SVECI U SRPSKOJ RELIGIJI

Iz nauke o religiji znamo da svako boanstvo ima svoju oblast, svoj kult, i svoje legende. Ni bogovi iz starog
srpskog paganizma, u ovom pogledu, svakako nisu inili izuzetak; i oni su imali svoju oblast i funkcije, i njima su
upuivane molitve i prinoene rtve, i za njih su vezivana razna verovanja, legende, kultni obiaji. ta se, meutim,
desilo sa svim tim onda kada su Srbi napustili paganizam i pristupili hrianstvu? Mi, opet iz nauke o religiji,
dovoljno znamo da ovakve stvari ne iezavaju tako lako, i da su meu njima naroito otporni kultni obiaji i
verovanja. Kada su Srbi primili hrianstvo, produilo je sve ovo da ivi i dalje, samo je sada dobilo hriansku
interpretaciju, i vezalo se za pojedine linosti iz hrianskog kruga. Mi, dakle, imamo razloga verovati da su kultovi
i tradicije, koji su nekada bili vezivani za starinske bogove, preneseni sada, u manjem ili veem obimu, na druge
natprirodne linosti, u prvom redu na dananje svece). Prema tome, u naim nastojanjima da o starim srpskim
bogovima to saznamo, moramo mi najpre poi od kulta dananjih naih svetaca, i od tradicije o njima. U toj
oblasti sa najveom verovatnoom moemo raunati da emo nai ostatke starinskog panteona i uspomena na nj.

I. TRADICIJA O SVETOM SAVI

Na prvo mesto dolazi najnacionalniji na svetac svetac, u isto vreme, o kome se najvie pria i peva sveti
Sava. Formalno, i po imenu, taj tradicionalni sveti Sava, dodue hrianski je svetac, i vrlo revnosni propagator
Hristove vere; u sutini, meutim po svome karakteru i temperamentu, po mitovima i verovanjima koji se za njega
vezuju, pripada on jo starom, prethrianskom vremenu. Kratka anketa o tome moe nam pokazati zanimljive
stvari.
Jedna od glavnih karakternih osobina koje se, u narodnim umotvorinama, pripisuju naem svetitelju jeste
jaka sklonost ka gnevu i gotovost da kanjava. Gnev i kazna spominju se esto. U orovievom zborniku (Vladimir
orovi, Sveti Sava u narodnom predanju, Beograd, 1927) gnev sveev, odnosno kazna, nalazi se kao motiv, esto
kao glavni motiv, u ne manje od etrdeset i dve pripovetke! Gnev je esto nedovoljno motivisan, neopravdan, a
kazne preterane. Poneka kazna, prema naem shvatanju, ak je i nepravina. To se lepo daje videti iz pojedinih
primera. Sveti Sava je prokleo i upropastio svoga psa, za koga se izrikom kae da mu je bio veran i da se od njega
nije odmicao, samo zato to, kad je svetitelj kao ono Zevs u utakmici sa Apolonom dinovski zakoraio s
jednog brega na drugi), nije uspeo da i sam uini tako veliki skok, ve se stropotao u dolinu. Jedno ni krivo ni
duno obane pretvorio je u psa samo zato to je leei jelo. Neki seljaci iz sela Breka, u junoj Srbiji, namazali su
iz nestaluka magarca sveevog crnom bojom; sveti Sava prokleo je celo selo, da se vie ne mnoi, i da od tada
svi seljaci nose samo crno odelo. itavu jednu veliku varo prokleo je svetac i uinio da propadne u jezero samo
zato to mu je neko iz te varoi sakrio rukavice. Zbog toga to mu jedan ovek u selu Slivnici nije dao hleba,
izrekao je svetac strano prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kua, nego da se potucaju po tuim
kuama i da su uvek eljni hleba. I tako redom.
Razume se da je ovako to teko dovesti u sklad sa etikom i navikama hrianskih svetaca, iji su glavni atributi
neosetljivost (stoiki mir) i stanje bez strasti (duevni mir), i kod kojih je mesto orgh dola mesto gneva dola
milost.
Naprotiv, gnev je jedna od osnovnih karakternih osobina primitivnih, paganskih bogova: oni su esto
nemilostivi, nervozni, uvredljivi. Molitve i rtve, i uopte sve kultne i magine radnje u paganizmu, imaju za krajnji
cilj da sauvaju ljude od gneva bogova. Sveti Sava po ovoj svojoj crti ne nalii na hrianskog sveca. ak ne bi bilo
opravdano traiti eventualan obrazac za gnev svetoga Save ni u poznatom gnevu starozavetnog Gospoda, pa
ak ni u gnevu iz Novog zaveta: naime, dogma o nemogunosti i o nepostojanju boanskoga gneva i nije dola u
hrianstvo iz toga izvora, nego iz grke filozofije, u prvom redu iz Platona; i nju su onda (na temelju Platonovih i
jelinistikih filozofskih doktrina) produbili i uvrstili crkveni oci i apologetiari.
Najprirodnije je, u ovom sluaju, pomisliti na starinske bogove indoevropskih naroda, na Indru, Vodana,

