan u skaskama i bajkama, znajui a i to je bila samo skaska ili bajka ili jo manje
od tog a da je nekad, u neko davno doba, i on pripadao tom svetu. Pastir i su dobili nar eenje da odnesu na dvor tovar maslaca koji e se rtvovati prilikom sveanosti, i na Dazinu veliku radost i on je
bio meu onom trojicom koje je glavni pastir odredio za tu dunost.
Stig li su na dvor u predveer je prazninog dana kako bi blag ovremeno ispor uili maslac. Preuzeo
ga je braman Vazudeva koji je rukovodio rtvenim obredima, ali nije poznao mladia. Trojica pastir a
su zatim sa velikim zadovoljstvom prisustvovala sveanostima; ve u rano jutro poelo je prinoenje
rtve pod vostvom bramana, videli su kako vatra zahvata gomile zlatnosjajnog maslaca, pretvar ajui
ih u plamen koji je lizao do neba, uzdizao se do beskonanih visina i ir io masnoom zasieni dim,
tako ugodan tri puta po desetini bog ova. U sveanoj povorci videli su slonove sa nosiljkama sa pozlaenim krovom u kojima su sedeli jahai, videli su cveem okienu kraljevsku koiju i mladog radu Nalu, uli gromog lasnu svirku bubnjeva. Sve je bilo velianstveno i blistavo a i pomalo smeno,
bar se tako inilo mladom Dazi; bio je zanet i ushien, tavie opijen od buke, od kola i iskienih konja, od sve te raskoi i razmetljivog rasipanja, oar ale su ga igraice koje su plesale ispred kneevskih koija, vitkih i ilavih nog u nalik na stabljike lotosa, zaudile su ga veliina i lepota grada, a
ipak je uprkos svom ushienju i zadovoljstvu sve to posmatrao trezvenim pog ledom pastir a koji u osnovi prezir e gradske ljude. Ni za trenutak nije pomislio da je zapravo on prvor oeni sin, da se pred
njeg ovim oima slavilo mir opomazanje i posveenje njeg ovog polubrata Nale, o kome nije imao nikakvih uspomena, niti da je zapravo on Daza trebalo da se vozi u cveem okienim koijama.

Ali zato mu se nimalo nije svideo mladi Nala, izg ledao mu je glup i zao u svojoj silnoj razmaenosti,
nepodnoljivo sujetan u svom nadmenom samoo boavanju; rado bi uinio neku pakost tom mladiu
koji je izig ravao kneza i malo ga nauio pameti, ali za to nije bilo prilike i ubrzo je na to zabor avio
okruen tolikim drug im utiscima i stvar ima koje je trebalo videti i uti, smejati im se i uivati u njima. ene u gradu su bile lepe, njihovi pog ledi, pokreti i nain govor a izazivaki i uzbudljivi, pa su
mladi pastir i uli mnog e rei koje su im jo dug o odzvanjale u uima. Rei su im, dodue, dobacivane sa prizvukom podsmeha, jer je odnos ljudi u gradu prema pastir ima isti kao i odnos pastir a prema
graanima; oni se meusobno prezir u. Ali uprkos tome, gradskim enama su se veo ma svideli lepi i
snani mladii, koji se hrane mlekom i sir om i gotovo preko cele godine ive pod vedrim nebom.
Kada se Daza vratio sa svetkovine, preo brazio se u mukarca, jur io je devojke i ogledao se u mnogim takmienjima pesnienja i rvanja sa drug im mladiima. U to vreme se s ostalim pastir ima naao
opet u nekom novom predelu sa ravniarskim panjacima i stajaim vodama, obraslim sitom i bambusom. Tu je ugledao devojku koja se zvala Pravati, i u njemu buknu bezumna ljubav prema toj lepoj
eni. Ona je bila ker zakupca imanja i Daza je bio tako zaljubljen da je zabor avio i odbacio sve, samo da je dobije. Kada su pastir i posle nekog vremena napustili taj kraj, nije hteo da poslua njihova
upozor enja i savete neg o se oprostio od njih i od pastirskog ivota koji je toliko voleo, stalno se nastanio i uspelo mu je da dobije Pravati za enu. Obraivao je prosom zasejana i pir inana polja svog a
tasta, pomag ao u mlinu i pri sei drva, a svojoj eni je podig ao kolibu od bombusove trske i blata i
drao je u njoj zakljuanu.
Samo izuzetno snano oseanje moe da nater a mladog oveka da se odrekne svojih ranijih prijatelja, drug ova i navika, da iz osnove promeni nain ivota i da meu tuim ljudima prihvati nezavidnu ulog u domazeta. Pravati je bila tako lepa, ljubavne naslade koje su zraile iz njenog lica i tela tako
silne i primamljive da je Daza za sve drug o bi slep i sav se predao toj eni, u njenom zag rljaju je nalazio istinsku sreu. Za neke bog ove i svece se pria da su dane, mesece i godine drali u zag rljaju
neku lepu enu koja ih je oar ala, da su se stopili s njom i potpuno utonuli u slast, zabor avljajui sve
drug o. Takvu sudbinu i ljubav poeleo je i Daza. Ali to mu nije bilo sueno i njeg ova srea ne potraja
dug o. Sveg a godinu dana, a i to vreme nije bilo ispunjeno nepomuenom sreom, bilo je u njemu
mesta i za mnog e neprilike, za neugodne zahteve njeg ovog tasta, zajedljive primedbe njeg ovih ur aka
i udi mlade ene. Meutim, kad god bi priao njenom leaju zabor avio bi na sve, sve bi drug o iezlo i postalo nitavno, toliko bi ga zaneo njen smeh i naslada kad bi milovao njeno vitko telo, vrt sladostrasti cvetao je u njemu sa hiljadama cvetova, mir isa i senki.
Srea nije potrajala ni godinu dana kada je njeg ov kraj zahvatilo uzbuenje i komeanje. Pojavie
se glasnici na konj ima i najavie dolazak mladog rade i ubrzo se sa svojim ljudima, konjima i celom pratnjom pojavio i sam rada Nala da lovi u tom kraju; na sve strane su se podizali ator i, svuda
se ulo njitanje konja i zvuci rog ova. Dazu sve to nije zanimalo, radio je u polju, obavljao poslove u
mlinu i izbeg avao lovce i dvorjane. Ah kad se tih dana jednom vratio u kolibu i u njoj nije zatekao
svoju enu, mada joj je bio strog o zabranio svaki izlazak, osetio je udar posred srca nasluujui nesreu. Pohitao je svom tastu, ali Pravati nije bila kod njeg a i svi su u kui tvrdili da je uopte nisu videli. Strah mu je sve vie pritiskivao srce. Pretraio je povrtnjak i polja, dan ili dva neprestano je hodao tamo-amo izmeu svoje i kolibe svog a tasta, vrebao po oranicama, spustio se u bunar, molio se
bog ovima, dozivao je po imenu, mamio je i proklinjao, traio trag ove njenih stopala. Najmlai urak, jo deak, naposletku mu je odao da je Pravati kod rade, da se nalazi u njeg ovom ator u, da su
je videli kako jae konja. Daza se kradom unjao oko log or a Nale, nosio je uza se praku koju je koristio nekad kao pastir. Kad god bi kneev ator danju ili nou za trenutak ostao bez nadzor a, on bi se
prikrao, ali bi ubrzo iskrsli straar i i on bi mor ao da bei. Skrivajui se meu granjem nekog stabla
video je radu, iji mu je lik jo od svetkovine u gradu bio poznat i odvratan, video kad je uzjahao
konja i odjahao, a kada se posle nekoliko asova vratio, sjahao i odg rnuo atorsko krilo na ulazu, vi-

