Sima Pandurović Riznica

SIMA PANDUROVI
(Beograd, 14.01.1883. 27.07.1960.)

Sima Pandurovi je pesnik, estetiar, esejista, kritiar, dramatiar i prevodilac. Javio se s
pesmama s poetkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Raki, i Vladislav Petkovi
Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (arl Bodler, Edgar Alan Po).
Gimnaziju i filozofske studije Pandurovi je zavrio u Beogradu i poeo je da slubuje kao
profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u
Boldogasonju i Nezideru, a po njegovom zavretku bio je sekretar Ministarstva prosvete i
pomonik upravnika Narodne biblioteke.
Rano je poeo da peva, ali istovremeno je ivio i radio na izdavanju i ureivanju asopisa.
Jo kao student, sa grupom knjievnih istomiljenika, osnovao je asopis "Polet", zatim sa
Disom ureivao Knjievnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao asopis "Misao".
Pandurevievo knjievno delo je obimno i raznovrsno: "Posmrtne poasti", "Dani i noi", a
1910. godine je u Narodnom pozoritu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgaritu",
koju je napisao sa Kostom Petroviem. Za vreme Prvog svjetskog rata Drutvo hrvatskih
knjievnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po osloboenju ova
zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom "Stihovi". Poslednja njegova
zbirka pesama "Pesme", sadri 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo
to je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.
Pandurevieva dela iz oblasti knjievne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o
knjievnosti', Bogdan Popovi.
Pandurovi je uspeno prevodio Molijerovog "Tartifa" i ekspirove tragedije i drame
"Hamlet", "Riard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa ivojinom Simiem.
http://sr.wikipedia.org
DELA:
Posmrtne poasti (1908),
Dani i noi (1912),
Okovani slogovi (1918),
Ogledi iz estetike (1920),
Stihovi (1921),
Razgovori o knjievnosti (1927),
Bogdan Popovi (1931),
Dvorana mladosti (1955).
Sauvana
Angelina
Sima Pandurovi (18831960)
Administrator
Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:19 pm
Hero Member
SIMA PANDUROVI
Van
mree
Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurovi (18831960), takoe

Beograanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne poasti(1908) i Dani i
noi (1912), od kojih prva spada u najznaajnije pesnike knjige tog
Poruke: 5313
razdoblja. Posle Prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se
kritikom, estetikom i drugim knjievnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod
uticajem Bodlera i francuskih simbolista. Poznavao je i nemaku pesimistiku
filosofiju (posebno openhauera), koja je uticala kako na njegov pesimizam
tako i na njegovu sklonost k racionalistikom nainu miljenja. Odlike
Pandurovieva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoa.
"Demon misaonosti u ovom osobenom liriaru vie je logiar nego
metafiziar", primetila je I. Sekuli. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez
iracionalnih treptaja i tenji, Pandurovi je izrazio racionalnu jezu pred zlom u
svetu. Ono je svemono i neogranieno, obuhvata sve i prodire u sve, u
ljubav, u drutvo, u itav ivot. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe
dobila je kod njega ulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i mea s
njegovim suzama a on nema nikakve elje da izie napolje, meu ljude, u
ivot. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu miso", "zamagljen pogled",
"odricanje nemo", "strast to je buktala i koje sad nije". Taj svetski bol moe
se savladati samo po cenu gaenja oseanja, ieznua svega to se doivelo
u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slino
prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviu, i Pandurovi peva o
blagotvornosti ludila. Ono nas oslobaa okova u koje je ovek ve samim
roenjem baen. To sumorno, bolniko raspoloenje zahvatilo je i ljubavnu
liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smru: kako i sve
druge to vredi ona pripada prolosti, i to onoj koja je s onu stranu
postojanja. Dok je Raki skeptik ljubavi, Pandurovi je "grobar ljubavi". Sam
naslov njegove glavne zbirke Posmrtne poasti, nagovetava neto to je
nestalo, umrlo, emu se dri opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom pa i
voljenu enu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i
hladnim stihovima koji izazivaju jezu.
Pandurovi je ipak znao zapevati i drukijim glasom. Kao i ostali pesnici

njegova narataja bio je zahvaen monim rodoljubivim talasom. Slino
Rakiu, on je odlian rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme
spadaju u najbolje to ih je napisao. Njegova klasina, antologijska Rodna
gruda, duboka, misaona, bez ijedne rei patriotske emfaze, jednostavna,
istinski lirina, zna samo za jednu nenost, za jednu ljubav koja "ne ili",
ljubav prema domovini. Dah ivota, vere i nade struji i u svim drugim
pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom
velikih, sudbinskih dogaaja koje je proivljavala otadbina.
Skerli je povodom prve Pandurovieve zbirke napisao lanak pod
naslovom Jedna knjievna zaraza, u kojem je, priznavi pesniku talenat,
odbacio pesimizam i destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan
bio odnos mladih prema Panduroviu. Oni su u njemu videli svog pesnika. U
modernistikom pokretu uoi Prvog svetskog rata i neposredno posle njega
on je bio jedan od pesnikih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, meu
ostalima, i mladi Andri i Ujevi. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u
novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i oseanjima, dok je u
formi i izrazu ostala do kraja u granicama naeg parnasizma. (odlomak)
Jovan Dereti Kratka istorija srpske knjievnosti
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
JOVAN SKERLI: JEDNA KNJIEVNA ZARAZA
Van
mree
Ovaj Skerliev tekst nastao je povodom knjige pesama Sime

Pandurovia Posmrtne poasti (1908). "I povodom te karakteristine knjige
jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog knjievnog sluaja
Poruke: 5313
koji ima opti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju re o jednoj

opasnoj knjievnoj bolesti, koja kod nas poinje initi mnogo zla."
Skerli ukazuje na naslove knjiga "koji su prepisani sa nadgrobnih
spomenika" i na korice knjiga koje su crne boje i sa crteima koji

asociraju na smrt, sahranu i groblja.
Za Pandurovia konstatuje da je bezuslovni pesimist kakvog dotle

srpska knjievnost nije videla. Njegov pesimizam nije filozofski i
stvaralaki, "pesimizam jakih dua", nego je to "bolesni i bolesniki
pesimizam".
"Posmrtne poasti ostavljaju na itaoca bunovan utisak neeg vrlo

tekog i vrlo munog, kao da je celu no proveo kraj mrtvaca, u
zadahu votanih svea i tela koje se poinje raspadati. Posmrtne
poasti ine duevni prelaz iz neurastenije u neuropatiju, sa literature
na kliniku."
Skerli Pandurovia vidi kao rtvu "jedne knjievne zaraze" i ne

proputa da istakne darovitost i talenat ovoga pesnika koji je za
njega "jedan od boljih i originalnijih mlaih pesnika naih (...) moda
najbolji u celom svom narataju".
U posebne kvalitete Pandurovieve poezije ubraja:

intimna i jaka oseanja,
sloena duevna stanja,
lini akcenat,
duboko prodiranje u stvari,
"ima ne samo lepih stihova (gotovo u svakoj pesmi), no i lepih
celih pesama, koje svakako idu u najbolje
proizvode nae najmlae poezije".
*
Pandurovia poezija "se nalazi na pragu modernih literarnih vremena, ali je
na tom pragu i ostala. Ona je formalno u okvirima pesnikog izraza XIX veka,
jeziki bez mnogo invencija, ritmiki ponavlja nekoliko svojih sopstvenih
obrazaca. Pa i u svom osnovnom duhu, u meavini nenog, neoromantinog
lirizma, i korenitog odricanja, itave jedne nihilistike patetike, i pored
elemenata modernosti, Pandurovi vidno pripada drugom dobu i nalazi se na
zavrnicama pesnikog razvoja to ide iz sredita naeg romantizma u
zavrne cvetove moderne "dekadencije". (Miodrag Pavlovi)
Dr Stania Velikovi
Interpretacije III
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
SIMA PANDUROVI (18831960)
Van
mree
I Sima Pandurovi je, kao i Raki, Beograanin. Kao student filozofije pokree
list Pokret (1902), a kasnije sa Disom i Knjievnu nedelju(19041905). Prvu
zbirku pesama Posmrtne poasti objavljuje 1908. godine, a drugu Dani i
Poruke: 5313
noi 1912. Vrlo rano prestaje pisati pesme, odmah posle Prvog svetskog rata,
i otpoinje rad na izdavanju asopisa i kritika. Paralelno sa tim prevodi sa
francuskog i engleskog zajedno sa ivojinom Simiem preveo je
ekspirove drame. Odlino je poznavao nemaku pesimistiku filozofiju, a to
se poezije tie, proao je kolu francuskog simbolizma od pesnika mu je
najblii bio Bodler.
Ako je sa Vojisavom Iliem pesniki zaelo prerastanje nae poezije iz
deklamatorstva i patetike u senzibilitet, ulnost, racionalnost i uzdranost
forme velikih pesnika Zapada, onda je Pandurovi predstavnik nae poezije
kod koga je sve to dobilo zavrni oblik. On je kraj jednog doba, blii Rakiu
koji je snano obeleio zaokret, no Disu, "nesrenom drugu" iz detinjstva, sa
kojim e otpoeti jedna nova struja naeg modernizma koja e svog odjeka
nai tek kod modernista posle rata Crnjanskog na primer. Ako su kod
Rakia iveli strah od smrti, pesimizam i drhtaj zbog prolaznosti, Pandurovi
je otvoreno i namerno "siao u svet bolova". Nasuprot Rakiu koji je izmeu
racionalnog i emotivnog traio sklad i meru, kod Pandurovia je mera uveliko
naruena izrazito nacionalnom jezom pred zlom koje hara svetom, obuhvata i
prodire u sve, poev od ljubavi i drutva, pa i do ivota samog.
I upravo sa tim i takvim pesnikom ivot se poigrao do paradoksa najdue
se od svih rvao sa ivotom. Ili je umro mlad, Raki u mukama podlegao
raku, a Dui zavrio u izgnanstvu.
Za razliku od Rakia koji je verovao u mladost, i ivot u mladosti, Pandurovi
je gotovo do perverznosti uivao u sopstvenom jadu bez elje da se iz tog
pakla izvue "na sunce, meu ljude, u ivot". Tom cininom sumarnou, tim
do tada nepoznatim kvalitetom "u srpskoj poeziji" on je nesumnjivo najvie

bodlerovac".
Taj i toliki bezobzirni pesimista do uasa je zasmetao Skerlievom "estetskom
vitalizmu", tako da je Pandurovieve "Posmrtne poasti" doekao na no.
Moe se samo zamisliti njegov uas, ako se ve zna da je zamerao i
Rakievom pesimizmu, koji je u odnosu na Pandurovia "pravi simbol zdravlja
i optimizma". Zato nije ni tedeo otrinu:
"Ako ko ima iluzija o ivotu, ili ako je naao naina da razumno pomiri sa
njime, taj neka ita stihove g. Pandurovia. Pesnik "Posmrtnih poasti" je
samrtno alostan, kao ovek koji je mnogo iveo i kojega je ivot u svemu
obmanuo, ili kao ovek dozlaboga ravih ivaca, koji se u ivotu osea kao
onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju".
U rei, Pandurovieva knjiga bila je za njega "simptom tekog oboljenja" i to
ba u vreme "kad je zemnja prikupljala sve snage za velike istorijske
obraune".
Da bi se ovo nesuglasje izmeu Pandurovia i Skerlia razumelo treba imati u
vidu da je na pesnik bio predstavnik knjievnog pokreta koji nije prihvatao
Skerlievo shvatanje o drutvenoj ulozi knjievnosti. Naime, Skerli se idejno
formirao pod uticajem ruskih socijalnih utilitarista iz 19. veka zbog ega je
iao u socijalizam. To shvatanje on nije mogao da napusti ak ni kasnije kada
je napustio i utilitarizam. Naprotiv, ba u tom duhu on od knjievnosti trai
"jednu vrstu prosvetiteljskog misionarstva" poprilino usko je shvatao njen
drutveni zadatak.
Neodoljivi je utisak da Skerli nije shvatio, ne samo Pandurovia, no ak ni
Duia i Rakia. Ili, shvatio ih je u formi, perfekciji jezika, versifikaciji i u
tome prepoznao evropeizaciju nae poezije, ali mu je bio stran njihov sadraj,
ak nerazumljiv. Treba se prisetiti da je i u hvali Rakievog patriotizma iao
ak dotle da ga je ne malo odvajao i od same poezije. Ili, konzervativni
kritiar koji se povinuje zahtevima socijalnog utilitariste gubi rat "sa
modernim literalnim koncepcijama" koje u poeziji sve snanije dolaze do
izraaja. Pesnik, u jednom trenutku i rtva, Sima Pandurovi, izlazi iz ovog
sukoba kao pobednik to je nesumnjivo znaajan datum u naoj
knjievnosti. Poezija pesnika nadivela je zablude kritiara.
A da li je Pandurovi pesimista? Da li je ono zata ga Skerli optuuje?
Miodrag Proti decidirano podvlai da jeste. Sutina je, meutim, u tome da

je on bio pesimista sa pozicija jedne estetike koja se bitno razlikovala od one
skerlievsko utilitarne.
Izmeu Rakievog i Pandurovievog pesimizma ni u kom se sluaju ne moe
postaviti znak jednakosti. Za razliku od Rakia koji u "muenikom stoicizmu"
pronalazi utehu i izgrauje "svoj moralni i ivotni stav", Pandurovi ne samo
da utehu nije pronaao, no je uopte nije ni traio. To netraenje je izraz
iskustva iz ivota. Kao to ne prihvata utehu u ivotu ne prihvata ni onu posle
smrti koju mu religija obeava. I ovde je nesuprot Rakiu. Nasuprot Rakievoj
misli o "blaenstvu iza zvezdanog beskraja" Pandurovieve predstave su
izrazito materijalne i sa ovozemaljskim prizvukom.
Smrt je kod Pandurovia veiti i neumitni pobedilac. Zaludne su sve nae
usputne pobede na kraju sve se ipak njoj potine.
Temeljna razlika izmeu Pandurovia i Rakia (pa i Duia ) ipak je u
dominaciji emocija ili intelekta. Onoga trenutka kad na raun emocija potisne
svoj nadmoni intelekt Pandurovi ve zalazi na teren Rakia i Duia u kome
je od prvog "plii i siromaniji", a od drugog "manje sjajan (i) manje
savren".
I na planu ljubavne lirike Pandurovi ini radikalan raskid sa naom tradicijom
najsnanije izraenom u romantiarskoj poeziji. U odnosu na njegovu
naturalistiku razgolienost Zmaj na primer zvui nevino do ednosti. Ako
Rakia moemo svrstati u skeptika ljubavi, onda je Pandurovi njen grobar.
On kao da u ljubavi dri opelo. Sahranjujui sve sahranjuje i voljenu enu koja
je u njegovim najboljim delima "prola s onu strnu ivota". I ona je kod njega,
ne na nebu, ni meu zvezdama, no u grobu i raspadanju. itajui
Pandurovievu ljubavnu poeziju imamo utisak kao da se upoznajemo sa
Bodlerom koji je "genijalno umeo da ostvari otri, totalni kontrast izmeu
svee, nasmejane lepote i fizikih truljenja".
Nasuprot Skerliu, A.G. Mato je Pandurovi svrstavao u red "najdubljih
pesnika u modernoj srpskoj lirici". I doista, na horizontima tema i oseanja,
Pandurovi odskae novinama, dok je u formi i izrazu vrsto na terenu
naega parnasa.
mr Rajko Premovi | scribd
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*
Stihovi
Sima Pandurovi
BISERNE OI
Van
mree
Kao duh jeseni u um lia svela,

