Uvod U Evoluciju

Uvod u evoluciju
Sadraj:
1.
ta je uopte evolucija
2.
Evolucija danas: mutacije i nastanak informacija
3.
Evolucija danas: selekcija i irenje informacija kroz populaciju
4.
Evolucija danas: prirodna selekcija, geni i populacije
5.
Teorija evolucije ivota na Zemlji
6.
Dokazi: Evoluciona istorija i ugnjedena hijerarhija
7.
Dokazi: Genetika, genomika i tragovi evolucije
8.
Dokazi: Fosilni zapis i razvoj ivota
9.
Dokazi: Razvojni i fizioloki tragovi
10. Zakoni prirode ili sluajna konfluenca dokaza?
8. Dokazi: Fosilni zapis i razvoj ivota

U veini sluajeva, ubrzo nakon smrti, ostaci biljaka i ivotinja bivaju razoreni kroz procese truljenja,
ostavljajui u najboljem sluaju samo nekoliko malih komadia najtvrih kostiju. No, povremeno, u retkim
okolnostima, ovi ostaci se nau u uslovima u kojima se tkivo mineralizuje, to nam ostavlja okamenjeni trag
ivotinje, njen fosil.Najee se fosilizuju oni delovi ivotinje koji se najsporije raspadaju (i otud imaju
najvie vremena za mineralizaciju): zubi, vilice i ostale kosti. Zbog ovoga, skoro svi fosili su fosili ivotinjskih
kostura. Skup svih fosila naenih u sedimentnim slojevima u zemlji se naziva fosilni zapis, i on predstavlja
fiziki trag istorije ivota na naoj planeti.
Naravno, ivotinja se ne moe fosilizovati pre nego to je nastala. Otud, fosilni zapis nam moe posluiti
kao jo jedan dodatni nain kojim moemo nezavisno proveriti teoriju evolucije. Ako se u fosilnom zapisu
ivotinje pojavljuju bez reda i poretka, sve odjednom, to bi svakako znailo da je teorija evolucije ili
netana, ili bar nepotpuna. Meutim, ono to smo nali je upravo suprotno.
Fosilni zapis pokazuje ukupnu ugnjedenu hijerarhiju ivih bia: fosili iz kasnijih slojeva su kopije sa
modifikacijama fosilizovanih ivotinja iz prethodnih slojeva.Samim ovim, fosilni zapis je u stvari zapis
evolucije, pokazujui nam kako su izgledale vrste u prolosti, i kako su se one razvijale kroz evolutivne
procese.
Ako fosile koji se uklapaju u jednu celovitu hijerarhiju naslea poreamo po starosti, dobijamo fosilnu
sekvencu odreene vrste. Lep primer jedne takve sekvence su danas izumrli organizmi zvani titanotere,
donekle slini dananjim nosorozima. Na donjoj slici sa leve strane, moete videti sekvencu fosila lobanja
titanotera i njihovih predaka, poreanu po starosti (raniji oblici su na dnu, noviji na vrhu; rekonstrukcije
izgleda za neke od lobanja su date sa desne strane):
Adaptirano iz Steven M. Stanley, Relative Growth of the Titanothere Horn: A New Approach to an Old Problem, Evolution 1974, 28(3).
Ovo nam pokazuje kako se procesi evolucije nastavljaju i preko granica koje danas vidimo na primerima
datim u prethodnim poglavljima. Recimo, razlika izmeu lobanje A i C na slici je otprilike ekvivalentna
spektru razlike koga danas vidimo kod pasa. Slino vai za lobanje od C do E, ili od D do F.
Direktnije reeno, mi znamo, poto smo to direktno videli, da procesi evolucije mogu proizvesti promenu od
bia A do bia B; ili od bia B do bia C; ili od bia C do bia D...itd. Na alost, ne moemo da posmatramo
evoluciju stotinama hiljada ili milionima godina, i ne moemo direktno danas da vidimo koliko dugo takav
proces moe da
ide,
i
kolika je dugorona promena koju taj proces proizvodi.
Pomou fosila, mi vidimo niz takvih koraka jedan iza drugog. Na osnovu toga, moemo direktno svojim oima
da se uverimo da procesi evolucije ne idu samo jedan korak unapred, ve da korak po korak mogu da
znaajno promene izgled i osobine vrste.
Ali ova gornja sekvenca je jedna mala sliica u okviru jedne grane kopitara - mali konjoliki kopitar se
polako pretvorio u ogromnog nosrogolikog kopitara. Mada je ovo zanimljivo, veinu ljudi mnogo vie
zanimaju zaista veliki prelazi u evoluciji - kako su kopnene ivotinje evoluirale od riba, kako su nastale
ptice, kako su nastali sisari...
U okviru ovog teksta, daemo opti pregled par specifinih fosilnih nizova koji dobro ilustruju evoluciju.
itaocima koji ele vie detalja, predlaemo da nakon to zavre itanje "Uvoda u Evoluciju" svrate i
do mnogo dueg i detaljnijeg teksta na temu prelaznih fosila.
Primer: Evolucija kopnenih ivotinja. U okviru nastanka kopnenih ivotinja, prvi kljuni korak se odigrao
daleko pre nego to je bilo koja ivotinja stupila na suvo tlo. Molekularni, genetski, i morfoloki dokazi
pokazuju da su ve rane koate ribe posedovale takozvanu gastriku kesicu: proirenje sa strane jednjaka, u
koje je riba mogla da "proguta" vazduh, to olakava plivanje (ribe sa ovakvim kesicama mogu da plutaju,
dok ribe bez njih - na primer, ajkule - moraju neprestano da ulau energiju i plivaju, jer u suprotnom potonu
na
dno
okeana).
Ova gastrika kesica je postala predmet selekcije. Kod riba u otvorenoj vodi, ona je postala kljuna za
plivanje, i razvila se u dananju vazdunu beiku.
U prelazu od riba do kopnenih ivotinja je naeno vie stotina veoma kompletnih

fosila, i vie hiljada nekompletnih. Radi jednostavnosti, u naim tekstovima je opisano
samo pet ili est zaista kljunih vrsta; ali treba imati u vidu da je ovde prikazan samo
jedan mali deli ukupne snage fosilnih dokaza. Za potpuniju sliku, i praenje razvoja
vie stotina specifinih osobina korak po korak, preporuujemo da pogledate
fantastinu analizu na profesionalnom paleontolokom sajtu Palaeos.
Kod riba u plitkim i mutnim vodama siromanim vazduhom, ova kesica se nalazila pod drugaijim
selektivnim pritiskom. U ovakvoj vodi ribi je dostupno veoma malo kiseonika, a blato koje zaustavlja protok
kroz krge ini stvari jo gorim. Otud, gastrika vreica je kod njih postala prokrvljena, omoguavajui ribi
da iz progutanog vazduha apsorbuje kiseonik. Takoe, svaka mutacija koja pomera otvor kesice blie ustima
je pozitivno selektovana, poto smanjuje verovatnou da progutani vazduh zavri u elucu (gde kiseonik ne
moe
efikasno
da
se
apsorbuje).
Ovaj put razvoja je doveo do nastanka primitivnih ribljih plua, koja moemo i dan danas da vidimo kod
nekoliko ribljih grupa. Primer ovoga su ribe gar i amija meu zrakoperkama, i riba dvodihalica meu
rezoperkama.
Kvinslendska dvodihalica, Neoceratodus forsteri, poseduje krge, plua i koata peraja.Photo: Tannin
Pre oko 400 miliona godina, kopnene biljke su konano poele da stabilizuju priobalne ekosisteme, to je
vodenim ivotinjama pruilo mogunost novih naina ivota, i novih izvora hrane. Usled sue, ili ak prosto
ciklusa plime i oseke, ove oblasti su esto ostajale izolovane (u vidu muljevitih bara odvojenih od otvorene
vode) i bile su siromane kiseonikom. Otud, nije udno to u fosilnim nalazitima iz priobalnih ekosistema
ovog perioda esto nalazimo upravo mnogo riba dvodihalica. Jedna grupa ovakvih riba, po imenu
ripidistija (Rhipidistia), je posebno znaajna.
Ove ribe, kao i sve dvodihalice, su imale i plua i krge. Takoe, dok su "zraci" u perajima zrakoperki
vezani direktno za osnovni skelet, kod ripidistijanskih riba i drugih rezoperki, ovi "zraci" su vezani za snane
kosti i miie. Konano, imali su i osobinu koja je veoma jedinstvena za ovu grupu: njihovi zubi su imali
veoma
specifinu
"lavirintsku"
strukturu.
U fosilnom zapisu vidimo kako su se ripidistijanske ribe, izloene novim selektivnim pritiscima, brzo
prilagodile svojoj novoj okolini. U okviru prilagoavanja na ivot u pliaku (umesto plivanja u dubokom
moru), telo kasnijih ripidistija postaje spljoteno, oblik lobanje se menja, rep postaje prav. Zbog hroninog
nedostatka kiseonika, plua postaju efikasnija i podeljena na dva dela. Konano, kosti peraja postaju vee,
snanije, i miii postaju snaniji. Ovakva peraja su skoro neupotrebljiva za plivanje kroz duboku vodu, ali su
veoma korisna za razgrtanje gustog bilja u pliaku, i za puzanje kroz mulj. Primer jedne ovakve ribe je bio
eustenopteron (Eusthenopteron):
Pritisci okoline su proizveli mnogo vrsta veoma bliskih Eusthenopteronu, ali koje su se jo vie odmakle od
riba. Jeda lep primer ovoga je panderihtis (Panderichthys):
Autor: Nobu Tamura
Poto vie nije bilo selektivnog pritiska koji odrava postojanje lenih i analnih peraja, kod panderihtisa
su ona zakrljala. Ostao je samo rep i kratka peraja na veoma snanim i koatim udovima. Povrh toga, kosti
u okviru ovih udova su postale potpuno diferencirane, i to na veoma specifian nain: humerus, ulna i radius
u prednjim udovima, i femur, tibija i fibula u zadnjim udovima. Takoe se pojavila oana, prolaz u kosti koji
povezuje nosnu upljinu sa ustima, to omoguava disanje kroz nos.
Ovakve "puzee vrste" se ire i granaju u toku sledeeg perioda vremena. Imamo mnogo prelaznih fosila iz
ovog perioda, koji pokazuju razne vrste ivotinja slinih panderihtisu (recimo Ventastega, ili Elginerpeton).
Fosil koji nas posebno zanima je zvan tiktalik (Tiktaalik):
Kod tiktalika, vidimo jo par malih promena (da ponovimo, svaki korak u evoluciji ine male, malecne
promene koje se polako ire i nakupljaju). Najvanije za nas su promene u strukturi udova: veza izmeu
kostiju koja je kod panderihtisa bila vrsta, kod tiktalika postaje savitljiva (drugim reima, nastaje zglob).
Povrh toga, neki od "zraka" u okviru peraja postaju zadebljani, to omoguava ivotinji da se lake odupre od
tla, i samim tim da lake puzi po zemlji; ova zadebljanja su u obliku niza falangijalnih kostiju (tj. kostiju
prstiju).
Ova zadebljanja padaju pod selektivni pritisak za lake kretanje kroz mulj i preko kratkih distanci na
suvom tlu. Posle samo par miliona godina, vrste koje su nasledile ove osobine se ire svetom, toliko da neke
od njih nalazimo u mnogim naslagama priobalnih podruja u svetu. Jedan primer ovakve uspene vrste je
akantostega (Acanthostega):
Ova "aboriba" je imala i plua i krge. Mada su kosti lobanje identine kasnijim vodozemakim, oblik
lobanje je jo uvek riblji. Rep jo uvek ima riblje karakteristike, sa perajem na lenoj strani. Veza izmeu
lobanje i ostatka tela je riblja. Zubi i dalje imaju lavirintsku strukturu, nasleenu od ripidistijanskih riba. I
dalje postoji lateralna linija, organ koga ribe koriste da osete vibracije u vodi (ali koga vodozemci nemaju).
Kada se sve uzme u obzir, nemogue je rei da li se radi o ribi ili o vodozemcu - Acanthostega je savrena
prelazna forma izmeu dve klase ivih bia.
Kod akantostege, raspored i broj kostiju u "rukama" i "nogama" je identian onome koga vidimo kod svih
kopnenih kimenjaka (gutera, ptica, sisara...). Pozicija stopala je, meutim, jo uvek prilagoena vodenom
ivotu, i nepogodna za hodanje po suvom tlu. Ovaj razvoj vidimo kod jedne srodne vrste iz istog perioda,
ihtiostege (Ichtyostega):
Udovi ihtiostege su prvi koji su direktno prilagoeni za hodanje po suvom tlu. Jo uvek su prisutne razne
riblje osobine: zglob izmeu lobanje i kime, oblik kimenih kostiju, rep tipian za rezoperke, lateralna
linija... meutim, vodozemake osobine su toliko izraene da se ihtiostega obino klasifikuje kao rani
vodozemac.
Od ove take, rani vodozemci poput ihtiostege su se rairili svuda po svetu, i ubrzo se razdvojili na stotine
raznih vrsta (na donjoj slici, primer je tulerpeton). Neke od ovih vrsta su postale preci kasnijih reptila, dok
su druge postale preci dananjih sisara. Neke vrste su ostale vodozemci. A neke su ak ponovo napustile
kopno, i vratile se potpuno vodenom ivotu (kao to je recimo bio sluaj sa krasigirinusom na donjoj slici;
radi reference, ova ivotinja je bila preko metar i po dugaka, a njeni zakrljali udovi su bili dugi samo
nekoliko centimetara). Evolucija nikada ne stoji, i adaptacije proizvode nove vrste u svim moguim
pravcima, sa svake mogue take...
Autor: DiBgd
Ovaj gornji primer je sam po sebi dovoljna ilustracija fosilnih dokaza za evoluciju, kao i naina na koji se
postepeno mogu razviti osobine koje izgledaju veoma kompleksno i daleko odvojeno od predakih. Da bi smo
ovu drugu poentu pokazali u potpunosti, pogledajmo jo jedan primer - evoluciju modernih ptica.
Primer:Nastanak ptica. Danas veina ljudi smatra dinosauruse prosto jednom davno izumrlom vrstom
reptila. U stvari, dinosaurusi su bili makar isto onoliko raznovrsni kao to su to sisari danas. Od gigantskih
biljojeda, preko morskih i leteih ivotinja, pa sve do malih organizama veliine dananjih kokoki ili zeeva,
re dinosaurus obuhvata ogroman spektar vrsta.
Pored nastanka perja i krila, koji su objanjeni u ovom tekstu, jedna od centralnih
promena u nastanku ptica je nastanak kompleksnih ptijih plua. Poto je ovo veoma
komplikovan predmet, njime se neemo baviti u ovom uvodnom tekstu, ali itaoci koje
on zanima mogu da pogledaju dodatni tekst na tu temu.
Jedna osnovna grupa dinosaurusa su takozvani teropodi, meu koje spada i verovatno najpoznatiji
dinosaurus, ogromni mesoder Tyrannosaurus rex. Svi teropodi su od svog zajednikog pretka nasledili jednu
grupu specifinih osobina: hodali su na dve noge, imali su troprsta stopala, kljune kosti spojene u jednu
(struno zvanu furkula, a u narodu zvanu jadac), i kosti su im bile uplje (radi brzine tranja).
Fosilni skeleti dva teropoda, Herrasaurusa i Eoraptora.

Fotografija iz Severnoamerikog Muzeja Prastarog ivota, autor Zak Tajrel (Zach Tirrell).
Postoji vie razloga zbog kojih je verovatno da su teropodi takoe bili makar delimino toplokrvne
ivotinje; svakako, njihove fosile nalazimo u regionima koji su u njihovo vreme bili veoma hladni, to
onemoguava ivot velikih hladnokrvnih ivotinja. Ono to, meutim, svakako znamo je da se kod teropoda
veoma brzo pojavila jo jedna osobina: izrasline na koi veoma sline zadebljanim dlaicama (shematski
crte
A,
desno),
koje
su
omoguavale
efikasnije
odranje
telesne
toplote.
Iz fosila, ne moemo tano da znamo koje je poreklo ovih dlaica, ali strukturalna i genetska poreenja
ukazuju da se verovatno radilo o produenju i zadebljanju senzornih dlaica koje mnogi reptili imaju izmeu
krljuti (to poboljava ulo dodira). Primer jednog fosila na kome ovo jasno moemo da vidimo je ostatak
male ivotinje zvane sinosauropteriks:
Fosil Sinosauropteryx prima, u Muzeju Unutranje Mongolije
Autor Olai Ose.
Analiza iz januara 2010-te je pokazala naizmenino prisustvo pigmenata i pigmentnih elija u okviru fosila
sinosauropteriksa, to znai da su njegove dlake bile raznobojne, i da je rep skoro sigurno bio prugast. Ove
"dlaice" su najraniji oblik izraslina kakve vidimo i na mnogim drugim fosilima. Recimo, rani srodnici i preci
tiranosaurida
su
imali
slino
perje
kao
i
sinosauropteriks.
No, stvari nisu dugo ostale iste. Kod jedne kasnije grupe teropoda, takozvanih terizinosaurusa (ogromnih
ivotinja sa velikim kandama na prednjim udovima), moemo da vidimo kako se poetne dlaice razvijaju u
nekoliko slinih struktura. U razliitim vrstama (ili na razliitim delovima tela iste vrste) vidimo viestruke
dlaice, debele dlake koje se ire u vie dlaica na vrhu, i debele centralne dlaice sa manjim dlaicama sa
strane (shematski crte B, desno). Primer ovakve ivotinje je notronikus, biljoderni dinosaur visok est
metara i teak oko jedne tone:
Nothronychus mckinleyi, rekonstrukcija izgleda.

Autor: Arthur Weasley.
Naravno, i ovo je samo primer jednog koraka. Niz od nekoliko desetina dinosaurskih fosila pokazuje dalji
razvoj perja. U varijaciji na gornju shemu "B", centar pera se stabilizuje, dlaice sa strane postaju
paralelnije, i u treem koraku nastaje ukrtanje koje proizvodi prepoznatljivo pero (shema C, desno).
Vano je ovde razumeti da mi ne govorimo samo o precima dananjih ptica. Mnoge ove vrste su bili prosto
pernati dinosaurusi, iji potomci su izumrli nakon Jukatanskog meteorskog udara, i kojih vie danas nigde
nema. Recimo, jedan lep primer pernatog dinosaurusa koji nije ptica niti je predak ptica je
kaudipteriks:
Caudipteryx fosil, ouvan toliko dobro da imamo i fosil sadraja stomaka u trenutku smrti.
Fild muzej, ikago. Fotografija: Yo Hibino
Kaudipteriks je imao telo prekriveno "razgranatim perolikim dlaicama", slinim onim na shemi C. Ali
istovremeno, imao je kratko prepoznatljivo perje (shematski crte D) na repu, prednjim udovima i na
nogama. Moemo da nagaamo da je ovo perje verovatno korieno u svrhe privlaenja enki, ili se irilo da
bi ivotinja izgledala vea pred napadaima; no, poto se ponaanje ivotinja ne fosilizuje, ne moemo ovo
znati sigurno. Ono to moemo znati je da ovo nisu krila, i da nisu koriena za let - kaudipteriks nije ptica,
nema
letne
miie,
a
perje
nije
ni
dovoljno
dugako
niti
prilagoeno
za
let.
Dakle, perje nije nastalo radi leta, niti je evoluiralo kod leteih organizama. Umesto toga, fosili nam
pokazuju da je ono nastalo kod dinosaurusa, najverovatnije iz istih razloga iz koga i sisarska dlaka: radi
ouvanja telesne toplote. Mi ne moemo biti sigurni da li su dinosaurusi bili toplokrvni ili hladnokrvni (mada
moemo nai neke argumente za toplokrvnost, oni nisu sigurni); meutim, u oba sluaja, perje omoguava
bolje odranje toplote i duu aktivnost u hladnim uslovima, to je snaan selektivni pritisak.
Razvoj leta se desio sekundarno: kada su ve postojali pernati dinosaurusi, neki od njih su poeli da
lete. Kako se tano razvio sam let, u smislu ponaanja ivotinje, je jako teko zakljuiti na osnovu
fosila.
No, moemo da naemo neke take za orjentaciju. Recimo, zbog aerodinamike, pero leteih
ivotinja mora biti asimetrino (shematski crte E). Poto je malo verovatno da ovakva pera mogu
nastati bez specifinog selektivnog pritiska, fosili koji poseduju asimetrino perje su verovatno ostaci
ivotinja koje su makar bile u stanju da jedre. Uz to, moemo pratiti nastanak osobina koje su usko
povezane sa letom (snanije kosti za vezivanje letnih miia, vee i snanije perje, i mnoge druge
osobine).
Pernati teropodi sa perjem vrste "D" su imali to perje na repu i na sva etiri uda. Prvi organizmi koji su
razvili asimetrino perje "E" su imali isti raspored. Dobar primer ovoga je dinosauroptica zvana
mikroraptor:
Xing Xu et al., Nature

Ovi prvi letei dinosaurusi (ne moe se govoriti jo o pticama) su bili veliine omanjeg goluba, i mala
veliina im je olakavala korienje perja za jedrenje i letenje. Oni su takoe nasledili poetne osobine
terapoda kroz celu stazu naslea: svi terapodi, od tiranosaurusa i velociraptora, preko ovih prvi letaa, pa
sve do dananjih ptica i dalje imaju kljune kosti povezane u jadac, troprste noge, i lake, uplje kosti.
Mnoge osobine dananjih ptica i dalje nedostaju, to se vidi na primeru uvenog arheopteriksa, koji se
smatra takom na kojoj pticoliki dinosaurusi prelaze u dinosaurolike ptice:
Archaeopteryx lithographica, Berlinski primerak.

