Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz predmeta

Filozofija prava

Tema:
Pravo i obiaj u filozofiji Gustava Radbruha

Student:
Branislava Dundi FL28/10

Mentor:
Mina Okiljevi

Novi Sad
2013.

Apstrakt

Cilj autora je da u ovom radu itaocu priblii pre svega Radbruhovo shvatanje
pojma prava, njegovo mesto u sistemu kulturnih pojmova, kojim se dalje
ukazuje na ontoloki koren ovog pojma, da bi se povratno, u pravu kao
pozitivnoj pojavi, pokazala neophodnost ovakvog ontolokog utemeljenja, te da
dalje, u onoj meri u kojoj je to mogue, razgranii pojam prava od pojmova
morala i obiaja, to je vaan zadatak mislilaca 20. veka. Pravo miljeno kao
stvarnost iji je smisao da slui nekoj vrednosti nije novina za filozofsku misao
uopte, ali u istorijskom smislu ima veliku vrednost jer svojim ponovnim
oivljavanjem ukazuje na nedostatke pravnog pozitivizma, dominantog tokom
19. veka. Pokazaemo na koji nain Radbruh izvodi pojam prava kao nuni, a
ne sluajni opti pojam, te kako se njegovo odredjenje dodatno komplikuje
pokuajima njegovog razgranienja od pojmova morala i obiaja. U takvim
pokuajima, dalje, nuno je pozabaviti se i vrednosnom obojenou morala i
obiaja, odnosno, ispitati mogu li se i ovi pojmovi ontoloki utemeljiti. Kako
ontoloka utemeljivost morala gotovo nikada u istoriji filozofske misli nije
ozbiljno dovodjena u pitanje (izuzev u pojedinim filozofskim sistemima, npr.
kod Niea, ali i takav otklon treba uzeti sa rezervom), pogledi ostaju uprti na
obiaj i njegovo poreklo, to je, kako emo pokuati da prikaemo, muno
pitanje Radbruhove filozofije. Ipak, govoriti o nekom od ova tri podruja
drutvenog normativiteta, ili o odnosu dva od njih, apstrahujui od sistema
njihovog medjusobnog preplitanja, njihovog jedinstva i njihovih razlika, bilo bi
restriktivno. Stoga, mada nam je prevashodno cilj da rasvetlimo u kakvom
odnosu kod Radbruha stoje pravo i obiaj, mi svakako neemo moi da
zaobidjemo ni pojam morala, u njegovom dijalektikom odnosu sa preostala
dva podruja normativiteta. Uz to, pokuaemo da sa pozicije oveka dananjice
relativizujemo slabosti ovog uenja o pravu, insistirajui na predstavljanju
nedostataka uenja kao otvorenih pitanja, ije je otvorenosti, prema shvatanju
autora, sam Radbruh donekle bio svestan.

Kljune rei: pravo, pravda, moral, obiaj, konvencija, moda, zajednica,

drutvo.

