ta je klasik?

Tomas Sterns Eliot

Nroito ko se n umu im Vergilije, prikldno je upitti se ''t je klsik?'' do m kkve definicije doli, Vergilije se ne moe iskljuiti iz odgovor, s
njim se psolutno mor runti.
Nemm nmeru d odbcim ili obezvredim bilo koju od upotreb rei
''klsin'' - t re im i ime vie znenj u vie kontekst, mene znim
smo jedno njeno znenje u jednom kontekstu. I dlje u upotrebljvti re
''klsik'' smo d odredim ''stndrdnog pisc'' svejedno kog jezik, d
oznim veliinu, trjnost ili znj nekog knjievnik n njegovom polju
rd; tkoe, pod ''klsikom'' podrzumevm ili ltinsku ili grku
knjievnost u celini, ili njvee pisce n tim jezicim, ve prem kontekstu.
Opis klsik koji nmervm ovde d iznesem treb d bude dleko od
ntiteze izmeu ''klsik'' i ''romntik'' - dv termin koji pripdju
literrnoj politici. Nzvti neko umetniko delo ''klsinim'', sluei se pri
tom terminim klsino-romntine polemike, oznv ili njviu pohvlu
ili njprezriviju zloupotrebu, to zvisi od tog kojoj se strni pripd.
elim d definiem jednu vrstu umetnosti i pri tome me ne znim d li je
on psolutno ili u svkom pogledu bolj ili gor od neke druge vrste.
Nbroju izvesne kvlitete koje oekujem d jedno klsino delo treb d
sdri, li ne tvrdim, ko se od jedne knjievnosti oekuje d bude velik, d
on mor imti nekog svog pisc ili neki svoj period u kome bi se ispoljili
svi ti kvliteti. Ako se sve te osobine mogu ni kod Vergilij, to ne zni d
je on njvei pesnik koji je ikd pevo, ko ni to d je ltinsk litertur
ve od bilo koje literture.
Ne mormo smtrti neku knjievnost defektnom ko nem nijednog
pesnik ili nijedn period potpuno klsin; ili ko, ko to je to sluj s
engleskom knjievnou, period koji se njvie pribliv klsinoj
definiciji nije njvei. Mislim d one knjievnosti, meu kojim je englesk
njeminentnij, kojim su klsine osobine rzbcne kod rzliitih pisc
i u vie period, mogu svkko biti bogtije. Svki jezik im svoje izvore i
svoj ogrnienj. Uslovnosti jednog jezik i uslovnosti istorije nrod koji
govore tim jezikom mogu d iskljue klsin period ili klsinog pisc.
1