Donara, kojima da se posluimo Platonovim terminom i pripadaju strane strasti, i ija se mo i gospodstvo u
gnevu i manifestuje. I za druge srpske legende u kojima se nalazi motiv gneva (takve su naroito legende o svetom
Iliji), i gnev svetoga Jovana; uvek treba pretpostaviti da su postale prema nekom starijem, prethrianskom
obrascu.
Ali tradicija vezuje za svetoga Savu i nezgodnije osobine. U jednoj pripovetki iz Temnia pria se kako je sveti
Sava upropastio ticu kosa tako rei ni za ta. Nezlobivi kos, jednog veselog proletnjeg dana, pevao je bezbrino na
nekom glogu. Sveti Sava zapita ga, kao alei se, zato je pokunjio nos, a ovaj mu odgovori da on nije kos to je
pokunjio nos, nego kos to die nos. Na takav se odgovor naljuti sveti Sava, pa zapovedi da odmah padne sneg sa
hladnim vetrom i jakim mrazem. I iduega dana greni kos doista je pokunjio nos, jer mu je od mraza uginula
enka, i on se sam bio ve skoro smrzao. I tek tada sveti Sava smilovao se i vratio lepo vreme.
U ovoj kratkoj istoriji imamo izvanredan primer za boansku zavist, jedan afekat koji se kod hrianskog
svetitelja ne moe ni zamisliti, ali koji je utoliko vie karakteristian za pagansku religioznost. Taj primer toliko je
zanimljiv da bi mogao ui u udbenik za istoriju religije. uvena zavist starih bogova, koju je lepo uoio jo
Herodot! Zar ne vidi rekao je Artaban Kserksu kako bog gaa gromom samo velike ivotinje i ne daje im
da se razmeu, a male ne izazivaju njegov gnev; i kako gromovi udaraju samo u velike graevine? Oevidno je da
bog uiva u tome da srui sve to se malo vie izdiglo. Indijski Indra, kako se kae u Vedama, mrzi onoga kome
dobro ide. Pravo na savrenstvo i na sreu bogovi su za sebe zadrali; svako prekoraenje granice, voljno ili
nevoljno, izaziva kod bogova zavist i gnev. Jedina mogunost da se, u ovome pravcu, sa bogovima ne pokvare
dobri odnosi, jeste da se ovek uva da ne prevri meru sree koja je ljudima doputena.
Poznata izreka jednoga od sedmorice mudraca, napisana na Apolonovom hramu u Delfima, najbolje nam
karakterie ove odnose: ona znai poznaj sebe, to jest, znaj da si samo ovek, i prema tome udesi svoje
ponaanje i ne izazivaj zavist bogova. Isti cilj imaju i izreke nita suvie, u svemu je mera najbolja, misliti
samrtnike misli i mnoge druge. U srpskoj prii o kosu, s obzirom na to da je u njoj glavni motiv to Jeion jJoneron
imamo mi, u nosiocu radnje, oevidno neko boanstvo iz paganizma: sadrina prie ostala je onakva kakva je bila i
ranije, samo je glavna linost promenila ime.
Koliko shvatanja u tradiciji o svetome Savi mogu biti daleko od hrianske teodiceje i hrianskog morala, moe
nam kao primer posluiti i druga jedna pria iz Temnia. Sveti Sava, putujui, svratio je na ruak u neki manastir i,
poto je ruao, hteo je da krene dalje. Ali se nebo odjednom natuti, otpoe da grmi i da seva, i da prokapljuje kia
s gradom. Na to mu, sasvim dobronamerno, primeti jedan kaluer: Gospodine, ja bih ti rekao da ne putuje, jer
e te na putu vijati nepogoda. Ali mu svetac ree: Idi odmah da pase travu, i namah se od kaluera stvori
magarac. Svetoga Savu su od puta odvraala jo etiri kaluera, ali je svetac i njih pretvorio u magarce, i krenuo se
na put. Odmah zatim razvedri se. Tek tada smilovao se svetac i povratio kaluerima ljudski oblik, preporuivi im
da se vie ne meaju u Boju rabotu, jer, Bog koji oblai, on i vedri.
Ili pria o tome kako je sveti Sava blagoslovio lenju devojku, koja je nemarno leala pored puta dok je svetac
prolazio i jedva mu primila Boga, a prokleo vrednu a dobru devojku, koja je, im je ugledala sveca i njegove
uenike, ustala na noge. stidljivo i radosno ih doekala, i predusretljivo primila Boga prilazei im ruci. Ili druga
jedna pria, iz Gornje krajine, u kojoj sveti Sava doputa da potpuno propadne i u pakao ode ovek koji je bio
jako poboan i isto se svetaki drao (sama pripovetka ima za naslov Sveti Sava i pravednik), i za koga i sam
na svetac kae da je dobar, poboan i pravedan samo zato to se nije ispovedao. I ovde smo u punom
paganizmu.
Vidimo odnose koji su hrianstvu tui, a u primitivnoj religiji normalni. Paganskim bogovima, koji prema
ljudima imaju stav mandarina, teko je utoditi: oni su udljivi; njihove elje i prave namere nemogue je razumeti.
Koliko pesimizma ima u jednom vavilonskom psalmu, naenom u razvalinama Asurbanipalove biblioteke:
Ono to se ljudima ini da je lepo, to je za bogove uas,
A to ljudi smatraju za ravo, to je bogovima lepo .. .
Ljudi su zbunjeni, ne znaju nita,
Ljudi, koliko ih god ima, ta oni znaju?
Da li rade ravo ili dobro, oni to ne znaju.