Fotografija: H. Raab.
Mada se arheopteriksova sposobnost leta vidi na osnovu mnogobrojnih adaptacija i organizacije perja u
prava krila, on je i dalje velikim delom dinosaur. Kima je jo uvek ista kao kod prethodnih pernatih
dinosaurusa, i dalje ima vilicu sa zubima, dugaak i koat rep, ravnu grudnu kost, i kande na krilima.
Ove osobine se polako, korak po korak menjaju u daljim fosilima. Zubi polako nestaju (fosil rane ptice
zvane Confuciusornis je prvi kod koga se vilica izduuje u pravi kljun), rep se skrauje, grudi postaju tipino
ptije a grudni miii sve snaniji. Iz ove osnovne grupe prvih leteih, pernatih dinosaurusa, razvijaju se dve
grupe ivotinja. Jedna od njih, Enantiornithes, se proirila na mnogo vrsta, koje su sve nestale zajedno sa
dinosaurusima; druga grupa, Euornithes, je preivela ovaj pomor, i njihovi potomci su nae dananje ptice.
Dinosaursko poreklo ptica je, naravno, podrano i podacima koji su potpuno nezavisni od fosilnih. Genom
ptica je u ugnjedenoj hijerarhiji najblii genomu reptila. Ptice i dalje sadre u svom genomu ostatke,
pseudogene, iz reptilskog doba; grupa naunika je, recimo, kod kokoaka reaktivirala jednu tu ugaenu
grupu (nita nisu dodavali, samo su aktivirali postojee ugaene gene), i dobili su pilie sa vilicama i zubima
umesto
kljunova.
Uspeno je naena i jedna potpuno direktna genetska veza. Iz tri veoma dobro ouvana fosila dinosaurusa,
tri grupe naunika su uspele da rekonstruiu mineralizovane ostatke vezivnih proteina (koji su meu
najotpornijim supstancama u ivom svetu), i da sekvence tih proteina uporede sa modernim ivim biima. Po
tom poreenju, opet, grupa koja je danas najblia dinosaurusima su upravo ptice.
Za kraj ovog teksta, pogledajmo jedan zavrni primer, koji lepo pokazuje kako evolucija adaptira
postojee osobine, i kako takve adaptacije mogu proizvesti veoma kompleksne rezultate.
Primer:Sluni aparat sisara. Ako ponemo da istraujemo anatomiju dananjih ivotinja, naiemo mnoge
veoma kompleksne strukture. Standardan primer za ovo je oko, ija evolucija je objanjena na ovom sajtu
u celom posebnom tekstu. Poto ovde govorimo o prelaznim fosilima, moemo baciti pogled na jedan takoe
veoma komplikovan sistem, sisarski sluni sistem:
U okviru ovog sistema se nalaze tri siune kosti, zvane "eki," "nakovanj" i "uzengija." Jedan minijaturni
mii povezuje eki i nakovanj, omoguavajui kontrolu prenosa zvuka. Zvuk se prenosi sa bubne opne (na
dnu unog kanala), kroz ove tri kosti, u specijalan aparat u okviru koga vibracije zvuka pokreu specijalne
"dlakave
elije".
Ovaj sistem je odlian primer velike kompleksnosti koja moe nastati u okviru ivog carstva. Dlakave
elije i osnovni unutranji sistem sluha je prisutan kod riba, i preneo se kroz niz naslea koji je opisan u
prvom primeru iznad. Ali kako ceo ovaj ostali sistem moe nastati kroz evolutivne procese?
Na sreu, deo lobanje koji okruuje sluni aparat je meu najtvrim i najotpornijim kostima u telu (samo
su zubi vri), a kosti iz kojih je on evoluirao su kosti vilice (takoe meu najvrim i najotpornijim). Ovo
znai da je preivelo mnogo prelaznih fosila, na osnovu kojih nam je ova evolutivna staza poznata veoma
detaljno.
Da bi smo razumeli nastanak slunog sistema, moramo da vidimo od ega on poinje. Najraniji preci
dananjih sisara su potomci onih amfibijskih organizama koje smo opisali u prvom primeru. Ovi organizmi su
imali kompleksnu donju vilicu, koja se u prednjem delu sastojala od dentarne kosti (u koju su bili usaeni
zubi) i angularne kosti sa strane vilice. Zglob vilice se nalazio izmeu takozvane kvadratne i artikularne
kosti; zvune vibracije su se prenosile uz vilicu do kvadratne kosti, koja ih je prenosila u sluni sistem
(veoma
primitivan
i
zasnovan
na
prenosu
vibracija
kroz
vestibulu).
Ovi organizmi su imali uzengiju, ali je ona bila relativno velika i stajala je sa strane modane upljine.
Takoe, una duplja je bila otvorena, i nije bilo bubne opne. Ukupno, zbog nasleenog ribljeg slunog
sistema, ove ivotinje su bile skoro gluve - ule su samo zvuke najniih frekvencija.
Moemo ovde da uoimo i jedan dodatni problem: vilini zglob dananjih sisara se nalazi izmeu prednje
kosti vilice (mandibule, ekvivalentne dentarnoj) i kostiju lobanje. Na prvi pogled ovo zahteva da potpuno
oformljen zglob nestane sa jednog mesta, i da se odjednom pojavi na potpuno drugom! Prelazni fosili, kao
to emo videti, daju odgovor i na ovo pitanje....
Slab sluh prvih amfibijskih organizama nije predstavljao

preterano veliku prepreku, poto su sve druge kopnene ivotinje
tog doba patile od istog problema. No, postojao je snaan
selektivni pritisak za razvoj boljeg sluha, poto svako poboljanje
nosi sa sobom i poveanu ansu preivljavanja. U precima sisara,
mutacije koje poveavaju dentatnu kost, a smanjuju ostale
pomenute kosti, automatski proizvode bolji prenos viih
frekvencija. Svaka pojedinana mutacija, svaka mala promena,
nosi
sa
sobom
malo
poboljanje
sluha.
Otud, nije iznenaujue to u fosilnom zapisu vidimo postepeno
smanjenje kvadratne, artikularne i angularne kosti, uz istovremeno
poveanje dentatne, koja se iri u stranu i unazad. Ove promene se
odigravaju kroz seriju veoma malih koraka, u veoma postepenoj
evoluciji. U ovom povlaenju, smanjenje kvadratne kosti menja
poloaj uzengije, koja postaje vezana za unutranji sluni aparat.
U toku ovog smanjenja kostiju, dolazimo do trenutka kada
rastua dentarna kost (koju sada ve moemo da zovemo sisarskim
imenom: mandibula) doe u kontakt sa kostima lobanje. Brojni
fosili predaka sisara poznatih kao morganukodoni pokazuje ta se
desilo: na novoj taki kontakta izmeu dve kosti, iz neophodnosti
se pojavio novi zglob. Time imamo ivotinju sa dvostrukim vilinim
zglobom, i reenje gorepomenutog problema: od ove take
nadalje, prednji "sisarski" zglob postaje sve razvijeniji, dok zadnji
"reptilski"
zglob
polako
nestaje.
Kroz dalju minijaturizaciju kostiju, sluh postaje otar i u visokim frekvencijama, i nastaje moderni sluni
sistem.
Sad, kada smo sve ovo opisali reima,
Na sledeoj slici su sa fosila precrtane
predaka, poreane od najstarijih (na dnu)
Artikularna kost (na slici oznaena sa Ar)
postaje eki (malleus, Ma); kvadratna
smanjuje i postaje nakovanj (incus, I).
postala spoljni deo aparata, koji se kod
annulus tympani (oznaena sa ty).
pogledajmo i dijagram.
sheme vilica sisarskih
do najmlaih (na vrhu).
se polako smanjuje i
kost (Q) se takoe
Angularna kost (An) je
dananjih sisara zove
Evolucija naizgled nemogue kompleksnog sistema je na ovaj nain ilustrovana u koracima koji su sasvim u
rangu veliine promena kakve danas posmatramo u prirodi.
Za one itaoce koji imaju dodatna pitanja o procesima fosizilacije i nainima na koje nastaju ovakvi fosili,
ispod je dat jedan dodatan kratak pregled. Za one koji ele da vide jo primera prelaznih fosila, tu je
naravno ceo tekst na tu temu. A za sve ostale, pre nego to zakljuimo ovaj tekst, u sledeem
poglavlju emo pogledati jo nekoliko sporednih pokazatelja evolucije i zajednikog naslea.
Proces fosilizacije, i razlozi za retkost fosila

Ako se tkivo ivotinje nae u odgovarajuim uslovima, u kojima nema daljeg razlaganja kroz dejstvo
mikroorganizama (ili u kojima je to razlaganje veoma usporeno), moe doi do njegove mineralizacije. Ovo
je proces u toku koga se minerali iz okolnog zemljita i vode polako nakupljaju na povrini i unutar tkiva,
proizvodei kristalnu strukturu drugaiju od okolnih sedimenata. Nakon dugog perioda vremena, organski
materijali e biti potpuno razoreni, i zamenjeni mineralima: ali ti minerali e imati oblik mineralizovanog
tkiva. Na ovaj nain, u sedimentnim naslagama povremeno moemo nai fosile, mineralizovane ostatke
biljaka, ivotinja, pa ak povremeno i mikroorganizama.
Uzimajui u obzir dugu istoriju Zemlje, i broj ivih bia koji je na njoj postojao u toku te istorije, fosili
takvih bia bi trebali da budu veoma esta stvar. Otud, moemo se pitati zato su fosilni ostaci retki, i zato
nemamo fosile svih ivotinja koje su ikada postojale. Odgovor na ovo pitanje je relativno jednostavan: ostaci
ivih bia su veoma esti (ima ih na trilione tona), i meu njima verovatno ima bar ponekih ostataka veine
vrsta koje su postojale. Problem je to ti ostaci nisu u jednom komadu...
Ostaci biljaka i ivotinja su odlian izvor hrane drugim organizmima i mikoroorganizmima, zbog ega
nakon smrti skoro svi takvi ostaci bivaju prosto pojedeni (kada mikroorganizmi "vare" ostatke drugih
organizama, mi to zovemo "truljenje"). U takvim sluajevima, ono to dugorono ostaje su samo tee
svarljivi delovi tela.
Tako da danas imamo mnogobrojne naslage koje se sastoje od hiljada kubnih kilometara nagomilanih i
mineralizovanih komadia kostiju pomeanih sa vulkanskim peskom, ostataka naslaganih koljki, pa ak i
kilometarske formacije koje se dobrim delom sastoje od ribljih zuba (zubi i vilice su meu najtvrim
kostima, i otud su njihovi fosili praktino bezbrojni).
Za dalje informacije o geolokim slojevima i o koliinama nagomilane organske

materije, pogledajte tekst sa primerom jednog geolokog stuba.
Veoma je retko da itave kosti ostanu u komadu. Jo ree je da se to desi sa celim delom tela (recimo,
celim udom, ili celom lobanjom). A za ouvanje celog tela, potrebni su fantastino retki uslovi - toliko retki
da veina vrsta na Zemlji nikada nee ostaviti ni jedan jedini kompletan fosil.
Postoje, naravno, izuzeci. Pojedinano najvei su diatomi, jednoelijske morske ivotinje koje svoje
elije okruuju mineralnim zidom. Nakon smrti, organski deo diatoma biva uniten (ili pojeden), ali ove
"elijske koljke" ostaju manje-vie cele, i polako se taloe na dnu. Ono to mi zovemo kreda nije nita drugo
do upravo takog ovakvih jednoelijskih kostura; veliki deo krenjaka takoe spada u ovu klasu, i postoje
itave planine koje se sastoje od naslaga ostataka ovih organizama.
Bia sa koljkama, koje su sastavljene od minerala kalcijum-karbonata (i otud ne mogu da se pojedu)
ostavljaju gomile fosila svojih koljki ili oklopa. Movare ili veoma mirna, duboka jezera, takoe
predstavljaju odlina mesta za fosilizaciju, poto ostaci ivotinje koji padnu na dno esto mogu biti zatrpani
u anoksinom mulju (blatu sa malo kiseonika), gde su procesi truljenja spori, a kosti se mineralizuju veoma
brzo. Za ouvanje drugih karakteristika organizma - mekog tkiva, ili perja, dlake i slinih stvari - potrebni su
jo rei i specifiniji uslovi.
Povrh svega ovoga, sedimenti su uvek izloeni tektonskim procesima, i procesima erozije. Na mestima
subdukcije tektonskih ploa, sedimentne stene bivaju odnesene u magmu zajedno sa vulkanskim. Takoe,
ako sloj u kome se fosil nalazi postane izloen povrini, on e biti spran i uniten u roku od nekoliko
decenija.
Zbog svega ovoga, mi nikada neemo imati potpunu fosilnu istoriju sveta. Suvie vrsta se nikada nije
fosilizovalo, suvie fosila je ve uniteno erozijom, suvie ih se nalazi razbacano u stenju na dubinama koje
se mere kilometrima, i suvie nikada nee biti naeno. Ali mi i pored toga imamo na desetine hiljada
prelaznih fosila, to imamo je sasvim dovoljno da pokae kako se ivot razvijao kroz vreme, i kako je nastala
raznovrsnost koju vidimo danas.
Lobanje ljudskih predaka

Fosilni dokazi o evoluciji oveka su detaljno objanjeni u tekstu na tu temu; ali za one koji su imali
strpljenja da proitaju celo ovo poglavlje, kao malu dodatnu nagradu nudimo jednu uporednu sliku.
Pogledajte sami, i vidite da li moete da odluite gde prestaju hominini, a gde poinje ovek...
1. Australopithecus africanus, fosil STS 5, starost 2,6 miliona godina

2. Homo habilis, fosil KNM-ER 1813, starost 1,9 miliona godina
3. Homo rudolfensis, fosil KNM-ER 1470, starost 1,8 miliona godina
4. Homo erectus, fosil D2700, starost 1,75 miliona godina
5. Homo heidelbergensis, starost 300-125 hiljada godina
6. Homo sapiens neanderthalensis, fosil La Ferrassie 1, starost 70 hiljada godina
7. Homo sapiens sapiens, fosil Kro-Manjon I, starost 30 hiljada godina

8. Moderni ovek,Homo sapiens sapiens, danas
Radi poreenja, pod brojem 0 je dodata lobanja modernog impanze (Pan troglodytes). Kliknite ovde
za veu i kompletniju kolekciju lobanja prelaznih fosila ljudskih predaka. Sve fotografije su
2000 Smithsonian Institution.
[prethodno poglavlje] [nazad na vrh strane] [sledee poglavlje]
Abiogeneza
Teorija gravitacije je nauni model koji objanjava kako tela koja poseduju masu deluju jedna na druge, i
koje zakonitosti vladaju meu njima. Meutim, otkud telima masa uopte? Zato materija ima teinu?
Postoje razne hipoteze, ali za sada niko nije potpuno siguran. ta ovo znai za nauku? Upravo ono to je
napisano: mi znamo kako gravitacija deluje i kako nastaje, ali ne znamo odakle ona potie.
U okviru nauke o ivotu, imamo jednu slinu situaciju. Kao to je prikazano na ostalim tekstovima na
ovom sajtu, mi danas imamo mnogo podataka o promenama ivih vrsta kroz istoriju. Znamo da je ivot u
poetku bio veoma jednostavan, da se razvijao kroz vreme kroz procese evolucije, i moemo danas te
procese da posmatramo i merimo. Ovi podaci i informacije su deo teorije evolucije, naunog modela razvoja
ivog sveta na Zemlji, koja se danas nalazi van svake razumne sumnje.
Pitanja nastanka ivota nije deo teorije evolucije. Bez obzira da li je prva elija nastala hemijskim
procesima, ili je prvu eliju stvorio Bog, ili su je konstruisali vanzemaljci - procesi evolucije su poeli da
deluju tek nakon to je ve postojalo prvo ivo bie koje se moglo razmnoavati uz promene.
Umesto evolucije, nastankom ivota se bavi teorija abiogeneze. Za razliku od evolucije, abiogeneza je
tek u zaetku, i bavi se predmetom koji je veoma kompleksan, teak za ispitivanje (iz razloga koje emo
objasniti u daljem tekstu), i kojim se bavi mnogo manji broj naunika.
Mada se ovaj sajt bavi prvenstveno evolucijom, vredi baciti pogled na ono to danas znamo o abiogenezi,
nainima na koji se ona mogla odigrati, i pravcima istraivanja u ovoj oblasti.
1. ta je to organizam?
Da bi smo razumeli ta abiogeneza pokuava da objasni, pogledajmo za trenutak od ega se sastoji ivot
kakav danas poznajemo.
Osnovna jedinica ivota je elija. Svi organizmi na svetu poinju svoj ivot od jedne jedine elije,
ukljuujui tu i oveka (koji poinje ivot kao oploena jajna elija u materici svoje majke). Najprostiji
organizmi na svetu su jednoelijski, i prema tome, zadatak abiogeneze je da pokua da nae nain na koji su
takvi organizmi mogli nastati (teorija evolucije je ve pokazala kako se ivot razvijao od te take nadalje).
Da bi smo to istraili, moramo prvo pogledati od ega se sastoji jedna standardna prosta bakterijska elija.
elija je ograniena membranom, koja se sastoji od dvostrukog zida sainjenog od masnih kiselina.
Unutranjost elije je ispunjena citoplazmom, rastvorom u kome se nalazi celokupna mainerija ivota. Ova
mainerija se sastoji od tri osnovna dela koji upravljaju
procesima koji omoguavaju ivot.
Proteini su radnici u okviru elije. Skoro svi procesi
koji se odvijaju unutar elije su funkcija proteina. Proteini
unose hranu u eliju, pretvaraju tu hranu u upotrebljivu
energiju, izbacuju otpadne materije, kontroliu jedni
druge, popravljaju oteenja...
DNK, dezoksiribonukleinska kiselina, predstavlja kontrolni centar elije. Nizovi baza u okviru DNK
sadre kodove na osnovu kojih se proizvode proteini, kao i sekvence koje odreuju koliko ega e se
proizvoditi u kojim uslovima, i signale koji kontroliu glavne dogaaje u ivotu elije (recimo, kada e elija
poeti da se deli).
RNK, ribonukleinska kiselina, se javlja u nekoliko razliitih oblika. Prvi oblik vri kljunu funkciju u
proizvodnji proteina. Naime, proteini se ne proizvode na osnovu DNK kodova: umesto toga, DNK kod biva
prvo iskopiran u RNK kod, koji zatim na velikim molekularnim strukturama poznatim kao ribozomi slui kao
osnova za proizvodnju proteina. Ovi lanci RNK koji tako prenose poruku od DNK do ribozoma se nazivaju
mRNK (m dolazi od messenger, engleske rei za glasnika)
Meutim, naunici su dugo bili iznenaeni injenicom da su sami ribozomi veim delom sastavljeni od
RNK. Ova,ribozomalna RNK (rRNK) igra kljunu ulogu u objanjenju abiogeneze.
Proteini su lanani molekuli, sastavljeni od

manjih delova poznatih kao amino-kiseline. DNK
sadri informacije o tome koje amino-kiseline
treba povezati u kakvom redu da bi se proizveo
odreeni protein. Te informacije bivaju
iskopirane na mRNK, koja onda ide do ribozoma,
koji onda povezuju jednu po jednu aminokiselinu u lanac, dok na kraju ne nastane itav
protein. Amino-kiseline, meutim, ne idu same
od sebe do ribozoma: tamo ih nose, jednu po
jednu, posebni molekuli transportne RNK(tRNK).
Konano, tu su razni oblici malih RNK
molekula koji kontroliu koji geni e biti kopirani
sa DNK, menjaju druge RNK molekule, i ponekad
uestvuju u reakcijama zajedno sa proteinima.
RNK, otud, obavlja veliki broj funkcija u eliji
jo jedna injenica koja e biti veoma vana za
abiogenezu.
Vratimo se sada naem osnovnom pitanju:
kako je ovakav sistem mogao nastati spontano,
dejstvom prirodnih zakona? Naunici su ubrzo
otkrili da je ovo pitanje previe kompleksno, i da
je potrebno podeliti ga u tri potpitanja:
kako su nastali osnovni molekuli koji

ine ive organizme danas?
koji molekuli su neophodni za prvo ivo

bie?
kako su se ti molekuli organizovali u

prvo ivo bie?
2. Sastavni Delovi
Uri i Miler su jo 1953. godine izveli svoj uveni eksperiment kojim su pokazali da amino-kiseline mogu
nastati kroz spontane hemijske reakcije u atmosferi za koju se tada smatralo da je postojala na ranoj zemlji.
Praktino svi kreacionistiki tekstovi o nastanku ivota pominju ovaj eksperiment, i ukazuju na probleme sa
njime: atmosfera verovatno nije bila onakva kao to su Uri i Miler mislili, u njihovim eksperimentima ne
nastaju sve amino-kiseline koje se nalaze u dananjim ivim organizmima, itd.
To je sve tano. Ali Miler-Uri eksperiment je izveden pre vie od pedeset godina, i jedini znaaj njihovih
rezultata je to to su prvi pokazali da je takva sluajna sinteza uopte mogua, pod bilo kakvim uslovima.
Od njihovog eksperimenta do danas, naunici su nali da razne amino-kiseline (preko sedamdeset razliitih
vrsta, daleko vie nego dvadeset amino-kiselina koje se pojavljuju u modernim organizmima) nastaju raznim
mehanizmima, na najrazliitijim mestima. Pokazano je da uslovi slini onima u blizini podvodnih vulkanskih
izvora, na primer, generiu ne samo masivne koliine amino-kiselina, ve i osnovnih masti. Jo znaajnije, iz
razloga koje emo obraditi malo nie, naeno je preko dvadeset naina pomou kojih mogu spontano nastati
znaajne koliine purinskih i pirimidinskih baza, osnovnih sastojaka u sklopu RNK i DNK.
Mnogi od tekstova koji napadaju nauku o abiogenezi pominju kiseonik kao veliku
prepreku, sa dve kljune tvrdnje.
Prva tvrdnja je da je prvobitna atmosfera zemlje bila bogata kiseonikom, koji bi brzo
oksidisao i razgradio novonastala organska jedinjenja. Mada niko ne zna tano kakva je
prvobitna atmosfera bila, danas konkluzivni dokazi pokazuju da kiseonika u njoj
sigurno nije bilo skoro uopte; mogue je da je postojala veoma mala koliina, ali
daleko manja od one koja bi dovela do razgradnje organskih jedinjenja. Povrh ovoga,
mnoge sredine koje su dobri kandidati za poetak ivota (podvodni vulkanski izvori,
dno okeana, itsl.) su i dan danas potpuno bez kiseonika: on prosto ne prodire tamo.
Druga, suprotna tvrdnja je da bi se prvobitni molekuli raspali u nedostatku kiseonika,
posto bez kiseonika nema ozona koji bi ih titio od ultraljubiastog (UV) zraenja.
Kreacionisti zaboravljaju da UV zraci ne prodiru kroz vodu, i da za prvobitna iva bia,
koja su ivela ili ispod povrine mora ili u veoma vlanom tlu, uopte nema nikakve
razlike da li ozonski omota postoji ili ne.
Jedna zanimljiva obzervacija dolazi iz astronomije. Pre svega, ostaci vie razliitih meteorita sadre
znaajne koliine amino-kiselina i drugih organskih supstanci (najznaajniji od ovih je Murison meteor,
naen u Australiji, u kome je naena meavina vie desetina razliitih amino-kiselina). Astronomi su
ustanovili da komete sadre velike koliine istih ovih supstanci, i da su organski molekuli sveprisutni na
mnogim neoekivanim mestima u svemiru. Veoma kompleksni policiklini organski molekuli su ak naeni u
ogromnim koliinama kako plutaju kroz svemir u okviru nebula! Otud, mi znamo da je velika koliina takvih
materijala dola na zemlju u ranom periodu njenog razvitka. Ono to ne znamo je da li su ti materijali bili
vani za nastanak ivota na zemlji, ili je ivot nastao nekim drugim putem... Za sada, svemir kao izvor
materijala je samo jedna od moguih hipoteza.
U svakom sluaju, danas vie nije pitanje da li osnovne supstance koje ine ivot mogu nastati nezavisno,
same od sebe znamo da mogu, i stotine eksperimenata izvrene u zadnjih pedeset godina to potvruju.
Naunici su pokazali da ovi sastavni delovi nastaju u prisustvu kiseonika, u odsustvu kiseonika, u udarima
meteorita, u eksplozijama vulkana, pored gasnih izvora na dnu okeana... No, sledi pitanje kako su se ove
sastavne jedinice povezale u prvu ivu eliju?
3. Koji delovi su neophodni?

