Univerzitet u Sarajevu

Filozofski fakultet
Odsjek za romanistiku / Italijanski jezik i knjievnost

SEMINARSKI RAD
Iz italijanske knjievnosti

TEMA: Odnos prema crkvenom drutvu u Dekameronu

Mentor:

Student:

Ass. Aida opra

Tatjana Nikoli

Sarajevo, decembara 2015.

Sadraj:
1.
2.
3.
4.

Uvod .2
Odnos prema crkvenom drutvu u Dekameron 3
Zakljuak ..6
Literatura ...7

Uvod
Bokao, otac moderne italijanske novele, svojim delom Dekameron postavio je
temelje savremene beletristike. Njegova umetnika snaga ne stoji u izmiljanju novih
dogaaja, jer svakako u priama koje se ovde nalaze objedinjene mogu se nai tragovi
srednjevekovne pripovedake knjievnosti. No sada znatno izmenjene, dopunjene,
oblikovane i, to je velika novina, smisleno povezane u celinu temom, sadrajem i optom
porukom. Svaka novela je za sebe mala drama sa definisanom glavnom radnjom, detaljno
okarakterisanim likovima, kao i paljivo opisanom okolinom u kojoj se sve odvija. Kae se
da je Dekameron epopeja ondanjeg drutva, sa irokim rasponom likova, stajalita, uopte
tanom slikom vremena o kojem govori. Upravo zato, iako je imao jednu novu formu ali i stil
razliit od njegovih prethodnika, sada ve udaljen od onoga verskog idealizma i sputen u
realnost, Dekameron je italijanskom drutvu predstavio situaciju koje su oni ve bili svesni i
tako je brzo bio prihvaen s njihove strane. Sam srednji vek namee pitanje vere kao
nezaobilazno kako u svakom aspektu ivota, tako i umetnosti. Stoga i sam Bokao nije
mogao da ne da svoj komentar I doprinos definisanju stanja tog perioda. Nova, probuena,
svest koja se formirala u slojevima drutva uenih ljudi, ve je odricala mo koju je
posedovala crkva. Bokao, koji se nalazio upravo na tom prelazu u jedno novo doba,
samosvesti o znaaju pojedinca i njegovoj samodovoljnosti, morao je neizbeno formirati
sopstveni stav. Piui Dekameron u svom zrelom dobu, ali jo uvek daleko od pomisli na
smrt koja u oveku budi elju za pokajanjem, znajui ko su mu uzori i u kom se smeru
tadanja kultura razvijala, moe se ve pretpostaviti kakav stav je zauzeo. A i sam ambijent u
koji smeta svoje likove i njihov odnos prema situaciji u kojoj se nala Firenca, ide u prilog
formiranju novog miljenja o pitanjima pobonosti i ispovedanja vere. Izgubljeni red i
moralna neistoa, prouzrokovali su boiju kaznu, opomenu, gde kuga, kao veliki potop iz
Starog Zaveta, dolazi da proisti Firencu. Umesto da se okrenu asketizmu i molitvi za spas,
Bokaovi likovi, 7 devojaka i 3 mladia, biraju da posluaju savete lekara, dakle ljudi od
nauke, povuku se u prijatne seoske krajolike i prepuste ovozemaljskim uivanjima. Ali ta je
to tano na njega uticalo i ta je izrazio kroz njih?

