Migel de Servantes - Medjuigre

Migel de Servantes - Medjuigre
Migel de Servantes
Meuigre
Prevod: Jasna Stojanovi i Zoran Hudak
O SUDIJI ZA RAZVODE
LICA:
Sudija
Pisar
Pravobranilac
Brani parovi; Stari i Marijana
Vojnik i donja Giomar
Vidar i Aldonsa de Minhaka
Nosa
Muzikanti
(Izlazi Sudija i seda u svoju stolicu; uz njega su Pisar i Pravobranilac. Izlaze
Stari i Marijana.)
MARIJANA: Srea, gospon sudijo za razvode, to sedoste u vau sudaku
stolicu. Ovog puta moram ili ostati u njemu ili iz njega izai; (misli se na brak)
ovog puta moram biti osloboena poreza i nameta, kao ptica!
STARI: Za ljubav boju, Marijana, ne izvikuj toliko stvar tvoju. Tie malo, u
ime muka to ih Bog proive; pogledaj, sve si drekom zagluila. Pred sobom
ima gospodina sudiju, pa mu tiim glasom iznesi ta te titi.
SUDIJA: U emu je spor, dobri ljudi?
MARIJANA: Gospodine, razvod, razvod, jo jedanput razvod, i jo hiljadu puta
razvod!
SUDIJA: Od koga, i zato, gospo?
MARIJANA: Od koga? Od ovog starkelje ovde.
SUDIJA: A zato?
MARIJANA: Jer ne trpim njegove podlosti i ne mogu svagda vidati njegove
nebrojene boletine; ne podigoe me roditelji da budem bolniarka il' nudilja.
Odlian miraz donesoh ovom daku kostiju to mi ivot rui; kad me za njega
dadoe, lice mi bee ogledalo, a sad je krpa. Vaa milosti, gospodine sue,
razvedite me ili u se obesiti! Gledajte, gledajte ove brazde na mom licu: to je
od suza to svaki dan prolivam jer pooh za ovu mumiju.
SUDIJA: Ne plaite, gospo; smirite se i obriite suze, presudiemo kako valja.
MARIJANA: Dozvol'te da plaem, milostivi, tako mi je lake. U pravednim
kraljevstvima i republikama trajanje braka valjalo bi ograniiti na tri godine
posle kojih bi se ponitavao ili obnavljao, isto kao ugovori o najmu, a ne da
traje ceo ivot, na veitu alost suprunika.
SUDIJA: Kad bi se va savet mogao ili morao sprovesti, a da se na njemu i
zaradi, to bi ve bilo uinjeno. No, navedite poblie, gospoja, ta vas tera da
traite razvod.
Page 1

MARIJANA: Jesen mua mog i prolee moje! to se budim i usred noi diem
da mu grejem zavoje i vree sa mekinjama za slabine; to mu stavljam sad
jedan sad drugi oblog, obloila ga crna zemlja dabogda; to gledam da mu
nou podiem uzglavlje i spravljam sirupe za umirenje, da se od kalja ne
ugui; i to moram da trpim to to mu iz usta zaudara na tri pukometa.
PISAR: Zacelo od kvarnog zuba.
STARI: Ne mo' bit'! Doavola s tim i svim zubima koje nemam!
PRAVOBRANILAC: uo sam za zakon po kom se ena moe razvesti od mua i
mu od ene samo zbog zadaha iz usta.
STARI: U stvari, gospodo, zadah koji ona pominje nije od kvarnih zuba, jer
ih nemam, a jo manje od stomaka koji zdraviji ne moe biti; to je samo njena
pakost. Ne poznaju vaa gospodstva ovu damu; da je znaju, vere mi, klonila bi
je se i krstila im bi je ugledala. Dvadeset dve godine sa njom ivim ivotom
muenika a jo nikad ne ispovedih sve te drskosti, zanovetanja, hirove, kao i
da me pune dve godine svaki dan pouruje i u grob tera. Ogluveh od njenog
blebetanja i razum izgubih od svaa! Kad me neguje, kako kae, ini to preko
volje; a ruka negovateljice morala bi biti blaga. Ukratko, gospodo, ja sam taj
to umire u ovom braku, dok ona od njega ivi, jer s punim pravom raspolae
mnome i imetkom mojim.
MARIJANA: Vaim imetkom? Kakav pa imetak vi to imate a da nije steen
mojim mirazom? Uz to, polovina dobara steenih u braku, bilo vama drago ili
ne, meni pripada. Da sutra umrem, ne bih vam ni maravedi (Stari panski
novac) ostavila, pa da vidite kol'ko vas volim!
SUDIJA: Recite, gospodine, zar ne bejaste naoiti, zdravi i snani kad uzeste
ovu enu?
STARI: Opet vam kaem da sam dvadeset dve godine pod vlau njenom, a
to je isto kao biti vesla na galiji kod nadzornika Kalabreza! (Meu
nadzornicima na turskim i berberskim galijama po okrutnosti su se isticali
poturenjaci iz Kalabrije.) Pre toga bio sam krepak i imao keca u rukavu kad
godjetrebalo.
MARIJANA: Svako udo za tri dana!
SUDIJA: Dosta, dosta, u zao as, dobra eno, i krenite s Bogom, ne vidim to
bih vas razvodio. Gde ste pevali letos, pevajte i zimus. Nijedan mu nije
obavezan da proleti i proe bre od vremena, dok ono samo preko njegovog
praga i dana ivotnih ne pree. Oduzmite od muka to vam 'sada zadaje
uivanja koja vam je pruao dok je mogao. I da ne ujem vie ni re.
STARI: Ako je mogue, milostivi gospodin milost bi mi uinio kad bi mi
skratio muke izbavljajui me iz ovog zatvora. Napustiti me sad kad smo do
raspre stigli, isto je k'o predati me nanovo na muenje delatu. Ako to ne
moe, uinimo ovako: da ona poe u jedan manastir, ja u drugi, da podelimo
imetak i proivimo u miru i sluei Bogu dane ivota to nam ostaju.
MARIJANA: Dane proklete! Nisam ja jo zamanastir! Drugu naite koja voli
reetke, pendere tajne, pregrade i sestre pratilice! Zatvorite se vi, to umete
da trpite i podnosite, kad nemate oi za gledanje, ui za sluanje, noge za
hodanje ni ruke za pipanje! Ja sam zdrava i svih mi je pet ula ivo i budno;
hou da u njima uivam potpuno, a ne malo i kriom!
Page 2

PISAR: Da slobodne ene!
PRAVOBRANILAC: I mudrog mua; al' ne moe vie.
SUDIJA: Ja vas ne mogu razvesti, quia nullam invenio causam. "Nikakve
krivice ne nalazim" (Jevanelje po Jovanu, XVIII, 38).)
(Izlazi uglaen vojnik i ena mu donja Giomar)
GIOMAR: Blagosloven nek' je Bog to mi se ispunila elja da se naem u
prisustvu milostivog gospodina kog najusrdnije preklinjem da izvoli da me od
ovoga rastavi.
SUDIJA: Kako od ovoga? Zar on nema ime? Mogli ste bar kazati od ovog
oveka.
GIOMAR: Da je ovek ne bih se razvodila.
SUDIJA: A taje?
GIOMAR: Tunjavac.
VOJNIK (za sebe) Tako mi Boga, runjavac biu, utau i trpeti. Ako se ne
branim i ne protivreim, moda e sudija reiti da me osudi: mislei da me
kanjava, u stvari e me izbaviti iz zatoenitva, kao kad se udom zatvorenik
iz kazamata tetuanskih (Zloglasna tamnica u severnoj Africi XVI vek) oslobaa.
PRAVOBRANILAC: Budite pristojni, gospoja, i iznesite sluaj, ali bez pogrda na
raun vaeg mua. Gospodin sudija za razvode je tu, pred vama, i presudie
valjano.
GIOMAR: Milostiva gospoda ne bi da tunjavcem nazovem ovog kipa, kilavog i
drvenog?
MARIJANA: Mora da se ova i ja alimo na istu stvar.
GIOMAR: Elem, moj gospodine, venae me za ovog oveka kad ba milostivi
eli da ga tako zovem ali se ja za ovog oveka ne udadoh.
SUDIJA: Kako to? Ne razumem.
Giomar Hou rei verovah da sam se venala s ovekom kao to je svaki drugi,
al' ubrzo uvideh da pooh za tunjavca, kako rekoh. Taj ne zna emu mu slui
desna ruka i ne ume, nit' se trudi, da bar real (Stari srebrni novac - 34
maravedija) za kuu i porodicu zaradi. Prepodneva provodi na misi il' dangubi
ispred gvadalaharske kapije (Glavna kapija na ulazu u stari Madrid), gde
nagvada, oslukuje ta ima novo, traari i slua svakakve lai; popodne, a
katkad i pre podneva, obilazi kockarnice i kibicuje, a takve, kako ujem,
kockari oima ne mogu da vide. Na ruak doe u dva a da ga nisu astili ni
realom jer ni to vie nije obiaj , nanovo odlazi i vraa se u pono; veera ta
nae, a ako ne, prekrsti se, zevne i legne. itavu se no ne smiruje i u postelji
premee; pitam ga ta je, kae smilja sonet po narudbi, za prijatelja. I
zamilja da je pesnik, kao da je to fela bez potreba ovozemaljskih.
VOJNIK: Sve to ree moja gospa donja Giomar razumno je sasvim. A da sam
ia razuman u onome to inim kao to je ona u onome to kae, ve bih sebi
negde bio izdejstvovao kakvu palicu (Misli se na tap kao obeleje sudije ili
poverenika) i nastojao da se, kao to to ine promuurni i okretni ljudi, naem
sa tapom u ruci na iznajmljenoj, sitnoj, mravoj i jogunastoj muli, i to bez
gonia, jer se takve najme bez pratnje i rasparene... Na njenim sapima bisage,
okovratnik i koulja u jednoj, a u drugoj pola sira, hleb i meina; odelu za svaki
Page 3

dan, da bi za put bilo, dodavao bih par gamani i jednu mamuzu i urno kretao
toledskim mostom s nekakvim poslom na umu i griom savesti u srcu; uprkos
hirovima lenje mule, ve posle par dana slao bih kui svinjski but i par lakata
sukna, jer je to uvek jeftinije u okrugu gde se slubuje, i tako bih, grean,
izdravao porodicu najbolje to umem. Ali ja, bez posla ni zarade, ne znam ta
bih mogao biti; nema gospodara koji bi me u slubu uzeo kad sam oenjen.
Primoran sam stoga da preklinjem vau milost, gospodine sue, poto smo mi,
osiromaeni plemii, ve svima dosadili svojom kuknjavom, a i moja ena to
ite, da nas razdvojite i razvedete.
GIOMAR: Ima jo neto, gospon sue: kako vidim da mi mu nizata nije i da
je tako bedan, dala bih sve da mu pomognem, ali ne mogu jer sam,
jednostavno, potena ena i ne bih ni u ta loe da se uputam.
VOJNIK: Samo zarad toga ova je ena zasluivala ljubav. No iza njene
estitosti najvea pokvarenost ovoga sveta ui; ljubomorna je bez razloga,
vie bez povoda, umiljena je iako bez imetka, a za mene, videvi me ovako
siromanog, ne mari kol'ko za piljiva boba. A najgore, gos'n sue, jeste to
trai da, zauzvrat vernosti, podnosim bezbroj drskosti i mrzovolja njenih.
GIOMAR: A to da ne? Zato da me ne potujete i ne uvaavate kad' sam
ovako dobra?
VOJNIK: ujte, gospo donja Giomar. Da vas pitam pred gospodom ovom:
emu uveravanje da ste estiti kad biste to svakako morali biti budui dobrog
porekla, hrianka i takva kakva jeste? ene bi da ih muevi potuju zarad
estitosti i potenja, kao da je u tome celo njihovo savrenstvo! A ne primeuju
da im nedostaje hiljadu drugih vrlina; ta mi vredi to ste estiti, iako mi znai,
ako ne vodite rauna da to bude i vaa sluavka, ako ste vazda namrgoeni,
ljuti, ljubomorni, zamiljeni, rasipni, dremljivi, lenji, svadljivi, gunalo i tako
dalje u tom smislu, to je dovoljno da dokraji ne jednog, ve dve stotine
mueva? Ali bez obzira na sve, kaem vam, gospodine sudijo, nijednu od ovih
mana nema moja gospa donja Giomar. Priznajem da sam ja tunjavac,
nesposobnjakovi, danguba i lenuga i smatram da nas vaa milost, ako ni
zbog ega drugog, zakonom ove dobre vlade mora razvesti. Tvrdim da nemam
ta da prigovorim onome to je to je moja ena rekla, parnicu smatram
zakljuenom i ve se radujem to u biti osuen.
GIOMAR: A ta ima da se prigovori onome to rekoh? Ionako me Vi ne
izdravate, kao uostalom, ni Vau jedinu slukinju, onu golju to jede kao
mi?
PISAR: Tie, stiu novi parniari.
(Izlazi vidar u lekarskom mantilu, i njegova ena Aldonsa de Minhaka)
VIDAR: Sa etiri sasvim dovoljna razloga dolazim da traim od vae milosti,
gospodine sudijo, da me razvedete od ovde prisutne mi ene, gospoe Aldonse
de Minhake.
SUDIJA: Odluni ste, nema ta. Da ujem ta et'ri razloga.
VIDAR: Prvi ne mogu oima da je vidim; drugi - dobro joj je poznat; trei za
sve to u preutati; etvrti da me vrag ne odnese kad s ovog sveta poem
ako budem morao da je do smrti trpim.
PRAVOBRANILAC: Vie nego dovoljno obrazloiste vau nameru.
Page 4

MINHAKA: Gospon sue, ujte i mene i znajte da ako moj mu ima etiri
razloga za razvod, ja ih imam etiristo. Prvi svaki put kad ga ugledam uini mi
se sam Lucifer; drugi jer me prevario kad se za njega venah, govorei da je
lekar a posle ispade da je vidar i da stavlja obloge i vida svakojake bolesti, to
znai nije lekar ve pola od toga; treijer je ljubomoran na sunce to me gleda;
etvrti jer ne mogu da ga smislim i bolje je da je na dva miliona milja od mene.
PISAR: Doavola, ko bi uskladio tolike asovnike kad su im mehanizmi
ratimovani?
MINHAKA: Peti...
SUDIJA: De, gospoo, de, ako biste da iznesete svih etiri stotine razloga, to
nee biti mogue niti u vas ja sluati. Razmotriemo va sluaj a vi poite s
Bogom. Drugi poslovi ekaju.
VIDAR: Kud ete bolji razlog do da ja ne elim da umrem kraj nje a ona da ivi
sa mnom?
SUDIJA: Kada bi to bilo dovoljno za razvod, bezbroj bi parova samo zbacilo
brani jaram.
(Izlazi ovek obuen kao nosa, sa pohabanom kapom)
NOSA: Gospodine sudijo, nosa sam, ne poriem, ali stari hrianin, estit i
ispravan ovek. Da se ponekad ne dohvatim Vinka Lozia ili da se on ne
dohvati mene, ve bih bio stareina u esnafu. Al' neu sad o tome, duga je to
pria, nego hou da gospon sudija sazna kako, kad jednom bejah teko oboleo
od Bahusove boljke, obeah da u oeniti jednu zabludelu enu. Poto sam se
povratio i otreznio, ispunio sam obeanje i oenio se tom enom koju iz greha
izbavih. Uredih da postane piljarica, no ona se pokaza tako oholom i takvim
namorom da nema kupca to joj tezgi prie da se sa njim ne posvaa, as
zbog pogrene mere, as jer joj pipa robu i, malomalo, pa ga udari tegom po
glavi il' tamo gde stigne ili mu ispsuje sve redom, etiri generacije unazad, ne
prestajui da se svaa sa ionako lajavim susetkama. Tako ja po ceo dan
moram da nosim isukan ma da bih je odbranio. A ne zaraujemo dovoljno ni
za kazne to zakida na meri ni za izgubljene parnice. Hteo bih, ako bi vaa
milost izvolela, da me od nje razdvojite ili bar zamenite njenu ivu narav za
drugu, uzdraniju i blau. A obeavam da u milostivom gospodinu badava
uneti sav ugalj to bude letos kupio; mogu ja to zaas sa sabraom nosaima.
VIDAR: Poznajem enu ovog dobrog oveka, ne valja kol'ko moja Aldonsa, to
dovoljno govori.
SUDIJA: ujte, gospodo: iako neki od vas razloge navedoe to bi mogli biti
dovoljni za razvod, neophodno je da se sve to pribelei pa da potvrde svedoci.
Smatrajte da je postupak pokrenut. Ali, ta je to? Muzika i gitare u sudnici?
Neuveno!
(Izlaze dva muzikanta)
MUZIKANT: Gospon sudijo, zavaeni par koji je vaa milost onomad pomirila,
sloila i usaglasila, poziva vas u svoj dom na veliku fetu. Nas su poslali s
molbom da im ast nainite i izvolite doi.
SUDIJA: Drage volje u to uiniti! I dao Bog da se svi prisutni izmire kao
to dvoje.
Page 5

PRAVOBRANILAC: Onda bismo mi, sudski pisari i pravobranioci, skapali od
gladi; ne, nipoto, neka i vi dou da trae razvod, ionako se na kraju veina
pomiri a mi od njihovih svaa i gluposti ar imamo.
MUZIKANTI: Uistinu, nek' zabava pone ve ovde! (Pevaju)
Meu suprunika dva
parnica kad je posredi,
pomirenje svagda vredi
vie nego rastava.
Kad zabluda ne zavara,
kao to nekog i zna,
raspra na svetog Jovana
(Jedan od najveih hrianskih praznika, Ivanjdan, po rimokatolikom
kalendaru slavi se 24. juna.)
znai vai sloga stara.
Ponos svakom oivljava
i uitak brzo sledi;
pomirenje svagda vredi
vie nego rastava.
Iako zbog ljubomore
bes se brzo rasplamsava,
osea da je dama prava
to sam raj je, znalci zbore.
Amorova ova stava
nek' se dre mladi,
sedi: pomirenje svagda
vredi vise nego rastava.
O SVODNIKU UDOVCU ZVANOM TRAMPAGOS
LICA:
Svodnici:
1. Trampagos
2. ikisnake
3. Huan Klaros
4. Eskaraman
Bludnice:
1. Repulida
2. Pispita
3. Mostrenka
Vademekum, sluga
Jedan iz druine
Muzikanti (Imena koja Servantes daje svojim junacima oslikavaju neku njihovu
fiziku ili karakternu crtu. Trampagosje onaj koji vara, potkrada i izmamljuje
novac (trampa, trampear, tramposo), dok u imenu ikisnake prepoznajemo
pridev chico (malen), koji poseduje itav niz deminutiva (chiquirritico,
chiquirritillo, chiquirritin, chiquirritito, itd). Repulida znai doterana, nalickana,
Page 6

a imenicapizpita oznaava vrstu ptice pevaice, ali se njoj srodni pridev
pizpireta upotrebljava kada se govori o eni ive naravi. panska re
mostrenca oznaava osobu bez prebivalita i gospodara skitnicu, a
Vademekum na latinskom znai "poi sa mnom".)
(Izlazi Trampagos, u ogrtau (Dugaak crni ogrta sa kapuljaom nosio se
alosti), i njegov sluga Vademekum koji nosi dva maa za vebanje)
TRAMPAGOS: Vademekum?
VADEMEKUM: Da?
TRAMPAGOS: Nosi li florete? (Tanak rup ma sa elinom kuglicom na vrhu,
za vebanje.)
VADEMEKUM: Nosim.
TRAMPAGOS: Dobro; daj ih 'vamo pa kreni;
donesi i stolicu sa naslonom,
uz ostale stolce iz ele kue.
VADEMEKUM: Koje stolce? Ima li ih uopte?
TRAMPAGOS: Mlinski kamen iznesi, govedo,
tit i klupu krevetsku.
VADEMEKUM: Taje klimava; nema nogu.
TRAMPAGOS: Je l to mana?
VADEMEKUM: Ne mala. (Vademekum odlazi)
TRAMPAGOS: Ah Perikona, Perikona moja,
i optine cele! Najzad, dolo je
i tvoje: ja ostadoh, a ti ode,
i, to je najgore, nemam pojma gde;
iako, prema ivotnom putu tvom,
saalno se pretpostavit' moe da
si u delu tom... jo ne mogu da ti
odredim mesto u drugom ivotu.
Meni je ovaj bez tebe kao smrt!
I da ne budem kraj uzglavlja tvoga
kada duu predade nebesima,
da je usnama svojim prihvatim tad,
i u svoj eludac isti unesem!
Bedo ljudska! Zar tebi verovati?
Jue Perikona, sad zemlja crna,
k'o to ree onaj uveni pesnik. (Ulazi ikinisake, svodnik)
IKISNAKE: Moj gos'n Trampagos, mogue da l je
da dumanin samom ste sebi dotle
da pod tom odedom mranom sklanjate,
sahranjujete i skrivate od nas
sunce podzemlja? Gospare Trampagos,
dosta je kuknjave, dosta uzdaha;
pretoite, potovani, te suze
u milostinju, molitve i mise
za Perikonu nam, to je kod Boga.
Vie vrede od plaa i jecaja.
Page 7

TRAMPAGOS: Vaa milost k'o teolog zbori,
gospon ikisnake; al' evo, dok ja
ne odluim da neto tu promenim,
uzmite, milostivi; probajmo nov
pozdrav maevima.
IKISNAKE: Gos'n Trampagos,
sad ba i nije vreme za pozdrave.
Pljutae obilato sauea
pa valja li da se zdravimo tada?
(Ulazi Vademekum nosei staru polomljenu stolicu)
VADEMEKUM: Lepo, Boga mi! Taj to gospodaru
mom stav i dranje uskrati, kao
da mu dane ivota uskrauje.
TRAMPAGOS: Vrati se po mlinski kamen i klupu,
i ne zaboravi tit, Vademekum.
VADEMEKUM: Doneu i rotilj, tiganj, tanjire.
(Vademekum ponovo odlazi)
TRAMPAGOS: Isprobaemo posle taj udarac
jedinstven i, kako mislim, izvrstan;
jer mi bol zbog smrti anela moga
ruke i razum svezane dri skroz.
IKISNAKE: Sa kol'ko godina skona jadnica?
TRAMPAGOS: Za drugarice i susetke njene
- sa trideset i dve.
IKISNAKE: Mlade godine!
TRAMPAGOS: Da istinu kaem, imala je ta
pedeset i est; al' je znala tako
godine da skriva, da joj se divim.
Ah, tih bojenih vlasi! Uvojaka
tih srebrnih, u zlato pretoenih!
Narednog estog bie petn'est leta
kako mi je polagala raune,
bez da me izloi raspri il' strahu
da u na leima osetiti bi.
Petn'est korizmi, (U katolikoj crkvi, post od etrdeset dana pred Uskrs) ako
pravo zbiram,
doive sirota od onog dana
kada mi postade zahvalna draga;
i na svakoj joj aptahu, bez sumnje,
trideset i jo vie propovedi,
ali ta, iz obzira prema meni,
vrsta ostade, poput hridi kakve
nepokretne u pokretnome moru.
Kol'ko mi je puta, sirota, rekla,
istrpevi sve te strane trenutke povika,
preklinjanja i molitvi, znojei se
Page 8

i preznojavajui: "Preklinji nebo, Trampagos moj,
da mi kajanje greha olaka zarad tog
to zatebe inim!" (U paniji onoga doba obiaj je nalagao da se na korizmu
bludnicama dri propoved o pokajanju i preobraenju Marije Magdalene)
IKISNAKE: Sjajna pobeda!
I redak primer besmrtne vrstine!
Tamo gaje stekla!
TRAMPAGOS: Ko u to sumnja?
Jednu jedinu suzu oci njene
ne prolise u razgovorima tim
svetim, k'o dua od uke il' stene da joj je.
IKISNAKE: Ah, enko to zasluna si
i grkih al' i rimskih hvalospeva!
Od ega umre?
TRAMPAGOS: Skoro ni od ega.
Lekari rekoe da obolele
joj behu slabine, jetra takoe,
al' da bi uz napitak od metljike
iveti mogla ak ezdeset leta.
IKISNAKE: A ne ispi ga?
TRAMPAGOS: Ne.
IKISNAKE: Nevaljalica.
Do sudnjeg dana da ga je htela pit'
dotle bi ivela. Pogreili ste
to se ne preznoji.
TRAMPAGOS: Preznojila se.
(Ulazi Vademekum sa pomenutim stolicama)
IKISNAKE: Je l joj bi bolje?
TRAMPAGOS: Gotovo svaki put.
Bivala bi tad k'o rumena rua,
zdrava k'o jabuka ili kruka.
IKISNAKE: ujem da je ireve imala po
rukama i nogama.
TRAMPAGOS: Nesretnica bee pravi Aranhues,
(Rezidencija panskih kraljeva, uvena po parkovima i vodoskocima)
ali ipak, danas zemlja ova ovde razjeda
telo najbelje i najlepe od svih
koje je ikad primila u sebe.
A da joj se pre dve godine nije
poeo da kvari dah, celivati
je bilo je kao ljubiti lonac zasaen
bosiljem il' karanfiljem.
IKISNAKE: Mora da je trule iliti otok
naruio njenih usta bisere
hou rei zube, to jest kutnjake.
TRAMPAGOS: Jednog je jutra osvanula bez njih.
Page 9