Na ovom sajtu se nalazi i tekst o kompleksnosti ivota, koji objanjava kako i zato detalji potrebni za
ivot izviru neprestano iz interakcija elemenata ivih bia sa okolnom prirodom. Kod prvih organizama, ovi
procesi objanjavaju poreklo nekoliko osnovnih delova elije.
Na primer, elijske membrane su elementi ivih bia koji se formiraju sami od sebe, u procesu koga
moemo uivo da posmatramo. elije poseduju membrane koje se sastoje od takozvanih amfifilinih
molekula (najee su u pitanju masne kiseline). Ovi molekuli se sastoje od dva dela: jednog koji je
hidrofilian (privlai vodu), i drugog koji je hidrofobian (biva izbaen iz vode). Kada ubacimo ovakve
molekule u vodenu sredinu, oni se automatski orjentiu tako da se hidrofilini delovi okrenu ka vodi, a
hidrofobini jedni ka drugima. Ovim procesom, bez ikakvih dodatnih manipulacija, sama od sebe nastaje
dvostruka membrana kakvu vidimo i u dananjim elijama.
tavie, ovakve membrane same od sebe upijaju dodatne amfifiline

elemente iz svoje okoline, sve dok ne izrastu do odreene veliine; tada,
jedna "elija" se sama od sebe deli na dve! Kod dananjih organizama, ovo je
veoma komplikovan i kontrolisan proces, ali kod prvih organizama bi ovi
jednostavni procesi bili dovoljni za replikaciju. Time je reen problem
nastanka elijske membrane.
Druga stvar koju moemo izbaciti iz razmatranja e mnogima biti veoma
iznenaujua: radi se o samoj DNK. Kao to smo ve videli ranije u ovom
tekstu, informacije sadrane u DNK prvo moraju da se iskopiraju u RNK da bi
mogle da se koriste. Takoe, ako pogledamo hemijsku strukturu DNK i RNK,
moemo da zapazimo da su one praktino identine. Razlike (oznaene
plavom bojom na slici) su minimalne: jedan jedini atom kiseonika je uklonjen,
i to ne sa baza koje sadre informacije, ve sa eera riboze, koji slui samo
da dri baze povezane u nizu. Jedna od DNK baza, timin, je u RNK zamenjena
veoma slinom bazom uracilom (razlika je opet minimalna, ini je samo jedna
dodata metil grupa).
emu DNK onda uopte slui, zato
postoji? Razlog je stabilnost. DNK je
mnogo stabilnija od RNK, to omoguava
organizmima da budu vei i kompleksniji.
Organizam koji svoje informacije uva na
RNK moe da preivi i da se razmnoava,
ali ima granicu koju ne moe da pree:
ako njegovi geni postanu preveliki, i ako evoluira previe novih gena,
statistika verovatnoa da e se njegova RNK raspasti na nekom vanom
mestu postaje prevelika.
Prvobitni organizmi su, po pretpostavci, bili primitivni. Prema
gornjem, moemo da pretpostavimo da bi oni svoje gene drali na RNK
nizovima, i da je DNK nastala tek kasnije evolutivni korak koji je
omoguio nastanak prvih kompleksnih organizama, i koji je druge
organizme zasnovane na RNK brzo potisnuo van slike.
Ostaju nam, dakle, proteini i RNK odake su oni doli. Ovo je dugo
vremena bila najvea misterija abiogeneze.
U napadima na abiogenezu, esto se pominju anse

abiogeneze kao veoma mali broj. Najee se pominje
cifra da su anse abiogeneze jedan prema broju sa sto
trideset nula. Ovo poreenje je, meutim, potpuno neistinito, a "cifra sa sto trideset
nula" je prosto izmiljena. S obzirom da niko na svetu ne poznaje mehanizam kojim je
ivot nastao, niko ne moe ni da izrauna verovatnou da se tako neto odigra.
Proteini su centar dananjeg ivota. Njihova glavna funkcija je kataliza, ubrzavanje hemijskih reakcija
koje bi inae bile previe spore da omogue upotrebu energije u procesima neophodnim da bi ivot opstao.
Ribozomi, koji proizvode proteine, su kompleksne strukture koje se i same sastoje od nekoliko proteina,
okupljenih oko dugakog lanca rRNK. Krajnje je neverovatno da bi takva struktura mogla nastati sama od
sebe. A ako nije, kako onda objasniti paradoks ako su proteini potrebni za proizvodnju proteina, kako je
nastao prvi protein?
Odgovor na ovo pitanje je poeo da se javlja tek poetkom osamdesetih godina prolog veka, kada su
otkrivene dve krajnje iznenaujue stvari. Prvo je otkriveno da u ribozomima, katalizu reakcije koja od
pojedinanih amino-kiselina proizvodi protein ne vre drugi proteini, ve molekuli rRNK i tRNK. Proteini slue
samo da stabilizuju i optimizuju proces!
Istovremeno, usledila je itava bujica otkria novih katalitikih RNK molekula, sa specifinim funkcijama
katalize identinim onima koje obavljaju proteini. Otkriveni su RNK molekuli koji povezuju amino-kiseline
jedne sa drugima (primitivni ribozomi), koji seku, vezuju ili kopiraju druge RNK molekule ili delove samih
sebe, koji povezuju pojedinane amino-kiseline sa specifinim RNK molekulima (formirajui tako primitivnu
tRNK), itd.
Drugim reima, proteini su sekundarni RNK molekulima. Sve to je potrebno da nastane prvi ivi
organizam je elijska membrana (za koju smo ve pokazali da nastaje sama od sebe), i katalitiki RNK
molekuli. Sve ostalo moe da evoluira iz ove osnove.
4. RNK svet
U roku od par godina, iz ovih osnova, kristalizovala se nova osnova mogueg nastanka ivota. Po ovoj
ideju,
ivot
se
formirao
u
tri
koraka.
Prvo su nastali osnovni sastavni delovi RNK, kao i amfifilni molekuli, na jedan od nekoliko desetina
moguih
naina.
U drugom koraku, sastavni delovi RNK su se povezali u due lance, neki od kojih su bili katalitiki. Do
danas, naunici su u laboratoriji pokazali kako kroz prirodne procese od kratkih lanaca ugljenika (kojih ima
mnogo u meteorima, vulkanskim gasovima, i mnogim drugim izvorima) mogu nastati kompletni RNK ciklini
nukleotidi, koji se automatski formiraju u lance. Povrh toga, pokazano je da nekoliko prirodnih materijala
(pogotovo glina) mogu da katalizuju nastanak vie nizova iste sekvence. Kroz ovakve procese, bilo bi
proizvedeno mnogo razliitih kombinacija RNK molekula, mnogi od kojih imaju katalitike osobine.
U treem koraku, ovi katalitiki lanci postaju zarobljeni u membrane amfifilinih molekula (iji spontani
nastanak je takoe pokazan i u prirodi i u laboratoriji). Ovo je taka na kojoj poinje selekcija: veina
protoelija se pre ili kasnije raspala, i samo u nekolicini se razvila kombinacija katalitikih osobina koja je
omoguila replikaciju osnovnih elemenata. Ali im se to pojavilo, sva ostala hemija ivota je od te take
mogla da evoluira.
5. Zakljuak
ta mi onda, na kraju, znamo o abiogenezi, ta pretpostavljamo, a ta jo uvek nije jasno? Ponimo od
poetka, i pogledajmo jedan mogui put nastanka kojim se ovo moglo desiti...
Znamo mnogo naina na koje osnovni molekuli koji ine ivot mogu nastati spontano. Baze koje ine DNK
i RNK, amino-kiseline, osnovni eeri...sve moe nastati na mnogo razliitih naina. Nismo sigurni koji od tih
procesa je bio vaan za ivot, a i dalje je mogue i da su prvi molekuli potrebni za ivot nastali nekim
procesom za koga jo uvek uopte ne znamo.
Znamo kako moglo doi do nastanka prvih nukleosida i nukleotida. Nukleosidi su pojedinani delovi RNK
lanca, sastavljeni od dva dela, riboze i baze. Nukleotidi su nukleosidi kojima je dodatna fosfatna grupa, to
je neophodno za povezivanje u lanac.
Takoe, znamo da nukleotidi, kada se jednom stvore, mogu biti lako povezani u dugake lance pod vrlo
jednostavnim uslovima (glina je veoma esta stvar u prirodi). Ovakvi procesi bi proizveli ogroman broj RNK
molekula, od kojih bi mnogi imali razliite katalitike funkcije. Radi ilustracije, ako bi ovim procesom bio
stvoren samo jedan gram RNK ukupno, taj gram bi mogao da se sastoji od 3.6x10 18 (3.6 milijardi milijardi!)
razliitih molekula prosene duine od 250 nukleotida - a katalitiki RNK molekuli poinju ve na duini od
oko pedeset nukleotida.
Znamo da odreena grupa takvih molekula moe da sadri sve funkcije potrebne za njen opstanak:
kopiranje i umnoavanje, unitavanje nepogodnih molekula, rekombinacija postojeih u nove forme,
itd. Nismo sigurni kako je ova grupa tano izgledala, koliko bi morala da bude velika, i kako i gde bi se ona
odravala.
Znamo da amino-kiseline lako nastaju spontano u prirodi (zapravo, njih je najlake proizvesti). Znamo da
razni RNK molekuli imaju funkcije specifine prema proteinima: da povezuju pojedinane amino-kiseline u
due lance, da ih vezuju same za sebe ili za druge molekule RNK, da ih seku na komade i koriste kao izvore
energije za druge reakcije... Takoe, znamo da masne kiseline mogu spontano nastati u prirodi, i da se one
takoe spontano organizuju u membrane.
Ne znamo kako su se svi ovi delovi povezali u prvu eliju, kako su te prve elije tano izgledale, i kako su
tano funkcionisale (recimo, kako su funkcionisali prvi sistemi deljenja, koji je bio protok energije, itsl.).
Mnogo toga je jo uvek nepoznanica na polju abiogeneze, i malo je verovatno da emo nai odgovore u
neposrednoj budunosti. Nauci je potrebno vreme da proizvede reenje za bilo kakav problem, a ovo je
jedan od najveih problema koji danas postoje. Takoe postoje razni dodatni faktori koje nismo obradili u
ovom tekstu. Recimo, postoji nekoliko alternativnih modela koji prilaze problemu na potpuno drugaiji
nain, iz pozicije u kojoj se metaboliki sistemi razvijaju pre genetskih. Mogue je da e odgovori doi iz
jedne
od
ovih
alternativa.
Meutim, paljiv italac ovog teksta moe da primeti da je broj nepoznanica mnogo manji nego to je bio
pre samo par decenija, i da su mnoga otkria pronaena u ovoj potrazi za nainom nastanka ivota. U stvari,
prethodna verzija ovog teksta, napisana samo etiri godine pre ove koju sada itate, je imala znatno vie "ne
znamo"
kategorija!
Ostaje nam da vidimo ta e biti otkriveno u sledeim godinama i decenijama.
6. Dodatna napomena: zato nauka ne trai Boga?

Ono to meni nije jasno je sledee: i sami naunici kau da jo uvek ne znaju odakle ivot potie. Zato
onda ne kau da ga je moda stvorio Bog?
Ove rei, ili neto veoma slino njima, se esto mogu uti od strane kreacionista, i predstavljaju jedno od
retkih razumnih pitanja koje dolaze iz tog tabora. Zaista, zato naunici ne zamisle da je Bog stvorio ivot?
Nauka je oblik ljudske aktivnosti koji se, po definiciji, zasniva na dokazima. Bez fizikih dokaza, u nauci
miljenja nita ne znae. Dakle, ako neki naunik veruje da je Bog stvorio ivot, to je samo njegovo
miljenje: bez naunih, materijalnih dokaza da se tako desilo, to nije nauna teorija.
Povrh toga, ovakav odgovor znai odustajanje od samog pokuaja da se predmet razume. Zamislite ta bi
bilo da su naunici na pitanje "ta izaziva epidemije kolere" prosto rekli "epidemije kolere alje Bog kao
kaznu za grehe." Mi ni dan danas ne bi znali ta uzrokuje koleru, niti bi smo znali kako da ove epidemije
spreimo! A sve to samo zato to smo Bogu pogreno pripisali odreenu aktivnost.
Zato, naunici nemaju izbora. Oni moraju da pokuaju da nau objanjenje za postojanje ivota u okviru
naune teorije. U toj potrazi, moemo se nadati da e oni jednog dana doi do istine. Moda e otkriti
hemijske i fizike procese nastanka ivota; a moda e umesto toga zaista otkriti da je prvi jednoelijski
ivot zaista direktno stvorio Bog. Ili emo nai neto sasvim deseto. Za sada, ne znamo. Ali ako elimo da
jednog dana doemo do znanja, moramo traiti odgovore na pitanja, a ne prosto unapred odluiti da ih ve
znamo.
[nazad na vrh strane]
(1) 2
Zato su neki ljudi druge boje?

Barbara Milutinovi Objavljeno 01.12.2013. ( 1570 proitano )
Nita u biologiji nema smisla, osim u svjetlu evolucije, rekao je poznati evolucijski biolog
Theodosius Dobzhansky. Bioloke pojave koje nas okruuju lake emo razumjeti ako znamo u
kojim uvjetima su one nastale, kako su evoluirale. Razliita boja koe u ljudi itekako ima veze s
evolucijom, pa pogledajmo zato.
Ocjena: 10.00 (1 glas) - Ocijeni vijest - Vie... | Nema komentara
Dinosaur velikog nosa!

Behija Salki Objavljeno 07.8.2013. ( 1203 proitano )
Sigurna sam da svatko od vas ima svog najdraeg dinosaura.

Imam naravno i ja, a radi se o velikom biljojedu koji se zoveTriceratops. No, ovo nee biti pria o
njemu niti o mojim najdraim dinosaurima, ve o novo-otkrivenoj vrsti koja pripada istoj porodici
kao i Triceratops. Moda e ba on biti tvoj novi najdrai dinosaur, stoga itaj dalje da vidi kakvog
stranog gmaza su pronali znanstvenici!
Ocjena: 0.00 (0 glasova) - Ocijeni vijest - Vie... | Nema komentara
Otkriven najstariji kostur primata!

Behija Salki Objavljeno 06.6.2013. ( 1353 proitano )
Primati su skupina sisavaca u koju se ubrajaju razliite vrste

majmuna, a i ovjek pripada ovdje. U najnovijem istraivanju znanstvenici su otkrili najstariji
poznati fosil primata, star ak55 milijuna godina. Zato je on vaan i kako je izgledao otkrij u
nastavku!
Jednom nakon stanice - kambrijska

eksplozija ivota
Period kambrija (prije otprilike 550 milijuna godina) je bio izuzetno vaan period za evoluciju
ivota. Do tog razdoblja, ivot na naem planetu postojao je samo u formi jednostavnih,
jednostaninih oblika. ivotni oblici koji dominiraju Zemljom do tog perioda su najveim
dijelommodrozelene bakterije, a neto kasnije i najrazliitijiprotisti (jednostanini eukariotski
oblici) koji ive samostalno ili se udruuju u kolonije. Period kambrija karakteriziran je
pravom explozijom ivota...
Evolucija riba evolucija prvih kraljenjaka!

Nakon kambrijske eksplozije ivota prije otprilike 550 milijuna godina, pojavljuje se mnotvo
razliitih oblika ivotinja, pa i rani kraljenjaci. Ribe su prvi kraljenjaci koji su se pojavili na Zemlji i
kada govorimo o njihovoj evoluciji, govorimo zapravo o evoluciji prvih kraljenjaka.Zamislite, prvi
kraljenjaci!
Evolucija riba razvoj eljusti

Prve ribe koje su se pojavile u moru ordovicija bile male,

oklopne, beeljusne ribe (Ostracodermi). Nisu, dakle, imale eljust koja je tako uobiajena
karakteristika dananjih riba (a i ostalih kraljenjaka). Te su ribe veim dijelom izumrle, a njihovi
jedini ivui predstavnici su paklare i sljepulje. Zato beeljusne ribe danas nisu podjednako
zastupljene kao one sa eljustima?
Vodozemci u pohodu na kopno

Kako su nastali prvi kopneni kraljenjaci?

Stvar je jednostavna. Jedna skupina riba stekla je odreena svojstva koja su joj omoguila da ivi
iznad vode, da se uspjeno hrani i razmnoava, i da se uope kree po tlu (koliko toliko elegantno,
ipak je to u poetku bila riba koja hoda). Dobro, moda je prilagodba za prelazak na kopno ipak
bila neto kompliciranija, ali je u svakom sluaju zanimljiva. Pogledajmo u nastavku to je to
nagnalo tadanje ribe da se upute u pustolovinu osvajanja posve nepoznatog terena kopna.
Strani guteri
Igor Frani Objavljeno 21.5.2012. ( 2119 proitano )
Vrijeme tee u jednome smjeru, prema naprijed. No, kada bismo imali vremenski daljinski
upravlja, mogli bismo zaustaviti vrijeme i pokrenuti ga u drugome smjeru, unazad. Sada ubrzajmo
malo vrijeme unatrag i gledajmo kako prolaze minute, pa sati, dani i godine. Ubrzajmo jo malo i
evo nas, nalazimo se 150 milijuna godina prije naega doba.
Divovski lankonoci
Igor Frani Objavljeno 21.5.2012. ( 2081 proitano )
Zamislite svijet u kojemu rastu dananjim papratima sline biljke visoke nekoliko desetaka metara,
u kojemu kukci doseu udovine veliine, gdje pauci kopaju metrima duboke rupe, a stonoge se
svojim nekoliko metara dugakim tijelima uljaju meu grmljem. Zamislite i znajte da je ovakav
svijet jednom stvarno postojao!
Kako su ivjeli prvi sisavci?