1.Radbruhovo odredjenje pojma prava

Radbruh svoje izlaganje o pojmu prava poinje citirajui Getea: Ko od ideje

zazire, na kraju izgubi i pojam. Za pojam moemo rei da je logikometafizika kategorija. Ideja prelazi okvire logikog. Ona je predmet
transcendentalne filozofije, u svoj njenoj (ne)moi da do ideje stigne. Za
predstavnike pravnog pozitivizma ovaj citat ne bi bio relevantan da se iz njega
sluti na odredjenje pojma prava. Pravo shvaeno kao vetaka tvorevina nema
posla sa onim prediskustvenim, ime se bavi transcendentalna filozofija. Zato
Radbruh poinje ovim citatom? Pojam za nas postoji pre ideje. Ako ga
odredimo kao identitet identiteta i razlike miljenja i bitka, ili, kao jedinstvo
miljenja i bitka, mi time tek slutimo na ideju koje je taj pojam izvesna
konkretizacija. Ipak, ideja je prvotna u odnosu na pojam, ona iz sebe radja
pojam, daje da ga bude, ona je ve sjedinjeno miljenje sa bitkom, kao nekakav
pojam pre pojma. Logikim jezikom reeno, pojam je predmet razuma, ideja je
predmet uma. Um je prvotan u odnosu na razum. Unutar samog logikog
uenja, ne pravi se uvek razlika izmedju razuma i uma, pa tako ni razlika
izmedju pojma i ideje ne moe biti lako shvatljiva. Njihova je dijalektika igra
stalno na granici izmedju iskustvenog i transcendentalnog; pojam i ideja su,
svaki ponaosob, najrazliitije odredjivani, afirmisani ili osporavani, a njihov
odnos je jo daleko sloenije pitanje, jer, u krajnjem, mi moemo pitati o ideji
pojma i o pojmu ideje.
Uzmimo sada za konkretni pojam - pojam prava. Za pozitiviste bi taj pojam
mogao ostati iskljuivo predmetom teorije prava. Za Radbruha, medjutim,
pravna nauka do pojma prava moe samo doi, ali se on u njoj ne moe i
obrazloiti.1 I tu dolazimo do odgovora na pitanje zato je Geteov citat vaan za
odredjenje pojma prava. Filozofija je ta koja mora dati odgovor na pitanje o biti
prava. Pojam prava je mogue razumeti samo ako se razume ideja prava,
odnosno, ako se razume da postoji ideja prava. Ideja prava je prvotna u odnosu
na pojam prava. Induktivni put sjedinjavanja pojedinanih pravnih pojava u
jedan opti pravni pojam je opravdan, ali ne i dovoljan, za znanost kao to je
filozofija prava, a to znai - za razumevanje prava! Nijedna pozitivna nauka ne
moe polagati rauna o neemu to ima svoje ontoloko utemeljenje. Radbruh u
svom izlaganju pokuava da pokae kako pojam prava to utemeljenje ima.
ta to, in concreto, znai?
Pravo je ona stvarnost iji je smisao da slui pravnoj vrednosti, ideji
prava.2 Pravo je, dakle, konkretizacija neega. ega? Ideja prava ne moe biti
nita drugo do pravda.3 Pravda je ona poslednja instanca, ono poradi ega je
neto ono poradi ega je pravo, iji je pravo konkretni oblik. Pravda je ideja iz
1 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.44
2 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.44
3 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.45
3

koje se radja pojam prava. Pravo potie od pravde, kao od svoje majke: prema
tome, pre je nastala pravda od prava.4 Pravda je, dakle, prvotna u odnosu na
pravo. Ali, ona nije samo prvotna u odnosu na pravo. Ona je prvotna po sebi,
ona nema nita to bi nju rodilo i to bi bilo prvotno u odnosu na nju. To je ini
idejom. Pravda, kao ideja, pojmu prava daje vrednost, a kao poslednja instanca,
ona je apsolutna vrednost.
Mi ovde ve nailazimo na zamagljene granice izmedju prava i morala.
Pravednost se, pre svega, tie morala. Kod Platona, pravednost je najvia
moralna vrlina koja u sebi objedinjuje sve druge vrline. Tako lako moemo doi
do zakljuka da pravo i moral imaju isto polazite iz kog istupaju u realitet.
Razmiljajui u tom pravcu, dalje bismo pravo kao nuni pojam morali pripojiti
etici, dok bi pozitivno pravo ponovo oivelo pravni pozitivizam. Ipak, Radbruh
pravi diferenciju. Pravda kao moralna vrlina, i u okviru etike, uvek se tie
pojedinca. Moe postojati neto kao socijalna etika, koja se dodue bavi
pojedinanom nastrojenou u kontaktu sa drugim pojedincima, ali ona ne
ispituje same te kontakte. Nju i dalje zanima pojedinac. Pa ipak, pojedinana
pravednost uvek sluti na nekakvu objektivnu pravdu. A ta objektivna pravda,
ona se postie u pravu. Pravo zanimaju odnosi medju ljudima. Pravo za svoju
pretpostavku uzima moralni karakter pojedinca, ali se ono ne zadrava na
pojedinanom. Pravo deluje u sferi globalnog. Moralni karakter je pojedinano
koje je celina u sebi, a pravni poredak je mrea sainjena od takvih
pojedinanih, on je ono opte koje, ba kao i pojedinano, pretenduje na svoj
ideal. Ideal moralno dobrog predstavlja se u idealnom oveku, a ideal pravde u
idealnom drutvenom poretku.5
Pozivajui se na ideal pravde, mi smo, na neki nain, odredili onaj imperativ
iz kog pravo uopte nastaje. To svakako nije dovoljno da bi se obuhvatio itav
pojam prava. Mi smo zasad utvrdili njegov koren. Analogno tome, mi bismo
mogli govoriti o nekakvoj a priori potrebi oveka za sticanjem znanja, ali time
jo uvek nismo objasnili pojam obrazovanosti i obrazovanja u prezentnosti
drutva u kom ivimo.
Stvarnosti iji je smisao da slue idejama imaju psiholoki karakter
vrednovanja i zahteva, i tako predstavljaju posebnu vrstu stvarnosti,
medjutvorevinu izmedju ideje i drugih stvarnosti: one kao psiholoke
injeninosti jo uvek spadaju u stvarnost, ali se istovremeno uzdiu iznad
ostalih stvarnosti time to na njih primenjuju merila i postavljaju im zahteve.
Takve je vrste savest, kulturna tvorevina pridodata moralnoj ideji, ukus
estetskoj, razum logikoj. injeninost koja u istoj meri odgovara ideji prava
jeste nalog .6 U nalogu, mi sa jedne strane nalazimo pozitivnost, te sa druge,
4 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.45
5 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.46
6 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.49
4

