zdls & meteori

Stiven Hoking
i Leonard Mlodinov

VELIKA
ZAMISAO
Naziv originala:
Stephen Hawking and Leonard Mlodinow
THE GRAND DESIGN

www.crowarez.org
www.bosnaunited.net

zdls & meteori

zdls & meteori

zdls & meteori

Prvo poglavlje:
Misterija postojanja
Svako od nas postoji tek kratko vreme. U tom vremenu istraujemo samo mali
deo itave vaseljene. Ljudi su radoznala vrsta. udimo se i tragamo za odgovorima.
ivimo u golemom, naizmenino prijatnom i okrutnom svetu. Zurimo u beskrajna
nebesa, postavljajui nebrojena pitanja. Kako da shvatimo svet u kom smo se nali?
Kako se vaseljena ponaa? ta je priroda stvarnosti? Odakle sve ovo potie? Da li je
vaseljeni neophodan tvorac? Veina ljudi ne provodi previse vremena mozgajui o
ovom pitanjima, ali je gotovo svaki ovek ponekad o njima razmiljao.
Filozofija se odvajkada bavila ovim pitanjima, ali je ona mrtva. Nije odrala
korak s najnovijim naunim dostignuima, pogotovo na polju fizike. Naunici su
poneli baklju otkria u potrazi za znanjem. Svrha ove knjige je da ponudi odgovore
na osnovu skoranjih otkria i ostvarenog napretka na teorijskom polju. Nauna
dostignua ukazuju na novu sliku vaseljene i naeg mesta u njoj. Ta slika se veoma
razlikuje od tradicionalne, pa ak i od one od pre deset ili dvadeset godina, iako su
se njeni prvi obrisi pojavili pre gotovo stotinu godina.
Tradicionalno poimanje vaseljene barata s predmetima koji se kreu po tano
utvrenim putanjama, s jasnim istorijama. Sposobni smo da precizno utvrdimo
njihov poloaj u svakom trenutku. Iako je ovaj prilaz u dovoljnoj meri uspean za
svakodnevne potrebe, jo dvadesetih godina dvadesetog veka uoeno je da se
klasina, slika ne odnosi na naizgled bizarno ponaanje primeeno na atomskom i
podatomskom nivou postojanja. To je nametnulo prihvatanje razliitog okvira
nazvanog kvantna fizika. Kvantne teorije su se pokazale udesno tanim, u
predvianju dogaaja na ovim nivoima veliina i kadrim da ponove predvianja
starih, klasinih teorija na makroskopskom nivou svakodnevnog ivota, iako su
kvantna i klasina fizika zasnovane na veoma razliitim poimanjima fizike
stvarnosti.
Kvantne teorije mogu biti formulisane na mnogo razliitih naina. Verovatno
najintuitivniji opis je dao Riard Dik Fejnman (1918-1988), veoma ivopisna linost.
Radio je na Kalifornijskom tehnolokom institutu i svirao bongo bubnjeve u striptiz
baru u susedstvu. Tvrdio je da sistem nema jednu ve sve mogue istorije. U potrazi
za odgovorima izloiemo detaljno Fejnmanov pristup. Upotrebiemo ga da bismo
istraili ideju da ni vaseljena nema jednu istoriju, pa ak ni nezavisno postojanje. To
je i dan-danas radikalna ideja za veliki broj fiziara. I ona se, poput mnogih drugih
postavki savremene nauke, naizgled opire zdravom razumu. Zdrav razum se
zasniva na svakodnevnom iskustvu, a ne na saznanjima o vaseljeni do kojih smo
5

zdls & meteori

doli zahvaljujui udesima tehnologije koja nam dozvoljavaju da se zagledamo

duboko u atom, ili daleko unatrag ka ranoj vaseljeni.

.....ovo je moja filozofija.

Do pojave savremene fizike verovalo se da se do sveg znanja o svetu moe doi
direktnim posmatranjem i da su stvari ono to jesu, onakve kakve ih poimamo
ulima. Spektakularni uspesi savremene fizike, zasnovani na postavkama slinim
Fejnmanovim, sukobljenim sa svakodnevnim iskustvom, pokazali su da to nije
sluaj. Naivno poimanje stvarnosti stoga nije usaglaeno sa savremenom fizikom.
Usvojiemo prilaz koji emo nazvati realizam zavisan od modela, da bismo se
uhvatili u kotac s takvim paradoksima. Zasnovan je na ideji da na mozak tumai
podatke iz ulnih organa tako to stvara modele sveta. Kad se model pokae
uspenim u objanjenju dogaaja, njemu i elementima i postavkama od kojih je
nainjen pripisujemo osobine stvarnosti i apsolutne istine. Postoje razliiti naini za
modelovanje iste fizike situacije. Svaki od tih naina moe koristiti razliite osnovne
elemente i postavke. Ako dve fizike teorije ili modela tano predviaju iste
6

zdls & meteori

dogaaje, ne moe se rei da je jedna stvarnija od druge. Slobodni smo da koristimo

najpogodniji model.
Istorija nauke pripoveda o otkriima sve boljih i boljih teorija ili modela, od
Platona, preko klasine Njutnove teorije, do savremenih kvantnih teorija. Prirodno je
zapitati se da li e ovaj niz stii do krajnje take, do konane teorije vaseljene, koja e
obuhvatiti sve sile i predvideti svako opaanje koje moemo nainiti, ili emo
doveka iznalaziti sve bolje teorije, ali nikada i onu koju je nemogue poboljati? Jo
ne raspolaemo konanim odgovorom na ovo pitanje, ali imamo kandidata za teoriju
svega, ako takva uopte postoji. Zovemo je M-teorijom. Ona ima sva svojstva koja,
po naem miljenju, konana teorija mora da ima. Na njoj je zasnovan najvei deo
rasprave koja sledi.
M-teorija nije teorija u uobiajenom smislu te rei. To je itava porodica razliitih
teorija, od kojih svaka opisuje zapaanja u odreenom opsegu fizikih situacija.
Pomalo podsea na mapu. Dobro je poznato da se itava povrina Zemlje ne moe
prikazati na jednoj mapi. Uobiajena Merkatorova projekcija koristi mape sveta na
kojima oblasti izgledaju vee na dalekom severu i jugu. One takoe ne pokazuju
Severni i Juni pol. Verna slika itave planete moe se prikazati samo na nekoliko
mapa, od kojih svaka pokriva odreenu oblast. Mape se preklapaju i na tim mestima
pokazuju isti krajolik.
M-teorija je slina. Razliite teorije iz porodice M-teorije mogu izgledati znatno
drugaije, ali se sve mogu posmatrati iz ugla iste osnovne teorije. One su verzije
modela, upotrebljive samo u ogranienim oblastima, na primer kad su odreene
veliine, poput energije male. Predviaju istu pojavu, kad se oblasti razliitih verzija
preklapaju, kao preklapajue mape u Merkatorovoj projekciji. Nema jedne teorije
koja e dobro predstaviti zapaanja u svim situacijama, ba kao to nema ravne
mape koja moe verno prikazati itavu povrinu Zemlje.
Objasniemo kako M-teorija moe da ponudi odgovore na pitanje stvaranja.
Prema M-teoriji, naa vaseljena nije jedina. Ona, umesto toga predvia da je veliki
broj vaseljena stvoren iz nitavila. Stvorene su bez intervencije natprirodnog bia ili
Boga. Brojne vaseljene nastale su prirodnim putem iz zakona fizike. One su
predvianja nauke. Svaka vaseljena ima mnogo moguih istorija i mnogo moguih
stanja u kasnijim vremenima, kao to je dananje, dugo nakon stvaranja. Najvei broj
tih stanja bie prilino drugaiji od vaseljene koju opaamo i prilino negostoljubiv
za bilo koje oblike ivota. Bia slina nama mogla bi postojati samo u malom broju
njih. Nae prisustvo nas nagoni da iz velikog mnotva vaseljena izdvojimo samo one
pogodne za nae postojanje. To nas, iako smo u kosmikim razmerama sitni i
beznaajni, na izvestan nain ini gospodarima stvaranja.
Da bismo razumeli vaseljenu na najdubljem nivou, moramo da znamo ne samo
kako se ona ponaa, ve i zato7.
Zato postoji neto umesto niega? Zato postojimo?
7

zdls & meteori

Zato postoji ovaj skup zakona, a ne neki drugi?

Karta sveta / Za objanjenje vaseljene potrebno je vie preklapajuih teorija, ba

kao to je vise preklapajuih mapa neophodno za prikazivanje Zemlje.
Ovo je Konano pitanje ivota, vaseljene i svega postojeeg. U ovoj knjizi
pokuaemo da odgovorimo na njega. Na odgovor nee biti poput onog koji se nudi
u Autostoperskom vodiu kroz galaksiju, kratko 42.

zdls & meteori

zdls & meteori

10

zdls & meteori

Drugo poglavlje:
Vladavina zakona
Vuk Skol uplaie Mesec
koji e pobei u umu Voe:
Vuk Hati, Hridvitnirov roak,
gonie Sunce.
- GRIMNISMAL, STARIJA PROZNA EDA

Skol i Hati u vikinkoj mitologiji gone Sunce i Mesec. Kad vukovi stignu jedno ili
drugo nebesko telo, nastaje pomraenje. Kad se ovo dogodi, ljudi na Zemlji nastoje
da naprave to veu buku da bi poplaili vukove. Slini mitovi postoje u drugim
kulturama. Ljudi su, posle nekog vremena, sigurno primetili da Sunce i Mesec ubrzo
izlaze iz pomraenja bez obzira da li oni tre, urlaju i udaraju po svemu na ta naiu.
S vremenom su zapazili da se pomraenja ne dogaaju u sluajnim vremenskim
periodima, ve u pravilnim obrascima koji se ponavljaju. Ovi obrasci su bili
najuoljiviji u pomraenjima Meseca, to je drevnim Vaviloncima omoguilo da ih
prilino tano predvide, iako nisu shvatali da ih uzrokuje Zemlja, blokirajui
Sunevu svetlost. Pomraenja Sunca je bilo tee predvideti, zato to su vidljiva s
pojasa irokog samo pedeset pet kilometara. Kad bi se obrazac uoio, posmatraima
je postajalo jasno da pomraenja ne zavise od muiave volje natprirodnih bia, ve
da njima upravljaju zakoni.
Uprkos ranim uspesima u predvianju pokreta nebeskih tela, najvei broj
prirodnih pojava naim precima inio se nepredvidljivim. Mislili su da je nemogue
predvideti vulkanske erupcije, zemljotrese, oluje, zaraze i urasle nokte na nonim
prstima. U starom veku je bilo prirodno pripisivati najsnanije prirodne pojave
panteonu zlih i obeenjaki raspoloenih boanstava. Katastrofe su najee
tumaene kao posledica sagreenja prema bogovima. Na primer, 4800. godine pre n.
e. eksplodirao je vulkan na planini Mazama u Oregonu. Godinama je izbacivao
usijano stenje i prainu.
To je dovelo do viegodinjih obilnih kia koje su postepeno napunile vulkanski
krater, koji se danas zove Kratersko jezero. Klamat Indijanci iz Oregona ispleli su
legendu koja verno prenosi sve geoloke detalje kataklizme i unosi element drame,
prikazujui ljude kao uzrok katastrofe. Ljudska sposobnost za griu savesti je tolika
da u svemu to se dogaa vide svoju krivicu. Legenda pripoveda da se Lao,
gospodar
11

zdls & meteori

Pomraenje / Drevni ljudi nisu znali ta izaziva pomraenja, ali su zapazili

obrasce njihovog pojavljivanja.
podzemnog sveta zaljubio u divnu ki poglavice Klamata. Skel, gospodar gornjeg
sveta se, na svu sreu, saalio na ljude i zametnuo boj sa suparnikom iz donjeg sveta.
Poraeni Lao pao je u planinu Mazama. Ostavio je za sobom veliku rupu, krater koji
se s vremenom ispunio vodom.
Nepoznavanje naina na koji priroda funkcionie nagnala je drevne ljude da
izmisle bogove koji upravljaju svakim vidom njihovog ivota. Postojali su bogovi
ljubavi i rata, sunca, zemlje i neba, okeana i reka, kia i oluja, ak i zemljotresa i
vulkana. Kad su bogovi bili zadovoljni, narodi su uivali u lepom vremenu, miru i
odsustvu prirodnih katastrofa i zaraza. Kad bi se boanstva naljutila, stizale su sue,
ratovi, zaraze i epidemije. Bogovi su im se inili neshvatljivim, poto nisu uviali
vezu izmeu uzroka i posledica. Smatrali su da su preputeni na milost i nemilost
tim biima. To poimanje poelo je da se menja pre nekih dve hiljade i est stotina
godina, zahvaljujui Talesu. On je tvorac ideje da priroda sledi dosledna naela koji
se mogu deifrovati. To je bio poetak dugog procesa zamene shvatanja o vladavini
bogova, onima o vaseljeni kojom upravljaju zakoni prirode, stvorenoj po planu koji
emo jednog dana nauiti da itamo.

12

zdls & meteori

Nauna misao je, sa stanovnitva celokupne ljudske istorije, pojava skoranjeg

datuma. Prvi ovek pojavio se u podsaharskoj Africi pre oko 200.000 godina. Pismo
se pojavilo nekih 7.000 godina pre n. e. Najranije ljudske zajednice okupljale su se
oko uzgajanja itarica. (Neki od najdrevnijih zapisa se bave raspodelom dnevnog
sledovanja piva na lanove zajednice). Najraniji pisani dokumenti velike civilizacije
drevne Grke potiu iz devetog veka pre n. e. Pomenuta civilizacija je svoj vrhunac,
nazvan klasinim periodom, doivela tek nekoliko stotina godina kasnije, neto
pre petstote godine pre n. e. Prema Aristotelu (384-322. pre n. e.), negde u to vreme
je Tales iz Mileta (oko 624 - oko 546. pre n. e.) - grada u zapadnoj Turskoj - prvi
doao na ideju da svet moe biti shvaen, da sloene pojave oko nas mogu biti
svedene na jednostavna naela i objanjene bez oslanjanja na mitske i teoloke
postavke.
Talesu se pripisuje prvo predvianje pomraenja sunca 565. godine pre n. e., iako
je do precizne prognoze doao najverovatnije sluajno. On je malo poznata linost,
iji originalni radovi nisu sauvani ni u fragmentima. iveo je u jednom od
intelektualnih sredita stare Grke, u Joniji. Kolonizovali su je Grci. Uticaj jonske
misli preao je granice dananje Turske. Proirio se na zapad, sve do Italije. Jonska
nauka je bila poduhvat karakteristian po izraenom interesovanju za otkrivanje
osnovnih zakona u pozadini prirodnih pojava. Predstavlja prekretnicu u istoriji
ljudskog miljenja. Zdravorazumski pristup drevnih mislilaca u mnogo sluajeva
doveo ih je do zakljuaka, iznenaujue slinih dananjim, otkrivenim zahvaljujui
mnogo sofisticiranijim naunim metodama. Bio je to veliki poetak. Najvei deo
jonske nauke e u nastupajuim vekovima biti zaboravljen, samo da bi bio ponovo
otkriven, ponekad i vie puta.
Prve matematike formulacije onog to bismo danas zvali zakonima prirode,
legende pripisuju Jonjaninu Pitagori (oko 580 - 490 pre n. e.), uvenom po teoremi
nazvanoj po njemu, po kojoj je kvadrat nad hipotenuzom (najdue strane)
pravouglog trougla jednak zbiru kvadrata nad katetama. Pria se da je Pitagora
otkrio brojani odnos izmeu duine ica na muzikim instrumentima i
harmonijskih kombinacija zvukova. Dananjim jezikom taj odnos bismo opisali
rekavi da je frekvencija - broj vibracija u sekundi - jednako zategnute ice koja
vibrira obrnuto proporcionalna njenoj duini. S praktine take gledita, ovo
objanjava zato krae ice na gitari proizvode vie i due tonove. Pitagora to
verovatno nije otkrio - kao to nije otkrio ni teoremu koja nosi njegovo ime ali
postoje dokazi da se u njegovo doba znalo za neke odnose izmeu duine ice i
visine tona. Ako je to tano, moglo bi se rei da je ta jednostavna matematika
formula prvi korak u nastanku onog to danas zovemo teorijskom fizikom.
Izuzev Pitagorinog zakona o icama, jedini fiziki zakoni za koje su drevni
mislioci znali jesu tri zakona koje je otkrio Arhimed (oko 287 - oko 212. pre n. e.),
daleko najznaajniji antiki fiziar. Zakon poluge, dananjom terminologijom,
objanjava kako manja sila moe da podigne veliku teinu zato to poluga poveava
silu u zavisnosti od razdaljine od take oslonca. Zakon ploveih tela navodi da svaki
13

zdls & meteori

predmet potopljen u tenost trpi dejstvo sile koja ga gura ka povrini, srazmerno
teini

Jonija / Ueni ljudi u drevnoj Joniji meu prvima su prirodne pojave objanjavali
prirodnim zakonima, umesto mitovima ili teologijom.
izmetene tenosti. Zakon refleksije opisuje kako je ugao izmeu svetlosnog zraka i
ogledala jednak uglu izmeu ogledala i odbijenog zraka. Arhimed ove uvide nije
zvao zakonima, niti ih je objanjavao pozivajui se na zapaanja i merenja. Poimao ih
je kao isto matematike teoreme, u aksiomatinom sistemu vrlo nalik onom koji je
Euklid stvorio za geometriju.
Kako se jonski uticaj irio, pojavljivali su se i drugi mislioci koji su uviali da
vaseljenom vlada unutranji poredak, koji se moe razumeti posmatranjem i
razmiljanjem. Anaksimandar (oko 610 - oko 546. pre n. e.), prijatelj i mogui uenik
Talesa, tvrdi da prvi ovek ne bi preiveo da se na svetu pojavio kao novoroene,
zato to se bebe raaju bespomone. Ta misao se moe protumaiti kao prva ideja o
evoluciji. Anaksimandar je obrazlagao da su ljudi zbog toga evoluirali od drugih
ivotinja, iji je podmladak znatno otporniji. Empedokle (490-430. pre n. e.) na Siciliji
posmatra instrument zvani klepsidra, korien za zahvatanje vode. To je bila kugla s
otvorom na vrhu i sitnim otvorima na dnu. Napunila bi se kad bi je zaronili u vodu.
Voda ne bi iscurila na sitne otvore kad bi klepsidra izronila, ako je otvor na vrhu bio
14

zdls & meteori

zatvoren. Empedokle je uoio da se klepsidra nije punila ako bi se otvor na vrhu

zatvorio pre uranjanja u vodu. Zakljuio je da neto nevidljivo spreava vodu da ue
u kuglu kroz rupice. Pronaao je materijalnu supstancu koju danas zovemo vazduh.
Demokrit (460-370. pre n. e.), itelj jonske kolonije na severu Grke, otprilike je u
isto vreme razmiljao o onom to se deava kad razbijemo ili iseemo predmet u
komadie. Usvojio je stanovite da se taj proces ne moe unedogled ponavljati.
Tvrdio je da se sve to postoji, ukljuujui i sva iva bia, sastoji od osnovnih estica
koje ne mogu biti razbijene u delove. Najsitnije estice je nazvao atomima, na osnovu
grkog prideva nedeljiv. Demokrit je verovao da sve prirodne pojave nastaju kao
proizvod sudara atoma. Smatrao je da nedeljive estice, shodno njegovom nainu
razmiljanja nazvanom atomizam, plove po prostoru. Kreu se doveka napred, ako
ih neto ne omete. Danas tu ideju nazivamo zakonom inercije.
Aristarh (310 - oko 230. pre n. e.), jedan od poslednjih jonskih naunika, prvi je
zastupao revolucionarnu misao da smo mi samo obini stanovnici vaseljene, a ne
izuzetna bia koja obitavaju u njenom sreditu. Do nas je dospeo samo jedan od
njegovih prorauna, sloena geometrijska analiza paljivog posmatranja veliine
Zemljine senke na Mesecu tokom lunarnog pomraenja. Na osnovu prikupljenih
podataka zakljuio je da je Sunce nesumnjivo mnogo vee od Zemlje. Bio je prva
osoba koja je zastupala stav da Zemlja nije sredite naeg planetarnog sistema, ve
da ona, zajedno s drugim planetama krui oko mnogo veeg Sunca. Ova misao je
verovatno bila potaknuta idejom da se manji predmeti, po prirodi stvari, obru oko
veih. Samo jedan korak ga je delio od zakljuka da je Zemlja samo jedna od planeta
i da ni Sunce ne predstavlja naroitu nebesku pojavu. Aristarh je sumnjao da je ba
to sluaj. Verovao je da su zvezde koje vidimo na nonom nebu samo daleka sunca.
Jonija je bila dom samo jedne od drevnih grkih filozofskih kola. Svaka je
zastupala razliita i esto suprotstavljena stanovita. Uticaj jonskog poimanja
prirode, po kom ona moe biti objanjena preko optih zakona i svedena na
jednostavni niz naela, naalost je trajao samo nekoliko vekova. To nije bilo sluajno.
Jonske teorije esto nisu ostavljale mesta postojanju slobodne volje ili svrhe, kao ni
ideji da se bogovi meaju u svetske dogaaje. To su, za grke mislioce i veliki broj
naih savremenika, bili zapanjujui i duboko uznemirujui propusti. Filozof Epikur
suprotstavljao se atomizmu tvrdei da je bolje slediti mitove o bogovima nego
postati rob sudbine koju propovedaju filozofi prirode. I Aristotel je odbacivao ideju
o atomima, zato to nije mogao da prihvati pomisao da su ljudska bia sastavljena od
bezdunih, beivotnih predmeta. Jonska misao da ovek nije u sreditu vaseljene bila
je prekretnica u poimanju kosmosa. Ova kolosalna ideja e biti odbaena sve do
pojave Galileja, gotovo dvadeset vekova kasnije.
Veina ideja drevnih Grka o prirodi, pa ak ni one najpronicljivije, ne bi prole
kao nauna saznanja, s dananje take gledita. Kao prvo, Grci nisu izumeli nauni
metod. Njihove teorije nisu razvijane da bi se potvrdile eksperimentima. Neki
uenjak je mogao tvrditi da se atom kree po pravoj liniji sve dok ne udari u drugi
atom, a njegov kolega da se atom kree po pravoj liniji dok ne udari u kiklopa. Nije
15

zdls & meteori

bilo objektivnog naina za ukrtanje suprotstavljenih miljenja. Stari Grci nisu

poznavali razliku izmeu zakona koji upravljaju fizikim svetom i drutvom.
Anaksimandar je u petom veku napisao da se sve stvari uzdiu iz prvobitne
supstance i da se njoj vraaju, izuzev ako ne budu kanjene zbog pokvarenosti...
Prema jonskom filozofu Heraklitu (oko 535 - 475. pre n. e.), Sunce se ponaa na uvek
isti nain, da ga boginja pravde ne bi kaznila. Nekoliko stotina godina kasnije, u
treem veku pre n. e., javljaju se stoici, grka filozofska kola. Oni su razlikovali
drutvene i prirodne zakone. To ih nije spreavalo da neka pravila ponaanja, poput
potovanja bogova i poslunosti prema roditeljima, proglase univerzalnim i da ih
uvrste meu prirodne zakonitosti. Shodno tome esto su opisivali prirodne procese
pravnim renikom. Verovali su da postoji potreba za prinudom, iako su predmeti od
kojih se zahtevala poslunost, bili beivotni. Ako mislite da je teko naterati ljude
da se pridravaju saobraajnih propisa, razmislite koliko je teko navesti asteroide
da se kreu po elipsastim putanjama.
Ova tradicija je uticala na sledbenike grke misli u narednim vekovima.
Trinaestovekovni hrianski filozof Toma Akvinski (1225-1274) prihvata ovo
stanovite. Koristi ga u raspravi o postojanju Boga. Pie kako ... je jasno da (neiva
tela) stiu dokle stiu ne na osnovu sluaja ve namere... Zbog toga je oevidno da
postoji inteligentno bie po kom se dtava priroda ravna do svog kraja. Veliki
nemaki astronom Johan Kepler je u esnaestom veku (1571-1630), verovao da
planete mogu ulno opaati, zakljuivati i dosledno slediti zakone kretanja, koje
poimaju svojim umom.
Stav da zakoni prirode moraju biti svesno potovani odraavaju usredsreenost
drevnih mislilaca na pitanje zato se priroda ponaa onako kako se ponaa, umesto
na pitanje kako se ponaa.
Aristotel je bio jedan od vodeih pristalica tog naina miljenja. Odbacivao je
ideju nauke zasnovane prvenstveno na opaanjima. Valja imati na umu da su
precizna merenja i matematiki prorauni u davnim vremenima bili gotovo
neizvodljivi. Dekadni numeriki sistem, tako pogodan za aritmetiku, stvoren je
negde oko 700. godine n. e., kad su Indijci nainili prvi veliki korak ka stvaranju ove
snane intelektualne alatke. Skraenice za plus i minus pojavile su se tek krajem
petnaestog veka, a znak jednakosti i asovnici sa sekundarom u esnaestom.
Aristotel, istini za volju, nije uviao da problemi u merenju i raunanju ometaju
razvoj fizike sposobne da proizvode brojana predvianja. Jednostavno nije uviao
potrebu za njima. On je izgradio svoju fiziku na intelektualno prihvatljivim
naelima. Potiskivao je uoene a neprihvatljive injenice i usmeravao misaone
napore na tumaenje razloga zbog kojih se neke stvari deavaju. Ulagao je veoma
malo energije u istraivanje i opisivanje stvarnosti. Aristotel nije zazirao od
prilagoavanja zakljuaka u sluajevima oiglednog neslaganja sa stvarnim
injenicama. Ta prilagoavanja esto su bila povrna objanjenja koja su samo
prikrivala protivrenosti. Na taj nain je uvek mogao da promeni teoriju, koja se
drastino razlikovala od stvarnosti, u dovoljnoj meri da otkloni sukob. Na primer,
16

zdls & meteori

njegova teorija kretanja tvrdila je da teka tela padaju konstantnom brzinom,

proporcionalno svojoj teini. Izmislio je novo naelo da bi objasnio injenicu da
predmeti ubrzavaju prilikom pada. Tela se po novom principu kreu ivlje, a samim
tim i bre kad se priblie prirodnom mestu mirovanja. Danas se taj princip ini
pogodnijim za opis ponaanja nekih ljudi, umesto neivih predmeta. Aristotelovo
uenje je gotovo dve hiljade godina gospodarilo naukom, iako je imao malu ili
nikakvu mo predvianja.

17

zdls & meteori

Neto sam nauio za vreme duge vladavine, a to je da se temperatura stalno

poveava.
Hrianski naslednici grkih filozofa odbacili su ideju da se vaseljena upravlja
ravnodunim prirodnim zakonom, kao i ideju da ljudi ne zauzimaju privilegovan
poloaj u toj vaseljeni. Ne moe se rei da je u srednjem veku postojao jedinstveni,
sveobuhvatni filozofski sistem, ali se verovalo da je vaseljena velika boja kuica za
lutke, a da je religija mnogo vaniji predmet prouavanja od prirodnih pojava.
Pariski biskup Tempje je 1277. godine, po uputstvima pape Jovana XXI, objavio
spisak od 219 sagreenja ili jeresi koje zasluuju osudu. Jedna od njih bila je ideja da
se priroda upravlja po zakonima, zato to je u sukobu sa bojom svemogunou.
Zanimljivo je da je pomenuti papa Jovan, nekoliko meseci kasnije, stradao usled
delovanja zakona gravitacije, kad mu je krov palate pao na glavu.
Savremeno poimanje prirodnih zakona pojavljuje se u sedamnaestom veku.
Kepler je, po svoj prilici, bio prvi naunik koji je o njima razmiljao kao dananji
uenjaci, iako je, kao to smo naveli, zadrao animistiki pristup fizikim
predmetima. Galilej (1564-1642) nije koristio termin zakon, ni u najnaunijim
delima (iako se pojavljuje u nekim prevodima njegovih knjiga). On je, bez obzira na
korienje ili nekorienje termina, otkrio veliki broj zakona. Zalagao se za vane
principe da je posmatranje osnov nauke i da je istraivanje brojanih odnosa koji
postoje izmeu prirodnih pojava, njena svrha. Tek je Rene Dekart (1596-1650) prvi
nedvosmisleno i precizno formulisao ideje o prirodnim zakonima kakve poznajemo.
Dekart je verovao da se sve fizike pojave moraju objasniti pojmovima sudara
pokretnih masa, koje se pokoravaju trima zakonima - prethodnicima uvenih
Njutnovih zakona kretanja. Tvrdio je da navedeni zakoni prirode vae na svim
mestima i u svim vremenima. Izriito je naveo da pokoravanje ovim zakonima ne
znai da pokretna tela imaju umove. Dekart je takoe shvatao vanost onog to
danas zovemo poetnim uslovima. Oni opisuju stanje sistema na poetku perioda
vremena za koji neko eli da naini predvianja. U datim prvobitnim uslovima,
zakoni prirode upravljaju evolucijom sistema u posmatranom periodu. Ta evolucija
ne moe se odrediti bez odgovarajueg poetnog stanja. Ako, na primer, u nultom
vremenu, golub neto ispusti dok leti iznad nas, putanja tog predmeta u padu moe
da se odredi Njutnovim zakonima. Ishod bi bio veoma razliit u zavisnosti od toga
da li je golub u nultom vremenu sedeo na telefonskoj ici, ili je leteo brzinom od
trideset tri kilometra na as. Da bi se zakoni fizike upotrebili, naunik mora da zna
stanje sistema na poetku, ili u nekom, tano odreenom trenutku. (Naunik moe
da koristi zakone da bi pratio sistem unazad u vremenu).
S obnovljenom verom u postojanje zakona prirode pojavili su se i novi pokuaji
da se oni pomire s idejom Boga. Dekart je smatrao da Bog moe po volji menjati
istinitost ili neistinitost etikih pretpostavki ili matematikih teorema, ali ne i
prirodu. Verovao je da je Bog odredio zakone prirode, ali da ih nije izabrao.
Posegnuo je za njima zato to su zakoni koje smo upoznali jedini mogui. Ovo zvui
18

zdls & meteori

kao ogranienje bojeg autoriteta. Dekart je zaobiao tu prepreku tvrdei da su

zakoni nepromenljivi zato to su odraz sutinske boje prirode. Ako je to istina,
moglo bi se pomisliti da je Bog imao izbor da stvori razliite svetove. Svaki od njih
odgovarao bi razliitim poetnim uslovima. Dekart je i ovo poricao. Tvrdio je da bi
se svet slian naem razvio bez obzira na raspored tvari na poetku vaseljene. Po
Dekartu, Bog se u potpunosti povukao poto je pustio svet u pogon.
Slino gledite je zauzeo i Isak Njutn (1643-1727). On se izborio za iroki prijem
naunih zakona, shvaenih na nama poznati nain. Uinio je to pomou tri zakona
kretanja i zakona gravitacije, koji je objasnio orbite Zemlje, Meseca i planeta, kao i
pojave poput plima. Nekoliko jednaina i sloeni matematiki okvir koji odonda iz
njih izvodimo, i dan-danas ue se u kolama. Koriste se kad god arhitekta crta
zgradu, inenjer projektuje automobil, a fiziar izraunava kako da usmeri raketu
koja bi trebalo da sleti na Mars. Po reima poete Aleksandra Poupa:
Tama je skrivala prirodu i prirodne zakone
i Bog ree, Neka bude Njutn! i bi svetlost.
Danas bi veina naunika rekla da je zakon prirode naelo zasnovano na
opaenoj pravilnosti i da nudi predvianja koja se proteu dalje od posmatrane
situacije. Na primer, mogli bismo zapaziti da se sunce svakog jutra podie na istoku
i formulisati zakon da sunce uvek izlazi na istoku. Ovo uoptavanje prevazilazi
nae ograniene moi posmatranja izlazeeg sunca, ali se na osnovu njega mogu
nainiti proverljiva predvianja budunosti. S druge strane izjava poput kompjuteri
u ovoj kancelariji su crni, nije zakon prirode, zato to se odnosi samo na kompjutere
u kancelariji. Na osnovu njega nije mogue predvideti kako e novi kompjuter,
kupljen za kancelariju, biti crn.
Savremeno shvatanje izraza zakon prirode predmet je filozofske rasprave.
Pitanje je mnogo sloenije nego to se na prvi pogled ini. Na primer, filozof Don V.
Kerol poredio je tvrdnju sve zlatne kugle su manje od hiljadu eststo metara u
preniku, s tvrdnjom, sve kugle uranijuma-235 manje su od hiljadu i est stotina
metara u preniku. Ono to znamo o svetu govori nam da nema zlatnih kugli veih
od kilometar eststo metara i da moemo biti prilino sigurni da ih nikad nee ni biti.
Ova tvrdnja ne moe biti smatrana zakonom, zato to nemamo valjanog razloga da
pretpostavimo da je ne moe biti. S druge strane tvrdnja da su sve kugle uranijuma235 manje od hiljadu eststo metara, moe biti posmatrana kao zakon prirode, zato
to, na osnovu onog to znamo o nuklearnoj fizici, kad kugla uranijuma-235 naraste
do prenika veeg od petnaest centimetara, unitava samu sebe nuklearnom
eksplozijom. Zbog toga moemo biti sigurni da takva kugla ne postoji (niti bi
pravljenje takve bila dobra ideja!). Ova razlika je bitna zato to pokazuje da se sva
uoena uoptavanja ne mogu smatrati zakonima prirode i da veina zakona prirode
postoji kao deo veeg, isprepletanog sistema.
19

zdls & meteori

Zakoni prirode se u savremenoj nauci obino izraavaju matematikom. Mogu

biti precizno ili priblino izraeni, ali pri posmatranjima moraju da se odre bez
izuzetka, ako ne u svakoj prilici, ona bar pod odreenim uslovima. Na primer,
znamo da se Njutnovi zakoni moraju modifikovati ako se predmeti kreu brzinama
bliskim brzini svetlosti. I pored toga ih smatramo zakonima, zato to vae u
uslovima svakodnevnog ivota, u kojima su brzine koje beleimo daleko ispod
brzine svetlosti.
Tri pitanje se postavljaju, ako se priroda upravlja zakonima:
1. ta je poreklo zakona?
2. Postoje li bilo kakvi izuzeci od zakona, to jest uda?
3. Postoji li samo jedan sistem moguih zakona?
Naunici, filozofi i teolozi bavili su se na razliite naine ovim pitanjima. Kepler,
Galilej, Dekart i Njutn pruali su tradicionalan odgovor na ovo pitanje. U zakonima
su videli boje delo. Ovo pak nije nita drugo do definisanje Svevinjeg kao
otelotvorenja zakona prirode. Ako neko ne podari Bogu jo neke osobine, kao to su
one koje karakteriu boanstvo iz Starog zaveta, korienje Boga kao odgovora na
prvo pitanje samo zamenjuje jednu zagonetku drugom. Ako potegnemo Svevinjeg
kao odgovor na prvo pitanje, pravi izazov stie s drugim. Ima li uda, izuzetaka od
zakona?
Stavovi oko odgovora na drugo pitanje otro su podeljeni. Platon i Aristotel,
najuticajniji starogrki mislioci, dre da ne moe biti izuzetaka od zakona. Ako neko
zastupa biblijski stav, Bog ne samo da je stvorio zakone, ve moe biti molitvom
nagnan da ini izuzetke - da led smrtno bolesne, da prekida sue pre prirodnog
kraja, ili da skoku u dalj iz mesta vrati status olimpijskog sporta. Gotovo svi
hrianski mislioci zastupaju stav suprotan Dekartovom, da Bog mora da bude u
stanju da suspenduje zakone da bi izveo uda. ak je i Njutn verovao u neku vrstu
uda. Mislio je da bi planetarne putanje trebalo da budu nestabilne zbog
gravitacionog privlaenja meu nebeskim telima. Oekivao je da e takvi uticaji
izazivati sve vee smetnje na orbitama i strahovao da e planete pasti na sunce ili
izleteti iz solarnog sistema. Verovao je da Bog sigurno podeava putanje nebeskih
tela, to jest navija nebeski sat, da ne bi prestao da radi. Markiz Pjer-Simon de
Laplas (1749-1827), poznatiji kao Laplas, tvrdio je da su odstupanja periodina, to
jest da se dogaaju u ciklusima, umesto kumulativno. Zakljuio je da se Sunev
sistem sam iznova podeava. Objasnio je kako je opstao do dananjeg dana i uklonio
potrebu za boanskom intervencijom.
Laplasu se obino pripisuje da je prvi jasno predstavio nauni determinizam.
Tvrdio je da, s obzirom na stanje vaseljene u jednom trenutku, celoviti sistem zakona
u potpunosti odreuje budunost i prolost. Ovo iskljuuje mogunost postojanja
uda ili aktivnu boju ulogu. Laplasov nauni determinizam je odgovor savremene
20

zdls & meteori

nauke na drugo pitanje. To je istinski osnov savremene nauke i naelo koje se

provlai kroz itavu knjigu. Nauni zakon to ne moe biti, ako vai samo dok se
neko natprirodno bie uzdrava od intervencije. Pria se da je Napoleon, uvidevi
ovo, pitao Laplasa kako se Bog uklapa u njegovu sliku sveta. Naunik mu je
odgovorio: Gospodine, ne vidim potrebu za tom hipotezom.

