Nikolaj Berajev - O OVEKOVOM ROPSTVU I

SLOBODI - I
O LINOSTI OVEKOVOJ

Michelangelo Buonarroti
Stvaranje Adama, detalj svoda sikstinske kapele

ovek je zagonetka u svetu i , moda najvea zagonetka.

ovek nije zagonetka kao ivotinja i kao socijalno bie, ne kao
deo prirode i drutva, nego kao linost, upravo kao linost.
Ceo svet nije nita u poreenju sa linou, sa jedinstvenim
ljudskim likom, a njegovom jedinstvenom sudbinom. ovek
proivljava agoniju i hoe da zna ko je on, odakle je doao i
kuda ide....
Linost je univerzum u individualno neponovljivom obliku.
Ona je sjedinjenje univerzalno-beskonanog i individualnoosobenog. U ovome se ogleda protivrenost bia linosti....
Linost je nepromenjivost u promeni, jedinstvo u
mnogolikosti.....

Linost nije bioloka kategorija ili psiholoka kategorija, ali je

kategorija etila i duhovna. Ona ne moe biti poistoveena sa
duom. Linost ima stihijsko-nesvesnu osnovu. ovek je u
podsvesti zaronjen u pobesnesli okean praivota, i samo je
delimino racionalizovan. Nuno je u oveku razlikovati
dubinsko JA i povrinsko JA. Povrinsko JA ovekovo,
veoma socializovano, racionalizovano, civilizovano, nije
linost u oveku, ono moe da bude i unakaenje ovekovog
lika, zatvaranje njegove linosti. ovekova linost moe da
bude razbijena, ovek moe da ima mnogo likova i njegov
pralik moe da bude neulovljiv. ovek u ivotu esto igra
ulogu, ali deava se da ne igra svoju ulogu....
Linost nije deo drutva, kao to nije ni deo plemena. Problem
oveka, problem linosti, stariji je od problema drutva.
Pogrena su sva socioloka uenja o oveku, ona poznaju
jedino povrinski, objektivizirani sloj u oveku. Potpuno uenje
o oveku linosti moe da izgradi jedino egzistencijalistika
filozofija, to nisu u stanju ni socioloka, ni bioloka filozofija.
Linost je subjekt, a ne objekt meu objektima, ona je
ukorenjena u unutranjem planu postojanja, u duhovnom
svetu, u svetu slobode. S egzistencijalistike take gledita,
drutvo je deo linosti, njena socijalna strana, kao to je i
kosmos deo linosti, njena kosmika strana. Linost nije
objekat meu objetima, ve subjekat meu subjektima i njeno
pretvaranje u objekat znai smrt.
Linost se suprostavlja svakoj determinaciji spolja, ona je
determinacija iznutra. Linost ne moe istovremeno da bude
determinisana i iznutra i Bogom. Odnos izmeu linosti i Boga
nije kauzalan odnos, on se nalazi izvan carstva determinacije.
on je unutra carstva slobode. Bog nije objekat za linost, on je
subjekat kojim se uspostavljaju egzistencijalni odnosi. Linost
je apsolutno egzistencijalno sredite. Linost sebe odreuje
iznutra, izvan svake objektivnosti, i samo odreenost iznutra,
iz slobode, i jeste linost. Sve odreeno spolja, sve
determinisano, sve zanovano na vlasti objektivnosti nije u
oveku lino, nego bezlino.
Linost je stvaralaki in. Svaka objektivizacija je bez-linost,
izbaenost oveka u detemisnisani svet. Postojanje linosti