normativnost. On je ta spona izmedju idealnog i stvarnog. ta to nalog ini

specifino-pravnim? On postoji zarad socijalnih odnosa. Tako pravo kao
stvarnost iji je smisao da slui pravdi, predstavlja skup naloga za zajedniki
ivot ljudi. To znai da, tek nakon to do pojma prava dodjemo deduktivnim
putem, izvodei ga iz ideje prava, mi moemo induktivnim putem da skupimo
pojedinane pravne pojave te ih ujedinimo u jednu realnu pojavu pojavu koja
postoji na osnovu neega, kao i poradi neega. Pojam prava, dakle, ima apriorni
karakter, ali je on i sam sainjen od veeg broja pojedinanih pojmova prava,
koji takodje imaju apriorni karakter. On se, u svojoj apriornosti, do kraja razvija
tek u obilju pravnih injenica, no te se injenice ne mogu unapred precizno
pobrojati. Stoga je nemogue govoriti o nekakvoj tabeli kategorija apriornih
pojmova prava.7

2.Odnos prava i morala

U svojoj knjizi Filozofija prava, Radbruh poglavlje posveeno odnosu prava
i morala poinje citirajui Strindberga: Uvek su, uostalom, eleli da moralni
zakoni ostanu to neodredjeniji. Zato ih nisu utvrdili zapisujui ih i tampajui
ih kao boanski i gradjanski zakon? Moda zato to bi poteno napisan, moralni
zakon morao obuhvatiti i ljudska prava.8
ini se kao da je sva kompleksnost odnosa ova dva podruja normativiteta,
sasvim dobro opisana u ovom citatu. Ipak, ovoj tezi se moe oponirati
injenicom da prekraj moralnog zakona ne povlai sankciju, ili bar ne neku
opipljivu sankciju. Po Radbruhu, razlika postoji i ona se mora jasno odrediti.
U ovom sluaju, moda je provodjenje diferencije najbolje poeti odredjivanjem
zajednikih crta.
Rekli smo ve da je pravo nuni pojam koji svoj koren ima u ideji prava, koja
je pravda. Oko toga da li takva ideja postoji i za moral, nema mnogo dileme.
Ideja etikog dobra bila je centralna tema jo u Antikoj filozofiji. Shvatanje
sadraja tog dobra je varilralo, ali samo dobro, nosei je pojam od Sokrata na
ovamo. Pre svog pokuaja diferenciranja prava od morala, Radbruh nam
ukazuje na ono zajedniko pravu i moralu, a to e, videemo, upravo
predstavljati topos razlikovanja ova dva podruja od obiaja; i pravo i moral su
nuni pojmovi oni ne postoje kao ljudske tvorevine, ve imaju svako svoju
apriornu ideju na kojoj poivaju i koja daje da budu ospoljeni kao ovekova
realnost. Pri tom, pravo i moral su kulturni pojmovi, dok su pravda i etiko
7 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.51
8 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.52
5