Dogodilo se d je istorij Rim bil tkv, d je krkter ltinskog jezik bio

tkv d u izvesnom trenutku omogui pojvu jednog jedinstvenog
klsinog pesnik - md mormo imti n umu d je bio potrebn b tkv
pesnik ko i d tj isti pesnik uloi sv svoj ivotni trud kko bi iz svog
mterijl stvorio klsino delo. Prirodno je d Vergilije nije mogo znti d
on b to i ini. Ako je ikd ijedn pesnik bio ivo svestn onog to nstoji
d uini, ond je to bio Vergilije : jedin stvr n koju nije mogo ciljti, ili
znti t ini, jeste to d je stvro klsino delo - jer se smo pogledom
unzd i u istorijskoj perspektivi moe prepoznti neko delo ko klsino.
Ako postoji jedn re n koju se moemo usredsrediti, koj e nm iskzti
mksimum onog to podrzumevm pod terminom ''klsik'', to je re
zrelost. Hou d nprvim rzliku izmeu univerzlnog klsik kkv je
Vergilije, i klsik koji je to jedino u odnosu n ostlu literturu svog
sopstvenog jezik, ili n osnovu stv prem ivotu u izvesnom periodu.
Klsino delo jedino se moe pojviti u zreloj civilizciji, zrelom jeziku i
zreloj knjievnosti - ono mor biti produkt zrelog duh. Znj tkve
civilizcije i tkvog jezik, ko i sveobuhvtnost duh individulnog
pesnik, sinjvju univerzlnost. Ako smo zist zrel i obrzovn bi,
moemo uoiti zrelost neke civilizcije i neke literture isto onko ko to je
uovmo kod drugih ljudskih bi koje sreemo; otkrivmo zrelost odmh,
ili je prepoznjemo posle prisnijeg upoznvnj stvri.
Npr: nijedn itlc ekspir ne moe d ne zpzi postepeno szrevnje
ekspirovog duh, ko i opdnje u delim njegovih nslednik. Tkoe
moemo konsttovti d komdi Kristofer Mrlo pokzuju veu zrelost
duh i stil od ekspirovih komd pisnih u isto dob strosti. Istiem ovo
d bih podsetio prvo d vrednost zrelosti zvisi od vrednosti onog to
szrev, i drugo, d treb d znmo d li se interesujemo z zrelost
individulnih pisc ili z reltivnu zrelost knjievnih period. Jedn pisc
koji moe imti individulno zreliji duh moe pripdti mnje zrelom
periodu od nekog drugog pisc, tko d e u tom smislu i njegovo delo biti
mnje zrelo. Zrelost jedne knjievnosti je odrz zrelosti drutv u kome se
on stvr : jedn individulni pisc (ekspir ili Vergilije) moe mnogo d
uini n rzvitku svog jezik, li on ne moe d dovede tj jezik do zrelosti
ko g pievi prethodnici svojim rdom nisu pripremili z njegov konni
potez. Zto svk zrel litertur im svoju istoriju: to ne zni smo
hroniku i zbir rukopis, ve sreen, md nesvestn rzvoj jezik kko bi se
relizovo njegov vlstiti potencijl u okviru vlstitih ogrnienj.

Treb podvui d jedno drutvo i jedn litertur, ko i svko individulno

ljudsko bie, ne szrevju po prvilo podjednko i slono u svkom pogledu.
Ne moemo rei d je ijedn pojedinn pesnik engleskog jezik u toku
svog ivot ko ovek dostigo veu zrelost od ekspir; k ne moemo
rei d je ijedn pesnik uinio koliko on d se n engleskom jeziku moe
izrziti njsuptilnij miso ili njrfinirnij nijns osenj. Ali ipk se
ose d je Kongrivov drm ''Tkvi su ljudi'' n izvestn nin zrelij od
bilo kog ekspirovog komd, li smo u smislu d odrv zrelije drutvo,
tj. d odrv veu zrelost mnir. To drutvo je bilo uglenije i mnje
provincijsko (od ekspirovog); njegov je duh bio plii, senzibilnost
ogrnienij - izneverilo je jedno obenje zrelosti li je ostvrilo drugo. I
tko zrelosti duh, mormo dodti zrelost mnir.
Mislim d se progres k zrelosti jednog jezik lke uov i spremnije
prihvt u rzvoju proze nego u rzvoju poezije. Dok rzmtrmo prozu,
nu pnju mnje odvle individulne rzlike u veliini i pre smo skloni
d zhtevmo priblino pridrvnje nekog zjednikog meril, zjednikog
renik i zjednike reenine strukture. injenic je d prozu koj se
njvie udljv od zjednikog meril, to je krjnje individuln stvr,
rdo nzivmo ''poetskom prozom''. U dob kd je Englesk ve stvoril
ud u poeziji, njen je proz bil jo reltivno nezrel, dovoljno rzvijen u
izvesne, li ne sve svrhe. - u isto to dob kd je frncuski jezik mlo
obevo poeziji onkve veliine kkv je bil englesk, frncusk proz je
bil mnogo zrelij od engleske.
M koliko nm bilo teko d ovo prvilo primenimo n poeziju, mogue je
uvideti d rzvoj klsine proze predstvlj rzvoj k jednom zjednikom
stilu. Time ne mislim d se njbolji pisci tog stil ne mogu rzlikovti
izmeu sebe. Sutinske i krkteristine rzlike ostju : ne zni d su te
rzlike mnje, ve d su suptilnije i rfinirnije. Ono to nlzimo u jednom
periodu klsine proze nije smo zjednik konvencij pisnj, ve
zjednic ukus. Dob koje prethodi klsinom dobu moe d poke znke
i ekscentrinosti i monotonije : monotonije zto to izvori jezik jo nisu
ispitni, ekscentrinosti zto to jo uvek ne postoji nikkvo opte
prihveno merilo. Litertur tkvog dob moe biti u isti mh i
pednterijsk i lscivn. I dob koje sledi z klsinim periodom moe
tkoe d poke iste znke : monotonije zto to su izvori jezik br z tj
period iscrpeni, ekscentrinosti zto to se originlnost vie ceni od
korektnosti. Zto e vek u kome nilzimo n jedn zjedniki stil biti vek
kd je drutvo dostiglo trenutk red i stbilnosti, urvnoteenosti i skld,
3

