7

IZ OSTAV[TINE JOVANA HRISTI]A

POZORI[NI REFERATI:
PROLOG, EPILOG I IZGUBLJENA SEZONA

Od smrti Jovana Hristi}a, 20. juna 2002, pro{lo je skoro dve godine. Kad
pro|u sve prigodne manifestacije koje prate odlazak tako izuzetne li~nosti,
gotovo po pravilu postavi se i pitanje neobjavljenih rukopisa preminulog. Postoji li u skrivenom kutu radne sobe, u nekoj neuglednoj fascikli spis koji tek
treba da ugleda svetlo dana i da nam ka`e ne{to sasvim novo, druga~ije o svom
autoru ili oblastima kojima se za `ivota bavio. U ostav{tini Jovana Hristi}a
takvo traganje predstavlja gubljenje vremena, iz jednog, vrlo jednostavnog
razloga: Hristi} nije ~uvao rukopise. Ono {to je napisano bilo je pripremljeno
za {tampu i objavljeno, a originali uni{teni. Jedini izuzetak jeste tekst koji,
ljubazno{}u Hristi}eve supruge gospo|e Mi{e Gli{i}, objavljujemo u Zborniku
radova Fakulteta dramskih umetnosti. O kakvom je rukopisu re~? To je zbirka
pozori{nih kritika koje se bave teatarskim zbivanjima u sezoni 1991 1992, koje
je Hristi} objavio u ~asopisu Knji`evnost. A onda je, sticajem raznih okolnosti
~ijim pojedinostima ne}emo zamarati ~itaoce, ova sezona ispala iz knjige
Pozori{ni referati II. Knjigu je objavio Nolit, 1996. godine, kao poslednju od
~etiri zbirke pozori{nih kritika koje obuhvataju dve decenije Hristi}evih referata o teatru na na{im prostorima.
Na prvoj, rukom ispisanoj stranici, krupnim brojevima, zelenim flomasterom ispisano je 1991 1992 i podvu~eno. Zelenim. Na sredini stranice, obi~nom olovkom, Hristi} je napisao: Jedna izgubljena sezona. A dole, pri dnu,
crnom hemijskom dopisao je:
Dodatak
PRONA\ENA SEZONA
19911992
Pogled na ovu stranicu priziva u se}anje Hristi}evu kritiku beogradske pozori{ne sezone 197677 koja ima simboli~an naslov: U traganju za izgubljenom
sezonom. U ovom slu~aju tekst nije izgubljen, ve} je naknadno napisan, pa
Hristi} ose}a potrebu da u uvodu napi{e jednu sa`etu teoriju pozori{ne kritike.
Ovaj tekst ne treba ~itati kao pozori{nu kritiku. Pozori{na kritika, ona
prava, pi{e se odmah posle premijere, ili nikad vi{e. Odmah posle premijere,

