Jedno ontoloko tumaenje

Pesme nad pesmama (Edenizam Mihaila

Eptejna)
Autor: Blagoje Panteli,
Pesma nad pesmama je, da se grubo izrazim, najkontroverznija knjiga Svetoga Pisma.
(Umalo da izustim da je najskandaloznija, ali sam se na vreme zaustavio.) To je jedina
biblijska knjiga u kojoj se o Bogu uopte ne govori (ak mu se ni ime ne spominje, sem,
dodue, na jednom mestu gde se uzgred pominje plamen Boiji), te njene stranice prsti
hriana nisu rado dodirivali, a i kada se pokojem to i dogodi (jer je to ipak Sveto Pismo,
a Sveto Pismo valja itati), nakon svake sledee reenice kapcima bi on brzo skrivao
pogled i trudio se da proitano to pre zaboravi. Ustrojitelji bogoslubenog ivota,
recimo, za nju nisu hteli ni da uju. Verovatno su mislili da je sa njom sve u redu, im se
nala tu gde se nala, ali ipak nisu hteli da rizikuju i jednostavno su je drali podalje od
svojih pevnica. Meutim, teolozi su udan soj, vole da se igraju sa svetinjom... Tako da
su ipak odluili da se one stranice Svetog Pisma na kojima se nalazi taj isuvie svetovni
tekst ipak ne upaju. Neka ostane!, glasila je njihova presuda, posle dosta veanja.
Neki su se sigurno nadali da mnogi u tom mnotvu najraznovrsnijih spisa nju nee ni
primetiti. Ali prevarili su se. Njihova nada bila je uzaludna. Pria o ljubavi ne d se
sakriti. I ta sad, za ime Boije, initi s tim tekstom? Kako ga interpretirati, a ostati to to
jesi, tj. biti to to treba biti. Da ne okoliam, kako ostati pravoveran i smatrati Pesmu nad
pesmama delom Svetoga Pisma?
Veti Aleksandrijci bili su spremni za ovaj izazov. Odmah su upotrebili svoje staro oruje
alegoriju. Nije sve onako kako izgleda, nije mudri Solomon mislio samo ono to je
napisao. Ta, kako mislite, isuvie ljudska knjiga uopte nije takva. Njen pisac imao je
neto drugo u vidu, neto mnogo uzvienije... O ljubavi Jahvea i Njegovog Izabranog
naroda on zbori. Trezveni Antiohijci pak nisu okoliali, odmah su rizikovali. Ne, nema
prenosnog znaenja, sve je onako kako je napisano. Jednostavno, re je o jednoj pohvali
ljubavi mukarca i ene. Zakljuak koji se odmah namee je sledei: alegorijsko
tumaenje Pesme nad pesmama legalizuje njen boravak unutar korica Svete Knjige, daje
joj religijsku legitimaciju. Bukvalno itanje Pesme nad pesmama situira je u jedan isto
svetovni kontekst, tako da ona predstavlja svojevrsni profani predah prilikom kretanja
kroz sakralni tekst.
Kada je do istog zakljuka doao i jedan znaajan savremeni ita raznovrsnih tekstova
uinilo mu se da je ak mogue i nereligiozno tumaenje Pesme nad pesmama uporedo
sa religioznim, tako to bi se tekstu pristupilo bez aleksandrijskih, odnosno antiohijskih
predrasuda. Govorio je, tavie, da bez tog erminevtikog bezobrazluka, koji on naziva
ontolokim tumaenjem, nije ni mogue razumeti ga onako kako bi ga trebalo razumeti.
Da, da, on smatra da i bukvalnim tumaenjem te ljubavne (ne znam ta mi je danas,
htedoh da kaem erotske, ali ustuknuh u poslednji as) pesme, ali u ontolokom