isto ko to e vek njveih ekstrem individulnog stil biti vek nezrelosti

ili vek senilnosti.
Moe se prirodno oekivti d e posle zrelosti jezik doi zrelost duh i
zrelost mnir, i d e jezik prirodno szreti u trenutku kd ljudi poseduju
kritiki smiso z prolost, poverenje u sdnjost i kd ne gje nikkvu
svesnu sumnju u budunost. U literturi to zni d je pesnik svestn svojih
prethodnik i d smo mi svesni tih prethodnik u njegovom delu. Smi
prethodnici treb d budu veliki i dostojni potovnj, li njihov ostvrenj
morju biti tkv d ngovetvju jo nerzvijene izvore jezik. Izvesno je
d pesnik u svoje zrelo dob jo uvek moe ni podstrek i nde d stvori
neto to njegovi prethodnici nisu ostvrili. On k moe i d se pobuni
protiv njih, li ipk u retrospekciji moemo d zkljuimo d je on u isti
mh nstvlj njihove trdicije i d je njegovo ponnje drugije smo
zbog drugijih okolnosti jednog drugog vek.
I jedn ksni period poezije je mod svestn svoje nemoi d se tkmii s
istknutim precim. N krju svkog vek sreemo pesnike ove vrste, s
iskljuivim smislom z prolost ili z lterntivno, ij je nd u budunost
zsnovn n nstojnju d se odreknu polosti. Istrjnost literrne
kretivnosti kod svkog nrod sstoji se u odrvnju izvesne nesvesne
rvnotee izmeu trdicije u irem smislu - jedne kolektivne linosti,
ostvrene u literrnoj prolosti, i originlnosti genercije koj ivi.
Nije mogue povui bilo kkvu blisku prlelu izmeu rzvoj grke i
ltinske knjievnosti, jer je ltinsk iml z sobom grku. Jo mnje je
mogue povui prlelu izmeu te dve i bilo koje moderne knjievnosti, jer
moderne imju z sobom i grku i rimsku. U renesnsi postoji neto to lii
n zrelost, to je pozjmic iz ntikog dob. Tek s Miltonom bivmo
svesni d se priblivmo zrelosti.
Jedn od znkov d se priblivmo klsinom stilu je rzvijnje vee
kompleksnosti reenice i periodske strukture. Ovkv rzvoj oigledn je
jedino u ekspirovom delu, ko prtimo njegov stil od rnih do ksnih
komd - k moemo rei d on u svojim ksnim komdim u pogledu
kompleksnosti dosee onu njdlju tku u okviru ogrnienj drmskog
stih, koj su ve od ogrnienj drugih knjievnih rodov. Ali
kompleksnost rdi kompleksnosti nije prvi cilj : cilj kompleksnosti mor
biti prvo preciznost izrvnj finijih tonov osenj i misli, drugo
uvoenje veeg rfinmn i muzike rznolikosti. Kd nm se uini d je
4