Mislim da si morao biti odreeniji na drugom koraku.

Poto ljudi ive i stupaju u kontakt s drugim predmetima u vaseljeni, nauni
determinizam se mora odnositi i na njih. Mnogi pak prihvataju da nauni
determinizam upravlja fizikim procesima, ali misle da je ljudsko ponaanje izuzeto
od njegovog dejstva, zato to veruju da raspolaemo slobodnom voljom. Dekart, na
primer, da bi sauvao ideju slobodne volje, tvrdi da je ljudski um drugaiji od
fizikog sveta i da shodno tome ne sledi njegove zakone. ovek se po njemu sastoji
iz dva dela, tela i due. Telo nije nita drugo do obina maina, ali dua nije
podlona naunom zakonu. Dekart se mnogo zanimao za anatomiju i fiziologiju.
Smatrao je pinealnu lezdu, majuni organ u sreditu mozga, seditem due.
Verovao je da se u njoj raaju sve misli i da je ona ishodite, izvor slobodne volje.

21

zdls & meteori

Imaju li ljudi slobodnu volju? Ako je imamo, gde se tano razvila na drvetu
evolucije? Imaju li plavozelene alge ili bakterije slobodnu volju, ili je njihovo
ponaanje automatsko i stoga podlono delovanju naunog zakona? Da li samo
vieelijski organizmi imaju slobodnu volju, ili je ona prisutna iskljuivo kod sisara?
Mogli bismo pomisliti da impanza poseduje slobodnu volju, zato to je reila da
gricne bananu, ili maka zato to nam je izgrebala kau. Ali ta emo s okruglim
crvom, jednostavnom ivuljkom sastavljenom od 959 elija? On verovatno nikad sebi
ne kae: Upravo sam prodrao prokletu ukusnu bakteriju, ali i on zna za
najomiljeniji zalogaj. Odluie se za neprivlaan obrok ili krenuti za neim boljim, u
zavisnosti od skoranjeg iskustva. Da li tom prilikom demonstrira slobodnu volju?
Iako nam se ini da moemo da izaberemo ono to radimo, razumevanje
molekularne osnove biologije pokazuje da se bioloki procesi upravljaju po
zakonima fizike i hemije. To ih ini jednako predvidljivim kao planetarne putanje.
Skoranji eksperimenti podravaju postavku da na fiziki mozak odreuje nae
akcije na osnovu poznatih naunih zakona, a ne neka agencija koja postoji van tih
zakona. Na primer, prouavanje pacijenata kojima je u budnom stanju operisan
mozak pokazuje da se, stimulacijom odgovarajuih oblasti, kod njega moe stvoriti
elja da pomeri aku, ruku ili stopalo, ili da pomeri usne i progovori. Teko je
pretpostaviti kako slobodna volja moe da funkcionie ako je nae ponaanje
odreeno zakonima fizike. Izgleda da nismo nita drugo do bioloke maine i da je
slobodna volja obina iluzija.
Valja priznati da je ljudsko ponaanje odreeno zakonima prirode, ali je
razumno zakljuiti da je odreeno na tako sloen nain i s toliko nepoznatih, da ga je
u praksi nemogue predvideti. Za tako neto bi valjalo znati poetno stanje svake od
hiljada triliona estica u ljudskom telu i reiti odgovarajui broj jednaina. To bi
potrajalo nekoliko milijardi godina, to bi znailo da bismo se malice prekasno
sagnuli ako osoba pred nama eli da vas udari.
Korienje osnovnih fizikih zakona za predvianje ljudskog ponaanja je vrlo
nepraktino, stoga smo usvojili ono to nazivamo delotvornom teorijom. Ona je u
fizici okvir koji stvaramo da bismo modelovali odreene pojave bez detaljnog
opisivanja svih osnovnih procesa. Na primer, ne moemo reiti jednaine po kojima
se upravlja gravitaciona sila svakog atoma neijeg tela sa svakim atomom zemlje.
Gravitaciona sila izmeu neke osobe i zemlje, u praktine svrhe, moe biti opisana
pomou nekoliko brojeva, kao to je ukupna masa te osobe. Prema tome, ne moemo
reiti jednainu koja upravlja ponaanjem sloenih atoma i molekula, ali smo razvili
delotvornu teoriju zvanu hemija da bismo doli do odgovarajueg objanjenja kako
se atomi i molekuli ponaaju u hemijskim reakcijama, bez potrebe da uzmemo u
obzir svaki detalj meusobnog dejstva. U sluaju ljudi, poto ne moemo da reimo
jednaine koje utvruju nae ponaanje, koristimo delotvornu teoriju da oni
poseduju slobodnu volju. Nauka psihologija bavi se prouavanjem nae volje i
ponaanja koje iz nje proizilazi. Ekonomija je takoe delotvorna teorija, zasnovana
na poznavanju slobodne volje i na pretpostavci da ljudi procenjuju mogue
22

zdls & meteori

alternative i biraju najbolju. Ta delotvorna teorija je samo delimino uspena u

predvianju ponaanja, zato to, kao to dobro znamo, esto donosimo nerazumne
odluke ili one zasnovane na nedostatnim analizama njihovih posledica. Zbog toga je
svet u ovakvom neredu.
Tree pitanje razmatra da li su zakoni koji odreuju vaseljenu i ljudsko
ponaanje jedinstveni. Ako je va odgovor na prvo pitanje da je Bog stvorio zakone,
onda ovo pitanje glasi: da li je Bog mogao slobodno da ih bira? Aristotel i Platon su
verovali, kao i Dekart i kasnije Ajntajn, da principi prirode postoje iz nude, to
e rei, zato to su to jedina pravila koje imaju logikog smisla. Aristotel i njegovi
sledbenici su, na osnovu uverenja da zakoni prirode nastaju iz logike, smatrali da
ovek moe da dokona ove zakone ne obraajui mnogo panju na nain na koji se
priroda ponaa. To uverenje, kao i usmerenje na pitanje zato predmeti slede
pravila, umesto na odreivanje samih pravila, navelo ga je na formulaciju uglavnom
kvalitativnih zakona, koji su esto bili pogreni i koji u svakom sluaju nisu bili
naroito korisni. Oni su ipak mnogo vekova gospodarili naunim miljenjem. Ljudi
poput Galileja su se tek mnogo kasnije usudili da dovedu u pitanje Aristotelov
autoritet. Usredsredili su se na ono to se u prirodi zaista deava, umesto da
razmatraju ono to im ist razum govori o tim deavanjima.
Ova knjiga je ukorenjena u ideji naunog determinizma, koja podrazumeva da je
odgovor na drugo pitanje da ne postoje uda, ili izuzeci od zakona prirode.
Detaljnije emo se pozabaviti prvim i treim pitanjem, kako zakoni nastaju i da li su
jedini mogui. Veina naunika rei e da su oni matematiki odraz spoljanje
stvarnosti koja postoji nezavisno od posmatraa koji je sagledava. Dok razmiljamo o
nainu na koji posmatramo i oblikujemo ideje o okolini, nailazimo na pitanje: imamo
li opravdanih razloga da verujemo u postojanje objektivne stvarnosti?

23

zdls & meteori

24

zdls & meteori

25

zdls & meteori

Tree poglavlje:
ta je stvarnost?
Gradska skuptina grada Monce, u Italiji, pre nekoliko godina zabranila je
vlasnicima kunih ljubimaca da dre zlatne ribice u okruglim inijama. Predlaga
ovog propisa je objasnio da je okrutno drati ribe u posudi zakrivljenih strana, zato
to e ivotinje na taj nain dobiti iskrivljenu sliku stvarnosti. Kako moemo da
znamo da imamo istinitu, neiskrivljenu sliku stvarnosti? Moda smo i mi u nekoj
velikoj iniji za zlatne ribice? Moda je i na pogled na svet iskrivljen nekim
ogromnim soivom? Zlatna ribica svakako ima drugaiju sliku stvarnosti od nae, ali
moemo li biti sigurni da je manje stvarna?
Pogled zlatne ribice razlikuje se od naeg, ali ona moe da formulie naune
zakone koji upravljaju kretanjem predmeta koje opaa izvan inije. Na primer,
predmet koji se, kako ga mi vidimo slobodno kree po pravoj liniji, za zlatnu ribicu
e se, zahvaljujui iskrivljenju, kretati po krivoj liniji. Zlatna ribica, uprkos tome,
moe formulisati naune zakone iz svog iskrivljenog referentnog okvira. Oni e biti
uvek tani. Omoguie joj da predvia budue pokrete predmeta izvan inije. Njeni
zakoni e biti komplikovaniji od onih u naem okviru. Jednostavnost je, ipak, samo
pitanje ukusa. Ako zlatna ribica formulie takvu teoriju, moraemo da priznamo da
je njen stav ispravna slika stvarnosti.
uveni primer razliite slike stvarnosti je model koji je oko 150. n. e. predstavio
Ptolemej (oko 85 - oko 165), da bi opisao kretanje nebeskih tela. Ptolemej je objavio
svoj rad u trinaest knjiga, pozna tih po arapskom naslovu, Almagest. Ptolemejev rad
poinje objanjenjem razloga za verovanje da je zemlja sferina, nepokretna smetena
u sredite vaseljene i zanemarljivo mala u poreenju s nebeskim rastojanjima. Veina
obrazovanih Grka je, uprkos postojanju Aristarhovog heliocentrinog modela, delila
ova uverenja jo od Aristotelovog vremena. On je iz mistinih razloga verovao da je
Zemlja u sreditu vaseljene. Zemlja, u Ptolemejevom modelu, stoji u sreditu, dok se
planete i zvezde kreu oko nje, po sloenim putanjama unutranjeg kruga, kao
tokovi u tokovima.
Ovaj model se inio prirodnim, zato to ljudi ne oseaju da se zemlja ispod njih
kree (izuzev pri zemljotresu, ili u posebno strastvenim trenucima). Kasnija
evropska razmiljanja bila su zasnovana na grkim izvorima. Zbog toga su
Aristotelove i Ptolemej eve ideje postale temelj zapadnog pogleda na svet. Katolika
crkva je usvojila Ptolemejev model kosmosa. etrnaest vekova je vaio za zvaninu
doktrinu. Tek je Kopernik 1543. godine predstavio drugaiji model u delu De
revolutionibus orbium coelestium (O kruenju nebeskih tela), objavljenom u godini u kojoj
je umro (iako je na teoriji radio nekoliko decenija).
26

zdls & meteori

Ptolemejska vaseljena / Ptolomej je mislio da ivimo u sreditu kosmosa

Kopernik je, poput Aristarha, sedamnaestak vekova ranije, opisao svet u kome
Sunce miruje, a planete orbitiraju oko njega po krunim putanjama. Ideja nije bila
nova, ali je njeno oivljavanje nailo na strastveni otpor. Smatralo se da je
Kopernikov model u opreci s Biblijom, koja tvrdi da planete krue oko Zemlje, iako
27

zdls & meteori

u njoj to nigde ne pie. Kopernikov model je izazvao estoku raspravu na temu

mirovanja Zemlje. Ona je doivela vrhunac suenjem Galileju za jeres 1633. godine.
Optuen je zbog zagovaranja Kopernikovog modela i ubeenja da neko sme da
iskazuje i brani miljenje suprotno hrianskoj religiji. Proglaen je krivim. Osuen
je na doivotni kuni pritvor i prinuen na javno pokajanje. Pria se da je
promrmljao Eppur si muove (Ipak se kree). Katolika crkva je 1992. godine
konano priznala da je pogreila kad je osudila Galileja.
Pa, koji sistem je pravi, Ptolemejev ili Kopernikov? Iako se esto moe uti da je
Kopernik dokazao da Ptolemej nije u pravu, to nije istina. Obe teorije se mogu
iskoristiti kao model vaseljene, ba kao i u sluaju naeg pogleda na svet, nasuprot
onom zlatne ribice. Naa opaanja nebesa mogu biti objanjena pretpostavkom da
Zemlja ili Sunce miruju. Prava prednost Kopernikovog sistema, uprkos njegovoj
ulozi u filozofskim raspravama o prirodi vaseljene, jeste to su jedinane kretanja
mnogo jednostavnije u referentnom okviru u kom Sunce miruje.
Razliita vrsta alternativne stvarnosti opisana je u naunofantastinom filmu
Matriks. Ljudska rasa u tom filmu ne sluti da ivi u simuliranoj, virtuelnoj stvarnosti,
tvorevini inteligentnih kompjutera. Svrha simulacije je da ljudi budu mirni i
zadovoljni, dok im kompjuteri isisavaju bioelektrinu energiju (ma ta to bilo). Ta
ideja moda i nije tako neverovatna, poto veliki broj ljudi voli da provodi vreme u
simulaciji stvarnosti, veb-sajtu zvanom Drugi ivot. Kako moemo da znamo da
nismo likovi u kompjuterskoj sapunskoj operi, kao Dim Keri u filmu Trumanov
ou?. Ako bismo iveli u zamiljenom, vetakom svetu, dogaaji ne bi morali da
slede bilo kakvu logiku, niti bi morali da se pokoravaju bilo kakvim zakonima.
Tuinci koji nas kontroliu mogli bi, zabave radi, da provere nae reakcije na cepanje
punog meseca nadvoje ili bi nas mogli naterati da svi u isto vreme osetimo nezasitu
glad za okoladnim bananicama. Ako bi se tuinci odluili na dosledni, celoviti
sistem zakona, ne bismo mogli da razluimo postojanje druge stvarnosti u pozadini
simulirane. Bilo bi jednostavno nazvati svet u kome ive tuinci stvarnim, a
kompjuterski generisani lanim. Ali, ako bia u simuliranom svetu - kao mi - ne
mogu da spolja osmotre svoju vaseljenu, ne bi imali razloga da dovode u sumnju
svoju sliku stvarnosti. Ovo je savremena verzija ideje da smo svi mi samo delovi
neijeg sna.
Takvi primeri navode nas na odreeni zakljuak, veoma vaan za ovu knjigu da:
Ne postoji slika ili teorija - nezavisni prikaz stvarnosti. Umesto njega usvojiemo
realizam zavisan od modela ideju da je fizika teorija ili slika o svetu model (najee
matematike prirode) i skup pravila koja povezuju elemente modela sa zapaanjima.
Tako emo dobiti okvir za tumaenje savremene nauke.

28

zdls & meteori

Filozofi od Platona naovamo neumorno su raspravljali o prirodi stvarnosti.

Klasina nauka je zasnovana na verovanju o postojanju stvarnog spoljanjeg sveta
ije osobine su odreene i nezavisne od posmatraa koji ih opaa. Prema klasinoj
nauci, izvesni predmeti postoje i poseduju fizika svojstva precizno utvrenih
veliina, kao to su brzina i masa. Nae teorije su, prema ovom nainu miljenja,
pokuaji opisivanja navedenih predmeta i njihovih osobina. One obuhvataju i
29

zdls & meteori

odgovarajua merenja i opaanja. Posmatra i ono to se posmatra pripadaju

objektivnom, postojeem svetu i njihovo razlikovanje ne bi imalo nikakvog smisla.
Drugim reima, ako vidite mnotvo zebri koje se bore za parking mesto u garai, to
znai da stvarno postoji mnotvo zebri koje se bore za parking mesto u garai. Svi
posmatrai izmerili bi iste veliine. Zebre bi ih imale bez obzira da li ih neko
posmatra. Filozofija ovo verovanje naziva realizmom.
Realizam je, kao to emo videti, primamljiv pogled na svet, ali ga dostignua
moderne fizike ine teko odbranjivim. Na primer, na osnovu naela kvantne fizike,
koja je tani opis prirode, estica nema odreeni poloaj, niti odreenu brzinu, sve
dok posmatra ne izmeri ove veliine. Zbog toga nije tano rei da merenje daje
odreeni rezultat zato to je izmerena veliina imala tu vrednost u trenutku merenja.
U nekim sluajevima, pojedini predmeti ne postoje nezavisno ve samo kao deo
brojnije skupine. Ako se teorija zvana holografski princip pokae tanom, mi i na
etvorodimenzionalni svet mogli bismo biti samo seni na granici veeg,
petodimenzionalnog prostor-vremena. U tom sluaju na bi poloaj u vaseljeni bio
analogan onom zlatne ribice.
Zadrti realisti uvek tvrde da je uspenost naunih teorija najvei dokaz njihove
realnosti. Raznovrsne teorije mogu uspeno opisati istu pojavu, pomou razliitih
misaonih okvira. Veliki broj dokazano uspenih naunih teorija zamenjen je drugim,
jednako uspenim teorijama zasnovanim na potpuno novom shvatanju stvarnosti.
Uvreeno je da one koji ne prihvataju realizam nazivamo antirealistima. Oni
razlikuju iskustveno i teorijsko znanje. Antirealisti uglavnom zastupaju stavove da
su posmatranja i eksperimenti smisleni, ali da teorije nisu nita drugo do korisni
instrumenti, koji ne otelotvoravaju nikakve dublje istine u osnovi posmatrane
pojave. Neki antirealisti hteli su da ogranie nauku samo na stvari koje mogu biti
viene. Iz tih razloga je veliki broj naunika u devetnaestom veku odbacivao ideju
atoma. Pravdali su se da nikad neemo moi da ih vidimo. Dord Berkli (1685-1753)
otiao je tako daleko da ustvrdi da nita ne postoji izuzev uma i njegovih ideja. Kad
je neki prijatelj rekao engleskom piscu i leksikografu dr Samjuelu Donsonu (17091784) da Berklijeva tvrdnja ne moe biti opovrgnuta, Donson mu je odgovorio tako
to je priao krupnom kamenu. utnuo ga je i rekao: Opovrgavam ga. Bol koji je dr
Donson osetio u stopalu neosporno je bio ideja u njegovom umu, stoga se ne moe
tvrditi da je opovrgao Berklijeve ideje. Njegov postupak dobro ilustruje gledite
filozofa Dejvida Hjuma (1711-1776), koji je napisao da iako nemamo racionalne
osnove da verujemo u objektivnu stvarnost, nemamo drugog izbora osim da se
ponaamo kao da je istinita.
Realizam zavisan od modela zaobilazi sve rasprave izmeu realistike i
antirealistike kole miljenja. Sa stanovita realizma zavisnog od modela nema
smisla postavljati pitanje da li je model stvaran, ve da li odgovara zapaanjima. Ako
postoje dva modela koji se slau sa zapaanjima, kao to je na i model zlatne ribice,
niko ne moe rei da je jedan stvarniji od drugog. U odreenoj situaciji mogue je
koristiti model koji se smatra pogodnijim. Na primer, ako je neko unutar inije, slika
30

zdls & meteori

zlatne ribice bie mu i korisna, ali e oni izvan nje teko objasniti deavanja u
udaljenoj galaksiji iz okvira inije, smetene na Zemlji, pogotovo kad znamo da se
inija kree na Zemlji koja krui oko Sunca i oko sopstvene ose.
Stvaramo modele u nauci, ali i u svakodnevnom ivotu. Realizam zavisan od
modela ne odnosi se iskljuivo na naune modele, ve i na svesne i nesvesne
mentalne modele koje svi stvaramo da bismo protumaili i shvatili svakodnevni
svet. Ne postoji nain da uklonimo posmatraa - nas - iz naeg poimanja sveta.
Stvaramo ga obradom podataka prikupljenih putem ula i nainom na koji mislimo i
rezonujemo. Naa percepcija, a samim tim i zapaanja na kojima zasnivamo teorije nije direktna, ve je oblikovana nekom vrstom soiva, interpretativnom strukturom

ljudskog mozga.
Obojica imate neto zajedniko. Doktor Dejvis je otkrio esticu koju niko nije
video, a profesor Higbi galaksiju koju niko nije video.
Realizam zavistan od modela odgovara nainu na koji opaamo predmete. Dok
gledamo, na mozak prima niz podataka preko optikog nerva. Ti signali ne daju
sliku kakvu dobijamo na televiziji. Postoji slepa mrlja na mestu gde optiki nerv
dodiruje mrenjau. Jedini deo naeg vidokruga s dobrom slikom jeste uska oblast
od jednog stepena vidnog polja oko sredita mrenjae. Oblast je veliine palca na
31

zdls & meteori

ispruenoj ruci. Mozak dobija sirove podatke u obliku nejasne slike, s rupom. On, na
svu sreu obraduje ove podatke, kombinuje informacije iz oba oka, ispunjava
upljine na osnovu pretpostavke da su vizuelne osobine susednih taaka sline i vri
umetanje. tavie, on ita dvodimenzionalni raspored podataka s mrenjae i stvara
utisak trodimenzionalnog prostora. Mozak, drugim reima, stvara mentalnu sliku
modela.
Mozak je tako dobar u gradnji modela da ljudi s naoarima koje daju naopaku
sliku, posle izvesnog vremena ne vide naopako, zahvaljujui tome to je mozak
promenio model. Ako skinu te naoari, neko vreme e gledati svet naopako, dok se
ponovo ne prilagode. Ovo dokazuje da kad ovek kae vidim stolicu, on u stvari
koristi svetlost razvejanu stolicom da bi stvorio mentalnu sliku modela stolice.
Nadamo se da e je njegov um ispraviti pre nego to pokua da na nju sedne, ako je
model okrenut naopako.
Smisao postojanja je jo jedan problem koji realizam zasnovan na modelu reava
ili barem izbegava. Kako da znam da sto jo uvek postoji, ako sam izaao iz sobe i ne
mogu da ga vidim? ta znai kad kaemo da stvari koje ne moemo videti, kao
elektroni ili kvarkovi - estice od kojih se sastoji proton i neutron - postoje? Moe
postojati model u kom sto nestaje kad napustimo sobu i ponovo zauzima isti poloaj
kad se u nju vratimo, ali bi on bio vrlo nezgrapan. ta e biti ako se neto desi dok
smo napolju, ako padne tavanica? Kako, modelom po kom sto nestaje kad nisam u
sobi mogu da objasnim injenicu da se sto pojavljuje slomljen, pod krem s tavanice,
kad sledei put uem u sobu? Model po kom sto ostaje na svom mestu mnogo je
jednostavniji i usklaeniji s posmatranjima. Vise od toga i ne treba traiti.
U sluaju nama nevidljivih podatomskih estica, elektroni su koristan model koji
objanjava zapaanja poput tragova u Vilsonovoj komori i taaka svetla na
televizijskom ekranu, kao i mnoge druge pojave. Otkrie elektrona pripisuje se
britanskom fiziaru D. D. Tomsonu iz Kavendiove laboratorije na Univerzitetu
Kembrid. Eksperimentisao je s elektricitetom u praznim staklenim cevima, s
pojavom poznatom kao katodni zraci. Eksperimenti su ga uputili na smeli
zakljuak da se tajanstveni zraci sastoje od siunih delia, materijalnih sastojaka
atoma, koji su se tada smatrali nevidljivim temeljnim jedinicama materije. Tompson
nije video elektron, niti je njegovo nagaanje direktno ili nedvosmisleno
potvreno eksperimentima. Njegov model se pokazao nezaobilaznim u oblastima od
fundamentalnih nauka do ininjerstva. Danas svi fiziari veruju u elektrone, iako ih
ne mogu videti.
Kvarkovi, koji se takoe ne mogu videti, slue kao model za objanjavanje
svojstava protona i neutrona u nukleusu atoma. Iako se tvrdi da su protoni i
neutroni nainjeni od kvarkova, nikad neemo videti kvark, zato to privlana snaga
izmeu njih raste u sluaju razdvajanja, zbog ega izolovani, slobodni kvarkovi, ne
mogu postojati u prirodi. Umesto toga se uvek pojavljuju u grupama od tri (protona
i neutrona), ili kvark i antikvark (pi mezoni). Ponaaju se kao da su vezani gumenim
trakama.
32

zdls & meteori

Pitanje da li ima smisla tvrditi da kvarkovi zaista postoje iako se nikada ne mogu
izdvojiti bilo je sporno u godinama posle predstavljanja njihovog modela. Ideja da su
Katodni zraci / Ne vidimo pojedinane elektrone, ali vidimo dejstva koja
prouzrokuju.
izvesne estice sainjene od razliite kombinacije nekoliko podatomskih estica
ponudila je organizacioni princip koji je dao jednostavna i privlana objanjenja
njihovih svojstava. Ideja da priznaju postojanje estice koja je po svojoj sutini
neuoljiva bila je prevelik zalogaj za mnoge fiziare, naviknute da prihvataju estice
samo na osnovu statistikih tragova u podacima vezanim za rasipanje drugih estica.
Opozicija je s vremenom slabila, zato to je model kvarka proizvodio sve vei
broj ispravnih predvianja. Mogue je da bi neka vanzemaljska bia sa sedamnaest
ruku, infracrvenim vidom i navikom da cede kajmak iz uiju, nainili ista
eksperimentalna zapaanja kao i mi i da bi ih objasnila bez kvarkova. Nezavisno od
toga, u skladu s realizmom zavisnim od modela, kvarkovi postoje u teoriji koji
odgovara naim zapaanjima o ponaanju podatomskih estica.
Realizam zavisan od modela nudi okvir za raspravu o pitanjima kao to su: Ako
je svet stvoren pre odreenog vremena, ta se dogaalo pre toga? Ranohrianski
filozof Sveti Avgustin (354-430) rekao je da nije odgovor to da Bog alje u pakao
ljude koji postavljaju takva pitanja, ve da je vreme svojstvo sveta koji je Bog stvorio
i da ono nije postojalo pre Stvaranja, koje se po njegovom verovanju nedavno zbilo.
To je jedan od moguih modela kog se dre oni koji misle da su dogaaji u knjizi
33

zdls & meteori

Postanja doslovce istiniti, iako u svetu ima toliko fosila i drugih dokaza da je on
znatno stariji. (Da li su posejani da bi nas zavarali?) Neko moe verovati u drugi
model, po kome
Kvarkovi / Postavka o kvarkovima vitalni je element teorija fundamentalne
fizike, iako pojedinani kvarkovi ne mogu biti opaeni.
vreme postoji 13,7 milijardi godina, poevi od velikog praska. Model koji objanjava
najvei deo naih zapaanja, ukljuujui i istorijske i geoloke dokaze, najbolja je
predstava prolosti kojom raspolaemo. Taj model moe da objasni fosile,
radioaktivna oitavanja i injenicu da do nas dopire svetlost galaksija udaljenih
milionima svetlosnih godina. Zbog toga je taj model - teorija velikog praska korisniji od prvog. I pored toga ne moe se rei da je neki od modela stvarniji od
drugog.
Neki ljudi dre do modela po kom vreme see jo dalje u nazad, od velikog
praska. Nije jasno da li bi model u kom vreme nastavlja da postoji i pre velikog
praska bio bolji u objanjavanju sadanjih zapaanja, zato to se zakoni evolucije
vaseljene moda slamaju tokom velikog praska. Ako je to sluaj, ne bi imalo smisla
stvarati teoriju koji obuhvata vreme pre njega, zato to ono to je tada postojalo ne
moe da ima merljiv uticaj na sadanjost. Zbog toga bi bilo uputno da ustrajemo na
ideji da je veliki prasak bio Stvaranje sveta.
Model je dobar ako je:
34

zdls & meteori

1. elegantan;
2. sadri malo proizvoljnih ili podesivih elemenata;
3. se slae i objanjava sva postojea zapaanja;
4. moe da napravi detaljna predvianja buduih zapaanja koja bi mogla da
ospore ili obezvrede model ako ga ne potvrde.
Na primer, Aristotelova teorija da je svet sainjen od etiri elementa, zemlje,
vazduha, vatre i vode, i da predmeti nastoje da ispune svoju svrhu bila je elegantna i
nije sadrala podesive elemente. Najee nije proizvodila precizna predvianja, a
kad jeste, ona se nisu poklapala sa zapaanjima. Jedno od tih predvianja bilo je da
bi teki predmeti trebalo da padaju bre zato to im je svrha da padnu. Nikome pre
Galileja nije palo na pamet da ovo proveri. Pria se da je on stavio teoriju na probu
tako to je bacao tegove s krivog tornja u Pizi. To je verovatno romansirana
pripovest, ali znamo da je zakotrljao razliite tegove niz blagu padinu i zapazio da
svi jednako ubrzavaju, to nije odgovaralo Aristotelovom predvianju.
Navedena merila su oigledno subjektivna. Eleganciju, na primer, nije Iako
izmeriti, ali je veoma cenjena meu naunicima, zato to se zakoni prirode smiljaju
tako da tedljivo obuhvate nekoliko sluajeva jedinstvenom, jednostavnom
formulom. Elegancija se odnosi na formu teorije, ali je usko povezana s nedostatkom
podesivih elemenata, poto teorija pretrpana besmislenim faktorima nije preterano
elegantna. Parafrazirau Ajntajna koji je rekao da teorija treba da bude to
jednostavnija, ali ne i previse jednostavna. Ptolemej je dodao putanje unutranjeg
kruga krunim orbitama nebeskih tela da bi njegov model tano prikazao njihovo
kretanje. Model je mogao biti jo taniji da je dodao jo putanja unutranjeg kruga i
jo putanja preko toga. Iako su sloeniji modeli taniji, naunici smatraju model
skrojen po meri specifinih zapaanja nezadovoljavajuim katalogom podataka, a ne
teorijom od koje se oekuje da sadri neko korisno naelo.
U petom poglavlju videemo da mnogi ljudi smatraju standardni model, koji
opisuje meudejstva elementarnih estica u prirodi, neelegantnim. Taj model je
daleko uspeniji od Ptolemejevih putanja unutranjeg kruga. Predvideo je postojanje
nekoliko novih estica pre nego to su opaene i nekoliko decenija veoma precizno
opisivao ishode brojnih eksperimenata. Ali on sadri desetine podesivih parametara
ije vrednosti moraju biti fiksirane da bi odgovarale zapaanjima, umesto da budu
odreene teorijom.
to se etvrte osobine tie, naunici su uvek impresionirani kad se novo i
zapanjujue predvianje pokae tanim. S druge strane, kad se model pokae
nedostatnim, uobiajena reakcija je da se kae kako je eksperiment bio pogrean.
Ako se pokae da to nije sluaj, ljudi esto ne naputaju model, ve pokuavaju da ga
spasu podeavanjima. Iako su fiziari svakako tvrdoglavi u pokuajima da spasu