Matea Konjevi Objavljeno 10.5.2012. ( 2232 proitano )
Krajem perma, nakon najveeg izumiranja u povijesti Zemlje, razvila se skupina gmazova nalik na
sisavce (Therapsida). Imali su obiljeja sisavaca poput sjekutia, onjaka i kutnjaka. Klima je u
trijasu uslijed velikih klimatskih i tektonskih promjena postala sua, a kao takva je najbolje
odgovarala gmazovima te se tu oslobodio prostor za razvoj dinosaura i Therapsida. Krajem trijasa,
uslijed novog izumiranja nestaju gotovo svi Therapsida, a iz te skupine se razvijaju prvi sisavci.
Povratak u more - kada su nastali prvi

kitovi?
Kitovi (kitovi, dupini i pliskavice) su jedini sisavci koji su potpuno prilagoeni ivotu u moru,
a razvili su se od kopnenih predaka. To moemo zakljuiti iz razloga to moraju udisati zrak sa
povrine mora. Kosti u njihovim perajama, koje su graene poput velikih aka i karakteristino
okomito pomicanje kraljenice koje je slinije sisavcu u trku nego vodoravnim pokretima ribe koja
pliva, takoer su vrsti dokazi da je njihov predak jednom davno ivio na kopnu.
Evolucija ovjeka
Prije mnogo stotina tisua godina, dok jo ni u snovima nismo mogli zamisliti svijet kakav nas
danas okruuje, u Africi se pojavio rod Homo, skupina kojoj i sami pripadamo. Kako je nastao
ovjek kao vrsta, pogledajmo u nastavku!
Evolucija ovjeka na primjeru laktoze

Ivana Matkovi Objavljeno 02.4.2012. ( 1448 proitano )
Osjeate li nakon konzumiranja mlijenih proizvoda nadutost i bol u trbuhu? Moda vam nedostaje
enzim koji razgrauje laktozu. Intolerancija laktoze je nemogunost probavemlijenog eera
laktoze zbog nedostatka enzimalaktaze, koji se prirodno nalazi u tankom crijevu. to
posjedovanje ovog enzima ima sa evolucijom ovjeka, proitajte u nastavku....
Ocjena: 0.00 (0 glasova) - Ocijeni vijest - Vie... |
Biologija, individualni razvoj

ivih bia.docx
Ratings: (0)|Views: 65 |Likes: 0
Published by Hariz Alihodzic
Razvoj zivih bica
See more
Individualni razvoj ivih bia
Specifinosti individualnog razvia zavise od stepena sloenosti
tjelesneorganizacije i naina razmnoavanja.
Kod organizama sa polnim nainom razmnoavanja razvie od
zigota do odraslogvieelijskog organizma karakteriu specifine
pojave i procesi. Tu su prije svegadioba i rast elija koje imaju za
rezultat porast broja i veliine elija. Nakon togadolazi do
diferencijacije koja vodi nastajanju meusobnih razlika u obliku,
veliini ifunkcionisanju novonastalih elija.
Proces organogeneze
vodi nastajanju specifinih
organa, a morfogeneza
vodi razvoju karakteristinih oblika i gr

a
e odraslogorganizma. Svi ovi procesi se odvijaju istovremeno,
proimaju se i prepliu, a kaorezultat nastaje novi organizam
sposoban za ivot
.
Individualni razvoj vieelijskih biljaka
Nakon oplodnje nastali zigot neko vrijeme miruje sve do
obrazovanja hranjivogtkiva
endosperma.
Zatim nastaje prva dioba zigotske elije
na gornju (vrnu) idonju (bazalnu). Uzastopnim diobama vrne elije
nastaje loptasto tijelo proembrionkoji e nakon obrazovanja supki
prei u
embrion
klicu. Diobom bazalne elijenastaje drka ili nosa embriona. U

ranoj fazi razvia diferenciraju se polovi
korijenak i izdanak. Na embrionu razlikujemo nekoliko dijelova
budue biljke:
korijenak
, iz koga e se kasnije razviti korijenov sistem;
kotiledone,predstavljajurezervnu hranu za klicu; stabaoce
, razvie
se u izdanak.
Dio stabla izmeu kotiledona i korijenka naziva se
hipokotil
, a dio stabla izmeu
kotiledona i klicinog pupoljkaepikotil. Na vrhu stabaoceta se nalazi
klicin pupoljak.
Na osnovu broja kotiledona sve vie biljke moemo podjeliti na
jednosupn
ice idvosupnice.
Razvie cvjetnica prolazi kroz 4 fizioloke faze:
1.
Faza mirovanja, odlikuje se smanjenim intenzitetom metabolizma

u sjemenu i
povezana je sa ritmikom smjene godinjih doba.
2.
Faza klijanja
, zapoinje pri specifinoj kombinaciji eko faktora:
temperatura, vlaga, svjetlost, itd.3.
Vegetativna faza u kojoj se formiraju glavni vegetativni organi sa
svim svojim
funkcijama i traje do pojave organa za razmnoavanje. Ova faza
kod
drvenastih biljaka moe da traje i nekoliko godina (maslina

-10). Na osnovu
trajanja ove faze biljke moemo podjeliti na: jednogodinje
(itarice),dvogodinje (kupusnjae) i viegodinje (drvenaste).
4.
Reproduktivna faza
poinje pojavom reproduktivnih organa (cvjeta, ploda isjemena), a
nestaje gubitkom sposobnosti razmnoavanja.
Individualni razvoj vieelijskih ivotinja
Oplodnja jajeta je mogua samo u tenoj sredini. Mnoge ivotinje
koje ive u vodiizbacuju gamete u spoljanju sredinu gdje dolazi
do spajanja u zigot i tu se razvijanova generacija. Takav nain
oploenja
naziva se
spoljanjim
, za razliku od
unutranje
gdje organizam nastaje u organizmu majke.
Da bi dolo do unutranje oplodnje potrebno je da jedinke

kopuliraju pri emu sespermatozoidi ubacuju u polne organe
enke. Tu se i odvija cjelokupno razvie novegeneracije. Razvie
moemo podjeliti na
embrionalno i postembrionalno.Embrionalno
zapoinje oplodnjom i zavrava se raanjem organizma ili
izlaskom iz jajeta. Da bi se od zigota
razvila nova jedinka mora da doe do
brazdanja
diobe
zigotske elije. Brazdanje moe biti potpuno ili nepotpuno
to zavisi od koliinerezervnih hranjivih materija u jajetu.
Intenzivnom diobom zigotske elije nastaje
prvi embrionalni stupanj
blastula.
Blastula je loptasto tijelo sa upljinom u sredini
koja se naziva blastocelon
, a sloj elija koji okruuje upljinu je
blastoderma.Gastrula
je slijedei embrionalni stupanj, a proces njenog nastajanja je
gastrulacija.
Gastrula nastaje uvlaenjem jedne polovine blastoderma u drugu
priemu nastaje dvoslojna polulopta. Bujanjem krajeva gastrule
dolazi do pribliavanja
rubova polulopte i gastrula dobija izgled dvoslojne lopte sa malim
otvorom koji sezove blastopor.
Na ovaj nain nastaju dva klicina lista
ektoderm i endoderm,a
izmeu njih se ubrzo razvija trei klicin list
mezoderm.od endoderma nastaje epitel probavnog trakta.od ektoderma nastaje koa i kone tvorevine (dlaka, nokti), nervni
sistem i ula.
-
od mezoderma nastaje skelet, miii, vezivno tkivo i organi za

luenje.
Odgastruline duplje
razvie se crijevni kanal. U toku razvia od blastoporusa
nastaju usta ili analni otvor
. Na osnovu ove pojave sve ivotinje se dijele na dvije
grupe:
Protostome
iz blastopora nastaju usta. Deuterostome
iz blastoporusa nastaje analni otvor (bodljokoci i hordati).

Postembrionalno
razvie poinje roenjem ili izlaskom iz jajeta. Kod nekih
ivotinjanovonastala jedinka morfoloki i anatomski lii na svoje
roditelje i u tokupostembrionalnog razvia samo dostie oblik i
dimenzije odraslog organizma i stie
polnu zrelost.
To je direktno razvie bez preobraaja.
Kod nekih ivotinja novonastala jedinka nakon roenja ne lii ni
morfoloki nianatomski na svoje roditelje i mora u toku
postembrionalnog razvia da proe kroz
razvojne stupnjeve da bi dobila definitivni oblik odraslog
organizma. To je
indirektno razvie sa preobraajem.
Koni sistem
Moete li da zamislite da nosite odelo iz jednog dela napravljeno od vrstog konog mateijala koji je
otporan na pljusak, otporan na vetar, jak, a ipak rastegljiv i, to je neverovatno, obnavlja se sam od
sebe? E pa, nosite ga svakog dana - to je vaa koa.
Koa je na najvei organ. Kada bi se poloila na ravnu povrinu, koa odraslog oveka bi imala povrinu
od skoro 2 kvadratna metra, skoro kao arav za jednu osobu. Bila bi teka 3 kg, a to je otprilike , dvadeseti
deo ukupne teine tela.
Debljina koe varira od 0,5 mm do preko 5 mm. Tanja je na mestima na kojima ne dolazi do trenja ili pritiska,
kao to je unutranjost podlaktice, a deblja je na povrinama koje su izloenije, kao to su tabani. Koa se oko
telesnih otvora transformie u sluzokou.
Uloge koe
Koa predstavlja omota tela koji je u neposrednom dodiru sa spoljanjom sredinom. Kod beskimenjaka i
niih hordata (platai, amfioksus) koa je jednoslojna, dok je kod kimanjaka izgraena od vie slojeva.
Osnovne uloge koe su:
-zatitna titi telo od mehanikih povreda, patogenih organizama (koa je nepropustljiva za viruse i
bakterije kad je neoteena), od tetnih UV Sunevih zraka. Koda dakle predstavlja prvu liniju odbrane
organizma od bakterija, virusa i drugih mikroorganizama.
-odravanje stalnog sastava unutranje telesne sredine (homeostaza) tako to kod kopnenih spreava
gubitak vode i soli, a kod vodenih kimenjaka preveliki ulazak vode u telo;
-uestvuje u razmeni materija razmena gasova, to je od posebnog znaaja za disanje vodenih
organizama;
-uestvuje u procesima ekskrecije (izluivanja) koji se vre konim lezdama;
-primanje spoljanjih nadraaja pomou brojnih ulnih organa koji su u njoj smeteni. U njoj se nalaze
receptori za toploto i hladno, dodir, pritisak i bol.
- uestvuje u termoregulaciji kod homeotermnih organizama (to su organizmi koji imaju stalnu telesnu
temperaturu i pripadaju im ptice i sisari) tako to regulie odavanje toplote iz tela (znojenje).
Graa koe
Pod mikroskopom se moe videti da se koa kimenjaka sastoji iz dva dela:

- Spoljanji deo ini pokoica (epidermis);
- Unutranji je krzno (dermis). Ova dva dela razlikuju se po grai, funkciji i poreklu.
Pokoica
Pokoica (epidermis) se uvek sastoji od vie slojeva epitelijalnih elija koje su zbijene jedna uz drugu i
grade kompaktan sloj. Broj slojeva (od 20 do 30) je razliit na raznim mestima na telu, kao to je npr. kod
oveka broj slojeva vei na dlanovima i stopalima. Povrinski slojevi sastoje se iz sasvim spljotenih elija, koje
postepeno izumiru i zamenjuju se novim. Te elije se preklapaju kao crepovi na krovu i tako omoguuju da se
koa ratsee dok se kreemo. Svakog dana otpadne hiljade mrtvih elija, ali se koa ne istroi zato to se elije
neprestano obnavljaju.
Donji slojevi pokoice koji se nalaze uz krzno su aktivni u toku celog ivota i
svojim deobama obrazuju gornje slojeve elija. Oni predstavljaju tzv.
germinativni sloj. U elijama gornjih slojeva pokoice dolazi do procesa
oronjavanja elije se postepeno ispunjavaju ronom materijom (keratinom)
to dovodi do izumiranja tih elija.
Tako se na samoj povrini tela obrazuje sloj mrtvih elija roni sloj. Izmedu
ronog i germinativnog sloja nalaze se prelazni slojevi u kojima oronjavanje
nije dovreno. Roni sloj ima zatitnu ulogu i naroito je dobro razvijen kod
tipinih kopnenih kimenjaka, gmizavaca, ptica i sisara, dok je kod vodozemaca relativno tanak. Povrinski
roni slojevi odbacuju se stalno i delimino (perutanje) ili periodino u celini u vidu presvlaenja (kod zmija
zmijska kouljica). Tokom svog ivotnog veka, jedna osoba izgubi otprilike 18
kg mrtve koe.
Po donjem sloju epiderma su rasporedeni melanociti. Oni prave pigment
melanin, koji titi kou od prekomernog ultravioletnog zraenja. Melanin
apsorbuje svetlosnu energiju koja ga potamnjuje. To je ono to stvara preplanuli
ten kada je koa izloena suncu. Melanin se prenosi do povrine i otpada
zajedno sa mrtvim elijama, zbog ega preplanuli ten bledi. Ljudi koji imaju
tamniji ten imaju vie melanina. Melanociti mogu da se jave i u grozdovima i
tako prouzrokuju pegice.
Na raun ronog sloja razvile su se u toku evolucije razne zatitne tvorevine kao to su rone krljuti
(pokrivaju telo gutera i zmija), rone ploe (kornjae i krokodili), perje, dlake, kande, nokti, kopita, rogovi idr.
Perje (mitarenjem), a dlake linjanjem se takoe periodino odbacuju.
Krzno
Krzno (lat. dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna
utopljena u matriksu koji sadri elije:
- fibroblaste
- makrofage
- limfocite
- adipozne elije.
Isprepletana vlakna specijalnih proteina pod nazivom kolagen i elastin ine kou rastegljivom. Pored toga u
krznu su smeteni i:
- zavreci krvnih i limfnih sudova;
- nervni zavreci
- razni ulni organi
- miina vlakna
- derivati epidermisa i krzna
Povrina krzna obrazuje mnoga ispupenja koja zalaze u epidermis ime je ostvarena tesna veza izmeu ova
dva dela. U krznu se nalaze krvni i limfni sudovi, snopovi glatkih miicnih vlakana (vezuju se za dlake i perje),
slobodni nervni zavreci i ulni organi. Osim toga, u krznu se nalaze i razne egzokrine lezde koje preko
izvodnih kanala izbacuju sekret na povrinu koe.
Kada nam je previe vrue, hiljade siunih krvnih sudova dermisa, se ire i vie krvi tee njima. Ovaj viak
krvi blizu povrine koe omoguuje da toplota izae iz tela i da se tako rashladimo. Zbog toga pocrvenimo kada
nam je vrue. Ako nam je previe hladno, krvni sudovi se skupe i tako uvaju toplotu, te izgledamo bledi.
Krv u ovim krvnim sudovima prenosi i hranljive materije do oba sloja koe, a odnosi nusproizvode. Kada se
poseemo ili povredimo, napravi se ugruak krvi koji zatvori ranu. To nam slui kao zatita od klica, a
istovremeno i uva vane telesne tenosti.
Dermis sadri i razliite nervne zavretke, povezane sa mozgom, koji nam omoguuju da svet osetimo
putem dodira. Nervni zavreci, ili receptori, koji se granaju ka epidermisu reaguju na bol. U gornjem dermisu se
nalaze Majsnerova telaca - receptori dodira koji detektuju lagani pritisak. Malo dublje u dermisu se nalaze
Rifini telaca - receptori toplote - i Krausova telaca - receptori hladnoe. Blizu korena dermisa se nalaze
Pacinijeva telaca, koja reaguju na veliki pritisak. Ako ovi nervni zavreci detektuju bilo kakav bol, pritisak ili
promenu temperature, oni alju poruku mozgu. Mozak zatim kae miiima da deluju - i tako mi sklonimo ruku
od vrele olje, na primer.
Kone lezde
Kod niih kimenjaka (kolousta i riba), one su, kao i kod beskimenjaka, jednoelijske i proizvode sluz koja
smanjuje trenje pri kretanju kroz vodu. Kod ostalih kimanjaka kone lezde su vieelijske.
Kod vodozemaca one izluuju sluz koja vlai kou to omoguava disanje koje se kod njih u znatnoj meri
obavlja preko koe. Neke sluzne lezde vodozemaca mogu da stvaraju otrove koji slue za zatitu.
Kod gmizavaca kone lezde nemaju ekskretornu ulogu, vec uglavnom stoje pod uticajem seksualiteta, kao
npr. mousne lezde krokodila.
Najea i najpoznatija lezda u koi ptica je trtina lezda koja lui masan sektret kojim se premazuje perje i
koja je naroito razvijena kod vodenih ptica.
Kod sisara su razvijene znojne, lojne i mlene lezde.
Duboko u dermisu su smetene znojne lezde. Tenim sekretom znojnih lezda se izbacuju proizvodi
razmene materija, a imaju vitalnu ulogu i u termoregulaciji (sniavanje telesne temperature). U obliku su
cevica iji je donji kraj uvijen u klupko i smeten u krznu, a gornji se izliva na povrinu koe. Te lezde
proizvode znoj, vodenastu, blago slanu tenost, koja iz znojnih pora izlazi na povrinu koe kada nam je
previe vrue. Tenost isparava i tako nam pomae da rashladimo. Te lezde mogu da proizvedu izmeu 20 ml
i 500 ml znoja svakog dana. U toplim, vlanim uslovima, to moe da iznosi i do 2 litre. Sekret znojnih lezda
moe da bude gust i masan, npr. u uhu oveka. Mogu da budu rasporeene po celoj povrini tela ili samo na
odreenim mestima ( kod psa se nalaze na njuci). Kod kitova nema ovih lezda. Kod oveka se nalazi oko 2,5
miliona znojnih lezda, ukupne teine oko 100g, koje su najgue rasporeene na dlanovima, tabanima, pod
pazuhom i na elu. Na primer, na dlanovima imamo oko 350 znojnih lezda po kvadratnom centimtru.
Znoj nam pomae da drimo predmete. Tanak sloj znoja prekriva nabore na koi prstiju i tako nam pomae
da uhvatimo glatke predmete. Operite i osuite prste da biste otklonili sav znoj, a zatim pokuajte da podignete
iglu ! Nabori na prstim stvaraju ablone jedinstvene za svakog od nas. To su otisci prstiju koji pomau
detektivima da identifikuju kriminalce.
Lojne lezde proizvode gust masan sekret ili sebum koji se izluuje pri korenu dlake i slui za njihovo
podmazivanje i spreava isuivanje i perutanje koe. Bez te zatite , koa bi se isuila i ispucala i ne bi mogla
da preivi svakodnevno habanje. Nema ih na golim delovima tela, osim na onim kapcima i usnama. Lojne
lezde kod nekih ljudi stvaraju upale, naroito od tinejdera, jer stvaraju previe loja. To blokira folikule dlake,
koji mogu da se inficiraju bakterijama i da se pretvore u bubuljice.
Za svaki folikul dlake vezan je po jedan mii podiza. Kada nam je hladno ili ste uplaeni, ovi miii se
skupljaju i vuku dlaku na gore. Koa oko dlake se takoe podie i tako se najeimo. Ta reakcija vodi poreklo iz
vremena kada je ljudsko telo bilo prekriveno gustim dlakama. Kada je bilo hladno, dlake bi se nakostreile da
mogu da uhvate vie vazduha i obezbede bolju izolaciju. Kada je maka uplaena njeno krzno se nakostrei,
pa ona izgleda vea i stranija. Iz istog razloga i ljudske dlake se nakostree kada se ovek uplai.
Ispod dermisa se nalazi salo, koje se ponaa kao izolator i omota, titei telo od hladnoe tako to
spreava gubitak toplote. To je i izvor energije u iznenadnim situacijama. Ako konzumirate suvie kalorija, to je
mesto na kojem se obe taloe. Ispod ovog sala su unutranji organi, ukljuujui i miie, lezde i glavne nerve i
krvne sudove. Svi oni svoju bezbednost duguju ovoj ivoj prepisci, to jest koi.
Mlene lezde su dobro razvijene samo kod enki i njihov sekret slui za ishranu mladunaca. Osim
navedenih, kod sisara postoji itav niz drugih lezda iji je sekret miriljav i slui za meusobno prepoznavanje
ili kao sredstvo za odbranu.
Boja koe
Boja koe zavisi od tri faktora:
- ukaste nijanse elija epidermisa;

- prozranosti elija epidermisa, usled ega se provide krvni sudovi ispod njega, to daje ljubiaste tonove
koi;
- vrste i koliine pigmenta.
elije koje nose pigment lee preteno u krznu, ali ih ima i u epidermisu. Ispod koe nalazi se potkoni sloj koji
je rastresitiji u odnosu na krzno. Ovaj sloj povezuje kou sa miiima. U njemu se esto nagomilavaju rezerve
masti.
Koni sistem
Moete li da zamislite da nosite odelo iz jednog dela napravljeno od vrstog konog mateijala koji je
otporan na pljusak, otporan na vetar, jak, a ipak rastegljiv i, to je neverovatno, obnavlja se sam od
sebe? E pa, nosite ga svakog dana - to je vaa koa.
Koa je na najvei organ. Kada bi se poloila na ravnu povrinu, koa odraslog oveka bi imala povrinu
od skoro 2 kvadratna metra, skoro kao arav za jednu osobu. Bila bi teka 3 kg, a to je otprilike , dvadeseti
deo ukupne teine tela.
Debljina koe varira od 0,5 mm do preko 5 mm. Tanja je na mestima na kojima ne dolazi do trenja ili pritiska,
kao to je unutranjost podlaktice, a deblja je na povrinama koje su izloenije, kao to su tabani. Koa se oko
telesnih otvora transformie u sluzokou.
Uloge koe
Koa predstavlja omota tela koji je u neposrednom dodiru sa spoljanjom sredinom. Kod beskimenjaka i
niih hordata (platai, amfioksus) koa je jednoslojna, dok je kod kimanjaka izgraena od vie slojeva.
Osnovne uloge koe su:
-zatitna titi telo od mehanikih povreda, patogenih organizama (koa je nepropustljiva za viruse i
bakterije kad je neoteena), od tetnih UV Sunevih zraka. Koda dakle predstavlja prvu liniju odbrane
organizma od bakterija, virusa i drugih mikroorganizama.
-odravanje stalnog sastava unutranje telesne sredine (homeostaza) tako to kod kopnenih spreava
gubitak vode i soli, a kod vodenih kimenjaka preveliki ulazak vode u telo;
-uestvuje u razmeni materija razmena gasova, to je od posebnog znaaja za disanje vodenih
organizama;
-uestvuje u procesima ekskrecije (izluivanja) koji se vre konim lezdama;
-primanje spoljanjih nadraaja pomou brojnih ulnih organa koji su u njoj smeteni. U njoj se nalaze
receptori za toploto i hladno, dodir, pritisak i bol.
- uestvuje u termoregulaciji kod homeotermnih organizama (to su organizmi koji imaju stalnu telesnu
temperaturu i pripadaju im ptice i sisari) tako to regulie odavanje toplote iz tela (znojenje).
Graa koe
Pod mikroskopom se moe videti da se koa kimenjaka sastoji iz dva dela:

