UVOD

Termin "religija i obrazovanje" koristimo kao generalni opis razliitih oblika religijskog
obrazovanja u kolama. On se takoe moe odnositi na politike o religijskom simbolizmu i
pridravanju verskih obiaja u kolama. Ovi problemi politike spominju se u studiji i u citiranim
izvorima, ali je fokus na religijskom obrazovanju u javnim kolama. Upotreba termina "javne
kole" u ovoj studiji se odnosi na kole koje bi trebale biti prihvatljive svim uenicima bez obzira
na religijska ili filozofska ubeenja njihovih roditelja. Termin "religijsko obrazovanje" moe se
razumeti na vie naina.
Konfesionalno religijsko obrazovanje se tradicionalno smatra kao religijsko obrazovanje
iji je cilj da proizvede religijsku posveenost jednoj odreenoj veri, ili, drugim reima, da ojaa
"uenikovu veru u odreenu religijsku tradiciju"U toku zadnje dve decenije, cilj mnogih
konfesionalnih pristupa religijskom obrazovanju u kolama se takoer promijenio. Glavni cilj
vie nije da se proizvede religiozna posveenost jednoj odreenoj veri nego da se osposobi
uenike da se nose sa razliitim religijskim tradicijama, etikim sukobima, egzistencijalnim
situacijama krize i religijskog pluraliteta. U ovom smislu, ovi konfesionalni pristupi religijskom
obrazovanju slini su nekonfesionalnim pristupima.
Meutim, razlike izmeu konfesionalnih i nekonfesionalnih pristupa religijskom
obrazovanju ostaju. U zemljama sa konfesionalnim pristupom religijskom obrazovanju, crkve i
ostale religijske zajednice imaju odgovornost za religijsko obrazovanje u javnim kolama, iako u
nekim zemljama religijske institucije sprovode uenje pod nadzorom i odgovornou drave. O
razliitim religijskim tradicijama, etikim konfliktima, itd., se obino raspravlja s take gledita
odreene religije. Nastavnici moraju biti vernici odreene religije ili denominacije, i tako dalje.
Nekonfesionalno religijsko obrazovanje ima za cilj da ui o razliitim religijskim
verovanjima i prakticiranjima bez ugroavanja verovanja ili elje za participacijom. Jedan od
oblika nekonfesionalnog religijskog obrazovanja je "uenje o religijama". Ovaj termin oznaava
nekonfesionalno prouavanje verovanja, vrednosti i praksi odreene religije. Cilj je da se
postigne znanje i razumevanje o religiji kao o sferi ljudske misli i delovanja. U ovom
nekonfesionalnom obrazovanju o religijama, namera je da mladi ljudi naue o naelima razliitih
vera u svrhu razvijanja drutvene tolerancije kojoj demokracije tee.

Verska nastava u vaspitno-obrazovnom sistemu

~1~

Stvaranjem Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946 godine, ustavom je