VADEMEKUM: Tano tako; ali razlog bee to
je bez njih i poinula. Zdravih sam
joj izbrojao pet, a lanih je ak
dvanaest krila u toj tamnoj pilji.
TRAMPAGOS: ta se to tebe tie, glupanderu?
VADEMEKUM: Jamim da je istina.
TRAMPAGOS: ikisnake,
evo sad mi opet na pamet pade
potez od pre; de, uzmi i vrati se
prvom pokretu onom.
VADEMEKUM: Pauzu sad
napravite i s potezom stanite;
jer ptiice ve pristiu na poziv,
i to: Repulida i s njom Pispita,
Mostrenka i kolovoa Huan Klaros.
TRAMPAGOS: Neka uu u dobar as; nek' uu u hiljadu dobrih asa.
(Ulaze Repulida, Pispita, Mostrenka i svodnik Huan Klaros)
HUAN: U istim vas nali, Trampagos moj.
REPULIDA: Tako nebo
mrklinu tu u svetlost premetnulo!
PISPITA: A moje ga oi videle bez tog
tako turobnog i mranog mu ruha!
MOSTRENKA: Isuse, prava ste sablazan nona.
Skloni mi se s oiju!
VADEMEKUM: Prenemaganje!
TRAMPAGOS: Polifem (Antiki mitski junak, kiklop, udovite), antropofag
(Ljudoder), troglodit (Praistorijski, peinski ovek) i varvarin Zoilo (Zoilo iz
Amfipolja (IV vek pre n.e.), uven po neumesnim kritikama Homerovih dela.)
bio bih, pa ak i kajman,
okrutnik ili ivoder da se drugaije
nosim u ovoj alosti golemoj.
HUAN: On je u pravu.
TRAMPAGOS: Izgubih rudnik k'o iz Potosija (Grad u Boliviji, poznat po
rudnicima srebra),
zid obrastao brljanom greaka mojih,
hladovito stablo muka svih!
HUAN: Perikona ba bee zlatni rudnik.
TRAMPAGOS: Sesti s njom izveeri i u vreme
fajronta izbrojati ak ezdeset
novia sitnine zar je to nita?
Sve to izgubih s onom to sad truli.
REPULIDA: Priznajem greh svoj: uvek joj zavideh
na nevienoj radinosti. Ja ve
tol'ko ne mogu; radim kol'ko mogu,
al' ne i kol'ko bih htela.
PISPITA: Ne brini, jer bolje je onom kom Bog pomae
Page 10

nego tom to rano rani; razume?
VADEMEKUM: Poslovica doe k'o naruena:
dao vam Bog da se ne probudite!
MOSTRENKA: iva smo bia, a nema toga kom
Bog pomog'o ne bi; ja malo vredim
al' ipak ruam i veeravam,
i gazdu svog oblaim k'o kralja.
Ne mari runoa ako si vredan;
ruanje avo.
VADEMEKUM: Ovo sve Mostrenka
sebi u prilog iznosi, a bilo
bi bolje da moe rei kako je
mlada i ista, to do krajnosti jest'.
IKISNAKE: alosna je ova Trampagosova (Krajnost u koju je dospeo).
TRAMPAGOS: Ogrnuh plat ovaj, a od oiju
kotli za destilisanje nainih.
VADEMEKUM: Rakije?
TRAMPAGOS: Zar toliko cugam, kukin sine?
VADEMEKUM: et'ri pralje s mosta ravne mu
po nalivanju nisu; vidite tad
ta e plakati drugo do rakiju.
HUAN: Ja smatram da veliki Trampagos pla
svoj neprestani utiati mora
i biti sicut erat in principio, (Kao toje bio na poetku, rei iz katolike mise.)
vratiti se radostima starim i
odeu ovu zameniti drugom.
Jer ivi treba pogau da dele
kao to mrtvi grobu svome streme.
REPULIDA: ikisnake je pravi Katon cenzor.
PISPITA: Mala sam, Trampagos, ali velika
mi je elja da tebi sluim; gazdu
nemam, al' osamdeset reala da.
REPULIDA: Ja sto; usluna sam, nimalo lenja.
MOSTRENKA: Dvades' dva imam ja, il' dvades' et'ri,
a glupa nisam.
REPULIDA: Isuse! ta je to?
Pispita i Mostrenka protiv mene?
Zar sa mnom to hoe da se nadmee,
gujo ljutice, i ti, budalino?
PISPITA: Tako mi babe moje pokojnice,
donja Gluperdo i donja Bednice,
takve k'o ti ne cenim ni dve pare.
Gledajte tog utogljenog anela:
hoe da bude iznad svih nas ovde!
MOSTRENKA: Iznad mene, bogme, nee; ne trpim
tovar to mi ne odgovara sasvim
Page 11

HUAN: Pripazite, jer ja Pispitu branim.
IKISNAKE: Smatrajte da je Repulida sada
pod zatitom mojom sasvim sigurna.
VADEMEKUM: Ovde bee Troja, ovde se kolju;
vade se noevi s drkama utim (Od slonovae);
ovde, da, bee Troja.
REPULIDA: ikisnake, ne treba meni da me iko brani;
skloni se odatle; osvetiu se,
grenim noktima svojim grebajui
to lice nalik dunji jektiavoj!
HUAN: Potovanja imaj prema Huanu!
PISPITA: Pusti je, hajde. Pusti neka doe
s tim licem k'o neumeenim testom.
(Ulazi Jedan iz druine, veoma uznemiren)
JEDAN: Huan Klaros! 'Ej, Huan Klaros!
Vlast! Vlast ide!
Pozornik jedan upravo silazi
ulicom ovom.
(Odmah odlazi)
HUAN: Oca mu njegova! Ne ostajem ovde!
TRAMPAGOS: Ostanite svi;
niko da ne mrdne. Drugar mi je taj
pozornik; ne treba da cvikate, ne.
(Ponovo ulazi Jedan)
JEDAN: Ne ide 'vamo, poao je dole.
(Odlazi)
IKISNAKE: Due mi, ja se naisto prepadoh,
budui da sam prognan. (Progon iz kraljevine ili prestonice bio je esto izricana
kazna prestupnicima)
TRAMPAGOS: Da je do'o,
ne bi nam naao inio, a ne
bi ni propevao, jer je podmazan.
VADEMEKUM: Nek' stane tad raspra i gospodar moj
probere dragu to mu odgovara i
uklapa mu se skroz.
REPULIDA: Saglasna sam.
PISPITA: Ja takoe.
MOSTRENKA: I ja.
VADEMEKUM: Hvala nebu to
leka iznae za toliku muku.
TRAMPAGOS: Reskirau; biram.
MOSTRENKA: Bog ti pomog'o.
REPULIDA: Reskira li, ta e tad biti s nama?
TRAMPAGOS: Ne; bez rizika u.
MOSTRENKA: Bog ti pomog'o.
TRAMPAGOS: Kaem da ovde biram Repulidu.
Page 12

HUAN: On e tvoj hleb izjesti, ikisnake.
IKISNAKE: Jok; ona je ukusna i bez njega.
REPULIDA: Tvoja sam! Utisni klin i slovo ,,s"
na ova obraza dva (Znak kojim su obeleavani robovi).
PISPITA: Ah, vetice!
MOSTRENKA: Nije, ve srenica; ne zavidi joj,
jer Trampagos nije pouzdan mnogo.
Jue je sahranio Perikonu,
i ve zaboravio.
REPULIDA: Dobro kae.
TRAMPAGOS: Sloi ovaj ogrta, Vademekum,
i reci aletu (U pikarskom argonu, upravnik javne kue) da ti za njega
sad pozajmi dvanaest reala.
VADEMEKUM: Ja Mislim da imam etrn'est.
TRAMPAGOS: Smesta poi i dvan'est litara vina nam
donesi. Tri li ve?
VADEMEKUM: Ma ne; letim.
(Vademekum odlazi nosei ogrta; Trampagos ostaje u donjem veu)
TRAMPAGOS: Boga mi, kad bi alost potrajala,
ve bi me sutra sahraniti mogli.
REPULIDA: Ah, zenico oka moga, to je tvoje,
kako ti lepo stoji ta odea,
a ne ona, mrana i sva sumorna!
(Ulaze dva muzikanta, bez gitara)
PRVI MUZIKANT: Za mirisom iz upa doosmo ja
i ovaj mi kum ovde.
TRAMPAGOS:
U dobar as. Kamo gitare?
PRVI MUZIKANT:
Ostae u radnji.
Nek' Vademekum po njih ode.
DRUGI MUZIKANT: Moe; ali u i ja po njih poi.
PRVI MUZIKANT: Usput (Jedan muzikant odlazi)
eni mojoj reci, ako ko doe
za rapio rapis (Za brijanje (lat.). U panskom baroknom pozoritu brica je
prototip muzikanta-gitariste), da saeka malo.
Samo u jedno est puta da cugnem,
otpevam dve pesme i odmah krenem;
jer je gos'n Trampagos, kako vidim,
ve sasvim raspoloen za zabavu.
(Vademekum se vraa)
VADEMEKUM: up se nalazi u hodniku.
TRAMPAGOS: Daj ga.
VADEMEKUM: Al' nemam olju.
TRAMPAGOS: I ned'o ti je Bog.
Rog za uriniranje upotrebljen
Page 13

nije; daj ga, prokleli te svi sveci!
Kadar si i vojvodu obrukati!
VADEMEKUM: Smirite se; bie aa dovoljno,
i pehara, a i kape sluiti
mogu. (Za sebe) Ovaj je zacelo begunac.
(Ulazi jedan obuen kao hapenik, sa lancem o ramenu; paljivo promatra
prisutne, kao i oni njega)
REPULIDA: Isuse! Je li ovo privienje?
Zar to nije Eskaraman? Mora bit'.
Eskaraman, duo, ljubavi mi daj,
i ruke prui, potporo podzemlja! (Knjievni lik svodnika Eskaramana stvorio je
Fransisko de Kevedo)
TRAMPAGOS: Ah, Eskaramane, prijatelju moj!
ta se to zbi? Da nisi postao kip?
utanje prekini i zbori nam sad.
PISPITA: Kakvo je to odelo? Kakav lanac?
Da nisi duh moda? Dodirujem te
od krvi si i mesa.
MOSTRENKA: On je, drugo;
Ne moe to skriti, kol' ko god ut'o.
ESKARAMAN: Eskaraman ja sam; paljivo ujte
pripovest kratku o usudu mome.
(Vraa se berberin sa gitarama i jednu daje svom drugu)
Nasuka se u Berberiji (Severnoj Africi) laa
gde me posla sudija gnevan da na
krmi, sa leve strane, vesla budem.
No brzo zatvor promenih i sreu,
jer dopadoh ropstva kod Turaka; al'
dva meseca potom, kad nebo htede,
otisnuh se na galiji malenoj,
slobodu opet stekoh i sad sam svoj.
Tada se zakleh i obeah vrsto
da odelo ni prtljag svoj ne menjam
sve dok ih ne izveam o zidove
isposnice jedne koju u kraju mom
zovu San Miljan de la Kogolja.
Pripovest vam je to o usudu mome,
dostojna da je u seanju uvam.
Ima li jo vajde od Mendesove (Eskaramanova ljubavnica)?
Je li iva?
HUAN: U Granadi uiva.
IKISNAKE: Jo ga, jadnika, srce za njom boli!
ESKARAMAN: ta se o meni ulo na ovome
svetu dok su me na onom drale
nezgode moje i zgode?
MOSTRENKA: Ih, svata: komedijai su te obesili. (U komadu Srani
Page 14

Eskaraman Alonsa de Salas Barbadilja Eskaraman je osuen na smrt
veanjem)
PISPITA: A mangupi od kostiju svih tvojih
i sri pihtije ak napravili.
REPULIDA: Post'o si boanstvo (Brojne romanse o Eskaramanu, na temu
svetovne ljubavi, prilagoavane su tako da se u njima opeva ljubav prema
Bogu), ta bi jo hteo?
IKISNAKE: Opevaju te na ulici, trgu,
pleu u pozoritu, a i kui (Eskaraman-ples bio je izuzetno popularna lascivna
igra poetkom XVII veka)
uposlio si pesnike vie no
Troja onog Titira iz Mantove. (Aluzija na Vergilija, koji u Enejidi pie o padu
Troje)
HUAN: Svud u konjunicama odzvanja ti.
REPULIDA: Pralje te na reci hvale, a momci
konjuari sve ealima eu.
IKISNAKE: Striga te makazama svojim strie;
slavniji si od onog konja belca.
MOSTRENKA: Do Indija (Tj. do Amerike) je glas o tebi stig'o;
u Rimu nevolje tvoje pominju,
a nogu sine numero (Bezbroj - lat.) te plee.
VADEMEKUM: Izmorie te, bogme, k'o kalinu (Biljka koja se tue da bi se iz
njenih plodova dobila boja)
izgnjeie k'o latice cveta, a
uje se dalje od sata, ali i siroia,
to slinavi su uvek (Glas o Eskaramanu dopire dalje od otkucaja sata na
zvoniku i pojanja siroadi na sahranama)
Protiv tebe tubu podnee one
igre to su sada u modi,
i to uz ustru i vrlo otru istragu.
Al' ipak tvoja ispade najbolja.
ESKARAMAN: Taman se rasp'o, samo da sam slavan!
Efeki hram rad tog zapalio bih! (Aluzija na Erostrata, Grka koji je zapalio
Dijanin hram u Efesu da bi mu ime ostalo u istoriji) (Odjednom
muzikantipoinju da sviraju i pevaju romansu)
MUZIKANTI: Izbavi se sa galije
na srani Eskaraman,
na zaprepaenje vlasti,
ali na radost sviju nas.
ESKARAMAN: Da l vi to meni predlaete neto?
Mislite lumperaj sam s uma smeo?
Vraam se orniji nego to bejah.
Svirajte sad; opa, hajdemo ivo!
PISPITA: Ah, cvete najlepi med' plesaima!
Dobar si k'o pre!
VADEMEKUM: Okretan, pristao.
Page 15

HUAN: Neka poasti Trampagovu svadbu.
ESKARAMAN: Sviraj! Videete da sam k'o iva!
MUZIKANTI: Pratite samo ta pevao budem,
i neete u plesu pogreiti!
ESKARAMAN: Daj, nestrpljiv sam, tabani me svrbe!
REPULIDA: Jedva ekam da ga vidim u igri.
MUZIKANTI: Pripazite sada svi.
IKISNAKE: Pazimo ve.
MUZIKANTI: (Pevaju)
Izbavi se sa galije
na srani Eskaraman,
na zaprepaenje vlasti,
ali na radost sviju nas.
Opet svetu pokazuje
kakva mu je vetina sva,
i lakoa, i ustrina,
i ta figura kraljevska.
Poto nema Koskoline,
na njenome e mestu sad
biti Repulida naa,
ta naranda mirisna.
I dok grlo ne iisti Pispita,
bez premca cura,
nek' nam uvod u galjardu (Sveani aristokratski ples)
tu prikae Eskaraman.
(Sviraju galjardu; Eskaraman plee, a posle nekoliko koraka romansa se
nastavlja)
Nek' poletno Repulida
pone ples rastreado zvan,
poto ona bee prva koja
ga nama pokaza.
Eskaraman nek' je prati,
isto kao i Pispita s ikisnakom,
a Mostrenka i Huan Klaros,
zgodan momak. Boga mi, kakve divote!
Poelet' se ne moe ba
vie lakoe, lepote,
vie sigurnosti, ritma.
Tako deco, samo tako!
Kako da ih ne hvali tad
kad lepojki ni svodnika
takvih nema ceo na grad?
Ah, kakvo sputanje ruku!
Ah, kakovih sve pokreta!
Ah, kakovih lavirinta
gde u' i iza' ima!
Page 16

Promenite ples po volji
jer ja svirat' svaki znam:
kanario ili gambete,
il' al viljano se lo dan,
sarabandu, sambapalo,
pesame deljo, drugi svak,
kralja don Alfonsa dobrog
- slavu svih prolih vekova.
ESKARAMAN: Kanario ako svira elim
solo da odigram!
MUZIKANT: Ja u svirat' kako umem,
ti igraj najbolje to zna!
(Sviraju kanario i Eskaraman plee sam; potom kae)
ESKARAMAN: Ajde seljaki viljano,
s lukom mi i hlebom daj,
a vas troje me pratite.
MUZIAR: Blagosiljao te Jovan.
(Igraju viljano, dobro kao sto umeju; kadje ples okonan, Eskaraman trai igru
po elji. Posle toga Trampagos kae:)
TRAMPAGOS: Svadbu ja sam proslavio
bolje nego onaj Rolan!
Ka'te svi k'o to ja kaem:
iveo nam Eskaraman!
SVI: iveo nam!
O IZBORU KMETOVA U DAGANSU
(Kmet - Seljak postavljan u optini da sudi sporove medu seljanima)
LICA:
Pesunja, bakalaureat (Onaj ko poseduje prvi fakultetski stepen)
Pedro Estornudo, pisar
Optinski venici:
1. Panduro
2. Alonso Algaroba
Seljaci:
1. Huan Berokal
2. Fransisko de Umiljos
3. Migel Harete
4. Pedro de la Rana
5. Pomonik crkvenjaka
6. Cigani muzikanti
7. Ciganke
(Na scenu izlaze Pesunja hakalaureat, Pedro Estornudo pisar, Panduro i Alonso
Algaroba, opstinski venici)
Page 17

PANDURO: Smestite se tu; sve e dobro biti
ako blagosloveno nebo htedne.
ALGAROBA: Da okonamo s tim, pa kako bude.
PANDURO: Polako; bez po muke priveemo
ceo pos'o kraju, htedne li nebo.
ALGAROBA: Htedne, ne htedne k'o da je to vano!
PANDURO: Za jezik se ujeli, Algaroba!
I pristojni budite kad zborite;
paraju mi ui te vae rei:
"Htedne il' ne htedne". Sveca mu Hunka!
Kako umiljate da znate ba sve,
tako u svaku stvar odmah srljate.
ALGAROBA: Stari sam hrianin, i to sto posto;
Boga tujem vie no Papa.
BAKALAUREAT: Dobro.
To je skroz dovoljno.
ALGAROBA: Ako moda i
zborih runo, priznajem, budala sam;
neka bude da reko' nisam.
PISAR: Dosta;
Bog i od najveeg grenika trai
tek da se kaje sve dok ivi.
ALGAROBA: Kaem
da ivim i da se kajem i da znam
da nebo ini sve to mu je volja,
i da ga niko spreiti ne moe,
naroito kad pljuti.
PANDURO: Iz oblaka,
Algaroba, pljuti, a ne iz neba.
ALGAROBA: Tako mi svega! Ako se naosmo
da jedni drugima prigovaramo,
recite tad; vere mi, Algarobu
na svakom koraku prigovor eka.
BAKALAUREAT: Redeamus ad rem ("Vratimo se na stvar"), gos'n Panduro,
i vi, Algaroba; ne dangubimo
oko detinjarija beznaajnih.
Sastasmo li se ovde zarad raspri
neuljudnih? I to mi je neka stvar:
kako se Panduro i Algaroba nau,
istog asa se meu njima
bura sprema, i to samo zbog nekih
njihovih protivurenih stremljenja.
PISAR: Gos'n bakalaureat Pesunja (Pezuna - papak. Ime asocira na kopitare
bika, vola, kravu, konia..., ime je titula bakalaureata komino degradirana)
sasvim je u pravu. Preimo na stvar:
Page 18

koje emo kmetove izabrati
za godinu to sledi, a da ih u
Toledu niko ne kudi, ve samo
potvrde i sve dobrima ocene. (Plemstvo ovoga grada moralo je da potvrdi izbor
kmetova po selima)
Jer zarad toga smo se sastali tu.
PANDURO: et'ri su pretendenta na ovaj tap:
Huan Berokal, Fransisko de Umiljos,
Migel Harete, Pedro de la Rana;
ugledni i umni ljudi svi, to bi
upravljati mogli ne Dagansom, ve
i Rimom samim.
ALGAROBA: Ili ak Rimorom (Selo u panskoj provinciji Leon).
PISAR: Ima l prijava jo? Svetog mi Pita,
neu vie ovako.
ALGAROBA: ini mi se
da nam se pisar Estornudo (Estornudar - kijati. Estornudo je naprasite naravi)
zove.
Opet ga neto golica i drai!
Nemajte brige nita neu rei.
PANDURO: Ima li boljih na celoj pameti?
ALGAROBA: Kakvoj pameti, pametnjakoviu?
Planeti se kae, dragi Panduro.
PANDURO: Kaem da je nemogue na zemlji
celoj nai takva etiri uma,
k'o ovih kandidata.
ALGAROBA: Ako nita,
znam da je u Berokala najbolji
oseaj.
PISAR: Za ta?
ALGAROBA: Za to da k'o pravi
svakakva vina isproba i kua.
Kod mene je probao pre par dana
iz jednog upa, i rek'o da vonja
vino belo na drvo, kou i gvoe.
up je onda svoje mor'o da svri,
a mi u talogu naosmo tapi
za koji privezana bee vrpca
od kordovana (Fino izraena kozja koa (naziv je dobila po Kordobi)., s jednim
kljuem malim.
PISAR: Ah, retke vetine! Retkoga uma!
Onaj to to zna upravljati moe
Alanisom, Eskivijasom, pa ak
i Kasaljom (Sela uvena po proizvodnji vina).
ALGAROBA: Harete je zmaj.
BAKALAUREAT: Kako?
Page 19