35

zdls & meteori

teorije kojima se dive, sklonosti ka podeavanju modela blede do stepena u kom

izmene postaju vetake i glomazne, to e rei neelegantne.
Kad podeavanja neophodna za prilagoavanje novim zapaanjima postanu
isuvie barokna, tumae se kao znak za pojavu novog modela. Dobar primer starog
modela koji je popustio pod teinom novih zapaanja jeste ideja o statinoj vaseljeni.
Veina fiziara je u treoj deceniji prolog veka, verovala da je vaseljena statina ili
nepromenljiva po veliini. Edvin Habl je 1929. godine objavio zapaanja koja
pokazuju da se vaseljena iri. Habl nije to direktno zapazio. Posmatrao je svetlo koje
alju galaksije. To svetlo je nosilo osobeni potpis, ili spektar, zavistan od sastava
galaksije. On se menjao u poznatom iznosu, ako se galaksija kretala relativno u
odnosu na nas. Habl je, prema tome, analizirajui spektar dalekih galaksija, mogao

da utvrdi njihove brzine. Oekivao je da e pronai jednak broj galaksija koje se

kreu prema nama i od nas. Umesto toga uoio je da se gotovo sve galaksije
udaljavaju od nas. Njihova brzina je rasla proporcionalno udaljenosti. Zakljuio je da
se vaseljena iri. Njegove kolege su pokuale da zadre stari model. Objanjavale su
njegova zapaanja u kontekstu statine vaseljene. Fiziar s Univerziteta Kalifornija
Fric Zvicki ustvrdio
Prelamanje / Njutnov model svetlosti moe da objasni zato se svetlost savija kad
prolazi iz jednog u drugi medijum, ali ne moe da objasni drugi fenomen koji
zovemo Njutnovi prstenovi.
36

zdls & meteori

je da svetlost, iz jo nepoznatog razloga, polako gubi energiju dok putuje na velike

daljine. Ocenio je da bi pretpostavljeno smanjenje energije moglo biti uzrok promene
spektra svetlosti koje je zabeleio Habl. Mnogi naunici su se, decenijama nakon
objavljivanja Hablovog rada, jo drali teorije o nepromenljivom stanju vaseljene.
Hablov model kosmosa koji se iri prihvaen je zato to se pokazao najprirodnijim.
Formulisali smo nekoliko teorija i modela u potrazi za zakonima koji upravljaju
vaseljenom, kao to su teorija etiri elementa, Ptolemejev model, flogistonska teorija,
teorija velikog praska i tako dalje. Naa svest o stvarnosti i o osnovnim sastojcima
vaseljene menjala se sa svakom teorijom i modelom. Na primer, razmotrimo teoriju
svetlosti.
Njutn je mislio da se svetlost sastoji od estica ili telaca. Ova pretpostavka
objanjava zato svetlost putuje u pravim linijama. On je to koristio da objasni zato
se svetlost savija ili prelama kad prolazi iz jednog medijuma u drugi, na primer iz
vazduha u staklo ili iz vazduha u vodu.
Teorija estica nije mogla da objasni fenomen koji je sam Njutn opazio, poznat
kao Njutnovi prstenovi: Stavite soivo na ravni reflektujui tanjir. Osvetlite ga
jednobojnim, natrijumskim svetlom. Kad pogledate odozgo, videete niz svetlih i
tamnih prstenova, sa sreditem u taki gde soivo dodiruje povrinu. Ovo je teko
objasniti teorijom o svetlosti kao estici, ali bi se dalo objasniti teorijom talasa.
Prema teoriji talasa, svetli i tamni prstenovi su prouzrokovani pojavom zvanom
interferencija. Svetlosni talas se, ba kao i vodeni, sastoji od niza bregova i dolja. Kad
se talasi sudare, ako se bregovi i dolje poklope, pojaavaju jedni druge i stvaraju
snaniji talas. To je konstruktivna interferencija. U tom sluaju kae se da su talasi u
fazi. Kad se talasi sretnu u drugoj krajnosti, breg jednog talasa moe da se poklopi s
doljom drugog. Talasi se u tom sluaju ponitavaju. Kae se da izlaze iz faze. To je
destruktivna interferencija.
Kod Njutnovih prstenova, svetli prstenovi su smeteni na rastojanju od sredita,
gde je razdaljina izmeu soiva i reflektivne povrine ispod njega integral (1,2,3...)
broja talasnih duina. To znai da e se talas reflektovan iz soiva poklopiti s talasom
reflektovanim od tanjira i stvoriti konstruktivnu interferenciju. Tamni prstenovi, s
druge strane, smeteni su na rastojanju od sredita gde je razdaljina izmeu dva
reflektovana talasa polovina integrala (1/2, 3/2, 5/2...) broja talasnih duina, to
uzrokuje destruktivnu interferenciju - talas reflektovan sa soiva ponitava talas
reflektovan s tanjira.
U devetnaestom veku ovo je shvaeno kao potvrda teorije o talasnoj prirodi
svetlosti i dokaz da je teorija estica pogrena. Ajntajn je poetkom dvadesetog veka
pokazao da fotoelektrini efekt korien u televiziji i digitalnim kamerama moe biti
objanjen esticom ili kvantumom svetlosti koji udara atom i odbacuje elektron. To je
znailo da se svetlost ponaa kao estica i talas.

37

zdls & meteori

Postavka talasa verovatno se urezala u ljudski um zbog posmatranja okeana ili

jezera nakon to bi kamen upao u njega. Verovatno ste videli interferenciju na delu,
kao na slici ispod, ako ste ikad bacili dva kamena u jezero. I druge tenosti se
ponaaju na slian nain, izuzev moda vina, ako ste previe popili. Ideja estica bila
je poznata zbog stenja, ljunka i peska. Ali dualnost talas/estica - ideja da predmet
moe biti opisan kao estica ili talas - strana je svakodnevnom iskustvu, koliko i ideja
da moete piti komade kamena peara.

38

zdls & meteori

I
nte
rfe
ren
cija
/
Tal
asi
se
pri
lik
om
sus
ret
a
po
na
aju
kao ljudi, pojaavaju ili umanjuju jedan drugog.

39

zdls & meteori

Interferencija u jezercetu / Postavka interferencije vidljiva je u svakodnevnom

ivotu na svim vodama, od bara do okeana.
Dualnosti poput ove - situacije u kojima dve veoma razliite teorije tano opisuju
istu pojavu - u skladu su s realizmom zavisnim od modela. Svaka od dve teorija
moe da opie i objasni izvesna svojstva tenosti. Ni za jednu se ne moe rei da je
bolja ili stvarnija od druge. Izgleda da se isto moe rei za zakone koji upravljaju
vaseljenom: Izgleda da ne postoji jedan matematiki model ili teorija koja bi objasnila
svaki vid vaseljene. Umesto toga, kao to je pomenuto u prvom poglavlju, postoji
mrea teorija zvana M-teorija. Svaka teorija u mrei M-teorije pogodna je za
opisivanje pojave u odreenom opsegu. Kad god im se opsezi poklapaju, razliite
teorije u mrei se slau, tako da se moe rei da su deo istog modela. Ali nijedna
teorija unutar mree ne moe da objasni svaki vid vaseljene - sve sile prirode, estice
koje oseaju te sile i okvir prostora i vremena u kom se sve to deava. Ova situacija je
prihvatljiva u okviru realizma zavisnog od modela, iako ne predstavlja ispunjenje
sna tradicionalnog fiziara o velikoj objedinjenoj teoriji.
O dualnosti i M-teoriji govoriemo podrobnije u petom poglavlju. Pre toga
okrenuemo se osnovnom naelu na kom poiva savremeno shvatanje prirode,
kvantnoj teoriji. Posebnu panju posvetiemo prilazu kvantnoj teoriji nazvanom
alternativne istorije. Po toj postavci vaseljena nema jedinstveno postojanje, ili istoriju,
ve svaka mogua verzija vaseljene postoji istovremeno u onom to se naziva
kvantna superpozicija. Ovo moda zvui neuveno, kao teorija u kojoj sto nestaje
kad god izaemo iz sobe, ali je poloila sve eksperimentalne ispite kojima je
podvrgnuta.

40

zdls & meteori

41

zdls & meteori

etvrto poglavlje:
Alternativne istorije
Tim austrijskih fiziara je 1999. godine ispalio niz molekula u obliku fudbalske
lopte ka prepreci. Svaki od pomenutih molekula sastojao se od 60 atoma ugljenika.
Zvali su ih Bakove lopte, po zgradi koju je izgradio arhitekta Bakminster Fuler ba u
tom obliku. Fulerova geodezijska kupola verovatno je najvei predmet u obliku
fudbalske lopte na svetu. Bakove lopte su najmanji. Prepreka koju su naunici gaali
imala je dva proreza kroz koje su lopte mogle prolaziti. Fiziari su iza zida postavili
ekvivalent paravana, da bi otkrili i prebrojali molekule koji prou kroz prepreku.
Ako bismo hteli da izvedemo analogni eksperiment sa pravim loptama za
fudbal, bio bi nam neophodan igra s ne tako preciznim ali postojanim udarcem,
sposoban da dugo utira lopte brzinom koju izaberemo. Postavili bismo ovog igraa
ispred zida s dva proreza. Razapeli bismo mreu, s druge strane zida, paralelno s
njim. Najvei broj igraevih udaraca pogodio bi zid. Lopte bi se odbile, ali bi neke
prole kroz jedan ili drugi prorez i zavrile u mrei. Ako bi prorezi bili tek neto vee
od lopti, na drugoj strani bismo dobili dve izrazito paralelne struje. Ako bi prorezi
bili neto iri od lopti, svaka struja bila bi neto rasprenija, kao to se vidi na slici
ispod.

42

zdls & meteori

Bakove lopte / Bakove lopte su nalik mikroskopskim loptama za fudbal.

Nainjene su od atoma ugljenika.
Ako bismo zatvorili jedan od proreza, struja lopti vise ne bi prolazila kroz njega,
ali se to ne bi odrazilo na drugu struju. Ako bismo ponovo otvorili drugi prorez, broj
lopti koje stiu do bilo koje take na drugoj strani poveao bi se zato to bismo
raunali sve lopte koje su prolazile kroz ranije otvoreni prorez, uz lopte koje prolaze
kroz novootvoreni. Drugim reima, ono to opaamo s oba otvorena proreza jeste
zbir onog to opaamo kad je svaki prorez otvoren pojedinano. To je stvarnost na
koju smo navikli u svakodnevnom ivotu. Austrijski istraivai nisu doli do takvih
rezultata kad su ispalili svoje molekule.
Otvaranje drugog proreza u austrijskom eksperimentu svakako je povealo broj
molekula koji su stizali do nekih taaka paravana - ali je smanjilo broj drugih, kao to
se vidi na slici ispod. Do nekih taaka lopte nisu stizale kad su oba proreza bila
otvorena, ali su stizale kad je samo jedna bio otvoren. To je bilo veoma neobino.
Kako je mogue da otvaranje drugog proreza uzrokuje smanjenje broja molekula koji
stiu do nekih taaka paravana?

Fudbal na dva proreza / Fudbaler utira lopte u proreze u zidu, proizvodei

oekivane are.

43

zdls & meteori

Detaljno prouavanje pomoi e nam da doemo do odgovora. Eksperiment je

pokazao da je veliki broj molekularnih fudbalskih lopti udario u taku smetenu na
pola puta izmeu mesta na kojima bi se oekivalo da udare, da su prole kroz jedan
ili drugi prorez. Veoma malo molekula stiglo je do prostora malo daljeg od sredita,
ali su primeeni neto dalje od njega. Ovaj obrazac nije zbir obrazaca nastalih kad je
samo jedan od proreza bio otvoren. Mogao bi se prepoznati kao karakteristini
raspored interferentnih talasa, na osnovu podataka iznetih u treem poglavlju.
Oblasti do kojih molekuli nisu stigli odgovaraju oblastima u kojima talasi emitovani
iz dva proreza stiu izvan faze, proizvodei destruktivne interferencije.

Fudbal s Bakovim loptama / Kad su molekularne fudbalske lopte ispaljene u

proreze, dobijeni obrazac na paravanu odraavao je neobine kvantne zakone.
Oblasti do kojih stie puno molekula odgovaraju oblastima do kojih talasi stiu u
fazi, proizvodei konstruktivne interferencije.
Svakodnevno iskustvo i intuicija bili su osnov za nastanak teorijskih objanjenja
u prvih dve hiljade godina postojanja naune misli. Unapreenje tehnologije i
proirenje opsega posmatranih pojava pomogli su nam da shvatimo da se priroda
ponaa na nadne koji su sve vise odudarali od svakodnevnog iskustva i nae
intuicije, to se moe videti i u eksperimentu s Bakovim loptama. Ovaj ogled opisuje
tipinu pojavu koja se ne moe objasniti klasinom naukom, ali moe kvantnom
44

zdls & meteori

fizikom. Riard Fejnman je napisao da prethodno opisani eksperiment s dva proreza

sadri sve misterije kvantne mehanike.
Principi kvantne fizike su razvijeni u prvim decenijama dvadesetog veka, nakon
to se shvatilo da je Njutnova teorija nepogodna za opisivanje prirode na atomskom
ili podatomskim nivoima. Osnovne fizike teorije opisuju sile prirode i reakcije
predmeta na njih. Klasina teorija poput Njutnove izgraena je na temelju koji
odraava svakodnevno iskustvo, u kom materijalni predmeti pojedinano postoje,
mogu da budu pronaeni na odreenim mestima, slede odreene putanje i tako
dalje. Kvantna fizika nudi okvir za razumevanje funkcionisanja prirode u atomskim
i podatomskim razmerama. Kao to emo videti neto kasnije, ona zahteva potpuno
drugaiji idejni okvir, u kom pozicija, putanja, pa ak i prolost i budunost
predmeta nisu precizno odreeni. Kvantne teorije sila poput gravitacije ili
elektromagnetne sile jesu modeli izgraeni u takvom okviru.
Da li teorije izgraene na postulatima do te mere stranim svakodnevnom
iskustvu mogu da objasne svakodnevne dogaaje, precizno modelovane na osnovu
klasine fizike? Mogu, zato to smo mi i naa okolina sloene strukture, sastavljene
od nezamislivo velikog broja atoma, od vise atoma no to ima zvezda u oku i
spravama dostupnoj vaseljeni. Iako ti atomi slede principe kvantne fizike, mogue je
pokazati da e vee grupe koje tvore fudbalske lopte, repu, putnike avione - i nas uspeti da izbegnu prelamanje kroz proreze. Iako se delii svakodnevnih predmeta
ponaaju po principima kvantne fizike, Njutnovi zakoni tvore delotvornu teoriju
koja veoma precizno opisuje kako se ponaaju sloene strukture koje oblikuju na
svakodnevni ivot.
Ovo moe zvuati neobino, ali nauka poznaje veliki broj sluajeva u kojima se
velike celine ponaaju drugaije od svojih sastavnih delova. Reakcije jednog neurona
ne mogu nagovestiti reakcije ljudskog mozga, niti znanje o jednom molekulu vode
mnogo govori o ponaanju jezera. U sluaju kvantne fizike naunici jo uvek nastoje
da dokue kako Njutnovi zakoni proizilaze iz kvantnog domena. Znamo da se
sastavni delovi svih predmeta ponaaju u skladu sa zakonima kvantne fizike i da su
Njutnovi zakoni valjana procena opisa ponaanja makroskopskih predmeta
sainjenih od kvantnih delia.
Predvianja Njutnove teorije odgovaraju pogledu na svet koji smo razvili na
osnovu sopstvenog iskustva u njemu. Pojedinani atomi i molekuli ponaanju se na
krajnje drugaiji nain od onog koji poznajemo, zahvaljujui svakodnevnom
iskustvu. Kvantna fizika je novi model stvarnosti koji nam daje sliku te vaseljene. To
je slika u kojoj veliki broj ideja, veoma znaajnih za nae intuitivno poimanje
stvarnosti, nema smisla.
Opit s dva proreza prvi put su izveli eksperimentalni fiziari u Belovim
laboratorijama 1927. godine, Klinton Dejvison i Lester Germer. Prouavali su kako se
zrak sastavljen od predmeta mnogo jednostavnijih od Bakovih lopti - elektrona ponaa kad je upravljen na kristal nikla. injenica da se estice materije kao to su
elektroni ponaaju kao vodeni talasi bio je jedan od zapanjujuih otkria koja su
45

zdls & meteori

uticala na razvoj kvantne fizike. Poto ovo ponaanje nije primeeno na

makroskopskom nivou, naunici su se dugo pitali koliko neto treba da bude veliko i
sloeno, a da zadri talasna svojstva. Izazvali bi veliku panju ako bi ponovili neto
slino s ljudima ili nilskim konjima. Ve smo rekli da se kvantni efekti smanjuju s
poveanjem veliine predmeta. Stoga ne verujemo da e ivotinje iz zoolokog vrta
proi, poput talasa, kroz reetke kaveza. Eksperimentalna fizika belei pojavu talasa
kod sve veih estica. Naunici se nadaju da e jednog dana izvesti eksperiment s
prorezima koristei viruse, koji ne samo da su daleko vei od Bakovih lopti, ve ih
neki smatraju ivim biima.
Dovoljno je da shvatite samo nekoliko vidova kvantne fizike da biste razumeli
ono to emo izneti u nastupajuim poglavljima. Dualnost talas/estica jedna je od
kljunih postavki. Svi su se iznenadili kad je primeeno da se materijalne estice
ponaaju kao talasi. Talasno ponaanje svetlosti ini nam se prirodnim. Ve dve
stotine godina prihvaeno je kao injenica. Ako upravite zrak svetlosti na dva
proreza kao u prethodnom eksperimentu, dva talasa e se pojaviti i susresti na
ekranu. Njihovi bregovi i dolje e se u nekim takama poklopiti i nainiti svetle
mrlje. Na drugim mestima e se vrh jednog zraka susresti s doljom drugog. Ponitie
se i ostaviti tamni prostor. Engleski fiziar Tomas Jang izveo je ovaj eksperiment
poetkom devetnaestog veka. Ubedio je ljude da je svetlost talas, a ne, kako je
verovao Njutn, neto sastavljeno od estica.

46

zdls & meteori

Jangov eksperiment / Obrazac Bakovih lopti je bio poznat iz talasne teorije

svetlosti.
Iako bi se moglo pomisliti da je Njutn pogreio kad je rekao da svetlost nije talas,
imao je pravo kad je rekao da se svetlost moe ponaati kao da je sastavljena od
estica. Zovemo ih fotoni. Svetlost koju viamo u svakodnevnom ivotu je sloena,
ba kao to smo i mi sastavljeni od velikog broja atoma. Nainjena je od velikog broja
fotona. ak i sijalica od jednog vata emituje milijarde milijardi tih estica svake
sekunde. Teko emo primetiti pojedinane fotone. U laboratorijskim uslovima
moemo proizvesti slab zrak svetlosti, od pojedinanih fotona koje moemo
raspoznati, ba kao to prepoznajemo pojedinane elektrone ili Bakove lopte. U
stanju smo da ponovimo Jangov eksperiment koristei se dovoljno slabim zrakom da
fotoni stiu do prepreke jedan po jedan, u razmaku od nekoliko sekundi. Ako to
uinimo i saberemo sve zabeleene pojedinane udare u paravan na drugoj strani
prepreke, videemo da zajedno grade isti obrazac interferencija koji bi se pojavio da
smo izveli Dejvison-Germerov eksperiment i ispalili elektrone (ili Bakove lopte) na
paravan jednog za drugim. Za fiziare je ovo predstavljalo zapanjujue otkrie: ako
pojedinane estice stupaju u interferenciju same sa sobom, talasna priroda svetlosti
nije samo svojstvo zraka, ili vee skupine fotona, ve ono pripada pojedinanim
esticama.

47

zdls & meteori

Ako je ovo tano, onda je sve ono to smo smatrali talasom uistinu estica, a sve
to smo smatrali esticom uistinu talas.
Naelo neodreenosti je jo jedno od glavnih principa kvantne fizike. Formulisao
ga je Verner Hajzenberg 1926. godine. Naelo neodreenosti nam kae da postoje
granice u naoj sposobnosti da istovremeno izmerimo odreene podatke, kao to su
pozicija i brzina estice. Prema principu neodreenosti, na primer, ako pomnoite
neodreenost poloaja estice i neodreenost ubrzanja estice (masa puta brzina)
rezultat nikad ne moe biti manji od odreene nepromenljive veliine zvane
Plankova konstanta. Jasno mi je da ovo zvui zbunjujue, ali se moe saoptiti na
mnogo jednostavniji nain. to preciznije merimo brzinu, manje precizno merimo
poloaj i obrnuto. Na primer, ako prepolovite neodreenost poloaja, morate da
udvostruite neodreenost brzine. Veoma je vano zapaziti da je Plankova konstanta
veoma mala u poreenju sa svakodnevnim jedinicama mere poput metra, kilograma
i sekunde. Njena vrednost je, u odnosu na pomenute jedinice mere, negde oko 6/10
.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.
Shodno
tome,
ako
pomerite
makroskopski predmet kao to je fudbalska lopta, mase jedne treine kilograma, za
jedan milimetar u bilo kom pravcu, moemo da izmerimo njenu brzinu s
preciznou koja je mnogo vea od milijardu milijardi kilometara na as. To je zato
to, mereno ovim jedinicama, fudbalska lopta ima masu od 1/3, a neodreenost
njenog poloaja je 1/1.000. Ni jedno ni drugo ne moe da se priblii onolikim nulama
u Plankovoj konstanti, tako da ne dolazi do neodreenosti brzine. Ali ako je masa
elektrona izraena istim jedinicama 0,000000000000000000000000000001, situacija je
znatno drugaija. Ako merite poloaj elektrona preciznou koja grubo odgovara
veliini atoma, princip neodreenosti zahteva da ne moemo da odredimo brzinu
elektrona preciznije od plus/minus hiljadu kilometara u sekundi, to nije naroito
precizno.
Prema kvantnoj fizici, ishod fizikih procesa ne moe biti predvien sa
sigurnou, bez obzira na broj prikupljenih informacija i moi kompjuterske opreme,
zato to nisu odreeni sa sigurnou. Priroda umesto toga odreuje budue stanje
sistema, na osnovu poetnog, procesom koji je u osnovi nesiguran. Drugim reima,
priroda ne diktira ishod bilo kog procesa ili eksperimenta, ak ni u najjednostavnijim
situacijama. Ona umesto toga dozvoljava vei broj razliitih mogunosti, od kojih
svaka ima izvesnu ansu da bude ostvarena. To vam je, da parafraziram Ajntajna,
kao da Bog baca kocke pre nego to odlui o ishodu svakog fizikog procesa. Ova
ideja je muila Ajntajna. Zbog nje je, iako je bio jedan od oeva kvantne fizike,
zauzeo kritian stav prema njoj.
Stie se utisak da kvantna fizika podriva ideju da prirodom upravljaju zakoni, ali
to nije sluaj. Ona nas potie da usvojimo novi oblik determinizma: u odnosu na
stanje sistema u nekom trenutku, zakoni prirode odreuju verovatnoe raznovrsnih
budunosti i prolosti umesto da ih precizno odreuju. Iako neki mogu ovo smatrati

48

zdls & meteori

neukusnim, naunici moraju da prihvate teorije potvrene eksperimentima, a ne one

koje im se dopadaju.
Nauka zahteva da teorija bude proverljiva. Kvantne teorije ne bi mogle biti
smatrane ispravnim kada bi probabilistika priroda predvianja kvantne fizike
znaila da se one ne mogu potvrditi. Mogue je testirati kvantne teorije, uprkos
njihovoj probabilistikoj prirodi. Na primer, moemo vise puta ponoviti eksperiment
i potvrditi da frekvencije razliitih ishoda potvruju predviene verovatnoe.
Razmotrimo eksperiment s Bakovim loptama. Kvantna fizika nam poruuje da nita
nikada nije locirano na odreenoj taki zato to bi, u tom sluaju, neodreenost
ubrzanja morala biti beskrajna. U stvari, na osnovu kvantne fizike, svaka estica ima
neku mogunost da bude pronaena bilo gde u vaseljeni. Iako je najvea ansa da e
dati elektron biti pronaen u okviru aparature s dva proreza, uvek e postojati
mogunost da bude pronaen s druge strane zvezde Alfa Kentauri ili u piti u pekari
iza oka. Shodno tome, ako utnete kvantnu Bakovu loptu i ako je pustite da leti,
nikakva vetina ili znanje vam nee omoguiti da unapred kaete gde e ona tano
pasti. Ako mnogo puta ponovite taj eksperiment, prikupljeni podaci odraavae
verovatnou pronalaenja lopte na raznim mestima. Eksperimentatori e potvrditi
da se rezultati opita slau s teorijskim predvianjima.
Vano je razumeti da verovatnoe u kvantnoj fizici nisu nalik verovatnoama u
Njutnovoj fizici ili u svakodnevnom ivotu. Razumeemo o emu se radi ako
uporedimo obrasce nastale ispaljivanjem postojane struje Bakovih lopti na paravan, s
obrascem rupica koje su izbuili igrai pikadoa, ciljajui sredite mete. Ako igrai
nisu popili previe piva, strelice e imati najvie ansi da pogode oblast oko sredita
mete. anse e se smanjivati srazmerno udaljenosti od sredita. Ba kao i kod
Bakovih lopti, svaka strelica moe da padne bilo gde. S vremenom e se izdvojiti
obrazac koji ukazuje na verovatnou. Tvrdnja da postoji izvesna mogunost da e
strelica pasti na razna mesta bila bi valjan odraz ove situacije iz svakodnevnog
ivota. To bi se moglo rei, za razliku od sluaja s Bakovim loptama, samo zbog
nepotpunog znanja o uslovima bacanja. Mogli bismo poboljati opis ako bismo znali
taan nain na koji igra baca strelicu, njen ugao, ubrzanje, efe i tako dalje. U naelu
bismo, nakon toga, mogli da predvidimo gde e strelica pasti, sa eljenom
preciznou. Upotreba probabilistikih izraza pri opisivanju ishoda dogaaja iz
svakodnevnog ivota prema tome nije odraz sutinske prirode procesa ve samo
nepoznavanja odreenih vidova.
U kvantnoj teoriji operiemo s drugaijim verovatnoama. Kvantni model
prirode obuhvata principe protivrene ne samo naem svakodnevnom iskustvu ve i
intuitivnom shvatanju stvarnosti. Svi kojima je teko da poveruju u ove principe ili
ih smatraju otkaenim u dobrom su drutvu velikih fiziara Ajntajna, pa ak i
Fejnmana, iji opis kvantne teorije emo uskoro predstaviti. Ovaj poslednji je jednom
napisao: Mislim da mirne due mogu rei da niko ivi ne razume kvantnu
mehaniku. Kvantna fizika se, uprkos tome, slae sa zapaanjima. Nije pala ni na
jednom ispitu, iako je testirana ee od bilo koje druge naune teorije.
49

zdls & meteori

Ameriki fiziar Riard Fejnman je etrdesetih godina dvadesetog veka ostvario

zapanjujui uvid u razliku izmeu kvantnog i njutnovskog sveta. Fejnman se
zanimao za pitanje nastanka interferentnog obrasca u eksperimentu s dva proreza.
Prisetimo se da obrazac koji se javlja kad ispalimo molekule kroz oba proreza nije
zbir obrazaca koji se javljaju kad dva puta ponovimo eksperiment, s jednim ili
drugim otvorenim prorezom. Umesto toga, kad su oba proreza otvorena, dobijamo
niz svetlih i tamnih pruga, od kojih su ove druge oblasti u koje estice ne udaraju. To
znai da estice koje bi udarile u oblast tamne pruge, da je recimo samo levi prorez
otvoren, ne udaraju u njih kad je desni prorez takoe otvoren. Cini se da estice
dobijaju informacije o oba proreza, negde na putu od izvora do paravana. Takav
oblik ponaanja je izrazito drugaiji od onog s kojim se susreemo u svakodnevnom
ivotu, u kom lopta sledi putanju kroz jedan od otvora, a da situacija s drugim
otvorom ni na koji nain ne utie na nju.

Putanje estica / Fejnmanova formulacija kvantne teorije slikovito pokazuje zato

estice kao Bakove lopte i elektroni obrazuju obrasce interferencije kad se ispale kroz
proreze na ekran.
Prema Njutnovoj fizici - na nain na koji bi se eksperiment odvijao da smo
koristili fudbalske lopte umesto molekula - svaka estica bi sledila pojedinanu
50

zdls & meteori

precizno odreenu putanju od izvora do paravana. Na takvoj slici nema prostora za

skretanje estice, koja poseuje susedni prorez na svom putu. Prema kvantnom
modelu, estica nema odreenu poziciju tokom vremena u kom se nalazi izmeu
poetne i krajnje take. Fejnman je shvatio da bi tvrdnja da estice nemaju putanje
dok putuju izmeu izvora i paravana bila pogrena. Ispravno je rei da estice
koriste svaku moguu putanju koja povezuje ove take. To je, po Fajnmenu, ono to
kvantnu fiziku ini drugaijom od Njutnove. Situacija na oba proreza je vana zato
to estice, umesto da slede jedinstvenu, odreenu putanju, putuju svakom
putanjom, istovremeno! Ovo zvui kao nauna fantastika, iako to nije sluaj. Fejnman
je to izrazio matematikim izrazom - Fejnmanovim zbirom istorija - koji odraava
ideju i reprodukuje sve zakone kvantne fizike. Fejnmanova teorija nudi drugaiju
matematiku i fiziku sliku od originalne formulacije kvantne fizike, ali su
predvianja ista.

Sabiranje Fejnmanovih putanja / Efekti usled razliitih Fejnmanovih putanja

mogu da pojaaju ili umanje jedan drugog, ba kao i talasi. ute oblasti pokazuju
faze koje se sabiraju. Plave linije predstavljaju njihov zbir, liniju od repa prve do vrha
poslednje strele. U donjem prikazu strele pokazuju u razliitim pravcima, zbog ega
je njihov zbir, plava linija, veoma kratka.

51

zdls & meteori

Fejnmanove ideje u eksperimentu s dva proreza znae da estice koriste putanje

koje idu samo kroz levi prorez i samo kroz desni; putanje koje prolaze kroz levi
prorez, vraaju se i prolaze kroz desni i ponovo kroz levi; putanje koje svraaju u
kafanu u kojoj se slue sjajni raii s karijem, a zatim par puta obiu oko Jupitera pre
nego to krenu kui, pa ak i putanje koje se proteu preko vaseljene i natrag. Ovo,
po Fejnmanovom miljenju, objanjava kako estice dobijaju informacije o tome koji
je prorez otvoren. Ako je otvoren, one prolaze kroz njega. Kada su oba proreza
otvorena, putanje po kojima estica putuje kroz jedan od njih moe da utie na
putanju kojom prolazi kroz drugi, izazivajui interferenciju. Moda zvui blesavo,
ali je za svrhu najveeg dela osnovne fizike kakvu danas znamo i ove knjige,
Fejnmanova formulacija dokazano korisnija od originalne.