K'o tuga u ivot naih elja tajnih,
Poruke: 5313
U moju se duu neujno uplela,

Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noi sugestija jednih
Oiju bisernih.
Njihov sjaj je bio plav, mutan i edan,
Sjaj morem skrivene, skupocene koljke;
On je dav'o dubok neznan izraz jedan
enje naih snova i minule boljke;
On je skriv'o blago uspomena ednih,
Nenost utih rua i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Oiju bisernih.
I onda, kad zvezda moje sudbe zae
Za malu humku tronih zemnih elja,
Poslednji, opti udes kad nas snae
I nestane naih patnja i veselja,
Nada mnom e, kao ar usana mednih,
K'o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Oiju bisernih.
VEZE
Sve na svetu, drue, ostavlja svoj trag

Nevidljiv i nean, rasut kao prah,
A osetan ipak, tuan ili drag;
K'o miris starine, kao cvea dah.
Due sviju stvari ive, dragi moj,
Lutaju i ive . . . i ko im zna put!
I jave se katkad ivima kroz sloj
Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.
ta takvih mirisa snese vihor lud,
Il' jesenji studen vetar, ili tek
Prolea uzdah razdraljiv i mek,
I svih dana udna i nemirna ud!
ivot prolih stvari, prolih rua vek,
Davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela to postaju prah.
Vetrovi su dobre veze, dragi drue,
Sa svetom to vie ne postoji sad;
A mirisi due to oko nas krue
Za trenutnu radost, za na stalni jad.
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
SIMA PANDUROVI
Miodrag Proti
Van
mree
Interesantan je problem za kulturnog istoriara i sociologa: vreme izmeu

1903. i 1914, koje je u drutvenom i politikom ivotu Srbije obeleeno
graanskim demokratskim slobodama i liberalizmom, koje je ispunjeno
Poruke: 5313
zamanim nacionalnim planovima i pregnuima, jednom do tada nevienom

istrajnou u naporima i verom u budunost, to borbeno i stvaralako vreme
velikog nacionalnog poleta dalo je u knjievnosti kao svoj najupeatljiviji izraz
pesimizam i oajanje. Dis u svome oajanju nije usamljen, kao to ni
Pandurovi nije usamljen u svome pesimizmu. Crne korice u kojima se
pojavila prva knjiga pripovedaka Milutina Uskokovia pristajale bi simbolino
velikom broju knjiga tadanjih srpskih pisaca. Setimo se samo beznadene
gorine koja kaplje s poslednjih stranica proze nekada borbenog Radoja
Domanovia; ili tamnih tonova rezignacije u poslednjim pesmama Milorada
Mitrovia. Boidar Kneevi izveo je iz svojih filozofskih spekulacija krajnje
pesimistike zakljuke, i pokuao je da nae utehu u religiji. Milan Raki, koji
mu je po prirodi svoga pesimizma donekle srodan, traio je utehu u gordom
stoicizmu. Prve pripovetke Isidore Sekuli, ta udna poetska proza na koju se
Skerli bio toliko okomio, bile su nov i suptilan pokuaj analize otrovnih stanja
due. Milutin Uskokovi, koji je u to vreme opta i velika nada, u kome svi
vide budueg krupnog beogradskog romansijera, i njegove prve knjige
pozdravljaju kao knjige pisca koji moderni i sloeni gradski ivot uvodi u nau
knjievnost, u stvari je zakasneli starinski romantiarski pesimist i neizleivi
melanholik. Poezija Velimira Rajia, toga zanimljivog poeta minora, koji je bio
popularan nesrazmerno svojoj vrednosti, i ak naao mesto
u Antologiji Bogdana Popovia, sva je jedna oajna kuknjava nad ivotom.
Pesimizam nije stran ni jednom drugom pesniku, slinoga ranga, i isto tako
popularnom, Danici Markovi; naprotiv. A ta da se kae o crnim
apokaliptikim vizijama Duana Srezojevia, mladog, izvanredno darovitog
pesnika, kome smrt nije dala maha da se izrazi, a koji bi, moda, postao novi
Kranjevi. Ili, setimo se jednog mladog pesnika, isto tako darovitog, koji je
takoe prerano otiao u grob, Stevana Lukovia: koliko tamnog, neprebolnog
jada u njegovim najlepim pesmama. Nije re, dakle, o jednom ili o dvojici
pesnika, nego o najitanijim i najvoljenijim piscima jedne epohe. Sa nekoliko
izuzetaka, to su i najznaajniji predstavnici toga knjievnog razdoblja.
Socioloko tumaenje ove pojave u opasnosti je da se pretvori u onakvu
jednu vulgarizaciju u kakvu je pao Vladimir erina kada je, 1911, pisao u
"Radnikim novinama" o Disovoj knjizi Utopljene due. S krajnjom naivnou,
koju daje bezazleno ako poverenje u utvrene sheme, on je pokuao da
sloeni svet emocija i iskustva jednog pesnika izvanredno tananog

senzibiliteta i vizionarske imaginacije objasni kao prost i neposredan odraz
drutvenih odnosa. No, svesni te opasnosti, ne smemo izgubiti iz vida da je
knjievnost, na kraju, izraz stanja duha u jednom vremenu i u jednoj sredini.
Ono, meutim, to srpska knjievnost, ili njen najznaajniji deo, u
spomenutom razdoblju izraava, to su pesimizam i oajanje, u svim vrstama i
u svim nijansama. U jednoj posebnoj studiji ovo raspoloenje imalo bi da se i
socioloki objasni.
Ovde je dovoljno ako spomenemo da bi jedan deo uzroka trebalo moda
traiti u izvesnom razoaranju koje je nastalo u intelektualnim krugovima
posle 29. maja. Politiki prevrat izvren 1903. bio je, kako kae Duan
Popovi, "plod jednog bujnog demokratskog pokreta, prvog i poslednjeg, koji
su nae sitnoburoaske mase bile u stanju da stvore". Intelektualci koji su
stajali na elu toga narodnog pokreta nisu bili samo borci protiv vladalakog
apsolutizma. Oni su se nadali da e pad jedne sramne vladavine doneti i
jedan dublji moralni i duhovni preobraaj u narodnom ivotu. Te nade,
meutim, ostale su neostvarene. Srbija je uoi ubistva Aleksandra
Obrenovia bila u nevienom talasanju; nije udo to je taj pokret velikih
razmera i irokog zamaha mogao da stvori uverenje da se nee zaustaviti
posle sloma jednog reima. Posle svrenog istorijskog ina, to uverenje se,
meutim, pokazalo kao iluzija. Posledice prevrata bile su isto politike:
mesto dvorskog apsolutizma Srbija je dobila graansku demokratiju. U
svakom drugom pogledu, promene stvorene novim stanjem bile su skoro
neznatne. U vreme najeih politikih borbi, 1902, Skerli je pisao: "Cela
Srbija postala je jedan veliki epenak, sa koga svaki po ceo bogovetni dan
misli o tome ta mu sused radi... Skandali se doekuju sa gladnim
oduevljenjem, ljudi su dobili volju da pakoste i podmeu ne radi neke line
koristi, no prosto stoga to im to ini zadovoljstvo: zlo radi zla! Prostora nema
dovoljno, vazduh je postao redak i zaguljiv.." Taj zaguljivi vazduh koji je u
jednoj zaostaloj i primitivnoj sredini, sa malograanskim ivotom, njene
najprosveenije duhove sputavao da diu, ostao je i posle pada jednog
omrznutog vladaoca i izvrenih politikih reformi. Jedan pokret ije su
tekovine bile mnogo manje nego nade koje su se u njega polagale morao je
da ostavi za sobom umor i razoaranje.
Kao to smo rekli, u tome umoru i u tome razoaranju trebalo bi moda traiti
jedan deo uzroka za oajanje i pesimizam u knjievnosti. Ovde, meutim,
postoji opasnost od preteranog uoptavanja, koje je isto tako jedna vrsta
vulgarizacije. Ima pisaca ije se raspoloenje tim uzrocima doista skoro u
potpunosti moe objasniti; no, s druge strane, ima i takvih za ije nam
raspoloenje oni ne daju ak ni prividna objanjenja. Meu prve dolazi, kao
najubedljiviji primer, Radoje Domanovi; meu druge Stevan Lukovi. Lukovi
je umro 31. avgusta 1902. Njegove pesme nastale su uglavnom 1901. i 1902,
u isto vreme kada i njegovi lanci u "Dnevnom listu". On nije bio, kao
Domanovi, borac koji se umorio i razoarao posle pobede. On je,
istovremeno, u svojim lancima podsticao na borbeni revolt, veru i
optimizam, i u svojim pesmama grcao u crnim slutnjama i u olovnom
beznau. Sluaj Stevana Lukovia je osoben, ali u onome to je u njemu bitno
nije usamljen. I meu piscima koji su iveli dugo posle 1903. ima dosta
primera koji nam, na drugi nain, pokazuju s koliko obazrivosti bi umor i
razoaranje nastali posle 29. maja imali da se uzmu kao uzrok za oajanje i
pesimizam u tadanjoj srpskoj knjievnosti.
Ima jo jedan momenat koji nam ovu obazrivost nalae. Sa dolaskom
najmlae pesnike generacije, oko 1908, moglo je izgledati da su teka i
turobna raspoloenja doista bila proizvod duhovnog stanja stvorenog posle
29. maja. Tri mlada pesnika: Milutin Boji, Stanislav Vinaver i Boidar Puri,
koji su 1903. bili aci drugog razreda gimnazije, doneli su jedan novi
veltanaung, koji, na izgled, nije imao niega srodnog s oajanjem i
pesimizmom prethodnog narataja. U njihovoj aktivnosti mnogi su bili skloni
da vide jedan znak preporoda nae moderne poezije: dotadanja neprijatna i
teka bolest imala je da bude zamenjena istinskim zdravljem i sveinom
jedne nove mladosti. Ni Skerli, koji je inae umeo da bude oprezan, nije
primetio koliko su, u stvari, i ovi mladi pesnici bili daleko od onoga zdravlja u
kome je on video ideal poezije. On nije pokuao da se udubi u Vinaverovo
oseanje relativnosti, povrno je shvatio njegovu ironiju, nije naslutio fine
otrove koji su bili iza nje; on je bio prvi kritiar koji je ostao u nedoumici da li
Vinavera uopte treba shvatiti kao sasvim ozbiljnog pisca. Dublje
preokupacije pesnika Mjee i Pria koje su izgubile ravnoteu njemu su ostale
nedostupne. On, koji je voleo da navodi poznate rei Hipolita Tena: "Poezija,
to je zdravlje", i koji je zdravlje izjednaavao s optimizmom, nije video koliko
je malo pravoga optimizma bilo u poeziji Milutina Bojia, i zastao je zadivljen
pred jednom pesmom Boidara Puria u kojoj nije bilo ni pravoga zdravlja ni
istinske poezije. U toj pesmi su se na bezazlen nain, maturantski neveto,
opevale izvesne ideje iz Nieove filozofije, a njega je to uzbudilo, jer ga je
podsetilo na Gijoa, njegovog uitelja. I on je, prevaren, u toj gimnazijskoj
knjikoj pozi video jedan znak nove aktivnosti volje i nove vere u snage i u
vrednosti ivota!
Ono to Skerli nije bio u stanju da vidi, a to bi on jo manje bio u stanju da

razume, nama danas vie ne izgleda nerazumljivo: i Bojieva nervozna
egzaltacija, i Vinaverovo udno mirenje sa besmislom, i morbidnost u
pesmama Boidara Puria (u onim vrlo retkim trenucima kada on stvarno
moe da se uzme kao pesnik), dolazili su od istog oseanja unutarnje teskobe
od koga i oajanje i pesimizam njihovih prethodnika. Novi pesnici doneli su
nova intelektualna i psiholoka iskustva, ali njihov intelektualni i emocionalni
odnos prema svetu nije samonikao: u njemu se nastavljaju iskustva i
doivljaji pesnika iz ranije generacije. Jedna psiholoka i estetika analiza
pokazala bi da postoji duhovni kontinuitet izmeu generacije koja je dala
Pandurovia i Disa i one koja je dala Bojia i Vinavera. Novi pesnici prevazili
su oajanje i pesimizam, ali ne i ono oseanje teskobe koje je to oajanje i taj
pesimizam stvorilo. Koreni toga oseanja u ivotnoj i drutvenoj stvarnosti
mnogo su dublji nego umor i razoaranje nastali kao posledica promaenih
ciljeva jednog politikog pokreta.
To oseanje teskobe koje se najpre javlja kao umor i razoaranje, a zatim, kao
oajanje i pesimizam, da se kod novih pisaca na nove naine i u novim
izrazima manifestuje, moemo da pratimo ne samo u stihovima pesnika i u
poetskoj prozi novelista nego i u naunoj i publicistikoj prozi javnih radnika. I
Skerli, "taj neumorni optimista i pregalac", koji se njegovim savremenicima
inio kao ogroman div koji, neprestano u borbi, jednako udara na sve strane i
sa svih strana prima udarce, imao je i sam trenutke kada se oseao
beznadeno potiten i kada mu pesimizam intimno nije mogao biti stran. On,
koji je nekad zamerio Uskokoviu to je jednoj svojoj knjizi dao podnaslov
"prie za umorne ljude", oseao se, poslednjih godina, sve vie i sve tee
umoran. Njega je vrebalo oajanje, i ti depresivni trenuci nisu ostali bez traga
u njegovoj delatnosti: setimo se nekih meu poslednjim njegovim lancima,
ili pojedinih njegovih skuptinskih govora! Pred smrt on se esto oseao
poraen bednim ivotom jedne amotne sredine, koji nije mogao da pobedi, a
koji je, slamajui njegov ogromni zamah, pretio da pobedi njega. I kod drugih
tadanjih intelektualaca, najsuptilnijih duhova u literaturi i oko nje, nailazimo
na isto. Duan Popovi, taj fino inteligentni marksist, najborbeniji publicist za
stvar krajnje levice, nije u tom pogledu izuzetak. I on je imao neutenih
asova potpunog gubljenja vere, kada su mu vidici izgledali zauvek
pomraeni. Strasni italac openhauera, on je intiman prijatelj Disov i s njime
provodi "noi splina" po beogradskim boemskim kavanama. Senke klonulosti,
umora i razoaranja primetne su u nervoznom, bolno zajedljivom tonu nekih
njegovih lanaka, kao i u jednom delu njegove intimne prepiske. U nekrologu
Jovanu Skerliu, on je u njegovoj smrti video "strani trijumf mrtvila nad
poletom, trijumf venog mraka nad svetlim nadama, trijumf prirodine