dobro vrednosni pojmovi.9 Tako se mogu porediti medjusobno samo pojmovi

iz iste klase, te se ne moe govoriti o npr. odnosu prava i moralnog dobra, jer
oni stoje na razliitim razinama stvarnosti. Taj problem nemogunosti
suodnoenja posebno e se pokazati kod odnosa prava i obiaja, i pokazae svu
tekou odredjenja obiaja kao fenomena.
Tradicionalno se govori o spoljanjem karakteru prava, i unutranjem
karakteru morala. To znai da pravo obavezuje na spoljanji nain, prinudom
koja dolazi odnekud izvan pojedinca, dok moral obavezuje upravo iz najdublje
unutranjosti - ubedjenja individue. Radbruh u osnovi prihvata takvu razliku, ali
pokuava da je dalje provede, s ciljem boljeg razumevanja.
Najpre, on relativizuje ovako otru granicu. Odrediti pravo kao neto to ima
isto spoljanji karakter, znai vratiti se na pravni pozitivizam. Za Radbruha,
medjutim, ne postoji oblast, kako spoljanjeg, tako ni unutranjeg ponaanja,
koja se ne bi mogla podvrgnuti, kako moralnom, tako i pravnom vrednovanju.
Relativizujui spoljanjost prava, on navodi primer gde ugroavanje duevnog
zdravlja deteta moe da dovede do naloga za stavljanje pod starateljstvo. Nama
je, iz iskustva savremenog drutva, poznat i termin psihiko zlostavljanje, koji
stoji rame uz rame sa fizikim zlostavljanjem. Sa druge strane, tek ospoljena
moralna nastrojenost moralnosti daje vrednosnu obojenost. Nagon ostaje tek u
vlastitoj mogunosti ukoliko nema dejstva volje. Volja se realizuje u ljudskim
spoljanjim radnjama, pri emu, prisetimo se, volja je centralni pojam uenja o
moralu. Veoma je interesantan nain na koji se Radbruh poziva na Tolstoja.
Naime, radi se o tome da samo um koji apstrahuje od realiteta sveukupnog
ivota moe da zamisli neke takve odnose medju ljudima koji bi imali apsolutno
spoljanji karakter, bez ikakve unutranje nastrojenosti aktera. Tako je Tolstoj,
istiui znaaj ljubavi kao osnove optenja medju ljudima, zapravo porekao
opravdanje svakom pravnom i dravnom ivotu. Taj najplemenitiji oblik
anarhizma, kako ga Radbruh naziva, predstavlja zapravo jednu jednostranost
koja stoji kao opozit jednostranosti pozitivizma. Izmirenje koje on pokuava da
provede dalje, donekle ima prizvuk Hegelovog uenja o apsolutnoj ideji, jer,
naime, u stvarnosti i ne postoji neto tako jednostavno kao to to ljudski razum
zamilja apstrahovanjem, te se tek pomirenjem dveju jednostranosti moe
dospeti do totaliteta stvarnosti. U tom pomirenju lei sva teina razumevanja
spoljanje i unutranje obaveznosti, kako prava, tako i morala.
Ipak, ono to je za nas ovde od primarne vanosti da bismo razumeli odnos
prava i obiaja, je da razumemo u kom to smislu za Radbruha pravo i moral
stoje na jednoj strani, a obiaj na drugoj. Naime, on na tragu Georga Zimela
istie nemogunost sistematskog razgraniavajueg odnosa izmedju prava i
9 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.52
6

obiaja.10 Tu se, dakle, radi o onoj ve pomenutoj nesamerljivosti razliitih

regija zbiljnosti. Dok pravu i moralu pripadaju odredjene ideje koje ih ine
nunima, za obiaj takva ideja ne postoji. Zato se ne moe govoriti o
sistematskom odnosu, ve samo o istorijskom odnosu ovih podruja drutvenog
normativiteta. Kao to u logiko-metafizikom smislu ideja pravde radja pravo,
a ideja dobra moral, tako u istorijskom smislu obiaj radja i pravo i moral, te im
hronoloki prethodi, ali u vrednosnom smislu obiaj samo pozajmljuje od
njih, jer svoje vrednosti nema.