deo je da se u ator u kree neka mlada ena i pozdravlja radu, a kada je u toj mladoj eni poznao
Pravati, svoju enu, zamalo nije pao sa drveta. Sada je pouzdano znao na emu je i srce ga je jo vie
titalo. Silna je bila njeg ova ljubavna srea sa Pravati, a sada su nita manje silno, tavie, jo silnije
ovladali njime bol, gnev, svest o tome ta je izg ubio i uvreenost. Kada ovek svu ljubav za koju je
sposoban usredsreuje na jedno, u njemu se rui sve ako to izg ubi i odjednom se nae sam meu ruevinama.
Jedan dan i jednu no je Daza lutao po okolnim umama, iza svakog kratkog predaha ponovo bi
ga jad u srcu dig ao na nog e, mor ao je da tri i da se kree, inilo mu se da mor a da jur i do na kraj
sveta i do kraja svog ivota koji je izg ubio svaku vrednost i ar. Pa ipak nije poao u daljinu i u nepoznato ve se neprekidno zadravao u blizini mesta svoje nesree, obilazio je oko svoje kolibe, oko
mlina, oranica i kneevog lovakog ator a. Naposletku se opet sakrio meu kronjama iznad ator a,
uur io se i vrebao pun gorine, izg ar ajui kao izg ladnela divlja zver u svom lisnatom skrovitu sve
dok nije doao trenutak za koji je uvao poslednju snag u, dok rada nije iziao pred ator. Tada se neujno spustio sa grane, zamahnuo i kamenom iz prake pog odio pravo u elo omrznutog radu koji
se sruio i ostao da lei nauznak bez znaka ivota. Nikog nije bilo u blizini; vihor slasti i uivanja u
osveti koji je prohujao Dazinim ulima za trenutak prekinu stravina i udesna, mukla tiina. I pre no
to se oko ubijenog dig la graja i poelo da vrvi od slug u, on se izg ubi u umi i zatim niz dolinu u
gustiu bambusa.
U trenutku u kome je skoio sa drveta i opijen svojim inom zavitlao praku i odaslao smrt, bilo
mu je kao da je time ugasio i sopstveni ivot, kao da ga naputa poslednja snag a i kao da se, poletevi
sa smrtonosnim kamenom, i sam survava u ponor nitavila, drag ovoljno prihvatajui sopstvenu propast ako omraeni dumanin strada trenutak pre njeg a. Ali kada je iza njeg ovog ina nastupio onaj
neoekivani trenutak tiine, udnja za ivotom za koju maloas nije znao otre ga od otvor enog
ambisa, u njeg ovim ulima i telu se razbudio pranag on i nater ao ga da se povue u umu i bambusov
gusti, da bei i da se skriva. Tek kad je stig ao do nekog skrovita i izbeg ao prvu opasnost, dolo mu
je do svesti ta se s njim zbilo. Sruio se krajnje iscrpljen i bez daha, a kada je u toj malaksalosti iilio i zanos u kojem je izveo svoj in i nastupilo otrenjenje, osetio je u prvi mah razoar anje i gaenje, to je iv i to je uspeo da pobegne. Ali tek to je povratio dah i popustila vrtog lavica od silnog
premor a, iezlo je i to bljutavo i odvratno oseanje i ustupilo mesto prkosu i elji da ivi, i ponovo
je u srcu osetio divlju radost to je izvrio onaj in.
Ubrzo je okolina oivela, poelo je trag anje i lov na ubicu i potrajao je ceo dan, a on se spasao zavuen u svoje skrovite, jer se zbog tig rova niko nije usudio da prodre dublje u divljinu. Malo je spavao, oslukivao je, provlaio se dalje kroz gusti i opet predahnuo, a treeg dana naao se ve s one
strane breuljka i peaio bez odmor a u pravcu viih breg ova.
ivot beskunika vodio ga je na razne strane, uinio ga tvrim i ravnodunim, postao je mudriji i
smir eniji, ali je nou jo uvek esto sanjao o Pravati i o svojoj nekadanjoj srei, odnosno o onome
to je nazivao sreom, bezbroj puta je sanjao i kako ga gone a on bei, bila su to uasna i zastraujua
snovienja, kao ovo: on bei, za sobom uje bubnjeve i lovake rog ove gonilaca, a on se probija
kroz umu i movar e, kroz trnje i preko tronih, crvotonih mostova i neto nosi, neki ter et, neto zamotano, pokriveno i nepoznato za ta zna da je veo ma drag oceno i ugroeno, neko blag o, moda neto ukradeno, uvijeno u mar amu, neku ar enu tkaninu sa mrkocrvenim i plavim ar ama slinu Pravatinoj haljini za sveanosti da on natovar en tim zaveljajem, opljakanim plenom ili blag om, uz
opasnosti i teg obe bei i unja se presamien pod niskim granama i viseim stenama, por ed zmija i
preko vrtog lavo uzanih brvana nad rekama punim krokodila, da se napostetku, gonjen i iscrpljen, zaustavlja i prstima bar ata po vor ovima kojima je zaveljaj zavezan, da mu uspeva da drei jedan po
jedan i naposletku vidi da je blag o koje je izvadio i koje sad uasnut dri u rukama njeg ova sopstvena

glava.
Ziveo je po skrovitima i u neprestanom lutanju, zapravo vie nije beao od ljudi, ali ih je izbeg avao. Jednog a dana put ga je doveo do travnatog predela sa breuljcima koji mu se uinio lep i vedar, i
kao da ga je pozdravio kao star og znanca. as su se prostir ale livade s ustalasalom, rascvetalom travom, as uzdizale vrbe koje je poznavao i koje su ga podseale na radosno i edno vreme u kome nije znao za ljubav i ljubomor u, za mrnju i osvetu. Bili su to panjaci na kojima je nekad uvao krdo
sa svojim drug ovima, to je bilo najr adosnije vreme njeg ove mladosti, koje mu je sad iskrslo pred
oima i pojavilo iz silnih dubina nepovratnog. Slatka tug a u njeg ovom srcu bila je odjek umova koji
su ga tu pozdravljah, pirkanja vetra meu srebrnastim ustreptalim vrbama, vesele, hitre kor anice potoia, pesme ptica i muklog zuzukanja bumbar a. Sve je ovde zvualo i mir isalo na utoite i zaviaj,
naviknutom na lutajui ivot pastir a, jo mu se nikada nijedan kraj nije inio tako prisan i zaviajni.
Praen i voen tim glasovima u dui, proiman oseanjem oveka koji se vraa svom domu, prolazio je ovim ljupkim predelom posle stranih meseci vie ne kao stranac, prog onjeni beg unac i na
smrt osueni, neg o ir oka srca, ne mislei ni na ta i bez elja, predajui se sav spokojnoj i vedroj sadanjici i bliskosti, upijajui pun zahvalnosti sve u sebe. udio se pomalo sam sebi i svem novom,
neobinom, po prvi put s oduevljenjem u dui, iznenadila ga je otvor enost sopstvenog duha, vedrina
bez napetosti, paljivi i blag odarni nain na koji je posmatrao i uivao u svetu oko sebe. Neto ga je
mamilo da se preko zelenih panjaka uputi u umu, pod drvee, u sumrak posut zracima sunca i tu ga
jo vie obuze oseanje da se vraa u zaviaj i ono ga je vodilo putevima koje kao da su njeg ove noge same nalazile, sve dok kroz gusti paprati, neku vrstu male ume usred velike, nije stig ao do majune kolibe, pred kojom je na zemlji, nepokretan, sedeo jog i kog a je nekad kriom posmatrao i donosio mu mleka.
Daza je zastao kao da se trg ao iz sna. Sve je tu bilo kao nekad, ovde vreme nije prolazilo, ovde se
nije ubijalo ni patilo; vreme i ivot su ovde bili postojani kao kristal, spokojni i ovekoveeni. Posmatrajui star og, srce mu se ispunilo divljenjem, ljubavlju i enjom kao nekad, kada ga je prvi put
ugledao. Zag ledao je kolibu i pomislio da bi je trebalo malo popraviti pre poetka idueg kinog perio da. Zatim se osmelio i posle nekoliko opreznih kor aka uao je u kolibu i osvrnuo se oko sebe da
vidi ta se nalazi u njoj, a to nije bilo mnog o, gotovo nita: leaj od lia, izdubljena tikva sa malo
vode i prazna torba od like. Daza uze torbu i poe u umu da trai hranu, vrativi se sa plodovima i
slatkom srikom iz stabala, zatim je uzeo tikvu i napunio je sveom vodom. Time je obavio sve poslove koje je ovde trebalo obaviti. Eto, kako je nekima malo potrebno za ivot! Daza se uur io na
zemlji i utonuo u sanjar enje. Bio je zadovoljan tim odmor om bez rei i sanjar enjem u umi, zadovoljan sam sobom, glasom u svojoj dui koji ga je doveo na ovo mesto, na kome je ve jednom kao
mladi oseao neko spokojstvo, sreu i prisnost doma.
I tako je ostao kod utljivog. Obnovio mu je leaj od lia, traio hranu za obojicu, opravio tronu
kolibu i poeo gradnju drug e, koju je na malom rastojanju podig ao za sebe. Po svemu sudei, star i ga
je trpeo, iako se zapravo nije mog lo dokuiti da li ga uopte primeuje. Kada bi se dig ao posle meditacije, uinio bi to samo da ue u kolibu da spava, da pojede koji zalog aj, ili da se za kratko vreme izgubi u umi. Daza je por ed tog a asnog oveka iveo kao slug a nekog velikana, ili pre kao to domaa ivotinjica, pitoma ptica ili mung os ivi por ed ljudi, uvek na usluzi i gotovo neprimeena.
Budui da je dug o iveo kao beg unac, skrivao se nespokojan i muen griom savesti, uvek spreman da umakne gonio cima, izvesno vreme mu je prijao miman ivot, poslovi koje je obavljao bez
ikakvog truda i neposredna blizina oveka koji se nije obazir ao na njeg a, spavao je spokojno i bez
stranih snovienja, zabor avljajui u toku pola ili ak i celog dana ta se dog odilo. Nije razmiljao o
budunosti, i ako je uopte za neim teio i bilo ta eleo, onda je to bilo da ostane tu, da ga jog i prihvati i uputi u tajnu pustinjskog ivota, da i sam postane jog i i uesnik u ponosnoj bezbrinosti jog iz-