kontekstu, ona ne gubi na svojoj religioznosti. Naprotiv, nju je jedino u toj optici mogue
tano iitati.
Neu vas drati u neizvesnosti, njegovo ime je Mihail Eptejn, iliti Mihail Naumovi
pten. Evo kako je on proitao Pesmu nad pesmama.
Pre nego to je uspostavljen pakao, ivot na zemlji je bio, je li, rajski; mukarac i ena
iveli su u Edenu, u onom vrtu u kome je raslo drvo ivota i u kome su dvoje (da, za
svaki sluaj, opet naglasim muko i ensko) volevi se postojali kao jedna telesnost. E
ba o tome, o toj ljubavi koja od dvoje ini jedno, govori Solomon (dokazano je, valjda,
da on nije autor, ali u ja, u nedostatku drugog imena, njegovo koristiti za oslovljavanje
pisca) u Pesmi nad pesmama. O onome, dakle, to je prethodilo padu, i paklu koji
nazivamo istorijom oveanstva.
Eptejn je jedan od onih itaa knjiga kojima nita ne promie, pa je tako primetio da se
Pesma nad pesmama nalazi u samom centru Biblije, tano izmeu Postanja i Otkrivenja,
izmeu prie o poetku i prie o kraju sveta. Zato? Da bi podsetila palog oveka ko je
on doista, odakle je krenuo, tj. ta je izgubio, i emu treba da se nada na putu kojim sada
hodi... Da ga podseti da je ljubav njegov , ali i njegov , da je bila princip
njegove egzistencije u prvobitnom raju i da e to isto biti u buduem Carstvu Boijem.
Kaem, Eptejnu dok ita nita ne promie. Tako je on uhvatio i onu zakonomernost u
strukturi Staroga Zaveta po kojoj redosled knjiga nije proizvoljan. Stoga, i to da Knjiga o
Jovu neposredno prethodi Pesmi nad pesmama nije sluajnost. Evo i zato. Na pitanje ta
je to dobro, a ta zlo, zato pravednik strada, a ne strada onaj ko je nepravedan, Bog (u
Knjizi o Jovu) odgovara na jedan pomalo udan nain. Naime, ne pominjui ni dobro ni
zlo, On govori o velianstvenoj tvorevini podarenoj oveku, ivotu u prekrasnoj vasioni,
govori o moru, snegu, ivotinjama itd. Problem je prebaen u sferu estetskog, tj. ulnog.
Odgovor na pitanje o grehu i nepravednom moralnom poretku u svetu sastoji se u
velianju krasota svega stvorenog. Eptejn primeuje da je pripovedanje o stvaranju
prekrasnog sveta i sunovratu tog istog sveta prvorodnim grehom, koje je opisano u prvoj
glavi Knjige Postanja u Knjizi o Jovu prikazano je pak obratnim putem. Knjiga o Jovu je,
u stvari, odraz u ogledalu prikazana pripovest iz prve glave Postanja. Poenta Boijeg
odgovora Jovu jeste u tome da je neophodno vratiti se od drveta poznanja dobra i zla do
drvetu ivota. Jer se ikarski sunovrat dogodio kretanjem od drveta ivota ka drvetu
poznanja dobra i zla, a da je povratak Bogu jedino mogu suprotnim putem povratkom
ka drvetu ivota. Odgovor Boga Jovu, dakle, vraa nas na poetak prie o stvaranju sveta,
na prvu glavu Postanja, dok u Pesmi nad pesmama susreemo pripovest o ivotu u
Edenskom vrtu koja je opisana u drugoj glavi Postanja, i upravo zato, kako pronicljivo
zapaa Eptejn, Knjiga o Jovu prethodi Pesmi nad pesmama; taj prelaz sa kosmosa (prva
glava Postanja) na Eden (druga glava Postanja), od moguih i nedostinih stihija ka vrtu,
predstavlja i prelazak sa Knjige o Jovu na Pesmu nad pesmama. U prvoj knjizi je svet
uzvien i nedostian, a Bog beskonano udaljen od oveka, dok se u drugoj ovek
pojavljuje u vrtu koji je za njega pripremljen, kako bi se veno radovao i bezuslovno
uivao.