Putanje od A do B / Klasina putanja izmeu dve take je prava linija. Faze ili
putanje koje su bliske klasinoj tee da pojaaju jedna drugu, dok faze putanja dalje
od njih tee ponitavanju.
Fejnmanovo shvatanje kvantne stvarnosti je od kljune vanosti za razumevanje
teorija koje emo uskoro predstaviti, stoga je opravdano odvojiti neko vreme da
bismo se upoznali s njenim funkcionisanjem. Zamislimo jednostavan proces u kom
estica poinje na nekom mestu A, od kog se slobodno kree. U Njutnovom modelu
ta e estica slediti pravu liniju. Kad proe tano izmereno vreme, pronai emo je
52

zdls & meteori

na precizno odreenom mestu B, du linije. U Fejnmanovom modelu kvantna estica

prelazi svaku putanju izmeu mesta A i B. Za svaku putanju dobija broj nazvan faza.
Ta faza predstavlja poloaj u ciklusu talasa. Govori nam da li je talas na bregu, dolji
ili nekom mestu izmeu njih. Fejnmanov matematiki recept za izraunavanje faze
pokazuje da kad saberete talase sa svih staza, dobijate tanu verovatnou da estica
koja je krenula s mesta A, doi do mesta B.
Faza kojom svaka pojedinana putanja doprinosi Fejnmanovom zbiru (i shodno
tome verovatnoa da e stii od A do B) moe biti predstavljena strelom koja je
odreene duine, ali moe da pokazuje u bilo kom pravcu. Da bi se sabrale dve faze,
postavite strelu koja predstavlja jednu fazu na kraj strele koja predstavlja drugu.
Tako ete dobiti novu strelu koja predstavlja njihov zbir. Nastavite proces, ako elite
da dodate jo faza. Zapaziete da strela koja izraava krajnji zbir moe biti veoma
dugaka. Ako pokazuju u razliitim pravcima, ponitavaju se prilikom sabiranja, to
znai da na kraju neete imati bogzna kakvu strelu. Proces je prikazan na slici ispod.
Dodajete faze ili strele, vezane za svaku putanju koja povezuje A i B, da bi se
upotrebio Fejnmanov recept za izraunavanje verovatnoe da e estica koja je pola
s mesta A zavriti na mestu B. Postoji beskonaan broj putanja, to malo komplikuje
izraunavanje, ali se ono moe izvesti. Neke putanje su prikazane na slici ispod.
Fejnmanova teorija daje naroito jasnu sliku kako Njutnov pogled na svet moe
proistei iz kvantne fizike, koja se ini tako razliitom. Prema Fejnmanovoj teoriji,
faze povezane sa svakom putanjom zavise od Plankove konstante. Teorija nalae da,
poto je Plankova konstanta tako mala, kad dodate doprinos bliskih putanja, faze
normalno dosta odstupaju, to znai da njihov zbir tei nuli, kao to je prikazano na
gornjoj slici. Teorija pokazuje da izvesne putanje s fazama tee da se nastavljaju,
zbog ega se izdvajaju, to jest daju vee doprinose opaenom ponaanju estica.
Putanje sline onima koje predvia Njutn imae sline faze. Nastavljae se i dae
najvei doprinos zbiru, tako da e jedino odredite s verovatnoom veom od nule
biti ono predvieno Njutnovom teorijom. To odredite ima verovatnou koja je
veoma bliska broju jedan. Zbog toga se veliki predmeti kreu onako kako predvia
Njutnova teorija.
Dosad smo razmatrali Fejnmanove ideje u kontekstu eksperimenta s dva
proreza. U tom eksperimentu su estice ispaljene ka zidu s prorezima. Merili smo
mesto na paravanu smetenom iza zida, na kome su estice zavravale. Fejnmanova
teorija nam omoguuje ne samo da predvidimo verovatnou kretanja pojedinane
estice ve i ishode sistema. Sistem moe biti estica, skup estica ili itava
vaseljena. Izmeu poetnog stanja sistema i kasnijih merenja njegovih svojstava, ta
svojstva evoluiraju na nain koji fiziari zovu istorija. U eksperimentu s dva
proreza, na primer, istorija estica je njihova putanja. Fejnman je pokazao da je za
opti sistem verovatnoa bilo kog zapaanja konstruisana iz svih moguih istorija
koje mogu da dovedu do tog zapaanja, ba kao to kod eksperimenta s dva proreza
ansa estice da padne na bilo koju taku paravana zavisi od svih putanja koje mogu

53

zdls & meteori

da je tamo dovedu. Zbog toga se njegov metod naziva zbir po istorijama ili
alternativne istorije.
Donekle smo se upoznali s Fejnmanovim prilazom kvantnoj fizici. Vreme je da
istraimo sledee kljuno kvantno naelo, koje emo kasnije koristiti - ono po kome
posmatranje sistema mora promeniti njegov kurs. Moemo li samo diskretno
posmatrati pretpostavljenog s takicom senfa na bradi, uzdravajui se od meanja?
Ne moemo. Kvantna fizika nam ne dozvoljava da samo posmatramo. To znai da
ona uzima u obzir da posmatrajui ostvarujete uticaj na posmatrani predmet. Na
primer, kada elimo da pogledamo predmet, u tradicionalnom smislu te rei,
osvetlimo ga. Osvetljavanje tikve nee mnogo uticati na nju. Ali osvetljavanje siune
kvantne estice, makar i najslabijom svetlou - to e rei, ispaljivanjem fotona na
nju - imae primetno dejstvo. Eksperiment pokazuje da to menja rezultat na nain
koji kvantna fizika objanjava.
Pretpostavimo da kao i ranije aljemo struju estica ka prepreci u eksperimentu s
dva proreza i prikupljamo podatke o prvih milion estica koje se probiju. Kad
prikupimo podatke o esticama koje padnu na razliite take paravana, dobiemo
obrazac interferencije prikazan na strani 54. Kad dodamo faze povezane sa svim
moguim putanjama estice koja polazi iz take A do take opaanja B, videemo da
se verovatnoe udaranja u pojedine take slau s prikupljenim podacima.
Pretpostavimo da ponovimo eksperiment, samo to emo ovaj put osvetliti
proreze. Tako emo uvesti posrednu taku C, kroz koju prolaze estice. (C je poloaj
jednog ili drugog proreza). Ovo je kojom putanjom informacija, zato to nam
kazuje da li je neka estica prola od A do B kroz prorez 1 ili A do B kroz prorez 2.
Poto sada znamo kroz koji prorez je prola svaka estica, putanje u zbiru za tu
esticu sad e obuhvatiti samo one koje su prole kroz prorez 1, ili samo one koje su
prole kroz prorez 2. Nikad nee obuhvatati putanje koje su prole kroz prorez 1 i 2.
Poto je Fejnman objasnio obrazac interferencije tvrdei da putanje koje prolaze kroz
jedan prorez stupaju u interferenciju s putanjama koje prolaze kroz drugi, kad
upalite svetlo da biste utvrdili kroz koji prorez prolaze, da biste uklonili drugu
mogunost, obrazac interferencije e nestati. Paljenje svetala u toku eksperimenta
promenie rezultat obrasca interferencije prikazanog na strani 54 u onaj na strani 53!
tavie, moemo promeniti eksperiment koristei veoma slabo svetlo tako da sve
estice ne budu osvetljene. U tom sluaju dobiemo kojom putanjom informacije
od samo nekih podgrupa estica. Ako zatim podelimo podatke o dolasku estica
prema prisustvu ili odsustvu kojom putanjom informacija, videemo da e podaci
za podgrupu estica za koju nemamo kojom putanjom informacije formirati
obrazac interferencije, a podgrupa podataka o esticama za koje imamo kojom
putanjom informacije nee pokazati interferenciju.
Ova ideja ima vaan uticaj na nae poimanje prolosti. Njutnova teorija
pretpostavlja da prolost postoji u odreenom nizu dogaaja. Kad vidite da je vaza
koju ste prole godine kupili u Italiji slomljena na podu, a va klinac stoji iznad nje s
bojaljivim izrazom lica, vratite film unazad do trenutka nezgode. Zamiljate sitne
54

zdls & meteori

prste koji poputaju, vazu koja pada i koja se lomi u hiljadu komadia posle udarca u
pod. Njutnovi zakoni dozvoljavaju stvaranje kompletne slike prolosti, ako postoje
potpuni podaci o sadanjosti. Ovo se slae s naim intuitivnim poimanjem da svet
ima precizno odreenu, veselu ili neveselu prolost. Moda niko nije gledao, ali
prolost postoji, jednako sigurno kao da ste snimili niz fotografija. Za kvantnu
Bakovu loptu ne moemo rei da je prela odreenu putanju od izvora do paravana.
Mogli bismo pronai njeno mesto posmatranjem, ali ona putuje svim putanjama
izmeu naih posmatranja. Kvantna fizika nam poruuje da bez obzira na stepen
uvida u sadanjost, (neposmatrana) prolost, kao i budunost, jeste beskrajna i
postoji samo u obliku spektra verovatnoa. Vaseljena, prema kvantnoj fizici, nema
jednu prolost ili istoriju.
injenica da prolost nema odreeni oblik znai da zapaanja o sistemu
nainjena u sadanjosti utiu na prolost. To je dramatino naglaeno
eksperimentom koji je smislio fiziar Don Viler, nazvanim eksperiment odloenog
izbora. Ovaj eksperiment veoma podsea na opit s dva proreza, koji smo upravo
izloili, u kom imate opciju da posmatrate putanju kojom se estica kree, izuzev to
u eksperimentu odloenog izbora odlaete odluku da li ete ili neete posmatrati
putanju sve do trenutka pre nego to estica ne udari u paravan.
Podaci sakupljeni eksperimentom odloenog izbora jednaki su onima u kojima
biramo da posmatramo (ili ne posmatramo) kojom putanjom informacije,
gledajui proreze. U ovom sluaju, putanja svake estice, to e rei njena prolost je
odreena mnogo posle prolaza kroz proreze i njene odluke da li e proputovati
kroz jedan od njih, to nee proizvesti interferenciju, ili oba, to hoe.
Viler je ak razmatrao i kosmiku verziju eksperimenta, u kome su estice fotoni
koje emituje snani kvazar udaljen milijardama svetlosnih godina. Takva svetlost
moe biti podeljena na dve putanje i preusmerena ka Zemlji gravitacionim soivima
usputne galaksije. Iako je ovaj eksperiment van domaaja postojee tehnologije,
oekivalo bi se da bismo dobili interferencijski obrazac, ako bismo prikupili dovoljno
fotona ove svetlosti. Taj obrazac bi nestao ako bismo postavili spravu koja bi merila
kojom putanjom informacije, neto pre detektovanja. Odluka da se ide ovom ili
onom putanjom u ovom sluaju je doneta mnogo milijardi godina pre nego to su
Zemlja ili Sunce postojali, ali bi svojim posmatranjem u laboratoriji i uticali na taj
izbor.
U ovom poglavlju ilustrovali smo kvantnu fiziku koristei se eksperimentom s
dva proreza. U narednom emo upotrebiti Fejnmanovu formulaciju kvantne
mehanike na itavoj vaseljeni. Videemo da vaseljena, kao ni estice, nema jednu
istoriju, ve svaku moguu istoriju, s odgovarajuom verovatnoom, i da nae
posmatranje sadanjeg stanja utie na njenu prolost i odreuje razliite istorije
vaseljene, ba kao to posmatranje estica u eksperimentu s dva proreza utie na
njihovu prolost. Ta analiza pokazae kako zakoni prirode u naem univerzumu
proistiu iz velikog praska. Malo emo popriati o tome ta su zakoni i kakve
misterije izazivaju, pre nego to ispitamo kako nastaju.
55

zdls & meteori

56

zdls & meteori

57

zdls & meteori

Peto poglavlje:
Teorija svega
Najneshvatljivija stvar u vezi s
vaseljenom je to to je shvatljiva.
ALBERT AJNTAJN

Vaseljena je shvatljiva zato to njom upravljaju nauni zakoni, to e rei da

njeno ponaanje moe biti modelovano. Ali ta su ti zakoni ili modeli? Gravitacija je
bila prva sila opisana matematikim jezikom. Njutnov zakon gravitacije objavljen je
1687. godine. Tvrdio je da svaki predmet u vaseljeni privlai svaki drugi predmet
silom proporcionalnom njegovoj masi. Nainio je ogroman uticaj na intelektualnu
javnost svog doba, zato to je po prvi put pokazao da bar jedan vid vaseljene moe
biti tano predstavljen modelom. Ustanovio je matematiku podlogu tog dna. Ideja
da postoje zakoni prirode podstakla je pitanja slina onim zbog kojih je Galilej
pedeset godina pre toga osuen zbog jeresi. Biblija, na primer, pripoveda kako se
Isus Navin molio da Sunce i Mesec prestanu da se kreu po svojim putanjama da bi
dobio jo dnevnog svetla i dovrio borbu s Amorejcima u Hanaanu. Sunce je, prema
knjizi o Isusu Navinu, mirovalo itav dan. Danas znamo da bi to znailo da je Zemlja
prestala da se okree oko svoje ose. Prema Njutnovim zakonima, da se to desilo, sve
to nije bilo vezano nastavilo bi da se kree prvobitnom brzinom Zemlje (od 1.760
kilometara na sat na ekvatoru) - to je visoka cena za odlaganje zalaska sunca.
Njutna ovo nije ni najmanje brinulo, zato to je, kao to smo rekli, veliki naunik
verovao da Bog moe da intervenie u funkcionisanju vaseljene.
Sledei vidovi vaseljene za koje je pronaen zakon ili model jesu elektrina i
magnetna sila. One se ponaaju kao gravitacija, s vanom razlikom da se dva
elektrina napona ili dva magneta iste vrste odbijaju, dok se razliiti naponi ili
razliiti magneti privlae. Elektrine i magnetne sile su mnogo jae od gravitacije, ali
ih u svakodnevnom ivotu obino ne primeujemo zato to makroskopska tela
sadre gotovo isti broj pozitivno i negativno naelektrisanih napona. To znai da
elektrine i magnetne sile izmeu dva makroskopska tela gotovo ponitavaju jedna
drugu, za razliku od gravitacionih sila koje se sabiraju.
Nae ideje o elektricitetu i magnetizmu razvijane su u periodu od stotinu godina
od sredine osamnaestog do sredine devetnaestog veka, kada su fiziari u nekoliko
zemalja nainili detaljne eksperimentalne studije elektrinih i magnetnih sila. Jedno
od najvanijih otkria je da su elektrina i magnetna sila srodne: Pokretni elektrini
58

zdls & meteori

napon prenosi silu na magnete, a pokretni magnet prenosi silu na elektrini napon.
Prvi koji je shvatio da postoji neka veza izmeu njih je danski fiziar Hans Kristijan
Orsted. Dok se spremao na univerzitetsko predavanje 1820. godine, primetio je da
elektrina struja iz baterije koju je koristio skree oblinju iglu kompasa. Uskoro je
primetio da pokretni elektricitet stvara magnetnu silu i skovao izraz
elektromagnetizam. Britanski naunik Majkl Faradej je nekoliko godina kasnije
shvatio da - reeno dananjim jezikom - ukoliko elektrina struja moe da izazove
magnetno polje, ono moe da proizvede elektrinu struju. Demonstrirao je ovaj efekt
1831. godine. Faradej je, etrnaest godina kasnije, otkrio vezu izmeu
elektromagnetizma i svetlosti, kad je pokazao da intenzivni magnetizam moe da
utie na prirodu polarizovane svetlosti.
Faradej nije bio mnogo kolovan. Roen je u siromanoj, kovakoj porodici, u
okolini Londona. Napustio je kolu u trinaestoj da bi radio kao potrko i knjigovezac
u knjiari. Saznao je dosta o nauci, itajui poverene mu knjige, u slobodno vreme.
Dobio je posao laboratorijskog pomonika kod velikog hemiara ser Hamfrija
Dejvija, kog e naslediti posle smrti. U toj laboratoriji ostae itavih etrdeset pet
godina, do smrti. Faradej je imao nevolje s matematikom. Nikad je nije nauio kako
treba. Zbog toga je imao muke da uoblii teorijsku sliku neobinih elektromagnetnih
pojava koje je zapazio u laboratoriji. To mu je ipak polo za rukom.
Ideja o poljima sila bila je jedna od najveih Faradejevih intelektualnih inovacija.
Danas, zahvaljujui knjigama i filmovima o buljookim vanzemaljcima i njihovim
svemirskim brodovima, veina ljudi poznaje ovaj termin. Moda bi se Faradej
mogao izboriti za autorska prava. U vekovima izmeu Njutna i Faradeja, jedna od
velikih misterija fizike bila je to to su zakoni ukazivali da sile deluju preko praznog
prostora koji razdvaja predmete u meudejstvu. Faradeju se to nije dopadalo.
Verovao je da neto mora doi u kontakt s predmetom da bi se on pomerio. Zamislio
je kako je prostor izmeu elektrinih napona i magneta ispunjen nevidljivim cevima
koje fiziki guraju i vuku. Nazvao ih je poljem sile. Dobar nain za vizuelno
predstavljanje polja sile je izvoenje kolskog eksperimenta u kom je stakleni tanjir,
pun gvozdenih opiljaka, postavljen na magnetnu ipku. Da bi se savladalo trenje,
opiljci e se posle par udaraca pomeriti kao da su gurani nevidljivom silom.
Rasporedie se u lukovima od jednog do drugog magnetnog pola. Ovaj obrazac je
mapa nevidljive magnetne sile koja proima prostor. Danas verujemo da se sve sile
prenose poljima. To postavku o poljima ini vanom idejom savremene fizike, kao i
naune fantastike.
Poimanje elektromagnetizma ostalo je nepromenjeno nekoliko decenija. Odnosilo se
na poznavanje nekoliko empirijskih zakona, nagovetaj da su elektrina i magnetna
sila blisko, iako misteriozno povezane, predstavu da su na neki nain povezane sa
svetlou i na embrionalno poimanje polja. Postojalo je najmanje jedanaest
elektromagnetnih teorija, od kojih nijedna nije bila tana. Tek je kotski fiziar
Dejms Klark Maksvel, ezdesetih godina devetnaestog veka, razvio Faradejeve
ideje u matematikom okviru i objasnio bliske i misteriozne veze izmeu
59

zdls & meteori

elektriciteta, magnetizma i svetlosti. Rezultat je bio niz jednaina koje opisuju

elektrine i magnetne sile kao manifestacije istog fizikog entiteta,
elektromagnetskog polja. Maksvel je ujedinio elektricitet i magnetizam u jednu silu.
tavie, dokazao je da se elektromagnetne sile sire kroz prostor kao talasi. Brzina tog
talasa je odreena brojem koji se pojavljuje u tim jednainama. Izraunao ga je na
osnovu podataka iz eksperimenata obavljenih nekoliko godina ranije. Bio je
zapanjen kad je opazio da je tako dobijena brzina jednaka brzini svetlosti, koja je
tada bila eksperimentalno poznata do nivoa tanosti od 1%. Otkrio je da je svetlost
elektromagnetni talas!

Polja sila / Polje sila magnetne ipke, ilustrovano na osnovu reakcije gvozdenih
opiljaka.
Jednaine koje opisuju elektrina i magnetna polja nazivamo Maksvelovim
jednainama. Malo ljudi zna za njih, iako su one verovatno komercijalno najvanije
jednaine poznate oveku. Ne samo da se po njima upravlja sve od kunih aparata
do kompjutera, ve one objanjavaju i druge talase pored svetlosnih kao to su
mikro-talasi, radio-talasi, infracrveno svetlo i rendgenski zraci. Svi nabrojani talasi
od vidljivog svetla razlikuju se po jednoj karakteristici - talasnoj duini. Radio-talasi
imaju talasnu duinu (razdaljinu izmeu susednih bregova ili dolja) od metar i vise,
60

zdls & meteori

dok vidljiva svetlost ima talasnu duinu od nekoliko desetomilionitih delova metra,
a rendgenski zraci talasnu duinu krau od stomilionitog dela metra. Nae sunce
emituje na svim talasnim duinama, ali je radijacija najintenzivnija na talasnim
duinama vidljivim naem oku. Ne verujem da je sluajno to Sunce emituje najvie
talasa na talasnoj duini vidljivoj golim okom. Nae oi su verovatno evolucijom
stekle sposobnost da opaze elektromagnetnu radijaciju koja im je najpristupanija.
Ako ikad naletimo na bia s druge planete, ona e verovatno moi da vide
radijaciju koje njihovo sunce najjae emituje, zasenenu faktorima kao to su
karakteristike praine i gasova u atmosferi njihove planete. Vanzemaljci koji su
evoluirali u prisustvu rendgenskih zraka lako bi mogli da nau posao u slubi
obezbeenja aerodroma.

Talasna duina /Talasna duina je razdaljina izmeu bregova (ili dolja) talasa.
Maksvelove jednaine zahtevaju da elektromagnetni talasi putuju brzinom od
300.000 kilometara u sekundi, ili 1.072 miliona kilometara na sat. Navoenje brzine
ne znai nita bez referentnog okvira relativnog u odnosu na brzinu koja se meri. O
61

zdls & meteori

tome obino ne razmiljamo u svakodnevnom ivotu. Kad vidimo znak ogranienja

brzine na devedeset kilometara, podrazumeva se da se brzina meri u odnosu na
kolovoz, a ne na crnu rupu u sreditu Mlenog puta. I u svakodnevnom ivotu se
susreemo s dogaajima o kojima moramo voditi rauna o referentnim okvirima. Na
primer, ako nosite olju aja prolazom izmeu sedita u mlaznom avionu, mogli
bismo rei da se kreete brzinom od tri kilometra na as. Neko na tlu, pak, moe rei
da se kreete brzinom od 920 kilometara na as. Pre nego to presudite ko od dvojice
posmatraa ima pravo, prisetite se injenice da se Zemlja okree oko Sunca. To znai
da se posmatra, smeten na najblioj zvezdi, nee sloiti s dvojicom prethodnih. On
e rei da se kreete brzinom od dvadeset devet kilometara u sekundi, da i ne
govorimo koliko e vam zavideti na rashladnim ureajima. U svetlu ovih neslaganja,
kad je Maksvel ustvrdio da je otkrio brzinu svetlosti u svojim jednainama,
nametnulo se prirodno pitanje: u odnosu na ta se meri brzina svetlosti iz tih
jednakosti?
Nema razloga da se veruje da je brzinski parametar u Maksvelovim jednainama
brzina merena u odnosu na Zemlju. Njegove jednaine se, naposletku, odnose na
itavu vaseljenu. Alternativni odgovor koji je neko vreme razmatran jeste da njegove
jednaine navode brzinu svetlosti u odnosu na prethodno neotkriveni medijum koji
ispunjava itav prostor, nazvan luminoferozni eter ili krae i jednostavnije eter. To je
bio Aristotelov izraz za supstancu koja je, kako je verovao, ispunjavala vaseljenu
izvan Zemljine sfere. Hipotetini eter je zamiljen kao medijum irenja
elektromagnetnih talasa, ba kao to se zvuk irio kroz vazduh. Da je eter postojao,
bilo bi i apsolutnog standarda mirovanja u odnosu na njega, a otuda i apsolutnog
naina za odreivanje kretanja. Eter bi bio najpogodnija okvirna referenca u itavoj
vaseljeni, na osnovu koje bismo merili brzinu svakog predmeta. Eter je zaiveo na
teorijskim osnovama. Neki naunici su zato osetili potrebu da ga istrae, ili bar
potvrde njegovo postojanje. Jedan od njih bio je i sam Maksvel.
Ako jurite kroz vazduh u smeru zvunog talasa, on vam se bre pribliava. Ako
jurite u suprotnom smeru od njega, pribliavae vam se sporije. Shodno tome, ako
eter postoji, brzina svetlosti bi varirala u zavisnosti od vaeg kretanja u odnosu na
njega. U stvari, ako se svetlost ponaa kao zvuk, putnici koji putuju dovoljno brzo
kroz eter mogli bi da prestignu svetlosni talas, ba kao to putnici u nadzvunim
mlaznjacima nikad ne uju zvuk koji ostaje za avionom. Maksvel je predloio
eksperiment, na osnovu opisanih pretpostavki. Ako eter postoji, Zemlja mora da se
kree kroz njega, dok orbitira oko Sunca. Poto se Zemlja u januaru kree u drugom
pravcu u odnosu na april ili jul, posmatra e biti u stanju da opazi majune razlike u
brzini svetlosti u razliito doba godine - pogledajte sliku ispod.
Maksvel je nameravao da objavi svoju ideju u Prosidings of Rojal sosajeti, ali ga je
od toga odgovorio urednik asopisa, koji je mislio da eksperiment nee funkcionisati.
Maksvel je 1879. nedugo pre smrti u etrdeset osmoj godini od bolnog stomanog
raka, izloio taj problem u pismu prijatelju. Pismo je posthumno objavljeno u
asopisu Nejer. Tamo ga je proitao ameriki fiziar Albert Mikelson. Inspirisan
62

zdls & meteori

Maksvelovim razmiljanjima, godine 1887. izvodi s Edvardom Morlijem veoma

osetljiv eksperiment, da bi odredio brzinu kojom Zemlja putuje kroz eter. Hteli su da
uporede brzinu svetlosti u dva razliita pravca, pod pravim uglovima. Pod
pretpostavkom da je brzina svetlosti nepromenljiva veliina u odnosu na eter,
oekivali su da e merenja pokazati brzine svetlosti koje e se razlikovati u zavisnosti
od pravca pruanja zraka. Mikelson i Morli nisu primetili oekivane razlike.

Kretanje kroz eter / Ako se kreemo kroz eter, morali bismo to da opaamo
praenjem sezonskih razlika u brzini svetlosti.
Ishod Mikelsonovog i Morlijevog eksperimenta nesumnjivo je osporavao model
elektromagnetnih talasa koji putuju kroz eter. Oekivalo bi se da je izazvao
naputanje modela etera. Mikelson je nameravao da izmeri brzinu Zemlje u odnosu
na eter, a ne da dokae ili ospori hipotezu o njegovom postojanju. Dobijeni podaci
nisu ga doveli do zakljuka da eter ne postoji. Niko drugi nije doao do tog
zakljuka. uveni fiziar ser Vilijam Tomson (lord Kelvin) rekao je 1884. godine: ...
Luminoferozni eter je... jedina supstanca u koju se pouzdamo u dinamici. Moemo
biti sigurni samo u jednu stvar, a to je stvarnost i materijalnost luminoferoznog
etera.
63

zdls & meteori

Kako je neko mogao verovati u postojanje etera, uprkos rezultatima

Mikelsonovog i Morlijevog eksperimenta? Ve smo naveli da se esto dogaa da
ljudi pokuavaju da spasu model dodavanjem ad hok objanjenja. Neki su
pretpostavili da Zemlja vue eter sa sobom, zbog ega se ne kreemo u odnosu na
njega. Holandski fiziar Henrik Anton Lorenc i Irac Dord Fransis Ficderald
pretpostavili su da u okviru koji se kree u odnosu na eter, verovatno zbog nekih
neobjanjivih mehanikih efekata, dolazi do usporavanja asovnika i saimanja
razdaljine, zbog ega posmatra meri istu brzinu svetlosti. Slini napori na
spasavanju eterske ideje preduzimani su narednih dvadeset godina, sve do pojave
udesnog rada mladog i dotad nepoznatog slubenika patentnog ureda u Bernu,
Alberta Ajntajna.
Ajntajn je imao dvadeset est godina kad je 1905. godine objavio rad Zur
Elektrodynamik bewegter Korper (O elektrodinamici pokretnih tela). U njemu je izneo
jednostavnu pretpostavku da zakoni fizike, a naroito brzina svetlosti, imaju zadatu
vrednost za sve posmatrae koji se slobodno kreu. Ispostavilo se da je ova ideja
izazvala revoluciju u naem poimanju prostora i vremena. Da biste shvatili zato,
zamislite dva dogaaja koja su se desila na istom mestu, ali u razliito vreme, u
mlaznom avionu. Za posmatraa u avionu razdaljina izmeu dva dogaaja bie
ravna nuli. Ali u odnosu na posmatraa na tlu, dogaaji bi bili razdvojeni
razdaljinom koju je avion preao u vremenu izmeu dva dogaaja. Jasno je da se
dva posmatraa koja se kreu relativno u odnosu jedan na drugog, nee sloiti oko
razdaljine izmeu dva dogaaja.

64

zdls & meteori

Avion u letu / Ako bacite loptu u avionu, posmatra u letelici videe kako svaki
put odskae sa istog mesta, dok e posmatra na tlu izmeriti veliku razliku izmeu
mesta odskakanja.
Pretpostavimo da posmatrai gledaju svetlosni impuls koji putuje od zadnjeg ka
prednjem delu aviona. Kao i u gore pomenutom primeru, nee se slagati u pogledu
razdaljine koju je svetlost proputovala od repa do nosa vazduhoplova. Poto je
brzina preena razdaljina podeljena s vremenom, to znai da se, ukoliko se sloe oko
brzine po kojoj impuls putuje - brzine svetlosti - nee sloiti oko vremena koje je
prolo od slanja do prijema.

65

zdls & meteori

Dilatacija vremena / Satovi koji se kreu sporije rade. Ljudi koji se kreu naizgled
bi sporije starili, poto se ovo zapaanje odnosi i na bioloke asovnike. Ne nadajte
se uzalud, nijedan normalni asovnik ne moe da izmeri tako nastalu razliku pri
svakodnevnim brzinama.
Ovo je udno zato to posmatrai mere razliita vremena iako posmatraju isti
fiziki proces. Ajntajn nije pokuao da za ovo iznae nategnuta, vetaka objanjenja.
Izveo je logini, iako zapanjujui zakljuak da merenje proteklog vremena, isto kao i
merenje preene razdaljine, zavisi od posmatraa koji ga obavlja. Taj efekt je jedan
od kljunih postulata teorije izloene u Ajntajnovom radu iz 1905. godine,
nazvanom teorija posebne relativnosti.
Videemo kako se ove analize mogu iskoristiti na spravama za merenje vremena
ako razmotrimo dva posmatraa koji gledaju asovnik. Prema teoriji posebne
relativnosti sat radi bre za posmatraa koji miruje u odnosu na njega i sporije za
posmatraa koji ne miruje u odnosu na njega. Ako poredimo svetlosni impuls koji
putuje od zadnjeg do prednjeg dela aviona sa kucanjem asovnika, videemo da e
za posmatraa na tlu asovnik biti sporiji zato to svetlosni zrak mora da prede veu
razdaljinu u tom referentnom okviru. Efekt ne zavisi od mehanizma sata. Vai za sve
asovnike, ak i bioloke.
66

zdls & meteori

Ajntajnov rad je pokazao da vreme, kao ni ideja mirovanja, ne moe biti

apsolutno, kao to je mislio Njutn. Drugim reima, nije mogue pripisati svakom
dogaaju vreme oko kog e se sloiti svi posmatrai. Umesto toga, svaki posmatra
imae svoje merenje vremena. Vreme dva posmatraa koji se kreu relativno u
odnosu na onog drugog nee se slagati. Ajntajnove ideje protivree naoj intuiciji,
zato to njihove posledice nisu primetne pri brzinama s kojima se sreemo u
svakodnevnom ivotu. Eksperimenti ih iznova potvruju. Na primer, zamislite
referentni sat u mirovanju u sreditu Zemlje, jo jedan na njenoj povrini i trei u
avionu koji leti u pravcu ili nasuprot rotacije Zemlje. Sat u avionu se, u odnosu na
onaj u sreditu Zemlje, kree istono - u pravcu Zemljine rotacije - bre od asovnika
na Zemljinoj povrini, zbog ega on radi sporije. Slino tome, sat u avionu koji ide
zapadno u odnosu na sat u sreditu Zemlje - nasuprot Zemljinoj rotaciji - kree se
sporije od sata na povrini, to znai da e sat ii bre od onog na povrini. Upravo
to je primeeno kad je oktobra 1971. godine izveden eksperiment. Veoma tani
atomski sat leteo je oko sveta. Mogli biste produiti ivot stalnim letenjem oko sveta
na istok, iako bi vam avionski filmovi brzo dosadili. Korist bi bila veoma mala, oko
180 milijarditih delia sekundi po krugu (razlike u gravitaciji dodatno bi smanjile
korist, ali se time neemo sad baviti).
Fiziari su, zahvaljujui Ajntajnovom radu, shvatili da je zahtevom da brzina
svetlosti bude ista u svim referentnim okvirima Maksvelova teorija elektriciteta i
magnetizma nalagala da vreme ne moe biti shvaeno odvojeno od
trodimenzionalnog prostora. Vreme i prostor su, umesto toga, isprepletani. Na taj
nain je dodat etvrti pravac budunost/prolost uobiajenom levo/desno,
napred/nazad i gore/dole. Fiziari su ovo venanje prostora i vremena nazvali
prostor-vreme. Poto prostor-vreme sadri i etvrti pravac, nazvali su ga etvrtom
dimenzijom. Vreme u prostor-vremenu vie nije odvojeno od tri prostorne
dimenzije. Uopteno govorei, ba kao to odreenja levo/desno, napred/nazad i
gore/dole zavise od orijentacije posmatraa, i pravac vremena zavisi od brzine
posmatraa. Posmatrai koji se kreu razliitim brzinama izabrae razliite pravce
vremena u prostor-vremenu. Ajntajnova teorija relativnosti je zbog toga bila novi
model, koji se ratosiljao postulata apsolutnog vremena i apsolutnog mirovanja (to
jest, mirovanja u odnosu na nepokretni eter).
Ajntajn je ubrzo shvatio da je neophodna jo jedna promena da bi se gravitacija
uskladila s relativnou. Njutnova teorija gravitacije je tvrdila da se predmeti u
svakom datom vremenu privlae silom koja zavisi od meusobne razdaljine u tom
vremenu. Teorija relativnosti je napustila postulat apsolutnog vremena, tako da vise
nije bilo naina da se kae kada razdaljina meu masama moe biti izmerena.
Njutnova teorija gravitacije nije bila saglasna s teorijom posebne relativnosti. Morala
je da pretrpi izmene. Sukob moda izgleda kao obian tehniki problem, detalj koji
moe biti reen bez veih izmena u teoriji. Ispostavilo se da nita nije dalje od
istine.