3.Odnos prava i obiaja

Svoje izlaganje o odnosu prava i obiaja Radbruh poinje citirajui Franca
uberta: Snaan antipod iskrenosti u medjusobnom odnosu ljudi jeste gradska
utivost. Najvea nesrea mudraca i najvea srea budala zasniva se na
obzirnosti.11 Ovakvu gradsku utivost, Nie bi, recimo, pripisao moralu.
Pokuaemo da pokaemo na koji nain Radbruh utivost povezuje sa
obiajem.
Rekli smo ve da, po njemu, obiaj nema svoju sutastvenost. Ali, odake on
onda u svetu uopte? Ako se vratimo u predfilozofsku svest, ili u vreme,
uslovno reeno, samih poetaka filozofije, mi se vraamo u jedno vreme u kom
su ljudi iveli u zajednici. Zajedniki ivot poivao je na zajednitvu. Pritom,
nije to bio zajedniki ivot kakav nalazimo u dravnim uredjenjima modernog
drutva, kakav je recimo komunizam. Dravno uredjenje je smiljeno
konstruisan koncept kao plod modernog drutva, koji za cilj ima da formira, u
krajnjem, to savreniju dravu. Drava je iskustvo modernog sveta. Tamo gde
govorimo o dravi, karakter zajednikosti
moe postojati samo kao
implementiran u drutvo koje se sastoji od prethodno ve otudjenih individua,
koje reflektujui tu svoju otudjenost, ele da povrate neto od one tolstojevske
privrenosti drugom oveku. U zajednikosti antikog sveta, zajednitvo je
jedino za ta ovek zna. Vidimo to po Aristotelovom poimanju oveka, gde on
svoje najvie odredjenje nalazi u polisu. Pojedinac se ospoljava tek kao lan
polisa. U takvom ustrojstvu, razumljivo je da obiaj ima najviu normativnu
snagu. Moral se tie pojedica. Moral, ak i nakon dobijanja digniteta kao jednog
osebujnog principa, i dalje je sluga obiaja. On ne moe ni biti razumljen kao
neto to postoji mimo obiaja. To je ona hronoloka prvotnost obiaja u odnosu
na pravo i moral, o kojoj je bilo rei. Sa druge strane, i samo pravo, ak i nakon
kodifikovanja prvih zakonika, poiva na obiajima. Mi u principu oko za oko,
zub za zub ne moemo nai neku posebnu logiku smislenost, a jo manje se
10 Milenko Perovi, Praktika filozofija, Novi Sad, 2004. Str.235
11 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.65
7