besmislenosti nad ovekovim ciljevima i planovima". Ove pesimistike
lamentacije, zar ne mogu, makar donekle, da nas podsete na pojedine od
Aisovih stihova iz ciklusa Umrli dani i Kua mraka? Da ne zavrimo sa jednim
primerom sa krajnje politike levice, setimo se kako je i Milan Grol, koji je u
partiji samostalnih radikala stajao na njenom desnom krilu, pisao u svom
predgovoru za posmrtno izdanje pesama Stevana Lukovia o "udnom
izopaenom ivotu ifta i licemera, gde se mladost ne mladuje i ivot ne ivi".
Duboko nezadovoljstvo ivotom i pesimizam nai emo esto i u lancima
drugih publicista u onim toliko karakteristinim uzgrednim trenucima kada sa
drutvene ili politike teme oni neosetno skrenu u linu ispovest.
Atmosfera u kojoj su ondanji srpski intelektualci bili prinueni da ive, i u
kojoj su imali da stvaraju kulturne i duhovne vrednosti, umnogome nam
objanjava ta njihova intimna nezadovoljstva. Stanislav Vinaver, koji se
mnogo godina docnije u nekoliko svojih eseja bavio ovim pitanjima, dao je
neka razmiljanja koja treba uzeti u obzir. Umor, toliko rasprostranjen u naoj
duhovnoj klimi, po njemu je prirodna posledica jednog bezmernog napora da
se u maloj, duhovno umaloj sredini, bez pravih tradicija umnoga rada, u
toku jedne generacije ili samo za nekoliko decenija, postigne ono to su u
drugim, veim i razvijenijim sredinama dali vekovi normalnog kulturnog
razvoja. "Pojavljuje se takav zamor", pisao je Vinaver u eseju Pesniki
modernizam, "ne zato to smo mnogo postigli, ve to zbog kratkoe
vremena preurno moramo da prekuimo ubrzano pijanstvo estokog
koncentrisanog napitka, a ne ono lagano od plemenitih vina." Dodajmo da
jedan ovakav napor nikada u potpunosti ne moe da donese ono to se od
njega oekivalo, i onda, pored objanjena umora, imamo i uzroke
razoaranja. I to je jo gore da pokuamo da dopunimo Vinavera
intelektualci se, inei taj basnoslovni napor, neizbeno oseaju usamljeni;
sredina nije u stanju da ih shvati, ona je ili duboko ravnoduna, ili je protiv
njih. Daleko od toga da im daje potrebnu podrku, ona im i stavlja prepreke
na svakom koraku. "Danas ma kakav seoski zelena", pisao je Skerli 1905,
"palanaki bakalin ili mehanski politiar, smatra kao svoj dnevni obrok da
izlije to vie glupih kleveta na onaj prezreni red to se zove inteligencija. A
ta ista inteligencija, iji su materijalni uslovi ivota tako teki, jedino ona dri
kulturu i napredak u ovoj zemlji, jedino ona ivi za stvari duha i ukusa, za
nauku, knjievnost i umetnost, za sve ono to ini cvet ivota jednog naroda."
U toj atmosferi nalo bi se, verovatno, i dosta motiva koji bi mogli da rasvetle
poreklo onog oseanja unutarnje teskobe koje je dalo oajanje i pesimizam u
knjievnosti.
Sada, poto smo unekoliko dali skicu razdoblja, mi se nalazimo pred poezijom
Sime Pandurovia, pisca Posmrtnih poasti, za koga je Mato s pravom rekao
da je jedan od najdubljih pesnika u modernoj srpskoj knjievnosti.
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
nastavak
1.
"G. Pandurovi je jedan od boljih i originalnijih mlaih pesnika naih i njegova
Van
mree
knjiga je vrlo karakteristina po duevni ivot i knjievna shvatanja naega

najmlaega narataja. I povodom te karakteristine knjige jednog darovitog
mladog pesnika, povodom tog osobenog knjievnog sluaja koji ima opti
Poruke: 5313
karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju re o jednoj opasnoj knjievnoj

bolesti, koja kod nas poinje initi mnogo zla... Pesnik Posmrtnih poasti je
smrtno alostan kao ovek koji je mnogo iveo i kojega je ivot u svemu
obmanuo, ili kao ovek dozlaboga ravih ivaca, koji se u ivotu osea kao
onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju."
Ovim reima Skerli je, u lanku Jedna knjievna zaraza, doekao pojavu prve
knjige stihova Sime Pandurovia. I sam naslov toga lanka ve je dovoljno
karakteristian za Skerliev stav prema Pandurovievoj poeziji, kao i prema
modernoj poeziji uopte. U poeziji ondanjih srpskih modernista, simbolista i
dekadenata, Skerli je doista video jednu opasnu bolest, koja se zarazno iri, i
koju, u ime zdravlja, nemilosrdno treba iskoreniti. Njegov odnos prema
Pandurovievoj poeziji bio je, dakle, isto doktrinaran: on je Posmrtne
poasti napao sa onakvom estinom zato to je tu knjigu shvatio, pre svega,
kao jedan "osobeni knjievni sluaj koji ima opti karakter". Skerli, koji je
ponekad znao da bude ne malo lian, bio je u ovom sluaju doista naelan.
On je ovde napao svom svojom reitou ono to je uistinu mrzeo svom
snagom svojih ideja.
Pesnik Sima Pandurovi bio je predstavnik jednog knjievnog pokreta koji nije
mogao da se pomiri sa Skerlievim shvatanjem o drutvenoj ulozi

knjievnosti. Ne treba zaboraviti da se Skerli idejno formirao pod uticajem
ruskih socijalnih utilitarista iz devetnaestog veka i da je, kroz njihova uenja,
uao u socijalizam. Kasnije, kada je prestao da bude socijalist, i napustio
mnoga svoja ranija shvatanja, on nije napustio taj utilitarizam. Naprotiv, on je
svoj stari utilitarizam vezao sa naelima radikalne demokratije i sa
nacionalizmom, koji su bili njegova nova politika ideologija. U duhu svojih
utilitaristikih shvatanja, Skerli je od knjievnosti traio pre svega jednu
vrstu prosvetiteljskog misionarstva; njene drutvene zadatke on je, u mnogo
emu, shvatao i dosta usko i dosta jednostrano. Sa tim u vezi je i njegova
mrnja na artizam i na sve ono to je smatrao kao dekadenciju bila velika i
nepomirljiva, kao jedna ogromna i neprolazna strast. Skoro zaslepljen, on je u
pojedinim trenucima doista mogao da naini utisak ovakvog jednog
rodoljupca kakve ismejava Velibor Gligori u svom predratnom ogledu o Disu.
"Bodler je naim rodoljupcima morao izgledati kao turski i austrijski
saveznik", pisao je Gligori, sa pamfletskim smislom za vulgarizaciju, ali u
osnovi tano, a nai "bodlerovci" kao izdajnici zemlje."
Kao i svi utilitaristi, Skerli je izvesne stvari shvatao i suvie bukvalno. On je
imao jedno veliko poverenje u knjievnost kao drutvenu snagu, zamiljao je
neodoljivu mo napisane i publikovane rei, i bio je sklon da praktine
posledice uticaja literature na ivot naivno precenjuje. On je, meutim,
vaspitan samo na socijalnim i politikim uenjima i bez dubljih znanja iz
psihologije, praktian uticaj literature shvatao kao jedno pravolinijsko dejstvo.
Knjievnost koja bi izraavala pesimizam ne bi mogla, po njemu, da ne stvara
pesimizam kod svojih italaca. On je verovao da jedan pesnik kao to je Sima
Pandurovi, koji peva "zadah groba" i "nestajanje trulo", mora da demoralie.
Nije udo to se on uplaio da ovakva poezija ne obeshrabri ljude koji su
stajali pred velikim nacionalnim zadacima. Neupuen u moderne psiholoke i
estetike teorije, koje su u inostranstvu ve sticale popularnost, on nije ni
slutio da u odnosu izmeu umetnosti i ivota mnogo ta izgleda drukije
nego to se njemu inilo. Danas se, na primer, zna da je Gavrilo Princip
neposredno uoi atentata, pored Blagostanja za sve od kneza Kropotkina,
itao i pesme Sime Pandurovia; ostali su tragovi njegove olovke, kojom je,
kao mesta koja je najprisnije doiveo, podvlaio, pored ostalih, i pesimistike
stihove u pesmi Memento:
Volim to mesto bez lai i maske
Gde lee svi ti ljudi ovde skupa...
Gde lee tu mirno, sve trup pored trupa
U kovegu prostom, izme etir daske,

A ne smeta svet im i njegova lupa.
Da li bi Skerliev socioloki simplicizam mogao da nam objasni ta je taj
deak koji se sprema da sagori u svojoj plemenitoj rtvi nalazio blisko u toj,
"poeziji trulei", gde se "zadah groba" pretpostavlja sjaju i tatinama ivota?
No, vratimo se lanku Jedna knjievna zaraza.
"Bolesni i bolesniki pesimizam g. Pandurovia", itamo dalje u tom napisu,
"iz dekadentske je "poezije trulei". Njegove pesme su odista poezija oveka
koji sam za sebe kae da ima "snove bez noi i noi bez snova". I Posmrtne
poasti ostavljaju na itaoca bunovan utisak neeg vrlo tekog i vrlo munog
kao da je celu no proveo kraj mrtvaca, u zadahu votanih svea i tela koje
se poinje raspadati. Posmrtne poasti ine duevni prelaz iz nevrastenije u
nevropatiju, sa literature na kliniku."
Kao to je Skerliev odnos prema Pandurovievoj poeziji bio doktrinaran, tako
je i njegova kritika te poezije shematina. Skerli je izneo nekoliko optih
konstatacija o pesimizmu i dekadenciji, ali nije ulazio u pravu kritiku
analizu Posmrtnih poasti. Stihovi koje je navodio imali su samo da poslue
kao ilustracija njegovih teza. Kada je negde pri zavretku lanka rekao da
Pandurovi "onda kada je jasan i kada ne pretera, u svojim lucida intervala,
uspeva da baci sondu u traginu dubinu ljudskog bola, kazujui ga jakim i
sreno naenim reima koje ostaju urezane" ne zna se da li je doista i
neto stvarno mislio, ili je ovo bio samo uobiajeni kritiarski nain da se
preotre tvrdnje, izreene povodom knjige jednog mladog pisca, na kraju, iz
pedagokih razloga, donekle ublae.
Uzimajui poeziju Sime Pandurovia kao "osobeni knjievni sluaj koji ima
opti karakter", Skerli je pokazao interesovanje uglavnom za taj njen opti
karakter, ne ulazei u njene osobenosti, kao to je to docnije uinila Isidora
Sekuli, iji je ogled, mali po broju stranica, Jedna misao u jednoj pesmi Sime
Pandurovia, nesumnjivo najbolje to je do sada napisano o
pesniku Posmrtnih poasti. Skerli se nije upustio u dublju analizu poezije
Sime Pandurovia, no pitanje je da li je on tada uopte i bio sposoban za
jedan takav poduhvat. Posmrtne poasti dole su u trenutku kada je Skerli
ve gubio oseanje i sluh za prave poetske vrednosti; njegovo kretanje u
oblasti poezije bilo je sve manje pouzdano. Da on to oseanje i taj sluh
nikada nije ni imao, to je jedno danas dosta raireno miljenje, s kojim se ne
bismo sloili. Njegovi radovi o naim starijim pesnicima, kao to su izvesna

poglavlja u Omladini i njenoj knjievnosti i u Istoriji nove srpske knjievnosti,
kao i njegova studija o Vojislavu Iliu, mogli bi pre suprotno da posvedoe.
Vaspitan uglavnom na poeziji romantiarskog perioda (meu prvim njegovim
tampanim radovima bili su, ako se ne varamo, prepevi Igoa), on je tu
poeziju voleo i u njoj je umeo da se snae. U naem romantizmu on je, osim
u sluaju Laze Kostia, sa jednim skoro nepogrepvim oseanjem umeo da
odvoji dobro od ravog i istinito od lanog. Sasvim je drukije sa modernim
pesnicima, iji mu je svet doivljaja i ideja bio stran, koje nije voleo i koje nije
bio u stanju da razume. Skerli, za koga je simbolizam bio samo jedna "bolest
starih, iscrpenih i umornih rasa", poeo je da zaostaje za razvojem poetske
misli i poetskog izraza i u naoj knjievnosti. Na kraju, on je otiao dotle da
pohvalno govori o jednom Proki Jovkiu, a da jednoga Disa proglasi za
nitariju!
U jednom dubljem smislu, poezija Sime Pandurovia ostala je Skerliu
nepristupana. Skerli nije shvatio Pandurovia, kao to u sutini nije shvatio
ni Duia i Rakia. Kod ovih pesnika on je hvalio ono to je u njihovoj poeziji
bilo uglavnom spoljanje: novu, suptilno izraenu formu, izvesnu perfekciju
jezika i versifikacije; u ovome Skerli je video jedan znak evropeizacije nae
knjievnosti, njenog odvajanja od seoske i malovaroke balkanske
primitivnosti i njenog sve prisnijeg vezivanja za Zapad, koje je bilo i u duhu i
idejama njegovog prosvetiteljstva. Kod Rakia, u docnijim pesmama, hvalio je
i njegov patriotizam, ali prilino odvojeno od poezije. On je uvek ostao
protivnik Rakievog pesimizma kao i poznate Duieve tenje ka takozvanoj
aristokratskoj izolovanosti; ideje u njihovoj poeziji tumaio je spolja,
programski, i nikad iza zanatskog savrenstva versifikacije nije potraio i
jednu novu, kompleksniju oseajnost. Pandurovi, koji je bio mnogo dosledniji
simbolist nego Dui, nije pred Skerlievim sudom mogao da oekuje onu
milost koju je dobio pesnik Plavih legendi. Kao i sadraj Pandurovieve
poezije, njen izraz je Skerliu takoe bio stran. Stihovi u Posmrtnim
poastima, koji su nama danas vrlo jasni, njemu su izgledali nerazumljivi.
"Kao to je sluaj kod pesnika "sumraka due" i "poezije nesvesnoga", gde se
vie nagoveuje nego to se razvija, gde mesto oseanja dolaze oseaji,
mesto misli paradoksi, a mesto ideja simboli, tako i kod g. Pandurovia ima
hotimine nejasnoti, tako da njegove i inae udne i mutne ideje izgledaju jo
udnije i mutnije", kae on, dodajui da "u nekoliko pesama teko da bi se i
sam pesnik mogao nai".
Skerliev lanak Jedna knjievna zaraza na izvestan nain predstavlja datum
u naoj knjievnosti. Napad jednog konzervativnog kritiara na jednog

modernog pesnika, ovaj Skerliev lanak oznaio je poetak jednog sukoba
koji se u naoj literaturi produava do dananjih dana. Knjievni
konzervatizam kritiara, koji se, bez oslonca u estetici, slue zahtevima i
merilima socijalnog utilitarizma, u neprekidnom je ratu sa modernim
literarnim koncepcijama koje u poeziji najvidnije dolaze do izraaja. Pesnik
Sima Pandurovi, koji je jednog trenutka bio rtva u ovoj borbi, izaao je iz nje
kao pobednik. Istina njegove poezije nadivela je zablude Skerlievog
konzervatizma.
2.
Danas, vie od pet decenija posle Posmrtnih poasti, Pandurovieva poezija,
sa svojim pesimizmom, ne predstavlja vie bauk ni za najkonzervativnije
duhove. Oko tog pesimizma, meutim, postoje jo uvek izvesni nesporazumi.
Kao to se iz njegove kritike jasno vidi, Skerli je smatrao da je pesimizam u
poeziji Sime Pandurovia njen najvaniji elemenat; oni koji su hteli da
Pandurovia odbrane od Skerlieve kritike nastojali su da znaaj pesimizma u
njegovoj poeziji umanje. Oni su svoju ulogu branioca shvatili kao ulogu
branioca pred sudom: da bi optueni pesnik mogao da bude osloboen, treba
dokazati da navodi optunice ne odgovaraju istini. Dobili smo, zahvaljujui
tom shvatanju, i teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, iz koje je
trebalo da izlazi da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovia relativan, a ne
apsolutan. Na stranu sva naivnost ovakvih teorija, pesniku se ovakvim
nainom odbrane ne odaje stvarno nikakva pravda. I optuba i branioci stoje,
u stvari, na istom gleditu: i za jedne i za druge pesimizam je podjednak greh
i podjednaka krivica. Izmeu optube i branilaca razlika je samo u tome to
optuba smatra da greh i krivica postoje, a branioci da ne postoje, ili bar da
postoje u manjoj meri. Simu Pandurovia su, dakle, pokuavali da brane ne
prihvatajui estetiku njegove poezije, nego estetiku Skerlievog utilitarizma;
ovaj posao je morao ispasti uzaludan.
Teorija o apsolutnom i relativnom pesimizmu ne moe se prihvatiti, iz prostog
razloga to ovakva podela pesimizma nita ne znai. Kada bismo se,
meutim, i sloili da za trenutak primimo ovu podelu, i to samo uslovno, jer
drukije nije mogue, iz nje ne bi izlazilo da je pesimizam u poeziji Sime
Pandurovia relativan, sa gledita teorije o apsolutnom i relativnom
pesimizmu, ovaj pesimizam bi morao da bude apsolutan. Naelno neodriva,
ova teorija je, dakle, praktino bez koristi: ona ne doprinosi cilju radi koga je
konstruisana. Da bi poezija Sime Pandurovia mogla da bude efikasno
odbranjena od Skerlieve kritike, trebalo je, pre svega, odbaciti stanovite sa
koga je kritikovana; trebalo je napustiti Skerliev estetiki pozitivizam i