ma. Vie puta je poinjao da podraava asnog jog ija, da kao on nepokretno sedi skrtenih nog u, da
netremice uper i pog led u nepoznati svet nakraj stvarnosti i da postane neosetljiv na sve to ga okruuje. Ali obino bi se brzo zamor io, utrnuli bi mu udovi i zabolela ga lea, smetali su mu razni insekti
ili bi ga zasvrbela nadraena koa i to bi ga nater alo da se pokrene, da se ee i naposletku ustane. Ponekad bi, meutim, osetio i neto drug o, naime, da postaje prazan i lak, da lebdi, to ljudima inae uspeva samo u snu, kada ovla dotiui zemlju i odbivi se blag o od nje lebde u vazduhu poput pahuljice od vune. Tih trenutaka mutno je nasluivao kako bi bilo kad bi stalno tako lebdeo, kad bi mu se telo oslobodilo teine i vinulo poneto dahom jednog uzvienijeg, istijeg, sunanog ivota, uzdiui se
i utapajui u jedan drug i svet, bezvremen i nepromenljiv. Ah to su bili samo trenuci i slutnje. Kada bi
se posle takvih trenutaka vratio u svakodnevicu, pomislio bi da mor a nekako postii da mu majstor
bude uitelj, da ga uvede u njeg ove vebe i tajne vetine, da i njeg a preo brazi u jog ija. Ah, kako da to
postigne? Nije bilo ni najmanjeg znaka da e ga star i ikada primetiti, da bi ikad mog li da izmene neku
re. Kao to se star i nalazio nakraj dana i asa, nakraj ume i kolibe, tako je, po svemu sudei, bio i
nakraj rei.
Pa ipak je prog ovor io jednog dana. Dolo je vreme u kome je Daza opet sanjao iz noi u no, esto zanosno slatko, a esto i strano, sanjao bi svoju enu Pravati, ili o svom strahotnom ivotu beg unca. Ni po danu nije postizao nikakav napredak, nije mog ao dug o na sedi i da se veba, glavom su mu
prolazile misli o enama i ljubavi i esto je lutao po umi. Kanda su vremenske prilike bile za to krive, dani su bili sparni, sa povremenim naletima vrelog vetra. I opet je nastupio takav lo dan, rojili su
se komarci, Daza je te noi opet imao neko snovienje koje ga je titalo i ispunjavalo strahom, dodue, nije znao kakav je to zapravo bio san, ali mu se inio kao kukavni i u stvar i nedozvoljeni povratak
ranijim stanjima i ivotnim dobima. Preko celog dana se tmur an i uznemir en unjao oko kolibe,
obavljao poneki posli, sedao u vie mahova da veba meditir anje ali bi ga svaki put spopadao grozniavi nemir, sevalo mu je u udovima i kao da su mu mravi mileli po stopalima, neto ga je peklo na
potiljku i jedva bi izdrao nekoliko trenutaka, dobacujui pri tom bojaljive i postiene pog lede starom, koji je uao u savrenom stavu, dok mu je lice, sa pog ledom uper enim u sebe, sa neprikosnovenom i spokojnom vedrinom lebdelo kao cvetna krunica.
Kada se tog a dana jog i dig ao i krenuo ka svojoj kolibi, Daza koji je dug o iekivao taj trenutak
preprei mu put i oslovi ga sa hrabrou bojaljivih:
Mnog opotovani ree oprosti to sam prodro u tvoj mir. Ja traim spokojstvo, traim
mir, hteo bih da ivim kao ti i da budem tebi slian. uj me, jo sam mlad, ali sam mnog o propatio,
sudbina se svir epo poigrala sa mnom. Rodio sam se kao knez, ali su me u ranom detinjstvu uklonili i
dali pastir ima, postao sam pastir, odrastao sam u veselju i snazi kao mlado govedo, nevin u srcu. Zatim sam poeo bacati pog lede na ene i kad sam ugledao najlepu, stavio sam svoj ivot u njenu slubu, umro bih da je nisam dobio. Napustio sam svoje drug ove pastir e, traio i dobio Pravati za enu,
postao sam domazet, mor ao sam da sluam i obavljam teke radove, ali Pravati je bila moja, volela
me je, bar sam ja mislio da me voli, svake veer i vraao sam se u njen zag rljaj i leao na njenom srcu. Ali gle uda, u na kraj je doao rada, onaj isti zbog kog a su me kao dete uklonili, doao je i
oteo mi Pravati, svojim oima sam je video u njeg ovom zag rljaju. Bio je to najvei bol koji sam iskusio i koji je iz osnova izmenio mene i moj ivot. Ubio sam radu i vodio ivot zloinca i prog onjenog, sve se dalo u poter u za mnom, ni trenutka nisam bio sig ur an u svoj ivot dok nisam stig ao ovamo. Mnog opotovani, ja sam budala i ubica, moda e me ipak uhvatiti i raer eiti naetvor o. Ne
mog u vie da podnesem takav strani ivot, hteo bih da ga se reim.
Jog i je mirno, obor ena pog leda, sasluao plahoviti mladiev izliv. Zatim se svetlim, prodornim i
gotovo nepodnoljivo vrstim, usredsreenim pog ledom zag ledao u Dazu i, posmatrajui njeg ovo lice i razmiljajui o njeg ovoj plahovito iznetoj prii, lag ano razvukao usne u osmeh i nasmejao se,

smejui se bez glasa zatresao je glavom i kikoui se povikao:

Maja! Maja!
Daza je stajao zbunjen i postien, dok je jog i pre no to e se zaloiti krenuo uzanom stazom izmeu paprati i hodao tamo-amo odmer enim, ritmikim kor acima. Vratio se nakon stotinak kor aaja i
uao u svoju kolibu, a na licu mu se videlo da je, kao i uvek, okrenut stvar ima koje ne spadaju u pojavni svet. Kakav je to bio smeh kojim je taj ovek vazda nepokretna lica odg ovor io na Dazine rei?!
Dug o je razmiljao o tome. Da li je taj smeh u trenutku Dazinog oajnikog priznanja i preklinjanja
bio blag onaklon ili podrugljiv, da li je bio uteen ili znak osude, da li je bio boanski ili demonski?
Da li je bio naprosto cinino mudrovanje starca koji vie nije u stanju da bilo ta shvati ozbiljno, ili
podsmeh mudraca suo enog sa tuom ludou? Da li je trebalo protumaiti da ga je tim smehom odbio, oprostio se od njeg a i otpustio ga? Ili ga je trebalo shvatiti kao savet, poziv da se i Daza smeje
zajedno s njim? Nikako nije mog ao da odg onetne njeg ov znaaj. Do kasno u no razmiljao je o
smehu koji su, po svemu sudei, njeg ov ivot, srea i jad izazvali kod tog starca, prevakavao ga je u
mislima kao kakav tvrd kor en koji ipak ima i neki ukus i mir is. Isto tako je prevakavao i razmiljao
i o rei koju mu je star i doviknuo tako gromko, vedro i neshvatljivo razdrag ano, kikoui se: Maja!
Maja! Donekle je znao, a donekle naslutio ta otprilike treba da znai re koju mu je dobacio smejui se, a i nain na koji je to uinio navodio ga je da otkrije njen smisao. Maja je Dazina slatka srea i
gorki jad, maja je lepa Pravati, maja je njena ljubav i strast, maja je ceo ivot. Dazin ivot i ivot svih
ljudi, sve je u oima star og jog ija bila maja, neto kao detinjar ija, pozor ina igra, uobraenje, ar ena
laa, mehur od sapunice, neto emu se ovek mog ao razdrag ano smejati i to u isti mah prezr eti, ali
ni u kom sluaju shvatiti ozbiljno.
Ako je star i jog i onim smehom i reju maja smatrao da je reio i okonao pitanje Dazinog ivota, drug aije je bilo sa Dazom i, ma koliko eleo da na svoj ivot gleda kao na maju, u njemu se tih
nemirnih dana i noi opet razbudilo i oivelo sve to je, iscrpljen od ivota beg unca, neko vreme ovde zabor avio. Nada da e ikada zaista nauiti jog a vetine, ili ak biti ravan starcu, bila je veo ma mala. Ali ako je tako kakvog je imalo smisla da i dalje bor avi u toj umi? Naao je tu utoite,
malko predahnuo i skupio snag e, donekle se osvestio, a i to je imalo svoju vrednost, ve je i to bilo
mnog o. Moda su, u meuvremenu, u zemlji odustali od daljeg lova na ubicu kneza, pa bi bez velike
opasnosti mog ao da krene dalje. Odluio je da tako i uradi, da sledeeg dana krene na put, svet je bio
prostran i on nije mog ao ostati zauvek u tom skrovitu. Ta odluka ga je u izvesnoj mer i ispunjavala
spokojstvom.
Namer avao je da krene u prvo svitanje, ali kad se probudio posle dueg sna sunce se ve popelo na
nebu i jog i je ve bio utonuo u svoje meditacije, a Daza nije eleo da ode bez oprotaja, osim tog a,
imao je jo neto na srcu. Stog a je ekao satima da se star i digne, protegne udove i po svom obiaju
pone da hoda tamo-amo. Tad mu je prepreio put, poklonio mu se i nije odustao sve dok majstor joge nije uper io pog led u njeg a.
Majstor e ree ponizno reio sam da idem dalje svojim putem, neu vie remetiti tvoj mir.
Ali mi samo jo ovog puta, mnog opotovani, dozvoli da ti uputim jednu molbu. Kada sam ti ispriao
svoj ivot, ti si se nasmejao i uzviknuo maja. Preklinjem te, reci mi neto vie o maji.
Jog i se uputi svojoj kolibi i pog ledom nar edi Dazi da ga sledi. Dohvativi posudu sa vodom prui
je Dazi i ree mu da oper e ruke. Daza ga poslua. Majstor je zatim ostatak vode u tikvi prosuo meu
paprat, a praznu posudu dao Dazi i nar edio mu da donese svee vode. Daza posluno potra, sa setom
rastanka u srcu, znajui da poslednji put prelazi stazu do izvor a, poslednji put prinosi laku posudu sa
glatkom, izlizanom ivicom povrini vode, na kojoj se ogledao odraz jelenjaka, svodova kronji i rasutih svetlih taaka slatkog plavetnila neba, na kojoj se poslednji put u mrkom sutonu ocrtavao i njegov sopstveni lik. Zagnjur io je posudu u vodu, zamiljeno i lag ano, bio je unezver en i nikako mu nije