moemo pozivati na apriornu ideju krvne osvete. Ono to, medjutim, moemo
prepoznati u normi talion, je oseaj za pravdu. Takav oseaj oveku je
svojstven, jer postojanje pravde kao ideje nije isto to i njeno reflektovanje.
Pravda kao princip postojala je uvek. Ne moemo govoriti o razliitim
stepenima njenog postojanja, ona je vena. Isto vai i za ideju dobra. Moemo,
dakle, govoriti samo o razliitom stepenu reflektovanja ovih ideja, o stepenu
njihove osvetenosti, kako u ontogenetskom, tako i u filogenetskom smislu.
Takvo napredovanje svesti je izvestan razvoj koji je istorijski dogadjaj, a kada
ideje pravde i dobra posmatramo u okviru obiaja u kom se, kao to smo videli,
najpre pojavljuju, i to u nekom zamagljenom obliku, onda nam je pre svega
vaan filogenetski momenat. Drutvena svest je ono to se razvija. Ona u samoj
sebi nalazi snagu da iz maglovitog jedinstva prava i morala, koga antiki ovek
naziva obiajem, iskristalie ove kulturne pojmove, a s obzirom na apriorne
ideje koje su njihovi roditelji. Jednom kada ovek pojmi apriornost ideja
prava i morala u sebi, obiaj se povlai u drugi plan. On, dakle, nema svoju
sutastvenost, on je propratna pojava na putu razvoja civilizovanog drutva.
Otuda je razumljiva i njegova vanost za stare za njih je obiaj sve! A u
modernom drutvu on, dodue, jo uvek postoji, ali pre kao relikt prolosti.
Radbruh pravi analogiju, te kae kako su sekira i koplje jo i danas u upotrebi,
ali ukoliko bismo govorili o nekoj nauci o oruju, njihovo bi mesto bilo jedino u
uvodu. Obiaj, dakle, na neki nain postaje suvian. Ipak, obiaj jo uvek ivi, i
Radbruh to i ne pokuava da ospori. Za njega je dananji obiaj (obiaj
njegovog vremena) jedan degenerisan oblik starog obiaja. Na izvestan nain,
on kao da je na kvarno sauvao svoj stari dignitet, iako mu sutastvenost koju
je pozajmljivao od prava i morala vie ne pripadaju. Naime, u obiaju je ostalo
neto od spoljanjeg karaktera prava i neto od unutranjeg karaktera morala.
On daje izvestan nalog i brine samo za njegovo izvrenje, ne pitajui za pobude,
a, sa druge strane, u modernom drutvu se pravi razlika izmedju dentlmena
oveka koji pokazuje izvesno razumevanje obiaja, unutranju nastrojenost za
njegovo izvravanje, i skorojevia onoga koji obiaj samo mehaniki
upranjava. Konvencionalna la je ono to u obiaju razlike dri u jedinstvu.
Nije to nikakvo supstancijalno jedinstvo, to je ist privid, dogovorna zabluda i
samozabluda. Radbruh ide i dalje, i kae da konvencionalna la ima veu mo i
od prava i od morala. Otuda, razumljiva je teza Milenka Perovia po kojoj on
ovim oponira vlastitom stavu da obiaj ne stoji u sistematskom odnosu sa
moralom i pravom. Jer, naime, ako on nema svoju apriornu vrednosnu strukturu,
a sa druge strane nije ni isti rezidualni fenomen praksisa uopte, odakle onda
potie snaga njegovog vaenja?
Ipak, nismo mogli a da ovde ne primetimo elemente Nieove teze o smrti
boga. Smrt boga, u svetu kakvim ga mi znamo, moe se pojaviti kao odsustvo
svake sutastvenosti. Svetom je zavladala nesutastvenost. Nesutastvenost je
dobila svoj dignitet, postavljena je kao nekakav princip bez principa.
8

Konvencionalna la kao princip po kom se ljudi upravljaju i dalje ne moe

stajati u sistematskom odnosu sa kulturnim pojmovima koji izviru iz vlastitog
aprioriteta, ali to nihilistiki orijentisanom oveku ne smeta da se toj lai
okrene, onako kako se vernik okree bogu.