U onom delu svetosavske tradicije koji je bio van crkvenog uticaja i kontrole, za sveca su, kao to vidimo,
vezivana isto paganska moralna shvatanja.
Ali i u osobinama koje su pozitivne, sveti Sava iz narodne tradicije blizak je paganskim bogovima. On ini
mnoga dobra, i celom drutvu i pojedincima. Dobroinstva koja ini svima ljudima, itavom narodu kao celini, i
koja se sastoje u stvaranju materijalnih dobara, u doaravanju itavog jednog materijalnog preporoaja (on, na
primer, ui narod kako e da ore, da siri sir, da plete ueta, da otvara prozore, da kuje gvoe, da gradi vodenicu;
pa onda, podie put po moru, otvara izvore, stvara ribe, peurke, beli luk, itd.) daju nam povoda da ga uporedimo
ili sa starinskim tezmoformskim boanstvima kakva su Dionis, Orfej, Oziris, Dimitra, Vodan, Donar koja
putuju po svetu, bore se sa ostacima prvobitnog haosa, podiu kulturu, uvode red; ili sa tvorcem i rodonaalnikom
celoga naroda, koji je, tim samim to je stvorio jedan narod, duan da ga materijalno i moralno podie. Ali i po
dobroinstvima koja ini pojedincima, tradicionalni sveti Sava blizak je bogovima iz paganizma: to su najee
isto materijalna dobra, koja se pristrasno daju onome koji ih ne zasluuje, a uskrauju onome za koga bismo
oekivali da e ih dobiti. Sveti Sava je i tu bog davalac ili darovalac u starinskom smislu, davalac bogatstva,
davalac dobara, kakvi su, na primer, grki Hermes i germanski Vodan.
Ako, posle ovoga to smo pokuali da utvrdimo o znaenju i poreklu moralnih osobina naega sveca, poemo
dalje, nee nam biti teko da naemo i direktne dokaze da meu verovanjima koja se za svetoga Savu vezuju, i
meu mitovima, koji se o njemu priaju, ima antikih i prethrianskih elemenata. Ve i samo kako narod o
njemu pria Savino roenje, koje je uvijeno u tajanstvenost, podsea nas na veliki ciklus starinskih legenada o
roenju bogova i heroja; u srpskoj legendi (koja je zabeleena negde oko Ibra) pomeana su dva motiva, oba jako
starinska, i karakteristina za ovakve legende: motiv partenogeneze i motiv Nektanebove prevare.
Za legendu o svetom Savi koji je abama u nekoj lokvi u Hercegovini zabranio da krekeu (jer su mu smetale), i
od tada u toj lokvi ima i danas na hiljade aba, ali ne krekeu, imamo paralele u legendama i mitovima o Perseju,
Herkulu, Avgustu.
U jednoj sarajevskoj legendi naloi sveti Sava u pei veliku vatru, metne u nju neko dete, kome je hteo da
ukae naroitu svoju panju, i podri ga u njoj neko vreme; isto onako kao to je grka boginja Dimitra stavljala u
vatru maloga Demofona; i sa istim ciljem: Demofon je trebalo da dobije besmrtnost, a izabranik svetoga Save da
se posveti (i to dete posvetilo se, doista, i to je sveti Nikola. Kao to je Apolona kaznio Zevs da, za uinjeni greh,
jedan odreen broj godina slui smrtnog oveka, Admeta, tako je sveti Sava sagreio neto, i Bog ga kaznio da
dvanaest godina [slui nekoga popa da] radi na zemlji i da se mui kao svaki najamnik.
Da bi slinost bila jo vea, i Apolon je uvao Admetu stoku, koja je pod njegovim nadzorom veoma lepo
napredovala, a to se isto desilo i kod svetoga Save: Pop ga poalje najpre da uva stoku... Mleka, sira, skorupa
mnogo; ovce se bliznile. Najzad, moemo dodati da i jedna grupa mitova o silasku svetoga Save u donji svet ima
kao neposredan izvor starinske katavasise, kojima je motiv kakav silazak u donji svet i koji su bili jako popularni u
mitologiji i indoevropskih i semitskih naroda. Broj ovakvih primera moe se lako poveati; antikih i
prethrianskih mitova u tradiciji o svetome Savi ima toliko da zasluuju da budu zasebno proueni.
Posle svega ovoga jasno je da u tradiciji o svetome Savi ima, doista, prethrianskih elemenata, i da je ona,
prema tome, izvor, eventualno vrlo pouzdan i vrlo bogat, za ispitivanje nae stare religije. Do istog rezultata doi
emo ako prouimo i legende o drugim svecima, verovanja o njima, i njihov dananji kult.
Sama re sveci, kada se upotrebi kolektivno, moe znaiti dvoje. To je ili skup, sabor pojedinih svetitelja (tu
obino dolaze u obzir najvei i najpopularniji: sveti Nikola, sveti Ilija, sveti Petar, sveti Araneo, sveti ore, sveti
Pantelija, Blaena ili Blaga ili Ognjena Marija, sveta Petka i sveta Nedelja), onako kako su, na primer, poreani u
poznatoj pesmi Sveci blago dijele i njenim mnogobrojnim varijantama; ili oznaava prosto pluralitet svetaca,
bez ikakve blie oznake, ak i bez ikakve aluzije koji su i kakvi su to sveci (na primer, u pripovetki Siromah postao
car): doe Bog pa prati svece, pa sve mu to uniti to je imao: stoka polipcala sve, da ne moe gore biti. Najzad,
re svetac u jednini moe oznaavati domaeg sveca slavu ili krsno ime.
Od svih shvatanja o svecima, hronoloki i genetiki najstarije je ono kolektivno. Ve sama ta injenica da se
sveci javljaju samo u mnoini dovoljno dokazuje veliku starinu i primitivnost njihovu: najprimitivniji demoni
doista javljaju se obino u mnoini, pa onda nae vile i suaje. Sveci u ovom kolektivnom znaenju nisu nita