predstavlja slobodu, tajna slobode je tajna linosti. A ova

sloboda nije sloboda volje u uem smislu, nije sloboda izbora
kaoja predstavlja racionalizaciju. Dostojanstvo oveka je
linost u njemu i samo linost ima ljudsko dostojanstvo, koje
predstavlja osloboenje od ropstva, osloboenje od ropskog
shvatanja religioznog ivota i odnosa izmeu oveka i
Boga.....
Linost kao egzistencijalno sredite pretpostavlja srce za
patnju i radost..... Odustajanje od linosti, pristajanje na
rastvaranje u svetu koji ga okruuje, moe da umanji ovekov
bol, i ovek lako na to pristaje. Pristajanje na ropstvo
umanjuje bol, nepristajanje uveava bol. Bol u ljudskom svetu
je raanje linosti, njena borba za svoj lik. Ve individualnost
u ivom svetu boli, Sloboda raa patnju..... Linost je
povezana sa pamenjem i vernou, ona je povezana sa
jedinstvom sudbine i jedinstvom biografije. I zbog toga je
postojanje linosti bolno. ...
Personalistika filozofija mora da prizna da duh ne
generalizuje nego individualizuje, da ne stvara svet idealnih
vrednosti, vanljudskih i optih, nego svet linosti s njihovom
kvalitativnom sadrinom, da formira linost. trijumf duhovnog
naela ne oznaava potinjavanje oveka univerzumu, nego
rasvetljavanje univerzuma u linosti. Ako zamislimo da smo
obdareni najviim univerzalnim kvalitetima uma, genija,
lepote, prijatnosti, svesnosti, ali uz pomeranje
egzistencijalnog sredita sa "JA" na univerzalna kvalitativna
naela, onda je isto kao kada bi "JA" ovim kvalitetima obdarilo
drugo bie, drugog opazilo takvim. Jedinstvo subjekata i
biografije isezava. U tome je la idealistike filozifije
vrednosti i idealnog bia.
ovek je bie koje sebe prevazilazi, transcendira. Ostvarenje
linosti u oveku je neprestano transcendiranje. ovek eli da
izae iz zatvorene subjektivnosti, i to se uvek zbiva u dvama
razliitim, ak suprotnim pravcima. Izlazak iz subjektivnosti
zbiva se putem objektivizacije. To je put izlaska u drutvo s
njegovim opteobavezujuim oblicima, to je put opte
obavezna nauke. Na ovom putu se dogaa otuenje ljudske
prirode, njeno izbacivanje u svet objekata, i linost sebe ne
pronalazi. Drugi put je izlazak iz subjektivnosti preko

transcendiranja, prelazak na transsubjektivno, a ne na

objetivno. Ovaj put lei u dubini postojanja, na ovom putu se
dogaaju egzistencijalni susreti s Bogom, s drugim ovekom,
s unutranjim postojanjem sveta. To nije put objektivnih
kontakata, nego egzistencijalnih dodira. Linost u potpunosti
sebe realizuje samo na ovom putu.
To je neobino vano shvatiti, radi poimanja odnosa izmeu
linosti i nadlinih vrednosti. .... Odnos linosti prema
nadlinim vrednostima moe se dogaati i u carstvu
objektivizacije i tada se lako raa ovekovo ropstvo, ili u
egzistencijalnom carstvu, u transcendiranju, i tada se raa
ivot u slobodi. Objektivizacija nikada nije transcediranje, jer
se tada ovek nalazi u vlasti determinizacije, u carstvu
bezlinosti. Kod transcendiranja ovek je u carstvu slobode, a
njegov susret s onim to ga prevazilazi nosi lini karakter, a
nadlino ne gui linost. I tu je osnovna razlika. Za linost je
karakteristino da ona ne moe da bude nezavisna i
samodovoljna, za njeno postojanje neophodno je drugo, vie,
jednako ili nie, jer bez toga nije mogue saznanje razliitosti.
Odnos linosti prema drugome, najviem, ne oznaava odnos
dela prema celini. Linost ostaje celovita, niuta ne ulazi, ak
ni u njenim odnosima prema najviem drugom.

Egzistencijalni susret
Transcendiranje ne znai da se linost potinjava bilo kakvoj
celini, da ulazi kao sastavni deo u nekakvu kolektivnu