4.O konvenciji sa stanovita dananjice, a s obzirom na

Radbruhovo shvatanje
U velikim unutranjim promenama koje obiaj trpi, dogadja se ujedno i
promena njegove socijalne funkcije. Suprotno starom dobrom obiaju, fini
obiaj vie nije narodni, nego staleki obiaj. Obiaj je bio stvar zajednice,
konvencija je stvar drutva, ili bolje reeno, stvar visokog drutva. Obiaj je
spajao narod, konvencija ga razdvaja.12 I tu lei glavnina razlike izmedju nekad
i sad. Funkcija konvencije je dijametralno suprotna funkciji obiaja, a sve pod
prividom jednakosti sa njim. Stari narodi nisu pitali za sutastvenost, ali su se
pozivali na dugotrajnost primenjivanja. Obiaj iji nastanak see daleko u
prolost, samim svojim preivljavanjem davao je garanciju svoje ispravnosti;
dugotrajnost je bila ona poslednja instanca na koju su se stari, ukljuujui i
Aristotela, pozivali. Konvencija je, pak, podredjena modi. Moda je onaj diktat
koji sa vrha alju vii slojevi i koja, im je prihvaena od niih slojeva
biva zamenjena novom modom. U takvom sistemu, neminovno sledi da se
najvie mora ceniti brzina promene mode. Onaj ko postavi novi trend, postaje
novi vodja. U opisu je mode da je to kratkorona pojava. U takvim okolnostima,
sutastvenost ne samo da je izgubljena, ve se narod povodi za daleko
sumnjivijim vodjom nego to je to bio stari obiaj.
Danas je u poslovnim krugovima dobro poznata teorija o difuziji inovacija13,
po kojoj irenje ideja kroz drutvo ima svoju formulu i strukturu. Cela ideja je u
tome da usvajanje novog proizvoda mora da proe redom kroz odreene
drutvene slojeve i strukture, da bi se organski napravio jak brend koji moe
trajati veoma dugo. Teoretiari ovakvog modela poslovanja ustanovili su pet
takvih drutvenih nivoa:
1.Inovatori ovo su pripadnici najviih slojeva drutva, oni koji diktiraju
modu.
2.Early adopters opisuju se kao natproseno obrazovani, veoma futuristiki
orijentisani ljudi koji e prvi probati sve novo to se pojavilo. Oni se esto drue
ili komuniciraju na neki nain sa inovatorima, pa tako saznaju za nove
proizvode.
12 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.68
13 Istok Pavlovi, Difuzija inovacija, oficijelni blog, 1.jun 2011.
9

3.Early majority u strunim biznis tekstovima, opisuju se kao masa. To bi

trebalo da su obini ljudi sa obinim poslovima. Ipak, oni se drue sa early
adopters-ima, te proizvod dolazi i do njih.
4.Late majority nii sloj mase koja usvaja sve to joj se ponudi.
5.Laggards opisuju se kao ljudi koji ive na vrhu planine i preziru sve to je
novo. Do njih, uostalom, nikome i nije previe stalo.
ta moemo primetiti u ovakvoj podeli i strategiji poslovanja koju ona
povlai? Staleka podela medju ljudima ne samo to postoji, ona se
podrazumeva. I vie od toga na nju se rauna! Najpoznatiji svetski brendovi
imaju u vidu konvencionalne razlike medju ljudima prilikom plasiranja svog
proizvoda. Takva podela njima ide na ruku, tj. nauili su kako da je upotrebe u
svoju korist. Tu se vie ne pita o ispravnosti niti o bilo kakvoj zasnovanosti i
smislenosti takve podele. Ona je naa stvarnost. Tanije, ona je naa
nesupstancijalna stvarnost, usled koje Radbruh sasvim opravdano konvenciji
pripisuje najviu mo, iako pritom porie njenu samerljivost sa moralom i
pravom. Dalje, inisistira se na tome da su takozvani vii slojevi futuristiki
orijentisani, te da su oni najobrazovaniji ti koji prvi preuzimaju najnoviju modu.
Trend neupitnog prihvatanja se pozdravlja, to je neko opte dobro savremenog
drutva. Novo je najvei kvalitet dananjice. Teko da e se neko i zapitati
novo, u odnosu na ta? Pritom, sam sadraj mode sve vie pada u drugi plan;
moda ima simbolinu funkciju. Moda se prati da bi se ostalo u vrhu, to je moda
radi mode. Savremeno drutvo ne trai lek takvoj nesutastvenoj obiajnosti,
ono se u nju uljuljkava.

5.Socijalna funkcija modernog obiaja

Radbruh odbija da obiaju, odvojenom od prava i morala, porekne svaku
socijalnu funkciju. Drutvo u sebi uva i neguje neke elemente zajednice. On se
osvre na postojanje nekih primitivnih naroda u kojima obiaj jo uva
netaknuto jedinstvo i kod kojih tek treba da izvri svoju vaspitnu ulogu. Takav
osvrt, medjutim, nije od velikog znaaja, jer nazadnost pojedinih naroda ne
govori nam nita novo o prirodi obiaja. Interesantniji je Radbruhov pokuaj
analogije evolucije obiaja u filogenetskom smislu, sa njihovom eolucijom u
ontogenetskom smislu. Naime, i pojedinac se sa moralom upoznaje najpre u
obliku obiaja.14 Dete jo uvek nije u stanju da prepozna i primeni neki
unutranji imperativ. Ono se najpre rukovodi instrukcijama koje dolaze spolja
ovo treba initi, ovo ne treba initi. U filozofiji, medjutim, ve postoji
struni naziv za individualni obiaj navika, te je opravdano ukazivanje
Milenka Perovia na to da Radbruh ovde mea obiaj sa navikom, premda je
sama analogija sasvim prihvatljiva.
14 Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd 1973. Str.69
10