- Spoljanji deo ini pokoica (epidermis);
- Unutranji je krzno (dermis). Ova dva dela razlikuju se po grai, funkciji i poreklu.
Pokoica
Pokoica (epidermis) se uvek sastoji od vie slojeva epitelijalnih elija koje su zbijene jedna uz drugu i
grade kompaktan sloj. Broj slojeva (od 20 do 30) je razliit na raznim mestima na telu, kao to je npr. kod
oveka broj slojeva vei na dlanovima i stopalima. Povrinski slojevi sastoje se iz sasvim spljotenih elija, koje
postepeno izumiru i zamenjuju se novim. Te elije se preklapaju kao crepovi na krovu i tako omoguuju da se
koa ratsee dok se kreemo. Svakog dana otpadne hiljade mrtvih elija, ali se koa ne istroi zato to se elije
neprestano obnavljaju.
Donji slojevi pokoice koji se nalaze uz krzno su aktivni u toku celog ivota i
svojim deobama obrazuju gornje slojeve elija. Oni predstavljaju tzv.
germinativni sloj. U elijama gornjih slojeva pokoice dolazi do procesa
oronjavanja elije se postepeno ispunjavaju ronom materijom (keratinom)
to dovodi do izumiranja tih elija.
Tako se na samoj povrini tela obrazuje sloj mrtvih elija roni sloj. Izmedu
ronog i germinativnog sloja nalaze se prelazni slojevi u kojima oronjavanje nije dovreno. Roni sloj ima
zatitnu ulogu i naroito je dobro razvijen kod tipinih kopnenih kimenjaka, gmizavaca, ptica i sisara, dok je
kod vodozemaca relativno tanak. Povrinski roni slojevi odbacuju se stalno i delimino (perutanje) ili
periodino u celini u vidu presvlaenja (kod zmija zmijska kouljica). Tokom svog ivotnog veka, jedna osoba
izgubi otprilike 18 kg mrtve koe.
Po donjem sloju epiderma su rasporedeni melanociti. Oni prave pigment
melanin, koji titi kou od prekomernog ultravioletnog zraenja. Melanin
apsorbuje svetlosnu energiju koja ga potamnjuje. To je ono to stvara preplanuli
ten kada je koa izloena suncu. Melanin se prenosi do povrine i otpada
zajedno sa mrtvim elijama, zbog ega preplanuli ten bledi. Ljudi koji imaju
tamniji ten imaju vie melanina. Melanociti mogu da se jave i u grozdovima i
tako prouzrokuju pegice.
Na raun ronog sloja razvile su se u toku evolucije razne zatitne tvorevine kao to su rone krljuti
(pokrivaju telo gutera i zmija), rone ploe (kornjae i krokodili), perje, dlake, kande, nokti, kopita, rogovi idr.
Perje (mitarenjem), a dlake linjanjem se takoe periodino odbacuju.
Krzno
Krzno (lat. dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna
utopljena u matriksu koji sadri elije:
- fibroblaste
- makrofage
- limfocite
- adipozne elije.
Isprepletana vlakna specijalnih proteina pod nazivom kolagen i elastin ine kou rastegljivom. Pored toga u
krznu su smeteni i:
- zavreci krvnih i limfnih sudova;

- nervni zavreci
- razni ulni organi
- miina vlakna
- derivati epidermisa i krzna
Povrina krzna obrazuje mnoga ispupenja koja zalaze u epidermis ime je ostvarena tesna veza izmeu ova
dva dela. U krznu se nalaze krvni i limfni sudovi, snopovi glatkih miicnih vlakana (vezuju se za dlake i perje),
slobodni nervni zavreci i ulni organi. Osim toga, u krznu se nalaze i razne egzokrine lezde koje preko
izvodnih kanala izbacuju sekret na povrinu koe.
Kada nam je previe vrue, hiljade siunih krvnih sudova dermisa, se ire i vie krvi tee njima. Ovaj viak
krvi blizu povrine koe omoguuje da toplota izae iz tela i da se tako rashladimo. Zbog toga pocrvenimo kada
nam je vrue. Ako nam je previe hladno, krvni sudovi se skupe i tako uvaju toplotu, te izgledamo bledi.
Krv u ovim krvnim sudovima prenosi i hranljive materije do oba sloja koe, a odnosi nusproizvode. Kada se
poseemo ili povredimo, napravi se ugruak krvi koji zatvori ranu. To nam slui kao zatita od klica, a
istovremeno i uva vane telesne tenosti.
Dermis sadri i razliite nervne zavretke, povezane sa mozgom, koji nam omoguuju da svet osetimo
putem dodira. Nervni zavreci, ili receptori, koji se granaju ka epidermisu reaguju na bol. U gornjem dermisu se
nalaze Majsnerova telaca - receptori dodira koji detektuju lagani pritisak. Malo dublje u dermisu se nalaze
Rifini telaca - receptori toplote - i Krausova telaca - receptori hladnoe. Blizu korena dermisa se nalaze
Pacinijeva telaca, koja reaguju na veliki pritisak. Ako ovi nervni zavreci detektuju bilo kakav bol, pritisak ili
promenu temperature, oni alju poruku mozgu. Mozak zatim kae miiima da deluju - i tako mi sklonimo ruku
od vrele olje, na primer.
Kone lezde
Kod niih kimenjaka (kolousta i riba), one su, kao i kod beskimenjaka, jednoelijske i proizvode sluz koja
smanjuje trenje pri kretanju kroz vodu. Kod ostalih kimanjaka kone lezde su vieelijske.
Kod vodozemaca one izluuju sluz koja vlai kou to omoguava disanje koje se kod njih u znatnoj meri
obavlja preko koe. Neke sluzne lezde vodozemaca mogu da stvaraju otrove koji slue za zatitu.
Kod gmizavaca kone lezde nemaju ekskretornu ulogu, vec uglavnom stoje pod uticajem seksualiteta, kao
npr. mousne lezde krokodila.
Najea i najpoznatija lezda u koi ptica je trtina lezda koja lui masan sektret kojim se premazuje perje i
koja je naroito razvijena kod vodenih ptica.
Kod sisara su razvijene znojne, lojne i mlene lezde.
Duboko u dermisu su smetene znojne lezde. Tenim sekretom znojnih lezda se izbacuju proizvodi
razmene materija, a imaju vitalnu ulogu i u termoregulaciji (sniavanje telesne temperature). U obliku su
cevica iji je donji kraj uvijen u klupko i smeten u krznu, a gornji se izliva na povrinu koe. Te lezde
proizvode znoj, vodenastu, blago slanu tenost, koja iz znojnih pora izlazi na povrinu koe kada nam je
previe vrue. Tenost isparava i tako nam pomae da rashladimo. Te lezde mogu da proizvedu izmeu 20 ml
i 500 ml znoja svakog dana. U toplim, vlanim uslovima, to moe da iznosi i do 2 litre. Sekret znojnih lezda
moe da bude gust i masan, npr. u uhu oveka. Mogu da budu rasporeene po celoj povrini tela ili samo na
odreenim mestima ( kod psa se nalaze na njuci). Kod kitova nema ovih lezda. Kod oveka se nalazi oko 2,5
miliona znojnih lezda, ukupne teine oko 100g, koje su najgue rasporeene na dlanovima, tabanima, pod
pazuhom i na elu. Na primer, na dlanovima imamo oko 350 znojnih lezda po kvadratnom centimtru.
Znoj nam pomae da drimo predmete. Tanak sloj znoja prekriva nabore na koi prstiju i tako nam pomae
da uhvatimo glatke predmete. Operite i osuite prste da biste otklonili sav znoj, a zatim pokuajte da podignete
iglu ! Nabori na prstim stvaraju ablone jedinstvene za svakog od nas. To su otisci prstiju koji pomau
detektivima da identifikuju kriminalce.
Lojne lezde proizvode gust masan sekret ili sebum koji se izluuje pri korenu dlake i slui za njihovo
podmazivanje i spreava isuivanje i perutanje koe. Bez te zatite , koa bi se isuila i ispucala i ne bi mogla
da preivi svakodnevno habanje. Nema ih na golim delovima tela, osim na onim kapcima i usnama. Lojne
lezde kod nekih ljudi stvaraju upale, naroito od tinejdera, jer stvaraju previe loja. To blokira folikule dlake,
koji mogu da se inficiraju bakterijama i da se pretvore u bubuljice.
Za svaki folikul dlake vezan je po jedan mii podiza. Kada nam je hladno ili ste uplaeni, ovi miii se
skupljaju i vuku dlaku na gore. Koa oko dlake se takoe podie i tako se najeimo. Ta reakcija vodi poreklo iz
vremena kada je ljudsko telo bilo prekriveno gustim dlakama. Kada je bilo hladno, dlake bi se nakostreile da
mogu da uhvate vie vazduha i obezbede bolju izolaciju. Kada je maka uplaena njeno krzno se nakostrei,
pa ona izgleda vea i stranija. Iz istog razloga i ljudske dlake se nakostree kada se ovek uplai.
Ispod dermisa se nalazi salo, koje se ponaa kao izolator i omota, titei telo od hladnoe tako to
spreava gubitak toplote. To je i izvor energije u iznenadnim situacijama. Ako konzumirate suvie kalorija, to je
mesto na kojem se obe taloe. Ispod ovog sala su unutranji organi, ukljuujui i miie, lezde i glavne nerve i
krvne sudove. Svi oni svoju bezbednost duguju ovoj ivoj prepisci, to jest koi.
Mlene lezde su dobro razvijene samo kod enki i njihov sekret slui za ishranu mladunaca. Osim
navedenih, kod sisara postoji itav niz drugih lezda iji je sekret miriljav i slui za meusobno prepoznavanje
ili kao sredstvo za odbranu.
Boja koe
Boja koe zavisi od tri faktora:

- ukaste nijanse elija epidermisa;
- prozranosti elija epidermisa, usled ega se provide krvni sudovi ispod njega, to daje ljubiaste tonove
koi;
- vrste i koliine pigmenta.
elije koje nose pigment lee preteno u krznu, ali ih ima i u epidermisu. Ispod koe nalazi se potkoni sloj koji
je rastresitiji u odnosu na krzno. Ovaj sloj povezuje kou sa miiima. U njemu se esto nagomilavaju rezerve
masti.
Skeletni sistem
Visoki soliter ima elinu strukturu i betonske stubove da bi stajao uspravno. Dinovski
dambo dip ima upornice i ramenjae koje dre krila. Na isti nain telo ima unutranju
strukturu - kostur koji ga dri.
Bez kostura telo bi bilo jedna mlohava masa miia, krvnih sudova i unutranjih organa.
Meutim, kosti su jake i daju telu vrstinu i unutranju strukturu koja dri njegove druge
delove. Kostur i miii omoguavaju nam da trimo, skaemo i savijamo se u raznim
pravcima.
Ljudski kostur se sastoji od oko 206 pojedinanih kostiju, povezanih razliitim zglobovima.
Svaka kost ima odreenu veliinu i oblik u zavisnosti od svoje uloge. Veliina kostiju se kree u
rasponu od snane butne kosti ili bedrenjae koja je duga 50 cm, do siune stremenjae,
najmanje kosti u uhu koja je poput buve, duine 2,6 mm.
Postoje 4 glavne grupe kostiju. Duge kosti su, kako sam naziv kae, izduene, blago povijene
i takve grae da apsorbuju pritisak. Tu spadaju none i rune kosti kao i kosti prstiju. Kratke
kosti su etvrtaste i debele. Koren ake u runom zglobu i koren stopala u lanku su kratke kosti.
Nepravilne kosti se razlikuju po veliini i obliku. Nalaze se na licu i leima. Ravne kosti poput
rebara, lobanje i lopatica tite vitalne organe.
Skelet daje telu vrstinu, prua oslonac za privrivanje miia i titi osetljive organe (ula i
nervni sistem). Nastaje od mezoderma i nalazi se u unutranjosti tela (endoskelet). U toku
evolutivnog razvia kimenjaka najpre se javio skelet vezivne prirode (horda) koji je kasnije
zamenjen hrskaviavim, odnosno kotanim skeletom. Hrskaviav skelet imaju najnii kimenjaci
(kolouste, hrskaviave ribe), dok ostali kimenjaci poev od koljoriba imaju kotani skelet. U
toku embrionalnog razvia skelet se takoe najpre javlja u vezivnoj formi, a kasnije se zamenjuje
prvo hrskaviavim, a zatim i kotanim tkivom. Skelet je po grai vrlo slian kod svih
kimenjaka. Njega ini:
osovinski skelet
skelet ekstremiteta
(udova)
krni (visceralni)
skelet
koni skelet
Osovinski skelet
Osovinski skelet ini:
kimenica i
glaveni skelet
rebra i
grudna kost
Glaveni skelet
Glaveni skelet
sainjavaju:
lobanja i
vilino - jezini
aparat.
Lobanja
Lobanja obuhvata i titi

mozak i glavne ulne organe.
Vilino - jezini aparat nastaje
krnog (visceralnog) skeleta.
skelet je najsloenije graen
skeletnog sistema. Kod
kolousta lobanja je uglavnom
vezivne prirode, a vilie nisu
od
Ovaj
deo
razvijene. Kod niih riba (ajkula) je hrskaviava i formiraju se vilice. Poev od viih riba pa
nadalje u evoluciji lobanja je sastavljena od veeg broja sraslih kostiju. Kod svih riba ona je
nepokretno vezana za kimenicu to pogoduje probijanju kroz vodu. Kod kopnenih kimenjaka
obrazovan je pokretan zglob izmeu lobanje i kimenice. Na lobanji se obrazuju potiljani
glenjevi (zglobni nastavci) koji zalaze u odgovarajua udubljenja na prvom kimenom prljenu.
Vodozemci i sisari imaju dva, a gmizavci i ptice jedan neparan potiljani gleanj.
Vilino - jezini aparat
krni skelet se sastoji od 6-7 pari krnih lukova koji imaju ulogu podupiraa krga. Kod
svih kimanjaka prva dva krna luka stupaju u vezu sa lobanjom i gube prvobitnu ulogu zatite i
oslonca krga. Prvi od njih je vilini (mandibularni) luk koji podupire i uokviruje usni otvor, a
drugi je jezini (hioidni) luk koji slui kao oslonac jeziku, a osim toga povezuje prvi luk sa
lobanjom. Kod viih riba se u gornjoj vilici obrazuje kvadratna kost, a u donjoj vilici artukularna
kost pa se preko ovih kostiju zglobljavaju gornja i donja vilica.
Kod vodozemaca ostaje isti zglob donje i gornje vilice i dolazi do potpunog srastanja gornje
vilice sa lobanjom. Usled toga, jezini luk, preko koga se veza izmedu lobanje i vilica
ostvarivala, gubi tu funkciju i od njegovog dela nastaje mala kost u srednjem uhu nazvana
kolumela. Kolumelu imaju i gmizavci i ptice, dok kod sisara ona odgovara uzengiji (jedna od tri
slune koice).
Kod gmizavaca, u zavisnosti od naina ishrane kosti vilinog skeleta mogu biti pokretno
meusobno zglobljene ili nepokretne i vrste. Kod zmija i gutera koje hvataju pokretan plen sve
su kosti pokretno zglobljene kako meusobno tako i sa lobanjom. Zahvaljujui tome usta se
mogu jako otvoriti tako da ove ivotinje mogu da progutaju krupan plen. Ta pokretljivost je
naroito izraena kod otrovnih zmija, ija vilina kost napred nosi otrovne zube. Kada su usta
zatvorena ovi zubi su okrenuti unazad, a kada se usta otvore pokretni mehanizam automatski
uspravlja zub. Kod kornjaa koje se hrane biljnom hranom i krokodila koji raskidaju plen, ovaj
sistem kostiju je nepokretan i vrst.
Kosti lobanje, kao i celog skeleta, ptica su vrlo tanke, lake i meusobno srasle, a zubi su
zamenjeni kljunom.
Kod sisara kvadratna i artikularna kost su prele u srednje uho i od njih nastaju eki i
nakovanj, a od kolumele je nastala uzengija. U vezi sa tim ostvaren je novi zglob donje vilice
izmeu donjoviline kosti i lobanje. Ostatak visceralnog skeleta obrazuje podjezini skelet i
hrskavicu grkljana.
Kimenica, rebra i grudna kost
Kimenica je sastavljena iz pokretno zglobljenih kimenih prljenova koji obrazuju vrst a

elastian osovinski skelet to kimenjacima omoguava brzo i raznoliko kretanje (tranje,
gmizanje, skakanje, letenje). Prljenovi se obrazuju oko horde koja je kod sisara veoma
redukovana pa se njeni poslednji ostaci nalaze u vezivnom tkivu izmeu prljenova. Kod
kolousta se javljaju samo hrskaviavi zaeci kimenice. Kod niih riba (ajkula) je potpuno
razvijena, ali je hrskaviava, dok je kod koljoriba i ostalih kimenjaka potpuno okotala.
Graa kimenog prljena
Na prljenu se razlikuje telo sa koga polazi par donjih, par gornjih lukova i nekoliko
nastavaka za meusobno zglobljavanje prljenova. Gornji luci okruuju kimenu
modinu, srastaju iznad nje obrazujui jedan neparan trnoliki nastavak. Donji luci se
kod kopnenih kimenjaka redukuju i svode na dvojne nastavke na koje se oslanjaju
rebra. Broj kimenih prljenova se razlikuje kod razliitih grupa kimenjaka pa ih
tako, npr. kod zmija moe biti i preko 400.
Regionalna diferencijacija kimenice
Prljenovi se u izvesnoj meri meusobno razlikuju zavisno od regiona kimenice u
kome se nalaze, odnosno zavisno od funkcije koju vre. Kod riba se uoavaju samo
dva regiona:
trupni (nose rebra) i
repni.
Kod suvozemnih kimenjaka kimenica je izdeljena na 5 regiona:

1. vratni kod sisara (oveka) ih ima 7; prvi (atlas) ima izgled prstena ma kome
se nalazi jedno ili dva udubljenja za zglobljavanje sa potiljanim glenjevima;
drugi (epistrofeus) nosi zuboliki nastavak koji zalazi u prsten atlasa koji se
moe oko njega okretati (okretanje glave);
2. grudni ima ih 12 kod oveka; nose rebra;
3. slabinski ima ih 5;
4. krsni ima ih 5 i kod oveka su srasli u krsnu kost;
5. repni ima od 3 do 6; kod oveka se od zakrljalih prljenova obrazuje
trtina kost
Grudni ko
Kod viih kimenjaka (gmizavci, ptice i sisari) rebra se vezuju za kimenicu i za grudnu kost
pa se tako obrazuje grudni ko. On ima velikog znaaja u procesu disanja (menja se zapremina
grudne duplje), a osim toga je i oslonac prednjim udovima.
Skelet udova
Kod kimenjaka su se u toku evolucije razvili parni i neparni udovi. Neparni udovi su
zastupljeni samo kod kolousta i riba, u vidu neparnih peraja. Neparna peraja riba su
leno, repno i analno, dok su grudna i trbuna parna.
Parni udovi kimenjaka
Sastoje se od osnovnog nepokretnog dela (ramenski i karlini pojas), koji daje oslonac skeletu
pokretnog dela udova.
Prednji udovi
Ramenski pojas je kod riba spojen sa glavom, nepokretan je. Kod suvozemnih kimenjaka, s
obzirom da je glava pokretna, njegova veza sa glavenim skeletom je iezla pa se on vezuje za
grudnu kost. Rameni pojas suvozemnih kimenjaka sastoji se od tri parne kosti:
1. lopatica nalazi se na lenoj strani;
2. kljunjaa
3. korakoidna kost.
Kljuna i korakoidna kost se nalaze na trbunoj strani i oslanjaju se na grudnu kost.
Ove dve kosti mogu biti redukovane ili ak iezavaju. Kod sisara korakoidna kost je
redukovana i svedena na nastavak na lopatici nazvan gavranov kljun. Kod nekih
sisara (kopitari, zverovi) iji se udovi jednoliko kreu (napred nazad) iezava i
kljunjaa pa se njihov rameni pojas sastoji samo od lopatice. Pokretni deo skeleta
prednjih udova ine:
ramenjaa
bica
lakatna kost
kosti korena ake
kosti ake
kosti prstiju
Za ramenski pojas se zglobljava ramenjaa, koja se preko lakatnog zgloba vezuje sa

bicom i lakatnom kosti. Na njih se nadovezuju kosti korena ake sitne kosti
poreane u tri niza. Za korenom ake slede kosti ake koju ine due koice iji broj
odgovara broju prstiju. Na njih se nastavljaju sitne kosti prstiju. Broj prstiju kod
kimenjaka primarno iznosi pet. Meutim, kod mnogih je dolo do redukcije broja
prstiju to je u vezi sa nainom kretanja. Kod ptica (krila) postoje tri prsta, kod nekih
papkara, npr. svinje, ih ima 4 (dva dua i dva kraa) dok kod drugih (goveda) ih je 2.
Kod kopitara je samo jedan prst i to trei.
Zadnji udovi
Karlini pojas je kod riba slabo razvijen, dok je kod kopnenih kimenjaka mnogo jae
razvijen jer su zadnji udovi od velikog znaaja za kretanje. Privren je za krstani
region kimenice. U njegov sastav ulaze sa svake strane po tri kosti:
1. bedrenjaa na lenoj strani;
2. sednjaa
3. preponjaa
Sednjaa i preponjaa se nalaze na trbunoj strani. Leva i desna strana trbunog
dela karlinog pojasa meusobno srastaju u zatvoren prsten. Izuzetak ine ptice iji
je karlini pojas otvoren zbog noenja jaja. Pokretni deo skeleta zadnjih udova
sainjavaju sledee kosti:
karlina kost - pojas
butna kost
golenjaa
linjaa
kosti korena stopala
kosti stopala
kosti prstiju
Pokretni deo skeleta zadnjih udova izgraen je po istoj emi kao i skelet prednjih
udova. Za karlini pojas se zglobljava snana butna kost, najvea kost kod
kimenjaka. Ona se preko kolenskog zgloba vezuje za golenjau i linjau (slabije