67

zdls & meteori

Ajntajn je sledeih jedanaest godina razvijao novu teoriju gravitacije, zvanu

opta relativnost. Ideja gravitacije u optoj relativnosti nije slina Njutnovoj. Umesto
toga, zasnovana je na revolucionarnom postulatu da prostor-vreme nije ravno, kao
to se ranije pretpostavljalo, ve zakrivljeno i izoblieno masom i energijom u njemu.
Pomislite na povrinu Zemlje, ako elite da steknete predstavu o zakrivljenosti.
Iako je ona dvodimenzionalna (zato to imamo samo dva pravca, recimo sever-jug i
istok-zapad), iskoristiemo je za primer zato to je lake zamisliti zakrivljeni
dvodimenzionalni od zakrivljenog etvorodimenzionalnog prostora. Geometrija
zakrivljenih prostora kao to je Zemljina povrina nije euklidovska na koju smo
navikli. Na primer, najkraa razdaljina izmeu dve take na Zemljinoj povrini koju poznajemo kao liniju u euklidovskoj geometriji - jeste putanja koja povezuje dve
take du onog to nazivamo velikim krugom. (Veliki krug je krunica du povrine
Zemlje, iji se centar poklapa s centrom Zemlje. Ekvator je primer velikog kruga, ba
kao i bilo koji krug do kog dolazimo rotirajui ekvator oko razliitih prenika.)
Zamislite da hoete da putujete iz Njujorka u Madrid, izmeu dva grada na istoj
geografske irini. Ako bi Zemlja bila ravna, najkrai put bi bio pravo na istok. Ako
biste to uinili, stigli biste u Madrid posle 5.930 preenih kilometara. Ali, zbog
zakrivljenosti Zemlje, postoji i linija koja izgleda zakrivljeno, to e rei due, na
ravnoj mapi, iako je u stvarnosti kraa. Ako sledite liniju velikog kruga, stii ete na
odredite posle 5.768 preenih kilometara. Prvo ete ii na severoistok i polako
skrenutu ka istoku, a zatim ka jugoistoku. Razlika u razdaljini izmeu dva puta
nastaje zbog zakrivljenosti Zemlje, to je znak neeuklidovske geometrije.
Vazduhoplovne kompanije to dobro znaju. Trude se da njihovi piloti slede veliki
krug gde god je to mogue.
Prema Njutnovim zakonima kretanja, predmeti poput topovske uladi, kroasana
i planeta kreu se po pravim linijama ako su pod dejstvom sile kao to je gravitacija.
Gravitacija, po Ajntajnovoj teoriji, nije sila poput ostalih, ve je posledica injenice
da masa iskrivljuje prostor-vreme, stvarajui zakrivljenost. Po Ajntajnovoj teoriji,
predmeti se u zakrivljenom prostoru kreu po putanjama najbliim pravim linijama,
geodezijskim linijama. Linije su geodezijske na ravnoj povrini i veliki krugovi su
geodezijski na povrini Zemlje. U odsustvu materije, geodezijske linije u
etvorodimenzionalnom prostoru, odgovaraju linijama u trodimenzionalnom. Kad je
materija prisutna, iskrivljuje prostor-vreme. Stoga se putanje tela u odgovarajuem
trodimenzionalnom prostoru krive na nain koji u Njutnovoj teoriji objanjavamo
privlanom silom gravitacije. Kad prostor-vreme nije ravno, ini se da su putanje
predmeta savijene, zbog ega se stie utisak da sila utie na njih.

68

zdls & meteori

Geodezijska linija / Najkraa razdaljina izmeu dve take na Zemljinoj povrini

izgleda krivo kad se nacrta na ravnoj mapi. Ovo valja imati na umu pri alko-testu.
Ajntajnova opta teorija relativnosti reprodukuje posebnu relativnost u
odsustvu gravitacije i proizvodi gotovo ista predvianja kao Njutnova teorija
gravitacije u okruenju slabe gravitacije Sunevog sistema - ali ne ba sasvim ista. U
stvari, ako GPS sistem satelitske navigacije ne bi uzeo u obzir optu relativnost,
greke u globalnom pozicioniranju skupljale bi se po stopi od deset kilometara
dnevno! Pravi znaaj opte relativnosti nije u primeni u spravicama koje nas vode do
novih restorana, ve u tome to predstavlja sutinski drugaiji model vaseljene, koji
predvia nove pojave kao to su gravitacioni talasi i crne rupe. Opta relativnost
preobrazila je fiziku u geometriju. Savremena tehnologija je dovoljno osetljiva da
nam dozvoli da izvedemo niz preciznih testova opte relativnosti. Teorija je poloila
svaki od njih.
Iako su obe revolucionisale fiziku, Maksvelova teorija elektro-magnetizma i
Ajntajnova teorija gravitacije (opte relativnosti), ba kao i Njutnova fizika, jesu
klasine teorije. Drugim reima, to su modeli u kojima vaseljena ima jednu istoriju. U
prethodnom poglavlju videli smo da se takvi modeli ne slau s predvianjima na
atomskom i podatomskom nivou. Umesto njih moramo da koristimo kvantne teorije,
u kojima vaseljena ima ko zna koliko moguih istorija, od kojih svaka ima svoju
amplitudu intenzivnosti i verovatnoe. Zbog praktinih izraunavanja, koja se tiu
svakodnevnog sveta, moemo da nastavimo da koristimo klasine teorije. Ukoliko
elimo da shvatimo ponaanje atoma i molekula, potrebna nam je kvantna verzija
Maksvelove teorije elektromagnetizma. Ako elimo da shvatimo ranu vaseljenu, kad
su sva energija i materija bili stisnuti na malom prostoru, moramo posedovati
kvantnu verziju teorije opte relativnosti. Takve teorije potrebne su nam i ako
tragamo za temeljnim razumevanjem prirode. Ne bi bilo dosledno da neki zakoni
budu kvantni, a neki klasini. Zbog toga moramo da pronaemo kvante verzije svih
zakona prirode. Takve teorije nazivamo teorijama kvantnog polja.
69

zdls & meteori

Poznate prirodne sile mogu biti podeljene u etiri grupe:

1. Gravitacija. Ona je najslabija od etiri sile, ali je dalekometna. Privlai sve u
vaseljeni. To znai da se za velika tela gravitacione sile sabiraju i mogu
nadvladati sve ostale.
2. Elektromagnetizam. I on je dalekometna sila. Mnogo je jaa od gravitacije, ali
deluje iskljuivo na estice s elektrinim naponom. Odbojan je za napone istog
znaka i privlaan za napone razliitog znaka. To znai da se elektrine sile
izmeu velikih tela ponitavaju, ali su dominantne na atomskom i molekularnom
nivou. Elektromagnetne sile su odgovorne za svu hemiju i biologiju.
3. Slaba nuklearna sila. Ona prouzrokuje radioaktivnost i igra vitalnu ulogu u
oblikovanju elemenata u zvezdama i ranoj vaseljeni. U svakodnevnom ivotu ne
dolazimo u kontakt s njom.
4. Snana nuklearna sila. Ova sila dri na okupu protone i neutrone unutar
atomskog jezgra. Ona odrava i protone i neutrone, to je neophodno, zato to su
oni sastavljeni od jo sitnijih estica, kvarkova, pomenutih u treem poglavlju.
Snana sila je energetski izvor Sunca i nuklearne energije. Nemamo direktan
dodir s njom, ba kao ni sa slabom silom.
Elektromagnetizam je prva sila za koju je stvorena kvantna verzija. Kvantna
teorija elektromagnetnog polja, kvantna elektrodinamika ili skraeno KED, razvijena
je etrdesetih godina dvadesetog veka. Ona je delo Riarda Fejnmana i saradnika.
Postala je model za sve teorije kvantnog polja. Objanjeno je da se sile, po klasinim
teorijama, ire pomou polja. Ona su u modelima kvantnog polja sila prikazana kao
neto to je sastavljeno od raznolikih elementarnih estica bozona. One prenose
energiju, letei napred-nazad izmeu materijalnih estica. Materijalne estice se zovu
fermioni. Elektroni i kvarkovi su fermioni. Foton ili svetlosna estica je bozon. On
prenosi elektromagnetsku silu. Deava se sledee, materijalna estica kao to je
elektron, emituje bozon ili esticu sile i uzmie od nje, kao to se top trza nakon
ispaljivanja uleta. estica sile se sudara sa sledeom esticom materije i biva
apsorbovana, menjajui joj kretanje. Prema KED-u, sva meudejstva izmeu estica s
naponom su - estica koje oseaju elektromagnetnu silu - opisane putem razmene
fotona.
Predvianja KED-a su testirana. Ispostavilo se da eksperimentalni rezultati u
potpunosti odgovaraju predvianjima. Izvoenje matematikih prorauna na
osnovu KED-a moe biti teak zadatak. Problem je, kao to emo videti, u tome to
gore izloenom okviru izmene estica valja dodati kvantni zahtev da se ukljue sve
istorije po kojima se meudejstva deavaju, na primer, sve naine na koje estice sile
mogu biti razmenjene. To komplikuje proraune. Fejnman je, na svu sreu, paralelno
s pronalaenjem novog naina miljenja alternativnih istorija o kvantnim teorijama
opisanim u prethodnom poglavlju, razvio i upotrebljiv grafiki metod obrauna
70

zdls & meteori

razliitih istorija, koji se danas koristi ne samo za KED ve i za sve teorije kvantnog
polja.
Fejnmanov grafiki metod nudi mogunost za vizualizaciju svakog izraza u
zbiru istorija. Ove slike, zvane Fejnmanovi dijagrami, jedan su od najvanijih fizikih
modela. Zbir svih moguih istorija u KED-u moe biti predstavljen kao zbir
Fejnmanovih dijagrama kao to su ovi ispod, koji predstavljaju neke od naina na
koji se dva elektrona mogu razii pomou elektromagnetne sile. Prave linije u tim
dijagramima predstavljaju elektrone, a talasaste fotone. Podrazumeva se da vreme
napreduje odozdo-nagore. Mesta na kojima se linije susreu odgovaraju fotonima
emitovanim ili apsorbovanim od elektrona. Dijagram (a) predstavlja dva elektrona
koji se pribliavaju jedan drugom, izmenjuju foton i nastavljaju svojim putem. Ovo je
daleko najjednostavniji nain na koji dva elektrona mogu da dejstvuju jedan na
drugi na elektromagnetni nain. U obavezi smo da razmotrimo sve mogue istorije.
Zbog toga moramo uzeti u obzir i dijagrame kao to je ovaj pod (b). I na njemu
vidimo dve dolazee linije. Predstavljaju elektrone koji izmenjuju dva fotona, pre
nego to odlete. Dijagrami prikazuju samo neke od mogunosti; u stvari, postoji
bezbroj dijagrama koji se moraju matematiki obraditi.

Fejnmanovi dijagrami / Ovi dijagrami ishode iz procesa u kom se dva elektrona

razilaze.
71

zdls & meteori

Fejnmanovi dijagrami nisu samo zgodan nain za prikazivanje i kategorizaciju

meudejstva. Oni su smiljeni s pravilima koja vam dozvoljavaju da itate
matematike izraze, na osnovu linija i vrhunaca na svakom od njih. Verovatnoa da
su dolazei elektroni, s datim inicijalnim ubrzanjem, odleteli s nekim odreenim
konanim ubrzanjem, dobija se zbirom doprinosa svakog Fejnmanovog dijagrama.
To zahteva izvestan napor, zato to, kao to smo rekli, postoji beskonaan broj
dijagrama. tavie, iako dolazei i odlazei elektroni imaju odreenu energiju i
ubrzanje, estice u zatvorenim petljama u unutranjosti dijagrama mogu da imaju
bilo koju energiju i ubrzanje. To je vano u oblikovanju Fejnmanovog zbira, zato to
se moraju sabrati ne samo svi dijagrami ve i sve vrednosti energije i ubrzanja.

Fejnmanovi dijagrami / Riard Fejnman je vozio uveni kombi oslikan

istoimenim dijagramima. Ovaj umetniki prikaz nainjen je da bi se afirmisali
gorepomenuti dijagrami. Iako je Fejnman umro 1988. godine, kombi jo postoji - u
garai pored Kalifornijskog tehnolokog instituta u junoj Kaliforniji.
Fejnemenovi dijagrami ponudili su fiziarima ogromnu pomo u vizualizaciji i
izraunavanju verovatnoa procesa opisanih KED-om. Nisu uspeli da uklone
ozbiljni nedostatak izazvan teorijom. Kad zbrojite doprinose beskonanog broja
72

zdls & meteori

razliitih istorija, dobijete beskonani rezultat. (Ako uzastopne funkcije u

beskonanoj sumi opadaju dovoljno brzo, mogue je da suma postane konana, ali se
to, na svu alost, ovde ne dogaa). Kad se Fejnmanovi dijagrami saberu, dobija se
rezultat koji nagovetava da elektroni imaju beskrajnu masu i napon. Ovo je
apsurdno, zato to su masa i napon merljivi i konani. Razvijena je procedura
nazvana renormalizacija, da bi se izalo na kraj s ovim beskonanostima.
Proces renormalizacije ukljuuje oduzimanje veliina koje su odreene kao
beskonane i negativne, tako da se, posle paljivih preraunavanja, zbirovi
negativnih i pozitivnih beskonanih vrednosti proisteklih iz teorije gotovo
ponitavaju, uz mali ostatak konane opaene vrednosti mase i napona. Ove
manipulacije moda zvue kao ono zbog ega se pada u koli iz matematike.
Renormalizacija je, nesumnjivo, matematiki sporan postupak. Jedna od njegovih
posledica je da vrednosti mase i napona elektrona mogu biti bilo koji konani broj.
Fiziari na osnovu toga imaju prednost da mogu da odaberu negativne beskrajnosti
na nain koji daje pravi odgovor, ali i nedostatak da masa i napon elektrona zbog
toga ne mogu biti predvieni teorijom. Kad jednom na ovaj nain sredimo masu i
napon elektrona, moemo upotrebiti KED, da bismo dobili veoma precizna
predvianja, koja se bez izuzetaka izuzetno dobro slau s posmatranjima. Zbog toga
je renormalizacija jedna od osnovnih sastojaka KED-a. Brzi trijumf KED-a bio je, na
primer, ispravno predvianje takozvanog Lambovog pomaka, sitne izmene u
energiji jednog od stanja atoma vodonika otkrivene 1947.
Uspeh renormalizacije u KED ohrabrio je pokuaje pronalaenja teorija kvantnog
polja za objanjenje druge tri prirodne sile. Podela prirodnih sila u tri grupe
verovatno je vetaka i posledica nedostatka razumevanja. Ljudi su, shodno tome,
tragali za teorijom svega, koja e ujediniti etiri grupe u jedan zakon usklaen sa
kvantnom teorijom. To bi bio sveti gral fizike.
Nagovetaj da je objedinjenje dobar prilaz stigao je od teorije slabe sile. Teorija
kvantnog polja opisuje kako slaba sila po sebi ne moe biti renormalizovana, zato to
sadri beskonanosti koje ne mogu biti ponitene oduzimanjem konanih veliina
kao to su masa i napon. Abdus Salam i Stiven Vajnberg su 1967. godine, nezavisno
jedan od drugog, predloili teoriju po kojoj je elektro-magnetizam objedinjen sa
slabom silom i pronali da objedinjenje reava problem beskonanosti. Objedinjena
sila je nazvana elektro-slaba sila. Njena teorija moe biti renormalizovana. Ona
predvia tri nove estice zvane W+, W- i Z. Dokazi postojanja Z otkriveni su u
CERN-u, u enevi 1973. godine. Salam i Vajnberg dobili su Nobelovu nagradu 1979.
godine, iako estice W i Z nisu direktno primeene sve do 1983. godine.
Jaka sila moe biti renormalizovana po sebi po teoriji zvanoj KHD ili kvantna
hromodinamika. Prema KHD-u, proton, neutron i mnoge druge elementarne estice
nainjene su od kvarkova, koji imaju udesnu osobinu koju su fiziari nazvali bojom.
Otud i izraz hromodinamika, iako su boje kvarka samo korisne etikete. Ove osobine
nemaju veze s vidljivim bojama. Razlikujemo kvarkove tri takozvane boje: crvene,
zelene i plave. Svaki kvark pored toga ima partnersku antiesticu. Boje tih estica
73

zdls & meteori

zovu se anticrvena, antizelena i antiplava. Ideja je da samo kombinacije bez iste boje
mogu da postoje kao slobodne estice. Ima dva naina da se dobije kombinacija
neutralnog kvarka. Boja i antiboja se potiru, zbog toga kvark i antikvark tvore
bezbojni par, nestabilnu esticu mezon. Takoe, kad su sve tri boje (ili antiboje)
pomeane, rezultat nema istu boju. Tri kvarka, razliite boje, tvore stabilne estice
zvane barjone, kao to su protoni i neutroni (a tri antikvarka tvore antiestice
barjona). Protoni i neutroni su barjoni koji cine jezgra atoma. Oni su osnov normalne
materije u vaseljeni.

Barjoni i mezoni / Barjoni i mezoni su sastavljeni od kvarkova vezanih snanom

silom. Kad se takve estice sudare, mogu da izmenjaju kvarkove, ali pojedinani
kvarkovi ne mogu biti primeeni.
KHD ima svojstvo asimptotike slobode, na koje smo se pozivali u treem
poglavlju, iako ga nismo imenovali. Asimptotika sloboda znai da su snane sile
izmeu kvarkova male kada su oni blizu jedan drugom, ali da jaaju pri udaljavanju,
kao da su vezani gumenim trakama. Asimptotika sloboda objanjava zato ne
viamo izolovane kvarkove u prirodi i zato nismo uspeli da ih proizvedemo u
laboratoriji. Ipak, iako ne moemo da posmatramo pojedinane kvarkove,
prihvatamo model zato to odlino objanjava ponaanje protona, neutrona i drugih
materijalnih estica.
74

zdls & meteori

Fiziari su sedamdesetih godina dvadesetog veka, nakon objedinjavanja slabe i

elektromagnetne sile, tragali za nainom da obuhvate i jaku silu istom teorijom.
Postoji nekoliko takozvanih velikih objedinjenih teorija ili VOT, koje objedinjuju jake
sile sa slabim i elektromagnetskom, ali one uglavnom predviaju da e se protoni,
od kojih smo nainjeni, raspadati u proseku za 1032 godina. To ne znai da e veina
estica iveti priblino 1032 godina, neke neto due, a neke neto krae, ve da
estice svake godine imaju jedan naprema 1032 anse da se raspadnu. Shodno tome,
ako bismo posmatrali rezervoar s 1032 protona nekoliko godina, morali bismo da
zabeleimo raspadanje nekih od njih. Izgradnja takvog rezervoara nije preterano
teak poduhvat, zato to hiljadu tona vode sadri 1032 protona. Naunici su se
prihvatili tog posla. Ispostavilo se da pronalaenje raspadnutih estica i razlikovanje
tih dogaaja od onih prouzrokovanih kosmikim zracima, koji nas neprestano
zasipaju iz svemira, nije lak zadatak. Da bi smetnje bile uglavnom otklonjene,
eksperiment je obavljan u dubokim peinama poput rudnika Kamioka, smetenog
hiljadu i sto metara ispod japanskih planina. Raunalo se da e to biti zatita od
kosmikih zraka. Istraivai su nakon posmatranja 2009. godine zakljuili da, ako se
protoni uopte i raspadaju, njihov ivotni vek mora biti znatno dui od 1032 godine.
To je bila loa vest za velike objedinjene teorije.
Poto VOT nisu podrane prikupljenim podacima, najvei broj fiziara je
prihvatio ad hok teoriju standardnog modela, koja se sastoji od objedinjene teorije
elektroslabih polja, KED-a i teorije jakih sila. U standardnom modelu elektroslabe i
jake sile deluju odvojeno i nisu objedinjene. Standardni model je veoma uspean.
Slae se sa svim podacima prikupljenim posmatranjima, ali je u krajnjoj liniji
nezadovoljavajui zato to ne objedinjuje elektroslabe i jake sile i ne ukljuuje
gravitaciju.
Bie teko spojiti jake sile s elektromagnetnim i slabim silama, ali ti problemi
nisu nita u poreenju s problemima objedinjavanja gravitacije sa ostale tri, ili
stvaranja standardne kvantne teorije gravitacije. Tekoe vezane za stvaranje
kvantne teorije gravitacije proizilaze iz Hajzenbergovog naela neodreenosti, o kom
smo raspravljali u treem poglavlju. Nije oigledno, ali se ispostavlja da je, u odnosu
na pomenuti princip, vrednost polja i stopa njegovih promena igraju istu ulogu kao i
poloaj i brzina estice. to e rei, to tanije odredite jednu od tih veliina, s manje
tanosti odrediete drugu. Nepostojanje praznog prostora vana je posledica toga,
zato to prazni prostor podrazumeva da je vrednost polja jednaka nuli i da je stopa
promena polja takoe jednaka nuli (u protivnom prostor ne bio prazan). Poto
princip neodreenosti ne dozvoljava da vrednosti polja i stopa promena budu
odreene, prostor nikad nije prazan. Postroji stanje minimalne energije, zvano
vakuum, ali je i ono podlono onom to zovemo kvantnim treperenjem, ili
fluktuacijama vakuuma. estice i polja se naizmenice pojavljuju i nestaju.
Moemo zamisliti fluktuacije vakuuma kao parove estica koji se pojavljuju
zajedno u nekom trenutku. Razdvajaju se, spajaju i ponitavaju. Fejnmanovi
dijagrami bi to opisali kao zatvorenu petlju. Takve estice nazivamo virtuelnim
75

zdls & meteori

esticama. Detektori estica ih ne mogu zapaziti kao to zapaaju stvarne estice.

Posredni efekti njihovog postojanja, kao to su male promene u energiji elektronskih
orbita, mogu biti izmerene. One se udesno tano slau s teoretskim predvianjima.
Problem je to virtuelne estice poseduju energiju. Poto postoji beskonani broj
virtuelnih parova, oni raspolau beskonanom koliinom energije. To prema optoj
relativnosti znai da bi zakrivili vaseljenu do beskonano male veliine, to se
oigledno ne dogaa!

Bojim se da uokvirivanjem jednaina nisi dobio objedinjenu teoriju.

76

zdls & meteori

Poast beskonanosti slina je problemu koji se deava u teorijama jake, slabe i

elektromagnetne sile, izuzev to u tim sluajevima renormalizacija uklanja
beskonanosti. Zatvorene petlje u Fejnmanovim dijagramima gravitacije proizvode
beskonanosti koje ne mogu biti apsorbovane renormalizacijom, zato to u optoj
relativnosti nema dovoljno parametara za renormalizaciju, da bi se otklonile sve
kvantne beskonanosti iz teorije. Zbog toga nam ostaje teorija gravitacije, koja
predvia da su odreene veliine, kao to je zakrivljenost prostor-vremena,
beskonane, to ni na koji nain ne odgovara nastanjivoj vaseljeni. To znai da je
jedina mogunost za dobijanje razumne teorije da se sve beskonanosti nekako
ponite, bez upotrebe renormalizacije.
Naunici su 1976. godine pronali mogue reenje ovog problema,
supergravitaciju. Prefiks super u supergravitaciji nije tu zato to su fiziari mislili da
je super to ova teorija kvantne gravitacije ima anse da profunkcionie. Re super
odnosi se na simetriju koju teorija poseduje, supersimetriju.
U fizici se kae da je sistem simetrian ako odreeni preobraaji, poput rotiranja
u svemiru, ne utiu na njegove osobine ili preuzimaju njegov odraz. Na primer, ako
prevrnete krofnu, ona izgleda isto (izuzev ako nije prekrivena okoladom, u kom
sluaju je najbolje pojesti je). Supersimetrija je suptilnija vrsta simetrije koja se ne
moe povezati s preobraajem uobiajenog prostora. Jedna od znaajnih posledica
supersimetrije je da estice sile i materije, samim tim sila i materija, predstavljaju
samo dva lica iste pojave. Praktino govorei, to znai da svaka materijalna estica,
kao to je kvark, mora imati partnersku esticu sile i da svaka estica sile, kao to je
foton, mora imati partnersku, materijalnu esticu. Ova postavka nudi mogunost
reavanja problema beskonanosti, zato to ispada da su beskonanosti zatvorenih
petlji estica sile pozitivne, dok su beskonanosti zatvorenih petlji materijalnih
estica negativne, pa se beskonanosti u teoriji nastale iz estica sile i njihovih
partnera, materijalnih estica, ponitavaju. Naalost, izraunavanja neophodna da bi
se saznalo da li e neke beskonanosti u supergravitaciji ostati neponitene tako su
dugotrajna, teka i s takvim mogunostima greke da se niko nije usudio da ih obavi.
Veina fiziara i pored toga veruje da je supergravitacija dobar odgovor na problem
objedinjavanja gravitacije s drugim silama.
Moda mislite da je lako proveriti ispravnost supersimetrije. Dovoljno je ispitati
osobine postojeih estica i videti da li se uparuju. Partnerske estice nisu primeene.
Razni prorauni fiziara nagovetavaju da partnerske estice odgovarajue esticama
koje smo opazili moraju da budu hiljadu puta masivnije od protona, ako ne i tee. To
je preteko za estice koje su viene u dosadanjim eksperimentima. Ima nade da e
takve biti stvorene u Velikom hadronskom akceleratoru u enevi.
Ideja supersimetrije bila je kljuna za nastanak supergravitacije, ali je postavka
nastala mnogo godina ranije meu teoretiarima koji su prouavali novi model,
nazvan teorijom struna. estice prema teoriji struna nisu take, ve obrasci vibracija
koji imaju duinu ali ne i visinu ili irinu, neto nalik beskonano tankim koncima.
Teorije struna dovodile su do beskonanosti, ali se verovalo da e se, u pravoj verziji,
77

zdls & meteori

sve ponititi. Imale su jo jednu neobinu osobinu: postojale su samo u prostorvremenu s deset dimenzija, umesto uobiajenih etiri. Ideja o deset dimenzija moda
je naunicima zvuala uzbudljivo, ali bi vam zadale mnogo problema, ako ste
zaboravili gde ste parkirali automobil. Zato ne zapaamo te dodatne dimenzije kad
ve postoje? One su, po teoriji struna, zakrivljene u izuzetno mali prostor. Zamislite
dvodimenzionalnu ravnicu, da biste to predstavili sebi. Ravnicu smo nazvali
dvodimenzionalnom zato to vam treba dva broja, horizontalna i vertikalna
koordinata, da biste pronali bilo koju taku na njoj. Povrina slamke je drugi
dvodimenzionalni prostor. Da biste pronali taku na tom prostoru, morali biste da
znate gde je ona du slamke i gde je na njenoj krunoj dimenziji. Ako je slamka
izuzetno tanka, dobiete veoma dobru priblinu poziciju koristei se samo
koordinatom koja ide du slamke, zanemarujui krunu dimenziju. Ako je prenik
slamke samo jedan milioniti milioniti milioniti milioniti deo centimetra, neete ni
primetiti krunu dimenziju. To je nain na koji pristalice teorije struna zapaaju
druge dimenzije. One su veoma zakrivljene, na tako malom prostoru da ih ne
primeujemo. Dopunske dimenzije su u teoriji struna zakrivljene u ono to nazivaju
unutranjim prostorom, nasuprot trodimenzionalnom prostoru s kojim se
susreemo u svakodnevnom ivotu. Videemo da ova unutranja stanja nisu samo
skrivene dimenzije, pometene pod tepih, ve da imaju veliko fiziko znaenje.

Slamke i linije / Slamka je dvodimenzionalna, ali ako je njen prenik dovoljno

mali - ili ako je posmatramo izdaleka - izgleda da ima samo jednu dimenziju, kao
linija.
Pored pitanja dimenzija, teorija struna pati od jo jednog nezgodnog problema:
ini se da postoji najmanje pet razliitih teorija i milion naina na koji dodatne
dimenzije mogu biti savijene. To je prilino neprijatno za one koji zagovaraju teoriju
78

zdls & meteori

struna kao jedinstvenu teoriju svega. To nije sve, od otprilike 1994. godine poela su
otkria dualnosti. Saznalo se da su brojne teorije struna i naini savijanja dodatnih
dimenzija samo razliiti opisi iste etvorodimenzionalne pojave. tavie, otkriveno je
kako je supergravitacija na isti nain povezana i s drugim teorijama. Teoretiari
struna su sad ubeeni da su pet raznolikih teorija struna i supergravitacija samo
drugaija aproksimacija mnogo fundamentalnije teorije i da je svaka ispravna u
razliitim situacijama.
Fundamentalnija teorija je ranije pomenuta M-teorija. Izgleda da niko ne zna ta
predstavlja slovo M. Moda je skraenica za misteriju, majstora ili mirakul, a moda
i za sve troje. Naunici jo pokuavaju da protumae prirodu M-teorije, iako to
moda nije mogue. Moglo bi se desiti da su oekivanja tradicionalnih fiziara o
pojavi jedinstvene teorije prirode neostvarljiva i da takva teorija ne postoji. Moda
emo, da bismo opisali vaseljenu, morati da posegnemo za razliitim teorijama u
razliitim situacijama. Svaka teorija moda ima svoju verziju stvarnosti. To je
prihvatljivo, sa stanovita realizma zavisnog od modela, sve dok teorije odgovaraju
predvianjima, kad god se preklope, kad god obe mogu biti primenjene.
Mi znamo neke od osobina M-teorije, bez obzira da li ona postoji kao jedinstvena
formulacija ili kao mrea. Prvo, M-teorija ima jedanaest dimenzija prostor-vremena,
umesto deset. Teoretiari struna dugo su sumnjali da njihovo predvianje o deset
dimenzija mora biti prilagoeno. Skoranji radovi pokazuju da je jedna dimenzija
svakako previena. M-teorija, takoe, ne sadri samo vibrirajue strune, ve i
takaste estice, dvodimenzionalne membrane, trodimenzionalne mehure i druge
predmete koje je teko predstaviti i koji zauzimaju jo dimenzija prostora, sve do
devet. To su p-brane (p ima vrednost od 0 do 9)
ta je s ogromnim brojem naina da se siune dimenzije zakrive? U M-teoriji
ove dodatne prostorne dimenzije ne mogu biti zakrivljene samo na jedan nain.
Matematika teorije ograniava nain na koji dimenzije unutranjeg prostora mogu
biti zakrivljene. Tani oblik unutranjeg prostora odreuje kako vrednosti fizikih
konstanti kao to je napon elektrona, tako i prirodu meudejstava izmeu
elementarnih estica. Drugim reima, on odreuje oigledne zakone prirode.
Kaemo oigledne, zato to mislimo na zakone koje posmatramo u naoj vaseljeni
- zakone etiri sile i parametre kao to su masa i napon estice, koji karakteriu
elementarne napone. Zakoni M-teorije su vaniji.
Zakoni M-teorije, prema tome, dozvoljavaju postojanje razliitih vaseljena s
razliitim oiglednim zakonima, u zavisnosti od naina na koji je unutranji prostor
zakrivljen. M-teorija ima reenja koja dozvoljavaju postojanje velikog broja razliitih
unutranjih prostora, moda i svih 10500, to znai da dozvoljava postojanje 10500
razliitih vaseljena, od kojih svaka ima svoje zakone. Razmislite o sledeem da bi
vam bilo jasno o kolikom broju se radi: ako neko bie moe da analizira zakone
predviene za svaku od ovih vaseljena za jednu milisekundu i ako je poelo da radi
prilikom velikog praska, do danas bi prouilo samo 1020 vaseljena, bez ijedne pauze
za kafu.
79

zdls & meteori

Njutn je pre nekoliko vekova pokazao da matematike jednaine mogu da

ponude zapanjujue tani opis meudejstva predmeta, kako na zemlji tako i na
nebesima. Naunici su poverovali da mogu doznati budunost vaseljene ako bi
raspolagali pravom teorijom i ako bi imali dovoljno snane kompjutere. Potom su
otkrili kvantnu nesigurnost, zakrivljeni prostor, kvarkove, strune i dopunske
dimenzije. Rezultat njihovog rada je odraen u 10500 vaseljena. U svakoj vladaju njoj
svojstveni zakoni, a samo jedna odgovara onoj koju poznajemo. Prvobitna nada
fiziara da iznau jedinstvenu teoriju koja e objasniti oigledne zakone nae
vaseljene kao jedino mogue posledice nekoliko jednostavnih pretpostavki mora biti
naputena. ta nam ostaje? Ako M-teorija dozvoljava 10500 skupova oiglednih
zakona, zato smo zavrili u ovoj vaseljeni, sa zakonima koje opaamo? ta je s
drugim, moguim svetovima?