njegov moralni i socijalni utilitarizam. Samo je Mato, meu braniocima
Pandurovieve poezije, bio u ovome potpuno dosledan. On je imao smelosti
da otvoreno kae "da prekuena bolest" nisu "dekadenti", nego "onaj
bidermajerski, plitki buroaski literarni pozitivizam, toboe zdrav i normalan,
a u stvari plitak, bez horizonta i nepoetian". Ne ini, dakle, vrednost
Pandurovieve poezije to to on nije, nego to to doista jeste kriv za ono za
ta ga Skerli optuuje. Nije tano da Pandurovi nije bio pesimist i dekadent,
kao to su tvrdili izvesni njegovi branioci, nego je tano da je on to bio. Samo,
sa gledita jedne druge estetike, koja nije estetika Skerlievog utilitarizma,
pojmovi kao to su pesimist, simbolist i dekadent imaju drugo znaenje. Da bi
poezija Sime Pandurovia uistinu bila odbranjena, trebalo je poi od toga.
Ostavimo, dakle, teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, kojoj je bio cilj
da ublai pesimizam u Pandurovievoj poeziji. Knjiga Posmrtne poasti ostae
znaajna zbog toga to je u nau poeziju donela jedan nov i autentian
pesimizam. Kao pesimist, Pandurovi nije usamljen meu naim pesnicima u
poetku ovoga veka, ali je vrlo osoben. Pesimizam Panduroviev nije isto to i
pesimizam Milana Rakia. Kudikamo dublji, nastao iz sloenijih saznanja, on
je i mnogo radikalniji. Uteha Rakieva bio je jedan mueniki stoicizam, od
koga je on izgradio svoj moralni i ivotni stav. Pandurovi ni do kraja nije
naao utehu, jer je nije ni traio. Njegova iskustva o svetu obavezivala su ga
da ne trai utehu. Pesimizam Milana Rakia esto je sugestivniji, jer je
emocionalniji, ali je u svojim motivima dosta konvencionalan. Pesimizam
Panduroviev, i kada je sa malo emocija, nikada nije konvencionalan u
motivima, niti kao misao deluje konvencionalno.
Pandurovi je proao kroz kolu francuskog simbolizma, ali isto tako i kroz
kolu nemake pesimistike filozofije. Ovome filozofskom vaspitanju on
duguje ne samo mnoge poglede nego i jednu sklonost ka izvesnom
racionalistikom nainu miljenja. Kao to postoje razlike izmeu Pandurovia
i Rakia, isto tako postoje i razlike izmeu Pandurovia i Disa. U najboljim
svojim pesmama Dis je ist vizionar; Pandurovi je u najboljim svojim
pesmama ist logiar. "Demon misaonosti u ovom osobitom liriaru", kae
Isidora Sekuli u svom eseju o Panduroviu, "vie je logiar nego metafiziar."
U stvari, rekli bismo mi, to je jedan metafiziar koji svoja saznanja izvodi
sredstvima iste logike.
Duh trezven i racionalan, Pandurovi je moda bio predodreen da se kao
pesnik bavi drugim temama; da pie patriotske, socijalne, moralne i
didaktine pesme. On se, meutim, u svojim najboljim trenucima, bavio

temama metafizikim: onim stanjima ivota i smrti koja Dostojevski naziva
prokletim stanjima. U poeziji Sima Pandurovi je ono to su bili njemu srodni
duhovi u filozofiji: muenik jedne racionalistike misli. Onda kada je kao
pesnik najdublji, njegova muenja su beskrajna i neutena. "Nasuprot
Platonu", kae Isidora Sekuli, "koji je tvrdio da iz svake avanture ima neki
izlazni put, Pandurovi misli da kroz avanturu ivota vodi samo jedan put:
onaj koji nije put spasa." Izraziti logiar i racionalist, Pandurovi je uz to i duh
izrazito antireligiozan. Utehu koju religija obeava posle smrti on ne prihvata,
kao to ne prihvata ni utehu u ivotu. Kod Rakia se misao o smrti, bar u
jednom trenutku, vezala za slutnju o blaenstvu iza zvezdanog beskraja. Kod
Pandurovia se misao o smrti uvek vezuje za predstave isto materijalne i
ovozemaljske. Kao kod Bodlera, misao o smrti je kod Pandurovia misao o
mrtvakom kovegu i o grobu u vlanoj jesenjoj zemlji u kojoj telo pokojnika
izjedaju crvi.
Saranio sam svoju dobru dragu
U dane to su iezli ko para,
U mrkom, muklom, crnom sarkofagu,
Bez ljubavi i prolea to vara
.............................................
Ona, bez sumnje lei ovde smerno,
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica...
Ona, bez sumnje lei ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smru,
I ne zna da je pohodim jo verno;
A uti crvi oko nje se zgru,
I piju oi, moje oi sjajne,
I troe telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne
Ko vetar majsko cvee kestenova.
Dis je ispevao svoju Nirvanu, koja je, kroz jedan duboko tragian doivljaj
sveta, na kraju ipak i jedno pomirenje sa sudbinom oveka u kosmosu. Sa
ovom sudbinom Pandurovi se ne miri: od svih nepravdi ona je vea i
nepravednija. Kod Pandurovia, smrt je uvek runa; uz to, ona je i bez prave
veliine, i kao to je liena lepote, liena je i dostojanstva i uzvienosti. Smrt

je najvei pobedilac: sve nae pobede, svi trofeji na kraju njoj pripadaju. Ipak,
zato, ni ona u stvari nita ne dobija: nitavna je kao to je i ivot bio nitavan
i prazan. Pandurovi je napisao pesmu Miserere, u kojoj je sugestivno
prisutna nadmo smrti nad ovekom i svetom, ali je to nadmo jedne fizike
sile u ijoj pobedi nema i moralnog trijumfa.
Mrak! mrak se hvata dubok. Jee trube
Pobedu smrti to nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube,
Cepane snove, do one aleje
to gui zemljom ivot. Jee trube
Pogrebni mar nad biem svega sveta,
Za one koji pate, koji ljube,
Za prosjake ivota tolkih leta
Kod Pandurovia ima jedna stalna potreba da se slava smrti umanji; ova
potreba dolazi od najovenijih osobina njegova duha. Do kraja racionalan,
taj duh ne moe da prihvati nijednu iluziju. Velianstvo smrti, meutim, samo
je jedna iluzija kao sve druge. Da se to bez straha vidi i da se bez licemerstva
kae, osobina je hrabre ovenosti.
Ovaj odnos prema smrti, koji je isto racionalan, ima u svojoj osnovi i jedan
motiv koji je isto emocionalan. Nije smrt u Pandurovievoj poeziji samo
predmet spekulacija jedne jake i smele misli; pre nego to je to postala, ona
je bila tragian doivljaj nestanka voljenog bia. Dva vrlo sloena motiva kao
to su ljubav i smrt sloeno se vezuju u Pandurovievoj poeziji. U Posmrtnim
poastima ima nekoliko ljubavnih pesama koje su svojom potresnom lepotom
jedinstvene u naoj knjievnosti. Nikada dotle srpska knjievnost nije videla
takvu ljubavnu poeziju. Kako je Zmajeva tuga za umrlom dragom bila
starinski bezazleno sentimentalna, i kako je bila graanski zdrava i edna!
U uliimauveocima draga lei u grobu, ali postoji svet i sunce greje; u srcu
je bol za sahranjenom ljubavlju, ali je duh razborit i um nije pomraen.
Pandurovi je, sa motivom o smrti drage, doneo oseanje modernog oveka.
Koliko je taj moderni ovek, sa svojim sloenim oseanjima drukiji od onog
starinskog estitog graanina. Jedna smrt dovoljna je da njegov odnos prema
svetu potpuno izmeni. Neke sudbonosne istine, koje je ranije priznavao, vie
ne priznaje; neke vane konvencije, na kojima je do tada zasnivao svoj ivot,
rui jednim udarcem; iskorenjen, on postaje buntovnik protiv ustrojstva
sveta.
Od blaene sree, kad cvetaju lale
Pod ljubavi suncem, u njegovoj vlasti,
Preio sam sviju oseanja skale,
Do kriminalnih nagona i strasti,
Do bune protiv ivota i ljudi,
Do haosa tenji i nervna rasula
U bolnom ropcu namuenih grudi,
Do vizija mate i bolesti ula.
Kao to je izmenio svoj ivot, ovaj ovek menja i celu svoju filozofiju. Kao to
je rekao pesnik Posmrtnih poasti, i on e da kae: "U mojoj svesti istina ne
vai." Posle toga ovaj ovek e poeti da trai svoju istinu, onu koja ima da
vai samo za njega. Izmeu njega i sveta, veze koje su u jednom trenutku
bile pokidane vie se ne obnavljaju. Sa svojom istinom o svetu, koju ljudi ne
priznaju i nee da prihvate, on, ako je pesnik, postaje prokleti pesnik. Dva
autentina pesnika u modernoj srpskoj i hrvatskoj knjievnosti postala su na
ovaj nain: Pandurovi u Posmrtnim poastima i Ujevi u Kolajni.
Doli smo do onoga to ini osnovni problem u poeziji Sime Pandurovia.
Sada nam valja dati odgovor na pitanje: zato se jedan duh, po svojoj prirodi
racionalan, u trenucima koji su bili trenuci njegovog najistijeg stvaranja,
kretao u krugu prokletih pitanja. Ne smemo da zaboravimo da je taj duh, po
svojoj prirodi doista racionalan, istovremeno duh jednog odmetnika od sveta.
Kada je ranjen jednom traumom, ovaj duh nije izgubio nita od svoga
racionalizma. Njegov racionalizam, meutim, postao je njegovo osvetniko
oruje. Svet, sa svojim istinama i zabludama, podvrgnut je od strane ovoga
racionalizma jednom strogom ispitivanju. Tragian emocionalni doivljaj nije
uspeo da prirodni racionalizam Pandurovievog duha pomuti; naprotiv, dao
mu je nov i snaan podsticaj. Emocionalni motiv sublimisao se u istu misao.
U sve na svetu je pesnik Sima Pandurovi prestao da veruje, samo ne u svoju
misao. Najdubljom svojom prirodom njegov pesimizam je vezan za njegov
racionalizam, koji je osnaen jednom traginom emocijom. Da nije toga
racionalizma, moda ni pesimizam u poeziji Sime Pandurovia ne bi bio tako
beskompromisan. Meutim, kod Pandurovia racionalizam uvek preovlauje.
Kada pesnik kae "u mojoj svesti istina ne vai" to je, dopola, izraz istog
afekta, posledica jednog emocionalnog stanja; otpola to je rezultat racionalne
misli. Racionalni duh pesnikov doao je do otkria da istine nema, da je sve
to znamo o svetu samo privid i iluzija. Evo nas, dakle, ve u krugu prokletih
pitanja. Odmetnik od sveta, Pandurovi je zaverenik racionalne misli koja se
protiv ustrojstva sveta tragino ustremljuje. U poeziji Sime Pandurovia,
njegov kritiar Mato je s pravom video "revolt jednog protiv sviju, duha
protiv usuda". Jedan hedonist kao to je Jovan Dui zahvalno e da primi
svaku iluziju koja mu je prijatna i to e da nazove sreom. Kao i Pandurovi, i
on misli da je ivot samo jedna iluzija duga seanja i nade". I zato to to
misli, za njega je jedan trenutak uivanja vaniji od istine i od brige o smislu.
Kod Duia i Pandurovia dva su srodna iskustva, ali moral nije zajedniki.
Racionalist, Pandurovi nije u stanju da iluziju shvati drukije nego kao
prevaru. Njegov duh, meutim, ne moe da primi prevaru zatvorenih oiju ni
da se sa njom pomiri samo zato to ona nudi trenutno spokojstvo i sreu; ak
i kada bi spokojstvo i srea bili trajni, taj duh bi morao da odbaci prevaru koju
je prozreo i ne bi se ustezao da la nazove njenim pravim imenom. Njegov
racionalizam nije samo jedan nain saznanja; to je odnos prema svetu koji i
moralno obavezuje.
U pravu je Isidora Sekuli kad kae: "... gorka i toboe nehumana poezija
Pandurovieva od ovenih je elemenata kao retko koja. Samo ne od
uobiajeno podvlaenih ovenih elemenata. To je, rekli bismo, jedna
odgovorna lirika".
Istina Pandurovieve poezije, to je jedno staro pesimistiko iskustvo: da je
ovek prevaren i da mu nema spasenja. Kada ovo staro iskustvo ne bi bilo
vezano sa jednim novim, koje je istinito iskustvo ovoga pesnika, onda ni ta
istina ne bi bila od veeg znaaja. Ne daje vrednost Pandurovievoj poeziji
sam njen pesimizam, nego je vrednost njegovog pesimizma u tome to je
autentino pesniki doivljen. U poeziji Sime Pandurovia pesimizam je plod
jedne zrele i snane pesnike misli. Srpska knjievnost nije videla takav
pesimizam kod svojih starijih lirskih pesnika. Vraki osamljenik Sterija, u
svojim najojaenijim trenucima, imao je u svojim Davorijima vie sumornog
ogorenja nego pravoga pesimizma. Kod Pandurovia pesimizam je postao
jedan razraen sistem ideja i emocija. Daleko od toga da je bio posledica
jednog pomodnog literarnog uticaja, to su u njemu izvesni savremenici hteli
da vide, ovaj pesimizam je bio proivljeni izraz jednog originalnog i
stvaralakog duha. Kada bi se posmatrao apstraktno, izdvojeno iz njegove
poezije, Panduroviev pesimizam imao bi da bude idejno kritikovan; sa
svakog drugog filozofskog stanovita koje nije stanovite pesimistike
filozofije, ovaj pesimizam bi sa uspehom mogao da bude odbaen. Pitanje je,
meutim, koliko jedno pesniko iskustvo, nastalo iz jednog toliko sloenog
emocionalnog i misaonog procesa kao to je umetniki doivljaj sveta, moe