drugo nego pokojnici ili preci: takvi sveci borave u reci, i njima ena kojoj se deca ne dre prinosi rtvu da bi joj
se odrao porod; oni dovode grad i nepogodu, i uopte upravljaju nebeskim pojavama; oni mogu izazvati bolesti
(kad se neko razboli, kae se da je nagraisao, ili mu je drugi ugatao, ili svetac naudio a to su sve osobine i
funkcije karakteristine za pretke i pokojnike.
Sve su ovo, naravno, predstave ne hrianske nego paganske. Uostalom, i sabor svetaca, koji smo maloas
spomenuli, svakako je predstava jo iz prethrianskog vremena. Saborisanje uz trpezu sasvim odgovara
starinskim shvatanjima. U jedenju i pijenju sastoji se, uglavnom, sve blaenstvo u raju primitivnih naroda za
trpezom saboriu jo vavilonski bogovi; sakralne gozbe poznate su i u viim religijama, i praktikuju se naroito
rado u misterijama, i to, to je za nas naroito zanimljivo, u misterijama htoninog Dionisa u Trakiji. Pod tim
paganskim uticajem i Hristos je, u najstarijoj hrianskoj umetnosti u katakombama, zamiljen i slikan kao
domain koji svojim gostima prireuje gozbu. Prema jednoj skaski iz Bosne, sveci su drali sabor na Smiljani
planini, najveoj planini na svijetu. Ko ovde ne bi potraio paralelu u saboru grkih bogova na Olimpu? Oevidno
je da su sve ovo prastara verovanja, starija od hrianstva.
Ali isto tako i kod pojedinih svetaca moemo mi da konstatujemo osobine i funkcije koje su na njih prenesene
sa starinskih boanstava. Mi emo ovde sasvim ukratko spomenuti nekoliko sluajeva. Sveti Ilija, na primer,
naslednik je, i po svom spoljanjem izgledu i karakteru, i po svojim funkcijama, starinskog boga gromovnika. Sveti
Nikola podsea na boanstvo Vodanovog tipa (kao i kod Germanaca); u izvesnom pogledu i na Posidona, Sveti
Araneo odgovara grkom Hermesu i germanskom Vodanu. I tako dalje. Jasno je da su se dananji nai sveci
razvili iz paganizma, i da njihov kult i verovanja o njima mogu biti vaan izvor za poznavanje prethrianskih naih
boanstava.
Kao to se vidi, postoji doista mogunost da se, ispitivanjem tradicije o dananjim svecima, unese u pitanje o
starim srpskim bogovima izvesna nova svetlost.
Ali sa ovim nisu iscrpena sva sredstva za eventualnu rekonstrukciju starinskog srpskog panteona. Mi emo
ovde sasvim ukratko, jer ne elimo da unapred govorimo o stvarima i argumentima koje imamo namere da
detaljnije izloimo u toku ove rasprave skrenuti panju da nama, za naa ispitivanja, stoji na raspoloenju i drugi
folklorni i religijsko-istorijski materijal (epske i lirske pesme, narodne pripovetke, poslovice, zagonetke; narodna
verovanja; kultni obiaji), u kome ima vrlo mnogo starine i, najzad, religija i mitologija drugih naroda koji su nam
etniki ili geografski bliski. Vodei rauna o svemu ovome, mi emo ovde pokuati da, interpretirajui dananju
nau grau, rekonstruiemo linost nekadanjeg naeg vrhovnog boga.

II SVETI SAVA I VUCI

Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje svetoga Savu dovodi u vezu sa vucima. Prema
tom verovanju sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove to ih ima, i u vezi sa jednim starinskim
shvatanjem da vuk ima prava da trai i dobije svoju nafaku odreuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to
jest, alje ih u razne torove i daje uputstvo ta da tu zakolju i pojedu.
Kod Srba, ovo verovanje nalo je izraza u itavom jednom ciklusu legenada. Nekakav obanin pria se u tim
legendama sluajno se u planini desio kada je sveti Sava sazvao sve vukove i delio im hranu. Od straha kad je
video onoliku mnoinu vukova, pobegao je on na drvo. Poto sveti Sava sav plen razdeli, stigne i jedan sakati vuk,
koji nije mogao stii na vreme, te osta bez plena. Ne imajui mu ta dati, sveti Sava mu ree: Eno tebi onog oveka
to je na drvetu. Sveti Sava ode, a i svi vukovi odoe za svojim plenom. Onaj sakati vuk ostade da eka, dok onaj
ovek sie sa drveta, da ga pojede. ovek videi da se ne moe spasti, namisli da vuka prevari. Svue gunje,
napuni ga granjem i liem, pa ga baci u potok to je bio pod drvetom. Vuk pomisli da je ovek skoio u potok,
pojuri za gunjetom, a ovek pobegne u pudarsku kolibu. Poto kolibu zatvori, legne spavati. Ali vuk potkopa
kolibu, izvue oveka i pojede ga.
Ova legenda poznata je i drugim slovenskim narodima, npr. Bugarima i Rusima; za nju znaju ak i Estonci i
Letonci, to je oevidan dokaz da su i verovanje i etioloka legenda vrlo stari. Na narod vezuje tu legendu i za