neki pisc u svojoj ljubvi z sloenu strukturu izgubio mo d bilo t ke

jednostvno, kd njegov vernost formi postne tkv d on n sloen
nin izrv stvri koje bi po prilici treblo izrvti jednostvno i time
ogrniv svoj obim izrjnosti, proces kompleksnosti prestje d bude
ssvim zdrv i pisc gubi dodir s govornim jezikom. Meutim, kd se stih
rzvij pod perom niz pesnik, on od monotonije tei rznovrsnosti, od
jednostvnosti k kompleksnosti, kd opd on ponovo tei k monotoniji
i pored tog to se neprekidno koristi formln struktur kojoj je genije do
ivot i znenje.
Zkljuk : ilustrcij onih kvlitet klsinog pisc koje su do sd
spomenute - zrelost duh, zrelost mnir, zrelost jezik i svrenstvo
zjednikog stil - moe se u engleskoj knjievnosti njpriblinije ni u
18.v., u poeziji uglvnom kod Pop. To bi bio smo predlog d se izvri
izbor izmeu dve zblude do kojih su ljudi ve doli : jedn, d je 18.v.
njprefinjeniji period engleske knjievnosti, i drug, d ideju o klsici treb
potpuno diskreditovti. Moje miljenje je d mi n engleskom jeziku
nemmo svoj klsin vek, ni svog klsinog pesnik. Ali nem rzlog d
se zbog tog li, s tim d se ne sme gubiti iz vid klsini idel - zbog tog
to je engleski jeziki genije imo i drugih zdtk osim d relizuje
klsini idel, ne smemo ni preceniti ni odbciti Popov vek.
Jsno je d je Pop moro pltiti visoku cenu d bi ostvrio klsine kvlitete
- n run iskljuivnj nekih veih potencijl engleskog stih. Ali to se
tie engleskog 18.v., s rzlogom osemo d je isuvie tog iskljueno.
Postoji izvestn duh zrelosti, li je on uzk. Englesko drutvo i englesk
litertur 18.v. nisu bili provincijlni, odn. nisu bili izolovni od njboljeg
evropskog drutv i literture, niti su tpkli z njim, p ipk je to dob u
izvesnom smislu bilo provincijlno. Skloni smo d tvrdimo d je 18.v.
usvrio svoj formlni vrt jedino n tj nin to je ogrniio obim
obrivnj.
Ako je klsino delo zist dostojno idel, osemo d ono mor biti u
stnju d donese jednu obimnost, jednu univerzlnost, n t 18.v. ne moe
polgti prvo; d donese kvlitete koji su prisutni kod nekih velikih pisc
ko to je oser, koji se ipk ne mogu smtrti klsicim engleske
literture; mor d donese one kvlitete koji su u potpunosti prisutni u
srednjovekovnom Dnteovom duhu. Jer ko emo igde ni klsino delo n
modernom evropskom jeziku, ond e to biti ''Bonstven komedij''.