ALGAROBA: Taj barata lukom i kuglama od blata.
BAKALAUREAT: Zar stalno pogaa?
ALGAROBA: Toliko da, kad se ne bi sluio uglavnom
levom rukom, ptiice ne bi bilo
da proleti ovuda.
BAKALAUREAT: To za kmeta retka je
i neophodna vetina.
ALGAROBA: ta rei o Fransisku Umiljosu?
Cipele taj krpi kao kroja. Pa
onda Pedro de la Rana! Nema tog
to pamenje slino ima; u njemu
uva o starom i poznatom psu
iz Albe (Stihovi antisemitske sadrine) sve strofe, bez da slovo fali.
PANDURO: Njemu ja svoj glas dajem.
PISAR: I ja isto.
ALGAROBA: Ja sam za Berokala.
BAKALAUREAT: Ja ni za kog,
dok ne prue dokaz razboritosti,
a i da su pravici naklonjeni.
ALGAROBA: Ja bih neto preporuio, i to:
da uu sva etiri kandidata,
da gos'n bakalaureat moe
da ih ispita, posto on to ume;
potom emo, prema sudu njegovom,
nekoga imenovati na dunost.
PISAR: Boga mi, to je primedba umesna!
PANDURO: I moe posluiti kao savet
njegovom velianstvu; kad na dvoru
misija ima, to ne bi i ovde.
ALGAROBA: Komisija, Panduro, ne misija.
PANDURO: Mrznicu takvu ne videh na svetu.
Prznicu, iako sam to ja.
PISAR: Ah, Boe,
ala je Algaroba drzak!
ALGAROBA: Kaem:
kad ve prave ispit za berberine,
za kovae i krojae, pa onda
za vidare i za koga jo sve ne,
nek' bude ispita i za kmetove.
A onaj to zadovolji i dobrim
se za taj posao pokae nek' mu
potvrdu dadu sa kojom e moi
taj ispitanik da zaradi platu.
Tada e on u neko selo poi
sa zasluenim papirom u beloj
metalnoj futroli (Vana dokumenta uvana su u metalnoj futroli koja se nosila
Page 20

preko ramena), a taj e mu se
brzo i pozlatiti, budui da
u gotovo svim malim optinama
fale dovoljno sposobni kmetovi.
BAKALAUREAT: Sve ste to dobro i pametno rekli.
Uvedite Berokala, da odmah
pogledamo dokle see njegov um.
ALGAROBA: Umiljos, Rana, Berokal, Harete,
sva su etiri kandidata ula.
(Ulaze etiri seljaka)
Evo, pred tobom stoje.
BAKALAUREAT: Dobro doli,
milostivi, ovde sad.
BEROKAL: Bolje nali,
milostivi, ovde vas.
PANDURO: Smestite se,
dosta je mesta.
UMILJOS: Sedam i sve gledam.
HARETE: Svi emo sesti, hvala dragom Bogu.
RANA: ta to gleda, Umiljos?
UMILJOS: Gledam to se
oduilo nae imenovanje.
Treba li da ga kupimo urkama,
upovima mota i junicama,
ili mehovima prepunim vina
bolje rei meinama? Kaite,
pa e nam sve lakse i bre ii. (Ime ovog seljaka moglo bi se prevesti kao
Naduvenko)
BAKALAUREAT: Ovde potkupljivanja nema; svi mi
isto mislimo, a to je da onaj
to se najboljim za kmeta pokae
taj bude pozvan i izabran.
RANA: Dobro;
zadovoljan sam.
BEROKAL: Ija.
BAKALAUREAT: U pravi as.
UMILJOS: Ijasamzadovoljan.
HARETE: Svia mi se.
BAKALAUREAT: Krenimo s ispitom.
UMILJOS: S ispitom kreni.
BAKALAUREAT: Jeste l pismeni, Umiljos?
UMILJOS: Nikako,
niti e se rei da u rodu mom
ima ikog sa tako malo mozga
da se takvim besmislicama bavi
koje mueve na lomau alju,
Page 21

a enskinje pravo u javnu kuu.
itati ne znam, al znam drugo tota
to nad time prednosti mnoge ima.
BAKALAUREAT: A ta je to drugo?
UMILJOS: Napamet znadem
sve etiri molitve i svake ih
sedmice molim et'ri do pet puta.
BAKALAUREAT: I sa time kanite postati kmet?
UMILJOS: S tim, i to sam pride stari hrianin
senator rimski usuujem se bit'.
BAKALAUREAT: Odlino. Nek' nam sad
Harete kae ta on sve ume.
HARETE: Ja, gos'n Pesunja,
itati znam, iako malo; sriem,
i kod slova ,,a" sam tri meseca ve;
za jedno pet valjda u zavriti.
A pored te nauke koju uim,
raonik na plugu menjam veto
i igoem, i to svega za tri sata,
osam bikova mladih i svih divljih.
Svaki mi je deo tela zdrav; nisam
ni gluv niti slep, reumu ni kaalj
nemam. Hrianin sam stari, kao svi,
a strelom pogaam kao Tulije (Komino poredenje sa rimskim govornikom,
politiarem, filozofom i piscem Markom Tulijem Ciceronom).
ALGAROBA: Retkih li vetina za jednog kmeta,
brojnih, a i potrebnih!
BAKALAUREAT: Priite vi.
ta ume Berokal?
BEROKAL: U jeziku mom
vetina mi je sva, a i u grlu.
Nema kuaa koji mi je ravan:
ezdeset i est ukusa na nepcu
mi stoji, i to je svaki od vina.
ALGAROBA: Hteli biste biti kmet?
BEROKAL: Zahtevam to.
Jer Bahusova raspoloenja kad sam,
tako mi se izotre sva ula
da mi se ini da bih u tom asu
Likurgu (Likurg, spartanski zakonodavac iz IX veka pre n.e.) savete pravne
mog'o dat',
a Bartolom (Bartolo da Sasoferato, pravnik iz XIV veka) se obrisat'.
PANDURO: Polako, ovde ste u optini!
BEROKAL: Ja vam nisam mnogo fin,
al' ni drzak skroz; tek, kaem
da u, ako pravedni ne budete,
Page 22

pravi dumbus vam napraviti ovde.
BAKALAUREAT: Da li vi to pretite? ivota mi,
gos'n Berokal, to ne vredi mnogo!
A ta zna Pedro Rana?
RANA: Budu' Rana (abac)
nemam ljubak glas; ali ipak u sad
rei ko sam, al' ne i kol'ko bistar.
Gospodo, kad bih ja sad postao kmet,
tap moj ne bi bio onako tanak
poput ovih koje obino znamo.
Od esvine (Zimzelena biljka slina hrastu) ili hrasta bi bio,
i debeo dva prsta, sve od straha
da mi ga ne iskrivi sladak teret
kese dukata, il' darova drugih,
ili molbe, obeanja, usluge
koji su k'o olovo teki, to se
ne primeti sve dok ga ne oseti
na telu i dui; a zajedno s tim,
vaspitan bih i umeren bio, da;
pomalo strog, ali ne i krut; nikad
bez asti zbog prekraja njegovih
ja ne bih ostavio siromaha.
Jer jedna gruba re oholog suca
vie vrea nego presuda sama,
ak i kad donosi okrutnu kaznu.
I kada si moan valja da si fin
i ne treba da potinjenost krivca
suca drskim i nabusitim ini.
ALGAROBA: Tako mi Boga, pesma naeg apca
ispade lepa i od labudove!
PANDURO: Hiljadu misli cenzorskih izree.
ALGAROBA: Katona, cenzora; ispravno kaza
dragi venik Panduro.
PANDURO: Vi to opet!
ALGAROBA: I vae e doi.
PISAR: Samo ne ovde.
Strane li sklonosti, Algaroba,
da stalno ispravljate!
ALGAROBA: Dosta, krabalo (Neprevodiva igra reima. Na panskom imenica
escriha ima dva znaenja: 1) piskaralo, krabalo i 2) poznavalac zakona u
Jevreja. Algaroba optuuje pisara da je pokrteni Jevrejin.)
PISAR: Ja krabalo, fariseju (Pripadnik jevrejske verske sekte)?
BAKALAUREAT: Sveca mu,
preterana preterivanja ala su to!
ALGAROBA: alio sam se.
PISAR: I ja isto.
Page 23

BAKALAUREAT: Ne alite se vie, ivota vam.
ALGAROBA: Ko lae, lae.
PISAR: A koji istinu
zbori, istinu kae.
ALGAROBA: Jes'.
PISAR: Dosta sad.
UMILJOS: Ove ponude to naini Rana
daleko su. Dok bi on doao do
tapa, premetnuo bi se u drugog
oveka, vere mi.
BAKALAUREAT: Ba je umesno
to to Umiljos rece.
UMILJOS: Dodaujo:
kad bi meni dali tap, videli bi
da se niti menjam niti premeem.
BAKALAUREAT: Evo vam tapa, i zamislite sad
da ste postali kmet.
ALGAROBA: Tako mi svega!
Zar mu kriv tap dajete?
UMILJOS: Kako sad kriv?
ALGAROBA: Pa zar nije kriv? Neko ko je nem pa
ak i gluv to videti moe s milje.
UMILJOS: Kako onda, ako mi date kriv tap,
hoete da pravo sudim?
PISAR: avola
samog Algaroba u telu ima!
Vidoste li igde krivoga tapa?
(Ulazi Jedan)
JEDAN: Gospodo, ovde su neki Cigani
i Ciganice su lepe sa njima;
iako im rekosmo ime se vi,
milostivi, bavite, oni ipak
trae da uu i zabavu prue
milostivima.
BAKALAUREAT: Nek' uu; vidimo
mogu li nam posluiti za praznik
Telova, za koji sam zaduen ja.
PANDURO: Nek' uu u dobar as.
BAKALAUREAT: Neka uu.
UMILJOS: Ja im se ve radujem.
HARETE: Bogme ija!
RANA: Zar nisu Cigani? Pazite samo
da svi zaepite noseve.
JEDAN: Oni
i bez poziva dolaze; evo ih.
(Ulaze Cigani muzikanti, sa dve doterane Ciganke koje igraju na zvuke
Page 24

romanse koju muziari izvode)
MUZIKANTI: Naklon vama ini telo,
vi venici iz Dagansa,
ljudi iznenada dobri,
iz rauna dobri vazda.
Vi koji ste k'o stvoreni
za vrenje zadataka
kojim slavoljublje tei,
me' hriana i Mavara:
da l vas nebo to napravi,
nebo osuto zvezdama,
Samsonima po umnosti,
i Bartolima po snazi?
HARETE: Sve ovo e ui u istoriju.
UMILJOS: Oni su ba jedinstveni i retki.
ALGAROBA: Ali pomalo i gusti.
BAKALAUREAT: Ej! Suficit ("Dosta").
MUZIKANTI: K'o to se menjaju vetri,
k'o to se i uma menja
i, u zimu gola, leti
u novo ruho odeva,
menjaemo i mi ples na
svakog asa i okreta;
a da ene prevrtljive
su to nije novost neka.
iveli nam sada venici Dagansa,
to lie na palmu, ali i na hrasta (Aluzija na eleganciju palme i stamenost
hrasta).
HARETE: Boe, sjajne li strofe!
UMILJOS: I iskrene!
tampati je treba, pa da ostane
na nas seanje za veke vekova
sviju. Amen.
BAKALAUREAT: Moe li tamo tie?
MUZIKANTI:
ivi neka su i
zdravi oni nama,
i veito mladi
svake noi, dana
a vekovno vreme
nek' stane za svagda
da ne uti lie
njihovoga hrasta.
Vetrina to duva,
brodove potapa,
neka prema njima
Page 25

uvek bude blaga.
iveli nam sada venici Dagansa,
to lie napalmu, ali i na hrasta!
BAKALAUREAT: Pripev mi se ne dopada ba sasvim;
al', sve u svemu, moe.
BEROKAL: Ej, tiina.
MUZIKANTI: Gaziu ja zemljicu,
korak usitniu, zemlju u ja gaziti
korak usitniti.
PANDURO: Ovi muzikanti svata trpaju u tu pesmu.
UMILJOS: Cigani su avoli.
MUZIKANTI: Gazila bih zemlju ja
kol'ko tvrda bila
kada bi mi ljubav ova
tu grob otvorila;
srea me je ostavila
sad sama u biti,
korak usitniti.
Gazila bih mlada ja
i najtvre tle, ako bi ga gazio
moj dragan od pre.
Moja srea proe, gle,
i sve prah e biti;
korak usitniti.
(Ulazi pomonik crkvenjaka, sasvim odrpan)
CRKVENJAK: Gospodo venici, tako mi Boga,
mangupi samo dangube toliko!
Naopako! Zar se selom upravlja
uz gitaru i igru i veselje?
BAKALAUREAT: Hej, Harete, dri ga!
HARETE: Ve ga drim.
BAKALAUREAT: Donesite ebe; tako mi Hrista,
smesta treba ebovati ovoga
bezobraznika i besramnika
to je jo pride drzak.
CRKVENJAK: Gospodo, ujte!
ALGAROBA: Evo, ve trim da donesem ebe.
(Algaroba odlazi)
CRKVENJAK: Samo da znate da sam ja prezviter (Svetenik)
BAKALAUREAT: Zar ti prezviter, gade?
CRKVENJAK: Prezviter, da, i
postrienik (Onaj nad kim je izvren obred postriga - primanja za kaluera,
praen strienjem kose), a to vam je isto.
PANDURO: Sada ete videti, ree Agrah (Lik iz vitekog romana Amadis od
Galije).
CRKVENJAK: Nema tu Agraha.
Page 26

BAKALAUREAT: Al' e bit' straha
koji e te sad dobro prodrmati.
RANA: Reci, nesrenie koji to avo
kroz tebe zbori? Ko te naterao
da se usudi da vlast kudi ovu?
Da nee ti da vlada republikom?
Vrati se zvonima i zanatu tvom,
a druge pusti da vladaju, znadu ti
ta valja initi bolje od nas.
Loi li su, moli Boga da bolji budu;
ako su dobri da ostanu.
BAKALAUREAT: Na je Rana svetac i blagosloven.
(Vraa se Algaroba sa ebetom)
ALGAROBA: Evo, ebe je tu.
BAKALAUREAT: Prihvatite se sad svi!
I vi, Ciganke i Cigani!
Di'te, drugari!
CRKVENJAK: Boe, oni stvarno!
Ali ja kad se naljutim, Boga mi,
nisam ba za alu. Svetog mi Petra,
izoptiu meu vama svakoga
koji se dotakne ovog ebeta!
RANA: Stanite, dosta; dovoljna je kazna,
a i jadnik se pokajao valjda.
CRKVENJAK: I ugruvao pride. Nadalje u
usta zaiti obuarskim koncem,
da, onim duplim.
RANA: To je sada vano.
BAKALAUREAT: Nek' Cigani pou kod mene kui,
rekao bih im neto.
CIGANI: Idemo svi.
BAKALAUREAT: Izbor emo ostaviti za sutra;
ja moj glas ionako dajem Rani.
CIGANI: Da pevamo, gospon?
BAKALAUREAT: ta god elite.
PANDURO: apca niko u pesmi ne prestie.
HARETE: Kakvi prestie! ak ni ne dostie!
(Odlaze pevajui "Gaziu ja zemljicu")
O BRINOJ STRAI
LICA:
Vojnik
Lorenso Pasiljas, crkvenjak
Kristina, sudopera
Kristinini gazda i gazdarica
Page 27

Andres, skuplja milostinje
Manuel, prodavac
Huan Hunkos, obuar
Grahales, crkvenjak
Muzikanti
(Izlazi odrpan vojnik.(Servantes ovde od vojnika stvara human lik. Sopstveno
vojniko iskustvo, kao i nedae starih ratnika koji su nekada pronosili slavu
panske imperije, a u XVII veku jedva preivljavali, stopili su se u vieslojni,
istovremeno komian i tragian lik.) Preko ramena mu visi neuredna traka i
futrola za dokumenta. S njim izlazi jedan zao crkvenjak)
VOJNIK: ta hoe, seno isprazna?
CRKVENJAK: Sena nisam, ve telo stameno.
VOJNIK: Onda te nesreom mojom kumim da kae ko si i ta u ovom sokaku
trai.
CRKVENJAK: Rei u ti, sree mi, da sam ja Lorenso Pasiljas, pomonik
crkvenjaka u ovoj parohiji i da ovde traim ono to nalazim, a ti trai a ne
nalazi.
VOJNIK: Da ne trai moda Kristinicu, sudoperu u domu ovom?
CRKVENJAK: Tu dixisti ("Sam si rekao")
VOJNIK: Onda prii blie, crkvenjae paklenjae.
CRKVENJAK: Evo prilazim, enevski (U Servantesovo vreme eneva je slovila
za stecite jeretika) andariu!
VOJNIK: Dobro. andar i dama jo fali samo kralj pa da partija pone. Prii,
opet ti kaem. Zar ne zna ti, Pasiljasu pasiralo bi da te sad kopljem probodem
da je Kristinica moja dragana?
CRKVENJAK: A zar ne zna ti, sipo dronjava, da je ona meni pripala za onoliko
koliko vredi i da je sad moja?
VOJNIK: Tako mi Boga, hiljadu udaraca noem zadau ti i od te glave rezance
napraviti!
CRKVENJAK: Bolje se zabavi onima to ti s gaa i odela vise, za to ti moja
glava ne treba.
VOJNIK: Jesi l kad razgovarao s Kristinom?
CRKVENJAK: Kad god sam hteo.
VOJNIK: Kakvim si je poklonima darivao?
CRKVENJAK: Mnogim.
VOJNIK: Kolikim to i kakvim?
CRKVENJAK: Poklonio sam joj kutiju slatka od dunja, prilino golemu, punu
komadia hostija belih kao sneg i pride par ostataka od svea, isto belih kao
hermelin.
VOJNIK: ta si joj jo poslao?
CRKVENJAK: Sto hiljada elja da joj sluim, u pisamcu ispisanih.
VOJNIK: I kako ti je uzvratila?
CRKVENJAK: Dajui mi nade da e brzo supruga mi biti.
VOJNIK: Znai, ne ita poslanicu? (U katolikoj liturgiji poslanicu obino ita
Page 28

akon (ili subakon) koji je obavezan na neenstvo)
CRKVENJAK: Ni kompletu (Poslednja, veernja molitva katolikog brevijara).
Laik sam i mogu se eniti kad i koliko puta mi je volja. Brzo e se i sam
uveriti.
VOJNIK: Doi blie, ti laie bedni, i odgovori ta u te pitati. Ako je, to ne
verujem, devojka tako izdano odgovorila tvojim jadnim darovima, kako li e
tek uzvratiti mojim, preko mere uzvienim? Onaj dan joj poslah ljubavno pismo
ispisano nita manje do na poleini molbe to je uputih njegovom Velianstvu i
to govori o uslugama i sadanjim potrebama mojim (jer za vojnika nije
sramota kad je siromah), i koja bi uvaena i predata inovniku kraljevom to
milostinju deli. Ne marei to mi je, bez sumnje, mogla doneti etiri do est
reala, s neverovatnom velikodunou i oitom dobrom voljom ispisah na
poleini, kao to rekoh, cedulju tu; znam i to da je iz mojih grenih ruku ve
dospela u njene, gotovo svete.
CRKVENJAK: Jesi li joj jo ta poslao?
VOJNIK: Uzdahe, suze, jecaje, nesvestice, najsnanija oseanja svoja i
mnotvo dokaza za kojima pravi zaljubljenici poseu i valja da poseu svakog
asa i trena kako bi iskazali strast svoju.
CRKVENJAK: Da li si joj priredio serenadu koju?
VOJNIK: Serenadu jadikovki i jecaja mojih, serenadu elja i muka.
CRKVENJAK: E, ja joj ih prireujem zvonjavom, i to toliko esto da su u celom
kraju besni zbog neprestane galame koju pravim da Kristini zadovoljstvo
priinim i tako pokaem da joj i na zvoniku sluim. ak umesto posmrtnih,
sveana zvona zvonim.
VOJNIK: Tu si u prednosti, jer ja ne posedujem nita to zvoni ili barem
zvecka.
CRKVENJAK: I kako uzvraa Kristina na tvoje bezbrojne usluge?
VOJNIK: Tako to odbija da me vidi i da mi se obraa, to me proklinje kad me
na ulici sretne, to mi na glavu prljavu vodu prosipa kad pere, a splaine kad
sudove mije; i to svakog dana, jer sam ja stalno u ovom sokaku, pred kapijom
njenom. Ja sam njena brina straa; ja sam u stvari, k'o onaj batenski pas
(panska poslovica govori o batenskom psu to nikom ne da da se priblii
kupusu ali ga ni sam ne jede (kod nas: "Nit' kost gloe, nit'je drugom daje").
Moja nije, ali nee niija biti dok sam iv. Zato dalje odavde, gospon
crkvenjae, kad ti, iz potovanja pre slubi tvojoj, ve nisam rascopao glavu.
CRKVENJAK: Da mi je rascepa kao to ti je odea, dobro bi bila iscepana.
VOJNIK: Odelo ne ini oveka. Vojnik to odrpan izae iz rata ima asti kol'ko i
kolarac s dronjavim ogrtaem, jer se po njemu vidi koliko dugo studira. Ta
poi ve jednom, inae u uiniti ta rekoh!
CRKVENJAK: Je l to zato to oruje nemam? E, pa priekaj malo gospodine
brina strao, pa e videti s kim ima posla!
VOJNIK: ta to moe Pasiljas?
CRKVENJAK: Ve e videti. (Odlazi)
VOJNIK: Ah, ene, ene! Sve ste, ili bar veina vas, hirovite i nepredvidljive!
Ne mari, Kristina, za ovog vojnika nad vojnicima, za ovaj vrt cvetni, i
zadovoljava se tim ubretom od crkvenjaka, ti koja kanonika zasluuje! Ali
Page 29

trudiu se, koliko budem mogao, da osujetim tvoj izbor rasterujui iz ulice i
ispred kapije tvoje sve one koji bi ti na bilo koji nain ljubavnici mogli biti. Tako
u stei nadimak "brina straa". (Izlazi momak obuen u zeleno; nosi kutiju i
nalikje onima to skupljaju milostinju za nekog sveca)
MOMAK: Udelite u ime Boga za svetiljku na ulje gospe svete Lucije, da vam
oni vid sauva! Hej, vi unutra! Dajete li milostinju?
VOJNIK: Ehej, prijatelju sveta Lucijo! Prii. ta ti treba iz ove kue?
MOMAK: Zar milostivi ne uje? Milostinja za svetiljku na ulje nae gospe svete
Lucije.
VOJNIK: Trai za svetiljku ili za ulje iz svetiljke? Jer, kako ti kae, "milostinju
za svetiljku na ulje", ispada da je svetiljka od ulja, a ne ulje od svetiljke.
MOMAK: Svakom je jasno da traim za ulje iz svetiljke, a ne za svetiljku od
ulja.
VOJNIK: I daju li ti milostinju u ovom domu?
MOMAK: Svaki dan po dva maravedija.
VOJNIK: A ko ti ih obino iznosi?
MOMAK: Kome bude najzgodnije, ali najee izae ona mala sudopera;
Kristina se zove i lepa je k'o dukat.
VOJNIK: Znai, mala sudopera je lepa k'o dukat?
MOMAK: Kao biser!
VOJNIK: Taj ti devojurak, dakle, nije mrzak?
MOMAK: Da sam od kamena ne bi mi mogao biti mrzak.
VOJNIK: A kako se ti zove da ne kaem opet "sveta Lucijo"?
MOMAK: Andres se, gospodine, zovem.
VOJNIK: E pa, gos'n Andres, pazite ta u vam rei: uzmite ovih osam
maravedija i smatrajte da su vam za etiri dana udelili milostinju koju u ovom
domu iz Kristinine ruke primate. Sad krenite s Bogom i vodite rauna da se
etiri dana nipoto ne vraate pred ovu kapiju, inae u vam sva rebra
polomiti.
MOMAK: Neu se pojaviti ceo mesec, samo da se setim. Neka vaa milost ne
brine, evo idem. (Odlazi)
VOJNIK: De dremaj onda, budna strao!
(Ulazi momak to prodaje vrpceza kosu, holandsku tkaninu, laneno platno,
ipku iz Flandrije i portugalski konac)
MOMAK: Kupite vrpce za kosu, ipku iz Flandrije, holandsku tkaninu, laneno
platno, portugalski konac!
KRISTINA: (s prozora) Ej, Manuel! Ima li ipke za koulje?
MOMAK: Imam, i to vanredne!
KRISTINA: Ui onda; gospoa ih treba.
VOJNIK: Ah, zvezdo to me u propast vodi umesto nadu da mi daje! Ti,
vrpco za kosu, ili kako se ve zove, poznaje li devicu koja te s prozora
pozva?
MOMAK: Poznajem. to vaa milost pita?
VOJNIK: Zar nije milog lica i veoma ljupka?
MOMAK: ini mi se dajeste.
VOJNIK: E, a meni se ini da u ovu kuu neete kroiti jer u vam, Boga mi,
Page 30