neke druge zimske svece, naroito za svetoga Aranela i svetoga Mratu, ponekad i za svetoga ora, ili za oveka
na belu konju, ali za svetoga Savu najee. I iz drugih nekih etiolokih legenada vidi se da je sveti Sava taj koji
vucima odreuje nafaku.
U naoj narodnoj tradiciji vuci su, inae, stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi ili kerovi, kao to su, u
germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi. Odnosi izmeu svetoga Save i vuka intimni su i prijateljski: sveti Sava
naziva vuka drugom, i jo mu daje blagoslov da uvek moe izabrati najbolju ovcu. Oevidno je, dakle, da je veza
izmeu svetoga Save i vukova vrlo vrsta, i da za nju moraju postojati naroiti razlozi.
Da ta veza, doista, nije sluajna, i da ona ne pripada samo folkloru, nego da je uslovljena starinskim
verovanjima i religijom, najbolji je dokaz to je ona nala svoga izraza i u kultu. Za to imamo sasvim ubedljivih
primera. U Starome Vlahu, i na Kosovu, i po drugim srpskim krajevima, a naroito u istonoj Srbiji kako je
sasvim detaljno izneo prota St. Dimitrijevi u svome delu Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju dri se
sedam dana post svetome Savi, da vuci ne bi klali stoku. Na Kosovu se, u tom istom cilju, pored toga to poste,
uzdravaju ljudi i ene od raznih poslova i ne dodiruju izvesne predmete. I Savatije Grbi kae da se u istonoj
Srbiji sveti Sava smatra kao zatitnik od vukova. Stoga se njegov dan strogo praznuje i posti po itavu nedelju
dana pred praznik. Iz svega ovoga iz legenada i iz kultnih obiaja jasno je da je sveti Sava, prema starinskim
shvatanjima srpskog naroda, zatitno boanstvo vukova, ili vuji pastir; a to znai, drugim reima, da je u
srpskom paganizmu postojalo vuje boanstvo, ije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu.
Kod ovakvog stanja stvari moguno je da se naini pretpostavka i o prirodi i znaaju tog starinskog boanstva
koje se iza svetoga Save krije. Religijski znaaj vuka poznat je. On je demonska ivotinja, koja stoji u vezi sa donjim
svetom. Za to moemo nai dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grkoj, rimskoj, germanskoj, galskoj, i u
religijama drugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska. Htonina boanstva i demoni javljaju
se esto u vujem obliku: etrurski bog donjega sveta ima vuji oblik; Oziris je pred Izidu, kada se spremala za
borbu sa Tifonom, iziao iz donjega sveta u obliku vuka; atinski heroj Likos imao je takoe vuji oblik. itava jedna
velika glava u Roerovoj raspravi o kinantropiji ima za naslov: Odnosi vuka s demonima mrtvakog carstva.
Vuk kao stanovnik onoga sveta pretpostavlja se i u jednoj naoj basmi, u kojoj vraara zaklinje bolest da
odstupi od bolesnika i ide u goru pustinju, u jamu bezdanu, e kokot ne poje ... e vukovi zavijaju, i zle due
urlakaju. to je takoe vano, vuk se vrlo esto javlja, kod Grka, Germanaca i Kelta, a tako isto i kod naeg
naroda, kao inkarnacija due. Vampir iz Temese, o kome govori Pauzanija, ima vuji oblik; u besnom vuku koji se
pojavio u Pelopsovom toru bila je, po svoj prilici dua njegovoga brata Foka, koga je on ubio; u vucima koji su pred
bitkom kod Leuktre poklali spartanske svete koze bile su due dveju devojaka koje su Spartanci obeastili.
O vucima u kojima je inkarnirana dua mrtvog, ili, kao kod Germanaca i Kelta, filgja ivog oveka, naveo je
mnogo primera W. H. Roscher. to se tie naeg naroda, i kod njega je postojalo, i sauvano je i do dananjeg
dana, verovanje da se dua pokojnika moe inkarnirati u vuku. Vampir, mrtvo telo koje je ustalo iz groba, ili (u
docnijem razvoju) dua mrtvoga koja se ponovo inkarnirala, ne bez razloga naziva se vukodlak3). U krajevima iz
kojih je Vuk Vrevi skupljao grau (Boka, Crna Gora, Hercegovina) vampir se prosto naziva vukom. U Kuima se
veruje da se svaki vampir mora za neko vreme pretvoriti u vuka, shvatanje koje je svakako vrlo starinsko, jer za nj
znaju i germanski narodi.
Za povorke vuara, koje se kod nas organizuju u raznim prilikama (uz Bele poklade, o Boiu, o svadbi), i iji su
uesnici esto prerueni kao vuci, ili se nazivaju vucima pokuao sam da utvrdim da su to u stvari povorke
predaka. Vuk kome se, o Boiu, ostavlja veera na raskru ili na bunjitu u stvari je takoe mrtvaki animistiki
demon (da je raskre mesto gde se due skupljaju, stvar je dovoljno poznata).
Prema tome, boanstvo vukova, u mitskom jeziku, isto je to i boanstvo mrtvih; dakle, i boanstvo na ije je
mesto sveti Sava doao jeste boanstvo mrtvih, i ima isti znaaj i iste funkcije kao grki Hermes, germanski Vodan,
galski Dispater, slovenski Veles, indijski Jama. Kroz tradiciju i kultne obiaje koji su vezani za svetoga Savu moemo
mi, dakle, doista nazreti starinskog srpskog boga donjega sveta.