realnost, da se prema drugome, viem, prema viem biu

odnosi kao prema gospodaru. Ono je aktivni, dinamiki tok, to
je imanentno ovekovo iskustvo u kojem on preivljava
katasrtofe, prelazi preko provalija, iskuava diskontinuitet u
svom postojanju, ali se ne eksteriorizuje, nego interiorizuje.
Transendiranje u egzistencijalnom smislu jeste sloboda, jeste
ovekovo oslobaanje od robovanja samom sebi. ali sloboda
tu nije lakoa, nego tekoa, ona prolazi kroz traginu
protivrenost. Problem linosti nije problem sasvim drugaijeg
poretka nego to je kolski problem odnosa due i tela.
Linost uopte nije dua razliita od tela koje oveka povezuje
sa ivotom prirode. linost je celovit lik oveka u koujem
duhovno naelo ovladava svim duevnim i telesnim moima
ovekovim. Jedinstvo linosti stvara se duhom. Ali i telo
pripada ovekovom liku. Duevni ivot proima itav ivot
tela, kao to i telesni ivot deluje na ivot due. Dualizam ne
postoji izmeu due i tela, ve izmeu duha i prirode, slobode
i nunosti. Linost ljudskog tela je ve pobeda duha nad
prirodnim haosom. Oblik tela uopte nije materija, uopte nije
pojava fizikog sveta, oblik tela niuje samo duevan, ve i
duhovan. ovekovo lice je vrh kosmikog toka, njegov najvei
plod, ali ono ne moe da bude jedino plod kosmikih sila, ono
pretpostavlja delovanje duhovnih sila koje nadmauju
kruenje prirodnih sila. To je stupanje linosti u svetski tok s
njenom jedinstvenou, jednokratnou, neponovljivou.
Nikolaj Berajev
SAMOSPOZNAJA
Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene
rekao da sam "zatoenik slobode". I ja sam, odista, najvie od
svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj
roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje.
Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u
tome to sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne
postojanje". U tako radikalnoj formi, ini se, to nije uradio jo
nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je
zaeleo slobodu i odatle potie tragedija sveta. Sloboda se
nalazi u poetku, a i na kraju sveta. U sutini, ja sam celog
svog ivota pisao filozofiju slobode, trudei se da je usavrim i

dopunim. U meni vlada osnovno ubeenje da Bog prisustvuje

i dela samo kroz slobodu. (...)
Nemogue je zamiljati da je sloboda statina, ona se mora
zamiljati dinaminom. Postoji dijalektika slobode i sudbina
slobode u svetu. Sloboda moe da pree u svoju suprotnost. U
sholastikoj filozofiji problem slobode se uglavnom
poistoveuje sa "slobodnom voljom". (...) Za mene je sloboda
uvek oznaavala neto sasvim drugo. Sloboda je moja
nezavisnost i usmerenost moje linosti iznutra; sloboda
predstavlja moju stvaralaku snagu, a ne izbor izmeu ispred
mene postavljenih dobra i zla, ve moje sopstveno stvaranje
dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o oveku i
stvaralatvu. (...) Objektivna realnost ne postoji, to je samo
iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala
kao proizvod odreene usmerenosti duha. Objektivirani svet
nije pravi realni svet, zbog toga to je to samo stanje pravog
realnog sveta koje moe da bude promenjeno. Objekt
predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i
samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopte nije
subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajui se na
ablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam,
objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u
tip idealizma slobode.(...) Moja filozofija je filozofija duha. Duh
za mene predstavlja slobodu, stvaralaki in, linost, druenje
ljubavi. Potvrujem primat slobode nad postojanjem.
Postojanje je sekundarno, jer ono ve samo po sebi
predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (...)
Kada sam doao do svoje konane filozofije, za mene je
poseban znaaj dobila ideja nestvorene slobode i
objektivacije. Nestvorena sloboda objanjava ne samo
nastanak zla, ve i nastanak stvaralake novine, onoga to
ranije jo nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja
granini pojam, ili tanije- ne pojam, ve simbol, poto se o
nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne
moe stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja
najveu ljudsku ideju. Ideja oveka je najvea Boija ideja.
ovek oekuje raanje Boga u njemu. Bog oekuje roenje
oveka u njemu.
DUH I REALNOST

Duh nije mogue racionalno definisati, to je oajan pokuaj

razuma. Takvom definicijom duh se usmruje, pretvara u
objekt, dok je on subjekt. O duhu se ne moe nainiti pojam.
Ali, mogue je uoiti znakove duha. Mogue je rei da se
takvim znakovima oitiju sloboda, smisao, stvaralaka
delatnost, celovitost, ljubav, vrednost, obeanje najviem
boanskom svetu i sjedinjenje sa njim. Tim nizom znakova
sjedinjuju se pneuma Svetog pisma i nus grke filozofije.
Poto je duh slobodan, duhovno pre svega treba shvatiti kao
neto to je nezavisno od prirode i drutvene determinacije.
(...) Duh je sloboda, a sloboda see u predbivstvenu dubinu.
(...) Duh je stvaralatvo, duh stvara novo bie. (...) No, duh
ipak ne potie samo od Boga, ve i od poetne, predbivstvene
slobode. (...) Duh je um, ali celovit um. Duh je jednako
transcedentan i imanentan. Duh je istovremeno i iracionalan,
izvanracionalan, nadracionalan. (...)