razvijena). Kod sisara se na prednjoj strani kolena nalazi mala kost aica. Koren
stopala se sastoji od tri niza kostiju, pri emu su u prvom nizu petna i skona kost.
Na koren stopala se nadovezuju due kosti stopala iji broj zavisi od broja prstiju. Za
stopalom slede kosti prstiju iji je broj primarno pet.
Koni skelet
Zastupljen je kod riba u vidu krljuti smetenih u krznu koe i kod kornjaa i
krokodila u vidu kotanih ploa koje su odozgo prepokrivene ronim ploama i
obrazuju oklop. Meu sisarima samo oklopnik ima razvijen koni skelet u vidu
kotanih ploa pokrivenih ronim ploama.
Miini sistem
Sve pokrete tela, od treptaja oka do skoka u visinu, omoguuju miii. Od miia zavisi,
ak, i varenje hrane kao i prtok krvi kroz organizam. Miina masa naeg tela sastoji se od
tri grupe miia.
U prvu grupu spadaju popreno - prugasti miii kojima upravlja mozak. Ova grupa zajedno sa
skeletom i tetivama odgovorna je za sve vrste pokreta, poevi od osmeha do tranja uz
stepenice.
U drugu grupu spadaju glatki miii - zovu se tako zbog njihovog izgleda pod mikroskopom - a
njihovu funkciju predstavljaju pokreti unutranjih organa kojih nismo svesni, kao to su utroba ili
beika.
Treu grupu predstavlja kardijalni mii koji ini glavni deo srca.
Miini sistem
zajedno sa
skeletnim ini
aparat za kretanje;
osim toga on
uestvuje u
mnogim
fiziolokim
procesima:
- ishrani;
- disanju;
- cirkulaciji krvi.
Miii se za kosti
spajaju snopovima
vezivnih vlakana
tetivama. Kraj tetive,
najblie centralnom
delu tela, naziva se
koren miia i obino
je krai od vezivnih
delova na drugom
kraju. Obino je
koren na jednoj strani
zgloba, a vezivni deo
na drugom udaljenom kraju, tako se grenjem miia pomera i zglob. Veza sa nervnim sistemom
je ostvarena tako to je svaki mii inervisan posebnim nervom. Tako jedan mii moe da vri
samo jednu vrstu pokreta pa su zbog toga miii udrueni u funkcionalne grupe koje deluju
antagonistiki (npr. dvoglavi mii na prednjoj strani nadlakta kod oveka savija ruku, a troglavi
na zadnjoj strani je oprua). Osim odreenih konih miia, koji potiu od ektoderma, svi ostali
su mezodermalnog porekla. Muskulatura kimenjaka sastoji se iz:
- glatkih i
-popreno - prugastih miinih vlakana.
Popreno - prugasti miii prostiru se po celom telu, inei veoma veliki deo ukupne mase tela
- i do 25 %, ak i kod novoroeneta. Dakle, popreno - prugasta vlakna izgrauju miie
telesnog zida, glave, udova, onih miia i dijafragme. Kontroliu pokrete raznih delova skeleta,
ukljuujui i uni mii (stapedijus) koji radi na bubnju, siunoj unoj kosti kao i najvei butni
mii - gluteus maksimus, koji pored svoje funkcije na butini, kontrolie i zglob kuka.
Glatka vlakna grade miie unutranjih organa, creva, bubrenih i polnih odvoda, zida
krvnih sudova i konu muskulaturu. Telesni miii kolousta i riba, kao i miii u toku
embrionalnog razvia viih kimenjaka, predstavljeni su sa dve uzdune trake na bokovima tela.
Ove trake su podeljene poprenim pregradama (mioseptama) na vei broj segmenata (miomera).
Struktura miia
Popreno - prugasti trakasti mii moe da se uoi kao snop grupisanog tkiva, povezanog u
kompletnu celinu. Najmanji deo ovog tkiva - baza radne celine miia - su filamenti aktin i
miosin, toliko siuni da ih je mogue videti samo pomou mikroskopa. Proteinske su grae i
esto se nazivaju kontraktilni proteini. Miii se kontrahuju po duini, kada svi filamenti miosina
prou pored filamenata aktina.
Filamenti se grupiu u miofibrile. Izmeu njih nalaze se ostaci miinog goriva u obliku
glikogena i uobiajeni proizvoai energije, mitohondrije, gde se kiseonik i hrana sagorevaju u
energiju.
Miofibrili se dalje grupiu u miina vlakna. Do svake elije dopire nervno vlakno koje ih
pokree, kada je potrebno.
Miina vlakna se sama grupiu u snopove obavijene vezivnim tkivom, poput izolacije na
bakarnim icama za struju. Manji mii moe da se sastoji od samo nekoliko snopova vlakana,
dok krupniji mii moe da se sastoji od stotine snopova vlakana.
Ceo mii je obavijen vlaknastim tkivom, kao deo strujnog kabla sa vie ica.
Nervi prolaze niz kimu od motorikih delova (koji kontroliu pokrete) do kore mozga i
dopiru iz kime u pojedinane nerve, pa do razliitih miia. Ako mii nema svoj nerv, on gubi
sposobnost da se kontrahuje i poinje da propada.
Na povrini miia se nalaze delovi, gde se nervi vezuju za mii. Struja nervnog impulsa,
kada stigne do miia, je veoma mala, dok su strujne promene koje se deavaju u miiima, kada
se kontakuju, na primer, prilino velike tako da je potrebna neka vrsta pojaavanja. Prenos
impulsa kontrakcije odigrava se u posebnoj ploi motorikog kraja na mestu, gde dolazi do
kontakta izmeu nervnog i miinog vlakna. Strujni impuls, koji ide do nerva, ne stimulie mii
direktno ve oslobaa prenosnu hemikaliju koja se zove acetil - holin, ime se izaziva
kontrakcija.
Snaga miia
Klizanje filamenata miosina preko filamenata aktina je kompleksan proces u kojem

serije hemijskih veza nastaje i prekida se. Za to je potrebna energija, koja se dobija
sagorevanjem kiseonika i hrane u mitohondrijama, a uva se i prenosi kao sloeno
jedinjenje ATP, bogato visokoenergetskim fosfatom. Kontrakcija miia poinje
dopiranjem kalcijuma u miine elije kroz veliki niz cevica, mikrotubula, koje
prolaze izmeu miofibrila.
Miii, takoe, sadre grupu vlakana, koja registruju snagu kontrakcije i onih, unutar tetiva,
koje vode od miia do kostiju, koji mere istezanje. Ova informacija, koja se ponovo upuuje u
mozak, je bitna za kontrolu miine aktiivnosti.
Miii kopnenih kimenjaka
Prelaskom na kopneni nain ivota dolazi do promena u muskulaturi:
- za kretanje po podlozi najvei znaaj dobijaju udovi pa su njihovi miii snano razvijeni; u
vezi sa tim, segmentisanost telesnih miia u znatnoj meri iezava i dolazi do formiranja
pojedinih miia; (segmentacija se i dalje moe uoiti na trbunom pravom miiu;
- u vezi sa razviem grudnog koa, razvili su se meurebarni miii.
- kod sisara je trbuna muskulatura podeljena na grudnu i trbunu usled izdvajanja grudne
duplje od trbune pojavom dijafragme;
- kod ptica je naroito jako razvijen grudni mii (m. pectoralis) koji ima znaaja za letenje.
- od miia krnog aparata riba, kod kopnenih kimenjaka su se zadrali miii koji pokreu
donju vilicu, miii drela i grkljana i miii koji se rasporeuju oko oiju, usta, uiju, na
obrazima; ovi miii ine pokrete lica i daju mu izraz.
Kod sisara je ispod koe razvijen jedan miini sloj koji obrazuje potkonu muskulaturu ija je
uloga pokretanje koe. Kod oveka i primata su posebno dobro razvijeni potkoni miii vrata i
glave koji uestvuju u pokretima mimike lica. Veoma dobro razvijenu potkonu muskulaturu ima
npr. je koji se, zahvaljujui njoj, moe saviti u klupe.
Nervni sistem
Svaki put, kad bilo ta uradimo, na nervni sistem se diskretno ukljuuje na svaki stupanj
radnje. Ovaj sistem je najkompleksnija i najvanija mrea komunikacije i kontrole. Nervni
sistem je od sutinske vanosti za vid, sluh, nau percepciju bola, kontrolu pokreta,
regulaciju telesnih funkcija, poput varenja i disanja, kao i za razvijanja miljenja, jeziko
izraavanje, pamenje i donoenje odluka.
Nervni sistem obezbeduje

usaglaavanje organizma
ivotinje sa spoljanjom sredinom
kroz stalne i brze reakcije na
promene u toj sredini i
koordinaciju delovanja organizma
kao celine.
Nervni sistem je u osnovi
izgraen od neurona (nervnih
elija) koji predstavljaju njegove
"radne delove" i glavne funkcije
nervnog sistema upravo obavljaju
neuroni. Njihova funkcija je
slina funkciji ica u sloenoj
elektrinoj mrei. Oni mogu
pratiti promene u spoljanjoj sredini (drai, stimulusi) i kao odgovor na njih generisati i prenositi
informaciju u vidu brzog talasa depolarizacije elijske membrane (nervni impuls) do efektornih
elija. Dakle, neuroni primaju signale u jednom delu nervnog sistema i prenose ih u drugi deo,
gde mogu da se prenesu i dalje na druge neurone ili da proizvedu neku radnju, kao to je
kontrakcija miinih vlakana.
Neuroni su osetljive elije, mogu lako da se otete ili unite zbog povrede, infekcije, pritiska,
hemikalija ili nedostatka kiseonika. tavie kako neuroni ne mogu da se obnavljaju kada su
jednom uniteni, takvi poremeaji imaju ozbiljne posledice.
Nastanak i evolucija neurona su vezani za upotrebu potencijala svih elija da kontroliu
koncentracije jona sa dve strane plazma membrane. Verovatno je jedinstvena karakteristika
neurona njihov konast oblik, koji omoguava prenoenje signala na relativno velike udaljenosti.
Neuroni postoje u raznim oblicima i veliinama, ali svi imaju istu osnovnu strukturu. Kao i sve
elije, imaju nukleus ili jedro koje se nalazi u sfernoj oblasti neurona, nazvanoj elijsko telo. Iz
elijskog tela izlazi vie finih, korenastih vlakana. Ova vlakna se nazivaju dendriti. Iz elije,
takoe, izlazi jedno dugo vlakno koje se naziva akson. Na drugom kraju rava se u vie granica,
a svaka od njih se zavrava siunim kracima.
Hemijski prenosioci
Svaki krak je veoma blizu, ali,

zapravo ne dodiruje dendrite
drugih neurona. Taj prazan prostor
naziva se sinapsa i kroz te upljine
poruke se prenose pomou
hemikalija koje se zovu nervne
prenosne supstance ili
neurotransmiteri. Kada signal
stigne do kraka na kraju aksona,
moe, u nekim okolnostima, da
preskoi preko sinapse do dendrita
susednog neurona i tako nastavi
svoju putanju.
Celokupan centralni nervi sistem mora da se odrava velikom koliinom dotoka krvi koja
obezbeuje kiseonik i hranljive materije. Ima takoe dve vrste zatite. Prva je kotana zatita:
lobanja, koja okruuje mozak i kima, koja okruuje kimenu modinu. Druga vrsta zaite sastoji
se od tri membrane vlaknastog tkiva koje nazivaju modane opne. One prekrivaju ceo mozak i
kimenu modinu. Modano - kimena tenost tee kroz razliite prostore mozga i kimene
modine i amortizuje ok.
U filogenetski primitivnom stanju, nervni sistemi su blisko asocirani sa epidermom ivotinja,
i najee locirani upravo u njegovoj osnovi. Ova pozicija oslikava njihovo zajedniko
embrioloko poreklo. Postoji nekoliko osnovnih tipova nervnog sistema kod
ivotinja: difuzan, vrpcast, lestvicast, ganglioneran, cevast.
Kimenjaci poseduju cevast nervni sistem koji se sastoji od dva dela:
- centralnog nervnog sistema (CNS)
- perifernog nervnog sistema (PNS).
Periferni nervi sistem se deli na dva glavna dela: spoljanji sistem koji se naziva somatski
nervni sistem i unutranji, autonomni nervi sistem.
Somatski sistem ima dvostruku ulogu. Prva je da sakuplja informacije iz organa ula i prenosi ih
do centralnog nervnog sistema. Druga je da prenosi signale iz centralnog nervnog sistema do
popreno - prugastih, skeletnih, miia, kao odgovor na primljenu informaciju i na taj nain se
inicira pokret.
Svesno i nesvesno
Delatnost autonomnog nervnog sistema je regulacija rada unutranjih organa i lezda - poput
srca, stomaka, bubrega i pankreasa - za razliku od somatskog nervnog sistema koji ima dve
glavne komponente - sistem ula i motorike. Informacije o spoljnom svetu dobijaju se preko
organa ula kao to su oi, koje sadre posebne receptorske elije. Postoje sline elije za bol,
dodir i temperaturu koe. Signali ovih receptora se prenose ka centralnom nervom sistemu kroz
senzorska nervna vlakna. ema signala u ovim vlaknima, koja moe da se sastoji od miliona
impulsa u jednoj sekundi, prua nam sutinske podatke o spoljnom svetu.
Ba kao to senzorska vlakna prenose informacije ka centralnom nervnom sistemu, tako i

motorilka vlakna prenose signale od centralnog nervnog sistema ka miiima.
I senzorska i motorika vlakna su i sama sastavni deo senzorskih i motorikih neurona. Svi
neuroni imaju elijsko telo, kao i vie vlakana koja iz njega izlaze. Motorika i senzorska vlakna
periferog nervnog sistema su samo najdua vlakna odgovarajuih neurona. elijska tela
senzorskih vlakana nalaze se izvan mozga u njegovoj neposrednoj blizini ili u kimenoj modini,
dok se elijska tela motorikih neurona nalaze unutar mozga ili kimene modine.
Motorika i senzorska vlakna, koja prenose poruke do i od odreenog organa ili oblasti,
nalaze se grupisana u nervu. Razliiti nervi "opskrbljuju" odreene oblasti ili organe. Ukupno 43
para nerava izlazi iz centralnog nervnog sistema: 12 parova lobanjskih nerava iz mozga i
preostali 31 par sa obe strane kimene modine.
Lobanjski nervi uglavnom snabdevaju organe ula i miia na glavi, mada jedan veoma
vaan lobanjski nerv - vagus - opskrbljuje organe za varenje, srce i vazdune puteve u pluima.
Neki kranijalni nervi, poput optikog nerva, sadre senzorska vlakna.
Stoga, periferni nervi sistem slui za prenoenje senzorskih i motorikih poruka izmedu
CNS, s jedne strane, i miia, lezda i organa ula, s druge strane. Nema nikavu ulogu u analizi
senzorskih signala, kao ni u iniciranju motorikih signala. Razlog tome je to se obe ove
aktivnosti deavaju u CNS-u.
Centralni nervni sistem
Centralni nervni sistem je deo nervnog sistema koga grade neuroni skoncentrisani u nervnim
centrima i smeten je u kimenom kanalu i lobanjskoj duplji. Prua se du uzdune ose tela i kod
kimenjaka se sastoji od:
- mozga, smeten u lobanjskoj duplji i

- kimene modine, smetena u kimenom kanalu.
Delovi CNS-a oveka su:

- kimena modina (medulla spinalis)
- produena modina
- most
- mali mozak
- srednji mozak
- meumozak
- veliki mozak
Mozak
Mozak predstavlja proirenje prednjeg dela nervne cevi i sastoji se iz: prednjeg (velikog)
mozga, meumozga, srednjeg mozga, malog mozga i produene modine. Ljudski mozak se
esto naziva biolokim kompjuterom ili biokompjuterom. "Biolokim", jer predstavlja deo ivog
organizma, a "kompjuterom" zato to moe da sakuplja, koristi i uva informacije, kao i da
deluje u skladu sa njima, poput svakog kompjutera.
Poreenje ljudskog mozga sa kompjuterom daje neku predstavu koliko je sloeno
funkcionisanje mozga, no to je samo donele tano. Pre svega, na mozak moe da barata sa vie
informacija nego kompjuter i moe da koristi podatke na mnogo vie naina od kompjutera.
Nijedan kompjuter ne moe da misli, niti da donosi zakljuke, kao ni da poseduje emocije. Iako
komjuter moe da izvodi nezamislive matematike operacije, ipak ne moe da dizajnira
automobile, spejs - atlove ili nebodere, ne moe da pie poeziju ili da reira filmove.
Ljudski mozak je meko, roze - sivo tkivo, koje po formi i obliku podsea na ogromni orah sa
velikim brojem brazda i izboranom povrinom. Mozak mukarca u proseku tei 1350 g , a ene
1200 g. Teina mozga predstavlja oko 2% ukupne telesne teine. Mozak je izgraen od vie od
10 000 miliona neurona, od kojih je svaki manji od take na kraju ove reenice. U centralnom
delu svakog neurona se nalazi nukleusni centar ili jedro, kontrolni centar elije, debela vlakna,
akson i mnogo delikatnih vlakana koji se nazivaju dendriti. Aksonima su modane elije
povezane sa ostatkom tela, a dendritima sa uspostavlja komunikacija izmeu neurona.
Prednji ili veliki mozak (telencephalon)
U toku evolucije je prednji mozak CNS-a najvie progresivno evoluirao. Njegova primarna
funkcija je centar ula mirisa i to on obavlja kod niih kimenjaka. Kod viih kimenjaka je,
osim mirisne, dobio ulogu glavnog koordinacionog centra i centra vie nervne delatnosti.
Nervne elije se kod viih kimenjaka nalaze u povrinskom sloju sive mase modanoj kori,
dok nastavci nervnih elija grade unutranjost mozga belu masu. Modana kora je centar
celokupne nervne delatnosi i umne aktivnosti.
Kod veine kimenjaka povrina velikog mozga je glatka; meutim, kod viih sisara, posebno
oveka, ona je uveana pojavom brazda i nabora. Raspored i izgled brazda je isti kod svih ljudi
bez obzira na njihove umne sposobnosti.
Nervni centri su lokalizovani, odnosno u kori mozga se razlikuju zone sa razliitim, tano
odreenim funkcijama. Tako se u potiljanoj oblasti nalazi centar za vid, u slepoonoj je centar
za sluh itd. Poto se nervna vlakna ukrtaju na svom putu, bilo u mozgu bilo u kimenoj modini,
to desna polovina mozga kontrolie levu stranu tela i obrnuto. Najveu povrinu kore zauzimaju
tzv. asocijativne zone. U njima su smeteni neuroni koji ostvaruju vezu izmeu drugih oblasti,
objedinjuju sve impulse; to su zone psihikih funkcija, uenja, logikog miljenja.
Pokriven je ostalim delovima mozga tako da se vidi samo sa donje strane. U njemu lei trea
modana komora. Na njegovom krovu je razvijena epifiza, lezda sa unutranjim luenjem. Na
donjoj strani, podu komore, oznaenoj kao hipotalamus, javlja se levkasto ispupenje
(infundibulum) koje je u vezi sa hipofizom. Hipotalamus je vrlo znaajan refleksni centar koji
kontrolie temperaturu tela, rad unutranjih organa, krvni pritisak, san, oseaj gladi, ei, straha,
besa.
Naroito jako je razvijen kod niih kimenjaka. Jednom uzdunom brazdom podeljen je na
dva dela, samo kod sisara postoji i poprena brazda koja ga deli na etiri renja. U srednjem
mozgu nema komora ve se nalazi Silvijusov kanal koji povezuje treu i etvrtu komoru. Du
njegove osnove teku snopovi vlakana koji povezuju prednji mozak sa produenom modinom i
malim mozgom.
Mali mozak (cerebellum)
Kod sisara je podeljen na dve hemisfere i srednji deo. Mali mozak je centar ravnotee i
miine koordinacije pa je njegova veliina proporcionalna pokretljivosti ivotinje. Naroito jako
je razvijen kod ivotinja koje se brzo i okretno kreu (kod riba su to npr. ajkule, kod ptica su to
dobri letai, a kod sisara trkai). Kod vodozemaca i gmizavaca je slabo razvijen.
Siva masa je smetena u perifernom delu (kori), dok se bela nalazi u unutranjosti. Kod sisara
dolazi do jakog nabiranja malog mozga pa bela masa zalazi izmeu nabora sive mase, to na
poprenom preseku izgleda kao razgranato drvo. Usled toga se vrlo esto naziva drvo ivota.
Produena modina (medulla oblongata)
To je zadnji deo mozga koji se nastavlja na kimenu modinu. U njoj se nalazi etvrta komora
iji je krov jako tanak, ali su pod i bokovi zadebljali i u njima se nalaze:
nervna vlakna koja povezuju produenu modinu sa prednjim delovima mozga; nervni centri za:
disanje, rad srca, irenje i skupljanje krvnih sudova, gutanje, povraanje. Kod oveka produena
modina svojim gornjim krajem obrazuje modani most (pons) i sa nje polaze modani nervi:
IX, X, XI i XII par. Takoe kod oveka produena modina gradi pod etvrte modane komore.
Modane komore
Kanal nervne cevi u nivou mozga obrazuje proirenja modane komore, koje su meusobno
povezane i nastavljaju se u kanal kimene modine.
U velikom mozgu se nalaze I i II modana komora (u svakoj hemisferi po jedna), osim kod
riba kod kojih veliki mozak nije izdeljen na hemisfere pa je i komora neparna. III modana
komora nalazi se u meumozgu, a IV je smetena u zadnjem mozgu (zadnji mozak sainjavaju
mali mozak, produena modina i kod oveka i modani most). III i IV komora povezane su
Silvijusovim kanalom (u srednjem mozgu), a III je preko otvora u vezi sa I i II komorom. IV
komora se nastavlja na kanal kimene modine.
Moete pogledati animaciju o delovima mozga tako to ete kursor staviti na deo mozga koji
Vas interesuje.
Prenos poruka
Mozak prima poruke od ulnih organa - oiju, uiju, nosa,