bilo jasno zbog eg a ga obuzima neko tako udno oseanje i zato ga je iako je odluio da ode
zabolelo to ga star i nije pozvao da se jo malo zadri, ili moda da ostane zauvek.
uao je kraj izvor a, popio gutljaj vode, paljivo se dig ao sa posudom u ruci da nita ne prospe i
kada je hteo da se vrati kratkim putem do kolibe, do uiju mu dopre zvuk koji ga je oar ao i uasnuo,
zau glas koji je u njemu odzvanjao u mnog im snovima, kojeg se esto seao sa gorkom enjom.
Bio je sladak, zanosan i detinji, mamio ga zaljubljeno usred sumrane ume tako da se od zaprepaenja i ushienja najeio i uzdrhtao do dna srca. Bio je to glas Pravati, njeg ove ene.
Dazo mamio ga je njen glas.
Sa posudom za vodu osvrtao se sa never icom i, gle, meu drveem se pojavila vitka i gipka dug onog a Pravati, voljena, nezabor avna i nevema. Ispustio je posudu iz ruku i potrao joj u susret. Stajala
je pred njim smeei se i pomalo stidljivo gledala u njeg a krupnim oima srne, i tada je izbliza uoio
da je obuvena u sandale od crvene koe i odevena u veo ma lepe i bog ate haljine, da na ruci ima zlatnu
grivnu i blistavo, ar eno i drag oceno kamenje u crnoj kosi. On ustuknu. Zar je ona jo uvek bila kneeva milosnica? Zar on nije ubio Nalu? Da li je ona jo uvek imala na sebi njeg ove poklone? Kako je
smela da mu izie na oi nakiena tim drag uljima i kamenjem, i da ga doziva po imenu.
Ali ona je bila lepa no ikad i pre no to je pozove na odg ovornost mor ao je da je zag rli, da spusti
elo na njenu kosu, da joj podigne lice i poljubi usta, a tog trenutka je oseao da se opet sve vratilo,
da je opet njeg ovo sve to je posedovao, sva srea, ljubav, slast i ivotna radost, sva strast. I ve se u
mislima udaljio daleko od te ume i star og pustinjaka, ve su se uma, pustinjatvo, meditacije i jog a
pretvor ili u nitavilo, pali u zabor av; vie nije mislio ni o posudi sa vodom koju je trebalo da odnese
star om. Ostala je kraj izvor a kada se sa Pravati uputio ka rubu ume. Ona mu je na brzinu ispriala
kako je dospela ovamo i ta se sve zbilo.
udnovato je bilo sve to mu je ispriala, iznenaujue, oar avajue i bajoslovno, i Daza je utrao
u svoj novi ivot kao u neku bajku. Nije samo Pravati opet bila njeg ova, nije samo omrznuti Nala bio
mrtav i prog anjanje njeg ovog ubice odavno obustavljeno, ve je Daza, kneevski sin koji je jednom
postao pastir, sada u gradu bio prog laen za zakonitog naslednika i kneza. Neki star i pastir i jedan stari braman podsetili su svet i objavili gotovo zabor avljenu priu o tome kako su ga nekad uklonili sa
dvor a, pa se sada u celoj zemlji grozniavo trag alo za ovekom, za kojim se nekad trag alo jer je ubio
Nalu, da ga postave za radu i sveano doprate do grada gde e se useliti u dvor ac svog a oca. Sve je
bilo kao u snu, a iznenaenog Dazu najvie je obradovalo to ga je meu svim glasnicima koji su tragali za njim nala i prva pozdravila upravo Pravati. Na rubu ume je ugledao ator e, ir io se mir is dima i peene divljai. Pravati je bila buno pozdravljena od svoje pratnje i ubrzo je nastala velika gozba kad se doznalo da je Daza njen suprug.
Tu se zatekao i ovek, Dazin nekadanji drug kod pastir a, koji je Pravati i pratnju doveo ovamo,
na jedno od mesta iz njeg ovog ranijeg ivota. ovek se zadovoljno nasmejao i poznavi Dazu potrao mu u susret, ver ovatno bi ga prijateljski potapao po ramenu ili ga zag rlio, ali sad je njeg ov drug
bio rada i on se napreac zaustavi u trku, produi put lag anije i sa puno potovanja mu se pokloni u
znak pozdrava. Daza ga uspravi i zag rli, ljubazno ga nazva imenom i upita ime bi mog ao da ga daruje. Pastir je eleo telicu i dobio ak tri od radine najbolje pasmine. Neprekidno su novom knezu
dovodili razne ljude, inovnike, glavne lovce i dvorske bramane koji su ga pozdravljali, zatim je prireena gozba, zasvir ala je muzika sastavljena od bubnjeva, gitar a i frula, i Dazi se slavlje i sva ta rasko uinie kao san; nije mog ao da ver uje u sve to, zasad mu se jedina Pravati, njeg ova mlada ena
koju je drao u svom zag rljaju, inila stvarnom.
Posle nekoliko dana putovanja povorka se pribliavala gradu, upueni su glasnici koji su objavili
radosnu vest da je mladi rada pronaen i da ubrzo stie, a kada je grad ve bio na pomolu, u njemu
su na sve strane odjekivali udarci gong a i bubnjeva, a u susret im je dola sveana povorka bramana

odevenih u belo na elu sa naslednikom Vazudeve, koji je nekad, dvadeset godina unazad, poslao Dazu kod pastir a i koji je umro tek pre kraeg vremena. Oni mu poelee dobrodolicu pevajui slavospeve, a pred palatom do koje su ga vodili zapalili su nekoliko velikih rtvenih vatri. Dazu povedoe u
njeg ov dom i tu ga opet sveano pozdravie izr azima odanosti, blag oslovom i reima dobrodolice.
U gradu je, do kasno u no, potrajalo radosno slavlje.
Dvojica bramana poduavala su ga svakodnevno i tako je za kratko vreme nauio neophodne mudrosti, prisustvovao je prinoenju rtvi, delio pravdu i upranjavao viteke i ratne vetine. Braman
Gopala ga je uveo u politiku; ispriao mu je sve o njeg ovom domu i njeg ovim pravima, kao i o pravima njeg ovih buduih sinova, a i ko su mu neprijatelji. U prvom redu je naveo majku princa Nale
koja je nekad liila princa Dazu njeg ovih prava i kidisala na njeg ov ivot, a koja je sad u Dazi mrzela
i ubicu svog a sina. Ona je pobeg la i stavila se pod zatitu susednog kneza Govinde, ivela je u njeg ovoj palati, a taj Govinda i njeg ov dom bili su oduvek opasni neprijatelji, vodili su ratove jo protiv
Dazinih ukundedova, zahtevajui izvesne delove zemlje. Nasuprot tome, juni sused, knez od Gajpalija, bio je u prijateljskim odnosima sa Dazinim ocem i nikad nije trpeo nastradalog Nalu. Jedna od
vanih Dazinih dunosti bila je da ga poseti, dar uje i pozove u sledei lov.
Gospoa Pravati se sasvim uklopila u plemiki stale, umela je da nastupa kao kneg inja i izg ledala
je prekrasno u raskonim haljinama i sa blistavim nakitom, kao da po roenju nije bila nieg roda od
svog gospodar a i suprug a. Ziveli su godinu za godinom u ljubavi i njihova srea ih je okruavala sjajem i bleskom miljenika bog ova, pa ih je nar od potovao i voleo. I kada mu je posle dug og iekvanja Pravati rodila sina, kome je po svom ocu dao ime Ravana, njeg ova srea je bila potpuna. Sve to
je posedovao, zemlju i vlast, kue i tale, mlekamike, goveda i konje, sve je to u njeg ovim oima dobilo dvostruki znaaj i vanost, vei sjaj i vrednost, jer je sav taj posed bio lep i prijatan da bi njime
ukraavao, odevao i kitio Pravati, da joj dokazuje svoju odanost, ali ga je sad sve to ispunjavalo jo
veim zadovoljstvom i dobijalo jo veu vanost jer je to bilo nasledstvo i budua srea njeg ovog sina Ravane.
Pravati je uglavnom nalazila zadovoljstvo u svetkovinama, sveanim povorkama, u raskonom
odevanju, nakitu i brojnoj posluzi, dok je Daza najvie uivao u svom vrtu, zasaenom po njeg ovom
nalog u, retkim i drag ocenim drveem i cveem, u kome je nastanio papag aje i drug e ar ene vrste ptica, pa mu je postala svakodnevna navika da ih hrani i da se s njima zabavlja. Por ed tog a, privlailo ga
je i uenje, bio je zahvalan uenik bramana i nauio mnog e stihove i izr eke, bio je vian itanju i pisanju, imao je sopstvenog pisar a koji je umeo da pripremi palmovo lie u svitak za pisanje, i blag odar ei njeg ovim vetim prstima stvor ila se ubrzo mala biblio teka. Tu kod knjig a, u maloj, bog ato
ukraenoj prostor iji, sa zidovima od plemenitih vrsta drveta i bog atim rezbar ijama sa slikama i prizor ima iz ivota bog ova, pozvao bi povremeno bramane i odabrane naunike i mislio ce meu svetenstvom da meusobno raspravljaju o osvetalim stvar ima, o stvar anju sveta i maji velikog Vinua,
o svetim Vedama, o moi rtava i jo veoj moi pokor e, koja smrtnika moe da dovede dotle da bogovi pred njim uzdrhte od straha. Bramane koji bi dobro raspravljah i dokazivali dar ivao je velelepnim poklonima, neki bi kao nag radu za pobedu u diskusiji odveli sobom lepu kravu, pa je katkad delovalo pomalo smeno i dirljivo kad bi veliki uenjaci koji su do maloas recitovali mudre izr eke
iz Veda, tumaili ih i dokazali da su im poznata sva neba i svetska mor a odlazili gordi i naduveni
sa poasnim dar ovima, ili zapodevali svau iz puke ljubomor e.
Knezu Dazi se, usred njeg ovog bog atstva i sree, njeg ovog sveta i njeg ovih knjig a, povremeno inilo udnim i sumnjivim sve to se odnosi na ivot i ljudska bia, a u isti mah sve mu je to izg ledalo
dirljivo i smeno; slino sujetnim mudrim bramanima, nalazio je da je i mrano i poeljno, a u isti
mah izaziva prezir. Kad bi mu pog led sa zadovoljstvom poivao na cvetovima lotosa po ribnjacima u
vrtu, uivajui u blistavom ar enilu paunova, fazana i nosor og-ptica, u pozlaenim rezbar ijama pala-