U 18.v. pritisk ns ogrnien obim senzibilitet, nroito ogrnien obim

religioznog osenj. Ne rdi se o tome d t poezij nije hrinsk, ili d ti
pesnici nisu poboni i hrini. P ipk postoje dokzi dublje religiozne
senzibilnosti u ekspirovoj poeziji, o ijoj se veri moe smo ngti.
Sm t ogrnienost stvr neku vrstu provincijlnosti (md je u tom
smislu 19.v. bio jo provincijlniji), koj oznv dezintegrciju
hrinstv, opdnje zjednike vere i zjednike kulture. Prem tome,
izgledlo bi d nem 18.v., uprkos njegovim ostvrenjim, nedostje
izvestn uslov koji omoguv stvrnje prvog klsinog del. D bi smo
ustnovili tj uslov, mormo se vrtiti Vergiliju.
Zrelosti duh je potrebn istorij i istorijsk svest, koj jedino moe biti u
potpunosti izren tmo gde postoji i nek drug istorij osim istorije
pesnikovog nrod: bez tog ne bi smo mogli d shvtimo vlstito mesto u
istoriji. Mormo poznvti istoriju br jo jednog visoko civilizovnog
nrod i to onog ij je civilizcij u dovoljnoj meri srodn d bi mogl d
utie i d se ukljui u nu. Ovu su svest imli Rimljni, dok je Grci, m
koliko vie (i b zbog tog vie) cenili njihovo ostvrenje, nisu mogli
doiveti. Bil je to svkko on svest z iji je rzvoj sm Vergilije mnogo
uinio. On je od smog poetk, ko i njegovi svremenici i neposredni
prethodnici, neprestno prilgovo i koristio otkri, trdicije i invencije
grke poezije. A koristiti strnu literturu n ovj nin oznv dlju etpu
jedne civilizcije izvn iskljuivog korienj rnijih etp sopstvene
civilizcije - md nijedn pesnik nije nikd pokzo tnnije osenje z
proporciju od Vergilij dok je koristio grku i rniju ltinsku poeziju. Sm
ovj rzvoj jedne knjievnosti ili jedne civilizcije povezne s drugom, dje
neobin znj predmetu Vergilijeve epike - iz prie o Eneji postoji svest o
jednoj rdiklnoj rzlici koj je u isti mh konsttcij srodnosti dve velike
kulture, i njihovog pomirenj u jednoj sveobuhvtnoj sudbini.
Vergilijev zrelost duh i zrelost njegovog dob olieni su u istorijskoj
svesti. Kd je pesnik u stnju d nslik neto superiornije od svremenog
ivot, on to ne ini tko d ngovetv neki ksniji i ssvim drugiji
kodeks ponnj, ve ponire u ono to bi z njegovog ivot i u njboljem
obliku moglo biti ponnje smog njegovog nrod. Kod Vergilij, pre nego
kod bilo kog drugog ltinskog pesnik, (jer u poreenju s njim Ktul i
Propercije izgledju ko grubijni, Horcije ko plebejc), smo svesni
jednog rfinirnog mnir koji potie iz deliktne senzibilnosti i to nroito
u onom pogledu ponnj, u privtnom i jvnom ophoenju izmeu
suprotnih polov (pr: istorij Eneje i Didone).
6

Primer civilizovnih mnir dlje svedoi o prisustvu civilizovne svesti i

svesti. Primetiemo d nm se ponnje svih Vergilijevih linosti ne ini
ko d se odvij prem nekim isto loklnim ili plemenskim kodeksim
ponnj - ono je z svoje vreme i rimsko i evropsko. Vergilije svkko nije
provincijlc n plnu mnir.
Pokuj d se demonstrir Vergilijev zrelost jezik i stil bio bi u ovoj
prilici izlin zdtk. Ali vredi ponoviti d Vergilije ne bi mogo ostvriti
svoj stil bez jedne literture iz sebe i bez vrlo dubokog poznvnj te
literture. Zto on u izvesnom smislu preruje ltinsku poeziju - npr. kd
pozjmljuje i usvrv frzu ili obrt nekog svog prethodnik. Bio je
obrzovn pisc i svo njegovo obrzovnje koristilo je njegovom zdtku;
n rspolgnju je imo dovoljno, li ne previe prethodne literture. to se
tie zrelosti stil, mislim d nikd nijedn pesnik nije bolje vldo
sloenom strukturom kko smisl tko i zvuk, ne gubei pri tom izvornost
neposredne, krtke i zuujue jednostvnosti kd god je to prilik
zhtevl.
Jo neto o zjednikom stilu : njpribliniji oblici idelu zjednikog stil
u modernoj evropskoj knjievnosti verovtno se mogu ni kod Dnte i
Rsin; njslinije tome to immo u engleskoj poeziji je Pop, Popov
zjedniki stil je reltivno uskog obim. Zjedniki stil je onj koji ns ne
nvodi d uzviknemo ''evo genijlnog ovek koji se slui jezikom'', ve
''ovo je stvorio genije jezik''. Mi to ne kemo dok itmo Pop zto to
smo isuvie svesni svih onih izvor engleskog jezik koje Pop nije crpeo. U
njboljem sluju moemo rei ''ovo je ostvrio genije engleskog jezik u
jednoj odreenoj epohi''. Ne kemo to kd itmo ekspir i Milton, zto
to smo neprestno svesni veliine ovek i ud koj on izvodi s jezikom.
I ekspir i Milton, to e pokzti ksnij istorij, ostvili su otvorene
mnoge mogunosti z druge upotrebe engleskog jezik u poeziji, dok je z
period posle Vergilij tnije rei d nije bio mogu nikkv veliki rzvoj
sve dok se ltinski nije pretopio u neto drugo.
Pitnje : d li je ostvrenje jednog klsinog del u ovom smislu, u stvri
nepomuen blgoslov z nrod i jezik n kom je ono poteklo, k i kd ono
nepobitno pru osnovu z ponos ? Skoro d je ko odgovor dovoljno
prosto uzeti u rzmtrnje ltinsku poeziju posle Vergilij, utvrditi do koje su
mere ksniji pesnici iveli i delovli pod senkom njegove veliine. Dotle se
englesk i frncusk poezij mogu smtrti srenim zbog tog to su njihovi
7