80

zdls & meteori

81

zdls & meteori

esto poglavlje:
Biranje nae vaseljene
Pripadnici naroda Boongo u centralnoj Africi veruju da je u poetku postojala
samo tama, voda i veliki bog Bumba. Bumbu je jednog dana zaboleo stomak.
Povratio je sunce. Neto vode je s vremenom isparilo pod zracima sunca, pa se
pojavilo kopno. Bumbu je i dalje muio stomak. Nastavio je da povraa. Izrigao je
mesec, zvezde i neto ivotinja: leoparda, krokodila, kornjau i konano oveka.
Maje iz Meksika i Srednje Amerike pripovedaju o slinom vremenu pre stvaranja,
kada su postojali samo more, nebo i Stvoritelj. Majansko predanje kae da je
Stvoritelj bio nesrean zato to ga niko nije slavio. Stoga je stvorio zemlju, planine,
drvee i veinu ivotinja. ivotinje nisu mogle da govore, zbog ega je odluio da
stvori ljude. Prvo ih je nainio od blata i zemlje, ali su oni samo nerazgovetno
brbljali. Pustio je da se raspadnu i pokuao ponovo. Ovaj put je nainio ljude od
drveta. Bili su glupavi. Odluio je da ih uniti, ali su oni pobegli u umu. U bekstvu
su pretrpeli izvesna oteenja, koja su ih donekle izmenila. Postali su majmuni.
Stvoritelj je, posle tog neuspeha, konano pronaao uspean recept. Nainio je prve
ljude od belog i utog kukuruza. Danas od kukuruza pravimo etanol, to je daleko
od bojeg uinka. Jo nismo stvorili ljude koji e ga piti.
Svi slini mitovi o stvaranju smiljeni su da bi se odgovorilo na pitanje
postavljeno i u ovoj knjizi. Zato postoji vaseljena i zato je ovakva kakva jeste? Naa
sposobnost da odgovorimo na takva pitanja rasla je sve od pojave drevnih Grka.
Najvie je napredovala tokom prolog veka. Vreme je da pruimo mogue odgovore
na ova pitanja, naoruani sadrajem prethodnih poglavlja.
Jo od najranijih vremena bilo je oigledno da je vaseljena skoranja tvorevina ili
da je ljudski rod postojao samo u malom delu kosmike istorije. Ljudska rasa je tako
brzo napredovala na polju znanja i tehnologije da se nametao zakljuak da bi bila
znatno naprednija da je postojala nekoliko miliona godina.
Stari zavet navodi kako je Bog stvorio Adama i Evu posle samo est dana. Biskup
Aer, primat itave Irske od 1625. do 1656. godine, bio je jo precizniji. Izraunao je
da je svet stvoren tano u devet ujutru 27. oktobra 4004. godine pre n. e. Mi imamo
drugaije miljenje, da su ljudska bia novijeg datuma, ali da je vaseljena stvorena
mnogo ranije, pre 13,7 milijardi godina.
Prvi nauni dokaz da vaseljena ima poetak pronaen je dvadesetih godina
prolog veka. Tada je, kao to smo naveli u treem poglavlju, veina naunika
verovala u statinu vaseljenu, koja je oduvek postojala. Dokazi koji opovrgavaju ovo
miljenje bili su posredni. Otkrio ih je Edvin Habl teleskopom od dvesta etrdeset
centimetara, u Maunt Vilsonu, u brdima iznad Pasadene, u Kaliforniji. Habl je,
82

zdls & meteori

analizirajui spektar svetlosti koju emituju, utvrdio da se gotovo sve galaksije

udaljavaju od nas i da se sa porastom udaljenosti kreu sve bre. U svom radu
objavljenom 1929. godine obznanio je da im se brzina poveava zajedno s
udaljenou od nas i zakljuio da se vaseljena iri. Ako je to tano, morala je biti
manja u prolosti. U stvari, ako se vratimo u daleku prolost, sva materija i energija
vaseljene bile su sadrane u veoma maloj oblasti nezamislive gustine i temperature.
Ako se vratimo dovoljno daleko u prolost, doi emo do vremena u kom je sve
poelo - do dogaaja nazvanog veliki prasak.

Balonska vaseljena / Daleke galaksije se udaljavaju od nas kao da je kosmos u

potpunosti na povrini dinovskog balona.
Ideja da se vaseljena iri nije tako jednostavna. Na primer, nismo mislili da se
vaseljena iri kao to neko proiruje kuu, ruei zid i gradei novo kupatilo, tamo
gde je nekad stajao velianstveni hrast. Ne tvrdimo da se prostor proiruje, ve da se
razdaljina izmeu dve take unutar vaseljene poveava. Ta ideja se pojavila
tridesetih godina. Izazvala je mnogo polemika. Jedan od najboljih naina za vizuelno
predstavljanje procesa 1931. godine predstavio je astronom Artur Edington s
Univerziteta Kembrid. Edington je zamislio vaseljenu kao povrinu balona koji se
iri, a sve galaksije kao take na toj povrini. Ova slika jasno ilustruje zato se dalje
galaksije udaljavaju bre od bliih. Na primer, ako se poluprenik balona svakog
sata udvostrui, to e se desiti i sa razdaljinom izmeu dve galaksije na balonu.
83

zdls & meteori

Ako su dve galaksije udaljene jedan centimetar, sat kasnije e biti udaljene dva
centimetra. Izgledae da se udaljavaju jedna od druge brzinom od jednog centimetra
na sat. Ako je razdaljina bila dva centimetra, sat kasnije e ih razdvajati etiri
centimetra, pa e izgledati da se udaljavaju brzinom od dva centimetra na sat. Habl
je upravo to pronaao: to su galaksije dalje, bre se udaljavaju od nas.
Vano je razumeti da proirenje prostora ne utie na veliinu materijalnih
predmeta kao to su galaksije, zvezde, jabuke, atomi ili drugi objekti koji se dre
zajedno zahvaljujui nekoj vrsti sile. Na primer, ako zaokruimo grozd galaksija na
balonu, krug se nee iriti kako se balon bude irio. Poto su galaksije vezane
gravitacionim silama, krug i galaksije u njemu zadrae istu veliinu i raspored dok
se balon bude irio. Ovo je vano zato to irenje moemo izmeriti samo ako
raspolaemo mernim instrumentima koji imaju nepromenljivu veliinu. Ako bi se
sve slobodno irilo, to bi se desilo i nama, naim spravama, laboratorijama i tako
dalje. Proporcionalno bismo se irili i ne bismo primetili nikakvu razliku.
irenje univerzuma je za Ajntajna predstavljalo novost. Mogunost da se
galaksije udaljavaju jedna od druge izloena je nekoliko godina pre pojave Hablovih
papira, na teoretskoj osnovi proizaloj iz Ajntajnovih jednaina. Ruski fiziar i
matematiar Aleksandar Fridman (1888-1925) istraivao je 1922. godine ta bi se
desilo s modelom vaseljene zasnovanom na dve pretpostavke koje bi veoma
uprostile matematike proraune: da vaseljena izgleda isto u svakom pravcu i da
tako izgleda sa svake take posmatranja. Znamo da Fridmanova prva pretpostavka
nije ba tana - vaseljena na svu sreu nije svuda ista! Ako podignemo glavu, moda
emo videti Sunce, Mesec ili koloniju slepih mieva vampira. Vaseljena doista
izgleda manje-vie isto u svim pravcima, kad se posmatra u mnogo irim razmerama
- veim od razdaljine meu galaksijama. To podsea na posmatranje ume. Ako ste
dovoljno blizu, razaznaete pojedinano lie ili drvee i prostor izmeu njih. Ako
ste toliko visoko da ispruenim palcem pokrijete kvadratni kilometar drvea, uma
e izgledati kao nepregledna masa jednoline, zelene boje. Zakljuili bismo da je na
tom nivou uma ista.
Fridman je, na osnovu ovih pretpostavki i Ajntajnovih jednaina, naao reenje
u kom se vaseljena iri na nain koji e Habl uskoro potvrditi. Fridmanov model
vaseljene poinje s nultom veliinom. iri se dok ga gravitaciono privlaenje ne
uspori i konano uslovi da se urui u samu sebe. (Ispostavilo se da postoje jo dva
reenja Ajntajnovih jednaina koja zadovoljavaju pretpostavke Fridmanovog
modela. Jedno odgovara vaseljeni koja zauvek nastavlja da se iri, iako malo sporije,
a drugo vaseljeni u kojoj se stopa irenja smanjuje ka nuli, ali nikad ne stie do nje).
Fridman je umro nekoliko godina nakon objavljivanja rada. Njegove ideje su ostale
uglavnom nepoznate do Hablovog otkria. Godine 1927, profesor fizike i katoliki
svetenik Zor Lemetr (1894-1966) predstavio je slinu ideju: ako krene tragom
istorije vaseljene u prolost, ona biva sve tanja i tanja do trenutka stvaranja - koji
danas nazivamo veliki prasak.

84

zdls & meteori

Ideja o velikom prasku nije se svima dopala. Termin veliki prasak skovan je 1949.
godine. Smislio ga je, kao podsmeljiv izraz, astrofiziar s Kembrida Fred Hojl, koji
je verovao u vaseljenu koja se veito iri. Prva direktna zapaanja u prilog ideje
ostvarena su tek 1965. godine, zahvaljujui otkriu slabe mikrotalasne pozadinske
radijacije u svemiru. Kosmika mikrotalasna pozadinska radijacija ili KMPR ista je
kao ona u vaoj mikrotalasnoj penici, ali mnogo slabija. I sami moete posmatrati
KMPR, ako ukljuite televizor na nekorienom kanalu - neto snega bie
prouzrokovano ovim umovima. Radijaciju su sluajno pronala dva naunika u Bel
laboratorijama, kad su pokuala da eliminiu smetnje s mikrotalasne antene. Isprva
su mislili da dolaze od golubijeg izmeta na aparaturi, ali se ispostavilo da problem
ima mnogo interesantnije poreklo. KMPR je radijacija zaostala iz izuzetno vrle i
guste rane vaseljene, koja je postojala kratko nakon velikog praska. Vaseljena se irila
i hladila. Radijacija je ostala kao slab trag koji i danas primeujemo. Ti mikrotalasi
danas mogu da zagreju hranu samo na -270 stepeni Celzijusa, tri stepena iznad
apsolutne nule, to vam nee omoguiti da napravite kokice.
Astronomi su pronali i druge otiske prstiju koji podravaju sliku velikog praska
i vrele, siune vaseljene. Na primer, vaseljena je prvog minuta bila vrelija od
sredita tipine zvezde. itava vaseljena se, u tom periodu, ponaala kao nuklearni
fuzioni reaktor. Reakcije su prestale kad se vaseljena proirila i dovoljno ohladila, ali
teorija predvia da je nakon ovoga u vaseljeni ostalo 23% helijuma i tragovi litijuma i
berilijuma (svi tei elementi nastali su kasnije, unutar zvezda). Ta raunica se vrlo
dobro slae s opaenim koliinama helijuma, litijuma i berilijuma.
Izmereno obilje helijuma i prisustvo KMPR nude ubedljive dokaze u prilog
velikom prasku i veoma ranoj vaseljeni. Iako se veliki prasak moe zamisliti kao
taan opis ranih vremena, pogreno je prihvatati ga doslovce, to e rei, misliti da
Ajntajnova teorija nudi istinitu sliku porekla vaseljene. To je zato to opta
relativnost predvia situaciju koja se matematiki naziva singularnost, taku u kojoj
su temperatura, gustina i zakrivljenost vaseljene odreda beskonani. To za fiziare
znai da se Ajntajnova teorija lomi u toj taki, zbog ega ne moe biti koriena da
predvidi kako je vaseljena poela, ve samo kako je odonda evoluirala. Moemo da
iskoristimo jednaine opte relativnosti i naa zapaanja o nebesima da bismo nauili
neto o vaseljeni u mladom dobu, ali ne moemo da oivimo sliku velikog praska od
samog poetka.
Uskoro emo se dotad pitanja porekla vaseljene, ali emo prvo neto rei o prvoj
fazi irenja. Fiziari je zovu inflacijom. Izraz inflacija moda vam ne zvui naroito
eksplozivno, izuzev ako niste iveli u Zimbabveu, gde je inflacija nedavno prela
200.000.000 procenata. Vaseljena se tokom kosmoloke inflacije, ak i po
najskromnijim procenama, proirila za 1.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000 puta
za 0,00000000000000000000000000000000001 sekundu. To vam je kao da se novi
prenika jednog centimetra najedanput proirio na deset miliona puta veu povrinu
od Mlenog puta. Ovo naizgled kri relativnost koja nalae da nita ne moe
putovati bre od svetlosti, ali se ta ogranienja brzine ne odnose na irenje same
85

zdls & meteori

vaseljene. Ideja da se takva inflaciona epizoda odigrala je prvi put iznesena 1980.
godine, na osnovu razmiljanja koja prevazilaze Ajntajnovu teoriju opte
relativnosti i uzimaju u obzir vidove kvantne teorije. Detalji se jo razraduju, poto
ne raspolaemo celovitim kvantnim modelom gravitacije. Fiziari nisu sigurni kako
se inflacija dogodila. Prema teoriji, irenje prouzrokovano inflacijom nije bilo u
potpunosti jednako, kao to predvia tradicionalna predstava o velikom prasku. Ove
nepravilnosti proizvele su siune varijacije u temperaturi KMPR u razliitim
pravcima. Varijacije su bile premale da bi bile zabeleene ezdesetih godina, ali su
prvi put otkrivene 1992. godine COBE satelitom, Amerike nacionalne svemirske
agencije. Izmerene su njegovim naslednikom WMAP satelitom, lansiranim 2001.
godine. Sad smo sigurni da je do inflacije zaista dolo.
Ironino je to su siune varijacije u KMPR dokazi za postojanje inflacije, kad se
zna da je gotovo savrena jednakost temperature KMPR jedan od razloga zbog kog
je inflacija vana ideja. Ako zagrejete jedan deo predmeta vise od okoline i saekate,
topla taka e se hladiti, a okolina zagrevati, dok se temperature ne izjednae.
Shodno tome bi se dalo oekivati da vaseljena na kraju dostigne istu
temperaturu. Taj proces dugo traje. Da se inflacija nije dogodila, ne bi bilo dovoljno
vremena u istoriji vaseljene da se toplota u vrlo razdvojenim delovima izjednai, pod
pretpostavkom da je brzina prenosa vreline omeena brzinom svetlosti. Period
strahovito brzog irenja (mnogo breg od brzine svetlosti), otklanja taj problem, zato
to dozvoljava dovoljno vremena za izjednaavanje u izuzetno majunoj
predinflatornoj ranoj vaseljeni.
Inflacija objanjava prasak u velikom prasku, u smislu da je ekspanzija koju
predstavlja bila mnogo ekstremnija tokom perioda u kom se inflacija desila, od one
koju predvia tradicionalna teorija velikog praska opte relativnosti. Problem je to
je poetno stanje vaseljene moralo biti veoma specifino i izuzetno neverovatno da bi
teoretski modeli inflacije funkcionisali. Zbog toga tradicionalna teorija inflacije
reava niz problema, stvarajui nove - potrebu za veoma neobinim poetnim
stanjem. Pitanje nultog vremena eliminisano je u teoriji stvaranja vaseljene koju
emo predstaviti.
Poto ne moemo objasniti stvaranje koristei se Ajntajnovom teorijom opte
relativnosti, moramo je zameniti celovitijim modelom, ako elimo da opiemo
poreklo vaseljene. Potreba za takvom teorijom postojala bi ak i da se opta
relativnost ne bi slomila, zato to ona ne uzima u obzir sitne materijalne strukture
koje se rukovode kvantnom teorijom. U etvrtom poglavlju pomenuli smo da
kvantna teorija, iz praktinih razloga, nije mnogo relevantna za prouavanje velikih
struktura vaseljene, zato to se koristi za opisivanje prirode na mikroskopskom
nivou. Ali, ako se vratite dovoljno daleko u vremenu, stii ete do trenutka kad je
vaseljena bila majuna, na nivou plankovskih veliina, milijardu trilion trilionitih
delova centimetra, a na tom redu veliina kvantna teorija mora biti uzeta u obzir.
Iako nemamo kompletnu kvantnu teoriju gravitacije, dobro znamo da je poreklo
vaseljene kvantni dogaaj. Shodno tome, ba kao to kombinujemo kvantnu teoriju i
86

zdls & meteori

optu relativnost - bar provizorno - da bismo dobili teoriju inflacije, ako elimo da se
vratimo kroz vreme i shvatimo poreklo vaseljene, moramo da kombinujemo ono to
znamo o optoj relativnosti s kvantnom teorijom.
Da bismo videli kako ovo funkcionie, moramo da shvatimo princip po kom
gravitacija izvitoperava prostor i vreme. Zakrivljenje prostora je jednostavnije
vizuelno predstaviti od zakrivljenja vremena. Zamislite da je vaseljena ravna
povrina bilijarskog stola. Povrina stola je ravni prostor, posmatran u dve
dimenzije. Ako zakotrljate loptu po stolu, putovae pravom linijom. Loptica e se
kretati po krivoj putanji ako je sto zakrivljen ili ugnut na nekim mestima, kao na slici
ispod.

Zakrivljenost prostora / Materija i energija zakrivljuju prostor, menjajui putanje

predmeta.
Na ovom primeru lako je videti kako se bilijarski sto zakrivljuje, zato to se krivi
u treoj, vidljivoj dimenziji. Zakrivljenost naeg prostor-vremena tee je zamisliti,
poto ne moemo izai iz njega da bismo je osmotrili. Zakrivljenost se moe
primetiti, ak i da ne moete istupiti iz vaeg prostor-vremena, da biste ga osmotrili
iz perspektive veeg prostora. Moe biti opaena iz samog prostora. Zamislite
mikromrava, ogranienog na kretanje povrinom stola. On moe opaziti
zakrivljenost, iako ne moe da napusti sto, paljivim premeravanjem razdaljine. Na
87

zdls & meteori

primer, razdaljina oko kruga je na ravnoj povrini uvek neto vea od tri puta
razdaljine prenika (mnoi se s konstantom it). Ako mrav krene preko kruga i
upadne u bunar na stolu sa slike, iznai e da je preao veu razdaljinu od oekivane,
veu od jedne treine zaobilazne. U stvari, ako je bunar dovoljno dubok, mrav e
iznai da je razdaljina oko kruga kraa od razdaljine preko njega. Ovo vai i za
zakrivljenost u naoj vaseljeni - ona rastee ili sabija razdaljine izmeu prostornih
taaka, menjajui geometriju ili oblik vaseljene, na merljiv nain. Zakrivljenost
vremena rastee ili sabija periode na analogni nain.
Okrenimo se pitanju poetka vaseljene, naoruani ovim idejama. Prostor i vreme
mogu se odvojeno razmatrati, kao to smo i inili, u situacijama manje brzine i slabije
gravitacije. Vreme i prostor se mogu isprepletati, zbog ega njihovo rastezanje i
sabijanje takoe izaziva izvesnu koliinu meanja. Ovo meanje je vano u ranoj
vaseljeni. Kljuno je za razumevanje poetka vremena.

Zakrivljenost prostor-vremena / Materija i energija zakrivljuju vreme i uzrokuju

meanje vremenske s prostornim dimenzijama. Vreme i prostor, uopteno
govorei, mogu biti isprepleteni.
Pitanje poetka vremena pomalo podsea na pitanje ivice sveta. Kad su ljudi
zamiljali ravni svet, pitali su se da li more curi preko ivice. To je mogue iskustveno
88

zdls & meteori

proveriti. Obiite svet i neete pasti s njega. Problem deavanja na ivici sveta je reen
kad su ljudi shvatili da svet nije ravna ploa ve zakrivljena povrina. Vreme pak lii
na model eleznike pruge. Ako ima poetak, mora postojati neko, Bog, koji e
pokretati vozove. Ajntajnova opta teorija relativnosti objedinila je vreme i prostor
u prostor-vreme. Vreme je bilo drugaije od prostora, oboje su imali poetak i kraj, ili
su se nastavljali beskonano. Kad teoriji relativnosti dodamo dejstvo kvantne teorije,
u ekstremnim sluajevima, zakrivljenost moe da se desi u tako velikom obimu da se
vreme ponaa kao jo jedna prostorna dimenzija.
U ranoj vaseljeni - kad je ona bila dovoljno mala da bi se upravljala optom
relativnou i kvantnom teorijom - postojale su etiri prostorne i nijedna vremenska
dimenzija. To znai da kad govorimo o poetku, vaseljene, zaobilazimo saznanje
da, kad pogledamo iza sebe ka samom poetku kosmosa, vreme kakvo poznajemo
nije postojalo! Moramo shvatiti da nae uobiajene ideje o prostoru i vremenu ne
vae na samom poetku vaseljene. To je neto van naeg iskustva, ali ne i van dosega
nae mate ili matematike. ta se desilo u poetku vremena, ako su se u ranoj
vaseljeni sve etiri dimenzije ponaale kao prostor?
Shvatanje da vreme moe da se ponaa kao jo jedan prostorni pravac znai da
se moemo ratosiljati problema poetka vremena, ba kao to smo se reili problema
ivice sveta. Pretpostavimo da je poetak vaseljene neto kao Juni pol na Zemlji, sa
stepenima geografske irini koji igraju ulogu vremena. Dok se kreete ka severu,
krugovi konstantne geografske irine, koji predstavljaju veliinu vaseljene, irie se.
Vaseljena poinje kao taka na Junom polu, ali je Juni pol umnogome kao i svaka
druga taka. Pitanje ta se desilo pre poetka vaseljene postaje besmisleno, zato to
ne postoji nita junije od Junog pola. Na ovoj slici prostor-vreme nema granicu. Na
Junom polu vladaju isti zakoni prirode kao i na drugim mestima. Analogno, kad
neko kombinuje optu teoriju relativnosti s kvantnom teorijom, pitanje ta se deava
pre poetka vaseljene postaje besmisleno. Ideja da bi istorije trebale da budu
zatvorene povrine bez granica zove se bezgranini uslov.
Mnogi, ukljuujui i Aristotela, verovali su da je vaseljena morala oduvek
postojati, da bi izbegli pitanje njenog nastanka. Neki su verovali da vaseljena ima
poetak. Koristili su to ubeenje kao argument za postojanje Boga. Poimanje da se
vreme ponaa kao prostor nudi novu alternativu. Otklanja prastaru zamerku o
poetku vaseljene i znai da se taj dogaaj upravljao po zakonima nauke, bez
potrebe za Bogom koji bi je pustio u rad.
Fejnmanov zbir svih istorija trebalo bi tano da opie poetak vaseljene, ako je on
bio kvantni dogaaj. Protezanje kvantne teorije na itavu vaseljenu - u kojoj su
posmatrai deo posmatranog sistema - teko je. U etvrtom poglavlju videli smo
kako materijalne estice ispaljene ka zidu s dva proreza proizvode obrasce
interferencije kao vodeni talasi. Fejnman je objasnio da se to deava zato to estica
nema jedinstvenu istoriju. to e rei da, dok se kree od poetne take A do neke
krajnje take B, ne mora da ide jednom odreenom putanjom, ve istovremeno
putuje svakom moguom putanjom izmeu dve take. Interferencija nije
89

zdls & meteori

iznenaenje, s ove take gledita, zato to estica moe da istovremeno proe kroz
oba proreza i da stupi u interferenciju sa samom sobom. Upotrebljen na kretanju
estica, Fejnmanov metod ukazuje da za izraunavanje verovatnoe bilo koje zavrne
take moramo da uzmemo u obzir sve mogue istorije koje estica moe da sledi od
poetne do krajnje take. Fejnmanov metod se moe iskoristiti i za izraunavanje
kvantnih verovatnoa pri posmatranju vaseljene. Ako ih iskoristimo za itavu
vaseljenu, nema take A, pa emo sabirati sve istorije koje zadovoljavaju bezgranini
uslov i zavravaju u vaseljeni koju danas posmatramo.
Vaseljena se pojavljuje spontano, poinje na svaki mogui nain. Najvei deo njih
odgovara dugim vaseljenama. Neki od njih su sline naoj, ali je veina razliita. Ne
razlikuju se samo po detaljima, npr. da li je Elvis zaista umro mlad ili da li se repa
slui kao desert, ve i u oiglednim zakonima prirode. U stvari, postoji veliki broj
vaseljena s velikim broj em razliitih fizikih zakona. Neki ljudi nalaze da je ova
ideja, ponegde znana i kao multivaseljenski koncept, izuzetno misteriozna, ali to su
samo razliiti izrazi Fejnmanovog zbira istorija.

Multivaseljene / Kvantne fluktuacije dovode do stvaranja siunih vaseljena ni iz

ega. Nekolicina dostie kritinu veliinu, nakon koje se iri na inflatorni nain,
oblikujui galaksije, zvezde i u krajnjem sluaju, bia poput nas.
90

zdls & meteori

Primeniemo Edingtonovu analogiju s balonom da bismo ovo sebi lake

predstavili. Zamislimo vaseljenu koja se iri kao povrina mehura. Naa slika
spontanog kvantnog stvaranja vaseljene bie slina oblikovanju mehura pare u
kljualoj vodi. Mnogo siunih mehura pojavljuje se i nestaje. Oni predstavljaju minivaseljene koje se ire, ali se uruavaju dok su jo mikroskopske veliine. One
predstavljaju mogue, alternativne vaseljene, ali nas mnogo ne zanimaju zato to
nee opstati dovoljno dugo da razviju galaksije i zvezde, da i ne govorimo o
inteligentnom ivotu. Mali broj siunih mehurova poveavae se dok ne postanu
bezbedni od uruavanja. Nastavie da se ire sve veom brzinom. Stvorie vidljive
mehurie pare. Oni odgovaraju vaseljenama koje su poele da se sire sve veom
brzinom, drugim reima, vaseljenama u stanju inflacije.
Ve smo napomenuli da irenje putem inflacije nee biti u potpunosti jednako. U
zbiru istorija postoji samo jedna potpuno jednaka i pravilna istorija. Ona nosi
najveu verovatnou, ali veliki broj istorija su malice nepravilne, s gotovo jednakom
verovatnoom. Zbog toga inflacija predvia da je rana vaseljena bila malice
nejednaka, u skladu sa slabanim odstupanjima u intenzitetu primeenim u KMPR.
Nepravilnosti u ranoj vaseljeni su srena okolnost za nas. Zato? Homogenost je
dobra, ako ne volite da skidate kajmak s mleka, ali je ujednaena vaseljena dosadna.
Nepravilnosti u ranoj vaseljeni vane su zato to su neke oblasti imale neto veu
gustinu od drugih. Gravitaciona privlanost vika gustine usporila je irenje u tom
regionu, u poreenju s okolinom. Sila gravitacije je polako privlaila materiju dok se
nije uruila do oblika galaksija i zvezda, to je vodilo nastanku planeta i, bar u
jednom sluaju, ljudi. Zbog toga se paljivo zagledajte u mapu mikrotalasnih nebesa.
To je plan strukture itave vaseljene. Mi smo proizvod kvantnih fluktuacija na
samom poetku vaseljene. Ako ste religiozni, mogli biste rei da se Bog stvarno
kockao.
Ova ideja nas vodi ka duboko drugaijem pogledu na vaseljenu od
tradicionalnog. Zahteva da izmenimo nain na koji razmiljamo o njenoj istoriji. Da
bismo doli do predvianja u kosmologiji, moramo da izraunamo verovatnoe
drugaijih stanja itave vaseljene u sadanje vreme. U fizici obino pretpostavljamo
neko poetno stanje od kog sistem evoluira u vremenu. Vrimo predvianja pomou
relevantnih matematikih jednaina. Pokuavamo da izraunamo verovatnou da e
sistem biti u drugaijem stanju u budunosti, polazei od njegovog stanja u nekom
trenutku. Uobiajena pretpostavka u kosmologiji jeste da vaseljena ima jednu,
odreenu istoriju. Pomou zakona fizike izraunavamo kako e se ova istorija
vremenom razvijati. Ovo zovemo odozdo-nagore prilazom kosmologiji. Ali, poto
moramo uzeti u obzir kvantnu prirodu vaseljene izraenu Fejnmanovim zbirom
istorija, do amplitude verovatnoe da je vaseljena sad u stanju do kog je stigla
dolazimo sabirajui doprinose svih istorija koje zadovoljavanju bezgranini uslov i
zavravaju u datom stanju. Drugim reima, u kosmologiji ne bi trebalo slediti istorije
vaseljene odozdo-nagore, poto taj pogled pretpostavlja da postoji jedna istorija, s
91

zdls & meteori

precizno odreenom polaznom takom i evolucijom. Umesto toga moramo pratiti

istoriju odozgo-nadole, unazad od sadanjosti. Neke istorije bie verovatnije od
ostalih. Zbirom e dominirati jedna istorija, koja poinje stvaranjem vaseljene i
kulminira stanjem koje razmatramo. Ali bie razliitih istorija za razliita mogua
stanja vaseljene u sadanjosti. Ovo dovodi do radikalno drugaijeg pogleda na
kosmologiju i odnosa izmeu uzroka i posledice. Istorije koje doprinose
Fejnmanovom zbiru nemaju nezavisno postojanje ve zavise od onog to se meri. Mi
stvaramo istorije posmatranjem, umesto one nas.