te, sve to bi mu se katkad inilo boanstvenim, kao proeto ar om venog ivota, a drug i put bi u svemu tome video neto nestvarno, nepouzdano i podozr ivo, neku sklonost ka prolaznosti i raspadanju,
spremnost za ponovno uranjanje u bezo blije, u stihiju. Kao to je i on, knez Daza, bio princ i postao
pastir, srozao se na stepen ubice i oveka van zakona, a napokon opet uzdig ao i postao knez, voen
nepoznatim silama sa neizvesnom sutranjicom i preksutranjicom pred sobom, tako je i igra maja
samog ivota uvek bila bremenita i uzvienim i prostakim, i venou i smru, veliinom i por ugom. ak mu je i voljena ena, lepa Pravati, u nekim trenucima izg ledala bez ar i i smena, imala je
preter ano mnog o prstenja i grivni na rukama, pog led joj je bio preter ano gord i likujui, preter ano
se trudila da hoda dostojanstveno.
Vie od svog vrta i svojih knjig a, voleo je Ravanu, svog sinia, ispunjenje svoje ljubavi i postojanja, predmet svoje nenosti i brig e; neno i lepo dete bilo je pravi princ, s oima srne na majku i
sklon razmiljanju i sanjar enju na oca. Neki put, kad bi video da i malian dug o stoji pred jednim od
ukrasnih drveta ili ui na nekom ilimu i zaneto, odsutnim pog ledom, netremice posmatra neki kamen, izr ezbar enu igraku, uinilo bi mu se da mu je sin veo ma slian. Koliko ga silno voli spoznao
je Daza tek kad ga je prvi put mor ao napustiti na neodreeno vreme.
Naime, jednog a dana stig ao je skor otea iz krajeva na granici izmeu njeg ove i Govindine zemlje
i javio da su upali Govindini ljudi, opljakali stoku, zar obili i odveli izvestan broj ljudi. Ne asei ni
asa, Daza se spremio, poveo sobom zapovednika telesne strae, desetinu ljudi i konja i krenuo u poter u za pljakaima. I kada je u trenutku uoi polaska uzeo sina u nar uje i poljubio ga, u njeg ovom
srcu se ljubav prema detetu razbuktala kao plamen bola. I taj plamen bola, ija ga je silina zapanjila i
zapahnula kao neka nepoznata opomena, pretvor io se za vreme dug og puta na konju u saznanje i razumevanje. Jaui, razmiljao je o uzr ocima koji su ga nater ali da uzjae konja, da tako odluno i
urno jezdi ka udaljenijim krajevima svoje zemlje, o tome kakva ga je sila u stvar i primor ala da tako
postupi i uloi toliki trud. Razmiljao je i postalo mu je jasno da u dnu srca ne smatra vanim, da ga
nimalo ne boli dua to mu negde na granici zemlje otimaju stoku i ljude, kao i da pljaka i povreda
njeg ovih kneevskih prava ne bi mog le izazvati u njemu gnev i reenost da pree na delo, da bi to
se njeg a tie na vest o pljaki odg ovor io samo saaljivim osmehom. AK je znao da bi time naneo
veliku nepravdu glasniku koji je jur io do iscrpljenja, a takoe i onima koji su opljakani, zar obljeni i
iz svoje postojbine i mirnog ivota odvedeni u tuinu i ropstvo, tavie, odustajanjem od ratnike
osvete naneo bi nepravdu i svim ostalim svojim podanicima, koji nisu izg ubili ni dlaku sa glave; oni
bi teko mog li podneti i shvatiti da se njihov knez ne trudi da zatiti zemlju, da ne mog u raunati na
osvetu i pomo ako bi se jednom od njih dog odilo slino. Bio je svestan da mu je dunost da odjezdi
u osvetniki pohod.
Ah, ta je dunost? Koliko ima dunosti koje esto prenebreg avamo laka srca! Zato ta osvetnika
dunost sad nije bila nevana i nije mog la da se prenebregne, ta ga je navelo da joj ne pristupi ovla
i sa pola srca, neg o revnosno i strasno? Tek to mu je to pitanje sinulo kroz glavu, srce je ve odg ovor ilo na nj, steui se od bola kao u trenutku oprotaja od Ravane, malog princa. Doao je do saznanja da bi pljaka i nasilje sa granica zemlje prodrli sve blie kad bi knez dozvolio da se bez ikakvog
otpor a otimaju stoka i ljudi, a naposletku bi se neprijatelj naao pred njim samim, pog odivi ga tamo
gde bi mu naneo najvei bol: u sina! Oteo bi mu sina, naslednika, i moda ga ubio u mukama, a to je
najstraniji bol koji bi mog ao da iskusi, mnog o straniji ak i od Pravatine smrti. Zato je, dakle, jezdio tako revnosno izvravajui svoju kneevsku dunost. Ne zato to je bio osetljiv na gubitak stoke i
zemlje, ne iz dobrote prema svojim podanicima, niti iz astoljublja prema kneevskom imenu svog
oca, ve podstaknut estokom, bolnom, bezumnom ljubavlju za svoje dete i plahovitim, bezumnim
strahom od bola koji bi mu naneo gubitak tog deteta.
Eto do kakvih je saznanja doao na tom putu jaui konja. Uostalom, nije mu polo za rukom da

stigne i kazni Govindine ljude, uspeli su da pobegnu sa svojim plenom, a on je, da bi dokazao vrstu
volju i hrabrost, i sam mor ao da upadne s one strane granice, da oteti neko selo svog suseda, da otme neto stoke i odvede nekolicinu robova. Proveo je nekoliko dana jezdei kao pobednik ka svom
domu, ali je sve vreme tonuo u duboka razmiljanja i vratio se kui veo ma utljiv i gotovo tuan.
Dok je razmiljao, postalo mu je jasno koliko je vrsto i beznadeno svim svojim biem i delima
uhvaen i svezan u mreu pakosti. Dok je u njemu neprekidno rasla sklonost za razmiljanje, potreba
da utke posmatra sve oko sebe, da vodi mir an i edan ivot, s drug e strane je, iz ljubavi prema Ravani, iz straha i brig e za njeg a, za njeg ov ivot i njeg ovu budunost, ponikla prinuda da neto uradi, da
se sve vie zaplie u mreu zla, iz nenosti je nikla kavg a, iz ljubavi rat. Mor ao je, iako samo zbog
pravedne kazne, oteti jedno krdo, zadati jednom selu smrtni strah i silom odvesti jadne, nevine ljude,
a iz tog a e, nar avno, opet proizii nova osveta i nasilje, i tako sve dalje, dok se ceo njeg ov ivot i
zemlja ne pretvor e u rat, u nasilje i zveket oruja. Zbog tog saznanja ili vizije na povratku je bio tako
utljiv i tuan.
I odista, dumanski sused nije davao mir a. Ponavljao je svoje upade i pljakake pohode. Daza je
za kaznu i zbog protivbrane takoe mor ao da krene u pohod i, kada bi neprijatelju uspelo da pobegne, mor ao trpeti da njeg ovi vojnici i lovci nanose susedu nove tete. U glavnom gradu viali su se sve
ee ljudi na konju i orunici, u nekim pog raninim selima vojnici su stalno bili na strai, dani su
prolazili nemirno u ratnikim savetovanjima i pripremama. Daza nikako nije mog ao da shvati kakav
je smisao i kakva je kor ist od tog veitog etnikog ratovanja, alio je ranjene zbog njihovih patnji,
alio za ivotom ubijenih, alio za svojim vrtom i knjig ama koje je sve vie mor ao zanemar ivati, alio za spokojnim danima i za spokojstvom u svom srcu. esto je razg ovar ao o tome sa Gopalom i
bramanima, a neki put i sa svojom suprug om Pravati. Trebalo bi, ree joj, teiti za tim da se ugledni
susedni kneevi pozovu kao izborne sudije i da zavedu mir, a on bi sa svoje strane drag e volje pristao
da popustljivou i predajom nekih panjaka i sela pripomogne uspostavljanju mir a. Bio je razoar an
i pomalo ljut to ni bramani, ni Pravati za takvo reenje nisu hteli ni da uju.
Razlika u miljenju o tom pitanju izmeu Pravati i njeg a dovela je do estokih rasprava, tavie,
do razdor a. Ubedljivo i upeatljivo joj je iznosio svoje razlog e i misli, ali ona je svaku njeg ovu re
izg ovor enu protiv rata i besmislenog ubijanja shvatala kao uper enu protiv nje same. Jednim svojim
vatrenim i rei tim govor om upozor avala ga je da neprijatelj upravo namer ava da iskor isti Dazinu
dobroudnost i mir oljubivost (da ne kaem strah od rata), da ga nater a na pomir enje za ljubav mir a,
ali e to svaki put mor ati da plati ustupajui manje delove svoje zemlje, svog a nar oda, pa ipak se neprijatelj time nee zadovoljiti neg o e, kada vidi da je Daza iscrpeo svoje snag e, prei u otvor en rat i
oteti mu sve to je jo preo stalo. Ne radi se tu o krdima i selima, o prednostima i gubicima, ve o celini, radi se o daljem opstanku ili propasti. I, ukoliko Daza nije svestan ta dug uje svom dostojanstvu,
svom sinu i svojoj eni, onda je ona ta koja mor a da ga poui. Uag rila je oima, glas joj je treper io
ve odavna mu se nije inila tako lepa i strasna, a ipak je u dui oseao samo tug u.
U meuvremenu, nastavljali su se upadi na granici i krenje mir a, sve do nastupanja velikog kinog per io da kad su privremeno obustavljeni. Na Dazinom dvor u su sad bile dve stranke. Jedna, stranka mir a, bila je mala, osim Daze ubrajala je u svoje pristalice samo jo nekolicinu star ijih bramana,
uenih ljudi potpuno zao kupljenih razmiljanjima, dok je drug a, ratna stranka, Pravatina i Gopalina
stranka, okupila veinu svetenika i sve oficir e. Zemlja se revnosno nao ruavala, a znalo se da neprijateljski sused ini to isto. Deaka Ravanu uio je vrhovni lovac gaanju lukom i strelom, a mati ga je
vodila na sve vojne smotre.
Ponekad se Daza seao vremena u umi, gde je jednom proveo neko vreme kao bedna izbeg lica,
kao i sedokosog starca koji je tamo iveo ivotom pustinjaka i tonuo u razmiljanja. Ponekad bi ga se
setio i osetio elju da ga potrai, da ga ponovo vidi i zamoli da ga posavetuje. Ali nije znao da li je

star i jo u ivotu, da li bi ga sasluao i posavetovao, a i da je iv i voljan da mu da savet, ipak bi sve