da se posmatra kao ista doktrina. Kada je kritikovao poeziju Sime
Pandurovia, Skerli je postupao kao da kritikuje jednu pesimistiku doktrinu,
a ne jednu pesimistiku poeziju.
Kao to je bio pesimist, Pandurovi je isto tako bio i dekadent. Kada kaemo
pesimist, obeleavamo pesnikov odnos prema svetu; kada kaemo dekadent,
obeleavamo njegov odnos prema drutvu. Danas je tu re dekadent skoro
zazorno napisao: toliko je ona upotrebljavana u svim moguim pogrdnim
znaenjima. Kada govorimo o poeziji Sime Pandurovia, mi ovu re uzimamo
u njenom nekadanjem uobiajenom znaenju, kao oznaku za jedan odreeni
tip otpadnika od sveta i drutva. U poeziji Sime Pandurovia malo je spoljnih
dekadentnih oznaka; ipak zato on je u naoj knjievnosti jedan od najistijih
dekadenata u ovome danas ve istorijskom smislu ove rei. Kao to za svoj
racionalistiki pesimizam duguje nemakoj pesimistikoj filozofiji, tako za
svoje dekadentstvo Pandurovi duguje francuskoj simbolistikoj poeziji. Iz
svog negativnog odnosa prema svetu Sima Pandurovi je izveo svoj negativni
odnos prema drutvu. Kao to su mu nemaki filozofi pomogli da izgradi svoj
stav prema svetu, francuski pesnici dekadenti dali su mu obrazac za stav
prema drutvu. Kod Pandurovia vano je da je njegov stav prema drutvu
posledica njegovog stava prema svetu, a ne obratno. Ima pesnika koji su na
osnovu misli o nepravednom drutvenom ureenju doli do misli o nepravdi u
vasioni; socijalni buntovnici, oni su postajali kosmiki oajnici i pesimisti.
Ovakav jedan oajnik i pesimist bio je Duan Srezojevi. Kod Pandurovia,
ovaj proces je iao u suprotnom pravcu. On je postao buntovnik protiv
drutva zato to je drutvo deo sveta koji je nepravedno ureen. Ovde mi ne
ulazimo u to koliko je drutvena stvarnost u kojoj se pesnik duhovno i
intelektualno formirao odredila ovakvu evoluciju njegovog odnosa prema
svetu i drutvu. Ovo bi, svakako, imao da bude zanimljiv predmet jedne
analize koja bi sa socioloke strane pokuala da objasni nastanak
subjektivnog sveta Pandurovieve poezije. Nama je ovde vano da utvrdimo
da je pesnik svoju pobunu protiv sveta preneo i na nepravedni poredak stvari
u drutvu.
Kao jedna od mnogih razlika izmeu Sime Pandurovia i Milana Rakia, ima i
ova: Raki je pesimist, ali nije otpadnik; on nije dekadent. Njegov pesimizam
odnosi se vie na svet nego na drutvo; on nije uinio onaj korak od sveta
prema drutvu koji je uinio Pandurovi. I kada kazuje crnu i bezutenu misao
o svetu, Raki je graanin koji pazi na ton, na otmenost manira. I kada na
nebo huli, on je jo uvek graanin koji uva etikeciju otmenog graanskog
drutva. Nikada Raki nee da se zaboravi toliko da u svojim pesmama slavi

alkohol, ludnicu i razvrat, kao to to ine Pandurovi i Dis. Kada ova dvojica to
ine, oni se, meutim, ne zaboravljaju; to je njihova pobuna protiv onoga
drutva ije svetinje Milan Raki pobono uva. Drutvu tome uprkos, njemu
u lice, Pandurovi e da kae:
Ostavte mi snove moje, crni ivot
Ostavte me tu, bez svesti, samo s njima...
Ostavte me. Ja u rado kreten biti.
U izvisnom znaku pobune protiv toga drutva, protiv njegovih obmana i lai,
njegovih konvencija i njegovoga morala, protiv banalnosti i mizerije njegovih
duhovnih vidika, Pandurovi e napisati i dve svoje poznate
pesme: Svetkovina i Mi, po milosti boijoj deca ovoga stolea. Ovo su dve
meu najveim pesmama u modernoj srpskoj knjievnosti.
Kada su socijalisti, u svojim "Radnikim novinama", podravali Disa, oni su u
njegovoj poeziji videli jedan takav znak pobune protiv graanskog drutva.
Da li su oni bili u pravu kada su pokuavali da ovu pobunu uzmu sebi u
prilog? Odgovor na ovo pitanje, po naem miljenju, ne moe da ne bude
potvrdan. Ova pobuna prokletih pesnika protiv sveta i protiv drutva, ukoliko
je poetski autentina, predstavlja i jedan vid stvarne pobune. Kada su srpski
socijalisti prisvajali Disovu pobunu, oni su, dakle, imali pravo da to ine.
Najvie vrednosti poezije jednoga pesnika dekadenta ne mogu da pripadaju
graanskom drutvu, koje nije u stanju da prihvati i da ostvari njegovu
oveansku poruku; na ove ljudske i umetnike vrednosti imaju moralnog
prava samo oni koji su svesni protivnici graanskog drutva. Njima, u krajnjoj
liniji, pripadaju i najvie ljudske i umetnike vrednosti poezije Sime
Pandurovia.
Pie: Miodrag Proti
PRIREDIO
Miodrag Pavlovi
Srpska knjievnost u knjievnoj kritici
Pesnitvo od Vojislava do Bojia
Nolit | Beograd, 1972
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
SIMA PANDUROVI
Van
mree
Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesnikih istomiljenika pripadao je i Sima

Pandurovi. Iz te grupe naih "modernista" s poetka XX veka, pored Disa,
Sima Pandurovi se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika. Njegovo
Poruke: 5313
pesniko stvaranje, zapoeto jo u prvoj deceniji naeg veka

zbirkom Posmrtne poasti, nastavljalo se veoma ivo i aktivno sve do drugog
svetskog rata, otkada njegova drutvena i knjievna delatnost gotovo sasvim
zamire. U nae dane ostalo je samo seanje na tog darovitog i posrnulog
srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije s
poetka naeg veka.
Moe se odmah rei da je Pandurovieva poezija, od trenutka u kome se
javila pa sve dok je stvarno ivela i delovala, bila poezija punog i doivljenog
pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to oito potvruju U
nemirnim senkama, Iluzije seanja i nada, Dani i noi, Posmrtne poasti,
Tamne ispovesti, Iskuenja i drugi.
Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragine smrti ostao izvan irih knjievnih i
kulturnih vidika, Pandurovi je radio, itao i upoznavao se sa savremenim
knjievnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti
naroito su bili bliski njegovim uroenim negatorskIm i nihilistikim
raspoloenjima. Njihovu poeziju oaja, neverovanja i umiranja Pandurovi je
dobro poznavao, pa je u nau tadanju liriku uneo mnoge sline motive i
mrane, zagrobne tonove.
U estim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko
raspoloenje. ivot protie bez cilja i smisla, najee u noima po kafanama,
i to bez lepota i drai koje u njima nalaze "ifte i filistri":
Jedina dra tih dugih, praznih bdenja
Bila je mis, lelujava seta

Na proivljenu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastikog leta.
Ja u k esto, po, poznatom putu,

Dok na trg budu ili ljudi, ene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noi probdevene,
K'o nona privienja u zamkove svoje,

Ii, umoran, u svoj prazan stan. . .
Pesnikova misao se esto sputala do beznaa. U takvim trenucima, kao u

pesmi Svetkovina, on je negirao smisao ovekovog svesnog bitisanja i kao
jedinu utehu, kao jedinu sreu, proslavljao poremeenost i ludilo:
Sili smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok nama, draga, znan,
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rna, to krvave ih vreao je svet
Ljubavi nae plav i nean cvet.
Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o ovekovom otuenju od ivota,

pevaju o smrti i oajnoj radosti koju ona donosi oveku oeloboenom svesti o
tom ivotu.
Ali u Pandurovievoj poeziji ivi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije
bila nikakav sreen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila vie jedna
agonija oveka koji u svom ivotu, kao ni u ivotu oko sebe, nije mogao da
nae nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovieva poezija
iskrena i doivljena. Ona je na nov, prodoran nain sila u najtamnije kutove
ovekovog unutranjeg bia i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine
o jednom oaju i izgubljenosti.
U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloenjima, Pandurovieva poezija
je danela i jedan nov, smeo i surov pesniki izraz. Njene slike smrti,
propadanja i raspadanja nuno su morale da budu izgraene jezikom koji ih
je uobliavao u svetlosti njihove mrane doivljenosti:
I kraj ve tu je! No ne die krilo,

I nee vie dii ga nad nama!
Srebrnast pokrov prostorom se vlai
udan i moan. Jedna crna jama. . .
Tu e nam ui elja i strast svaka!
Setno se nebo oblacima mrai.
Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!
Pandurovi je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se

pridruio optem nacionalnom zanosu u borbama za osloboenje domovine.
Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove
pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kree se
stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o ovekovom umiranju
koje se naziva ivotom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i
podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurovi je osvojio ne
malo i ne neznaajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje
suprotstavljenosti svakodnevnom ivotu, on je o tom ivotu progovorio na
jedan osoben i moderan nain. Pesimistiki misaona i bolno doivljena,
poezija Sime Pandurovia, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar nagovestila,
nove mogunosti i nove puteve pesnikog oblikovanja ivota.
Dragutin A. Stefanovi & Vukain Stanisavljevi
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
Stihovi
Sima Pandurovi
MRTVI PLAMENOVI
Van
mree
Poruke: 5313
Saranili su njene oi sjajne

U tamu groba, u ivota bol;
Saranili su njene ruke bajne

U carstvo tame, samrtniki dol.
I oi moje sree moje vajne
Ne oseaju vie bleskav sjaj,
Ne oseaju vie sree trajne
Gde hladni groba prostire se gaj.
I isplak'o sam sve elje i nade
Na gladni, surov, studen kamen taj.
Pohodim, katkad, njene due mlade
I lepog tela sivi, troni prah;
ivotom ivim na groblju, to znade
Vidati tuno i udnju i strah.
I nikad vie, nikad ne zaelim
Lepote to ih prua zorin zrak,
Ni ivot hudi nad ivotom svelim,
Kad je pred okom irok, vean mrak.
II
Iskau, avaj! na humkama starim
Sve sree moje i mrtva ivota,
Iskau seni i plamici modri,
Ukazuju se ivot i strahota;
I gledaju me dusi neki bodri
U noi sumnje za koju ne marim,
Davnanje udi i pospali snovi,
U trule troni pretvoreni davno.
I nose iskre plamenovi ovi,
I priaju mi moje doba slavno,
Mistino, svetlo, s nade oreolom
Protkano sreom, preliveno bolom,
U kome trepti san ivota vena.
I razliva se vazduhom, i mono,
Nov ivot misli, ta vizija tana,
Kroz svest, i nerve, i okrilje nono.
ivot kroz duu nabujalo struji.

Ja imah vere, i verujem snova;
U mojoj dui pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
Sanjivo due melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja ivim njime;
Konture zemnih stvari, sree, bede,
Pred mojim duhom jednoliko blede.
Mistine seni vuku me u kolo
to igra iznad groba moje sree;
I vaskrs svega to sam ikad vol'o
Blista uzdanjem to me opet sree
Na pragu neba i groba. I struji
Mladosti krv mi po ilama svelim;
U mojoj dui pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
I nad tim kolom, i nad zemnim svime
Oseam gde se moje bie die
Drugome carstvu, besmrtnosti due,
Ljubavlju svojom bez mrlja i grie.
Svetlosni vali svega me zasue,
I bludim... Ali ne znam kojem kraju;
Moda gde due u venosti staju.
A dole dalek um sveta to gmie!
...Poda mnom svet je, s ironijom gledan,
Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.
Moj pogled jasan i istoti predan!
Moj uzor svetli to me ini robom.
Ja opet ivim svojim davnim dobom,
Pobeda nada za trenutak jedan,
I trijumf duha nad smru i grobom!
III
Pomiriu se. Ako lei mirno,
I s tobom tvoje cvee i lepota,
Mrtva i gorda, kraljica ivota,

Na tebi svilno odelo prozirno
I veo groba, - jednom, u no ednu,
Sa bolom due to tui i grca,
Ja u ti doi na postelju lednu,
Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.
U haljinama tvojim i u kosi
Pustiu proli ivot da nam mine;
Pustiu venost da nas tako nosi
Neznanom kraju, bledoliki krine.
Nad grobom naim irie se cvee;
Poklopac neba sanduk nek nam bude;
Bletae zvezde, k'o nadgrobne svee,
Nad rosnom zemljom nae crne grude.
Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom eljom, da sam vazda s tobom,
Lei u utom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom.
Neu umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu,
Ve s tvojim cveem, i da ne probudi
Nikad svest nagon ivotu, i nadu.
I kao uzdah, tuga ovog sveta
umei zrakom nemirno i spretno
Vest smrti nae s bagremova cveta,
Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.
IV
Ona, bez sumnje, lei ovde smerno
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica,
Sveinom noi, pod lepotom zvezda,
Kad instinkt snova mrtvoj dragi kree,

Kad spava zora i spavaju gnezda,
I bledim mirom uljuljano cvee.
Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k'o to negda bee,
I da je dua dragom grobu rada
Kad blede zvezde s visina se smee.
Ona, bez sumnje, lei ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smru,
I ne zna da je pohodim jo verno;
A uti crvi oko nje se zgru,
I piju oi, moje oi sjajne,
I troe telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne,
K'o vetar majsko cvee kestenova.
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
MRTVI PLAMENOVI
Van
mree
Sima Pandurovi, autor ovih udnih i mranih pjesama, dosta je sa mnom

drugovao i mnogi od tih pesimistikih stihova bijahu mi poznati ve kod
njihovog postanka. Poznavajui pisca, bolje ih poznajem i razumijem.
Poruke: 5313
Sima Pandurovi bijae vrlo uvaen lan naeg malog boemskog kruga u
Beogradu, ostavi nama vijeran do svog imenovanja za suplenta u gradiu
Valjevu, gdje slui jamano i sada. Ja sam prvi u Beogradu upozorio na njegov
talenatan, kao feljtonista Samouprave, kada je krenuo sa pobratimom,
lirikom "DIS"-om (Vladislavom Petkoviem), filozofom Neiem i dvojicom,
trojicom omladinaca listi Knjievnu nedelju, protiv oficijalnih literata oko
Bogdana Popovia i dra Skerlia. List je naravno zbog sirotinje pokretaa brzo
uginuo kao i naa Sutla, upozorivi svijet na dva prava talenta, na Simu i na
DlS-a, koji su i u svom privatnom ivotu u banalnosti opananog Beograda
imali energije ivjeti i ponaati se kao pravi pjesnici. Pandurovi je onda bio
filozof, pristalica idealistikih sistema, naroito Berklija. Politikim naelima,
vjeran svom individualistinom idealizmu, postao je dosledno lan Liberalno,
ili kako je u novije doba prekrstie, Nacionalne stranke, piui uSrpskoj
zastavi, napadajui jugoslovenski ili socijalistini radikalizam i odusevljavajui
se za Stojana Ribarca. Bio je predsednik Nacionalistikoj omladini. Sin sitnog
inovnika djecom preoptereenog i sam vrlo nepraktian za zaradu, proao je
vrlo ponosno kroz svu bjedu "siromanog ovjeka u bogatoj varoi", naroito
iza oeve smrti. On se dakle i po naelima i po drutvenom poloaju mogae
osjeati tu u zemlji, koje nikada ne ostavljae. Odvie realista, da se bori,
odvie skeptik, da idealie i da se obmanjuje, on je ve rano doao do
pesimizma, koje mu ne treba ak ni sistema, do oajanja, koje mu dosaduje
ve i vlastita inteligencija, vajkajui se u pijesmi: "Ja u rado kreten biti."
Bio je vazdan utliv i zamiljen, a blijedo lice sa neistom koom
nehigijenskog ivota inilo se staro od unutranjih doivljaja. Stas visok, tijelo
lomno, glava velika sa krasnom, kovrdavom crnom kosom, lijepim,
pupastim elom, naivnim nosem i dubokim, velikim i crnim oima. Sa DlSom se pobratio, i svaki je od njih znao naizust sve pobratimove pjesme. Taj
DIS (Petkovi) moda je darovitiji od Sime, ali radi sirotinje i drugih neprilika
nije se mogao naoruati kulturom, bez koje danas nema vie poezije. Kao
mjesear lutae DIS beogradskim ulicama sa eirom vjeno u ruci, sa crnom
kovrdavom glavom i bradom, mrava lica i grozniava oka, zabavljajui nas
svojim nervoznim ekscentrinostima, smijui se kao dobar, vrlo dobar deko i
sam noen dosetkama na svoj raun. Dobivi nekako uiteljsko mesto negde
blizu Rumunjske, ree nam, doavi u Beograd, sasvim ozbiljno, da u ovoj
pustoi nije mogao nai mjeseca. Jedared padne kao sa Saturna u Srijemske
Karlovce, u urednitvo Brankova kola i bez rijei poe kod stola pisati.
Svrivi, prui zapanjenom uredniku, pok. P. Markoviu-Adamovu, rukopis sa
molbom za honorar. Nikada se ne zabavih tipovoma Knuta Hamsuna, a da ne
pomislih na Disa. Srbija, kao sve zemlje apsolutne individualne slobode, vrvi
orginalima, i nije udo, to je taj daroviti boemski original (Vlad) dis (lav)
Petkovi bio Panduroviu odteta, za banalnu svakidanjost ivota.
itajui dakle te Posmrtne poasti, kao da indirektno itam uspomene iz
jedne od najmunijih perioda vlastitog ivota, kada sam za pisanje
onesposobio desnicu, ivotario u groznim i skupim sobama i zadimljenim,
nepodnoljivim kafanama, gutao zagrebake klevete i nalazio u omladini