Odnos prema crkvenom drutvu u Dekameronu

Ako sada otvorimo Decamerone i proitamo prvu novelu, ini nam se da smo pali sa
oblaka, pa se pitamo sa Petrarcom: Qui come venn'io e quando?. To nije evolucija, to je
katastrofa, odnosno revolucija, koja je preko noi izmenila svet. Tu je srednji vek ne samo
negiran nego i ismejan. (Sanctis, 1955: str.210) Tako pregled Dekamerona u svojoj Povjesti
talijanske knjievnosti zapoinje Sanktis, na samom poetku ve jasno istiui kakav je uticaj
to delo imalo na drutvenu stvarnost perioda u kome je stvoreno. Naravno ne moe se
potpuno iskljuiti pretpostavka da Dekameron ustvari zakljuuje proces ekonomskog,
socijalnog i kulturnog razvoja u kojem su uee uzeli i njegove kolege, uzori i prijatelji,
Dante i Petrarka. Pretpostavke da li se ovakav pristup mogao oekivati ili ne ostavimo sada
po strani. Bilo kako bilo, Bokao je svojim delom napravio prilinu pometnju. Odgurnuvi
sva pravila koja je srednjevekovno drutvo usvojilo, kako u knjievnosti, tako i po pitanju
morala, on je stvorio delo koje se protivi konvencijama da je bilo ta to je zemaljsko u isto
vreme i sveto. Vreme privienja i zagrobnih uasa polako zalazi. Bokao prima stvarnost
onakvu kakva jeste, sva u brzom zbivanju, opisuje ljude i njihova dela onakve kakvi su,
osloboeni srednjevekovnog misticizma i usresreedni isto na zemaljske poslove.
(, 1958: str.32) Takvo razmiljanje nije bila novina koju je on uveo, drutvo tog
perioda ve je bilo zalutalo u bespue greha, na ta su ukazivali i njegovi prethodnici. Razlika
je u tome to on nije posegao za onim udaljenim, trascendentnim, svetovima da bi kroz njih
opominjao drutvo na greke koje ine, ili se kolebao u nemoi da dosegne visine, ali ni da
potpuno prihvati ono prizemno, ve je svoje pisanje prilagodio surovoj realnosti i
prezentovao ju je pomalo odsutno i polusvesno. To dolazi iz injenice da onaj srednjevekovni
mistini svet, izvan prirode i oveka, upravo zbog svoje preteranosti nije mogao nai odraza u
stvarnosti. (Sanctis, 1955, str.213)
U ovom veku uli su se mnogi napadi na iskvarene obiaje, naroito kod papa I
svetenstva, koji su svojim primerom pobijali vlastito uenje. Ta pokvarenost nije bila
borbena negacija hrianskog nauka, bila je, ustvari, ravnodunost i slabljene moralnog
oseaja. U takvom svetu i kultura je morala doiveti obrt. Intelektualnom pojedincu
legendarni, udotvorni i fanatini dio tog sveta morao se initi neozbiljan kao to su izgledale
propovedi svetenstva, koje oni svojim delima nisu potkrepljivali. Biti vernik predstavljalo
je, pre, slavu najsnanijih umova; biti nepoverljiv znailo je, sada, biti kulturan duh
(Sanctis, 1955: str.214) Kultura ostaje izvan tog sveta, umesto da se njemu prikloni i pokua
3

da ga izmeni, ona svoje delovanje usmerava upravo na uitke. U okviru nje se nalazi Bokao.
On nije superioran duh koji na drutvo gleda sa poviene take, otkrivajui njegove dobre i
loe strane savrenom i strogom sveu, on se osea istovetan sa drutvom u kojem ivi. S
njime iz italijanske knjievnosti nestaje intimnost, sabranost, ekstaza, nemirna dubina misli,
onaj unutarnji duhovni ivot pun fanatizma i misterije. (Lozovina, 1909: str.262) ivot se
penje na povrinu, izglauje i prolepava. Duhovni svet nestaje, nastaje prirodni svet. A u
njemu niko nije zatien. Priroda likova iskazuje se esto preko verske tematike, prisutne u
svim aspektima dela. Iako on svom delu ne daje duhovnu dimenziju i ne bavi se kritikom
religioznog sveta, ali nadovezujui se na tradiciju kritike svetenstva, koja je veoma
zstupljena u tom periodu, ne izostavlja da uputi poneku opasku na raun licemerja crkvenih
ljudi i njihovog nedoslednog ponaanja. (Ferroni, 2005: str.174)
Ve u prvoj noveli se, pored glavne predstave o praktinoj lai i izopaenju, javlja
situacija koja je u direktnoj vezi sa religijom. Naime:
Ser apelto nae se, teko bolestan, u drugoj zemlji i odlui da lanom
ispoveu prevari jednog pobonog kaluera, kako bi ga, iako je bio veoma
iskvaren ovek, nakon smrti poeli smatrati za sveca. (, 1958:
str.63)
Pomfilio, lik koji pripoveda ovu priu, pokazuje da se ljudi previe uzdaju u rasuivanje
obinog oveka, ak vie nego Boga, te da razuman ovek ne moe vie gledati na
svetenstvo kao uzvieno ili privilegovano, ve na skup besposlenih ljudi, koji tu postoje
samo da bi u ime Boga donosili odluke i presude, bile one pogrene ili ne.
Ve u drugoj noveli se jo jasnije opisuje stanje u kome se svestentvo nalazilo u samom
Rimu,
Jevrejin Avram zbog stalnog nagovaranja prijatelja da se preobrati u
superiorniju religiju, hrianstvo, odlui da ode u Rim da bi, uverivi se kako
to sve izgleda na licu mesta, sam prosudio. Vraa se u Pariz i prelazi na
hrianstvo. (, 1958: str.75)
Naravno, uzrok tome nije njegovo oduevljenje u pogledu naina ivota tamonjeg
svetenstva i samog Pape, ve upravo suprotno. Ono to on opisuje su pouda, pohlepa,
zavist, arogancija, sline i jo gore stvari koje vladaju tim krugovima, ali zapravo sama
injenica da se hrianstvo odrava i iri uprkos takvim namesnicima, po njemu odraava
njegovu mo. Iako je Crkva bila korumpirana, naroito u epicentru, sama religija je sveta i
pravedna. ak ni nesveti poglavari crkve, ne mogu da spree Svetog Duha da obavlja svoj
4

posao. Ovim Bokao stavlja do znanja da se on ne protivi Bogu, i ne negira postojanje