ilo dalje svojim tokom i nita se ne bi mog lo izmeniti. Razmiljanje i mudrost bile su dobre i plemenite stvar i, ali one uspevaju samo na rubu ivota, dok dela i bol oriih koji plivaju strujom ivota i bore se sa talasima nemaju nikakve veze sa mudrou, jer razmiljanje i mudrost su nam dati, oni su
sudbinom odreeni, njih je trebalo upranjavati i propatiti. Nisu ni bog ovi iveli u venom mir u i
venoj mudrosti, i oni su znali za opasnost i strah, za borbu i bitku, to mu je bilo poznato iz mnog ih
pria.
I tako se dog odilo da Daza vie nije vodio rasprave sa Pravati, jaui konja prisustvovao je vojnim
smotrama, znao je da je rat na pomolu, predoseao ga je u tekim nonim snovima i, dok mu je telo
smralo i lice potamnelo, osetio je da kopne i blede njeg ova srea i ivotna radost. Ostala mu je samo
ljubav prema deaku, rasla je sve vie, a s njom i brig a zbog nao ruavanja i vojnikih vebi, brig a je
u njeg ovom sad pustom vrtu izr asla kao plameni crveni cvet. I sam se zaudio koliko praznine bez
traka radosti moe da podnese, do koje mer e je navikao na brig u i nezadovoljstvo, kako je u njeg ovom srcu, iz kojeg su na izg led iilile sve strasti, plameno cvetala i potpuno vladala njime strahom i
brig om proeta ljubav za sina. Moda je njeg ov ivot bio besmislen, ali nije bio bez sri i sredita, a
sve se vrtelo oko njeg ovog sina. Zbog njeg a se jutrom dizao sa svog leaja i provodio dan u poslovima i napor ima iji je cilj bio rat i koji su mu svi bili mrski. Zbog njeg a je strpljivo predsedavao savetovanjima velmoa, suprotstavljajui se odlukama veine samo utoliko, to je traio da ne srljaju u
pustolovinu glavom bez obzir a.
Kao to su mu postepeno postali tui i iznever ili ga ivotna radost, njeg ov vrt i knjig e, ili je on
njih iznever io, tako mu je postala tua i neverna ena koja mu je mnog e godine znaila sreu i slast
ivota. Poelo je sa politikom, i kada mu je Pravati odrala onu strasnu govor aniciju i bezmalo otvoreno ismejala njeg ovo zazir anje od greha, a mir oljubivost smatrala kukavilukom, kada mu je zaarenih obraza i vatrenim reima govor ila o kneevskoj asti, junatvu i pretrpljenoj sramoti, on se zaprepastio i zavrtelo mu se u glavi kada je odjednom osetio i video koliko se njeg ova ena udaljila od
njeg a, ili on od nje. Od tada se jaz meu njima jo vie produbio i to se nastavljalo, a da nijedno od
njih nije uinilo nita da to sprei. U stvar i, Daza je trebalo da neto preduzme, budui da je taj jaz zapravo bio samo njemu uoljiv i po njeg ovoj zamisli sve se vie pretvar ao u jaz nad jazovima, u opti
ambis izmeu mukarca i ene, izmeu da i ne, izmeu due i tela. Vraajui se u mislima u prolost,
inilo mu se da mu je puklo pred oima: Pravati, ar obna lepotica, razbudila je u njemu ljubav i poigrala se s njim sve dok nije napustio svoje drug ove i prijatelje pastir e i veseli ivot pastir a, da bi
zbog nje iveo i sluio u tuini, kao domazet u kui ljudi koji nisu bili dobri i koji su kor istili njeg ovu zaljubljenost da bi za njih radio. Zatim se pojavio Nala, i to je bio poetak njeg ove nesree. Nala
se domog ao njeg ove ene, bog ati i nao iti rada je svojim lepim ruhom i ator ima, svojim konjima i
slug ama zaveo sir otu enu nenaviknutu na rasko, a to ga ver ovatno nije stalo nar oitog truda. Meutim zar bi je odista mog ao zavesti tako brzo i lako da je u dui bila verna i edna? Rada je, dakle,
zaveo, ili naprosto poveo sobom, a ona je svom muu zadala najuasniji bol koji je do tog asa iskusio. On se osvetio i ubio kradljivca svoje sree, to je bio trenutak opijenosti i lkovanja. Ali tek to je
izvrio to delo, mor ao je da bei. Provodio je dane, nedelje i mesece u ipraju i sitaku, stavljen van
zakona i ne ver ujui ni jednom ljudskom stvor u. A ta je Pravati radila za to vreme? O tome gotovo
nikad nisu govor ili. U svakom sluaju, ona se nije dala u bekstvo za njim, traila ga je i nala tek kad
je po svom roenju bio prog laen za kneza i kada joj je on bio potreban da bi se popela na presto i
uselila u palatu. Tada se pojavila u umi, u neposrednoj blizini asnog pustinjaka i odvela ga. Odenue ga u skupoceno ruho i prog lasie radom, i sve je bilo u sjaju i srei ali u stvarnosti: ta je tada
napustio, a ta je dobio u zamenu? Sjaj i dunosti kneza, dunosti koje su iz poetka bile lake, a od tada postajale sve tee i tee, ponovo je stekao svoju lepu suprug u, slatke ljubavne asove sa njom, zatim je dobio sina i ljubav prema njemu i sve veu brig u za njeg ov ugroeni ivot i sreu, a sad je i rat

bio na prag u. To mu je donela Pravati, kada ga je onog dana nala u umi por ed izvor a. Ali, ta je on
sve zato napustio i eg a se odrekao? Napustio je spokojstvo ume, pobonu samou, blizinu i uzor
svetog jog ija, odrekao se nade da mu bude uenik i naslednik, liio se dubokog, ozar enog i nepokolebljivog duevnog mir a mudraca, osloboenja od ivotnih borbi i strasti. Zaveden Pravatinom lepotom, zanet enom i zar aen njenim astoljubljem, napustio je put na kome se jedino mog u stei sloboda i mir. Eto, tako mu je danas izg ledala istor ija njeg ovog ivota i zacelo nije bilo teko da je protumai upravo tako, sa malim izmenama i izo stavljajui po neto. Izo stavio je, izmeu ostalog, okolnost da se jo nikako nije mog ao smatrati uenikom pustinjaka, da je, tavie, bio odluio da ga napusti. Tako se stvar i lako pomer aju kad se baca pog led unazad.
Te iste stvar i Pravati je videla sasvim drug aije, mada se, za razliku od svog suprug a, daleko manje predavala takvim mislima. O Nali uopte nije razmiljala. Nasuprot tome, ako je seanje nije varalo, jedino je ona udar ila osnove i stvor ila Dazinu sreu, uinila ga ponovo radom, poklonila mu
sina, obasipala ga ljubavlju i sreom, da bi naposletku otkrila da joj on nije dor astao i da je nedostojan njenih ponositih planova. Njoj je bilo jasno da skor anji rat moe da dovede samo do unitenja
Govinde i poveanja njene moi i poseda. Ali, umesto da se tome raduje i predano sar auje, Daza se
po njenom miljenju veo ma nekneevski protivio ratu i osvajanju, najr adije bi ne mrdnuvi ni
prstom doekao star ost okruen svojim cveem, drveem, papag ajima i knjig ama. Zaelo je mukarac sasvim drug og kova bio Vivamitra, glavni zapovednik konjice, i por ed nje same najvatreniji pobornik i zag ovornik skor anjeg rata i pobede. Svako upor eivanje njih dvojice mor alo je da ide njemu u prilog.
Daza je jasno video koliko se njeg ova ena sprijateljila sa tim Vivamitrom, koliko mu se divila i
koliko joj je bilo stalo da se taj vedri i hrabri, kanda pomalo povran i moda ne mnog o pametan oficir, koji je voleo da se grohotom smeje i da pokazuje svoje lepe i jake zube i neg ovanu bradu, divi
njoj. Video je to sa gorinom i prezir om u isti mah, sa podrugljivom ravnodunou kojom je sam
sebe zavar avao. Nije je uhodio, nije eleo da zna da li se prjateljstvo izmeu to dvoje dri granica dozvoljenog i pristojnog ili ne. Pravatinu zaljubljenost u nao itog konjanika, injenicu da mu daje prednost u odnosu na svog nedovoljno junakog suprug a, posmatrao je spolja sa podjednakom ravnodunou, a iznutra sa gorkom smir enou kojom je navikao da posmatra sva zbivanja oko sebe. Svejedno je bilo da li se tu radilo o odluci njeg ove suprug e da ga iznever i i izda, ili je to bio samo nain da
omalovaava Dazina ubeenja, u svakom sluaju neto je postojalo, razvijalo se i sazr evalo, sazr evalo na njeg ove oi kao rat i zla kob, protiv tog a nije bilo nikakvog sredstva i nije bio mog u nikakav
drug aiji stav osim da to prihvati i mimo podnosi, budui da su se umesto nasrtanja i osvajanja u tome krili Dazina mukost i junatvo.
Bilo da se Pravatino divljenje prema zapovedniku konjice, ili njeg ovo prema njoj, zadralo unutar
granica ednosti i dozvoljenog ili ne, u svakom sluaju njeg ova krivica je bila vea od Pravatine, to
mu je bilo jasno. Daza mislilac i skeptik bio je, dodue, sklon da krivicu za nestanak svoje sree pripisuje njoj, ili bar sao dg ovornost to je upao i upleo se u sve to: u ljubav, astoljublje, osvetnike i
pljakake pohode, taVie, smatrao je da ena, ljubav i strast, uvreeni u njeg ovim mislima, snose
odg ovornost za sve na zemlji, za igru i hajku strasti i poude, za brakolomstvo, za smrt, ubijanje i rat.
Meutim, bio je svestan da Pravati nije kriva i nije uzr ok neg o je i sama rtva, da nije odg ovorna ni
za svoju lepotu, niti za njeg ovu ljubav prema njoj, da je ona samo zrnce praine u zraku sunca, talas u
renoj struji, kao i da je bilo njeg ovo da se kloni ene i ljubavi, gladi za sreom i astoljublja, trebalo
je da ostane zadovoljan pastir meu pastir ima, ili da tajnim putevima jog e savlada u sebi slabosti. On
je to propustio, zatajio je, oig ledno nije pozvan za velikana i nije ostao ver an onome zato je bio pozvan, njeg ova ena je, naposletku, bila u pravu to je u njemu videla kukavicu.
Ali, za uzvrat, ona mu je poklonila sina, lepog i nenog deaka za kog a je strahovao i ije je pos-