tako smrskati kosti da vam nijedna nee itava ostati!
MOMAK: Zar ne mogu ui gde me zovu da mi kupe robu?
VOJNIK: Hej! Ne prigovaraj! Uiniu to rekoh, i to smesta!
MOMAK: Stranog li sluaja! Polako, gos'n vojnie, evo, idem. (Manuel odlazi)
KRISTINA (sa prozora) Ide li, Manuel?
VOJNIK: Manuel je otiao, gospodarice to carstvom ivih ali i onim mrtvih
upravlja, jer i jedne i druge pod komandom i vlau svojom dri!
KRISTINA: Isuse, nesnosnog li stvora! ta trai u ovoj ulici i pred kapijom
mojom? (Odlazi s prozora)
VOJNIK: Ukloni se moje sunce i za oblak zamae!
(Izlazi obuar s parom novih, malih papua; kree ka Kristininoj kui, ali ga
vojnik zaustavlja)
VOJNIK: Dobri gospodine, trai li vaa milost togod u ovom domu?
OBUAR: Traim.
VOJNIK: A koga, ako se moe znati?
OBUAR: Zato ne! Traim sudoperu da joj predam papue koje po narudbi
za nju napravih.
VOJNIK: Milostivi je, znai, njen obuar?
OBUAR: Puno puta je obuvah.
VOJNIK: I sad ete joj obuti ove papue?
OBUAR: Nee biti potrebno. Da su muke, kakve ona obino nosi, onda bihjoj
ihobuo.
VOJNIK: A jesu li plaene ili nisu?
OBUAR: Nisu; sad e mi ih isplatiti.
VOJNIK: Ne bi li mi gospodin jednu milost uinio koja bi mi mnogo znaila? Da
mi poveri papue, a ja u mu u zalog dati neto od danas za dva dana, kad se
nadam da u novca imati u izobilju.
OBUAR: Hou, svakako. Dajte ta imate jer ja sam samo siroti zanatlija i ne
dajem robu na veresiju.
VOJNIK: Dau milostivom akalicu jednu koju vrlo cenim i koja vredi vie od
kuda. Gde je vaoj milosti radnja, da svratim da je otkupim?
OBUAR: U glavnoj ulici, kraj stuba, a zovem se Huan Hunkos.
VOJNIK: Onda, gos'n Hunkose, evo akalice; ceniti je morate visoko,
jerjemoja.
OBUAR: ta?! Milostivi hoe da najobinije drvce, to jedva vredi dva
maravedija, cenim visoko?
VOJNIK: Ah, grenog li mene! Dajem vam ga samo kao podsetnicu: da bih se,
kad ruku u dep stavim i ne naem ga, setio da je kod vas i da treba po njega
da doem; vere mi vojnike, samo zato vam ga dajem. Ali ako to nije
dovoljno, dodajem traku i futrolu, jer ko odmah daje, duplo daje!
OBUAR: Iako sam prosti obuar, neu biti neuljudan tol'ko da milostivog liim
ukrasa i dragocenosti vaih. Zadrite ih samo, a ja u zadrati papue; to mi se
vie isplati.
VOJNIK: Koji su broj?
OBUAR: Jedva pet.
VOJNIK: Jedva imam ja papue utrobe moje, est reala da vas platim! Papue
Page 31

utrobe mojel ujte, milostivi gos'n obuaru, hou sad da poetski obradim stih
koji tako odmeren smislih: Papue utrobe moje.
OBUAR: Vaa milost je pesnik?
VOJNIK: Znamenit, sad ete videti. Poujte.
Papue utrobe moje
GLOSA (Pesma u kojoj se parafrazira (glosira) stih (stihovi) nekog drugog
autora ili iz narodne batine)
Amor tiranin je pravi
to veru moju stamenu
opet sasvim zaboravi
i uz papuu malenu
beznadenog me ostavi.
Pesmu ovu vama poje
vojnik hu'd, papuce moje,
veruju' daje istina
da su, jer tvoje, Kristina,
to papue utrobe moje.
OBUAR: Ne razumem se mnogo u stihove, ali ovi mi zazvuae sjajno, kao da
su Lopeovi, kao uostalom sve to je dobro ili tako izgleda (aoka na raun
Lopea de Vege).
VOJNIK: Onda, gospodine, poto nema naina da mi poverite papue, to i nije
tako mnogo, posebno za tako slatku stvar na koju, na moju nesreu, naioh,
bar mi ih sauvajte dva dana, kad u po njih doi. A sada, nalaem, gos'n
obuar ne moe videti Kristinu niti s njom razgovarati.
OBUAR: Uiniu ta kae gos'n vojnik, jer mi je jasno od ega boluje: od
nemastine i ljubomore.
VOJNIK: Ovo nije pamet obuarska, ve aka to tri jezika zna!
OBUAR: Ah, ljubomoro, ljubomoro! Pre bi te trebalo zvati ljudomoro,
ljudomoro! (Odlazi)
VOJNIK: Pa probaj da ne bude na strai, brinoj strai, i videe kako se
pelice skupljaju na med... Ali, iji je to glas? Bez sumnje Kristine moje, koja
pevui dok riba i pere.
(Iznutra dopire zveket tanjira i pesma)
"Crkvenjae jedini, ti srca moga,
znaj da u tvoja biti na slavu Boga."
VOJNIK: ta to moje ui uju? Crkvenjak je bez sumnje izabranik njenog srca.
Ah, sudopraljo moja draga, najvrednija od svih koje je ikad imalo, ima i imae
druina sudopera! Zato, poput posua tog iz Talavere koje kroz ruke promie
i ostavlja sjajno i blistavo kao srebro, ne oisti i duu svoju od tih niskih
crkvenjakih misli?
GAZDA: Kavaleru, ta elite i traite pred kapijom mojom?
VOJNIK: elim vie no to bi bilo dobro, a traim to ne nalazim. Ko je milostivi
kad pita?
GAZDA: Ja sam ovde gazda.
VOJNIK: Kristinicin gospodar?
GAZDA: Glavom i bradom.
Page 32

VOJNIK: Nek' onda milostivi gospodin prie i uzme ovaj svitak; videe da tu o
slubama mojim svedoe dvadeset i dva generala pod ijim se zastavama
borih, kao i trideset i etiri vojskovoe koji se udostojie da mi tim dokazima
ast naine.
GAZDA: Koliko znam, panska peadija za proteklih sto godina nije imala tolike
enerale i vojskovoe!
VOJNIK: Milostivi gospodin je miroljubiv ovek pa se, moe biti, ne razume
mnogo u rat. Samo bacite pogled na ove papire i ukazae vam se svi generali i
zapovednici koje pomenuh.
GAZDA: Smatrajte da su pregledani i pogledani, Ali, emu to?
VOJNIK: Da vaa milost na osnovu njih uvidi da je sasvim mogua istina koju
u sada izrei, a to je da sam predloen za zapovednika jednog od tri dvorca ili
utvrenja upranjena u napuljskom kraljevstvu: Gaeti, Barleti i Riholesu (U
ovim utvrenjima zapovednike je postavljao panski kralj (Napuljsko
kraljevstvo bilo je u sastavu panske imperije od 1504. do 1713. godine).
GAZDA: Dosad me se nita od toga o emu vi, milostivi, priate, ne tie.
VOJNIK: Al' ja znam da e vas se ticati, tako mi Boga.
GAZDA: Kako to?
VOJNIK: Tako to u, jedino ako mi se nebo na glavu ne srui, iz jedne od tih
utvrda sigurno bogat izai, a sad se kanim oeniti Kristinicom. A poto
postanem njen mu, milostivi moe raspolagati linou mojom i mojim velikim
imetkom kao svojima; jer ne smem se pokazati nezahvalnim za vaspitanje koje
ste pruili mojoj dragoj i voljenoj supruzi.
GAZDA: Vi ste aknuti, pre nego ta drugo.
VOJNIK: A znate li ta sledi, gospodine gotovane? Odmah ete mi je predati ili
neete prekoraiti prag ove kue. Odmah!
GAZDA: Ima li vee besmislice? Ko mi moe zabraniti da u sopstvenu kuu
udem?
(Vraa se crkvenjak Pasiljas, naoruan poklopcem i zaralim maem; prati ga
drugi crkvenjak, sa lemom na glavi i tapom ili motkom na ijem krajuje lisiji
rep)
CRKVENJAK: Ehej, Grahales, prijatelju, ovo je taj to mi mir remeti!
GRAHALES: Jedino mi je ao to mi je oruje nedovoijno i neto slabo, inae
bih ga iz ovih stopa poslao na onaj svet!
GAZDA: Polako, gospodo! Kakav je to napad i razbojnitvo?
VOJNIK: Lopovi! S lea na mene i u grupi? Varalice, kunem se da u vas
probosti, pa ma bili sto puta crkvenjaci! Kukavico! Na mene s lisijim repom?
Misli da sam pijan ili zamilja da paja prainu s kakve svete slike?
GRAHALES: Ne zamiljam drugo do da teram komarce s upa vina.
(Na prozoru se pomaljaju Kristina i gazdarica)
KRISTINA: Gospoo, gospoo, umorie nam gospodara! Dve hiljade maeva na
njega se stutilo, sjaj njihov me zaslepeo sasvim!
GAZDARICA: Istinu zbori, keri! Nek' mu je Bog na pomoi i nek' mu sveta
Ursula sa jedanaest hiljada devica zatitnica bude! Hodi, Kristina, da mu u
pomo priteknemo kako god znamo.
GAZDA: Tako vam ivota, milostiva gospodo, stanite; ne valja tako nasilniki ni
Page 33

sa kim postupati.
VOJNIK: Dr' se, repu, dr' se, poklopiu! Nemojte me dalje ljutiti jer ako se
razgoropadim ubiu vas, pojeu i udarcem u tur poslati s one strane pakla!
GAZDA: Stojte, rekoh! Ne posluate li, Boga mi u se naljutiti pa nekome nee
biti pravo.
VOJNIK: to se mene tie, evo, stao sam. Potujem te zarad ugleda koji u
tvojoj kui uiva.
CRKVENJAK: Iako je on udotvoran, ovog ti puta nee pomoi.
VOJNIK: Videste li obeenjatvo neotesanca ovog to htede lisijim repom da
prepadne mene, koga uplaila nit' zastraila nije paljba snanija od one
lisabonskog topa Dijua? (Izlaze Kristina i gazdarica)
GAZDARICA: Ah, muu dragi! Da niste ranjeni, sreo due moje?
KRISTINA: Joj, teko meni! Tako mi oca, ovi to se posvaae su moji
crkvenjak i vojnik.
VOJNIK: Ipak i mene uz crkvenjaka pominje: zar ne ree "moj vojnik"?
GAZDA: Nisam ranjen, gospo, ali treba da znate da je cela svaa zbog
Kristinice.
GAZDARICA: Kako zbog Kristinice?
GAZDA: Ako sam dobro razumeo, ovi kavaleri ljubomorni su jedan na drugog
zbog nje.
GAZDARICA: Je l to istina, dete?
KRISTINA: Jeste, gospoo.
GAZDARICA: Kako to bez i malo stidakae! Da te nije neki od njih obesastio?
KRISTINA: Jeste, gospo.
GAZDARICA: Koji?
KRISTINA: Crkvenjak me obeasti pre neki dan, kad pooh u klanicu.
GAZDARICA: Koliko puta rekoh, gospodine, da mala iz kue ne treba da izlazi?
Odrasla je ve i ne prilii da se od naih pogleda udaljava. ta e rei njen otac
koji nam je predade istu kao suza? I gde te odvede, izdajnice, da te
obeasti?
KRISTINA: Nigde, nego na sred ulice...
GAZDARICA: Kako na sred ulice?
KRISTINA: Tamo me, na sred toledske ulice, pred Bogom i celim svetom nazva
prljavom i nepotenom, bestidnom i bez potovanja, i mnogim drugim slinim
imenima. A sve zato to je ljubomoran na ovog vojnika.
GAZDA: Znai, nije se desilo izmeu tebe i njega nita osim toga to ti na ulici
ree?
KRISTINA: Naravno da nije, odmah se odljutio.
GAZDARICA: Uh, dua mi se u telo vrati, umalo je ne ispustih!
KRISTINA: ak sve to mi tada ree, i da e biti mi mu, bi zapisano na ovoj
potvrdi koju mi dade i koju uvam k'o oi u glavi.
GAZDA: Pokai, da vidimo.
GAZDARICA: itajte naglas, muu.
GAZDA: Kae: "Ja, Lorenso Pasiljas, pomonik crkvenjaka u ovoj parohiji,
tvrdim da veoma, akjako mnogo, volim gospoicu Kristijanu de Perases. Kao
dokaz dajem joj ovo pismo, potpisano mojim imenom, u Madridu, na groblju
Page 34

Svetog Andresa, estog maja tekue 1611. godine. Svedoci: srce, razum, volja
i pamenje moje. Lorenso Pasiljas." Zanimljivog li branog dokumenta!
CRKVENJAK: To to kaem da je volim znai da u sve to Kristina eli za nju
uiniti. Jer ko daje dobru volju, daje sve.
GOSPODAR: Dakle, ako bi ona voljna bila, rado biste se njom oenili?
CRKVENJAK: Vie nego rado, iako u izgubiti tri hiljade maravedija rente to e
na moje ime prepisati jedna baba moja, kako mi iz rodnog kraja javljaju.
VOJNIK: Ako se volje uzimaju u obzir, danas trideset i devet dana ima kako,
poto dooh segovijanskim mostom, Kristini podarih svoju, zajedno sa ostalim
sposobnostima moje due. Ako bi htela supruga mi biti, valjda joj vie znai
dvoranin u uvenom zamku nego crkvenjak, i to ne glavni, nego pomonik, i to
ovakav, nikakav.
GAZDA: eli li da se uda, Kristinice?
KRISTINA: elim.
GAZDA: Onda izaberi kog bi od ove dvojice htela.
KRISTINA: Stidim se.
GAZDARICA: Nemoj: jelo i brak moraju biti po sopstvenom ukusu, ne po tuoj
volji.
KRISTINA: Vae e mi milosti, to me podigoe, dati najboljeg mua; ali ipak
bih da biram.
VOJNIK: Devo, pogledaj me: vidi naoitost moju! Vojnik sam, kanim uskoro
katelan biti; junackog sam srca i najgalantniji ovek na svetu. Ispod haljetka
ovog krije se dua od oveka.
CRKVENJAK: Kristina, muziar sam, madau zvona sviram; kad nakitim venac i
za sveane prilike crkvu naredim, nijedan mi crkvenjak ravan nije. A sve te
poslove jednako mogu obavljati u braku i kraljevski za hleb zaraivati.
GAZDA: Eto, devojko: izaberi onog koji ti se dopada. Ja u se s tvojom
odlukom sloiti, a najzad e pomiriti dva ovako snana takmaca.
VOJNIK: Ja se pokoravam.
CRKVENJAK: A ja se predajem.
KRISTINA: Biram onda crkvenjaka.(Ulaze muzikanti)
GAZDA: Zovnite momke suseda brice, pa da uz gitare uemo i proslavimo
veridbu u pesmi i igri. Gospodin vojnik bie moj gost.
VOJNIK: Prihvatam, jer:
Pravdu da traim ne vredi, injenice su posredi.
MUZIKANTI: Stigli smo u pravi as: to e biti refren nae pesme. (Pevaju
refren)
VOJNIK: Taj kog ena izabere
po vrednosti se ne meri;
njoj zasluge vane nisu,
(svoj lo ukus vazda sledi);
za vrlinu ta ne haje
ve su novci njoj najprei
im crkvenjak bolji joj je
od vojnika to se eni!
Al' ima jo gore neto:
Page 35

probrat' sakristana sebi
i crkvi se prikloniti, (Svaki pojedinac, pa i kriminalac, uivao je zatitu dok se
nalazio u crkvi)
utoitu progonjenih
Pravdu da traim ne vredi,
injenice su posredi!
CRKVENJAK: Ko to prilii vojniku
kome samo kosa sedi (Aluzija na vojnikovu nezrelost),
to novaca nikad nema
jer je prest'o sluit' zemlji,
on veruje da bi mog'o
Gajferosu, il' pak meni,
takmac biti, i junatvom
tad postii to to sledi
Pasiljasu mirnim putem.
Briga me to on sad preti
kadje igru izgubio;
takvima je ba po meri
da gunaju dok bes traje."
'Pravdu da trazim ne vredi,
injenice su posredi".
(Odlaze pevajui i igrajui)
O LANOM BASKIJCU
(Jo jedan tradicionalni komini lik, prepoznatljiv po iskrivljenom izgovoru
kastiljanskog)
LICA:
Solorsano,
Kinjones
Kristina
Brihida
Zlatar
Pozornik
Muzikanti
(Izlaze Solorsano i Kinjones)
SOLORSANO: Evo tih kesa: po izgledu su potpuno iste, a jednako lanci u
njima. Jo samo preostaje da se pridrui mom naumu. Iako je naa Seviljanka
lukava, ovog puta e nasesti.
KINJONES: Zar se stie naroita ast ili dokazuje kakva vetina prevarom
ene, kad toliko navaljuje i tako se trudi?
SOLORSANO: Kad su ene poput ovih, uivanje je izigrati ih. Ionako e sve
ostati meu nama, hou rei niti e vreati Boga, niti nauditi dotinoj. Ismejati
Page 36

nekoga i nije neka prevara!
KINJONES: Dobro. Neka tako bude, kad eli. Pomoi u ti u svemu to bude
traio i glumiti jednako dobro kao ti, a bolje ne moe. Kuda?
SOLORSANO: Pravo kod nimfe. Ti nemoj izlaziti, pozvau te kad bude vreme.
KINJONES: ekau prikovan ovde. (Odlaze. Izlaze donja Brihida i donja
Kristina; prva nosi ogrta, preplaenaje i uzrujana)
KRISTINA: Isuse! ta je, drugo, donja Brihida, kao da e duu dati stvoritelju
njenom?
BRIHIDA: Donja Kristina, draga, nakvasi mi lice, vazduha daj, umirem, gasim
se, s duom rastajem! Boe, pomozi! Ispovest, brzo!
KRISTINA: ta je? Kuku, nesretnice! Zar mi nee rei, drugarice, ta te
snae? Neko privienje? Da ti ne javie lou vest da ti je umrla majka, da ti se
mu vraa ili da ti je pokraden nakit?
BRIHIDA: Nije privienje, nit' mi je majka umrla; mu mi ne dolazi zadrae ga
posao jo tri meseca , nisu mi ukrali nakit. Neto gore mi se desilo.
KRISTINA: Reci ve jednom, donja Brihida draga! Uznemirena sam i zbunjena
kad ne znam.
BRIHIDA: Ah, mila, ta strana nesrea tie se i tebe! Obrii mi lice, znoj
hladniji od leda probija mi telo. Jadne li su one koje ive slobodnim ivotom i
kojima se, im nastoje da tu i tamo steknu malo ugleda, staje na put, i to u
najboljim godinama!
KRISTINA: Dovri, ivota ti, drugarice, reci ta se zbilo i koja to nesrea treba i
mene da snae.
BRIHIDA: I te kako e te snai! Itekako, pogotovu ako si razumna, to jesi.
Treba da zna, sestro, da sam na putu ovamo prola kroz gvadalaharsku kapiju
i u gomili pandura i naroda ula kako objavljuju da se ukidaju kola (Uredba iz
1611. zabranjivala je javnim enama da se voze kolima (koijama) i da ene
ulicom moraju ii otkrivenog lica.
KRISTINA: I to je loa vest?
BRIHIDA: Zar nas moe neto gore snai na celome svetu?
KRISTINA: Bie, sestro, da je to samo izmena propisa o kolima; posve ih
ukinuti ne mogu. A to je vrlo ispravno jer, kako nauh, konjanitvo u Spaniji se
gasi jer se gospodiii, njih desetakdvanaest, nakrcaju u kola i vozikaju
ulicama i dan i no, ne pomiljajui uopte na konje i jahanje. Sada e, u
nedostatku udobnih karuca, morati da se vrate jahanju koje je sluilo na ast
njihovim dedovima.
BRIHIDA: Ah, Kristina, duo! I ako neka kola ostanu, ula sam da e biti
zabranjeno iznajmljivati ih i da u njima nee moi da se voze... zna ve ko.
KRISTINA: Neka! Znaj, sestro, da oni to vode rat raspravljaju je li bolja
konjica ili peadija i da je dokazano da panska peadija nadmauje sve na
svetu. Sada emo mi, grenice, moi peice da pokazujemo stas, naoitost i
gizdavost nau, i to otkrivena lica, a nee biti zabune kad nam se neko bude
udvarao jer e znati s kim ima posla.
BRIHIDA: Ah, Kristina, nemoj tako! Kako je samo bilo lepo razbakariti se na
zadnjem seditu, okretati se i pokazivati lice kome, kako i kad poeli! A Boga
mi i due, mogu ti rei da bih se, kad bi mi katkad pozajmili kola i ja se u njih
Page 37