njvei pesnici iscrpli smo odreene oblsti. Istin je d svki vrhunski

pesnik, klsin ili ne, tei d iscrpi tle koje obruje, tko d ono mor z
nekoliko genercij d odlei ugeno.
Primedb : delovnje n neku literturu kkvo pripisujem klsinom delu ne
proistie iz klsinog krkter tog del, ve iz njegove veliine, jer sm
ekspiru i Miltonu osporio nziv klsinih pisc, ipk sm prizno d od
njih nije stvoren nijedn vrhunsk pozij te vrste. Neosporno je d svko
veliko poetsko delo tei d onemogui stvrnje podjednko velikih del iste
vrste. Rzlog z to moe se delimino ni u uslovnostim svesne nmere nijedn prvorzredn pesnik ne bi pokuo d podjednko dobro ponovi ono
to je ve stvoreno n njegovom jeziku. Tek poto vreme i drutvene
promene dovoljno izmene jezik - i to vie njegov ritm nego renik i
sintksu - jvlj se mogunost pojve jo jednog drmskog pesnik
ekspirove veliine, ili epskog Miltonove. Ne smo d svki veliki pesnik
ve svki prvi mkr i mnji pesnik iskoriv jednom zuvek izvesnu
jeziku mogunost i tko svojim sledbenicim ostvlj jednu mogunost
mnje. Ono to veliki pesnik iscrpljuje smo je jedn form ne itv jezik.
Kd je tj pesnik u isto vreme i veliki klsin pesnik on ne iscrpljuje smo
jednu formu, ve i jezik svog vremen, jezik njegovog vremen onko
kko se on njim sluio predstvlje svren jezik. Zto ne treb uzimti u
obzir smo pesnik, ve i jezik n kome on pie - nije stvr smo u tome d
klsin pesnik iscrpljuje svoj jezik, ve je jezik koji se d iscrpsti onj jezik
koji proizvodi klsinog pesnik.
Zto to je engleski jezik ivi jezik i jezik u kome mi ivimo, moemo biti
zdovoljni to se on nikd nije potpuno relizovo u delu jednog klsinog
pesnik; li nm je, s druge strne, klsin kriterijum ivotno vn d bi
smo ocenjivli svoje individulne pesnike, k i kd odbijemo d
odmervmo svoju knjievnost s nekom literturom koj je proizvel
klsik. Stvr je sree d li e se n vrhuncu jedne literture pojviti klsik.
To je uglvnom pitnje stepen n kome se fuzioniu elementi u tom jeziku.
Zto se ltinski jezici mogu vie pribliiti klsinom jer su homogeniji od
engleskog i time prirodnije tee k zjednikom stilu, dok engleski pre tei
k rznovrsnosti nego svrenstvu.
Rzlik izmeu reltivnog i psolutnog klsik, tj. izmeu literture koj se
moe nzvti klsinom u odnosu n svoj vlstiti jezik i one koj je klsin
u odnosu n izvestn broj drugih jezik - to je rzlik izmeu klsik ko
to su Pop i Vergilije.