srodne, prijateljske due, boeme intelektualne sirotane kao usred Latinskog
kvarta. Tu je, kod kafe ili vina, Duan (Duja) Nikolajevi,
saradnik Politike Tanovi, brat pokojnog mladog pijesnika K. Lukovi, glumci i
najopasniji revolver urnalistike. Pandurovi i DIS, dosljedni u svom
aristokratizmu, toliko su uljudni, da jedan drugome istodobno pale cigaretu.
Meu nas je znao istovremeno zalutati i debeli Nasti, i kada se vraasmo
kui kod prvih pjetlova, znao je DIS deklamovati hijeratinim monotonim i
sveanim glasom Pandurovia: "O, kuku, kuku! pevali su petli"... Pokadto
smo znali posjetiti najbolju srpsku pjesnikinju Danicu Markovi udatu Tati na
krasnom imanju porodice Tati iza Topidera, ili izvrsne beogradske glumice
Velu Nigrinovu i Cocu (Sofiju) ordeviku. Danica Markovi ivi sada kao
uiteljica na nekom selu blizu Kolubare, a dobre i lijepe glumice Coca i
Nigrenova su ve pokojne. Ne varam li se zarez i ove Posmtne
poasti Pandurovieve su posveene Nigrinovoj ("Gospoici V. N.")
Namijenjene su pokojnici, i otud ne samo njihov malo udan naslov, no i
djelimina slinost te lirike erotici E. A. Poa, koji pjeva samo pokojnicima.
Odlomak iz kritike Matoa na Hriku Sime Pandurovia
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
SIMA PANDUROVI
Pandurovieva poezija je intelektualna i filozofska sa dominantnim tonom
Van
mree
ispovedne lirike. Ali i pored naglaenog intelektualizma i filozofske sadrine,

ova lirika je jasna u iskazima, otvorena i komunikativna. Osnovni motivi su
propali ideali, unitene ambicije, razoaranje i oajanje, smrt. U izraavanju
Poruke: 5313
odnosa prema svetu javljaju se oseanja viega reda: prolaznost, otuenost,

nesavrenost. Iz toga je, prirodno, proisteklo odricanje i negacija ivota, a
samim tim i apsolutni pesimizam. U pesimizmu, predoenom tematskim
izborom, Pandurovi je veoma blizak ekspresionistima. U pesmi Sumrane
tenje kao da je predoena tematska dominanta Pandurovievog
pesimistikog pevanja:
Jer, verujte mi, svet je mrak elije,

Gde au nada otrov prelije
U trci dana, u lutanju tom;
I svet je greha i razvrata dom,
Gde vlada lupe ili bludnica,
I svet je teka, strana ludnica,
I bolnica, i tamnica za roblje,
I tuno, veno, prekopano groblje.
Ali valja imati na umu da je Panduroviev ekspresionizam doao pre
ekspresionizma. Prema tome, nije re o uticaju nego o izvornom
ekspresionistikom oseanju i vienju sveta.
Od svih pesnika srpske moderne Pandurovi je najizrazitiji pesimista. On je to
po dominantnoj tematici i izraenim oseanjima i raspoloenjima; po
karakteristinim "mranim" naslovima pesama (Memento, Mrtvi plamenovi,
Miserere, Pesma tame, Aliluja, Rezignacija, Nemir mrtvih, No slutnje, Udes,
Smrti, Sumrane tenje) koji su inspirisali sintagmu "grobljanska poezija"; po
vrlo hladnoj ironiji i cinizmu prema predmetu pevanja (svetu), bez trunke
emotivnosti; po leksici njegove poezije; po vrlo bizarnim iskazima tipa "Ja u
rado kreten biti", "O kuku!! Kuku!! pevali su petli", "Sili smo s uma u sjajan
dan"; po atmosferi. I ba onda kada je negirao smisao ivota, kada je
zalazio u sfere nestajanja, smrta i raspadanja, Pandurovi je dobijao
razmah svoje pesnike imaginacije.
Uzrok pesimizma Sime Pandurovia i drugih pesnika moderne lei u njihovom
saznanju da nisu potrebni i da ih ne uzimaju ozbiljno u drutvenim
dogaanjima. Otuda pesnike obuzimaju oseanja suvinosti i otuenosti. Da
bi se stavili u slubu drutvenim potrebama, da bi sebe uinili "korisnim",
pevali su rodoljubive pesme, ak i oni, poput Dis-a, koji su daleko od
stvarnosti, koji su iskljuivo sanjari. Pesimizam pesnika moderne je,
dakle, pesimizam neprihvaenih intelektualaca.
Poezija Sime Pandurovia, iako je ovaj pesnik preiveo svoju epohu, epohu
moderne, oznaila je kraj te epohe u srpskoj poeziji. Dis-ova poezija, pak,
oznaila je poetak nove epohe. U tome je i osnovna razlika izmeu ove
dvojice savremenika i prijatelja.
Dr Stania Velikovi
Interpretacije III
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
Stihovi
Sima Pandurovi
SVETKOVINA
Van
mree
Sili smo s uma u sjajan dan,

Providan, dubok, nama, draga, znan;
Poruke: 5313
I svetkovasmo ocepljenje to
Rana to krvave ih vreao je svet:
Ljubavi nae plav i nean cvet.
I opet sila zgrnulo se sveta
U bolniki nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih eta,
Sreno, i hvale onaj ivot krt
to ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni ale mir na tih.
Oni ba nita nisu znali ta
Dovede tu nas. U cveu smo ili,
Slavei strasno oseanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sili.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;
Sumnja u ljubav, najtei nam jad,
Min'o i ase blaene ne muti,
Iz prolih dana ljubav i znak njen
Spojenost srca ostala nam jo;
Na ivot ovde svetao je tren,
Srdaan, krotak. Onaj ivot lo

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost naeg ne poznaje sveta;
ivotno vino, sr nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naa srca jedan isti zvuk
Belei drai i vremena huk . . .
Jer mi smo davno, verna draga, je li?
Iskidali konce to nas veu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
Lance ivota to zvee i steu;
Jer mi smo moda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sree svoje.
I gledaju nas zato to idemo
U kouljama belim parkom ovim,
Gde bolniki se miris iri jak.
Ne znaju drai sa ivotom novim,
Ljubavi moje neumrle znak.
. . . Gle! oima im trepti rosa nemo . . .
Srpska moderna Priredio Zoran Gavrilovi | Svjetlost Sarajevo 1960
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
SVETKOVINA
Van
mree
Piui u lanku Jedna knjievna zaraza o pesimizmu pesnika moderne i Sime

Pandurovia, a povodom pesnikove zbirke Posmrtne poasti, Jovan Skerli je
ovu pesmu uzeo kao primer "bolesnog i bolesnikog pesimizma", a njen prvih
Poruke: 5313
stih ("Sili smo s uma u sjajan dan") doiveo kao slavljenje ludila. Dugo je ova
pesma doivljavana upravo ovako kako je doiveo Skerli, kao pesma

odricanja ivota i bekstva u ludilo, pesma izrazitog i naturalistikog
pesimizma. Meutim, Svetkovina je ljubavna pesma: ona predoava snanu
ljubav, zagrcnutu ljubav; ona svetkuje (slavi) istu i slobodnu ljubav; ona
predoava nesporazum zaljubljenog para i sredine u kojoj ivi; ukazuje na
razlike izmeu sveta ljubavi (emocija) i sveta razuma za ovaj drugi svet
ljubavni zanos je ludilo, gubljenje razuma i moi rasuivanja. Motiv, dakle,
nimalo nov, ali obraen na nain koji je zbunjivao ctaoce pa i velikog
kritiara.
Prva strofa uvodi u lirsku situaciju predoavajui aktere, vreme, atmosferu,
in i razloge. Lirski subjekt je dragi, njegovo kazivanje je upueno dragoj
("nama, draga, znan"); vreme i atmosfera su pozitivni, ispunjeni svetlou,
sjajem, saznanjem ljubavi ("sjajan dan/ providan, dubok, nama, draga,
znan"); ljubavni par proslavlja (svetkuje) otcepljenje od drutva, od sredine,
od sveta ali i "od muka, sumnje, vremena i sto/ rana, to krvave ih vreao je
svet"); razlog bekstva (otcepljenja) od sveta iskazan je upravo citiranim
stihom i zavrnim stihom ove sekstine: "Ljubavi nae plav i nean cvet".
Dakle, sredina nije imala razumevanja za ljubav; bila je gruba i vreala je
"plav i nean cvet" istote i nenosti njihove ljubavi bekstvo je motivisano
eljom da se ljubav sauva i odbrani od skrnavljenja. U skladu sa ovako
shvaenom sadrinom prve sekstine iskaz "sili smo s uma" nema
doslovno znaenje, nego preneseno to je izraz ljubavnog
ushienja, izbezumljenja od prevelike i prejake ljubavi. "Sili smo s
uma" ima jasan kontekst u gledanju sredine na ljubav ("mladost ludost",
"luda ljubav"). Odmah na poetku, u prvoj strofi, iskazana je sukobljenost
ljubavnog para sa sredinom (drutvom) i odbojan odnos prema njoj:
I svetkovasmo otcepljenje to
Rana, to krvave ih vreao je svet.
Takav stav prema sredini dosledno je proveden kroz celu pesmu, do
poslednjih stihova: ljubavni par i sredina su dva sasvim odeljena sveta. Na
jednoj strani je zagrcnuta ljubav, vernost, nenost, nevinost i razumevanje, a
na drugoj strani je racionalna hladnoa, praktinost i podreenost normama
("lanci ivota").
Druga strofa je dalje razvijanje motiva sukobljenosti ljubavnog para i
sredine ("sveta"). Nerazumevanje za ljubav bilo je u svetu od koga se
pobeglo (otcepilo), ali "i opet sila zgrnulo se sveta" u novoj sredini, u
bolnikom krugu, pokazujui nerazumevanje za dvoje mladih i njihovu sreu.
Dok su oni sreni, okolina hvali ivot koji je naputen i ali zbog njihovog
ina.
U treoj strof i dalje je prisutna suprotstavljenost ljubavi i razuma, ali je
ljubav dostigla vrhunac i dobila, u skladu sa njenim bujanjem, sredinje
mesto: "U cveu smo ili/ Slavei strasno oseanja ta/ Zbog kojih lepo sa uma
smo sili/ U novom svetu dobro nam je sad". Cvee, strast, ljubavni zanos,
zadovoljstvo to je idilina slika ostvarene ljubavi i ostvarenosti ljudskog
bia. Nerazumevanje i otpor ovde se samo nasluuju kao senka kroz prvi i
poslednji stih.
etvrta strofa je apsolutno osvetljena ljubavlju: dolo je do ravnotee
izmeu prolosti i sadanjosti u ljubavi; nestale su sve sumnje u ljubav i
ljubavni par je zahvaen blaenstvom ljubavnog sklada i topline ljubavi; srca
su vrsto spojena, a to je znak trajnosti ljubavi; ljubav je prosvetlila ivot
("Na ivot ovde svetao je tren") i on je "srdaan, krotak". Cela ova strofa je
himna ljubavi, a samo deli njen, poslednji polustih ("onaj ivot lo") odjek je
onog drugog ivota ali i kopa koja uspostavlja vezu sa petom strofom koja
e podsetiti na sve nedostatke onog ivota" i onih koji ga ive:
Onaj ivot lo
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost naeg ne poznaje sveta;
ivotno vino, sr nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
Ovde je "onaj ivot" eksplicitno odreen kao lo jer je ogranien uskim i
sebinim shvatanjima ivota i ljubavi, nesposoban je da oseti sutinu ("sr") i
lepotu istinskog ivota (vino"), predrasude i racionalan duh ("glava njihova")
sputavaju i zatvaraju vidike. Poslednji stihovi
A naih srca jedan isti zvuk
Belei drai i vremena huk
imaju viestruku vrednost. Oni opet unose motiv ljubavi i razgaljuju
atmosferu hladnoe i nerazumevanja ("drai"). Oni istovremeno predstavljaju
klju za pravilno razumevanje pesme i njenog smisla. Stih "A naih srca
jedan isti zvuk" jasno kazuje da ovde nije re o smrti i mrtvim
ljubavnicima, nego je re o ivotu i ljubavi i ljubavnicima ija srca

kucaju istim ritmom.
esta strofa pojaava intimni ton; lirsko kazivanje je jo jednom vraeno u
dijaloku formu, obraanje je pridodalo snagu aktuelnosti i neposrednosti.
Ovde je direktno obraanje lirskog subjekta dragoj (u prvoj strofi ona je
"draga", a ovde je "verna draga") i rezime onoga to je bilo i to jeste sada:
pokidani su konci to su ih vezivali "za prostor, vreme, tonove i boje,/
Lance ivota to zvee i steu". Raskid sa prostorom, vremenom, tonovima i
bojama moe da navede na pomisao. da je to raskid sa ivotom i
opredeljenje za smrt kao in apsolutnog bekstva od stvarnosti.
Meutim, to je injenica raskida sa drutvom i njegovim normama: prostor
ogranienje, sputanost; vreme ostajanje u okruenju; tonovi i boje
podreivanje nainu ivota, drutvenim normama, shvatanjima. Da tako
treba shvatiti ove stihove pokazuje etvrti stih ove strofe o lancima ivota. Taj
raskid je samostalan izbor da bi se spasila i sauvala ljubav ...rad ljubavi
nam i rad sree svoje".
Sedma strofa je sadrinski i smisaoni nastavak druge strofe. U zugoj strofi
je predoen mirisavi bolniki vrt, u njemu dvoje dragih, oko njih "sila zgrnulo
se sveta". U poslednjoj strofi taj svet jo gleda ljubavni par "u kouljama
belim" "sa ivotom novim". Ovde je, dakle, uspostavljen sadrinski
paralelizam sa drugom strofom ali istovremeno i ritmiki i dionalni
paralelizam sa prvom strofom:
Ljubavi nae plav i nean cvet (1,6)
Ljubavi nae neumrle znak (VII, 5).
Pandurovievo pevanje je razgovetno i jasno: slike su konkretne, misli jasno
izreene, smisao dokuiv. Ali, evo, u ovoj pesmi, ima jedan stih, poslednji, koji
predstavlja zagonetku.
Stih "...Gle! oima im trepti rosa nemo..." sadrinski se oslanja na prethodne
stihove strofe, ali sintaksiki je otro odvojen: ne samo to dolazi posle
zavrene sintaksiko-intonacione celine, nego je i njegova grafika vizuelna
injenica nezavisnosti ovoga stiha zapoinje sa tri take i njima zavrava,
to sugerie da je izvuen iz nekog ireg konteksta. Nad ovim stihom se
postavlja jo jedno pitanje: ta je izazvalo ; suze posmatraa (sveta) i ta one
treba da znae? Da li su te suze izraz radosti posmatraa zbog sree
zaljubljenog para jer tua srea moe da izazove radost; da li su one izraz
saaljenja nad sobom jer "svet" spoznaje svoju prazninu i besmislenost ivota
bez ljubavi; ili su one izraz saaljenja toga sveta nad sudbinom dvoje mladih
koji su se odvojili od drutva i time se usamili? Na ova pitanja teko je dati
odgovor. Uostalom, dobro je da posle itanja jedne pesme italac ostane
zapitan.
Dr Stania Velikovi
Interpretacije III
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
Stihovi
Sima Pandurovi
RODNA GRUDA
Van
mree
Na kraju, ipak, doe jedan dan