smetala onako odvano, toliko zanela da bih zaista verovala da sam prva
dama i da mi gospe s titulom mogu biti sluavke.
KRISTINA: Vidi, donja Brihida, u pravu sam kad tvrdim da treba ukinuti kola;
tako nam se bar nee pripisivati greh razmetljivosti. Osim toga, nije dobro da
se u kolima izjednauju jedne enske s drugima. Stranac koji bi ugledao u
koijama raskono odevenu i sjajnim nakitom iskienu gospu preterao bi s
ljubaznostima kao da je ona prva dama. Zato nemoj, drugo, da brine; ivni,
naredi se, stavi veo od seviljske svile, obuj sandale sa srebrnim kaiiima i
izai na ulicu: lepie se k'o pelice na med, samo ako das da ti se priblie; za
sve se treba malo pomuiti.
BRIHIDA: Bog e ti platiti, drugarice, to me utei savetima i poukama. Uistinu
u tako i postupiti: doterana, nakiena, pokazivau lice i "gaziu zemlj icu,
korak usitniu" (Refren pesme koja je dala naziv igri poznatoj po raskalanosti
to mi niko ne moe zabraniti, a onaj za kog svi budu mislili da mi je mu ba
to nee biti, iako e mi moda i obeati.
KRISTINA: Isuse! Zar se kradom i bez kucanja u moju kuu ulazi? ta
zapovedate, gospodine? (Izlazi Solorsano)
SOLORSANO: Neka milostiva oprosti to se usudih, no, kau, prigoda ini
lupea. Zatekoh otvorena vrata i uoh, a sve me goni elja da milostivoj
sluim, i to ne recima, ve delom. Ako mogu da govorim pred ovom ovde
gospom, rei u zbog ega sam doao i sa kakvom namerom.
KRISTINA: Po uglaenosti se od milostivog gospodina mogu oekivati samo
lepe rei i dobra dela. Moete kazati ta vam volja; gospa Brihida tako mi je
dobra prijateljica da je to kao da meni govorite.
SOLORSANO: S tom potvrdom i vaim doputenjem iskren u biti. Uistinu,
gospo, dvoranin sam kog vaa milost ne poznaje.
KRISTINA: Dakako.
SOLORSANO: Dugo ve elim da budem na usluzi milostivoj, zarad vae
lepote, uroene dobrote i ednosti; no u tome me je spreavao nedostatak
vremena sve dosad, kad srea htede da mi drag prijatelj iz Baskije poalje
svog sina, Baskijca, velikog ljubitelja ena, da ga vodim u Salamanku i naem
mu uitelja koji e mu biti na ast i nauiti ga emu. Jer, da budem iskren
prema milostivoj, on je priglup i malo bleskast, a ima i manu o kojoj je tuga
govoriti, a kamoli posedovati je. Voli, naime, da cugne, ne toliko da se potpuno
izgubi, ali dovoljno da mu se razum zamuti. A tako polupijan neverovatno je
razdragan i velikoduan, pa deli kapom i akom - onom ko ite i ko ne ite. Pa
sam mislio, poto ionako sav njegov imetak ide dovraga, neto da uarim;
setio sam se da je najbolje da ga dovedem kod milostive jer on uiva u drutvu
dama, pa da ga zajedno opeljeimo. Za poetak, evo, nosim vaoj milosti ovaj
lanac u kesi, teak sto dvadeset zlatnih kuda. Vi ga sada uzmite i odmah mi
dajte deset kuda, jer mi neto trebaju, a jo dvadeset ete utroiti na veeru
za naeg magarca ili magarinu koga ja, kako se ono kae, vuem za nos kako
mi volja. Lanac e as posla biti va, a ja za sad ne traim vie od deset kuda.
Izuzetan je i od odlinog zlata, a i izrada je vredna. Evo; uzmite, milostiva.
KRISTINA:Ljubim ruke milostivom gospodinu to me se setio u ovako unosnoj
prilici. Ali moram priznati da me vaa velikodunost zbunjuje i pomalo mi je
Page 38

sumnjiva.
SOLORSANO: taje sumnjivo, draga gospo?
KRISTINA: Lanac moe biti laan. Znate onu staru: nije zlato sve to sija.
SOLORSANO: Milostiva zbori vie nego razumno i ne bije je uludo glas da je
najrazboritija dama na dvoru. Posebno mi je milo to mi bez okolianja i
uvijanja otvarate srce; no za sve ima leka sem za smrt. Neka vaa milost baci
ogrta na lea ili poalje osobu od poverenja zlataru da se ovaj lanac izmeri i
utvrdi koliko sadri zlata; poto se ustanovi da je kvaliteta koji tvrdim,
milostiva e mi dati deset kuda, malo zabaviti onog blesana i zauzvrat
zadrati lanac.
KRISTINA: Tu iza oka ima jedan zlatar koga poznajem. Odmah e mi rei
ima li mesta sumnji.
SOLORSANO: Upravo to elim, volim i cenim, jer Bog blagosilja iste raune.
KRISTINA: Ukoliko se vaa milost usudi da mi poveri lanac kako bih saznala to
to me zanima, moe se brzo vratiti, a ja u pripremiti deset zlatnih kuda.
SOLORSANO: Izvrsno! Da vam poverim svoju ast a ne lanac? Samo ga vi
merite i premeravajte. Odoh sad; vratiu se za pola sata. (Odlazi)
KRISTINA: Moete i pre, ako sused bude kod kue.
BRIHIDA: Kristina draga, ovo nije srea, ve dar s neba. Ba sam ja kukavna i
jadna, nikako da naletim na nekoga ko bi mi i pare hleba pruio a da ne
moram dobro da se pomuim. Jeste da sam pre neki dan srela nekog pesnika
to mi velikoduno pokloni sonet o Piramu i Tizbi i jo tuce njih o mojoj lepoti...
KRISTINA: Bolje da si srela enoveza (enovljani, poznati bankari i
zajmodavci) koji bi te darivao sa trista reala.
BRIHIDA: Kamo sree! enoveza kol'ko hoe, al' se svi oko njih grabe! A i
smrknuti su i utueni jer im drava ne vraa novac.
KRISTINA: Sluaj, Brihida: budi uverena da jedan propali enovez vie vredi
nego etiri pesnika. Nego...; ju, u dobar as; evo zlatara. ta li hoe dobri
sused? Vere mi, taman htedoh da se ogrnem i do njega poem. (Izlazi zlatar)
ZLATAR: Gospo donja Kristina, vaa mi milost morauiniti uslugu. Kako god
znate, odvucite mi enu sutra u pozorite; nuno mi je i vano da mi ne ide za
petama i ne gnjavi me.
KRISTINA: Uiniu to drage volje. Ako gospon susedu zatreba stan i sve to je
u njemu, bie mu na raspoloenju. Znam ve kako te stvari svravaju...
ZLATAR: Ne, gospo, dovoljno je to ete mi enu zamajati. No, ta je vaoj
milosti trebalo, htela je doi do mene?
KRISTINA: Nita drugo do da mi gospon sused kae koliko tei ovaj lanac, je li
pravi i koliko ima karata?
ZLATAR: Imao sam taj lanac mnogo puta u rukama, znam da tei stotinu i
pedeset zlatnih kuda od dvadeset dva karata. Ako ga milostiva kupi po ceni u
koju nije uraunata izrada, ne gubi nita.
KRISTINA: Bie tu nekog izraivanja, ali sitnog.
ZLATAR: Gospa susetka, vi vidite kako ete ugovoriti posao, a ja vam, kad
htednete da ga se liite, dajem deset dukata samo za izradu.
KRISTINA: Ako uspem, moda e me i manje kotati. Ali neka sused povede
Page 39

rauna da se ne vara u proceni finoe zlata i teine.
ZLATAR: Da se varam u sopstvenom zanatu! Kaem vam da sam ga ve dva
puta alku po alku procenjivao i merio. Poznajem ga kao da sam ga pravio.
BRIHIDA: To je dovoljno.
ZLATAR: Da vam kaem i to da mi ga je na merenje i procenu doneo jedan
plemi i dvoranin po imenu Solorsano.
KRISTINA: U redu, gospon susede. Krenite s Bogom, uiniu kako rekoste:
uzeu vam enu pod svoje i zadrati je itava dva sata due ako treba. Znam
ja da zabava nikom ne kodi.
ZLATAR: S milostivom i do groba, sve zna! Zbogom, gospo draga! (Odlazi)
BRIHIDA: to ne kaemo tom dvoraninu Solorsanu, jer tako se, nema sumnje,
zove, da s Baskijcem donese i za mene neto, pa ma bio to dar kakvog
Burgunanina pijanog k'o daska?
KRISTINA: Neemo propustiti da mu kaemo. Evo ga, stie. uri, korak mu je
hitar. Sokoli ga i podbada njegovih deset kuda. (Izlazi Solorsano)
SOLORSANO: Pa, gospo donja Kristina, obaviste li posao? Je li lanac
procenjen?
KRISTINA: Tako vam ivota, kako je ime milostivom gospodinu?
SOLORSANO: Kod kue me zovu don Esteban de Solorsano. A to pita
milostiva?
KRISTINA: Da se do kraja uverim u vau iskrenost i dobronamernost. Neka
milostivi gospodin ostane naas sa gospa Brihidom dok donesem kude.
(Odlazi)
BRIHIDA: Gospodine don Solorsano, da nema milostivi neku mrvicu i za mene?
Znate, nisam ni ja za bacanje, i mene poseuju jednako dobra gospoda kao
gospu donja Kristinu... Da niko ne uje, otkriu gospon Solorsanu bar et'ri
njene mane: sise su joj k'o prazne bisage a ni'dah joj nije najsveiji jer previe
boji lice (U ono vreme se verovalo da minka enama pravi bore, unitava
zube i kvari dah) a opet za njom jure, trae je i vole! Uh, izgrebau ovo lice,
vie iz besa, ne toliko iz zavisti. Niko ruku da mi prui, svi me odbacuju. Eh, da
ako i meni jednom svane!
SOLORSANO: Neka milostiva ne oajava. Ako Bog da zdravlja, potei e voda i
na vau vodenicu. (Vraa se Kristina)
KRISTINA: Evo, gospon don Estebane, deset kuda, a veera e biti kraljevska.
SOLORSANO: Magarac na stoji kod kapije. Idem da ga dovedem. Budite dobri
s njim, koliko god to muno bilo. (Odlazi)
BRIHIDA: Rekla sam mu, drugo, da dovede nekoga ko e i meni neto podariti
i obeao je da hoe, da ima vremena.
KRISTINA: Kako vreme bude prolazilo, to e nam se manje poklanjati, draga.
Mlade godine nose dobit a u poodmaklim se gubi.
Brihida Rekla sam mu da si uredna, ljupka i mila, da ti ambra, mous i cimet
ispod rublja miriu.
KRISTINA: Znam, drugarice, da uvek lepo zbori iza lea.
BRIHIDA: (za sebe) Pogledajte samo sve te ljubavnike! A lepi je on moje
izme od njene utirkane kragne! Opet kaem, da ako i meni jednom svane...
Page 40

(Izlaze Kinjones i Solorsano)
KINJONES: Baskijac ruke ljubi vaoj milosti, vi naloiti?
SOLORSANO: Gospodin Baskijac kae da ljubi ruke milostivoj i pita ta
nalaete.
BRIHIDA: Da lepog li jezika! Jest' da nita ne razumem ali ini mi se da je lep.
KRISTINA: Ljubim ruke mom gospodinu Baskijcu, i vie od toga ako treba.
KINJONES: Izgledati sjajno, dobra. Ova no veeramo, lanac zadrati, nita ne
spava, dosta to ja da.
SOLORSANO: Moj drugar kae da mu se vaa milost ini plemenitom i lepom,
da se pripremi veera, da on poklanja lanac iako ovde nee prenoiti i da je
dovoljno to vam ga je ve jednom dao.
BRIHIDA: Ima li na svetu jo takvih Aleksandra (Aluzija na velikodunost
Aleksandra Makedonskoj)? Kakva srea, kakva srea! Boe, kakva srea!
SOLORSANO: Ako imate ueerenog voa i gutljaj osveenog vina za
gospodina Baskijca, znam da e nam za jedan platiti kao za sto.
KRISTINA: Kako da ne! Odoh da ga posluim bolje nego cara. (Odlazi)
KINJONES: Dama ostati dobra kao otii.
BRIHIDA: ta kae, gospon Solorsano?
SOLORSANO: Da je dama koja je ostala, to jest' vaa milost, jednako dobra
kao ona to je izala.
BRIHIDA: Kako je tu u pravu gospon Baskijac! to se toga tie, nije nimalo
glup.
KINJONES: Glup avo. Baskijac pamet hoe kad ima.
BRIHIDA: Sad sam razumela. Kae da je avo glup a da su Baskijci pametni
kada hoe.
SOLORSANO: Upravo tako. (Vraa se Kristina sa slugom ili sluavkom koja nosi
kutiju kandiranog voa, staklenku vina, no i servijetu)
KRISTINA: Nek' izvoli gospodin Baskijac! I nek' bude bez brige jer je u ovoj
kui sve isto kao suza.
KINJONES: Slatko meni, vino i voda dobri; ovo sveto je, popije ga i jedno jo.
BRIHIDA: Ah, Boe, kako to ljupko kae dobri gospodin, iako ga ne razumem!
SOLORSANO: Kae da on uz slatkie pije vino kao vodu, da je ovo vino iz
Svetog Martina i da e ponovo naliti.
KRISTINA: Jo stotinu puta! Njegova usta nek' odrede meru.
SOLORSANO: Ne toite vie, kodi mu, to se ve vidi. Rekoh gospodinu
Askaraju da nipoto ne pije vino, a on nee da slua.
KINJONES: 'Ajde, vino to penjati i silaziti, jezik okov, noge gvoa. Popodne
doe, gospo. Neka Bog uvati.
SOLORSANO: ujte samo kako trabunja i videete da sam u pravu.
KRISTINA: ta kae, gospon Solorsano?
SOLORSANO: Da je vino okov za njegov jezik i gvode mu oko nogu, da e
popodne ponovo navratiti i da milostive gospe ostanu s Bogom.
BRIHIDA: Kuku, nesretnika, kako mu se zamutie oi i sveza jezik! Isuse, kako
posre! Ba je dosta popio! Veu gre'otu u ivoru ne videh! Tako mlad a tako
pijan!
SOLORSANO: Jo je od kue doao pripit. Milostiva gospo Kristina, nek' se
Page 41

priredi veera, ja ga sad vodim da se ispava pa emo predvee opet biti tu.
(Solorsano i Kinjones odlaze)
KRISTINA: Sve e biti kako kaete, neka milostiva gospoda krenu u dobar as.
BRIHIDA: Kristina, drugo, dajder taj lanac da malo uivam. Kako je lep, nov,
sjajan, a kako tek jeftin! Kaem ti, Kristina, tebi darovi s neba padaju a da ne
zna ni kako ni zato; srea ti na vrata nepozvana ulazi. Da, ti si srenica nad
srenicama. Ali to i zasluuje prirodnou, estitou i ponaanjem tvojim!
Takve drai osvajaju i najokorelije due. Nisi kao ja, koja ne vredim ni tri pare.
Uzmi lanac, sestro, da se ne rasplaem, ne iz zavisti ve to mi je ao same
sebe. (Solorsano se vraa)
SOLORSANO: Desila se najvea nesrea na svetu!
BRIHIDA: Isuse! Nesrea? Kakva, gospon Solorsano?
SOLORSANO: Tu, na uglu, dok smo ili kui, sretosmo slugu oca naeg
Baskijca koji mu nosae pisma i vesti da mu je otac na izdisaju. Ree da
odmah krene ako hoe jo u ivotu da ga zatekne. Doneo mu je novac za put
na koji smesta mora da poe. Za milostivu gospu sam uzeo deset kuda, evo,
pored onih deset koje mi je vaa milost dala, a vi vratite lanac jer ako otac
poivi njegov sin e vam ga opet dati ili se ja ne zvao don Esteban de
Solorsano.
KRISTINA: Uistinu mi je ao, ne zbog mene lino, ve zbog nesree koja snae
tog deka to mi je za srce prirastao.
BRIHIDA: Dobri su i deset kuda koje si tako lako zaradila. Uzmi, drugo, a
gospon Solorsanu vrati lanac.
KRISTINA: Evo, a vi amo pare. Uistinu sam bila namerila da potroim itavih
trideset kuda na veeru.
SOLORSANO: E, gospa Kristina, nisam ja od jue. Tu priu priajte nekom
drugom jer ja nisam po glavi ozebao.
KRISTINA: emu sve te poslovice, gospodine Solorsano?
SOLORSANO: Da bih milostivoj dao na znanje da ko hoe vee izgubi iz vree.
Tako iznenada postadoste nepoverljivi pa se unapred htedoste osigurati?
Gospa Kristina, ako koza lae, rog ne lae! Ovamo s mojim lancem, onim
pravim, a nek' milostiva zadri lani, jer kod mene za tako kratko vreme nema
metamorfoza kao kod Ovidija. Boga mu, kako su ga samo veto izlile i kako
brzo!
KRISTINA: ta velite, dobri moj gospodine? Nita ne shvatam!
SOLORSANO: Kaem da ovo nije lanac koji ostavih vaoj milosti, iako lii. Ovaj
je laan, a onaj zlatan, od dvadeset dva karata.
BRIHIDA: Due mi, tako ree i sused, zlatar.
KRISTINA: avolja rabota!
SOLORSANO: avola ili avolice, svejedno; ovamo s lancem i manite priu,
psovke i kletve!
KRISTINA: Nek' mi avo odnese i ono to ne dam nikom ako ovo nije lanac koji
mi je milostivi gospodin ostavio. Drugog nisam imala u rukama. Ako me
optuite bie to na pravdi Boga!
SOLORSANO: Nemate zato vikati; tu je gospodin korehidor, koji potuje
svaije pravo.
Page 42

KRISTINA: Ako cela stvar doe do korehidora, gotova sam. On o meni tako
loe misli da e drati da laem i kad budem govorila istinu, a moje vrline za
njega e biti mane. Dragi gospodine, dabogda mi se ruke osuile ako sam u
njima drala drugi lanac do ovaj!
POZORNIK: Kakva je ovo galama, povici, suze i kletve?
SOLORSANO: Vaa milost gospon pozornik doao je kao poruen. Ovoj javnoj
gospi dadoh pre jednog sata lanac u zalog za deset dukata zarad jedne stvari.
Sad ga hou natrag, ali umesto onog koji joj dadoh i koji je teio sto pedeset
zlatnih dukata od dvadeset dva karata, ona mi vraa lani, koji ne vredi ni dva.
I sad hoe da u optoj pometnji, vici i galami, sakrije ono to je pravo, znajui
da joj je svedok ova gospa pred kojom se sve odigralo.
BRIHIDA: Nego ta nego se odigralo! Boga mi i due, rekla bih da je gospodin
u pravu ali mi nije jasno kako je dolo do zamene iz ove prostorije lanac nije
makao.
SOLORSANO: Neka mi gospon pozornik uini uslugu i povede damu
korehidoru, pa emo se tamo raspraviti.
KRISTINA: Opet vam kaem, gotovo je sa mnom ako poemo korehidoru!
BRIHIDA: Ni meni se ba ne pie dobro!
KRISTINA: Zaista u se obesiti, zaista ubiti, vetice e mi krv posisati!
SOLORSANO: Dobro, de. Uiniu to zbog vas, gospa Kristina, da vam krv ne
posisaju vetice ili da se barem ne obesite. Ovaj lanac veoma lii na onaj pravi,
Baskijev. On je malo priglup i sklon piu pa u ga ubediti da je ovo njegov, a
vaa milost nek' uslui gospodina pozornika i pripravi veeru. De, smirite se,
niste puno izgubili.
KRISTINA: Nebo e vam to vratiti, milostivi gospodine! Gosponu straaru dau
pola tuceta kuda, jednu u potroiti na veeru i zauvek biti robinja gospodina
Solorsana.
BRIHIDA: A ja u do besvesti igrati na feti!
POZORNIK: Milostivi gospodin postupio je kao to dolikuje velikodunom i
pravom kavaljeru, ija je dunost da slui damama.
SOLORSANO: Vratite deset kuda vika to vam dadoh.
KRISTINA: Tu su, a evo i onih est za gospodina andara. (Izlaze dva
muzikanta i Baskijac Kinjones)
MUZIKANTI: Sve smo uli i evo nas.
KINJONES: Sada se moe rei naoj gospi Kristini: dobro smo vas preli!
BRIHIDA: uste li kako jasno govori Baskijac?!
KINJONES: Nikad ne govorim drugaije, sem kad tako odluim.
KRISTINA: Ubio me Bog ako me ovi mangupi nisu nasamarili!
KINJONES: Gospodo muzikanti, emu ona romansa koju vam dadoh i koju
nauiste?
MUZIKANTI: ena kad je razborita,
il' zna malo, il' ba nista.
Kad u besedi otmenoj
ena krene da umilja
i izvetaene rei
kao iz rukava sipa;
Page 43

kad kae da napamet zna
i Febovog konjanika (Servantes nabraja naslove omiljenih romana svog
vremena),
i Lo Frasa i Dijanu,
i da Olivanta ita;
kad tvrdi da nema dana
da Kihota ne prelista,
ak i da je stvamo znalac
il' zna malo, il' ba nita.
Ta to se u sebe uzda,
iako to la je ista,
zasnovana na raunu
kakva to je tiranija!
ta to se uvat' ne ume,
kad je, kau, voda tiha
i baca se u maticu
to ka uu svom se sliva;
ta to misli da ba ona
jedina je pametnica,
kada ala je posredi
il' zna malo, il' ba nita.
KRISTINA: Dobro; nasamarili ste me ali vas ipak, milostivi, pozivam veeras.
KINJONES: Prihvatamo poziv. Kadtad svakog stigne zasluena kazna!
O POZORNICI UDESA
LICA:
Prevaranti: anfalja, irinos, Rabelin
Namesnik,
Benito Repoljo, kmet
Tereza Repolja, njegova ki
Huan Kastrado, venik
Huana Kastrada, njegova ki
Pedro Kapao, pisar
Konaar
(Izlaze anfalja i irinos)
ANFALJA: (Ovo ime podsea na vie panskih rei priblino istog znaenja
prost, grub) Nemoj smetnuti s uma, irinos, moja upozorenja, posebno ona
koja ti dadoh zarad ove nove prevare za koju e se saznati ba kao za prolost
onog to je najavljivao kiu.
IRINOS: (ensko ime koje se moe povezati sa dve imenice: chirinola trka,
kojetarija, i cherinola (argo) lupeka druina) Slavni anfalja, to se mene
tie, smatraj da je sve kako treba. Jer toliko mi je pamenje koliki i razum, a
njima pridruujem volju da ti ugodim, veu od prethodne dve sposobnosti. No
Page 44

reci mi: ta e nam ovaj Rabelin (Deak koji svira rebek (p. rabel), mali
gudaki instrument. Deminutiv ukazuje na njegovu sitnu grau. Osim toga,
rabel znai i deja stranjica, guza) kog povedosmo? Zar nas dvoje ne bismo
mogli sami da izvedemo poduhvat?
ANFALJA: On nam je potreban kao hleb, da svira u pauzama, dok ne izau
izvoai na Pozornicu udesa.
IRINOS: Bie dobro ako nas ne oteraju kamenicama samo zbog Rabelina, jer
tako kukavno stvorenje u ne videh ivotu. (Ulazi Rabelin)
RABELIN: ta nam valja initi u ovom selu, upravnie? Umirem od elje da
vam dokaem kako me vae gospodstvo nije uzelo k'o maku u daku.
IRINOS: Da si i et'ri puta toliki ne bi ispunio ni treinu daka, kamoli ceo.
Ako si i takav svira, crno nam se pie.
RABELIN: Ve e se videti. A uistinu su hteli da me upiu u glumaku druinu u
kojoj se dobit deli prema svaijoj potrebi, i to samo zato to sam ovako sitan.
ANFALJA: Ako bi ti pripao deo u srazmeri s veliinom tela, gotovo da ga ne bi
ni bilo. irinos, polako stigosmo u selo, a ovi to nam dolaze u susret mora da
su, bez sumnje, namesnik i kmetovi. Poimo im u susret, a ti naotri jezik na
brusu laskanja, al' nemoj da pretera. (Izlaze namesnik i kmet Benito Repoljo
(Repollo - glavica (npr. kupusa), repolludo zdepast, demekast), venik Huan
Kastrado i pisar Pedro Kapao) Ljubim ruke milostivoj gospodi. Ko od milostive
gospode je namesnik ovog sela?
NAMESNIK: Ja sam namesnik. ta eli, dobri ovee?
ANFALJA: Da imam dve unce pameti ve bih bio primetio da ovako
peripatetini i monumentalni stas ne moe pripadati nikom drugom do
preasnom namesniku ovog dostojanstvenog sela koji bi, da postane
namesnikom Algarobiljasa, ovaj poloaj napustio.
IRINOS: I to za ivota gospoina i gospodiia, ukoliko ih gospon namesnik
poseduje.
KAPAO: Gospodin namesnik nije oenjen.
IRINOS: Onda kada to bude bio; dotle nita nee propasti.
NAMESNIK: Dobro; ta eli, estiti ovee?
IRINOS: Da asno poivi vaa milost, inei tako i nama ast. Na kraju
krajeva, hrast daje ir, kruka kruku, loza vino, a astan ovek ast, bez da
moe drugaije bit'.
BENITO: Ciceronina izreka je to, bez da se ita doda il' oduzme.
KAPAO: Ciceronska, htede rei gospon kmet Benito Repoljo.
BENITO: Uvek hou da kaem ono to treba, ali mi ne polazi za rukom.
Konano, dobri ovee, ta eli?
ANFALJA: Gospodo moja, ja sam Montijel, onaj to vam donosi Pozornicu
udesa. Gospoda iz bratstva, pri bolnicama na dvoru (Bratstva su bila
dobrotvorna udruenja koja su uzimala u zakup dvorita za izvoenje
predstava. Prihodom od ulaznica pomagane su bolnice i siromani gradani),
pozvae me jer u njima nema upravnika glumakih druina, to prouzrokuje
propadanje njihovo, a mojim se dolaskom sve moe popraviti.
NAMESNIK: A ta je to Pozornica udesa?
ANFALJA: Zbog udesnih stvari koje se na njoj pokazuju i prikazuju naziva se
Page 45

