Trinaest ekrana

Nepunu deceniju pre nastanka rada Memorija Jelene Savi, Lev Manovi izrekao je da drutvo u
kojem ivimo bez sumnje jeste drutvo ekrana, a vreme u kojem smo, nazvao je erom ekrana. Ekran je,
ini se ve dugo, dominantno sredstvo koje posreduje izmeu pojedinca i svega ostalog. On, kao prozor u
prostore reprezentacije, tvrdi dalje Manovi raspravljajui o genealogiji oslonjenoj na ideju temporalnosti,
postoji kao klasian ekran [koji] izlae statinu, nepromenljivu sliku, dinamian ekran [koji] izlae
pokretnu sliku prolosti i [] ekran realnog vremena [koji] pokazuje sadanjost.1
Jelena Savi stvara ekranske slike. To je neizbeno, to je nain da se bude u interakciji sa svime
ostalim, to je deo ivota u drutvu ekrana, u eri ekrana. Stvarajui slike ona gradi sloen odnos izmeu
njihovih pojavnosti, znaenja koje nose, istorijskog, ali i linog, sentimentalnog konteksta, odnos izmeu
statinog, nepromenljivog, i dinaminog, izmeu fragmentarnog i celovitog, ostvarenog i potencijala da
neto bude ostvareno. Jelenin rad, formalno, jeste instalacija koju ini niz grafika i video dvanaest
klasinih i jedan dinamian ekran trinaest slika prolosti. Mogu se odrediti take u vremenu na koje se
Memorija oslanja kasni XVIII vek i akvatinta, sredina XX veka i prvi televizori, 1973. godina i televizor
Minirama, dizajnersko delo Borisa Rozmana, iji je ekran, odnosno njegovu formu, umetnica preuzela za
sopstvene ekrane, potom i 2013. godina, koja se ita na marginama otisaka, tokom koje su nastajali
Jelenini prvi klasini ekrani. Ali, postoje i neka neodreena vremena, poznata samo autorki, ili, ak, ni
njoj samoj. Jelena Savi belei situacije i dogaaje koje proivljava, pretvara ih u slike, pridruuje im
druge, preuzete, optepoznate, spaja ih paljivo birajui kakav e odnos izmeu delova nove, budue slike
da uspostavi, na koji nain e ponovljenom prizoru dati novo znaenje A zatim, od tih novih,
meusobno vrlo razliitih slika, stvara zauujue homogenu celinu, koja to jeste jer je sainjena od
fragmenata ivota umetnice.
Razmiljajui o prolosti, Valter Benjamin je, 1940. godine, pisao: Istinska slika prolosti hitro
promie. Prolost se moe zadrati samo kao slika to nepovratno i zakratko prosine u trenutku kad se
moe spoznati.2 U eri ekrana, promicanje vie nije tako hitro i slike prolosti je, bar na prvi pogled, lake
zadrati. Ali, da li je mogue, zahvaljujui tome, trenutak spoznaje iznova doiveti? Nain na koji slike
prolosti, istovremeno i skoranje i davne, i line i bilo ije, ili svaije, zakratko prosinu sa ekrana Jelene
Savi, stvara oseaj da jeste.
Vladimir Rankovi

Lev Manovi, Arheologija kompjuterskog ekrana, 1996.

Valter Benjamin, Istorijsko-filozofske teze, 1940.