tojanje njeg ovom ivotu ipak davalo neki smisao i vrednost, tavie, veliku sreu, dodue, bolnu i punu strepnje, ali ipak sreu, njeg ovu istinsku sreu. A tu sreu je sad plaao bolom i gorinom u svom
srcu, spremnou za rat i smrt, svestan da ide u susret usudu. U susednoj zemlji je car evao rada GoVinda, kog a je savetovala i hukala majka ubijenog rade, zavodnika koji je za sobom ostavio lou
uspomenu, a Govindini upadi i izazovi postali su sve ei i sve drskiji. Jedino bi savez sa monim
radom od Gajpalija mog ao da uini Dazu dovoljno jakim da iznudi mir i dobrosusedske spor azume.
Ali taj je rada, iako dobronamer an prema Dazi, bio u srodstvu sa Govindom i zato je utivo odbio
sve pokuaje za sklapanje saveza. Nije postojala mog unost da se izbegne rat, nije postojala nada u
razum i ovenost, zla kob se primicala i trebalo ju je propatiti. Daza je sada gotovo i sam eznuo za
ratom, za udar om groma, elei da se ubrzaju zbivanja koja se vie nisu mog la spreiti. Jo jednom
je navratio do kneza od Gajpalija, razmenio s njim bezuspene utivosti, od svog saveta je traio vie
uzdrljivosti i strpljenja, ali je sve to ve odavna inio bez trunke nade i nastavio sa nao ruavanjem
svoje vojske. Borba miljenja u njeg ovom savetu vodila se jo jedino oko pitanja, da li da se na sledei upad neprijatelja odg ovor i ulaskom vojske u njeg ovu zemlju i ratom, ili da se saeka glavni neprijateljski napad, kako bi protivnik bio krivac i nar uilac mir a pred nar odom i u oima celog sveta.
Neprijatelj je, ne hajui za takva razmiljanja, okonao rasprave, savetovanja i odug ovlaenja, i
jednog dana izvrio udar. Inscenir ao je pljakaki pohod veih razmer a, domamivi tako Dazu, zapovednika konjice i njeg ove najbolje ljude na granicu, i dok su se oni nalazili na putu, upao je sa svojim
glavnim snag ama u zemlju i neposredno u Dazinu prestonicu, zauzeo je kapije grada i opseo dvor.
Kada je Daza to douo i urno krenuo nazad, znao je da su mu ena i sin zatoeni u ugroenoj palati,
dok se po ulicama vode krvave borbe i srce mu se steg lo od bola punog gneva pri pomisli na svoje i
na opasnost u kojoj su se nalazili. Sad vie nije bio nevoljni i oprezni vojskovoa, u njemu se dizao
plamen bola i besa, bezumnijim trkom se vraao sa svojim ljudima u svoj grad, koji je zatekao zahvaen talasom bitaka po svim ulicama, probivi se do palate navalio je na neprijatelja i bor io se
mahnito, sve dok se u smir aj tog krvavog dana nije sruio iscrpljen i sa nekoliko rana.
Kada se osvestio bio je zar obljenik, bitka je bila izg ubljena, grad i palata bili su u rukama neprijatelja. Vezanog ga dovedoe pred Govindu, koji ga je podrugljivo pozdravio i odveo u jednu od odaja,
bila je to odaja sa zidovima od pozlaenih rezbar ija, puna ispisanih svitaka. U njoj je na jednom ilimu uspravno i skamenjena lica sedela njeg ova ena Pravati, iza nje su stajali nao ruani straar i, a na
njenom krilu je leao deak; nena prilika leala je kao slomljen cvet, mrtva, posivela lica u krvlju
oblivenom ruhu. ena se nije okrenula kada uvedoe njenog mua, nije ga pog ledala, bez ikakvog izraza zur ila je u malog mrtvaca; Dazi se inila neobino izmenjena i tek je posle izvesnog vremena
primetio da je njena kosa, koja je do pre neki dan bila crna kao gar, sad bila gotovo seda. Oig ledno
je ve due vreme sedela tako, drei deaka na krilu, skamenjena, sa licem kao maska.
Ravana! povika Daza. Ravana, dete moje, cvete moj! Pao je na kolena i poloio lice na
glavu mrtvaca; kleao je pred zanemelom enom i detetom kao da se moli, alei oboje, odajui poast oboma. Osetio je mir is krvi i smrti pomean sa mir isom cvetnog ulja, kojim je kosa deteta bila
namir isana. Pravati je sleena pog leda netremice zur ila u njih obojicu.
Neko ga dodirnu po ramenu, jedan od Govindinih zapovednika nar edi mu da ustane i potom ga izvede. Ni slovca nije uputio Pravati, niti ona njemu.
Okovanog ga ubacie u kola i odvedoe u tamnicu u Govindinom gradu, tu mu delimino skinue
okove, jedan vojnik mu donese krag sa vodom i spusti ga na kameni pod, zatim ga ostavie samog
zakljuae i zabravie vrata. Jedna od rana pekla ga je na ramenu kao ar. Napipavi krag sa vodom,
pokvasio je ruke i lice. Poeleo je da pije vodu, ali je odustao, mislio je da e tako bre umreti. Koliko e ovo da potraje, oh, koliko dug o! eznuo je za smru, kao to je njeg ovo isueno grlo eznulo
za vodom. Tek e smrt okonati strane muke u njeg ovom srcu, tek tada e se u njeg ovoj dui ugasiti

slika majke sa mrtvim sinom. Ali usred muka saalie se na nj premor i onemoalost, i on pade niice
i zadrema.
Kada se osvestio posle kratkog dremea, jo sav oamuen htede da protrlja oi ali nije mog ao,
obe ruke su mu bile zauzete, drao je neto u njima, a kada se konano razbudio i otvor io oi, vie ga
nisu okruavali zidovi tamnice, ve se oko njeg a razlila arka i jaka svetlost preko lia i mahovine,
dug o je treptao oima, svetlost ga je pog odila kao neujan ali estok udar ac, trnci ga podioe niz
potiljak i lea, prostreli ga strah i on iskrivi lice kao da e zaplakati i ir om razr og ai oi. Nalazio se
usred ume i s obe ruke drao posudu punu vode, do nog u mu se mrkim i zelenkastim prelivima presijavao ozidani izvor. Znao je da se iza gustia od paprati nalazi koliba i da ga tamo eka jog i koji ga
je poslao po vodu, koji se tako udno smejao i kog a je zamolio da mu kae neto o maji. Niti je izg ubio bitku, niti sina, nije bio ni knez, ni otac; ali mu je jog i ispunio elju i pouio ga ta je maja: palata
i vrt, knjig e i gajenje ptica, kneevske brig e i oinska ljubav, rat i ljubomor a, ljubav i estoka sumnja
prema Pravati, sve je bilo nita to jest, nije bilo nita; bilo je maja! Daza je stajao duboko potresen,
suze su mu se slivale niz obraze, u njeg ovim rukama tresla se i klatila posuda koju je upravo napunio
za pustinjaka, voda se prelivala preko njenog ruba i slivala mu se niz nog e. Bilo mu je kao da mu je
neko odsekao deo tela i neto odstranio iz njeg ove glave, u njemu je sve bilo prazno, odjednom je
bio osloboen i kao da su bile izbrisane i ni u ta pretvor ene dug e godine koje je preiveo, blag a koja
je uvao, radosti kojih se nauivao, bolovi koje je prepatio, strah i oajanje pred bliskom smru
pa ipak, nije se sve to pretvor ilo ni u ta! Jer u njemu su ivele uspomene, slike su mu ostale u dui,
jo mu je pred oima lebdela slika Pravati, sedela je uspravna i skamenjena, napreac osedele kose, a
na krilu joj je leao sin, kao da ga je sama uguila, leao je kao plen, a udovi su mu mlitavo visili
preko njenih kolena. Oh, kako je brzo i jezivo, svir epo i temeljno bio pouen ta je maja!
U njemu se sve pomer ilo, tolike godine pune doivljaja smeur ale se za tili as, sve to je maloas
izg ledalo kao stvarnost puna patnji bio je san, moda je bilo san i sve drug o to se ranije dog odilo,
pria o kneevskom sinu Dazi, o njeg ovom pastirskom ivotu, o osveti nad Nalom, o njeg ovom utoitu kod pustinjaka; bile su to slike kojima se ovek moe diviti po izr ezbar enim zidovima, na kojima je meu zelenilom bilo prikazano cvee, svezde, ptice, majmuni i bog ovi. A ta je bilo to to je
upravo doiveo i imao pred oima, to buenje nakon kneevskog ivota, rata i tamnice, stajanje kraj
izvor a sa posudom u rukama iz koje je upravo prosuo malo vode i misli koje su mu prolazile kroz
glavu zar sve to, u krajnjoj liniji, nije bilo od iste tvar i, zar nije bilo san, opsena, maja? I sve to e
jo doiveti ubudue, videti oima i opipati rukama do svog smrtnog dana da li je to bilo od drug e
tvar i, od drug e vrste? Sva ta lepa i jeziva, oar avajua i oajnika igra ivotnih slika, sa svojim arkim nasladama i arkim bolom.
Daza je jo uvek stajao oamuen i nepokretan. Posuda u njeg ovim rukama se opet zaklatila, voda
se prosula, pljusnula ga hladno po nonim prstima i razlila se. ta da radi? Da ponovo napuni posudu
i da je odnese jog iju, da mu se ovaj podsmehne za sve to je u snu propatio? Ne, to nije bilo primamljivo. Spustio je posudu, prosuo ostatak vode iz nje i bacio je u mahovinu. Seo je u travu i poeo ozbiljno da razmilja. Bilo mu je dosta i previe snova, tog demonskog preplitanja doivljaja, radosti i
patnji, koje mu je pritiskivalo srce i ledilo krv u ilama, a odjednom se pretvor ilo u maju i napravlio
budalu od njeg a, sveg a mu je bilo dosta, vie nije poeleo ni enu, ni dete, ni presto, ni pobedu i osvetu, ni sreu, ni mudrost, ni mo, ni vrlinu. eleo je samo mir, da svemu tome doe kraj, eleo je samo
da zaustavi i taj toak koji se veno okretao, i taj beskonani niz slika. eleo je da i sam nae mir i da
nestane, kao to je to poeleo onda kada se za vreme poslednje bitke strmog lavio meu neprijatelje,
udar ao oko sebe i primao udarce, zadavao i zadobijao rane dok se nije sruio. Ali, ta onda? Zatim su
nastupili trenuci besvesnog stanja, dremea ili smrti. I odmah iza tog a je opet bio budan i ivotne
struje su mu ponovo prodir ale u srce, a strane, divne i jezive bujice slika u oi, beskonano, neizbeno do sledee nesvestice, do sledee smrti. Moda je to bila stanka, kratki i mali odmor i predah, ali

