Tragedija šampiona u motociklizmu

Poslednja vožnja genija za motore

Moj sin nikada nije ludovao motorom po gradu. Uvek je govorio da se pravi vozači pokazuju na
pisti, a neznalice na ulicama. Tog dana sam ga pozvala telefonom iako to nikad ne radim kad
izađe sa društvom. Rekao mi je da će uzeti popravljen motor i uskoro krenuti kući. U toku noći je
zazvonio telefon. Rekli su nam da je imao udes i pozvali nas da dođemo u bolnicu. Znala sam da
se nešto strašno dogodilo – priča uplakana Vera, majka Petra Birčanina (21), petostrukog
šampiona Srbije u motociklizmu, koji je u ponedeljak u Beogradu poginuo u sudaru s
automobilom.

Nekoliko časova pre tragedije, Petar je preuzeo motor s popravke iz automehaničarske radnje i
krenuo u Zemun kod druga Vladimira Vranješa. U ulici Bulevar osloboĎenja, prema rečima
očevidaca, prošao je kroz crveno svetlo na semaforu i naleteo na „fijat punto“ kod KaraĎorĎevog
parka. S teškim povredama prevezen je u Urgentni centar, gde je preminuo.
– Nekoliko puta me je zvao da se vidimo i da odemo u bioskop. Rekao sam mu da ne mogu zbog
obaveza oko fakulteta. Onda me iznenada pozvao pola sata pre ponoći i rekao da doĎem do
grada da se provozamo. Ponovo sam mu rekao da ne mogu, a on je na to kazao da siĎem ispred
zgrade i da ga čekam. Molio sam ga da ne kreće, da je vetar jak, da nije vreme za vožnju. Nije
me poslušao, krenuo je. Kad sam video da ne dolazi, pozvao sam ga na mobilni, ali je bio
nedostupan. Seo sam u automobil i krenuo da ga tražim. Dok sam vozio preko Gazele, javili su
mi da je imao udes i da idem pravo u Urgentni. Bili smo kao braća, nerazdvojni – priča Vladimir
Vranješ, devetnaestogodišnji Petrov prijatelj.
Petar Birčanin je, prema rečima mnogih moto stručnjaka, bio najperspektivniji motorista u Srbiji.
Bio je više puta šampion Srbije u klasama 125 i 600 kubika. Osvajač je „Zlatne kacige“ najvišeg
priznanja u srpskom motociklizmu za 2005. godinu i pobednik desetina trka u gradovima Srbije,
ali i u inostranstvu. Prvi motor „tori“ dobio je od oca u četvrtoj godini. Od tada su dvotočkaši
sastavni deo njegovog života.
– Nakon što je dobio „Zlatnu kacigu“ kao najbolji vozač 2005. godine, otišao je s kolegom
kolima u Valjevo da proslave. U povratku su imali su udes. Petar je povredio glavu i od tada je
gotovo prestao da se trka. To se desilo 30. decembra 2005, a 30. marta 2009. je poginuo. Od te
nezgode više nije bio isti, nije vozio kao pre i zajedno smo se dogovorili da napusti trke. Čak je i
ugovorio da proda motor sledećeg ponedeljka. Udes se desio samo nekoliko metara dalje od
Ulice Ilije Birčanina, koji mu je čukundeda. Sve je to sudbina – priča Petrov otac Dušan.
Birčanin ne samo što nije motorom „ludovao“ po gradu, već je u Beograd, iz mesta Trstenovac
kod Obrenovca, gde živi, dolazio kolima. Svi Petrovi drugari, prijatelji, kolege pričaju da je bio
najbolji na stazi, kao trkač i kao prijatelj, ali i van nje.
– Bio je genije kad sedne na motor. Imao je kliker, razmišljao je u delićima sekunde. Desila se
velika tragedija, ne znam da li će se ikad pojaviti neko tako mlad a takav majstor na motoru –
priča Radovan Stanojević Gedža, vlasnik moto-kluba.
Motociklista ĐorĎe Jovanović kaže da mu je Petar bio uzor.
– Upoznali smo se pre 10 godina, dok smo obojica vozili karting. Na stazi je svima pomagao,
čim nekome treba neki deo, benzin, pomoć, savet, uvek je bio tu za sve. Svi su ga poštovali kao
majstora, kao najboljeg. Bio je pravi profesionalac, vozio je dobro, nikad rizično, što je svima i
savetovao – priča Jovanović.

Dizao publiku na noge

– Nikad nije imao želju za akrobacijama, čak ni na stazi. Nakon pobede dizao je publiku na noge,
kao što niko nije umeo. Nikad neću zaboraviti, posle pobede u Kraljevu pre nekoliko godina
zapalio je gumu, to je bio njegov način proslavljanja pobede. Publiku je doveo u delirijum, takav
aplauz mislim da niko nije dobio, niti će dobiti – priča Petrov prijatelj i kolega ĐorĎe Jovanović.