Kad ovek ne eli vie da se bori,
Poruke: 5313
Kad mu duh zatrai kakav vii plan

ivota, dan tuan, i prazan, i znan,
Kad sve biva jedno, jer se sve pregori.
Tad sumnja k'o vlaga, prodire u veru,
A plamen se vene strasti tiho gasi;
Blede nae due, sede nae vlasi;
Tragovi se dragih uspomena peru,
A odjeka starih ne nalaze glasi.
Sa svima tenjama i nadama dalje!
Dovoljni su tada dui skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore alje;
Srce uti; pusti pred nama su puti;
ivot, to je komar, ideali tralje.
Al' i sada kad su svi vidici, sivi

Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari,
Kad su nam svi ljudi nemili i krivi,
A srueni vere starinski oltari,
Jedna lepa nenost jo u nama ivi:
Nenost prema zemlji i rodnome kraju
ijim nam je dahom duh nekada plenjen,
Gde i sada zvezde istim sjajem sjaju,
Isti vetar duva plodan, neizmenjen,
Iste ume, cvee i mirisi traju.
Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka
Ima svoje vetre, mirise i boju,
Svoje sunce, svoje senke od oblaka;
Jer svaka, najzad, ima duu svoju,
I, k'o svoja, bie i mrtvima laka.
Samo jedna ljubav ne ili u pari
Prolaznosti; samo jedna se ne menja;
Samo svoja zemlja ne lei u bari
Dosade; i pored sviju iskuenja,
sve se vie voli to se vema stari.
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
RODNA GRUDA
Van
mree
Rodna gruda je rodoljubiva pesma. Pandurovi je i ovo oseanje, oseanje

ljubavi prema domovini, postavio u iri kontekst ovekovog negativnog
ivotnog iskustva u kome dominiraju razoaranje, beznae i apsolutna
Poruke: 5313
bezvoljnost. U takvom kontekstu ljubav prema domovini sagledava se kao

jedino pozitivno oseanje a domovina kao jedino i poslednje utoite onda
kada su porueni svi ideali i porueni svi mostovi u ivotu. U pesmi su

suprotstavljeni egzistencijalno stanje lirskog subjekta, kojim su ovladala
negativna oseanja, i odnos prema domovini. U skladu s tim je i struktura
pesme: sastoji se iz dve celine od po tri strofe, koje su povezane centralnom
(etvrtom) strofom kao svojevrsnom kopulom.
Prvu celinu ine tri prve strofe (13). U njoj je sumirano negativno ivotno
iskustvo lirskog subjekta, koje je uzrokovalo i negativna oseanja i negativan
stav prema ivotu i prolosti. To iskustvo kazuje da "na kraju, ipak, doe
jedan dan/ Kad ovek ne eli vie da se bori" to je dan kada ovek
posustane u neprestanoj borbi i traganju za rezultatom ivljenja i njegovim
smislom. Trenutak tog saznanja je "dan tuan, i prazan, i znan/ Kad sve biva
jedno": to je kraj ivotnog puta na kome nema nikakvih rezultata, kada se
gasi ivotni ar i oveka obuzme razarajua ravnodunost ("kad sve biva
jedno"), kada mu je svejedno ta jeste i ta e biti. U takvom duevnom
stanju sumnja rui i veru i nadu, oseanja i strasti se gase, zaborav prekida
veze sa prolou. Trea strofa je izraz apsolutnog beznaa:
Sa svima tenjama i nadama dalje!
Dovoljni su tada dui skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore alje;
Srce uti; pusti pred nama su puti;
ivot, to je komar, ideali tralje.
Odbacuju se kao uzaludne sve tenje i nade, miri se sa stanjem u kome se
nala jedinka i zadovoljava sitnim mrvicama ivota, srce ne reaguje na ono
to se zbiva ("uti"), hod kroz ivot je besmislen ("pusti pred nama su puti")
jer je on samo komar, osvojeni ideali nisu ono pravo emu se teilo ve
samo tralje. Bezperspektivnost i mrani pesimizam izbijaju iz ovih
strofa.
Centralna, etvrta strofa, u funkciji je kopule kojom se uspostavlja most
izmeu dva sveta i dva oseanja ona je prekretnica kojom se iz apsolutnog
pesimizma prelazi u optimizam, iz negativnih oseanja u pozitivna, iz
otuenosti u svet oseanja. U njoj se sreu dva sveta: etiri stiha su
osenena mranim oseanjima i raspoloenjima prethodne tri strofe ("svi
vidici sivi", jadna vrednost sviju stvari", "svi ljudi nemili i krivi", poruene
vere), a peti stih ukazuje da jedna lepa nenost jo u nama ivi" to je veza
za drugu poetsku celinu drugaije atmosfere i drugaijih raspoloenja.
Druga celina, koju ine peta, esta i sedma strofa, protivtea je prvoj celini
u sadrajnom i emocionalnom smislu. Dok je prva celina izraz nezadovoljstva
ivotom i pesimistikog odnosa prema prolosti, a samim tim i izraz
negativnih oseanja i raspoloenja, druga celina donosi novu atmosferu
osvetljenu pozitivnim oseanjima (nenost i ljubav prema domovini) i
ispunjenu sveu o domovini kao utoitu i osloncu. Lirskim paralelizmima
naglaena je stalnost i nepromenljivost onih osobina domovine koje su
nekada plenile duh: neizmenjen je sjaj zvezda, daak vetra, ume, cvee,
mirisi i pesma ptica. Sve je to specifinost svake zemlje, njena dua. Ljudsko
bie, kao i bie lirskog subjekta, moe da bude izloeno iskuenjima, ali
ljubav prema domovini ne ili i "sve se vie voli to se vema stari".
Pesimizam kao dominantno oseanje sveta u Pandurovievoj poeziji
prevladan je u ovoj pesmi oseanjem ljubavi prema zemlji. To
oseanje ne samo da ublaava izraziti pesimizam, nego istovremeno
ukazuje na nov smisao ivota i razlog postojanja (ivljenja).
Dr Stania Velikovi
Interpretacije III
Sauvana
Angelina
Administrator
Hero Member
**
Stihovi
Sima Pandurovi
MI, PO MILOSTI BOJOJ,

Van
DECA OVOGA STOLEA
mree
I posle ruka tako mnogo jela

Poruke: 5313
I pia stoji na stolu. Kroz stakla

Prozorska, jesen uvela i bela
Srca se naih izgleda dotakla.
Pa ipak nismo mi ni za ta krivi,
Gospodo. Jesu protekla prolea
Nemirna, lepa; ali neka ivi

Sumorna mis'o i naeg stolea!
Zamagljen pogled, bled oblak na elu
Naih dama jednu malu tajnu krije:
Odricanje nemo, jednu enju svelu,
Strast to je buktala i koje sad nije.
Izgleda da danas vie ne zanima
Nas, umornu decu ovoga stolea,
Drugi i lepi pol, da se ne prima
Nas nada i ednost buduih prolea.
Neosetno, tiho pali smo pod vladu
Drukijeg, grubog, monog suverena:
Alkohol tupi ivce, rui nadu
Na istu ljubav buduih vremena.
Proklamovan vladar, neujno, u meni
Protivnika ima, mada ga se plaih;
I au to se preliva i peni
Diem u slavu tradicija naih
I lepih ena! Nek njin nagon ima
I sad u nama svoje stare rece;
Nedostojno makar, uivajmo s njima,
K'o alosni oci nemogue dece.
Sve to nee dati ono to je prolo;
Al' pohodie nas dah sree nam stari;
I to to je tuno i s nategom dolo
Imae opet nenadmane ari;
Osetiemo miris ljubiica
Starih, i ljubav, i nadu prolea,
Pa ma i mlada a uvela lica,
Mi, po milosti bojoj, deca ovoga stolea.
TRAG VREMENA
Saranio sam svoju dobru dragu

U dane to su iezli k'o para,
Bez ljubavi i prolea to vara.
Saranio sam svoju dobru dragu.
A nije znalo prolee ljubavno,
estice spomena u kome trepere,
Ponos i mladost zakopani davno
Bez sene sree i bez blage vere;
A nije znalo prolee ljubavno
Za sne bez noi i noi bez snova,
Za sne u kojim sijala je ona,
Veernja zvezda nesrenih duhova;
I nije znala mirna vasiona
Za sne bez noi i noi bez snova.
Duboko, mrano, nesreno, i dublje
No smis'o tajni ivota i bia,
Ja je saranih, uz crvene zublje,
U drutvu elja, snova i vetria,
Duboko, mrano, nesreno, i dublje.
Saranio sam dvoju dobru dragu:
U dane to su iezli k'o para,
Bez ljubavi i prolea to vara . . .
Saranio sam svoju dobru dragu.
OSRAMOEN SAN
Ciniki i grubo zatvorismo srca
Za lepotu zemlje, i zvezda i cvea,
Za intimnu radost, za tu bol to grca,
Za ljubav i nemir buduih prolea.
Ravnoduno, mirno napustismo ono
to je nena dua prolosti nam mlade;

Nismo bili tuni, kad pogrebno zvono
Oglasi kraj nae mladosti i nade.
Surovo smo svoje sahranili snove
U sanduke tvrde, u duboke rake
Zaborava venog, gde se crvi tove,
Zaborava due i nenosti svake.
I dok srca naa zagrljajem mira
Mranoga i tekog lee na dnu groba,
Strasti su povele orgije svog pira
I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.
I u noi, koje gavrani se plae,
Nae besne strasti, s maskama to kriju,
S perversnim veseljem krv ivota piju,
Rastoeno vino u bizarne ae . . .
Samo, crnim drutvom, kao tanak vlat
Na vetru, zadrhti slutnja to se krije.
Monotono, kobno, k'o domai sat
U zidu, dok jedna opomena bije.
Sluenog glasnika savesti jo nema.
Ali on e doi, ma u zadnji as,
Da nam ipak javi, usplahiren vas,
Da nam se gost jedan u posetu sprema.
I da mladost naa dolazi sa dna
Zaborava naeg, svoga vlanog groba;
I da e nam doi, u zlokobno doba,
Za osvetu svoga osramoenog sna.
Srpska moderna Priredio Zoran Gavrilovi | Svjetlost Sarajevo 1960
Sauvana
Angelina
Administrator
Odgovor #16 poslato: April 27, 2012, 04:50:42 pm
Hero Member
*
Stihovi
Sima Pandurovi
RANJENICI IZ 1912
Van
mree
S prvim utim liem i oni su pali

Jeseni ove u dan kakav mokri,
Poruke: 5313
Na poljima hladnim koja strano zali

Krv, kia, a truplje zaseja i pokri.
Donose ih redom s dalekih ravnica
Oborene maem, u borbi i lomu.
Nosila se niu. Preplanula lica,
Nai pali borci vraaju se domu.
Crna masa sveta oko njih se tiska,
U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu.
Zaborav je, moda, budunost im bliska!
Opruene, neme, u surom injelu,
Pod ranama koje saiu i peku,
U prahu i krvi, s klonulou blagom,
Sa oima mutnim, bez suza to teku,
Donose ih tuno zaviaju dragom.
Koliko su retka oseanja to se
U srcima sviju neumitno bude,
Kod sveta to gleda kako ih sad nose,
Te proste heroje, te velike ljude,
to su mirno svoja ostavili rala,
Ognjita i kue, i neja, i ene,
I ija crvena, topla krv je pala
Po zemljama to su suzom zalivene.
Otili su mirno, ne znajui kuda,
Preli preko polja, klanaca i gora,
I orlove nae pronosili svuda

Od pragova svojih do dalekih mora.
Pobijena deco nae zemlje zdrave!
Vi ste spasli nae drage, nae mile,
Popadali gordo radi nae slave
Na domaku besne, neumitne sile.
Sad vas nose tuno, a niko vas nee
Spominjati nekad, kolevko uzdanja!
Na nosila vaa bacaju sad cvee
Poslednji i prvi znak opteg priznanja.
Pronose ih tuno, pobijene lave,
Kroz neves'o sumrak, rasplakan i beo,
Krvave junake bez nagrade, slave;
A tragina jeza svet prolazi ceo.
NA POLJIMA MIRNIM PROHUJALE BITKE

Rudi horizonat, mistian i crven
krila stranog mraka padaju na ravan
na jaruge, vrelt i na put utrven
kud pobedni pohod proao je slavan.
Svako mesto, kamen, bun i travka uta
drhte pod vetriem jedne noi strasne
u kojoj mrtvaci lee ukraj puta
a daleko plamte silne vatre jasne.
Krvave su senke projezdile tuda
ko aveti mraka pred kapijom pakla
i tresla se zemlja iz dubine svuda
kad je carstvo palo ko kula od stakla.
Grmi zadnji odjek potmulo i divlje
borbe to se s mrnjom i oajem vodi
dok u mraku budno sve ivlje i ivlje
die stara zemlja u novoj slobodi.
Sve due u nadi i u strahu cepte

kao uto lie, kao travke vitke
kda krupne zvezde piee da trepte
na poljima mirnim prohujale bitke.
Sauvana
Angelina
Administrator
Odgovor #17 poslato: Avgust 16, 2012, 02:23:37 am
Hero Member
*
Stihovi
Sima Pandurovi
VEKOVI
Van
mree
Ja sam tuna veza krajnosti svih strasti

I veliko srce sveg oduevljenja;
Poruke: 5313
Ja sam puna aa gorkoga prezrenja

Na doba bez due, bez snova i asti.
Ja sam vena ljubav naspram paroksizma
Oseanja sviju to u meni ive,
Ogledalo isto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.
I moja je dua sred ponona mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Dua krupnog, starog haldejskog pastira,
to kraj svoga stada sniva na poljani.
U mojoj se dui, k'o u drevno vreme
Obala modrim osvetanih voda,
U asima vere mistine i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.
U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti to urla i mrvi,
Kao divlje horde; u poaru krvi