jezika i koe, kao i od niza receptora u miiima i
senzorima temperature krvi. Oni se ponaaju poput ureaja
za unos informacija u komjuter. Ove informacije putuju do
specijalnih prijemnika, odnosno senzora, smetenih u
hemisferama mozga.
Poruke, koje alju nervi, su poznate kao impulsi. Oni u
mnogome podseaju na elektrine signale u strujnim
kolima u okviru kompjutera. Svaki neuron je slabo
naelektrisan, ak i onda kada se ne koristi i to zahvaljujui
naelektrisanim hemijskim supstancama u eliji i oko nje.
Svi impulsi su identini. Svaki deo mozga tumai poruke
na osnovu toga koliko ih primi u odreenom trenutku.
Mozak odreuje koje su poruke od vee vanosti za telo.
Nervni impulsi putuju mozgom brzinom do 400 km/h, a 200 ovakvih impulsa moe proi
neuronom svake sekunde. Za razliku od kompjutera kojeg moemo iskljuiti, mozak je uvek
aktivan. ak i kada spavamo svake sekunde do mozga i iz njega putuje 50 miliona nervnih
poruka.
Hemijska veza
Kao i u sluaju hemijskih supstanci u vezi sa nervnim impulsima, mozak upravlja i

specifinim hemijskim "kuririma" koji prenose poruke, poznatim kao hormoni. U telu postoji
vie od 30 razliitih hormona koje proizvode endokrine lezde, kao to su pankreas, titna
lezda, jajnici i testisi. U svrhu dostave poruka ove lezde oslobaaju hormone u krvotok, ali i
vre kontrolu aktivnosti onih organa kojima su te poruke upuene.
Dok se nervni impulsi kreu i deluju brzo, hormoni dovode do sporih i dugoronih promena
kao to su rast, razvoj organa za razmnoavanje, uvanje i iskoritavanje energije koja se dobija
iz hrane. Sve endokrine lezde su pod uticajem hipofize. Ova lezda veliine graka, koja se
nalazi na korenu mozga, funkcionie poput sistemskog softvera ili glavnog programa
kompjutera. Ona usmerava druge lezde tako to oslobaa hormone koji pokreu ili zaustavljaju
njihovo delovanje ili pak pojaavaju ili smanjuju njihovu aktivnost. Hipofizu kontrolie
hipotalamus koji se nalazi na mozgu. On deluje 24 h dnevno, nadzirui i reguliui sve to ulazi
u organizam. To je i izvor oseaja gladi, ei, sna, emocija. Hipotalamus i hipofiza su samo dva
organa za prikazivanje podataka ija funkcija se moe uporediti sa funkcijom monitora ili
tampaa na kompjuteru. Ostali glavni aparati, koje mozak koristi za prikazivanje poruka, su
miii. Pod uticajem "motornih" zona u mozgu miii ine da se telo pokree.
Kimena modina (medulla spinalis)
Zadnji deo nervne cevi, kimena modina, predstavlja cilindrini stub nervnog tkiva, dugaak
oko 40 cm, prostire se celom duinom tela od mozga do sedalnog dela. Idui ka zadnjem kraju
tela ona se suava, ima centralni kanal u sredini. Sa obe stane kimene modine polaze nervi koji
su segmentalno rasporeeni ima ih onoliko koliko i kimenih prljenova.
Raspored sive i bele mase je obrnut u odnosu na veliki mozak bela masa je spolja, a siva se
nalazi unutra. Siva masa na poprenom preseku daje oblik slova H, naime, ona obrazuje jedan
par lenih i jedan par trbunih rogova. Sa lenih rogova polaze senzitivna, a sa trbunih motorna
nervna vlakna pa se po izlasku iz kimene modine sjedinjuju u zajedniki nerv. Belu masu ine
uzlazna i silazna nervna vlakna kojima se provode nadraaji ka mozgu kao i impulsi od mozga
ka raznim organima. Kimena modina je prema tome sprovodnik nadraaja u pravcu mozga
(uzlazna nervna vlakna) kao i impulsa koji se alju od mozga (silazna vlakna). Osim toga, ona je
centar za mnoge proste reflekse, odnosno, kimena modina vri kontrolu prostih refleksnh
radnji. To se postie neuronima ija vlakna se prostiru na kratkim razdaljinama uz i niz kimenu
modinu, kao i pomou interneurona koji prenose poruke direktno izmedu senzorskih i
motorikih neurona.
Ako, na primer, sluajno stavimo ruku na vrelu ringlu, receptori bola u koi alju poruke
putem senzorskih vlakana do kimene modine.Neke od ovih poruka se odmah prenose
neuronima do motorikih neurona koji kontroliu pokrete miia ruke i ake, te brzim,
"automatskim" pokretom povlaimo ruku. Druge poruke idu uz kimenu modinu i prenose se
pomou neurona do motorikih neurona koji kontroliu pokrete vrata. Na ovaj nain, glava se
odmah okree u pravcu izvora bola. Naredne poruke se alju do mozga i izazivaju svesni oseaj
vreline i bola.
Modanice i likvor
CNS je obavijen vezivnim opnama (modanicama) kojih kod sisara ima tri:
1. tvrda spoljanja, ka lobanji;
2. pauinasta srednja, nena, rastresita i bogata limfom;
3. meka unutranja, nalee na mozak i sadri krvne sudove koji prodiru u
unutranjost mozga.
Prostor izmeu modanica je ispunjen likvorom (cerebrospinalna tenost) tako da ceo CNS
pliva u tenosti i na taj nain se titi od udara o tvrdu povrinu lobanje i kimenih prljenova.
Krvni sudovi mozga kod oveka
Delovi mozga dobijaju arterijsku krv preko arterijskog estougaonika (circulus

arteriosus cerebri). Na bazi mozga njega grade:
- prednja modana arterija (a. cerebri anterior)
- srednja modana arterija (a. cerebri media)
- grane a. basilaris koja nastaje spajanjem leve i desne kimene arterije (a.
vertebralis).
Prednja i srednja modana arterija su zavrne grane unutranje karotidne arterije. Spoljanja
karotidna arterija daje zavrnu granu koja ishranjuje modanice i naziva se srednja modanina
arterija (a. meningea media).
Sva krv mozga se iz lobanjske duplje prikuplja venskim sinusima. Zidove ovih sinusa gradi
tvrda modanica pa su vrsti i nerastegljivi, neelastini. Van lobanje se sinusi produavaju u
unutranju jugularnu venu (v. jugularis interna) koja se uliva u venski ugao.
Evolucija nervnog sistema
Najprostiji tip nervnog sistema, mreast (difuzan) javlja se prvi put kod arnjaka i rebronoa.
Suneri, najprimitivnije vieelijske ivotinje, nemaju diferenciran nervni sistem ve kod njih
sposobnost nadraivanja i kontraktilnosti imaju samo epitelijalne elije koje se nalaze oko pora.
Respiratorni sistem
Kiseonik je najvanija materija od koje nam ivot zavisi. On se unosi u telo kada udiemo,
a njegov nus-proizvod, ugljen-dioksid, se izbacuje kada izdiemo. Ova vitalna razmena
gasova je poznata pod nazovom disanje.
Svim ivim biima je potreban konstantan izvor energije da bi preiveli, a ta energija se dobija
sagorevanjem ugljenih hidrata, masnoa ili proteina. Nakon to kiseonik sagori (oksidie),
dobijaju se tri krajnja proizvoda: energija, voda i ugljen-dioksid. Za izbacivanje ugljen-dioksida,
koji telu nije potreban, potrebna je razmena. Ugljen-dioksid se krvlju prenosi do plua, gde se on
izbacuje, a uzima se kiseonik. Disanje je veoma efikasno regulisano, tako da koncentracija gasa
u krvi ostaje priblino ista da bismo ostali zdravi.
Koliina kiseonika koji je telu potreban, zavisi koliko smo u datom trenutku aktivni. Prosean
odrasli mukarac, koji miruje udahne, udahne oko 3.75 litara vazduha svakog minuta. Taj vazduh
sadri 750 kubika kiseonika, od ega se iskoristi oko jedna trena. Da tri, trebalo bi mu mnogo
vie kiseonika, jer njegovi miii vie rade. On bi tada uzeo 15 puta vie vazduha, a iskoristio bi i
vie kiseonika iz njega. Unos kiseonika moe da se povea oko 30 puta.
Poto koliina potrebnog vazduha zavisi od toga koliko smo aktivni u datom trenutku,
potrebno je mesto gde moemo da uskladitimo rezerve, a struktura plua, naroito alveola, nam
omoguuje upravo to. Moramo da imamo stalan balans izmeu tempa i dubine udaha i protoka
krvi kroz plua.
Sistem organa za
disanje (respiratorni sistem)
dakle, obavlja razmenu gasova
izmeu organizma i spoljanje
sredine. Prosesom difuzije se
preko respiratornih povrina
usvaja kiseonik, a otputa ugljendioksid u spoljanju sredinu.
Vazduh unosimo kroz gornje
disajne puteve - nos i usta. Oni
se pozadi spajaju kod mekog
nepca koje se ponaa kao vrata i
zatvara jedno ili drugo. Nos je obloen finim dlaicama, a i nos i usta oblae sluz koja vlai
vazduh. Dlaice u nosu predstavljaju malu zamku za neeljene estice, npr.praine, i spreavaju
njihov prolazak u druge delove respiratornog sistema.
Vazduni kanali se suavaju u larinks ili grkljan. Od larinksa se prua traheja ili dunik.
Duine je ok 13 cm, od te duine polovina je u grudima, a ostatak je u vratu. Dunik se dalje deli
na dve bronhije, i njih oblae sliz koja im pomae da ostanu mekane i da zadre prainu.
Glavne bronhije vode u plua, gde se dele na manje sekundarne bronije, po jednu za svako
pluno krilo: levo krilo ima dva renja, a desno tri. Zatim se dalje dele, a svaki kanal postaje
manji i ui. Najpre se pretvara u prve bronhiole, a zatim u krajnje bronhiole. Krajnje bronhiole se
otvaraju ka malim upljinama, vazdunim depovima, od kojih svaki ima po nekoliko
komponenti, zvanih alveole.
Prirodni refleks
Disanje je refleksna radnja

kojom upravlja respiratorni centar grupa nervnih elija koja se nalazi u
najniem delu mozga. Odatle se
nervni impulsi alju do respiratornih
miia i alju informaciju da se
skupe ili proire, u zavisnosti od
nivoa kiseonika ili ugljen-dioksida u
krvi. Od vika ugljen - dioksida krv
postaje manje alkalana, to stimulie
respiratorni centar, tako da udiemo i
dublje i bre, a izbacuje se i vie
ugljen - dioksida. Meutim, ako se
viak ugljen - dioksida ukloni,taj
centar nam kae da diemo sporije i
plie, dok se ponovo ne postigne
ispravan odnos.
Sve organizme moemo podeliti u dve grupe, zavisno od njihovog odnosa prema kiseoniku:
- aerobne organizme kojima je za ivot i razvoj neophodan kiseonik;
- anaerobne kojima kiseonik nije potreban.
Da bi proces razmene gasova bio uspean potrebno je da respiratorna povrina bude to vea i
bogato snabdevena krvnim sudovima. U zavisnosti od toga na kom nivou se odvija, disanje je
mogue podeliti na:
- unutranje disanje - obuhvata razmenu gasova na nivou tkiva i elija;
- spoljanje disanje - razmena gasova kroz respiratorne povrine koje su u dodiru sa
spoljanjom sredinom.
Spoljanjim disanjem usvaja se kiseonik koji kroz zidove plunih kapilara prelazi u krv,
vezuje se za hemoglobin (obrazuje se oksi-hemoglobin )i njime dospeva do svih tkiva i elija u
organizmu. Kiseonik iz krvi difuzijom ulazi u elije i omogucava elijsko disanje. Kao krajnji
proizvod elijskog disanja stvara se ugljen - dioksid koji opet po zakonima difuzije prelazi iz
elija u krv. U krvi se vezuje za hemoglobin (nastaje karbamino-hemoglobin) i tako transportuje
do respiratornih organa, a zatim iz njih u spoljanju sredinu.
Poto je molekularni kiseonik u visokim koncentracijama tetan za tkiva (dovodi do
oksidacije organskih materija) on se ne moe magacionirati kao to to mogu hranljive materije ili
voda. Zato je neophodno njegovo neprekidno snabdevanje iz spoljanje sredine.
Respiratorni organi vodenih kimenjaka
Endodermalnog su porekla, obrazovali su se od prednjeg creva.

krge (branchia) kod vodenih kimenjaka (riba i larvi vodozemaca) i beskimenjaka
funkcioniu kao respiratorni organi, dok se kod kopnenih kimenjaka javljaju samo u toku
embrionalnog razvia, a kasnije se redukuju.
krge beskimenjaka su ektodermalnog porekla i predstavljaju nabore koe u obliku listia ili
razgranate strukture. Obino se nalaze na istaknutim delovima tela. Kod kimenjaka krge su
endodermalnog i mezodermalnog porekla mogu da budu:
- unutranje koje nastaju kao evaginacije unutranjeg zida drela i obrazuju se kod riba
- spoljanje koje polaze sa spoljanjeg zida drela i karakteristine su za larve vodozemaca
krge riba
Kod koljoriba je sa svake strane tela iza glave razvijena krna duplja u kojoj lee
krge. krne duplje komuniciraju sa jedne strane sa drelom, a sa druge sa
spoljanjom sredinom i kroz njih stalno cirkulie voda. krne duplje su pokrivene
kotanim krnim poklopcem, operkulumom. Koljoribe imaju 4 para krga.
Ruljoribe imaju, za razliku od koljoriba, pet pari krga koje se zasebno otvaraju preko
uzanih krnih proreza i nemaju operkulum. Ispred prvog krnog proreza nalazi se siuan
otvor, spirakulum (spiraculum) koji se otvara u usnu duplju. Svaka krga se nalazi u zasebnoj
krnoj kesi i odvojena je od susedne krnom pregradom. Kod njih su krge zatiene konim
tvorevinama koje predstavljaju produetke samih krnih pregrada, dok su kod koljoriba
pregrade iezle.
Svaka krga se sastoji od lune osnove (krnog luka) koja nosi dva niza finih krnih listia
(primarne lamele). Primarne lamele imaju jako polumeseasto nabranu povrinu. Ti
polumeseasti nabori nazivaju se sekundarne lamele, bogato su snabdevene krvnim sudovima i
predstavljaju respiratornu povrinu preko koje se vri razmena gasova.
krni luk daje oslonac krgama i kod ruljoriba je hrskaviav, a kod koljoriba je kotan.
Du njega se pruaju:
* dovodni krvni sud koji nosi redukovanu krv i
* odvodni krvni sud koji nosi oksidovanu krv.
Voda ulazi kroz usta riba, iz njih dospeva u drelo, a odatle preko krnih otvora ulazi u
krne kese (kod ruljoriba), odnosno krnu duplju (kod koljoriba). U respiratornom epitelu
sekundarnih lamela izvri se razmena gasova, a zatim se voda kontrakcijama krnih miia
preko krnih otvora izbacuje u spoljanju sredinu.
Riblji mehur
Riblji mehur ili vazduni mehur je neparan organ koji ima veina koljoriba i koji predstavlja
evaginaciju creva ispunjenu vazduhom. Homolog je pluima kopnenih kicmenjaka. Moe biti
izdeljen na na dva ili tri dela koji su meusobno u kontaktu, kao to je napr. kod porodice arana
podeljen na dva dela. Sastav vazduha u njemu se moe menjati, a time se menja specificna teina
tela to uslovljava odravanje tela na razliitim dubinama u vodi. Kod riba pluaica ili
dvodihalica u uslovima sue funkcionie kao plua i omoguava ovim ribama korienje
atmosferskog vazduha.
Veliki broj koljoriba poseduje specijalni kanal, pneumatini kanal (ductus pneumaticus),
preko koga je riblji mehur povezan sa jednjakom. Prema toma da li ovaj kanal postoji ili ne
postoji sve ribe sa ribljim mehurom se dele na dve grupe:
* fizostomi (Physostomi), koji imaju pneumatini kanal
* fizoklisti (Physoclysti) koji su bez njega.
Kod nekih riba (pluaice ili dvodihalice) koje ive u plitkim vodama koje presuuju, riblji
mehur vri ulogu dopunskih respiratornih organa kojima u vreme sue ove ribe mogu da koriste
atmosferski vazduh. Riblji mehur predstavlja ispupenje jednjaka. Ima preteno funkciju aparata
kojim se regulie kretanje na manjim ili veim dubinama, ali po potrebi moe da funkcionie i
kao plua.
Plua
Plua kimenjaka su po pravilu parna,

sastoje se od dva pluna krila. (Izuzetak su
zmije kod kojih je jedno pluno krilo
zakrljalo.) Plua suvozemnih kimenjaka su
vrlo slina ribljem mehuru pluaica. Ona
stoje u vezi sa crevom preko dunika, koji se
otvara u drelu jednim pukotinastim
otvorom. Iznad tog otvora je kod sisara
razvijen izrataj u vidu poklopca (epiglotis),
koji zatvara ulazak u dunik za vreme
gutanja. Poetni deo dunika, u nivou otvora,
je grkljan. Grkljan, naroito kod sisara,
funkcionie kao glasni organ zahvaljujui
glasnim icama, koje se proteu u njegovoj
unutranjosti. Zid dunika je poduprt
hrskaviavim prstenovima. Na svom kraju dunik se grana na bronhije koje se dalje granaju u
samim pluima. Kod ptica je na mestu grananja dunika smeten organ koji proizvodi glas.
Plua su naroito sloene grae kod ptica i sisara. Kod ptica od plunih krila polaze
proirenja vazdune kese, iji izrataji zalaze izmeu unutranjih organa i u kosti. One
smanjuju specifinu teinu tela i uestvuju u disanju za vreme letenja. Prilikom leta, grudni ko
ptica se ne iri, pa pokreti grudnog miia izazivaju irenje i skupljanje kesa.
Kod sisara plua lee u grudnoj duplji koja je od trbune odvojena dijafragmom. Vazduh
dospeva u plua pokretima grudnog koa. Njegovim naizmeninim irenjem i vraanjem u
prvobitnu zapreminu menja se i zapremina plua. U tim pokretima uestvuju:
- inspiratorni miii uestvuju u irenju grudnog koa, odnosno, udisaju (inspirijum); glavni
meu njima su:
- spoljanji meurebarni miii
- dijafragma
- ekspiratorni miii pomau izdisaj (ekspiriracija); pripadaju im:
- unutranji meurebarni miii
- trbuni miii.
Bronhije se u pluima granaju na bronhiole koje se zavravaju plunim mehuriima iji zidovi
obrazuju komorice alveole. Alveole su tankih zidova i bogate mreom kapilara i predstavljaju
respiratornu povrinu preko koje se vri razmena gasova.
Crevni sistem
Proces probave poinje od trenutka kada hrana ue u usta, gde se pretvara u energiju, dajui telo
gorivo. Probava se deava u probavnom kanalu, jednoj cevi dugoj 9 m koja se protee od usta do
rektuma. Dok hrana putuje ovim kanalom, to traje dan ili due, enzimi - materije, koje se
proizvode u ivim elijama i podstiu hemijske promene - teku kroz zidove i meaju se sa
hranom, ubrzavajui njeno razlaganje. Tek kada je hrana potpuno razloena, telo moe da je
koristi. Dakle, sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza
uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je privreno
za telesni zid trbunom maramicom mezenterom.
Crevni kanal
sainjavaju:
-usna
duplja;
-drelo;
-jednjak;
-eludac;
-tanko
crevo;
- debelo
crevo;
- analni
otvor (rektum)
Usna duplja
Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju. U
usnoj duplji se nalaze pomoni organi za varenje:
- zubi,
- jezik,
- pljuvane lezde,
- krajnici (samo kod sisara).
Usne imaju nekoliko
funkcija, od kojih je glavna da
unesu hranu u usta na
najekonominiji nain. Usne
poseduju veliki broj nervnih
zavretaka, te su veoma
osetljive na veliinu, teksturu i
temperaturu hrane. Kada se
unese zalogaj hrane, ona se
vae da bi se razloila. Dok vaemo, miii usana i obraza postaju vri i pomau jeziku da
pomera hranu u ustima.
Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde glei.
Unutranjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi
(ishranjuju zub) i nervi. Koren zuba je pokriven slojem cementa (kotano tkivo). Kod niih
kimenjaka zubi funkcioniu ogranieno vreme i menjaju se celog ivota. Kod sisara postoje
samo dve zubne generacije (mleni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice
vrlo visoke (kljove slonova, sekutii glodara, onjaci moreva).
Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.
Pljuvane lezde ne postoje kod riba jer kroz njihovu usnu duplju stalno prolazi voda. Razvile
su se kod kopnenih kimenjaka sa primarnom funkcijom vlaenja hrane. Kod otrovnih zmija se
neke od njih razvijaju u otrovne lezde. Kod sisara su razvijene podjezine, podviline i zaune.
Njihov sekret sadri enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate, i amilazu koja deluje na ugljene
hidrate (skrob) iz hrane i pretvara ih u jednostavne eere. Pored ovih enzima pljuvaka sadri
98% vode i lizozom koji unitava bakterije. Dotok pljuvake se ubrza kada vidimo, namiriemo
ili pomislimo na hranu. Kada se hrana savae i razloi uz pomo pljuvanih enzima, jezik je
oblikuje u lopticu, spremnu za gutanje. Jezik pogura lopticu do zadnjeg dela usta, u drelo,
miiavi zadnji deo nosa, usta i grla.
drelo
Kod vodenih kimenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) drelo je jae razvijeno i
sadri proreze za komunikaciju sa spoljanjom sredinom. Kod suvozemnih je slabije
razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dunikom, preko Eustahijeve tube sa
srednjim uhom i preko unutranjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom.
Jednjak
Jednjak je miina cev koja sprovodi hranu do eluca. Kod mnogih ptica na njemu se
javlja proirenje voljka, sa mnogobrojnim sluznim lezdama iji sekret razmekava
hranu. Traheja (dunik) se otvara ka drelu i da bi se spreilo da hrana grekom
zaluta u njega, dok gutamo, disanje se zaustavlja. Na larinks (grkljan) se podigne
do epiglotisa - pareta hrskavice iza jezika - da bi se zatvorio ulaz u dunik. Meko
nepce zatvara zadnji ulaz ka nosu (nazofarinksu). Ako komadi hrane grekom
zaluta u dunik, poeemo da kaljemo, to gura hranu iz dunika nazad u usta.
Kada mii jezika i obraza poguraju hranu do korena jezika, ta radnja postaje
refleksna i vie nemamo kontrolu nad njom. Talasi miinih kontrakcija, koji se zovu
peristaltika, guraju hranu niz jednjak.
Zatvarai kanala
Na jednjak je miina cev koja sa oba kraja ima specijalne prstenaste miie, zvane
sfinkteri. Gornji sfinkter se otvara kada hrana prolazi iz drela, a zatim se ponovo
zatvara, a peristaltika gura hranu niz jednjak ka eludcu. lezde u zidu jednjaka lue
sluz koja pomae da se zalogaj lake kree.
Na dnu jednjaka drugi prstenasti mii, sfinkter eludanih usta, kontrolie ulaz u eludac.
Sadraj eludca je pod veim pritiskom nego u jednjaku, tako da je vano da on ne krene ka
jednjaku, kada se sfinkter otvori da bi propustio jo hrane. Da se to ne bi desilo, jedan mali deo
glatkog miia jednjaka se kontrahuje ba u trenutku kada hrana treba da ue u eludac, podiui
pritisak taman toliko da se sadraj eluca ne bi podigao. Sfinkter eludanih usta se otvara da
propusti zalogaj ka elucu, a zatim se ponovo zatvara. Hrana provodi vie vremena u elucu
nego u jednjaku.
eludac
eludac je kesa u obliku slova "J", kao meh gajdi, predstavlja proireni deo creva u
kome se hrana nagomilava i zapoinje varenje da bi se zatim postepeno proputala
u crevo. Na elucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u
eludac) i pilorini (granici se sa crevom). eludac ima jak miini omota, tako
mea hranu da bi se razloila i izmeala sa njegovim sokovima (eludani sokovi)
koji hemijski razlau hranu. eludane lezde produkuju hlorovodoninu kiselinu i