regulisan odnos izmedju drzave i crkve.To je znacilo odvajanje skola od crkve cime je veronauka
izgubila svoje mesto u skolskom sistemu,pa potom 1951 godine zvanicno i zabranjena, kada je
usvojen zakon o narodnim skolama. To nije znacilo samo izbacivanje veronauke iz skola kao
nastavnog predmeta, vec i bilo kakvog nastavnog sadrzaja koji je ima bilo kakve veze s
religijom. Drustveno-politicka i moralno-duhovna kriza, koja zahvata razne drustvene sisteme
postaje temelj za proces ozivljavanja religioznosti, i njene ekspanzije. Religija postepeno dobija
vece znacenje za drustveni i kulturni zivot celog drustva. Proces demokratizacije drustva uslovio
je potrebu za promenama i u sistemu skolstva, sto je rezultiralo uvodjenjem verske nastave u
vaspitno-obrazovni sistem. Veronauka je tako postala deo demokratski i pluralisticki orjentisane
skole. 2001 godine na predlog Arhijerejskog sabora SPC, Vlada Republike Srbije donela je
uredbu o organizovanju verske nastave i to kao fakultativni predmet za ucenike prvog razreda
osnovne i srednje skole.
Vec sledece godine, veronauka dobija status obaveznog izbornog predmeta. Ovim
statusom regulisan je pravno-radni odnos veroucitelja cime se oni izjednacavaju sa ostalim
nastavnicima. Takodje je 2001 godine doneta uredba o prihvatanju predmeta gradjanskog
vaspitanj pored veronauke, pri cemu su ucenici mogli da pohadjaju jedan od ova dva
predmeta,oba predmeta ili nijedan. Uvodjenjem veronauke,samo na primeru srednjih skola
utvrdjeno je da se veliki broj dece nije opredelio ni za jedan od ponudjenih predmeta, mali broj
se opredelio za veronauku, za gradjansko takodje, a za oba najmanji procenat dece. Verska
nastava treba da bude shvacena kao upoznavanje vlastitog verskog, kulturnog i nacionalnog
indentiteta, ali takodje i upoznavanje tudjih verskih nacela i obicaja. Osnovni zadaci verske
nastave su da ucenicima pruzi celoviti religijski pogled na svet i zivot i da sistemacki upoznaju
svoju veru. Uspeh ucenika se ocenjuje opisno:istice se,dobar i zadovoljava.
Istrazivanja o verskoj nastavi imala su za cilj da utvrde motivaciju za izbor verske
nastave, stepen ispunjenosti ocekivanja od izbornog predmeta, kao I spremnost da se izvrsi
ponovni izbor ovog predmeta. O dobrim i losim stranama verske nastave govore podaci o tome
sta se ucenicima najvise, a sta najmanje dopada u vezi sa ovim predmetom. Nakon nekoliko
anketa odgovore ucenika mozemo rangirati na sledeci nacin, da se ucenicima u veronauci najvise
dopada sadrzaj predmeta (nova drugacija saznanja,ucenje novih korisnih sadrzaj, teme koje su
zastupljene, price o Bogu, svecima, ljubavi, krstenju, ucenje molitvi itd),nacin rada (opustena
atmosfera, nema tenzije, diskusija i razgovori, slobodno izrazavanje misljenja itd), nastavnik
(nacin predavanja, pristup, kreativnost u radu, licne osobine i odnos prema ucenicima itd), i na
kraju doprinos razvoju licnosti.
Nastavu iz ovog predmeta u osnovnim skolama moze izvoditi lice koje je zavrsilo
bogoslovski fakultet, duhovnu akademiju ili ima visu bogoslovsku skolu. U uputstvu o nacinu
realizacije verske nastave istice se da veronauka treba da bude zajednicko delo veroucitelja i
njegovih ucenika i da se na taj nacin prenosi kao realnost samog zivota, kao opis iskustva i to
posebno zivota i iskustva u crkvi. U svakom razredu uvode se potpuno nove teme koje ce
posluziti kao oslonac za nadogradjivanje znanja u narednim razredima. Veroucitelj ne bi trebao
pristupiti ucenicima sa pretpostavkom da su oni, samo zato sto pohadjaju versku nastavu,

~2~

prakticni vernici, jer postoji mnostvo razloga zbog kojih se ucenici opredeljuju za ovaj predmet
(radoznalost, zelja roditelja, priklanjanje vecini itd).Posebno je bitno istaci vaznost komunikacije
izmedju veroucitelja i ucenika, tj vaznost afektivno-emotivno-komunikacijskog podrucija unutar
koga dolazi do prenosenja sadrzaja. To znaci da prilikom odabira veroucitelja,pored obrazovanja,
posebnu paznju treba obratiti na licnost veroucitelja, u zelji da deca pored obrazovanog
nastavnika u veroucitelju prepoznaju olicenje vrednosti kojima ih veronauka uci. Takav rad znaci
prethodno pedagosko obrazovanje veroucitelja, ali i stalno pracenje pedagoske i metodicke
literature. Da bi deci priblizili lepotu vere, neophodno je poznavanje stupnja njihovog
psihofizickog i duhovnog razvoja. Zato narocito u prvoj godini ucenja veronauke nastavnik mora
da unapred adaptira svoj iskaz u skladu sa ucenickim mogucnostima recepcije. Od veroucitelja se
ocekuje stalno povecanje medijske i informaticke pismenosti za koje se smatra da ako su
adekvatno upotrebljene doprinose podizanju kvaliteta obrazovanja. Imajuci sve navedeno u vidu,
moze se zakljuciti da veroucitelja, pored njegove ljubavi prema izazovu poziva kojim se bavi,
treba da odlikuje veoma dobra osposobljenost za nastavnicki poziv.
Istrazivanja koja su radjena pre i posle uvodjenja veronauke pokazuju da vecina
ispitanika zastupa pozitivan stav prema religiji i slobodu u njenom izboru. Postoje brojni strahovi
od veronauke, koji proizilaze iz istorijskog pamcenja sukoba razlicitih verskih tradicija, u kulturi
postkomunistickih drustava, koji su utihnuli pred idejom da bi veronauka, danas trebalo da znaci
duhovnu obnovu drustva, ekumensku saradnju i postovanje razlicitosti. Skola uvek ima neki svoj
opsti cilj koji je organizuje i integrise u njenim nastojanjima da bude pravi pretstavnik drustva
koje ona treba svojim radom da obnavlja i razvija. Cilj vracanja verske nastave u obrazovni
sistem danas je da se ucenicima pruzi celokupan religijski pogled na svet i zivot i da im se
omoguci slobodno usvajanje duhovnih i zivotnih vrednosti crkve ili zajednice kojoj istorijski
pripadaju,odnosno cuvanje i negovnje sopstvenog verskog i kulturnog indentiteta. Verska
nastava bi u procesu globalizacije trebalo vise da bude povezana sa vlastitim korenima i
mogucnoscu ocuvanja vlastitog indentiteta. Nauka i religija nisu vise u zaracenoj poziciji, vec u
komplementarnim traganjima za istinom medjusobno se dopunjavajuci.
Sto se tice teorijske osnove verske nastave one se mogu naci u vrednostima samih religija
i u drustvu koje neguje i cuva odredjena religijska verovanja i ponasanja. Za ostvarivanj nastave
veronauke znacajno je shvatanje Ogista Konta. On je smatrao da je religija princip koji
ujedinjava ljudsko drustvo. On je tako stvorio dve teorije o religiji. S jedne strane verovao je u
napredak znanja i u ovladavanje prirodom, a sa druge plasio se drustvene krize i propasti.
Teorijske osnove verske nastave mogu se naci i u svetim knjigama kao sto je Sveto pismo kao
temelj hriscanskog drustva.