Mikrotalasna pozadina / Slika nebesa je sainjena na osnovu sedmogodinjeg

rada WMAP satelita. Otkriva fluktuacije temperature - u obliku razliitih boja - stare
13,7 milijardi godina. Prikazane fluktuacije odgovaraju temperaturnim razlikama
manjim od hiljaditog dela stepena Celzijusa. Ipak su bile seme iz kog su iznikle
galaksije. Zaslugom: NASA/WMAP naunog tima.
Ideja da vaseljena nema jedinstvenu istoriju nezavisnu od posmatraa naizgled
protivrei izvesnim, poznatim injenicama. Moda postoji istorija u kojoj je Mesec od
rokfor sira. Na mesec provereno nije sainjen od tog materijala, to je loa vest za
mieve. Istorije u kojima je Mesec nainjen od sira, shodno tome ne doprinose
sadanjem stanju nae vaseljene, iako moda doprinose drugim. Ovo moda zvui
kao nauna fantastika, ali samo naizgled.
92

zdls & meteori

Sledea posledica prilaza odozgo-nadole jeste da oigledni zakoni prirode zavise

od istorije vaseljene. Veliki broj naunika veruje u postojanje jedinstvene teorije koja
objanjava ove zakone, kao i fizike konstante prirode, kao to su masa elektrona ili
dimenzionalnost prostor-vremena. Prilaz kosmologiji odozgo-nadole diktira da su
oigledni zakoni prirode razliiti za razliite istorije.
Razmislite o oiglednim dimenzijama vaseljene. Prema M-teoriji, prostor-vreme
ima deset prostornih i jednu vremensku dimenziju. Ista teorija kae da su sedam
prostornih dimenzija zakrivljene i tako sitne da ih ne primeujemo, to nam prua
iluziju da postoje samo tri dimenzije s kojima smo upoznati. Jedno od sredinjih
otvorenih pitanja M-teorije jeste: zato u naoj vaseljeni nema vie velikih dimenzija i
zato je veliki broj dimenzija zakrivljen?
Veliki broj ljudi voleo bi da veruje u postojanje nekog mehanizma koji
prouzrokuje da se sve dimenzije izuzev tri prostorne spontano sviju. Moda su sve
dimenzije poele kao male, ali su se tri prostorne iz nama nepoznatih razloga
proirile, a ostale nisu. Po svoj prilici nema dinamikog razloga zbog kog vaseljena
izgleda etvorodimenzionalno. Kosmologija, odozgo-nadole, umesto toga predvia
da broj prostornih dimenzija nije nepromenljiv zbog nekog fizikog naela. Postoji
kvantna verovatnoa amplituda za svaki broj velikih prostornih dimenzija od 0 do
10. Fejnmanov zbir sve to dozvoljava, za svaku moguu istoriju vaseljene, ali
zapaanje da naa vaseljena ima tri velike prostorne dimenzije izdvaja podvrstu
istorija s primeenim svojstvom. Drugim reima, kvantna verovatnoa da vaseljena
ima vie od tri velike prostorne dimenzije je beznaajna zato to smo ve izmerili
njene dimenzije i odredili da smo u vaseljeni s tri velike prostorne dimenzije. Sve
dok amplituda verovatnoe za tri velike prostorne dimenzije nije jednaka nuli, nije
vano koliko je mala u poreenju s amplitudom verovatnoe za drugi broj
dimenzija. To je kao kad bismo pitali kolika je amplituda verovatnoe da je papa
Kinez. Znamo da je Nemac, iako je verovatnoa da je Kinez vea, zato to ima vie
Kineza nego Nemaca. Slino tome, mi znamo da naa vaseljena ima tri velike
prostorne dimenzije. Interesuju nas samo istorije sa istim brojem dimenzija, stoga
nas zanimaju samo istorije s tri, iako drugaiji broj velikih prostornih dimenzija ima
veu amplitudu verovatnoe.
ta je sa zakrivljenim dimenzijama? Setite se da u M-teoriji precizni oblik
preostalih zakrivljenih dimenzija, unutranji prostor, odreuje vrednosti fizikih
koliina kao to su napon elektrona i priroda interakcija elementarnih estica, to jest,
sile prirode. Sve bi bilo jednostavno da M-teorija dozvoljava samo jedan oblik
zakrivljenih dimenzija ili moda nekoliko, od kojih bi svi izuzev jednog bili odbaeni
nekim sredstvima, to bi nam ostavilo samo jednu mogunost oiglednih zakona
prirode. Umesto toga, postoje amplitude verovatnoe za vise od 10500 razliitih
unutranjih prostora, od kojih svaki vodi ka razliitim zakonima i vrednostima
fizikih konstanti.
Ako neko gradi istoriju vaseljene odozdo-nagore, nema razloga da vaseljena
zavri s unutranjim prostorom za interakcije estica kakve danas zapaamo, sa
93

zdls & meteori

standardnim modelom (interakcijama elementarnih estica). U prilazu odozgonadole prihvatamo da postoje vaseljene sa svim moguim unutranjim prostorima.
U nekim vaseljenama elektroni su teki poput loptica za golf, a sile gravitacije
snanije od magnetnih. U naoj je prisutan standardni model sa svim parametrima.
Moemo izraunati amplitudu verovatnoe za unutranji prostor koji vodi do
standardnog modela na osnovu uslova bezgraninosti. Kao i kod verovatnoe o
postojanju vaseljene s tri velike prostorne dimenzije, nije vano koliko je mala
amplituda u odnosu na druge verovatnoe, zato to smo ve zapazili da standardni
model opisuje nau vaseljenu.
Mogue je testirati teoriju opisanu u ovom poglavlju. U prethodnim primerima
istakli smo da amplitude relativne verovatnoe radikalno razliitih vaseljena, kao to
su one s drugaijim brojem velikih prostornih dimenzija, nisu vane. Amplitude
relativne verovatnoe za susedne (to e rei sline) vaseljene, pak, jesu vane. Uslov
bezgraninosti nagovetava da su amplitude verovatnoe najvie za istorije u kojim
vaseljena poinje u potpunosti glatko. Amplitude su manje za vaseljene s vie
nepravilnosti. To znai da je rana vaseljena bila gotovo glatka, s malim
nepravilnostima. Ve smo rekli da moemo da zapaamo te nepravilnosti u malim
odstupanjima mikrotalasa koji stiu iz razliitih pravaca na nebesima. Potvreno je
da se tano poklapaju s optih zahtevima teorije inflacije. Neophodna su jo
preciznija merenja da bismo u potpunosti izdvojili teoriju odozgo-nadole od ostalih.
Da je potvrdimo ili odbacimo. Nadamo se da e sateliti budunosti obaviti taj posao.
Ljudi su pre nekoliko stotina godina verovali da je Zemlja jedinstvena i da je
smetena u sredite vaseljene. Danas znamo da postoji stotine milijardi zvezda u
naoj galaksiji i stotine milijardi galaksija, od kojih veliki procenat ima planetarne
sisteme. Rezultati opisani u ovom poglavlju ukazuju da je naa vaseljena samo jedna
od mnogih i da njeni oigledni zakoni nisu jedinstveno odreeni. To je sigurno
veliko razoaranje za one koji su se nadali konanoj teoriji, teoriji svega, koja e
predvideti prirodu svakodnevne fizike. Ne moemo da predvidimo pojedine
osobine kao to je broj velikih prostornih dimenzija ili unutranji prostor koji
odreuje fizike karakteristike koje zapaamo, kao to su masa i napon elektrona i
drugih elementarnih estica. Umesto toga, koristimo te broj eve da bismo odabrali
koje istorije doprinose Fejnmanovom zbiru.
ini se da smo stigli do kritine take u istoriji nauke, u kojoj moramo da
izmenimo poimanje ciljeva i onog to ini fiziku teoriju prihvatljivom. Izgleda da
osnovni brojevi, pa ak i oblik oiglednih zakona prirode nisu zasnovani na logici ili
principima fizike. Parametri mogu da imaju bilo koju vrednost, a zakoni da
preuzmu bilo koji oblik koji vodi do matematike teorije dosledne samoj sebi. Oni
doista imaju razliite vrednosti i oblike u razliitim vaseljenama. To moda ne
zadovoljava ljudsku potrebu da budu posebni ili da otkriju paket s uredno
spakovanim fizikim zakonima, ali izgleda da je priroda ba takva.
Reklo bi se da postoji nepregledno obilje moguih vaseljena. U sledeem
poglavlju videemo da su retke vaseljene u kojima moe opstati ivot poput naeg.
94

zdls & meteori

Mi ivimo u onoj u kojoj je ivot mogu. Bia poput nas ne bi mogla postojati u
vaseljeni samo malo drugaijoj od nae. ta moemo da zakljuimo iz ovog finog
podeavanja? Da li je to dokaz da je vaseljenu ipak stvorio blagonakloni tvorac? Da li
nauka nudi drugo objanjenje?

95

zdls & meteori

96

zdls & meteori

97

zdls & meteori

Sedmo poglavlje:
Navodno udo
Kinezi pripovedaju da se za vladavine dinastije Sija (oko 2205 - 1782. pre n. e.)
kosmiko okruenje najedanput promenilo. Deset sunaca je zablistalo na nebu.
Narod je mnogo patio od vruine. Car je naredio uvenom strelcu da obori nova
sunca. Nagradio je vrlog strelca pilulom besmrtnosti. Njegova ena je ukrala
udesnu pilulu. Zbog tog zloinstva prognana je na Mesec.

Binarne orbite / Planete koje krue binarnim zvezdanim sistemima verovatno

imaju negostoljubivu klimu, u nekim godinjim dobima je pretoplo, a u nekim
prehladno za ivot.
Kinezi su imali pravo kad su pretpostavili da solarni sistem od deset sunaca nije
zdravo okruenje za ljude. Danas znamo da se ivot ne bi nikada razvio u solarnom
98

zdls & meteori

sistemu s vise sunaca, iako bi on nudio vise mogunosti za sunanje. Razlog nije tako
jednostavan kao velika vruina iz kineske legende. Planeta bi mogla da uiva u
prijatnoj temperaturi i pod zracima vie zvezda, ali samo neko vreme. Ne bi se
mogla nadati ujednaenom zagrevanju na due staze, situaciji koja je, po svemu
sudei, neophodna za razvoj ivota. Posmatraemo ta bi se desilo u
najjednostavnijem sistemu s vie sunaca, binarnom, onom s dve zvezde. I tako
jednostavan sistem moe da istrpi samo odreene vrste stabilnih orbita, prikazanih
na slici ispod. U svakoj od tih orbita bilo bi perioda u kojima bi planeta bila previe
vrela ili previe hladna za opstanak ivota. Situacija bi bila jo gora u sistemima s
vise zvezda.
Na solarni sistem ima jo srenih osobina, bez kojih se sloeniji ivotni oblici
ne bi nikada razvili. Njutnovi zakoni, na primer, dozvoljavaju da planete putuju po
krunim ili elipsastim orbitama. Elipse su spljoteni krugovi, due na jednoj i ue na
drugoj osi. Ekscentrinost je mera za stepen spljotenosti elipse, kree se u rasponu
od nule do jedan. Ekscentrinost bliska nuli znai da je planetarna putanja slina
krugu, dok ona bliska jedinici znai da je veoma spljotena. Kepler se uznemirio kad
je saznao da planete ne putuju po savrenim krunicama. Zemljina orbita ima
ekscentrinost od samo dva procenta, to znai da je gotovo kruna. Ispostavilo se
da je to veoma srena okolnost.

Ekscentrinosti / Ekscentrinost je mera slinosti elipse krugu. Krune orbite su

pogodne za ivot, dok izduene orbite izazivaju velike temperaturne fluktuacije.
99

zdls & meteori

Sezonske vremenske prilike na Zemlji uglavnom su odreene nagibom ose

Zemljine rotacije u odnosu na njeno kruenje oko Sunca. Tokom zime na severnoj
hemisferi, na primer, Severni pol je nagnut od Sunca. injenica da je Zemlja najblia
Suncu u to vreme - samo 147 miliona kilometara, u poreenju sa 152 miliona
kilometara u julu - ima zanemarljivi uticaj na temperaturu, u poreenju s uticajem
nagiba. Na planetama s veom orbitalnom ekscentrinou, promenljiva udaljenost
od Sunca igra mnogo znaajniju ulogu. Na primer, na Merukuru, koji ima
ekscentrinost od 20%, temperatura je preko 93 stepena Celzijusa toplija kad je
planeta najblia Suncu (perihel) nego kad je najdalja od njega (afel). U stvari, da je
ekscentrinost nae planete blizu jedinice, okeani bi prokljuali kad bi Zemlja stigla
do najblie take Suncu. Smrzli bi se kad bi planeta stigla do najdalje take. U takvoj
situaciji ni letnji ni zimski odmori ne bi bili naroito prijatni. Velike orbitalne
ekscentrinosti ne pogoduju razvoju ivota. Imamo sree to ivimo na planeti ija je
ekscentrinost gotovo jednaka nuli.

Zona Zlatokose / Da je Zlatokosa ispitivala planete, iznala bi da su one unutar

zelene zone pogodne za ivot. uta zvezda predstavlja Sunce. Belje zvezde su vee i
toplije, a crvenije manje i hladnije. Planete blie svojim zvezdama od zelene zone bile
bi pretople za ivot, a one iza njih previse hladne. Gostoljubiva zona ua je kod
hladnijih zvezda.
100

zdls & meteori

Takoe smo imali sree kad je u pitanju masa Sunca i udaljenost nae planete od
njega, zato to masa zvezde odreuje koliinu energije koju odaje. Najvee zvezde
imaju stotinu puta veu masu od Sunca, dok najmanje mogu biti sto puta manje. I
opet, ako bismo zamislili da je razdaljina izmeu Zemlje i Sunca datost, i da Sunce
ima samo 20% manju ili veu masu, Zemlja bi bila hladnija od dananjeg Marsa ili
vrelija od dananje Venere.
Naunici tradicionalno definiu gostoljubivu zonu oko svake zvezde kao uski
pojas oko Sunca u kom moe opstati tena voda. Gostoljubiva zona se pokatkad
zove i zona Zlatokose, zato to opstanak tene vode zahteva da je, kao kod
Zlatokose, za nastanak inteligentnog ivota neophodna odgovarajua temperatura.
Gostoljubiva zona u Sunevom sistemu, na slici ispod, majuna je. Na sreu svih
inteligentnih ivotnih oblika, Zemlja se ba njome kree!
Njutn je verovao da udnovato gostoljubivi Sunev sistem nije proistekao iz
haosa samo na osnovu zakona prirode. Veliki naunik je tvrdio da je red u vaseljeni
... isprva stvorio Bog. I da ga je odrao do dananjeg dana u istom stanju i
uslovima. Nije teko shvatiti zato je to pomislio. Veliki broj malo verovatnih
pojava udruile su se da nam omogue postojanje. Na svet je nainjen da bude
pogodan za ljudsku rasu. Bilo bi zaista udno da je ovo jedini solarni sistem u
vaseljeni. Prva planeta koja krui oko sunca koje nije nae opaena je tek 1992.
godine. Danas poznajemo stotine takvih planeta. Nema sumnje da postoji bezbroj
drugih meu mnogim milijardama zvezda u univerzumu. Uslovi na naoj planeti jedno sunce, srena kombinacija razdaljine i solarne mase Zemlje i Sunca -u svetlosti
te injenice mnogo manje su neobini i mnogo manje ubedljivi kao dokazi da su
paljivo udeeni samo da bi zadovoljili ljudska bia. Planete svih vrsta postoje, neke
su - a jedna sasvim sigurno - pogodne za ivot. I kad bia na planeti pogodnoj za
ivot proue svet oko sebe, obavezna su da zakljue kako okruenje zadovoljava
uslove njihovog postojanja.
Mogue je preobraziti poslednju reenicu u nauno naelo: sama injenica naeg
postojanja namee pravila i odreuje odakle i u koje vreme nam je mogue da
posmatramo vaseljenu. To jest, injenica naeg postojanja ograniava karakteristike
okoline u kojoj smo se nali. Ovaj princip se zove slabo antropiko naelo.
(Videemo zato je pridev slabo, nedavno dodat). Izraz naelo odabira bio bi
bolji od antropikog, zato to se naelo odnosi na to kako saznanje o sopstvenom
postojanju namee pravila kojima biramo, iz svih moguih okruenja, ono koje
dozvoljava postojanje ivota.
Slabo antropiko naelo, iako podsea na filozofiju, moe da bude iskorieno za
donoenje naunih predvianja. Na primer, koliko je vaseljena stara? Uskoro emo
videti da nae postojanje u vaseljeni podrazumeva prisustvo elemenata kao to je
ugljenik, koji nastaju kuvanjem lakih elemenata unutar zvezda. Ugljenik nakon toga
mora biti razbacan u prostoru eksplozijom supernove. Konano mora da se zgusne
kao deo planeta, u solarnom sistemu nove generacije. Fiziar Robert Diki je 1961.
101

zdls & meteori

godine ustvrdio da je taj proces trajao deset milijardi godina. Nae postojanje na
ovom mestu znai da je vaseljena bar toliko stara. S druge strane, ona ne moe biti
mnogo starija od deset milijardi godina, zato to e u daljoj budunosti sve zvezdano
gorivo biti potroeno, a mi bez vrelih zvezda ne moemo iveti. To znai da
vaseljena mora biti stara oko deset milijardi godina. To nije izuzetno precizno
predvianje, ali je istinito. Veliki prasak se, prema dananjim podacima, zbio pre oko
13,7 milijardi godina.
Antropika predvianja, ba kao to je bio sluaj sa starou vaseljene, obino
proizvode niz vrednosti za dati fiziki parametar, umesto precizne veliine, zato to
nae postojanje moda ne zahteva odreenu vrednost nekog fizikog parametra, ali
esto zahteva da takav parametar isuvie ne odstupa od vrednosti u kojoj je otkriven.
Mi tavie oekujemo da stvarni uslovi u naem svetu budu tipini i u antropiki
dozvoljenom opsegu. Na primer, ako samo skromne orbitalne ekscentrinosti,
recimo izmeu 0 i 0,5, dozvoljavaju postojanje ivota, onda ekscentrinost od 0,1 ne
bi trebalo da nas iznenadi, zato to, izmeu tolikih planeta u vaseljeni, prilian
procenat verovatno ima orbite s tako malom ekscentrinou. Da se ispostavilo da se
Zemlja kree po gotovo savrenoj krunici, s ekscentrinou od recimo
0,0000000001, to bi je uinilo veoma neobinom planetom. Takvo saznanje moglo bi
nas podstai da potraimo objanjenje zato ivimo na tako izuzetnom mestu. Ova
ideja se ponekad naziva mediokritetskim naelom.
Srene podudarnosti vezane za oblike planetarnih orbita, mase zvezde i tako
dalje zovemo okolinim zato to izrastaju iz sluajnosti u okolini, a ne iz srenih
okolnosti u osnovnim zakonima prirode. Starost vaseljene je takoe faktor okoline,
zato to postoji ranije i kasnije doba vaseljene, ali mi moramo da ivimo u ovom,
jedino pogodnom za razvoj ivota. Nije teko shvatiti okoline podudarnosti, zato
to je nae kosmiko stanite jedno od mnogih koja postoje u vaseljeni, a mi
oigledno moramo postojati na mestu pogodnom za ivot.
Slabo antropiko naelo nije izrazito kontroverzno. Postoji snaniji oblik za koji
emo se zalagati, iako ga neki fiziari posmatraju s prezirom. Jako antropiko naelo
tvrdi da injenica da postojimo namee ogranienja, ne samo naoj okolini, ve i
moguem obliku i sadraju zakona prirode. Ideja je nastala zato to nisu samo
karakteristike naeg solarnog sistema neobino pogodne za razvoj ljudske rase, ve i
karakteristike itave vaseljene, to je znatno tee objasniti.
Pria o tome kako je praiskonska vaseljena sastavljena od vodonika, helijuma i
malo litijuma evoluirala u onu koja je iznedrila bar jedan svet s inteligentnim
ivotom poput naeg, sadri mnoga poglavlja. Kao to smo ranije pomenuli, sile
moraju biti takve da tei elementi - naroito ugljenik - mogu da budu proizvedeni od
praiskonskih elemenata i ostanu stabilni najmanje nekoliko milijardi godina. Tei
elementi nastaju u peima koje nazivamo zvezde. to znai da su sile prvo morale da
dozvole oblikovanje zvezda i galaksija. One su iznikle iz semena siunih
nehomogenosti rane vaseljene, koja je bila gotovo u potpunosti jednaka, ali je na svu
sreu poznavala razlike u gustini reda 1 prema 100.000. Postojanje zvezda i
102

zdls & meteori

elemenata od kojih smo sainjeni unutar njih nije bilo dovoljno. Dinamika zvezda
morala je biti takva da neke od njih eksplodiraju. tavie, da eksplodiraju ba na
nain koji e rasuti teke elemente po svemiru. To nije sve, zakoni prirode su morali
da diktiraju da se ovi ostaci ponovo zgusnu u novu generaciju zvezda, okruenih
planetama koje sadre novooblikovane tee elemente. Svaka karika ovog lanca bila
je neophodna za nae postojanje, ba kao to su izvesni dogaaji na ranoj Zemlji
morali da se dese po redu da bi ono bilo mogue. Deavanja koja su dovela do
evolucije vaseljene odvijala su se na osnovu ravnotee osnovnih sila prirode. Njihov
meusobni odnos morao je biti podeen ba kako treba da bismo postojali.

Trostruki alfa proces / Ugljenik nastaje unutar zvezda, sudaranjem tri jezgra
helijuma. Taj dogaaj bio bi izrazito neverovatan kad ne bi bilo zakona fizike s
naroitim svojstvima.
Fred Hojl je, pedesetih godina dvadesetog veka, meu prvima prepoznao da
ovaj proces zahteva mnotvo srenih podudarnosti. Hojl je verovao da su svi
hemijski elementi nastali od vodonika, istinske praiskonske supstance. Vodonik ima
najjednostavnije atomsko jezgro, sastavljeno od samo jednog protona, samog ili u
kombinaciji s jednim ili dva neutrona. (Razliite oblike vodonika, ili bilo kog jezgra,
koji imaju isti broj protona ali razliit broj neutrona, zovemo izotopima). Danas nam
103

zdls & meteori

je poznato da su atomi helijuma i litijuma, ija jezgra sadre dva ili tri protona,
takoe sintetizovani u mnogo manjim koliinama, u praiskonu, kad je vaseljena bila
200 sekundi stara. ivot, s druge strane, zavisi od sloenijih elemenata. Ugljenik je
najvaniji od njih. On je osnov celokupne organske hemije.
Iako neki zamiljaju ive organizme kao to su inteligentni kompjuteri,
sastavljene od drugih elemenata, kao to je silicijum, teko je poverovati da bi se
ivot spontano razvio bez prisustva ugljenika. Razlozi za to su tehnike prirode.
Vezani su za jedinstvene osobine ugljenika pri vezivanju s drugim elementima. Na
primer, ugljen-dioksid je gas na sobnoj temperaturi. Bioloki je veoma koristan.
Silicijum se nalazi odmah ispod ugljenika na periodnom sistemu elemenata, to
znai da ima slina hemijska svojstva. Ipak, silicijum-dioksid ili kvarc, mnogo je
korisniji u kolekciji stenja nego u pluima nekog organizma. Mogu je razvoj
ivotnih oblika koji se hrane silicijumom i veselo lupkaju repom po barama tenog
amonijaka. Ali ni takav egzotini vid ivota ne bi mogao proistei samo iz
praiskonskih elemenata, zato to oni mogu da stvore samo dve stabilne meavine,
litijum-hidrid, bezbojni kristal i vodonini gas. Ni od jednog ni od drugog ne moe
se oekivati razmnoavanje, da i ne govorimo o zaljubljivanju. Takoe, injenica je
da smo mi ivotni oblici zasnovani na ugljeniku. Zbog toga se postavlja pitanje kako
je nastao ugljenik, ije jezgro sadri est protona, i kako su nastali drugi teki
elementi od kojih se sastoji nae telo.
Prvi korak je bio skupljanje helijuma u starim zvezdama. On nastaje pri sudaru i
fuziji dva vodonikova jezgra. Proces se odvija unutar zvezda, koje na taj nain
stvaraju energiju koja nas zagreva. Dva atoma helijuma mogu da se sudare i stvore
berilijum, atom ije jezgro sadri etiri protona. Tako nastali berilijum mogao bi da
se spoji s treim jezgrom helijuma i stvori ugljenik. To se ne deava, zato to se
izotop berilijuma raspada gotovo odmah po stvaranju. Od njega nastaju helijumska
jezgra.
Situacija se menja kad zvezdama pone da nestaje vodonik. Kad se to desi, jezgro
zvezde se urui. Temperatura u njenom sreditu die se na sto miliona stepeni
Kelvina. Jezgra se, u takvim okolnostima, tako esto susreu da se neka jezgra
berilijuma sudaraju s jezgrima helijuma pre nego to se raspadnu. Berilijum se tako
fuzionie s helijumom stvarajui stabilan izotop ugljenika. Tako nastali ugljenik jo je
daleko od stvaranja sreene skupine hemijskih jedinjenja, sposobne da uiva u ai
bordoa, onglira bakljama ili postavlja pitanja o vaseljeni. Da bi nastala bia poput
ljudskih, ugljenik mora biti izmeten iz sredita zvezda u prijateljskije nastrojeno
susedstvo. To se, kao to emo videti, postie kad zvezda, na kraju ivotnog ciklusa,
eksplodira u supernovu, izbacujui ugljenik i druge teke elemente, koji e se kasnije
zgusnuti u planete.
Ugljenik nastaje tokom trostrukog alfa procesa, zato to su alfa estice drugo ime
za jezgra izotopa helijuma koji u njemu uestvuju i zato to proces zahteva da se tri
takva jezgra fuzioniu. Klasina fizika predvia da bi proizvodnja ugljenika putem
trostrukog alfa procesa trebalo da bude mala. Hojl je ovo zapazio. Predvideo je, 1952.
104

zdls & meteori

godine, da zbir energija berilijumovog i helijumovog jezgra mora biti gotovo jednak
energiji izvesnog kvantnog stanja izotopa ugljenika, nastalog tim putem. Ta situacija
se zove rezonanca. Ona znatno ubrzava nuklearnu reakciju. U to vreme takav nivo
energije nije bio poznat. Vilijam Fauler, sa Kalifornijskog tehnolokog instituta,
potraio ga je i naao na osnovu Hojlove pretpostavke. To je bila velika podrka
Hojlovim stavovima o nainu stvaranja sloenih jezgara.
Hojl je pisao: Ne mogu da verujem da bi ijedan naunik nakon prouavanja
dokaza propustio da izvede zakljuak da su zakoni nuklearne fizike namerno
stvoreni sa sveu o posledicama koje proizvode unutar zvezda. U to doba niko nije
znao dovoljno o nuklearnoj fizici da bi shvatio obim srenih podudarnosti koje su
nale izraz u zakonima fizike. Naunici su, poslednjih godina, nakon prouavanja
istinitosti snanog antropikog naela, poeli da se pitaju kakva bi vaseljena bila da
su zakoni prirode drugaiji. Danas moemo stvoriti kompjuterske modele koji nam
mogu pokazati kako brzina trostruke alfa reakcije zavisi od snage osnovnih
prirodnih sila. Takvi prorauni pokazuju da bi promena od samo 0,5% snane
nuklearne sile, ili 4% elektrine sile, unitila gotovo sav ugljenik i kiseonik u svakoj
zvezdi, a samim tim i mogunost nastanka nama poznatog ivota. Zakljuak je da
uslovi naeg opstanka nestaju ako se pravila vaseljene makar malice promene!
Prouavanjem modela vaseljena dobijenih izvesnim izmenama teorija fizike
moemo pratiti dejstvo promena fizikih zakona na metodian nain. Ispostavlja se
da nisu samo jadne snane nuklearne sile i elektromagnetske sile podeene tako da
pogoduju naem nastanku i opstanku. Veina osnovnih konstanata, prisutnih u
naim teorijama su, po svoj prilici, fino podeene, tako da bi vaseljena bila bitno
drugaija, kad bi bile makar malo izmenjene. U velikom broju sluajeva bi postala
negostoljubiva za razvoj ivota. Na primer, ako bi druga nuklearna sila, slaba sila, u
ranoj vaseljeni bila znatno slabija, sav vodonik u kosmosu preobrazio bi se u helijum,
to znai da ne bi bilo normalnih zvezda. Da je bila mnogo snanija, eksplozija
supernove ne bi dovela do rasipanja materija iz njihove unutranjosti, to znai da ne
bi posejala meuzvezdani prostor semenom tekih elemenata neophodnih za razvoj
ivota na planetama. Da su protoni samo 0,2% tei, raspali bi se na neutrone, to bi
destabilizovalo atome. Ako bi zbir masa kvarkova koji ine proton bio promenjen za
10%, bilo bi manje stabilnih atomskih jezgara od kojih smo sainjeni. U stvari,
izgleda da su zbirne mase kvarkova podeene tako da omogue postojanje najveeg
broja stabilnih jezgara.
Ako pretpostavimo da je za razvoj ivota na nekoj planeti potrebno nekoliko
stotina miliona godina kruenja po stabilnoj orbiti, moramo pretpostaviti da je i broj
prostornih dimenzija takoe nepromenljivo odreen naim postojanjem. Zakljuak
se namee zato to su, po zakonu gravitacije, stabilne eliptine orbite mogue samo u
tri dimenzije. Krune orbite su mogue i u drugim dimenzijama, ali one, kao to je
Njutn strahovao, nisu stabilne. I najmanje odstupanje, u netrodimenzionalnom
okruenju, kao to je ono izazvano privlanom silom drugih planeta, skrenulo bi
planetu s krune orbite. Prouzrokovalo bi spiralno kretanje od Sunca ili ka njemu. To
105

zdls & meteori

znai da bismo se smrzli ili izgoreli. Gravitaciona sila izmeu dva tela bi, u vise od
tri dimenzije, bre opadala nego u tri dimenzije. U trodimezionalnom prostoru
gravitacione sile opadaju do nivoa od jedne etvrtine vrednosti, pri dvostrukom
poveanju razdaljine. U etvorodimenzionalnom prostoru opadaju do nivoa od
jedne osmine, u petodimenzionalnom do jedne esnaestine i tako dalje. Shodno
tome, Sunce ne bi moglo da postoji u stabilnom stanju, s unutranjim pritiskom koji
uravnoteuje gravitacionu privlanost, u prostoru s vise od tri dimenzije. Raspalo bi
se ili bi se uruilo u crnu rupu, to bi nam, u oba sluaja zagoralo ivot. Elektrine
sile bi se na atomskom nivou ponaale kao gravitacione. To znai da bi elektroni u
atomu pobegli ili bi spiralnom putanjom pali na jezgro. U oba sluaja ne bi bilo
atoma koje poznajemo.
Izgleda da je pojava sloenih struktura kadrih da podre inteligentni ivot
veoma krhak proces. Zakoni prirode tvore izuzetno fino podeeni sistem. U fizikim
zakonima veoma malo toga moe biti izmenjeno, a da pojava ivota kakvog
poznajemo bude i dalje mogua. Izgleda da ljudi i slini ivotni oblici ne bi nastali da
nije bilo niza zapanjujue srenih podudarnosti u precizno odreenim fizikim
zakonima.
Najimpresivnija podudarnost s finim podeavanjem tie se takozvane
kosmoloke konstante iz Ajntajnove teorije opte relativnosti. Ve smo
napomenuli da je Ajntajn 1915. godine, kad je formulisao teoriju, verovao u statinu
vaseljenu, koja se ne iri niti skuplja. Poto sva materija privlai drugu materiju,
uveo je novu antigravitacionu silu u svoju teoriju, da bi se izborio s tenjom
vaseljene da se urui u samu sebe. Ova sila, za razliku od drugih, ne potie iz nekog
odreenog izvora, ve je ugraena u samo tkivo prostor-vremena. Kosmoloka
konstanta opisuje snagu ove sile.
Ajntajn je uklonio kosmoloku konstantu iz teorije kad je otkriveno da vaseljena
nije statina. Nije prezao da kae kako je njeno ukljuenje u teoriju najvea greka
koju je napravio u ivotu. Posmatranje veoma udaljene supernove 1988. godine
otkrilo je da se vaseljena iri sve veom brzinom. To ne bi bilo mogue bez neke vrste
odbojne sile koja deluje u itavom svemiru. Kosmoloka konstanta je oivljena. Poto
sad znamo da njena vrednost nije jednaka nuli, namee se pitanje, zato ima neku
drugu vrednost? Neki fiziari tvrde da je nastala zahvaljujui dejstvu kvantne
mehanike, ali su izraunali vrednost sto dvadesetog reda (jedinica iza koje stoji 120
nula) snaniju od stvarne vrednosti, dobijene posmatranjem supernove. To znai da
je razmiljanje vezano za proraune pogreno, ili da postoje neka druga dejstva koja
na udesan nain ponitavaju sve izuzev nezamislivo sitnih delia proraunatih
brojeva. Jedno je sigurno: da je vrednost kosmoloke konstante mnogo vea nego to
jeste, naa vaseljena bi se raspala u paramparad pre nego to bi se stvorile galaksije
i, po ko zna koji put, ivot na njima.
ta moemo da zakljuimo na osnovu ovih podudarnosti? Srea u preciznim
odredbama i prirodi osnovnih fizikih zakona nije isto to i srea koju nalazimo u
faktorima okoline. Ne moe biti tako lako objanjena. Ima mnogo dublje fizike i
106

zdls & meteori

filozofske posledice. ini se da je naa vaseljena sa svojim zakonima skrojena po

meri naeg odranja i da, ako elimo da postojimo, ima veoma malo prostora za
promenu. Ovo nije lako objanjivo. Postavlja se prirodno pitanje, zato je to tako.
Veliki broj ljudi voleo bi da ove podudarnosti upotrebimo kao dokaze bojeg
dela. Ideja da je vaseljena projektovana za smetaj ljudske vrste prisutna je u
teologijama i mitologijama starim po nekoliko hiljada godina. Opstala je do
dananjeg dana. Bogovi u majanskom Popol Vuhu obznanjuju: Ne mogadosmo da
dobijemo slavu, ni ast od onog to smo stvorili i nainili do pojave ljudskih bia,
obdarenih sveu. Tipini egipatski spis iz 2000. godine pre n. e. navodi kako:
ovek, boje ivine, ima sve to mu je potrebno. On (bog sunca) nainio je nebo i
zemlju za njihovo dobro. Kineski taoistiki filozof Li ju Kou izraava sledeu ideju
kroz usta knjievnog junaka: Nebesa su nainila pet vrsta itarica, proizvela su i
one s perajima i pernata plemena, za nae dobro.
U zapadnoj kulturi, Stari zavet u prii o stvaranju izlae ideju o projektu
provienja. Aristotel je snano uticao na tradicionalni hrianski pogled na svet. On
je verovao u inteligentni prirodni svet koji funkcionie na osnovu nekog
osmiljenog projekta. Srednjovekovni hrianski teolog Toma Akvinski (1225-1274)
koristi Aristotelove ideje o redu u prirodi da bi zagovarao postojanje Boga. Jedan
hrianski teolog iz osamnaestog veka ide tako daleko da tvrdi da zeevi imaju beli
rep da bismo ih lake odstrelili. Savremeniji primer hrianskog stava pre nekoliko
godina predstavio je Kritof enborn, kardinal i beki nadbiskup. Napisao je:
Danas, poetkom dvadeset prvog veka, suoavamo se s naunim tvrdnjama kao to
su neodarvinizam i ideja o multivaseljenama, izmiljenim da bi se zabaurili
nagomilani dokazi o svrhovitom i paljivo isplaniranom svemiru, kakve nudi
savremena nauka. Katolika crkva opet e braniti ljudsku prirodu, obznanjujui da je
imanentna zamisao u prirodi stvarnost. Nagomilani dokazi o svrhovitom i
isplaniranom svemiru na koje se poziva kardinal jesu podaci o finom podeavanju
koje smo upravo naveli.
Kopernikov model Sunevog sistema, u kom Zemlja vie nema sredinje mesto,
bio je prekretnica u naunom odbijanju vaseljene s ovekom u sreditu. Ironino je
to je Kopernikov pogled na svet bio antropomorfan. Iao je tako daleko da nas je
teio istiui kako, uprkos heliocentrinom modelu, Zemlja ostaje gotovo u sreditu
vaseljene: Iako (Zemlja) nije u sreditu sveta, razdaljina (od centra) nije nita u
odnosu na onu do nepokretnih zvezda. Izum teleskopa i posmatranja iz
sedamnaestog veka donela su nova otkria. Saznali smo da naa planeta nije jedina
oko koje krui prirodni satelit. Sve to je osnailo kopernikansko naelo da nam
privilegovani poloaj u vaseljeni ne pripada. U narednim vekovima naa planeta je,
posle svakog naunog dostignua, delovala sve obinije. Nedavna otkria velikog
broja finih podeavanja u zakonima prirode mogla su navesti neke od nas da se
vrate staroj ideji da je veliki projekat delo nekog velikog projektanta. Ova vrsta ideje
u Americi se naziva inteligentnim projektom, poto ustav zabranjuje irenje