religije, ve nain njenog propovedanja.
Nije samo korumpiranost crkve na njegovoj meti. Takoe se raspravlja i o svetenstvu
koje se odaje poudi i ispunjavanju primitivnih, ovozemaljskih potreba, iako su se biranjem
svog poziva upravo toga odricali.
Prva novela treeg dana govori o Masetu koji se pretvara da je nem, kako bi
postao vratar u jednom enskom manastiru. Odjednom sve kaluerice
pokuavaju da ispune njihove neiste zamisli sa njim, svaka verujui da je ona
jedina i da nema naina da on otkrije drugima njenu tajnu. (, 1958:
str.225)
Takoe, etvrta novela treeg dana govori o slinoj tematici, naime:
Kaluer don Felie ui fratra Puia kako e putem nekakvog pokajanja doi do
blaenstva. Puio se predano odaje tom pokajanju, dok za to vreme don Felie
zauzima njegovo mesto i provodi se sa njegovom enom. (, 1958:
str.247)
Opet, pored toga to je njihova glavna poruka, naglaena upravo temom koja je izabrana za
taj dan, pamet i vetina, niko nije ostaje van istih i neistih igri. Nije se mogla zaobii svima
poznata injenica da ljudi, ma kakav njihov poloaj bio, nisu zatieni od sopstvene prirode,
te da e uiniti sve da dobiju ono to ele.
Pria o mladoj asnoj sestri u drugoj noveli devetog dana, otkriva kako je lako suditi
drugome, ne obraajui panju na ono to sami inimo. Ali i kako je manastirski ambijent
skrovito utoite razvrata i pokvarenosti, ogovaranja, zavisti, prepredenosti i svega onoga to
je u sutoj suprostnosti sa parolom svetosti i moralnosti:
Poto su druge monahinje saznale da jedna mlada opatica, Isabeta, potajno
via jednog igumana, odlue da je razotkriju pred igumanijom. Jedno vee
kada su bile sigurne da je ona sa ljubavnikom, odu do igumanijine sobe da bi
joj pokazale ta se deava. Ali i sama igumanija je bila u drutvu jednog
svetenika, a u mraku dok se oblaila, umesto vela na glavu stavi svetenikovo
donje rublje. Dok je Isabetu ispitivala pred ostalim monahinjama, primetile su
njen udni veo, pa stoga igumanija dozvoljava Isabeti da se vrati svom
mladom ljubavniku, kako bi opravdala samu sebe i uinila isto. (,
1958: str.701)
5

Zakljuak
Bokao moda jeste bio indolentan prema tadanjim deavanjima, u smislu da nije
eleo itaocima pruiti velike moralne pridike, ve ih jednostavno zabaviti. Kod njega samo
drutvo je protagonist, drutvo koje samo sebe kritikuje svojim postupcima, drutvo koje su
iroki osveeni umovi ve poimali kao iskvareno. Kod njega Crkva nije sveta. Sami sveci su
samo ljudi, koje je neko izdvojo iz grupe, prilino nasumino i verovatnije je da su oni bili
vei grenici od veine onih koji ih potuju i slave. Svetenstvo koje je podnosilo zakletvu
Bogu i ljudima o pridravanju nepisanim i pisanim pravilima moralnosti i asketizima, sa
ciljem da slue kao primer, da budu vodii razuzdanoj masi, te da se na kraju prikljue Bogu
u njegovim najviim odajama, su zapravo retko bili ono za ta su se predstavljali. Kao i
danas, sve se to veoma dobro znalo, samo se odluilo utati. Kao i danas uvek se nalazio neko
ko e istupiti iz gomile i izneti istinu.
Bokao nije izvrio kritiku religije, ve je napravio jednu slikovnicu karaktera ljudi,
slavei njihovu dosetljivost, ali sa druge strane istiui neispravnosti. Svi slojevi drutva,
razliita zanimanja, manje ili vee sposobnosti, i jo mnoge karakteristike koje prave razliku,
ali u osnovi povezuju ih ljudske potrebe i primitivne elje, koje navode na krive puteve, ak i
one koji bi trebali biti sveci meu grenicima.

Literatura:
1. , (1958) / : . , ,

2. De Sanctis, Francesco (1955) Povijest talijanske knjievnosti, Zagreb, Matica
Hrvatska
3. Lozovina, Vinko (1909) Povijest talijanske knjievnosti: Prvi dio Starije doba (500
1600), Zagreb, Matica Hrvatska
4. Ferroni, Giulio (2005) Istorija italijanske knjievnosti: I tom, Podgorica, CID
5. Dotti, Ugo (2011) La revoluzione incompiuta / Il Decameron di Giovanni
Boccaccio: la societa come protagonist, Torino, Biblioteca Argagno
6. Amore, Cortesia, Religione nel Decameron,

http://www.michelececchini.it/saggi/saggio_5.htm (15.12.2015.)