III SVETI SAVA KAO BOG PASTIRSKI

Narodna tradicija dovodi svetoga Savu u vezu sa stoarstvom, sa uvanjem, podizanjem, iskoriavanjem
stoke. O tome ima mnogo podataka kako u spomenutom orovievom zborniku, tako i u knjizi prote Svete M.
Dimitrijevia (Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, Beograd, 1926, 75 idd). Poneto od ovoga vezano je za
svetoga Savu kao opteg prosvetitelja i irioca kulture: on ui narod kako e da siri sir, da kiseli mleko, onako isto
kao to ga je uio kako e da pravi prozore i da tka, dakle: u svojoj optoj funkciji boga (ili heroja) rodonaalnika i
prosvetitelja.
Ali ako se detaljnije ispita tradicija o svetome Savi i uzmu u obzir sva verovanja i obiaji koji ovoga sveca
dovode u vezu sa stokom, lako e se moi utvrditi da ni ova veza nije sluajna, i nije ili nije samo kulturnoekonomska, nego da ima dublji znaaj, i da je njen karakter isto religijski. ak se moe rei da se sveti Sava sasvim
izuzetno javlja u ulozi prostog uitelja i savetodavca, koji narodu daje savete i pouke u oblasti stoarstva; u
najveem broju sluajeva on, i po svojoj spoljanjosti, po atributima i nainu svoga projavljivanja, po svojoj
nadljudskoj moi, dl, u oblasti stoarstva, kao kakvo boanstvo iz stare vere, i vri reforme, stvara boljitak i
napredak ne svojim poukama, nego prosto svojim prisustvom, supranormalnom snagom svoje rei, i maginom
moi svoga tapa, od koga se nikada nije rastavljao. To se naroito lepo vidi iz onih legenada u kojima se pria
kako je on nauio ljude izvesnim stvarima iz daleka i ne doavi meu njih. Tako se, na primer, on, poto je
prethodno proputovao celu Hercegovinu i lino nauio ljude kako da kisele mleko i sire sir, sa vrha planine na
bosanskoj granici okrenuo ka Bosni. prekrstio je svojom takom i blagoslovio da se od tada u njoj kiseli i siri. I od
tada se u cijeloj Bosni iako kroz nju nije prolazio, poelo raditi sve onako kako je on kazivao. Ve ovo dovoljno je
da svetoga Savu okarakterie ne kao uitelja, nego kao boanstvo, ija je oblast stoarstvo i stoka.
Za ovakvu pretpostavku govore, meutim, i mnoge druge stvari iz tradicije i kulta. Sveti Sava javlja se vrlo esto
ni manje ni vie nego kao obanin, koji uva ovce i svojom ih rukom muze, i to u obanskoj opremi, sa obligatnim
tapom i dudukom (imao je uza se vazda duduk) onako, dakle, kako se uopte zamiljaju boanski obani, Atis
za koga su takoe karakteristini frula i tap.
Da ovde nije re o kakvoj simvolici (koja je inae u narodnoj tradiciji gotovo nepoznata i, u krajnjem sluaju,
ograniena samo na po kakav detalj), vidi se, na primer, iz jedne narodne pesme o Peru obaninu, u kojoj se kae
kako je, dok je Pero leao bolestan, njegove naputene ovce uvao sveti otac Savo: iz pesme daje se videti da sveti
Sava (koji inae sa dogaajem u pesmi nema nikakve veze) uva Perovo stado isto onako kao to uva svako drugo
naputeno stado i svako stado uopte, dakle: iz istih razloga iz kojih, na primer, brodolomnike titi sveti Nikola,
strance i izbeglice, divlja Dijana, granicu imanja i granino kamenje Silvan dakle, zbog toga to je uvanje,
zatita stada njegova oblast; zbog toga to je on stono boanstvo, zatitnik gostinskog prava.
to je vrlo vano, sveti Sava javlja se kao boanski zatitnik stoke i u kultu. Pridajui svetom Savi boansku
mo odgovara Boa Milievi, paroh obreki, u srezu temnikom na anketu koju je uinio prota Steva
Dimitrijevi narod mu je poverio najvee blago svoje, svoju stoku, i oglasio ga za zatitnika i branitelja njenog.
Otuda... poste Savinu nedelju i mese mu slavski kola. Post poinje od Svetoga Jovana i savesnije ga izdre nego
boini. Od pamtiveka ovaj obiaj postoji, jer mi niko ni priblino nije mogao odrediti postanak njegov. Savin post
dri se, doista, sa velikom strogou u raznim krajevima naeg naroda; razlog je svuda jedan isti: da bi sveti Sava
sauvao stoku od vukova, i da bi stoka bila zdrava i napredovala.
Kad se jo tome doda da je on taj svetac koji blagosilja ovce i njihove proizvode, i da se ba njemu obraaju
ljudi da ovce lei, ili ih on lei po svojoj inicijativi sasvim je jasno da je sveti Sava (odnosno njegov prethodnik iz
stare vere, koga je on deposedirao) boanstvo stoke i stada.
Zar nije on to bio jo vrlo davno, jo s krajem XIII veka? Teodosije monah kae sasvim jasno u dvanaestoj glavi
Savine biografije: I ne samo njime samim (tj. injena su udesa) nego i imenom njegovim da i prosti ljudi u
domovima i u gorama, pasui stada, pomuzavi mleko, i ne trebahu sirita, dosta je samo rei: Savina te molitva
pokiselila, i odmah s glasom sirenje bi se usirilo i mleko ukiselilo, i vrlo dobro bilo.
Ako u srodnim religijama potraimo boanstva koja imaju iste funkcije, to jest, koja se javljaju kao obani, ili
boanski zatitniii stoke, ili su inae u vezi sa ovcama i stokom, videemo da su to ba ona ista boanstva za koja

smo i ranije utvrdili da su svetome Savi bliska. Iz trke religije dolazi ovde u obzir Hermes, koji je, ba kao i sveti
Sava, uglavnom bog zatitnik sitne stoke. I Hermes se na spomenicima esto predstavlja kao obanin, a kao takvog
spominju ga i neki pisci, na primer Antonije Liberalis. Kao obanin zamiljan je i grki Hades.
U germanskoj religiji bog stada, Weidegott, je Vodan. U jednom starom tekstu moli se Hristos i njegov pastir
sveti Mrata, koji je inae nasledio Vodana da sauva stoku od vukova a za svetoga Mratu znamo inae da je, s
obzirom na injenicu da se u jednom delu srpske tradicije on javlja kao vuji pastir, svetom Savi vrlo blizak. U
keltskoj religiji boanstvo (i tvorac) domae stoke je Dis pater, a mesto odakle je domaa stoka dola meu ljude
je, prema keltskoj tradiciji, elizijum dakle, Dispaterovo carstvo. Najzad, bog stada je i slovenski Veles.
Za sva etiri boanstva, meutim, znamo da su boanstva dua (za Hermesa, koji sakuplja mrtvace kao
pastir). Kod Litvanaca reju veles obeleavaju se avetinjske prilike pokojnika. Karakteristino je da Sabinin
identifikuje Velesa sa germanskim bogom dua, Vodanom). Korisno je ovde dodati da ovca i inae moe biti
senovita ivotinja; isto tako, i dobar pastir iz stare hrianske knjievnosti zamiljen je jo vrlo rano kao bie koje
pripada onom svetu.
Prema svemu ovome, jasno je da se sveti Sava, i po svojoj funkciji zatitnika ovaca i stoke i pastira njihovog,
manifestuje kao boanstvo donjega sveta, kakav je, kao to smo ve rekli, grki Hermes, germanski Vodan, galski
Dis-pater, slovenski Veles.