Eden je vrhunac stvaranja sveta... U vrtu se, kako nas izvetava Postanje, ivot odvijao
tako da je ovek gospodario nad svime, uivao u plodovima kojih je bilo u izobilju, dok
je punoa ovekove egzistencije bila u telesnom jedinstvu sa enom. Ljubav organski
vezuje oveka i enu i njihovo postojanje ini rajskim. Stoga u vrtu sve pogoduje toj
ljubavi. Solomon u Pesmi nad pesmama opisuje upravo takav vrt (povratni Eden). U
njemu za oveka nema onog mukotrpnog rada u znoju lica njegovog, nema prokletstva,
ve priroda svoje plodove i slasti (od smirne, meda, vina, mleka do prijatnog vetra,
predivnih mirisa, itd.) prinosi zaljubljenima. Tamo ljubav upravlja ne samo ovekom,
nego i itavom vasionom. Zato je sve dar ljubavnicima. Sve je u tom vrtu u funkciji
ljubavi mukarca i ene.
U vrtu u kome je ljubav vezivno tkivo svega ne postoje podele na ivo i neivo, a
besmisleno je i pomiljati na postojanje neeg unutranjeg i neeg spoljanjeg. Tamo je
sve Jedno... jedan Organizam, jedno Telo. Bukvalno sve. I biljni i ivotinjski svet prelazi
u telesnost dvoje koji se vole. Vrt nije nita drugo do beskonano telo ljubavi. Ono,
dakle, ne samo da ukljuuje ljubavnike, ve i itav svet, koji je sjedinjen i zapeaen
ljubavlju. U tom nadilaenju razlike izmeu subjekta i objekta jeste rajskost raja.
U tekstu Pesme nad pesmama, stoga, dolazi do proimanja likova i prirode koja ih
okruuje (tj. prelaza portreta u pejza), dolazi do stvaranja lika raja u kome je stanje
zaljubljenih neraskidivo vezano za plodnost prirodnog sveta. Raj je punoa svakog
jestastvovanja bia, kao voljenog i onog koji voli, i najvii stepen svakog svojstva, zato
Mihail Eptejn zakljuuje da na jeziku rajopisca isto znaenje imaju npr. oseanje
nadahnua voljenog i ispijanje soka crvenih jabuka. Na osnovu toga on govori o
edenizmu kao sutinskoj karakteristici strukture Pesme nad pesmama.
Ljubav, valjda je to do sada ve jasno, nije samo zaljubljenost mukarca i ene, nego
sveukupnost postojanja tvari, te i jedina optika u kojoj je mogue adekvatno sagledavati
svet i odnositi se prema njemu, tj. uestvovati (biti) u njemu. Zato ne iznenauje to da u
Pesmi nad pesmama nema govora o dobru i zlu, da nema uopte moralnih kategorija.
ivot u (povraenom) Edenu, o kome govori Solomon, jeste apsolutno ist... to je
ivljenje ljudi u rajskom vrtu bez potrebe za plodom drveta poznanja dobra i zla.
Otkrivanje ljubavnog stanja sveta u Pesmi nad pesmama, tj. opis sveta u njegovom
savrenom stanju, ne dozvoljava alegorijsko tumaenje, jer alegorija uvek podrazumeva
dualizam. A u Pesmi nad pesmama nema ni govora o palom svetu, o grehu, itd., nego
iskljuivo ljubavnom, tj. savrenom nainu bivstvovanja svega. Ljubav, dakle, predstavlja
ontologiju sveta, i ni u kom sluaju nije mogue tumaiti je kao nekakvu alegoriju
boanske ljubavi. Ustrojavanje sveta mogue je samo ljubavlju u kojoj je ovek
sjedinjen sa samim sobom, u svojoj mukoj ili enskoj polovini, odnosno sjedinjen je sa
ustrojstvom sveta, koji mu se u izobilju daje.
Svet, i to treba posebno naglasiti, nije datost, ve proces ljubavni odnos ljudi u koji je
ukljuena itava priroda. Stoga, Pesmu nad pesmama nije mogue interpretirati
alegorijski ili bukvalno, a da se pri tome ona ne obesmisli, ve nju uvek treba tumaiti
ontoloki. Sve opisano u njoj ima ontoloki znaaj (svaki detalj otkriva rajsko stanje

stvari), to nisu metafore koje se porede, nego, kako umesno primeuje Eptejn, metabole
koje pokazuju kako jedno predstavlja deo drugog, prisustvuje u drugom. U tome je
sutina ontoloke metode ljubavi koju Eptejn naziva edenizmom.
Edenistika egzegetska metoda ljubav ne tretira kao subjektivno oseanje, nego kao
svojstvo samog sveta, kao ono to svet ini rajem. Zato je to tumaenje okarakterisano
kao ontoloko. Ljubav kao emocija, spoznaja (erotski odnos suprunika) itd.
predstavlja dekadenciju istinske ljubavi koja konstituie bie, i takva ljubav je u stvari
postedenska. U skladu sa navedenom podelom, moe se zakljuiti da je u Pesmi nad
pesmama re o povratku sa postedenske na edensku ljubav. Prvorodni greh isti ljubav od
ontolokog smisla, ali je ne unitava do kraja, ve se ona projavljuje u navedenim
oblicima emocije, odnos suprunika itd.; postedenska ljubav je, sa jedne strane,
dekadencija istinske ljubavi, ali, sa druge, i put ( ) ponovnog zadobijanja
izgubljenog raja. Solomon u stvari eli da naglasi to sticanje istinske, apsolutne, iliti
rajske ljubavi; taj premudri Ljubavnik peva o ponovnom vraanju pod kronju drveta
ivota i ubiranju njegovih plodova.
Treba, na kraju, podvui da razlika izmeu rajskog vrta iz Postanja i Pesme nad pesmama
jeste u tome to se dogodila smrt. Otuda ta veoma intenzivna dinamika (ak, moda, i
strepnja) izmeu zaljubljenih iz koje se raa, kako je Eptejn naziva, poetika dozivanja.
ovek u Edenu (opisanom u Postanju), da tako kaem, relaksirano ubira plodove sa
drveta ivota, dok u povratnom Edenu (opisanom u Pesmi nad pesmama) on ima svest o
preivljenoj traumi. Zato je bilo neophodno naglasiti: ljubav je jaka kao smrt (Pnp. 8,
6).
Dodao bih na samom kraju da potvrdu autentinosti Eptejnove doista genijalne
interpretacije Pesme nad pesmama, koja je metodoloki odreena ontologijom ljubavi,
moemo nai u Himni ljubavi apostola Pavla, u kojoj nedostatak ljubavi predstavlja
ispranjenost bia, takorei ontoloku tatinu: ako ljubavi nemam nita sam.