ZAKLJUCAK
~3~

Skolu treba da karakterise nastojanje da svojim radom obnavlja i razvija drustvo u celini, da
neguje i cuva proverene vrednosti, ali i da bude temelj za stvaranje novih sistema vrednosti i
obrazaca ponasanja. Rezultati istrazivanja pokazuju da ucenici i njihovi roditelji, generalno
imaju pozitivno misljenje o veronauci. Smatra se da su ocekivanja od verske nastave u velikoj
meri ispunjena. Jedan od problema je primedba na nacin realizacije nastave i to u pogledu
organizacije i uslova rada, nastavnih metoda i samog nastavnika. Veronauka kao novi nastavni
predmet, pored razvoja duhovnosti i upoznavanja sa sopstvenom verom i tradicijom, treba da
omoguci i razvijanje tolerancije i vaspitanja za zivot u multikulturalnom i multikonfesionalnom
drustvu. Verska nastava ne sme da se pretvori u suvoparan sistem definicija i nerazumljivih
pojmova koji bi onemogucili deci da shvate bogatstvo i isprepletanost tradicija i duhovnih
vrednosti. Verska nastava treba da se izvodi sto prirodnije (poseta crkvama, objasnjenje
bogosluzenja itd), nastava treba da bude dijaloska i komunikativna, iskrena i otvorena, treba da
bude tesno povezana sa ostalim predmetima a sadrzaj treba da bude zanimljiv, savremen i
potsticajan. Religijsko vaspitanje ne treba da bude u sukobu sa porodicom, nacijom, drzavom.
Ono treba da uputi coveka takodje da je svaki covek nenadoknadiva vrednost koja se nicemu ne
moze zrtvovati. Ono tezi da kod coveka razvije jaku volju, izdrzljivost, neumornost, neprestano
usmeravanje prema dobru, da kod mladih izgradi osecaj istinske vrednosti. Uvodjenje religijskog
vaspitanja u skole ne moze resiti sve probleme koji se u njoj javljaju, niti se moze ocekivati da
mladi koji pohadjaju veronauku budu moralno savrseni jer nijedno vaspitanje nije svemocno. Ali
kontinuirana saradnja i dogovor prosvetnih vlasti, s jedne strane i svih crkvenih i verskih
zajednica s druge strane omogucice da ova novina u vaspitno-obrazovnom sistemu zadovolji i
evropske standarde. Uenje o religijama stimulira djecu u njihovom linom napretku i moe im
pomoi da steknu sposobnosti da zamisle alternativne naine ivota i racionalno ocijene vlastite
izbore u tom pogledu. U onim dravama gdje postoji jedan ili vie oblika vjeroispovijedne religijske
obuke u javnim kolama, uenje o religijama moe biti ponueno kao alternativni kolski predmet

~4~

Literatura
Hriscanske vrednosti u porodici, S. Zukovic
Religija, porodica, I mladi, S. Zukovic
Religija u multikulturnom drustvu, M. Tripkovic
Verska nastava I gradjansko vaspitanje u skolama u Srbiji, S. Joksimovic

~5~

Sadrzaj
UVOD1
VERSKA NASTAVA U VASPITNOM-OBRAZOVANOM SISTEMU..2
ZAKLJUCAK4
LITERATURA..5

~6~