enzim pepsin koji zapoinje varenje belanevina. Kontakcije miinog omotaa
kontrolie nervni sistem, a naroito pluno-eludani nerv, koji kontrolie i
proizvodnju i luenje probavnih materija. Kada je hrana spremna da ode iz eluca,
ona je u obliku mlene tenosti koju nazivamo kaa. Na eludac je jedini deo tela
koji proizvodi velike koliine jake kiseline (hlorovodonina).Ona pomae da se
probave proteini, sterilie hranu i ubija bakterije. Ali ona moe i da nam stvori
probleme, naroito loe varenje i ir. Prevelika koliina kiseline moe da stvori ireve
u elucu. Problemi nastaju kada se kiselina proizvodi u pogrenim koliinama u
pogreno vreme.
Kod ptica se sastoji iz lezdanog (lezde lue sluz i enzime) i mehanikog dela
(bubac). Bubac je veoma muskulozan i obloen vrstom prevlakom koja pomae
drobljenju hrane, ime se nadoknauje
nedostatak zuba. Kod preivara je eludac
veliki i sloen. Izdeljen je na 4 dela:
1. burag najvei deo koji moe da primi

veliku koliinu hrane; tu se nalaze bakterije koje
proizvode enzim celulazu koja vari celulozu
jedino preivari, zahvaljujui ovim bakterijama,
mogu da vare celulozu;
2. kapulja sa mreasto naboranom
sluzokoom; tu se hrana mea sa sokom, a zatim
se vraa u usnu duplju na ponovno vakanje
(preivanje);
3. litonja deo u koji se hrana vraa posle
preivanja;
4. sirite tu se vri varenje.
Probavni proteini
Jedna od glavnih uloga eluca je probava proteina. To uglavnom radi enzim pepsin, koji se
proizvodi u elijama u fundinoj oblasti. Pepsin razlae dugake lance molekula proteina na
manje fragmente. To razlaganje poinje u elucu, hrana putuje dalje da bi se proces zavrio.
Poto pepsin razlae proteine, kako to da ne razloi i zid eluca? Ipak je taj zid delimino
sainjen od proteina. Izgleda da odgovor lei u tome da se pepsin prvolui u neaktivnom obliku,
zvanom pepsinogen, da ne bi razloio i same elije koje ga proizvode. Potrebna je

hlorovodonina kiselina da bi pretvorila pepsinogen u aktivni pepsin, a ta promena se ne odvija
dok je pepsinogen slobodan u eludanim sokovima. elije stomaka su zatiene oblogom od
sluzi koji stvara barijeru izmedu sokova zidova eluca. Jedino ako ta barijera od sluzi popusti,
pepsin i hlorovodonina kiselina mogu da probiju rupu u zidu stomaka i izazovu ir na elucu.
Luenje eludanih sokova kontroliu i nervi, i hormoni. Prve izluevine se proizvode
pomou stimulacije iz nerava, kada mislimo o hrani ili je vidimo, okusimo ili namiriemo.
Problemi mogu da nastanu, ako obeana hrana ne stigne, jer se kiselina tada ne rastvara, ali ako
hrana stigne, njeno prisustvo stimulie dalje luenje, koje ovog puta inicira lokalna proizvodnja
hormona, zvanog gastrin. Gastrin se lui u pilorinoj oblasti eluca, kada je prisutna proteinska
hrana, a i zbog delovanja nerava koji stimulie prisustvo bilo kakve hrane.
Crevo
Najvanija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vri i apsorpcija
svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do poveanja njegove povrine na
razliite naine. Kod viih kimenjaka ono je manje ili vie izdueno (due je kod
biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztataji koji su oznaeni kao vili
(crevne resice). Tako npr. kod oveka, povrina resica iznosi 10 m ili 5 puta vie od
povrine koe. Crevo se sastoji od dva dela:
1. prednjeg, tankog creva;

2. zadnjeg, debelog creva.
Granica izmedu njih je obeleena jednim slepim izratajem slepim crevom. Ptice imaju dva
slepa creva.
Nakon to se hrana u elucu delimino razloi i pretvori u kiselu kau, ona je spremna za
sledeu fazu u procesu probave. Kaa izlazi kroz jedan uzani ispust na dnu eluca u prvi deo
tankog creva, koji se naziva dvanaestopalano crevo. Kada elije, koje oblau zid
dvanaestopalanog creva, stimuliu kiseline i masnoe iz kae, one proizvode nekoliko hormona,
od kojih neki krvlju putuju do ostala tri bitna organa u probavnom procesu - une kese, jetre i
pankreasa.
Tanko crevo
Nae tanko crevo je deo digestivnog trakta koji je povezan sa elucem i debelim
crevom. Ono je elastino, meko crevo od miia i mukozne membrane, koje je vrsto
uvijeno i smeteno u donji deo stomaka. Moe da bude dugako oko 6 m. Poetni
deo tankog creva je dvanaestopalano crevo (duodenum) koje je u obliku "C",a u
koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa, privrcen je za abdomen pomou trbune
maramice. U zidu tankog creva nalaze se lezde koje lue velike koliine sluzi i
enzime. Sluz kao omota titi crevnu sluzokou od dejstva enzima.
Oko 90% hrane koju jedemo se apsorbuje u krvotok iz tankog creva. im hrana ue u tanko
crevo, kruni miii se prvi kontahuju i dele crevo na segmente. Drugi miii izmeu ovih
segmenata, se takoe kontahuju, pravei manje segmente, a prva grupa miia se oputa.
Proizvod toga je neto slino ljapkanju, koje se naziva ritmika segmentacija i deava se 12 - 16
puta u minuti. Istovremeno se duni miii naizmenino kontrahuju i oputaju pokretima koji se
nazivaju pokreti klatna; zbog toga kaa se potpuno mea sa probavnim sokovima u tankom
crevu. Ova meavina se potiskuje kroz tanko crevo pomou peristaltike, talasima kontrakcije.
Jetra
To je najvea lezda u organizmu kimenjaka, tei oko 1.4 kg kod odrasle osobe i
predstavlja hemijsku fabriku. Nalazi se tano ispod dijafragme u desnoj etvrtini
abdomena i toliko je velika da nam njen pun kapacitet verovatno nikada nee
trebati. Meutim, taj dodatni kapacitet ponekad moe da bude veoma koristan. Jetra
se otruje lake od bilo kog drugog organa u telu, jer sve to dolazi u eludac odatle
prelazi pravo u jetru. Sreom, mogue je da se oteti i do tri etvrtine jetre, pre
nego to zdravlje bude ozbiljno ugroeno. ak i kada je jetra veoma oteena, njene
elije imaju ogromnu mo regeneracije i mogu da se oporave, ukoliko se ukloni izvor
trovanja.
Krv bez kiseonika se prenosi u

jetru iz slezine, eluca i creva
pomou jetrene vene, koja donosi sve
hranljive materije koje se apsorbuju
iz hrane. Ove materije kroz kapilare
prelaze u elije jetre. Svea
kiseonikom bogata, dolazi kroz
jetrenu arteriju. Ovi krvni sudovi
zajedno obezbeuju sve sirovine i
gorivo koje je jetri potrebno da bi
izvrila svoje komplikovane zadatke.
Jetrin sekret je u koja se sakuplja u
unoj kesi krukastog oblika, a
odatle kroz uni kanal izliva u
duodenum. u je tenost ukasto zelene boje koja se uglavnom sastoji
od vode i holesterola, unih soli i
unih kiselina, pigmenata i vika holesterola, koje ona isti iz naeg tela. Ne sadri enzime, ali
omoguava varenje masti tako to vri njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice). Hormon,
holecistokinin skuplja unu kesu i tako potiskuje u kroz uni kanal u dvanaestopalano
crevo, gde se ona mea sa kaom. Kada nema kae, jedan zalistak u unom kanalu, koji se
naziva Odijev sfinkter, ostaje zatvoren i u ostaje u ucnoj kesi.
Ljudskom telu je u potrebna da bi svarila masnoe. Bez nje, masnoe bi jednostavno prole
kroz na creva i izbacile bi se na drugom kraju. Jetra proizvodi otprilike jednu litru ui dnevno i
ta tenost neprestano curi u unu kesu, koja je previe mala da bi mogla da zadri toliko
tenosti. Jaka, lepljiva tenost, koja ostaje, se uva na slian nain kao to eludac zadrava
hranu - naborani zidovi ili nabori, koji se nalaze na unutranjem zidu une kese, se ire kada se
u nagomila.
U normalnim okolnostima masni holesterol u koncentrovanoj ui ostaje tean i ne moe da
stvori naslage. Meutim, ako proporcije tenosti iz bilo kog razloga variraju, unutar une kese
mogu da se nataloe kristali holesterola. Ti kristali u kombinaciji sa unim solima i pigmentima
mogu da formiraju kamen u unoj kesi. Kamen u ui se javlja tri puta ee kod ena nego kod
mukaraca, naroito kod osoba koje uzimaju hranu sa mnogo zasienih masnoa. Manje kamenje
obino prolazi kroz creva i izbacuje se iz tela, a da ne prouzrokuje nikakve probleme, ali
ponekad neki moe da se zaglavi u unom kanalu. Pored toga jetra obavlja jo niz znaajnih
funkcija:
- u njoj se glukoza pretvara u glikogen;
- predstavlja skladite vitamina i gvoda;

- transformie otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim
ulazi u opti krvotok) i dr.
Jetra je i centar za reciklau. Normalni ivotni ciklus crvenih krvnih zrnaca je oko 100 dana;
kada se istroe, izvesne elije u jetri ih razloe, zadravajui delove koji mogu ponovo da se
iskoriste, a izbacujui one koji ne mogu, ukljuujui i pigment bilirubin koji prelazi u unu
kesu. Ako je taj sistem naruen i jetra ne moe da ukloni bilirubin iz krvi ali ako su uni kanali
toliko zapueni da bilirubin na moe da se izlui, ti zlatno - uti pigmenti se gomilaju u krvotoku
i mogu da prouzrokuju uticu. Bilirubin tada prelazi u druga tkiva tela, ukljuujui kou i oi i
daje im ukastu boju.
Crvena krvana zrnca nisu jedine stvari koje se recikliraju u jetri; ak i tri ili etiri grama
unih soli se koriste uvek iznova.
Pored ovih osnovnih funkcija jetra predstavlja i efikasno skladite. Ona pretvara materije koje
uu u krvotok u materije koje telo moe da koristi u drugim procesima. Da bi to uradila ona
skladiti neke enzime koji deluju kao katalizatori u procesu prtvaranja jedne materije u drugu.
Naprimer, ugljeni hidrati, koji u jetru dospevaju u obliku prostih eera, se odmah pretvaraju u
glukozu, energetski izvor koji telo moe odmah da iskoristi. Kada je potrebna instant energija,
jetra vraa jedan deo glukoze u krvotok. Jetra ne moe da skladiti svu glukozu te je pretvara u
vee molekule ugljenih hidrata koji se zovu glikogen, a koji mogu da se uvaju i u jetri, i u
elijama nekih miia. Ako su sva ova skladita popunjena glukoza se pretvara u trei oblik, u
masnou, koja se
skladiti pod koom i u
drugim delovima tela.
Kada je potrebna dodatna
energija, glikogen i
masnoa se ponova
pretvaraju u glukozu.
Glikogen zauzima
najvei deo skladitenog
prostora jetre, ali u
njemu se nalaze i sve
koliine gvoda i
vitamina A, D i B12 koje
su potrebne telu. Oni su
nepohodni za zdravlje
ljudi i oslobadaju se po
potrebi. Pored njih jetra uva i neke materije koje su manje korisne, ukljuujui i neke otrove
koje telo ne moe da razloi. Neki otrovi se unitavaju u jetri. Meutim, ni kapacitet jetre nije
beskonaan i ako se tokom dugom perioda konzumira previe otrova, npr. alkohola, oteene
elije e se ipak oporaviti, ali fibrozna vezivna tkiva e zameniti normalne elije jetre i izazvati
oteenje. To stanje se naziva ciroza jetre i ako se ne lei, spreava jetru da obavlja svoje
normalne funkcije i vodi do smrti.
Pankreas
Pankreas (guteraa) lei u krivini dvanaestopalanog creva, iza donjeg dela eluca i
izgleda kao flaa koja lei postrance. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu
mnogobrojnih lezdanih vorova u crevnoj mezenteri. Pankreas ima dve funkcije:
1. Lui pankreasni sok u kome su snani enzimi u neaktivnom stanju (npr.
tripsinogen, himotipsinogen) koji su potrebni za razlaganje ugljneih hidrata, proteina
i masnoa a aktiviraju se dospeem u duodenum (postaju aktivni tripsin i
himotripsin).
2. Kontrolie nivo eera u telu
Svakog dana ovekov pankreas proizvede od 1200 - 1500 kubika bistre, bezbojne
tenosti koja se naziva guterani sok, koji niz guterain kanal dospeva u
dvanaestopalano crevo. Pankreas poinje da proizvodi svoje sokove im hrana
dospe u usta. To je samo preliminarna priprema i kada kisela kaa doe u kontakt sa
elijama dvanaestopalanog creva
koje proizvode hormone, lui se jo
sokova. Dvanaestopalano crevo u krv
lui dva hormona koja deluju na
pankreas:
1.sekretin
2.pankeozimin
Pankreasni sok ima pet enzima, od kojih tri
dovravaju probavu proteina koja poinje u
elucu. Ostali su amilaza, koja prerauje
ugljene hidrate i lipaza, jedini enzim koji
razgraduje masti u telu. Lipaza deluje na
siune kapljice masti koje je pripremila u
i uva se u unoj kesi.
Druga glavna funkcija ovekovog pankreas je da proizvodi osnovne hormone insulin i
glukagon. Oni se stvarju u grupama elija pankreas koje se nazivaju Langerhansova ostrvca.
Glukagon podie nivo eera u krvi, ubrzavajui luenje glukoze u krv, dok insulin sniava nivo
eera, stimuliui tkiva da crpe glukozu iz krvi. Kada zajedno rade, ovi hormoni kontroliu
koliinu energije u telu. Ako se desi bilo kakav disbalans u koliini ovih hormona, dobija se
dijabetes, bolest koja potencijalno ugroava ivot.
Debelo crevo
Kada na poslednji obrok stigne do kraja tankog creva, veina korisnih hranljivih
materija je ve apsorbovana. Ono to je ostalo mora da se eliminie. Taj ostatak
ulazi u debelo crevo gde se odvija zavrni stadijum varenja. Debelo crevo je dugo
oko 2 m i 6.5 cm iroko. Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli.
U njemu se nalazi mnotvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje
organizam apsorbuje. U debelom
crevu se vri apsorpcija vode i soli i
prikupljanje nesvarenih ostataka pre
njihovog izbacivanja. Debelo crevo
sastoji se od tri dela:
- slepog creva (lat. cecum),

- kolona (lat. colon) i
- zadnjeg ili marnog creva (lat.
rectum).
Ovaj deo digestivnog trakta poinje
od ileocekalnog otvora, na kome se
nalazi zalizak koji spreava vraanje
sadraja iz debelog u tanko crevo.
Slepo crevo je slepo zatvoreno na
svom donjem delu i odatle potie
njegov naziv. Od njega se nanie
sputa crvuljak (lat. appendix
vermiformis), koji se u narodu esto
pogreno naziva slepim crevom.
Kod veine kimenjaka u zavrni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog
sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljanjom sredinom preko
kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake vec je zavrni deo creva pravo crevo.
Kod njih je kloaka razdvojena na trbuni deo, u koji se izlivaju bubreni i polni odvodi
i leni deo pravo crevo, koje se zavrava analnim otvorom.

Uvod U Evoluciju

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Uvod U Evoluciju

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Uvod u evoluciju

Evolucija danas: mutacije i nastanak informacija

Evolucija danas: selekcija i irenje informacija kroz populaciju

Evolucija danas: prirodna selekcija, geni i populacije

Teorija evolucije ivota na Zemlji

Dokazi: Evoluciona istorija i ugnjedena hijerarhija

Dokazi: Genetika, genomika i tragovi evolucije

Dokazi: Fosilni zapis i razvoj ivota

Dokazi: Razvojni i fizioloki tragovi

10. Zakoni prirode ili sluajna konfluenca dokaza?

8. Dokazi: Fosilni zapis i razvoj ivota

U prelazu od riba do kopnenih ivotinja je naeno vie stotina veoma kompletnih

Autor: Nobu Tamura

Fosilni skeleti dva teropoda, Herrasaurusa i Eoraptora.

Fosil Sinosauropteryx prima, u Muzeju Unutranje Mongolije

Autor Olai Ose.

Nothronychus mckinleyi, rekonstrukcija izgleda.

Xing Xu et al., Nature

Archaeopteryx lithographica, Berlinski primerak.

Slab sluh prvih amfibijskih organizama nije predstavljao

Proces fosilizacije, i razlozi za retkost fosila

Za dalje informacije o geolokim slojevima i o koliinama nagomilane organske

Lobanje ljudskih predaka

1. Australopithecus africanus, fosil STS 5, starost 2,6 miliona godina

7. Homo sapiens sapiens, fosil Kro-Manjon I, starost 30 hiljada godina

[prethodno poglavlje] [nazad na vrh strane] [sledee poglavlje]

Proteini su lanani molekuli, sastavljeni od

kako su nastali osnovni molekuli koji

koji molekuli su neophodni za prvo ivo

kako su se ti molekuli organizovali u

3. Koji delovi su neophodni?

tavie, ovakve membrane same od sebe upijaju dodatne amfifiline

U napadima na abiogenezu, esto se pominju anse

6. Dodatna napomena: zato nauka ne trai Boga?

[nazad na vrh strane]

Zato su neki ljudi druge boje?

Dinosaur velikog nosa!

Sigurna sam da svatko od vas ima svog najdraeg dinosaura.

Otkriven najstariji kostur primata!

Primati su skupina sisavaca u koju se ubrajaju razliite vrste

Jednom nakon stanice - kambrijska

Evolucija riba evolucija prvih kraljenjaka!

Ocjena: 8.00 (1 glas) - Ocijeni vijest - Vie... | Nema komentara

Evolucija riba razvoj eljusti

Prve ribe koje su se pojavile u moru ordovicija bile male,

Vodozemci u pohodu na kopno

Kako su nastali prvi kopneni kraljenjaci?

Kako su ivjeli prvi sisavci?

Povratak u more - kada su nastali prvi

Evolucija ovjeka na primjeru laktoze

Biologija, individualni razvoj

vodi razvoju karakteristinih oblika i gr

klicu. Diobom bazalne elijenastaje drka ili nosa embriona. U

Faza mirovanja, odlikuje se smanjenim intenzitetom metabolizma

drvenastih biljaka moe da traje i nekoliko godina (maslina

gdje organizam nastaje u organizmu majke.

Da bi dolo do unutranje oplodnje potrebno je da jedinke

od mezoderma nastaje skelet, miii, vezivno tkivo i organi za

iz blastopora nastaju usta. Deuterostome

iz blastoporusa nastaje analni otvor (bodljokoci i hordati).

Pod mikroskopom se moe videti da se koa kimenjaka sastoji iz dva dela:

Boja koe zavisi od tri faktora:

- ukaste nijanse elija epidermisa;