Pozornicom udesa; smislio ju je i napravio mudri Glupanelo, i to pod uticajem
takvih paralela, pravaca, planeta i zvezda i uz takve take, znake i osmatranja
da svako onaj ko i malo lii na preobraenika ili onaj koga roditelji nisu dobili i
izrodili u zakonitom braku, ne moe da vidi ono to se tu prikazuje. Ko god je
tim dvema tako rasprostranjenim boletinama zaraen, nek' se oprosti od toga
da e videti na mojoj pozornici ono to nikada vieno nit' uveno nije.
BENITO: Tek sad shvatam da se svakim danom na svetu neto novo javlja!
Tako znai! Mudrac to saini pozornicu zvao se Glupanelo?
IRINOS: Zvao se Glupanelo, rodom iz varoi Glupanela; o tom se oveku
prialo da mu brada dosee do pasa.
BENITO: Uglavnom su ljudi s dugom bradom mudri.
NAMESNIK: Gospodine venie Huane Kastrado, ako dozvolite, nalaem da se
veeras obavi veridba gospodine Tereze Kastrade, vae keri, a moje kumice,
pa da tim povodom gospodin Montijel na zabavi kod vas prikae svoju
pozornicu.
HUAN: Za to stojim na usluzi gospon namesniku, s ijim se miljenjem slaem,
saglaavam i podudaram, ak i da postoji neto protiv toga.
IRINOS: Ima neto protiv, a to je: ako nam se prvo ne isplati na trud, likovi
e se videti malo sutra. Vae visosti, gospodo kmetovi, ima li u vama savesti i
due? Ba bi bilo zgodno da se veeras itavo selo sjati kod gospodina Huana
Kastrada, ili kako se ve zvae, i lepo pogleda sve to ima na pozornici, a da se
sutradan, kad budemo hteli da je prikaemo u selu, iva dua ne pojavi. Ne,
gospodo, ne; nikako; ante omnia nam morate platiti ono to nam sleduje.
BENITO: Gospoo upravnice, ovde vam nee platiti nikakva Antona ili Antonjo;
gospon venik Huan Kastrado platie vam vie nego velikoduno, a ako ne on,
onda naa optina. Vidi se da ne poznajete varo ovu! Ovde, sestro, ne
dozvoljavamo da nekakve tamo Antone plaaju za nas.
KAPAO: Grenog li mene, gospon Benito Repoljo, tako ste daleko od sutine!
Ne kae gospa upravnica da treba da plati nekakva Antona, ve da novce valja
isplatiti unapred i pre svega drugog, to jest ante omnia.
BENITO: Povedite onda vi o tome rauna, pisaru Pedro Kapao, i dajte da se
izraavaju pravilno, da mogu da ih razumem. Vi to ste naitani i napisani
moete razabrati taj njihov nerazumljiv jezik, jane.
HUAN: No dobro, hoe li se gospon upravnik zadovoljiti ako mu unapred dam
pola tuceta dukata? I da se pride povede rauna da se niko iz sela veeras ne
uvue u moju kuu.
ANFALJA: Zadovoljan sam i uzdam se u revnost milostivog i njen dobar ishod.
HUAN: Krenite onda sa mnom. Dobiete novac i pogledati kol'ko je u kui
prostora za postavljanje pozomice.
ANFALJA: Idemo; ali ne smetnite s uma koje sve vrline moraju posedovati oni
to se odvae da pogledaju moju udesnu pozornicu.
BENITO: To je moja briga, al' vam mogu rei da u, to se mene tie, slobodno
izai pred taj sud jer imam dobru zaleinu, a tite me i pozamane naslage
starog hrianskog porekla: i te kako u videti famoznu pozornicu!
KAPAO: Svi verujemo da emo je videti, gospon Benito Repoljo.
Page 46

HUAN: Ta nismo tikve bez korena, gospon Pedro Kapao.
NAMESNIK: Svata e biti potrebno, kako vidim, gospodo kmete, venie i
pisaru.
HUAN: Idemo, upravnie, pa da se prione na posao. Ime mi je Huan Kastrado
(Kastrado = kastrirani), sin sam Antona Kastrada i Huane Mao; neu rei vie
nita kao jemstvo i uverenje da smem mirne due i licem u lice da stanem pred
pomenutu pozornicu.
IRINOS: Daj Boe! (Huan Kastrado i anfalja odlaze)
NAMESNIK: Gospo upravnice, kojih to uvenih i slavnih pesnika danas ima na
dvoru, posebno od onih to komade piu? Jer i ja sam pomalo pesnik, ali i
ljubitelj pozorita; dvadeset i dve komedije napisah, ni manje ni vie, a sve su
nove. ekam samo priliku da na dvor odem i njima omoguim da se obogati
pola tuceta upravnika (U ono vreme pisci su dramske tekstove prodavali
upravnicima glumakih druina).
IRINOS: Na to to me vaa milost, gos'n namesnie, pita za pisce komedija,
ne bih znala odgovoriti; ima ih toliko da sunce zaklanjaju, a svi umiljaju da su
slavni. Pisci komedija su oni uobiajeni, uvek isti, tako da nema potrebe
imenovati ih. Nego, recite vi meni, milostivi, tako vam ivota, vae vredno ime.
Kako se zovete?
NAMESNIK: Mene, gospoo upravnice, zovu licencijat Gomesiljos.
IRINOS: Tako mi Boga! Znai vi ste, milostivi, gos'n licencijat Gomesiljos koji
sastavi one uvene strofe Kad Lucifer bolan bee i Silno na njega navali?
NAMESNIK: Neki zli jezici htedoe da mi pripiu te strofe, iako moje nisu ni u
ludilu. Ja sam sastavio, to neu porei, one o poplavi Sevilje; al' kako se
pesnici meusobno potkradaju, ja se nikad ne diih time da sam ita od ikoga
ukrao; nek' meni Bog pomogne dok stihove piem, a nek krade onaj kom je
drago. (Vraa se anfalja)
ANFALJA: Gospodo, milostivi mogu doi; sve je spremno, samo da ponemo.
IRINOS: Je li novac in corbona (U crkvenoj kasi)?
ANFALJA: Jo bolje: kraj samoga srca.
IRINOS: Upozoravam te, anfalja, da je namesnik pesnik.
ANFALJA: Pesnik? Hristovog mi tela! Smatraj da je on ve prevaren jer su
ljudi od te fele kao deca: nepromiljeni, lakoverni i nimalo zli.
BENITO: Poimo, upravnie, cupkam od nestrpljenja da vidim ta uda.
(Odlaze. Izlaze seljanke Huana Kastrada i Tereza Repolja. Prvaje obuena kao
nevesta)
KASTRADA: Sedi ovde, Tereza Repolja, prijateljice, da budemo blizu pozornice.
Zna ve koje uslove moraju ispunjavati gledaoci, pa pazi ta ini, da ta ne
ispadne naopako.
TEREZA: Dobro zna, Huana Kastrada, da sam ti roaka, a to dovoljno govori.
Koliko je sigurno da u ii na nebo toliko je i to da u videti ono to se na
pozornici prikazuje. Majke mi mile, sama bih sebi oi iz glave iskopala ako bi
neto naopako ispalo. Samo mi jo to treba!
KASTRADA: Smiri se, rodice, dolaze. (Izlaze namesnik, Benito Repoljo, Huan
Kastrado, Pedro Kapao i jo neki seljani, zatim upravnik, upravnica, svira i
Benitov neak, naoit gospodii koji e kasnije plesati)
Page 47

ANFALJA: Sedite svi. Pozornica mora biti zakrivena zastorom, kao i
upravnica; sviraa emo ovde.
BENITO: Ovo svira? I s njim iza zastora da bih, kada ga ne budem video, znao
da ne moram ni da ga sluam.
ANFALJA: Milostivi gospodine kmete Repoljo, greite to sviraem niste
zadovoljni; on je uistinu odlian hrianin i plemi uvenoga roda.
NAMESNIK: To su vrline i te kako potrebne da bi se dobar svira bilo!
BENITO: Roda, moda; ali nota nipoto.
RABELIN: Tako mi i treba kad pristadoh da sviram ovim...
BENITO: Ali, zaboga, sluali smo mi ovde i drugaije muziare od...
NAMESNIK: Nek' raspra sad stane kod rei "ovim" gospodina Rabela i "od"
naeg kmeta, inae bismo tako mogli beskonano. Neka gospodin Montijel
pone s izvoenjem.
BENITO: Skromna vam je oprema, upravnie, za tako veliku pozornicu!
HUAN: Mora da i to spada u udo.
ANFALJA: Panja, gospodo, poinjem! Hej ti, ko god da si! Ti to nacini
pozornicu ovu s toliko udesne vetine da zavreuje naziv Pozornice udesa!
Zbog svojstava koje ona u sebi krije, zaklinjem te, prisiljavam i nalaem ti da
odmah ovoj gospodi prikae neko od tvojih udesnih uda, da se zabave i
razonode bez ikakvih smetnji. Hm, ve vidim da si mi uvaio molbu, jer, eno,
tamo se pojavljuje hrabri Samson u zagrljaju sa stubovima hrama, ne bi li ga
sa zemljom sravnio i tako se osvetio neprijateljima. Stani, hrabri vitee! Stani,
za ljubav Boga oca! Ne budi nepaljiv tako da zakai sve nas i napravi tortilju
od ovako brojnog i plemenitog naroda to se ovde sakupi!
BENITO: Stani, tako ti svega! Samo fali da, umesto uivanja, doivimo da
budemo spljeskani! Stojte, gospon Samsone, sto mu muka, to vas dobri ljudi
mole!
KAPAO: Vidi li ga, Kastrado?
HUAN: Kako ga ne bih video! Ta nisu mi oi na potiljku!
NAMESNIK (za sebe) Ba je udna ova stvar! Samsona vidim kol'ko i moju
pokojnu babu. A uistinu sebe smatram zakonitim sinom i starim hrianinom!
IRINOS: uvaj se, ovee, tamo izlazi isti onaj bik to je probo onog nosaa u
Salamanki! Lezi, ovee! Lezi! Boe, spasi ga! Boe, spasi ga!
ANFALJA: Lezite svi! Lezite svi! Ojs, ojs, ojs! (Svi polegnu po podu,
preplaeni)
BENITO: Ovaj biki avola u telu ima! Crne je dlake, a druge boje na
slabinama. Ako ne legnem, odnee me k'o od ale.
HUAN: Gospodine upravnie, uinite, ako moe, da ne izlaze likovi to unose
pometnju; ne kaem to sebe radi, ve ovih devojaka to prebledee kao krpe
pred tim razjarenim bikom.
KASTRADA: I te kako, oe! Neu moi doi sebi itava tri dana. Ve sam se
videla na njegovim rogovima, otrim kao ilo.
HUAN: Ne bila ti moja ki i ne videla tako neto!
NAMESNIK (za sebe) Ovo je ve previe; svi vide ono to ja ne vidim! Al' na
kraju u i ja morati da kaem da vidim, sve zbog te proklete asti.
IRINOS: Ti mievi to tamo vrve u oporima direktni su potomci onih sa
Page 48

Nojeve barke. Neki su beli, neki crnocrveni a neki areni il' modri. Konano, svi
su mievi.
KASTRADA: Isuse! Kuku! Drte me da se ne bacim sad kroz ovaj ovde prozor!
Mievi? Nesretnice! Drugo, prikupi suknju i ne daj da te ugrizu! Au, ta ih je!
Roene mi babe, vie ih je od hiljadeset!
REPOLJA: Ja zaista jesam nesrenica jer mi se stvarno pod suknju uvlae.
Jedan mii mrke dlake ba me za koleno gricka. Upomo, nebesa, ovde na
zemlji mi spasa nema!
BENITO: Dobro da sam obuk'o akire: nikakav mi mi ne moe ui, kol'ko god
sitan bio.
ANFALJA: Ova voda to iz oblaka lije sa izvora je reke Jordan. eni koju
pokropi, lice e postati poput sjajnog srebra, a mukarcima e pozlatiti brade.
KASTRADA: uje li, drugo? Otkrij lice, vidi ta nam valja initi! Ah, slatkog li
napitka! Pokrijte se, oe, da i vas ne pokvasi (Po predanju, voda biblijske reke
Jordan poseduje udesnu mo podmlaivanja; anfalja izvre legendu tvrdei
da ona ulepava: poeljna je za ene, ali ne i za mukarce, koji bi mogli
izgubiti mukost).
HUAN: Svi smo se pokrili, keri.
BENITO: Niz lea mi voda curi, sve do debelog mesa.
KAPAO: A ja sam suv k'o barut.
NAMESNIK (za sebe) ta je ovo, dovraga, kad mene jo ni kap ne okvasi te
silne vode u kojoj se svi dave? Da nisam ja jedino kopile meu tolikim
zakonitim sinovima i kerima?
BENITO: Sklonite mi odatle tog sviraa; neete li, tako mi Boga otii u bez da
pogledam jedan jedini lik vie. Sauvaj me vrae zaaranog sviraa to stalno
svira bez citre i zvuka!
RABELIN: Gospon kmete, nemojte mi to uzeti za zlo; sviram onako kako me je
Bog izvoleo poduiti.
BENITO: Zar Bog da te poduava, gmazu jedan? Sklanjaj se iza tog zastora
dok te, Boga mi, nisam gaao klupom!
RABELIN: Sam me davo u ovo selo doveo.
KAPAO: Kako samo krepi voda iz svete reke Jordan! Iako zaklonih sve to
stigoh, malo me je po brkovima poprskala; kladim se da su mi uti kao dukat.
BENITO: ak pedeset puta vie.
IRINOS: Odande stiu dva tuceta lavova i medojeda! Svako ivo bie nek' se
uva jer, iako izmiljena stvorenja, nee izostaviti da nam prirede kakvu
neugodnost, ak da u snazi podraavaju Herkula, i to s isukanim maevima.
HUAN: Hej, gospon upravnie, Hristova vam tela! Zar mi hoete napuniti kuu
medvedima i lavovima?
BENITO: Pogledajte samo ove slavuje i eve koje nam alje Glupanelo, umesto
lavova i zmajeva! Gosn' upravnie, dajte da se pojave krotkije ivotinje ili
emo se zadovoljiti ovim, a vas nek' Bog vodi dalje, da se ne zadravate vie u
selu ni asa.
KASTRADA: Gospodine Benito Repoljo, dozvolite da izae jo medveda i
lavova, za nau ljubav. Ba bismo volele.
HUAN: Ali keri, pre si se i mieva plaila, a sad hoe medvede i lavove?
Page 49

KASTRADA: Svaka novina prija, gospon oe.
IRINOS: Ova devica to vam se sada pokazuje, ovako otmena i uglaena,
jeste takozvana Irodijada, koja je kao nagradu za svoj ples dobila glavu
Pretee ivota (irinos pominje Irodijadu, iako je zapravo njena ki Salome
plesala pred Irodom i kao nagradu dobila glavu svetog Jovana Krstitelja). Ako
joj se neko pridrui u plesu, videe stvari udovine.
BENITO: Hristovog mi tela, eto jednog lepog, krotkog i sjajnog lika. Majku mu,
kako se samo mala izvija! Neae Repoljo, poto si vrstan u sviranju
kastanjetama, pridrui joj se i zabava e biti savrena!
NEAK: Drage volje, strie Benito Repoljo. (Sviraju sarabandu)
KAPAO: Uh, Boga mu! Pa to su stare igre sarabanda i akona!
BENITO: Ej, roo, dobro stisni tu nevaljalu Jevrejku. Al' ako je Jevrejka, kako
moe da vidi sva ova udesa?
ANFALJA: Svako pravilo ima izuzetak, gospon kmete. (Iza scene se uje truba
ili kornet i ulazi konaar)
KONAAR: Ko je ovde gospodin namesnik?
NAMESNIK: Ja sam. Sta zapoveda milostivi?
KONAAR: Da odmah, iz ovih stopa, naredite da se pripremi smetaj za
trideset konjanika koji e ovde stii za pola sata, ak i pre, jer se ve uje
truba. Zbogom. (Odlazi)
BENITO: Kladim se da ih alje mudri Glupanelo.
ANFALJA: Jok. Ovo je jedna eta konjanika to je logorovala dve milje
odavde.
BENITO: Sad ve dobro poznajem Glupanela i znam da ste i ti i on dva velika
obeenjaka, ukljuujui i sviraa; sad ti nalaem da zapovedi Glupanelu da se
ne usudi da poalje te konjanike ovamo, jer u dati da mu dve stotine iba po
leima udare, i to bez stanke.
ANFALJA: Kaem vam, gos'n kmete, da ih ne alje Glupanelo.
BENITO: A ja kaem da ih ipak alje Glupanelo, kao to je poslao i onu drugu
gadiju koju videsmo.
KAPAO: Svi je videsmo, gospodine Benito Repoljo.
BENITO: Ne kaem da niste, gospodine Pedro Kapao. Ne sviraj vie, svirau iz
snovienja, da ti ne razbijem glavu! (Konaar se vraa)
KONAAR: Dakle, je li smetaj obezbeen? Konji su ve u selu.
BENITO: ta, zar je Glupanelo opet izgurao svoje? Tako mi svega, magloviti i
prevarantski upravnie, ovo ete mi platiti!
ANFALJA: Svedoci ste da mi kmet preti.
IRINOS: Svedoci ste da kmet kae da ono to nareuje njegova milost,
nareuje mudri Glupanelo.
BENITO: Izglupetau ja tebe, tako mi Boga svemogueg!
NAMESNIK: Ja drim da ti konjanici nisu ala.
KONAAR: ala, gospon namesnie? Jeste li pri svesti?
HUAN: Pa mogli bi da budu izglupetani, kao i sve ostalo to videsmo ovde.
Upravnie, ivota vam, uinite da se jo jedared pojavi devica Irodijada, pa da
ovaj gospodin vidi ono to nikada video nije! Moda emo ga tako potkupiti da
to pre ode odavde.
Page 50

ANFALJA: U dobar as. Evo, pogledajte, vraa se i znacima poziva saigraa da
joj se opet u plesu pridrui.
NEAK: to se mene tie, nema problema.
BENITO: Samo tako, roae! Izmori je; jedan okret, drugi okret! Tako mi
Boga, al' je mala viljasta! Tako, tako! Samo napred!
KONAAR: Je li ovaj narod lud? Kakva, doavola, devica, kakav ples i kakav
Glupanelo?
KAPAO: Znai li to da gospon konaar ne vidi devicu irodsku?
KONAAR: Ma kakvu to vraju devicu treba da vidim?
KAPAO: Dosta: on je ex illis. ("Ovaj je (i ti si) od njih")
NAMESNIK: Da, ex illis, ex illis.
HUAN: Da, gospon konaar je jedan od njih; jedan od njih.
KONAAR: Od kuke sam to i vas rodi! Tako mi ivog Boga, ako se sad
dohvatim maa, sve u vas poterati napolje, i to kroz prozore, ne kroz vrata!
KAPAO: Dosta; on je ex illis.
BENITO: Dosta; jedan od njih je, im nita ne vidi.
KONAAR: ljame geaki! Jo jednom li kaete da sam jedan od njih, nijedna
vam kost nee itava ostati!
BENITO: Obraenici i kopilad nikada nisu bili odvani i zato ne moemo prestati
da govorimo: jedan od njih je, jedan od njih.
KONAAR: Ma Boga vam vaeg seljakog! ekajte samo! (Hvata se za ma i
mauje sa svima; kmet bije Rabeljeha; irinos sklanja zastor i kae)
IRINOS: Sam avo nam posla trubu i konjanike; dooe k'o porueni!
ANFALJA: Uspeh je bio vanredan. Uverljivost pozornice ostala je netaknuta i
sutra je moemo prikazati selu. Sad zapevajmo u slavu pobede ove, uz rei:
iveli irinos i anfalja!
O PEINI U SALAMANKI
(Rasprostranjena panska legenda govori o peini u Salamanki, gde su se
poduavale magija i okultne nauke)
LICA:
Pankrasio
Leonarda, njegova ena
Kristina, sluavka
Reponse, crkvenjak
Nikolas, berberin
Karaolano, student
Leoniso, Pankrasiov kum
(Izlaze Pankrasio, Leonarda i Kristina)
PANKRASIO: Obriite, gospo, te suze, i uzdisati prestanite jer etiri dana nisu
etiri veka! Vratiu se najdalje posle petog, ako mi Bog ivot ne uskrati: no bilo
bi bolje, da ne kratim va, da prekrim re i odustanem od putovanja. Ta i bez
Page 51