IV ZIMSKI SVECI
Polazei od injenice da se jedan isti starinski kultni obiaj, ili kultna legenda, ili verovanje, koje je prvobitno
bilo vezano za samo jedno starinsko boanstvo, moe, prilikom docnijeg asimilovanja stare vere novoj, rasporediti
na nekoliko raznih praznika i vezati za razne hrianske svece korisno e biti da ispitamo kako stoji stvar i sa
drugim naim svecima iz iste sezone iz koje je i sveti Sava dakle, sa svecima koji imaju svoje praznike u zimskim
mesecima. To su sveti Jovan, sveti Araneo, sveti Nikola, sveti Mrata. U verovanjima o svetom Jovanu, i u
njegovom kultu, moe se takoe naii na tragove velikog starinskog boanstva mrtvih, istog onog koje smo
konstatovali i u tradiciji o svetom Savi. U ovome pogdedu zanimljiva su, pre svega, verovanja, u zapadnim srpskim
krajevima, o izvesnoj boanskoj kapiji, kroz koju se ulazi u raj i pakao, i koja se naziva Jovanovom strugom.
Iz tih verovanja mogu se izvesti zanimljivi zakljuci. Sve mora doi kae na narod na Jovanovu strugu.
Svako eljade po smrti mora doi na Jovanovu strugu na nebu. Ko je teko bolestan, jali je prikona pa je pri
smrti, da se duom podijeli, veli se. samo to nije lizn'o na Jovanovu strugu. Kad doe rednja, nikog ne moe
mimoii Jovanova struga. Ta struga nalazi se na nebu, i kroz nju se ide i u raj i u pakao. Narod je zove boja,
Jovanova struga... Na tu strugu grnu jatomice due umrlijeh.
O znaaju ove Jovanove struge ne moe, dakle, biti ni sumnje: oevidno je da je ona u stvari ulazak u onaj svet,
predstava koja je dobro poznata i u starim i u modernim narodnim verovanjima, bilo da se onaj svet lokalizuje na
nebu bilo pod zemljom. Takav ulazak zamiljan je doista vrlo esto kao kapija. Takoe i verovanje naega naroda o
zatvornim zadunicama, kada sveti Petar zatvara grobove jer ih je on i otvorio pri emu se moe uti jak
tresak i lupa, dakle: isto tako kao ova naa struga na toru; naroito je zanimljivo rimsko narodno verovanje,
prema kome je Makrobije saoptio sliku o dvojim vratima na nebu, u sazveu Kozoroga i Raka: veruje se da kroz
ova vrata due s neba na ovaj svet dolaze i da se s ovog sveta na nebo vraaju. Zato se jedna zovu ljudska, a druga,
boanska.
Da je, dakle, spomenuto srpsko verovanje o strugi kao ulasku u onaj svet starinsko i autentino, o tome ne
moe biti sumnje; pitanje je samo po kome je to Jovanu dobila ta struga svoje ime. I tu odgovor nije teak. Da se
Jovanova struga ne naziva po nekom oveku Jovanu objanjenje koje, kako izgleda, nije sasvim iskljuio M. B.
Korduna citirajui nekog Jovana iz Mrkonjia krajine u Bosni, koji je toboe pravio ograde i struge, mada inae
priznaje da se ne zna kome ba Jovanu struga pripada nego da ovde moe doi u obzir samo kakvo
supranormalno, boansko bie, rezultira ne samo iz toga to se reena struga zamilja na nebu nego i iz jasnoga
saznanja da je to doista boja struga; osim toga, i iz zanimljive injenice da se boja struga nalazi kao topografski

