PESMA ZA LIDIJU

Dragana Konstantinovi
Tebi ne mogu da napiem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te rei...
Uz misli upuene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima proarane tajne obojene ivim
bojama poput onih nemutih arenih stvorenja to se
lenjo vuku peanim okeanskim dnom uivajui u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajednike apate i slivaju se u utavim vodopadima
kroz doline titravih algi i ume iskiene snenim
koralima... A do ustalasane povrine u nestanim
skokovima dopiru naa Suncem pozlaena smejuljenja...
Lutam modrim dubinama naih seanja ponesena
monom zlatastom plimom oseanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad ivimo na dva kraja
okeana.
Ne brinem, uopte ne brinem to nemirni talasi na
povrini raaju vrtloge utanja jer su i ta utanja naa,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni vano. Ta
talasava povrina ionako je samo varljiv odraz treptavog
nonog neba okienog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujui zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvea. I ta sazvea, te enjive
misli isprepletane u venost, uranjaju kroz vrtloge naih
utanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...
ta jo da ti kaem? Sve to poelim da ti prenesem
ve se nalazi u naim dubinama neveto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivaa.
Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napiem pesmu.
Jednostavno... ne umem...