mene se sestrina svadba moe obaviti!
LEONARDA: Nikako ne elim, moj Pankrasio, gospodaru moj, da zarad mene
budete neuljudni. Dobro mi vi poli i ispunili vae obaveze, jer su vane, a ja
u bol nekako istrpeti i samou izdrati najbolje to znam. Jedino vas
zaduujem da u povratku ne prekoraite rok koji postaviste. Dri me, Kristina,
srce mi se stee! (Leonarda pada u nesvest)
KRISTINA: Proklete bile i svadbe i slavlja! Uistinu, gospodine, da sam ja na
mestu vae milosti, ne bih tamo ila.
PANKRASIO: Poi, keri, po au vode da joj lice nakvasi. Ili stani; apnuu
joj rei to iz nesvesti bude. (Govori joj na uho; Leonarda dolazi sebi i kae)
LEONARDA: Dosta sad; to se mora, pa prema tome treba samo imati
strpljenja. Sreo moja, to due ostanete to e mi biti drae. Kum Leoniso
zacelo vas ve eka u kolima. Poite s Bogom; nek' vas on i vrati onako brzo i
zdravo kao to elim.
PANKRASIO: Anele moj, voli li da ostanem, neu se odavde maknuti, kao
kip.
LEONARDA: Ne, ne, uteho moja. Sto volite vi volim i ja, a sad je to da odete
pre negoli ostanete, jer od vae asti zavisi i moja.
KRISTINA: Ah, braku uzoriti! Vere mi, kad bi sve supruge svoje mueve volele
kao moja gospa Leonarda svoga, drugaije bi se provele.
LEONARDA: Poi, Kristinice, po moj ogrta; hou gospodara da ispratim sve
dok u koije ne sedne.
PANKRASIO: Nemojte, tako vam Ijubavi moje! Zagrlite me i ostajte, ivota
vam. Kristinice, pobrini se da razonodi gospou, a ja ti obeavam cipele kakve
eli kad se vratim.
KRISTINA: Samo vi krenite, gospodine, a za gospou ne brinite. Naterau ja
nju da se zabavlja tako da i ne pomisli da joj milostivi nedostaje, kao to hoe.
LEONARDA: Ja da se zabavljam? Al' si pogodila, dete! Daleko od voljenog,
nema meni radosti ni sree samo jada i nesree.
PANKRASIO: Ne mogu to da sluam! S mirom ostajte, zenico oiju ovih koje
nita razveseliti nee dok ponovo ne ugledaju vae! (Pankrasio odlazi)
LEONARDA: Put ti irok, vrata otvorena! Idi i ne vraaj se vie! Samo da ti
vidim lea! Boga mi, ovog ti puta nee biti od pomoi odvanost i opreznost
tvoja!
KRISTINA: Hiljadu puta se presekoh da e preterivanjem omesti njegov
odlazak i na uitak.
LEONARDA: Hoe li oni koje oekujemo veeras doi?
KRISTINA: to ne bi? Ve im je javljeno i toliko su nestrpljivi da popodne po
pralji, tajnici naoj, otpravie koaru za ve, umesto rubljem, darovima i
stvarima za jelo krcatu, ba kao one koje kraij ubogima na Veliki etvrtak deli;
samo to je ova k'o uskrnja, puna empanada (Pecivo nadeveno mesom ili
sirom), erpica jela od piletine, sa dva neoerupana petla i svim vrstama voa
to se sad mogu nai. A povrh svega je meina s deset litara najboljeg vina,
onog to onako zanosno mirie.
LEONARDA: Uvek je tako paljiv, moj Reponse, crkvenjak mili utrobe moje!
KRISTINA: A ta fali metru Nikolasu, brici digerice moje, lekaru za boljku
Page 52

svaku, koju otklanja i lei, i im ga ugledam kao da je nikad nije ni bilo?
LEONARDA: Je l koara na sigumom?
KRISTINA: U kuhinji je, prekrivena krpom, da se ne primeti. (Na vrata lupa
student Karaolano i ulazi ne saekavi da mu otvore)
LEONARDA: Kristina, vidi ko lupa.
KARAOLANO: Gospoje, ja sam, bedni student.
KRISTINA: I vidi se da ste bedan i student: jedno vam govori haljetak, a drugo
drskost vaa. To je pravo udo da nema prosjaka koji e saekati da mu se na
vrata milostinja iznese, nego svaki u kuu upada kao da je njegova, ne marei
budi li koga ili ne?!
STUDENT: Daleko blai odgovor oekivah ljubeznou milostive dame, utoliko
pre to ne iskam niti traim milostinju ve samo konjunicu ili pojatu kakvu
gde bih se odbranio od nemilosrdne noi koja, kako mi se ini, otrinom
velikom zemlji preti.
LEONARDA: A odakle ste, prijatelju?
STUDENT: Salmantinac sam, gospoja; hou rei, iz Salamanke. Poao bejah u
Rim sa stricem kog na putu, u srcu Francuske, presrete smrt. Poto stigoh,
reih da se u zaviaj vratim, kad me u Kataloniji opljakae pratioci, odnosno
momci, Rokea Ginarda, koji ne bee prisutan, jer da jeste ne bi dozvolio da mi
iko naudi budui vrlo uljudan i ljubazan, a povrh toga milodaran. No me
zatee pred ovom svetom kapijom takvom je smatram pa gledam ta u i kako
u.
LEONARDA: Uistinu, Kristina, raalosti me ovaj student!
KRISTINA: I meni srce cepa! Primimo ga noas; gde ima za etvoro bie i za
petoro. Hou rei da e glad utoliti onim to iz korpe pretekne, a uz to mi
pomoi da oerupam perad.
LEONARDA: ta? Ti bi, Kristina, da u kui drimo svedoka nevaljalstva naeg?
KRISTINA: Taj usta ima, ali jezika ne. Prii, drukane: ume da perua?
STUDENT: Kako umem li da perusam? Ne znam na kakvo peruanje mislite;
jedino ako milostiva hoe da primeti kako sam sam operuan. To i ne morate,
priznajem da sam najvei golja na svetu!
KRISTINA: Ne mislim to, due mi, ve umete li oerupati vie pari petlova.
STUDENT: Odgovoriu vam, gospoje, da sam ja, milou bojom, bakalaureat
(Prvi fakultetski stepen) stekao u Salamanki, a da ne kaem...
LEONARDA: Znai, ko bi posumnjao da ne znate erupati, i to ne samo petle,
ve i guske i droplje? A to se uvanja tajni tie, kako tu stojite? Da niste
moda skloni blebetanju svega to vidite, mislite il' oseate?
STUDENT: Preda mnom moete umoriti vie ljudi no jaganjaca u klanici, a da
usta ne otvorim nit' izlanem jednu re.
KRISTINA: Onda zaepite usta i zaveite jezik, a zube izotrite pa uite s
nama: videete tajanstva, akonije probati, a u pojati moi za postelju da
premerite onoliko stopa kol'ko vam drago.
STUDENT: Sedam e biti ve odvie; gramziv nisam nit' razmaen. (Izlaze
Crkvenjak Reponse i berberin)
CRKVENJAK: Ah, nek' su blagosloveni automedoni (Automedont, Ahilov
koija), vozari karuca naslada naih, luonoe nae, a isto one dve paralelne
Page 53

naprave to su temelj i potpora u ljubavnoj izgradnji elja naih!
LEONARDA: Jedino me to kod njega srdi. Reponse dragi, ivota ti, zbori lepo,
da te razumem, i ne pravi se pametnijim nego to jesi!
BERBERIN: Ja imam tu dobru osobinu da govorim prosto k'o dobar dan: bobu
pop, a popu bob, tono vele.
CRKVENJAK: Jest', ali razlike mora biti izmeu crkvenjaka to latinski zna i
brice to romanski (panski) srie.
KRISTINA: Za ono za ta je meni potreban, moj berberin latinskom je vian
kol'ko Antonio de Nebriha (panski humanista i filolog, autor prve gramatike
panskog jezika (1492), moda ak vieo nauci i nainu govora; svak' zbori,
ako ne kako treba, ono kako ume. Uimo i prionimo na posao, ima puno da se
radi.
STUDENT: I dosta da se perua.
CRKVENJAK: Ko je ovaj dobri ovek?
LEONARDA: Siroti student iz Salimunke koji iste prenoite.
CRKVENJAK: Dau mu dva reala za veeru i postelju, pa nek' poe s Bogom.
STUDENT: Gos'n crkvenjae Reponse, primam milodar i na ljubaznosti
blagodarim. No utljiv sam a jo prie golja, a takvog upravo treba ova devica
koja me pozva, i kunem se... da noas iz ove kue neu mrdnuti, taman mi to
ceo svet zapovedio. Pouzdati se moete sasvim, milostivi, u hudu sreu oveka
poput mene kome je dovoljno da u pojati prespava, a ako strahujete kako u
petlove oerupati ko zna bolje, iroko mu polje i preseli vam dabogda.
BERBERIN: Cenim da je ovaj pre mangup nego sirotan; drzak je da se s celom
kuom nosi.
KRISTINA: Tako mi svega, dopada mi se odlunost njegova. Uimo i nainimo
plan za sve to nam valja initi. Siromaak e erupati i utati kao na misi.
STUDENT: I to na veernjoj!
CRKVENJAK: Brine me ovaj jadni student; kladim se da latinski bolje zna od
mene.
LEONARDA: Odatle je zacelo odlunost mu sva. Al' nemoj da ti je ao,
prijatelju, milostiv da bude, to je korisno za svata. (Svi odlaze, a izlaze
Pankrasio i njegov kum Leoniso)
KUM: Odmah sam znao da e se toak polomiti. Nema koijaa to nije
svojeglav! Da je samo malo skrenuo i zaobiao jarak, ve bismo bili na dve
milje odavde.
PANKRASIO: Meni je svejedno. Radije u se vratiti da no provedem kraj ene
mi Leonarde, nego u mehani. Popodne je gotovo na izdisaju ostavih, sve od
alosti zbog mog odlaska.
KUM: Da velike ene! Nebo je prema vama izdano bilo, kume. Zahvalni mu
budite.
PANKRASIO: inim to koliko mogu, ne koliko bi trebalo. Nema te Lukrecije kao
to je ona, nit' Porcije koja joj je ravna: estitost i smernost u njoj obitavaju.
KUM: Kad moja samo ne bi bila ljubomorna, drugo ne bih traio. Ovom u
ulicom pre do kue; vi, kume, krenite onom tamo, pa ete i vi uskoro stii do
vae. Vidimo se sutra, a i kola e za put biti spremna. Zbogom.
PANKRASIO: Zbogom. (Odlaze. Izlaze crkvenjak i berberin s gitarama,
Page 54

Leonarda, Kristina i student. Spridignutom mantijom vezanom oko struka,
crkvenjak poskakuje na zvuke gitare i pri svakom okretu ponavlja)
CRKVENJAK: "Lepe li noi, da lepih asa, lepe veerice i jo lepe ljubavi!"
KRISTINA: Gospon crkvenjae Reponse, nije vreme za igru. Latite se veere i
drugih stvari, a ples ostavite za bolju priliku!
CRKVENJAK: "Lepe li noi, da lepih asa, lepe veerice i jo lepe ljubavi!"
LEONARDA: Pusti, Kristina; vie od svega volim da gledam okretnost njegovu!
(Pankrasio lupa na vrata i kae)
PANKRASIO: Vi to spavate, ujete li? ta? Tako rano zamandaliste vrata? Bie
da je tu prste umeala predostronost Leonarde moje!
LEONARDA: Kuku, nesretnice! Po glasu i lupanju Pankrasija ujem, mua mog!
Zacelo se neto zbilo, im se vraa. Gospodo, u spremite za ugalj! Rekoh, na
tavan, tamo je ugalj! Tri, Kristina, povedi ih, dok ja Pankrasija zamajem i
vremena ti dam!
STUDENT: "Rune li noi, da gorkih asa, loe veerice i jo gore ljubavi!"
KRISTINA: Kako se samo vuku! Haj'mo, pokret!
PANKRASIO: ta je, dovraga, ovo? to ne otvarate, spavalice?
STUDENT: U stvari, neu da delim sudbinu gospode ove. Nek' se oni sakriju
gde god hoe, a mene odvedite do pojate. Ako me tamo nau, pre u liiti na
siromaha nego na preljubnika.
KRISTINA: Bre, kua se od udaraca rui!
CRKVENJAK: Dua mi je u nosu!
BERBERIN: A meni u petama! (Odlaze. Leonarda izlazi na prozor)
LEONARDA: Ko je tamo, ko lupa?
PANKRASIO: Mu tvoj, Leonarda draga. Otvori, po sata ima kako udarcima
razvaljujem vrata!
LEONARDA: Po glasu bih stvarao rekla da je Pankrasio, tamniar moj. No glas
jednog pevca slii glasu drugog, pa ne smem biti sigurna.
PANKRASIO: O, neuvena predostronosti obazrive ene! ivote moj, ja sam,
mu tvoj, Pankrasio. Moe otvoriti bez brige.
LEONARDA: Priite blie, da pogledam. ta sam radila danas posle podne,
kadjepolazio?
PANKRASIO: Uzdisala si, plakala i na kraju se obeznanila.
LEONARDA: Tano. A recite mi jo: kakav beleg na jednom ramenu imam?
PANKRASIO: Na levom ima mlade k'o pola reala, sa tri dlake k'o tri hiljade
zlaanih niti.
LEONARDA: Tano. A kako je ime sluavki naoj?
PANKRASIO: 'Ajde, blesavice, nemoj me srditi! Kristinica se zove. ta jo
hoe?
LEONARDA: Kristinice, Kristinice, tvoj je gazda! Otvori mu, dete!
KRISTINA: Evo idem, gospoo! Nek' nam je dobrodoao! ta je to, gospodaru
due moje? Otkud tako brz povratak?
LEONARDA: Ah, sreo, brzo, reci, ve gubim dah od straha da je nezgoda
kakva!
PANKRASIO: Nita sem to se u jarku polomio kolski toak pa kum i ja reismo
da se vratimo pre negoli no provedemo u polju. Sutra emo potraiti prevoz,
Page 55

jer imamo dovoljno vremena. Nego, kakvi su to povici? (Iznutra se, kao iz
velike daljine, uje student) Ljudi, otvarajte, guim se!
PANKRASIO: Je l to sa ulice ili iz kue?
KRISTINA: Ubio me Bog ako to nije onaj siroti student kog zatvorih u pojatu da
noas prespava.
PANKRASIO: Student u mojoj kui i u odsustvu mom? Ravo! Da mi vasa
neizmerna dobrota, gospo, ne uliva poverenje, zaista bih posumnjao. Pogledaj
ta je, Kristina, i otvori; zacelo mu se sva slama svalila na glavu.
KRISTINA: Idem. (Odlazi)
LEONARDA: Gospodaru, to je jadni srudent iz Salimunke to je zamolio da ga
primimo noas za Ijubav Boga, makar u pojati. A ti zna da ja ne umem nikoga
da odbijem, pa ga zatvorismo. Evo, pogledajte na ta lii. (Izlaze Kristina i
student, kome su brada, kosa i odea puni slame)
STUDENT: Da nisam ovako plaljiv i savestan, izbegao bih opasnost da se u
slami uguim, bolje bih veerao i imao meku i manje opasnu postelju.
PANKRASIO: A ko bi vam, prijatelju, dao bolju veeru i bolju postelju?
STUDENT: Ko? Moja vetina. Al' strah od pravde dri mi svezane ruke.
PANKRASIO: Mora da je neka opasna vetina kad od pravde zazirete!
STUDENT: Kad bi se nauk koji stekoh u peini iz Salamanke, odakle sam
rodom, mogao koristiti bez bojazni od svete Inkvizicije, tvrdim da bih veerao i
veeravao ak na raun naslednika svojih. A nisam moe bit' ni sad tako daleko
da je upotrebim, kad me potreba pritiska i opravdava. No ne znam hoe li
gospe biti tajnovite kao to ja bejah.
PANKRASIO: Ne brinite za njih, prijatelju, i inite ta vam je volja; ja u njih
uutkati. Vie od svega elim da vidim to to se, kako kaete, u peini u
Salamanki ui.
STUDENT: Hoe li milostivom gospodinu biti dovoljno ako odavde izvuem dva
demona u ljudskom obliju, koji e, pride, na leima nositi koaru prepunu
mezetluka i drugih stvari za jelo?
LEONARDA: Demoni u mojoj kui i u prisustvu mom? Isuse, oslobodi me onog
ega se osloboditi ne znam!
KRISTINA: Sam avo u studentu ui! Boe, daj da se sve dobro okona! Srce
mi u nedrima podrhtava.
PANKRASIO: Dobro; ako opasnosti nema, niti zastraivanja, rad bih bio videti
tu gospodu demone i koaru s mezetlucima. Ali, ponovo kaem, bez
zastraivanja.
STUDENT: Kaem da e se pojaviti u obliju parohijskog crkvenjaka i njegovog
drugara berberina.
KRISTINA: Je l vi to mislite na crkvenjaka Reponsea i metra Rokea, kunog
bricu? Nesretnici, da u avle budu pretvoreni! A recite mi, brate, hoe li to biti
krteni avoli?
STUDENT: Strane li zablude! Gde doavola ima krtenih avola, i to bi se
avoli krstili? Dodue, ovi to moda jesu, jer nema pravila bez izuzetka. Sad se
odmaknite i videete uda. Leonarda (za sebe) Ah, nesretne li mene! Sve se e
otkriti! Naa nevaljalstva na videlo e izai! Umreu!
KRISTINA (Leonardi) Hrabro, gospoo! Na muci se poznaju junaci!
Page 56

STUDENT: Izaite smesta, kukavice vajne to sramotu svoju na tavanu skriste;
da nosite korpu odreeni vi ste, koaru veliku, punu hrane sjajne. Nemojte me
terat' da na stroi nain moram da vam zborim. Napolje sad, hitro! Razumni
budite, postupite bistro, il' e svata biti, ja vam za to jamim! E sad: ja znam
kako valja s tim demonima ljudskim; ui u unutra i izrei vradbinu od koje e
izleteti naglavce. Iako su to avoli koje pre treba dobro posavetovati nego im
vraati. (Odlazi)
PANKRASIO: Tvrdim da e, ako se vrati s onim to ree, to biti najneobinija i
najneverovatnija stvar na celome svetu.
LEONARDA: Vratie se, to sumnjati? Zar bi nas prevario?
KRISTINA: Unutra se uje buka; kladim se da ih dovodi. Gledajte, eno ga, a
eno i demona s punom koarom! (Izaze student, crkvenjak i berberin)
LEONARDA: Isuse! Kako samo ova dvojica s tovarom lie na crkvenjaka
Reponsea i berberina s trga!
KRISTINA: Pazite, gospoo, ne valja pominjati Isusa gde demona ima.
CRKVENJAK: Recite ta vam drago jer mi smo poput kovaevih pasa to i na
zvuk ekia spavaju. Nita nas ne plai nit' uznemirava.
LEONARDA: Dajte da probam togod iz koare, nemojte me odbiti.
STUDENT: Evo da ponem ja, i to od vina. (Pije) Izvrsno je; da nije iz
Eskivijasa, gospon crkvenjaki vrae?
LEONARDA: Ba iz Eskivijasa (Mesto uveno po dobrom vinu, zaviaj
Servantesove supruge), tako mi...
STUDENT: Stojte; ivota vam, ne idite dalje. Nisam ba ljubitelj avola to se
zaklinju! Vrae, vrae, nismo ovde da smrtna sagreenja inimo, ve da se
malo zabavimo, veeramo i s Hristom krenemo.
KRISTINA: Hoe li i oni s nama veerati?
PANKRASIO: Ih, pa avoli ne jedu!
BERBERIN: Neki jedu, neki ne. Mi smo od onih to jedu.
KRISTINA: Ah, gospodo, nek' ostanu tad siroti avoli, kad su ve veeru doneli.
Ne bi bilo uljudno da odu mrtvi od gladi. Potenim mi se avolima i dobrim
ljudima ine.
LEONARDA: Kad nas ne plae i ako se moj mu slae, nek' u dobar as ostanu.
PANKRASIO: Nek' ostanu, da vidim ono to nikad ne videh.
BERBERIN: Na e Gospod vaim milostima platiti dobro delo, gospodo.
KRISTINA: Kako su samo lepo vaspitani, kako ljubazni! Ako su svi avoli kao
ovi, tako mi svega, od sad pa nadalje e mi biti prijatelji!
CRKVENJAK: ujte, dakle, da se zaista zaljubite.
(Svira i peva, a berberin mu sepridruuje u poslednjem stihu) ujte vi to malo
znate
rime ove, sve bez stanke;
rei u vam ta to krije
peina iz Salamanke.
ujte kako glasi zapis
studenta nekog Tudanke
sa koe omice neke,
Page 57

ivotinje mlade, tanke,
sa tog dela tela njenog
gde poinju sapi glatke;
tu se die u nebesa
BERBERIN: peina iz Salamanke.
CRKVENJAK: U njoj bogatai ue,
al' i oni skroz bez banke.
Pamenje svak' osveava,
zaborava brie znake.
U klupe se svi smetaju,
to iste su k'o katranke,
jer i takvih bombi ima
CRKVENJAK: U njoj nova znanja stiu i
Mavari iz Palanke (Zapadne Afrike);
student tu, onaj najgori,
nauk stie iz itanke.
Svi koji se tamo ue
tu provode lepe danke.
Nek' poivi vekovima
CRKVENJAK: A mi naem uroniku,
to je moda iz Loranke,
bogat rod groa elimo,
vina puno i pijanke.
avo li mu to prebaci,
nek' strada od motke jake,
da za to ne slui vie.
KRISTINA: Dosta. Zar su avoli i pesnici?
BERBERIN: I svi su pesnici avoli.
PANKRASIO: Recite, moj gospodine, kad avli sve znaju, gde se izmislie svi
oni plesovi sarabande, sambapale, deljo mepesa i uveni "novi eskaraman"?
BERBERIN: Gde? U paklu; tamo im je poreklo i poetak.
PANKRASIO: Tako sam i mislio.
LEONARDA: Uistinu, ja imam ipku i okovratnik za eskaramanples, samo to
se, zbog potenja svoga i potovanja prema oveku kom pripadam, ne
usuujem da ga zaigram.
CRKVENJAK: Posle etiri okreta koje bih pokazao milostivoj, za sedmicu dana
bila bi u plesu prva; uveren sam da vam malo nedostaje.
STUDENT: Bie, bie. No poimo na veeru, sad je to vano.
PANKRASIO: Podimo. Moram proveriti jedu li avoli ili ne, i sve to se o njima
pripoveda. Boga mi, iz moje kue izai nee dok ne pokau vetinu to se u
peini iz Salamanke stie.
O LJUBOMORNOM STARCU
Page 58

LICA:
Kanjisares, ljubomorni starac
Lorensa, njegova mlada ena
Kristina, neaka i sluavka
Ortigosa, susetka i podvodaica
Kum
Mladi
Pozornik
Muzikanti
(Izlaze donja Lorensa, sluavka Kristina i Ortigosa (Ortiga - p. kopriva),
susetka)
LORENSA: Pravo udo, kaem vam, gospo Ortigosa: jad moj, muka moja, moj
tiranin nije okrenuo klju u bravi! Sad prvi put razgovaram s nekim van kue
od kad se za njega udadoh. avo nek' ga nosi s ovog sveta, i njega i one to
me njemu dadoe!
ORTIGOSA: Haj'te, gospo donja Lorensa, manite se kukanja, znate da u svakoj
nesrei ima i sree.
LORENSA: Vala, ba takvim i slinim pesmicama i izrekama i mene prevarie!
Prokleti da su ti njegovi novci izuzev krstova na njima (panski kovani novac
onog vremena imao je utisnut krst), proklet nakit, proklete haljine i sve to mi
daruje i obeava! ta e meni to ako samusred raskoijadnaiusred izobilja
gladna?
KRISTINA: Uistinu, pravo kae, gospo tetka; ja bih radije nosila dronjke i
imala mladog mua nego to bih se zakopala uz tog ljigavog starca koga ti uze
za mua.
LORENSA: Ja ga uzela, neako? Vere mi, dade mi ga onaj ko htede, a ja, kako
bejah mlada, posluah bez prigovora. Ih, da sam onda imala bar malo iskustva
u tim stvarima, pre bih sebi jezik pregrizla nego izustila to "da" to ima svega
dva slova ali zbog kog se pati dve hiljade godina; ali valjda je tako moralo biti,
a ono to mora da se dogodi mora i nema te prepreke niti nastojanja ljudskog
koji to mogu spreiti.
KRISTINA: Isuse, da gadnog li starca! Po celu no samo: "Dajder nokir, nosi
nokir, ustanider, Kristinice, te zagrej krpe, stomak me boli; spravi rogozovog
aja, mui me kamen." Taj u sobi ima vie masti i lekova nego to ihje u
apoteci; a ja jadna, jedva se i o sebi staram a njemu treba nudilja da budem.
Pih, pih, pih, mlitavog li starca, kilavog, ljubomornog, najljubomornijeg na
svetu!
LORENSA: Istinu veli moja neaka.
KRISTINA: Kad bi dao Bog da nije tako!
ORTIGOSA: U redu, gospo donja Lorensa; nek' se vaa milost pridrava
uputstava mojih i videe kako e joj dobro doi. Mome je k'o rumena jabuka;
vet u ljubavi, zna da uti i da bude zahvalan za uinjeno. Kako nam stareva
ljubomora i oprez ne daju da se dugo premiljamo, budimo odlune i smele.
Page 59