8
{to }e re}i kad ni piscu nije jo{ sasvim jasno {ta je napisao, ni reditelju {ta je
re`irao, ni glumcu {ta je igrao, pa ni kriti~aru {ta je video. Ko u toj buci i besu
ume da se sna|e, da shvati {ta je {ta i ko je ko, pa da to i napi{e taj je pozori{ni
kriti~ar. Ostali bolje da se bave nekim drugim poslom.
Uprkos op{tem uverenju, Hristi} je svoje pozori{ne kritike pisao ba{ tako.
Odmah posle premijere. Na jednoj klasi~noj pisa}oj ma{ini. Stoje}i. Kao da se
pla{io da bi sedenje na udobnoj stolici (koja mu je u teatru bila tako va`na),
umanjilo koncentraciju, ili oduzelo vreme, ili dovelo do opu{tanja. Dominantno ose}anje koje Hristi}eve kritike bude u ~itaocu jeste ogromno ose}anje
odgovornosti koje njihov autor ima za svaki izre~en sud o bilo kojoj pozori{noj
predstavi, jer, kako sam podvla~i, ma koliko bila nesigurna trajnost njegovog
teksta u godi{njacima ~asopisa ili novina, ili ({to je re|e) u knjizi, ona je ipak
ve}a od trajnosti pozori{ta, koje odlazi u mrak, u zaborav, u ni{tavilo; ta, ni~im
zaslu`ena prednost pozori{ne kritike nad pozori{tem ~ini da se pozori{na kritika mo`e najbolje definisati kao savr{en zlo~in. Ova re~enica, izvu~ena iz
teksta koji je Hristi} naslovio sa Mala filozofija pozori{ne kritike, nalazi se na
po~etku prve od ~etiri knjige pozori{nih kritika. Na kraju ~etvrte izlo`io nam je
Malu psihologiju pozori{ne kritike. One jesu PROLOG i EPILOG njegovih
rasprava ili referata pozori{tnicima. Zato ih u ovom Zborniku ponovo objavljujemo, sa uverenjem da }e nas, uz kritike jedne izgubljene, pa prona|ene
sezone, podsta}i da se vratimo njegovim kritikama, da zajedno sa njim sa~uvamo od zaborava predstave kojih vi{e nema. U jednoj od tri knjige koje su
objavljene posle njegove smrti, knjizi simboli~nog naslova O traganju za pozori{tem, Hristi} zavr{ava prikaz svojih pozori{nih godina u~enja i godina
lutanja, jednom napomenom. Pi{u}i ovaj tekst, ka`e Hristi},ne jednom sam
se zapitao : da li je sve to ba{ tako? Jesu li sve predstave koje se u njemu
pominju bile onakve kako sam ih opisao? Mo`da i nisam ba{ uvek govorio o
predstavama kakve sam gledao, nego o predstavama kakve bih voleo da sam
gledao? Za knji`evne kriti~are govorimo kako su proma{eni pisci ili romanopisci; pozori{ni kriti~ari su proma{eni reditelji. Nisam siguran da se nisam
ume{ao pomalo u re`iju poneke od predstava o kojima govorim, pa je u~inio
gorom, a mo`da i malo boljom nego {to je u stvari bila... Ali, ovo nije istorija,
ve} su se}anja. Sve je manje onih koji ta se}anja mogu da opovrgnu ili potvrde.
Knjiga O traganju za pozori{tem objavljena je 2002, kao knjiga br. 9 Biblioteke Feniks (Gradska narodna biblioteka @arko Zrenjanin, Zrenjanin).
Pre nje iza{la je iz {tampe knjiga Terasa na dva mora i druge istinite pri~e, (Filip
Vi{nji}, Beograd, 2002), kao 92. knjiga u Biblioteci Albatros. Prva ima 170
strana, druga 128. I obe su veoma li~ne. Mo`da je u njima Hristi} otkrio svoju
privatnost vi{e nego u bilo kojoj pre toga, uklju~uju}i i poeziju. To je li~ni sud
koji zahteva argumentovanu raspravu. Poslednja je iza{la zbirka Hristi}eve
poezije, pesama koje je na engleski jezik preveo Bernard D`onson, a objavili
ASWA iz Londona i srpski PEN, 2003.

9
U predgovoru knjige ^arls Simi} pi{e da je Jovan Hristi} mo`da poslednji
veliki pesnik iz Isto~ne Evrope koji nije poznat na Zapadu. Za njega mo`emo
re}i, kao {to je Odn rekao za Kavafija, da je njegov odnos prema poesni~kom
pozivu bio aristokratski. Pisao je kao da su mu drevni Grci ili Rimljani savremenici. Jedan mudar ~ovek koji je `iveo u nemirnim vremenima. Ostavio nam je pesme neobi~ne elokvencije i velike lepote. Objavljivanje ovih prevoda predstavlja
zna~ajan doga|aj. Mnoge pesme u ovoj knjizi prevedene su uz pomo} autora.
Bernard D`onson nije bio samo prevodilac, ve} i prijatelj Jovana Hristi}a.
U bolnicu u Sremskoj Kamenici Hristi} je poneo Servantesovog Don Kihota.
Od svih knjiga koje je voleo, ~itao i poznavao. Za{to ba{ nju? Mo`da odgovor
treba potra`iti u pri~i Kriti~arev san u Terasi na dva mora, ~ija je sr` ironija.
Terasu na dva mora, donetu iz {tamparije, polo`ila je Hristi}eva supruga
Mi{a na njegov kov~eg. Uz jednu Homerovu knjigu.
Bernard D`onson je predao rukopis Hristi}eve knjige pesama i iznenada
umro, nekoliko dana kasnije. Knjigu Poems dobili su na dar oni koji su na
godi{njicu Hristi}eve smrti, 20. juna 2003, do{li u PEN. PEN koji je toliko voleo
zato {to je klub, a ne udru`enje, kako je ~esto govorio.
Objavljivanjem teksta izgubljene sezone zavr{i}e se {tampanje svih neobjavljenih rukopisa Jovana Hristi}a. Osim bele{ki za predavanja koje nikada nije
`eleo da objavi, smatraju}i ih samo bele{kama. Ne znam staro gr~ki, ne mogu
to da objavim, govorio je. Neka tako i ostane.
Vesna Jezerki}