Zarude odjednom prostrani vidici.
Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i ene;
U gordosti ovih kratkih, burnih asa
Sve satrapske tenje projure kroz mene.
A drugi put, kada enja tiha, bona,
Prelije u sjaju meseine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mrnju na gorde i jake;
I ivim u drutvu onih to su znali
iveti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u venog zaborava tami.
I oseam duom miris blage ambre
I istonu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
to ispie pehar kratke zemne slasti.
U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S maevima tekim, u ponono doba.
U meni je dua Osamnaestog Veka
I plemii gordi u svili i ipki;
Ja ivim za trenut sred raskona jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki'.
I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta otra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.
Ja ivim ivotom istorijskih mena,
Strau sviju gordih, velikih i skromnih
I punim ivotom velikih vremena

U prolazu ljudskih svih istina lomnih.
Ja mrzim nae jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu due
Skomrane, sitne, pakosne i neme,
to se u ropstvu svoga straha gue;
I mrzim samo nae doba runo,
Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna",
Gde se, poput starog i alosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tuno.
SVUDA JESEN
Sto golih grana, ko sto crnih ruku,
U ibi kie iz vrta se prua
Prozoru mome, gde poslednja rua
U bolnu jesen alostivo vene,
Dok monotono dopire do mene
Zvuk kapi koje o prozore tuku.
Sto golih tenja, k'o sto crnih ruku,
U kii suza vapiju i trae
Umrlih rua mirise to blae,
Umrlih dana spomen koji trne
Uz kucnje srca ko doboe crne;
Koji vreme, ivot venom stanu vuku.
I svod ko crni simbol je nadnesen
Nad optu, tunu moar... Svuda jesen!
Sto vetrova, kao sto uzdaha, veju
Preko hrpe utog lia koje trune,
Alejama to se barutinom pune,
Stazama gde, kao iz davnih davnina,
Jeca mar pospanih slonih violina
ivota, kad zraci sa zaranka greju.
Sto uzdaha, kao sto vetrova, veju

Mojim vrtom nada i spomena blagih
U jeseni mutnoj mojih elja dragih,
Kad spomeni redom, k'o lie sa grana,
Padaju uz tuni umor ovih dana
to jad i propast i zaborav seju;
Kad spomen po spomen, svaki as odnesen,
Pada u blato. Jesen... Svuda jesen!
MERERE
To bee u snu sumornom, dubokom,
Oajan poraz ivota i nada,
Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom
Svet to se gubi i jesen to vlada
Setna i svetla preko svega to je
ivelo negda. Sunce zrake baca
Dugake, ute vrh sarane moje,
Na prosti koveg i glavu mrtvaca.
Tutnji i bruji promuklo i tmulo
Muzika smrti. I tonovi pite
Pogreb ideja i nestanje trulo
Bolova, senki to dave i tite.
Prolo je, prolo sve. I sunce ali
Rastanak moj sa bolom, i bez volje,
Snagu i nenost to su tuno pali
Neprealjeni, bez zamene bolje.
Ja ipak vidim iz mrtvakih kola
Nevine ljude, i kraj zlobe njine;
Oseam snagu celog svetskog bola,
Znam da su deca zemlje i praine.
Umiru zraci, prirodna lepota.
Telesa jadna, bolesna i troma
na i ljudi, bolnih od ivota,
Prate me nemo do mog venog doma.

Stoga sam ves'o. A flaute cvile
Nestanak cvea, ljubavi i patnja,
elja i nada to su sjajne bile,
Tralje ivota koje nosi pratnja.
Muzika jeca tonom iste tuge.
Gasi se sunce i zraci mu blede;
Sputa se tama; umiru sve duge
U kalu sveta, u haljini bede.
Mrak! mrak se hvata dubok. Jee trube
Pobedu smrti to nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube,
Cepane snove, do one aleje
to gui zemljom ivot. Jee trube
Pogrebni mar nad biem svega sveta,
Za one to se pate, koji ljube,
Za prosjake ivota tol'kih leta.
Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz prolea,
Oajno tuno, setno merere!
Kobni zvuk smrti ivota i cvea.
SUMRANE TENJE
Da mi je da vidim zrak mistine sree
O kojoj sneva mladost i na jad,
Kad duu oaj gorki prelije,
I dou dani bede tee, vee!
Jer svet je emer, i blato, i gad,
I tesan, memljiv prostor elije.
Da mi je ljubav osetiti blagu
O kojoj ne zna, a govori svet,
Naivnu, belu, u ivotu zlom!
Da mi je opet zavoleti dragu!

Jer svet je bluda i razvrata dom,
Gde ednost vene kao rani cvet.
Da mi je ivot lepote i zdravlja,
Kad ista dua isti die zrak,
I kad je ovek srean, jer je sam;
Kada se sumnja nemila ne javlja;
Jer svet je beda, prljavost i mrak,
I nevoljnika bolnica i sram.
Hoe li doi as veliki, sveti,
Da blesne pravde i razuma sjaj,
Ko stranog dana boja sudnica
to e nas jednom na grehe da seti?
Jer svet je teka, strana ludnica,
Svirepost, oaj, nesrea i vaj.
Ili e uvek sve biti tek plen
Surove smrti; a veno roblje
ivota nee stresti lanac njen,
Ko sante leda ni Sever ni Jug?
Jer svet je tuno, preorano groblje,
Zaborav veit, neeljen i dug.
Jer, verujte mi, svet je mrak elije,
Gde au nada otrov prelije
U trci dana, u lutanju tom;
I svet je greha i razvrata dom,
Gde vlada lupe, ili bludnica;
I svet je teka, strana ludnica,
I bolnica, i tamnica za roblje,
I tuno, veno, prekopano groblje.
SONET
ta je to? Urlik pobesnelih rulja?
Ne. Studen vetar bespotedno duva;
Oi pune suza; zemlja nam je suva;
Na se svet snova iz temelja ljulja.

A orgije besne delata i hulja.
Ko kapije nae i svetinje uva?
Niko, sem pono ravnoduna, gluva;
Nae reke teku pune tekog mulja.
I ne uju se bola krikovi;
Izbledeli su dragi likovi
K'o izbaene stare listne.
A izgubljeni dobri tragovi;
Kobni ples smrti vode vragovi
Pred licem nove, gole istine.
Sauvana
Angelina
Administrator
Odgovor #18 poslato: Februar 24, 2013, 07:51:27 pm
Hero Member
*
Stihovi
Sima Pandurovi
PREDVEERNJI PUT
Van
mree
Dugo smo na tekom putu, verna.

Samo, mi jo svome svetlom cilju koraamo.
Poruke: 5313
Neosetno, tiho, kroz aleje neme,

sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.
I mada nam nita ne kau, ne ine,
oseamo teret njihove blizine.
Katkada se samo okrenemo stravno
i spazimo pogled njin, ukoen davno.
A kad pogledamo ponovo preda se,
iluzija drage lagano se gase;

i gomile mrtvog lia u minutu,
ko venci na koveg, padaju po putu.
I najzad nam sve to, s predveerja bleda,
rasuta arija izgleda.
ISTI KRAJ
Svakim je danom u dui praznije,
na alost, jer to je ipak alost, draga;
lepe su stvari najprolaznije;
pa bar da dubokog ne ostave traga!
A ovako, dug je ivot iskuenja,
bola i zala to tite i peku,
seanja na prolost, i veita bdenja,
i nada na sreu nenadnu, daleku.
I dugaka je naa ludost samo,
to verujemo u preokret svega,
kad ipak dobro i sigurno znamo
da je sve isto: pre i posle njega.
Najzad, nita, draga, nije tako skupo,
da bi za njim oblak teke tuge osto.
Sve na ovom svetu svrava se prosto,
odvie prosto i oajno glupo.
TAKO JE BOG REKAO

Bedna duo moja, sudbu svoju vuci
Sve do u sumrak svog poslednjeg asa.
Redom tvoji zlatni proli su trenuci;
Seanje na njih jedva zatalasa
Tiho i skromno grudi, kuda pada
Mora ivota. Pevaj zato sada
Samo mrak svog jada,

Samo mrak svog jada.
ivot nam nade mladosti ne prata;
Budunost naa s prolou se sliva
U taman dekor sna to se ispata
Stvarnou koja bole nam preliva.
Pod oblakom to se iznad nas razvija
Taman vetar dahom mutnih elegija
Nae elje nija,
Nae elje nija.
Kad nemamo suza za asove mrtve,
to znaahu sreu kad nada ne trne;
Kad snosimo prazne i neplodne rtve,
Pevaj, duo moja, svoje dane crne
I s prolea, kad potoci se pene
I tope, i rue kad se zacrvene,
I kad cvee vene,
I kad cvee vene.
ENA
Ja sam svoju duu u tvoj ivot pren'o
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strau, draga eno,
Strau radi koje ivi se i gine.
Ti si svetlost moje radosti i tuge
I molitva ista srca u samoi,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bia u danu i noi.
Kad priee doe due koju zvona
Zovu venom carstvu istote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.
to ivimo due, vezani smo vre.
Ti si tamna tenja nagona i udi

I razblude moje, kad na meni dre
Sve, a pohota se poinje da budi.
Kad instinkt sa sveu stane da se bori,
Kad se vani prospe meseina bla,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grenom oltaru tvog mirisnog tela.
I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o venoj lepoti,
Veza naom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i due i ploti.
U KOLEVCI SNA
Kad sunce zae, i pokriva plavi
Zvezdane noi, vee toplog juna
Padne po polju i vrh cvetnih kruna,
A uti mesec na nebu se javi,
U mojoj dui um umornih trava
I trepet lia u disanju noi
ire san jedan sugestivne moi,
Jedan san to se ini da je java.
Jedan san, koji sjaj meseev zlati,
Javlja se, ili, povija onako
Kako miris dune poljanama lako,
Kako uzdah noi kandilke zaklti.
I s bojama koje upija lepota
Noi, ovaj svet se s drugim svetom sliva
U meku sliku zadovoljstva iva,
U ivot jednog sna i san ivota.
Tada mirie doba ranog maja;
I kao da se, neprimetno, prosto,
Na Ideal to je u seanju osto
Nastavlja tiho jedan san bez kraja.
Sauvana
Angelina
Administrator
Odgovor #19 poslato: April 04, 2013, 03:12:29 pm
Hero Member
SIMA PANDUROVI
Van
mree
Valjevo, sreska varo, daleke 1907. godine. Kafane uvek pune elegantnih
oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski naelnik pije kafu. Kolubara izmeu
kamenih bedema. Pokraj reke duani iz turskih vremena. Meu stare
Poruke: 5313
profesore Gimnazije koje aci pozdravljaju sa "ljubim ruke", doe mladi

student Sima Pandurovi, kasnije poznati pesnik.
Branislava, najmlaa ki uglednog advokata Miloevia, tek to se vratila iz
pansiona "Notr Dam" u Temivaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je
doveo uenike na priee.
"to je lep ovaj ovek", pomislila je u sebi, "A i to ima lepe oi!".
Nije pretpostavljala da on ve zna za nju. U Beogradu, pred polazak za
Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i
otmena devojka", pa je on, nemajui hartiju pri sebi, njeno ime zabeleio na
beloj, krutoj "manetni" od koulje. Kroz nailazee mesece sreli su se jo na
kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja dolo
ba u njenom domu. Svojevremeno je priala o tome:
"...Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje ili su zajedno u
agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i pranjavi vratili su se kasno
uvee i otac ga je doveo u nau kuu. Kad sam ula u trpezariju sedeli su za
stolom i priali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je
pesnik Sima Pandurovi..."
I to je bio prvi poetak. U svojim uspomenama "Seanje koje vida", Sima
Pandurovi kae:
"Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno ve voleo i

koju sam esto uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlaa ki advokata
Miloevia, ona devojka bisernih oiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju
sam primeivao kadkad na zabavama ili na ulici..."
Njoj je posvetio i ove stihove:
"...Njihov sjaj je bio plav, mutan i edan,
Sjaj morem skrivene, skupocene koljke,
On je davao dubok neznan izraz jedan,
enje nasih snova i minule boljke.
On je skrivao blago uspomena ednih,
Nenost utih rua i krinova smernih,
Nada mnom i sada sija tuga jednih,
Oiju bisernih..."

Sima Pandurović Riznica

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sima Pandurović Riznica

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SIMA PANDUROVI

(Beograd, 14.01.1883. 27.07.1960.)

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:19 pm

Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurovi (18831960), takoe

Pandurovi je ipak znao zapevati i drukijim glasom. Kao i ostali pesnici

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:27 pm

JOVAN SKERLI: JEDNA KNJIEVNA ZARAZA

Ovaj Skerliev tekst nastao je povodom knjige pesama Sime

koji ima opti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju re o jednoj

Skerli ukazuje na naslove knjiga "koji su prepisani sa nadgrobnih

spomenika" i na korice knjiga koje su crne boje i sa crteima koji

Za Pandurovia konstatuje da je bezuslovni pesimist kakvog dotle

"Posmrtne poasti ostavljaju na itaoca bunovan utisak neeg vrlo

Skerli Pandurovia vidi kao rtvu "jedne knjievne zaraze" i ne

U posebne kvalitete Pandurovieve poezije ubraja:

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:35 pm

SIMA PANDUROVI (18831960)

do tada nepoznatim kvalitetom "u srpskoj poeziji" on je nesumnjivo najvie

Miodrag Proti decidirano podvlai da jeste. Sutina je, meutim, u tome da

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:45 pm

Kao duh jeseni u um lia svela,

U moju se duu neujno uplela,

Sve na svetu, drue, ostavlja svoj trag

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:52 pm

Interesantan je problem za kulturnog istoriara i sociologa: vreme izmeu

zamanim nacionalnim planovima i pregnuima, jednom do tada nevienom

sloeni svet emocija i iskustva jednog pesnika izvanredno tananog

Ono to Skerli nije bio u stanju da vidi, a to bi on jo manje bio u stanju da

poletom, trijumf venog mraka nad svetlim nadama, trijumf prirodine

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:59 pm

knjiga je vrlo karakteristina po duevni ivot i knjievna shvatanja naega

karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju re o jednoj opasnoj knjievnoj

mogao da se pomiri sa Skerlievim shvatanjem o drutvenoj ulozi

U kovegu prostom, izme etir daske,

bismo sloili. Njegovi radovi o naim starijim pesnicima, kao to su izvesna

u naoj knjievnosti. Napad jednog konzervativnog kritiara na jednog

koga je kritikovana; trebalo je napustiti Skerliev estetiki pozitivizam i

didaktine pesme. On se, meutim, u svojim najboljim trenucima, bavio

veliine, i kao to je liena lepote, liena je i dostojanstva i uzvienosti. Smrt

emocionalnog i misaonog procesa kao to je umetniki doivljaj sveta, moe

drutva. Nikada Raki nee da se zaboravi toliko da u svojim pesmama slavi

Pie: Miodrag Proti

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:08 pm

Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesnikih istomiljenika pripadao je i Sima

pesniko stvaranje, zapoeto jo u prvoj deceniji naeg veka

Bila je mis, lelujava seta

Ja u k esto, po, poznatom putu,

K'o nona privienja u zamkove svoje,

Pesnikova misao se esto sputala do beznaa. U takvim trenucima, kao u

Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o ovekovom otuenju od ivota,

I kraj ve tu je! No ne die krilo,

Pandurovi je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se

Sima Pandurovi (18831960)

Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:16 pm

Saranili su njene oi sjajne

Saranili su njene ruke bajne

ivot kroz duu nabujalo struji.