naziv i u onim krajevima Grke koje su bili naselili balkanski Sloveni, na primer kod Plisovice u Epiru: naziv za ovu
strugu, Jeostrougka (boja ili boanska struga), koji je slovenski, dokaz je da je i verovanje slovensko, i da je
svakako vrlo staro prema tome, Jovanova struga moe biti samo struga nekog bez daljih oznaka poznatoga
Jovana koji ima boanski rang, dakle: oevidno svetoga Jovana.
Nita ne smeta to u imenu struge nije spomenut Jovanov svetaki rang: mi znamo da se pored imena velikih
svetaca, u stalnim nazivima, esto i ne stavlja atribut sveti (upor. npr. bezbrojne topografske i druge nazive kakvi
su: Savina voda, Savin kr, Savini lonci, Savina peina, Savin lakat, Savina trpeza, Savina stopica, Savina mala,
Savino brdo, Savino kamenje, Savin lukac itd. Na taj nain sveti Jovan, odnosno boanstvo iju je likvidaciju on
izvrio, prema shvatanju koje smo gore izneli, oevidno je isto to i starinski bog mrtvih, u poznatoj svojoj funkciji,
i u poznatoj slici kako prihvata due: setimo se samo Harona, koji je u stvari deposedirano vrhovno boanstvo
donjega sveta, kako on na ulazu u donji svet saekuje i proputa due u taj svet.
U vezi sa religijom svetoga Jovana spomenuemo jo jedan dokaz za nau pretpostavku o starinskom srpskom
boanstvu donjega sveta, dokaz koji emo nai u samom imenu jednog poznatog sazvea na nebu i u narodnim
verovanjima o tome sazveu. O Kumovskoj Slami srpski narod pria da je kum u kuma ukrao breme slame, pa
kako ga je nosio, slama ispadala i prosipala se putem, pa je to tako Bog ostavio na nebu za vjeni spomen.
Naziv kumovska slama i etion o postanku njegovom poznat je pored Srba jo i Bugarima, ali je naziv svakako
slovenski, jer dok je i Srbima i Bugarima dobro poznat, dotle je Grcima poznat samo u mestima koja su bila pod
slovenskim kulturnim i etnikim uticajima (Plisovica u Epiru; Krf), a u drugim krajevima je manje-vie nepoznat.
Narodno objanjenje etimolokog je porekla i dolo je otud to je na tuu priu o lopovu koji je prosipao
kradenu slamu nadovezano pogreno narodno etimologisanje u vezi sa rei kumovski. Poreklo ovog naziva,
meutim, sasvim je drukije; da bismo ga razumeli, moramo poi od starih verovanja. to se spomenuto sazvee
identifikuje sa prosutom slamom i tim imenom i naziva, to je stvar koja je poznata i drugim narodima; ali zato se
ta slama naziva kod nas kumovskom?
Prema verovanju koje je zajedniko mnogim narodima, naroito indoevropskim (i koje se, pored ostaloga,
moe konstruisati i iz terminologije, Kumovska Slama je put kojim due idu na nebo. Na tome svome putu na nebo
ili uopte na onaj svet, due po pravilu imaju, i svoga vou.
Takav je, na primer, u dananjim verovanjima, sveti arhaneo Mihailo, i drugi aneli; takvi su uopte aneli
posrednici u iranizmu i u religijama u kojima se osea uticaj iranske angelologije i demonologije, ali da je takva
predstava bila poznata i ranije, jo i u starinskim verovanjima indoevropskih naroda, moe nam posluiti kao
dokaz grki Hermes, voditelj dua, i eventualno druga neka boanstva, pa onda, kod starih Indijaca, Jama, i preci
koji duama pripravljaju put, u grko-fenianskim verovanjima takvi su bili Kabiri , ili Anubis. U starom indijskom
teriomorfizmu ovu ulogu imao je konj ili psi, a danas je ima krava.
Takav voa poznat je i u srpskim verovanjima (vidi npr. priu za karavlako verovanje u Bosni, po kome duu
na putu za onaj svet raj ili pakao prati sveti arhanelo Mihailo). ta je, dakle, prirodnije nego da je naa
srpska Kumovska Slama put kojim boanski kum, kakav je po prevashodstvu sveti Jovan, vodi due na nebo?
Kumovska Slama je, doista, prema optim verovanjima, put kojim putuju bogovi, i to je najvanije, tim putem vozi
se kolima niko drugi nego Vodan, poznati bog mrtvih i voa dua dakle, ba onaj meu bogovima koji naoj tezi
najbolje odgovara!
U naoj staroj religiji doista je moralo postojati boanstvo kumstva, to se lako daje utvrditi na osnovu
injenice da sve oznake i sve funkcije toga boga ima danas sveti Jovan. Kumovska Slama je, dakle, put kojim
boanski kum, koji je boanstvo Vodanovog tipa i identian sa boanstvom o kome u ovoj raspravi govorimo, vodi
due na onaj svet. Sve ovo, razume se, daje nam prava da za naa ispitivanja o starinskom vrhovnom bogu
uzmemo u obzir i religiju i tradicije o svetom Jovanu. Natko Nodilo imao je pravo kada je rekao da se pod
prilikom Jovanovom, oevidno, pritajio davni bog Srba i Hrvata.
Pored svetoga Save i svetoga Jovana ima jo jedan svetac koji dolazi u obzir za rekonstrukciju starinskog
srpskog boga mrtvih, s obzirom na to da su i na njega prenesene funkcije toga boga: to je sveti arhaneo Mihailo.
U mitovima i u kultu on je dvojnik i svetoga Save (npr. kao zatitnik vukova), i svetoga Jovana (u funkciji
boanskog kuma). On je, kao i kod Germanaca vladar nad duama.
U starinskoj mitolokoj pesmi Aneli blago dijele, Aranelu je dato da pribira due; sveti Aranel nosi i

ostavlja due on je, dakle, u punom smislu gospodar nad duama. Mitovi i predstave o njemu, kod nas,
imaju samostalnu vrednost, i mogu posluiti za rekonstrukciju njegovog boanskog prethodnika iz paganizma.
Da je sveti Nikola, naelno uzevi, i po sezoni u kojoj je njegov praznik, i po svome velikom rangu u hrianskoj
crkvi, bio sasvim podesan svetac da se i na njega prenesu funkcije nekadanjeg velikog boanstva mrtvih, moe
nam kao dokaz posluiti analogija sa germanskim svetim Nikolom, koji je doista nasledio Germanskog boga
mrtvih, Vodana; a da se to kod nas i desilo, imamo mnogo razloga da verujemo.
I sveti Nikola se, u tradiciji, javlja pokatkad kao vladar dua. Pre nego to je sveti Araneo poeo vaditi duu
ljudima, radio je to sveti Nikola, a tu njegovu funkciju nalazimo i u pesmi gde sveti Nikola prevozi due s ovog
sveta na onaj: iz ovoga primera lepo se vidi kako je naem narodu i injenica da je sveti Nikola gospodar voda i
boanski brodar, koja mu je bila poznata iz grke crkve, posluila kao zgodan povod da na njega prenese funkcije
ranijega svoga boanstva mrtvih, utoliko to e vodu, koja je elemenat svetoga Nikole, shvatiti kao vodu smrti, kao
reku koja deli ovaj svet od onoga.
Osim toga, i kod nas se sveti Nikola javlja pokatkad kao konjanik kao i kod Germanaca stvar koja je inae
karakteristina za Vodana.
to se tie svetoga Mrate, i on je dvojnik svetoga Save, i u legendama i u kultu. U nekim varijantama legenada
koje smo citirali gore, on je taj svetac koji o svome danu iskuplja vukove i deli im hranu: i on je, dakle, primio jedan
deo naslea starinskog vujeg pastira, boanstva u vujem obliku. Ovakvome shvatanju odgovara potpuno i uloga
svetoga Mrate u narodnom kultu: uveni vuji praznici vezuju se za njegovu linost, i ak se njegovim imenom
(Mratinci) i nazivaju. Iz materijala koji je sakupio St. Dimitrijevi (Sveti Sava, 82 idd) lepo se vidi sa kolikom se
ozbiljnou i danas dre ove vuje ferije, koje traju punu nedelju dana. I sveti Mrata dolazi, dakle, meu svece koji
su nasledili nekadanjeg boga donjega sveta.
Iz ovog to smo govorili dovoljno je, drimo, dokazano da je u starom srpskom panteonu doista postojao bog
mrtvih, ije su funkcije docnije prenesene na razliite zimske svece.
________________

Izvod iz knjige Veselina ajkanovia Mit i religija u Srba.

Napomena: Radi lakeg isitavanja, reference su uklonjene i mogu se vidjeti u originalu.