6.Zakljuak autora
U zavrnom delu svog izlaganja o obiaju, Radbruh jo jednom podvlai tezu
o sistematskoj nesamerljivost prava i morala sa obiajem. Ipak, svojim estim
pozivanjem na Tolstoja, on kao da sluti pravu mo obiaja, mimo lane moi
konvencije to je mo zajednitva. Ukoliko moemo govoriti o postojanju
nekakve ljudske prirode, onda Aristotelovo odredjenje oveka kao prirodno
drutvenog nije nimalo zastarelo. U tom sluaju, sama drutvenost ima svoju
supstancijalnost. Ta se supstancijalnost ne realizuje ni u pravu, ni u moralu, ve
upravo u obiaju.
Paradoksalno, najvii slojevi drutva, oni posveeni, inovatori medju
inovatorima, oni odabrani mislim na masonska drutva, tvrdoglavije nego iko
pridravaju se svojih obiaja i funkcioniu po principu zajednice, te kao svoju
najviu modu neguju obiaj. Ta injenica svakako sluti na vrednosnu
obojenost obiaja i dovodi u sumnju ideju da on tek tako moe biti istisnut iz
drutvenog realiteta.

11

Abstract
The primr aim of author is to represent Radbruch's understanding of the concept
of law, it's place in the sistem of cultural concepts which leads to the ontological
roots of this idea, and than to show necessity of such an ontological foundation
in a law as a positiv phenomenon ; further, our aim is to delineate concept of
law from the concepts of morality and customs, which is an important taks of
the 20th century thinkers. Thinking of law as a reality whose purpose is to serve
to some particular value is not something new in philosophical thought in
general, but in the historical sense it has a great value, because it indicates to the
lack of legal positivism which is dominant in the 19th century. We will show in
what way Radbruch presents the notion of law as a necessary, and not generic
term, and how its getting more complicated with trying to delineate the concept
of law from the concepts of moral and custom. Therefore, it is importan to assay
if those concepts could be ontologically founded. In history of philosophy there
were almost never serious doubts about existing of the ontological root of
morality, so we need to focus on a custom and try to assay its ontological root.
This is big problem of Radbruchs philosophy. However, talking about one of
those three areas of social normativity, or about the relation between two of
them, abstracting from the whole system of their mutual overlap, their unity and
their differences, it would be restrictive. Therefore, although our primar goal is
to clear up Radbruchs understanding of the relation between law and custom,
we certainly will not be able to bypass the notion of morality, in its dialectical
relation with the other two areas of normativity. Beside that, we will try to
relative the weaknesses of Radbruchs theory with trying to present them as an
open philosophical questions with whose openness Radbruch was partially
familiar, according to the author.
12

Key words: law, justice, morality, custom, convention, fashion, community

and society.

Literatura

Gustav Radbruh, Filozofija prava, Nolit, Beograd, 1973.

Milenko A. Perovi, Praktika filozofija, Novi Sad, 2004.
http://www.istokpavlovic.com/blog/difuzija-inovacija/,
Juna 2011.

objavljeno

1.

13

Sadraj

Abstrakt.................................................................................................................2
1.Radbruhovo odredjenje pojma prava..............................................................3
2.Odnos prava i morala.........................................................................................5
3.Odnos prava i obiaja......................................................................................7
4.O konvenciji sa stanovita dananjice, a s obzirom na Radbruhovo
shvatanje........................................................................................................9
5.Socijalna funkcija modernog obiaja...............................................................10
14

6.Zakljuak autora............................................................................................10
Abstract...........................................................................................................12
Literatura.......................................................................................................13

15

16