onda se opet sve nastavljalo, opet se pretvar alo u jednu od hiljadu fig ur a u divljoj, opijajuoj i oajnikoj igri ivota. Oh, nije bilo nestanka, nije bilo kraja.
Nemir ga je opet dig ao na nog e. Kada ve nema odmor a u tom vrzinom kolu, kad mu se ta jedina
arka elja nije mog la ispuniti, onda je mirne due ponovo mog ao napuniti posudu sa vodom i odneti
je starcu, kao to mu je ovaj nar edio, iako nije imao pravo da mu bilo ta nar euje. To je bila uslug a
koja mu je zatraena, nalog kome je mog ao udovoljiti i ispuniti ga, a i to je bilo bolje neg o sedeti i
razmiljati o raznim nainima samoubijanja, uopte je bilo mnog o lake i bolje sluati i sluiti, daleko nevinije i kor isnije neg o vladati i snositi odg ovornost, tog a je bio svestan. U redu, Dazo, uzmi posudu, napuni je lepo vodom i odnesi je svom gospodar u!
Kada je stig ao do kolibe, majstor ga je doekao nekim udnim pog ledom, pomalo upitnim, a pomalo saaljivim i podsmeljivim pog ledom, pog ledom kojim star iji deak doekuje mlaeg koji se
vraa posle neke naporne i pomalo postiujue pustolovine, posle nametnute probe hrabrosti. Taj
princ-pastir, taj bedni doljak vratio se, dodue, samo sa izvor a, doneo je vodu i nije bio odsutan ni
etvrt asa; pa ipak, doao je iz tamnice, izg ubio je enu, sina i kneevstvo, prevalio jedan ljudski vek
i bacio pog led na zahuktali toak. Ver ovatno je taj mladi ovek jo ranije doiveo nekoliko buenja i
udahnuo gutljaj stvarnosti, u protivnom ne bi doao ovamo i ne bi se zadrao tako dug o. Meutim,
sada je, izg leda, bio istinski probuen i zreo da se uputi na dug i put. Potrajae nekoliko godina da taj
mladi ovek naui makar samo pravilan stav i nain disanja.
Jedino tim pog ledom, u kojem je bilo traka blag onaklonog sao seanja i nag ovetaja novonastalog odnosa izmeu majstor a i uenika jedino tim pog ledom je jog i obavio prijem uenika. Taj pogled odagnao je nekor isne misli iz glave uenika, njime je bio primljen na vaspitanje i slubu. Nema
vie ta da se pria o Dazinom ivotu, sve ostalo odig ralo se s one strane slika i pria. On vie nije
napustio umu.
1943.

Napomene
[1] Thomas von Aquino (12251274). Najznaajniji hrianski skolastiar. Prim. prev.
[2] Gnosis vii nain saznanja, koji obezbeuje pog led u relig io zne tajne. Gotovo svim gnosis-

tikim sistemima je zajedniki dualizam izmeu boanstva i mater ije. Prim. prev.
[3] Skolastika srednjovekovna filozofija koja je htela da dokae da su hrianske relig io zne istine u isto vreme nune istine razuma. Prim. prev.
[4] Humanizam pokret poetkom novog veka koji je stao nasuprot skolastici. Hteo je da doe do
ideala isto ljudskih tvor evina na osnovu novoo tkrivenih dela antike. Na taj nain je humanizam doveo do renesanse. Prim. prev.
[5] Runa znak najstar ijeg germanskog pisma. Uopte upotrebljeno, znai i tajni znak. Prim.
prev.
[6] Novalis (Friedrich von Hardenberg) (17721801) romantiar; dao je nacrt svojih Fragmenata, osnove romantino-hrianske filozofije, mag inog idealizma. Prim. prev.
[7] Ablard Petrus (10791142), skolastiki filozof, glavni osniva skolastike metode. Prim.
prev.
[8] Nikolaus Cusanus (14011464). Nik. Chryllfs ili Krebs iz Kues-a na Mozelu, teo log i filozof.
U njeg ovoj filozofiji se ogleda prelaz s teo lokog na filozofsko razmiljanje. On tei da izg ladi protivnosti srednji vekrenesansa. Prim. prev.
[9] Feaani (Phake) pripadnici jednog nar oda iz grke mitolog ije, sklonog uivanjima.
Prim. prev.
[10] Kohorta 1/10 leg ije. Prim. prev.
[11] Putnici istonjaci kod Hesea su ljudi prezasieni zapadnom kultur om, koji putuju na Istok traei u tamonjoj kultur i reenja za svoje probleme. Prim. prev.
[12] Pasija stradanje Hristovo; slikovno ili muziko predstavljanje. Prim. prev.
[13] Alotrija (grki) bavljenje spor ednim stvar ima. Prim. prev.
[14] Unio mystica tajanstvena zajednica, savez. Prim. prev.
[15] Kong reg acija u katolikoj crkvi: veza vie manastir a istog reda; relig io zno drutvo sa jednostavnim zavetima. Prim. prev.
[16] Daimonio n, kod Sokrata, neki unutranji glas koji ga je opominjao kada je bio u situaciji
da uradi neto neispravno. Prim. prev.
[17] Amor fati ljubav prema fatumu, sudbini, ma kakva ona bila. Prim. prev.
[18] Izabrani. Prim. prev.
[19] Cvet mladosti. Prim. prev.
[20] Kneht nem. Knecht, slug a. Prim. prev.
[21] Waldzell bi u prevodu znailo: umska elija. Prim. prev.

[22] Lusor, lat. igra. Prim. prev.

[23] Vicus lusor um, lat. selo (ulica) igraa. Prim. prev.
[24] Knecht nemaki znai slug a. Prim. prev.
[25] Entelehija po Aristotelu aktivni princip koji mog uno ini stvarnim i dovodi ga do ispunje-

nja njeg ovog bia; sposobnost mater ije da primi odreen oblik. Kod Getea to je ,,komad venosti
koji oivljujue proima telo. Prim. prev.
[26] Yang i Yin pozitivan i neg ativan princip u kineskoj filozofiji. Dve polazne komplementarne
sile ijim sadejstvom je svaki ivot probuen; oni su otac i mati svih stvar i. Prim. prev.
[27] Kung-fu-tse (Kung-tai) = Konfucius (551478 pre n. e.), mudri osniva kineske dravne religije. Prim. prev.
[28] Dubok kineski pozdrav. Prim. prev.
[29] Dschuang-Dsi (ili Tschuang Tse) kineski filozof iz IV v. pre n. e., uenik Lao Cea ija ie
uenja popular isao u pesmama. Lao Ce je uio o mistinom Tao-Ce. To je SVE-JEDNO, bez imena i
lika, nevidljivo itd., ne menja se, ali je uzr ok svih promena. Tao je por eklo i svrha svih stvar i pa i
saznanja. Prim. prev.
[30] Tajanstveno tumaenje Star og zaveta. Prim. prev.
[31] Pijetizam pravac protestantizma koji je osobitu vrednost pridavao oseajnoj pobonosti i
delatnom hrianstvu. Prim. prev.
[32] Akribija, gr., muna tanost. Prim. prev.
[33] Agor a, gr., glavni javni trg u gradovima star e Grke. Prim. prev.
[34] Yog a, indijska nauka i praksa po kojoj se osloboenjem od bia tei postizanju nadljudskih
znanja i natprir odnih sposobnosti. Prim. prev.
[35] Tuskulum sedite u polju po Cicer onovoj poljskoj kui u Tuskulumu. Prim. prev.
[36] Gerneklein, nem., rado mali. Prim. prev.
[37] Tao izam, uenje Lao-Cea o tao. Tao: sve jedno. Prim. prev.
[38] Aura lat, vazduh. Tobonja atmosfer a oko tela koja zrai i ije boje su izr az duevnih zbivanja (teo zofija, antropozofija). Prim. prev.
[39] Hicar atski sveto, svcteniki. Hicratika relig io zno vezani stil umetnosti. Prim. prev.
[40] Nauka o postanku sveta, razvitku sveta. Prim. prev.
[41] Jedan od glavnih indijskih bog ova, bog unitenja, ali takoe stvar anja. Njeg ov znak je bik.
Prim. prev.
[42] Jedan od glavnih indijskih bog ova ovaploen kao Rama i kao Krina.
[43] Hybris oholost. Prim. prev.
[44] Duhovni uitelj (induski). Prim. prev.
[45] Maja (prvobitno ime jedne bog inje) indijska re za vetinu da se izazovu uda. U Upaniadama svet je varka koju je izazvala Maja. Prim. prev.
[46] Camposanto groblje, kosturnica. Prim. prev.
[47] Star og rki demiurg os stvar alac sveta. Prim. prev.
[48] Indijsko boanstvo, pojavilo se ovaploeno kao Rama i kao Krina. Prim prev.

Sadraj
PUTNICIMA IST ONJACIMA
OPIS IVOTA MAGIST RA IGRE JOZEFA KNEHTA
POZIV
VALDCEL
GODINE STUDIJA
DVA REDA
MISIJA
MAGISTAR IGRE
U ZVANJU
DVA POLA
JEDAN RAZGOVOR
PRIPREME
OKRUNICA
PISMO MAGIST RA IGRE VASPITNOJ VLAST I
LEGENDA
OSTAVLJENI SPISI JOZEFA KNEHTA - Pesme uenika i studenta
TUBA
PREDUSRETLJIVOST
IPAK TAJNO EZNEMO...
SLOVA
ITAJUI STAROG FILOZOFA...
POSLEDNJI IGRA STAKLENIH PERLI
NA JEDNU BAHOVU TOKAT U
SAN
SLUBA
MEHURI OD SAPUNICE
POSLE ITANJA SUMMA CONT RA GENT ILES
STUPNJEVI
IGRA STAKLENIH PERLI
TRI IVOTNA TOKA
OVEK KOJI JE PRAVIO KIU
ISPOVEDNIK
INDIJSKI IVOTNI TOK
Napomene