107

zdls & meteori

religioznih uenja u kolama. To naravno navodi na pomisao da je projektant Bog,

bez izriitog pominjanja natprirodnog bia.
Ovo nije odgovor moderne nauke. U petom poglavlju videli smo da je naa
vaseljena samo jedna od mnogih i da svakoj od njih vladaju razliiti zakoni. Ideja o
multivaseljenama nije izmiljena da bi se opravdalo udo finog podeavanja. Ona je
posledica uslova bezgraninosti, kao i mnotva drugih teorija savremene
kosmologije. Ako je to istina, to svodi jako na slabo antropiko naelo, a fino
podeene fizike zakone postavlja na nivo faktora okoline, jer to znai da nae
kosmiko stanite - to se sad odnosi na itavu opaenu vaseljenu - jeste samo jedno
od mnogih, ba kao to je na solarni sistem samo jedan od mnogih. Fina podeenost
zakona prirode u naoj vaseljeni postala je manje zauujua kad smo saznali da
postoji jo mnogo njih, kao to su prilike u naem solarnom sistemu postale obinije
nakon saznanja da postoje milijarde slinih. Mnogi ljudi su tokom vekova lepotu i
sloenost prirode pripisivali Bogu, zato to u njihovo vreme nije bilo naunih
objanjenja tih pojava. Kao to su Darvin i Valas objasnili kako naizgled udesni
sklop ivih organizama moe da postoji bez intervencije uzvienog bia, ideja
multivaseljena moe da objasni finu podeenost fizikih zakona bez potrebe za
dobrodunim stvoriteljem koji je skrojio vaseljenu po naoj meri.
Ajntajn je jednom postavio sledee pitanje svom pomoniku Ernstu trausu:
Da li je Bog imao izbora kad je stvorio vaseljenu? Kepler je u esnaestom veku bio
ubeen da je Bog stvorio kosmos prema nekom savrenom matematikom principu.
Njutn je dokazao da isti zakoni vladaju na zemlji i nebesima. Razvio je matematike
jednaine da bi izrazio te zakone. Bile su tako elegantne da su podstakle gotovo
religiozni ar meu naunicima osamnaestog veka, koji su u njima videli dokaz da je
Bog matematiar.
Jo od Njutna i naroito Ajntajna, cilj fizike bio je da pronae jednostavne
matematike principe o kakvima je Kepler matao i da na njihovoj osnovi stvori
objedinjenu teoriju svega koja e objasniti svaki detalj materije i sila koje
primeujemo u prirodi. Maksvel i Ajntajn su u devetnaestom i poetkom
dvadesetog veka objedinili teorije elektriciteta, magnetizma i svetlosti. Sedamdesetih
godina dvadesetog veka stvoren je standardni model, jedinstvena teorija jake i slabe
nuklearne sile i elektromagnetne sile. Stvorene su teorije struna i M-teorija, da bi se
obuhvatila i preostala sila, gravitacija. Cilj nije bio samo da se iznae jedna teorija
koja objanjava sve sile, ve i pomenute osnovne brojeve, kao to su jaina sila i masa
i naponi elementarnih estica. Ajntajn je objasnio kako su se fiziari nadali da e
moi da kau da je priroda tako sainjena da e biti mogue i logino predstaviti
tako snano odreene zakone, da e se u njihovom okviru pojavljivati samo
razumno, celovito odreene konstante (a ne konstante ija se brojana vrednost ne
moe menjati bez unitavanja teorije). Jedinstvena teorija ne bi imala fino
podeavanje koje nam dozvoljava da postojimo. Ako u svetlosti skoranjih naunih
dostignua Ajntajnov san protumaimo kao elju za stvaranjem jedinstvene teorije
koja e s pripadajuim spektrom razliitih zakona, objasniti ovu i druge vaseljene,
108

zdls & meteori

M-teorija mogla bi biti taj model. Ali, da li je M-teorija jedinstvena, ili zahtevana od
svakog jednostavnog loginog principa? Moemo li odgovoriti na pitanje zato Mteorija?

109

zdls & meteori

110

zdls & meteori

111

zdls & meteori

Osmo poglavlje:
Velika zamisao
U ovoj knjizi objasnili smo kako su pravilnosti u kretanju nebeskih tela poput
Sunca, Meseca i planeta nagovestile da se one pokoravaju nepromenljivim
zakonima, umesto muiavim hirovima bogova i demona. Isprva je postojanje takvih
zakona postalo oigledno samo u astronomiji (ili astrologiji, koja je poistoveivana s
njom). Ponaanje stvari na Zemlji je tako sloeno i izloeno tako velikom broju
uticaja da su rane civilizacije bile nemone da opaze bilo koji jasni obrazac zakona
koji upravljaju ovim pojavama. Postepeno su otkrivani novi zakoni u oblastima van
astronomije. To je dovelo do pojave naunog determinizma, uverenja u postojanje
celovitog skupa zakona koji, uz poznavanje stanja vaseljene u nekom trenutku,
odreuju kako e se ona razvijati od tog trenutka unapred. Ti zakoni moraju da vae
svuda i uvek, inae ne bi bili zakoni. Izuzeci ili uda ne mogu postojati. Bogovi i
demoni ne mogu intervenisati u upravljanju vaseljenom.
Nauni determinizam prvi put je predstavljen u doba kad su Njutnovi zakoni
kretanja i gravitacije bili jedini poznati. Objasnili smo kako su ovi zakoni proireni
Ajntajnovom teorijom opte relativnosti i kako su otkriveni zakoni koji upravljaju
drugim vidovima vaseljene.
Zakoni prirode objanjavaju nam kako se vaseljena ponaa, ali ne objanjavaju
zato. Prisetiemo se pitanja postavljenih na poetku knjige:
Zato postoji neto umesto niega?
Zato postojimo?
Zato postoji ovaj skup zakona, a ne neki drugi?
Neki e tvrditi da je odgovor na ovo pitanje Bog koji je odabrao da stvori
vaseljenu na ovaj nain. Razumno je pitati ko i zato je stvorio vaseljenu, ali ako je
odgovor Bog, pitanje je samo preformulisano u ono ko je stvorio Boga. To
podrazumeva da postoji entitet kome ne treba stvoritelj i da se taj entitet zove Bog.
Mi pak tvrdimo da je na ova pitanja mogue odgovoriti unutar naunog domena bez
prizivanja boanskih bia.
Prema idejama realizma zavisnog od modela predstavljenog u treem poglavlju
na mozak tumai podatke ulnih organa tako to stvara model spoljnjeg sveta.
Stvaramo mentalne predstave svog doma, drvea, drugih ljudi, elektriciteta koji tee
iz zidnih utinica i atoma, molekula i drugih vaseljena. Te mentalne predstave su
jedina stvarnost koju poznajemo. Ne postoje testovi stvarnosti nezavisni od modela.
112

zdls & meteori

Igra ivota, izumljena 1970. godine, primer je koji nam moe pomoi u razmiljanju o
pitanjima stvarnosti i stvaranja. Stvorio ju je mladi matematiar iz Kembrida Don
Konvej.
Re igra moe biti zbunjujua. U njoj nema pobednika i gubitnika. U stvari,
nema ni igraa. Igra ivota, u sutini nije igra, ve skup zakona koji upravljaju
dvodimenzionalnom vaseljenom. To je deterministika vaseljena. Zakoni odreuju
ono to e se desiti u budunosti, kad se postavi poetni raspored ili poetno stanje.

Treptai / Treptai su jednostavna vrsta sloenih predmeta u Igri ivota.

Konvej je zamislio svet u obliku grupe kvadrata, nalik ahovskoj tabli. Taj svet se
protee beskrajno u svim pravcima. Svaki kvadrat moe biti u jednom od dva stanja:
iv - obojen zeleno - ili mrtav - obojen crno. Svaki kvadrat ima osam suseda: gornjeg,
donjeg, levog, desnog i etiri dijagonalna. Vreme u ovom svetu nije neprekidno, ve
se kree napred, sitnim koracima. U rasporedu mrtvih i ivih kvadrata, broj ivih
suseda odreuje ta e se desiti, prema sledeim zakonima:
1. ivi kvadrat s dva ili tri iva suseda preivljava (opstanak).
2. Mrtvi kvadrat s tano tri iva suseda postaje iva elija (roenje).
3. elija u svim drugim sluajevima umire ili ostaje mrtva. Ako ivi kvadrat ima
nula ili jednog suseda, on umire od usamljenosti. Ako ima vise od tri suseda,
umire od preokupiranosti.
To je sve: zakoni stvaraju generaciju za generacijom, na osnovu nekog poetnog
stanja. Izolovani ivi kvadrat i dva povezana iva kvadrata umiru u sledeoj
generaciji, zato to nemaju dovoljno suseda. Tri iva kvadrata du dijagonale opstaju
neto due. Kvadrati na kraju umiru posle prvog koraka, ostavljajui samo onaj u
sredini. On umire u sledeoj generaciji. Svaka dijagonalna linija kvadrata isparava
na opisani nain. Ali, ako su tri iva kvadrata rasporeena horizontalno, u redu, onaj
u sredini preivljava zbog dva suseda, dok druga dva umiru, ali u tom sluaju elije
113

zdls & meteori

iznad i ispod sredinje bivaju roene. Red, na taj nain prerasta u kolonu. Sledea
generacija kolone se, slino tome, vraa u oblik reda i tako dalje. Takve oscilirajue
konfiguracije zovu se treptai.

Evolucija do mrtve prirode / Neki sloeni predmeti u Igri ivota evoluiraju u

oblik koji se, po diktatu pravila, nikad ne menja.
Ako su tri iva kvadrata rasporeena u obliku slova L, zapaamo novi oblik
ponaanja. Kvadrat u krilu slova L porodie se u novoj generaciji, to e dovesti do
stvaranja bloka 2x2. Blok pripada obliku zvanom mrtva priroda, zato to e iz
generacije u generaciju prelaziti nepromenjen. Postoji veliki broj oblika koji se
pretapa u ranim generacijama. Oni e se ubrzo preobraziti u mrtvu prirodu, umreti
ili vratiti u prvobitni oblik i ponoviti proces.
Postoje i oblici koji se zovu klizai. Oni se pretapaju u druge oblike. Vraaju se
u prvobitni oblik, posle nekoliko generacija, ali jedan kvadrat nie du dijagonale.
Ako ih posmatrate, uinie vam se da puze du grupe kvadrata. Kad se sudare,
zapaamo neobina ponaanja, u zavisnosti od klizaevog oblika u trenutku sudara.
Iako je osnovna fizika ove vaseljene jednostavna, hemija moe biti sloena.
Zbog toga je ovaj svet zanimljiv. To znai da sloeni predmeti postoje na razliitim
nivoima. Osnovna fizika kae nam da na najmanjem redu veliina postoje samo ivi
i mrtvi kvadrati. Na veem nivou postoje klizai, treptai i blokovi mrtve prirode.
Na jo veem nivou postoje sloeniji predmeti, kao to su klizai pitolji,
stacionarni obrasci koji periodino poraaju nove klizae koji naputaju gnezdo i
teku po dijagonali.
Ako neko vreme posmatrate vaseljenu Igre ivota na bilo kom nivou, odrediete
zakone koji upravljaju predmetima na tom nivou. Na primer, na nivou predmeta od
samo nekoliko kvadrata moete da zapazite zakone kao to su blokovi se nikad ne
pomeraju, klizai se kreu dijagonalno i raznovrsne zakone o onom to se deava
pri sudaru predmeta. Moete da stvorite itavu fiziku na bilo kom nivou sloenih
predmeta. Zakoni e iziskivati entitete i postavke kakvih nije bilo u prvobitnim
114

zdls & meteori

zakonima. Na primer, u prvobitnim zakonima nema postavke kao to je sudar, ili

pokret. Oni samo opisuju ivot i smrt pojedinih nepokretnih kvadrata. U Igri
ivota, kao i u naoj vaseljeni, stvarnost zavisi od modela koji koristite.

Klizai / Klizai se pretapaju preko ovih meuoblika, zatim se vraaju u

prvobitni oblik, pomereni za jedan kvadrat po dijagonali.
Konvej i njegovi studenti stvorili su ovaj svet zato to su hteli da znaju da li bi
vaseljena s tako jednostavnim osnovnim pravilima mogla da sadri objekte dovoljno
sloene da se kopiraju. Da li bi u svetu Igre ivota, posle nekoliko generacija
pokoravanja zakonima ivota, nastali sloeni predmeti koji e okotiti druge, iste
vrste? Konvej i njegovi studenti nisu samo pokazali da je to mogue, ve i da takav
predmet, moe biti, na neki nain inteligentan! ta smo mislili kad smo to rekli?
Preciznije reeno, pokazali su da su golemi konglomerati kvadrata koji sami sebe
kopiraju, univerzalne Tjuringove maine1. Za nae potrebe to znai da e, za svaki
proraun koji kompjuter moe da izvede u naem fizikom svetu ako je opskrbljen
odgovarajuim podacima - to e rei, snabdeven odgovarajuim okruenjem
ivotnog sveta - nekoliko generacija kasnije biti u stanju koje, kad se rezultati
proitaju, odgovara rezultatima tog kompjuterskog prorauna.
Da biste razumeli kako to radi, razmotrite ta se deava kad su klizai ispaljeni
na jednostavni blok od 2x2 iva kvadrata. Ako im se priblie na pravi nain, blok
koji je bio stacionaran odmie se ka izvoru klizaa ili od njega. Blok na ovaj nain
moe simulirati kompjutersku memoriju. U stvari, sve osnovne funkcije savremenog
kompjutera, kao to su I ili ILI kapije, mogu da budu stvorene pomou klizaa. Na
ovaj nain, ba kao to se elektrini signali koriste u fizikim kompjuterima, struje
klizaa mogu biti iskoriene da poalju i obrade informacije. Kao i u naem svetu,
ovi samorazmnoavajui oblici sloeni su predmeti. jedna procena, zasnovana na
1

Tjuringova maina - izuzetno jednostavni ureaji za manipulaciju simbolima koji se, uprkos jednostavnosti,
mogu prilagoditi simulaciji logike bilo kog raunara. (Prim, prev.)

115

zdls & meteori

ranijim radovima matematiara Dona fon Nojmana, smeta minimalnu veliinu

samorazmnoavajuih obrazaca u Igri ivota na deset triliona kvadrata - to grubo
odgovara broju molekula u jednoj ljudskoj eliji.

Poetni raspored klizaa pitolja / Kliza pitolj vei je desetak puta od klizaa.
Mogue je definisati ljudska bia kao sloene sisteme ograniene veliine koji su
stabilni i koji se razmnoavaju. Gore opisani predmeti zadovoljavaju uslov
razmnoavanja, ali verovatno nisu stabilni. Mali problem iz spoljanjeg sveta
verovatno bi razorio osetljivi mehanizam. Ipak, lako je zamisliti da malo
komplikovaniji zakoni mogu da dozvole nastanak sloenih sistema sa svim
osobinama ivota. Zamislite entitet tog tipa, predmet u nekom konvejevskom svetu.
Odgovarao bi na stimulanse iz okruenja. Zbog toga bi izgledalo da donosi odluke.
Da li bi takav ivot bio svestan samog sebe, da li bi bio samosvestan? Miljenja su
otro podeljena. Neki ljudi tvrde da je samosvest neto ime raspolau samo ljudska
bia. To im daje slobodnu volju, mogunost da izaberu izmeu razliitih pravaca
akcije.
Kako neko moe rei da li neko bie ima slobodnu volju? Ako sretnemo tuinca,
kako emo znati da li je robot ili raspolae sopstvenim umom? Ponaanje robota bie
u potpunosti odreeno, za razliku od bia sa slobodnom voljom. To znai da bi u
principu mogli da razlikujemo robota kao bie ije postupke moemo predvideti. To
116

zdls & meteori

bi se, kao to smo objasnili u drugom poglavlju, moglo pokazati nemogue tekim
poduhvatom ako je bie veliko i sloeno. Ne moemo da reimo jednaine za tri ili
vie estica koje stupaju u meudejstva. Poto bi tuinac oveje veliine sadrao
oko hiljadu triliona triliona estica, ak i kad bi bio robot, bilo bi nemogue reiti sve
jednaine i predvideti ta e uiniti. Zbog toga smo prinueni da kaemo da svako
kompleksno bie ima slobodnu volju - ne kao osnovnu osobinu, ve kao priznanje
sopstvene nesposobnosti da obavimo proraune koji bi nam omoguili da
predvidimo njegove akcije.

Kliza pitolj posle 116 generacija / Kliza pitolj s vremenom menja oblik,
emituje kliza i zauzima prvobitni poloaj u izvornom obliku. Zatim beskonano
ponavlja proces.
Primer Konvej eve Igre ivota pokazuje nam da ak i veoma jednostavan skup
zakona moe da proizvede kompleksne osobine sline inteligentnom ivotu. Sigurno
postoji mnogo skupova zakona s istim svojstvom. ta je odabralo zakone koji
upravljaju naom vaseljenom? Kao i u Konvejevoj vaseljeni, zakoni nae odreuju
evoluciju sistema i njegovo stanje u bilo kom vremenu. U konvejevom svetu mi smo

117

zdls & meteori

stvoritelji - mi biramo inicijalno stanje vaseljene odreujui predmete i njihove

raspored na poetku igre.
Izolovana materijalna tela su u stvarnom svetu, parnjaci predmeta kao to su
klizai u Igri ivota. Svaki skup zakona koji opisuju postojani svet poput naeg
imae koncept energije, koja je konzervirana koliina, to znai da se s vremenom ne
menja. Energija praznog prostora bie konstanta, nezavisna od vremena i poloaja.
Neko moe da oduzme ovu konstantnu vakuumsku energiju merenjem energije u
odnosu na istu koliinu praznog prostora, tako da bismo tu konstantu mogli nazvati
nulom. Svi zakoni prirode moraju da zadovolje zahtev da je energija izolovanog tela
okruenog praznim prostorom pozitivna, to znai da se mora raditi na sastavljanju
tela. Ako bi energija izolovanog tela bila negativna, mogla bi biti nainjena u stanju
pokreta, tako da njegova negativna energija bude precizno uravnoteena pozitivnom
energijom zahvaljujui njegovom pokretu. Da je to istina, ne bi bilo razloga da se tela
ne pojavljuju bilo gde i bilo kada. Prazni prostor bi zbog toga bio nestabilan. Ali to se
ne moe dogoditi ako stvaranje izolovanog tela iziskuje troenje energije, zato to,
kao to smo rekli, energija vaseljene mora ostati konstantna. To je neophodno da bi
vaseljena bila lokalno stabilna, da stvari ne bi iskrsavale svuda i ni iz ega.
Ako ukupna energija vaseljene uvek mora ostati nula i ako stvaranje predmeta
zahteva energiju, kako itava vaseljena moe biti stvorena ni iz ega? Zbog toga
mora da postoji zakon poput gravitacije. Gravitaciona energija je negativna, zato to
je ona privlana: morate da zapnete da odvojite sistem vezan gravitacijom, poput
Zemlje i Meseca. Ova negativna energija moe da uravnotei pozitivnu energiju,
neophodnu da stvori materiju. Ali to nije ba tako jednostavno. Na primer,
negativna gravitaciona energije Zemlje manja je od milijarditog dela pozitivne
energije koju stvaraju materijalne estice od kojih je sainjena. Telo poput zvezde
imae vise negativne gravitacione energije. Negativna gravitaciona energija bie vea
ako je zvezda manja i ako su njeni delovi blii jedan drugom. Zvezda e se uruiti u
crnu rupu pre nego to negativna energija postane vea od pozitivne energije
materije. Zbog toga je prazni prostor stabilan. Tela poput zvezda ili crnih rupa ne
mogu da se pojave ni iz ega, ali itava vaseljena moe.
Gravitacija oblikuje prostor i vreme, zbog toga ona dozvoljava prostor-vremenu
da bude lokalno stabilno, ali globalno nestabilno. Na nivou itave vaseljene,
pozitivna energija materije moe da bude uravnoteena negativnom gravitacionom
energijom i stoga nema ogranienja u stvaranju itavih vaseljena. Zbog postojanja
zakona kao to je gravitacija, vaseljena moe i hoe da stvara samu sebe ni iz ega, na
nain prikazan u estom poglavlju. Spontano stvaranje je razlog postojanja vaseljene.
Nije neophodno prizvati Boga da zapali vatru stvaranja i pokrene vaseljenu. Zbog
toga postoji neto umesto niega, zbog toga mi postojimo.
Zato su zakoni nae vaseljene onakvi kakve smo ih opisali? Konana teorija
vaseljene mora biti dosledna i mora predvideti konane rezultate za merljive
veliine. Videli smo da mora postojati zakon poput gravitacionog. U petom
poglavlju uvideli smo da teorija gravitacije kadra da predvidi konane veliine mora
118

zdls & meteori

imati ono to se zove supersimetrija izmeu sila prirode i materije na koju deluje. Mteorija je najoptija supersimetrina teorija gravitacije. Iz tih razloga je M-teorija jedini
kandidat za celovitu teoriju vaseljene. Ako je konana - to tek mora biti dokazano bie model vaseljene koja stvara samu sebe. Moramo biti deo te vaseljene, zato to
nema drugog doslednog modela.
M-teorija je objedinjena teorija za kojom je tragao Ajntajn. injenica da smo mi
ljudi, puke skupine osnovnih prirodnih estica, bili u stanju da stignemo tako blizu
razumevanja zakona koji upravljaju nama i naom vaseljenom veliki je trijumf.
Moda je istinsko udo to su apstraktna logina razmiljanja dovela do jedinstvene
teorije koja je predvidela i opisala ogromnu vaseljenu punu udesne raznolikosti
koju vidimo. Ako posmatranja potvrde teoriju, bie to uspean kraj potrage zapoete
pre vise od 3.000 godina. Moi emo da kaemo da smo odgonetnuli veliku zamisao.

119

zdls & meteori

Pojmovnik
alternativne istorije:
formulacija kvantne teorije
u kojoj je verovatnoa bilo
kog posmatranja sastavljena
iz svih moguih istorija
koje mogu da dovedu
do tog posmatranja.
antimaterija: svaka estica
materije ima odgovarajuu
antiesticu. Ako se susretnu,
ponitie jedna drugu,
ostavljajui istu energiju.
antropiko naelo: ideja
da moemo izvui

bozon: elementarna
estica, nosilac sile
crna rupa: oblast prostor
vremena koja je,
zahvaljujui neizmernoj
sili gravitacije, odseena
od ostatka vaseljene.
elektromagnetna sila: druga
najjaa od etiri sile prirode.
Deluje izmeu estica s
elektrinim naponom.
elektron: elementarna
materijalna estica s

zakljuke o oiglednim
zakonima fizike na osnovu

negativnim naponom
odgovorna za hemijska

injenice da postojimo.

svojstva elemenata.

asimptotska sloboda: svojstvo

faza: poloaj u ciklusu talasa.

snane sile koje izaziva

njeno slabljenje na kraim
razdaljinama. Zahvaljujui

fermion: elementarna estica

materijalne vrste.

njemu kvarkovi mogu

da se kreu unutar jezgra
kao da ne oseaju silu,
iako su vezani jakom silom.

foton: bozon, nosilac

elektromagnetske sile.
Kvantna, svetlosna estica.

atom: osnovna jedinica

obine materije, sastoji
se od jezgra s protonima
i neutronima, okruenog

galaksija: veliki sistem

zvezda, meuzvezdane
materije i tamne materije
objedinjen gravitacijom.

orbitirajim elektronima.
bajroni: vrsta elementarnih
estica, kao to su proton

kosmoloka konstanta:
parametar u Ajntajnovim
jednainama koji daje
120

zdls & meteori

i neutron, sastavljenih
od tri kvarka.
gravitacija: najslabija od

prostor-vremenu sutinsku
tenju ka irenju.
kvantna teorija: teorija po

sve etiri sile prirode.

kojoj predmeti nemaju

Objekti koji imaju masu

jednu odreenu istoriju.

privlae jedni druge

pomou ove sile.

kvark: elementarna estica s

frakcionalnim elektrinim

Hajzenbergovo naelo

naponom, koja osea jaku

neodreenosti: zakon

silu. Protoni i neutroni su

kvantne teorije koji navodi

sastavljeni od po tri kvarka.

da izvesni parovi fizikih

svojstava ne mogu biti

M-teorija: fundamentalna

istovremeno poznati do

fizika teorija, kandidat

arbitrarne preciznosti.

za teoriju svega.

jaka nuklearna sila: najjaa

mezon: elementarna

od etiri sile prirode. Ova

estica nainjena od

sila dri protone i neutrone

kvarka i antikvarka.

unutar atomskog jezgra.

Takoe odrava i same

multivaseljena: skup vaseljena.

protone i neutrone, to
je neophodno poto su

neutrino: izuzetno laka

sainjeni od jo manjih

elementarna estica na

estica, kvarkova.

koju deluje samo slaba

nuklearna sila i gravitacija.

klasina fizika: svaka

fizika teorija u kojoj se

neutron: vrsta elektrino

pretpostavlja da vaseljena

neutralnog barjona koji

ima jednu, precizno

s protonom obrazuje

odreenu istoriju.

jezgro atoma.

oigledni zakoni: zakoni

renormalizacija: matematika

prirode koje opaamo u

tehnika razvijena da bi uvela

naoj vaseljeni - zakoni

red u beskonanosti koje

etiri sile i parametri kao to

proistiu iz kvantnih teorija.

121

zdls & meteori

su mase i naponi estica za

razliku od fundamentalnijih

slaba nuklearna sila: jedna

zakona M-teorije koji

od etiri sile prirode.

dozvoljavaju postojanje

Slaba sila je odgovorna za

razliitih vaseljena s

radioaktivnost i igra kljunu

razliitim zakonima.

ulogu u nastanku elemenata

u zvezdama i ranoj vaseljeni.

prilaz odozdo-nagore: u
kosmologiji, ideja koja

supergravitacija: teorija

poiva na pretpostavci

o gravitaciji koja ima

da postoji jedna istorija

odreenu vrstu simetrije,

vaseljene, s precizno

zvanu supersimetrija.

odreenom poetnom
takom. Ona smatra da je

supersimetrija: suptilna

dananje stanje vaseljene

vrsta simetrije koja ne

evolucija od tog poetka.

moe biti povezana s

preobraajem obinog

prilaz odozgo-nadole: prilaz

prostora. Jedna od vanih

kosmologiji u kom pratite

posledica supersimetrije

istorije vaseljene odozgo-

jeste da materijalne estice

nadole, to e rei unazad

i estice sile, to e rei sila

od sadanjeg vremena.

i materija, jesu zapravo

dva lica iste pojave.

prostor-vreme: matematiki
prostor ije take

teorija struna: fizika teorija

moraju biti odreene

po kojoj se estice opisuju

prostornim i vremenskim

kao obrasci vibracija koji

koordinantama.

imaju duinu, ali ne i

irinu - nalik beskonano

proton: vrsta pozitivno

tankim koncima.

naelektrisanog barjona.
Obrazuje jezgro atoma
s neutronom.

uslov bezgraninosti:
zahtev da su istorije
vaseljene zatvorene
povrine bez granica.

122

zdls & meteori

veliki prasak: gusti, vreli

poetak vaseljene. Teorija
velikog praska tvrdi
da je pre 13,7 milijardi
godina deo vaseljene
koju danas vidimo
nije bio vei od nekoliko
milimetara. Vaseljena je
danas nemerljivo vea i
hladnija, ali mi opaamo
ostatke ranog perioda u
kosmikoj mikrotalasnoj
pozadinskoj radijaciji koja
proima itav svemir.

123

zdls & meteori

Zahvalnice
Vaseljena ima zamisao, a zamisao ima i ova knjiga. Ali, za razliku od vaseljene,
knjiga ne nastaje spontano ni iz ega. Za knjigu je potreban stvaralac, a to breme ne
pada samo na lea njenim autorima. Stoga, prvo i najvanije, eleli bismo da odamo
priznanje i izrazimo zahvalnost naim urednicima, Bet Rabaum i En Harison, za
njihovo skoro beskrajno strpljenje. Bile su nam i uenici i uitelji kada nam je to bilo
potrebno, i uvek nas podsticale na rad. Izborile su se sa rukopisom, i to vedrog duha,
bilo da se radilo o stavljanju zareza ili nemogunosti postavljanja negativne krive
ravni osno simetrino na ravnu povrinu. Takoe, zahvalnost dugujemo i Marku
Hilariju, koji je bio tako ljubazan da proita veinu rukopisa i prui nam znaajne
informacije; Kerol Louenstajn, za sav trud oko unutranjeg dizajna; Dejvidu
Stivensonu, koji je realizovao korice; i Loren Novek, za briljivo uklanjanje greaka u
kucanju koje nikako ne bismo eleli da vidimo u knjizi. Piteru Bolinderu: zahvalni
smo mu to je uneo umetnost u nauku u svojim ilustracijama, i za brigu o ispravnosti
svakog detalja. I Sidniju Harisu: Hvala ti za tvoje divne crtee, i za istanano
razumevanje problema sa kojima se susreu naunici. U nekoj drugoj vaseljeni,
mogao si biti fiziar. Zahvaljujemo se i naim agentima, Alu Zukermanu i Suzan
Ginsberg, za njihovu podrku i ohrabrivanje. Dve stvari koje su nam stalno
poruivali bile su: Krajnje je vreme da zavrite tu knjigu, i Ne brinite kada ete
zavriti, stii ete i do toga. Bili su dovoljno mudri da znaju kada koju treba da nam
upute. Na kraju, hvala Stivenovom linom asistentu, Dudit Krosdel,
kompjuterskom strunjaku Semu Blekbernu i Doan Godvin. Uz moralnu podrku,
oni su nam pruali i praktinu i tehniku pomo, bez koje ne bismo mogli napisati
ovu knjigu. Osim toga, uvek su znali da pronau najbolje pabove.

124