Kako smo utanaile, ja u momka dovesti u sobu milostive i iz nje ga izvesti,
pa makar starkelja imao vie oiju no sam Arg (Mitoloki uvar sa stotinu
oiju.) i bolje video od kakvog vraa, za koga kau da vidi itavih sedam hvati
pod zemljom.
LORENSA: Kako sam poetnik u tome, pribojavam se i ne bih htela da
zadovoljstva radi ast stavim na kocku.
KRISTINA: To me, gospa tetka, podsea na pesmicu o Gomes Arijasu: "Gomes
Arijase, smilujte se na me, devoje sam mlado, ne znam je l to za me."
Lorensa Kao da zao duh iz tebe zbori, neako, po onome to kae.
KRISTINA: Ko zbori ne znam, ali znam da bih uinila sve u dlaku to ree
gospa Ortigosa.
LORENSA: A ast, neako?
KRISTINA: A uivanje, tetka?
LORENSA: A ako se sazna?
KRISTINA: A ako se ne sazna?
LORENSA: A ko e me uveriti da se nee saznati?
ORTIGOSA: Ko? Pametno delanje, lukavost, vetina; a povrh svega, smelost i
planovi moji.
KRISTINA: Pazite, gospo Ortigosa, dovedite nam finog momka, istog,
slobodnog i pomalo smelog, a pre svega mlaanog.
ORTIGOSA: Sve te osobine ima ovaj to vam ga predloih, i jo dve pride:
bogat je i velikoduan.
LORENSA: Meni bogatstvo ne treba, gospo Ortigosa; preko mere imam nakita i
zbunjuje me arenilo tolikih haljina: to se toga tie, ne mogu da se poalim i
zato neka Bog podari zdravlje Kanjisaresu; odeva me kao kraljicu i krasi kao
izlog bogatog zlatara. Da ne zakiva prozore, ne zakljuava vrata, ne obilazi
kuu u svako doba i ne isteruje iz nje svakog maora ili psa samo zato to su
mukog roda... da ne ini sve to i mnoge druge neviene stvari iz
sumnjiavosti, rado bih primala njegove darove i milosti.
ORTIGOSA: Zar je toliko ljubomoran?
LORENSA: Kad vam kaem! Eto, onomad mu nudie jednu tapiseriju po vrlo
povoljnoj ceni i on je ne uze samo zato to su na njoj predstavljene ljudske
figure, a kupi drugu, sa biljkama i cveem, i to skuplju, iako loiju. Sedam
vratnica ima do moje sobe, ne raunajui kapiju, i sve redom se zakljuavaju,
a jo mi nije polo za rukom da otkrijem gde nou skriva kljueve.
KRISTINA: Tetka, ini mi se da glavni klju dri u porubu koulje.
LORENSA: Ne budi tako sigurna, neako; ja s njim delim postelju i nikada ne
opazih niti osetih ita nalik na klju.
KRISTINA: Uz to, po celu no tumara kuom kao duh; a ako sluajno neko
priredi svirku na ulici, gaa ga kamenicama ne bi li otiao. On je avo, vetac,
starkelja i... ne znam ta bih vie rekla.
LORENSA: De krenite, gospoo Ortigosa, da se ne vrati ono gunalo i primeti
nas zajedno; to bi sve upropastilo. Uinite smesta to to ste namerili; tako mi
je dosta svega da malo nedostaje da sebi stavim omu oko vrata i okoncam
ovaj grozni ivot.
ORTIGOSA: Moe biti da e vam ovaj novi, koji e uskoro zapoeti, odagnati
Page 60

rune misli i doneti drugi, probitaniji, u kome ete biti sreniji.
KRISTINA: Nek' bude tako, pa makar i mene kotalo prst sa ruke; toliko volim
gospu tetku da me srce boli kad je vidim ovako uruenu i ogorenu u
kandama tog matorog i prematorog matorca. Nikada neu prestati da ga
zovem matorim.
LORENSA: Ali ti si mu uistinu draga, Kristina.
KRISTINA: Pa je l zbog toga manje mator? Stavie, ula sam da takvi vole
devojice.
ORTIGOSA: Tako je, Kristina. Sada zbogom; navratiu im ruam. Neka
milostiva bude odluna po pitanju koje dogovorismo i videe kako emo celu
stvar lepo zapoeti i jo lepe okonati.
KRISTINA: Gospo Ortigosa, budite milostivi pa i meni dovedite dekia, da se
ijaprovedem.
Ortigosa Doveu ti ga, dete, naslikanog.
KRISTINA: Ali neu naslikanog, nego pravog, ivog, malog i slatkog!
LORENSA: A ako ga tea primeti?
KRISTINA: Rei u mu da je duh; on e se uplaiti, a ja dobro provesti.
Ortigosa: Doveu ga, rekoh, a sada zbogom. (Ortigosa odlazi)
KRISTINA: Sluaj, tetka: ako Ortigosa dovede momka i meni dekia, a gazda
ih primeti, treba samo da ga svi skupa uhvatimo, zadavimo i strmeknemo u
bunar ili zakopamo u talu.
LORENSA: Kakva si, Kristina, ti bi to zaista i uinila.
KRISTINA: Pa nek' stari ne bude tako ljubomoran i nek' nas ostavi na miru;
em' mu nikakvo zlo ne inimo, em' ivimo kao svetice. (Odlaze. Izlaze
Kanjisares, starac, i njegov kum)
KANJISARES: Eh, kume, kume: kad se sa sedamdeset godina oeni
devojicom od petnaest, il' si pomerio pameu ili ti se uri na onaj svet! Tek
to se oenih donja Lorensicom, nadajui se da e mi biti druga i razbibriga,
osoba koja e bdeti nad mojim uzglavljem i sklopiti mi oi kad umrem, kad me
spopadoe silne nevolje i brige. Eto: enik bejah, i oenih se; zbrinut bejah, a
zabrinuh se.
KUM: Pogreio si, kume, ali ne mnogo; jer, kako kae apostol, bolje je eniti se
nego li upaljivati se. (Korinanima po.slanica prva svetog apostola Pavla, VII,
9.)
KANJISARES: Ali kume, u meni nije imalo ta da se zapali! I najmanji plamen
pretvorio bi me u pepeo. Drugu eleh, drugu traih i drugu dobih. Bog e mi
pomoi, jer tome slui.
KUM: Ljubomoran si, kume?
KANJISARES: Na sunce koje gleda Lorensicu, na vazduh koji je dodiruje, na
suknje to oko nje igraju.
KUM: Daje li ti ona povoda?
KANJISARES: Nipoto, a nema ni zato, ni kako, ni kada, ni gde; prozori, osim
to su zakljuani, obezbeeni su reetkama i aluzijama; vrata se nikad ne
otkljuavaju; nijedna susetka nikada nije prela moj prag niti e ga prei dok
me Bog bude drao u ivotu. Sluaj, kume: ne kvare se ene na sveanostima,
procesijama i kojekakvim javnim zabavama; one se kvare, upropatavaju i
Page 61

propadaju nigde drugde do u kuama susetki i prijateljica. ensko drutvo vie
zla krije od noi najcrnje; tu se vie dogovora stvara i vie ugovara negoli u
skuptini.
KUM: I meni se ini; no ako gospoa donja Lorensa ne izlazi iz kue niti joj iko
dolazi, emu briga, kume?
KANJISARES: Ali nee proi mnogo dana dok se Lorensica ne doseti ta joj
nedostaje; to nee biti dobro, nikako. Sama pomisao na to me plai, strah me
tera u oajanje, a zbog oajanja ivot mi je gorak.
KUM: Toga se s razlogom treba pribojavati, jer ene vole u potpunosti da
uivaju plodove braka.
KANJISARES: Ja tu nita ne inim!
KUM: Pa u tome i jeste zlo, kume.
KANJISARES: Ne, ne, ni primisli; moja je Lorensica ista kao golubica i jo
nita ne shvata od tih zavrzlama; sad zbogom, kume, odoh kui.
KUM: I ja u s tobom, da pozdravim dragu gospu donja Lorensu.
KANJISARES: Treba da zna, kume, da su stari Latini imali poslovicu to kae:
Amicus usque ad aras, to znai Prijatelj do oltara. To e rei da prijatelj
prijatelju valja da ini sve sem onog to Boga vrea; ja sad svom prijatelju
kaem usque ad portam, to jest do kapije. Niko nee prekoraiti moj prag;
zbogom, kume, i izvini. (Kanjisares odlazi)
KUM: Za svog veka ne videh sumnjiavijeg, ljubomornijeg i nesmotrenijeg
oveka; ovaj je od onih to sami sebi omu oko vrata namiu i stradaju od
boljke koje se najvie pribojavaju. (Odlazi. Izlaze donja Lorensa i Kristina)
KRISTINA: Tetka, tea dosta kasni, a Ortigosa jo vie.
LORENSA: Dabogda se nikad ne pojavio, isto kao i ona; on me ljuti, a ona
zbunjuje.
KRISTINA: Treba samo probati, gospa tetka, pa ako ne ispadne dobro, nikom
nita.
LORENSA: Eh, neako! Ili ja nita ne znam ili znam da je kod stvari zlo upravo
probati ih.
KRISTINA: Vere mi, gospa tetka, ba ste maloduni; da sam ja u vaim
godinama, itava me vojska uplaila ne bi.
LORENSA: Ponovo kaem i kazau jo sto puta da Satana iz tebe zbori. Nego...
jao, kako je usao gospodar?
KRISTINA: Mora da je otvorio glavnim kljuem.
LORENSA: Nek' avo nosi sve njegove kljueve i smicalice! (Izlazi Kanjisares)
KANJISARES: S kim to razgovarate, donja Lorensa?
LORENSA: Sa Kristinicom.
KANJISARES: Vodite rauna, donja Lorensa.
LORENSA: Kaem da razgovaram sa Kristinom! A s kim bih drugim? Imam li,
nekim sluajem, s kim?
KANJISARES: Ne bih eleo da razgovarate sami sa sobom o neemu to bi
moglo biti tetno po mene.
LORENSA: Ne razumem na ta ciljate, niti me zanima; okonajmo s tim.
KANJISARES: Nikako ne elim da se prepirem s vama. Ali, ko to tako
nestrpljivo lupa na vrata? De, pogledaj, Kristina, ko je; ako je prosjak, udeli
Page 62

mu neto i oteraj ga.
KRISTINA: Koje?
ORTIGOSA: Susetka Ortigosa, gospa Kristina.
KANJISARES: Ortigosa? I susetka pride? Sauvaj me Boe! Vidider, Kristina,
ta ite, i daj joj, al' pod uslovom da ne prelazi prag.
KRISTINA: ta elite, gospa susetko?
KANJISARES: im ujem re susetka uznemirim se i obespokojim. Zovi je
imenom njenim, Kristina!
KRISTINA: Recite ta vam treba, gospo Ortigosa?
ORTIGOSA: Htela bih da gospon Kanjisaresa neto zamolim; tie se moje asti,
ivota i due.
KANJISARES: Kai, neako, toj gospi nek' ne ulazi jer e se ondato ticati moje
asti, mog ivota, moje due i jo vie od toga.
LORENSA: Isuse, naopakog li zahteva! Nisam li tu, pored vas? Hoe li me neko
pogledom prodrati? Da me ne ukradu?
KANJISARES: Nek' ue, do sto belzebuba, kad ve hoete!
KRISTINA: Izvol'te, gospa susetko.
KANJISARES: Kobno za me zvui to susetko. (Izlazi Ortigosa i nosi tavljenu
kou na ijim su uglovima naslikani Rodomont, Mandrikard, Ruer i Gradas
(Likovi iz Ariostovog Besnog Orlanda) Rodomont je zakrivenog lica)
ORTIGOSA: Gospodaru due moje, podstaknuta i pokrenuta vaim ugledom,
dobroinstvima i brojnim milostima, usudih se da doem da preklinjem vae
gospodstvo da mi uini ogromnu uslugu, dobroinstvo i milost i dobro delo i
kupi od mene ovu tavljenu kou, jer mi je sin zatvoren zbog nekakvih rana
koje zadade riekom tkau, a sud je naloio da poaljem po vidara a ja nemam
ime da ga platim i postoji opasnost da ga opterete drugim tubama, a moglo
bi ih biti mnogo jer je moj sin jako nevaljao. A htela bih danas ili sutra da ga
izvuem, ako bude mogue, iz zatvora. Pogledajte, roba je dobra, koa nova, a
uz sve to dau je za ono to milostivi bude ponudio; vredi ona i ona vie, ali
kako sam ve druge vredne stvari u ivotu izgubila... (Lorensi) Gospo moja,
neka milostiva pridri ovaj kraj, da je rairimo, kako gospon Kanjisares ne bi
nazreo prevaru u mojim reima; podignite jo, gospo; (svima) pogledajte samo
kolika je, a slike kao da su ive. (Dok podiu i razgledaju kou, iza nje prolazi
mladi; Kanjisares, gledajui portrete, kae)
KANJISARES: Ah, kako je lep Rodomont! A ta vi, gospodine zakrivenog lica,
traite kod mene? Kad biste samo znali koliko mi se ne svia sve ovo i ovakva
skrivanja, dobro biste se prepali.
KRISTINA: Gospon teo, ja nita ne znam o zakrivanju; ako je uao unutra,
kriva je gospoa Ortigosa. Nek' me avo nosi ako sam ja kazala ili uinila da
ue! Ne, savesti mi, tano avo bila ako moj gospon tea kae da sam ja kriva!
KANJISARES: Ve mi je jasno, neako, daje krivac gospa Ortigosa; ali nemam
emu da se udim jer ona ne poznaje moju ud ni koliko mrzim ovakve
slikarije.
LORENSA (Kristini) On to kae zbog slika, Kristinice, ni zbog ega drugog.
KRISTINA: Pa za njih ja i kaem! (Lorensi) Uh, Bog sa mnom! Vrati mi se dua
Page 63

u telo, umalo je ne ispustih.
LORENSA: Grom te ubio, brbljivice! Da, da, ko s decom lee, taj ("...politan
osvie", kae i naa poslovica)...
KRISTINA: Ajoj, nesretnice, u kakvu opasnost sam mogla da dovedem celu
stvar!
KANJISARES: Gospoo Ortigosa, ja nisam pristalica zakrivenih osoba niti onih
koje treba zakriti. Uzmite zlatnik, njime ete podmiriti svoje potrebe, i odlazite
iz moje kue najhitrije to znate; i to smesta, i nosite tu vau kou!
ORTIGOSA: Nek' poivi vaa milost mojoj gospi donja... kako se ono zvae...
vie godina nego onaj Metuta iz Jeruzalema (Komina deformacija rei
Metuzalem i Jemsalim), a nju molim nek' samo zapovedi, sluiu joj i danju i
nou, ivotom i duom, a njena mora da je k'o u pitome gugutke.
KANJISARES: Gospoo Ortigosa, skratite i poite, nemojte sad procenjivati
tue due.
ORTIGOSA: Ako bi milostivoj gospoji zatrebao kakav melem, za matericu,
imam ih udotvornih; a i za zubobolju znam rei to odnose bol kao rukom.
KANJISARES: Skratite, gospoo Ortigosa, jer donja Lorensa nit' ima mater, nit'
je boli zub; svi su joj zdravi i itavi, u ivotu nije nijedan izvadila.
ORTIGOSA: Izvadie ih ve, 'fala nebu, jer e joj ono podariti mnoge godine
ivota; a pod starost zubi skroz propadaju.
KANJISARES: Ah, blagi Boe! Je li mogue da ova susetka nee da me se
okani? Ortigosa, avole, susetko, ta god da si, idi s milim Bogom i ostavi me u
vlastitoj kui!
ORTIGOSA: Pravo jest', nek se milostivi ne jedi, evo, idem. (Ortigosa odlazi)
KANJISARES: Uh, susetke, susetke! Opekoe me ak i dobre rei ove Ortigose,
samo jer su iz njenih usta.
LORENSA: Kaem ja da vam je ud varvarska i divljaka! A ta je to rekla da
vas je toliko razljutilo? Sva svoja dobra dela inite u smrtnom grehu. Dadoste
joj dva tuceta reala i isto toliko uvreda, kurjae, korpijo, pakosnie!
KANJISARES: Ne, ne! Nee ovo izai na dobro. Sumnjivo je to toliko branite
susetku.
KRISTINA: Gospoo tetka, uite tamo da se odljutite, a teu ostavite, ini se
daje ljut.
LORENSA: I hou, neako, a moe biti da me nee videti itava dva sata; vere
mi, pokazau ja njemu, makar mu se ne dopalo! (Donja Lorensa odlazi)
KRISTINA: Videste li, teo, kako je zalupila vratima? Sve mi se ini da e da
potrai kakvu gredu da ih osigura.
LORENSA (iznutra) Kristinice! Kristinice!
KRISTINA: ta elite, tetka?
LORENSA: Kad bi znala kakvog mi je udvaraa udelila srea! Mlad, io,
crnomanjast, a iz usta mu mirie hiljadu limunovih cvetova!
KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! Jeste li poludeli, tetka?
LORENSA: Ma ne, pri zdravoj sam pameti! Samo da ga vidi, razgalila bi ti se
dua.
KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! Izgrdite je, teo, da se ne usudi ni
u ali da izgovori takve prostote!
Page 64

KANJISARES: Ne budali, Lorensa! Vere mi, nisam raspoloen za alu!
LORENSA: Nije ala, ve zbilja; i to takva da stvarnija ne moe biti!
KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! A recite mi, tetka, je li i moj
deki tu?
LORENSA: Nije, neako; ali idui put e doi, ako htedne Ortigosa susetka.
KANJISARES: Priaj ta ti je volja, Lorensa, ali ne pominji re susetka jer se od
nje najeim od glave do pete!
LORENSA: I ja se jeim, ali zahvaljujui njoj!
KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije!
LORENSA: Sada shvatam ko si, prokleti stare! Do danas sam s tobom ivelau
zabludi!
KRISTINA: Izgrdite je, teo, izgrdite je; prekardaila je!
LORENSA: Sad u miriljavom vodicom da umijem momku ovo malo brade to
ima, jer lice mu je kao u naslikanog anela.
KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! Rastrgnite je, teo!
KANJISARES: Neu rastrgnuti nju, ve vrata to je kriju!
LORENSA: E pa nema zato! Evo, otvorena su. Uite i uverite se da je istina
sve to rekoh.
KANJISARES: Iako znam da se ali, da zna da u ui, samo da te odljutim.
(Kanjisares izlazi i u tom trenutku mu bacaju iniju vode u lice; polazi da se
obrie, a u pomo mu priskau Kristina i donja Lorensa, dok u meduvremenu
momak odlazi)
KANJISARES: Zaboga, umalo da me oslepi, Lorensa! Doavola sa alama koje
vidu kode!
LORENSA: Gledajte s kim me venala moja sudba, sa najpokvarenijim
ovekom na ovome svetu! Gledajte kako je poverovao mojim laima zbog te
njegove..., zbog ljubomore; ah, sramotna i skrhana sudbo moja! Platite vi,
kose moje, dugove ovog starca! Isplaite vi, oi moje, grehe ovog prokletnika!
Gledajte samo ta on o mojoj asti i vernosti misli, kad od sumnje pravi
izvesnost, od lai stvarnost, od ale istinu i od zabave kletvu! Ah, srce mi se
cepa!
KRISTINA: Tetka, ne viite toliko, okupie se susedstvo.
Pozornik (iza scene) Otvaraj vrata! Smesta otvaraj, ili u provaliti!
LORENSA: Otvori, Kristinice, nek' svi uju za moju nevinost i zlobu ovog starca.
KANJISARES: Zaboga, pa mislio sam da se ali, Lorensa! uti. (Ulaze
pozornik, muzikanti, plesa i Ortigosa)
POZORNIK: Staje ovo? Kakvaje ovo prepirka? Ko je ovde vikao?
KANJISARES: Gospodine, nije nita; prepirka meu enom i muem, to
odmah proe.
MUZIKANTI: Tako mi Boga, moji drugari muzikanti i ja bejasmo u susedstvu na
jednoj svadbi i na viku dotrasmo, ne malo uplaeni, mislei da je ta drugo!
ORTIGOSA: I ja, grena, isto!
KANJISARES: Uistinu, gospo Ortigosa, da ne bi vas, nita se ne bi dogodilo.
ORTIGOSA: Bie da su opet moji gresi posredi. Toliko sam, jadna, zlosrena,
da me okrivljuju za tua nedela a da ne znam ni kako ni zato.
Page 65

KANJISARES: Milostiva gospodo, idite svi u dobar as, zahvalan sam na dobrim
namerama; ja i moja ena ostajemo u miru.
LORENSA: Ostajemo, ali pre toga zatraite oprotaj od susetke, ako ste ta
loe pomislili.
KANJISARES: Kad bih od svih susetki o kojima loe mislim morao da traim
oprotaj, tome ne bi bilo kraja. Ali, uprkos svemu, traim ga od gospoe
Ortigose.
ORTIGOSA: A ja vam ga dajem, od sad pa doveka.
MUZIKANTI: Onda, uistinu, nek' ne bude na dolazak uzalud; zasvirajte,
drugari, a plesa nek' zaigra, i nek' sepesmom proslavi pomirenje!
KANJISARES: Gospodo, ne elim muziku; uzmite da je ve odsvirana.
MUZIKANTI: E pa makar je ne hteli! (Pevaju)
Kia na svetog Jovana
hleb i vino puni mana.
Svae na svetog Jovana
nose mira mnogo dana.
Kada pljuti po gumnima
il' kad cvatu vinogradi,
pun ambar, a ni buradi,
seljak ne moe da ima.
Al'prepirke meu svima
kad su na svetog Jovana
nose mira mnogo dana. (Igraju)
Na jakim je vruinama
svaiji bes na vrhuncu,
al' ipak, uprkos suncu,
ljutnja svakog mine sama.
Ne lae ko kae vama
svae na svetog Jovana
nose mira mnogo dana. (Igraju)
Svae brane neprestano
kad bi bile nalik ovoj
zavladao tad bi spokoj
i veselje razdragano.
Sunce, to je svima znano,
sine posle kinog dana:
svae na svetog Jovana
nose mira mnogo dana.
KANJISARES: Neka milostiva gospoda vide smutnju ovu i pometnju u koje me
je uvalila susetka i imam li pravo da se na njih srdim.
LORENSA: Iako se moj mu na susetke srdi, ja vam ljubim ruke, gospe
susetke.
KRISTINA: I ja isto: a da mi je susetka dovela dekia, jo bi bolja susetka
bila; a sad zbogom, gospe susetke!
Page 66

Migel de Servantes - Medjuigre

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Migel de Servantes - Medjuigre

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Migel de Servantes - Medjuigre