est, ko ne i univerzln crt kod pojedinc koji szrevju moe biti

jedn selektivn proces (ne ssvim svestn), proces rzvoj jednih
potencijlnosti n run drugih, ko i d se moe otkriti slinost u rzvoju
jezik i literture. Ako je tko, ond bi smo oekivli d e u nekoj mnjoj
klsinoj literturi elementi koji su otklonjeni rdi zrelosti biti mnogobrojniji
i ozbiljniji i d e zdovoljstvo rezulttom uvek biti odreeno nom sveu
o jezikim mogunostim koje su se pokzle u delim rnijih pisc, koje
su tu znemrene. Engleski jezik je tkv d pru iroko polje legitimnim
odstupnjim od stil - izgled tkv d mu nijedn vek i svkko nijedn
pisc ne moe nmetnuti normu. ini se d je frncuski mnogo sputniji
propisnim stilom, p ipk u njemu postoji jedmn element bogtstv
prisutn kod Rble i Vijon, svest o neemu to moe odrediti nu
konsttciju o celovitosti koju nlzimo kod Rsin ili Molijer, jer nm se
moe uiniti d je t celovitost nezstupljen i nepomirljiv. Zkljuk je d
svreno klsino delo mor biti ono u kome e ltentno egzistirti, ko i ne
bude potpuno otkriven, itv genije jednog nrod; i d se ono jedino moe
jviti n jeziku u kome itv njegov genije moe biti istovremeno prisutn.
Iz tog rzlog mormo listi krkteristik klsinog del dodti i
sveobuhvtnost. Klsino delo, u okviru svojih formlnih ogrnienosti,
mor izrziti mogui mksimum itvog obim osenj koj oznvju
krkter nrod koji govori tim jezikom
Kd jedno knjievno delo, osim ove sveobuhvtnosti u odnosu n vlstiti
jezik, im podjednk znj u odnosu n izvestn broj strnih knjievnosti,
kemo d ono tkoe poseduje i univerzlnost. Tko, npr, moemo ssvim
oprvdno govoriti o tome d Geteov poezij predstvlj klsino delo
zbog mest koje zuzim u svom jeziku i knjievnosti. Meutim, zbog njene
pristrsnosti, prolznosti nekih njenih sdrj, i germnizm njenog
senzibilitet, zto to Gete u oim strnc izgled ogrnien svojim vekom,
jezikom i kulturom, tko d nije predstvnik itve evropske trdicije, zto
to je pomlo provincijln - ne moemo g nzvti univerzlnim klsikom.
Iz istog rzlog ne moemo oekivti d emo ni njbliu proksimciju
klsik u bilo kom modernom jeziku; potrebno je d se vrtimo n dv
mrtv jezik. Od svih velikih grkih i rimskih pesnik njvie dugujemo
Vergiliju z ne merilo klsik. NJegov sveobuhvtnost, neobin vrst
njegove sveobuhvtnosti, potie iz jedinstvenog poloj Rimske imperije i
ltinskog jezik u noj istoriji. Vergilije je steko centrlno mesto
jedinstvenog klsik - on se nlzi u sreditu evropske civilizcije, zuzim
poloj koji nijedn drugi pesnik ne moe podeliti s njim, niti mu g oteti.

Ako je Vergilije u tom smislu svest Rim i vrhunski gls njegovog jezik, on
z ns mor imti znj koji se ne moe u potpunosti izrziti terminim
literrnih ocen i kritike. Vergilijev vrednost z ns, ko govorimo
knjievnim terminim, sstoji se u tome to nm on pru jedn kriterijum.
Moemo biti iz izvesnih rzlog zdovoljni to nm je tj kriterijum pruio
pesnik koji je piso n drugom, ne n nem jeziku, li to nije rzlog d se
tj kriterijum odbci. Suvti merilo klsinog del i njime odmervti
svko individulno knjievno delo, zni shvtiti d, dok n knjievnost u
celini moe sdrvti sve, svko pojedinno delo u njoj moe biti
nepotpuno u neemu.
Tomas Sterns Eliot

10